Neolitska religija

(Odrednica preuzete iz Leksikona religija i mitova drevne Evrope, sastavili Aleksandrina CermanoviKuzmanovi i Dragoslav Srejovi, Savremena administracija, Beograd, 1992)

Podrazumeva religijske koncepcije, kultove i rituale negovane u okvirima ranih seoskih

zemljoradnikih zajednica koje su ponikle irom Evrope u razdoblju izmeu 7000. i 3000. g.
pre n. e.
Nasuprot ranijim periodima praistorije (paleolit, mezolit), neolit je okarakterisan prirodnom
sredinom veoma nalik na dananju, koja je usmerila ljudske zajednice prvenstveno na zemlju i
njene plodove. Panja koja je ranije bila usredsreena na kamen postepeno se prenosi na
zemlju tako da ona vremenom postaje ne samo osnovna sirovina ve i vieznani simbol. Iz
tih preokupacija zemljom ponikla je sasvim osobena ideologija, a iz nje proizilaze i
sedentarizam, kultivacija biljaka i pripitomljavanje ivotinja, kao i vana tehnoloka otkria,
pre svega pronalazak keramike. To je sve ono to karakterie neolit i to se smatra osnovnim
ostvarenjima takozvane neolitske revolucije.
Investiranje sloenih sadraja i brojnih aktivnosti u zemlju nije, meutim, ostvareno brzo.
Stolea su bila potrebna da se zemlja upozna kao nov materijal i da znaenjima postane
potrebnija, vrednija i bogatija od kamena.
Kako su u paleolitu i mezolitu za kamen bile vezane ne samo svakodnevne aktivnosti ve i
sloena religijska shvatanja, kultovi, rituali, a, verovatno, i mitovi, to se sa stanovita istorije
religije neolitska revolucija moe definisati prvenstveno kao dugotrajni proces desakralizacije
kamena i sakralizacije zemlje.
Neolitska revolucija nije ostvarena istovremeno niti samo na jednom odreenom podruju.
Zato su hronoloke i teritorijalne granice neolitskog sveta veoma promenljive. Konstituisanje
tog sveta otpoelo je najkasnije u VII milenijumu pre n. e., ali samo na nekoliko relativno
malih i meusobno znatno udaljenih teritorija (Krit, Tesalija, srednje Podunavlje). Tek u
razdoblju izmeu 5500. i 5000. g. pre n. e. utemeljuju se neolitske kulture koje zahvataju vea
prostranstva i koje se meusobno proimaju. Razdoblje izmeu 4.000 i 3.000 g. pre nae ere
posebno je dinamino: dok u jugoistonoj Evropi otpoinje dezintegracija neolitskih kultura,
u severozapadnoj i severnoj Evropi neolit tek otpoinje.
Neolitske kulture ne razlikuju se meusobno samo u hronologiji ve, to je za prouavanje
religije mnogo znaajnije, i u osnovnim sadrajima: po nainu proizvodnje, tehnolokim
umeima, drutvenim odnosima i umetnikim ostvarenjima. Sve do kraja neolita nije
ostvarena jednoobrazna kultura ak ni u okvirima veih geografskih celina. S druge strane,
kreativnost ljudskih zajednica nije bila jednaka u svim delovima neolitskog sveta, odnosno
tokom neolita nastale su kulture koje se prema sloenosti i broju ostvarenih inovacija mogu
oznaiti kao progresivne, epigonske i marginalne.
Sva ova raznolikost pokazuje da neolitski svet nije monoton i jedinstven, ve da je
partikularizovan i veoma dinamian. Zbog toga je potrebno kloniti se modela koji
privreivanje u neolitu svodi na zemljoradnju, drutvene odnose - na rodovsko ureenje i
matrijarhat, a religiju - na kult plodnosti i tovanje vrhovnog enskog boanstva (Majka
Bogova, Majka Zemlja i slino). S druge strane, realno se i ne moe govoriti o neolitskoj
religiji ve jedino o neolitskim religijama. injenica da se jo ne raspolae podacima prema

kojima bi se svaka od tih religija jasno izdvojila i definisala ne sme biti razlog da se ne vodi
rauna o njihovom postojanju niti moe da opravda uoptavanja koja esto dolaze do izraaja
pri tumaenjima neolitskih religioznih koncepcija.
Najpotpuniji podaci o neolitskoj religiji potiu iz oblasti koje su najcelovitije arheoloki
istraene, iz Egeja i jugoistone i zapadne Evrope. Na toj velikoj teritoriji, koja se protee od
Krita do Britanskih ostrva, mogu se na osnovu arheolokih nalaza sakralnog karaktera uoiti
dva posebna verska podruja: 1) jugoistona Evropa i 2) zapadnomediteransko podruje sa
severozapadnom Evropom. Ostale oblasti Evrope ili se nalaze od neposrednim uticajem tih
podruja (npr. srednja Evropa) ili su naseljene lovako-skupljakim zajednicama koje,
odbojne prema veini ostvarenja neolitske revolucije, ostaju privrene tradicionalnim
religijskim koncepcijama paleolitskog i mezolitskog sveta (severoistona Evropa).
Jugoistona Evropa. Neolitska religija jugoistone Evrope temelji se na lokalnim tradicijama,
na religiji epipaleolitskih lovako-sakupljakih zajednica ije je prisustvo dokumentovano na
mnogim lokalitetima: od Peloponeza do severa Panonske nizije i od zapadnih obala Crnog
mora do Alpa i istone obale Jadrana. Ta prostrana teritorija nalazila se ve od 12. milenijuma
n. e. pod uticajem kulture mediteranskog gravetijena, u ijoj religiji najistaknutije mesto
zauzimaju obluci obojeni crvenom bojom i gravirani predmeti od kost i roga. Od kraja IX
milenijuma pre nove ere, kada otpoinje postupno otopljenje opte klime, nastaju proces
raspadanja tradicionalne kulture koji se zavrava nejednakim rezultatima: dok u
jugozapadnim oblastima Balkanskog poluostrva tradicionalna kultura osiromauje i lagano
odumire, dotle se ona u Egeji, a posebno u Podunavlju, bogati novim sadrajima i izmeu
7000. i 6500. g. pre n. e. preobraava u kulturu prvih zemljoradnikih zajednica.
Sam poetak uspostavljanja neolitske kulture obeleen je u Podunavlju i Egeji
sedentarizmom. Prva stalna naselja pod vedrim nebom podignuta su tokom VII milenijuma
pre n. e. u samom sreditu dunavske doline, u erdapu, a i na ostrvu Kritu (Knosos).
esti milenijum pre n. e. je razdoblje stabilizacije neolitskih kultura u jugoistonoj Evropi, a
Tesalija sa Makedonijom (kultura Proto-Sesklo, Sesklo), Podunavlje (Starevo kultura) i
dolina Marice (Karanovo kultura) najkreativnija su podruja. Ni u jednom od tih podruja
nisu otkrivena svetilita; jedino se za jednu zgradu u Nea Nikomedija (Egejska Makedonija),
zbog njene veliine i poloaja, pretpostavlja da je svetilite. U severozapadnoj Makedoniji
(Porodin, Madare, Zelenikovo) pronaene su kue sa peima pokraj kojih su stajali bogato
ukraeni keramiki stolovi (rtvenici?), a pokatkad i glineni modeli kua sa dimnjakom u vidu
ljudske glave ili celim krovom u vidu enskog poprsja. Ti nalazi, kao i znatno skromniji
modeli kua iz Tesalije i Podunavlja, dokaz su da je sakralizovano ne samo mesto na kome se
gotovi hrana ve i cela kua, odnosno da domainstva stoje pod zatitom odreenog kunog
boanstva. Antropomorfne figurine, mahom gravidnih ena, nalaene su u veem broju samo
u Tesaliji, Makedoniji i Podunavlju, i to uglavnom na istim mestima na kojima je predmet za
svakodnevnu upotrebu. enske figurine su brojnije, ali nemaju hronoloku prednost u odnosu
na muke. U Podunavlju su zoomorfne figurine proizvoene u velikom broju (mahom prikazi
goveeta i jelena), kao i amuleti u vidu stilizovane glave bika. O vrstama i karakteru rtava
moe se suditi jedino na osnovu nekoliko nalaza: na Kritu i Tesaliji otkrivene su uske i
duboke jame ispunjene pepelom, ivotinjskim kostima i sa po kojom antropomorfnom
figurinom. To su verovatno mesta gde se rtvovalo htonskim silama, a figurine moda tu
zamenjuju ljudsku rtvu koja je pouzdano posvedoena jedino pred kraj neolita, i to u
brdskim i marginalnim oblastima jugoistone Evrope. Kult pokojnika nije bio posebno

razvijen. Mrtvi su svuda sahranjivani u zgrenom stavu: u naseljima, van naselja ili po
peinama, i to bez odreene orijentacije i bogatijih priloga.
Peti milenijum pre n. e. je razdoblje najveeg procvata neolitskih kultura u jugoistonoj
Evropi, posebno u kontinentalnim oblastima Balkanskog poluostrva i Panonskoj niziji, gde
dominira vinanska kultura. Bitnih inovacija na religijskom planu nema, jedino to se
tradicionalni elementi religioznog ivota jasnije uobliavaju i umnoavaju. Svetilita nisu
dokumentovana; kult je i dalje vezan za domainstva, posebno za odaje u kojima se uva i
drobi ito ili priprema hrana. U nekoliko naselja vinanske kulture naene su odaje sa
bukranionima na zidovima i velika koncentracija kultnih predmeta. Na celoj teritoriji
vinanske kulture, koja je zahvatala povrinu od priblino 12.000 km2, postojalo je samo pet
ili est velikih naselja koja su bila i veliki verski centri. Naselje u Vini je sigurno bilo jedan
takav centar jer je u njemu naeno nekoliko hiljada antropomorfnih figurina, kao i na stotine
ritualnih vaza, amuleta i raznih ritualnih instrumenata.
Antropomorfne figurine vinanske kulture i njoj srodnih kultura veoma su raznolike (naga i
obuena ljuska figura; figure u zgrenom, kleeem i sedeem stavu; ena s detetom u
naruju, hermafroditi, grbavci, blizanci, dvoglave figure, svirai, maskirane figure), pa
pojedini strunjaci vide u njima prikaze odreenih boanstava: Velike Boginje, Ptije i
Zmijske Boginje, boanstva godinjih doba i vegetacije i slino. Te figurine nisu, meutim,
nalaene u ritualnom kontekstu, a razlike u njihovom izgledu pre su motivisane umetnikim
nego religijskim htenjima. Samo u priblino 5% sluajeva one su jasno definisane kao enske,
odnosno muke. Svi primerci za koje je tano utvreno mesto nalaza vezuju se za rane objekte
domainstva (pe, ognjite, rvanj, silos, razboj), odnosno za odreene domae poslove. U
grobove su stavljane izuzetno, samo u nekim uskoregionalnim kulturama (npr. Hamandija
kultura u Dobrudi). injenica da su najee nalaene s predmetima za svakodnevnu
upotrebu, esto polomljene i odbaene, pokazuje da su one gubile vrednost im bi ritual bio
zavren, tj. kad je pomou njih postignut odreeni cilj. U figurinama su svakako inkorporirane
natprirodne sile koje vladaju u kui, ambaru, stajama ili zasejanim njivama. Odnos izmeu tih
sila i vernika bio je neposredan; svako je u kui, u ambaru ili na njivi obavljao sve ono to su
za odreene prilike nalagali obiaji. Zato je religija ovog razdoblja u sutini popularna i vie
se manifestuje u vrenju obreda vezanih za kiu, setvu, etvu, odreena godinja doba,
raanje, bolest ili smrt nego za tovanje odreenih boanstava.
Pronalazak bakra i zlata u Karpatima krajem V milenijuma pre n. e., kao i neto kasniji
prodori nomada iz junoruskih stepa, uticali su da se stare vrednosti i ciljevi zamene novim,
usled ega su raniji kultni centri izgubili znaaj. Teite sakralnog ivota u IV milenijumu pre
n. e. prenosi se na istoni deo Balkanskog poluostrva (kultura Bojan - Gumelnica) i u
Moldaviju i jugozapadnu Ukrajinu (kultura Kukuteni - Tripolje). Tek u to krizno vreme
poklanja se vea panja mrtvima (nekropole izdvojene od naselja, utvrena orijentacija
pokojnika, esto izuzetno bogati prilozi), a u kuama se posebne prostorije namenjuju kultu.
Kult bika se i dalje neguje (svetilita sa bukranionima, amuleti u vidu glave bika), kao i kult
domaeg ognjita (koncentracija sakralnih predmeta, posebno antropomorfnih figurina oko
pei za peenje hleba). U Cscioarele (Rumunija) naena je kultna odaja koja dokumentuje
kult svetog stuba i, moda, Sunca. U Ovarevu, u Bugarskoj, otkrivena je grupa minijaturnih
glinenih predmeta (oltari, stolice, figurine u stavu adoracije, ritualne posude) ija slikana
dekoracija (koncentrini krugovi, trougli, spirale) oznaava Sunce i ostala nebeska tela. I
deifrovanje semantike ornamenata na slikanoj i grafitiranoj keramici pokazuje da je u ovom
razdoblju religijska misao bila prvenstveno upuena nebu i zaokupljena kosmogonijom. Ta
ornamentika sastoji se od ideograma za Sunce, Mesec, kardinalne strane sveta, nebeske sfere,

