PRAVILNIK

O OPTIM OSNOVAMA PREDKOLSKOG PROGRAMA

("Sl. glasnik RS - Prosvetni glasnik", br. 14/2006)
lan 1
Ovim pravilnikom utvruju se Opte osnove predkolskog programa.

lan 2
Opte osnove predkolskog programa odtampane su uz ovaj pravilnik i ine njegov sastavni deo.

lan 3
Opte osnove predkolskog programa primenjuju se poev od kolske 2006/2007. godine.

lan 4
Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Prosvetnom glasniku".

OPTE OSNOVE PREDKOLSKOG PROGRAMA

UVOD
Savremena predkolska ustanova ima zadatak da deci obezbedi povoljnu drutvenu i materijalnu sredinu sa svim potrebama, uslovima i podsticajima za razvoj bogatih, raznovrsnih i osmiljenih aktivnosti, kojima ona mogu da se predano bave koristei svoje ukupne potencijale za razvoj sposobnosti. Smatra se da deci treba omoguiti, ve na tim uzrastima, da se igraju, praktino, konstruktivno i stvaralaki deluju, komuniciraju i sarauju sa vrnjacima i odraslim osobama u ustanovi i van nje. Ustanova treba da predstavlja sredinu u kojoj se svako dete osea sigurno i prihvaeno da bi moglo bezbedno i relativno samostalno da ispituje svet oko sebe, stiui pozitivna iskustva koja e se izraziti kroz sklonost i sposobnost za aktivno uestvovanje u ivotu i radu zajednice dece i vaspitaa, kakvu predstavlja vaspitna grupa. Ovo opte aktiviranje deteta, i posebno, njegovo osposobljavanje za samostalno, ali i udrueno delovanje, kao i za drutveni ivot, najvanija je pedagoka funkcija predkolske ustanove. Predkolsko detinjstvo je najburniji period razvoja i svaki od uzrasta u okviru ovog detinjstva ima svoje specifinosti. Voenje rauna o ovim specifinostima, kao i individualnim karakteristikama svakog deteta, uslov je uspenog vaspitno-obrazovnog rada. Da bi taj rad bio nauno zasnovan i ujednaen do one mere do koje se javljaju razlike u okviru pojedinih uzrasta, on treba da se odvija prema Optim osnovama predkolskog programa, koje donosi Nacionalni prosvetni savet. Istovremeno, da bi rad sa decom bio prilagoen uslovima u kojima predkolska ustanova deluje, kao i potrebama, mogunostima i interesovanjima konkretne dece, svaka predkolska ustanova donosi sopstveni predkolski program, polazei od Optih osnova predkolskog programa. Uvaavajui deje uzrasne karakteristike, kao i potrebu da se izmeu predkolske ustanove i kole uspostavi kontinuitet, Opte osnove predkolskog programa podeljene su na tri meusobno povezane

celine: Osnove programa nege i vaspitanja dece uzrasta od est meseci do tri godine, Osnove programa vaspitanja i obrazovanja dece uzrasta od tri godine do ukljuivanja u program pripreme za kolu i Pripremni predkolski program. Medicinske sestre-vaspitai, koje ostvaruju program nege i vaspitanja, kao i vaspitai koji vaspitavaju i obrazuju decu od navrene tree godine do polaska u kolu, programiraju, planiraju i prate rezultate svoga rada polazei od predkolskog programa koji je donela ustanova u kojoj rade, ali i onog segmenta Optih osnova predkolskog programa koji se odnosi na uzrast dece u njihovoj vaspitnoj grupi. Ovi programi treba da predstavljaju polazita za njihovu kreativnu razradu i prilagoavanje svakome od dece sa kojom rade. Istovremeno, oni sadre i kriterijume na osnovu kojih je mogue vrednovati rad vaspitaa obezbeujui mu sticanje potrebnog iskustva i profesionalni razvoj u njegovom odgovornom poslu.

OSNOVE PROGRAMA NEGE I VASPITANJA DECE UZRASTA OD EST MESECI DO TRI GODINE
Ciljevi vaspitanja i nege dece uzrasta do tri godine Vaspitanje je formativni proces, kojim se bude i aktualizuju psihofiziki potencijali deteta, podstiu i usmeravaju pozitivne tendencije koje se ispoljavaju u njegovom razvoju, zadovoljavaju deje potrebe kao izvor razvojnih mogunosti i stvaraju uslovi za to bolje i uspenije korienje ovih mogunosti za postizanje sve viih nivoa u sposobnostima, proirivanje i usavravanje iskustva, stvaranje osnove za izgraivanje voljno-karakternih osobina, oplemenjivanje emocija i menjanje ponaanja deteta, odnosno, oformljavanje i razvijanje svih pozitivnih svojstava njegove linosti u pogledu fiziko-senzornog, emocionalno-socijalnog i umnog razvoja. Od procesa vaspitanja na ovom uzrastu neodvojiva je nega dece, kojom se odrava njihova higijena i zadovoljavaju potrebe za snom, ishranom i boravkom na vazduhu, dok se interakcijom u procesu nege doprinosi socijalizaciji i optem razvoju deteta. Nega podrazumeva i preventivnu zdravstvenu zatitu kojom se, medicinskim metodama, uva zdravlje dece i spreava javljanje bolesti putem profilakse i odgovarajuim tretmanom svih faktora koji ugroavaju deje zdravlje. Vaspitanje i nega dece uzrasta do tri godine vri se, pre svega, stvaranjem povoljne vaspitne sredine u kojoj e dete sticati iskustva po sopstvenom programu otkrivajui sebe i svoju okolinu, u kojoj e biti aktivno u skladu sa svojim potrebama i mogunostima. Njihov osnovni smisao je da uvaju, podstiu i kultiviu spontane izraze ponaanja deteta u odnosu na okolinu, zbog ega se prilikom ostvarivanja ciljeva vaspitanja i nege polazi od spontanih izraza deteta i potuje njegova osobenost u otkrivanju sveta oko sebe. Ciljevi takvog vaspitanja i nege su sledei: Ciljevi fiziko-senzornog razvoja: - odravanje fizikog zdravlja dece; - povoljni uticaj na opti razvoj organizma; - normalno stanje aparata za kretanje; - formiranje pravilnog dranja tela; - ovladavanje motorikom;

- usavravanje funkcija ulnih organa, i razvijanje navika (telesne higijene, uzimanja hrane, za pranjenje i dr.). Ciljevi socijalno-emocionalnog razvoja: - ouvanje spontanosti i iskrenosti deteta u kontaktu sa svojom okolinom; - negovanje otvorenosti za doivljaje; - pruanje pomoi u sticanju samostalnosti; - pomo u stvaranju slike o sebi i sticanju poverenja u svoje sposobnosti; - usvajanje elementarnih normi ponaanja u okviru osnovnih moralnih vrednosti (dobro, ravo); - razvoj sposobnosti obavljanja aktivnosti u zajednici sa odraslima i drugom decom, i kultivisanje i razvoj pozitivnih, integrativnih emocija. Ciljevi umnog razvoja: - podsticanje i negovanje prirodne radoznalosti deteta u odnosu na svet koji ga okruuje; - podravanje prirodne mogunosti deteta da se uivljava u predmete i pojave, negovanje osetljivosti za utiske kao motiva za postavljanje pitanja; - podsticanje reavanja malih problema senzomotorne inteligencije; - podravanje spontanih pokuaja govorne komunikacije deteta; - podsticanje i bogaenje dejeg govora kao sredstva za komunikaciju i sticanje saznanja; - podsticanje razvoja senzomotornih i perceptivnih sposobnosti, i stvaranje povoljnih uslova za formiranje poetnih znanja kroz praktine aktivnosti. Nega i vaspitanje dece uzrasta od est do 12 meseci Nega dece Kupanje se obavlja u porodici, a izuzetno u kolektivu. Sestra-vaspita treba da sazna na koji se nain ono obavlja u kui, odnosno da upozna majku sa pravilnim postupcima prilikom kupanja. Ovom prilikom bie rei o onim postupcima koji su znaajni za stariji uzrast u uslovima kolektivnog ivota odojeta. Pre svega, treba uvaavati navike sa kojima je dete dolo iz porodice u periodu adaptacije na novu sredinu, ne insistirajui na trenutnom usvajanju novoga. U odravanju line higijene dolazi na prvom mestu redovno pranje ruku toplom vodom i sapunom. Dete je najee na podu, ono pue pa se ruke prljaju. Nega nosa, odnosno prohodnost nosnih upljina, znaajna je zbog estih respiratornih infekcija. Redovno ienje nosa omoguava nesmetano disanje i hranjenje i smanjuje mogunost upale srednjeg uha. Prema potrebi treba ukapavati i kapi u nos (odvojenom kapaljkom za svako dete).

Za odravanje nege u kolektivu posebno je znaajno obezbeenje individualnog pribora (ealj za negu kose, maramice, ubrusa za lice, noni sud, postelja i dr.). to se tie odee za decu treba naglasiti da mora ispunjavati potrebne higijenske zahteve, da bude jednostavna, prijatna, udobna, da omoguava neprestano kretanje, da uva telesnu toplotu i da titi kou od spoljanjih uticaja. Oblaenje se obavlja prema odreenom redosledu koji se potuje jer time dete navikavamo na rad od prvih dana ivota. Oblaenje se mora prilagoditi godinjem dobu i temperaturi prostorije u kojoj odoje boravi (20-22C). Potrebno je obratiti posebnu panju na redovno presvlaenje jer se dete lako prlja i kvasi. Patikice su jo uvek jedina obua za dete. One treba da budu komotne, a po obliku sline dubokoj cipelici. U delokrug nege spada i angaovanje sestre-vaspitaa na spreavanju odreenih malformacija kotanog sistema. Spreavanje dece da dugo stoje od osmog pa i devetog meseca, posebno deblje dece, rahitine i eksudativne konstrukcije, odnosno upuivanje dece na puzanje, doprinosi prevenciji ispoljavanja uroenog iaenja kuka. Prevencija ravnih tabana takoe je znaajna za ovaj i kasniji period. Sestra-vaspita moe vrlo jednostavnim postupkom (odreenom etkicom za zube) da stimulie stopala i izvodi vebe pri emu dete imitira aktivne pokrete stopala. Pri kraju prve godine javljaju se nagovetaji za kontrolu sfinktera, ali i dalje zadravanje ne bi smelo da bude due od est do osam minuta. Boravljenje odojeta na istom vazduhu znaajno je za prevenciju kapljinih infekcija. Zimi, kad je boravak na vazduhu tee ostvariti, preporuuje se boravak na terasi i dogovor sa roditeljima o ostvarivanju minimuma boravka na istom vazduhu (jedan do jedan i po as). Izlaganje dece sunevim zracima ima viestruko znaenje: doprinosi prevenciji rahitisa, poveanju opte otpornosti organizma, a postoji i pozitivan uticaj ultraljubiastih zraka na fiziki rast. Najbolje vreme za sunanje je od osam do jedanaest i od esnaest asova. Treba uvek imati na umu da glava deteta mora biti zatiena platnenom kapom. Za deji organizam posebno su znaajna vazduna kupanja, tj. izlaganje golog tela vazduhu. Poeljno je da sestra-vaspita bude u stalnoj saradnji sa roditeljima oko svih postupaka i mera za ouvanje i zatitu zdravlja deteta. Ona upoznaje roditelje i sa kalendarom vakcinacije i znaajem vakcinacije za zatitu od odreenih zaraznih bolesti. U prvoj godini dete prima nakon roenja be-se-e vakcinu, a di-te-per i polio posle navrena tri meseca sa tri uzastopne doze u razmaku od po mesec, odnosno mesec i po dana. Socijalno-emocionalni odnosi Dete je ve poelo da vizuelno raspoznaje poznata i nepoznata lica. Sa poznatim licima eli da kontaktira. Dete dobro razume znaenje gestova i izraza lica. Lako se prenose raspoloenja sa odraslog na dete. Kontakte prilikom prepovijanja, uzimanja hrane i igre treba propratiti reima, gestovima, pesmom, treba razgovarati sa detetom, pokretima i izrazom lica podsticati ga da sarauje u ovoj aktivnosti, da isprui ruku, nogu, da ustane i sl. Pri uzimanju hrane podsticati elju deteta da samo jede. Izrazom lica, gestom i reima najbolje je iskazati zadovoljstvo zbog deje aktivnosti. Dete treba da raspozna i nezadovoljstvo ako njegova aktivnost nije poeljna (na primer, kada izbacuje hranu iz inije umesto da jede). Nezadovoljstvo treba paljivo izraziti, da ne bi dolo do nepoeljnog efekta. Gestom treba pokazati i govoriti mu ta se od njega oekuje, a ako ne shvati, treba nainiti ozbiljan izraz lica. Preterani izrazi nezadovoljstva (povien i pojaan ton glasa, vika, oduzimanje kaike ili igrake, energino stavljanje u neki poloaj) izazivaju strah i dete ne shvata ta smo od njega oekivali. Interesovanje za vrnjake je uoljivo i skoro sva deca bez straha prihvataju drugu decu, pa je dobro da budu zajedno, ali treba paziti da se ne povrede. Deca najee ele da dodirnu oi drugog deteta, da ga

upaju za kosu, da ga vrsto uhvate i utinu. Odrasli treba da pokau kako treba dodirivati drugo dete: pomilovati, zagrliti, dodirnuti samo vrhovima prstiju. Kontakt meu decom najbolje se uspostavlja pomou igraaka koje dodaju jedno drugom, uzimaju i razgledaju, lupkaju njima o vrstu podlogu itd. Igra U ovom periodu preovladava jedan oblik igre: funkcionalna igra. To je igra koja se javlja sa sazrevanjem novih funkcija, a sastoji se uglavnom u viestrukom ponavljanju radnji koje angauju ponaanja koja se upravo razvijaju. U ovom periodu to su uglavnom ponovljena izvoenja motorikih radnji ili angaovanje ulnih organa. Ta ponavljanja samim svojim funkcionisanjem pruaju zadovoljstvo detetu. U pitanju su motorike funkcije kao to je dohvatanje bliskih predmeta, hvatanje predmeta kolenima, a potom i vrhovima prstiju, voljno isputanje predmeta. Sve te radnje postaju i radnje igranja. U funkcionalne igre spada i igra razliitim ulnim i perceptivnim funkcijama: razgledanje predmeta razliitih boja, oblika i konfiguracije, igranje zvekama i muzikim kutijama, ljuljanje i balansiranje itd. Nova vrsta igre su manipulativne, eksplorativne igre predmetima: opipavanje, razgledanje, okretanje, lupkanje predmeta jednih od druge, traenje, stavljanje u usta i sisanje, lupanje po predmetima, guranje po podu i stolu itd. Sve ove igre predmetima su uvod u sloenije igre uz pomo igraaka, podsticajne su za opti razvoj deteta i pruaju detetu saznanja o predmetima i njihovim svojstvima. Motorike aktivnosti U ovom periodu pokreti deteta su raznovrsniji (ono upranjava prevrtanje, sedenje, puzanje, ustajanje i hodanje uz pridravanje) te je potrebno da u vreme budnog stanja bude izvan kreveta (u "ogradici", na podu), a ako vremenske prilike to dozvoljavaju i napolju (u dvoritu, na terasi). Promena poloaja tela (dranje, cupkanje, ljuljkanje, okretanje) izaziva takoe oseanje zadovoljstva. Pored adekvatnog prostora treba obezbediti i dovoljan broj predmeta i igraki kao i est individualni kontakt sestre-vaspitaa sa detetom jer je to osnova za podsticanje raznovrsnih pokreta i stvaranje radosnog raspoloenja. Pri organizaciji sredine treba, dakle, voditi rauna da se obezbede takvi uslovi u kojima e dete moi nesmetano da se igra, sluei se igrakama na nain koji je za njega pristupaan. U poslednjim mesecima prve godine ivota deteta pokreti su svrsishodniji i precizniji, miii su ojaali, a bolja je i koordinacija pokreta pa se stvaranjem uslova za kretanje prua mogunost detetu da izvodi raznovrsne pokrete, kao i da bolje upozna okolinu i stekne veu samostalnost. Detetu koje ve dobro sedi, brzo i spretno puzi, treba omoguiti da se samostalno podie u stojei poloaj, kao i da hoda uz pridravanje za razne predmete ("most za hodanje", "ogradica", stolica, kolica). Nastojanje dece da pred kraj ovog perioda samostalno hodaju treba zadovoljiti stvaranjem pogodnih uslova i podsticaja. Senzorno-perceptivne aktivnosti Za decu ovog uzrast zapoinju da se organizuju elementarne aktivnosti sa predmetima, koje imaju veliki znaaj za senzorni razvoj. Obavljajui najjednostavnije radnje sa predmetima, dete praktino upoznaje njihova svojstva. Zato treba da postoji veliki izbor igraaka, koje se razlikuju po obliku, veliini, boji, materijalu, zvunosti, mogunostima kombinovanja i dr. Igrake mogu biti napravljane od raznih vrsta materijala, tvrde, mekane, glatke, hrapave, okrugle, etvrtaste, zatim razliito obojene i proizvoditi zvuke razliitog intenziteta. Pored tzv. "gotovih" igraaka, to mogu biti i "polugotove" igrake i "igrake-

materijal" i predmeti iz okoline: prazne kutije, kalemovi konca, plastine posudice raznih oblika itd. Svakako, sve to se daje deci u ruke mora da zadovoljava stroge higijenske i zdravstvene uslove. Sestra-vaspita u igri moe da pokae deci ta se sa kojom igrakom moe uraditi (zatvoriti, otvoriti, staviti jedna u drugu, proizvoditi zvuk i tako dalje), a najbolje je kada deca sama otkriju neke od tih mogunosti. Igrake je neophodno menjati (sklanjati na nekoliko dana) kako ne bi dolo do zasienosti i gubitka interesovanja za njih. Isto tako treba povremeno menjati raspored nametaja i dekoracije u prostorijama, to podstie dalji razvoj opaanja kod dece. Muziko-ritmike aktivnosti Osnovni cilj muzikih aktivnosti sa decom u prvoj godini ivota je stvaranje i odravanje vedrog raspoloenja, to je znaajan preduslov za razvijanje njihovih interesovanja za stvari i pojave iz neposredne okoline i za uestvovanje u aktivnostima koje doprinose fizikom, socijalnom i intelektualnom razvoju. Iskustva steena prvim igrama glasom treba podraavati izvoenjem kratkih motiva na razliite neutralne slogove (na, la, ma, ba i sl.) najbliim dejem gukanju, to uz odmerenu mimiku i direktno obraanje jednom detetu, motivie na oblikovanje glasova i pokuaj izgovora pojedinih slogova i rei. Deci treba omoguiti povremeno sluanje muzike instrumentalnog karaktera, na primer, pri njihanju deteta u ritmu, ali je znatno vea korist od vokalnog izvoenja jednostavnih melodija i tekstova u direktnom obraanju jednom detetu. Cupkanje u mestu, njihanje tela (etalo-petalo), pljeskanje dlanovima (tai-tai), sviranje zvekama i pevuenje tonova (najee po dva u nizu) prvi su pokuaji iskazivanja sredstvima muzikog izraza, koje sestra-vaspita treba da neguje jer su ove igre, najee, izraz zadovoljstva. Intelektualne aktivnosti Poetkom ovog perioda optem pa i intelektualnom razvoju deteta doprinose razne perceptivne aktivnosti. Zbog toga je potrebno sredinu u kojoj dete boravi snabdeti raznovrsnim predmetima, ije se osobine opaaju svim ulima i rasporediti ih na podsticajan nain. Deci e biti zanimljivo ako im se na dohvat ruke stavi neki kanap (traka i sl.), ijim povlaenjem mogu da se pokrenu neke igrake, uju zvuci ili izazove neki drugi, za njih interesantan efekat. Tu su najpre razne igre skrivanja koje poivaju na novoj sposobnosti da trai predmete koji nestaju iz opaajnog polja: skrivanje predmeta iji jedan kraj viri; sakrivanje predmeta dok deja ruka ide za njim (i dozvoljavanje detetu da se domogne predmeta); potpuno skrivanje predmeta koji dete hoe da dohvati (prebacivanje pelene preko njega); opet isto prekrivanje, ali se ruka deteta zadri za izvesno vreme (nekoliko sekundi) pa mu se tek onda dozvoli da trai sakriveni predmet; sakrivanje predmeta ispod dva zaklona (na primer, zveka se pokrije pelenom, a kriom od deteta i jednim listom papira, pa dete otkrije pelenu, oekuje zveku, a vidi papir itd.); sakrivanje manjih predmeta u jednu pa u drugu aku (detetu se dozvoli da otvori aku odraslog u kojoj trai predmet); igranje murke (odrasli se sakriva i eka da ga dete pogledom pronae ili se sam naglo pojavljuje) itd. Jezike aktivnosti Osnova za buduu govornu komunikaciju razvija se putem prakse neverbalnog komuniciranja sa detetom. Uspostavljanje i odravanje neposredne emocionalne komunikacije pomou neverbalnih

sredstava (osmeh, pogled, dodir, mimika, grimase, gestovi, vokalizacija) tokom svih aktivnosti sa detetom neophodan je uslov za pojavu govora u okviru opte komunikacije. Takoe je neophodno da se reaguje na vokalizaciju deteta: da se obrati panja (usmeravanjem pogleda ka detetu, osmehom) na dete koje vokalizira, da "odgovori" detetu govorom ili vokalizacijom, da se imitira ono to dete izgovara, da se podstie dete da imitira ono to odrasli izgovore i da se podrava svaki uspeh u imitiranju, da se uini napor da se razume ta moda znae razliite vokalizacije deteta (razliite kombinacije glasova ili razliite intonacije mogu imati razliito znaenje) i da se pokae detetu da smo ga razumeli. Poto se pri kraju ovog perioda pojavljuju izvesne sposobnosti prvih imenovanja, potrebno je povremeno razgovarati sa detetom i tako to e se razgovetno imenovati odreeni predmeti ili osobe ili delovi tela, uz jasno pokazivanje na ta se ta re odnosi. Takoe se pri kraju ovoga perioda moe uiti znaenje nekih stereotipnih fraza (hajde da spavamo, dobar dan, dovienja), sve, naravno, u odgovarajuoj situaciji i praeno svim neverbalnim sredstvima. Tokom celog perioda razviju se i spontane govorne igre deteta koje treba podravati obraanjem panje, pre svega igre glasovnim mogunostima govornih organa (gukanje, dupliranje glasova, pravljenje svih moguih kombinacija glasova, variranje ritma i visine glasa, imitiranje "razgovora"). Nega i vaspitanje dece uzrasta od 12 do 18 meseci Nega dece Kupanje se sprovodi iskljuivo u porodici. U kolektivu treba sprovoditi higijenu lica, ekstremiteta i genitalija. Naroito ruke treba esto prati jer se dete, zbog vee pokretljivosti i istraivanja svoje okoline, mnogo vie prlja. Ovo je ujedno period kada dete treba da pone sa prvim pokuajima osamostaljivanja pri pranju ruku i lica. Infekcije grla i nosa u kolektivu i dalje je znaajan zdravstveni problem, pa redovno treba voditi rauna o nezi nosa, a po potrebi ukapavati i kapi. Za negu nosa neophodno je obezbediti papirne maramice i uiti dete prvim pokuajima izduvavanja nosa. Pri nezi koe i kose veoma je vano imati u vidu i mogunosti pojave valjivosti i skabiesa (uge) u kolektivu. Redovna kontrola, izolacija i zapraivanje deteta u porodici su jedine ispravne mere u saniranju stanja. Neophodno je posedovanje linog pribora za odravanje line higijene. Za decu ija je koa osetljiva i sklona iritiranju i pojavi ojeda neophodna je redovna higijena genitalija. Postupak pravilne nege u tom sluaju sastoji se iz zapiranja, suenja pregiba i mazanja tankim slojem Pavlovieve kreme. Pravilno sprovoenje nege zahteva i redovno presvlaenje deteta. U toku ovog perioda pelene se zamenjuju gaicama. Kako sve ove radnje nisu prijatne za dete, preporuuje se strpljiv i taktian postupak sestre-vaspitaa, uz sve vee ukljuivanje deteta. Poetkom druge godine dete poinje da kontrolie proces pranjenja creva i beike. Postoje velike individualne razlike u pogledu sposobnosti kontrolisanja fiziolokih potreba. Upornost odraslih da dete usvoji kontrolu sfinktera obino izaziva suprotne efekte. Stavljanje deteta na nou mora biti ostvareno sa puno takta i umenosti. Pokuaj sestre-vaspitaa da shvati signale deteta (oko osamnaest meseci)

omoguie da se ovi fizioloki procesi usmeravaju individualno. Deca se stavljaju na noe u manjim grupama (tri do etiri) pre i posle spavanja, odnosno posle obroka i po potrebi. Socijalno-emocionalni odnosi Dolazak u predkolsku ustanovu izvesnom broju dece najtee pada zbog straha od novih lica i nove sredine. Neophodno je preduzeti niz mera koje e stvoriti sigurnost kod roditelja da e njihovom detetu biti dobro. Treba imati dovoljno strpljenja u informisanju roditelja o boravku dece, o ponaanju deteta u adaptacionom periodu i odgovarati na sva pitanja, ak i ako izgledaju besmislena i suvina; pokazati dovoljno strpljenja u razgovoru i vedro raspoloenje. Dete doekati vedro, sa pripremljenim igrakama i pozvati dete da se igra. Ne treba insistirati ako dete odbija, ve dozvoliti da u prisustvu roditelja gleda kako to sestra-vaspita radi sa drugim detetom. Kada dete prihvati igru, roditelj jo neko vreme treba da ostane i poigra se sa svojim i drugim detetom. Deca su upuena na drutvo vrnjaka jer svi koriste zajedniku sobu i igrake, objektivno se nalaze u rivalskom poloaju oko panje sestre-vaspitaa. Upuivati ih primerom kako da se igraju zajedno, kako da pomognu jedno drugome, kako da umire drugo dete ako plae. Na taj nain se mogu preduhitriti sukobi koji se javljaju u igri. Ako su sukobi zbog igrake, dati igraku jednom i drugom detetu. Deava se da dete trai igraku samo dok je ne dobije, ostavlja je pa trai drugu. To znai da je igraka samo sredstvo da privue panju na sebe, da se njime neko bavi. U tom sluaju treba pronai igru gde e to dete biti u centru panje, da se ne bi osealo zapostavljeno i usamljeno. Krajem ovog perioda javlja se ljubomora koju, svojim ponaanjem, esto podstiu odrasli. Posle sukoba nije dobro jedno dete kazniti, drugo maziti. Svako od njih misli da je u pravu i ako je kanjeno doivee to kao nepravdu, za koju je krivo dete koje se mazi. Nastojati da se sukob pretvori u saradnju i prijateljstvo govorei da se ne treba tui, upati i sl. Igra Funkcionalne igre koje se javljaju ve u prvim mesecima ivota deteta imaju znaajnu ulogu i u ovom periodu. Teite ovih igara je na onim funkcijama koje u ovom periodu sazrevaju: dete se neumorno igra novom funkcijom uspravljanja i uspravnog hodanja, isprobava svoju sposobnost premetanja u prostoru hodanjem (bez pomagala, ili gura, ili vue razne naprave koje pomau hodanje). Dete se takoe intenzivno igra novom sposobnou hvatanja vrhovima prstiju uz opoziciju palca: hvata zrnca praine koja lebde u vazduhu, mrvice, pilule i dugmad (uzima ih prstima, sputa, stavlja u kutije ili flaice). este su igre voljnog, namernog stavljanja predmeta na odreeno mesto, voljnog isputanja predmeta iz ruku, bacanja na pod. U ovom periodu javljaju se i simbolike (imaginativne, igre predstavljanja) igre, koje su od tako velikog znaaja u svim narednim periodima. One se javljaju u zaetoj formi, u okviru zajednikih aktivnosti sa odraslima pa su otud izrazito imitativne i nisu povezane u sloene igrovne radnje, nego su jednokratne. Neke od najeih su "hranjenje" drugih osoba ili sebe samog, stavljanje lutke na spavanje, "spremanje" jela, ljuljanje lutke itd. Sve aktivnosti odraslog koje dete posmatra i razume mogu postati predmet ovih igara i zbog njihove uloge u socijalizaciji i optem razvoju deteta trebalo bi ih to vie podsticati stvaranjem prostornih uslova, obezbeenjem vremena za njih, stavljanjem na raspolaganje deci to vie minijaturnih predmeta - igraaka (koji u ovom uzrastu treba to vie da lie na prave predmete koje predstavljaju), pokazivanjem interesovanja za te igre i aktivnim uestvovanjem u njima. Motorike aktivnosti

Na ovom stepenu razvoja deca se kreu mnogo i na razne naine pa je potrebno obezbediti odgovarajue uslove za onu koja sama puze i hodaju drei se za neto, za onu koja hodaju gurajui kolica ispred sebe, kao i za onu koja se penju hodajui samostalno. Kod dece koja su poela samostalno da hodaju, hodanje postaje glavni oblik aktivnosti. U poetku je hodanje nesigurno usled nedostatka automatizacije i koordinacije, dete izvodi mnogo suvinih pokreta i jo nije u stanju da pomogne sebi pri hodu, gubi ravnoteu i esto pada. Nastojanje deteta da pravi prve samostalne korake treba podrati osmehom i blagim reima, koje ulivaju sigurnost i doprinose razvoju samopouzdanja. Deca se veoma rado penju jer ele da posmatraju sve to se nalazi oko njih, posmatrajui ta radi sestra-vaspita i druga deca, a koriste penjanje i za dohvatanje predmeta i igraki koje im privlae panju, a nisu im na dohvat ruke. Treba omoguiti da dete gura, vue i vozi razliite predmete i igrake (razna kolica, automobile, voz, likove ivotinja na tokovima, sanduke, stolice, vee kocke, jastuke) kao i da se provlae ispod stola, klupe, preke kanapa. Igre loptom privlae dete: baca veu loptu nadole, manje lopte u dalj, kotrlja veu loptu ispod stola, stolice. Senzorno-perceptivne aktivnosti Treba koristiti svakodnevne prirodne situacije pri obavljanju nege za bogaenje dejeg ulnog doivljaja. U tim situacijama treba deci omoguiti da doive, na primer, da je voda kojom se peru ruke topla ili hladna, da sapun mirie, da je pekir mekan, da su ruke hladne, da je koulja crvena, lepa, arape tople, itd. U svakodnevnim situacijama hranjenja, obavljanja higijene, igranja, deca treba da praktino upoznaju prostorije u kojima borave (sobe, kupatilo, garderoba, terasa, hodnik) i postepeno se orijentiu u njima. Deci kroz igru i svakodnevne aktivnosti treba omoguiti da doive razliitu irinu, visinu, osvetljenost prostora. Kada borave napolju, treba im omoguiti da vide i doive prirodne pojave (kia pada, sneg pada, vetar duva, sunce sija, travu, cvee, lie...). Deci treba omoguiti da prirodni materijal (trava, voda, umski plodovi, kamenii, lie, sneg) doive neposredno manipuliui njime: da ga sakupljaju, presipaju, prenose, bacaju itd. Poto se obezbede odgovarajue zdravstvene i zatitne mere, treba im omoguiti da budu u neposrednom kontaktu sa ivotinjama (psom, makom, pticom, ribom). Za podsticanje razvoja slune osetljivosti treba obezbediti raznovrstan izbor zvunih igraaka. Pored toga, sestra-vaspita treba decu da podstie da oslukuju zvuke iz okoline, da sluaju govor i muziku. Neophodno je novim rasporedom nametaja i dekoracije stvarati pogodne uslove za podsticanje samostalnih opaanja. Muziko-ritmike aktivnosti Zvucima zveki i zvunih igraaka u obliku ivotinja, lopti, kocki i sl. razliitim po boji, visini i jaini, bude se deja interesovanja i razvija panja i inicijativa. U odgovarajuim situacijama pevanjem jednostavnih pesama o ivotinjama, predmetima i pojavama koje deca poznaju, podstiu se da se jave kao pile, kao kuca, da se kreu kao maka, skakuu kao zec i sl,

da pljeskaju ili se kreu u ritmu muzike koju sluaju. Isto tako, izvoenjem muzikih motiva na metalofonu ili ksilofonu, obogauju se muziki utisci neobinim bojama zvuka i razvija se interesovanje za manipulisanje palicama - batiima pri sviranju. Deca mogu i sama udarom palice o metalofon proizvesti zvuke, samostalno aktivirati zvune igrake otvaranjem poklopca muzike kutije ili povlaenjem kanapa ili se igrati igrakama u obliku muzikih instrumenata (sem duvakih, koje nisu podesne iz higijenskih razloga). Intelektualne aktivnosti Sve eksplorativne igre predmetima vrlo su podsticajne aktivnosti za razvoj inteligencije i treba da budu zastupljene u aktivnostima dece. Od intelektualnih aktivnosti u uem smislu i dalje su za decu interesantne igre skrivanja: skrivanja predmeta iza jednog ili vie zaklona, kotrljanje lopte ispod stolice ili kreveca i traenje, premetanje predmeta koji su as vidljivi, as nevidljivi (jer se kreu iz nekog zaklona) i sakrivanje iza nekog zaklona sa traenjem, igranjem elementarnih oblika "murke" (to je sada mogue zbog toga to deca ve mogu da hodaju i trae sakrivenu osobu). Treba obogatiti igre u kojima se otkrivaju proste uzrono-posledine veze (na primer, pritiskanje ruice muzike kutije i pojava zvuka itd.). Aktivnosti kojima se koriste orua za dosezanje ciljeva postaju raznovrsnije u ovom uzrastu. Posle povlaenja podloge (na primer, pelene) da bi se privukao eljeni predmet koji se nalazi na drugom kraju, mogu se stvarati raznovrsne problemske situacije sa privlaenjem kanapa, vrpce, kuke, plastine palice sa alkom na kraju, za koju je privezan za dete privlaan predmet. Da bi se dete stavilo pred sloenije probleme, treba mu na dohvat staviti vie razliitih traka, od kojih je samo jedna povezana s ciljem. Jezike aktivnosti Razvoj sposobnosti da shvati dogaaje i pojave naglo poveava detetovu sposobnost razumevanja govora okoline. Zato je potrebno neprekidno sve aktivnosti u koje je dete ukljueno pratiti govorom koji se odnosi na ono to se deava. Kada je dete zainteresovano za ono to se zbiva oko njega, kada mu je panja usredsreena, potrebno je imenovati predmete, osobe, delove detetovog tela, govorom opisivati radnje koje se izvode, davati detetu verbalne naloge da neto uradi, postavljati pitanja detetu (ta je ovo, hoe li to i to itd.), odgovarati na upitne poglede ili gestove deteta. Celokupni govor odraslog u ovom periodu treba da bude upleten u praktine aktivnosti u kojima dete uestvuje (pri hranjenju, oblaenju, umivanju, u igri); govorni izrazi treba da budu povezani sa onim na ta se odnose na takav nain da detetu bude jasno ta je imenovano ili opisano. Reenice treba da budu kratke, jasno izgovorene, vie puta ponovljene. Prve detetove rei koje se javljaju u ovom periodu u glasovnom pogledu su nesavrene (razlikuju se od izgovora tih rei kod odraslih, esto su onomatopejske ili sadre samo poetni slog rei). Potrebno je da se shvati ta dete oznaava svakom od rei koje koristi, u sporazumevanju sa detetom prihvatiti takvu re kako bi se njeno znaenje uvrivalo; prihvatanje takvog "bebskog" naina govora ima puno opravdanje. Prianje deci i dramatizacija Dramatizacija stvara prijatnu emocionalnu atmosferu i uspostavlja blizak odnos sestre-vaspitaa i dece, daje i dobar govorni uzor za artikulaciju i, uopte, doprinosi razvoju govora. Mogunosti dramatizacije nisu velike i u tu svrhu mogu se koristiti deje igrake sa likovima ivotinja i ljudi ili lutke rukavice (ginjol lutke). Lutka izvodi sa decom sve to i sestra-vaspita: pokree se, baca i dohvata igraku, govori, peva, dotie decu; deca dodiruju nju. Pokreti koje lutka izvodi moraju biti lagani da se deca ne bi uplaila, propraeni odgovarajuom melodijom na slogove la-la, ni-na, na-na. Sestra-vaspita se deci obraa jednostavnim izraajnim govorom iji glas tako varira da decu moe da prenese iz jedne situacije u

