Mara milosnica

Lepota je uvek ugroena u svetu, divljenje koje izaziva nije dovoljna zatita za nju. Mara, milosnica Velipaina, jedno je od najlepih lepih bida u celokupnom Andridevom pripovedakom opusu. Prikaz njene propasti u svetu izmeanih konfesija, surovosti, primitivizma i svakojake skuenosti, istovremeno je prikaz procesa u kojem Mara gubi zdrav razum, a ije faze su obeleene scenama u kojima ona vidi zle, izopaene obrede. U svetu koji se ukazuje kao potpuno zao, Mara gubi poslednji oslonac kada, preko nje, biva povreena uspomena i na njenu majku, kao "milosnicu". Marin krah posredno je umetniki protumaen i paralelno naslikanim nesrednim sudbinama drugih ena. alost kao jedina moguda reakcija na Marinu propast do kraja je pojaana time to i re, kojom bi bila izraena njena iskonska ednost, biva prekinuta. Ali, stradajudi kao "turska milosnica", tj. nalonica Veli-pae, za itaoca se Mara preobraava u milosnicu kao najdrae bide. Utoliko, i samo utoliko, umetnost moe delovati iskupljujude. -------------------------------------------------------------------------------Lepota je ugroena, uvek. U nekim vremenima, okolnostima, zajednicama, ugroenost lepog bida postaje potpuna, bolnija i neprihvatljivija nego manje-vie uobiajen izostanak srede, izvesnost nesrede, osujedenost s malim ili nikakvim izgledima na povoljan preokret. Negodovanje koje ovakva ugroenost izaziva i odbijanje mirenja s njom dodatno se pojaavaju kad lepota nekog bida postane pretnja samom njegovom opstanku, razlog propasti. Tuga koju donosi obuhvatni uvid u stvari ovog sveta produbljuje se tad do potpune alosti. ivotu, dodue, uvek neto preti. Potpuno od svake opasnosti obezbeen ivot moda vie ne bi ni bio ivot. O tome je doputeno, pa i poeljno razmiljati, sve ako se pri tom i ne doe do neospornih zakljuaka. ivot shvaden kao pustolovina koja podrazumeva mnoge rizike shvaden je u svojoj punodi i irini. Ali zar kada se sve to zna ne bi trebalo da ga upravo lepota uva i titi od onog to ga podriva i unazauje? Zar da i ona, ili ak ona pre drugih stvari, bude izazov zloj kobi, uzrok patnje i smrti?! Kada izaziva divljenje, udnju pomeanu s potovanjem, lepota prua zatitu kakvu nita drugo ne moe da prui. U tome je njena neuporediva mod sve dok divljenje traje. Ona je u isti mah izraz povladenosti nekog bida i ono to unapreuje njegov ivot u svetu. To se najbolje vidi kada je doivljaj lepote zbog neeg u neskladu ili sukobu sa smislom za pravinost: lepotu je tee prezreti ili osuditi nego runodu, ak i kada postoje dobri razlozi za osudu ili preziranje lepog bida. Da bi prema lepom bidu bio pravian kao i prema svakom drugom, ovek mora posebno da se napregne ili barem usredsredi.

udnja kakvu budi lepota nije nuno udruena s potovanjem; divljenje nipoto nije jedino to ona izaziva. elja ili pouda nisu nuno pradene ljubavlju ili makar zatidujudim obzirima. Tamo gde je lepota nepriznata, predutana ili osumnjiena vrednost, mogu se oekivati svakakve nesrede. Umesto da bude izvor zadovoljstva i uivanja, lepota deluje kao podsticaj postupcima koji vode gubitku onog to nelepa bida gube tee ili nikako i ne gube, jer se od njih ne oekuje ono to se od lepih oekuje, koliko god da i ona, u svojoj neleposti, podleu svakakvim otedenjima i bivaju upropadivana na razne naine. Prednost lepote pretvara se u nedostatak tamo gde caruje skuenost. Pitanje je moe li lepo bide ikada dovoljno razviti svoju socijalnu inteligenciju i na odgovarajudi nain se obuiti u spravljanju i primeni ivotnih protivotrova koji de ga tititi od zavisti, zlobe, ljubomore, surevnjivosti, mrnje ili brutalnog

