OSOBINE MATERIJALA

1.

KLASIFIKACIJA OSOBINA

Da bi se neki konstrukcioni ili pogonski materijal mogao pravilno upotrebiti potrebno je to potpunije poznavati njegove osobine. Postoji veliki broj razliitih osobina materijala, ali sve se ove mogu svrstati u tri glavne grupe: fiziko-mehanike, hemijske i tehnoloke. Neke od ovih osobina su opteg karaktera, zajednike kod veine materijala, npr. gustina, tvrdoa, vrstoa itd, a neke specifinog karaktera, svojstvene nekom materijalu ili grupi materijala, npr. plastinost, livkost, kovnost, magnetne osobine itd. U tabeli 1. date su vanije fiziko-mehanike, hemijske i tehnoloke osobine materijala (uglavnom konstrukcionih materijala). Tab. 1. Vanije fiziko-mehanike, hemijske i tehnoloke osobine materijala
Fiziko-mehanike osobine 1. Fizika graa (sklop) 2. Gustina 3. Termo-fizikle osobine 4. Elektromagnetne osobine 5. Tvrdoa 6. vrstoa 7. Elastinost 8. ilavost 9. Plastinost Hemijske osobine 1. Atomska teina 2. Afinitet 3. Bazini karakter 4. Kiselinski karakter 5. Otpornost prema koroziji Tehnoloke osobine 1. Obradivost (livenjem, presovanjem, rezanjem itd.) 2. Specifine osobine pogonskih materijala (radna sposobnost, brizantnost eksploziva i dr.) 3. Trajnost (postojanost)

Karakteristine osobine pogonskih materijala su jo mnogobrojnije, naroito specifine tehnoloke osobine, kao npr. brzina detonacije eksploziva, toplotna mo goriva, viskozitet ulja, temperatura kapanja masti, tvrdoa vode itd. 2. FIZIKO-MEHANIKE OSOBINE

2.1. STRUKTURA Struktura ili unutranja graa materijala podrazumeva oblik, veliinu i raspored pojedinih delia od kojih je sagraen neki materijal. Sa upoznavanjem strukture materijala nastala je prava mala revolucija u proizvodnji novih materijala, poboljanju njegovog kvaliteta i racionalnijem korienju u praktine svrhe. Upoznavanje unutranje grae vrstog tela naroito je doprineo razvoj optike, u prvom redu optikih mikroskopa sa poveanjem do 1.500 puta i savremenih elektronskih mikroskopa sa poveanjem do 150.000 puta i vie. Nauna oblast koja se bavi ispitivanjem unutranje strukture materijala poznata je pod imenom metalografija. Postoje dve osnovne metode metalografskog ispitivanja i to: makrografska i i mikrografska metoda. Makrografska ispitivanja sastoje se u vizuelnom pregledu uzorka golim okom ili pomou lupe sa manjim poveanjem do 20 puta. Ova ispitivanja najee prethode mikrografskim ispitivanjima. Daleko potpunija slika o unutranjoj grai materijala dobija se mikrografskim ispitivanjima, korienjem metalografskih mikroskopa. Elementi grae koji se vide pod mikroskopom obuhvataju kristale materijala. Pri tome kristali kao normalan oblik ovrslog stanja najee se vide pod mikroskopom kao kristaliti, tj. tela nepravilvog oblika sa pravilnom atomskom graom. Ovo potie od toga to kristalizacija pri prelazu materije iz tenog ili gasovitog stanja u vrsto stanje zapoinje istovremeno iz vie centara, tako da usled uzajamne smetnje u masi materijala retko moe doi do razvoja tela pravilnog geometrijskog oblika (kristala). Kod amorfnih materijala, npr. staklo, smola itd., kod kojih ne postoji pravilan, sistematski raspored atoma materijala, pod mikroskopom se vidi samo jednolina, bezoblina masa. Meutim, amorfne materije su nestabilne i mogu katkad prei u kristalno stanje same od sebe. Ako se iz rastopljenog metala vri postepeno odvoenje toplote u rastopu nastaje smirivanje oscilovanja atoma, sve dok se ne postigne temperatura ovravanja, kada se obavlja sreivanje atoma na tano odreena meusobna rastojanja. Sreivanje atoma u kristalne reetke odvija se uz odavanje latentne toplote, koja se odvija u odreenom vremenu na raun unutranje energije, a pri tom zastoju dolazi do formiranja kristalnih zrna. Kada se atomi nalaze na tano odreenoj udaljenosti, onda su sile uravnoteene, a unutranja energija je najmanja. Udaljenost meu atomima, koja odgovara najmanjoj unutranjoj energiji, je karakteristina za svaki hemijski element, a naziva se parametar reetke i oznaava sa a0.

2 Na sl. 1. prikazana je graa kristalisane i amorfne materije, a na sl. 2. najee atomske reetke metala. Metali najee kristaliu po teseralnom (kubnom), heksagonalnom i tetragonalnom sistemu. Sl. 1. Graa kristalne i amorfne materije: a) kristalisana materija, b) amorfna materija Sl. 2. Najee atomske reetke metala: a) povrinski centrisana kubna, b) prostorno centrisana kubna, c) heksagonalna 2.2. GUSTINA Gustina materijala definisana je odnosom jedinice mase prema jedinici zapremine materijala. Zavisi od vrste materijala i stanja u kome se materijal nalazi. Razlikuju se dve fizike veliine vezane za gustinu materijala i to: gustina (apsolutna) i zapreminska (volumenska) gustina d. Gustina (apsolutna) odreuje se iz odnosa mase matereijala (bez pora i upljina) prema jedinici njegove zapremine:

m ; V

[kg / m ]
3

gde je: m - masa u kg; V - zapremina bez pora i upljina u m3. Zapreminska (volumenska) gustina izraava se odnosom mase materijala prema jedinici zapremine materijala zajedno sa porama i upljinama:

d=

ms ; V

[ kg / m ] ,
3

gde je: ms- stalna masa epruvete u kg; V- zapremina sa porama i upljinama u m3. S obzirom na stanje u kome se materijal nalazi razlikuju se: zapreminska gustina pri odreenoj vlanosti dw, zapreminska gustina u rastresitom stanju dr, zapreminska gustina u zbijenom stanju dz i dr. Gustina i zapreminska gustina odreuju se laboratorijski pomou odgovarajue opreme. Na sl. 3. prikazani su volumenometar i areometar za neposredno odreivanje gustine. Sl. 3. Laboratorijska oprema za odreivanje gustine: a) volumenometar za spraen uzorak; b) sifonski volumenometar za krupan zrnasti uzorak; c) areometar za tean uzorak Poroznost materijala predstavlja stepen ispunjenja zapremine porama i upljinama i odreuje se na osnovu poznate gustine i zapreminske gustine:

p=

d 100%

gde je: - gustina, kg/m3; d- zapreminska gustina, kg/m3. Zapremina koju zauzimaju pore i upljine u poroznom materijalu dobija se kao razlika izmeu ukupne zapremine i zapremine bez pora i upljina (apsolutne zapremine) materijala. Od poroznosti zavisi vie vanih osobina materijala, kao to su vrstoa, upijanje vode itd. 2.3. TVRDOA Tvrdoa predstavlja otpor materijala prema prodiranju drugog (tvreg) materijala u njega. Tvrdoa se odreuje na razliite naine u zavisnosti od materijala koji se ispituje i samog naina ispitivanja. Za ispitivanje tvrdoe plastinih materijala (metali, legure i dr.) koriste se postupci na principu utiskivanja utiskivaa odreenog oblika i veliine (kuglica, konus, piramida i dr.) od tvreg materijala, pri emu se tvrdoa izraunava iz odnosa sile utiskivanja i povrine otiska koga utiskiva napravi u materijalu. Postoji veliki broj metoda za odreivanje tvrdoe, tako da se tvrdoa minerala odreuje po Mosovoj skali, tvrdoa stena pomou skleroskopa (orova tvrdoa), tvrdoa drveta utiskivanjem eline kuglice itd. Da bi se rezultati ispitivanja mogli meusobno uporeivati potrebno je da oblik i veliina utiskivaa, zatim sila utiskivanja, kao i svi ostali uslovi ispitivanja budu tano definisani. 2.4. VRSTOA vrstoa (jaina materijala) je svojstvo materijala da se odupre razaranju pod dejstvom spoljanje sile. Prema nainu dejstva spoljne sile, zatezanje, pritisak, savijanje, smicanje i uvijanje, razlikuju se zatezna vrstoa Rm , pritisna vrstoa Rc , savojna vrstoa Rf, , vrstoa na uvijanje m , vrstoa na smicanje ms i dr.