drugu. Vano je da pokreti tela, kretanje i boja glasa budu prilagoeni liku koji tumai. Pri izboru lutke za dramatizaciju vodi se rauna da one budu prijatno obojene, veselog izgleda, bez prenaglaavanja pojedinih delova tela, da ne bi izazvale strah kod dece. Nega i vaspitanje dece uzrasta od 18 do 24 meseca Nega dece Osnovni cilj nege je stvaranje uslova za sticanje higijenskih navika (umivanje, pranje ruku, oblaenje, hranjenje, kontrola sfinktera) i postepeno ukljuivanje dece u sve ove procese. Do kraja druge godine dete poinje da ui i postepeno se osposobljava da obavlja navedene zahteve. Zbog jo izraenije pokretljivosti i interesa da ispituje sve to ga okruuje, dete se vie prlja. Samim tim, higijeni ruku (to ee pranje toplom vodom i sapunom, seenje noktiju jedanput nedeljno) daje se primarno mesto u prevenciji od crevnih zaraznih bolesti. Znaajna je i higijena okolnih predmeta sa kojima se dete igra i dolazi u neposredan kontakt. Vrlo je vana i prevencija od kapljinih infekcija, to iziskuje neophodno i redovno provetravanje prostorije, boravak na vazduhu, sunanje uz ve ranije opisane mere, koje se odnose na poveanje otpornosti deteta. Higijena koe i kose je veoma znaajna. Ako se pojavi uga ili valjivost, neophodno je primenjivati mere opisane u prethodnom poglavlju. Higijena genitalija ne predstavlja vie potekou ni sestrama-vaspitaima ni roditeljima. Ojedi se ree javljaju, a postupak njihovog saniranja je isti kao i za prethodni uzrast. Sada je dete ve sposobno da kontrolie sfinktere, ali se i ovde moraju naglasiti individualne razlike. Svako insistiranje da deca sede u isto vreme na noama je pogreno i moe dovesti do suprotnog efekta. Ve je reeno da je najbolje stavljati dete na nou kada ono pokae potrebu za tim. Prisilan postupak, vika, grdnja i uporeivanje sa drugom "poslunom" decom mogu dovesti do toga da se fizioloko mokrenje pretvori u neurotinu enurezu. Boravak na vazduhu i neophodne etnje doprinose prevenciji od kapljinih zaraznih bolesti i poboljanju opteg zdravstvenog stanja. Time se istovremeno zadovoljavaju potrebe dece za kretanjem i upoznavanjem okoline, pri emu treba paziti na mogue povreivanje. Posebno su znaajne mogunosti jutarnjih etnji i izlaganja dece sunevim zracima, to doprinosi boljem fizikom rastu, elienju organizma i prevenciji rahita, o emu je ve bilo rei. Socijalno-emocionalni odnosi Saradnja se javlja sve ee, prvenstveno sa odraslima, ali i sa decom. Treba je podsticati time to emo pokazati deci kako da se igraju igrakama upotrebljavajui ih zajedno, radovati se zbog toga i sl. Deca su sve svesnija svog lika u ogledalu, ali i svoje linosti. Zato u dejoj sobi treba postaviti ogledalo da dete ima prilike da vidi svoj lik i celu figuru. Zajedno sa detetom posmatrati i razgovarati o njegovom liku, ali i o naem (kakva nam je odea, da li je frizura lepa i sl.). initi pokrete pred ogledalom. Kao i na prethodnom uzrastu prilikom nege, sna, formiranja navika i uzimanja hrane treba saraivati sa detetom, dosledno se ponaati, ali imati razumevanja za individualne razlike, ne vriti pritisak na dete. Naroito treba biti obazriv kod pranjenja (da cela grupa ne sedi istovremeno na noama, ve to initi u grupicama od tri do etiri deteta, kontroliui da dete ustane im obavi potrebu). Agresivno ponaanje moe da se javi kao ambivalentan odnos prema sestrivaspitau i roditelju. Dete eli da bude prihvaeno, da se sa njim igra, a reaguje agresivno. Ne sme se agresivno reagovati na takav njegov stav niti ignorisati dete. Treba iskazati nezadovoljstvo, rei da to boli, da je bolje da nas zagrli, da uhvati za ruku jer ga volimo.

Na ovom uzrastu ljubomora se ee javlja nego na prethodnom uzrastu. Treba izbegavati situacije koje izazivaju ljubomoru: postojanje ljubimca u grupi, prenaglaeno izraavanje simpatija prema jednom broju dece, neadekvatno reavanje sukoba, prekoravanje deteta uz navoenje primera kako je drugo dete dobro i sl. Nastojati da objekt ljubomore pribliimo detetu angaujui decu u zajednikoj igri. Igra Kao u svim prethodnim uzrastima, i u ovome se deca odaju funkcionalnim igrama, to omoguava da se sa decom organizuju aktivnosti koje e dugo trajati, koje e ih oduevljavati i koje e podsticati njihov razvoj. Dete se igra onim svojim funkcijama koje se upravo tada razvijaju. Tu spadaju motorine funkcije kao to su hodanje, tranje, hvatanje predmeta prstima i manipulisanje predmetima, bacanje predmeta. Na toj osnovi se mogu stvarati brojne igre hodanja na razliite naine (brzo hodanje, sporo hodanje, hodanje u stranu, hodanje po liniji ili traci, hodanje uz savlaivanje prepreke, penjanje uz stepenice i sputanje niz stepenice, hodanje po razliitim podlogama, tranje, skakanje uz pridravanje deteta za ruku, bacanje lopte, stavljanje sitnih predmeta u posude i presipanje, krabanje po papiru ili pesku ili na nekoj drugoj osnovi itd.). Eksplorativne igre predmetima kod deteta se u ovome uzrastu jo vie razvijaju. Sve to je novo u okolini privlai panju deteta i ono mu, posle ustezanja (dok se ne uveri da je to novo bezopasno), prilazi i upoznaje ga aktivno delujui na njega (pipanjem, njukanjem, udaranjem, stavljanjem u usta, razgledanjem, oslukivanjem) ili dovodei u meusobni odnos razliite predmete (kao to je slaganje kocki, nizanje perli, stavljanje dugmia u posudu, sipanje peska ili vode, krabanje po papiru itd.). Igre predstavljanja (simbolike ili imaginativne igre, igre mate), koje su se pojavile u prethodnom uzrastu, postaju ee, stabilnije su, due traju, sloenije su. Predmet igranja sada su sve ljudske aktivnosti koje dete posmatra kod odraslih: "hranjenje" (sebe, lutke, druge osobe), "spavanje" i "uspavljivanje" (lutke), "posluivanje" ("gostiju"), "itanje", "pisanje", "vonja" (auta) itd. Pored jednokratnih postupaka (na primer, samo "pijenje" iz prazne ae) u ovom uzrastu se pojavljuju zaeci dramskih igara tj. povezivanje nekoliko igrovnih radnji u malu priu, dogaaj (na primer, deca "posluuju goste", a onda svi "gosti" "piju" iz praznih aa). Motorike aktivnosti U ovom periodu deca samostalno hodaju i ine to skoro neprekidno sa kraim pauzama za odmor (as zastanu, as unu, sednu) ispoljavajui pri tom radost i zadovoljstvo zbog sopstvene aktivnosti. Aktivnost vezana za hodanje zahteva dovoljno prostora, o emu treba voditi rauna prilikom organizovanja ivotne sredine kako bi se deci omoguilo da hodaju i tre u ma kom delu sobe, terase ili dvorita. Uslovi za kretanje u sobi u odnosu na dvorite su nepovoljni pa je dobro ako su dve prostorije meusobno povezane jer omoguavaju deci da tre iz jedne u drugu, to predstavlja posebno zadovoljstvo i stvara vedro raspoloenje. Za prenoenje mogu posluiti kutije razliitih dimenzija sa drkama za noenje korpe, tane, jastuci od sunera, okrugli komadi drveta (duine 15-20 cm), veliki meda, velika lutka, kao i druge vee igrake napravljene od sunera u obliku ivotinja (konj, pas, gusenica, pae, jagnje). Igrake od sunera sa likovima ivotinja pogodne su i za vuenje, guranje, penjanje, prekoraivanje, a podstiu i na govor i tako ine igru sadrajnijom. Za guranje su, pored navedenog, pogodna i kolica razliitog oblika, sanduci na tokovima takvih dimenzija da dete moe da ue unutra, automobil, voz i sl. Interesovanje za bacanje i kotrljanje je sve vee, pa je neophodno obezbediti lopte (male, srednje, velike), drvene tokove i iroke obrueve. Dete koristi loptu u igri na vie naina: baca, kotrlja je po podu, travi, stazi, koso postavljenoj dasci, utira je i tri za njom.

Deca, takoe, mnogo vole da neto sipaju i prolivaju pa za tu svrhu treba obezbediti vodu i neki sipki materijal: pesak, pasulj, sitne drvene kuglice, dugmad kao razliite posude: lavore, kadice, inije, olje, kutije, flae sa irokim grliem, drvene kaike, lopatice. Igra moe biti organizovana sa manjom grupom dece kako bi ih mogli posmatrati i onemoguiti im stavljanje u usta, uho ili nos materijala predvienog za igru. Senzorno-perceptivne aktivnosti Kroz svakodnevno uzimanje hrane, odravanje higijene, igru, dete praktino upoznaje prostorije ustanove i postepeno se orijentie u njima. Sestra-vaspita treba da omogui deci da doive prostor, da tre kroz veliki prostor sobe, da se tiskaju, guraju u uzanom kupatilu, da je hodnik mraan, da se penju i silaze niz stepenice, da doive razliku u visini i irini prelazei preko ograde i daske, itd. ivot dece ne treba ograniiti samo na ove prostorije jer se time znatno osiromauje uticaj prirodne sredine. Deci treba omoguiti redovan kontakt sa prirodom, omoguiti im da steknu prava praktina saznanja o prirodnim pojavama (vetar duva, sunce sija, kia pada, sneg pada, trava, cvee, drvee). Treba omoguiti deci da se sretnu i sa nekom ivotinjom (pas, maka, ptica, leptir, buba, riba). Kroz zajedniku brigu o tim ivotinjama omoguiti deci do doive da su neke ivotinje tople i imaju meko krzno, da se neke mogu uhvatiti, a neke ne mogu, da ivotinje jedu razliite vrste hrane, itd. Iskustva steena kroz posmatranje i uestvovanje u aktivnostima odraslih dete prenosi na plan igre razliitim predmetima: posudama, krevetima za lutke, kolicima za lutke, automobilima, kockama za poreenje itd. Muziko-ritmike aktivnosti Razvijenost interesovanja za sve to se zbiva, spremnost da podrava ono to se vidi, da se radi zadovoljenja svoje znatielje pita - uslovi su koji omoguavaju bogatije i raznovrsnije muzike aktivnosti. Dete prati sadraj jednostavne pesme kojom se razvija deja panja, bogati renik, razumeva govor. Pesmama razliitih melodijskih kretanja i ritmikih kombinacija doprinosi se i saznanju o predmetima i pojavama (takve su na primer, pesme "Veje sneak", "Prvi sneg", "Plovi patka", "Buba zove", "Kiica", "Dete i cvet" i brojne druge). Isto tako deca treba da sluaju muziku odgovarajueg anra, kojom se stvara odreeno raspoloenje. Neke vrste muzike smiruju i pripremaju za spavanje, a ima i muzikih sadraja koji podstiu na ritmiko kretanje i igru (ples). Kretanje uz muziku je omiljena deja aktivnost, naroito ako im se pridrui sestravaspita, koju imitiraju. Za ovu vrstu podsticanja podesna je muzika igrakog karaktera, umerenog tempa i dinamike, kakve su male igre iz baleta u orkestarskom izvoenju, igre iz svita za klavir, igre naih naroda i slino. Usmeravanje dece da reaguju na muzike podsticaje igrom ili posmatranjem osmiljenih pokreta lutaka uz muziku, uz druge efekte doprinose i razvijanju oseaja za ritam pa je poeljno kombinovati ovakve i sline utiske i stimulacije muzikom. Grafiko-likovne aktivnosti Prvo aranje nije samo motorna aktivnost. Ono predstavlja odreeni stepen postignute koordinacije oka i ruke. Da bi crtalo, dete treba da ume da dri olovku u ruci i da zapazi hartiju po kojoj e crtati. Sestravaspita treba da napravi takvu organizaciju prostora da materijal bude pristupaan deci i da podstie njihov interes za rad tako to e i ona sama deci crtati jednostavne crtee i govoriti im o tome ta crta. Sestra-vaspita dalje treba da vodi rauna o izboru materijala koji e ponuditi deci da to budu debele

votane krede ili grafitne olovke, a podloga za crtanje treba da bude vra, crtaa hartija, karton veeg formata zbog krutih pokreta ruku. Intelektualne aktivnosti Istraivanje predmeta i okoline jeste aktivnost koja podstie detetov intelektualni razvoj. Mogunosti za takva ponaanja se proiruju zbog napredovanja motorike, a pre svega zbog usavravanja hodanja to dozvoljava da se ee izae iz sobe u druge prostorije u ustanovi, u dvorite, u etnju po okolini. To dovodi i decu u dodir sa novim situacijama koje, samim tim to su nove, pobuuju decu da ih istrauju i upoznaju na aktivan nain: dodirivanjem, razgledanjem, uporeivanjem, postavljanjem pitanja odraslom. Za vreme boravka u sobi potrebno je da se unose novine u izgled sobe, u materijale, predmete i igrake koje stoje deci na raspolaganju. Potrebno je donositi u prostoriju ono to predstavlja sezonsku novinu (prvi pupoljak, cvet, prve plodove, klip kukuruza, sneg, ledenicu itd). Decu e podstai na istraivanja istovremeno stavljanje na raspolaganje vie predmeta iste vrste, ali koji se razlikuju po nekoj osobini (male i velike lopte, lopte u razliitim bojama ili razliite teine i sl.). To omoguava deci da iste postupke (na primer, isti nain bacanja lopte) primenjuju na razliitim predmetima (na primer velika i mala lopta) i tako otkrivaju razliite efekte (na primer razliito odskakanje od tla). Novosteena sposobnost dece da koriste rei i znakove bie podsticana igrama imenovanja predmeta i slika (na primer, da li e dete za razliite vrste predstavljenih na slikama rei da su "av-av" ili "kuca" ili da li e za sve osobe koje nose pantalone rei da su "ike" itd.); igre predstvaljanja (da se neka osoba predstavi glasom ili dranjem tela, da se izvode razne radnje "u prazno" kao na primer "pijenje" bez ae, da se razne ivotinje predstave imitiranjem njihovog glasa ili naina kretanja itd.) takoe doprinose razvijanju te sposobnosti. Isto tako, moe se u svakodnevnom ivotu praktikovati korienje znakova za oznaavanje detetovih stvari (mesta u garderobi, kreveta). Za stolom se mogu organizovati igre pokazivanja nekoliko predmeta (tri do etiri), koje dete posmatra desetak sekundi, a onda se predmeti pokriju i kriom jedan ukloni i od deteta se trai da pogodi koji predmet je nestao ili igre sakrivanja jednog predmeta ispod nekog zaklona i neprimetno se umesto sakrivenog predmeta podmetne neki drugi predmet i posmatra reakcija deteta (da li je iznenaeno, da li trai pravi predmet koji je bio sakriven, da li ga imenuje). Jezike aktivnosti Novinu u ovom uzrastu predstavlja to to dete ponekad moe da razume i kada se neto kae o onome to nije prisutno. Dete moe da razume jednostavnije naloge, koji sadre predloge (stavi na sto, uzmi iz tanjira itd.) i treba to ee upuivati detetu takve naloge, bilo u toku praktinih aktivnosti, bilo u vidu igre. Pored imenovanja pojedinih predmeta na slikama detetu se mogu pokazivati i tematske slike i slikovnice i reima opisivati radnje prikazane na njima. Dvogodinje dete moe da razume i zapamti i jednostavne stihove koji imaju smisla i zgodan sklop glasova. Dete treba da naui svoje ime, da ui da za sebe kae "ja", da naui neke praktine korisne rei (daj, molim, hou), da pone da ui da se govor moe upotrebiti za iskazivanje svojih oseanja i stanja (na primer da kae "bo" i pokae mesto koje ga boli). Izgovor rei je jo uvek dosta nepravilan i zato ih esto osobe koje nisu bliske detetu ne mogu razumeti. Ali, jo uvek ima opravdanja da odrasli prihvataju detetov "bebski" nain izgovaranja i da sami prihvate neke takve rei jer se time dete ne obeshrabruje ve podstie na govor. Sluenje gestovima, pantomimskim prikazima radnji i dogaaja je jo uvek vana komponenta govornog razvoja. Gestovi i pantomimski prikazi postaju sloeniji, mogu se povezati i time dete moe razviti neverbalni oblik prianja. Komibnovanje gestova, pantomimskih prikaza, onomatopejskih glasova, rei i reenica poveava detetove mogunosti izraavanja i zato nije potrebno nasilno suzbijati neverbalna sredstva komuniciranja.

Dramatizacija Za decu ovog uzrasta dramatizacija ima veliki znaaj za stvaranje prijatne emocionalne atmosfere i razvoj govora, kao i za bogaenje predstava deteta o pojedinim predmetima, o osobinama ivotinja, pojedinim situacijama, ljudskim emocionalnim doivljajima. Neobino je vano pravilno izabrati sadraj za dramatizaciju koji e biti primeren uzrastu i stavljati decu u aktivan poloaj. To su jednostavne situacije iz svakodnevnog ivota. Lutka u rukama sestre pretvara se u devojicu koja pljeska dlanovima, igra, mae i poziva decu da igraju s njom. Uloga sestre-vaspitaa u dramatizaciji je veoma vana. Za ovakve dramatizacije najbolje je koristiti ginjol lutke jer se njima najlake rukuje. Lutka se moe koristiti u svim situacijama u toku dana, da pozove decu na ruak, da im otpeva uspavanku pred spavanje itd. Ona se obraa deci izraajnim glasom koji se modifijuje u zavisnosti od situacije i uloge koju tumai, u zavisnosti od emocionalnog toka onoga o emu se pria. Veoma je vano da dranje tela, pokreti i boja glasa variraju prema situaciji, od uloge do uloge. Pred kraj ovog uzrasta za dramatizaciju se mogu koristiti i prie koje e dati samo glavni tok radnje. Nega i vaspitanje dece od 24 do 36 meseci Nega dece Na ovom uzrastu deca su ve stekla navike line higijene uz oslanjanje na sposobnost razumevanja, a to je ujedno i osnova za usvajanje pravilnog i pozitivnog odnosa prema zdravlju za kasniji period. Dete takoe poinje samostalno da pere ruke, koristi sapun, a pred kraj ovog uzrasta pere i zube. Sestravaspita je uvek pored njega da priskoi u pomo, da mu pomogne i ohrabri ga. Pranje ruku predstavlja osnovnu meru u prevenciji crevnih, zaraznih i parazitskih bolesti. Zbog jo vee pokretljivosti i raznovrsnijeg kontakta sa sredinom, vrnjacima i odraslima dete lake oboli, a naroito od bolesti koje se prenose kontaktom. Iz tih razloga znaajne su mere line higijene u najirem smislu rei, kako u obezbeivanju higijenskih uslova za dete, tako i u usvajanju od strane deteta (pranje ruku, umivanje lica, oiju, uiju, nosa, nega kose, koe, noktiju i ekstremiteta), to je sve detaljno opisano i za ranije uzraste. Brina nega zuba i usne duplje preporuljiva je zbog pojave karijesa. Iz svega navedenog proizilazi obaveza kolektiva da obezbedi optimalne uslove za ostvarivanje ovih uticaja na dete i na roditelje, imajui u vidu da su oponaanja i identifikacija dece sa roditeljima posebno znaajni za formiranje higijenskih navika. Dete se znatno osamostaljuje u kontroli sfinktera i koristi WC upotrebom odgovarajue WC olje. Grupni odlazak dece u sanitarije nije preporuljiv, sem posle obroka i pred odlazak u etnju. Pomo i kontrola sestre-vaspitaa znaajna je pri sprovoenju nege, ali ne u onoj meri i obimu kao u ranijim periodima. Boravak na vazduhu, koji je ve sve dui, ima viestruko znaenje, kako za negu i vaspitanje, tako i za telesni razvoj i zdravstveno stanje uopte. U pogodnim vremenskim prilikama poeljno je skidati decu, omoguiti im sunanje, ime se postie pravilan rast i razvoj kostiju i prevencija rahita. Boravak na vazduhu doprinosi prevenciji kapljinih infekcija, a obezbeuje dobar san, odmor i apetit deteta. U oblaenju, svlaenju, odlaganju odee i obavljanju potrebnih higijenskih mera (pranje ruku i umivanje) deca ve samostalno uestvuju. Socijalno-emocionalni odnosi Iskustvo koje je dete steklo do ovog uzrasta omoguuje da realnije prihvati nova lica, sa manje straha i vie radoznalosti. Detetu treba prii sa interesovanjem za njega, spustiti se na njegov nivo i pokuati sa uspostavljanjem kontakta. Razgovor treba da bude jednostavan, prihvatljiv za dete i treba da priblii dete odraslom (na primer, prui se igraka koju dri u ruci ili koju ima sestra-vaspita, ili se povede razgovor o odei, dugmetu, nalici, kapi i sl.).

Dete lake uspostavlja kontakt sa odraslima jer mu se oni prilagoavaju. U novoj sredini vrnjaka ono je sigurnije ako je u blizini sestre-vaspitaa i esto e zatraiti da ga dri za ruku to mu treba i ispuniti. Ovo ne traje dugo jer dete samo isputa ruku im mu to nije neophodno. Ljubomora je dosta izraena. Veoma je vano da svojim ponaanjem odrasli ne pojaavaju ljubomoru. Pohvala, izraavanje ljubavi prema deci, moraju se odmereno ispoljavati da se ne bi pojaavala ljubomora. Nekim svojim zakljucima dete navodi na miljenje odrasle da je veoma zrelo i da dosta toga razume, a neprestano pita i po nekoliko puta za naizgled vrlo jednostavnu stvar ili situaciju. Ovo izaziva nestrpljenje kod odraslih, iz ega izbija sukob. Detetu treba i nekoliko puta ponoviti isti odgovor ili ga podstai da ono odgovori na svoje pitanje onako kako misli da treba ili pronai jednostavniji (ali istinit) odgovor, koji e dete moi da shvati. Deava se da dete pitanjima samo nastoji da privue panju odraslih, da kontaktira sa njima, da neprestano ponavlja pitanje. Tada se treba baviti detetom razgovarajui o onome o emu pita, ali da i ono daje svoje miljenje dok ga paljivo sluamo. Igra Funkcionalne igre se i u ovom uzrastu delom odvijaju oko motorikih funkcija, dodue sloenijeg oblika. Tu spadaju razliite igre sloenog odravanja ravnotee (balansiranje na maloj podlozi na kojoj se stoji, stajanje na jednoj nozi), sloeni oblici hodanja i tranja (hodanje po ucrtanoj liniji, skakutanje na jednoj nozi, tranje, tranje sa zaokretima, penjanje uz razliite naprave) kao i sloenije radnje pomou ruku (bacanje i prihvatanje lopte, ciljanje pomou baenog predmeta, krabanje sitnijih ara pomou olovke itd.). Eksplorativne (istraivake) igre su i dalje vrlo este i zanimljive za decu. Istraivanje aktivnosti e izazvati svaka novina u situaciji, svaki novi predmet. Posebno su meu ovim igrama za decu ovog uzrasta interesantne one igre koje se sastoje u ispitivanju mogunosti kombinovanja predmeta (dovoenja u meusobne prostorne, mehanike, statike ili samo vizuelne odnose razliitih predmeta). Te igre u ovom uzrastu postaju prave konstruktivne igre, igre graenja. Meu tim igrama najee su graenje pomou kocki ("kula", "most", "voz", "kapija"), igre plastelinom, igre peskom i peskom i vodom, igre hartijom (guvanje, cepanje, lepljenje) itd. Igre predstavljanja (simbolike igre) u ovom uzrastu dobijaju pravi polet. Pored igara predstavljanja pojedinanih radnji, sada se javljaju sloenije kombinacije igrovnih radnji. Pomou takvih radnji dete ve sastavlja malu dramsku priu (predstavu). U tu priu ukljuene su pored igrovnih radnji i simboliki predmeti (jedini predmeti koji predstavljaju druge), uveliko se ukljuuje govor kao element od koga se gradi igra (na primer, ako ne postoji odgovarajua igraka dete neki predmet imenuje onim to mu je potrebno za igru), javljaju se igre uloga (dete u igri uzima ulogu odreene osobe, na primer, postaje "mama"). Pojava ovakvih igara uloga je novina ovog uzrasta i posebno je znaajna za socijalnoemocionalni razvoj deteta jer omoguava detetu da u toku igranja razliitih uloga iskusi kakva je specifina uloga svake linosti. Motorike aktivnosti Na ovom uzrastu deca su stalno u pokretu: mnogo hodaju, tre, penju se, skau. Njihove igre sastoje se vrlo esto od razliitih pokreta koji se stalno menjaju: as puze etvoronoke podraavajui neku ivotinju (psa, maku), as se penju na neto samo zato da bi skoila, as tre za loptom, kolicima, obruem ili jedan za drugim. Kao i na prethodnom uzrastu elja za penjanjem je vrlo izraena i treba je zadovoljiti omoguavanjem penjanja na razliite uzviice, stepenice, lestve privrene na zid kao i penjanje na razliite predmete (stolice, klupice, panjie...) sa kojih deca silaze bez pomoi ruku.

Lopta je i dalje omiljena i privlana igraka, koja se sada koristi na razliite naine: kotrljanje po podu, travi, stazi, nagnutoj dasci, niz tobogan, bacanje manjih loptica u dalj, prebacivanje preko preke ili kanapa postavljenog u visini dejih oiju, bacanje u vodoravno postavljen cilj (ko, kutija, korpa), bacanje i hvatanje u parovima, dodavanje lopte preko glave unapred i unazad, sa strane, utiranje i tranje za njom s ciljem da se ponovo utne, uz smeh i vesele uzvike. Za razliku od prethodnog uzrasta, deca ovog uzrasta u igru unose dopunske radnje koje zahtevaju sloene i koordinirane pokrete, urednost, potrebu da se esto obraaju odraslima, a pojavljuje se i nov nain upotrebe igraaka na primer vraajui kocke u kutiju, deca ih reaju nastojei da ih sve smeste, obraajui se istovremeno sestri-vaspitau za pomo vraaju lopte, kuglice, obojene male oblice u odgovarajua udubljenja, trae ono to nedostaje da bi dopunila i ostavila na odgovarajue mesto. Nije dovoljno da sestra-vaspita stvori samo povoljne uslove za deju igru, nego i da sama aktivno uestvuje u igri, onemoguavajui tako jednolinosti i siromatvo igre i nedovoljnu aktivnost dece. Uestvujui u igri ona pomae da igra postane bogatija i sloenija, a istovremeno stvara kod dece pozitivno emocionalno raspoloenje. Poto se deca u grupi dosta razlikuju po uzrastu, pa prema tome i po mogunostima uea u igri, sestra-vaspita mora da vodi rauna o individualnom prilazu svakom detetu, podstiui na odgovarajui nain njegovu igru. Igra peskom i vodom je posebno interesantna i privlana. Za igru u pesku treba obezbediti dovoljne koliine peska rasporeenog na dva-tri mesta, koja su blizu jedan drugom kako bi se izbeglo sakupljanje dece na jednom mestu, a istovremeno omoguilo sestri-vaspitau da prati decu, povremeno se ukljuuje i podstie razliite igre: sakrivanje - zakopavanje u pesak nekog predmeta, zasipanje dejih ruku peskom, pravljenje uzviice, rupica, prokopavanje kanala, crtanje tapiem po mokrom pesku i dr. Deca ovog uzrasta ine esto ritmike pokrete: mogu da igraju, da udaraju nogama u ritmu, da hodaju uz muziku i izvode razliite pokrete sa predmetima (zastavice, trake, cvee) usklaujui ih takoe sa ritmom. Senzorno-perceptivne aktivnosti U svakodnevnom procesu nege i hranjenja treba podsticati i dalje osamostaljivanje dece. Sestra-vaspita treba da omogui deci da u tim prirodnim situacijama doive raznovrsne osobine predmeta (da voda moe biti topla i hladna, da sapun lepo mirie, da su ruke kada se stave pod vodu mokre, a kada se izbriu suve, kako je pekir mekan ili grub, da se peru prljave ruke itd.). Deca na ovom uzrastu samostalno uzimaju hranu, a sestra-vaspita treba u ovim situacijama da omogui deci da osete razliite ukuse hrane (da je supa topla, meso slano, kola sladak, da hrana ima odreen miris, itd.) i da vide i uestvuju u poslovima koji se u to vreme obavljaju prema svojim mogunostima (da stavi tanjire i salvete na sto, da vidi kako se sipa supa, see hleb, ljuti jabuka itd.). Dalje osamostaljivanje dece ide u pravcu samostalnog svlaenja, a sestra-vaspita u toj prirodnoj situaciji treba da skrene detetu panju, a dodirom oseti razliku u kvalitetu materijala (da je piama meka, pantalone grube, demper ima dlaice itd.). U svakodnevnim situacijama uzimanje hrane, odravanje higijene, spavanja, igranja dete upoznaje prostorije ustanove i postepeno se orijentie u prostoru u kome se kree. Sestra-vaspita treba da omogui deci da bilo kroz igru ili svakodnevne aktivnosti doive prostor (da tre preko velike sobe, preko male sobe, da se provlae kroz uzan prostor - vrata, suenje u hodniku ili izmeu dva stola, zatim penjui se na platforme razliite visine ili stolice, stepenice, merdevine da doive razlike u visini i razlike izmeu gore i dole itd.).