zemlju, vazduh, oganj i sl. Vremenom se u nju ukljuuju ljudske i ivotinjske figure, katkad
fantastine (dinovi sa dva para ruku, krilati pas i sl.) tako da se ne moe zakljuiti da se u
jugoistonoj Evropi tokom IV milenijuma pre n. e. zainje svojevrsna mitologija. Ta
mitologija se nije mogla jasno artikulisati, jer su ve od sredine IV milenijuma jugoistonu
Evropu preplavili nomadi i konjanici koji su obezvredili najvee svetinje lokalnih
zemljoradnikih zajednica i paralisali svaku njihovu dalju kreativnost.
Zapadnomediteransko podruje sa severozapadnom Evropom. Lovako-sakupljake zajednice
na Apeninskom i Iberijskom poluostrvu i ostrvima u zapadnom Mediteranu upoznale su
glavna ostvarenja neolitske revolucije krajem VII milenijuma pre n. e., ali su mahom nastavile
da ive po peinama i zaklonima pod stenom, gde su i dalje negovani obiaji predaka. U
primorskim oblastima i njihovom zaleu neposredan kontakt sa zemljom je ostvaren pre
preko proizvodnje keramike nego preko zemljoradnje. Neto od duhovnog ivota ovih
zajednica reflektovano je u nainu ukraavanja keramike otiscima ruba koljki kojima su
formirani ornamenti u vidu talasastih linija, plamenastih motiva i polumeseca. Ti motivi
mogli bi da oznaavaju elemente kojima je ukazivano najvee potovanje (more, Sunce,
Mesec), odnosno da poslue kao dokaz za postojanje kulta zemaljskih voda i nebeskih tela. U
V milenijumu pre n. e. kultura Apeninskog poluostrva se orijentie prema Egeji, a na
Iberijskom poluostrvu otpoinju procesi iz kojih su se tokom IV milenijuma u celoj zapadnoj i
severozapadnoj Evropi iskristalisale kulture okarakterisane megalitskim grobnicama za
kolektivne sahrane (dolmeni, grobovi sa hodnikom) i megalitskom sakralnom arhitekturom od
velikog uspravnog kamenja (menhiri) postavljenog u paralelne redove (alignements) ili u krug
(cromlechs). Uz te osnovne, iroko rasprostranjene forme megalitske arhitekture, u nekim
oblastima podiu se i drugaije sakralne kamene konstrukcije, npr. svetilita potkoviaste
osnove u Danskoj ili hramovi s centralnim dvoritem i niama na Malti. Kult predaka je
dominantan. U megalitskim grobovima u paniji i Portugaliji naeni su veoma stilizovani
idoli na kojima su istaknute samo krupne oi u vidu rozeta (tzv. svevidea boginja), a katkad i
posebni prostori za rtvovanje (nekropola u Los Millares, panija). Grobno kamenje je i u
mediteranskoj i u atlantskoj zoni esto ukraeno apstraktnim gravurama i reljefima, ree
prikazima zmije, goveeta ili dvojne sekire, a krajem neolita na uspravnom kamenju modeluju
se ljudski likovi (menhiri-statue). Sva megalitska svetilita okruena su grobovima predaka, a
kako su znatno udaljena jedna od drugih, izvesno je da obeleavaju mesta na kojima se u
odreenim prilikama okupljala vea grupa zdruenih zemljoradnikih zajednica. Dinovski
kromleh Stounhend (juna Engleska) ili alimenjon u Karnaku (Bretanja) okupljali su
svakako hiljade vernika koji su tu ostvarivali kontakte sa nevidljivim silama, precima ili
bogovima i nalazili pravi put za obezbeenje veitog trajanja.
Malta, sa mnogim hramovima, verovatno je sveto ostrvo (isola sacra), na koje su sa svih
strana pristizali vernici da bi bili posveeni u tajne Velike Boginje, ija je, fragmentovana
kolosalna statua otkrivena ispred jednog hrama. Svi malteki hramovi imaju osnove u vidu
materice ili siluete tela Velike Boginje.
Figurine sa deformacijama na telu takozvanih usnulih dama koje su nalaene po hramovima
jesu dokaz da su to bila i svojevrsna leilita i proroita, gde su vernici boravkom i noenjem
u hramu (inkubacija) dobijali spasonosni lek za telo i duu. Sam prolaz kroz te hramove u
vidu materinskog tela ili kroz aleje alimenjona i krugove cromlechsa imao je smisao
svojevrsnih inicijacija.
Bez obzira na mnoge specifinosti koje su izraene u regionalnim kulturama, zajednika
odlika ovog razdoblja jeste vrednovanje kamenog bloka kao jedinog sredstva koje obezbeuje

besmrtnost, komunikaciju sa precima i bogovima, sa podzemljem i nebom, kao neiscrpnog

izvora snage i kao sveopteg leka i osnovnog orijentira u ovom ivotu i posle smrti.
BIBLIOGRAFIJA
Sveobuhvatan prikaz neolitske religije nije jo napisan. U optim pregledima praistorijske
religije neolitu je, u odnosu na paleolit, dato malo mesta, kao na primer u E. O. James,
Prehistoric Religion (London and New York, 1975), Johannes Maringer, The Gods of
Prehistoric Man (New York, 1960) ili Etienne Patte, Les hommes prhistoriques et la religion
(Paris, 1960). Nova i inspirativna miljenja o neolitskoj religiji izlau Karl J. Narr, Kunst und
Religion der Steinzeit und Steinkupferzeit u Handbuch der Urgeschichte (Bern und Mnchen,
1975), vol. 2, str. 655-627 i Mircea Eliade, A History of Religious Ideas (London, 1979) vol.
1, str. 29-52 i 114-124. Bogata arheoloka graa za prouavanje neolitske religije sadrana je
u Hermann Mller-Karpe, Handbuch der Vorgeschichte, vol. 2 (Munchen, 1968). U nekoliko
knjiga diskutovano je o problemu znaenja antropomorfnih i zoomorfnih figurina u
neolitskom svetu, ali bez dovoljne kritinosti: Olaf Hckmann, Die menschengestaltige
Figuralplastik der sdosteuropischen Jungsteinzeit und Steinkupferzit (Hildesheim, 1968),
Maria Gimbutas, The Gods and Goddesses of Old Europe 7000-3500 BC (London, 1974;
E.V: Antonova, Antropomorfnaya skulptura drevnih zemledelcev Perednej i Srednej Azii
(Moskva, 1977); Nandor Kalicz, Gtter aus Ton (Budapest, 1980). Ispravan metodoloki
pristup ovom problemu: P.J. Ucko, The Interpretation of Prehistoric Anthropomorphic
Figurines, u Journal of the Royal Anthr. Inst. 92 (London, 1962), pp. 38-54 i isti,
Anthropomorphic Figurines of predynastic Egypt and Neolithic Creta with comparative
material from prehistoric Near East and Mainland Greece (London, 1968). Vaan prilog
razumevanju semantike ornamenata na neolitskoj keramici: B.A: Ribakov, Kosmogoniya i
mifologiy zemledelcev eneolita u Sovjetskaya arheologiy 1-2 (Moskva, 1965), str. 24-47 i 1333. O svetilitima u neolitu jugoistone Evrope: Vladimir Dumitrescu, Edifice dstine au
culte dcouvert dans la couche Boian-Spantov de la station-tell de Cscuiorele, u Dacia
(Bucuresti, 1970), pp.5-24; Henrieta Todorova-Simeonova, Kultszene und Hausmodell aus
Ovarevo, u Thracia 3 (Sofia, 1974), pp. 39-46; Maria Gimbutas, The Temples of Old Europe,
in Archaeology, vol. 33, No. 6 (New York, 1980), pp. 41-50).
O megalitskim spomenicima objavljeno je u poslednje vreme mnogo knjiga i lanaka, ali se u
njima tretiraju prvenstveno problemi sistematizacije, distribucije i hronologije tih spomenika,
a ne i njihovog religijskog znaenja.

,
-
, ,
, 1992.
,
I . .
, , .

, IV. . . .
.
, , ,
, 168. . . .
. VII . . .
(, , )
, .
( , , , ,
.)
, .
, .
, ,
.
.
,
,
. :
,

, .
,
.
VIIV . . .
.
(, )
. (
, ) VI . . .
.
. VVI . . .,
.
,
. ,
, . ,
,
. (IIIII . . )

, (, , , ),

, , , ,
.
.
, , ,
.
(, ) ,
, VII . .
.
, , VII . . .,
.

 .
,
, .
,
.
,
, .
. , ,
,
( ,
, ),
( , ).
.
,
, .
, ,
. ( )
, .
,
.
,
.
, .
, ,
, .
, ,
. , .
,
, .
, , ,
, , , ,
.
,
, ,

. ,
, , .

.
, . ,
(, 1981).
, : . ,
(, 1933) . , (, 1989).

 , ,
, , -.

. ,
, , .
,
(. ).
.
, ,
. , , , , ,
.

, ,
. ,
.
. ,
, , .
.
.
,
.
, , .
.
,
. , , ,
. . ,
,
. ,
(). , , ,
. , .
, . ,
, ,
.
, .
. , ,
, .
, , ,
.
(. , , ).
, :
- , , .
.
, .
, , ,
.

, .
()
.
. ,
. .

.
( ).

,
-
, ,
, 1992.

,
, .
,
.
.
, ,
. , .

( , ,
, ).

.
,
. ,
.
, (XIVXIII . . .) (tre-ke-wi-ja)
- .
(VIII . . .). ,
, ,
(. ). .
VII . . .,

.
VII V . . . (V . . .),
, .
, (. ). , ,
.
(. ), ,
.
. :
, .
,
- .
. ,

, , .
,
.

, , .
, , .
,
, ,
. , ,
. ,
,
.
,
, . ,
, .
V . . .
- (. ).
. ,
, , . .
, .
, , .
,
, ,
(. ). ,
, .
. ,
, ,
. .
, .
60/59. . . . ,
. , , .
.
.
,
, .
, ,
, ( , ).