3 Na sl. 4. ematski su prikazane vrste naprezanja pri ispitivanju vrstoa materijala. Sl. 4. Vrste naprezanja pri ispitivanju materijala: 1) zatezanje; 2) pritisak; 3) savijanje; 4) smicanje; 5) izvijanje; 6) uvijanje vrstoe na zatezanje, pritisak i smicanje dobijaju se se iz odnosa maksimalne sile Fm koja je proizvela razaranje epruvete i prvobitnog preseka epruvete SO:

Rm =

Fm ; So

[ MPa ]

Savojna vrstoa izraunava se iz odnosa maksimalnog momenta savijanja Mf i otpornog momenta preseka uzorka W:

f =

Mf ; W

[ MPa ]

Veliki uticaja na vrstou materijala ima homogenost i poroznost materijala, tj. zapreminska gustina materijala. Sa smanjenjem poroznosti vrstoa materijala se znatno poveava. Na primer, smanjenjem poroznosti proizvoda od betona od 50% na 25%, podruje vrstoa na pritisak poveava se od 10MPa na 80MPa. Materijali mineralnog porekla (kamen, beton, opeka itd.) i liveno gvoe dobro izdravaju naprezanje na pritisak, ali znatno slabije na zatezanje (5-10 puta manje). Metali i drvo dobro izdravaju naprezanje kako na pritisak tako i pri zatezanju. Dinamika vrstoa materijala izraava se udarnom ilavou, odnosno krtou i odreuje se izlaganjem uzorka materijala dinamikom (udarnom) naprezanju. 2.5. ELASTINOST Elastinost je osobina materijala da povrati prvobitni oblik posle prestanka dejstva spoljanje sile koja je izazvala deformaciju. Ovo je mogue samo onda ako naprezanjem kojim je izazvana promena oblika nije prekoraena granica elastinosti. Granica elastinosti (RE) je granini napon do kojeg ne nastaju nikakve trajne deformacije u materijalu. Nisku vrednost granice elastinosti ima sivi liv, dok je kod elika granica elastinosti sasvim blizu granice razvlaenja. Na sl. 5. dat je dijagram istezanja mekog nisko ugljeninog konstrukcionog elika. Sl. 5. Dijagram istezanja mekog elika Sa dijagrama se vidi da u poetku postoji linearna zavisnost izmeu sile i trenutnog izduenja sve do take P, koja predstavlja granicu proporcionalnosti. Zatim izduenje raste neto bre do take E, koja oznaava granicu elastinosti. Do take E u materijalu se javljaju samo elastine deformacije, koje nestaju po rastereenju epruvete i materijal se vraa u prvobitno stanje. Pri daljem poveanju sile epruveta se naglo izduuje, tako da za male priraste sile nastaju velika izduenja. Take R i R1 predstavljaju gornju i donju granicu razvlaenja, kada u materijalu nastaju trajne-plastine deformacije. U taki M sila dostie maksimalnu vrednost, pa taka M predstavlja granicu maksimuma, kojoj odgovara maksimalna zatezna vrstoa. Zatim se sila naglo smanjuje do take K u kojoj dolazi do prekida epruvete. Taka K predstavlja granicu kidanja i njoj odgovara sila kidanja FK. Modul elastinosti (E) predstavlja odnos izmeu naprezanja u elastinom podruju i jedininog izduenja. Odreuje se preko izraza:

E=

R F = ; SO

[ MPa]

gde je: R - naprezanje na zatezanje, MPa; SO- povrina poprenog preseka epruvete, mm2; - jedinino izduenje, %. Modul elastinosti definie otpornost materijala prema deformisanju. Ukoliko je njegova vrednost vea utoliko je za isti presek epruvete potrebna vea sila da bi nastala odreena deformacija. Vrednosti modula elastinosti za neke materijale dati su u tabeli. 2. Tab. 2. Modul elastinosti nekih materijala Materijal Aluminijum Bakar Modul elastinosti [MPa] 70.300 112.500 Materijal Beton Krenjaci Modul elastinosti [MPa] 240 11.400

4 Sivi liv elik 100.000 210.000 Laporci kriljci 4.000 900

2.6. ILAVOST Veliki broj delova maina i konstrukcija izloen je u toku rada udarnim-dinamikim optereenjima. Takva optereenja materijali daleko tee podnose od mirnih-statikih optereenja. Karakteristike materijala pri udarnim-dinamikim optereenjima znatno se razlikuju od odgovarajuih karakteristika dobijenih pri statikom dejstvu sile. ilavost je osobina materijala da moe podneti razaranje tek posle vee plastine deformacije. Ova osobina materijala dolazi do izraaja kad je materijal izloen naglom i uestalom dejstvu spoljanje sile. ilavost je naroito vana osobina konstrukcionih materijala. Materijali sa veom ilavou pokazuju veu otpornost prema razaranju-lomu u sluaju dinamikih optereenja. Materijal se moe lomiti krto ili ilavo, to zavisi od niza faktora: karaktera naponskog stanja, brzine nanoenja optereenja, temperature ispitivanja, uticaja okolne sredine i dr. Pod krtim lomom podrazumeva se lom bez prisutnih plastinih deformacija, a pod ilavim lom sa prisutnim veim plastinim deformacijama. Znaajan napredak u prouavanju problema krtog loma predstavlja odreivanje kritinog koeficijenta inteziteta napona Kic, poznatog u praksi kao ilavost loma. ilavost loma predstavlja meru otpora nekog materijala prema razvijanju krte prskotine u uslovima ravanske deformacije. Odreuje se na epruvetama sa inicijalnom, tzv. zamornom prslinom, koje se ispituju zatezanjem ili savijanjem na univerzalnim mainama za ispitivanje materijala. 2.7. PLASTINOST Plastinost je osobina materijala da se moe deformisati pod dejstvom spoljanje sile u toplom ili hladnom stanju, a da pri tome zadri oblik posle prestanka dejstva sile. Deformacije su rezultat delovanja unutranjeg napona u materijalu elementa, koji dovodi do trajne izmene oblika i dimenzija. Plastine deformacije javljaju se kod elemenata izraenih od plastinih-rastegljivih materijala (meki elici, aluminijumove i bakarne legure itd.), dok se kod krtih materijala (kaljeni elici, liveno gvoe, staklo) praktino ne javljaju. Neki materijali postaju plastini tek posle zagrevanja na odgovarajuu temperaturu (metali i legure, neke plastmase itd.), dok drugi u prisustvu vode (glina, cement i dr.). Kod rudarskih maina u praksi su registrovane plastine deformacije u mnogim sluajevima, kao to su: krivljenje vratila i osovina, produenje i skraenje zavojnih opruga, pojava udubljenja na stazama i kuglama kotrljajuih leita, krivljenje tapova nosee eline konstrukcije bagera i odlagaa, proirenje ljeba za klin i deformacija u pravcu smicanja klina, produenje galovih lanaca itd. 2.8. ZAMOR MATERIJALA Usled dugotrajnog dejstva periodino promenljivih optereenja nastaje postepeno razaranje materijala. Ta pojava naziva se zamor materijala, a tako izazvan prelom - prelom usled zamora. Za pojavu loma nije od odluujueg znaaja samo visina optereenja, ve i uestalost njegovog ponavljanja. Pri uestalom ponavljanju nekog optereenja mnogi mainski delovi se lome, iako je to optereenje znatno manje od statikog optereenja potrebnog za lom. Kao osnovu za racionalno dimenzionisanje delova izloenih promenljivim optereenjima, potrebno je odrediti dinamiku vrstou, tj. najvei napon koji materijal moe izdrati bez loma pri neogranienom broju promena optereenja. Ispitivanja zamaranjem pruaju mogunost za odreivanje dinamike vrstoe. Ponaanje materijala pri promenljivim optereenjima nije lako odrediti. Pokazalo se da vrstoa pri promenljivom optereenju zavisi od itavog niza uticajnih veliina: kvaliteta i stanja povrine, eventualnih korozionih oteenja, frekfencije optereenja, temperature, dimenzija, oblika itd. Uprkos dugogodinjem istraivakom radu saznanja iz ove oblasti su nedovoljna. U mnogim sluajevima laboratorijska ispitivanja i inenjerski prorauni su nedovoljni za konanu odluku o upotrebljivosti neke konstrukcije izloene promenljivom optereenju, ve se na samoj konstrukciji moraju izvesti ispitivanja pod uslovima koji su to je mogue sliniji uslovima eksploatacije. 3. HEMIJSKE OSOBINE Hemijske osobine materijala zavise od njihovog hemijskog sastava, odnosno od osobina hemijskih elemenata i naina njihove pojave u vidu smea i spojeva od kojih se materijali sastoje. Periodini sistem elemenata D.I.Mendeljeva pokazuje da postoji vrlo tesna veza meu svim hemijskim elementima i da se osobina nekog elementa moe u potpunosti shvatiti jedino u vezi sa osobinama svih ostalih elemenata. Svaka perioda (osim prve) poinje sa aktivnim metalom i zavrava se sa inertnim gasom. U granicama svake periode hemijske osobine elementa se postepeno menjaju sa poveanjem mase atoma (s leva u desno), tako da metalni karakter opada a nemetalna svojstva rastu. Sa porastom atomske mase periodino se