nasrtanja kao vidova ispoljavanja skuenog i pomraenog ivljenja. Ako je u tome potpuno neobueno, postradade, neretko i u sluaju kad postoji nekako uspostavljena socijalna norma, koja valja da obezbedi zatitu svakom. Sama norma, bez odgovarajudih strategija izmicanja i prilagoavanja, nedovoljna je. ime sauvati lepotu od presude koja u svakom njenom svetlucanju vidi kanjivu obest, gde je skloniti od besa koji se krije iza takve presude, da se o tuposti onih koji su za lepotu ionako slepi nita i ne pita...? U skuenim prilikama i zajednicama uvek je vie onih koji lepotu ne vide ili, ako je vide, nisu spremni ni opremljeni da joj priteknu u pomod kad postane predmet agresivne poude i grabljenja, nego onih koji joj se dive i hode i mogu da je neguju, uvaju i ako ustreba brane i spasavaju. Lepoti je teko u svetu, a u skuenom svetu, muenom zlom i nesredom, lepom bidu je posebno, esto neizdrljivo teko. * Mara je po svemu jedno od najlepih, ako ne moda i najlepe lepo bide kod Ive Andrida. itaocu se ona ukazuje viena sladostrasnikim okom inae sumornog, boledu i mnogim doivljenim zlom naetog Velipae. Njemu ne treba vie od jednog pogleda u prolazu na devojku "ispruenu i poleglu po depenku" (96)*Ivo Andrid, Jelena, ena koje nema, Sabrana dela Ive Andrida, knjiga sedma, Beograd, 1976.+, dok, "kleedi i odupirudi se jednom rukom", prua onu "drugu za nekom tepsijom" (96), da bi ocenio da je ona neto izuzetno, to ga jo moe pokrenuti i zaneti, te trai da je nau i dovedu mu je za nalonicu. S obzirom na to da je u Bosnu doao bez harema, takva njegova elja je u izvesnom smislu razumljiva, a s obzirom na poloaj koji u tom trenutku ima, takvom njegovom prohtevu malo ta stoji na putu, utoliko pre to Marino poreklo i socijalni poloaj ni inae ne bi obezbeivali neku vedu zatitu. Ukoliko se italac na Maru usredsredi pre svega kao na lepo bide, za njega de od prevashodnog znaaja biti saznanje da postoji pravi, Geteovim jezikom govoredi, zvezdani as njene lepote, "pravo vrijeme" (97), i da je on na poetku prie zatie upravo u tom asu; i drugo, ne manje vano, da je lepota Marina izgledala neunitiva. Razmiljati o pravom asu neije lepote ne znai razmiljati samo o njenom vrhuncu. Potrebno je znati za koga ta lepota postoji u svetu, ijem se oku otvara, kome i pod kojim okolnostima se ukazuje. Ne samo, dakle, da svi trenuci u ivotu lepog bida kao lepog nisu isti, ved isto vai i za ivot onoga ko lepotu vidi i biva izloen njenom dejstvu. Utoliko pravi as u ovom smislu nije neto "objektivno", za svakog isto, ved zavisi od susreta lepog bida i onoga kome je ono lepo. italac o pravom asu Marine lepote devojci je nepunih esnaest godina saznaje preko Veli-painog doivljaja. Njegovo ulo u ovim stvarima je toliko istanano da mu ini mogudim da razmilja o rokovima koji se mere ved i mesecima. Veli-paa je veoma zadovoljan to je Maru otkrio ba tad kad ju je otkrio. "Da ju je doveo prije ne bi valjalo, a tri-etiri mjeseca docnije, ini mu se, ved bi precvala." (97) U svemu je najvanije ovo "ini mu se"; susret je, ako se poe od Veli-painog utiska, savren i, sudedi samo po njemu, trebalo bi da bude radostan za oboje ili bar da obeda neto radosno. Pogoditi upravo onaj as u neijem ivotu koji izgleda tako izuzetan da se ne moe meriti ni sa jednim drugim, bilo ranijim, bilo onim koji de nastupiti samo neki mesec kasnije, to se moe zahvaliti samo velikoj sredi. Ako je Veli-paa taj as pogodio, nije udo to se u njemu budi ljubavna strast, to se celo njegovo bide razbuuje. I Mara je, za svoju nesredu, upala u 'pravi as' njegovog ivota, inae ved uveliko u opadanju, onaj kad on moe da je vidi kao izuzetnu. No, za Veli-pau, koji jedini o svemu odluuje, jedini ima mod, i jedini doista uiva, susret s Marom ipak nije takav da bi se pretvorio u trajnu, vrstu i nepokolebljivu vezanost bilo koje vrste. Andrid je taj odnos prikazao u raznim aspektima, dajudi i poneku neposrednu ocenu kakav je i u emu se sastoji. Kada italac

sagleda celinu tih aspekata, vidi da, s paine strane, u tom odnosu ima neke umorne poude, mirnog zadovoljstva kakvo, onom ko ume da uiva, donosi prisustvo mladog, lepog, a preplaenog stvorenja, svojevrsne nenosti i brige, koje se meaju s pokroviteljskom nadmodi, a ima, u zametku, ak i uvaavanja Mare kao linosti, neke obzirnosti prema ivoj ljudskoj dui u njoj, o kojoj takoe valja misliti.

Meu direktno formulisanim kvalifikacijama njihovog odnosa najznaajnija je ona da se, "u prikrivanoj i nikad neizreenoj uzajamnosti, koja se sve vie razvijala izmeu njih" (102), Veli-paa sam setio da Mara oseda potrebu da ide u crkvu, upravo stoga to se, kao njegova nalonica, oseda kao velika grenica, i alje je na misu. Na koji nain mu je stalo do nje postaje jo jasnije potom, u sukobu s fra-Grgom, koji Maru, u crkvi, isto kao i ostala pastva, izlae preziru. Veli-paa preti fra-Grgi, jer njegov jezik je jezik nasilja, i drugaije on sa ljudima opti u svetu samo po izuzetku. U tom sporu, turski modnik s gnevom de dobaciti fratru: "ta ti ima s njenom duom?" (104) Kasniji razvoj dogaaja pokazuje da fra Grgo i cela njegova katolika, odnosno hridanska zajednica doista s Marinom duom imaju jo manje, i manje je razumeju i tede, nego Veli-paa. Osnovni nalog Hristov, ljubav i milosre prema blinjima, iznevereni su u 'svetu' ove pripovetke, pa je tako i u Marinom sluaju. Pravi, iako ne i poetni uzrok njene propasti jeste neskrivena ili slabo skrivana okrutnost prema dui onoga ko je zgreio protiv obiaja i normi skuenih, uz to i konfesionalno izmeanih zajednica. Potpuna bespomodnost takvog 'grenika' i nepostojanje bilo kakve slobode izbora u odluivanju o sebi, pri tom, nedovoljno se ili nikako ne uzimaju u obzir. Milostivost i saaljenje osetide i pokazati, donekle, i zakratko, samo oni koji su i sami u vrlo nepovoljnom poloaju.

Posle prvog incidenta koji je Mara doivela u crkvi, "paa je isprva nagonio da ide, ali je poslije i sam zaboravio na to. Jer, i on je u posljednje vrijeme bivao tmurniji, i sve se vie gubio u zamiljenom dutanju." (106) Briga njegova za Maru postoji, ali je nepotpuna, nedovoljna. No, ne samo da staranje Veli-paino o Marinom duevnom miru nije previe uporno, ono je i neadekvatno. Silom i pretnjama ne moe se obezbediti, odnosno iznuditi da Maru u crkvi ne gledaju popreko, kao na sablazan. Osedanje krivice ne iezava niti se smanjuje samim fizikim prisustvom u crkvi, ak i kad bi se ono silom obezbedilo. Osedanje izoptenosti i odbaenosti tako bi se samo jo pojaalo. ime je pain odnos prema devojci, osim ovoga, u bitnom saodreen osvetljava i to kako, uz odgovarajude pretnje, on fra-Grgi najavljuje da de Mara ponovo dodi u crkvu. Veli-paa ne kae ona de dodi, ved ono de dodi (105). U toj zamenici srednjeg roda sadrana je i izraena ambivalencija njihovog odnosa. Veli-paa dri do ove devojke jer ona pripada onoj vrsti "enska koju je on uvijek traio, i naroito cijenio, i koja ga je jedino jo privlaila" (97), ali se, dabome, oseda i kao neko ko je mnogo iznad nje, i to ne stoga to ona pripada inovernoj raji (uviavnosti prema njenoj "dui" ima on vie nego njeni istovernici), pa ni zbog velike razlike u godinama (ova je, pre, izvor neke rasejane dobrote prema njoj), ved zbog samorazumljive, nereflektovane oholosti turskog modnika, koja se na grub i osion nain ispoljava prema svima, a, u datim okolnostima, prema uspaljenim, pred austrijsku invazuju zbunjenim i uplaenim bosanskim muslimanima pogotovu. Iako potpuno u painoj vlasti i sasvim nemodna da utie na svoju sudbinu, nesposobna ak da o tome bilo ta prozbori, Mara sagledava ono bolje njegovo lice, u poreenju s onim koje pokazuje drugima najbolje, i dobija od pae onoliko panje (panje prefinjenog sladostrasnika),

