O kulturnim marksistima i drugim demonima Vrlo je lako otpisati tekstove Stevana Filipovia kao neto s im je nemogue ui u raspravu.

Na prvi pogled ( a i drugi i trei...) u pitanju je tekst lien bilo kakve spoljanjosti i koji je nemogue komentarisati bez pada na mebijusovu traku racionalizacije i apologetike. Svi elementi onoga to jeste savremeni anti-islamski diskurs, od Berluskonija do Brejvika, u Evropi mogu se nai u Filipovievim tekstovima: Tvrdnja da je Islam danas najagresivnija (najopsanija) religija Kae ko? Ko je obavio merenje? Koje zemlje su danas okupirane od strane islamista?; Uasavajua generalizacija u kojoj se zaboravlja da za svaku Hiri Ali postoji i jedna G Vilou Vilson a za svakog salafistu neko poput muftija Ali Gomaa; Slepilo za injenicu da Islam nije samo ifra za religiju (ba kao ni hrianstvo) ve za sloeni kulturni konstrukt koji ukljuuje i narodnu tradiciju i sofisticiranu filozofiju ali i brojne oblike politike subjektivizacije od kojih su neki i emancipatorski (mi koji se seamo Muslimana sa velikim poetnim slovom znamo da je paradoksalno ta identitetska oderdnica inila moguim da se ne bude vernik dok se danas kao deo bonjakog identiteta sve ee pretpostavlja pripadnost Islamu); Nerazumervanje da Islam danas nije neprijatelj ve polje borbe razliitih emancipacijskih politika; I na kraju ak, u Filipovievom sluaju, naivno (i na tragu kolege bezbonika Hitensa) izjednaavanje Islama i transcedentalnog Zla i svoenje muslimanskih vernika na nemute zombije iz Karpenterovog Princa Tame;. Naravno sve ovo moemo da bacimo u onu vodu iz Dinieve basne o mladim i starim ribama poto je ovakva rasprava sa Filipoviem nemogua. I to ba iz onog razloga na koji mu je Dini skrenuo panju: On i njegova generacija su svoj ceo ivot proveli pod olujnim oblakom Hantingtonovog sukoba civilizacija koji je svoj histerini vrhunac (poput uragana Irena) dosegao poetkom dvadeset i prvog veka i jo uvek ne pokazuje znake smirivanja. Pravo pitanje koje je Dini postavio Filipoviu je: Da li uopte zna ta, kako i za koga piete? Kada bi mogao da odgovori na ovo jednostavno pitanje Filipovi bi napustio teren apstraktnog miljenja i mogao bi da doe na ono mesto s kog se vidi da ponekad sunce lepo obasjava i glavu osuenika na smrt (to bi kazala ona Hegelova bakuta). Meutim, da stvari ne budu tako jednostavne Dini baci udicu, Filipovi se malo koprca na suvom ali onda neozledjen biva vraen u ve proverbijalnu vodu pobrinuo se Sran Miloevi koji je u pokuaju da pomiri zavaene zapravo skoio u pomo Stevanu dodelivi Rastislavu ulogu andara koji igoe (za sva vremena) mladog Filipovia. Kada je neiji tekst naino kakvo nepoinstvo, mislim se ja staljinistiki, nije zgorega imati i andara. andar je neko ko hapsi, privodi pravdi i lupa koju uku u istranom pritvoru. Reju: medijator monopola sile. Dini je dakle po Miloeviu neka vrsta intelektualnog kerbera,