5 menjaju na samo hemijski sastav elementa, ve i atomski radijus, kao i fizike osobine elementa, npr. gustina, temperatura topljenja, kljuanja itd. Prema tome, metalne odnosno nemetalne osobine, kiselinski odnosno bazni karakter, razliiti afinitet meu elementima, egzotermni odnosno endotermni karakter reakcije, katalizatorske osobine, stepen polimerizacije, razliiti otpor prema koroziji, biohemijski procesi itd.,rezultat su karakteristinih osobina hemijskih elemenata i njihovih jedinjenja koja ulaze u sastav nekog materijala. 4. TEHNOLOKE OSOBINE Tehnoloke osobine materijala se osobinama materijala. One se odnose na razliitim tehnolokim postupcima, kao i da uslovima. U tehnoloke osobine spadaju: pogonskih materijala i dr. zasnivaju kako na fiziko-mehanikim, tako i na hemijskim karakteristine sposobnosti materijala da se moe obraivati se moe suprostaviti tetnim uticajima pod specijalnim radnim obradivost, trajnost materijala, specifine tehnoloke osobine

4.1. OBRADIVOST Obradivost materijala je sposobnost konstrukcionih materijala da se mogu obraivati raznim procesima obrade u preraivakoj industriji. Pod oradivou podrazumeva se vie tehnikih karakteristika materijala koje se uglavnom svode na sledee osobine: Plastinost je sposobnost pojedinih materijala da se trajno deformiu pod uticajem spoljanjih sila. Kovnost je sposobnost iskljuivo metala i legura da se mogu plastino oblikovati u hladnom i zagrejanom stanju, pod dinamikim dejstvom sile ili pritiskom. Plastini materijali su obino i kovni. Livkost je osobina pojedinih materijala da u tenom stanju mogu ispuniti livarski kalup i ovrsnuti u njemu (rastopljen metal, svea betonska masa itd.). Rezivost je osobina veine materijala da se mogu obraditi rezanjem pomou odgovarajuih alatnih maina: struganjem, glodanjem, rendisanjem, bruenjem itd. Zavarljivost je osobina metala i pojedinih nemetala da se mogu spojiti na odgovarajuoj temperaturi korienjem metalnih ipki-elektroda. Elektrode su od istog ili priblinog materijala kao i predmeti koji se zavaruju. 4.2. TRAJNOST Trajnost ili postojanost je jedna od vanijih osobina kako konstrukcionih tako i pogonskih materijala, kojom se oznaava otpor materijala prema raznim uticajima, koji utiu na skraenje veka trajanja materijala, a samim tim i konstrukcije. Trajnost materijala je u funkciji fiziko-mehanikih, hemijskih i drugih tetnih uticaja. Razaranje materijala pod hemijskim i elektrohemijskim uticajima poznato je pod optim nazivom korozija, dok se razaranje pod isto mehanikim uticajima naziva habanje-abrazija. Otpornost na habanje je sposobnost materijala da se opiru habanju, oteenju povrine ili promeni dimenzija pod dejstvom sila trenja. Usled ovih tetnih uticaja konstrukcioni materijali izloeni su intezivnom propadanju zbog njihove loe ili nikakve zatite. Ovo je naroito karakteristino za rudarstvo zbog kompleksnosti ove industrijske grane, velike raznolikosti upotrebljenih materijala, izuzetno nepovoljnih radnih uslova u rudnicima sa podzemnom i povrinskom eksploatacijom i dr. 4.3. SPECIFINE OSOBINE POGONSKIH MATERIJALA Pogonski materijali odlikuju se specifinim tehnolokim osobinama koje su karakteristine samo za odgovarajue materijale, kao npr. brzina detonacije, brizantnost radna sposobnost i dr. kod eksploziva, zatim toplotna mo, paljivost i dr. kod goriva, ili pH vrednost, tvrdoa kod rudnikih voda itd. Specifine osobine pogonskih materijala koji se koriste u rudarstvu, detaljno su obraene u udbeniku Tehnologija materijala u rudarstvu-Metode ispitivanja. 5. STANDARDI ZA MATERIJALE Za upoznavanje osobina materijala i njihovu primenu od velike vanosti je uvoenje standarda za materijale. Standardizacijom je postignuta unifikacija u oblasti ispitivanja i kontrole karakteristika materijala. Standardima se definiu: a) karakteristike materijala; b) metode, maine i aparati za ispitivanje osobina materijala; c) oblik, veliine, stanje isporuke, oblast primene i druge karakteristike gotovih proizvoda. U naoj zemlji koriste se Jugoslovenski standardi ili skraeno JUS, koji su usaglaeni sa maunardnim ISO standardima.

6 Poslednjih godina se susreemo sa velikom akcijom uvoenja novih internacionalnih standarda ISO 9000-9004, evropskih standarda EURONORM EN 29000-29004, kao i jugoslovenskih standarda JUS ISO 9000-9004. Uvoenjem ovih standarda bitno e se izmeniti uslovi izrade i kvalitet pojedinih proizvoda na tritu, to e nau industrijsku proizvodnju prilagoditi novim evropskim i svetskim normama.

METALI I LEGURE

1.

OPTE KARAKTERISTIKE METALA

Metali i legure su materijali koji se odlikuju nizom karakteristinih osobina, zbog kojih su postali osnova savremene tehnike. Metali se sastoje od istog hemijskog elementa sa neznatnom koliinom primesa drugih elemenata. Odlikuju se karakteristinim metalnim sjajem, poveanom elektro i toplotnom provodljivou, dobrim mehanikim osobinama, otpornou prema elektrohemijskim uticajima i povienoj temperaturi, mogunou obrade na razliite naine u hladnom i zagrejanom stanju. Sve nabrojane osobine uslovljene su osobinama unutranje grae atoma i njihovim meusobnim vezama. Gustina metala se kree izmeu 0,59g/cm3 (litijum) i 22,4g/cm3 (osmijum). Metal sa najviom temperaturom topljenja je volfram (34000C), a sa najniom iva (390C). Legure su sloeni materijali koji predstavljaju smeu nekog osnovnog elementa sa drugim metalima i nemetalima. Elementi koji ine legure nazivaju se komponente legure, od ijeg broja zavisi sloenost legure i njene karakteristike. U sastav legura ulazi najmanje jedan metal (npr. bronza: legura bakra i kalaja, elik: legura gvoa i ugljenika, itd.). Legure dobijaju sasvim nove osobine, koje se razlikuju od osobina sastavnih komponenti: povoljnije mehanike osobine, poveana otpornost prema koroziji, promena boje, poveana mogunost obrade, itd. Najvei broj legura se dobija topljenjem komponenti, ali postoje i drugi naini dobijanja legura, npr. metalokeramike legure dobijaju se putem sinterovanja. Za potrebe rudarstva najvanije legure iz ove grupe su tvrde volfram karbidske pseudo legure, koje se odlikuju velikom tvrdoom i otpornou prema habanju. 1.1. PODELA METALA I LEGURA Jedna od osnovnih podela metala je na crne i obojene metale, pri emu se pod crnim metalima ne podrazumeva samo gvoe, ve grupa metala prema slici 6. Sl. 6. Podela metala prema periodnom sistemu elemenata Crni metali imaju tamno sivu boju, visoku temperaturu topljenja, relativno visoku tvrdou. U grupu crnih metala spadaju: fero metali, teko topljivi metali uranovi metali, retki (zemni) metali. Fero metali su: gvoe, kobalt, nikal i mangan. Kobalt, nikl i mangan su esto dodatni elementi legurama gvoa, ili su ak i osnovni element kod visoko legiranih elika. Teko topljivi metali imaju temperaturu topljenja veu od temperature topljenja gvoa (15390C). Ovi metali se upotrebljavaju kao legirajui elementi elika ili kao osnovni elementi kod nekih elika. Uranovi metali (tzv. aktinidi) upotrebljavaju se uglavnom za legure namenjene za atomska postrojenja. Retki (zemni) metali kao to su: lantanijum, neodijum, prazeodijum i dr., nazvani su zajednikim imenom lantanidi. Ovi metali imaju vrlo slina hemijska svojstva, ali prilino razliita fizika svojstva, recimo temperature topljenja. U prirodi se nalaze zajedno, teko ih je razdvojiti, te se legurama dodaju kao smea metala. Obojeni metali imaju karakteristinu crvenu, utu ili belu boju, odlikuju se malom tvrdoom, visokom plastinou, niskom temperaturom topljenja. Obojeni metali se mogu podeliti na: lake metale, plemenite metale i lako topljive metale. Laki metali su: aluminijum, magnezijum i berilijum. Odlikuju se malom gustinom, to ih sa drugim dobrim svojstvima ini najperspektivnijim metalima. Plemeniti metali su: srebro, zlato i metali platinske grupe. Odlikuju se visokom postojanou prema koroziji. U ovu grupu svrstan je i poluplemeniti metal bakar. Lako topljivi metali su: cink, olovo, bizmut i drugi. Predstavljaju veoma znaajne metale s obzirom na njihovu veoma dobru otpornost prema koroziji.