. (),
() (), .
- .
.
(. ). ,

 , ,
, .
.
, .
,
11. . . .
,
. ,
. , ,
. , .
,
.
(. ).
.
.
:
,
. ,
. , ,
.
, .
.
IV . . .
.
. ,
, ,
.
,
(. ).

; G. I. Kazarow,
Thrake Realencyclopadie der Altertumswissenschaft, Bd. VI (Stuttgart, 1937).

.
M. Eliade, Zalmoxis, The Vanishing God:
Comparative Studies in the Religions and Folklore of Dacia and Eastern Europe (Chicago,
1972). I. P. Culianu - C. Poghirc, Thracian Religion The
Encyclopedia of Religion, ed. by M. Eliade (New York, 1987).

, ,
(. ).

 , .
,
.
,
.
. , , ,
.
.
, . ,
, ,
.
(. , ).

( , ).
(), .

(Bacchus) , .
.
,
.
186. . . ., ,
, , .


. , ,

.
.
. Pater Lenaeus ( )
.
, . ,
.
(cista mystica) (, , )
. ,
, , ,
, , .

(Bacchanalia) ,
. V
. . ., . ,
, , .
, , ,

 . 186. .
. . . 7.000
,
. ,
,
.

, -
.

. ,
, , ,
. ,
, .
, .
.

.

, , .
,
. (430-429-. . .)
. ,
, .
;
(, 23. 22. ).
.
.

, , , ,
.
, . ,
, .
,
, , .
, , .
. ,
,
, (. ).

 .
- , - .
, ,
, 492. . .., .
. .
;
V . . . , ,
, . (I . ..)
, .
, , -
.

:
1. , .
, ,
. ,
,
. , ,
, .
,
. ,
, .
,
. .
,
, .
, ,
. , , .
, .
, .
2. , , ,
.

, , ,
.
, , , (.
), , ,
. , ,
, ,
. , ,

 .
, , , , .
; , , ,
.
. ,
,
. ,
, (. ).
. ,
, .
,
. ,
. .
.
. ,

. ,
,
. ,
,
, .
,
; , , ,
. .
, .
-.
, ,
, . ,
( XV . . .).
, , ,
(VI-IV . .). -
(III-II . .), ,
: , (
), , ( ).
(XIV - XIII . . .).
, (.
). .
,
.
, ,
, .
, , ,
,
.
,
, .
(),

. , ,
.
.
. ,
.

.
;
. ,
. V .
.
, ,
, (. ).
,
.
, ,
(Thesmophoros). ,
.

. , , , ,
, .
( , ),
. ,
. .
.
. V .
. ., ,
- , . IV . . .
, - ,
. ,
.
IV . . .

, . :
- , , - .
, ,
.
, , .
, . ; ,
, , , , ,
, .
.
, .

 , , .
, ,
.
. ,
,
.
. , ,
. , ,
.
.
, .
, , ,
. ,
.
,
, .
.
,
.
.
,
. .
, , ,
.
.
. (.
).
.
, ,
. - , -
, .
, ,
, .

. ,
. , .
,
. ; ,
.
, :
, , , .
, ,
.
,
. ,

 .
. ,
, .
,
. , ,
. ,
. ,
: , ,
, .
,
, .
() ,
(. ). , ,
.
, . ,
, , .
, - (. ).

. ,
.
, , .
,
.
, , , (.
).
, .
, , .
,
.
.
" ", " " "woinos", .
II
, .
,
( ), - ,
: - , - .
, , ,
. ,
() ().
.
,

.
,
.

 , (, ).
. (Anthios),
,
. ;
,
- .
().
, .
, ,
, , .
, ,
, .
.
.
, .
,
, , .
; ,
. ,
.
,
. ,
, . ,
.
.
. .
, -
.
, .
,
.
.
, , ,
.
, .
V . . . . IV . . .
.
(406.. . .),
(V ).

 , .
.
.
,
, ,
.
,
, .
, ,
, .

, (.
). , XV . .
,
, .
(-),
. " ",
.
;
(), -
() ().
, .
, , .
() ,
, , .
, ,

. , .
,
.
, ,
, . ,
, .

, 30 .
, : ", " (. )
. , ,
, ,
(. , }.
,
, .
,
. .

 -
, . .

. .
- -
, ,
, .
,
. ,
, , ,
, .
,
.
.
. : ,
. , , " " (hye),
- " () " (hye).
,
, .

, .

, .
, ,
. ,
.
,
.
.
.

, .
(), , ,
. , . ,
. .
.

, .
. ,
, , , , .
, ,

 . ;
. ,
.
- .
, ,

.
.
(. ).
, .
, ,
().
, 279. . . . , ,
.
, ,
.
, ,
. , ,
, .
, .
- -
. ,
,
.
, ,
. , , , .
.
,
.
, ,
, .
.
, ,
,
.
, .
,
.

(), ,
.

 , ,
.
- .
, .
,
. - , .
.
.
.

. , . ,
, , , ,
, , (. ).
.

, ,
. ,
.
. ,
, , .
.
.
,
.
, , .
.
,
. , , ,
. . ,
,
. ,
(). , , ,
. , .
, . ,
, ,
.
, .
. , ,
, .
, , ,
.
(. , ', ).
, :
- , , .
.
, .

, , ,
.
, .
()
.
. ,
. .

.
( ).

, .
VI . .., V IV . .. ,
, .
.
, , , , , .
. III . ..,
( )
, .
, II
(. ).
().
VI . ..,
V . ..
,
, .
,
: , , , .
(. ).
.

, . , ,
V . . .
. ,
. , .

1. , , . , ,
. ,
, .
. ,
, , , ,
,
.
2. , .
, .
.
, ,
. ,
, .
.
. ,
.
,
.
, .
, ,
.
. ,
. , .
.

.
. , .
.
.
.
, .
.

.

. ,
() , ,
. ,
, .
.
. , .
(. ).


, .
,
(, , ,
, .).

, , ,

. , ,
.
,
, .
,
, , .
.
, ,
. ,
,
. VII-VI . . .,
.
,
.
, - . (
) ().
, , .
() (. ),
.
, .

(, . ) .
, -
(. ). II
, .

, , .
, (),
.
, ,
.
, , , .
, ,
. ,
, , .

 . ,
, .
, , ,
. ,
. ,
.
. , , ,
(. ).
,
. ,
.

.
, , , .
:
, , -
. ,
, .
:
, , .

.
,
.
(), (.
), (,
), ,
(), () ().
(),
(,
), ()
(enthousiasmos).
,
.


, (. ).
, - ,
, .

,
.

. , ,
, ,

. ars matematica, . ,

.

,
.
chresterion manteion, - oraculum.
, (, , ).
.
.
, (
, ),
. , ,
, , .
.
, ,
, .
,
. . ,
, , ,
, - . ,
, .
.
, ,
.
. .
(. ).

, , .
,
.
,
.
. ,
, , ,
, ,
.
,
.

 , ,
. ,
,
.
, .

,
.

. ,
.
. .
, , ,
, ,
, ,
.
, .
. ,
.
, , .
, .
, .
, ,
.
, ,
.
, .
, .

.
, ,
, , .
: ,
, ,
.
.
.

, ,
. ,
.
, .
V .
. . (

 ).
- .
,
.

VII VI . .,
, ,
- (. ). ,
, ,
(. ). ,
.
, ,
.
.
, ,
, , .
, .


. ,
. ,
, .
, ,
().

(Palantho) , .
, .
, . ,
.

. ,
, , .
, , .
, .
, .
, . (,
), .
, .
,
. , .
, , , .

 - , .
, .
.
: ,
, ,
(). ,

.
. ,
, ,
.
, ,
.
, , (490.
. . .)
.
.
,
, , ()
. (. ).
.
. ().
,
, .

, :
1. , .
2. , ,
. ,
. ,
, .
. ,
(. 2).
3. , , , .
.
, .
.

4. 3, , .
, .

(, ).
5. , ,
.

, , ,
. (. ),
, (),
. ,
, .

, (,
), , IV . . .,
. . ,
, - , . ,
, ,
. ,
, ,
. .
,
.
, ,
. ,
. ,
.

. ,
, .
.
, , .
.
, , , .
, , .
, .
,
.
, ,
, , , ,
. , , ,
- , , ,

, . ,
, .

, .
.
,
. ,
, .
, - , ,
. ,
. ,
, .
. ,
. ,
, ,
.
. ,
,
.
, .
, .
, ,
. , ,
. , ,
.
, ,
.

, V. .
.. , ,
.
.
. ,
, , .
.
,
. -
. " ",
. ,
(benedictio latina), (, ,
, , .).


,
. , , ,
, , .
,
. ,
.

, , .
,
,
. , , .
(. ). ,
, . .
.
. ,
, ,
.
, ,
.
.

, .

. ,
. ,

.
,
. .
,
, .
. , , ,
, , .
: ,
, ,
. , , ,
(. ).
, .

 .
, ,
. , (.
). , .
, ,
. ,
, , .
,
. ,
.
, , ,
.

, , .
, ,
, .
, .
, .
, ,
IV . . . - . I .
. . : , , ,
( ), , , , ( ,
), ( ) .
, , .
. ,
, .

( ).
() , ,
, . , -
. ,
.
. ,
. ,
.
( ).

. .
, .
,
.
,
. , ,

 . ,
.
.
. , ,
, .
, .
,
.
.
. , ( , Libri
Sibyllini, Fata Sibyllina), .
,
. ,
, .
, .
.
,

(quindecemviri sacris faciundis). 83. . . . ,
,
.
, , 74. . . ., .
,
, ,
.
,
, , , ,
- - .
(lectisternium), 399. . . .,
III II . . . (, , ,
.). ,
. ,
, .
. 363.
V , 405. , .

, ,
. , , .
, , , ,
.
.
,
(, , , ).

 , ,
, , ,
.
.
, . ,
.
(. ). .
, , ,
.

, , .
.
, .
, .
, .
, .
,
, ,
, .

, ,
. , ,
, .
, ,
,
. .
, ,
. , ,
.
, . ,
. (
) .
. ,
.

. ,
, .

, , ,
- .
. ,

 ,
, .
, .
.
, ,
.

, ,
, .
. ,
, , .
. , :
, , , .
(), .
, , .
.
, , , .

( ),
. (490. . . .),
, .
.
, ,
.

.
, - .
, . (. ),
, .

, .
, , ,
.
. ,
.
. ,
- .
. :
, , -
. ,
. ,

 , .
.

. .

, , .
. ,
, , (.
). ,
, IV . . . IV . . .
II-III , .
, ,
.
.
,
(), () (). megas theos
( ), (
).
.
, .
, .

.
(. ),
,
.
.
, , . ,
.
. ,
.
.
, ,
. , ,
, ,
. ,
. ,
, , , ,
, .

 - , . ,
, .

, ,
.
.
. ,
- .

, .
. ,
,
. ,
.
, ,
.
,
.


. ,
. , ,
, .

,
-
, ,
, 1992.
,
I . .
. , , , .
- II . .,
,
( 82. 44. . . .)
. .
, 106.
, 271. .

 .
, (
).
, .
, ,
, .
,
(. ).
.
, ,
, .
(. ).

,
, .
.
, ,
, , , , .
( , ,
)
, .
V-III . . .
. ()
,
:
.
. , .
() .
, , ,
.
, , - .

. ()
, .

. ,
.
,
. ,
. ,
9,40 ,
,
.
, 12
30 , .


.

 , 5 15.
,
, 7 .
10 ,
.
,
.
, .
, .

. II . .
,
. , I
. .
.

, ,
. ,
,
. , ,
.
, ,
.
, ,
. ,
, , ,
.

