UDC 821.163.41.09 Hristi J.:821.133.1.

09

JOVAN HRISTI I FRANCUSKA MORALISTIKA MISAO: SARTR, KAMI, M. JURSENAR, . GRENIJE1 Jelena Novakovi

SAETAK: U ovom radu se istrauje dijalog koji Jovan Hristi uspostavqa sa predstavnicima francuske moralistike misli HH veka, Sartrom, Kamijem, Margeritom Jursenar, kojima se pridruuju dramski pisac S. Beket i filozof an Grenije. KQUNE REI: moralistika misao, esej, citat, dijalog, intertekstualnost, hybris, antropocentrizam, antika misao, egzistencija, analoka misao, apsurd, Mediteran

Kao to je ve vie puta uoeno, meu stranim autorima koji su privlaili pawu Jovana Hristia, pesnika i esejiste iji se spisateqski poduhvat uvek odvija u dijalogu sa drugim stvaraocima, kroz eksplicitno pozivawe na wihova dela koje gradi sloeni intertekstualni splet, znaajno mesto zauzimaju francuski pisci koji se vezuju za moralistiku tradiciju, poput Montewa, Dekarta, Paskala, Margerite Jursenar, Sartra, Kamija. Poto su Hristievi osvrti na Montewa, Dekarta i Paskala ve bili predmet nae istraivake pawe u studiji Jovan Hristi i francuska moralistika misao: Montew, Dekart, Paskal, objavqenoj u ovom asopisu,2 ovoga puta emo se usredsrediti na francuske moraliste HH veka, Margeritu Jursenar, ijem je romanu Hadrijanovi memoari Hristi posvetio svoj poznati esej, objavqen kao wegov predgovor, Sartra, iji su pozorini komadi bili predmet wegovog posebnog razmatrawa u eseju Filozof u pozoritu, objavqenom u Letopisu Matice srpske" 1977. i Kamija za iji je roman Kuga Hristi napisao beleke" (Beleke o Kugi Albera Kamija"), tampane u Letopisu Matice srpske" 1953. i o ijoj je zbirci tekstova pod naslovom Actuelles II (1953), napisao prikaz za aprilski broj asopisa Vi1 Ovaj rad je deo projekta Uporedna istraivawa srpske kwievnosti (u evropskom kontekstu)" (148018), koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnoloki razvoj Republike Srbije. 2 Videti: Jelena Novakovi, Jovan Hristi i francuska moralistika misao: Montew, Dekart, Paskal, Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, kw. , sv. 3/2009, str. 575589.

340 dici" 1954. godine. Wima se pridruuje predstavnik novog pozorinog duha, Samjuel Beket, kojem je Hristi posvetio dugi esej Beketovo pozorje qudskog ivota, objavqen u asopisu Delo" 1981, kao i filozof i pisac an Grenije, kojem Hristi nije posvetio poseban lanak, ali na kojeg se poziva i ije delo komentarie u ogledima o drugim piscima HH veka. Svi ovi autori Hristia zanimaju pre svega kao moralisti, a moralista je, kako ga Hristi odreuje u Anatomiji eseja, govorei o Duanu Matiu kao pravom" moralisti starog kova", pisac koji se s sjedne strane trudi da postavi literaturu u ivot",3 bavei se egzistencijalnim problemima, a sa druge strane ispituje svoju savest, iznalazei jedan cogito i jedan dubito koji nisu pojmovi ve akcija", ili, kako kae Duan Mati, stvar sama".4 Re je o shvatawu morala koje izraava pojam etizovanog lepog i estetizovanog dobrog" oznaen reju kallokagathia. Moral tu nije nauna, teorijska disciplina", nego samo shvatawe totaliteta ivota i sebe u ivotu", odnosno jedno integralno iskustvo ivota",5 koje se moe izraziti u svim kwievnim rodovima, ali koje za Hristia naroito dolazi do izraaja u dramskom anru jer, kako zapaa u tekstu Filozof u pozoritu, svako pitawe o oveku koje se postavi na pozornici postaje pitawe koje se tie samih osnova naeg postojawa pred bogovima to nam se meaju u ivot, pod nebom koje uti, ili u istoriji to nas odnosi neznano kuda",6 a jo vie u eseju, iju dvostruku prirodu dobro osvetqava studija Pjera Gloda, objavqena u asopisu Filoloki pregled".7 To postavqawe u ivot oznaava i sama re esej" koja, prema definiciji iz Vebstersovog Novog renika, stavqenoj kao moto Hristievoj Anatomiji eseja, u svom prvom znaewu predstavqa napor da se neto uini; pokuaj, opit", a u drugom kwievni sastav, analitini ili interpretativni, koji raspravqa o svome predmetu sa mawe vie ograniene ili line take gledita". Kao primer takvog esejistiko-moralistikog iskaza Hristi navodi, pored Montewevih Eseja i Dekartove Rasprave o metodi, ije smo prisustvo u Hristievoj poetskoj i filozofskoj misli razmotrili u tekstu Jovan Hristi i francuska moralistika misao: Montew, Dekart, Paskal, i Kamijevo Leto, koje ga je, uz Matievu Aninu balsku haqinu, i podstaklo da napie Anatomiju eseja. U toj Kamijevoj kwizi on otkriva tri osnovne teme kojima je zaokupqena misao antike Grke, kao i wegova sopstvena. Prva tema je ostvarewe celovitosti i punoe ivota: Kamija je antika Grka privlaila pre svega kao spas od rastue alijenacije, kao negovawe ideala celovite linosti, izraenog
3

Jovan Hristi, Poezija i kritika poezije, Novi Sad, Matica srpska, 1957, str.