7 2. GRAA METALA Metali spadaju u grupu kristalnih materija kod kojih se pri prelazu iz tenog u vrsto stanje atomi rasporeuju u prostoru po jednom odreenom pravilu, stvarajuu pri tome kristalne reetke. Rastojanja izmeu atoma u kristalnoj reetci mogu biti razliita u raznim smerovima, te su i svojstva kristalnih tela u raznim pravcima takoe razliita. Ova pojava se naziva anizotropija. Od naina rasporeivanja atoma u prostoru zavise svojstva metala, dok nain meusobnog povezivanja atoma u prostoru zavisi od prirode hemijskih elemenata i nije uvek isti. Kod metala atomi se u prostoru grupiu po zakonima simetrije u reetke koje imaju karakteristian oblik i dimenzije. Najei kristalni sistemi kod metala su: kubna povrinski centrisana reetka, kubna zapreminski centrisana reetka i heksagonalna reetka. Pod kristalizacijom se podrazumeva prelaz rastopljenog metala ili legire u vrsto stanje. Ako se odreena koliina metala ili legure rastopi, a zatim postepeno hladi, zapoee ovravanje rastopa na odreenoj temperaturi, i to najpre na pojedinim mestima, dok na kraju celokupni rastop ne ovrsne u obliku meusobno ukljetenih "kristala". Pojedinana mesta u kojima pri odreenoj temperaturi hlaenja zapoinje kristalizacija nazivaju se centri kristalizacije, s obzirom da se u njima javljaju jezgra (nukleusi) prvih kristala. Nastali kristalii produavaju da se razvijaju kao tela pravilne grae i pravilnog oblika sve dok se ne ponu doticati i zalaziti jedni u druge u ogranienom prostoru rastopa. Usled toga na kraju se razvijaju samo zrna nepravilnog spoljanjeg oblika mada pravilne unutranje grae, pa zato nose naziv kristaliti za razliku od pravilno razvijenih kristala. Prema tome, kristalizacija je prirodni proces preobraaja meterije iz energetski bogatijeg tenog stanja u energetski siromanije vrsto ali stabilno stanje. Usled toga pri kristalizaciji oslobaa se izvesna koliina toplotne energije, tzv. latentna toplota kristalizacije. 2.1. KRIVE HLAENJA METALA I LEGURA Promene pri hlaenju istog metala ili legure se prate termijskom analizom, koja se zasniva na merenju temperature u toku vremena. Rezultati ispitivanja se unose u dijagram temperatura -vreme. Krive hlaenja metala i legura dobijaju se tako to se mala koliina metala ili legure rastopi i pusti da se postepeno hladi, pri emu se temperatura hlaenja meri u odreenim vremenskim razmacima. Na sl. 8. uporedo su prikazane krive hlaenja istog metala, deformisana kriva hlaenja metala usled "podhlaivanja", kao i kriva hlaenja legure. Sl. 8. Krive hljaenja a) ist metal; b) podhlaen ist metal; c)legura Kod istog metala kriva hlaenja najpre srazmerno brzo pada bez ikakve kvalitetne promene stanja sve do temperature kristalizacije. Pri temperaturi kristalizacije dolazi do zastoja u hlaenju, predstavljenim horizontalnim delom krive (v. sl. 8a). to znai da se proces kristalizacije istog metala obavlja pri konstantnoj temperaturi, jer se koliina odvedene toplote nadoknauje toplotom izdvojenom procesom kristalizacije, tzv. latentnom toplotom kristalizacije. Temperatura (tk) na kojoj poinje i zavrava se proces kristalizacije naziva se stvarnom-kritinom temperaturom kristalizacije. Stvarna temperatura kristalizacije (tk) je neto nia od temperature topljenja (tt) to ukazuje na pojavu podhlaivanja metala. Razlika ovih dveju temperatura (tt-tk) naziva se stepen podhlaivanja. Praktino to znai da se rastopljeni metal obino podhladi ispod svoje teorijske temperature topljenja, pre nego to zapone kristalizacija. to se vie primie taka kristalizacije pojedine grupe atoma tee da trenutno iskristaliu, ali dok se metal dovoljno ne podhladi grupe nisu stalne i rastop ostaje u tzv. metastabilnom stanju. Kad glavni proces kristalizacije zapone, latentna toplota kristalizacije je dovoljna da temperaturu rastopa podigne do idealne temperture ovravanja, pa se dalji proces kristalizacije nastavlja pri konstantnoj temperaturi. Kod nekih metala uoava se jako izraena temperatura podhlaivanja (v. sl.8b), koja ukazuje na obrazovanje velikog broja centara za kristalizaciju i nagli rast kristala. Pri tome, latentna toplota kristalizacije izdvaja se tako burno da se u prvom momentu kristalizacije, temperatura naglo podie do blizu teoretske temperature (tt), to je sluaj kod antimona. Meutim, kod veine metala stepen podhlaenja je neznatan, te se moe zanemariti pri eksperimentisanju. Kod veine legura (osim eutektikih legura) proces ovravanja nije izoterman, tj. na krivoj ovravanja nema horizontalnog dela, ve je proces ovravanja kriva linija. Za razliku od istih metala prelazak iz tenog stanja u vrsto stanje ne odvija se na konstantnoj temperaturi (zastojnoj taki), ve u jednom temperaturnom intervalu t'-t'' (v.sl. 8c.). U temperaturnom podruju izmeu t'-t'' nalazi se deo vrstog i deo tenog stanja legure. Ovaj temperaturni interval moe biti vei ili manji, to zavisi od koliine pojedinih komponenata i moe se videti iz dijagrama stanja dotine legure.

8 2.2. DIJAGRAMI STANJA DVOJNIH LEGURA Dijagrami stanja se konstruiu pomou krivih hlaenja, pri emu se koristi niz krivih hlaenja iste legure sa razliitim odnosima komponenti. Na poetku i na kraju dijagrama nalaze se krive hlaenja istih metala koji ulaze u sastav legure. Na apcisnoj osi dijagrama nanosi se koncentracija osnovnog i legirajueg elementa u %, a na ordinatnoj osi temperatura u oC. Dijagrami stanja prema broju komponenata mogu biti: dvojni, trojni i etvorni. Za praksu su od najveeg znaaja dijagrami stanja dvojnih legura. Razlikuju se tri tipa dijagrama stanja dvojnih legura i to: a) Dijagram stanja dvojnih legura sa potpunom nerastvorljivou komponenata u vrstom stanju (npr. Pb - Sb; Sn - Zn; Ag - Pb i dr.). b) Dijagrami stanja dvojnih legura sa potpunom rastvorljivou komponenata u vrstom stanju (npr. Cu - Ni; Co - Ni; Fe - Ni i dr.). c) Dijagrami stanja dvojnih legura sa deliminom rastvorljivou komponenata u vrstom stanju (npr. Pb - Sn; Al - Si; Cu - Cd i dr.). - Dijagrami stanja dvojnih legura sa potpunom nerastvorljivou komponenata u vrstom stanju obuhvataju legure kod kojih su legirajui elementi potpuno rastvorljivi u tenom stanju, dok su u vrstom stanju potpuno nerastvorljivi. Ove legure poznate su u praksi kao eutektike legure. Prilikom ovravanja grade eutektikum koji je jasno uoljiv na dijagramu stanja. Na sl. 9. prikazan je dijagram stanja eutektike legure tipa Pb-Sb. Sl. 9. Dijagram stanja legure Pb-Sb Na levoj strani slike date su krive hlaenja istih metala A i B i njihovih legura, dok su na desnoj strani slike projektovane temperature poetka zastoja pojedinih krivi hlaenja, na osnovu ega je konstruisan dijagram stanja. Taka A oznaava temperaturu topljenja istog olova 3270C, a taka B temperaturu topljenja istog antimona 6310C. Linija ACB prestavlja poetak ovravanja legure Pb-Sb i naziva se likvidus linija (lat. liquidus=tean). Iznad likvidus linije ACB nema vrstog stanja, tj. legure svih sastava nalaze se u tenom stanju (rastop R). Linija DCE predstavlja kraj ovravanja legure Pb-Sb i naziva se solidus linija (lat. solidus=vrst). Solidus linija DCE oznaava kraj ovravanja i ispod nje legure svih sastava nalazi se u vrstom stanju. Izmeu likvidus i solidus linije legura se sastoji od meavine vrstog i tenog stanja, tzv. testastog stanja. Na liniji AC, za legura sa manje od 13% Sb, iz rastopa poinju se izdvajati kristali istog olova, tako da ispod ove linije imano kristale Pb plus zaostali deo rastopa. Na liniji CB, za legure sa vie od 13% Sb, iz rastopa poinju se izdvajati kristali istog antimona, tako da ispod ove linije imano kristale Sb plus zaostali deo rastopa. U taki C (legura sastava 13% Sb i 87% Pb) na temperaturi 2450C iz rastopa se istovremeno izdvajaju kristali obe komponente, pa tako nastaje fina mehanika meavina kristala olova i antimona, koja se naziva eutektika (eutektika=Pb+Sb). Legura Pb-Sb koja odgovara sastavu u taki C naziva se eutektika legura. Odlikuje se potpunom homogenou, najniom temperaturom topljenja, pri ovravanju ponaa se kao ist metal. Legure levo od take C sa ispod 13%Sb nazivaju se podeutektike legure, a desno od take C sa iznad 13%Sb nazivaju se nadeutektike legure. Hlaenjem podeutektikih legura kristali istog Pb se izdvajaju iz rastopa sve dok se ne postigne temperatura 2450C, tj. do solidus linije DC, tako da ispod solidus linije imamo kristale istog Pb u vrstom eutektikumu. Hlaenjem nadeutektikih legura kristali istog Sb se izdvajaju iz rastopa sve do solidus liniji CE, tako da ispod solidus linije imamo kristale istog Sb u vrstom eutektikumu. - Dijagrami stanja dvojnih legura sa potpunom rastvorljivou komponenata u vrstom stanju obuhvataju legure kod kojih su legirajui elementi potpuno rastvaraju kako u tenom tako i u vrstom stanju, gradei jedinstvene kristale. vrsti rasvori ovih legura poznati kao meani kristali. Legure ovog sistema nastaju dvojako i to: a) zamenom (supstitucijom) atoma jednog legirajueg elementa atomima drugog legirajueg elementa, pri emu zamena moe biti bez reda i sa odreenim redom, b) meuprostornim ubacivanjem (intersticijom) atoma jednog legirajueg elementa, najee nemetala, u meuprostore kristalne reetke drugog legirajueg elementa, metala. Na sl. 10. ematski je prikazan nastanak vrstih rasvora (meanih kristala) procesom zamene i procesom meuprostornog ubacivanja. Sl. 10. Nastanak vrstih rasvora (meanih kristala)