U toku tree godine sestra-vaspita treba da nastoji da povede decu do oblinjeg vrtia, prodavnice, ulice i saobraajnice. U svim tim etnjama neophodno je deci pruiti dovoljno vremena da posmatraju, oslukuju, da pitaju i razgovaraju o svemu to ih interesuje. Deca ovog uzrasta treba veliki deo vremena da provode napolju kad god to vremenske prilike dozvoljavaju. Sestra-vaspita treba da omogui deci da mnoge prirodne pojave (sunce sija, kia pada, sneg pada, vetar duva, da je sneg hladan, kia mokra) doive i praktino upoznaju u neposrednom kontaktu sa prirodom. U dvoritu i parku, livadi deci treba skrenuti panju na grm, drvo, travu, cvee, na let ptice, cvrkut, proletanje aviona, na sve ono to ih okruuje i tako bogatiti njihovu percepciju. Sestravaspita treba da omogui deci da se sretnu sa nekom od ivotinja (pas, maka, ptica, leptir, buba, mrav, riba, glista). Kroz zajedniku brigu o ivotinjama deca treba da doive da ivotinja moe biti plaljiva, ljuta, mala, da ima meko krzno ili lepo perje, da jede odreenu vrstu hrane i dr. Deca se vrlo rado igraju i prirodnim materijalom: pesak, voda, sneg, iarke, kamenii, lie, ir, kesten, granice itd. Aktivnosti ove dece su sloenije nego na prethodnom uzrastu pa je neophodno obezbediti odgovarajua sredstva (kofice, loptice, modle, ribice, lae, patke). Sestra-vaspita treba najpre da pokae deci kako moe da se koristi taj materijal (kako se kopa, kako se pune modlice), a zatim da podstie decu da to i sama urade, kao i da nalaze nove mogunosti u korienju materijala. Putem svih ovih igara dete ui da uporeuje predmete, da izdvaja njihova bitna obeleja, proiruje znanja o predmetima koji ga okruuju, formira elementarne predstave, razvija panju i ostale psihike funkcije. Muziko-ritmike aktivnosti Udaraljkama razliitih boja zvuka podsticati deje elje za kretanjem i uticati na sklad dejih pokreta u razliitom tempu izvoenja. Vea sigurnost i spretnost kretanja omoguavaju i kretanje uz muziku vokalnog i instrumentalnog karaktera to treba negovati jer se na taj nain doprinosi i razvijanju estetskog oseaja. Izgovarati kratke brojalice, povlaei i njihovu ritminost, sviranjem tapiima, trianglom ili nekom drugom udaraljkom. Podsticati decu da i ona pljeskaju u ritmu izgovora brojalice. Izraivati, u zajednikoj igri sa decom, vei broj originalnih zveki od razliite ambalae i potom koristiti te zveke, to doprinosi razvijanju oseaja za ritam i spretnosti pri izvoenju zvuka. Podsticati interesovanja za muziki jednostavna, a vredna dela narodne i umetnike muzike i negovati sposobnost razumevanja njenog karaktera, to doprinosi razvijanju oseaja za lepo i vredno i obogauje deje doivljaje. Povezivati pokrete, pevanje i govor u jednostavne dramske igre. One doprinose boljem razumevanju govora, slobodi iskazivanja i razvijanju elja i navika za druenje. Takve su dramske muzike igre uz pesmu "Leptir i cvet", "Koka i pilii", "Pile" i dr. Negovati igre uz muziku i na taj nain podsticati druenje i zajednitvo u aktivnostima. Igre u parovima (sestra-vaspita ili dete-dete) ili u kolu, mogunosti su koje, uz slobodno oblikovanje pokreta i pantomimsko prikazivanje sadraja i pesme, doprinose stvaranju emocionalne klime u grupi, toplini odnosa izmeu dece i dece i sestara-vaspitaa. Grafiko-likovne aktivnosti

Decu najpre treba upoznati sa razliitim mogunostima krabanja i crtanja i sa raznovrsnim mogunostima materijala (crtanje votanim bojama, pastelama, olovkom, kredom za plou, flomasterima, tapiem po pesku, snegu itd.), a zatim i slikanje prstima sa odgovarajuim bojama. Oblikovanje testom i plastelinom predstavlja veliko zadovoljstvo za decu i zato im treba omoguiti da taj materijal gnjee, valjaju, prave kuglice. Cepanje papira, pravljenje mozaika i nizanje perli, takoe predstavlja oblik likovno-grafike aktivnosti, koji je vrlo privlaan za decu. Na ovom uzrastu deca uoavaju da grafikim prikazivanjem mogu neto i da izraze, zapaaju da ti kruii, crte i take mogu neto i da znae pa im daju neko ime (po onome na ta ih podsea), iako prvobitno nisu imala nameru da neto nacrtaju. Kako cela ova aktivnost ima karakter igre i stvaranja radosnog raspoloenja, ne treba insistirati kod dece na postizanju odreenih rezultata (da nacrtaju odreenu temu), ve panju poklanjati podsticanju same aktivnosti. Intelektualne aktivnosti Sve aktivnosti istraivanja predmeta koje su opisane u ranijim uzrastima zadravaju svu svoju vrednost za podsticanje intelektualnog razvoja i potrebno je negovati ih u punoj meri. To isto vai i za sve aktivnosti kombinovanja predmeta: ae koje se ulivaju jedna u drugu, posebno kocke za razvijanje konstruktivnih igara, plastelin, igre sa peskom, vodom, pirinem (pasuljem, soivom), jednostavniji oblici lego-sistema itd. Zadaci uporeivanja razliitih predmeta (ili naslikanih predmeta) interesantni su i podsticajni za ovu decu: pokazivanje koji je predmet vei ili manji, da li je neto isto ili razliito, pokazivanje predmeta koji se u nizu nacrtanih predmeta razlikuju od ostalih, razvrstavanje predmeta po nekoj osobini (svi okrugli ili svi crveni zajedno itd.), prepoznavanje i imenovanje ivotinja samo na osnovu nekih njihovih delova (na primer, na osnovu slike glave). Dete ovog uzrasta poinje da shvata i neke jednostavne kvantitativne odnose i zato su mu interesantni zadaci koji angauju te sposobnosti. Meu takve zadatke spadaju: pronalaenje velikih ili malih predmeta (pri tom se koriste i nazivi za te dimenzije), igranje igre "jedan meni, jedan tebi" (svaki od dva partnera uzima naizmenino, ali ne prebrzo, po jedan predmet i tako se vri pravina raspodela), izvravanje naloga tipa "daj jedan" ili "daj dva", razlikovanje gde ima "jedan", a gde "mnogo" (sve to je vie od jedan). Sposobnost da se misli ne samo o samim predmetima, nego i o zamenama (slikama) tih predmeta stavlja se na probu u zadacima kao to su: pronalaenje predmeta iju sliku pokaemo, imenovanje predmeta iju sliku dete vidi ili igre stavljanja u kutiju onih predmeta, ija se slika nalazi nalepljena na odreenoj kutiji itd. Najznaajnije aktivnosti za podsticanje novog oblika miljenja, koje se oslanja na predstave, znake i rei u ovom uzrastu jesu igre predstavljanja (igre mate, simbolike igre), koje angauju miljenje deteta koje nije strogo zavisno od praktinih pokuaja i pogreaka i od konkretnih situacija. Taj oblik aktivnosti, koji je ujedno oblik dejeg stvaralatva, opisan je u odeljku o igri dece ovog uzrasta. Jezike aktivnosti I za ovaj uzrast karakteristino je da se govor i komunikacija pomou govora kod deteta razvijaju u okviru uspostavljanja opteg dobrog kontakta sa detetom i da se tek delimino govor izdvaja i povremeno osamostaljuje. Takav poloaj govora u sklopu opteg kontakta deteta i odraslog i u okviru njihovih

zajednikih aktivnosti je jo neophodan i za razvoj govora, koji dobija smisao upravo u tom kontaktu i pogreno je razvijati govor na posebnim zanimanjima formiranja govora. Bogaenju renika doprinosi povremeno traenje od deteta da imenuje na sebi ili na slici delove ljudskog tela, da imenuje sliice predmeta koje mu pokazujemo, da u igri "depa" ili "kutije" imenuje po redu sve predmete koje jedan po jedan vadimo iz depa (kutije). Bogaenju znaenja rei koje dete ve poseduje doprinose igre parova rei suprotnih po znaenju (detetu se kae jedna re i trai da navede suprotnu: veliki-mali, gore-dole, puno-prazno, otvoreno-zatvoreno itd.). Razumevanju reenica doprinosi verbalizovanje jednostavnih radnji koje dete vidi (u ivotu ili na slici); deak daje loptu - devojica uzima loptu, ruka je na stolu - noga je ispod stola - lutka je u kutiji - lopta je otila iza kreveta itd. Takoe su korisne i deci interesantne igre davanja i izvravanje naloga (stavi kocku iza ae, daj meni sliicu, a ti uzmi kliker i stavi ga u dep) ili igra pogaanja (poto se pokae slika na kojoj su predstavljeni razliiti objekti); iz ega pijemo, ko nam daje mleko, ime seemo nokte itd.). Decu takoe treba podsticati da ispriaju ono to se desilo van situacije u kojoj se nalaze (da kau ta su videli u etnji, ta se desilo u kui pre dolaska u ustanovu itd). Povremeno treba traiti da ispriaju malu priu koju su vie puta ula. Jezike igre same dece u ovom uzrastu razvijaju se u vidu glasovnih igara (ponavljanje nekih sklopova glasova, ponavljanje rei koje udno zvue), u vidu skandiranja, pevuenja i ritmikog ponavljanja nekih rei ili slogova. Takoe se povremeno pojavljuju igre sa nekim reenikim konstrukcijama (ponavljanje nekih oblika reenica, variranje reenica). Sve takve aktivnosti dece treba umeti zapaziti, podravati ih, uvlaiti u njih i drugu decu. Dramatizacija Igra sestre-vaspitaa sa scenskom lutkom utie ne samo na stvaranje prijatne atmosfere nego i na irenje vidokruga znanja o ivotinjama, ljudima i njihovom radu itd. A kada je govor lutke pravilan, izraajan, sugestivan, stvaralaki interpretiran, utie i na govornu kulturu deteta. Sestra-vaspita uz pomo ginjol lutke, sa likom ljudi ili ivotinja, dramatizuje svakodnevne situacije i dogaaje iz ivota deteta. Mogu se dramatizovati i kratke prie, recitacije i pesme. Glas sestre-vaspitaa treba da prati emocionalna raspoloenja lutke kojom animira i da individualizira lik koji lutka u tom trenutku predstavlja. Pored boje glasa koja se menja u zavisnosti od lika koji se tumai i raspoloenja tog lika, veoma je vano da i poloaj i kretanje tela, gestovi i pantomime odgovaraju tom liku (da medved ima sporo, tromo kretanje i dubok glas, a ptica hitar pokret i visok glas). Neophodno je da sestra-vaspita u toku animiranja uspostavlja kontakt sa decom i uvlai i samu decu u malu dramsku predstavu. Dramatizacije mogu biti zastupljene u svim situacijama u toku dana, a najbolje je koristiti ginjol lutke i javajke. Posle male predstave treba podstai decu da sama nastave sa izvoenjem nekih elemenata dramatizacije (da imitiraju glasove i govor likova ili nain njihovog kretanja, njihovu mimiku ili gestove).

OSNOVE PROGRAMA PREDKOLSKOG VASPITANJA I OBRAZOVANJA DECE OD TRI GODINE DO UKLJUIVANJA U PROGRAM PRIPREME ZA KOLU
MODELI PREDKOLSKOG VASPITANJA I OBRAZOVANJA
Za uzrast dece od napunjene tree godine do pet i po godina i dece koja pohaaju predkolski program koji e ih pripremiti za kolu, predviena su dva modela predkolskog vaspitanja i obrazovanja. Oni su se primenjivali poslednjih deset godina u Republici Srbiji i poznati su pod nazivima Model A i Model B. Ovi

modeli se zadravaju i osavremenjuju, imajui u vidu obavezno ukljuivanje dece u pripremni predkolski program godinu dana pred polazak u kolu. Razlika se javlja izmeu modela, poto Model A gravitira otvorenom sistemu vaspitanja i akcionom razvijanju programa zavisno od interesovanja dece, a Model B ima karakteristike kognitivno - razvojnog programa i razraene vaspitno-obrazovne ciljeve, zadatke vaspitaa i tipove aktivnosti meu kojima vaspita moe da bira i razrauje ih zavisno od potreba, mogunosti i interesovanja dece. Oba modela se ravnopravno primenjuju i kombinuju u praksi, a pojedinci i ustanove se za njih individualno opredeljuju.

ZAJEDNIKE ODLIKE MODELA PREDKOLSKOG VASPITANJA I OBRAZOVANJA

Zajednike odlike Modela A i Modela B su: 1. zajednike ciljne orijentacije; 2. zajednike funkcije predkolske ustanove; 3. zajednika naela rada; 4. zajednika orijentacija na saradnju sa okruenjem; 5. zajednika zakonska regulativa. Vaspitno-obrazovni ciljevi u oba modela su sledei: 1. sticanje pozitivne slike o sebi; 2. razvijanje poverenja u sebe i druge; 3. podsticanje samostalnosti, individualne odgovornosti i autentinosti izraza i delovanja; 4. razvoj intelektualnih kapaciteta u skladu sa razvojnim potrebama, mogunostima i interesovanjima; 5. razvoj socijalnih i moralnih vrednosti u skladu sa humanim i tolerantnim vrednostima demokratski ureenog drutva osetljivog na porodine, kulturoloke i verske razliitosti; 6. kultivisanje dejih emocija i negovanje odnosa nenasilne komunikacije i tolerancije; 7. razvoj motornih sposobnosti i spretnosti; 8. podsticanje kreativnog izraavanja deteta; 9. priprema dece za nastupajue tranzicione i kompleksnije periode ivota (priprema i adaptacija za polazak u vrti; u kolu; za rekreativni boravak i sl.); 10. razvijanje svesti o znaaju zatite i ouvanju prirodne i drutvene sredine. Osim zajednikih ciljeva, svi segmenti Optih osnova predkolskog programa orijentisani su na humanistiko shvatanje detetove prirode i njegovog fizikog i duhovnog razvoja. Sutinska odrednica je

da je dete vrednost samo po sebi, da u sebi nosi razvojne potencijale, da je i samo inilac sopstvenog razvoja, socijalizacije i vaspitanja. Opte osnove predkolskog programa polaze od deteta kao fizikog, saznajnog, socijalnog i afektivnog bia koje je aktivno u procesu vaspitanja. Proces tako zamiljenog vaspitanja se temelji na: pozitivnoj motivaciji, programu koji uvaava uzrasne i razvojne mogunosti deteta i na evaluaciji dostignua. Pomo, podrka i usmeravanje od strane odraslih (vaspitaa, roditelja, volontera, strunih saradnika) odnose se u Optim osnovama predkolskog programa, pre svega, na prilagoavanje sadraja dejim mogunostima, ohrabrivanju i voenju deteta u njegovim samoaktivnostima i otklanjanju prepreka i ogranienja koji stoje na putu saznanja i samouvida. Opte osnove predkolskog programa sutinu predkolskog vaspitanja i obrazovanja definiu kao ouvanje, podsticanje i oplemenjivanje spontanih stvaralakih mogunosti i svojstava predkolskog deteta, zahtevajui obezbeivanje uslova za normalan fiziki, intelektualni, socijalni, emocionalni i moralni razvoj. Funkcije predkolske ustanove Sva deca imaju, po konvenciji Ujedinjenih nacija, pravo na vaspitanje i obrazovanje, zdravstvenu zatitu i socijalnu ravnopravnost. Ona, pre svega, imaju pravo da rastu u atmosferi zatienoj od svakodnevnih problema odraslih (suprotstavljanja, sukobi, nematina, nepredvidljivost itd.), kao i pravo da budu to to jesu i da razviju autentine osobine svoje linosti. Drutvo je u obavezi da predkolskom detetu obezbedi sredinu koja e zadovoljavati deje potrebe i pruiti priliku da ostvari svoja prava na: vaspitanje, obrazovanje, zdravstvenu i psiholoku zatitu. Bazine funkcije predkolske ustanove, kao i porodine sredine su otud: 1) obezbeivanje sigurne sredine u kojoj e dete moi da unapreuje svoje fiziko i mentalno zdravlje; u kojoj e se oseati prihvaeno i voljeno i kojoj e postojati najbolji uslovi za njegov rast i razvoj; 2) budui da savremena porodica esto jeste preuzak okvir za boravak i odrastanje dece, boravkom dece u instituciji dobijaju se raznovrsnije mogunosti i kontakt sa vrnjacima, kao i sa drugaijim vaspitnim modelima; 3) roditelji sa svoje strane od predkolske ustanove dobijaju neposrednu pomo ali i priliku da svoj roditeljski poziv ostvare na nov nain i uz razmenu sa drugim ljudima, te se predkolska institucija moe smatrati dopunom porodinog vaspitanja; 4) pruanjem pomoi porodicama i deci, vaspitno - obrazovna institucija unapreuje ne samo sopstvene metode rada i oblike saradnje sa porodicom, nego i obogauje vaspitni repertoar roditelja, razmenjujui sa njima modele uspenijeg vaspitnog delovanja na decu kao i naine zatite, nege, razreavanja konflikata sa decom; uspene naine obrazovanja male dece itd. 1. Sva predkolska deca nemaju isti start prilikom polaska u kolu i prilikom ukljuivanja u ostale ivotne situacije, gde se trae odreene kompetencije. Predkolska ustanova je prilika da se kulturne, ekonomske, obrazovne, zdravstvene razlike ublae i da socijalno i zdravstveno delovanje predkolskih ustanova zatiti decu "pod rizikom" te deluje preventivno i kompenzatorno. 2. Deca sa posebnim potrebama zahtevaju od drutva i od predkolskih ustanova posebnu panju: njih je potrebno integrisati sa ostalom predkolskom decom i obezbediti poseban korektivan rad, metode i

negu zavisno od vrste i stepena specifinosti (nadarenosti, ometenosti). Lake stepene ometenosti mogue je prihvatiti u regularnom radu predkolske ustanove. Za tee stepene ometenosti potrebno je pri predkolskim ustanovama otvoriti tzv. "razvojna odeljenja" (obino sa manjim brojem dece i adekvatno adaptiranim prostorom i kadrom). Postoje i predkolske ustanove, namenjene specifinim populacijama dece iako se po dokumentima Organizacije UN uoava tendencija da se sva deca tretiraju kao posebna i autentina. To znai da je na rad potrebno individualizovati i integrisati sa ostalim delom populacije, a ne odvajati decu sa posebnim potrebama u posebne institucije. Posebna panja se posveuje deci sa posebnim potrebama, bilo da su to deca neim ometena u razvoju, bilo deca koja su obdarena u nekom pogledu. Ovo se vri imajui u vidu najbolje interese ove dece i vaspitne grupe u koju se ukljuuju pod uslovima propisanim zakonom i stavovima savremene specijalne pedagogije. Obdarena deca se dodatno stimuliu, odnosno obezbeuju im se aktivnosti i sadraji koji e im omoguiti odgovarajui napredak u karakteristikama kojima se istiu. 3. Deca se tokom celokupnog predkolskog perioda pripremaju za kolu. Uzimajui u obzir razvojne i grafo-motorne mogunosti predkolske dece, od predkolske ustanove se ne oekuje da decu osposobi za funkcionalno itanje, raunanje i pisanje. To, naravno, ne znai da neka deca i neke vaspitne sredine nee imati potrebu da naue slova ve u predkolskom periodu. Priprema za kolu u predkolskim ustanovama podrazumeva navikavanje deteta na: raznovrsne pokrete rukom i telom, snalaenje u prostoru i vremenu, navikavanje na rad u grupi i saradnju sa vrnjacima, rad sa razliitim medijima i materijalima, samostalnost i odgovornost za sopstvene projekte, podsticanje kreativnosti, uoavanje uzroka i posledica, reavanje logiko-matematikih problema i sl. Naela vaspitno-obrazovnog rada Naela ukazuju na osnovna obeleja vaspitno-obrazovnog rada sa predkolskom decom i slue kao orijentacija za pripremanje, organizaciju i izvoenje, kao i vrednovanje rada. U skladu sa programskim polazitima, osnovna naela vaspitno - obrazovnog rada su: 1. naelo celovitosti i integriteta; 2. naelo orijentacije ka optim ciljevima; 3. naelo praenja i podsticanja dejeg razvoja; 4. naelo usklaenosti sa uzrasnim i individualnim karakteristikama dece; 5. naelo ivotnosti; 6. naelo potovanja i kultivisanja deje igre; 7. naelo aktiviranja i postepenog osamostaljivanja dece i 8. naelo socijalne integracije i kontinuiteta. Orijentacija na saradnju sa okruenjem Predkolska ustanova i njeni programi imaju efekta na razvoj dece samo onda kad se zajedno sa programom angauju ne samo deca i roditelji, nego i lokalno okruenje. Da bi institucionalno vaspitanje i obrazovanje predkolske dece preraslo u drutveno vaspitanje neophodno je da se predkolske ustanove poveu sa drutvenom sredinom, kao i da se ire otvore za uticaje koje drutvena sredina nudi.

Akteri sa kojima predkolska ustanova treba da sarauje zavise od tipa okruenja, ali u veini sluajeva neophodna je saradnja sa roditeljima, osnovnom kolom, centrima jedinice lokalne samouprave, kolama i fakultetima koje koluju bazini struni kadar koji radi u predkolskim ustanovama, relevantnim ministarstvima, domovima zdravlja, ustanovama kulture, rekreativnim centrima, oblinjim zanatskim centrima, ostalim drutvenim institucijama koje se nalaze u okruenju. Otvorenost predkolske institucije podrazumeva i boravak drugih ljudi i dece u predkolskom okruenju. To mogu biti roditelji, volonteri, studenti, ljudi razliitih profesija i javnih statusa, razliitog uzrasta i ivotnog iskustva. Ova saradnja pomae deci da steknu uvid u raznovrsna iskustva ljudi i ivotne modele.

OPTE OSNOVE PREDKOLSKOG PROGRAMA KAO OSNOVA ZA RAZLIITE PROGRAMSKE MODELE

Opte osnove programa kao osnova za planiranje i programiranje Potrebe dece i roditelja su veoma razliite od naselja do naselja, od grada do grada, od jedne lokalne zajednice do druge. Nemaju sva deca i roditelji potrebu za celodnevnim organizovanjem vaspitnoobrazovnog rada. Oblici organizovanja razliitih oblika brige o deci variraju od sredine do sredine. Budui da su interesi i potrebe dece i roditelja dinamine prirode, predkolska ustanova je duna da vrstu i nain organizovanja predkolske institucije prilagoava aktuelnim potrebama. Opte osnove programa predstavljaju vaspitno-obrazovno jezgro razraeno do onog stepena, koji omoguava prilagoavanje svoj raznovrsnosti programskih modela koji se javljaju u raznim tipovima ustanova i programa (celodnevnih i poludnevnih; nacionalnih i onih na jeziku etnikih zajednica; dodatnih; skraenih; prigodnih i povremenih; rekreativnih i umetnikih; povremenih; prilagoenih za rad sa specifinim populacijama; eksperimentalnih itd.). Takoe, Opte osnove predkolskog programa omoguavaju u postupku programiranja prilagoavanje raznim stilovima rada vaspitaa, uzrastu dece, kao i njihovim individualnim potrebama, mogunostima i interesovanjima. Uzima se u obzir injenica da se meu decom javljaju velike razlike u tom pogledu, zbog ega se programski ciljevi ostvaruju u onoj meri u kojoj je to za svako dete mogue, prihvatajui injenicu da se deca razlikuju u pogledu tempa i nivoa razvoja. Na osnovu Optih osnova predkolskog programa predkolska ustanova izrauje sopstvene operativne i specijalizovane programe, zavisno od populacija sa kojima raspolae. Predkolska ustanova, zavisno od lokalnih uslova, odreuje oblike i nain organizacije predkolske institucije, koje e ponuditi deci i roditeljima, zavisno od toga koji su od njih primereni potrebama dece i roditelja i mogunostima operativnog rada ustanove. Ciljevi pojedinih oblika organizovanja, finansijeri, osnivai, nain organizacije, izabrani kadar, tip programa, vreme trajanja programa itd, mogu biti razliiti, ali ipak u skladu sa naelima i programskom orijentacijom Optih osnova predkolskog programa. Programiranje i planiranje, polazei od osnova programa, bitno se razlikuje od klasine primene do detalja propisanog programa, u odnosu na koji vaspita ima malo samostalnosti i mogunosti da neto menja i prilagoava, to se od njega i ne oekuje. Opte osnove predkolskog programa omoguavaju da se procesi programiranja, planiranja, ostvarivanja planiranog i evaluacije ostvarenog obavljaju uz znatno uee vaspitaa i strunih saradnika, kao pojedinaca ili aktiva. ta vie, u ovim procesima, na svoj nain, uestvuju i strunjaci iz odgovarajuih obrazovnih ustanova, prosvetni savetnici, deji roditelji i svi ostali inioci zainteresovani za proces i rezultate vaspitno-obrazovnog rada, meu kojima posebno mesto zauzimaju deca.

Prednosti ovako koncipiranih Optih osnova predkolskog programa su sledee: - Opte osnove predkolskog programa ostavljaju vie prostora vaspitau da prilikom njihovog razraivanja polazi od sposobnosti, potreba i interesovanja konkretne dece u svojoj vaspitnoj grupi; - programiranje i planiranje predstavljaju neprekidan i dinamian proces praen evaluacijom postignutog i stalnim progresivnim modifikacijama i korekcijama u skladu sa zapaenim razvojnim promenama kod dece i promenama uslova rada; - prilikom programiranja i planiranja, polazei od Optih osnova predkolskog programa, postie se znatno vee uee i lini peat vaspitaa i dece kao i svih drugih uesnika u vaspitno-obrazovnom radu; ovaj postupak deluje i motivaciono, to se povoljno odraava na rezultate vaspitno-obrazovnog rada; - sadraji, ukomponovani u ciljeve i zadatke, kao i ideje za organizovanje aktivnosti dece, u veoj meri se mogu prilagoavati lokalnim uslovima nego klasini programi strukturirani po ugledu na kolske programe, a zahtevaju i vie line inicijative vaspitaa u procenjivanju situacija u kojima e se ostvarivati i njihovom prilagoavanju deci sa kojom rade; - svaki vaspita i svaka ustanova postaju kreatori sopstvenog programa vaspitno-obrazovnog rada koji, zadravajui jezgro koje se nalazi u Optim osnovama predkolskog programa i potujui naela formulisana u njemu, ipak nosi lini peat i predstavlja pokazatelj njihove specifinosti, kvaliteta, dostignua i napora, to takoe ima posebnu vrednost i predstavlja osnovu za unapreivanje prakse i teorije predkolskog vaspitanja i obrazovanja. Opte osnove predkolskog programa, shvaene na opisani nain, omoguavaju da se u vaspitnoobrazovni rad unese vie kreativnosti, fleksibilnosti i spontanosti, kao i da se on uini raznovrsnijim i prilagodljivijim vaspitanicima i sredini u kojoj se odvija. Istovremeno, za vaspitae predstavlja vee zadovoljstvo kada u svoj rad unose lini peat, a oseaju se i potovaniji kao pripadnici profesije. Stvaraju se uslovi i za poveanu saradnju meu vaspitnim osobljem u samoj ustanovi, pa i na irem planu, jer su prisutniji motivi za razmenu iskustava i razne oblike strunog usavravanja. Naravno, ni jedna od navedenih prednosti Optih osnova predkolskog programa nije garantovana sama po sebi niti se ostvaruje automatski. Kreativni rad zahteva poboljane uslove rada i vee napore za koje nisu svi spremni, a postoje i mogunosti zloupotrebe koja se sastoji u prilagoavanju programa rada vaspitaima, a ne deci. Osim toga, vaspitae treba sistematskim strunim usavravanjem pripremiti za takav nain rada i pomoi im u svakom pogledu da ga obavljaju na nain koji e potencirati i ostvariti pomenute prednosti. Vaspitno-obrazovni ciljevi kao polazite za razradu razliitih programskih modela U Optim osnovama predkolskog programa su poeljni ishodi vaspitanja i obrazovanja formulisani u obliku optih i posebnih ciljeva predkolskog vaspitanja i obrazovanja. Njima su definisane razvojne promene, odnosno postignua deteta kojima treba teiti u optem razvoju i pojedinim aspektima razvoja deteta. Oni su izraeni u terminima dejeg ponaanja (sposobnosti i vetina da se neto uini), poznavanja odreenih injenica (znanja neega) ili osobina i stavova linosti (npr. kreativnost, inicijativnost i sl.), a slue kao polazite za odreivanje zadataka vaspitaa, programiranje odabranih aktivnosti dece, sadraja ovih aktivnosti i postupaka za evaluaciju postignutih rezultata, kao njihovi kriterijumi. Prilikom odreivanja vaspitno-obrazovnih ciljeva, vaspita polazi od onoga to zna o deci u svojoj grupi (njihovim razvojnim mogunostima, potrebama i interesovanjima), vodei rauna da pored optih i posebnih ciljeva, koji vae za veinu dece u grupi, predvidi i specijalne ciljeve za onu decu koja se bitnije razlikuju od ostalih, pripremajui za njih varijante u obliku poveanih ili smanjenih zahteva u odnosu na

ostale. Drugi kriterijum za odreivanje ciljeva je drutveni kontekst u kojem dete odrasta (njegova kultura u najirem smislu rei, moralne, estetske i druge vrednosti, tradicija, ali i ciljevi razvoja samog drutva). Pri tome se ne daje prioritet ni jednom ni drugom (jednom na raun drugog, ve se oni usklauju, odnosno, integriu na viem nivou. Roditelji se u ovom sluaju tretiraju kao predstavnici drutva u kome dete odrasta, ali i zastupnici dejih interesa. Prema tome, iako su opti ciljevi vaspitanja isti za svu decu, postojanje nivoa i raznovrsnost u posebnim ciljevima, kao i aktivnostima zahvaljujui kojima se ostvaruju, stvara uslove da se oni postepeno uslonjavaju, u skladu sa mogunostima svakog deteta. Bez obzira na uzrasne norme i elje odraslih da ono napreduje to bre i bolje u razvoju i uenju, pravo merilo dejeg razvoja i postignua treba da bude ono samo po stupnjevima razvoja, iji je redosled jednak za sve, ali ih dete prelazi na svoj nain i prema sopstvenom tempu. Vaspitno-obrazovni sadraji i aktivnosti u razliitim programskim modelima S obzirom na to da Opte osnove predkolskog programa ne propisuju obrazovne sadraje, nego samo daju opte naznake o njima, posao je ustanove i vaspitaa da do njih doe putem programiranja i konkretizacije vaspitno-obrazovnih ciljeva. Osim toga, naini na koje se ostvaruju ciljevi razlikuju se kod programskih modela i jedini zahtev koji se u tom pogledu postavlja svima je da ne budu u suprotnosti sa osnovnim opredeljenjima Optih osnova predkolskog programa. Kada su u pitanju vaspitno-obrazovni sadraji, Opte osnove predkolskog programa ne izlau razraene i konkretizovane sadraje svih aktivnosti, ve samo ukazuju na njihove optije kategorije, od kojih treba poi prilikom programiranja, imajui u vidu konkretnu decu i uslove u kojima se odvija vaspitno-obrazovni rad. Najoptije gledano, sadraji od kojih se polazi u programiranju su ovek u drutvu i prirodi, kao i njegov odnos prema sebi i svojoj okolini, odnosno, objanjenja za stvarnost oko deteta, koja pruaju humanistike, drutvene, prirodne i matematike nauke, kao i reprezentovanje stvarnosti, koje vre sve umetnosti. Polazei od stava da mnogi sadraji mogu posluiti za ostvarivanje jednih istih vaspitnoobrazovnih ciljeva, u Optim osnovama predkolskog programa sadraji i nisu razraivani, nego samo sugerirani optim i specifinim ciljevima predkolskog vaspitanja i obrazovanja. Prema tome, programiranje i razrada sadraja je u domenu vaspitaa, kojem su, na taj nain, pruene velike mogunosti za ispoljavanje sopstvene inicijative, stvaralatva i strunih sposobnosti, stavljanjem u poziciju, ne toliko izvrioca, koliko kreatora programa koji e ostvarivati sa decom. Da bi na najbolji nain iskoristio svoju poziciju kreatora programskog modela, vaspita prilikom programiranja vaspitno-obrazovnih sadraja i aktivnosti dece putem kojih e se sadraji ostvarivati, treba da polazi od: - humanistikog i emancipatorskog koncepta vaspitanja i obrazovanja, kojim se odreuju ciljevi vaspitanja, njegova funkcija, kao i naela organizacije aktivnosti, sadraja, vremena i prostora i meusobnog odnosa svih inilaca koji uestvuju u unapreivanju dejeg razvoja i uenja, - uzrasnih osobenosti i zahteva da se celokupni rad mora prilagoditi psihofizikim karakteristikama dece u konkretnoj vaspitnoj grupi, njihovim individualnim razvojnim potrebama i mogunostima, kao i dominantnim interesovanjima (odnosno, onome to je aktuelno u ivotu grupe), - Optih osnova predkolskog programa vaspitno-obrazovnog rada, posebno njegovih ciljeva (formulisanih na osnovu psiholokih i drugih saznanja o razvojnim mogunostima i potrebama dece i drutvenih zahteva u odnosu na to ta se vaspitanjem i obrazovanjem eli postii) uz davanje prednosti onim sadrajima aktivnosti, situacijama, postupcima, oblicima i dr. koji imaju vee razvojne potencijale,

- konkretnih materijalnih, kadrovskih i drugih mogunosti i uslova koji postoje u samoj ustanovi, koji predstavljaju kontekst u kome se odvija vaspitno-obrazovni rad, - karakteristika regiona u kojem se nalazi predkolska ustanova, s obzirom na zahtev da planiranje u oblasti predkolskog vaspitanja i obrazovanja treba da bude lokalno obojeno i izlazi u susret lokalnoj drutvenoj zajednici, i - sagledavanja mogunosti za dogovaranje sa dejim roditeljima i njihovo ukljuivanje u vaspitnoobrazovni proces i ivot u vrtiu. Deca i njihovo okruenje kao polazite za razradu razliitih programskih modela i konani kriterijum valjanog izbora vaspitno-obrazovnih ciljeva Da bi vaspita na najbolji mogui nain iskoristio profesionalnu poziciju planera, potrebno je da koristi nekoliko vrsta polazita. To nisu samo Opte osnove predkolskog programa iako je u njima sadrana bazina koncepcija humanistikog pristupa vaspitanju i obrazovanju. Potrebno je imati u vidu i: uzrasne osobenosti, interesovanja i potrebe dece, sadraje i ciljeve, vreme i prostor, dostupnost materijala, broj dece, karakter okruenja, potencijale koje roditelji sa sobom nose, aktuelnosti, kadrovske i druge mogunosti predkolske ustanove (npr. opremljenost, raspored dnevnih aktivnosti, kapacitete logistikih slubi itd.), mogunosti saradnje sa porodicom, odlike lokalne sredine i deavanja u regionu, civilizacijska dostignua, naune kao i umetnike tendencije, tradiciju i obiaje i meusobni odnos svih inilaca koji utiu na realizaciju. Najpouzdaniji i konani kriterijum da su vaspitno-obrazovni ciljevi (a zatim i sadraji i aktivnosti) valjano odabrani su deca. To znai da im prilikom opredeljivanja za programski model i programiranja treba obezbediti to iri prostor za odluivanje i delovanje, jer od aktivnosti kojima se budu bavila i njihove motivisanosti da uestvuju u njima, zavisi u kojoj meri e ciljevi biti ostvareni. Kada se biraju i strukturiraju sadraji, treba uzimati u obzir podatke do kojih se dolo posmatranjem konkretne dece, njihova miljenja, tenje, izbore (koje vre meu ponuenim alternativama ili samostalno predlaui sopstvena reenja), ideje, potrebe, elje, mogunosti, ocene, preferencije, kao i reakcije na uticaje vaspitaa. Pri tome se naroito vodi rauna o socio-kulturnim karakteristikama regiona u kome e se programi ostvarivati, tradicijama, vrednostima koje se neguju u odreenim sredinama i dr. to se naroito odnosi na potovanje svih prava nacionalnih manjina i omoguavanje manjinama da neguju svoj jezik, kulturu i obiaje, kao i da se povezuju sa svojim matinim zemljama. Istovremeno se neguje i duh zajednitva, meusobno upoznavanje i zbliavanje, uenje jezika sredine i sve druge aktivnosti kojima se unapreuje duh tolerancije i zajednitva. Prilikom programiranja, osim o detetu, treba povesti rauna i o porodici iz koje potie, budui da ona predstavlja socio-kulturni kontekst u kojem dete provodi najvie vremena i stie najbrojnija iskustva. Zato treba analizirati realne ivotne situacije u kojima se ono nalazi kod kue i uoavati egzistencijalne probleme sa kojima se susree u porodici i uoj drutvenoj sredini (npr. u saobraaju, prilikom meusobnih sukoba, interesovanja za polnost, kada se rodi beba u porodici, umre roak, razvedu se roditelji i dr.). U praksi to znai da treba koristiti svaku priliku za ugraivanje u predviene aktivnosti sadraja povezanih sa stvarnou izvan ustanove, pozivanjem posetilaca u nju, ukljuivanjem roditelja u vaspitno-obrazovni rad u svim njegovim etapama, i poseivanjem objekata i manifestacija u drutvenoj zajednici. Posetioci iz oblasti kulturnog, javnog i drutvenog ivota lokalne zajednice, uz roditelje, smatraju se za vrlo znaajan izvor saznanja i razvojnih podsticaja. Pored toga, izvor za programiranje su i materijali karakteristini za region u kojem se ustanova nalazi, odnosno sadraji u kojima oni dolaze do izraaja. To su istorijski i geografski podaci o tom kraju, narodni

i verski obiaji, stari zanati, folklor, znaajnija mesta i spomenici, muzeji, galerije, znameniti ljudi toga kraja i njihove biografije itd. Gradivo za programiranje, kojem posebno treba posvetiti panju, su i aktuelna zbivanja, novine svake vrste: u nauci, tehnici, knjievnosti, pozorinoj umetnosti, arhitekturi, u prirodnom okruenju itd, koji privlae decu i mogu im se predstaviti na pogodan nain. Lini peat ovim sadrajima daje i sam vaspita, odnosno vetine, znanja i sposobnosti kojima se istie, a za koje moe kod dece da izazove interesovanje, na primer lutkarstvo, tkanje, sport, poznavanje nekog stranog jezika, numizmatika i dr. Pored onoga to je konkretno i aktuelno, prilikom programiranja treba polaziti i od sposobnosti koje se ele kod dece razvijati, opisanih u terminima ponaanja koja treba da usvoje i usavre. S obzirom na to da postoji mnotvo sadraja koje bismo eleli da deca savladaju, to nije mogue ni pored najbolje volje i uz najbolju organizaciju, prilikom programiranja se namee pitanje kriterijuma za izbor sadraja kojima e se ispuniti deje aktivnosti. Jedan od njih je upotrebljivost ovih sadraja za razvoj dejih saznanja, sposobnosti i karakteristika linosti primenljivih u svakodnevnom ivotu, potrebnih za uspeno uestvovanje u datoj drutvenoj zajednici i korisnost za pripremanje za naredni stupanj vaspitanja i obrazovanja. Otuda, pored sadraja za koje deca sama ispolje interesovanje, posao vaspitaa je i da za neke od njih, koje odabere kao korisne, stvori kod dece odgovarajuu motivaciju. Izbor izmeu razliitih modela programiranja i naina organizacije predkolske ustanove trebalo bi da se vri posle odluke koji od modela bi za tu ustanovu bio najadekvatniji, zavisno od: iskustava i vrednosnih orijentacija vaspitaa, njihovih i preferencija roditelja, prostornih i drugih mogunosti ustanove, broja i modela organizovanja (celodnevni ili poludnevni programi koji se odvijaju u toj ustanovi), broja dece i drugih faktora koji ine specifinost funkcionisanja jedne ustanove.