108. Isto, str. 109. Isto, str. 105. 6 Jovan Hristi, Studije o drami, Beograd, Narodna kwiga, 1986, str. 114. 7 Vid. Pierre Glaudes, L'Essai est-il un genre littraire?, Filoloki pregled, HH, 1997, 12, str. 1118.
4 5

341 kod Demokrita, koji je smatrao da nije dostojan da ivi onaj koji nema nijednog dobrog prijateqa",8 ili Sokrata, koji je pisanoj rei pretpostavio punou ivota u wegovoj sloenosti i nesvodqivosti na dimenzije pisanog teksta. Druga tema Leta je tema konkretne misli, weno vezivawe za realno, ulno, vidqivo i opipqivo, koje u antikoj Grkoj dolazi do izraaja, kako u filozofiji, tako i u poeziji koja je proeta tim smislom za iwenicu i koja toj iwenici pridaje znaaj i vrednost. Trea tema je poistoveewe etikog i estetikog, koje bi se moglo vezati za ono to oznaava re kallokagathia. Ovaj antiki" odnos prema moralu kao shvatawu totaliteta ivota i sebe u ivotu, izraen i reima kojima Montew zapoiwe svoj esej O kajawu, ukazujui da drugi oveka poduavaju", a da ga on samo opisuje", odreuje i Hristiev odnos prema drugim predstavnicima francuske moralistike misli HH veka. Odbacujui kwievnost shvaenu kao ista estetizacija iskustva, on se opredequje za kwievnost koja je matievski uqebqena u ivot, u svakidawicu"9 i u kojoj tragawe za sutinom ustupa mesto usredsreivawu na egzistenciju. Antika deviza, ispisana u Delfijskom proroitu, Poznaj samog sebe" za wega znai da moramo znati / Gde nam je mesto", da, kako pokazuje i pesma pod tim naslovom, treba da odredimo svoj poloaj u svetu, koji se otkriva kroz razliite situacije. Tom egzistencijalnom usmerenou odlikuje se i poezija Jovana Hristia koji je ciklusu pesama na kraju zbirke Pesme 19521956, dao naslov Situacije i koji smatra da svaka dobra pesma prikazuje jednu situaciju, ili jedan odnos", a da svaki odnos i svaka situacija sadre u sebi jednu dramu",10 to upuuje na Sartra, za kojeg je ovek uvek u situaciji" koja mu prua okvire za sopstveno odreewe i na egzistencijalistiku misao uopte, koja daje prednost egzistenciji nad esencijom: Svet nije ono to mislim, ve ono to doivqavam", kae Merlo-Ponti.11 Ne cogito, ergo sum, ve jedna bitnija potvrda / Dodirom peska na koi oklopqenoj suhim vetrom podneva. / Izvan svake misli, to postojawe koje talasi ogoquju, / Kao kostur kamena koji preti svojim ranama", itamo u Hristievoj pesmi Mezzogiorno". Dekartovska misao ustupa mesto doivqaju. Nije vie re o tome da se objasni svet, nego da se izrazi odnos prema svetu, ali, za razliku od Sartra, koji kwievnost stavqa u slubu filozofije, Hristi se poziva na antiku misao o srodnosti filozofije i poezije da bi, kao to pokazuje pomenuta pesma, pokuao da doara onaj doivqaj punoe, kada se u trenutnom blesku izmiruju telo i duh iji je rascep jedan od glavnih izvora egzistencijalne tegobe, kada se saznawe do kojeg ovek dolazi poistoveuje sa samim ivotom, doivqaj koji se
Poezija i kritika poezije, str. 104. Jovan Hristi, Poezija i filozofija, Novi Sad, Matica srpska, 1964, str. 153. 10 Deset pesama deset razgovora (Priredili i razgovor vodili Slobodan Zubanovi i Mihailo Panti), Novi Sad, Matica srpska, 1992, str. 118. 11 Nav. Sreten Mari, u: O Sartru, Beograd, Slubeni glasnik, 2009, str. 12.
8 9

342 suprotstavqa Sartrovoj ideji da je qudska svest po svojoj prirodi nesrena svest bez ikakve mogunosti da savlada nesreno stawe".12 Dok je Sartr, kao i Malro i Kami, nastojao da u samom oveku pronae sistem vrednosti koji se ranije nalazio izvan wega i da, u vremenu bez sudbine", oveka postavi kao wegovu sopstvenu sudbinu",13 Hristi smatra da je svet mnogo sloeniji nego to to nama izgleda i da u wemu deluju neke sile ije prisustvo samo u izuzetnim trenucima postaje opipqivo i oigledno".14 To prisustvo, izraeno u grkoj tragediji boanstvima koja kroje ovekovu sudbinu, nasluuje se i u Hristievoj pesmi U tavni as", u kojoj lirski subjekt sedi sam u sobi, u sumrak, zapaajui nagovetaje prolaznosti i oslukujui korake nekog boga" koji dolazi da zatvori vrata / Jo jedne sobe wegovog ivota u koju vie nikada nee ui". Prisustvo boanstva ukquuje svest o prolaznosti u kontekst antike fatalnosti, ukazujui na podreenost qudskog ivota nepredviqivim udima bogova koji se sa wim esto na najsuroviji nain poigravaju, kako Hristi nagovetava i u nekim drugim pesmama (Svee"), a u esejima navodi i poznate primere iz antike. To je ujedno i sasvim diskretna polemika sa egzistencijalistikim shvatawem koje odbacuje svaku vanqudsku odrednicu i samo oveka smatra odgovornim za sopstvenu sudbinu. Ta polemika postaje i eksplicitna u tekstu Dnevnik kapetana Skota, u kojem Hristi konstatuje da je egzistencijalistika sloboda samo praznina koja nas okruuje i u kojoj inimo neke haotine i nepovezane pokrete, kao u besteinskom stawu",15 da ona nije pravo odreewe qudske sudbine, koja se, kako itamo u eseju Mojra i Mojre, moe spoznati samo kroz neku vrstu sauesnitva sa spoqawim svetom. I to je tajna grkih bogova: oni su nam pod rukom. Svakog asa mogu se pojaviti, treba biti samo u dosluhu sa stvarima".16 Ako i posmatra oveka kao socijalno bie koje se ostvaruje samo u odnosu sa drugima, za Sartrovog oveka se ti drugi esto pretvaraju u pakao" i on, uprkos svojoj sudbinskoj povezanosti sa drugima, spasewe ipak trai na individualnom planu, pokuavajui da ostvari slobodu tako to e iz svoje svesti stvoriti svoj svet, to e biti i sopstveni tvorac. Sartrova filozofija egzistencije pojavquje se kao izraz modernog antropocentrinog humanizma, kojem Hristi suprotstavqa disonantni glas" francuskog filozofa i pisca ana Grenijea, ija je kwiga Entretiens sur le bon usage de la libert objavqena nekoliko godina posle Sartrovog Bia i nitavila (1943). U eseju Problem tragedije, Hristi navodi dui odlomak iz ove kwige u kojem Grenije ukazuje na opasnosti od tog, kako ga naziva, modernog hybris-a17 zasnovanog na pretpostavci
12 an-Pol Sartr, Bie i nitavilo. Ogled iz fenomenoloke ontologije (prev. Mirko Zurovac), , Beograd, Nolit, 1983, str. 111. 13 Poezija i filozofija, str. 20. 14 Studije o drami, str. 174. 15 Jovan Hristi, Profesor matematike i drugi eseji, Zagreb, Znawe, 1988, str. 26. 16 Isto, str. 39. 17 Svuda u antikom svetu hybris trpi poraz. Danas vie nije tako, i moderna misao je ubeena kako hybris mora da trijumfuje. Ovo uverewe oslawa se na radikalni nihi-

