MODERNA FILOZOFIJA Imanuel Kant

Epistemologija kao metafizika. Inspirisan Hjumovom kritikom nunosti i uzronosti, Kant odluuje da odredi granice ljudskog saznanja, tj. da odredi ta i kako um moe postii, ime bi pokazao ta od metafizike jeste dostupno umu. U delu koje je nazvao Kritika istog uma ('kritika' u smislu propitivanja i istraivanja mogunosti uma), Kant poinje slaganjem sa engleskim empiristima: vremenski gledano, saznanje zaista sledi nakon ulnih doivljaja. Meutim, on tvrdi da postoje saznanja koja su pre svakog iskustva data u umu, i ta iskustva klasifikuju i odreuju ulne podatke. Kant, dakle, deli sudove saznanja u dve grupe: 1. a priori sudovi sudovi koji se nalaze u umu pre svakog iskustva, i njihova istinitost ne zavisi od iskustva; shodno tome, neiskustveno, apriorno saznanje jeste mogue; 2. a posteriori sudovi sudovi koji dolaze nakon iskustva, tj. sudovi koji zavise od ulnih podataka i koji moraju da se dokazuju u iskustvu. Kant smatra da je uvoenjem a priori sudova i saznanja reio problem na koji je Hjum ukazao: da uzronost nije iskustveni pojam. Meutim, to reenje je potrebno jo podrobnije objasniti. Zato Kant razlikuje i dve podvrste apriornih i aposteriornih sudova: sintetike i analitike: 1. analitiki sudovi objanjavaju pojam, ali se sadraj analitikog suda ve nalazi u samom subjektu koji elimo da objasnimo. Na primer: "sva tela su rasprostrta" je analitiki sud jer nije potrebno da izaemo iz pojma "telo" (subjekat) da bismo utvrdili da je rasprostrto (predikat). 2. sintetiki sudovi ovi sudovi proiruju pojam jer predikat nije obuhvaen subjektom. Na primer: "sva su tela teka" predikat "teka" nije obuhvaen subjektom "tela", odnosno u iskaz unosimo novo saznanje. Shodno toj dvostrukoj podeli, Kant konano odreuje: 1. svi aposteriorni (iskustveni) sudovi su sintetiki: kroz ula uviamo karakteristike (predikate) objekata koje nam nisu dostupne u samom pojmu, 2. za analitiki sud nije potrebno iskustvo: budui da predstavlja samo objanjavanje pojma (subjekta) preko karakteristika koje se u njemu ve nalaze, analitiki sudovi se ve po definiciji kreu jedino u sferi pojmova. Meutim, Kantu je naroito stalo do toga da dokae da su mogui sintetiki sudovi a priori, odnosno sudovi koji proiruju znanje o pojmovima koji u naem umu postoje nezavisno od ula. Kada u iskustvu naiemo na neki objekat ili pojavu, na um odmah barata celom slikom, ali je tu sliku potrebno ralaniti, kako bismo shvatili kako nae znanje funkcionie. Naime, kae Kant, ta god da opaamo, postoje dva pojma koja su u naoj svesti a priori data i bez kojih nikakav ulni oset nema smisla: to su pojmovi prostora i vremena. Prostor i vreme su apriorni pojmovi koji su u naem saznanju prisutni jo na nivou ulnog opaanja; oni sistematizuju 'sirove' ulne impresije. Nakon toga na razum dalje klasifikuje i sistematizuje ulne impresije: preko kategorija (pojmova), npr. kvantiteta i kvaliteta. Konano, nakon ula i razuma, um stvara celu sliku doivljaja, ali i on sam sadri odreene apriorne pojmove sopstva (ja, subjekat), sveta i Boga. Ti pojmovi dalje navode nae impresije u razvijanje ideja koje prevazilaze svakodnevno iskustvo. Objanjavajui kako funkcionie saznanje, Kant je zapravo izgradio sopstvenu metafiziku. Naime, imajui u vidu sve reeno, moe se rei da Kant pravi jasnu razliku izmeu stvari po sebi onoga to opaamo, onoga to postoji i naeg shvatanja te stvari. Ukratko, poto na svakom nivou saznanja (ulnom, razumskom, umnom) uvek imamo neke apriorne pojmove koji organizuju ulne impresije, mi nikada nemamo direktan pristup stvari po sebi, objektima kakvi oni zaista jesu. Dakle, sadraj naeg saznanja nije stvar po sebi, ve stvar onakva kakvom je mi vidimo. Metafizika, kao prouavanje te stvari po sebi, stoga nije mogua kao nauka jer se oslanja na ideje izgraene kroz apriorne forme, dok se nauka bazira na aposteriornim formama. Kant uvodi dva nova pojma da bi oznaio tu razliku: transcendentno je ono to se tie stvari po sebi, dok je transcendentalno ono to se tie sadraja naeg apriornog saznanja o predmetima. Ovakva epistemologija predstavlja radikalan zaokret u filozofiji, jer je promenila odnos izmeu oveka (subjekta) i prirode (objekta). Do Kanta se nije postavljalo pitanje o prirodi saznanja: ono je ovek shvatano kao direktan pristup subjekta objektu istraivanja. Kant, meutim, pokazuje da u centru istraivanja nije objekat, ve sam subjekat onaj koji saznaje. Kao to je Kopernik pokazao da se ne okree Sunce oko Zemlje, ve Zemlja oko Sunca, tako je i Kant pokazao da saznanje sveta oko nas zavisi od apriornih formi, od strukture naeg uma. Drugim reima, umesto shvatanja po kojem mi pristupamo svetu, Kant uvodi shvatanje po kojem svet pristupa nama interpretiran kroz nae apriorne ideje. Etika. Odredivi kako isti um saznaje svet oko sebe, Kant u drugom delu Kritika praktinog uma odreuje kako se um postavlja prema svetu, kako praktino nastupa. Isto to vai za isti, vai i za praktini um: i praktini um se u sebi odreuje, autonoman je od spoljnog sveta i iskustva. Dakle, um jeste slobodan on principe svog delovanja (kao i saznavanja) dobija iz sopstvene zakonitosti. Odreenje volje. Um se u praktinom ivotu iskazuje kroz volju, i volja postoji na dva naina: (1) kao nia volja, koja se odnosi na pojedinane empirijske objekte i situacije; ona je nagon, sklonost, i (2) kao via volja, koja se odnosi na sve objekte i situacije, koja vai uvek nezvaisno od situacije. Nia volja je sadrinska za nju je vano o kakvom se konkretnom objektu nagona ili sklonosti radi, dok je via volja formalna ona je odreena formalnim zakonom koji je um sam sebi postavio, jer samo