9 a) supstitucijom atoma bez reda; b) supstitucijom atoma odreenim redom; c) intersticijom atoma Na sl. 11. prikazan je dijagram meanih kristala legure Cu-Ni sa zamenom atoma bakra atomima nikla, pri emu se zamena vri bez reda. Sl. 11. Dijagram meanih kristala legure Cu-Ni Na dijagramu stanja jasno se razdvaja teno stanje linijom likvidus i vrsto stanje linijom solidus. Kod ovih legura iz rastopa se istovremeno izdvajaju meani kristali bakra i nikla gradei vrst rastvor, tako da izmeu likvidus i solidus linije jedan deo mase je u rastopljenom stanju, a drugi deo mase je ovrsnuo. Ispod solidus linije imamo vrst rastvor, tj. meane kristale bakra i nikla (Cu, Ni). Legure koje grade vrst rasvor (meane kristale) putem zamene (supstitucije) su ilave i rastegljive ako je zamena bez reda, i obratno tvrde i krte ako je zamena odreenim redom. Postanak vrstih rastvora meuprostornim ubacivanjem (intersticijom) atoma jednog elementa u meuprostore drugog osnovnog elementa, deava se samo kad su atomi elementa koji se ubacuje vrlo mali u poreenju sa atomima osnovnog elementa. Intersticija se ne deava samo za vreme prelaza iz tenog u vrsto stanje, nego esto i kad je osnovni metal ve ovrsnuo. Atomi koji se tako ubacuju u prostornu mreu obino su iz grupe nemetala, npr. ugljenik C se ubacuje u meuprostore -Fe. - Dijagrami stanja dvojnih legura sa deliminom rastvorljivou komponenata u vrstom stanju su od manje vanosti za rudarske inenjere, pa ih u ovom udbeniku neemo obraivati.

1. GVOE

1.1. Opte karakteristike i podela Gvoe se ne nalazi u prirodi kao hemijski ist element, ve se dobija raznim postupcima iz ruda gvoa. U praksi se uglavnom koristi tehniko gvoe koje u sebi ima odreen procenat primesa. Hemijsko isto gvoe (Fe) nema vanosti u tehnici zbog svoje male tvrdoe i vrstoe. Tehniko gvoe je legura gvoa sa ugljenikom, manganom, silicujumom, fosforom i sumporom, a takoe moe sadrati i dodatne sastojke (hrom, nikl, molibden, volfram i dr.) u naroite svrhe. Ovi sastojci, koji su delom poeljni a delom nepoeljni, imaju vrlo veliki uticaj na osobine tehnikog gvoa. Ugljenik je najvaniji legirajui element gvoa koji i u vrlo malim koliinama znatno utie na svojstva legure. Sa poveanjem procenta ugljenika u gvou opada temperatura topljenja i gustina. Do 0,1%C zatezna vrstoa se poveava, a zatim opada. Poveanjem procenta ugljenika poveava se i tvrdoa, ali opada sposobnost zavarivanja. Ugljenik utie i na druge tehnike osobine: poveava granicu razvlaenja, otpornost na habanje, krtost, a smanjuje istezanje, kontrakciju, sposobnost izvlaenja, sposobnost deformisanja u toplom i hjadnom stanju, hemijsku otpornost itd. Na osnovu sadraja ugljenika i drugih dodatnih elemenata tehniko gvoe obuhvata: a) elik, sa sadrajem ugljenika praktino do 1,78%C, a teorijski do 2,14%C. b) Sivi liv, sa sadrajem ugljenika preko 2,6%C. c) Temperovani liv. U legurama gvoa ugljenik se pojavljuje u obliku vrstih rastvora (zavisno od mogue rastvorljivosti), u obliku hemijskog jedinjenja Fe3C i u elementarnom stanju u obliku grafita. U elicima ugljenik se pojavljuje u najveem broju sluajeva u obliku cementita Fe3C, s obzirom na malu rastvorljivost ugljenika u vrstom rastvoru na normalnim temperaturama. 1.2. Struktura tehnikog gvoa i dijagram stanja legure Fe-C Tehniko gvoe je dvojna legura Fe-C sa dva legirajua sastojka potpuno rastvorljiva u tenom stanju, ali samo delimino u vrstom stanju. Sposobnost alotropskog modifikovanja gvoa omoguuje pri kristalizaciji stvaranje hemijskih jedinjenja ili vrstih rastvora (meanih kristala). Pojavljivanje pojedinih faznih sastojaka je zavisno od sadraja ugljenika i temperature kristalizacije. Strukturni sastojci tehnikog gvoa grade: ferit, cementit, austenit, perlit, ledeburit i grafit. Svaka faza odlikuju se odreenim fiziko-mehanikim osobinama, koje su date u tabeli 5. Tab. 5. Strukturni sastojci tehnikog gvoa Fe-C