343 da nita nije jednom zasvagda definisano jer se iz we, kako je ukazao jo Dostojevski, moe izvesti zakquak da ovek moe sebi sve da dozvoli ako se samo usudi, pa je istorija puna primera tirana i zloinaca kojima se inilo da su uspeli da pomere granice qudskih moi. Grenije, kae Hristi, opomiwe da je sloboda samo jedna strana problema oveka i wegovog ivota",18 da osim we i naeg izbora postoji i neto drugo, na ta ukazuje grka tragedija u kojoj su udi bogova znak da se u pozadini krije neka ruka daleko tea i sigurnija od nae sopstvene" koja se mea u nae ivote onda kada nam se ini da smo najslobodniji"19 i da, pored uzroka naih postupaka, koje predstavqaju sile koje deluju na oveka, a koje su nam moderne nauke o oveku otkrile, postoje i posledice koje nai postupci imaju (Orest je osvetnik oca, ali i ubica majke). Svoje postupke moemo proceniti, napomiwe Hristi, samo ako ih posmatramo u najirem kontekstu u koji se oni mogu staviti i kada u wima ponemo da otkrivamo i delovawe nekih sila razliitih od onih koje poznajemo i za koje mislimo da jedine utiu na na ivot".20 To je i smisao Hristievog tumaewa pomenute devize iz Delfijskog proroita Poznaj samog sebe", koja za wega znai spoznaju sopstvenih mogunosti i granica iza kojih se vie ne moe ii. U tom pogledu Hristiu je mnogo blii Alber Kami nego Sartr i on ih na jednom mestu uporeuje: Sartr postavqa pitawe: ta ovek mora da uini?, a wegov Gec na kraju drame avo i Gospod Bog hladno i cinino ubija kako bi mogao da voli i ini dobro, otkrivajui tim inom mawe svesno prihvatawe istorijskih i politikih uslovnosti, a vie surovost i bezobzirnost. Mediteranski humanista" Kami postavqa, meutim, pitawe: ta ovek ne sme da uini?21 Sartr, kako itamo u Belekama o Kugi Albera Kamija, trai esenciju u postizawu jedne pomalo apstraktne ideje apsolutne slobode (Dobri Bog i avo), dok se Kami zalae za jedan u osnovi progresivan drutveni moral".22 Lini problem koji se u Hristievojm delu ocrtava u dijalektici mirovawa i kretawa, otvarawa i zatvarawa ka svetu, povlaewa iz ivota i uea u ivotu, ovde se prenosi na optequdski plan, postaje izraz nedovoqnosti antropocentrinog humanizma modernog vremena, u kojem postoji samo ovek, zatvoren u sebe, gurnut da uini ovo ili ono, nesposoban da prosudi i proceni svoj in i potrebe da se ovek otvori ka svetu, ka najdaqim daqinama do kojih wegov pogled moe dopreti", ka vidicima gde wegovi postupci dobijaju ne samo svoje objawewe, nego i svoj smisao" i da se, beei od klaustrofobine atmosfere
lizam koji ini moguim, ak i nunim, neogranieni dinamizam", kae Grenije (Jean Grenier, Entretiens sur le bon usage de la libert, Paris, Gallimard, 1948, str. 55). To je zavrni deo dugog odlomka koji Hristi navodi (Studije o drami, str. 177). 18 Studije o drami, str. 177). 19 Isto, str. 178. 20 Isto, str. 179. 21 Isto, str. 126. 22 Jovan Hristi, Beleke o Kugi Albera Kamija, Letopis Matice srpske, 1953, kw. 371, sv. 4, str. 306.