MODEL A OPTIH OSNOVA PREDKOLSKOG PROGRAMA

POLAZITA PROGRAMA MODELA A
Centralne ideje programa su: - otvoreni sistem vaspitanja - interaktivan nain razvijanja programa - individualizacija rada s decom - uenje kao konstrukcija znanja - unutranja motivacija kao osnov uenja na ranim uzrastima - samostalnost i autonomija deteta kao centralna vrednost - vaspita kao kreator programa - intenzivna saradnja sa okruenjem 1. Otvoreni sistem vaspitanja - Model A je koncept otvorenog sistema vaspitanja i obrazovanja.

- To podrazumeva da je predkolska ustanova otvorena prema "spolja" i prema "unutra". - Kljune ideje ovog koncepta su: celovitost pristupa (holizam), prirodna/unutranja motivacija, autonomija, potovanje linosti, individualizovan pristup. - Shvatanje prirode uenja u otvorenom sistemu vaspitanja: uenje kao aktivna konstrukcija znanja; uenje kroz interakciju; lina sinteza nauenog; obrazovni proces koji polazi od potreba, interesovanja, mogunosti. U "otvorenom" obrazovanju i ovek i dete i sama obrazovna ustanova posmatraju se kao otvoreni sistemi. Deca su, kao i odrasli, sposobna ne samo da ue i razvijaju se, nego imaju i sopstvenu motivaciju da razumeju sebe i svet koji ih okruuje i sposobna su da izgrauju saznanja voena sopstvenim smislom te imaju mogunosti i pravo da donose znaajne odluke o sopstvenom obrazovnom iskustvu. Saznanje se u "otvorenim sistemima" shvata kao lina sinteza sopstvenog iskustva, to znai da iste obrazovne situacije mogu da daju razliita saznanja kod razliite dece. Deje potrebe i interesovanja, njihove mogunosti na osnovu i pomou kojih stupaju u razmene sa svojom socijalnom i fizikom sredinom ine polazita obrazovnog postupka. To znai da vaspita treba da bude u stanju da otkrije, prepozna deje mogunosti i potrebe i da u skladu s njima stvara dovoljno iroke i fleksibilne obrazovne situacije u kojima e razliita deca moi da nau izazov i priliku za uenje. Uenje se dakle shvata kao aktivna konstrukcija, a ne usvajanje znanja, konstrukcija do koje dete, uostalom isto kao odrasli, dolazi na osnovu sopstvenih akcija/interakcija sa svojom fizikom i socijalnom sredinom. Obrazovanje se stoga nikako ne moe svesti na prenoenje gotovih verbalnih znanja, ve je to jedan dugotrajan i kompleksan proces stvaranja uslova i podsticaja za uenje dece. Istovremeno, dete se, kao i odrasli, posmatra kao konkretno, celovito bie, a ne kao skup apstraktnih svojstava, osobina i sposobnosti. Iz toga sledi da planiranje vaspitno-obrazovnog procesa polazi od stvarne dece i konkretnih situacija, a ne od generalnih, apstraktnih ciljeva i zadataka. Otvorenost predkolske ustanove (ili kole) podrazumeva pre svega da ona bude mesto smisaonog ivljenja za decu i skup prilika i mogunosti za njihov celovit lini razvoj, a ne mesto gde se deca pripremaju za neke odabrane zadatke budueg ivota. Otud predkolska ustanova ne bi smela prevashodno da ima funkciju uvebavanja za budue uloge i pripreme za kolu. Da bi bila mesto punovrednog ivljenja "sada i ovde", ona treba da bude otvorena prema porodici i lokalnoj sredini, odnosno dejim iskustvima izvan samog vrtia. To podrazumeva ne samo slobodan pristup roditeljima i drugim odraslima u vaspitnu ustanovu i mogunost da direktno uestvuju u njenom ivotu, ve i smisaono povezivanje i proimanje ivotnih sadraja u te tri sredine. Istovremeno termin "predkolska/kolska ustanova" nije ogranien na samu zgradu i eventualno dvorite vrtia/kole, ve obuhvata i sve one prostore i mesta gde se proces uenja odvija. U otvorenom sistemu vaspitanja i struktura i sadraj prostora i organizacija vremena i nain grupisanja dece ine bitan deo otvorenog programa: oni nisu neto to je unapred dato i emu se deca i vaspitai prilagoavaju, ve predmet dogovora i planiranja. Grupisanje dece je, na primer, daleko ee po principu meovitih, nego po principu homogenih uzrasta, ali to nije opte pravilo. I sa uzrasno "istim" grupama mogue je ostvariti principe "otvaranja" i stvoriti uslove za kontakte i razmene meu decom razliitog uzrasta. Slino je sa organizacijom prostora i vremena: otvoreni sistem vaspitanja ne odlikuju odreena, uniformna reenja, ve nain na koji se do tih reenja dolazi i razlozi koji ih rukovode: dogovor i planiranje polazei od konkretnih uslova procenjivanja potreba i mogunosti dece, a sa osnovnim ciljem da se stvore uslovi za smisaono ivljenje i prilike za razvoj i uenje sve dece.

U otvorenom sistemu vaspitanja medicinska sestra / vaspita / uitelj nisu centralne figure vaspitnoobrazovnog postupka. To se ak i u fizikom smislu moe ilustrovati: oni nisu ni ispred grupe dece kao u frontalnom, niti u centru kruga/polukruga, to na prvi pogled izgleda kao manje autoritaran obrazovni pristup, ve u stvarno partnerskoj poziciji: u krugu ili u manjoj grupi dece, ali to ne znai da njihova uloga za ostvarivanje ovakve koncepcije vaspitanja nije od centralne vanosti. Vaspita nije puki izvrilac (realizator) nekog zadatog programa, ve neko ko, zajedno sa decom i drugim odraslima, stvara program: ono to e se zaista deavati u ustanovi. To iziskuje da i on sam stalno ui, istrauje i usavrava sopstvena (profesionalna) znanja. Jedan od prvih zadataka vaspitaa u ovom sistemu je uesniko posmatranje i praenje dece (posmatranje i praenje dece istovremeno sa ueem), kako u spontanim situacijama, tako i u planiranim obrazovnim epizodama. Tek na osnovu uvida u to ta dete moe i zna, kako ui i pristupa razliitim konkretnim situacijama i problemima, on moe da izgradi pretpostavke o dejim potrebama, razvojnom nivou, interesovanjima i da to onda koristi kao polazite za planiranje daljih aktivnosti i uenja. To znai da nije re o samo jednokratnom podrobnom posmatranju radi upoznavanja dece (pri dobijanju nove grupe dece ili na poetku godine), ve o stalnom zadatku vaspitaa. Sastavni deo praenja dece je beleenje, koje slui kao podsetnik, osnova za dalje poreenje i planiranje kao i razmenu s porodicom. Sledei zadatak je evaluacija. Podaci posmatranja dece imaju dvostruku funkciju: oni slue za procenu napredovanja dece ali i za vrednovanje sopstvenog rada vaspitaa. Pri tome kriterijumi za vrednovanje nisu neke opte norme, niti postignua druge dece, ve prethodni postupci i postignua samog deteta koje se posmatra. Rezultati evaluacije mogu se saoptavati detetu ili roditeljima, ali najvie slue vaspitau za dalje planiranje sopstvenih akcija. Vrednovanje sopstvenog rada i tzv. reflektivna (povratna) samoevaluacija je osnova profesionalne angaovanosti i strunog (samo)usavravanja vaspitaa. Izbori, postupci i reakcije vaspitaa voeni su odreenim namerama. Da li su ti izbori, postupci i reakcije adekvatni, da li stvarno vode eljenim efektima - moe da se sudi tek na osnovu posmatranja i praenja dece. No, kako se deava da jedna osoba obino vidi ono to oekuje, posebno su kao korektiv pogodne zabeleke i snimci (video i audio zapisi), na osnovu kojih se mogu voditi diskusije, analize i procene sa kolegama. Posmatranje i evaluacija su osnova za trei zadatak vaspitaa, a to je stvaranje uslova za uenje dece. Vie nego to direktno poduava, vaspita u otvorenom sistemu stvara prilike i podstie uenje, kao aktivnu konstrukciju znanja. Otud organizacija prostora i materijala, grupisanje dece, odnosi izmeu vaspitaa i dece i njegove intervencije u odnosu s decom, ukupna atmosfera u grupi nisu neto to prethodi ili je izvan vaspitno-obrazovnog procesa, ve upravo sastavni i bitni deo otvorenog programa. Pretpostavke za ovakvu ulogu vaspitaa u otvorenom sistemu su iskrenost, potovanje drugog, profesionalna angaovanost i posveenost i otvorenost za razmene, uenje i lini razvoj. 2. Interaktivan nain razvijanja programa Ovaj model programa definie koncepciju vaspitanja i obrazovanja tokom razvijanja programa, za razliku od tradicionalnih koji definiu unapred zadat program uenja i poduavanja. Program nastaje u interakciji vaspitaa sa decom i realnim ivotnim situacijama u kojima se deca i roditelji nalaze. Na osnovu navedenih programskih odredita, predkolske ustanove (vaspitai) vre izbor uslova i podsticaja (sadraja) koji e obezbediti optimalan psiho-fiziki razvoj dece. Struktura i nain korienja prostora i materijala, socijalni sastav, pravila i norme ponaanja koje reguliu socijalne odnose i ukupan ivot u predkolskoj ustanovi ine bitan deo tzv. "skrivenog programa institucije". Iz tog razloga organizacija fizike i socijalne sredine ne moe se odvajati od ukupnog

vaspitno-obrazovnog delanja niti bi smela da bude unapred uniformno postavljena polazei od nepedagokih kriterijuma (ekonomskih, demografskih i sl.). Indirektne vaspitne intervencije - strukturiranje prostora i materijala, vremenska organizacija aktivnosti i, posebno, nain grupisanja dece i otvorenost ustanove ine bitan deo vaspitnog programa i ne mogu se posmatrati nezavisno od osnovnih naela i ciljeva predkolskog vaspitanja niti propisati uniformno za sve sredine i uslove. Sadraj i ritam ivota u ustanovi, nain korienja prostora i materijala, pravila ponaanja, odnos prema igri i uenju treba da budu smisaoni, realistini i dosledni, kako za decu, tako i za odrasle koji u njoj borave. 3. Individualizacija rada s decom Individualizovati vaspitno-obrazovni pristup je potrebno jer: - deca na taj nain due pamte i poveava se efikasnost poduavanja; - imaju manje problema u procesu uenja; - angauju se centralni i personalni lini procesi; - angauju se emocije potrebne za proces uenja; - deca i roditelji se bolje oseaju; - ulazi se u zonu narednog razvitka. Individualizovano poduavanje je vaspitno-obrazovni pristup koji uzima u obzir ono to svako dete unosi u obrazovnu situaciju. Pretpostavka ovog pristupa je da ne postoje dva deteta koja ulaze u vaspitnoobrazovnu aktivnost na potpuno isti nain. Deca u aktivnost unose svoju linost, lina iskustva, stavove, vetine itd. Da bi uspeno poduavao, to jest unosio neke pozitivne promene, vaspita mora biti osetljiv za ove razlike. Individualizovano poduavanje se u svom najistijem obliku deava onda kada su vaspita i dete u interakciji, pa poduavanje lii na neku vrstu mentorstva. Budui da vaspita obino radi sa velikom grupom dece, to od njega zahteva dodatni napor da u odnosu na izbor ciljeva i sadraja, bira one koji su primereni toj grupi dece i koji e izazvati aktiviranje i ukljuivanje centralnih procesa linosti. Individualizacija ne znai da e vaspita sa svakim detetom raditi individualno! S druge strane, on treba da se zainteresuje ko su ti pojedinci i njihovi roditelji, da bi mogao da potuje uzrasne i razvojne mogunosti i smisaono se priblii osobenostima dece koja u grupi borave. Deca se razlikuju ne samo po mogunostima, potrebama i interesovanjima, nego i po temperamentu, kulturolokim specifinostima, navikama, stilovima uenja itd. Centralna ideja procesa individualizacije je adaptiranje vaspitnoobrazovnog programa osobenostima grupe. Da bi to uspeo da uradi, vaspita mora pre svega dobro da upozna svoju grupu, da posmatra svakog pojedinca i da prati kako odreene grupacije dece reaguju ne samo u obrazovnim, nego i neformalnim socijalnim situacijama, odnosno sve vreme tokom boravka u predkolskoj ustanovi. To se moe uraditi na niz formalnih i manje formalnih naina (anegdotskim belekama, sistematskim posmatranjem dece, uzimanjem podataka od roditelja o tome ta njihovo dete vie, a ta manje voli i sl.). Nije, meutim, dovoljno ostati na nekom snimku i utisku o tome ta grupa dece jeste, nego je ta saznanja potrebno integrisati u plan rada. Budui da je teko pratiti veliki broj dece sa svim osobenostima koje

poseduju, minimum individualizacije ciljeva i sadraja koji se planiraju morao bi da se odnosi na odreene grupe dece. Tako e vaspita naizmenino posvetiti panju grupi dece koja su manje npr. motorno spretna, grupi dece koja uiva u likovnim aktivnostima, grupi dece koja je pokazala interesovanja za avione, grupi dece koja ne uspeva da naui boje... Individualizacija nije samo "odgovor" na ono to decu zanima, ve i temeljno promiljanje vaspitaa o svakom detetu i otkrivanje onoga to bi kod deteta od sposobnosti trebalo ojaati. Ako bi nam se na prvi pogled uinilo da sadraji potiu samo od deteta, trebalo bi znati da je vaspita taj koji sadraju dodaje cilj i orijentie ga u odreenom pravcu. On takoe ima prava da, osim same dece i roditelja, predlae sadraje za koje misli da su vredni i smisaoni za tu grupu dece. Budui da svaka grupa dece ima pojedince koji idu brim i sporijim tempom razvoja, jedna od strategija individualizacije je rad u malim grupama i uvoenje raznovrsnih sadraja. Vaspita naime svakoj grupi dece nudi sadraje koji su razliiti po teini, optosti, prirodi, dinamici i mogunosti samostalnog uea. Birajui sadraje pazi da se u ponudi nalaze: spontani i samostalni, ali i didaktiki sadraji; usmereni na dete, ali poneki i na odraslog; polustruktuirani i struktuirani; mirni i dinamiki; za pojedinca, ali i za celu grupu; da su zastupljena razliita podruja obrazovanja i aspekti razvoja i sl. Kada se deca suoe sa raznovrsnom ponudom, postoji vea verovatnoa da e neki od sadraja biti adekvatniji i podsticajniji za deji razvoj, nego kada to vaspita radi na frontalni nain - nudi samo jedan sadraj za svu decu u grupi. Da bi individualizovao rad, vaspita mora da poseduje irok repertoar sposobnosti vezanih za: opaanje i praenje dece, alternativno planiranje, organizaciju rada u malim grupama i vrednovanje efekta grupnog rada. Kada kreira aktivnosti za rad s decom, u svakom momentu mora pred sobom imati ne samo svoju grupu, nego i prirodu aktivnosti koju bi deca trebalo da savladaju. Unutar te aktivnosti on mora biti svestan ta je od ponuenih sadraja lake, a ta kompleksnije i gde se taj sadraj nalazi na kontinuumu te sposobnosti koju je odabrao da podstie. Programi koji individualizuju svoj rad pogodniji su za integraciju dece sa posebnim potrebama, jer se ionako sutina rada u grupi svodi na paljivu adaptaciju svakog plana osobenostima dece, a ne na uklapanje dece u postojei program. U grupama i u vaspitno-obrazovnim programima koji individualuzuju svoj rad esto se moe uoiti da: - svako dete ima mesto za svoje line stvari i radove. Od svih radova vaspita pravi zbirku (portfolio/dosije) koju povremeno razgleda s decom i roditeljima, te zajedno odreuju ta je to to bi detetu najvie trebalo u nastupajuem periodu i ta samo dete eli da svojim boravkom u ustanovi ostvari; - na nivou grupe moe se videti veliki broj zajednikih radova na odreenu temu; - grupe se razlikuju meusobno i svaka grupa ima svoj osobeni plan, drugaije ureenu sobu i autentian karakter aktivnosti; - u planovima se tano vidi ta je bio izbor dece, a ta izbor vaspitaa i roditelja; - u dnevnim planovima esto se planira sadraj koji je specifino namenjen odreenom detetu ili grupi dece; - neki od ovakvih programa podrazumevaju i pravljenje individualnog plana uenja, individualnog rasporeda aktivnosti, budui da svakom detetu treba neto drugo; - radi postizanja raznovrsnosti i alternativnosti, planovi obino imaju veliki broj sadraja;

- ve sasvim mala deca od tri godine nauena su da rade u malim grupama, znaju da su izabrala aktivnost koju ele i da e u toku dana moi da se igraju i u drugim grupama, sa novim sadrajima i materijalima; - bar u jednom delu dana deca i vaspita zajedno se dogovaraju ta e sutradan raditi i zajedniki prate proces napretka; - dnevni ritam ustanove prilagoen je grupi dece koja u njoj borave (npr. ako deca dolaze sasvim rano, za njih se sprema laki obrok i aj; ruak pomera u skladu s odlaskom i potrebama dece i roditelja; hrana i krevetii dostupni su svakom detetu u sluaju da ele neto prezalogajiti ili odspavati i sl.); - generalno postoje uslovi za samostalno zadovoljavanje fizikih i fiziolokih potreba dece. 4. Uenje kao konstrukcija znanja - uenje je kompleksan proces koji obuhvata sve delove linosti; - obrazovanje je preduslov, ali i ne dovoljan uslov da se desi uenje; - proces obrazovanja je tek nagovetaj onoga to se moe desiti ukoliko proces uenja vodimo na odreen nain. Ovaj model polazi od toga da uenje nije jednostavno prenoenje znanja sa jedne generacije na drugu. Ono se ne moe poistovetiti sa pamenjem niti sa ponavljanjem. Uenje je proces aktivne konstrukcije i rekonstrukcije znanja. Poetak bilo kog uenja nije neznanje ve prethodno znanje, rezultat ranijih iskustava i uenja. Uenje ima sopstvenu, unutranju motivaciju, ono je voeno i pokrenuto linim smislom, potrebama i interesovanjima, To je svakako unutranji proces koji se sastoji od nekoliko komponenata i obuzima razliite procese celokupne linosti. Intelektualni deo procesa uenja odnosi se na samoaktivnost jedinke. Neophodno je da tokom uenja dete: osvaja nove tehnike i modele miljenja; napravi transfer u odnosu na prethodno iskustvo; napravi novu hijerarhiju i mreu pojmova, prestrukturira stare sheme, kreira s vremena na vreme novu kognitivnu strukturu. Taj proces iziskuje napor i ne ide uvek lako i putem voljnih i svesnih kanala funkcionisanja. Tokom procesa uenja deava se i emocionalni kontakt sa drugom osobom. Uenje je stoga emocionalni i lini proces. Da bi se ono odigravalo, potrebno je lino angaovanje, angaovanje unutranjeg motivacionog i vrednosnog sistema. Efekti tog uenja ostaju u dugoronom pamenju samo onda kada ti sadraji za jedinku imaju smisao i kada se povezuju sa ostalim procesima linosti. Uenje je i socijalni proces - deava se u toku interakcije sa drugima i interakcije sa materijalima. Razmena s drugima je od velike vanosti i uenje nije izolovano od kulture u kojoj se realizuje. Ono je vid socijalizacije, ali i obrnuto. Tokom procesa uenja deavaju se fiziki i fizioloki procesi. Oni nisu uvek spolja vidljivi - sem miinog tonusa i odreenog stepena koncentracije, ostale modane aktivnosti nisu oigledne na prvi pogled iako se deavaju u naem organizmu (hemijske reakcije, aktivnosti modanih sfera i sinapsi itd.). To je posebno vidljivo kod male dece, koja imaju veliku potrebu za kretanjem tokom bilo kog procesa saznavanja i opaanja. Obrazovanje se u ovoj koncepciji tretira kao spoljanji proces koji obezbeuje mogunost da se neto naui. Ono u ovom programu nije poistoveeno sa terminima kao to su: "usvajanje", "obraivanje", "pamenje". Pod obrazovanjem se sve vie misli na:

- samoobrazovanje; - permanentno i sveobuhvatno; - kreiranje prilike da se ui; - potencijalna situacija u kojoj e se desiti proces uenja; - uenje kako da se ui; - oslanjanje na prethodno iskustvo i potrebe; - dolaenje do resursa; - buenje smisla i elje za saznanjem. Uloga odraslog koji poduava menja se u odnosu na tradicionalne programe i modele "transmisije" znanja. On je, po ovoj koncepciji, posrednik, organizator, onaj ko pospeuje procese uenja; motivator, onaj koji obezbeuje unutranje i spoljanje procese kojima se podstie uenje i koji e se kod svake jedinke odigravati na drugaiji nain. Sadraj obrazovanja ne ine samo znanja o sebi, drugima i svetu u kome ivimo, ve isto tako, pa ak i pre - umea, vetine, sposobnosti. Najbolji primer ove druge vrste znanja je jezik, odnosno jezici: prvo znamo da govorimo, pa da piemo, zatim itamo, a tek potom izgraujemo znanja o jeziku. Naini izraavanja i optenja, vetine, pa ak i konvencije i vrednosti, ue se praktinim proivljenim iskustvom, delanjem, a ne kao izdvojena, gotova znanja koja se odjednom mogu "usvojiti". 5. Unutranja motivacija kao osnov uenja na ranim uzrastima Mala deca, kao i odrasli, ue iz vie razliitih razloga. Te razloge moemo podeliti na spoljanje i unutranje i oni su bitni za svaki proces uenja. Neki od spoljanjih razloga mogu biti: strah, poslunost, dosada, ljubav i identifikacija sa odraslim koji poduava, nagraivanje odreenih rezultata uenja, zanimljivost sadraja itd. Unutranji razlozi zato deca ue mnogo su konstruktivniji pokretai procesa uenja (ljubav prema istraivanju, avantura i otkrie, igra, potreba definisanja sveta oko sebe, radoznalost...). Unutranja motivacija je samoinicirana i samosvrhovita motivacija koja prati dete od roenja. Ve sasvim malo dete zainteresovano je da istrauje svoju okolinu i moe satima da ponavlja onu aktivnost koja ga zanima. Samo sebi poveava stimulaciju i nalazi zadovoljstvo u tim aktivnostima. To je veoma vredan oblik motivacije i tokom predkolskog perioda potrebno ga je podrati i kultivisati. Za razliku od spoljanje motivacije, unutranja motivacija se ne moe direktno podsticati, ve je neophodno podrati je nizom aktivnosti koja e detetu pomoi da odri bazinu potrebu za istraivanjem i da ustraje u aktivnostima koje su za njega samog znaajne. Istraivanja su pokazala da odrasle osobe koje tokom procesa uenja vie angauju unutranju motivaciju poseduju: kvalitetnija znanja, potrebu za angaovanjem, kritiki i stvaralaki odnos prema saznanju; istrajne su, sarauju sa drugima, poseduju odreeni sistem vrednosti. Ozbiljni vaspitni sistemi moraju razmatrati fenomen unutranje motivacije i naine na koje se ona moe podsticati. Istraivanja su pokazala da neki spoljanji dogaaji i vaspitne sredine imaju udela u razvijanju unutranje motivacije. Porodine karakteristike i osobine poduavanja koje su to podsticale bile su: stvaranje situacija za afirmaciju deteta; poboljavanje pozitivne slike o sebi; samoevaluacija deteta i

postavljanje novih izazova; suprotstavljanje argumentima i polemiki nain razmiljanja; okolna a ne direktna stimulacija; prihvatanje socijalnih i emotivnih aspekata uenja; stvaranje dobrih odnosa u grupi itd. Budui da socijalna sredina definie oblik, sadraj i podruje ispoljavanja, kao i intenzitet stvorene unutranje motivacije, te da je izaziva ceo sklop faktora, potrebno je kultivisati je ve u predkolskom periodu, tako to emo poeti od vaspitanja autonomije i samostalnosti; definisati detetu znaajne oblasti kompetencije i proiriti postojee; definisati kriterijume uspeha i neuspeha, tj. izgraditi standarde uspenosti. Predkolsko dete, iako poseduje unutranju motivaciju u izvornom obliku, ne poseduje kvalitet unutranje motivacije odrasle osobe (koja je angaujua, tragalaka, stvaralaka) zato to jo nije steklo kompetenciju i sposobnosti u vie razliitih domena. Da bi samo dete imalo realan oseaj uspenosti i osetilo unutranju motivaciju na delu, potrebno je: to vie davati detetu da bira aktivnosti i postupke; dozvoliti mu da samostalno obavlja zadatke i kompletira zamisli za svoje poduhvate; davati mu prevashodno povratne informacije o njegovom radu a ne nagrade i pohvale; obezbediti mu mesto i vreme da prezentuje svoje ideje, zamisli i produkte; omoguiti mu samoprocenu svojih produkata; organizovati polemike i prilike za argumentaciju, ohrabrivati dete da pria o sopstvenim uspesima, podseati ga na prethodne radove i dogovore o buduim akcijama i sl. 6. Samostalnost i autonomija deteta kao centralna vrednost Ciljevi su globalne projekcije naih obrazovnih ishoda. esto ih definiemo kao skupove znanja, sposobnosti i vetina ili vrednosti koje deca treba da usvoje kao rezultat naeg uticaja. Za razliku od nekadanjeg naina formulisanja ciljeva koji su najvie bili formulisani kao optedrutveni interesi i ideali, ili naune taksonomije, ciljevi se sve vie pribliavaju samom detetu i onome ko ih realizuje, te onome to e deca imati i/ili postati posle izlaska iz odreenog vaspitno-obrazovnog programa (ishodi). Novije koncepcije vaspitno-obrazovnih programa svesne su ogranienosti definisanja programske orijentacije putem ciljeva (prevelika optost pojedinih ciljeva; esto fraziranje; udaljenost dugoronih od kratkoronih ciljeva; preterivanje sa konkretnou ponekad vodi banalizaciji; vaspitai i realizatori programa najvie su zainteresovani za konkretne zadatke i ne preveliki broj operativnih ciljeva. Novije pedagoko otkrie je i da sama deca poseduju listu ciljeva - ele da naue neto posebno i samo za njih vano. Sem njih obino postoje razliite grupacije koje su zainteresovane da se njihovi ciljevi programa realizuju: drutvo u celini u odreenom istorijskom periodu; razliite drutvene grupe; nauna javnost i dominantne pedagoko-psiholoke kole i vrednosni sistemi (npr taksonomije); roditelji; vaspitai / medicinske sestre / uitelji. Za one programe koji vie naglaavaju generike i personalne osobine linosti; potrebe dece i roditelja; potovanje autentinih vrednosti porodice i lokalne zajednice; definisanje odreenih metoda i procesa (radije nego konkretnih sadraja) koji e pospeiti proces uenja; emancipaciju i autonomiju kao najvanije ciljeve predkolskog programa kaemo da su vie PROGRAMI OTVORENOG TIPA. Ciljevi, uz sve njihove nedostatke, slue da se: - odabere ono ime emo se baviti; - definie kraj/rezultat naeg vaspitno-obrazovnog uticaja; - spreavaju nas da se rasplinemo;

- pomau da se isplaniraju koraci - da se program organizuje logino i razumljivo; - slue kao ideja za razvijanje specifinih aktivnosti koje e se deavati; - kompleksne ideje razloe na manje delove i objasne ih; - lake evaluira i proceni efekat naeg rada. Polazei od prirode deteta i njegovog razvoja, kao i od mogunosti i funkcija predkolske ustanove u Modelu "A", opti cilj predkolskog vaspitanja i obrazovanja je da se doprinese celovitom razvoju deteta predkolskog uzrasta, tako to e mu pruiti uslove i podsticaje da razvija svoje sposobnosti i svojstva linosti, proiruje iskustva i izgrauje saznanja o sebi, drugim ljudima i svetu. 7. Vaspita kao kreator programa - polazite programa je dete kao nedeljiva dinamina celina; - vaspita je kreator, istraiva, praktiar i kritiar sopstvene prakse; - da bi postao kreator, vaspita mora dobro da poznaje mogunosti programa, sopstvene mogunosti i samo dete, te celokupan kontekst odrastanja. Umesto da bude samo realizator programskih ideja, u ovoj koncepciji od vaspitaa se oekuje da bude promiljeni posmatra i kritiki realizator programskih ideja i sadraja koji potiu od same dece. On je prizma kroz koju se program prelama i koja bitno utie na prirodu realizovanog programa. U skladu sa ciljevima i naelima, uloga vaspitaa je da stvara uslove za kvalitetan ivot, uenje i razvoj dece, tako to e: 1. organizovati fiziku sredinu (prostor, sredstva, materijale); 2. organizovati socijalnu sredinu (nain grupisanja dece, vremensku organizaciju ivota u ustanovi i van nje; stvarati optu socijalnu klimu); 3. intenzivno posmatrati decu da bi se njihove potrebe i interesovanja ugradila u plan i procenila sopstvena efektivnost rada; 4. pruati podrku, pomo i informacije; 5. dogovarati se i uestvovati u zajednikim aktivnostima; 6. modelovati ponaanje, postupke, tehnike; 7. predlagati aktivnosti, naine rada; 8. pruati povratne informacije. Vano je da vaspita omoguava deci u predkolskoj ustanovi da se susreu sa razliitim tipovima socijalnih interakcija: individualnim pristupom, radom u malim grupama, frontalnim radom, igrom u stalnim i povremenim prostorima, boravkom u formalnim i neformalnim grupama, druenjem sa decom istog i meovitog uzrasta i ljudima razliitog statusa, zanimanja i ophoenja.

