HEMIJSKO TERMIKA OBRADA (TERMO HEMIJSKA OBRADA) (dopuna handout-a za II nedelju II ciklusa predavanja) Termohemijskom obradom elika naziva

se termika obrada koja se izvodi kao kombinacija termikog i hemijskog dejstva sa ciljem da se izmeni sastav, struktura i svojstva povrinskog sloja. Ovom termikom obradom nastaju pored strukturnih promena i promene hemijskog sastava povrinskog sloja putem apsorpcije i difuzije elemenata (C, N, Al, Si, Cr, B, ...). Termohemijske obrade se izvode zagrevanjem delova do temperatura u vrstoj, tenoj ili gasovitoj sredini, pri emu dolazi do obogaivanja povrinskog sloja elementima kao C, N, Al, Si, Cr B i dr. putem difuzije njihovih atoma iz spoljne sredine. Proces termohemijske obrade sastoji se od: obrazovanja aktivnih atoma elemenata u blizini povrine ili neposredno na povrini metala; dodira atoma difundujuih elemenata s povrinom i njihovo rastvaranje u reetki eleza (apsorpcija); difuzije apsorbovanih atoma elemenata u dubinu metala. U zavisnosti od elemenata koji difunduju u povrinski sloj, razlikujemo vie procesa termohemijskih obrada, a to su: cementacija obogaivanje ugljenikom; nitriranje obogaivanje azotom; karbonitriranje obogaivanje ugljenikom i azotom; cijaniziranje obogaivanje ugljenikom i azotom; kromiranja obogaivanje hromom; siliciranje obogaivanje silicijumom; alitiranje obogaivanje aluminijumom; borimnje obogaivanje borom; HTO

Difuziono zasienje nemetalima 1. Cementacija (vrsta; tena; gasovita) obogaivanje ugljenikom (C) 2. Nitriranje (gasno; meko) obogaivanje azotom (N) 3. Cijanizacija (gasno; teno) obogaivanje ugljenikom i azotom (C i N) 4. Karbonitriranje obogaivanje ugljenikom i azotom (C i N) 5. Sulfidizacija obogaivanje sumporom (S)

Difuziono zasienje metalima 1. Hromiranje obogaivanje hromom (Cr) 2. Alitiranje obogaivanje alumijiumom (Al) 3. Siliciranje obogaivanje silicijumom (Si) 4. Beriliziranje obogaivanje berilijumom (Be) 5. Volframiranje obogaivanje volframom (W)

THO se uvek izvodi na povienoj temperaturi jer je proces difuzije bri. THO se postie: a) poveanje tvrdoe u povrinskom sloju, b) poveanje otpornosti prema habanju, c) poveanje otpornosti prema oksidaciji na povienoj temperaturi, d) poveanje otpornosti prema koroziji. Cementacija Cementacija je termohemijski proces u kojem se povrinski slojevi elika obogauju ugljenikom. Konana svojstva cementirani delovi dobijaju tek posle kaljenja i niskog otputanja. Cilj cementacije je da se dobije visoka tvrdoa povrinskog sloja (55-65 HRC), a time i visoka otpornost na habanje. Cementaciji se podvrgavaju niskougljenini elici sa sadrajem do 0,2% C i legirani elici sa 0,080,2% C. U procesu cementacije delovi se zagrevaju u sredini bogatoj ugljenikom i sposobnoj da na temperaturi cementacije oslobode ugljenik u atomskom stanju. Cementacija se obavlja na temperaturama iznad take AC3, odnosno 930950C, kada austenit moe da rastvori najvei procenat ugljenika (do 2% C), sl. 1. 1

Slika 1. Dijagram reima termohemijske obrade cementacije u raznim sredinama.

Ako su u pitanju neodgovorni delovi onda se posle cementacije obavlja nisko otputanje radi uklanjanja unutranjih napona (sl. 2).

Slika 2. Dijagram reima cementacije sa niskim otputanjem.

Kod visoko odgovornih delova se posle cementacije obavlja kaljenje i otputanje. Kaljenjem iznad temperature A1 je preniska temperatura za podeutektoidne elike, pa se zove nepotpuno kaljenje, a s druge strane temperature iznad A3 su previsoke temperature za nadeutektoidne elike (forsiran je rast zrna). Ako noseu ulogu u konstrukciji ima njena povrina, onda temperatura kaljenja odgovara temperaturi kaljenja nadeutektoidnih elika, a ako je znaajno jezgro materijala konstrukcije, temperatura kaljenja odgovara podeutektoidnim elicima, sl. 3.