344 sopstvene subjektivnosti",23 suoi sa tim svetom, a ne da ga naivno svodi na sopstvenu meru, potrebe koju, kako istie Hristi, izraava tragedija. Filozof i umetnik duboko proet, kao i Hristi, helenskom kulturom, an Grenije je Hristiu blizak ne samo kao kritiar sartrovskog antropocentrizma, nego i kao mislilac koji svet prihvata u svim wegovom vidovima, i duhovnim i materijalnim, nasuprot Sartru koji, poput Paskala i Bodlera, zdruenih u zajednikoj mrwi prema telesnom, osea odbojnost prema materijalnom, kako zapaa Hristi, povezuje sa simbolizmom. Zato Sartr misli da kontingentno obiqe sveta izaziva gaewe, a nije velianstveno?", ponavqa Hristi pitawe koje je postavio Gabrijel Marsel i dodaje da Sartrovo gaewe nije samo ontoloka emocija" izazvana sveu o sluajnosti ovekovog postojawa koje niim nije opravdano, nego da ima i psiholoku osnovu i da predstavqa beawe od tela (uporeujui gadqivost sa kojom Sartr opisuje Marselu u Zrelom dobu, wegovu osetqivost na mirise, sa Bodlerovom mrwom prema prirodi i telu i gaewem nad mirisima qudske koe, znoja, parfema) kroz neku vrstu pojmovne ekstaze", kroz utapawe u jedan apstraktni apsolut" iji je ciq mawe da da smisao wegovom postojawu, a vie da ga oslobodi tela koje on doivqava kao lepqivu i qigavu masu punu otunih mirisa, kao to i nosilac simbolistikog naslea Pol Valeri, u dijalogu Dua i igra, pokazuje kako se telo igraice pretvara u neto isto i apstraktno.24 Odbacivawe ivota, svojstveno Malarmeovoj i velikom delu moderne poezije, koja predstavqa, kako napomiwe Hristi u eseju o Ivanu V. Laliu, isparavawe materije u smisao i simbol", ispoqava se i u Sartrovom egzistencijalizmu koji je ne mali dunik simbolizma".25 Iako zasnovan na postavci da egzistencija prethodi esenciji", egzistencijalizam nikako nije potvrda materije u wenoj konkretnoj ulnosti, nego upravo suprotno, udaqavawe od materije u kojem bodlerovski splin" dobija obeleje munine i gaewa, o emu svedoi i nain na koji, u romanu Zrelo doba, Sartr opisuje Borisa i Ivi dok igraju u nekom baru, a koji Hristi navodi kao argument u prilog svojoj tezi. Odbacujui i malarmeovsko nastojawe da bodlerovsku suprotnost izmeu splina" i ideala" prevazie stvarawem Kwige koja bi izrazila neuhvatqivu sutinu sveta, to vodi potpunom udaqavawu od realnosti, i sartrovsko gaewe nad kontingentnostima sveta i qudskog ivota, Hristi smatra da svet, iako pun zala, nesrea i nerazreivih protivrenosti, ipak ima smisao i vrednost i da ga treba prihvatiti u wegovoj celovitosti. No, on ima kritiki odnos prema Sartru ne samo zato to u wegovom gaewu nalazi izraz odbijawa sveta, nego i zato to otkriva da on u tom odbijawu nije dosledan, odnosno da sam ne primewuje svoje teorijske postavke. O tome svedoi i wegov esej Uivawe u egzistenciji, napisan povodom kwige Sartrovih pisama koje je, pod
23 24 25

Studije o drami, str. 179180. Isto, str. 127. Jovan Hristi, Izabrani eseji, Beograd, Srpski PEN centar, 2005, str. 110.

345 naslovom Lettres au Castor et quelques autres, priredila Simon de Bovoar,26 a u kojem Hristi, na osnovu pomenutih pisama, otkriva da Sartr u stvari i nije oseao muninu od egzistencije, nego da je, kako ukazuju opisi wegovih seksualnih doivqaja u pismima Simoni de Bovoar, sasvim lepo uivao u svojoj egzistenciji, ili se bar dobro zabavqao", dakle da sam nije iveo onako kako je preporuivao drugima da ive.27 Ali, ova konstacija u sutini ne osporava Sartrovo odbijawe sveta, pa ak i ne dokazuje Sartrovu nedoslednost jer, kao to pokazuje i Bodlerovo iskustvo, preputawe ulnosti ne donosi i duhovno zadovoqstvo koje bi znailo prihvatawe sveta u wegovoj materijalnosti, ne stiava metafiziki nemir onih koje taj nemir mui. La chair est triste, hlas! et j'ai lu tous les livres",28 rekao je Malarme. A to smatra i sam Hristi, koji, povodom Anrija Mioa, napomiwe da ispoqavawe onoga to je potisnuto u podsvest ne donosi ni olakawa ni ozarewa".29 Nasuprot Sartru, an Grenije je okrenut ivotu u svim wegovim vidovima, wegova dela, pre svega Mediteranska nadahnua (1941) i Ostrva (1955), proeta su snanom sveu o telesnom i slave sva naa ula koja primaju suneve zrake i mirise, a wegova misao kao da ostvaruje Nieov ideal veselog znawa". U tekstu Moe li filozofija bez filozofa, on ukazuje da ciq filozofije nije politehniki, nego panoramski",30 odnosno da se pred ovekovim oima svet ukazuje, ne kao problem koji treba reiti, nego kao prizor koji treba posmatrati i odgonetati. To potvruju i Grenijeove rei koje je Hristi stavio kao moto jednog od svojih tekstova o Duanu Matiu: Kao mladi, mislio sam samo o tome kako da budem slobodan. Danas sam srean to ne shvatam zid kao prepreku koju treba prei, ve kao povrinu koju treba deifrovati".31 Ove rei upuuju na Leonarda da Vinija, koji je svojim uenicima savetovao da dugo posmatraju neki stari, ispucali zid i da slikaju ono to vide u wegovim linijama, preporuku na koju se pozivaju nadrealisti. Breton na wu podsea u romanu Luda qubav, a srpski nadrealisti pokuavaju da je primene u 3. broju asopisa Nadrealizam danas i ovde", prikazujui fotografiju jednog starog zida i pored we reprodukcije nekoliko fotografija koje pedstavqaju est wegovih razliitih vizija, od kojih svaka nosi peat svoga posmatraa, uz propratni tekst M. Ristia Pred jednim zidom. Iako nije pristalica nadrealizma, Hristiu je blisko nadrealistiko tragawe za celovitou koje podrazumeJean-Paul Sartre, Lettres au Castor et quelques autres, Paris, Gallimard, 1983. Izabrani eseji, str. 274. 28 Vaj, tuna je plot! Sve kwige proitane" (Stefan Malarme, Povetarac s mora", u: Antologija novije francuske lirike od Bodlera do naih dana (priredio i preveo Ivan V. Lali), Beograd, Prosveta, 1966, str. 64. 29 Hristiev predgovor za kwigu: Anri Mio, Moji posedi, Beograd, Nolit, 1976, str. 8. Neki kwievni istraivai i Mioa posmatraju iz moralistike perspektive. Vid.: Jrme Roger, Moraliste" comme Henri Michaux: exception ou tradition franaise, Filoloki pregled / Revue de philologie, 2010/2. 30 Jean Grenier, La philosophie peut-elle se passer du philosophe?, A propos de l'humain, Paris, Gallimard, 1955, str. 51. 31 Poezija i filozofija, str. 106.
26 27