21

kao formalna (osloboena sadraja) ona i moe da vai za sve konkretne sluajeve. Kant pokuava, kao i u sluaju odreivanja mogunosti saznanja, da odredi ono to je u praktinom, moralnom ivotu pojedinca nezavisno od iskustva, tj. ono to uvek vai, i zato se posveuje istraivanju vie volje. Nia volja mora da se podredi vioj volji, tj. njenom formalnom zakonu, jer ako nia volja postane rukovodea u ivotu pojedinca, on nee biti slobodan. Sloboda predstavlja autonomiju volje, odnosno njenu sposobnost da sama sebi postavlja zakon ponaanja, nezavisno od konkretnih situacija i iskustva. Zato je sloboda mogua jedino kroz viu volju onu koja je osloboena iskustva. Zakon koji sebi namee slobodna volja mora da vai uvek, mora da bude kategoriki, bespogovoran. Kategoriki imperativ. Moralni zakon slobodne volje je bespogovoran i ne govori ta bi trebalo da se radi, ve ta mora da se uradi; stoga je on nareenje, imperativ. Kategoriki imperativ slobodne volje Kant formulie ovako: Postupaj samo prema onoj maksimi za koju istovremeno moe hteti da postane opti zakon. Radi se o formalnom zakonu: on vai u svakoj situaciji zato to ne govori ta treba da se radi (sadraj delanja koje se odreuje u svakoj konkretnoj situaciji), ve kako da se dela. Kant formulie jo etiri varijante kategorikog imperativa, ali kae da samo osnovna varijanta ne zahteva dodatna objanjenja jer je samooigledna i jasna. Kategoriki imperativ deluje kontraintuitivno jer kae da onom to je moralno dobro prethodi ono to moralno treba, dok ljudski razum zakljuuje kao da iz injenice da je neto dobro sledi da bi to trebalo i uiniti. Meutim, Kant kae da pojam dobra ne moe da se utvrdi pre moralnog principa, jer tek moralni zakon odreuje i omoguava pojam dobra. Kada bi u konkretnoj situaciji nae ponaanje odreivalo ono to je, po uvreenom shvatanju, dobro, u pitanju bi bio hipotetiki imperativ. Hipotetiki imperativ ima formu "ako eli X, onda uradi Y", tj. ako pretpostavimo da je neto dobro, uiniemo to i to, dok kategoriki imperativ kae bez ikakvih uslovljavanja da neto treba da se uradi. Merilo moralnosti, dakle, za Kanta nije predmet volje, tj. posledica delanja, ve delanje u skladu sa dunou prema imperativu slobodne volje. Na taj nain Kant iskljuuje svrhu u vrednovanju ina, i naglaava motiv. Na primer, saoseanje, dobroinstvo ili portvovanje nisu moralno ispravni zato to postiu odreenu svrhu budui da uvek mogu biti vreni iz puke sklonosti prema odreenoj osobi ve su moralno ispravni zato to se vre iz dunosti, odnosno iz potovanja prema formalnom moralnom imperativu. Takovom zakonu moramo da se pokoravamo uprkos naim sklonostima i uprkos posledicama.

22