- ;
, , : M. Eliade, Zalmox, the
Vanishing God: Comparative Studies in the Religion and Folklore of Dacia and Eastern
Europe (Chicago, 1972). : H. Daicoviciu,
"Dakische Gottheiten und Heiligtumer" Die Daker (Mainz/Rhein, 1980).

,
-
, ,
, 1992.
, I . .
. ,
.

. 250. . . . (),
: ()
, ()
.
.

(IV .), ,
.
, .
,
.
.
,
, .
,
.
. .
.
, .
.
, ,
.
, ,
.

() ,
. : ,
. ,
, , , .
, , .
, ,
.
.
.
.
. ,
, .
.
. ,
, : , ,
(. ).

Religija i mitologija Starih Slovena

(Odrednice preuzete iz Leksikona religija i mitova drevne Evrope, sastavili Aleksandrina
Cermanovi-Kuzmanovi i Dragoslav Srejovi, Savremena administracija,
Beograd, 1992)
Sadraj

Slovenska religija
Baba Jaga
Banik
Belobog
Dabog
Domovoj
Hors
Jarila (Jarilo)
Jarovit, (Gerovit, Gerovitus)
Kikimora
Kupala
Leij, Lesovik, Lesovoj, Leak, Lesnik
Marena, Marana, Morena, Marana, Marena
Moko
Mora, Mara, Maruha
Nav, navi
Perun
Poludnica
Porenucije (Porenutius)
Porevit (Porevit)
Proricanje
Rujevit (Rugievithus)
Rusalke
Simargl
Stribog
Svarog, Svaroi
Svetovid
Triglav (Triglaus, Trigelawus, Triglous, Tryglaw)
Trojan
Vampir
Veles
Vile
Voanoj

Slovenska religija
Podrazumeva religijska shvatanja, kultove i rituale najmnogoljudnijeg ogranka indoevropske
populacije koja je ve u prvoj polovini I milenijuma pre n. e. naseljavala teritoriju izmeu
Dona i Karpata. U poslednjim stoleima pre n. e. Sloveni su se ukljuili u migracije
podstaknute kretanjima raznih azijskih plemena i brzo zaposeli prostrane teritorije istone,
srednje i jugoistone Evrope. Izmeu 6. i 10. veka diferenciraju se u jezikim i kulturnom
smislu i razvrstavaju u tri velike grupe plemena, iz kojih su se razvili dananji Istoni Sloveni

(Rusi, Ukrajinci, Belorusi), Zapadni Sloveni (Poljaci, esi, Slovaci, Luiki Srbi, Baltiki
Sloveni) i Juni Sloveni (Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Bugari).
Izvori za slovensku religiju su veoma oskudni i fragmentarni. Plinije Stariji i Tacit prvi
pominju Slovene pod imenom Venedi, i to kao susede Germana, ali oni ne govore i o njihovoj
religiji. Podatke o religiji Slovena najpre daje Prokopije, vizantijski istoriar iz 6. veka, koji
saoptava da su slovenska plemena Anta i Sklavena "verovala da je jedan od bogova, tvorac
munje, jedini gospodar sveta, kome su rtvovali goveda i ostale ivotinje da oboavaju i reke i
druga neka nia boanstva i svima njima prinose rtve i po njima vraaju". Kasniji pisani
izvori odnose se uglavnom na verovanja Baltikih Slovena i Rusa, dok se o religiji ostalih
Slovena - eha, Poljaka i Junih Slovena - moe suditi jedino na osnovu lingvistikih
ostataka i folklorne grae.
Religija Baltikih Slovena rekonstruie se na osnovu istorijskih spisa i hronika 11. i 12. veka,
i to hronika Titmara od Merseburga (oko 1012-1018. g.), u Gesta Hammburgensis Ecclesiae
Adama iz Bremena (oko 1074-1076. g.) i Chronika Slavarum, spisa koji je izmeu 1167. i
1186. godine napisao nemaki istoriar Helmhold. Jo su pouzdaniji podaci o religiji
Zapadnih Slovena koji se nalaze u biografijama bamberkog biskupa Otona, a koje su u 12.
veku napisali Monachus Prifligensis, Ebbo i Herbord. U njima su podrobno opisani pohodi
bamberkog biskupa protiv Slovena na Baltiku, a posebno njihovi hramovi. Pouzdani su i
podaci sadrani i u nordijskoj Knytlingsaga, koja je pisana izmeu 950. i 1190. godine, kao i
u delu Saxa Grammaticusa, u kome su opisani pohodi danskog kralja Valdemara protiv
Slovena.
Za religiju Istonih Slovena najznaajniji i najstariji izvor jeste takozvana Nestorova hronika,
nastala u prvoj polovini 12. veka, u kojoj se navode imena bogova potovanih u Kijevu.
Manje su pouzdani podaci sadrani u spevu Slovo o polku Igorovu (kraj 12. veka), kao i u
homelijama i polemikim spisima nastalim izmeu 11. i 17. veka. Podaci arapskih putopisaca
ne samo da su odve fantastini ve je neizvesno da li se odnose na Slovene ili Normane. Isto
vredi i za poljske istoriare i putopisce iz 16 - 17. veka, ije su konstrukcije o slovenskom
panteonu bez ikakve stvarne osnove.
Za rekonstrukciju slovenske religije arheoloka graa se moe koristiti samo u ogranienoj
meri. Kako jo nije pouzdano utvreno poreklo Slovena, odnosno vreme njihovog formiranja,
to se arheoloka graa ne moe smatrati pouzdanim dokumentom sve do vremena kad
Slovene sagledavamo u istorijskim uslovima, tj. do 6. veka. Najdragoceniji su podaci do kojih
se dolo arheolokim istraivanjima svetilita Baltikih Slovena, a u kojima su naeni i kipovi
pojedinih boanstava.
U svim oblastima naseljenim Slovenima folklorna graa je izuzetno bogata. Iako je
hristijanizacija Slovena obavljena izmeu sredine 9. i kraja 10. veka (osim Polapskih Slovena,
koji su hrianstvo primili tek u 12. veku), pitanje je da li su njome bili zahvaeni svi
drutveni slojevi, jer podaci iz kasnijeg vremena pokazuju da je svetenstvo moralo da uloi
mnogo napora kako bi iskorenilo paganska verovanja, posebno na selu. Ta paganska
verovanja due su se odrala u istonim nego u zapadnim slovenskim oblastima, gde je
delovanje katolike crkve bilo veoma uspeno. Zbog toga su u folklornoj grai i narodnim
umotvorinama Junih i Istonih Slovena sadrani mnogi elementi stare slovenske religije. U
ruskim bilinama, a i u srpskim narodnim pesmama i dugim usmenim narodnim
umotvorinama, sauvane su uspomene na stare slovenske bogove i heroje, a verovatno i neto
od prvobitne slovenske mitologije. Elementi stare religije odrali su se i u likovima i

kultovima pojedinih hrianskih svetaca, na primer, sv. ora, sv. Nikole, sv. Ilije, a kod Srba
- i sv. Save.
O religiji Slovena pre njihovog razdvajanja na Istone, Zapadne i June Slovene ne moe se
nita odreeno rei. Postavlja se pitanje da li je ikada i postojala religija zajednika svim
Slovenima, jer Titmar iz Merseburga u 11. veku saoptava da svako slovensko pleme ima
svoje hramove, odnosno posebna boanstva. Panteon Istonih Slovena moe se rekonstruisati
na osnovu podataka koji su sadrani u ugovorima izmeu Vizantije i Rusije iz 945. i 971.
godine, odnosno u takozvanoj Prvobitnoj hronici, kompiliranoj oko 1111. godine. Najpre se
pominju bogovi Perun i Volos. Knez Vladimir je 980. godine obeleio poetak svoje
vladavine u Kijevu na taj nain to je na jednom breuljku postavio drveni idol Peruna sa
srebrnom glavom, a uz njega i idole Horsa, Daboga, Striboga, Simargla i Moko, da bi ispred
njih sa svojim narodom prinosio rtve. Istovremeno je i Vladimirov ujak u Novgorodu
postavio Perunov idol. Iz navedenih podataka je izvesno da je vrhovni bog ruskog panteona
bio Perun. Ostala boanstva, posebno Hors i Simargl, verovatno ne pripadaju slovenskom
panteonu. Jedino je autentina boginja Moko, jer se pominje i u kasnijim homelijama.
Perun je potovan ne samo kao bog gromovnik ve i kao veliki zatitnik ruskih vladara. Ruski
kneevi normanskog porekla poistoveivali su ga sa Torom, a posle prihvatanja hrianstva
njegove osobine prele su na sv. Iliju. Volos je verovatno boanstvo izobilja i stada, koji je
posle prihvatanja hrianstva preobraen u avola. S druge strane, neke njegove odlike
prenesene su na sv. Vlaha i sv. Nikolu. Kult Peruna i Volosa bio je rasprostranjen i kod Junih
Slovena, na ta ukazuju nazivi pojedinih mesta. Dabog je zagonetno boanstvo koje je u
jednoj Malalinoj glosi povezano sa Suncem, a koje se na osnovu imena moe objasniti kao
bog koji daruje, odnosno bog izobilja i plodnosti. Njemu je vrlo blizak Svarog, koji se ne
pominje meu bogovima kojima je Vladimir postavio idole, ali koga su svakako istoni
Sloveni potovali zajedno sa njegovim sinom Svaroiem, i to kao boga svetlosti, odnosno
nebeske i zemaljske vatre.
U pisanim izvorima nije pomenuto nijedno svetilite kod Istonih Slovena. Arheolokim
istraivanjima otkriveni su, meutim, na lokalitetu Perin u blizini Novgoroda, ostaci drvene
konstrukcije sa osnovom u obliku oktogonalne rozete, koja je protumaena kao Perunov
hram. U sreditu konstrukcije naeno je ugljenisano drvo, koje ukazuje da se tu nalazio idol i
mesto na kome je gorela vatra, dok je jedan ravan kamen u blizini protumaen kao rtvenik. U
staroj Ladogi otkriven je fragmentovan drveni idol bradatog boanstva iz 9. ili 10. veka, sa
koninim lemom na glavi.
Istonoslovenski panteon nije zasnovan ni na hijerarhijskim niti na rodbinskim odnosima.
Idoli najznaajnijih boanstava postavljeni su na vrhovima breuljaka, pod vedrim nebom.
Neizvesno je kako su izgledala mesta rtvovanja, kao i mesta rtvi. Svetenstvo nije
pomenuto ni u jednom istorijskom izvoru, a nema ni podataka o proricanju i vraanju.
Religija Zapadnih Slovena poznata je samo fragmentarno jer se raspolae uglavnom podacima
koji se odnose na svetilita i boanstva Baltikih Slovena. Izvesno je samo da nije postojao
panteon zajedniki svim Zapadnim Slovenima, jer se u istorijskim izvorima uvek istiu
boanstva pojedinih oblasti za koja se vezuju lokalni kultovi. Vrhovni bog baltikih Slovena
bio je verovatno Svantovid, opisan kao bog bogova, kao boanstvo koje obezbeuje pobede u
ratu. Kao najvii bogovi oznaavaju se i Triglav i Svaroi. Sva ta boanstva povezana su sa
ratnim funkcijama i sa magijom, a ratniki karakter imala su i ostala boanstva Baltikih
Slovena, kao to su Rujevit ili Jarovit, koji je izjednaavan sa Marsom. Karakteristina je veza