Vaspita stvara uslove koji indirektno vode decu da sama donose zakljuke, da ih porede i sukobljavaju sa zakljucima i miljenjem drugih i da ih praktino proveravaju. Tek kada je siguran da deca poseduju sopstveno miljenje i doivljaj odreene problematike, nudi deci i sopstveno miljenje, odnosno iskustvo drugih ljudi. Vaspita svoje predloge treba da daje onda kada sama deca pitaju za njih i kada proceni da deca vie nemaju sopstvenih ideja, te kada eli da deije iskustvo proiri za jo neku mogunost. On paljivo bira direkcije i uputstva, a samoj deci preputa ar otkria. Deca ue otkrivajui odnose meu pojavama, objektima, ljudima... 8. Intenzivna saradnja sa okruenjem Predkolska ustanova neizbeno je upuena na prirodno i drutveno okruenje u kome se nalazi. Radi integracije dece u lokalnu zajednicu i ivot koji ih okruuje, predkolska ustanova je kao otvoreni sistem vaspitanja i sama centar lokalne zajednice. To znai da u nju dolaze ne samo deca i roditelji, nego i drugi predstavnici lokalne zajednice, kao to je i njena aktivnost prisutna na optoj sceni. Predkolska ustanova i njeni programi imaju efekta na razvoj dece samo onda kad se zajedno s programom angauju ne samo deca i roditelji, nego i lokalno okruenje. Da bi institucionalno vaspitanje i obrazovanje predkolske dece preraslo u drutveno vaspitanje, neophodno je da se predkolske ustanove poveu sa drutvenom sredinom, kao i da se ire otvore za uticaje koje drutvena sredina nudi. Akteri s kojima e predkolska ustanova saraivati zavise od tipa okruenja ali u veini sluajeva predkolska ustanova se obraa: roditeljima, osnovnim kolama, centrima lokalne zajednice, kolama i fakultetima koji koluju bazini struni kadar koji radi u predkolskim ustanovama, relevantnim ministarstvima, domovima zdravlja, ustanovama kulture, rekreativnim centrima, oblinjim zanatskim centrima, ostalim drutvenim institucijama koje se nalaze u okruenju (muzej, pozorite, kola, ambulanta, optina...). Otvorenost predkolske institucije podrazumeva i boravak drugih ljudi i dece u predkolskom okruenju. To mogu biti roditelji, volonteri, studenti, ljudi razliitih profesija i javnih statusa; razliitog uzrasta i ivotnog iskustva. Ova saradnja pomae deci da steknu uvid u raznovrsna iskustva i naine ivotnog organizovanja. Lokalna zajednica je grupa ljudi povezana istim okruenjem, kulturolokim miljeom i praktinim interesima. Predkolska ustanova jedna je od istaknutih institucija koja bi trebalo da upotrebi svoj lokalni znaaj, aktivnosti i radi dobrobiti dece i roditelja. Saradnja s lokalnom zajednicom je daleko vie od ponude odreenih usluga grupi ljudi. Moemo je definisati kao nain ivljenja s okruenjem. Ona podrazumeva osveivanje i otvaranje puteva ka promenama, kreiranje vizija, stalni proces reavanja problema u okruenju, definisanje ciljeva i naina da se oni ree angaujui razliite zainteresovane strane. Predkolska ustanova moe postati centar koji e inicirati stvaranje mree programa i servisa vezanih ne samo za uvanje dece ve i njihovo zdravlje, obrazovanje, rekreaciju, kulturu, direktne potrebe za podrku porodice (npr. ukljuivanje dece sa posebnim potrebama). Njena se aktivnost ne zaustavlja meutim na planiranju i obavetavanju roditelja (gde da ode sa detetom, koje se akcije deavaju u gradu, koje ustanove postoje na raspolaganju i sl.), ve njena aktivnost postaje sredstvo za povezivanje vie sektora koji utiu na dobrobit dece: drutvene organizacije, poslovni i politiki centri, finansijeri i donatori, mediji, struna drutva, kole, zdravstvene ustanove, religijske organizacije Poetna akcija u saradnji s lokalnom zajednicom poinje izgradnjom zajednike vizije: kakav kvalitet odrastanja deca zasluuju i ta je potrebno uraditi da bi se to ostvarilo. Zatim sledi identifikovanje ljudskih i ekonomskih potencijala, kao i potencijalnih rizika i pretnji koji mogu osujetiti odvijanje odreene akcije. Dugorone akcije predkolske ustanove rezultiraju stvaranjem partnera i razmatranjem kvaliteta ivljenja

male dece, ostvarivanju njihovih prava i kreiranju kvalitetnije sredine za odrastanje ne samo u ustanovi, nego i u irem okruenju. Aktivnost predkolske ustanove ne zaustavlja se dakle na neposrednom pruanju usluga roditeljima i uvoenju dece u neposredno okruenje. Principi na osnovu kojih ustanova kreira svoje usluge i odluuje se na akcije jesu sledei: - usluge koje nudi trebalo bi da budu usmerene na okruenje, a roditelji i deca su sutinski partneri u definisanju profila i kvaliteta tih usluga; - usluge bi trebalo da polaze od potreba dece i roditelja, kao i od aktivnosti i mogunosti lokalnog okruenja; - usluge bi trebalo da budu svima dostupne, transparentne za javnost, razumljive; - usluge bi morale da budu kulturoloki uklopljene u okruenje sledei etnike, lingvistike, ekonomske raznovrsnosti odreenog kraja; - usluge bi prvenstveno trebalo da slede logiku prevencije i ojaavanja sposobnosti i snaga dece i porodica; - usluge bi morale da raunaju na razliite resurse koji postoje u lokalnoj zajednici (organizacije, udruenja, institucije); - usluge koje predkolska ustanova moe ponuditi roditeljima i deci ne zavravaju se u granicama zgrade vrtia, nego nastaju u stalnom procesu osnaivanja dece i roditelja, stvarajui kapacitete za to bolje povezivanje sa celim okruenjem. 8a Saradnja s porodicom - roditelji isto kao i vaspita shvataju vrednost i znaaj vaspitnih postupaka jer su zainteresovani za svoje dete; - roditelji znaju za sklonost i motivaciju, mada ne moraju poznavati te pojmove. Oni ive sa svojom decom i planiraju aktivnosti adaptirajui ih potrebama i mogunostima svog deteta; - roditelji znaju kakva su mala deca i poznaju njihove aktivnosti. Budui da sa svojim detetom ive od samog roenja, od velike su pomoi vaspitau u razumevanju dece i planiranju aktivnosti za pospeivanje njihovog razvoja. U dananjem drutvu koje se neprestano menja, porodica kao osnovna elija drutva definisana je na novi nain. Porodice se isto toliko razlikuju koliko i njeni lanovi. Postoje velike, proirene porodice sa roacima koji ive zajedno ili male porodice koje ine samo roditelji i dete, postoje nepotpune porodice itd. Roditelji predstavljaju prve modele koje deca oponaaju u postupku reavanja problema, ostvarivanju saradnje i razmenjivanju ideja i aktivnosti. Roditelji prvi upuuju svoju decu u to kako da postanu deo zajednice i da se ukljue u drutvo. Roditelji se najee rukovode onim istim velikim ciljevima za svoju decu koje vaspitai imaju za svu decu. Brojne su mogunosti za ukljuivanje roditelja u rad predkolske ustanove. Kada dete vidi da su njegovi roditelji ukljueni u rad vrtia i rade zajedno sa vaspitaima, pojaava se njegov oseaj vanosti. Sva deca imaju koristi od pozitivnog, prijateljskog odnosa izmeu vrtia i kole. Deca primaju poruku da

odrasle osobe koje su vane u njihovim ivotima brinu o njima. Postupanje prema roditeljima kao sa aktivnim partnerima vaspitau u okviru programa daje motivaciju za bolje obavljanje aktivnosti. Jedna od osnovnih funkcija institucionalnog predkolskog vaspitanja jeste dopuna porodinom vaspitanju, i to iz dva kljuna razloga. Oslabljena je vaspitna funkcija porodice. Savremena porodica, kao rezultat drutveno istorijskih promena koje su se odrazile i na porodicu (dekontekstualizacija, segregacija, laizacija), nije u mogunosti da prenese detetu celinu kulture. Drugi razlog su rezultati evaluacionih studija programa predkolskog vaspitanja koji pokazuju da su najvei i najdugotrajniji efekti onih predkolskih programa koji obuhvataju i ukljuivanje porodice. Dopuna se u praksi vrlo esto realizuje kao odreen broj sati izdvajanja deteta iz porodinog konteksta u kontekst planskog i sistematskog predkolskog programa. Dopuna porodinom vaspitanju znai da predkolski program doprinosi podizanju opteg kvaliteta ivljenja i to tako to: - Zadovoljava potrebe porodice i njene ciljeve - tako to odgovara potrebama porodice (oblikom koji nudi, organizacijom, programski); tako to omoguuje uee roditelja u oblikovanju programa, prua im izbore i sl. - Obrazuje kroz informisanje i pruanje adekvatnog modela vaspitanja i obrazovanja - time to posredno obrazuje roditelje putem uea, prisustva, informisanja roditelja i organizovanjem aktivnosti za roditelje. - Omoguava uee roditelja u vaspitanju dece na javnom planu - prua mogunost uea roditeljima i ne otuuje ih od roditeljske funkcije; realizuje pravo pojedinca da odluuje o kvalitetu ivljenja svoje porodice. Vaspitai ponekad imaju problem u sagledavanju koristi od saradnje sa roditeljima, ili je svode na jednosmernu, ogranienu korist od roditelja kao izvora informacija ili kao tehnike podrke. Korist je, naprotiv, viestruka i viestrana, a koncipiranjem programa koji omoguava ovu viestrukost i viestranost poveava se i motivisanost svih uesnika programa za saradnju. Korist za dete koja se ostvaruje saradnjom sa porodicom: - kontinuitet porodinog i institucionalnog vaspitanja; - laka adaptacija i bolje prihvatanje vrtia; - kontakt sa veim brojem odraslih; - sagledavanje roditelja u drugim ulogama. Korist za roditelje koja se ostvaruje saradnjom vrtia sa porodicom: - upoznavanje svog deteta van porodinog konteksta; - usavravanje roditeljskih vetina; - lina satisfakcija - ispoljavanje vlastitih sposobnosti, talenata vee zadovoljstvo sobom. Korist za vaspitae koja se ostvaruje saradnjom porodice sa vrtiem: - poveanje profesionalne kompetencije - boljim poznavanjem roditelja bolje e razumeti dete, bolje planirati i organizovati rad;

- vea podrka, razumevanje i uvaavanje od strane roditelja; - tehnika pomo - od dobijanja ideja do pomoi u realizaciji. Sa roditeljima je mogue saraivati na vie razliitih naina: I. Oblici obostranog informisanja (razgovori; "otvorena vrata"; panoi za obavetavanje roditelja; pisma i poruke, individualni razgovori, novine i broure za roditelje, kune posete, izvetaji, kutije za sugestije, telefonski pozivi...). II. Zajedniko sticanje znanja u vaspitanju dece ("radionice", roditeljski sastanci; panel diskusije; predavanja; seminari; savetovalite za roditelje; radne grupe; zajednika biblioteka...). III. Zajedniko ivljenje (uee roditelja u radu predkolske ustanove i igri dece; volontiranje, uee u priredbama i proslavama, izletima, zajednika soba za roditelje i vaspitae; zajedniko planiranje, pravljenje igraaka, zajednike akcije; uee u organizaciji ivota, zajednika druenja dece i roditelja...). Svaki oblik saradnje odreuje njeno mesto u celom programu. Ukoliko se saradnja svede na odreen broj roditeljskih sastanaka i poseta i ostane na nivou informisanja roditelja o tome kako deca ive u predkolskoj ustanovi, to je daleko od koncepcije programa kao otvorenog sistema vaspitanja. Bitna odlika i cilj saradnje je pomo porodicama da kod kue uspostave okruenje koje podstie razvoj dece, a s druge strane, dobijanje povratne informacije vaspitau da razume decu i roditelje. Potrebno je obezbeivanje informacija, ideja, predoiti porodicama na koji nain da pomognu deci kod kue u vezi s programom koji se ostvaruje u ustanovi. Tek tada oni mogu razumeti aktivnosti svog deteta. Roditelje je potrebno angaovati i sa njima deliti realne ivotne probleme dece i ukljuiti ih u proces odluivanja, procese programiranja i rada ustanove. Roditelji ne treba da budu samo posetioci, ve oni jesu u stanju da budu i realizatori programa, tehniki pomonici, lanovi saveta, predavai drugim roditeljima, ukratko, ljudi koji zajedno sa vaspitaima brinu i odluuju o kvalitetu ivota svoje dece. Vaspitai i struni saradnici imaju presudnu ulogu u ostvarivanju kvalitetne saradnje sa porodicom. Iniciranje takve saradnje mora potei od strunjaka u vrtiu, koji moraju potovati prava roditelja da imaju svoje stanovite i izgraen stav da vaspita i roditelj nisu rivali i suprotstavljeni sistemi, ve da su na zajednikom poslu i sa zajednikim ciljevima. Mi esto postavljamo zadatke saradnje s porodicom ne razvijajui prave strategije za njenu realizaciju. Razvijena strategija podrazumeva: poznavanje realne situacije deteta i porodice, poznavanje moguih oblika saradnje i vetine u njihovom realizovanju, naina motivisanja roditelja za saradnju (utvrivanje potreba, informisanje, nenasilno ukljuivanje), vetina komunikacije (aktivno sluanje, razreavanje konflikata). Roditelji su i prva veza predkolske ustanove sa lokalnom zajednicom. Kao to vaspitau znai pomo roditelja, tako i roditelju znai pomo vaspitaa u prepoznavanju i integrisanju resursa i usluga (servisi, udruenja, institucije), koji postoje u lokalnoj zajednici, 8b Saradnja sa lokalnom zajednicom Predkolska ustanova i njeni programi imaju efekta na razvoj dece samo onda kad se zajedno sa programom angauju ne samo deca i roditelji nego i lokalno okruenje. Da bi institucionalno vaspitanje i obrazovanje predkolske dece preraslo u drutveno vaspitanje, neophodno je da se predkolske ustanove poveu sa drutvenom sredinom, kao i da se ire otvore za uticaje koje drutvena sredina nudi.

Akteri sa kojima predkolska ustanova treba da sarauje zavise od tipa okruenja, ali je uglavnom neophodna saradnja sa roditeljima, osnovnom kolom, centrima lokalne zajednice, kolama i fakultetima koje koluju bazini struni kadar koji radi u predkolskim ustanovama, relevantnim ministarstvima, domovima zdravlja, ustanovama kulture (muzeji, biblioteke, pozorita, galerije, plesni studio i sl.), rekreativnim centrima (plivalita, zoo-vrtovi, botanike bate, savezi planinara, nacionalni parkovi, sportski tereni, izletita i sl.), oblinjim zanatskim centrima (pekara, mesara, kovanica, sajdinica...), ostalim drutvenim i komunalnim institucijama koje se nalaze u okruenju (saobraajna preduzea, prodavnice pijace, restorani...). Otvorenost predkolske institucije podrazumeva i boravak drugih ljudi i dece u predkolskom okruenju, a oni mogu biti roditelji, volonteri, studenti, ljudi razliitih profesija i javnih statusa razliitog uzrasta i ivotnog iskustva. Ta saradnja pomae deci da steknu uvid u raznovrsna iskustva i naine ivotnog organizovanja. No, saradnja sa lokalnim okruenjem nije puko obilaenje lokalnih ustanova. Ona pretpostavlja mnogo znaajniju ulogu predkolske ustanove. Naime, vrti, kao i kola, kao jedna zajednica profesionalaca, trebalo bi da inicira nove oblike saradnje i da snimajui potrebe dece i roditelja nudi nove i adekvatnije modele programa. Kao to je to istaknuto u ciljevima Ujedinjenih nacija (Unicef), tako je interes svakog, pa i naeg drutva obuhvat sve dece i zatita deteta i detinjstva. Predkolska ustanova trebalo bi da nudi programe za najrazliitije populacije: za decu koja nisu obuhvaena redovnim programima; za decu iz romskih naselja i ostalih socijalno marginalizovanih grupa; za decu koja su razliitih kulturnih i nacionalnih pripadnosti i nalaze se u mestima sa vie supkultura; za decu iz siromanih sredina; za decu kojoj je potrebna rekreacija, socijalizacija, stvaralaka inspiracija, zdravstvena pomo... Od tog preventivnog rada zavisie dobrobit dece i njihov kasniji uspeh u koli. Od kvaliteta otvorenosti predkolske ustanove zavisie ne samo njen uticaj na predkolsku decu, nego i uticaj na lokalno okruenje. Ustanove koje generiu programsku i socijalnu aktivnost (nude razliite tipove okupljanja, manifestacija, akcija, dogaanja za decu i odrasle) uspenije su po efektima od ustanova zatvorenog tipa. 8v Saradnja sa kolom kola je sledea institucija u koju se deca tokom svog odrastanja ukljuuju. Neka deca imaju prilike da borave u predkolskim institucijama, dok druga polaze u pripremnu grupu direktno iz porodica. Za tu decu i njihove roditelje je posebno vana saradnja koju predkolska ustanova ostvari sa kolom. kola je druga vana institucija neposredno povezana s radom predkolske ustanove. Te dve institucije moraju tesno saraivati da bi proces tranzicije deteta iz jedne u drugu instituciju tekao to bezbolnije i uspenije. Osim sistemske povezanosti te dve institucije, vano je decu i roditelje pripremiti za razliita oekivanja koja slede iz ciljeva, programa i razliitih naina organizacije koji postoje u te dve sredine. Ukoliko vaspitai ele podstaknuti uspenu saradnju sa kolom i roditeljima, potreban je poseban trud da bi se inicirala aktivna, stalna, fleksibilna i dobra komunikacija. Roditelji su jedina stalna lica koja su sa decom sve vreme tokom tranzitivnog perioda i adaptiranja dece na dve razliite sredine, te je potrebno da se aktivno ukljue u program saradnje sa kolom. Vaspitai i uitelji moraju biti uvereni da su roditelji integralni deo obrazovnog programa i da od roditelja oekuju da uestvuju, ne svodei dakle saradnju sa kolom na saradnju dveju institucija, ve uzimajui u obzir realne ivotne probleme dece i roditelja.

Budue uitelje i kolu potrebno je uveriti da mala deca polaze u osnovnu kolu sa ogromnom koliinom znanja i brojnim umenostima. Savladala su govor i mogu uspeno da ostvare komunikaciju sa drugima. Imaju irok repertoar umea samostalnog delovanja kao to je hranjenje, oblaenje, lina higijena i rukovanje jednostavnim alatkama. Svesna su obiaja, drutvenih normi i postupaka u meusobnim odnosima. U tom ranom uzrastu, takoe je uspostavljen bazian oseaj o sebi i odnos prema svetu. Realno sagledavanje dece u kolskim uslovima nije mogue bez prethodnog upoznavanja dece, njihovog iskustva i programa aktivnosti po kome su deca radila. Kako roditelji, vaspitai i uitelji mogu raditi zajedno kao partneri? Uspena veza se moe postii na dva sutinska naina: stalna, jasna dvosmerna komunikacija i negovanje razliitih oblika saradnikog odnosa. Veza roditelj - vrti - kola je utemeljena na poverenju. Delotvornim sporazumevanjem gradi se uzajamno poverenje. Uspostavljanje pravog prijateljstva sa roditeljima, vaspitai i uitelji mogu zapoeti razmiljanjem o tome ta mogu nauiti od roditelja o njihovoj deci i njihovoj percepciji problema vezanih za polazak dece u kolu. Pomno sluanje predstavlja vanu poruku u smislu uspostavljanja otvorenog odnosa uzajamnog podravanja. Potrebno je zajednikom saradnjom otkriti probleme koji e decu i roditelje zadesiti u prelaznom periodu i napraviti strategije za njihovo reavanje i predupreivanje tekoa. Uloga predkolske ustanove je kljuna u iniciranju, podsticanju i obezbeivanju formi saradnje. Razgovori roditelja, vaspitaa i uitelja moraju se odvijati ee kako bi bila osigurana stalna komunikacija. Za roditelje i budue uitelje potrebno je organizovati tribine, panel-diskusije, posete aktivnostima dece (kako u vrtiu, tako i u koli) cirkularna pisma, postere, izlobe radova i druge forme saradnje koje e pruiti priliku za razmenu iskustava. Problemi adaptacije, nain na koji deca stiu iskustva i ue, zrelost potrebna za polazak u kolu, nain organizovanja kole i razliiti naini ureivanja sredine za uenje, oekivanja, iskustva testiranja prilikom upisa i sl. - mogu biti teme od zajednikog interesa. Posebno je vano obratiti panju na decu koja e prvi put krenuti i u predkolsku ustanovu i za godinu dana u kolu. Za vreme tog kraeg boravka u predkolskoj ustanovi bitno je da vaspitai od roditelja saznaju: ta bi eleli da dete postigne u okviru boravka u pripremnoj grupi; kojim se aktivnostima najradije bave sa svojim detetom; koja su to posebna iskustva ili dogaaji iz ivota deteta o kojima ele da obaveste vaspitaa; ta je to zbog ega su ponosni na svoje dete i ta su po njihovom miljenju detetova jaka i manje jaka iskustva i snage; koje su omiljene igre i aktivnosti deteta; ta dete radi kada je uznemireno i na koji se nain najbolje umiri; na koji nain bi eleli da se ukljue u rad pripremne grupe tokom godine itd. Tokom godine boravka deteta u predkolskoj ustanovi vaspita stie sliku razvoja i detetovih mogunosti pravei dosije o detetu. U njemu se mogu nai korisne beleke za budueg uitelja (beleke, napomene, normativne liste razvoja, izvetaji o razgovorima, napomene o stvarima koje brinu roditelje i postavljeni ciljevi za svako dete, aktivnosti koje se detetu posebno sviaju, ko su posebni prijatelji deteta i zapaanja uoena u toku posmatranja kojima se rezimira znanje deteta u svim oblastima razvoja). Ove informacije su posebno znaajne ukoliko dete bude imalo problema na testiranju i prvom razredu. Saradnju sa kolom potrebno je posebno planirati i predvideti vreme, mesto i forme saradnje. Pri tome treba imati u vidu da i roditelji i uitelji mogu zbog neega biti zabrinuti, oklevati da prisustvuju sastanku, imati predrasude o mogunostima dece i mogunostima uea roditelja. Ureenje prostora i atmosfera treba da odgovaraju sastanku partnera koji su tu zajedno i razmenjuju za sve korisne informacije. Kvalitetna saradnja: - reafirmie sve aktere kao partnere kompetentne za vaspitanje dece;

- jeste nain na koji se roditeljima pokazuje da su predkolska ustanova i kola pouzdane i brine sredine za vaspitanje njihovog deteta; - prua mogunosti za proirivanje procesa uenja i obogaivanje iskustava dece i metoda rada sa njima; - pomae roditeljima i uiteljima da dobiju informacije u vezi sa programom i da se usklade oekivanja i potrebe sa programskim mogunostima; - daje povratnu informaciju vaspitaima o zahtevima koje kola pred dete postavlja i ta je to na emu sa decom treba da rade da bi ta tranzicija za dete prola to bezbolnije.

KONCEPCIJA DETINJSTVA I VASPITANJE DETETA

Polazita programa mogu se pronai u sledeim tvrdnjama: - dete ima potrebu da bude ono to jeste, raste, razvija se; - dete je jedinstveno bie. Razvoj deteta se ne ostvaruje izdvojenim delovanjem na pojedine strane linosti ili aspekte razvoja; - svako dete ui i razvija se sopstvenim tempom; - dete je socijalno bie i ima potrebu da razume sebe i svet koji ga okruuje; - svako dete ima prirodnu potrebu da razume sebe i svet koji ga okruuje; - predkolsko dete funkcionie na osnovu onoga to u datom trenutku jeste, ima i ume; - delatnost od posebnog znaaja za razvoj i uenje predkolskog deteta je igra. Sopstvenom aktivnou, kroz interakciju sa fizikom i socijalnom sredinom, dete se potvruje i time stie neophodne pretpostavke za proirivanje sopstvenih granica, za menjanje i razvoj. Dete e biti spremno da reaguje na izazove novih uenja i saznanja ako ima mogunosti da dela, misli, izraava se u skladu sa svojim trenutnim moima i ako je prihvaeno i uvaeno takvo kakvo je. Svako dete u predkolskoj ustanovi je osobena linost, ono ima svoj nain miljenja, oseanja, delanja, sopstvene potrebe, navike i interesovanja i svoje osobeno iskustvo. Vaspitni postupak koji polazi od potovanja detetove linosti mora pruiti priliku svakom detetu da bude "svoje", mora mu pomoi da postane svesno svojih osobenosti, da ih prihvati i razvija se sopstvenim tempom (vaspitno-obrazovni postupak ne bi trebalo da po unapred isplaniranom sledu usmerava razvoj cele grupe dece). Dete reaguje celim svojim biem, te je podsticanje optimalnog i harmoninog razvoja deteta nemogue delovanjem samo na pojedine strane njegove linosti ili aspekte razvoja. Za ukupan razvoj deteta presudnu ulogu ima socijalna interakcija sa odraslima i vrnjacima. Dete predkolskog uzrasta jasno i gotovo neprestano ispoljava potrebu da razume svet koji ga okruuje i potrebu da njime ovlada. Ono ima ideje o stvarima i tumaenja za pojave i dogaanja koje je formiralo na osnovu ranijih iskustava. Netani odgovori deteta sa stanovita odraslog ne mogu se zameniti "tanim"

gotovim odgovorima. Dete treba da ih zameni na osnovu interakcije sa fizikom i socijalnom sredinom praktinom primenom, isprobavanjem, proveravanjem, obrazlaganjem i dr. Dete tei da razume i ovlada onim to za njega ima lini smisao i znaenje. Za takva uenja nije ga potrebno spolja "motivisati", ali to ne znai da decu treba prepustiti samima sebi. Postoji sutinska razlika izmeu izazova koji bi odrasli trebalo da prua kroz primer i "tradicionalne" ponude kada se detetu izlau gotova znanja koje treba da usvoje! Specifian i posebno vredan oblik uenja predkolskog deteta je igra. U njoj ono, angaujui sve svoje kapacitete, prerauje i prisvaja steena iskustva, to znai da istovremeno postaje svesno tih iskustava (emocionalnih, socijalnih, kognitivnih). Predkolska ustanova mora da obezbedi dovoljno prostora, materijalnih sredstava i povoljnu klimu za slobodnu igru dece i da je kultivie indirektnim uzorima iz umetnosti i drugih domena ljudskog stvaralatva. 1. Mogunosti predkolskog deteta Deca se na mnogo naina opisuju: u razvojnim teorijama, u normativima, u razvojnim skalama, u brourama za roditelje itd. Ti opisi nisu uvek isti i svaki od njih doarava poneki aspekt onoga to zamiljamo kakvo dete jeste i kako detinjstvo izgleda. Veina opisa pominje da su predkolska deca: iva, radoznala, da zapitkuju i istrauju, priljiva i buna, stvorenja koja mogu lako zaplakati i lako se nasmejati, neumorna i eljna fizikih aktivnosti, spontana, sklona igri, ivahna i drueljubiva. Razvojne teorije opisuju predkolski period na sledei nain: - period bogat po razvojnim potencijalima, period u kome se razvija veliki deo inteligencije i perceptivnih sposobnosti, period u kome dete ima odlino pamenje i intenzivan senzomotorni i ikoniki razvoj; - period u kome nastaje diferenciranje motiva i emocija, poinju da se ispoljavaju interesovanja i unutranja motivacija za predmete od interesa i interakcije sa vrnjacima; - predkolska deca, meutim, imaju skroman logiko-analitiki aparat, perceptivno su fiksirana i vezana za kontekst u kome ue, imaju problema sa apstrahovanjem i izraavanjem zbog malog fonda rei i jezikih mogunosti, potrebne su im konkretne aktivnosti i slikovit nain prikazivanja i oznaavanja stvari i pojava; - fiziki razvoj odlikuje elastinost, ali mala snaga, brzina i izdrljivost. Mala deca imaju velike potrebe za kretanjem, no lako se umore a lako se i odmore; - najbolje ue kroz igru, akciju, aktivnost i otkrie, interakciju sa drugima i kada je predmet interesovanja njihov sopstveni izbor; - razvoj predkolskog deteta tee skokovito - sve funkcije se ne razvijaju u isto vreme, istom dinamikom i stabilnou kod svakog deteta istog uzrasta; - bez obzira na raznovrsnost, postoje opte zakonitosti razvoja; - predkolski period je period potencijalno bogat razvojnim mogunostima;

- centralna strategija naeg uticaja na razvoj je "ojaavanje postojeeg" i dodavanje onoga to detetovom repertoaru nedostaje. Potrebe male dece su mnogobrojne: - aktiviranje svih razvojnih potencijala; - da bude to to jeste; - uverenje da je voljeno i potovano; - da donosi odluke i da se igra po sopstvenom planu; - da bude samostalno i nezavisno; - da ispoljava sve vrste emocija i polako ih usmerava ka pozitivnim reakcijama; - da mu je dozvoljeno da grei; - da bira i da neguje sopstvena interesovanja. Sredina za uenje trebalo bi: - da je bogata podsticajima i da angauje razliita ula i sposobnosti (deci daje priliku za isprobavanje, igranje, eksperimentisanje, sluanje i posmatranje, reavanje problema, odmaranje); - da omoguuje socijalne interakcije; - da je raznovrsna i multikulturalna; - da lii na dom i da se deca u njoj dobro oseaju; - da omoguuje slobodu kretanja i fiziku aktivnost; - da je oznaena i sreena. Predkolski uzrast je osetljiv period i deca su jo uvek pod uticajem odraslih. Snaga rei i modela koje odrasli predstavljaju je velika, zato je posebno vano da se ponaanja dece doekuju sa puno strpljenja, brinosti i prihvatanja. Potrebe odraslih nisu uvek u skladu sa potrebama dece (odraslima manje odgovara to su deca buna, to stalno zapitkuju, to su neumorna...), ali je upravo to profesionalni izazov i sutina poziva vaspitaa. Raznovrstan program, kvalitetna i sigurna sredina za uenje i sadraji koji polaze od interesovanja dece omoguie deci da s radou dolaze u predkolsku ustanovu. Program predkolske ustanove treba da ima u vidu i potrebe roditelja. Oni prevashodno brinu o sigurnosti dece i o zdravlju, zatim o ishrani, pa tek potom o realizaciji programa i sadrajima kojima se deca bave. Za uticaj na odrastanje svog deteta zainteresovani su svi roditelji. Ne treba zaboraviti da poverenje prema predkolskoj ustanovi podjednako stiu i deca i roditelji. 2. Kako deca ue - dete ima uroenu motivaciju da ui i saznaje;

- dete ui kada za to ima lini razlog i kada ono to ui za njega ima znaenje; - uenje je proces izgraivanja, a ne usvajanja znanja; - dete ui putem interakcije sa socijalnom i fizikom sredinom tako to neprestano menja i prilagoava svoja prethodna iskustva i saznanja; - za dete je igra posebno znaajna aktivnost; osim to je nain izraavanja, ona predstavlja i specifian oblik uenja. Proces uenja kod predkolske dece jeste specifian: uenje je esto ogranieno kontekstom deavanja, usputno i sluajno, manje svesno, sa manjim sposobnostima verbalizovanja i kodiranja, skromnijim mogunostima logikog zakljuivanja, ali sa velikim mogunostima pamenja, perceptualno fiksirano, ali zato imaginativno i ikoniki (predstavno) bogato. Deca ue u svim situacijama i tokom celoga dana. Model A podrazumeva da su deca u realizaciji programa aktivna tokom procesa saznavanja. Iza te injenice stoji odreena koncepcija uenja, koja ima nekoliko kljunih ideja. Uenje po ovoj koncepciji nije izjednaeno sa pamenjem niti sa "obraivanjem" odreenog gradiva zajedno sa decom. Uenje je mnogo vie od toga i ne moe se svesti na ponavljanje. Ono je logika konstrukcija koju dete mora samostalno da izgradi, ali tako to stvari istrauje, kombinuje, proverava sopstvene hipoteze, konsultuje drugu decu i odrasle; dobija informacije i saznanja kako iz organizovanih, tako i iz spontanih situacija uenja. To ujedno odreuje i ulogu vaspitaa kao pomagaa koji omoguuje da se taj proces neometano odvija. On nije vie "predava" i "ongler" koji treba da realizuje sve sadraje programa, nego je posrednik izmeu mogunosti, potreba i interesovanja dece i programa i pre bismo njegovu ulogu mogli oznaiti kao "kormilar" - onaj koji nenapadno pomae da se situacija uenja odvija i koji uskae onda kada deca nemaju dovoljno ideja i materijala. Uloga vaspitaa u procesu uenja dece je vie uloga posrednika i pomagaa nego direktnog izvora znanja. Ona podrazumeva praenje, prepoznavanje i otkrivanje onoga to deca znaju, njihovih potreba i interesovanja i tek na osnovu toga planiranje sredine, materijala i aktivnosti koji mogu biti podsticaj i prilika za nova uenja, ali i za irenje i stvaranje novih potreba i interesovanja. Situaciju uenja vaspita organizuje indirektno, paljivom organizacijom, davanjem direkcija i ideja, ali na taj nain da radost otkrivanja prepusti samoj deci. On mora paljivo da planira, tako da u ponuenim sadrajima bude za svakog iz grupe poneto; to znai da e sadraji biti razliiti po teini, vrsti aktiviranja, domenima iz kojih potiu; dinamici. Takoe mora da obezbedi deci priliku za interakciju i razmenu ideja, to najbolje prua rad u malim grupama, ali to ne iskljuuje potrebu individualnog i frontalnog rada s decom. Da bi znao koje su mogunosti dece i da bi dobio ideje za sadraj svog rada, vaspita mora vrlo paljivo da posmatra decu i prati za ta se zanimaju, ta im je problem, ta su im potrebe. "Deca ue ono to ive." Kakvu e sliku o sebi, drugima i o svetu deca da izgrade u dejem vrtiu, zavisi od toga kakav SVET ini predkolska ustanova. Sadraj ivota u predkolskoj ustanovi je istovremeno sadraj obrazovanja koje mu se nudi. Iz tog razloga se izbor i planiranje sadraja obrazovanja ne moe svesti samo na izdvojene sekvence u formi planiranih aktivnosti pojedinih podruja (oblasti) vaspitnoobrazovnog rada. 3. Koncepcija predkolske ustanove

1. predkolska ustanova jeste mesto ivljenja predkolskog deteta; 2. ono u predkolskoj ustanovi predstavlja aktera sopstvenog napretka; 3. predkolska ustanova prevashodno postoji da zadovolji potrebe dece i roditelja, a zatim ispunjava i sve ostale drutvene potrebe i uslove; 4. od predkolske ustanove oekuje se da bude centar lokalne zajednice i da deci i roditeljima prua raznovrstan izbor programa. Struktura i nain korienja prostora i materijala, socijalni sastav, pravila i norme koje reguliu socijalne odnose i ukupan ivot u predkolskoj ustanovi ine bitan deo "skrivenog programa institucije" (ono to se stvarno u ustanovi dogaa, a ne ono to je u programu deklarativno navedeno). Zbog toga se organizacija fizike i socijalne sredine ne moe odvajati od ukupnog vaspitno-obrazovnog delanja, niti bi smela da bude unapred uniformno postavljena polazei od nepedagokih kriterijuma (npr. ekonomskih). Indirektne vaspitne intervencije - struktuiranje prostora i materijala, vremenska organizacija aktivnosti i posebno nain grupisanja dece i otvorenost ustanove - ine bitan deo vaspitnog programa i ne mogu se posmatrati nezavisno od osnovnih naela i ciljeva predkolskog vaspitanja, niti propisati uniformno za sve sredine i uslove. Sadraj i ritam ivota u ustanovi, nain korienja prostora i materijala, pravila ponaanja, odnos prema igri i uenju treba da budu smisaoni, realistini i dosledni, kako za decu, tako i za odrasle - vaspitae, roditelje i druge. Predkolska ustanova kao otvoreni sistem vaspitanja polazi od nekoliko pretpostavki. Njena otvorenost "ka spolja" znai: integraciju u realni ivot - predkolska ustanova kao mesto ivljenja dece; otvorenost ka lokalnoj zajednici i roditeljima; povezanost vaspitanja koje se deava u porodici, vrtiu i lokalnoj zajednici. Njena otvorenost "ka unutra" podrazumeva da je njena struktura (prostor, vreme, organizacija i nain grupisanja) dogovorne prirode; podrazumeva specifinu ulogu vaspitaa (prevashodno vaspita kao partner; posmatra i pratilac uspenosti realizacije programa; onaj koji promilja i vrednuje sopstveni rad; onaj koji stvara prilike za uenje; istraiva). Ne moe se tvrditi da je ustanova organizovana kao otvoreni sistem: - ako deca i roditelji nemaju prava da dou kad ele; - ako roditelji ne mogu da utiu na ponudu oblika i naina zbrinjavanja dece; - ako se roditeljima uskrauje pravo da ulaze u grupu dece i planiraju zajedno sa vaspitaem; - ako se cela ustanova ili grupa dece vodi na jedan hijerarhijski nain; - ako vaspita nije drug u igri; - ako se celokupan rad planira samo sa pozicija odraslog i unapred planiranog programa; - ako se deja interesovanja, potrebe, mogunosti i oseanja ne uzimaju u obzir; - ako ustanova ne adaptira svoj rad prema potrebama dece, roditelja i lokalne zajednice; - ako se odgovornost za uspeh deteta deli na "nau" i "vau";