346 va i vraawe umetnosti konkretnom svetu, od kojeg ju je simbolizam bio udaqio, kao i pripisivawe egzistencijalne vrednosti kwievnom i umetnikom stvarawu i izjednaavawe tog stvarawa sa samim ivotom, izraeno u delu Duana Matia. To tragawe za celovitou, koje, kako Hristi ukazuje, najavquju predsokratovci, odlika je i francuskih pisaca HH veka koji su ostali po strani u odnosu na dominantne kwievne pokrete i koji svoju poetiku formuliu u opoziciji prema egzistencijalizmu, a zatim i prema Novom romanu koji je u neku ruku, i na svoj osobeni nain, wegov nastavqa. Tako ilijen Grak Sartrovom apsurdnom i traginom svetu, od kojeg je ovek neumitno otuen, suprotstavqa jedan svet u kojem postoji sauestnitvo" izmeu oveka i prirode, a koji otkriva u nemakom romantizmu i u nadrealizmu, napomiwui da qudska sudbina nije samo lucidna i oajnika borba u usamqenikom suoewu sa apsurdnim svetom i smru", nego i vaspostavqawe veze sa silama jednog bezvremenog sveta, koji je ostao bratski i prijateqski".32 Te, kako bi rekao Rastko Petrovi, sile nemerqive", Hristi naziva bogovima, koji poiwu da ive, da prete, da se meaju, da se svete, onda kada zakucamo na prava vrata, ali mi kucamo na pogrena, i padamo u oajawe koje nazivamo teskobom, u prazninu koju nazivamo slobodom, zato to se iza wih (sasvim prirodno) ne nalazi nita"33 i izjednaava ih sa osnovna etiri elementa od kojih se, prema Empedoklovoj teoriji, sastoji svet: Ti bogovi se zovu voda, vazduh, zemqa i vatra, ono osnovno na ta e se svet svesti kada uklonimo sve arene varke i kulise kojima se tako esto zaklawamo".34 Re je nekoj vrsti analoke misli, te neprolazne ari" predsokratovaca koji su mislili u dosluhu sa stvarima, to e rei sa materijom", dok su za savremenog oveka stvari gotovo nepovratno izgubqene pod naslagama rei",35 koji su udaqeno i nevidqivo" pretvarali u blisko i opipqivo", uvereni da iste elementarne sile deluju i isti elementarni mehanizmi vladaju i u najudaqenijim sferama zvezdanog neba i u najdubqim dubinama qudske due, i radu qudskih ruku".36 Ta analoka misao u HH veku nalazi potvrdu u delima Gastona Balara, koji vodu, vatru, vazduh i zemqu, kao elemente koji su u osnovi celokupnog sveta, smatra i osnovama pesnike imaginacije i koji tu imaginaciju ispituje polazei od Empedoklove teorije. Zato nije sluajno to Hristi navodi reenicu iz wegove kwige Plamen votanice na poetku eseja o predsokratovcima: Quand l'image particulire prend une valeur cosmique, elle fait l'office d'une pense vrtigineuse".37
32 ilijen Grak, Zato kwievnost teko die, Leotpis Matice srpske, jun 2008, kw. 481, sv. 6, str. 1102 (prevela: Jelena Novakovi). 33 Profesor matematike i drugi eseji, str. 26. 34 Isto, str. 27. 35 Jovan Hristi, Eseji, Novi Sad, Matica srpska, 1994, str. 203. 36 Isto, str. 204. 37 Kada pojedinana slika dobije kosmiku vrednost, ona slui nekoj vrtoglavoj misli". (Gaston Bachelard, La Flamme d'une chandelle, PUF, 1961, str. 22).