Slika 3. Reimi cementacije sa kaljenjem, i to potpunim (gore) ili nepotpunim (dole).

Ako su potrebne dobre osobine i jezgra i povrine materijala u konstrukciji, cementacija se izvodi sa dvostrukim kaljenjem ili sa arenjem uz nisko otputanje, sl. 4. Ovim se postie maksimalna tvrdoa povrinskog sloja + maksimalna ilavost jezgra. Nedostaci su: sloena obrada, poveanje deformacija, oksidacija i razugljenisavanje.

Slika 4. Dvostruko kaljenje posle cementacije.

Takoe, moe se primeniti i arenje sa kaljenjem posle cementacije, sl. 5.

Slika 5. arenje i kaljenje posle cementacije.

Dubina cementiranog sloja zavisi od: vremena i temperature, a u manjoj meri i od hemijskog sastava, kao i od aktivnosti sredstva za cementaciju. Dubina cementiranog sloja moe biti od 0,5 1,5 mm, izuzetno i do 10 mm. Sadraj ugljenika u cementiranom sloju je od 0,91% C. Delovi koji se podvrgavaju procesu cementacije moraju se pripremiti. Priprema obuhvata ienje i odmaivanje povrina, kao i zatitu povrina koje se ne cementiraju. Povrine koje se ne cementiraju prevlae se bakrom, niklom ili premazima na bazi meavine azbesta, gline, talka i tenog stakla. Pre cementacije treba: 1) oistiti i odmastiti povrinu, 2) naneti prevlake na one delove povrine gde nije potrebna cementacija (na primer, nanoenjem Cu, galvanizacijom, ili Ni, ili specijalnim premazima) u vrstoj sredini (drveni ugalj + Na2CO3 (BaCO3)) Cementacija u tenoj sredini (Na2CO3 + NaCl) u gasnoj sredini (zemni gasovi; prirodni gas; meavina metana (CH4) butana i propana) CH4 2H2 + C ovde postoji mogunost automatizacije ime se postie bre zagrevanje i krae vreme obrade, mogunost kontrole protoka gasa Cementacija gasovitoj sredini. Ovaj proce se ostvaruje zagrevanjem u gasovitoj sredini koja je sposobna da na temperaturi procesa oslobodi atome ugljenika. Delovi se zagrevaju u specijalnim peima sa stalnim protokom gasa bogatog ugljenikom (prirodni gas, koji se sastoji skoro potpuno iz metana CH4 i meavine butana i propana, koji se specijalno priprema). Atomi ugljenika, potrebni za cementaciju, obrazuju se razlaganjem ugljovodonika i ugljendioksida koji se nalaze u gasovitoj sredini: CH4 2H2 + C. Ovako dobijeni atomi ugljenika difunduju u povrinski sloj i rastvaraju se u austenitu poveavajui sadraj rastvorenog ugljenika (0,81% C). eljena koncentracija ugljenika u povrinskom sloju moe se postii automatskim regulisanjem sastava gasa. Cementacija u gasovitoj sredini ima niz prednosti: delovi se bre zagrevaju, pa je vreme procesa znatno smanjeno; jednostavno i lako regulisanje protoka gasa u pei; mogunost potpune automatizacije celokupnog procesa. Mikrostruktura cementiranog sloja. Kod cementiranih delova sadraj ugljenika se smanjuje od povrine prema jezgru, a u skladu sa takvom izmenom hemijskog sastava formira se i mikrostruktura. Na donjoj slici prikazana je ematski mikrostruktura cementiranog sloja niskougljeninog elika posle sporog hlaenja sa temperature cementacije. Povrinska zona ima nadeutektoidnu strukturu (perlit + cementit); zatim sledi zona sa eutektoidnom strukturom (perlit) i prelazna zona sa podeutektoidnom strukturom (ferit + perlit). Sa udaljavanjem od povrine u 4

prelaznoj zoni manje je perlita a vie ferita. Za dubinu cementiranog sloja obino se uzima nadeutektoidna, eutektoidna i polovina prelazne zone.

Slika 6. Zavisnost % C i strukture od rastojanja od povrine.