pomenutih boanstava sa pojedinim vrstama oruja (tit, koplje) i sa konjima, kao i njihova
polikefalija. Tako Svantovid ima etiri glave, rasporeene prema glavnim pravcima sveta,
Triglav je troglav, a Rujevit je predstavljan sa sedam glava. Polikefalija karakterie i Porevita
i Porenuta. Tom polikefalijom verovatno su izraene mnoge funkcije boanstava. Ostala
boanstva poznata su uglavnom samo po imenu. Za Provena se moe pretpostaviti da je bio
povezan sa hrastovima jer je njemu bio posveen sveti gaj izmeu Oldenburga i Libeka. Za
Podaga, kome je bio posveen hram sa idolom u Pluni, pretpostavlja se da je bio povezan sa
godinjim dobima i vatrom. Bog Pripegala, kome je posebno godila hrianska krv, verovatno
je bio itifalino boanstvo, nalik na Prijapa. O ivi, verovatno glavnom enskom boanstvu,
nita se odreeno ne zna. Sloveni koji su iveli izmeu Labe i Odre potovali su jednu
bezimenu boginju, iju su sliku nosili na svojoj zastavi. Polapski Sloveni su na svojim
gozbama nazdravljali dobrom bogu i zlom bogu, izjavljujui da svaka srea dolazi od dobrog
boga, a nesrea od zlog. Tog zlog boga, koji je nazivan Crnobog, hrianski misionari su
poistovetili sa avolom, iako je on verovatno bio bog podzemlja.
U Istoriji Poljske Jana Dlugoa (oko 1460. g.) nabrojana su imena boanstva starog poljskog
panteona, a uz njih i odgovarajua boanstva iz rimske mitologije: Yesza - Jupiter, Lyada Mars, Dzydzilelya - Venera, Nya - Pluton, Dzewana - Dijana, Marzyaba - Cerera, Pogoda Vreme, Zywie - ivot. Poljski pisci iz 16. veka dodali su tom spisku jo nekoliko imena, na
primer Lel, Polel, Pogwizd, Pohvist. Taj poljski panteon je, meutim, vetaka tvorevina,
koju u celini treba odbaciti.
Kod ekih autora iz 16. veka takoe su pomenuta imena nekih prehrianskih boanstava, na
primer Zelu, Klimba, Krosina, Krasatina, Morena, Lada i dr., ali su i ona proizvoljne
tvorevine.
Hramovi Baltikih Slovena opirno su opisani u istorijskim izvorima, a dokumentovani su i
arheolokim iskopavanjima. Hram vrhovnog boga Svantovida u Arkoni na ostrvu Rigen,
razruen 1168. godine opisao je Saks Gramatik, a arheoloki je istraivan u dva maha, 1921. i
1969-70. godine. Taj hram je moda podignut jo krajem 9. veka. Opisana je njegova sjajno
ukraena drvena ograda i Svantovidov idol u natprirodnoj veliini u unutranjosti hrama. Na
Rigenu su se u Garcu (Karenthia) nalazila jo tri hrama, od kojih je onaj u sreditu bio
posveen Rujevitu, dok su u ostala dva potovani Porevit i Porenut. U Ridgostu (Retra)
nalazio se hram u kome je potovan vei broj lokalnih bogova, od kojih je najvei ugled
uivao Svaroi. Spoljanjost hrama bila je ukraena predstavama bogova i boginja, a u
unutranjosti su se nalazili idoli naoruanih bogova, kao i veliki broj zavetnih darova. U
izvorima se pominje nekoliko hramova u einu, od kojih je najznaajniji bio hram posveen
Triglavu, takoe bogato ukraen. U Volinu se nalazio hram sa svetim kopljem, a u Volgastu je
postojalo svetilite u kome se umesto idola nalazio dinovski tit, prekriven zlatnim listiima.
U Gros Radenu, kod verina, arheoloki je istraeno jedno veliko svetilite, etvorougaono u
osnovi, oko koga su otkrivene hrastove daske duge 1,50 do 2 m, koje su u gornjem delu tako
obraene da u celini nalikuju na ljudsku figuru. Na osnovu keramikih nalaza, to svetilite je
datovano u 9-10. vek.
Baltiki Sloveni potovali su odreena boanstva u svetilitima pod vedrim nebom. U blizini
Oldenburga nalazio se gaj Prova, kome su bili posveeni stari sveti hrastovi. Svetilite je bilo
ograeno drvenom ogradom, sa dva bogato ukraena ulaza. Pristup je bi dozvoljen samo
onima koji su nameravali da prinesu rtvu, ali je svetilite bilo i utoite svim progonjenim.
Hramovi baltikih Slovena najee su sluili i kao svojevrsne riznice. Postojao je obiaj da

se deseti deo dobijenog ratnog plena daruje svetilitu, a u riznicama svetilita nalazili su se
zlatni i srebrni pehari, koji su korieni samo u praznine dane. ini se da su sva svetilita
bila ograena plitkim rovovima ili drvenom ogradom. Samo je sveteniku bio dozvoljen ulaz
u hram, a i on bi pri tom morao da zadrava dah kako ne bi uprljao najveu svetinju.
Istorijski izvori pouzdano dokumentuju postojanje kultnih statua i kod Istonih i kod
Zapadnih Slovena. To su preteno bili drveni idoli koji su mogli imati oplatu od plemenitog
metala. Neki od njih su bili natprirodne veliine, na primer drevni idol Svantovida u Arkoni.
Arheoloka istraivanja takoe dokumentuju postojanje drvenih idola kod Zapadnih Slovena.
Pri iskopavanju jednog utvrenog naselja kod Neubrandenburga pronaen je u sloju iz 11. 12. veka, i to u sreditu naselja, jedan dvoglavi idol od hrastovine, visok 1,70 m. Obe glave
predstavljaju lik mukarca sa dugim brkovima. Na periferiji istog naselja otkrivena je jo
jedna figura od hrastovine, visoka 1,60 m, koja predstavlja enu sa naglaenim grudima i
stidnim trouglom, za koju se pretpostavlja da je neko domae boanstvo, i to zatitnica
porodice. Da su mnoga mesta i utvrenja imala svoje bogove zatitnike pokazuju idoli od
hrastovine, koji su otkriveni na nekoliko mesta. U Altfrizaku, kod Neurupina, neposredno
ispred naselja naena je hrastova figura koja prikazuje nagog mukarca. Taj idol, datovan
metodom radioaktivnog ugljenika u drugu polovinu 6. veka, verovatno je imao odreenu
ulogu u kultu plodnosti. Bogovi Zapadnih Slovena predstavljani su i na kamenim reljefima. Iz
vremena neposredno pred primanje hrianstva potiu i reljefi iz Altenkirchena i Bergena na
kojima je predstavljen mukarac sa velikim rogom izobilja u rukama, verovatno Svantovid,
jer je sa rogom izobilja predstavljan i u svom hramu u Arkoni. Na kamenoj ploi iz Volgasta
shematizovano je prikazana ljudska figura, a kraj nje veliko koplje, koje je atribut Gerovita,
zatitnika Volgasta.
O svetilitima i kultnim obredima koji su u njima obavljani staralo se svetenstvo. Manja
svetilita, posebno ona pod vedrim nebom, opsluivao je samo jedan svetenik, ali za velike
hramove vezivao se vei broj svetenika. Osnovna dunost svetenika sastojala se u staranju o
dobru plemena, i to na taj nain to su oni, tumaei volju plemenskog boanstva, odluivali o
ratu i miru ili delili pravdu i vodili diplomatske pregovore. Oni su brinuli i o riznicama
svetilita. Kako su sve vane odluke zavisile od svetenstva, ono je esto bilo monije od
plemenskih vladara. Veoma vano mesto u drutvenom ivotu dato je proricanju. Svetenici
su proricali pomou pepela, vode, kolaa, ukusa krvi rtve ili mokrae. Najuticajnija
proricanja obavljana su u Arkoni, Retri i verinu, gde je odluka o ratu i miru donoena na
osnovu ponaanja konja (v. Svantovid). Pri kraju etve obavljan je u Arkoni posebni ritual po
kome je svetenik uzimao posudu iz ruku Svantovidovog kipa i, na osnovu koliine tenosti
sadrane u njoj, nagovetavao rodnu ili nerodnu godinu. Zatim je svetenik stavljao ispred
idola kola od meda, velik koliko i ovek, sklanjao se iza njega i pitao narod da li ga vidi.
Ako bi dobio potvrdan odgovor, molio je da idue godine kola bude vei, odnosno da letina
bude dobra.
U pisanim izvorima pominju se rtve koje su Zapadni Sloveni prinosili svojim bogovima, ali
ne i njihove vrste niti nain rtvovanja. Hroniari insistiraju na ljudskim rtvama, ali taj
podatak treba primiti sa najveom rezervom.
Panteon Junih Slovena najtee je rekonstruisati, jer su oni rano potpali pod neposredni uticaj
vizantijske civilizacije i hrianske religije. Ve je napomenuto da su Sloveni u vreme
naseljavanja Balkanskog poluostrva verovali, prema Prokopijevom svedoenju, u jednog
vrhovnog boga, i to boga munje, kome su bila podreena boanstva nieg reda. Kako su u
toponomastici juno od Dunava mnogi tragovi imena Peruna, sa dosta verovatnoe moe se

pretpostaviti da je kod Junih, kao i kod Istonih Slovena, Perun bio vrhovni bog. U
toponimima ima tragova i o Velesu, o ijem se liku i funkcijama kod Junih Slovena moe
indirektno suditi po opisima sv. Save, koji je, po srpskom narodnom predanju, prvenstveno
pokrovitelj i zatitnik stoke. Njemu bi bio blizak i Dabog iz srpskih pria, crno i hromo
boanstvo donjeg sveta, gospodar mrtvih, zatitnik stada, ali i vukova, koji je nazivan i Daba,
Dabo ili Hromi Daba. Dabog je istovremeno i bog plemenitih metala, zlata i srebra,
pronalaza i zatitnik kovake vetine. Posle prihvatanja hrianstva, funkcije Daboga
prenesene su na velike hrianske svece (sv. Jovana, sv. Savu, sv. Arhanela, sv. ora, sv.
Nikolu, sv. Mratu), a njegov lik je preobraen u sotonu i Hromog Dabu. Jedna od hipostaza
Dabogovih je verovatno i Vid, boanski vidar ije je ime sauvano u velikom srpskom
prazniku Vidovdanu. Car Trojan sa tri glave, koji se pominje u jednoj skaski, verovatno je
boanstvo blisko Triglavu jer je opisan kao noni konjanik. Kako se u jednoj slovenakoj
bajci pominje arobnica Mokoi, moguno je da je boginja Moko nekada bila poznata
Junim Slovenima.
Kod Junih Slovena dosada nisu arheoloki posvedoena svetilita niti idoli, a u istorijskim
izvorima ne pominje se svetenstvo niti ima podataka o kultovima i ritualima. rtve su
prinosili bogovima jedino kao molitvu za svoj spas.
Izvesno je da su svi Sloveni potovali i mnogo nia boanstva, kao i razliite demone, jer to
potvruju i pisani izvori i folklorna graa. Za kuu i domainstvo vezana su razliita
natprirodna bia. Kod Rusa je to ded, deduka, ukrajinski did, didko i domovnik, ili domovoj,
kod eha dedek, a kod Bugara - stopan. Pod tim imenima zamiljan je starac sa krznenim
ogrtaem koji ivi iza ili ispod ognjita i brine se o kui i stoci. Nekada se zamilja i u vidu
psa, medveda ili zmije. Ako se tom kunom zatitniku ne poklanja odreena panja, on
naputa kuu i prouzrokuje bolesti stoke ili smrt domaina. U odajama koje su sluile kupanju
prebivao je banik, kome su kupai ostavljali u abru vodu za kupanje i rtvovali mu crnu
kokoku. U uglu ambara iveo je ovinik, zamiljan u vidu crne make ognjenih oiju, koji,
ako ga neko naljuti, moe da zapali ambar. Za domainstvo je vezana i Kikimora, mala ena
koja je lenjim domaicama mrsila preu i nou uznemiravala decu.
Kako su Sloveni bili okrueni gustim umama, u koje su esto zalazili radi lova ili koje su
krili, to su za njih vezivali i razliite umske duhove, od kojih je kod Istonih Slovena
najpoznatiji bio leij, a kod Junih - lesnik (v. ta imena). Poljima je, meutim, gospodario
polevoj ili polevik, koji je zamiljan as kao kepec, a as kao ljudsko bie crnog tela i zelene
kose. Za polja su jo ee vezivani enski demoni, poludnice (kod Rusa), koje su zamiljane
kao devojke dugih kosa, zaogrnute belim platnom, a koje se najee pojavljuju u rai, i to u
podne kada je sunce najjae.
Za vode su Sloveni vezivali razna demonska bia, zla i opaka. Vodanoj je boravio pokraj
vodenica, gde je prolaznike stropotavao u vodu da bi ih uinio svojim slugama. I ostali
vodeni duhovi nisu bili blagonakloni ljudima, a svi su zamiljani kao zastraujua bia, esto
sa kandama, rogovima, repom i uarenim oima. Njima se pridruuju i rusalke, u stvari
utopljenice ili nekrtena deca, preobraena u devojke sa dugom rasputenom zelenom kosom
(v. to ime). Dok su kod severnih Rusa rune i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko
im se priblii, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom
pesmom zaaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle
Trojica), jer one tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drvee i igraju na
proplancima. Njima su kod Junih Slovena sline vile, zanosne devojke sa rasputenom