347 Povezivati ono to je udaqeno i racionalno nespojivo znai doi do jedne celovite spoznaje u kojoj se u stvaralakom inu objediwuju ivot i saznawe i ovekovoj egzistencijalnoj slabosti suprotstaviti snagu wegovog uma i wegove misli, kao to ini Paskal govorei o oveku kao o trsci koja misli". To nagovetava i pomenuta Hristieva pesma U tavni as", u kojoj lirski subjekt na kraju prevazilazi nelagodnost zbog spoznaje proticawa vremena i vlastite prolaznosti samom svojom sveu da se vie nita od onoga to je eleo nee dogoditi" i da e poeti da se dogaa samo ono ega se najvie plaio", svojom lucidnou koja predstavqa wegovu najveu snagu. Ideja o suprotstavqawu ivotnim nedaama i sopstvenoj egzistencijalnoj slabosti snagom sopstvene misli upuuje i na one francuske moraliste HH veka koji smatraju da samo lucidnou i snagom uma ovek moe da se uzdigne nad neminovnou ivotnih nedaa, poput Margerite Jursenar, sa kojom Hristia povezuje i zajedniko divqewe grkom pesniku Kavafiju, a u ijem su poreewu proticawa qudskog ivota i starewa sa prawewem dvorske palate, koje se nalazi na prvim stranicama Hadrijanovih memoara, kwievni istraivai38 pronali podtekst za ovu pesmu. Izvesni delovi moga ivota ve poiwu da lie na isprawene dvorane palate, jer je osiromaeni vlasnik odustao da ivi u celoj palati", konstatuje car Hadrijan,39 da bi zatim poeo da nabraja svoje nekadawe aktivnosti koje je sa godinama prestao da uprawava. U trenutku kada poiwe da pie memoare, car Hadrijan se nalazi izmeu svoga postojawa u vremenu, koje je na izmaku, i svoga postojawa u venosti ili ieznua u nitavilu, na onom prelazu izmeu dva sveta i dva vremena koji Margerit Jursenar esto prikazuje u svojim romanima, u onoj posledwoj sobi u kojoj se iekuje kraj i iz koje se moe izai samo u smrt iji profil" on ocrtava i svojim telom, koje, kako zapaa Hristi, u jednom asu naeg ivota postaje neto o emu moramo voditi rauna.40 Taj boravak u posledwoj sobi prikazuju drame Samjuela Beketa, ija se lica, preputena svojoj usamqenosti i raspadawu ne samo tela, nego i due, od koje ostaju samo neke krpice svesti i ostaci seawa",41 nalaze u stawu koje se pojavquje kao posledwa istina ovekovog postojawa, kako napomiwe Hristi u eseju o ovome piscu, otkrivajui u wegovoj drami ekajui Godoa pravu, potpunu, vrhunsku tragediju.42 Zahvaqujui Beketu postajemo svesni uloge koju u qudskom ivotu igra telo, predstavqeno u Beketovim dramama kao neto to je u prvom redu podlono raspadawu. To telesno raspadawe zbiva se istovremeno sa raspadawem due. ovek nije bie koje se nalo ostavqeno u svetu bez boga", nego
38 Videti: Aleksandar Jovanovi, Dostojanstvo poraza. Nad pesmom U tavni as" Jovana Hristia, u: Poezija Jovana Hristia (ur. Slavko Gordi i Ivan Negriorac), Novi Sad, Matica srpska, 1997, str. 4352. 39 Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, Beograd, Nolit, 1983, str. 19. 40 Studije o drami, str. 141. 41 Isto, str. 145. 42 Isto, str. 161.

348 bie koje u sebi nosi klicu raspadawa. Beketove drame znae kraj drame individualizma", one prikazuju raspad individue u woj samoj.43 U predgovoru Hadrijanovim memoarima Hristi ukazuje na one aspekte ove kwige koji su i wemu samom bliski, na nastojawe Margerite Jursenar da neke osnovne qudske situacije ocrta u istoriji jasno kao u mitu, kroz evokaciju jedne istorijske linosti koja je, kao u tragediji, vladar, rimski imperator, ali zato da bi istakla wegove qudske osobine, odnosno da bi on, kao ovek, mogao da bude estitije nesrean i dostojnije poraen".44 Hadrijan se u wenom romanu ne pojavquje kao ovek od akcije, kao to je obino sluaj u novijoj kwievnosti, nego kao ovek koji, svestan da wegovoj bolesti nema leka i da mu se neumitno blii sudwi as, tu akciju prenosi na literaturu. Pie memoare da bi svome nasledniku ostavio sliku o sebi, ali i da bi, u trenucima kada se pred wim ukazuje udqivo postavqen kraj egzistenciji koja za svoje poreklo ima takoe ud",45 kako smrt definie an Grenije u kwizi Nesreno postojawe, a Hristi tu definiciju navodi, otiao iz ivota otvorenih oiju", kako bi otkrio svoje mesto u svetu, pretvarajui akciju i uopte itav ivot, sa svojim nunostima i svojim sluajnostima, svojim skladovima i svojim suprotnostima",46 u instrument saznawa, da bi, utawu neba i nepominom licu bogova koji ne interveniu",47 suprotstavio najqudskiju od svih qudskih moi: svoju inteligenciju",48 koju je Pol Valeri otelotvorio u glavnom junaku svog dela Vee sa gospodinom Testom, iz kojeg Hristi uzima sledei odlomak i stavqa ga kao moto svome predgovoru: je hais les choses extraordinaires. C'est le besoin des esprits faibles. Croyez-moi la lettre: le gnie est facile, la fortune est facile, la divinit est facile Je veux dire simplement que je sais comment cela se conoit. C'est facile".49 Do saznawa se ne dolazi dakle apstraktnim umovawem kojim bi se ivot pretvorio u vetaku celinu ija bi se loginost suprotstavila iracionalnosti smrti, nego jednim celovitim poimawem u kojem ivot izgleda toliko pun, da pred tom punoom nitavilo smrti ne predstavqa nita".50 Saznajni proces se odvija u dijalektici akcije i kontemplacije, kao i spisateqski in. Snaga misli za Hristia nije negacija ivota, nego wegovo prihvatawe i snaewe i kompenzacija za egzistencijalnu nemo. To upuuje i na rei Albera Kamija koje Hristi nalazi u Pobuwenom oveku: Izabraemo Itaku, vernu zemqu, smelu i
Isto, str. 141142. Eseji, str. 242. 45 C'est un terme capricieusement pos une existence, qui elle-mme a pour origine un caprice." (Jean Grenier, L'Existence malheureuse, Gallimard, NRF, 1957, str. 15. 46 Eseji, str. 244. 47 Eseji, str. 242. 48 Eseji, str. 244. 49 Mrzim neobine stvari. To je potreba slabih duhova. Verujte mi doslovce: genijalnost je laka, srea je laka, boanstvo je lako Hou prosto da kaem da znam kako se to zaiwe. To je lako." (Paul Valry, La soire avec Monsieur Teste, Oeuvres, II, Paris, Galimard, d. de la Pliade, 1960, str. 22). 50 Eseji, str. 244.
43 44