Termika obrada cementiranih delova. Posle cementacije delovi, idui od povrine ka jezgru, imaju nehomogeni sastav, strukturu i svojstva. Povrinski slojevi imaju perlitno cementitnu strukturu, dok je jezgro feritne strukture. Termikom obradom cementiranih delova moe se smanjiti veliina metalnih zrna, koja se u procesu cementacije zbog visokih temperatura i duine zagrevanja znatno poveavaju; postie se visoka tvrdoa povrinskog sloja i dobra mehanika svojstva jezgra; uklanja se cementima mrea u povrinskom sloju koja se moe pojaviti zbog vee koliine ugljenika. Proces termike obrade posle cementacije bira se u zavisnosti od hemijskog sastava i odnosa izmeu tvrdoe povrinskog sloja i ilavosti jezgra. Za dobijanje sitnozrne strukture povrinskog sloja i jezgra, maksimalne ilavosti jezgra i maksimalne tvrdoe povrinskog sloja, posle cementacije, primenjuje se dvostruko kaljenje: (1) delovi se zagrevaju do temperature 880900C (neto iznad take AC3, temperatura zagrcvanja jezgra) i kale, ovim se dobija sitnozrna struktura jezgra i odstranjuje se cementitna mrea u povrinskom sloju; (2) ponovo zagrevanjc do temperature 760780C (optimalna temperatura za nadeutektoidne elike povrinski sloj) i kale, ovim se postie usitnjavanje strukture cementiranog sloja i dobijanje njegove maksimalne tvrdoe. Nedostatak dvostrukog kaljenja je sloeniji proces obrade, poveanje deformacija, naroito kod delova sloenog oblika i mogunost pojave oksidacije i razugljenisavanja. Delovi posle cementacije najee se jednostruko kale i to: (1) delovi se ponovo zagrevaju do temperature neto iznad take AC3, 820850C (temperatura koja odgovara zagrevanju jezgra) i kale, tako da jezgro dobija jednu od kaljenih struktura (martenzit, trustit, sorbit); (2) delovi se zagrevaju do temperatura iznad take AC1, 760780C (temperatura koja odgovara zagrevanju povrinskog sloja) i kale, tako da povrinski sloj dobija maksimalnu tvrdou dok jezgro ostaje nepotpuno okaljeno. Posle cementacije u gasovitoj sredini delovi se vade iz pei za cementaciju, sporo hlade do temperature od 840860C (iznad take AC3), a odmah zatim potapaju u sredstvo za hlaenje. Prethodno hlaenje doprinosi smanjenu deformacija delova i poveanju povrinske tvrdoe zbog smanjenja koliine zaostalog austenita. U ovom procesu termike obrade metalno zrno u 5

povrinskom sloju i jezgru ostaje nepromenjeno, pa prema tome ovaj postupak neposrednog kaljenja se primenjuje samo u sluaju kada su delovi izraeni od sitnozrnih elika. Posle kaljenja cementiranih delova, u svim sluajevima, primenjuje se nisko otputanje na temperaturi od 160180C sa ciljem smanjenja zaostalih napona i poveanja ilavosti. Nitriranje Nitriranje je termohemijski proces u kojem se u povrinski sloj elika difuzijom obogauje atomima azota, u cilju poveanja tvrdoe, otpornosti na habanje koja se zadrava do radne temperature od oko 500C, zatim otpornosti na koroziju kao i poveanje dinamike vrstoe. U tom cilju elici se zagrevaju u sredini sposobnoj da na temperaturi nitriranja 500520C oslobode atome azota koji difuzijom ulaze u povrinski sloj metala i gde se manji deo (0,015%) rastvaraju u reetki Fe, a veim delom grade sa elezom i drugim elementima (Al, Cr, Mo, V i dr.) tvrde i sitnozrne nitride (FeN, Fe4N, AlN, CrN, Cr2N, MoN, Mo2N, V2N i dr.). Nitriranju se podvrgavaju srednjeugljenini konstrukcioni elici (sa 0,20,4% C) i legirani elici sa 1,22% legirajuih elemenata. Za razliku od cementacije, nitriranje je zavrna termika obrada (posle kaljenja i otputanja) i mnogo je sporiji proces od cementacije. U zavisnosti od agregatnog stanja sredstva za nitriranje razlikuje se: nitriranje u gasovitoj sredini (NH3), nitriranje u tenoj sredini (tenifer proces naziv postupka dobijen od poetnih slogova tri latinske rei: tenaxtvrdo, nitrogeniumazot i ferrumelezo), i jonsko nitriranje. Nitriranje u gasovitoj sredini. Delovi pripremljeni za nitriranje zagrevaju se na temperaturu od 500 520C u specijalnim peima u koje se za vreme trajanja procesa neprekidno uvodi amonijak NH3. Na povienoj temperaturi ~200C amonijak se razlae oslobaajui aktivne atome azota po reakciji: 2NH3 3H2 + 2N. Slobodni atomi azota difunduju u povrinski sloj elika. Dubina difuzije atoma azota poveava se sa temperaturom i vremenom trajanja procesa. Poveavanjem temperature procesa raste dubina difuzije azota, (sl. 7a), ali opada tvrdoa nitriranog sloja, (s1. 7b). Proces nitriranja traje oko 2460 asova. U cilju smanjenja vremena trajanja procesa, nitriranje se izvodi u dva stupnja. Prvi stupanj na temperaturi 500520C u trajanju 1015 asova i ima za cilj dobijanje visoke tvrdoe 1200 HV.