koliko on uopte prema nekome moe da pokae. Kad je ostavlja, naputajudi Bosnu, on se brine za njene trokove i gleda da je koliko-toliko obezbedi za bududnost. Devojka, naravno, ne misli, niti moe da misli na "trokove". Ona je za pau vezana svojom sramotom. "Vodi konje i sluge i pse, a nju ostavlja." (118) U tome, meutim, i jeste tragika njenog graninog poloaja. Bez konja, slugu i, naroito, pasa se ne moe. Mara za Veli-pau nije naprosto stvar koja se nosi sa sobom. Ali nije ni neko bez koga, kao ljudskog bida, on vie ne bi mogao. Mara je ono. Ona to ne moe da razume i prihvati. Pain odlazak iz njenog ivota i nejasna obedanja za bududnost nisu osloboenje za nju. Jer, sa kim ostaje?!

Nemogudnost da shvati i prihvati da on odlazi a nju ostavlja utoliko je jasnija to razvoj njihovog odnosa ima svojevrsnu dinamiku. Na samom poetku, Veli-paina strast ispoljavala se kao elja da "dariva i usreduje i titi". (97) Nasuprot ovom nizu glagola, koji odreuju Veli-pain odnos prema Mari kao u svakom pogledu pozitivan, stavlja Andrid drugi niz glagola, koji govore kako je to izgledalo s njene strane. Mara se "bojala pae, gadila one Sare Jevrejke (sluavke paine D. S.), i stidila dana i svijeta". (98) Darivati, usredavati i tititi stoji paralelno sa bojati se, gaditi se i stideti se. Marino postepeno privikavanje na pau i njegova milovanja, njeni razgovori s njim i nemi zagrljaji, sve to poiva najpre na ovom paralelizmu. Paina naklonost i osedaj odgovornosti u fatalnoj su nesrazmeri s Marinom bespomodnodu. Postoje meu njima i trenuci isto ljudskog kontakta. Kae se ak da je Mara naroito zavolela miris paine koe, da ju je taj miris sve vie "privlaio, krijepio i veselio" (98) ovaj niz glagola gotovo da na tren uspostavlja ravnoteu s onim prethodnim: 'bojati se', 'stideti se', 'gaditi se' da je, posle besanih nodi, provedenih u plau i grcanju zbog jasne svesti "ta je ona i ko je ona sada" (99), doekivala pau s "bezglasnim smijekom koji je sav od bijelih zuba i sjajnih oiju" (99). Sa svoje strane, paa, koji u svojoj orijentalnoj ukoenosti i zamiljenosti, voli da sedi s Marom u suton, dutedi i pijudi mastiku, dok po bistroj vodi u kristalnoj posudi pred njim plivaju dve trenje, otvoride se u ponekom asu prema devojci ne samo kao modnik i sladostrasnik. Takvi trenuci u suton nisu lieni prisnosti. "Tek ako bi se on osmjehnuo i zaprijetio joj, kad bi poela da gricka porub njegove koulje." (100-101) U tom Marinom grickanju paine koulje plastino je nagoveten jedan od nemogudih, nesagledljivih, teko zamislivih puteva na kojima Mara ne bi morala propasti i ne bi propala. Nema nigde ni prisenka srede u 'svetu' ove Andrideve pripovetke. Ako ipak ima nekog makar kakvog njenog majunog nagovetaja, koji de odmah biti priguen i zgasnuti, onda je on u ovim veernjim, nemim asovima koje je Mara provela na Velipainim obnaenim grudima. Veli-pain doivljaj Marine lepote u pravom njenom asu treba povezati s pripovedaevim iskazima pri kraju pripovetke o Marinoj lepoti koja je izgledala neunitiva. Spoljanje okolnosti, koje su razlog Velipainog odlaska, to jest austrijska okupacija Sarajeva, usmeride i dalju Marinu sudbinu. Sve de se ugaati tako da de njena nesreda u jednom asu postati prevelika a da bi je ona mogla podneti i ostati, pri tom, pri zdravom razumu. Dodi de smrt, ali tek posle duevnog sloma. Gore nego kod Ofelije ili Kordelije, jer de Mara prethodno roditi dete, koje de i samo odmah umreti. Slomivi se duevno, "kao podsjeena, strahovitom brzinom je opadala i runjala, kopnila i nestajala vidno. Njeno lice, ija je ljepota izgledala neunitiva, postade mravo i grubo, ugasi se pogled, porunjae usta. (...) Izgledalo je nevjerovatno da tolika ljepota moe propasti u tako kratko vrijeme." (162-163) Ovo sad nije opis Veli-painog doivljaja, nego izvetaj pripovedaa koji je upuden itaocu neposredno. Marina lepota, dakle, izgledala je

neunitiva, ali ne stoga to se njome neko zaneo, to su neija elja ili strast uinile da izgleda tako, ili to je takav utisak proistekao iz naklonosti, kako god da se ova inae blie odredi (poto o ljubavi u pravom smislu ovde, naravno, teko moe biti govora); naklonost kakva je Veli-paina, naime, iako moda u manjoj meri nego ljubav, nede, dok traje, da zna za vreme i ono to ono donosi. Ali, ovde nije re o takvom istrzanju iz vremena ili slepilu za njegovo korozivno delovanje, do kojih dolazi usled odreenih osedanja. Marina lepota je, da se tako kae, stvarno izgledala neunitiva, nezavisno od toga ije ju je oko gledalo i videlo, i sa kakvim osedanjima.