349 skromnu akciju, lucidnu misao i blagorodnost oveka koji zna", a te rei Hristi navodi u Belekama o Kugi Albera Kamija.51 Osuen voqom bogova da neprekidno vaqa kamen do vrha planine, Kamijev Sizif zna da su wegovi napori uzaludni, ali prevazilazi ono to ga pritiska svojom lucidnou, svojom sveu o beznadenosti svoga truda, koja ga uzdie iznad wegove sudbine i omoguava mu da ostvari jedinu sreu koja je na domaaju oveka. Wegova svest pretvara se u neprekidno obnavqanu pobunu apsurdnog oveka koji apsurd pobeuje umnoavawem iskustava. Hristi, meutim, izjavquje da ne veruje u Kamijev apsurd koji proizlazi iz saznawa da svet nije ureen po modelu kartezijanske epistemologije" i da se izraava jedino utawem i matematikim algoritmom". Tom utawu, koje nas uasava jer bi nam bilo mnogo lake kada bi on pristao da aska sa nama", i tom apsurdu, koji mu izgleda suvie naivan", on pretpostavqa Matievu spremnost da u svetu onakvom kakav jeste nae poruku za nas", umesto da pustiwaki trai nain na koji bi se na ivot mogao jednom za svagda urediti, ili da oajava to takvog sistema nema i ne moe da bude",52 spremnost da se otvori ka nedovrenom beskraju"53 i da paskalovskom utawu beskrajnih prostora suprotstavi neprekidnu sveinu sveta". Otvarawe ka beskraju znai prihvatawe sveta i ivota, montewevsko otkrivawe lepote i vrednosti ivota samog po sebi, koje je retko predmet novije kwievnosti. Utoliko je tee i izazovnije pisati tako to e se svet prihvatiti u wegovoj materijalnosti i konkretnosti, to e se o wemu pisati bez humora i revolta, tih neodvojivih rekvizita modernog nihilizma koji je bar za mene samo druga strana estetiziranog asketskog i neurotinog gaewa od materije", kae Hristi u eseju o Ivanu V. Laliu, ubrajajui ovog pesnika u stvaraoce i mislioce koji veruju u lepotu sveta i vole wegovu ulnu konkretnost, koji u konkretnoj punoi materije nalaze put ka znaewu i istini", odriui se revolta i gaewa koji u moderno doba gotovo sasvim prirodno postaju poezija".54 U te za Hristia izabrane duhove svrstava se i an Grenije koji, u predgovoru za Mediteranska nadahnua, pie da za svakog oveka postoje mesta predodreena za sreu, predeli u kojima moe da se ozari i spozna, vie od obinog uivawa u ivotu, jednu radost koja lii na ushiewe"55 i ta povlaena mesta nalazi na obalama Sredozemnog mora. To ga povezuje sa svim onim piscima koji su negovali izvestan mediteranski" stil, proet grkom miqu i helenizmom, ono to e Kami nieovski nazvati la pense de midi",56 posmatrajui svog pobuwenog oveka u dijalektici odbijawa i prihvatawa, odbijawa poniewa i zla, ali prihvatawa ivota iako on tom zlu ne moe da
51 52 53 54 55 56

Letopis Matice srpske, 1953, kw. 371, sv. 4, str. 306. Poezija i filozofija, str. 118. Isto, str. 117. Izabrani eseji, str. 110. Jean Grenier, Inspirations mditerranennes, Gallimard, 1961, str. 13. To je naslov koji Kami daje posledwem poglavqu svog eseja L'Homme rvolt.