(a)

(b) Slika 7. (a) Uticaj temperature i vremena trajanja procesa na dubinu nitriranog sloja. (b) Uticaj temperature na dubunu i tvrdou nitriranog sloja.

Drugi stupanj je zagrevanje na 550600C u trajanju 1020 asova sa ciljem poveavanja dubine bez smanjenja tvrdoe u povrinskom sloju formirane u prvom stupnju. Dubina nitriranog sloja je najee u granicama 0,30,6 mm. Posle nitriranja nije potrebna nikakva naknadna termika obrada. Nitrirane povrine su iste i nije potrebna dodatna mainska obrada. Nitriranje ima primenu kod delova komplikovanog oblika zbog izbegavanja deformacija. 6

Nitriranje u tenoj sredini (tenifer proces). Delovi pripremljeni za nitriranje potapaju se u kade sa rastopljenim solima cijana (85% soli (40%KCNO i 60%NaCN) + 15%Na2CO3) kroz koje se proputa suv vazduh. Temperatura procesa 560580C u trajanju od 13 asa. U toku procesa osloboeni atomi azota difunduju u povrinski sloj elika obrazujui na povrini dela karbonitridni sloj Fe2(C,N) dubine 715 m, a ispod njega sloj vrstog rastvora azota u Fe. Ukupna dubina nitriranog sloja dobijena ovim postupkom iznosi 0,150,5 mm. Tvrdoa nitriranog sloja kod ugljeninih elika dostie vrednost 300350 HV, a kod legiranih elika 6001100 HV. Nitriranjem u tenoj sredini ne dolazi do promena dimenzija delova, kao ni do pojave deformacija. Pored ovog naina nitriranja u industriji se koriste i drugi patentirani posupci nitriranja u tenoj sredini. Jonsko nitriranje. Ovaj postupak nitriranja ima najiru primenu i daje najbolja svojstva povrinskog sloja. Postupak se ostvaruje u komori sa razrecnim gasom koji sadri azot (NH3, N2) kada je deo, koji se nitrira, prikjuen na negativnu elektrodu katodu, a anoda je zid komore ureaja za jonsko nitriranje. Izmeu katode i anode uspostavlja se tinjajue pranjenje. Pozitivni joni gasa bombarduju povrinu katode i zagrevaju je do potrebnih temperatura. Proces jonskog nitriranja obavlja se u tri faze: u prvoj fazi u trajanju od 5060 min, pri niskom pritisku 0,10,5 mbara i naponu od 11001400 V u atmosferi vodonika obavlja se proces ienja povrine dela od oksidnog sloja rasprivanjem; druga faza glavni deo postupka poinje poveavanjem pritiska u komori na 113 mbara i zagrevanjem dela do potrebne temperature nitriranja 470580C u odgovarajuoj smei gasova. U toku ove faze u povrinski sloj difunduju atomi azota. Difuzioni sloj predstavlja vrsti rastvor azota u Fe i nitrida koje azot gradi sa prisutnim elementima (Al, Cr, Mo, V); trea faza postupka jonskog nitriranja je hlaenje delova koje se obavlja u vakuumu. Celokupan proces jonskog nitriranja traje l24 . Posle jonskog nitriranja povrine delova su iste i nije potrebna nikakva naknadna obrada. Jonskim nitriranjem mogu se obraivati elici i livena gvoa. Nelegirani elici i livena gvoa imaju relativno malu tvrdou difuzionog sloja 350550 HV0,3, dok visoko legirani elici za nitriranje, alatni i nerajui elici postiu tvrdou od 1000 HV0,3. Priprema delova. Delovi se obrauju na tanu meru, a postupkom termike obrade poboljanjem, dovode se na eljenu strukturu i mehanika svojstva koja najbolje odgovaraju uslovima eksploatacije. Pre procesa nitriranja delovi se iste i odmauju, a povrine koje se ne ele nitirirati pokrivaju tankim slojem kalaja. Primer reima ove termike obrade sa prethodnim poboljanjem dat je na sl. 8.