Marina smrt i prethodno propadanje njene lepote ne menjaju nita u tome da je ta lepota pre duevnog sloma izgledala neunitiva. Poto se to pokazalo kao netano i lepota je, pre smrti, bila unitena, ostaje da se zakljui da neprijatelj lepote nije samo vreme, precvetavanje, promaivanje 'pravog asa' ili, naprosto, starenje. Utisak da je ona neunitiva nije u vlasti vremena; kada razgrizajudi uinak vremena postane vidljiv, taj utisak je ved nestao. U Marinom sluaju pokazuje se da lepota zavisi od otpornosti due lepog bida na zlo sveta. Lepota je ugroena s podrivanjem ove otpornosti, ugroavanjem duevnog zdravlja. Ono to oivljuje i ozaruje neko lepo bide, inedi ga lepim, nije neto naprosto telesno, mada od tela nije nezavisno. Tu smo na taki na kojoj, i u ovoj pripoveci kao i inae, vidimo da upravo lepota lepog bida umnogome zavisi od onog to odreuje nain njegovog postojanja, to usmerava egzistenciju i rasvetljava ili zamrauje horizont unutar kojeg ona sebe shvata i moe sebe da prihvati.

Marina sudbina govori neto bitno o neunitivosti, odnosno o unitavanju lepote. Lepota lepog bida nije neunitiva jer njegovi susreti s drugim bidima razaraju egzistencijalnu podlogu na kojoj ona poiva. Ostavljamo za sada postrani pitanje moe li neko bide biti i ostati lepo ako u njegovoj egzistencijalnoj podlozi nema nieg lepog. Ali, ako su u toj podlozi razgrizeni neki osnovni njeni sadraji, treba oekivati da de, pre i nezavisno od konane propasti tog bida samog, nestati njegove lepote.

Mara je potpuno nepripremljena i neopremljena za svet u kojem joj je sueno da ivi, osim toga gotovo sasvim onemogudena u izborima koje bi svaki ovek morao da ima; ona je na zlo neotporna rtva. Lepota ne samo da joj nede pomodi, ona je neskrivljen uzrok stupanja na straan ivotni put i brze propasti na njemu. Susret s Veli-paom, u "pravo vrijeme", poguban je, naravno, za Maru, ali on sam jo ne znai propast; potrebno je da se susteknu razne druge okolnosti, line i istorijske, i da taj tragini susticaj aktivira bolan, pod bolom zapretan emotivni naboj, koji se tie njenog roenja, majke i njene, tako redi, od nje nasleene sramote, pa da Mara konano poklekne i slomi se. U svemu tome ona nita istinski ne razume. Bez mogudnosti da ita suprotstavi raznim oblicima nasilja kojem je izloena, ona ostaje iskonski edna, "aneo boiji". Pa ipak, pre nego to de sidi s uma i alosno skonati, Mara de shvatiti neto bitno: "... njoj poe polako da se otkriva istina o Pamukovidima: da su i oni mueni zlom i nesredom, kao i svi koje je dosad poznavala, kao njena majka, Hafizadidka, i stari Ilija Garid, kao i Veli-paa, i baba Anua; samo to oni to na svoj nain snose i kriju." (138) Pripoveda koji zna sve, kako o onom to se zbilo, tako i o onom to pojedini likovi pri tom misle i osedaju, naao je za shodno da o ovome jasno i nedvosmisleno izvesti.

Pria o Mari, Veli-painoj milosnici, pria je o nemogudnosti opstanka lepog bida i nepostojanju lepote ivljenja u svetu svud i neizleivo muenom zlom i nesredom. Opstajanje u njemu je produavanje zla i umnoavanje nesrede. Ovakvo saznanje samo dodatno razara Marinu egzistencijalnu podlogu. To nije gorka mudrost, koja moe da pomogne u snalaenju meu raznim oblicima zla u svetu ili koja, moda, ak krepi, onako kako otrenjujudi uvidi ponekad ine; za Maru je to izvor strepnje od koje bi ona da pobegne i skloni se negde gde stvari bolje stoje. Samo, gde je to? Na kraju, pred slom, Mara de izlaz potraiti od Bogorodice, u svojevrsnoj viziji, koju je Andrid dao u samo nekoliko poteza. Cela Marina tragina egzistencija zgunjava se u tih nekoliko reenica upudenih Bogorodici, u njima je istina Marinog bida. Devojci koja gubi razum privia se modri plat brze zastupnice nesrednika ovog sveta pred Bogom, i ona pokuava da taj plat navue na sebe i tako se zatiti: "Pokrij me, Gospo draga, ne daj! Zakloni me od svih, od svih... Svukud su me vodili, kod Turaka i kod naih. Svuda su me gonili. Nita ne znam. Nisam kriva. Ne daj me!" (161) Izlaza nema, propast je tu. Saznanje da su i svi drugi mueni zlom deo je tog bezizlaza. Da bi takvo saznanje pomoglo da se barem nekako opstane, neka bude i u nesredi, kao Jela ili Nevenka, bile bi potrebne neke pretpostavke, kakve u Marinom sluaju ne postoje, neophodni su egzistencijalni potpornji kakvi njoj nisu bili dati. Njena propast je ujedno i viestruko skrnavljenje iskonske ednosti bida tako lepog kako je ona lepa, i utoliko joj odgovara jedino potpuna alost, kad se o njoj ita. Mari se svet u kome se nala ini obeleen zlim obredima, to jest obredima u kojima se slui zlu. Duevni krah ovog lepog bida ne nastupa odjednom, on je kraj jednog procesa. Taj proces zapoinje kada Mara bude odvedena Veli-pai, dakle istrgnuta iz svog prvobitnog 'prirodnog' okruenja. Od tada njena dua postepeno poputa, ne nalazedi mogudnosti da se saivi sa svetom u novim prilikama: s njihovim promenama ivot u njemu postaje joj sve manje snoljiv, dok na kraju ne doe "konaan udarac" (159), to jest re koju Mara nije smela nikada ni da izgovori, a kad je ta ubilaka re milosnica izgovorena, nije vie mogla nita da podnese. Bekstvo u viziju Gospe, od koje devojka koja ludi oekuje pomod i spas, postaje neminovno. Stvarnost u kojoj se ivi je stvarnost zla, kojoj nasuprot, kao neki izlaz, stoji jo jedino stvarnost privienja Bogorodice iz dolake crkve, upoznate u detinjstvu. Poslednju odbranu od groze ivota i nasrtaja ljudi prua bide koje je u svemu milostivo i dobro, ali izvan realnosti, u kojoj je ak i puki opstanak postao nemogud.