kosom i krilima, koje najee obitavaju pokraj kladenaca, jezera, ili po gorama i planinama
(v. to ime).
U ritualima za plodnost kod Istonih, a delom i Junih Slovena, znaajno mesto zauzimaju
praznici za koje se vezuju boanstva nazvana Kostroma i Jarilo, odnosno lutke od slame, koje
se na odreen nain sahranjuju, spaljuju, rasturaju na delove ili potapaju u vodu, uz obredno
oplakivanje ili povike i smeh, sa ciljem da ponovo oive. U tom ritualu, obavljenom u
prolee, iji je cilj bio da se obezbedi plodnost, Kostroma se pojavljuje kao mlada ena
umotana u bele arafe, sa hrastovom granicom u rukama, a Jarilo kao prekrasni mladi na
belom konju. U vreme letnje dugodnevnice proslavljan je praznik na koji su lutke zvane
kupala potapane u vodu i paljene velike vatre. Na taj dan tragalo se za maginim i lekovitim
biljkama. Rasprostranjeno je predanje o cvetu paprati koji se rascvetava uoi tog dana, a ija
magina svojstva omoguuju da se otkrije zakopano blago. U svim ritualima koji se na taj
praznik obavljaju jasno su istaknuti vatra i voda kao suprotni elementi, a na osnovu pesama i
ostalih folklornih tekstova vezanih za kupala, moguno je rekonstruisati mit o rodoskrvnom
odnosu brata i sestre, olienim dvobojnim cvetom dan i no.
Za rituale plodnosti u junoslovenskom folkloru vezani su likovi Germana i dodola. Pri
obredu izazivanja kie pravljena je glinena lutka mukarca, nazvana German, koju su ene
sahranjivale u suvu zemlju sa uverenjem da e na taj nain izazvati plodonosnu kiu. U vreme
sue, povorka devojica, najee od pete do desete godine, koje su nazivane dodole, ila je
od kue do kue pevajui pesme kojima je prizivana kia. Dodole su bile bose, odevene u
iznoenu odeu, sa vencem od trava, itarica i vinove loze na glavi. Izmeu sebe su birale
predvodnicu, zvanu dodola ili dodolka. Prolazei kroz polja, dodolke su ih prskale vodom,
dok ih je ispred seoskih kua domaica posipala vodom po glavi i nogama, a zatim darivala
branom, vunom ili novcem. Inae i kod Junih i kod Istonih Slovena kia je izazivana na taj
nain to je preko mrtvaca, najee utopljenika, koga bi za taj obred iskopali, izlivana voda.
U religiji svih slovenskih naroda, kult mrtvih zauzima znaajno mesto, posebno u religiji
Junih Slovena. Sve do 9-10. veka Sloveni su spaljivali mrtve, a njihove ostatke sahranjivali u
urnama ili su preko lomae nasipali humke, U tom ranom razdoblju grobni prilozi su izuzetno
retki. U urne su katkad stavljani ra ili spaljene kosti konja. Ugledne linosti su sahranjivane
sa pompom, a u smrti ih je pratila supruga ili robinja. Prema svedoenju arapskih pisaca iz 10.
veka, koje treba primiti sa najveom rezervom, kad umre neki plemi, njegovo telo se
privremeno sahranjuje, a kada se njegovo imanje podeli, obavljana je prava sahrana, i to na taj
nain to se naoruan, u bogatoj odei, smeta u lau sa hranom, piem i suprugom, a zatim je
laa predavana vatri i otiskivana od obale. Izvesno je, meutim, da su Sloveni koji su iveli
pokraj mora u 8-9. veku imali predstave o lai mrtvih, jer su u tom razdoblju arheoloki
posvedoene nadgrobne ploe ili grobovi u vidu laa.
Poev od 10. - 11. veka, pod uticajem hrianstva, Sloveni prihvataju obiaj inhumiranja
pokojnika. Bez obzira na to da li se pokojnici spaljuju ili inhumiraju, vrsto se verovalo da
nastavljaju ivot posle smrti, to se ogleda u pogrebnim ritualima kao to su dae ili pogrebne
igre, esto sa maskiranim uesnicima. Treeg, sedmog, dvanaestog i etrdesetog dana posle
smrti pokojnicima su na grob donoeni hrana i pie, kao i posle 6 i 12 meseci. Posebni
praznici mrtvih - zadunice - proslavljani su i na grobovima i po kuama, u rano prolee i u
kasnu jesen.
Kult predaka bio je posebno razvijen kod Junih Slovena, pre svega kod Srba. Gotovo svi
srpski obiaji u vreme Boia i takozvanih nekrtenih dana vezani su za kult predaka, a i

krsno ime - slava - kod Srba jeste veliki praznik porodinog pretka, uvara i zatitnika kue i
porodice.
Kod Junih Slovena posebno je dobro ouvano verovanje da se due umrlih grenika
pretvaraju u vampire (v. to ime). To je svakako prastaro verovanje jer su na nekropolama
posvedoeni grobovi koji su ukopani dublje od ostalih, ili grobovi u koje je pokojnik stavljan
u neuobiajenom poloaju (potrbuke, licem prema zemlji), ili je, pak, zatrpan kamenjem.
Neizvesno je kakve su predstave Sloveni imali o svetu mrtvih, kao i o boanstvima koja njime
gospodare. Na osnovu uzgrednih ili dvosmislenih podataka u istorijskim izvorima,
pretpostavlja se da je svet mrtvih mraan, a da je boanstvo koje njime vlada crno (v.
Crnobog). Dok se analizom folklorne grae iz oblasti naseljene Junim Slovenima moe
zakljuiti da svetom mrtvih gospodari muko boanstvo, dotle folklorna graa iz
istonoslovenskih oblasti ukazuje na to da ensko boanstvo vlada Podzemljem i mrtvima.
Tako se pretpostavlja da je u liku Baba Jage inkorporirana stara evropska boginja smrti (v.
Baba Jaga) i da je Vedma (vetica) u stvari demonizirana boginja Podzemlja. Za Baba-Jagu se
vezuju i likovi demonizovanih mukih boanstava smrti, kao to su Kaej Besmrtni ili
Morozko.
BIBLIOGRAFIJA
Iako postoji obimna literatura o pojedinim aspektima slovenske religije, celovitih objektivnih
prikaza gotovo da i nema, jer veina autora ili odve kritiki pristupa raspoloivoj grai, ili je
odve slobodno interpretira. Kritiki se treba odnositi ak i prema kapitalnim delima kao to
su A. Brckner, Mythologia slowianska i polska (1918, reprint Warsawa 1980) i M.
Gimbutas, Slavic Religion u The Encyclopedia of Religion, ed. by M. Eliade (New York,
1987). Od optih dela treba istai B. O. Unbegaun, La religion des anciens Slaves (Paris,
1948), F. Vyncke, De godsdienst der Slaven (Roermond, 1969).
O religiji i mitologiji Istonih Slovena V. J. Mansikka, Die Religion der Ostslawen (Helsinki,
1922); S. A. Tokarev, Religioznye verovania vostochnoslavianskih narodov XIX - nachala XX
veka (Moskva, 1957); D. Zelenin, Russische (ostslavische) Volkskunde (Berlin und Leipzig,
1927).
O Zapadnim, odnosno Baltikim Slovenima treba konsultovati T. Palm, Wendische
Kultsttten: Quellenkritische Untersuchungen zu den letzten Jahrhunderten slavischen
Heidentums (Lund, 1937); E. Wienecke, Untersuchungen zur Religion der Westlawen u
Forschungen zur Vor-und Frgeschichte, 1 Heft (Leipzig, 1941); E. Schuldt, Der
altslawische Tempel von Grosssraden (Schwerin, 1976) i L. Niederle, Manuel de l'antiquite
slave (Paris, 1926).
O Junim Slovenima v. P. S: Krauss, Volkslaube und religioser Brauch der Sdslawen '
(Mnster, 1890); kao i brojne lanke N. Nodila o religiji Srba i Hrvata koji su objedinjeni u
knjizi Stara vjera Srba i Hrvata (Split, 1981) i V. ajkanovia, objedinjenih u knjizi Mit o
religiji Srba (Beograd, 1973). Veliki broj pojmova iz srpske religije i mitologije obradili su .
Kulii, P. . Petrovi i N. Panteli u knjizi Srpski mitoloki renik (Beograd, 1970).
Uopteno o slovenskoj mitologiji L. Leger, La mythologie slave (Paris, 1901).