Slika 8. Reim termike obrada poboljanja i nitriranja.

Karbonitriranje Karbonitriranje je proces u kome se povrinski sloj elika difuzijom obogauje atomima ugljenika i azota istovremeno. Osnovni cilj ove obrade je poveanje povrinske tvrdoe 5565 HRC i otpornosti na habanje. Temperatura procesa je 850860C i traje oko 210 asova. Izvodi se u gasovitoj sredini koja se sastoji iz gasa koji sadri ugljenik i amonijak. Posle sledi kaljenje i nisko otputanje. Pri optimalnim uslovima procesa struktura karbonitriranog sloja sastoji se iz sitnih kristala martenzita i male koliine sitnih pravilno rasporeenih karbonitrida i oko 2530% zaostalog austenita. Dubina karbonitriranog sloja je 0,20,8 mm, ali ne vea od l mm, jer pri veim dubinama obrazuje se sloj sa defektima i smanjenim mehanikim svojstvima. Karbonitriranje se primenjuje kod delova sloenog oblika koji su skloni savijanju. Proces ima izvesne prednosti nad cementacijom zbog niih temperatura. Cijaniziranje Cijaniziranje je kobinovani proces THO cementacije i nitriranja, tj. obogaivanja povrinskog sloja elika atomima ugljenika i azota istovremeno. Ovoj obradi se podvrgavaju elici sa 0,20,4% C. Proces se obavlja na temperaturi 820900C u rastopljenim solima koje sadre grupu CN. U zavisnosti od temperature na kojoj se proces obavlja razlikuje se: niskotemperaturno srednjetemperaturno i visokotemperaturno cijaniziranje. Niskotemperaturno cijaniziranje. Delovi se zagrevaju na temperaturu oko 560C u rastopljenim solima NaCN. Dominantan je uticaj azota (N). Primenjuje se kod brzoreznih elika. Povrina je vrlo tvrda i otporna na habanje. Reim ove obrade zajedno sa poboljanjem je prikazan na donjoj slici.

Slika 9. Reim termike obrade poboljanja sa cijaniziranjem.

Srednjetemperaturno cijaniziranje. Delovi se zagrevaju na temperaturu 820860C u rastopljenim solima NaCN u trajanju 3090 minuta. Dubina sloja iznosi 0,150,35 mm. Cijaimirani sloj sadri oko 0,7% C i 0,81,2% N. Neposredno posle cijaniziranja delovi se podvrgavaju kaljenju i niskom otputanju (160180C). Tvrdoa sloja je 58-62 HRC. Ovako dobijeni sloj ima bolja svojstva u poreenju sa cementiranim slojem. Visokotemperaturno cijaniziranje. Delovi se zagrevaju na 930950C u rastopljenim solima (8%NaCN + 82%BaCl2 + 10%NaCl) u trajanju procesa od 1,56 asova. Dubina cijaniziranog sloja je 0,52 mm. Cijanizirani sloj sadri 0,81,2% C i 0,20,3% N. Posle procesa visokotemperaturnog 8

cijaniziranja delovi se hlade na vazduhu. Naknadno se zagrevaju do temperature kaljenja, hlade i nisko otputaju. Nedostatak procesa cijaniziranja je visoka cena procesa, kao i opasnost trovanja cijanovim solima.

Slika 10. Reim THO cijaniziranja sa kaljenjem i otputanjem.

Rastvorljivost azota i ugljenika u povrinskom sloju elika zavisi u velikoj meri od primenjene temperature, kao to je prikazano na donjoj slici.

Slika 11. Zavisnost rasvorljivosti azota (N) i ugljenika (C) sa temerpaturom.