Obredi treba da slue pozitivnom osmiljavanju sveta, tako to uvode u prostor sakralnog i neugrozivo dobrog; oni usmeravaju pogled ka takvom dobru i u obinom, svakodnevnom ivotu ine ono sveto prisutnim, simbolino ili stvarno, kako ko ved shvata. I neizbene nesrede dobijaju na taj nain neki smisao, postaju snoljivije, nalaze neko shvatljivo mesto u ekonomiji dobra i zla, a ono opasno, destruktivno, nepojamno i smrtonosno koje donose, odnosno kojim su noene, biva manje ili vie sputano i ukrodeno: okretanje ka neugrozivom dobru potiskuje pretede zlo, imaginativno, pa time, dakle, i stvarno. Zla koja snalaze Maru uvlae je u proces koji se mora zavriti njenom propadu ved i zbog toga to ona pojedinim scenama koje vidi ili je prisiljena da u njima uestvuje poinje da pripisuje karakter obreda, ija je funkcija, meutim, suprotna onoj koju obred ima. Pogled se tu ne usmerava ka dobru, ved je prikovan za zlo, ti 'obredi' ne slue lakem saivljavanju sa svetom, ved ga ine stranijim i odvratnijim;

stvari ne zadobijaju smisao, ved postaju neprozirne i vedma pretede nego pre. Uostalom, tu se zapravo i nema posla s obredima, nego to svojstvo Mara pridaje neemu to, inae, drugima moe izgledati udno, strano, odurno i gadno, ali ne i kao nekakvo izokrenuto inodejstvovanje. Verovatno nije mogude suoiti se sa svetom kao potpuno i u svakom pogledu zlim, a ostati u njemu. Kritiki, trezven, dakle prosveden um uvek vidi relativnost zla. ovek je utoliko blii porazu ukoliko je manje opremljen i pripremljen da gleda i rasuuje trezveno i kritiki. Stavljen u poziciju potpune bespomodnosti i trajno osujeden u svakom pokuaju da se prilagodi i saivi sa nametnutim mu prilikama, on de gubiti kritinost i sposobnost za trezvene procene. Oaj moda i vie utie na razum nego to razum utie na oaj. I pre nego to oaj postane potpun, a pogotovu kad je takav, trae se iracionalni izlazi iz nesrede i poraza. Ludilo je jedan od takvih "izlaza" iz sveta zla za koje se od jednog asa vie ne veruje da moe da se savlada razumom ili da se nekako drugaije izbegne. Scene u kojima Mara vidi zle obrede su, otud, simboliki izraz stvarnog zla kome je ona doista izloena i pred kojim je bespomodna, ali su istovremeno i njenom sopstvenom, ved podrivenom duom u 'obrede' preosmiljeni runi ili udni prizori, jer se tako ono to je neizdrljivo i nemislivo ipak nekako privodi svesti, a naime da je svet u svemu i sav potpuno zao. Drugaije to Mara, oigledno, ne moe da obradi ni duevno, ni duhovno. Ona je lepo ali neprosvedeno bide, u svetu konfesionalne uskogrudosti i fanatizma, neznanja i surovosti. Prevedena, sa svoje lepote, preko granice koja deli konfesije, preoteta iz ne ba zavidnog 'poetnog' poloaja Hafizadidkine derke, da bi se nala u poloaju dragog bida, koje de, meutim, od Veli-pae biti odbaeno, ona je rtva i uskogrudosti, i neznanja, i surovosti, a posredno, naravno, i fanatizma. Nije, izmeu ostalog, sluajno, u 'svetu' ove pripovetke, ni to da Maru sahranjuju upravo u trenutku kada na pogubljenje pored groblja vode najzadrtije meu fanatinim muslimanima, koji bi da prue otpor nadirudoj kaurskoj sili. Panju ono malo sluinadi to je dolo da isprati Maru sa ovoga sveta odvlai upravo prizor tih osuenika. Time se samo upotpunjuje utisak da se Marina lina sudbina preseca sa istorijskim zbivanjima, ega ona nije, niti moe biti svesna, pogotovu ne ukoliko je neophodno sagledati i proniknuti ire istorijske okvire, daleke veze, dugo pripremane pojave i njihove uzroke. Niko meu likovima ove pripovetke, uostalom, nema takvu sposobnost ni mogudnost. Prave obrede, koji prizivaju dobro i sveto, ovek zatie u svetu i njihov smisao je unapred odreen, o njemu se ne pitamo: verujemo u njega, manje ili vie, ukoliko u obredima uestvujemo. Ono, meutim, to se Mari ini da je obred, naopak i zao, jeste to samo za nju, kao objava nesavladanog i nesavladljivog zla sveta, te je, otud, neto nerazumljivo, tajanstveno i nepoznato. Treba obratiti panju na prideve koje je Andrid upotrebio u etiri varijacije ovakve objave svetskog zla Mari, koja se njoj ukazuje kao sluba koja se slui zlu. Tim varijacijama, motivacijski gledano, naznaene su stanice na putu Marine propasti. Veli-pai neki liaj razjeda lice, i kad nodu ostane sam, on ga mae nekakvim lekarijma, uzalud pokuavajudi da odstrani to to ga nagruje. Mara ga pri tom kriom posmatra i "doe joj kao da on to vri nerazumljiv obred, i slui slubu neem to je tajanstveno, jezivo i posve zlo" (102). Videdi, kasnije, pijanu i napola izludelu baba-Anuu kako se uzalud trudi oko silovane i obeznanjene devojice, Mara, koja je tu pobegla misledi da se nekako spase, susrede se s novom objavom zla. "Nije mogla da razumije nita, ali je osjedala da se tu vri neto runo i strano. I opet kao neka sluba neem to je zlo, to zastrauje i ubija." (130) Mara, naravno, bei odatle im svane. Ali, kuda pobedi? Suoena sa fra-Grginim prekorima i neodmerenim, gnevnim pogrdama, posle kojih je on tera da se zajedno mole, Mara ak i tu, pri obradanju svetoj Mariji, ima isti doivljaj. "Njoj se uini da i on to neto tajanstveno radi i nekom slui, a samo on zna kome." (133) Molitva, koja joj je neto poznato i trebalo bi