Baba Jaga
U slovenskoj mitologiji baba arobnica koja ivi u umi, u izbi postavljenoj na kokoije noge.
Oko njenog stanita je ograda od ljudskih kostiju i lobanja. Umesto brave postavljene su
vilice otrih zuba, umesto reze koristi se ljudskom nogom, a kao klju slui ljudska ruka.
Baba Jaga grabi junake i prodire ljude, a u pei pee ukradenu decu. Najee je zamiljana
kao runa starica ogromnih grudi, slepa ili bolesnih oiju.
Banik
U istonoslovenskoj mitologiji duh koji boravi u prostorijama namenjenim kupanju. Verovalo
se da posle svake tri grupe kupaa i sam Banik pristupa kupanju i da ga u tome niko ne sme
uznemiravati. Zbog toga su kupai uvek ostavljali malo vode Baniku. Mogao je kupaima da
predskae budunost. esto su ga poseivali demoni uma i avoli.
Belobog
U mitologiji Zapadnih i Baltikih Slovena bog svetlosti, uspeha i sree. U usmenom predanju
se pominje pod imenom Bjelun. Zamiljan je kao starac sede brade obuen u belo, a
pojavljuje se samo danju da bi ljudima inio dobroinstva i pomagao im u svakoj nevolji.
Belobogu, kao kreativnoj pozitivnoj snazi, suprotstavljen je ernobog, kao destruktivna sila.
Dabog
u slovenskoj mitologiji Svarogov sin, bog Sunca, koji daruje blagostanje i sreu. Drevni idol
ovog boanstva stajao je na brdu u Kijevu, zajedno sa idolima Peruna, Horsa, Striboga,
Semorgla i Mokoi. Verovalo se da je Dabog rodonaelnik ruskog naroda. U srpskom
predanju pominje se pod imenom Dabog ili Dajbog, kao gospodar zemlje, kao protivnik boji,
kao "car na zemlji", bog zlata i srebra i zatitnik kovake vetine. Pod uticajem hrianstva,
Dabog je poistoveen sa satanom, odnosno Dabog postaje avo i naziva se Daba, Dabo ili
Hromi Daba.
Domovoj
U mitologiji Istonih Slovena kuni duh, esto nazivan ded ili gospodar kue. Zamiljan je u
ljudskom liku, najee kao omalen dlakavi starac, katkad s rogovima i repom. Mogao je da
se preobraava u razliite ivotinje, pre svega u maku, psa i kravu, a ree u zmiju i abu.
Najee boravi u kui, u uglu iza pei, na tavanu ili u dvoritu. Brine se o blagodeti kue,
posebno o stoci, zbog ega je povezan sa bogom Velesom. Njegova supruga, koja se zove
Domovika, boravi u podrumu. Glas Domovoja se u kui esto uje, ali je opasno da ga
ukuani vide. Raznim znacima nagovetava nedae ili smrt.
Hors
Istonoslovensko boanstvo nejasnih funkcija, verovatno bog Sunca. Njegov drveni idol
nalazio se na brdu u Kijevu, pokraj idola Peruna, Daboga, Striboga, Semorgla i Mokoi.
Pretpostavlja se da je lik tog boanstva formiran pod uticajima sa juga.
Jarila (Jarilo)

U slovenskoj mitologiji boanstvo prolene vegetacije i plodnosti. Zamiljan je kao mladi

izuzetne lepote, na belom konju, okien poljskim cveem, bosonog i u beloj odei, sa
svenjem klasja u rukama. Uspomena na to boanstvo sauvana je u razliitim prolenim
obredima, u kojima je glavna linost, devojka odevena u belo i ovenana cveem, jahala na
belom konju. Pravljene su i lutke od slame, koje su nazivane Jarilo.
Jarovit, (Gerovit, Gerovitus)
U slovenskoj mitologiji boanstvo nejasnih funkcija, koje su potovali Pomeranci, moda
istovetno sa Svantovidom. Posebno je potovan u Havelbergu i Volgastu, gde se u hramu
nalazio njegov ogromni tit. Kasniji hroniari poistoveivali su ga sa rimskim Marsom.
Kikimora
U istonoslovenskoj mitologiji zao kuni duh zamiljan u liku malene ene. Stara se o
domaim ivotinjama, prvenstveno o ivini. Verovalo se da vrednim domaicama pomae u
poslu, dok lenjivim zagorava ivot na razliite naine. Neprijateljski je raspoloena prema
mukarcima, a nou esto uznemirava i decu.
Kupala
U slovenskoj mitologiji bie povezano s praznovanjem letnjih solsticija, u noi izmeu 23. i
24. juna. to je boanstvo letine, obilja i veselja, a tako je nazivana i lutka od slame ili drveta,
odevena u ensku odeu, koja je u sveanoj povorci donoena do reke i bacana uvodu ili u
vatru. U ritualnu znaajnu ulogu ima kupanje, skakanje preko vatre, pletenje venaca od
ivanjskog cvea i bacanje cvea u vodu. Verovalo se da to noi jedini put u godini paprat
cveta i da taj cvet ima maginu mo. On tada moe da savlada demone, otkrije mesto na kome
je zakopano blago i da podari uspeh ili veliko bogatstvo.
Leij, Lesovik, Lesovoj, Leak, Lesnik
U slovenskoj mitologiji duh koji gospodari umama i zverima. Zamiljan je u ljudskom liku
kao pastir ije stado ine jeleni, koute i zeevi, koje uvaju vukovi ili risovi. Njegovi obrazi
su plavi, oi zelene i buljave, obrve upave, a brada duga i zelena. Moe biti i zaogrnut
zverinjim krznom, a katkad je zamiljan i sa rogovima i kopitama. Neobino je odeven i uvek
nosi levu cipelu na desnoj nozi, a kouh zakopava na pogrenoj strani. Verovalo se da nema
senke i da mu je krv plava. Kad hoda kroz duboku umu, glavom dotie kronje najvieg
drvea, a kad se kree po ivici ume ili bunju, postaje patuljak, esto tako malen da se moe
sakriti i pod jednim listom. Boji se pitomih predela, ali je suvereni gospodar u umi, gde je
uvek spreman da putnike zavede na pogrean put ili da uplai lovca. On gospodari vukovima
koje jednom godinje okuplja u umi da bi odredio plen za narednu godinu. Da bi se ovek
zatitio od njegovih arolija, najbolje je da odeu obue naopake, ali i da ne zaboravi da levu
cipelu obuje na desnu nogu.
U Srbiji, u okolini Leskovca, umski demon naziva se lesnik.
Marena, Marana, Morena, Marana, Marena
U slovenskoj mitologiji boginja zime i smrti. Tim imenom se naziva i lutka od slame koja je
koriena u ritualima vezanim za umiranje i vaskrsenje u prirodi ili u inima za kiu.

Moko
U mitologiji Istonih Slovena boginja plodnosti, zatitnica ena i enskih poslova, posebno
predenja. Njen drevni idol postavi je knez Vladimir na brdu u Kijevu, i to pored idola Peruna i
ostalih bogova. Seanja na tu boginju sauvana su u Ukrajini sve do sredine 19. veka. Na
severu Rusije nazivaju je Mokua i zamiljaju je kao enu velike glave i dugih ruku koja
obilazi kue i nadgleda prelje. Njen kult je, sudei po toponimima, bio rasprostranjen i kod
Zapadnih Slovena.
Mora, Mara, Maruha
U slovenskoj mitologiji zli duh koji luta nou, sedi na grudima zaspalih i sie im krv. To
moe biti sen umrlog ili dua ivog, koja u vidu leptira ili neke druge ivotinje naputa telo da
bi muila ljude. Verovalo se da postaje od enskog deteta roenog u krvavoj kouljici ili od
devojke koja se povezala s avolom. Pojavljuje se i u vidu razliitih predmeta, na primer
dlake i slamke, a moe se provui kroz kljuaonicu.
Nav, navi
U slovenskoj mitologiji olienje smrti, Carstva mrtvih i gospodara Podzemlja, odnosno
demona koji su nastali od dua mrtvoroene i nekrtene dece. U bugarskim predanjima
zamiljani su u vidu ptica koje, uz zastraujue krike, u tamnim noima obleu oko kua i
napadaju trudnice, dojilje i decu. Kod Srba i Hrvata nazivaju se nekrtenci ili nevidinii, a
zamiljani su kao velike ptice sa dejim glavama. To su zli demoni koji napadaju nekrtenu
decu i dojilje. Stoari posebno strahuju od nekrtenaca, koji kravama, ovcama i kozama
oduzimaju mleko. U Ukrajini i Poljskoj zamiljani su u ljudskom ili ivotinjskom vidu, a
nazivaju se poteruk, odnosno latawiec.
Perun
Bog gromovnik, potovan kod svih slovenskih naroda. Posveeni su mu planinski vrhovi i
izvori, a na rtvu mu je prinoen bik. Glava njegovog drvenog idola u Kijevu bila je od srebra,
a usta od zlata. Zamiljan je kao zreo ovek sa ognjenim kamenom, batinom ili strelama u
rukama. Prizivan je prilikom sklapanja ugovora i polaganja zakletvi, odnosno kanjavao je
svakog verolomnika. Ispred njegovog kipa u Novgorodu i danju i nou gorela je vatra od
hrastovih drva. Ako bi se nepanjom slugu ta vatra ugasila, svi bi bili kanjeni smru. Od
drvea posveen mu je hrast, a od biljaka - perunika (bogia), za koju se verovalo da uva
kuu od groma, poara i svake nesree. O irokoj rasprostranjenosti Perunovog kulta svedoe
nazivi mesta, izvora i planina u svim oblastima slovenskog sveta. Posle pokrtavanja, Sloveni
su Perunov lik i funkcije preneli na svetog Iliju.
Poludnica
U slovenskoj mitologiji poljski duh zamiljen kao lepa visoka devojka, obuena u bele
haljine. Pojavljuje se redovno leti u vreme etve. Tad hoda po poljima i kad u podne naie na
oveka ili enu u poslu, hvata ih za kosu i obara na zemlju bez milosti.
Porenucije (Porenutius)

Slovensko boanstvo potovano na ostrvu Rujnu (Rigen). Na jugu ostrva, u Korenici, nalazio
se hram tog boanstva sa udnim kultnim idolom, s etiri lica na glavi i jednim licem na
prsima.
Porevit (Porevit)
Slovensko boanstvo potovano na ostrvu Rujnu (Rigen). Na jugu ostrva u Korenici, nalazio
se hram tog boanstva sa kultnom statuom koja je prikazivala Porevita sa pet glava.
Proricanje
Vetina upoznavanja volje bogova na osnovu razliitih vrsta, znakova. Namere bogova mogu
ljudima biti nagovetene ili spoljanjim znacima ili neposredno, preko snova ili nadahnua. U
prvu grupu proricanja svrstava se predskazivanje volje bogova na osnovu leta ili glasova ptica
(ornitomantija), instinktivnih postupaka (npr. nehotino izgovorene rei), bacanja kocki ili
drugih vrsta objekata (kleromantika, astragalomantika), a posebno na osnovu posmatranja
utrobe rtvovanih ivotinja, vatre na oltaru (epiromantika), nebeskih tela (astrologija) ili vode
(hidromantika). Drugu grupu proricanja ini otkrivanje boanske volje preko snova
(oniromantika), najee onih koji trae ozdravljenje u Asklepijevim svetilitima (inkubacija,
ijatromantika), prikazivanjem seni pokojnika (nekromatika) i otkrovenjima dobijenim preko
nadahnua (enthousiasmos).
U najranijim istorijskim epohama, prorokovanja su obavljali nadahnuti pojedinci koji su
oglaavali volju ili elje bogova. Kasnije ta vrsta proricanja nije imala znaajniju ulogu jer je
slobodno prorokovanje nadahnutih pojedinaca bilo zamenjeno prorotvima dobijenim od
razliitih svetenikih redova ili zvaninih proroita, naroito delfskog (v. Proroita). Tek
posle smrti Aleksandra Velikog, kad je grko-rimski svet stupio u neposredni kontakt s
Orijentom, naglo su postale omiljene sve vrste proricanja, pre svega astrologija. U Rimu su
zvanino priznavana jedino prorokovanja koja su obavljali dravni magistrati ili svetenstvo,
ali mere koje su preduzimane radi spreavanja proricanja nezvaninih lica pokazuju da su sve
vrste proricanja bile omiljene. Ve od vremena Tiberija nezvanina prorokovanja smatrana su
zloinom i kanjavana su proterivanjem i oduzimanjem imovine. Uprkos toj zabrani, a i
kasnijim zabranama, u Rimu su postojali i profesionalci, najee stranci s Orijenta, koji su se
bavili iskljuivo astrologijom. Dioklecijan je najstroe zabranjivao ars matematica, tj.
astrologiju, ali su tek dolaskom na vlast hrianskih imperatora konano uguene sve vrste
prorokovanja.
Rujevit (Rugievithus)
U baltiko-slovenskoj mitologiji bog rata, poistoveen sa rimskim Marsom. Posebno je
potovan na ostrvu Rujnu (Rugen), gde se u Korenici nalazilo njegovo veliko svetilite. Tu je
bio postavljen njegov kultni kip natprirodne veliine, istesan od hrastovine. Kip je prikazivao
Rujevita sa sedam glava kako u desnoj ruci dri ma dok su mu sedam drugih maeva visili o
pojasu.
Rusalke
U mitologiji Istonih Slovena demonska bia zamiljana u liku dugokosih lepih mladih
devojaka, koje u noima mladog Meseca igraju na proplancima, ovenane zelenim vencima.
Neprijateljski su raspoloene prema ljudima. esto mame prolaznike, zadaju im razliite