- ako ustanova nije mesto ivljenja dece, ve prostor za realizaciju programa; - ako se stalno zakljuavaju ulazna vrata. Da bi se ustanova "otvorila", potrebne su temeljne izmene naina organizacije ustanova i podrka vaspitnom kadru: - raspored dnevnih aktivnosti mora postati fleksibilniji i vie adaptiran potrebama dece i roditelja; - ureenje prostora treba da bude izborno i podsticajno, da omoguava interakciju, ali i individualizovani pristup svakom detetu; - vreme koje dete provodi ne sme biti optereeno "ekanjem" i zadovoljavanjem samo bazinih potreba; - sestre i vaspitai treba da dobiju temeljnu obuku o nainu saradnje sa razliitim tipovima roditelja, razliitim tipovima dece, lokalnom zajednicom, kao i raznovrsnim nainima planiranja i praenja svog rada; - nain voenja ustanove i saradnja s okruenjem moraju biti demokratski i partnerski. Profesionalci takve ustanove razmiljaju o tome ta deci u ustanovi smeta da se oseaju kao linost; kako dezinstitucionalizovati (smanjiti) negativne efekte boravka u instituciji; kako stei partnere predkolske ustanove i ko su oni; ta mi kao ustanova moemo uraditi za partnersku saradnju; kako omoguiti da ustanova postane mesto ivljenja predkolske dece i situacija za ostvarivanje roditeljskog poziva; kako od roditelja i lokalne zajednice napraviti saradnike; kako proces obrazovanja uiniti transparentnim i svima dostupnim. Prilikom procesa "otvaranja" mogu se pojaviti odreeni otpori. Ponekad ovakav stil rada nije u skladu sa podzakonskim ili normativnim aktima: javno struno miljenje sklonije je profilaktikoj i zdravstvenoj organizaciji ustanove, te "otvorenost" vidi kao problem, a ne kao prednost za decu i roditelje; stilovi ivljenja populacije koja teritorijalno gravitira predkolskoj ustanovi do te mere su razliiti da to predstavlja vrednosni i organizacioni problem; dominiraju takmiarski i uski interesi umesto kooperativnosti. Ovaj nain rada zahteva od vaspitaa razvijene socijalne (pregovarake i organizacione) sposobnosti i autentian odnos prema deci i roditeljima, kao i ostvarivanje kontakata sa ljudima iz lokalne zajednice. 4. Opti programski ciljevi i naela vaspitanja i obrazovanja na predkolskom uzrastu 4a Ciljevi Opti cilj predkolskog vaspitanja moe se prevesti u tri grupe ciljeva, koji istovremeno oznaavaju tri globalne sfere razvoja i vaspitanja deteta: upoznavanje sebe i ovladavanje sobom, razvijanje odnosa i saznanja o drugim ljudima i izgraivanje saznanja o okolini i nainima delovanja na nju. Ciljevi predkolskog vaspitanja i obrazovanja su da dete: 1. otkriva i upozna samoga sebe - da razlikuje delove tela, upoznaje svoje potrebe, opaanja, oseanja i misli; otkriva, izgrauje i ovladava razliitim nainima izraavanja: telom, pokretom i gestom, kroz razliite medije, verbalno i neverbalno; istrauje i prihvata svoje moi i granice kao osnovu poverenja u sebe; proiruje svoje moi i granice, delovanjem na sredinu i interakciju sa drugima; pomou umetnikih medija i kroz igru razvija svoje kreativne potencijale;

2. razvija odnose i stie iskustva i saznanja o drugim ljudima - na osnovu sigurnosti i poverenja u sebe gradi otvorenost i poverenje prema drugima; upoznaje i razume pravila ponaanja i ophoenja u grupi i sredini u kojoj ivi i izgrauje elementarne moralne norme; naui da prepozna i uvai potrebe i oseanja drugih; razvija prijateljske i saradnike odnose sa vrnjacima i odraslima; proiruje iskustva i produbljuje razumevanje drutvene i kulturne stvarnosti (ljudski rod, socijalne institucije, obiaje, tradicije, kulturne razlike); koristi i razvija razliite naine komunikacije sa drugim ljudima; ui da saslua i uvai ideje i miljenja drugih, ali i da im suprotstavi svoje gledite; razvija sposobnost pregovaranja i dogovaranja; 3. saznaje svet oko sebe i razvija naine delovanja na njega - otkriva i upoznaje svojstva i odlike predmeta i pojava u svojoj okolini na osnovu sopstvene aktivnosti (posmatranje, poreenje, praktine radnje, istraivanje, isprobavanje i proveravanje pretpostavki, funkcionalne i konstruktivne igre) gradei diferenciranu sliku sveta; razvija intelektualnu samostalnost kroz samostalno iznoenje ideja, isprobavanjem, oslobaanjem od dominacije perceptivnih informacija; osposobljava se da na konstruktivan i kreativan nain koristi predmete i informacije. Sfere detetovog delanja, saznanja i razvoja preklapaju se i uzajamno uslovljavaju: dete otkriva svoje moi i granice upravo u interakciji sa fizikom i socijalnom sredinom isto kao to njegovi odnosi sa socijalnom sredinom i snalaenje u materijalnom svetu zavise od toga koliko poznaje samog sebe i koliko je u stanju da svoje postupke uskladi sa informacijama koje dobija od sredine. Ciljevi se, s jedne strane, odnose na postignue - razvojne ishode ili izgraena saznanja, a s druge strane na delanje - akcije i interakcije koje vode izgraivanju saznanja i razvojnih postignua. Imajui u vidu ciljeve vaspitanja, a polazei uvek od konkretne dece i njihove ivotne situacije, postavljaju se zadaci za indirektne i direktne vaspitne relacije. U prevoenju ciljeva u zadatke, prilikom planiranja sopstvenih vaspitnih akcija, vaspita se daleko vie oslanja na drugu grupu ciljeva. (Jednom aktivnou se ne moe "razviti radoznalost, samostalnost" ili "logino miljenje", ve se mogu samo stvarati uslovi i podsticaji za takve akcije deteta koje e tek dugorono moi da vode razvijanju radoznalosti, samostalnosti i logikog miljenja.) Vaspitni ciljevi ostvaruju se u predkolskoj ustanovi kroz niz spontanih ivotnih situacija, slobodno odabranih ili zajedniki planiranih aktivnosti (praktinih, govornih, drutvenih, igrovnih, sportskorekreativnih, umetnikih, izraajno-stvaralakih, istraivako-saznajnih), pri emu se koriste razliita sredstva (sopstveno telo, usmeni i pisani jezik, likovni, prostorno-plastini i vizuelni mediji, muzika i ples, matematika), materijali (predmeti svakodnevne upotrebe, igrovni i didaktiki materijali, produkti kulture i umetnosti) i metode (posmatranje, isprobavanje i istraivanje, izraavanje, vebanje, stvaranje). 4b Naela vaspitno-obrazovnog rada U skladu s polazitima ovog programa, osnovna naela vaspitno-obrazovnog rada su: 1. Naelo potovanja sebe i drugih Potovanje linosti deteta podrazumeva samopotovanje vaspitaa i potovanje drugih ljudi (posebno kolega i roditelja) i razumevanje i uvaavanje injenice da dete postaje linost na osnovu toga to ga drugi (roditelji, vaspitai, medicinske sestre, struni saradnici) smatraju takvim i postupaju u skladu s tim. Potovanje ovog naela je osnova demokratskih odnosa u vaspitanju. To iziskuje uvaavanje i podsticanje prava deteta da samostalno dela, bira, iznosi svoja miljenja i oseanja, prava da ui i razvija se na svoj nain, sopstvenim tempom. Ovo naelo podrazumeva spremnost i sposobnost da se dete upozna i razume.

2. Naelo angaovanosti Kvalitetna vaspitna relacija mora da bude ne samo svesna i namerna, ve i lino angaovana, posveena. To znai da ukupan odnos vaspitaa i dece, njihove interakcije i komunikacije, kako po formi tako i po sadraju, moraju biti smisaoni i za decu i za vaspitae. Angaovanost i posveenost znae, bilo da se radi o detetu ili o odraslom, vie od spoljanje "zaposlenosti" i povrne "sentimentalnosti"; oni podrazumevaju traganje sa linim znaenjem, odgovorom na sopstvena pitanja i dileme. Vaspita i deca mogu biti daleko vie angaovani i posveeni kada naizgled "nita ne rade". Na primer, kad vaspita posmatra dete ili grupu sa tenjom da razume znaenje odreenog ponaanja, za to mu je potrebno vie napora i koncentracije nego kad izlae unapred pripremljen sadraj; isto kao to dete moe biti mentalno angaovano i onda kad nije fiziki aktivno. 3. Naelo ivotnosti Naelo upuuje na uvaavanje ivotnog iskustva deteta i otvaranje ustanove prema porodici i drutvenoj sredini, te njenu transformaciju u mesto ivljenja dece i odraslih. Predkolska ustanova bi trebalo da bude mesto gde dete doivljava neposredna razliita ivotna iskustva (a ne samo da bude poduavano). Ovo naelo je suprotno bezlinosti i uniformnosti uloge vaspitaa. Vaspita najvie vaspitava onim to jeste kao linost i onim to ume da radi. Dete usvaja i ui one sadraje koji za njega imaju smisao, te je iz tog razloga sva iskustva koje dete stie potrebno povezati sa socijalnim kontekstom u kojem deca ive i ukazati na njihovu praktinu upotrebljivost u ivotnim situacijama. Ono to odraslom izgleda kao veoma aktuelno (godinja doba, priredbe, dravni praznici i sl.) detetu e esto izgledati nametnuto, te je u svakodnevnom radu potrebno nai ravnoteu izmeu onoga to bira odrasli i onoga to bira dete. 4. Naelo realistinosti Razumevanje deteta i njegovog razvoja, razumevanje prirode, funkcije i dometa vaspitanja u predkolskoj ustanovi i razumevanje sopstvene uloge vaspitaa - pretpostavke su za izgraivanje realnog odnosa prema sebi samom, deci, okolnostima u kojima se vaspitno-obrazovni proces odvija. To znai biti realan u zahtevima i oekivanjima koja se postavljaju deci, ali i samom sebi. Kapaciteti deteta ogranieni su razvojnim (ne)mogunostima. Razvojno adekvatnim smatraemo onu vrstu sadraja koji su za jedan korak ispred iskustva deteta. Treba imati u vidu da se do nekih saznanja moe dolaziti samo indirektno i da je potrebno vreme da dete samo uvidi odnose i relacije koje postoje meu predmetima i pojavama (logiko-matematika znanja). 5. Naelo doslednosti Doslednost proistie iz kontinuiteta (povezanosti) i smislenosti. To ne znai biti uvek isti ili postupati na isti nain, ve delati u skladu sa pobudama i posledicama. Dosledan postupak tei harmoniji ciljeva, zadataka, akcija koje se pokreu i efekata do kojih dovode. Ova relacija izmeu vaspitnih ciljeva i zadataka koji se postavljaju, sopstvene vaspitne prakse i procenjenih efekata kod dece polje je neprestanog preispitivanja i istraivanja vaspitaa. Deca imaju potrebu za doslednou sadraja koji im se nude, za doslednom organizacijom sredine za uenje, za vaspitaem koji ih za isti tip postupaka nagrauje odnosno kanjava, za doslednim dnevnim rasporedom. Iako postoji potreba za novim sadrajima, upoznavanjem novih sredina i lica, modela funkcionisanja, bazina ivotna sredina malog deteta trebalo bi da bude dosledna i sigurna.

6. Naelo orijentacije ka kompleksnosti pristupa Svaki programski sadraj moe sa stanovita deteta biti potencijalno vredan jer predkolsko dete ima malo iskustva. Oni pak sadraji koji potiu od interesovanja deteta, a koji se odnose na optije ciljeve, koji su logiki povezani u procesu saznavanja (tematski, u vidu projekta, interdisciplinarno i sl.), koji vremenski i prostorno slede, a ukazuje se na njihovu povezanost i uzronost - imaju vei smisao za dete. Predkolsko dete inae stvarnost doivljava globalno, te mu kompleksne metode i sadraji, pristupi vie odgovaraju. 7. Naelo organizacije uenja kroz igru i otkrie Igra je jedinstven in u kome se aktiviraju svi psihiki domeni i potencijali malog deteta. Ona je posebno vana kako za dete, tako i za odraslog. Dete kroz igru istrauje svekoliku stvarnost, proverava sopstveno iskustvo, izmilja nove obrasce ponaanja, varira iskustvo, nadoknauje raskorak izmeu komplikovanog sveta odraslih i sopstvenih mogunosti itd. Vaspitai i roditelji mogu kroz igru da kod deteta razviju i oplemene stvaralake potencijale, miljenje, volju, potencijal za saznavanje. Budui da je igra i poseban oblik uenja koji sobom nosi unutranju motivaciju, veoma je znaajna za sve aktere predkolske scene. Znajui da se preteranim obrazovnim uticajem i strukturiranjem moe unititi ar igre, odnosno njena autentinost, treba biti oprezan sa didaktikim aspektima igre u predkolskom periodu. 8. Naelo aktivnosti Deca moraju uiti kroz aktivnost sa materijalima, sredinom i kroz interakciju. Da bi neto spoznala, potrebno je da predmetima i pojavama manipuliu, da ih dovode u interakciju, izazivaju logike posledice. Proces saznavanja neizbeno je povezan sa praktinom i logikom manipulacijom tokom koga dete ini i mnotvo greaka, ali ga tek interakcija sa predmetima, pojavama i ljudima osposobljava za kreiranje sopstvenog miljenja. To iziskuje uvaavanje i podsticanje prava da samostalno dela, bira, iznosi svoje miljenje i oseanja i da se razvija na svoj nain i sopstvenim tempom. Ovo naelo podrazumeva spremnost i sposobnost roditelja i vaspitaa da se dete posmatra, upozna i razume, te da mu u svakom momentu prua prilika da se aktivira u neposrednom okruenju. 9. Naelo socijalne integracije Predkolska ustanova i njeni programi imaju efekta na razvoj dece samo onda kad se zajedno sa programom angauju ne samo deca i roditelji, nego i lokalno okruenje. Da bi institucionalno vaspitanje i obrazovanje predkolske dece preraslo u drutveno vaspitanje, neophodno je da se predkolske ustanove poveu sa drutvenom sredinom, kao i da se ire otvore za uticaje koje drutvena sredina nudi. Dete tokom predkolskog perioda treba da stekne oseaj pripadnosti i osvoji bazina pravila funkcionisanja u manjim i veim socijalnim grupama (roditeljska grupa, vrnjaka, druenje s decom i ljudima iz ire okoline). Zahvaljujui socijalnim razmenama, saradnji, katkad i konfliktima, simpatijama i poreenju s drugima, formiraju se socijalne osobine deje linosti. Vaspita i roditelj su tu da obezbede detetu raznovrsne socijalne interakcije i da mu omogue oseaj pripadnosti i socijalne kompetencije.

MODELOVANJE PROCESA OBRAZOVANJA

1. Praktina prepoznatljivost modela programa: 1. korienje resursa i izvori sadraja i aktivnosti; 2. otvorenost programa;

3. mnotvo interakcija, rad u malim grupama; 4. fleksibilna organizacija vremena i prostora; 5. usmerenost na proces; 6. aktivne metode rada; 7. demokratski sistem odluivanja i izbora; 8. pozitivni sistemi podsticanja i nagraivanja i podsticanje samopotovanja; 9. ouvanje potencijala i kultivisanje deje igre. 2. Izvori sadraja i aktivnosti rada s decom Sadraji rada mogu se birati iz vie razliitih izvora: - sociokulturni sistemi (nauka i tehnika, saobraaj, sport, umetnost, rad i proizvodnja, tehnologija, drutvene i sve druge delatnosti postojeeg drutva); - sistemi komunikacije i simbolizacije (sadraji koje deca sreu na televiziji, radiju, video medijima, pozoritu, plakatima, novinama, internetu, literaturi...) Ti e sadraji biti predstavljeni na razliite naine: grafikim, gestovnim, jezikim, motornim, logikim simbolima; - tradicija i prolost (sadraji koji potiu od susreta sa razliitim obiajima, folklorom, istorijom, religijskom strukturom, institucijama koje postoje u naem drutvu, nainima obeleavanja znaajnih datuma za dete, porodicu, vaspitnu grupu, zajednicu); - neposredan praktini ivot koji decu okruuje (iskustva koja su posledica ivota u zajednici i porodici, kontakti s vrnjacima i drugom decom, ambijent koji je deci dostupan i s kojim moe imati odreena iskustva; deja pitanja, aktivnosti dece, produkti, ponaanje dece itd.); - vrednosni sistemi (sadraji dobijeni preko ciljeva koje program naglaava i zadataka koje je vaspita odabrao da bi kod dece stvorio odreenu vetinu ili realizovao neku od zajednikih ideja programa). Sadraji koji se biraju za rad s decom poticae iz svih pomenutih izvora. Inicijativa za rad s odreenom problematikom poticae kako od same dece, tako i od vaspitaa i roditelja. Vaspita zatim od odreenog interesovanja kreira pedagoke mogunosti i sredinu za uenje. Njegova uloga kao prenosioca kulture vezana je za odreenu vrstu sadraja koji se u kulturi definiu kao poeljni i kulturoloki uslovljeni. U radu sa svim drugim sadrajima, njegova je uloga medijatorska. On posreduje odreeno iskustvo i vetinu kroz odreeni sadraj, planski birajui sadraje koji e biti kvalitetniji. Kvalitetnijim e se smatrati onaj izabrani sadraj: 1. u kome deca mogu stei saznanja sopstvenim angaovanjem i istraivanjem, 2. koji prua priliku za povezivanje sa starim iskustvom i repertoarom koje deca ve poseduju ili ih zanima, 3. koji prua priliku za angaovanje vie razliitih potencijala i aspekata razvoja,

4. koji jeste adekvatan mogunostima dece i razvojnom nivou grupe, 5. koji se logiki i organizaciono moe kvalitetnije realizovati (za njega na primer ima vie materijala i sredstava...), 6. u iju realizaciju mogu da se ukljue i drugi akteri (roditelji, deca, lokalna zajednica, volonteri...), 7. koji moe da se realizuje kroz vie razliitih medija, 8. koji za samu decu i porodicu ima vie smisla nego drugi sadraji iste vrste. Svi delovi dana su podjednako vani za boravak deteta u predkolskoj ustanovi. Aktivnosti kojima se dete bavi variraju od manje ili vie struktuiranih, manje ili vie didaktikih; manje ili vie programski orijentisanih. Iako svaka ustanova propisuje program po kome e se deca vaspitavati, organizacija dana je uvek kompleksnija od onoga to pie u samom programu. Veoma su vani ne samo delovi dana u kojima se dogaa "uenje u uem smislu", nego i sve druge aktivnosti najrazliitijeg tipa: Aktivnosti nege: obroci, odravanje higijene, spavanje, oblaenje i sl. Takve situacije su veoma pogodne za sticanje neophodnih ivotnih navika. Potrebno je da se odvijaju polako i nenasilno da deca ne bi bila zaplaena i ne bi navike sticala na pogrean nain (te poela da odbijaju neku hranu, spavanje...). Svi postupci nege detetu alju poruku o poverenju koje odrasli imaju u njega, a ishod je dete koje ima poverenja u sebe, koje je samostalno i veruje da e njegov izbor i dinamiku ispotovati odrasli. Aktivnosti u kojima deca prihvataju neke obaveze i uloge u negovanju sredine i zajednice posebno su vane u procesu socijalizacije i osamostaljivanja. Predkolska deca su u stanju da poiste deo prostorije, da brinu o kunim ljubimcima i cveu; da vode kalendare razliitih vrsta deurstava; da brinu o zbirkama; da oznae svoje stvari crteom, da sakupljaju kao grupa neki materijal itd. Takve vrste aktivnosti ue decu da dugoronije neguju i brinu o neemu. Rekreativne aktivnosti su tokom dana neophodne jer se deca brzo zamore, ali i brzo odmore. One, meutim, nisu dovoljne za pravilan razvoj organizma te se ovom aspektu razvoja mora posvetiti posebna panja. Osim kratkotrajnih rekreativnih pauza, etnji, organizovanih izleta, desetominutnih vebanja i sl, neophodno je tokom svakoga dana bar pola sata organizovati vebanje dece u sali za fiziko ili dvoritu u skladu s metodikim uputstvima za tu oblast rada sa decom. Interakcijske aktivnosti (spontane i planske) veoma su vaan deo vaspitanja. U predkolskoj ustanovi deca stupaju u kontakt s drugom decom i roditeljima, sa vaspitaem, sa volonterima i drugim osobljem koje radi u ustanovi. Deci su neophodni svi ti kontakti, a posebno za stvaranje prijatnog ambijenta, za izgradnju psiholoke sigurnosti; za uenje komunikativnih vetina i reavanje problema vaan je njihov kontakt sa vrnjacima. Da bi on bio mogu, neophodno je da ureenje sobe u kojoj deca borave omoguuje to da ima dovoljno prostora i vremena za male i velike kontakte i okupljanja ("depovi" soba u kojima deca mogu da se okupljaju zatieno od pogleda odraslih; kreveti i jastuii za manje grupe dece; table gde e deca kaiti poruke i svoje radove...). Aktivnosti u koje se ukljuuju roditelji su veoma vane za decu. Nisu svi sadraji pogodni za ukljuivanje velikog broja roditelja, ali su oni vani zato to deci daju sigurnost, pruaju priliku da se identifikuju sa razliitim modelima, doprinose kooperativnosti i stvaranju prijateljskog i partnerskog ambijenta u kome se deca vaspitavaju. Svaki roditelj ima potencijal za neki vid saradnje (da odigra utakmicu, da popravi ogradu, da im proita priu, da ih odvede na izlet, da neto objasni ili demonstrira svoj hobi...), tako da je profesionalna vetina vaspitaa upuena na to gde i kad organizovati kontakte i susrete dece i roditelja i ta e biti njihov sadraj.

Aktivnosti koje se odvijaju u prirodi omoguavaju deci da upoznaju razliite prirodne pojave, da prate promene i savladaju neke tehnike posmatranja, da prikupljaju razliite uzorke, prave zbirke, razmiljaju o uzronosti prirodnih pojava, pokuavaju da naprave planove i akcije koje bi sluile ekolokom unapreivanju ivotne sredine. Mnoge od prirodnih pojava mogu se simulirati u ustanovi. Deca su u predkolskom periodu veoma sklona aktivnostima koje podstiu senzorna iskustva i ula (igra vodom, peskom, zrnevljem, liem...) te im treba odvojiti deo sobe gde su takva iskustva dobrodola i gde se mogu organizovati. Aktivnosti upoznavanja lokalne sredine ne odnose se samo na prirodno okruenje, nego i veoma vano socijalno okruenje (posete raznim institucijama; razgovori s ljudima raznih zanimanja; gostovanje predstavnika razliitih socijalnih institucija u vrtiu; igranje uloga; razgovori o dogaajima u lokalnoj sredini; razmena iskustava izmeu dece i sa odraslima). Na taj nain deca stiu neophodno socijalno iskustvo, postavljaju pitanja i izgrauju socijalne vetine neophodne za snalaenje dece u drutvu i neposrednom socijalnom okruenju. Aktivnosti istraivanja i eksperimentisanja neophodne su da bi deca stekla logiko-matematika znanja, koja se spolja ne mogu videti kao inherentna svojstva predmeta i pojava. Takva znanja se ne mogu stei "prenoenjem", nego je neophodno omoguiti detetu da ih samo iznae i konstruie na osnovu podataka i argumenata dobijenih posmatranjem. Deci je potrebno organizovati podsticajne prilike za isprobavanje, razmenu, razmiljanje, stvaranje hipoteza i zakljuaka, mogunosti da u fizikom i u logikom smislu upoznaju svojstva predmeta i pojava, susret sa razliitim medijima. Aktivnosti vezane za tradiciju i susret dece sa kulturnim dobrima odnose se na susret dece sa najboljim tekovinama koje njihova kultura nudi za predkolski uzrast: deje knjige, filmovi, bajke, narodne prie, muzika, narodna tradicija razliitih kulturnih grupacija, razliite deje tradicionalne igre (pokretne, igre pamenja i mate, igre sa pravilima, igre uloga...) narodni obiaji i rituali. Stvaralake i produktivne aktivnosti dece usmerene su na podsticanje stvaralakih sposobnosti dece. To su sledee aktivnosti: crtanje, slikanje, modelovanje, dramatizacija, ples, govorno stvaralatvo, muzika, intelektualno stvaralatvo. Deca su u predkolskom periodu veoma sklona stvaralakim aktivnostima, te je veoma vano davati materijal i podsticaje i ideje za naine stimulisanja tog razvoja. Psiholoke aktivnosti vezane su za potrebu dece da steknu pozitivnu sliku o sebi i da u predkolskom periodu ostvare kontinuitet svoje linosti i autentinost. Zato je potrebno s decom organizovati razgovore o svakodnevnim dogaanjima, radionice, dramatizacije i druge aktivnosti usmerene na odravanje fizikog i mentalnog zdravlja (bioenergetske vebe, razvoj pojma o sebi, upoznavanje sa dejim pravima, upoznavanje sa idejom "bezbednog" deteta, socijalne igre...). Sadraji se u tradicionalnim programima esto unapred fiksiraju iako imaju tendenciju uoptavanja tipovi sadraja koji e se raditi sa decom smetaju se esto u vaspitno-obrazovne oblasti ili tipove aktivnosti. Kod programa otvorenog tipa, sadraji su dogovorni i kreiraju se za svaku grupu dece i roditelja na autentian nain. U njima se rad odvija po centrima interesovanja organizovanim u istoj vaspitnoj sobi, po "ateljeima", tako da svaka vaspitna soba zastupa neko podruje obrazovanja ili tip aktivnosti, ili po "temama" i "projektima". 3. Otvorenost programa U otvorenom sistemu vaspitanja detaljan program uenja i obrazovanja nije unapred dat, ve nastaje u interakciji dece, odraslih i sredine u kojoj borave. To se na praktine aspekte svakodnevnog rada odraava na vie razliitih naina. Planiranje u otvorenom programu je kontinuiran proces, sastavni deo vaspitne prakse, a ne formalan i unapred dat rezultat (u tom smislu nemogue je predvideti ta e se godinu dana unapred deavati i

unapred odrediti ciljeve i sadraje naeg rada, sem ako se to ne definie u terminima ishoda sposobnostima koje e deca tokom godine stei). Da bi planiranje vaspitnih intervencija bilo smisleno i funkcionalno, potrebno je da se vaspita prethodno dobro upozna sa decom i njihovim iskustvima, znanjima, potrebama i interesovanjima. Planiranje e sve vreme biti veoma vaan proces jer ujedno predstavlja i programiranje, odnosno kreiranje programa. U planovima programa Modela A vie se naglaavaju i uoavaju izbori koji su potekli od dece kao i nain na koji je vaspita individualizovao svoj rad. U odnosu na saradnju sa drugim licima koja borave u predkolskoj ustanovi, ovaj model programa trebalo bi da bude sasvim otvoren: za posetu roditelja, volontera, ljudi drugih profesija, dece iz kole i drugih vrtia, lica i institucija iz lokalne zajednice. "Otvorenost" za tu vrstu kontakta lako je uoiti preko: stila pozivanja, oglaavanja, akcija, ureivanja prostora, davanja povratnih informacija posetiocima, kreiranja publikacija u kojima se objanjava znaaj i potreba saradnje, odsustva profilaktikih i formalnih metoda ukljuivanja (zakljuavanje vrata vrtia, insistiranje na sanitarnim pregledima, insistiranje na dobijanju administrativnih dozvola, insistiranje na belim zidovima gde ne smeju da se okae ni deji radovi i sl.). Predkolska ustanova ima sve uslove da postane centar lokalne zajednice, jer deca u njoj obino borave samo tokom dana. Popodnevni i veernji sati mogu upravo biti prilika za sastanak s roditeljima, volonterima, posetiocima, mesto i vreme za rekreativne i kratkotrajne programe, koje mogu realizovati sami vaspitai ili neko od odraslih ko je upuen na rad s predkolskom decom. Iako "otvorenost" donosi sa sobom komplikovaniji nain planiranja i veu brigu o logistikim aspektima organizacije, ona donosi neizmerno bogatstvo ideja, materijala, razmene i podrke, kako deci tako i odraslima. Razmene i interakcije s drugim ljudima moraju se isplanirati kako prostorno, tako i vremenski. Predkolske ustanove koje rade na ovakav nain obino imaju: tablu za posetioce, "sobu za roditelje" (u kojoj se planiraju i prave zajednike akcije - od odlaska na izlet, pravljenja programa za bezbednost dece, do renoviranja igraaka, popravke ograde u dvoritu itd.), zajednike produkte. Taj proces saradnje i "otvaranja" vidi se ne samo u radnim knjigama i radnim sobama, po zidovima soba i tablama za oglaavanje, nego i po hodnicima, dvoritu, nainu na koji ustanova "die". 4. Fleksibilna vremenska i prostorna organizacija Fleksibilnost se u Modelu A odnosi na nekoliko stvari: - Vreme u ovom tipu programa tee procesno i kontinuirano, a deci se ostavlja dovoljno vremena da zavre svoje radove i projekte; - Izmeu veih blokova aktivnosti deca se saekuju i to zovemo "prelazne (tranzitne) aktivnosti", koje popunjavaju prostor dok sva deca ne zavre prethodno zapoetu aktivnost; pri tome se ne insistira da sva deca u isto vreme zavravaju sve aktivnosti; - Prostor, iako jeste strukturiran i oznaen da bi deca mogla da se svakodnevno snalaze, u isto vreme jeste polifunkcionalan i s vremena na vreme promenljiv; deca iz jednog prostora mogu uzimati materijale za potrebe rada u drugom delu sobe, iako ih tokom vremena vraaju da bi opet mogla da se koriste sutradan; ukoliko je neki vei "projekat" i produkt dece bio u toku, on se ostavlja do momenta kad deca odlue da ga sklone i kad pone da smeta uobiajenom nainu funkcionisanja;

- Raspored dnevnih aktivnosti se dogovara sa decom i roditeljima, a ogranien je samo veim obrocima koji se ipak deavaju u isto vreme za celu ustanovu. Manji obroci mogu se deci davati po potrebi i "klizno", onim redom kako dolaze ili se bude i sl. U ovom tipu programa nema nepotrebnih propisanih rutina ukoliko oko toga nije postignut konsenzus sa decom i roditeljima i nema nepotrebnog "ekanja" (da svi zavre neku aktivnost, da doe obrok, da se svi probude, da svi operu ruke i sl.); Sadraji, metode i postupci povezani su u krupnije celine, koje su definisane srodnom prirodom svojih delova. Program moe na razliite naine biti izdeljen u sitnije delove, koji svi zajedno ostvaruju programsku funkciju. Ureenje i organizacija prostora u Modelu A novih Osnova programa ne slede jedan uniforman profil, zbog toga to su naini na koji moe da se realizuje Model A razliiti (to moe biti tematsko programiranje ili realizacija programa po "projektima", ili "centrima interesovanja", ili neki drugi nain koji polazi od filozofije vaspitanja koja stoji u osnovi ovog modela i nudi deci potovanje, samostalnost, kreativnost, izbor). To praktino znai da e radna soba biti podeljena po "centrima interesovanja"; ili e cela soba biti ureena u duhu aktuelne teme ukoliko vaspita radi tematski; ili e ceo vrti u isto vreme da realizuje nekoliko "projekata" (u svakoj sobi po jedna vrsta aktivnosti) koje e deca birati; ili e jedan deo vrtia biti izborni za sve uzraste, a radne sobe e biti stalne... Svim varijantama je zajedniko to to pojam sredine za uenje obuhvata sve prostore predkolske ustanove i okoline vrtia, kao i prostore koje deca mogu posetiti. Takoe je bitno da se prostor organizuje i reorganizuje u skladu sa idejama koje deca i vaspitai ele da realizuju i sa odabranim nainom programiranja ("teme", "projekti" ili "centri interesovanja"). Za prostor je jo bitno rei da nametaj i materijali moraju deci biti dostupni, vidljivi i oznaeni crteima i slovima da bi se deca bolje snalazila i tano znala ta gde stoji. Ukoliko se vaspita odlui na ureenje prostora po principu centara interesovanja, mogu mu se preporuiti sledei stalni centri: - Manipulativni centar (sitni predmeti, slagalice, bockalice, drutvene igre, vezanke i pertlanke, kocke za slaganje, sto sa stolicama); - Centar za razvoj govora (knjige koje su deca napravila i gotove knjige, papir, kasetofon, tabla za pisanje, maina za kucanje, jastuii i tepih za sedenje); - Centar za razvoj krupne motorike (sprave, penjalice, sunerasti elementi, strunjae, vijae, obruevi, klupice, marame, drugi rekviziti); - Umetniki (likovni) centar (tafelaji, bojice, papiri, olovke, heftalice, kecelje, makaze, trake, lepak, ramovi za tkanje itd.); - Centar za senzorni razvoj (velike plastine posude, po mogustvu ograene i fiksirane da ne mogu da se prevrnu, a da u njih moe da se sipa voda, pesak i sl; igrake za vodu, dolapi, tegle za presipanje, police za razliito zrnevlje, namirnice za igranje; biljke, kavez sa ljubimcem i sl.); - Centar za dramatizaciju i igru uloga (krevet, fotelja, razne vrste lutaka, kuhinja, ogledalo, razliite vrste uniformi i garderobe koje deca mogu oblaiti, eiri, posue, muziki instrumenti, predmeti iz kue i sl.);

- Graditeljski centar (velike kocke i materijali sa kojima deca mogu graditi u prostoru, konstruktor "stotica", drvene grede, daice i uplji graevinski materijali, obloene kutije od cipela, veliki kamioni u koje deca mogu da sednu); - Centar za igru dece napolju (ebad, lopte, batenski alat, kolica, plastini bazen za kupanje dece, igrake koje deca iznose iz sobe u dvorite, vijae, provlanice i sl.). Svi ovi centri, sem centra za igru napolju, nalaze se u sobi i deca se svakodnevno opredeljuju za neki od centara. Ispred svakog centra nalaze se markacione oznake koje slue da ih deca okae dok su u odreenom centru (u vidu ogrlice, beda sa slikom centra u kome borave, nalepnice). Zavisno od teme koja se radi, u sobi se povremeno organizuju novi centri. Oni su materijalom i funkcijom vezani za tekua interesovanja dece i vaspitaa (npr. organizuje se prodajna tezga ako je tema koja se sa decom radi "Pijaca"). ak i ako ne organizuje sve centre interesovanja, vaspitau se u Modelu A preporuuje da soba bude adaptirana za rad u malim grupama i da ipak ima nekoliko neophodnih celina zavisno od prirode aktivnosti koja se u tom delu sobe odvija. Trebalo bi predvideti prostor za: - spavanje i obedovanje; - krupnomotorike aktivnosti; - sitnomotorike i manipulativne aktivnosti; - tzv. prljajue aktivnosti (likovne, senzorne aktivnosti i sl.); - dramske aktivnosti i igre uloga; - prostore za ostvarivanje deje privatnosti (atori, provlanice, jastuii); - polifunkcionalne prostore (hodnici, sale za fiziko, dvorite...). Nee svi vaspitai koji rade po Modelu A u svojoj sobi postaviti sve opisane centre. Deca i vaspitai koji borave u manjim zgradama radije e se moda opredeliti za rad po principu "ateljea". Tada svaka soba igra funkciju jednog od centara i u nekim sobama se radi samo muziko, u drugim samo likovno, u treim rekreacija... U radu ateljea postoji kontinuitet - vaspita koji radi u njemu svaki dan paljivo planira i bira odreene ciljeve i sadraje, a deca se slobodno opredeljuju u toku jednog dela dana. Ateljea moe biti vie, npr: likovni atelje, muziki studio, studio pokreta, atelje za strane jezike, studio komunikacije zavisno od broja soba kojima ustanova raspolae i opredeljenja dece i vaspitaa. To zahteva drugaiju organizaciju predkolske ustanove i rad sa meovitim uzrastima, kao i veu angaovanost vaspitaa u timskom radu u koji se ukljuuje sve osoblje ustanove. Ustanove i vaspitai mogu da se opredele za rad po "temama" (neke od tema mogu npr. biti: Zima, Patuljci, Saobraaj u gradu, Mastersi) i "projektima" (npr. Uimo da igramo fudbal; Pravimo predstavu; Pripremamo se za kolu; Pravimo izlet; Istraujemo svojstva predmeta). Teme i projekti nisu unapred fiksirani nego se grade zajedno sa decom i roditeljima. Na interesovanje dece nadodaju se i neki praktini ciljevi, koji se zatim oblikuju u temu ili projekat. Ukoliko se rad u vaspitnoj sobi odvija po principu dugorone, zajednike izrade projekata sa decom meovitog uzrasta i roditeljima, ustanova mora da izgleda drugaije (iskustva "koligrice", "Vile", program "Reo Emilija"). U takvoj ustanovi je na prvi pogled vidljivo koliko deca rade na odreenom procesu. Soba nije previe strukturirana niti pregraena. Nametaj je lagan i polifunkcionalan tako da ga deca mogu pomerati i reorganizovati. Materijali se

nalaze u susednim prostorijama i po potrebi iznose ili sakupljaju u lokalnoj zajednici. Ono to je najvidljivije jesu produkti dece i proces kojim se tema, ili projekat, odvijala. Za sva tri naina organizacije Modela A, potrebno je da: - prostori budu oznaeni, - deca znaju ta sve smeju da koriste i na koji nain i da slobodno kombinuju materijale koji su im dostupni, - se materijali i didaktika sredstva svakodnevno stavljaju u za njih predviena mesta da bi i sutradan mogla da se kombinuju i budu na usluzi deci, - se deci prezentuje redosled dnevnih aktivnosti u jutarnjim satima i da se podseaju ta su se sve dogovarali sa vaspitaem i ta im se sve prethodnog dana dogodilo, da bi svi znali sa kakvim oseanjima, mogunostima i entuzijazmom grupa ulazi u nove aktivnosti, - materijal bude raznovrstan i podstie na razliite tipove aktivnosti (postoje "gotovi" i "nedovreni" materijali za igru, materijali angauju razliite razvojne nivoe i potrebe, inspirativni su i deci obezbeuju samostalnost i uspenost; potiu iz razliitih kultura). Iako soba, prostori i materijal koji postoji u njima jesu "vaspitai" za sebe, oni nisu sami sebi dovoljni! Odgovornost za ureenje sredine za uenje stoji na vaspitau, da isplanira i opremi prostor, adaptira dnevni raspored za korienje materijala i da se uveri da su deca razumela kako se oni koriste. Da bi deca na slobodan i autentian nain koristila sve prostore i materijale, potrebno je da vaspita: - izabere i definie prostore koji e postati sredina za uenje, zajedno sa decom i roditeljima; - napravi plan opremanja, pratei interesovanja i vetine koje deca pokazuju i nabavi materijal koji je u skladu s njima i s filozofijom programa koji primenjuje; - sakupi sa decom i roditeljima materijal koji je potreban za realizaciju raznovrsnih aktivnosti; - upozna decu i roditelje sa prostorima ustanove pre nego to doe vreme da deca biraju igru unutar njih; - sa decom zajedno napravi vodi za pravila ponaanja vezana za prostore i materijale. - Materijal kojim se oprema vrti treba da podstie razliite tipove socijalne interakcije (deca imaju potrebu da budu u grupi, ali i da se povremeno osame, prostor treba adaptirati i za deake i za devojice, prostor treba urediti i za boravak dece, ali i za boravak odraslih jer se u programima ovakvog tipa predviaju razliiti tipovi sastanaka, boravaka manjih i veih grupa odraslih, posmatranja dece i sl.). - Treba nabaviti strukturirani i nestrukturirani materijal: neki materijali e biti kupljene igrake; neki materijali e biti sastavljeni od delova koji se mogu kombinovati. - Materijale treba izloiti pregledno i atraktivno: oznaiti police, nacrtati materijal koji se na njima nalazi tako da deca mogu sama da se snau. - Treba biti fleksibilan u postavljanju i korienju materijala u odreenim prostorima.