da deluje umirujude, preokrede se u opako sluenje, koje je, razume se, njoj nerazumljivo i zastraujude. U Marinom duhu ved oigledno deluje neto to je prisiljava da na ovaj nain preosmiljava ono to joj se dogaa. Onome to je doista, samo po sebi, za nju zlo, pretede, ugroava je, poniava, zastrauje i zastire svaki bolji izgled, pridaje ona smisao slube zlim i, pri tom, nepojamnim silama. To emu su ovakvi 'obredi' posvedeni mora, svakako, onome ko u njima uopte vidi obrede biti i ostati nepojamno. Odakle devojci kao to je Mara snaga da tano shvati prilike u koje je baena i prevazie ih, ili, to bi bilo vanije, snaga da ih prevazie i pobegne iz njih, makar ih i ne shvatila u potpunosti? Naavi se kod Pamukovida, Mara je na putu sad ved izvesnog kraha. Tu i relativno bezazlena pojava engleskog konzula u susedstvu (o kome je ula da se pria da je sulud jer nodu peva, budi komiluk, okuplja oko sebe bojake itd.), izaziva kod Mare, u novoj varijaciji, utisak da se srede s nekim naopakim obredom. "Posmatrajudi ga kako neprirodno uzdignute glave, obasjan, gleda prema zapadu, njoj se inilo da i on to vri neki obred kome ona ne moe da nasluti znaenje, a koji je ispunjava i onim obinim strahom od svega to je vidila kod Veli-pae, baba-Anue, fra-Grge ili Nevenke i, osim toga, jo i nekom bolnom radoznalodu." (155) Po tredi put se javlja formulacija "da (i) on to" (vri, odnosno radi neto to je nerazumljivo i zastraujude). Sila koja Maru odvodi iz sveta zdravog razuma i uopte sveta nalazi, tako, neki zaobilazan izraz. To to ova sila deluje na ovaj nain nije udno ako je ona "tajanstvena", "jeziva", "posve zla", "runa", "strana", "muna", "zagonetna", nenaslutljivog je znaenja... "to je glavno:" to je zbilja glavno "i ovde je njena dua bila skruena i satrvena (134)", kae pripoveda, komentariudi preokretanje zajednike molitve s fra-Grgom u zli 'obred', koje Mara vri, ili se ono u njoj vri. Zlo je u 'svetu' ove pripovetke neosporno veoma veliko i obuhvatno, da se ne kae sveobuhvatno, ali ovakvo preokretanje je simptom Marine bolesti, pokleknuda, tragina priprema za konani slom kada bude imenovana kao milosnica. To je imenovanje koje ubija, jer aktivira 'kompleks' vezan za majku, koja je takoe najpre bila nalonica nekom Turinu, pre nego to je udata za maloumnog Iliju Garida. Za tumaenje pripovetke ovo je kljuna taka. Kap koja prevruje upravo su Anine rei, dok odvlai svog pijanog mua imuna od Mare na koju je nasrnuo: "Ovamo dolazi, nesretni sine. Treba ti turska milosnica!" (158) Pripoveda ne eli da prepusti itaocu zakljuak o teini ove kvalifikacije i njenom pogubnom efektu, iako bi se takav zakljuak dosta lako mogao izvesti iz celine prie: on te rei sam naziva konanim udarcem. One to doista i jesu. Posle tog imenovanja, u kojem se izrikom ponavlja osramodujude imenovanje Marine majke kao turske milosnice, u dui nesretne kderi ne ostaje vie nita egzistencijalno zatidujude, a pri tom koliko-toliko delotvorno, odnosno ostaje jo jedino idealna projekcija Gospe, neukaljane, neobesvedene, jer je nju nemogude obesvetiti i ukaljati; kdi i majka su izjednaene u sramoti. Identifikacija s majkom, koja je, inae, za kder prirodna, predstavlja izvor duevne snage i moe biti spasonosna, u ovom sluaju postaje razorna, i to ne stoga to se uvreda upudena majci prenosi i na kder, ved to se uvreda upudena kderi prenosi i na majku, na instancu majke, obesveduje je i kalja, ime se lomi poslednji oslonac. Okolnost to je Mara prvi put re milosnica ula kad je bila namerno, u svai, upudena njenoj majci, dok je u njenom sluaju do toga dolo, da se tako kae, indirektno, imenovanjem nje kao turske milosnice, nita ne menja na stvari: ono neto "modro, meko i rasplinuto, ali smrtonosno" (159) u toj rei deluje. To je imenovanje koje de je definitivno rastoiti i ubiti. Na Marinoj unutarnjoj pozornici preostaje jo samo Bogorodica, ali ved s one strane stvarnog, 'normalnog'. Ono to je stvarno i 'normalno' odreeno je pridevima koji prate opake 'obrede', kako ih je Mara doivela, pa se svet uobruen tim pridevima moe saeto oceniti kao tajanstveno zlo ili zlo tajanstvo. Iz njega se mora nekud, pa kuda god, tamo gde postoji neko dobar, svetao i ist. Mara se