10 treba ukucati tabelu -------------------------Od tehnikog znaaja je (alfa) modifikacija pri temperaturi od 7700C sa prostorno centrisanom kubnom reetkom i (gama) modifikacija pri temperaturi preko 9060C sa povrinski centrisanom kubnom reetkom. Strukturni sastojci tehnikog gvoa najbolje se mogu objasniti preko dijagrama stalja legure Fe-C. Dijagram stanja gvoe-ugljenik konstruie se na osnovu krivih hlaenja za niz sastava legure gvoeugljenik. Zavisno od toga da li se ugljenik javlja u obliku hemijskog jedinjenja ili u elementarnom obliku razlikuju se metastabilan i stabilan dijagram stanja. Metastabilan dijagram stanja je dijagram Fe-Fe3C (gvoe-cementit) kod koga je ugljenik u potpunosti vezan u hemijsko jedinjenje Fe3C, koje je nestabilno i tei da se raspadne tokom vremena, to pospeuje visoka temperatura. Stabilan dijagram stanja je dijagram Fe-CGR (gvoe-ugljenik) u kome se ugljenik nalazi izdvojen u elementarnom stanju. Metastabilni dijagram stanja je tehniki mnogo vaniji, jer obuhvata sve vrste ugljeninih elika, dok stabilni sistem obuhvata samo livena gvoa. Metastabilni dijagram stanja legure Fe-Fe3C dat je na sl.14. Sl. 14. Dijagram stanja metastabilnog sistema Fe-Fe3C Na dijagramu stanja se vrlo jasno mogu uoite strukture elika i livenih gvoa, pri emu je: elik legura gvoa i ugljenika sa procentom ugljenika teorijski od 0,008-2,14%C. Liveno gvoe je legura gvoa i ugljenika sa procentom ugljenika teorijski od 2,14-6,67%C. Likvidus linija ABCD je viestruko izlomljena linija koja razdvaja teno stanje od poetka ovravanja. Iznad likvidus linije legura je u tenom stanju - rastop. Solidus linijaAHJECF je viestruko izlomljena linija koja razdvaja vrsto stanje od testastog stanja i predstavlja kraj ovravanja legure. Izmeu likvidus i solidus linije legura je u testastom stanju, tj. heterogena smea tenog stanja i kristala -Fe, -Fe ili Fe3C (zavisno od procenta ugljenika). Kod legure gvoe-ugljenik odigravaju se u procesu ovravanja tri izotermalne transformacije i to: peritektika, eutektoidna i eutektika. Peritektika transformacijha nastupa u taki J na temperaturi 14930C, pri sadraju od najmanje 0,16%C. U taki J vri se transformacija -ferita u MEANE KRISTALE. Jednaina peritektike transformacije je: KRISTALI + R = MEANI KRISTALI Struktura - ferit je alotropska modifikacija gvoa postojana na temperaturama iznad 14010C i bitno se ne razlikuje od -ferita. Javlja se kod elika legiranih hromom i niklom. Po delu likvidus linije AC iz rastopa se poinju izdvajati prvi kristali vrstog rastvora ugljenika u gvou, koje nazivamo MEANI KRISTALI ili austenit. Tako e mo u podruju ispod linije AC imati meavinu dveju faza, tj. rastopa i MEANIH KRISTALA (R + MK). Po delu likvidus linije CD iz rastopa poinju se izdvajati kristali karbida gvoa, tzv. primarnog cementita (Fe3C '), te emo u podruju ispod linije CD imati meavinu dveju faza: rastopa i primarnog cementita (R + Fe3C '). U taki C (eutektika taka) pri sadraju od 4,3%C i temperaturi 11450C iz rastopa se direktno izdvajaju istovremeno austenit () i primarni cementit (Fe3C '), tj. nastaje eutektikum koji predstavlja finu mehaniku meavinu austenita i primarnog cementita i naziva se ledeburit. Eutektika transformacija prestavljena je jednainom: R MK + Fe3C ' = Ledeburit (L) Iz dijagrama stanja Fe-Fe3C se vidi da najnia temperatura na kojoj se javlja rastop je eutektika taka C (11450 i 4,3%C). Ova legura se ponaa kao ist metal, s obzirom da se temperatura u toku ovravanja ne menja. Ledeburit se odlikuje veoma visokom tvrdoom i krtou i to je karakteristina struktura svih livenih gvoa sa sadrajem ugljenika od 2,1 do 6,67%. Na osnovu eutektike take C, liveno gvoe se deli na: - eutektiko liveno gvoe sa 4,3%C, - podeutektiko liveno gvoe sa 2,1 - 4,3%C, i - nadeutektiko liveno gvoe sa 4,3 - 6,67%C. Ispod granine solidus linije AHJECF sve promene u strukturi su u vrstom stanju. Preobraaji vrstog stanja proistiu usled prelaza gvoa iz jedne modifikacije u drugu, to je u vezi sa promenom rastvorljivosti ugljenika u gvou.

11 U podruju JESG imamo ist austenit - MEANE KRISTALE. Strukturna faza -austenit javlje se sve do temperature 7210C, sa maksimalnim sadrajem ugljenika od 2,1%C u taki E. Pri daljem hlaenju austenit se poine raspadati i po liniji GOS izluuje se ferit, a po liniji SE sekundarni cementit Fe3C ''. Tako sada u podruju GOSP imamo meavinu dveju vrstih faza ferita i raspadajueg austenita (MK+ MK), a u podruju SEE1 smeu sekundarnog cementita i raspadajueg austenita (Fe3C '' + MK). Ferit je vrst rastvor ugljenika u -gvou i predstavlja najloiju struktura nisko ugljeninih elika. Sekundarni cementit se izluuje iz vrstog rastvora za razliku od primarnog cementita koji se izluuje iz rastopa. Istih su fiziko-mehanikih karakteristika. U taki S (eutektoidna taka) pri sadraju ugljenika od 0,8% i na temperaturi od 7210C kristali austenita se razlau na kristale ferita - MK i sekundarnog cementita Fe3C '', formirajui eutektoid koji nazivamo perlit. Eutektoidna transformacija data je jednainom: MK MK + Fe3C ''= perlit Perlit je eutektoidna smea MK-ferita i sekundarnog cementita, koja u sebi sadri 85,5% ferita i 13,5% cementita. elik sa sadrajem ugljenjika od 0,8%C naziva se eutektoidni elik, elici sa manje od 0,8%C nazivaju se podeutektoidni elici, a elici sa vie od 0,8-2,1%C nazivaju se nadeutektoidni elici. Linija PSK je granina linija po kojoj dolazi do potpunog raspadanja zaostalog austenita iz gvoa i obrazovanja perlita. Hlaenjem podeutektoidnih elika (do 0,8%C) ispod linije PSK izluuju se kristali ferita i perlita, a kod nadeutektoidnih elika (0,8 do 2,1%C) izluuju se kristali perlita i sekundarnog cementita. Hlaenjem podeutektikih legura (2,1 do 4,3%C) ispod linije PSK izluuje se Fe3C ''+ ferit + ledeburit, a kod nadeutektikih legura (4,3 do 6,67%C) izluuje se ledeburit i primarni cementit. 1.3. Dobijanje gvoa Gvoe se dobija iz svojih ruda: magnetit (Fe3O4), hematit (Fe2O3), limonit (2Fe2O3 . 3H2O) i siderit (FeCO3). Ruda siderit se mora prethodno ari da bi se preveo u oksid. Najee se razliite rude meaju da bi se dobilo gvoe odgovarajueg sastava. Sitna ruda se prethodno presuje (briketira) ili spee (aglomerira) u krupnije komade, koji su podesnija za preradu. Za dobijanje gvoa mogu se koristi i oksidni ostaci prenog pirita pri dobijanju sumporne kiseline. 1.3.1. Dobijanje sirovog gvoa u visokim peima Sirovo gvoe se dobija u visokim peima u kojima se oksidna gvozdena ruda prerauje redukcijom. Redukcija se moe obaviti direktno pomou ugljenika iz koksa upotrebljenog kao gorivo ili indirektno pomou ugljen monoksida nastalog sagorevanjem koksa. Na sl. 15. dato je postrojenje visoke pei. Sl. 15. Postrojenje visoke pei Postrojenje visoke pei obuhvata: visoku pe, predgrevae vazduha, ureaj za dizanje are i punjenje pei, preista gasova, turboduvaljke za vazduh i dr. Visoka pe se sastoji od dve zarubljene kupe spojene osnovicama i donjeg cilindrinog dela. Pe je ozidana vatrostalnim opekama. Oko najireg dela pei nalaze se cevi za dovod zagrejanog vazduha, koji se kroz duvaljke puta u pe. Zavisno od konstrukcije visoka pe je ojaana elinim skeletom ili omotaem od elinih ploa. Zbog visoke temperature donji kraj pei spolja se stalno hladi vodom kroz ugraene kanale. drelo pei zatvara se dvostrukim zvonastim zatvaraem i na njega se sa strane nadovezuje ureaj za odvod dimnih gasova. Otvori za isputanje zgure i sirovog gvoa, smeteni u cilindrinom delu pei, zatvaraju se privremenim epovima od vatrostalnog materijala. Prethodno zagrevanje vazduha za visoku pe vri se u tzv. zagrevaima (Kauper aparatima), po najmanje dva uz svaku pe, koji se naizmenino upotrebljavaju. Dok se jedan aparat zagreva sagorevanjem gasa visoke pei, kroz drugi ve zagrejani aparat (700-10000C) proputa se hladan vazduh, koji se uteruje posebnim kompresorima. ara za visoku pe sastoji se iz meavine rude, topitelja i koksa. Odnos ovih komponenata u ari zavisi od sastava rude i to prvenstveno od sadraja gvoa u njoj. Ruda izmeana sa topiteljem dostavlja se u visoku pe u naizmeninim naslagama sa koksom kao gorivom, a za sagorevanje koksa uduvava se zagrejani vazduh pod slabim pritiskom. Kao gorivo u visokoj pei koristi se metalurki koks dobre vrstoe sa to manje sumpora max. do 1,25%S i pepela max. 10%.