Difuziona metalizacija Boriranje Boriranje je proces termohemijske obrade u kojem se povrinski sloj elika obogauje borom zagrevanjem u odgovarajuoj sredini. Boriranjem se postie vrlo visoka tvrdoa, visoka otpornost na habanje i visoka otpornost na koroziju. Boriranje se izvodi elektrolizom rastopljene soli bora Na2B4O7, na temperaturi 930950C pri emu je deo koji se borira katoda. Trajanje procesa je 26 asova. Razlaganjem soli bora obrazuju se atomi bora koji difunduju u povrinski sloj obraivanog dela. Proces boriranja se moe obaviti i bez elektrolize potapanjem u kade sa rastvorenim solima NaCl + BaC12 sa dodatkom 20%ferobora ili 10%B4C. Dobri rezultati dobijaju se i boriranjem u gasnoj sredini dibora B2H6 i vodonika, na temperaturi 850900C. Struktura boriranog sloja na povrini dela sastoji se od borida FeB, a nii slojevi od borida Fe2B. Dubina sloja je 0,10,2 mm. Borirani sloj ima vrlo visoku tvrdou 18002000 HV. 9

Alitiranje Alitiranje je termohemijski proces difuzionog obogaivanja povrinskog sloja niskougljeninog elika i livenog gvoa (sivog liva) aluminijumom zagrevanjem u odgovarajuoj sredini. Cilj alitiranja je poveanje otpornosti na oksidaciju na povienim temperaturama od 850 900C (oko deset puta vea u poreenju sa CrNi elicima). Takoe, alitirani sloj ima dobru otpornost na koroziju u morskoj vodi. Ovo se objanjava stvaranjem tankog sloja Al2O3 koji pokriva povrinu, pa titi od oksidacije, od dejstva gasova koji sadre S i od dejstva kiselina. Postupak alitiranja se izvodi u vrstoj ili tenoj sredni. Alitiranjem u vrstoj sredini delovi se u elinim kutijama zatrpaju smeom praha (49%Fe Al + 49%Al2O3 + 2%NH4Cl) i are na temperaturi 9501050C u trajanju 312 asova U ovom postupku oslobaaju se atomi aluminijuma koji difunduju u povrinski sloj i poveavaju koncentraciju aluminijuma do ~3040%. Struktura alitiranog sloja je vrst rastvor aluminijuma u Fe. Stvaraju se i hemijska jedinjenja Fe3Al ili Fe3Al5 + FeAl3. Dubina alitiranog sloja je 0,4 0,5 mm. Tvrdoa sloja je 400500 HV. Otpornost prema habanju je velika, a sloj je i krt. Siliciranje Siliciranje je termohemijski proces difuzionog obogaivanja povrinskog sloja srednjeugljeninih elika silicijumom zagrevanjem u odgovarajuoj sredini. Cilj procesa siliciranja elika je dobijanje visoke otpornosti na koroziju (u morskoj vodi, azotnoj, sumpornoj i sonoj kiselini) i poveanje otpornosti prema oksidaciji do 700C, i uz relativno malo poveanje otpornosti prema habanju. Obino se obavlja na delovima ureaja u hemijskoj industriji i proizvodnji nafte. Siliciranje se izvodi obino u gasovitoj sredini razlaganjem para SiCl4 na 9501050C u trajanju 2 5 asova. Struktura siliciranog sloja je vrst rastvor silicijuma u Fe. Dubina sloja iznosi 0,3 1 mm, a tvrdoa 200300 HV. Hromiranje Hromiranje je termohemijski proces difuzionog obogaivanja povrinskog sloja niskougljeninih i alatnih elika hromom zagrevanjem u odgovarajuoj sredini. Ovaj proces obezbeuje povrinskom sloju elika visoku tvrdou, otpornost na habanje, toplotnu postojanost i otpornost na koroziju u sredinama kao to je morska voda ili azotna kiselina, tj. u baznim i kiselim sredinama, otpornost prema oksidaciji. Hromiranje se izvodi u vrstoj, gasovitoj ili u tenoj sredini. Hromiranjem u vrstoj sredini delovi se zagrevaju u smei prakova (50% ferohroma + 49% Al2O3 + 1% NH4Cl); u gasovitoj sredini delovi se zagrevaju u atmosferi CrCl2; u tenoj sredini delovi se zagrevaju u rastopljenim solima (BaCl2 + NaCl + 1015% CrCl2). Temperatura procesa hromiranja je 10001050C u trajanju od nekoliko asova. Struktura hromiranog sloja sastoji se iz karbida hroma (Cr,Fe)7C3 ili (Cr,Fe)23C6 i sloja ispod njega sa visokim sadrajem ugljenika (0,8% C). Tvrdoa hromiranog sloja kod niskougljeninih elika je 250300 HV, a kod srednje i visokolegiranih elika je 12001300 HV. Dubina hromiranog sloja iznosi 0,150,2 mm.

10