tamo i uputila. Paralelno s Marinom nesrednom sudbinom prikazana je, manje ili vie podrobno, nesreda nekoliko drugih enskih likova. Taj paralelizam uverava nas da ono to se zbilo s Marom nije izuzetak, da propast, duevna i fizika, u tom svetu nije namenjena samo izuzetnoj lepoti, da je skrnavljenje onog to u svakoj eni mora da se potuje pre pravilo: stradanje lepog bida jedno je od mnogih, nesreda meu nesredama. No, Mara je, ipak, sredinja figura. Njen ivot moe da dobije, u tumaenju, svoje najdublje odreenje tek kad se sameri sa onim to se dogaa drugim enama. Ovde to odreenje vidimo kao neizbenost da iskonska ednost i lepota lepog bida kakvo je Mara budu pokvarene, unitene. Taj svet, na granici vera, kultura, carstava, shvatan kao zabit gledano s obe strane, zatvoren u sebe prema obema, ispunjen strahom, podozrenjem, nevericom u bolju mogudnost, okovan sujeverjem, pridavljen neznanjem i bahatim poluznanjem, s dugim pamdenjem da su nasilje i pritvorstvo jedino s im se sigurno ima raunati, a dobra volja i iskrenost varke, kojima se ne sme nasedati, taj i takav svet ne da lepom bidu da opstane u njemu. udo je, meutim, u tome da se ono u njemu raa. Ne drugde, nego tu. Tu ga nalazimo, meu drugim nesrednim bidima. Mara nije sama kad je re o surovom nasrtanju na enu, o zloupotrebi, o erosu pervertiranom u agresivnost ili elju da se kinji, u emu ima i nasilnikove autodestruktivne elje (i potrebe) za sopstvenom nesredom; takva elja (i potreba) nalazi se, ak ne ni preterano skrivena, u samom temelju jedne odreene kulture. Utoliko 'svet' Mare milosnice moda i nije geografski i istorijski strogo omeen, ved je naprosto svet, mogud uvek i svud. Tu je, najpre, slika izrazite gnusobe silovanja devojice, namamljene ederom. (127) (Postoji izvestan paralelizam izmeu tog prizora i onog u kome se ustanici, koji se spremaju da brane Sarajevo od Austrijanaca, zabavljaju sparujudi pse (123).) Tu je, zatim, iroko razvijena pria u prii o Nevenki i njenom braku u kojem od samog poetka nema niega osim mrnje. Za razliku od Mare, Nevenka je zakonita supruga jednog od Pamukovida, nije prekoraila (nije bila nagnana da prekorai) konfesionalnu granicu i, to je najvanije, neobinoj rugobnosti svog braka spremna je da se opire sopstvenom mrnjom i agresivnodu, kao to je spremna i da se brani od nasilja. Slino Mari, ona je suvie mlada i potpuno neopremljena da bi se suoila sa pitanjem o zlu. Pa ipak, s njim se ona suoava uspenije i neposrednije: ivedi meu Pamukovidima, ona ima jednu stalnu misao otkud toliko zlo (147), ne projektujudi, pri tom, kao Mara, u ono to vidi neki poseban, da se ne kae 'vii', obredni smisao. Nevenka je otpornija, zdravija, nema nasledno opteredenje, koje se po Maru pokazuje kobnim kada bude dirnuto u uspomenu na majku. Naprotiv, u svojoj majci Nevenka ima delotvornu podrku. Pitanje: otkud toliko zlo? protee se, kao neka mrana duga, preko cele scene ove pripovetke i svega na njoj, ali ne deluje na svakog isto svojom nerazumljivom stravinodu. Za Maru, koja je bespomodnija od Nevenke i u socijalnom poloaju gorem od njenog, to pitanje je stranije i nerazumljivije, nepodnoljivije. U meri u kojoj se moe oekivati da de uopte biti dobijen, odgovor na pitanje: otkud toliko zlo? pomalja se tamo gde se presecaju pojedine line sudbine, dakle ono egzistencijalno, sa istorijskim. Razne pojedinane egzistencije ukljuuju se, po pravilu bez jasne svesti ili irih vidika i potpunijeg razumevanja, u istorijski trenutak, odnosno tok. Sudedi po Mari milosnici, eventualnim emancipatorskim procesima u tom svetu zaostalosti i konfesionalne izdeljenosti i zatucanosti, ne daju se nikakve anse. Promene donose katastrofe, kakva je Marina, a da pri tom onaj ko strada niti ta zaista razume i zna o toj vezi svog ivota i istorijskih dogaaja, niti moe neto da uini. Zlo je i u istoriji i u pojedinim ivotnim tokovima, jedno se meusobno uslovljava drugim, ali to onima kojih se to tie Mari pogotovu ostaje neprozirno. Ono to se donekle shvata jeste ono to je istorijski nasleeno, pre svega kad su posredi

jazovi koji dele konfesije, ali misao o meusobnom uvaavanju, ako ne ved i neto vie od toga, teko se tu i retko probija. Meutim, bolno jasno je svakako to da se i Mara i Nevenka poraaju dok nad Sarajevom gruvaju topovi. Njih dve zdruilo je, u krajnjoj liniji, to to je Veli-paa napustio grad, jer je na nekom 'kongresu' odlueno da Turci prepuste Bosnu drugoj carevini. Ko tu uopte o tom 'kongresu' ima pojma i zbog ega bi trebalo da ga zanima ta je na njemu odlueno? Bilo kako bilo, Maru i Nevenku u tragediji spaja i to to de Mara jedno vreme dojiti Nevenkino dete, ni ne znajudi pravo da to ini, bududi da u tom asu ona sama nije vie pri sebi, a njeno sopstveno dete je ved mrtvo i, bez obreda, sahranjeno pod drvo u kutiji od eksera. Dok su napolju neredi, druga dojilja se ne moe traiti, a Maru je da li upravo zato? ne moe se poverovati da je sve samo zato, ne moe se pristati na takvu svrhovitost dogaaja sticaj okolnosti doveo tu, desilo se da se i ona tu pre vremena porodila. Nevenkino dete biva na taj nain spaeno, a ona, koja je do tada u svojoj novoj obitelji imala samo dumane, poev od svog mua pa dalje, tako de se konano inicirati u njihov svet, postade ravnopravna s ostalima, doekade as osvetnikog trijumfa. Pre nego to umre, Mara de joj, bez svesti, volje ili elje, pomodi u tome. Podjednako je, u ovom smislu, vaan i lik Jele. Nju je, kad joj je bilo esnaest godina, koliko ima i Mara, "unesredio mlai brat starog Pamukovida" (139), da bi, potom, ostala u toj kudi celog ivota kao slukinja. "Uvela je rano i otupila potpuno" (139), saznajemo o njoj. Ukudani su se na nju navikli "kao na stvar" (139), i znali su joj ime samo zato to su je nekako morali dozvati kad im je trebala. Pri kraju pripovetke, meutim, kada Mara treba da se porodi, kae se o njoj i sledede: "Jela, koja nikada nije imala svoje kude ni znala ta je sreda i porodica, koja je poznala mukarca jednom u ivotu, i to samo kao zvjerstvo i uas, bila je neobino osjetljiva kad se radilo o djeci i porodu." (163) U tome, dakle, ono da je "potpuno otupila" ne vai. Njenom vajkadanjem utisku i iskustvu da su Pamukovidi i njihove sudbine "zlo koje se ne da promijeniti" (140), bide, kada pored sebe bude imala Maru i Nevenku, "dvije blagoslovljene ene" (165), pridodato saznanje o prirodi zla, koje se i samo u njoj bez sumnje dugo kristalisalo. Ono je saopteno naratorovim sopstvenim reima, i njeno je ali i njegovo, to je spoznaja koju joj narator daje da bi imao iz ijeg umetniki konkretizovanog iskustva da je 'preuzme'. U vedoj meri nego Nevenkino pitanje o zlu, a mimo Marinih scena zlih 'obreda', ta spoznaja prestaje, dakle, da bude neto to je iskljuivo lino uslovljeno, mada se vidi iz ijeg i kakvog ivota se raa, i zadobija univerzalno vaenje. "Toliko zlo i tolika patnja, i jo se sve, na svakom koraku, mnoi i rasplouje!" (164) Ne bi li se, doista, trebalo uditi tome? Znak uzvika je tu. Mogu li, smeju li ivot i toliko zlo da idu zajedno? Ovaj iskaz priziva u sedanje cininu alopojku samog avola, ali ne onog o kome je re u ovoj pripoveci, ved onog Geteovog, koji se jada da nikako ne moe da istrebi tu "ljudsku gadiju" (Faust, 1369), uprkos svemu to ini i pokuava, i ma koliko se trudio. oveku je, govori on jo na poetku komada, raspravljajudi se s Bogom, dato ono to on naziva umom, ali je posledica toga ta da je taj mali bog u svetu "zverskiji od svake zveri". (Faust, 286) S druge strane, on sam pokuava oveku da naudi koliko god i ime god moe. Pa ipak, kraj sveg zla koje ljudi nanose jedni drugima i onog za koje se stara 'avo', nema pravog uspeha, kakav bi Mefisto eleo.