350 izmakne, stil iji su zaetnici predsokratovci, a koji neguju i Pol Valeri i Ivan V. Lali. Sam Hristi se u svojim mediteranskim nadahnuima ne poziva izriito na Grenijea, nego na Pola Valerija57 koji je pre Grenijea objavio tekst pod naslovom Mediteranska nadahnua (1934), a zatim i na Albera Kamija, Grenijeovog uenika, saradnika i prijateqa58 ije oduevqewe Sredozemqem dostie vrhunac u kwizi Leto59 i koji kao moto svoga Mita o Sizifu stavqa iste one Pindarove rei koje je Valeri stavio kao moto svojoj pesmi Grobqe kraj mora": Ne udi, o duo moja, za ivotom venim, ve iscrpi poqe mogunoga". an Grenije je Kamija nadahnuo svojom juwakom", solarnom" miqu, a Kami, koji je napisao predgovor za drugo izdawe Grenijeove kwige Ostrva (1949), uporeujui uticaj koji je ta kwiga na wega izvrila sa uticajem idovih Zemaqskih plodova na prethodnu generaciju, svojom pomenutom kwigom bio je Hristiu velik podsticaj u razmiqawu o esejistikom anru u Anatomiji eseja. Wegovi tragovi nasluuju se i u Hristievoj pesmi Mezzogiorno" u kojoj se mediteransko podne pojavquje kao sam zenit egzistencije i izjednaava sa onim srenim trenutkom" u kojem se opaajna lepota i punoa sveta proimaju intelektualnim znaewem, i vode u saznawe",60 a koji Hristi otkriva i u Valerijevim i u Lalievim pesmama.
BIBLIOGRAFIJA Antologija novije francuske lirike od Bodlera do naih dana (priredio i preveo Ivan V. Lali), Beograd, Prosveta, 1966. Jacques Chabot, Albert Camus, la pense de midi, Aix-en-Provence, disud, 2002. Philippe Chardin, LeRroman de la conscience malheureuse, Droz, 1998. Deset pesama deset razgovora (Priredili i razgovor vodili Slobodan Zubanovi i Mihailo Panti), Novi Sad, Matica srpska, 1992. Pierre Glaudes, L'Essai est-il un genre littraire?, Filoloki pregled, HH, 1997, 12, str. 1118. ilijen Grak, Zato kwievnost teko die, Letopis Matice srpske, jun 2008, kw. 481, sv. 6, str. 1102 (prevela: Jelena Novakovi). Jean Grenier, Entretiens sur le bon usage de la libert, Paris, Gallimard, 1948.
57 Za Hristiev odnos prema Valeriju videti: Jelena Novakovi, Jovan Hristi i Pol Valeri, Kwievnost, 2008/4, str. 5155. 58 Grenijeu je Kami posvetio eseje Lice i nalije i Pobuweni ovek i napisao je predgovor za drugo izdawe wegove kwige Ostrva (1959). O wihovom tridesetogodiwem intelektualnom kontaktu i prijateqstvu svedoi obimna prepiska, koja pokazuje dubinu i vrstinu veze koja je dugo spajala Mentora" i Telemaha". Ova dva mislioca imaju isto polazite. To je neumitnost smrti, koja je za Kamija izvor svesti o apsurdu, a za Grenijea samu ovekovu egzistenciju ini nesrenom": ovek ne mora da se pita da li treba da bude optimista ili pesimista. On umire. Oni koje voli umiru, stvari koje ga okruuju umiru. Naravno, ne odmah; kedar traje due od poqskog cveta, a slon due od insekta. Ali vreme ne mewa stvar", kae on na poetku pomenute kwige (L'Existence malheureuse, str. 11). Ta svest o ovekovim granicama vodi ih, meutim, razliitim putevima: Kamija ka pobuni, a Grenijea ka nekoj vrsti kvijetistike kontemplacije. 59 Eseji, str. 201. 60 Izabrani eseji, str. 111.

351
Jean Grenier, A propos de l'humain, Paris, Gallimard, 1955. Jean Grenier, L'Existence malheureuse, Gallimard, NRF, 1957. Jean Grenier, Inspirations mditerranennes, Gallimard, 1961. Jovan Hristi, Poezija i kritika poezije, Novi Sad, Matica srpska, 1957. Jovan Hristi, Poezija i filozofija, Novi Sad, Matica srpska, 1964. Jovan Hristi, Studije o drami, Beograd, Narodna kwiga, 1986. Jovan Hristi, Profesor matematike i drugi eseji, Zagreb, Znawe, 1988. Jovan Hristi, Eseji, Novi Sad, Matica srpska, 1994. Jovan Hristi, Izabrani eseji, Beograd, Srpski PEN centar, 2005. Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, Beograd, Nolit, 1983. Anri Mio, Moji posedi, Beograd, Nolit, 1976. Andr Niel, Jean-Paul Sartre: hros et victime de la conscience malheureuse, essai sur le drame de la pense occidentale, Paris, ditions Courrier du livre, 1966. Jelena Novakovi, Jovan Hristi i Pol Valeri, Kwievnost, 2008/4, str. 5155. Jelena Novakovi, Jovan Hristi i francuska poezija, u: Moderni klasicista Jovan Hristi (ur. Aleksandar Jovanovi), Institut za kwievnost i umetnostUiteqski fakultet, Beograd, 2009, str. 395421. Jelena Novakovi, Jovan Hristi i francuska moralistika misao: Montew, Dekart, Paskal, Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, kw. , sv. 3/2009, str. 575589. Jelena Novakovi, Le jeu de citations dans le discours potique de Jovan Hristi, TRANS Revue de littrature gnrale et compare, http://trans.univ-paris3.fr/spip.php?article394. Poezija Jovana Hristia (ur. Slavko Gordi i Ivan Negriorac), Novi Sad, Matica srpska, 1997. an-Pol Sartr, Bie i nitavilo. Ogled iz fenomenoloke ontologije (prev. Mirko Zurovac), , Beograd, Nolit, 1983 Jean-Paul Sartre, Lettres au Castor et quelques autres, Paris, Gallimard, 1983. Paul Valry, Oeuvres, II, Paris, Galimard, d. de la Pliade, 1960. Les moralistes modernes (XIXe et XXe sicles). Filoloki pregled / Revue de Philologie, HHH, 2010/2.

Jelena Novakovi JOVAN HRISTI ET LES MORALISTES FRANAIS: SARTRE, CAMUS, M. YOURCENAR, J. GRENIER Rsum Dans ce travail, qui se rattache notre article Jovan Hristi et les moralistes franais: Montaigne, Descartes, Pascal, publi dans cette mme revue, nous nous proposons d'examiner le dialogue que Hristi tablit, par l'intermdiaire d'une suite de citations et de rfrences, avec les moralistes franais du XXe sicle, tels Camus, Sartre, Marguerite Yourcenar, auxquels se joint le philosophe Jean Grenier. Ce faisant, nous utilisons le mme procd d'examin intertextuel, qui consiste replacer d'abord ces citations et ces rfrences dans leur contexte premier et ensuite les considrer dans le nouveau contexte que constitue la cration littraire de Hristi lui-mme, pour dgager les changements qu'elles ont subies au cours de ce dplacement, les nouvelles significations qu'elles ont obtenues et pour montrer comment elles se sont enrichies.