preterano revnosnog zatitnika politike korektnosti, koji eto ne videi Stevanovu sekularnu umu od islamofobinog drveta se obruava i nanosi trajne povrede jednom mladom, javnom, intelektualcu. Sve je to lepo ali ta navodi Srana na pomisao da takva, cenzorska, mo lei u jednom polemikom i kritikom Dinievom tekstu? Hajde da se, koristei ovaj Miloeviev ekskurs o kritici kao cenzuri, vratimo originalnom Filipovievom tekstu. Uporednim itanjem nam se jo jasnije ukazuje pravi adresant ove epistole: dekadentni leviarski intelektualac koji relativizatorski mrmlja sebi u bradu dok islamistika horda divlja diljem sveta od evropskih predgraa do Mogadia. Filipovi nam, meutim, ostaje duan makar nekih naznaka koje bi nam pomogle da navedene dekadente negde lociramo i identifikujemo. Dakle: Ko su ti dekadenti? Ko su ti De sadovi praunuci koji se zarad intelektualnog sladostraa ne obaziru na prizore poput onih, uverava nas Filipovi, iz 120 dana Sodome? to bi rekao neki pravi andar: Daj nam imena! Alan Badju? Teko poto on u Logici svetova pie sledee redove: Uzalud je pokuavati genealoki rasvetliti savremeni politiki Islamizam, naroito u njegovoj krajnje konzervativnoj varijanti, koji je danas, koristei kriminalna sredstva bez presedana, suparnik Zapadu za plodove naftnih kartela. Ovaj politiki islamizam jeste nova manipulacija religijom od koje ne crpi nikakvo prirodno (ili racionalno) naslee koja za cilj ima prikrivanje sadanjeg post-socijalistikog trenutka i suprotstavljanje, sredstvima pune Tradicije ili Zakona, fragmentarnim pokuajima kroz koje se nanovo otkriva emancipacija.1 ak Ransijer? Dotini u skoranjem intervjuu pominje i danske karikaturiste koji su i jedna od taaka Filipovieve osude liberalne inteligencije. Ransijer, u odgovoru na pitanje o tom sluaju odgovara sledee : Moje vienje religije je da je ona izazvala toliko zla da smo pozvani da je kritikujemo. U ovom sluaju, ljudi koji su kritikovali Islam kao religiju to ine iz specifine mrnje spram muslimana koja odgovara odreenoj ideji o tome ta je Zapadna civilizacija. Istovremeno, ja se ne mogu sloiti ni sa jednim pokretom koji vam govori da ne smete neto rei.2 Tarik Ali? Nije francuz ali bi zato bio idelana meta represije u prigradskim arondismanima. Meutim na Filipovievu alost takoe je i autor Pisma mladom muslimanu. Dakle ko su ti levi i liberalni javni intelektualci koji ne dozvoljavaju Filipoviima ovog sveta da kau bobu bob a popu pop?

Logic of Worlds, Alain Badiou, Continum, London, pp. 67-68

Our Police Order - What can be Said, Seen, and Done: An Interview with Jacques Rancire, http://anselmocarranco.tripod.com/id58.html, 27.08.2011

Odmah stanite, nema potrebe da ih traite (i na kraju krajeva ukoliko ste ba reeni sigurno ete ih i nai poto kao to znamo u realnom svega ima dovoljno). Literatura odreenog tipa ve ih je prepuna. Od pamfleta Vilijama S. Linda do Brejvikovog manifesta. Taj relativizatorski, dekadentni i nadasve cenzorski zloduh je nedavno dobio ime: kulturni markista. Spreava nas da delujemo, slep je kraj oiju a i sklon je da igoe. Neprijatelj je Zapadne civilizacije (ili sekularizma i ljudskih prava koja se sa ovim pojmom izjednaavaju). Novembarski ovek, pravi neprijaltelj, neko koga treba poraziti izborima ili ve neki drugi nain kako bi se zatitila Hiri Ali. Sve to samo zato to se ne peva u intrevencionistikom i policijskom horu iji su danas vodei glasovi novi filozofi i novi ateisti. Filipovi i Miloevi, mogu s punim pravom da se zapitaju: ta nam je initi? Zar ba taj i takav hor nije jedina igra u gradu? Koja je uloga danas te pomalo anahrone figure kritikog intelektualca? Ovde moramo pozvati u pomo Brehta odnosno aforizme Gospodina K: Onaj ko nosi znanje ne sme se boriti, niti govoriti istinu, niti biti usluan, niti ne jesti ili odbijati priznanja, niti biti upadljiv. Onaj ko nosi znanje ima samo jednu vrlinu a to je znanje. Lenjin je Prvi svetski rat proveo itajui Hegelovu Nauku logike verovatno najhermetinije filozofsko tivo na planeti. Neki put treba prei sa dela na rei. Naroito one pisane. Znai knjige u ake.