- Povremeno treba proiriti kontekst igre dodajui nove materijale u postojei prostor, zavisno od interesovanja dece. Treba imati na umu da je za razvoj dece esto znaajnije da odrasli sa njima neto zajedno naprave nego da dobiju gotove igrake. - Strukturirati dan tako da deca koriste to vie prostora i da imaju dovoljno vremena i mesta za igru. Prostor treba da lii na "domai" i uobiajenoj opremi koja postoji na tritu treba dodati detalje koji decu podseaju na kuu: kaue, fotelje, lampe, biljke, slike. - Prostor izvan radne sobe je vaan deo programa. Kada se deca naviknu na odreenu sredinu, treba praviti promene i u "spoljanjoj" i u "unutranjoj" sredini. Na ovaj nain kreiraju se nova interesovanja, a sredina za uenje postaje izazov. Lokalna sredina je vaan deo celokupne sredine za uenje u Modelu A. 5. Usmerenost na proces ta se sve moe oznaavati i predstaviti deci i roditeljima, tako da svima bude jasnije ta se tokom dana dogaa: tekua deavanja (kalendari, dogaaji koji su bili ili e biti); deurstva; pravila ponaanja koja u grupi vae; navike kretanja po prostoru - ta gde stoji i uputstva za njihovu upotrebu; sadraji i teme koji su raeni s decom i njihovi produkti; posete (gde su deca bila i gde e ii, fotografije iz ivota dece...); grafikoni i tabele (napredak dece u nekoj vetini, jednostavne tabele u kojoj sama deca belee i prate neku pojavu ili sopstveni napredak); lini prostor svakog deteta u kome ono dri svoje produkte i stvari koje eli da ostavi i koje su za njega od linog znaaja; panoi sa dejim radovima; simbolino predstavljena struktura dana, tako da je svakom detetu jasno ta e se sve u toku dana dogaati i koje je sve izbore mogue uiniti; posteri sa fotografijama dece iz grupe; uputstva razliite vrste, npr. ta radimo kad nam doe posetilac itd. Roditeljima je posebno teko da zamisle ta se njihovoj deci dogaa tokom dana i ta sve predkolska ustanova radi za njih. Da bi ceo proces bio to vidljiviji, roditeljima je potrebno prezentovati: akcije koje ustanova pokree; uee u razliitim oblicima saradnje; savete za pojedine ivotne situacije tipine za malu decu; jelovnike; pozive na interakciju i druenje; tabele i prikaze o tome ta se njihovoj deci deavalo; rezimee i podsetnike; broure i publikacije koje vrti izdaje; prilike za anonimno reagovanje (npr. postojanje kutije za predloge i sugestije); prikaze strukture dana koje njihova deca provode u vrtiu; filozofiju programa u koje je njihovo dete ukljueno; mogunosti za dolaenje i uestvovanje u radu ustanove itd. Posebno je vano da deca imaju oseaj kontrole nad dogaajima koji teku u ustanovi. Ukoliko to nije ostvareno, deca ne pamte i nerado priaju o tome ta im se u ustanovi dogaalo. Ukoliko pak uspemo da uhvatimo proces koji je deci znaajan, deca oduevljeno odlaze u predkolsku ustanovu i bave se sopstvenim razvojem, uvidima, i napretkom. Da bi se to desilo deci treba pomoi da izaberu i planiraju svoje aktivnosti. Pojedina deca se lako odlue, ali mnogima treba pomo. Predkolskoj deci se deava da trenutno biraju ono ime e se baviti i da zaboravljaju ono ime su se u neposrednoj prolosti zanimala. Ukoliko je pak interesovanje za neto autentino, deca mogu satima, pa i mesecima da se bave jednom problematikom. Te su aktivnosti od najvee vanosti za razvoj, te je neophodno da vaspita: - daje deci ogranien broj izbora i ne ljuti se ako deca ne odaberu nijedan od tih predloga (to znai da su se u meuvremenu dosetila sopstvenog izbora); - predlae ono to misli da bi, poznavajui decu, njima bilo interesantno; - poinje sa "malim" predlozima i podrava svaku odluku deteta;

- opisuje deci ta druga deca rade i ta bi se od njih eventualno oekivalo kada bi se prikljuila njima; - opisuje deci ta su prethodnih dana radila i podsea ih na njihove nezavrene projekte i igre. Potrebno je da deca svesno prate sopstveni napredak. To im se moe omoguiti na vie naina: tako to e sama birati sadraje kojima e se baviti; svoju aktivnost pratiti na vie razliitih naina (preko tabela, sliica, beleenjem ta su sve radila tokom dana i sl.) stavljanjem stvari i produkata u dosije-fasciklu koju moe pokazati drugima; pratiti ta im se sve dogaa preko prezentovane strukture dana itd. 6. Aktivne metode rada Metode poduavanja moraju biti aktivne. U predkolskom periodu klasine direktne metode rada nemaju efekata i kontraindikovane su mogunostima razvoja (verbalne metode, pokazivake, izlaganje, demonstriranje, presliavanje putem ponavljanja i sl.). Decu je potrebno uiti kroz igru i aktivirati ih na sve naine: da bi dete koristilo sve svoje funkcije (kognitivne, fizike, senzorne, motivacijske, emotivne i socijalne); da bi obrazovanje imalo razvojni znaaj; da bi poduavanje bilo u skladu sa novijim nalazima o tome kako deca ue; da bi obrazovanje bilo uivanje i interakcija; da bi poduavanje bilo u skladu sa potrebama dece; da bi se radost otkrivanja prepustila samoj deci. U praktinom smislu aktivne metode uenja su raznovrsne metode koje u sebi sadre: - vrenje proba i ogleda; - istraivanje; - manipulaciju materijalima i razvrstavanje; - logiku analizu situacija i reavanje problema; - pravljenje hipoteza, projekata na osnovu poetnih ideja; - uenje kroz igru i otkrivanje; - organizovanje diskusionih grupa i argumentovanje sopstvenih ideja; - predstavljanje svojih ideja i zakljuaka na razliite naine; - stvaralake aktivnosti (kombinovanje, variranje, menjanje redosleda, stvaranje novih modela i ema...); - samokorektivne aktivnosti; - uoavanje logikih posledica; - samostalno odluivanje dece; - veu orijentaciju na organizovanje obrazovnog procesa nego na postizanje produkta; - uenje kako da se ui; - stvaranje vetina pronalaenja izvora koji su potrebni da se uenje desi.

I pored toga to vaspita moe poznavati koje su od metoda rada preporuljive za rad s malom decom, on mora biti obaveten i o tome ta aktivne metode ini aktivnima i kako se to na prvi pogled moe proveriti. U grupama Modela A trebalo bi da bude uobiajeno: - angaovanje sve dece u grupi; - angaovanje razliitih razvojnih potencijala i mogunosti; - uoljiva samostalnost dece prilikom praktine manipulacije predmetima i tokom donoenja zakljuaka; - "nevidljivi" vaspita - koji paljivo priprema sredinu i proces uenja, a zatim se povlai i ukljuuje se nakratko onda kad deca vie nemaju svojih ideja; - davanje prilika za stvaranje autonomnosti miljenja kod dece: vidi se da deca preuzimaju inicijativu, argumentuju svoje miljenje, isprobavaju ideje; - koriste se razliiti izvori saznanja i mediji prezentovanja; - da ima dovoljno materijala za svako dete; - nova iskustva se povezuju sa prethodnim iskustvom deteta i sa ivotnim iskustvom uopte; - iskustva se povremeno analiziraju i pravi se zajedno sa decom osvrt na to ta ona znae; - potuju se razvojne i kulturoloke odlike pojedinane dece i grupe dece; - toleriu se greke i podstiu dalja istraivanja problema; - razmenjuju se ideje i hipoteze koje deca spontano prave. Vaspita ima ulogu da bude zainteresovan za kvalitet novih saznanja (da li je novo saznanje izotrilo percepciju dece; da li postoji generalizacija pojmova; da li se desilo povezivanje sa poznatim prethodnim iskustvom dece; da li su koriene logike operacije i neka vrsta ureivanja pojmova; da li se mislilo o transferu na druga iskustva; da li su podsticane navike istraivanja; da li su "naueni" pojmovi dovedeni u vezu sa "spontanim" koje dete ve poseduje i sl.) i o tome pravi beleke koje mu slue za dalje planiranje i programiranje rada. 7. Demokratski sistem odluivanja i izbora - neophodno je uspostavljanje partnerskih odnosa izmeu dece i vaspitaa, - saradniko ponaanje je uestalije od takmiarskog, - postoji mogunost izbora. Partnerski odnosi u vaspitanju znae: biti sa decom na istom zadatku, imati zajedniki cilj; odreena prava i obaveze; komplementarnost znajui za prirodno asimetrian odnos deteta i odraslog, autentinost; uzajamno potovanje; pravo rasprave i demokratinost procedure vaspitanja; zajedniki donesena pravila ponaanja pozitivnog tipa.

Vaspitno osoblje ponekad misli da je njihova dunost da decu kontroliu da bi deca neto nauila. Jedini nain da deca promene svoje ponaanje jeste da preuzmu odgovornost za njega i da se postepeno navikavaju na demokratske forme dogovaranja. Atmosfera u predkolskoj ustanovi ne bi trebalo da bude bazirana na superiornosti odraslih. To bi znailo da je deci potrebno pruiti mogunost da odluuju o svom ponaanju i pruiti pomo da prihvate posledice u vezi sa odlukama koje su donela. Umesto represivnog, takmiarskog i u negativnim terminima izraenog podsticanja ponaanja (npr., "Budi kao Marko", "Poslau te u jasle ako ne bude dobra" itd.), potrebno je da se vaspita deci obraa tako da osete da su prihvaena i da dobijaju pozitivnu podrku odraslih i druge dece. On u tom sluaju prua deci prihvatljiv model ponaanja, podstie samodisciplinu, dozvoljava logike posledice, koristi podrku umesto pohvala i nagrada. Unapreivanje pozitivnog odnosa s detetom podrazumeva pristup pozitivnog usmeravanja, to znai da su deca postala odgovorna za svoje ponaanje. Tada vie nema potrebe za meusobnim odnosom tipa "vi protiv deteta", "zna se ko donosi pravila" i sl, nego su deavanja u predkolskoj ustanovi rezultat zajednikih dogovaranja dece i odraslih. Ohrabrivanje kao stil ponaanja vaspitaa kvalitetnije je od pohvaljivanja i kanjavanja. Pohvala je ocena neke osobe ili dela. Kada pohvalite dete zbog njegovog proizvoda, ono e postati zavisno od pohvale i vie nee raditi ono to mu ini zadovoljstvo i to je njemu vredno. Ono tada osea da je cenjeno samo zbog onoga to napravi. Ohrabrenje omoguava detetu da ceni svoja zalaganja i iskustva, kao i da ocenjuje svoje proizvode u skladu sa svojim merilima uspenosti. Da bi se dostigao taj stepen demokratinosti, potrebno je deci: - davati blagovremene sugestije ili pitanja (tokom aktivnosti); - priati o oekivanjima odraslih u odreenim socijalnim situacijama; - ponuditi deci onoliko mogunosti koliko mogu da savladaju; - ohrabriti poeljno ponaanje; - biti u blizini moguih problemskih situacija i posredovati u reavanju ali ne uskratiti deci prostor da sama reavaju svoje probleme sa vrnjacima; - postavljati pozitivna i primenjiva pravila ponaanja zajedno sa decom, - konsultovati decu kako se problemi mogu reavati pre davanja sugestija, - raspitati se o tome ta deca oekuju i, po mogustvu, uskladiti potrebe dece i odraslih; - biti dosledan i pozitivan prilikom donoenja odluka, a svakako ne zaobii odluke dece i roditelja; - definisati koje odluke donosi vaspita, koje deca, a koje se donose zajedniki; - uiti decu "pregovaranju" koje preventivno lei sukobe i vodi dogovorima. 8. Pozitivni sistemi podsticanja ponaanja

Demokratski nain saradnje s decom trai ostvarivanje pozitivne discipline. "Pozitivna disciplina" usmerava decu da se ponaaju na prihvatljiv nain zbog svoje line dobrobiti i dobrobiti drugih. Da bi se to postiglo, potrebno je: - urediti sredinu tako da zadovoljava deje potrebe. (Ako se uklone one stvari koje ne elimo da deca diraju, ona ih nee polomiti. Takoe, moe se blokirati pristup prostoru u koji deca ne treba da ulaze. Tako nee vie biti potrebno da se deca stalno opominju); - obezbediti dovoljnu koliinu materijala i aktivnosti (To e omoguiti deci da produktivno koriste svoju energiju i tada se vie nee tui oko kocaka ili testa s kojim se igraju); - preusmeriti deje ponaanje pre nego to se nae izvan okvira poeljnog (bezbednog i konstruktivnog). To e redukovati potrebu za intervencijom odraslih. - pozitivna disciplina trai od vaspitaa shvatanje situacija u kojima se deca nalaze (potrebno je shvatiti ta se dogodilo - razmotriti obe sukobljene strane). - "pozitivna disciplina" trai i "pozitivna reenja". (Treba uiniti da to reenje bude "bez pobednika", ako je to ikako mogue. Kada se pomae deci da pronau reenja, treba im dati takvu direkciju da kada se konflikt sledei put pojavi deca znaju ta treba da rade); - "pozitivna disciplina" se bavi ponaanjem i razlozima zato su se neka ponaanja desila, a ne osuivanjem dece. (Ako grdimo decu zbog njihovog ponaanja, moe im se naruiti slika o sebi i u nju ugraditi slika loeg deteta. To e doprineti da nepoeljno ponaanje postane jo ee); - Dobro je koristiti jednostavna podseanja (npr., "Kocke su za graenje, ne za bacanje") i ohrabrivanja. Ona su mnogo pozitivnija i efikasnija nego ona sa koja poinju sa "nemoj" i "prestani". - Potrebno je da vaspita traga za pozitivnim dejim motivima i ponaanjem i da ih komentarie umesto da istie negativne primere i kanjava decu. - Potrebno je ceniti ono to su deca uradila. Nije dobro "isprazno se diviti" deci, ve im dati specifian, objektivni komentar za ono to su uradila (npr.: "Vidim da si naslikala sliku sa puno plave boje na dnu, a crvene sa strane"; "U redu, kao to ste rekli, staviu to na sredinu nae slike"). 9. Ouvanje potencijala i kultivisanje deje igre Deja igra kao posebno vana delatnost predkolskog deteta ima poseban status u odnosu na ostale aktivnosti kojima se predkolsko dete bavi. Samostalna je, spontana delatnost koja je sama sebi svrha, koja odraava divergentan i ekspresivan nain razmiljanja predkolskog deteta, koja izaziva zadovoljstvo i razdraganost pribliava dete pozicijama stvaraoca. Fiktivnost, simulacija, operisanje predstavama i simbolima, variranje spoljanjih i unutranjih funkcija i pojmova daju miljenju i ponaanju predkolskog deteta posebnu autentinost i vanost. Dete se tokom igre po prvi put distancira od objektivne realnosti, zauzima distancu u odnosu na spoljanji svet i sopstveni repertoar ponaanja, to je posebno vano za razvoj mate, stvaralatva i uvod u formiranje apstraktnog miljenja. Igra je odraz potreba deteta za aktivnou i aktiviranjem celokupnog organizma; ispoljavanje emocija; zadovoljavanje socijalnih potreba; potreba za kretanjem i angaovanjem svih ula; intelektualno ovladavanje stvarnou koja ga okruuje; stvaranje identiteta i svesti o sebi; uklapanje u drutvenu sredinu; ostvarivanje elja i stvaralatvo, samostalno i autonomno delanje.

Zbog izuzetnog znaaja igre, potrebno je u predkolskom periodu igru dece zatititi i kultivisati. Odreene institucionalne forme mogu igru dece ometati razliitim ogranienjima: nefleksibilnom satnicom; fiksiranim prostorima za igru u kojima deca nemaju slobodu kretanja i sluenja te kombinovanja materijala; prevelikom uzrasnom segregacijom i nemogunou ostvarivanja raznovrsnih socijalnih kontakata; linearnim i fiksiranim rasporeivanjem aktivnosti; smanjivanjem mogunosti izbora; pedagogizacijom deje igre i upotrebom potencijala igre iskljuivo u svrhe uenja. Uobiajena podela aktivnosti na "usmerenu" i "slobodnu" igru sasvim je uslovna jer igra dece nikad nije sasvim "slobodna" ak i kad se odvija po detetovom planu, niti sasvim "organizovana" ako je planira vaspita. Nije "slobodna" jer je uslovljena mogunostima deteta, sredinom i prethodnim iskustvom deteta, a ne moe se do kraja organizovati jer je nemogue predvideti sve faktore interakcije, organizovati neiji "unutranji plan" i raznolikost ideja koje e se pojaviti. Budui da igra jeste dragocenost predkolskog perioda, a odrasli je svojim intervencijama mogu prekinuti, neophodno je da vaspitai posvete panju unapreivanju i kultivisanju deje igre. Preporuene strategije vaspitau za ouvanje potencijala deje igre su: - stavljanje na stanovite deteta (uoiti kako dete doivljava materijale i organizuje sopstveno iskustvo tokom igre; to zahteva razumevanje individualnog razvoja svakog deteta; uoavanje ivotnog iskustva deteta; paljivo posmatranje sadraja igre; - lana 338. Zakona postavljanje scene na kojoj igra moe da se odvija (vaspita kao organizator sredine; osoba koja predvia deje potrebe i iskustva; planira prostor, materijale, rekvizite i vreme potrebno da se igra odvija; obezbeuje grau za igru, obezbeuje razliite doivljaje, razgovor, tipove znanja, razliite predmete sa kojima dete dolazi u kontakt; razliite teme, utiske, tumaenja, ukazuje na raznovrstan repertoar igara); - obezbeivanje optimalnih uslova za deju igru: analizom sredine (sa aspekta detetovih potreba i potencijala: sigurnosti; zatienosti; podsticajnosti); analizom detetovih unutranjih prepreka za realizaciju igre; ureenjem fizike sredine (prostor, vreme, sredstva); kreiranjem povoljnih socijalnih odnosa koji omoguuju i pospeuju igru; - obezbeivanje partnerstva u igri - imajui u vidu da dete kroz igru izgrauje znaenje stvari i pojava kroz vlastito iskustvo i da igra predstavlja kontekst gde znanje dobija smisao, vaspita moe postati uesnik igre ako mu deca dozvole; posmatra; paralelni igra; pripoveda; mirotvorac i uvar pravila igre; neko ko povezuje i ukljuuje i drugu decu u igru sl. - proirivanje granica koje igra sa sobom donosi - proirivanje igrovnih scenarija dece (indirektno utiui i oprezno dodajui postojeim scenarijima nove materijale, nove obrasce ponaanja, nove uloge, nove naine prerade postojeih iskustava dece); - uee i igri - u ulozi uesnika igre vaspita mora biti osetljiv na deje nagovetaje i ne sme da ulazi u igru ako nije pozvan. Ukoliko uopte ue u igru kao uesnik, vaspita mora da igra sporednu, a ne glavnu (vodeu) ulogu. Mnogi odrasli uivaju da uestvuju u igri male dece ne shvatajui da posle izvesnog vremena oni kontroliu tok igre i vre uzurpaciju dejih moi; - imajui u vidu cilj da od deteta treba stvoriti osobu koja je otvorena za nova iskustva, fleksibilnu i radoznalu osobu, potrebno je da vaspita obogauje i proiruje sredstva simbolizovanja koje dete stvara u igri, da im pomae da koriste razliite medije; da organizuju svoja iskustva na razliite naine, da koriste svoju matu, da naue da pitaju, posmatraju i eksperimentiu.

OEKIVANE ULOGE VASPITAA

Vaspita je jedna od okosnica vaspitnog programa. Vaspita kao kreator programa vaspitno-obrazovnog rada u vaspitnoj grupi ujedno je i istraiva sopstvene prakse, planira ukupan rad i vaspitnu sredinu. Polazei od posmatranja i razumevanja konkretne dece, dela u skladu s tim planom i procenjuje njegove efekte i valjanost. On omoguava uslove koji e indirektno voditi decu da sama zakljuuju, da ih porede i sukobljavaju sa zakljucima i miljenjem drugih i da ih praktino proveravaju. Podloga za ovakav nain rada jeste specifino ureenje sredine za uenje i omoguivanje raznovrsnih formi interakcije tokom celoga dana: rad u malim grupama, individualni rad, frontalni rad; rad sa decom istog i meovitog uzrasta, aktivnosti u stalnim i povremenim prostorima; formalnim i neformalnim grupama. Uloge vaspitaa su brojne, a neke od vanijih su: uloga vaspitaa u menjanju strukture institucije; uloga vaspitaa u igri; uloga vaspitaa u ouvanju samopotovanja dece, uloga vaspitaa u posmatranju i praenju dece; uloga vaspitaa u planiranju; uloga vaspitaa u organizaciji sredine za uenje; uloga vaspitaa kao istraivaa i njegova uloga u timskom radu. 1. Uloge vaspitaa u menjanju strukture institucije u otvoren sistem vaspitanja Iskustva koja vaspita stie tokom kolovanja mogu biti raznovrsna (duina kolovanja, karakter studija, sastav predmeta, pristupi detetu i detinjstvu, lina iskustva), no radei po Modelu A, on je duan da potuje osnove principe koje program zastupa, realizujui koncepciju vaspitanja kao humanu i stvaralaku, pravei od predkolske ustanove mesto ivljenja za decu, stavljajui deje probleme u iu vaspitnog postupka, negujui autonomnost i samostalnost dece. Model A novih Osnova programa podrazumeva intenzivnu saradnju sa roditeljima i drugim socijalnim okruenjem. To ne znai samo veliki broj kontakata, nego i veliki broj raznovrsnih ponuda i uloga u koje se roditelji, studenti, volonteri i drugi zainteresovani, shodno svojim sposobnostima i sklonostima, mogu ukljuiti. Odrasli u ovom programu nisu lica od kojih se oekuje da budu pasivni posmatrai i sponzori. Oni treba da aktivno uestvuju u vaspitanju dece, da budu saigrai i planeri; organizatori; pomonici, posmatrai; oni koji ravnopravno sa decom i vaspitaima odluuju o svim vitalnim kvalitetima ivljenja male dece. Veina evaluacionih studija potvrdila je injenicu da su samo programi koji su intenzivnije ukljuivali roditelje i ostale zainteresovane u rad vrtia imali dugoronije efekte po vaspitanje i obrazovanje male dece. Vaspita kao profesionalac duan je da kreira takvu atmosferu u kojoj se svi uesnici vaspitnog procesa dobro oseaju i mogu da se aktiviraju na razliite naine. Imajui u vidu razliite oblike organizovanja koje jedna ustanova moe ponuditi deci i roditeljima tokom celoga dana, predkolska ustanova bi trebalo da prostorno i organizaciono razrei mogunost boravka drugih odraslih: trebalo bi npr. predvideti sobu za posetioce u kojoj bi bila biblioteka, igrakoteka, tabla na kojoj bi se planirale zajednike akcije, sto i stolice za radionice i sastanke u maloj grupi, kutak za strune lanke i broure; adaptirati i planirati delove dana kada posetioci mogu dolaziti; predvideti razliite forme rada i razliite forme organizovanja; adaptirati raspored dnevnih aktivnosti prema potrebama dece i roditelja itd. 2. Uloge vaspitaa u igri Deci je potreban vaspita kao saigra, zanimljiv, vedar, koji pomae deci da ispolje samostalnost; pomae deci da artikuliu svoje potrebe i usmere radoznalost; zajedno sa decom trai i kreira materijale za igru; pomae da se otkriju novi aspekti igre i igraaka. On postaje uvar autentinosti deje igre, uvar dejih radova, koji ne prisiljava decu i ne prekida ih; titi igru od preterane pedagogizacije. Proces podrke dejoj igri moemo nazvati podupiranjem, oplemenjivanjem, kultivisanjem, podsticanjem. Vaspita to radi pre svega organizujui sredinu za boravak dece, a zatim zauzimajui odreene uloge koje ne naruavaju autentinost deje igre.

Sredina predstavlja okvir ili kontekst za igru dece. Razliiti sredinski elementi "podupiru" odreene vrste igara. Prostor za igre uloga, npr., podstie i konstruktivnu i dramsku igru, kao i korienje govora. Mali stolovi i stolice podravaju pojedinanu ili paralelnu igru, a tepisi i jastuci pruaju mogunost prijatnog druenja, okupljanja ili osamljivanja. Drugi primer "podupiranja" proizilazi iz mogunosti uticaja prisustva odraslog na deju igru. Kada je podsticanje "preveliko", poinje da gui interakciju dece i onog momenta kada je vaspita preuzme na sebe takve zadatke kao to su iniciranje tema razgovora i kontrola nad redosledom uzimanja uea dece, deca se povlae iz te igre i trae autentiniju priliku za razmenu sa vrnjacima. U spontanoj igri, uloga odraslog trebalo bi da bude skoro neprimetna. To naravno ne iskljuuje mogunost organizovanja voenih igara koje mogu biti manje ili vie direktivne. Strategije voene igre se donekle razlikuju zavisno od prirode materijala i sadraja pojedinih tipova aktivnosti (na primer, likovna i muzika igra moe zahtevati vie voenja kada se uvode novi materijali i tehnike). U svakom sluaju, potrebno je da vaspita podstie igru u svim razvojnim domenima - intelektualnom, socijalnom, fizikom i emocionalnom - i istovremeno da bude paljivi posmatra! Vaspita je uvek istovremeno aktivan u vie razliitih uloga. 3. Uloge vaspitaa u ouvanju dejeg samopotovanja Iako deca sasvim rano ispoljavaju odreene socijalne vetine (npr. ostvarivanje i zadravanje socijalnih kontakata), predstoji im dug put za sticanje mnotva socijalnih vetina, a predkolski period je upravo vreme da se ta socijalna iskustva ostvare i oplemene. Deca ue iz sveta koji ih okruuje i odrasli su modeli za nain stupanja u interakcije sa odraslima i drugom decom. Prisustvo i ponaanje vaspitaa utiu na odnos sa detetom. Deca uivaju u interakcijama sa drugima kada znaju da su voljena. Ona tada imaju manje potrebe da glume, oseaju se sigurno i ponaaju se razumnije. Deca se razvijaju u socijalnom smislu tako to ue prihvatljive naine ponaanja prema drugoj deci i odraslima. Deca se razlikuju po stepenu razvijenosti socijalnih vetina. Socijalni razvoj dece je pod uticajem brojnih faktora. Neki od njih su: detetov porodini ivot i odnos s ljudima s kojima ivi, kako odrasli reaguju na dete; deje fizike osobine (one mogu postati socijalni nedostaci ukoliko deci ne pomognemo da se adaptiraju na njih); mesto gde dete ivi; razliite zajednice i kulture kojima im pripada i koje neguju razliite vrednosti i ponaanja; ekonomski status porodice i poloaj u lokalnoj zajednici. Nain na koji ustanova realizuje program takoe utie na deje ponaanje i odnos prema drugim ljudima. Disciplinovanje podrazumeva usmeravanje dece tako to im pomae da preuzmu kontrolu nad svojim ponaanjem. Osnovni cilj disciplinovanja obuhvata pomaganje deci da razviju samokontrolu. Jedna od najvanijih odgovornosti vaspitaa jeste pomaganje deci da izgrade oseaj samopotovanja. Izuzetno je vano sluati decu. Sluanjem dece vaspita postaje svestan ciljeva dejeg ponaanja. Kada se koristi "negativan" renik, deca se obeshrabruju. Deca esto prestaju da isprobavaju svoje ideje ako osete da im se ne odobrava ili ako se oseaju neuspeno. Decu je potrebno ohrabriti da priaju o tome kako i ta su mislila i kako se oseaju, a ne o onome ta su uinila. Razvijanjem renika i pomaui deci da izraze svoja oseanja, deca e biti u stanju da koriste rei umesto nasilnog i neartikulisanog ponaanja na koje ih ponekad navode njihova oseanja. Osobe sa veim stepenom samopotovanja bie ponosne na svoje uspehe, preuzimae odgovornost, bolje e tolerisati osujeenja, sa entuzijazmom e pristupiti novim izazovima, pokazivae irok spektar emocija i oseanja. Deci je potrebna pomo u konstituisanju samopotovanja jer se nalaze u prirodno asimetrinom poloaju u odnosu na svet odraslih.