12 Rudi se dodaju topitelji, ija je dunost da teko topljive i tetne sastojke rude kao i pepeo pretvore u lako topljive. Topitelji mogu biti kiseli i bazini. Kiseli topitelji (glinasti kriljci itd.) dodaju se onim rudama koje imaju bazine primese, a bazini topitelji (kre, dolomit itd.) dodaju se rudama koje sadre kisele primese (SiO2-kvarc, Al2O3-glina). U cilju poveanja kapaciteta visoke pei i smanjenje potronje koksa kod savremenih pei vri se predgrejavanje vazduha do 12000C i poveava njegov pritisak tako da na drelu iznosi do 2 bara. U istom smislu deluje obogaenje vazduha kiseonikom, kao i dodavanje vazduhu ugljene praine, mazuta, gasnog goriva i vodene pare. U visokoj pei imamo tri osnovna hemijska procesa: a) redukcija; b) ugljenisanje; c) hemijske reakcije u vezi sa topiteljem. Redukcija je proces oduzimanja kiseonika, koja moe biti u visokoj pei dvojaka: - Indirektna redukcija oksidne rude pomou ugljen monoksida nastalog sagorevanjem koksa, i - Direktna redukcija ugljenikom pri dodiru sa uarenim metalurkim koksom. Kiseonik iz vazduha koji se uduvava u visoku pe u dodiru sa uarenim koksom temperature oko 18000C sagoreva u CO2: C + O2 = CO2 Pri svom kretanju na vie CO2 se u dodiru sa uarenim koksom razlae na CO: CO2 + C = 2CO Ovako dobijeni ugljen monoksid penje se na vie nailazei na slojeve rude gvoa, redukujui je u metalno gvoe (zona redukcije, 700-10000C). Npr. u sluaju hematita hemijska reakcija je prestavljena jednainom: Fe2O3 + 3CO = 2Fe + 3CO2 Ova reakcija se ne obavlja odjednom ve postepeno kako se ara sputa nanie prolazei kroz sve toplije zone visoke pei. U niim zonama visoke pei, tj. u toplijim zonama, redukcija se obavlja direktno istim ugljenikom iz koksa, po sledeoj hemijskoj reakciji: 2Fe2O3 + 3C = 4Fe + 3CO2 Ovako rastopljeno gvoe, osloboeno kiseonika, u donjim delovima pei sliva se niz uareni koks pri emu apsorbuje iz koksa jedan deo ugljenika stvarajui leguru gvoe-ugljenik (zona ugljenisanja, 100012000C) i prelazi u karbid gvoa: 3Fe + 2CO = Fe3C + CO2 Na jo vioj temperaturi (zona topljenja, 1200-18000C) gvoe se topi i istovremeno dolazi do delovanja topitelja. Najpre kre, koji je nastao od krenjakog topitelja, spaja se sa kvarcnim primesama iz rude i obrazuje zguru (trosku), a zatim deo silicijuma, mangana, fosfora i sumpora iz rude i koksa pree u gvoe. Ovde se jo neredukovani oksidi gvoa redukuju direktno ugljenikom. Na taj nain na dnu visoke pei skuplja se teno sirovo gvoe i nad njim specifino laka zgura. Gvoe i zgura se povremeno isputaju kroz odgovarajue otvore, dok preostali proizvodi sagorevanja koksa (CO, CO2, N2 itd.), tzv. gasovi visoke pei stalno izlaze na gornjem delu pei. U zavinosti od rude i samog voenja procesa sirovo gvoe e sadrati u veoj ili manjoj meri pratee elemente kao to su: Si. Mn, P, S. Kao nuzprodukti procesa u visokoj pei mogu se dobiti u manjim koliinama: Zn, Ag, Pb . Gasovi visoke pei osloboeni praine koriste se za predgrevanje vazduha za uduvavanje u Kauper aparatima, kao i za druge energetske svrhe na licu mesta, dok se zgura koristiti za izradu ljako blokova, za dobijanje cementa i dr. Materijalni bilans procesa topljenja u visokoj pei po 1t proizvedenog sirovog gvoa za rudu sa sadrajem 50-55% gvoa dat je u tabeli 5. Tab. 5. Materijalni bilans procesa u visokoj pei po 1t sirovog gvoa Ulaz u pe Izlaz iz pei ruda 2,0 t sirovo gvoe 1,0 t krenjak 0,4 t troska-zgura 0,6 t koks 0,9 t praina iz gasa 0,1 t vazduh 3,5 t=2700 m3 gas 5,1 t=4000 m3 1.3.2. Elektrine pei za dobijanje sirovog gvoa Topljenje gvozdene rude u peima sa elektrinim zagrevanjem nalo je primenu u zemljama koje nemaju koksujui ugalj, a raspolau sa velikim hidroenergetskim izvorima jeftine elektrine energije.

13 Dobijanje sirovog gvoa u elektrinoj pei vri se korienjem elektrine energije za topljenje oksidne gvozdene rude uz dodatak koksa, koji se samo koristi kao redukujue sredstvo i za naugljenisanje gvoa (oko 1/3 koliine potrebne u visokoj pei). Kako je za dobijanje 1t sirovog gvoa potrebno oko 2500-3000kWh elektrine enrgije, to je upotreba elektrinih pei ograniena. Na sl. 17. shematski je data elektrina pe za sirovo gvoe. Sl. 17. Shema elektrina pe za dobijanje sirovog gvoa: 1) ognjite; 2) jama; 3) elektrode S obzirom da se u elektrinu pe ne uduvava vazduh, nastrali gas u pei sastoji se uglavnom od ugljen monoksida, koji se po preiavanju od praine uduvava natrag u donji deo pei. Regulisanjem napona elektrine struje mogue je dobiti odgovarajuu vrstu sirovog gvoa vrlo dobrog kvaliteta. 1.3.4. Vrste sirovog gvoa Zavisno od sastava sirovine, temperature u pei i brzine hlaenja isputenog sirovog gvoa iz visoke pei moe se dobiti belo sirovo gvoe i sivo sirovo gvoe. Za dobijanje belog sirovog gvoa potrebno je da sirovina sadri dovoljno mangana, koji utie da se ugljenik zadri u obliku karbida gvoa. Za dobijanje sivog sirovog gvoa potrebno je da sirovina sadri dovoljno silicijuma (2-3%Si) i da u pei vlada poviena temperatura, da bi se ugljenik izdvojio u obliku grafita, to se olakava sporim hlaenjem isputenog sirovog gvoa u peanim kalupima. Posebne vrste sirovog gvoa su ferosilicijum sa poveanim sadrajem silicijuma (8-10%Si), sjajno sirovo gvoe sa poveanim sadrajem mangana (6-22%Mn) i feromangan sa znatnim sadrajem mangana (60-80%Mn). Sivo sirovo gvoe dobijeno u visokoj pei koristi se za dalju preradu u liveno gvoe, dok se belo sirovo gvoe (oko 7/8 ukupne proizvodnje visokih pei) uglavnom koristi za dalju preradu u elik. Postrojenje za dobijanje sirovog gvoa u naoj zemlji nalaze se u elezari Smederevo. 1.4. Livena gvoa Osobine i primena livenih gvoa zavise od oblika ugljenika koji se nalazi u strukturi gvoa.Ugljenik u livenom gvou moe se nalaziti u dva oblika i to: kao slobodan ugljenikgrafit i kao karbid gvoa Fe3C. U vezi sa nainom dobijanja i oblikom pojavljivanja ugljenika u gvou razlikujemo vie vrsta livenih gvoa i to: Bela livena gvoa, Siva livena gvoa, Legirana livena gvoa, Modificirana siva livena gvoa, Temper livena gvoa. Kod belih livenih gvoa ugljenik se veinom nalazi u vezanom obliku kao karbid gvoa Fe3C (cementit) ili karbid ugljenika sa drugim elementima(Cr, Mo, W, V itd). Bela livena gvoa su vrlo tvrda (HB=30006000MPa), otporna na habanje, visoke temperature i koroziju. Zbog velike tvrdoe se ne mogu obraivati rezanjem i plastinom deformacijom, radi ega se najee obrauju bruenjem. Koriste se u livenom stanju. Bela livena gvoa mogu biti legirana i ne legirana. Legirana bela livena gvoa odlikuju se izuzetno velikom tvrdoom (HB=8000MPa), otpornou na koroziju, toplotu i kiseline. Bela livena gvoa manje se koriste od sivih livenih gvoa. Najee se upotrebljavaju kao materijal za preradu u elik i temper livena gvoa. U rudarstvu se belo liveno gvoe koristi za izradu: kugli za mlinove, eljusti drobilica i dr. Sivo liveno gvoe je pretopljeno sivo sirovo gvoe uz dodatak starog liva. Odlikuje se karakteristinom sivom bojom, znatnom vrstoom pri pritisku i srazmerno malom zateznom vrstoom, kao i umerenom tvrdoom. Nije kovno, ali se odlikuje vrlo dobrom livkou. Topi se na 1200-13000C, gustina mu je oko 7,25g/cm3. Veliki nedostatak sivog livenog gvoa je vrlo niska udarna ilavost oko 1J/cm2, to znai da je vrlo krt materijal. Ugljenik je u sivim livenim gvoima izdvojen u vidu tri alotropske modifikacije: u obliku lamela, rozeta i kuglica (nodula). Razlikuje se vie vrasta sivog livenog gvoa: obini sivi liv, sivi liv srednje vrstoe i sivi liv velike vrstoe. Sivo liveno gvoe ima vrlo iroku primenu u praksi usled jednostavnog naina livenja, dobre obradivisti rezanjem, visoke otpornosti na habanje i koroziju itd. Koristi se za izradu: postolja, blokova motora,