(Faust, 1371 ff.)

Kolike sam ved pokopao! A stalno cirkulie neka nova, svea krv. Tako to ide dalje, prosto da pobesni.

Andrideva Jela, sa istom ovom mefistofelovskom milju, premda, razume se, drugaije artikulisanom, i veoma daleko od Mefistove cinine ironije, naviknuta da istrajava u bolnom uenju ili da naprosto istrajava, ovaploduje princip suprotan Mefistovom. ivodajni, boanski. Jela je ta koja de zaplakati nad Marinim grobom, iako godinama nije plakala, ali je, verovatno, vanije to da je ona ta koja se postarala da Nevenkino dete nae hrane na Marinim grudima, kao to se, uostalom, celog svog ivota starala oko svih koji su roeni u kudi Pamukovida. Ona zna da se nema od koga oekivati pomod i zato je prua ona sama. ivot, svaki, uvek i po svaku cenu, valja odrati Jela, "potpuno otupila" u ambijentu izneverenog i ponitenog Hristovog naloga o ljubavi i milosru, ali i "neobino osjetljiva kad se radilo o djeci i porodu", jeste ta sila zbog koje bi Mefisto da pobesni. italac ne bez razloga moe da se upita hode li se i tom najmlaem Pamukovidu, koga je Nevenka rodila, kao i "svakom od njih, kad doe u godine" (144), otvoriti iva rana na nozi ili na ruci, koju de morati da krije da se o drugom zlu u bududnosti, koje se iz reenog i prikazanog moe slutiti, i ne govori. Ali, tamni nagon je odved snaan, bolesna krv se takoe nastavlja, bioloko pobeuje. To to je u 'svetu' Mare milosnice ljudsko dostojanstvo pogaeno ili, najede, ne moe ni da se razvije i ispolji, makar u pobuni ili dubljem razumevanju ljudske tragike; to se verski postulati, kod svih, shvataju primitivno i glupo, i slue ponajvie raspaljivanju mrnje; to je to svet bez utehe i sasvim negostoljubiv za lepo bide, u tome nita ne menja. (Jedina koja od svih u tom 'svetu' pokuava da Maru nekako utei i otvori joj neki bolji, spasonosni izgled po Veli-painom odlasku, jeste Ciganka Hama. Suta suprotnost njoj je fra Grgo, koji nema dovoljno tekih rei i pretnji za Maru.) Pijani, razvratni, bolesni, oholi, suludi, slepi za svet od nadmenosti, nadmeni jer su slepi, ustraeni ili prezirom sleeni i ostrvljeni, bandoglavi i preki, ljudi unitavaju jedni druge, lepo bide nema meu njima ta da trai. Svejedno, ivot se svakako nastavlja.

Kao to je vano uoiti ulogu rei koja ubija, tako je u tumaenju Mare milosnice podjednako vano uoiti da je re koja na kraju treba da izrazi sutinu Marinog bida preseena. Da je izgovori, dato je sluzi Marijanu. On se "pored imuna na Kiseljaku odao pidu, bio je lak na suzi i govorljiv". (169) Takav ovek dobio je vanu ulogu: oprotajne rei nad humkom su njegove:

"- Eh, eh uzdisao je i zastajkivao, ne znajudi upravo ni sam ta hode da kae eh, zakopasmo grjenicu, zakopasmo sirotu. Svak je poneto uzeo od nje, a nikog da je poali i suzu pusti nad njom. Eh, pusto!" (169) Potom, meutim, u trenutku pribiranja, kada istina Marinog ivota, toga u svemu nesretnog prisustva na svetu, sama dolazi na usta, Marijan "odjednom briznu i tekim jezikom, koji se grio od plaa, viknu, jauknu gotovo, kao de neto neoekivano i strano otkriva i priznaje:

 Jelo, anela smo boijeg zakopali, ane..." (169) U tom trenutku, kad Mara nije vie ni grenica, ni sirota, i kad, u jauku, nema nedoumice ta Marijan "hode da kae", Jela, briudi poslednju suzu, "naglo i grubo" (169) prekida njegovu re. Novi ivotni zadaci ekaju i valja se okrenuti njima. Ova preseena re Marijanova pojaava turobnost prie do krajnje granice. Mara kao aneo, u svojoj aneoskoj lepoti i nevinosti, ne samo da nema mesta na zemlji, ona i u neijoj rei teko moe da opstane, makar onoliko koliko ta re traje. I ona je preseena.

Naravno, pored te preseene rei, na kraju, ostaje i pitanje koje imamo prvo da postavimo sagledavajudi celinu pripovetke: otkud takvo, lepo, tako lepo bide, kakvo je Mara, u takvom svetu? Proizvodi li njeno prisustvo u njemu, bududi da je jednom neopozivo bila, neto, makar neuhvatljivo i neizrecivo, ako ved ne neki uhvatljiv trag, neki iskupljujudi smisao, neku izraunljivu posledicu?

Milosnica znai ensko eljade koje slui za nasladu i uivanje, ali znai i najdrae, najvoljenije bide. I bez vidljivog traga u svetu, Mara, Veli-paina milosnica, postaje, za itaoca, upravo ovo drugo. Nesreda se u tom preobraaju ne iskupljuje, kao ni neprozirno zlo. Ali, umetnost toliko moe.