Preduslovi za stvaranje dobrog samopotovanja su: odobravanje, stvaranje klime poverenja, davanja detetu oseaja moi i uspenosti, prihvatanje deteta takvog kakav jeste, negovanje odgovornosti za svoje postupke i samouvaavanje, ali i uvaavanja drugih, tolerisanje greaka i modelovanje ponaanja sopstvenim primerom. Neki od specifinih postupaka za izgradnju samopotovanja su: autentini razgovori s detetom, potovanje detetovih potreba da uradi ono to je u stanju da uradi, izbegavanje poreenja i negativnih oznaavanja postupaka, verbalna i neverbalna podrka, stvaranje situacija u kojima je dete aktivno i moe da uestvuje i prezentuje svoj rad, prihvatanje detetovih izbora i onoga to je za dete vano, planiranje organizovanje i ohrabrivanje aktivnosti u kojima je dete nezavisno, a odrasli nudi pomo samo kada je to neophodno itd. 4. Uloga vaspitaa u regulisanju socijalnih odnosa Za izgraivanje saznanja posebno su znaajne interakcije meu decom u malim grupama. Usmerena na jedan predmet saznanja, deca iznose ideje, dopunjuju jedni druge ili sukobljavaju miljenja, dolaze do zajednikih reenja. Uloga vaspitaa je da stvara uslove za takve konstruktivne razmene meu decom, organizacijom rada u malim grupama i sopstvenim partnerskim i neautoritarnim stavom. Budui da je jedna od centralnih ideja programa Modela A individualizacija rada sa decom, polazi se od pretpostavke da se deca veoma razlikuju i da je za svaku grupaciju dece tokom dana potrebno neto ponuditi. Deca u pojedinanoj grupi mogu biti manje ili vie motorno spretna; sa manjim ili veim intelektualnim kapacitetima, sa sklonostima da ponavljaju sadraje, sa specifinim interesovanjima; sa ozbiljnim problemima u uenju ili nadarena; sa sklonou prema umetnikim aktivnostima ili ne itd. U toku svakodnevne ponude treba predvideti sadraja za svaku od tih grupacija. Znajui svoju grupu vaspita svakoga dana planira i nudi deci mnotvo aktivnosti. Da bi se zadovoljila razliita interesovanja i osobenosti grupe dece, u toku dana potrebno je ponuditi bar est grupnih aktivnosti razliitog karaktera: razliite tematike (koje pokrivaju razliita interesovanja i potrebe dece), razliite prirode (umetnike, nauno orijentisane, praktino-ivotne, komunikacijske itd.), razliito locirane (neke e se deavati u centru sobe, neke u hodniku, neke napolju, neke u specifinim delovima sobe, neke u lokalnom okruenju), razliitog motornog statusa (neke mirne, neke dinamine), razliitog stepena struktuiranosti (neke e biti usmerene na dete, neke na vaspitaa; neke e se raditi sa polustruktuiranim materijalom, neke sa gotovim i sl.), razliite teine i razliitih razvojnih mogunosti. Iako su male grupe najpodobnije za bogatiju razmenu i meusobnu interakciju predkolske dece, to ne znai da se u toku dana ne deavaju aktivnosti frontalnog karaktera. Neke od njih su upravo podobnije za rad sa celom grupom dece: npr. muzike aktivnosti, fizike, pokretne igre, plesne aktivnosti, itanje pria itd. Da bi se rad u malim grupama odvijao nesmetano, one moraju biti izbalansirane. Vaspita ne moe u isto vreme boraviti u etiri-est malih grupa gde svako od dece eli neposredan kontakt, eli neto da pita, eli povratnu informaciju. Iako vaspita moe ii od grupe do grupe, poeljno je da svoj rad isplanira tako da neke od grupa dece mogu funkcionisati sasvim samostalno, odnosno da je deci u tim grupama dat materijal i zadatak sa kojim se sasvim samostalno mogu baviti. To od vaspitaa zahteva temeljniju pripremu i svakodnevno doziranje ponuenih sadraja vodei rauna i tome da su sadraji u vezi sa interesovanjima, potrebama i osobenostima grupe dece sa kojom radi. 5. Uloge vaspitaa u posmatranju i praenju dece Kod programa "otvorenog tipa" posmatranje i praenje ima sutinsku ulogu u procesu planiranja. Ono se dogaa stalno jer je osnova za budue korake u realizaciji i rezultati opaanja se ukljuuju u plan i proces evaluacije kako dece, vaspitaa, tako i samog programa.

Posmatranje je osnova za evidenciju o napretku dece i neophodno davanje povratnih informacija roditeljima o tome kako njihova deca napreduju i kakve su im razvojne (ne)mogunosti. Veoma je bitno zajedno s roditeljima napraviti plan kako ojaati razvojne mogunosti kod odreenog deteta, a kako podstai ono to dete ve prirodno poseduje. Posmatranje je takoe osnova za identifikovanje dece sa specifinim razvojnim ili obrazovnim potrebama, kao i za planiranje individualizovanih vaspitnih metoda. Sem obavljanja posmatranja radi planiranja, vano je znati kako deca vide samu sebe i kako se oseaju. Da bismo to saznali, potrebno je da posmatramo decu u odnosu na njihovu neposrednu okolinu vrnjake, roditelje i vaspitae. Mogu se posmatrati ponaanja dece, kontakti s drugima, emocije koje deca ispoljavaju, naini na koje pristupaju novim informacijama, naini na koje reavaju probleme, njihova motorna spretnost, aktivnosti koje biraju, saradnja sa drugom decom i odraslima, naini na koji funkcioniu u nekom domenu razvoja, repertoar igara, osobine linosti, koje aktivnosti najee biraju itd. Cilj pojedinanog posmatranja zavisie od svrhe, vremena i metoda koje stoje na raspolaganju. Ne mogu se svi fenomeni posmatrati na isti nain i istim metodama jer se odreena ponaanja manifestuju na razliite naine, razliitom uestalou i mogunou neposrednog sagledavanja. Metode posmatranja varirae od sasvim kratkih anegdotskih beleaka, preko ozbiljnijih i vie sistematskih metoda posmatranja sa paljivim odabirom uzorka ponaanja i dinamike posmatranja, do izrade studije sluaja za pojedinano dete ili grupu dece (posebno prilikom integracije dece sa posebnim potrebama). Za svako dete ipak je vano da vaspita poseduje odgovarajuu dokumentaciju u kojoj e sabirati sve svoje napore u vezi sa posmatranjem pojedinanog deteta. Ta dokumentacija imae razliitu homogenost, jer je nekad posmatranje lako i brzo se obavlja, a neke se pojave moraju posmatrati dugoronije i temeljnije. U toj dokumentaciji potrebno je bar dva puta godinje primeniti neku od razvojnih skala koja pokriva sve aspekte razvoja i koja e nam pomoi u izradi individualnog profila i snimanja napretka deteta. U njoj e, meutim, biti mnotvo sporadinih informacija ijom analizom moemo pratiti ta pojedinano dete zanima i kako se ponaalo u odreenim situacijama: razliiti radovi deteta, izjave roditelja o tome ta njihovo dete zanima, fotografije, video-snimci, radni listovi koje je dete popunjavalo, omiljena igraka i aktivnost, tabele koje prate porast odreene vetine, statistike o poseenosti odreenih delova prostora u vaspitnoj sobi, zapisi i beleke sa sistematskih posmatranja deteta, izjave same dece, opisi reakcija deteta na odreene situacije itd. Najbolje je sve ove beleke drati u posebnom registratoru da bi imali uvid i deca i roditelji. Od deteta bi trebalo traiti saradnju prilikom odabira radova, naime dete ima pravo da odabere rad koji se njemu najvie svia, da stavi ako eli i vei broj radova, da zajedno sa roditeljem povremeno razgleda svoj dosije (portfolio) i komentarie svoja postignua. Vaspita u dosije stavlja informacije koje je sakupio i radove koje on smatra relevantnim i tipinim pokazateljima nekog ponaanja. Dosijei bi trebalo da stoje na javnom mestu u vaspitnoj sobi i da svima da budu dostupni. Da bi proces praenja bio objektivniji, potreban je vei broj beleaka, radova i zapaanja. Beleke moraju biti odreenog kvaliteta da bi proces analiziranja beleaka bio laki i transparentniji. Dobra beleka o detetu kao rezultat naeg posmatranja: - nudi informaciju o datumu, mestu i situaciji u kojoj se akcija odigrala (Potrebno je opisati okruenje u kome se dete posmatra da se dogaaji kasnije ne bi pogreno protumaili i izvukli iz konteksta te na taj nain pogreno interpretirali, npr. ta je dete reklo o svom crteu i da li ga je radilo samo ili u grupi, koliko dugo i sl.); - opisuje akciju deteta, reakcije drugih ljudi koji su ukljueni u tu situaciju i odgovor deteta na ove reakcije;

- navodi ta je reeno detetu i ta je dete reklo u sekvenci koja se opisuje; - opisuje znake raspoloenja (raspoloenje deteta, gestove, jainu glasa i izraze lica koji nam signaliziraju kako se dete osea. Sama beleka ne bi trebalo da se bavi interpretacijom detetovih oseanja, ve samo da obezbedi znake na osnovu kojih onaj ko ita moe prosuditi kako se dete osealo); - dovoljno je obuhvatna tako da pokriva celu epizodu ponaanja (opis akcija ili konverzacija u koje je dete ukljueno mora obezbediti dovoljan broj informacija da onaj koji ita moe logiki povezati celu radnju i stei utisak o celokupnoj situaciji). 6. Uloga vaspitaa kao istraivaa Kljuna komponenta ovakvog naina razvijanja programa je mogunost i sposobnost vaspitaa da razvijaju, razmenjuju s drugima i istrauju svoj rad. Vaspita u toj poziciji postaje "reflektivni praktiar" osoba sposobna da procenjuje i kritiki razmatra efekte svoga rada. Potrebe vaspitaa za istraivanjem povezane su za svaki momenat njegove prakse. Postoji potreba da se istrauju novi oblici saradnje s porodicom, novi naini posmatranja i praenja dece, novi sadraji i oblasti koje se mogu raditi sa decom (pre 50 godina nije se, na primer, u toj meri razmiljalo o ekolokim aktivnostima, dejim pravima...), nove funkcije predkolske ustanove i oblici organizovanja, nove tehnike i metode rada... To vaspitau daje priliku da kreativno i stvaralaki realizuje svoj poziv, ali u isto vreme ga obavezuje da svoj profesionalni poziv, sam program i nain drutvene brige o deci kritiki sagledava, analizira i menja. Proces istraivanja se u razliite svrhe obavlja na razliite naine, ali radi praenja svog profesionalnog razvoja vaspita mora biti osposobljen da: vodi male projekte u svojoj ustanovi, poznaje prednosti akcionog istraivanja, poznaje tehnike razmene iskustava i razmiljanja o razliitim aspektima svog rada, poznaje tehnike i naine sakupljanja i analize podataka dobijenih na razliite naine (anketom, upitnikom, intervjuom, video-zapisom, posmatranjem), zna da napravi plan akcije i organizuje iskustvo na razliite naine, zna da protumai podatke dobijene sa razliitih izvora itd. Znajui da kolovanje vaspitaa obino ne pokriva sva pomenuta metodoloka znanja, za poetak dovoljna je analiza mikropedagokih situacija sopstvene prakse uz iskrenu i potenu razmenu sa kolegama i roditeljima. Vaspita kao refleksivni praktiar - to je vaspita koji misli na svoj rad, odnosno povezuje, s jedne strane, miljenja, razmiljanja i, s druge strane, iskustva iz prakse. To podrazumeva: - vienje vaspitaa kao istraivaa sopstvene prakse (to proistie iz principa povezanosti teorije i prakse, a znai potrebu da vaspita poseduje odgovarajua znanja koja su potrebna za istraivanje, spremnost da se menja i razvija, stav otvorenosti za odluke i potrebe konkretnog okruenja i konkretne situacije, naviku preispitivanja i istraivanja raznovrsnih fenomena: svog miljenja, znanja, naina reagovanja na probleme, samih problema i njihovih uzroka i posledica, okolnosti u kojima se javljaju); - vienje vaspitaa kao aktera i kreatora sopstvenog razvoja, programa, kao i ueg i ireg okruenja (to znai da poseduje odgovarajue stavove otvorenosti, spremnosti na angaman i inicijativu, doivljavanje kontinuiranog uenja kao dela profesionalnog identiteta); - vienje vaspitaa kao onog ko samostalno odluuje o svojoj praksi i sopstvenom razvoju;

- vienje vaspitaa kao saradnika i onih koji razvijaju svoju profesionalnu grupu (to proistie iz potovanja timskog rada i uvaavanja profesionalne zajednice); - vienje vaspitaa kao celovite linosti (to proistie iz znaaja koji se pridaje etikim i afektivnim, a ne samo kognitivnim aspekatima rada); - vienje vaspitaa kao onoga ko opaa i definie, a ne samo reava probleme vaspitno-obrazovne prakse (to proistie iz razumevanja vaspitno-obrazovne situacije kao kompleksne i podrazumeva visoke intelektualne sposobnosti vaspitaa, osetljivost za probleme, sposobnost da adekvatno upravlja nesigurnou, poseduje toleranciju na neizvesnost). Vaspita ne moe unapred znati i predvideti sve elemente buduih dogaanja. Situacija u kojoj se refleksivna praksa javlja je takva da nema ni sigurnog optimalnog reenja, pa ak ni unapred definisanih problema koje je potrebno reiti. Zato je normalno da se ne moe sve isplanirati unapred i nemogue je poistovetiti plan i realnost. Ove odlike situacija u kojima vaspita svakodnevno deluje zahtevaju od vaspitaa ne samo nefrustriranost zbog neizvesnosti, ve i sposobnost da se brzo donose odluke i prilagoavaju planovi, spremnost da se ispituje znaenje pojedinih dogaaja u konkretnim situacijama, za konkretnu decu, u odreenom irem kontekstu, uvianje da je preispitivanje, prilagoavanje i menjanje deo posla, a ne posledica greke. Refleksivna praksa nije samo osobina vaspitaa kao pojedinaca, ve odlika programa u celini koja se ogleda u vrednostima i idejama na kojima se program zasniva, kao i u praktinim postupcima kroz koje se izraava. Moe se rei da ona predstavlja i vie od odlika samog programa: odliku naina ivota pojedinaca i zajednice, odnosno vrstu kulture. 7. Uloga vaspitaa u timskom radu sa ostalim akterima i drugim realizatorima programa Iako svaki praktiar neminovno vrednuje i decu i sopstveni rad, spontane evaluacije ne moraju biti (i po pravilu nisu) uvek pouzdane, tane i sigurne, niti automatski dovode do osveivanja i samokorekcije u skladu sa uvidima. Zbog toga je veoma korisna profesionalna kritika, uzajamna i zajednika evaluacija grupe vaspitaa - posebno ako se zasniva na objektivnom materijalu, otvorenoj, tolerantnoj i demokratskoj raspravi sa argumentima. Od vaspitaa vaspitno-obrazovnog programa po modelu "otvorenog sistema vaspitanja" oekuju se kompetencije i u drugim, a ne samo obrazovnim delovima programa. On svakako jeste osoba koja je odraz nae savremene kulture, ali sa sposobnou kritike analize i preispitivanja kako sebe, tako i programa koji realizuje. Rad u ustanovi potrebno je organizovati kao skup odraslih, zrelih ljudi iji je posao dogovaranje i preispitivanje u traganju za novim vrednostima i znaenjima. Vaspita mora biti svestan da e kvalitet njegovog rada zavisiti od mogunosti kontakata sa osobama drugih profila i profesija. Njemu svakako preostaje posao da dobijene informacije sa razliitih strana adaptira svojim i potrebama dece. Za tu ulogu potrebno su mu solidno komunikacijsko znanje i posedovanje kritikog miljenja, snalaenje u socijalnim situacijama razliitih vrsta (npr. konflikti u ustanovi ili lokalnim zajednicama i sl.) i organizacione sposobnosti. U konkretnom smislu bie mu potrebno da zna: - kako da dobije informacije o efektima svog rada; - kako da organizuje razmenu miljenja sa ljudima razliitog uzrasta i profesija;

- kako da sarauje u timu i ta se od njega oekuje; - kako da zajedniki sa decom i roditeljima izgradi viziju njihovog angamana; - kako da razreava konfliktne situacije u grupi ljudi; - kako da vodi razliite forme rada: debate, radionice, diskusione grupe, individualne sastanke, savetovalite, posete, organizuje i prati rad u maloj grupi; - kako da se na nenasilan nain uz pomo argumenata suprotstavlja miljenjima sa kojima se ne slae; - kako da inicira i sprovede akcije u lokalnom okruenju itd. Priroda timskog rada dovodi do boljih efekata ako se ispotuju osnovne odlike timskog rada (zajedniko kreiranje vizija i ciljeva kojima e se tim baviti, empatija i saradnja svih lanova tima, stalna razmena, podela uloga i odgovornosti, aktivno sluanje drugih lanova tima, kreativno razreavanje suprotnih miljenja, donoenje konsenzusa i zajednikih odluka i sl.). U sluaju loe organizacije uloga, nepravilnog zasnivanja temelja timskog rada, krutog pridravanja hijerarhijske strukture organizacije i distribucije moi, najvie e trpeti deca, a zatim i lokalno okruenje ukljuujui i same vaspitae koji e na taj nain ostati profesionalno izolovani.

PLANIRANJE I EVALUACIJA
- Planiranje vaspitno-obrazovnog rada je uslovljeno brojnim faktorima koji utiu na proces planiranja (funkcija, struktura i organizacija ustanove). Svaka ustanova na specifian nain planira i realizuje svoje planove zavisno od realne dece i uslova u kojima ona ive. - Potreba za planiranjem postoji na vie nivoa: planiranje koje se odnosi na rad ustanove u celini, na nivou vaspitne grupe, nivou manje grupe dece i na nivou pojedinanog deteta. - U duhu sa naelima rada sa predkolskom decom i uvaavanja deteta, u proces planiranja ukljuena su i sama deca. - Planiranju vaspitno-obrazovnog rada prethodi sistematsko praenje: posmatranje, sluanje, spremnost i sposobnost da se svako dete upozna i razume. - U planiranju, kao i u praktinom radu, vano je dosledno slediti ciklus: posmatranje, planiranje, delanje, praenje i procena efekata delovanja. - Evaluacija je sastavni deo svakog uenja, pa i uenja predkolskog deteta. To je aspekt uenja koji vodi osveivanju znanja kako u radu vaspitaa, tako i kod same dece. - Konstantno se evaluira rad cele ustanove, sopstveni rad, sama deca. Vaspitno-obrazovni plan se pravi na osnovu uoenih interesovanja dece (deteta), problema ili uoenih tekoa. Plan sadri predloge za vaspitne akcije sa pretpostavljenim (eljenim, oekivanim) efektima. Naknadnim praenjem, posmatranjem i analizom vaspita utvruje da li plan stvarno dovodi do eljenih efekata. Posmatranje je osnova za daju evaluaciju planiranog, a rezultat same evaluacije je polazite za dalje planiranje.

Planiranje i procenjivanje vaspitno-obrazovnog rada ima u Modelu A specifino odreenje. Za razliku od tradicionalnog pristupa gde se planiranje esto svodi na vremensko rasporeivanje "gradiva", planiranje u Modelu A blie je pojmu programiranja: stalnog kreiranja programa u zavisnosti od aktuelne prakse. U otvorenom sistemu vaspitanja detaljan program uenja nije dat unapred, ve nastaje u interakciji dece, odraslih i sredine u kojoj borave. Planiranje je stoga kontinuiran proces, sastavni deo vaspitne prakse, a ne formalan proces, unapred dat. Umesto orijentacije na produkte i sadraje, u ovom modelu prilikom planiranja treba vie povesti rauna o procesu i vetinama koje e deca dugorono sticati. Umesto koncentracije na ciljeve i na to ta e deca raditi, ovaj program sugerie da treba razmiljati i o zadacima koje definie vaspita planirajui ne samo sadraje i ciljeve, nego i interakciju dece, individualizaciju rada, saradnju s porodicom, organizaciju sredine za uenje. Umesto planiranja i po nekoliko meseci unapred, planiranje u ovom programu je interaktivno: ne moe se obaviti bez uea dece i roditelja, to mu daje dinamian i neposredan karakter. Na praktinom planu, planiranje ne polazi samo od pitanja ta i kako ("ta u da radim?" i "ta elim da postignem?", "Kako da stvorim uslove za to?"), nego i zato ("Zato elim ba to da postignem?", "Zato planiram takav nain rada?", "Zato se deca zanimaju za to i to?"). Bavljenje ovim pitanjem vodi evaluaciji samog planiranja, preispitivanju da li su i u kom stepenu planirane konkretne akcije saglasne sa pretpostavkama o detetu, njegovom uenju i razvoju, ciljevima vaspitanja i naelima vaspitno-obrazovnog rada. U Modelu A mogue je planirati tematski, kao i po vaspitno-obrazovnim oblastima. Tematsko planiranje (rad po projektima ili centrima interesovanja) i rad po oblastima podjednako slede interdisciplinarnost pristupa ako se aktivnosti iz vie razliitih podruja (oblasti) ili razliiti materijali i aktivnosti u okviru iste oblasti nude deci kao izbor. U planiranju i u praktinom radu vano je dosledno slediti ciklus: posmatranje (upoznavanje i razumevanje dece, i to ne samo globalno, nego u razliitim konkretnim situacijama i u vezi sa specifinim ciljevima; imajui u vidu da je vano ne samo paualno, nego stalno posmatranje dece i procenjivanje njihovog razvoja), planiranje (na osnovu opaenog i procenjenog), delanje (direktne i indirektne intervencije vaspitaa), praenje i procena efekata delovanja (koja postaje osnova za dalja planiranja). Budui da se od cele organizacije programa i planiranja oekuje fleksibilnost, na prvi pogled moe izgledati da vaspita ne treba ili treba minimalno da se priprema. Naprotiv, njegove pripreme su vee nego kod uobiajenog i tradicionalnog naina rada, jer se ciljevi i sadraji moraju otkriti tokom realizacije programa. Vaspitai otvorenih programa vaspitanja veliki deo procesa planiranja posveuju evaluaciji i samoevaluaciji sopstvenog rada. Evaluacija je sr pedagokog angamana i posveivanja, te osveenja naeg vaspitnog delovanja. Praenje i procena razvoja dece, njihovog ponaanja, potreba, napredovanja u razvoju, ali i tekoa koje imaju, upravo su u funkciji planiranja vaspitnog rada i procene njegove adekvatnosti. Evaluacija ima pedagoku svrhu i opravdanje samo ako pomae samoevaluaciji (osveivanju) onoga koji se vrednuje i onoga koji procenjuje. Zato je neophodno je da sami vaspitai budu ukljueni u proces spoljanjeg vrednovanja rada ustanove kao celine. Tek zajednikim procenjivanjem (procena vie ljudi) realizovanog programa evaluacija e postii objektivniji karakter. Evaluacija je i potencijalni sastavni deo uenja kako vaspitaa, tako i dece, dostizanje svesti da se neto zna uraditi na odreen nain. Samoevaluacija je procena odnosa izmeu namera, naeg delovanja i postignutih efekata. To je aspekt uenja koji vodi osveivanju znanja. Podsticanje smisaonog uenja kod dece vodi razvoju integrisane i zrele linosti. Podravanje i stimulisanje svesti o sopstvenom znanju, kako kod sebe, tako i kod dece, jedan je od bitnih zadataka vaspitaa. Konstruktivne razmene i interakcije meu decom u malim grupama, zajedniko reavanje problema i partnerske intervencije vaspitaa pomau takve interakcije. Sa svoje strane vaspita podstie deje samouvide, njihovu svest o

sopstvenom znanju, sopstvenim primerom - tako to opisuje, obrazlae i procenjuje sopstvene postupke, ali i postupke i naine rada deteta. 1. Uloge vaspitaa u planiranju i evaluaciji Vaspita bi trebalo da posmatra deiju igru i ukljuuje one materijale ili tehnike za koje pretpostavlja da e biti u skladu sa dejim spontanim interesovanjima. Na ovaj nain se ukrtaju poznavanje sadraja pojedinih oblasti i tipova aktivnosti koje odrasli imaju u svom repertoaru, sa njegovim oseajem za deja prethodna iskustva i trenutne interese. Stvarni program koji je usmeren na dete ujedinjuje interesovanja odraslog i interesovanja koja su primeena kod dece za vreme njihove igre. Ovakva strategija planiranja predstavlja suptilno organizovanje od strane odraslog, i zahteva dobro usklaene vetine posmatranja i analiziranja dejeg ponaanja. U ovoj strategiji, iako se potuju interesovanja dece, vaspita stvara mogunosti i postavlja pitanja koja bi mu razjasnila stvarna interesovanja i teme kojima se deca bave. Na taj nain zajedno sa decom i roditeljima dolazi se do optimalnog sadraja i ciljeva koji i za decu i za vaspitaa imaju smisao. Vaspita planira ne samo ciljeve i sadraje (kao tradicionalni vaspita), nego i moguu interakciju; veliki broj sadraja razliite prirode i statusa; tzv. rezervne aktivnosti (ako doe premalo dece ili previe dece, ako deca ve poznaju ponuene sadraje i sl; sadraje koji e se realizovati uz pomo roditelja ili volontera; sadraje koji pokrivaju ceo dan bez obzira da li on u njima ima manje ili vie aktivnu ulogu). On dolazi pre dece i priprema sredinu za uenje, pogotovo sadraje i materijale koji e se odvijati bez njegove pomoi. Njegova briga prilikom planiranja moe se usmeriti na sledee: kako deca da budu bezbedna, nain formulisanja problema; podsticanje ideja koje deca produkuju i stvaralatva; naine poduavanja da bi se doprlo do sve dece; stil davanja direkcija, povratnih informacija i uputstava; praenje i procenjivanje uspeha; podsticanje procesa generalizacije kod dece; naine individualizacije; naine podsticanja samostalnosti i kritinosti itd. Igrovna iskustva potrebno je ugraditi i u fazu evaluacije. U ovoj fazi vaspita esto uoava nova deja interesovanja koja se javljaju tokom realizacije jedne teme i zatim ih koristi za novi krug obuavanja koji je generisan interesovanjima. Korienjem posmatranja i analize deavanja u svim fazama uenja postavljanju pitanja, formiranju pojmova i vetina, kao i u evaluaciji efekata uenja - odrasli ostvaruju neposredan uvid u deji nain gledanja i napredak u savladavanju ciljeva, i na taj nain odravaju realistinu sliku o procesu poduavanja. U programu Modela A posebno se naglaava samoevaluacija. Time se elelo istai da se na profesionalni rad ne zavrava realizacijom, pogotovo ne apologetskim realizacijama: sve je bilo u redu, deca su bila zadovoljna, svi su ciljevi realizovani... Ono to "boji" pristup planiranju Modela A, to je upravo proces samokritine ocene uraenog, koji je neophodan za dalje planiranje. Evaluacija bi trebalo da istakne stvari na kojima je vaspita manje radio, vetine kod dece koje su planirane, a nisu i kompletirane, vaspitno-obrazovna podruja koja su u odreenom periodu bila manje zastupljena, procene razloga odstupanja od plana i realizacije itd. Jedna od glavnijih uloga vaspitaa u ovom programu je svakako evaluatorska: on sa decom i roditeljima, kao i sa svojim kolegom vaspitaem, povremeno pravi rezime zajednikih dogovora i neku vrstu samoevaluacije zajednikih akcija. Zajedno sa celim kolektivom on je deo tima koji radi na zajednikim ciljevima i odlukama. Tokom procesa planiranja vaspitau su dakle neophodne vetine: - fleksibilnog planiranja (planiranja velikog broja sadraja i situacija, organizacionih formi i mesta gde e se uenje odigravati - da bi deca imala dovoljno izbora); - tzv. razgranato planiranje, mrenog karaktera (razvijanje teme ili projekta);

- planiranje dogovornog karaktera u kome uestvuju deca, roditelji i drugi vaspitai; - planiranje sa povratnom spregom: plan-akcija-evaluacija, i na osnovu nje dalje planiranje; - integracija opaenih nalaza o deci (njihova interesovanja, sposobnosti, deavanja) u neposrednu realizaciju plana; - interaktivno reagovanje tokom realizacije aktivnosti (spremnost na preusmeravanje; odustajanje od nekih delova tema; redefinisanje; uklapanje evaluacionih nalaza u sledei plan; - planiranje saradnje sa okruenjem i svim mestima na kojima se uenje dece moe najoptimalnije ostvariti; otkrivanje razliitih resursa i medija kroz koje deca mogu uiti na razliite naine; - znanje velikog broja tehnika kojima e se procenjivati napredak dece i sopstveni rad (sistematska i neformalna posmatranja, razgovori s decom, kolegama i roditeljima, voenje beleaka o deci, voenje dosijea o dejim radovima i postignuima iz razliitih razvojnih aspekata, korienje skala procene razvoja deteta, upitnika, pravljenje video-zapisa, praenje deteta preko normativnih skala, voenje intervjua i diskusija, itd.). 2. Uloga vaspitaa u organizaciji situacija uenja Na osnovu zajednike vizije o tome ta e raditi, vaspita zajedno s decom pre svega kreira ambijent u kome e se uenje dogaati. Ne zaboravljajui da je vaspitna soba i predkolska ustanova mesto ivljenja dece, soba se ureuje tako da postane prijatan ambijent za uenje. Vaspita, naravno, vie od dece poznaje medije i tipove aktivnosti koje odreeni projekat ili tema mogu zahvatiti. Nije potrebno temu koja se zajedno sa decom odabere "tegliti" da traje odreeno vreme i "provlaiti je kroz sve vaspitne oblasti" - ona e po svojoj prirodi uvek vie pripadati nekom od aspekata razvoja i trajae onoliko koliko interesovanje dece za nju traje jer je za njih razvojno znaajna. Poneke teme ak i kod male dece traju nekoliko meseci jer su ona za njih ivotno zainteresovana. U toku dueg vremenskog perioda izbor tema pokriva sve aspekte razvoja jer deca imaju prirodnu potrebu da angauju sva svoja ula i potencijale. Sami mediji i tipovi aktivnosti zahtevaju potovanje odreenih pravila. Umetniki mediji, na primer, trae puno nestruktuiranog materijala, eksperimentalne aktivnosti puno koncentracije i specifino araniranog prostora, motorne aktivnosti puno otvorenog prostora... Vaspita ih mora poznavati pre nego to se upusti u organizaciju sredine za uenje. On na predloge dece kako bi se odreena tema mogla organizovati dodaje i svoje predloge, imajui u vidu koje bi sredine, izvori i materijali bili najoptimalniji za rad na toj temi. Vaspita i sama vaspitna soba u tom smislu postaju zatim jedan veliki "podsetnik" koji e decu stalno podseati na to ta su se dogovarali, ta im stoji na raspolaganju, gde su stali u procesu napretka rada na temi, ta im stoji na izboru. Sobe u kojima se realizuje ovakav tip programa odiu sadrajima koje deca rade (na zidovima se nalaze planovi, deji radovi, tabele za procenjivanje napretka koje deca sama popunjavaju, dogovori o temi, posteri, izjave o tome ta su deca htela, ta su roditelji izjavili i sl.). To se moe videti po zidovima soba, hodnicima i svim prostorima. Naravno, u predkolskoj ustanovi se svakodnevno dogaaju i druge aktivnosti koje nisu uvek vezane za temu (fizike aktivnosti, spavanje, obedovanje, sezonske posete, nenadane posete...), a njih je takoe potrebno organizovati u odreenim prostorima i na prijatan nain. Vaspita dakle za svaku temu pravi popis "mesta za uenje" (napolje, unutra, u lokalnoj zajednici, na koliko punktova, u kom delu sobe), potrebnog materijala u skladu sa medijima i akterima koji e biti angaovani (npr. desie se u vezi sa odreenom temom, izrada rekvizita, tabela za procenjivanje uspenosti, didaktikog materijala vezanog za tu temu, poziva i broura za roditelje..) i menja neto u sobi postavljajui temu i unosei neto novo na zajedniki dogovor sa decom i roditeljima.

Budui da treba da podstakne razliite tipove uenja i nivoe znanja i vetina koje e deca savladati kroz pojedinanu temu, vaspita nadalje razmilja o moguim sadrajima i njihovom balansu. Kao ponuda uz odreenu temu, potrebni su sadraji razliite prirode. Oni su razliiti jer treba da odgovaraju razliitim sposobnostima dece, razliitim aspektima razvoja, razliitim tipovima dece uzimajui u obzir njihovo predznanje, poreklo i sklonosti. Neki od sadraja bie tei, neki laki, neki dinaminiji, neki e se odigravati u sobi a neki na drugim mestima za uenje itd. Razmiljajui o njima vaspita im u isto vreme odreuje mesto i vreme deavanja, kao i proceduru (na koliko e punktova deca sedeti, koliko dece e biti ukljueno u koju grupu, kad e koji sadraj da se deava, koji su sadraji buniji pa mogu da ometu drugu decu u njihovom radu, kod kojih punktova e deci biti potrebna vea pomo vaspitaa u radu, a koje male grupe e moi samostalno da rade zavisno od materijala i prirode aktivnosti). Posle "skiciranja" nacrta za sadraje, vaspita pravi selekciju uzimajui one sadraje koji vie odgovaraju individualnim i grupnim karakteristikama dece, mogunostima saradnje sa roditeljima i lokalnom zajednicom i mogunostima samostalnog rada dece, te bira one sadraje koji su "generativniji" i mogu dovesti do bogatijih i zanimljivijih efekata i proirivanja dejeg iskustva. Ukljuivanje roditelja takoe se paljivo planira, kao i saradnja sa lokalnom zajednicom, a zatim i druge aktivnosti koje se odvijaju van teme (obavezne svakodnevne fizike aktivnosti, posete, saradnja sa timom vaspitaa iz ustanove, saradnja sa drugim profilima i akterima koji utiu na realizaciju rada). Rad sa temama i projektima ne moe se unapred dugorono planirati jer teme biraju deca (ne moemo npr. predvideti sve teme koje e deca tokom godine raditi, niti e sve teme biti aktuelne za svaku grupu dece odreenog uzrasta), ali se dugorono planiraju ishodi koje elimo postii sa decom. Rad na planiranju i organizaciji je svakodnevan jer se teme tokom realizacije razvijaju, dodatno definiu i odvijaju u pravcu koji je smisaon za decu. Svaka se tema ili projekat koji deca razviju u isto vreme odlikuje i organizacijom i fleksibilnou. Vaspita svakodnevno planira i organizuje vie razliitih sadraja i prilika za razliite tipove interakcija i naina uenja. Svaki od ponuenih sadraja se na kraju dana zajedno s decom analizira da bi deca postala svesna onoga to se dogaalo. Kroz razgovor vaspita dobija podatak o tome: ko se gde igrao, ta je koja grupa radila, ta su nauili, ta je deci bilo vano i kako se oseaju. Zatim sledi dogovor o sutranjem danu. Taj razgovor se moe voditi i u jutarnjim satima, ali svakako kad je prisutna cela grupa dece. Posebno je vano da vaspita isplanira nain na koji e uestvovati u radu dece: da li e u odreenoj grupi dece biti samo saigra, u kojoj e biti posrednik, u kojoj davati sugestije i direkcije, u kojoj posmatrati dete ili grupu dece i na koji nain, u kojoj grupi ili situaciji e ukljuiti roditelje i na koji nain, da li e sa decom neto zajedno praviti, da li e neto analizirati i istraivati, ko e za ta od vaspitaa ili drugih lica (npr. volontera, studenata, kuhinjskog osoblja) biti zaduen itd. Tokom dana potrebno je za svaki sadraj precizno isplanirati uloge kojima e se baviti i izbalansirati ih jer vaspita ne moe u isto vreme biti sa svim grupama dece iako je mogue vizuelno ih nadgledati. Dobri vaspitai znaju mnogo o razliitim stvarima, vrednostima odreenih sadraja. Znaju kako da ih predstave deci i da artikuliu ideje koje deca sama donose; kako da osmisle i organizuju situacije u kojima e deca biti aktivna i raditi timski; znaju paljivo da sluaju decu i da olakaju primenu dejih ideja tako da one imaju razvojnu vrednost kreiraju odreene vrste vetina.