zagonetke ili ih ubijaju glasnim smehom. To su, u stvari, due umrlih devojaka, prvenstveno
utopljenica ili onih koje su umrle nasilnom smru. U nedelju posle Duhova one izlaze iz vode,
hodaju po polju ili se penju na drvee. Opasno je da se te nedelje bilo ko kupa u reci ili jezeru,
jer ga rusalke mogu odvui u dubinu. Razni obiaji pokazuju da su rusalke tesno povezane sa
vodom i rastinjem, ali i sa svetom mrtvih.
Simargl
Boanstvo Istonih Slovena, nejasnih funkcija. Nije utvreno da li je u pitanju jedno
(Simargl) ili dva boanstva (Sim, Regl).
Stribog
U istonoslovenskoj mitologiji bog zime i mraza. Svi vetrovi smatrani su njegovim unucima.
Njegova kultna drvena statua pominje se meu kipovima koji su stajali na bregu u Kijevu.
Svarog, Svaroi
U slovenskoj mitologiji bog neba, Dabogov otac, Sunca i vatre. Pod imenom Svaroi
potovan je prvenstveno kao bog vatre i zatitnik domaeg ognjita. Kod Baltikih Slovena, u
hramu boga Radgosta u Retri, nalazio se kip Zuarasicija, Svaroia, i to u oklopu i sa lemom
na glavi. Moe se pretpostaviti da su tog Zuarasicija Sloveni oko Labe potovali kao boga
rata.
Svetovid
Veliko slovensko boanstvo na ostrvu Rujnu (Rigen), bog rata i zatitnik plodnih njiva.
Sredite njegovog kulta bilo je Arkona. U centru grada nalazio se drveni hram posveen tom
boanstvu, ukraen obojenim drvorezom, sa dvostrukom ogradom. Spoljna ograda bila je
pokrivena crvenim krovom, dok se unutranja sastojala iz zastora i etiri stoera. U hramu je
bio postavljen idol natprirodne veliine sa etiri vrata i etiri glave. U desnoj ruci drao je rog
izraen od raznih vrsta metala, koji je svake godine svetenik punio piem i na osnovu
isparenja predskazivao rodnu ili nerodnu godinu. U levoj ruci, sputenoj niz telo, nalazio se
luk. Pokraj idola postavljena je uzda, sedlo i drugi atributi, posebno dinovski ma, sa
kanijom i balakom od srebra.
Jedanput godinje, u vreme etve, prinoene su rtve ispred hrama i svetkovan je veliki
praznik, koji se zavravao velikom gozbom. Svetenik je tada pred narodom proricao obilje ili
oskudicu u narednoj godini i prizivao Svetovida da otadbini podari slavu, a podanicima
bogatstvo. Zatim je ispred idola stavljan visok kola premazan medom, iza koga je stajao
svetenik i pitao narod da li ga vidi. Prisutni su odgovarali da ga vide, a on je tada izraavao
elju da ga dogodine ne vide, kako bi naredne godine etva bila obilnija. Svi su bili obavezni
da daruju svetilite, koje je bilo uveno proroite. Sve to se dobije kradom ili orujem
pripadalo je svetilitu, kao i darovi koji su stizali iz celog slovenskog sveta i iz susednih
krajeva.
U svetilitu je uvan beli konj, za koga se verovalo da pripada Svetovidu. Niko nije smeo da
ga dodirne, a jedino je svetenik mogao da ga napasa i oprema. Verovalo se da sam bog,
jaui na njemu, predvodi svoj narod u borbama sa neprijateljima. Taj konj je korien i za
gatanje: pred polazak u rat, svetenici su ispred hrama postavljali koplja, a zatim je izvoen

osedlan konj da preko njih pree. Ako bi pri preskakanju poao desnom nogom, smatralo se
da e ishod biti povoljan, a ako bi krenuo levom, to je znailo d se rat mora odloiti.
Svetovidovo svetilite u Arkoni razoreno je 1168. godine. Arheoloki je istraeno 1921.
godine. Posle pokrtenja Baltikih Slovena, funkcije Svetovidove prenesene su na svetog
Vida.
Triglav (Triglaus, Trigelawus, Triglous, Tryglaw)
U mitologiji Baltikih Slovena troglavo boanstvo, verovatno bog rata ili vegetacije. Sredite
njegovog kulta nalazilo se u tetinu i Brandenburgu. U tetinu, koji je bio okruen trima
brdima, na sredinjem i najveem nalazio se hram posveen Triglavu. U njemu je bila
postavljena kultna statua boga sa tri glave i zlatnim povezom preko oiju i usta. Verovalo se
da tri glave simboliu vlast boga nad tri posebna carstva: nebom, zemljom i paklom, a da
zlatni povez preko oiju pokazuje da bog ne eli da vidi grehe smrtnika ili sazna za njih. Pri
hramu je uvan konj vranac, sa sedlom od zlata i srebra, koji je korien za gatanje pred ratne
pohode. Na zemlju je tada polagano devet novih kopalja, na razmaku od jednog lakta, a zatim
je zauzdani i osedlani konj tri puta prelazio u oba smera. Ratni pohod bi bio preduziman samo
ako Troglavov konj pri prelaenju ne bi dotakao ni jedno koplje.
Oton Bamberki poruio je svetilite u tetinu i tri glave odseene sa Triglavove kultne statue
poslao papi u Rim. Kultne statue Triglava koje su se nalazile u ostalim mestima bile su
posrebrene ili pozlaene.
Trojan
U ruskim i junoslovenskim predanjima demon ili boanstvo povezano sa rimskim
imperatorom Trajanom. U narodnim priama opisan je kao bie sa tri glave, sa kozjim ili
magareim uima, koje se plai sunca i kree se samo nou. Verovalo se da dan provodi u
svom zamku na planini, a da nou jae do svojih dragana. Rusija je smatrana Trajanovom
zemljom. Kad ga je jednom prilikom Sunce stiglo na putu, pokuao je da se sakrije ispod
plasta sena, ali su volovi prevrnuli plast, tako da su ga Sunevi zraci dohvatili i sprili.
vampir
U slovenskim predanjima, posebno na Balkanu i u Ukrajini, duh umrlog ili le koji je zao duh
ili avo oiveo. U gluvo doba noi vampir izlazi iz groba da bi ljudima i ivotinjama isisao
krv. Junoslovenski narodi su verovali da je dlakav kao pas, da ima krvave oi i zube i da iz
usta bljuje vatru, ili da je bez kostiju, samo meina ispunjena krvlju. Zloinci i grenici posle
smrti postaju vampiri, a pravednici - jedino ako preko njihovih leeva pree neka od neistih
ivotinja (maka, pas, mi, kokoka). Najee su vampiri starije osobe, i to mukarci.
Vampir se moe preobraavati u razliite ivotinje ili biti nevidljiv. Njegovo pribliavanje
najpre oseaju psi, konji i volovi. Najee se javljaju na grobljima, raskrima, po
vodenicama ili u kuama svojih najbliih.
Protiv vampira nema sigurnog sredstva. Smatra se da ih odbija krst naslikan katranom na
vratima kue i staje, gvoe, beli luk, zvuk zvona ili iljati predmeti stavljeni pod jastuk.
Najvanije je preduzeti mere da se pokojnik ne povampiri. Radi toga se mrtvacu zaseca koa,
presecaju mu se tetive ispod kolena ili zabada glogovo trnje pod nokte kako mu avo ne bi
mogao odrati kou i naduti je, to jest preobraziti ga u vampira. U meso ispod jezika takoe se
zabada trn da bi vampiru onemoguio sisanje krvi, ili se telo sahranjuje licem prema zemlji ili

se pokojniku oko vrata stavlja srp. Vampir se pronalazi i unitava na razliite naine.
Najee se na groblje odvodi crni drebac bez belege i, im se primeti da zazire od nekog
groba, smatra se da u njemu poiva vampir. Grob se zatim raskopava, a le se probada
glogovim kocem, spaljuje ili baca u vodu ili u kre. Katkad se oko grobova posipao pepeo da
bi se otkrile stope vampira. I dete roeno od vampira ima sposobnosti da ga pronae i ubije.
Najljuim neprijateljem vampira neki smatraju etvorookog, tj. psa koji iznad svakog oka ima
po jedan uvojak. U raznim delovima slovenskog sveta vampir se naziva i drugim nazivima:
vukodlak, lampir, lapir, vjedogonja, jedogonja, a najee - upir.
Veles
U slovenskoj mitologiji boanstvo nejasnih funkcija, moda bog obilja i zatitnik domaih
ivotinja. Tragovi Volosovog kulta sauvani su kod Istonih i Severnih Slovena. U vreme
irenja hrianstva asimilovan je i zamenjen hrianskim zatitnikom stada, svetim Vlasijem.
U Novgorodu je hram sv. Vlasija podignut na mestu na kome se ranije nalazio Volosov idol.
Obiaj kod Istonih Slovena da pregrt neponjevenog klasja koje se ostavlja kao dar
boanstvu nazivaju Volosovom bradom pokazuje da je Volos potovan u svojstvu boga
vegetacije. U poznim tekstovima oznaen je kao zli duh i demon, odnosno povezivan je sa
Podzemljem i avolom.
Vile
U junoslovenskoj mitologiji enska natprirodna bia, naklonjena ljudima. Zamiljane su kao
izuzetno lepe devojke zlatnih kosa i sa krilima, odevene u duge, prozrane haljine i naoruane
strelama. One ive daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda
(vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se raaju iz rose, nekog
cvea, kad pada kia i greje sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne
lepote i raskoi, grade na oblacima.
Mogu se preobraavati u razliite ivotinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka.
esto jau na konju ili jelenu, odlaze u lov, a jo ee igraju u kolu. Zaljubljuju se u junake,
koje pomau i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime. Naklonjene su i devojkama,
koje od njih mnogu izmoliti lepotu ili zatitu. Vile osobito veto vidaju rane zadobijene u
bojevima, i to razliitim biljem. Raspolau i sposobnou proricanja.
Vile teko prataju uvrede i svojim strelama ili pogledom usmruju one koji ih povrede.
Potinjavaju se samo onima kojima poe za rukom da im otmu odeu, a ako im neko oduzme
krila, preobraavaju se u obine ene.
Mogu imati kozje, konjske ili magaree noge.
Voanoj
U slovenskoj mitologiji zao vodeni duh, koji ivi u jezerima, barama i virovitim rekama, i to
najee pokraj vodenica. Pojavljuje se u razliitim vidovima: kao ovek sa kandama i
dugim repom, pokriven travom i mahovinom, kao starac zelene kose i brade ili kao riba
pokrivena muljem. Danju se odmara u raskonoj palati ispod vode, a sveeri izlazi i napada
kupae koji se zateknu na reci posle zalaska sunca. Neprijateljski je raspoloen prema
ljudima, posebno mukarcima, koje odvlai u vodu da bi ih oenio svojim kerima ili da bi ih
uinio svojim slugama. esto oteuje vodenice, ribarske mree i mostove. Da bi ga

umilostivili, vodeniari i ribari prinose mu razliite rtve - petla, kokoku ili ovcu. rtvovan
mu je i uhranjeni konj, koji je s kamenom oko vrata bacan u vodu.