14 cilindara lokomotiva i dizel motora, menjakih kutija, kuita pumpi, doboa konica, kanalizacionih cevi, slivnika, grejnih tela itd. Nodularni sivi liv (Sfero liv) je vrsta sivog liva velike vrstoe, kod koga se ugljenik ne nalazi o obliku ljuspica, ve u obliku nodula (loptica). Noduliranjem se poveava zatezna vrstoa za oko 4 puta (do 600MPa), liv dobija znatnu ilavost i postaje kovan. Legirana livena gvoa u svom sastavu imaju i manju koliinu legirajui elementi: Cr, Ni, Ni-Cr, Ti, Mo, Cu i Al. Legirajui elementi omoguuju stvaranje sitnozrnastijeg i ravnomernije rasporeenog grafita. Prema sadraju legirajuih elemenata livena gvoa delimo na: nisko legirana sa sadrajem legirajuih elemenata do 5%, srednje legirana sa sadrajem legirajuih elemenata od 5 do10% i visoko legirana sa sadrajem legirajuih elemenata preko 10%. Modificirana siva livena gvoa dobijaju se dodavanjem specijalnih materija-modifikatora livenom gvou pred izlivanje. Kao modifikator najee se koristi Si koji se dodaje rastopljenom sivom livenom gvou u obliku ferosilicijuma ili silikokalcijuma. Koliina modifikatora iznosi 0,2 do 0,3% mase rastopljenog gvoa za izlivanje. Od modificiranih livova izrauju se odgovorni mainski delovi kao to su: kolenasta vratila, valjaonika vratila i dr. Temper liveno gvoe spada u kvalitetna livena gvoa. Dobija se od belog sirovog gvoa dugotrajnim arenjem (60-100 asova) na povienim temperaturama (900-10000C) radi razlaganja cementita. Prema hemijskom sastavu, nainu dobijanja, strukturi i osobinama razlikujemo: beli (evropski) temper liv i crni (ameriki) temper liv. Kod belog temper liva procesom temperovanja ugljenik je najveim delom ostranjen iz perifernog dela odlivka do izvesne dubine. Zato izgled preseka belog temper liva perlitne osnove i oksidiranog ugljenika ima svetliju boju usled manje koliine grafita. Kod crnog temper liva viak ugljenika, nastao raspadanjem cementita, ostaje u perifernoj zoni u obliku zrnaca amorfnog ugljenika. Presek odlivka crnog temper liva ima tamnu boju, jer na feritnoj osnovi imamo veliku koliinu ukljuaka temper ugljenika. Na sl. 19. shematski je data mikrostruktura belog i sivog temper liva. Sl. 19. Shematski prikaz strukture temperovanog liva: a) crni temer liv; b) beli temper liv; f-ferit; C-ugljenik; p-perlit Po JUS-u razlikuju se vie vrsta temper livova. Koriste se za izradu: delove maina za domainstvo, doboe konica, lanaca, malih tokova, kljueva, raznih okvira u graevinarstvu itd. 1.1. DOBIJANJE ELIKA elik se dobija iz belog sirovog gvoa oksidacijom suvinih primesa: C, Si, Mn, P, S, koje se izdvajaju u obliku zgure i gasova. Oksidacija primesa pri dobijanju elika iz belog sirovog gvoa nastaje indirektno preko oksidula gvoa FeO, koji se najpre obrazuje, i posreduje oksidaciji prvo Si, a zatim Mn, C, P i S, kako je to dato jednainama: C + FeO = CO + Fe Si + 2FeO = SiO + 2Fe Mn + FeO = MnO + Fe 2P + 5FeO = P2O5 + 5Fe S + 2FeO = SO2 + 2Fe (delimino), i FeS + Mn = MnS + Fe (veinom). Pri procesu oksidacije primesa jedan deo FeO zaostane u dobijenom eliku, pa se kao tetna primesa mora naknadno ostraniti dodavanjem feromangana u odreenim koliinama. Ukoliko za vreme oksidacije primesa sagori skoro sav ugljenik, odgovarajua koliina ugljenika dodaje se zajedno sa feromanganom, ili u obliku spraenog koksa neposredno po isputanju elika iz pei. U savremenoj metalurgiji najraireniji postupci dobijanja elika su: Konvertorski (Besemerov i Tomasov) postupak; Simens-Martenov postupak; i Dobijanje elika u elektropeima. 1.1.1. Konvertorski postupak Konvertorski postupak dobijanja elika sastoji se u tome da se kroz rastopljeno belo sirovo gvoe uduvava vazduh ili ist kiseonik, pod nad pritiskom od 1,5 do 2,5bara. Kiseonik slui za oksidaciju, tj. sagorevanje primesa Si, P, Mn i C usled ega se razvija odreena toplota, potrebna za obavljanje procesa konvertovanja. Konvertori za elik su ureaji u obliku velikog vertikalnog suda sa vatrostalnom oblogom odgovarajueg sastava. Na sl. 21. shematski su prikazane konstrukcije konvertora sa reetkastim dnom za uduvavanje vazduha i konvertora bez reetkastog dna za uduvavanje kiseonika kroz duvaljku odozgo.

15 Sl. 21. Konvertori za elik: a) normalna konstrukcija, 1) vatrostalna obloga; 2) reetkasto dno; 3) dovod vazduha za produvavanje; 4) hidraulini mehanizam za naginjanje suda; b) konstrukcija sa duvaljkom; 1) obloga; 2) duvaljka za kiseonik sa vodenim hlaenjem; 3) voda; 4) kiseonik; 5) kanal za gasove U zavisnosti od sastava belog sirovog gvoa koje se prerauje, razlikujku se dva osnovna konvertorska postupka: Besemerov (Besemer) postupak za belo sirovo gvoe sa velikim sadrajem silicijuma (do 2,4% Si) i malim sadrajem fosfora (ispod 1%P). Konvertor Besemera je obloen vatrostalnom kiselom oblogom kvarcne opeke. Tomasov (Thomas) postupak za belo sirovo gvoe sa velikim sadrajem fosfora (do 2,5%) i malim sadrajem silicijuma (ispod 0,5%). Obloga Tomasovog konvertora je bazina (dolomit). Proces oksidacije, tj. sagorevanja Si, Mn, P i C tee vrlo burno i ne traje vie od 20 minuta. Na kraju procesa konvertovanja rastopljenom eliku dodaje se feromangan, ferosilicijum ili aluminijum u cilju dezoksidacije, degazifikacije i regulisanja sadraja ugljenika u eliku. Kvalitet elika dobijen ovim postupcima zaostaje za kvalitetom elika dobijenog u Simens-Martenovoj pei. 1.1.2. Simens - Martenov postupak Simens-Martenov postupak proizvodnje elika ima naroitog znaaja, jer se njime mogu preraditi znatne koliine starog gvoa, tj. elinog otpada i do 80%. Simens-Martenova (Siemens-Martin) pe je vrsta plamene pei, koja se sastoji od zasvoenog koritastog ognjita za topljenje sirovine i komora (rekuperatora) za prethodno predgrevanje generatorskog gasa i vazduha za loenje pei. Korienjem otpadne toplote gasova sagorevanja mogue je postii predgrevanje generatorskog gasa i vazduha na 1000 do 12000C. Time se omoguava poveanje temperature u prostoru za topljenje na oko 17000C, koja je potrebnu za postupak u ovoj pei. Na sl. 22. shematski je data Simens-Martenova pe normalne konstrukcije. Sl. 22. Simens-Martenova pe: 1) ognjite; 2) rekuperatori; 3) vrata za sirovinu; 4) ureaj za dostavljanje sirovine; 5) otvor za isputanje elika; 6) predgrejani generatorski gas; 7) predgrejani vazduh Proces preiavanja u Simens-Martenovim peima sastoji se u sagorevanju: P, Mn, C i Si kiseonikom iz plamena generatorskog gasa koji lie preko rastopine. Kod Simens-Martenovog postupka u zavisnosti od sadraja sirovine koja se preiava razlikuje se kiseli i bazni postupak. Kod baznog (Simensovog) postupka obloga pei je magnezitska i slui za preiavanje belog sirovog gvoa, uklanjanjem uglavnom fosfora (P). Za bazni proces kao sirovina pored sirovog gvoa dodaje se 10 do 15% elinog otpada uz dodatak hematita 20 do 30%. Kod kiselog (Martenovog) postupka obloga je od kvarcnih opeka radi sigurnijeg uklanjanja silicujuma (Si) iz sirovine. Sirovina za kiseli postupak je pored belog sirovog gvoa (20-40%) i staro gvoe (elini i gvozdeni lom) 60 do 80%. Bazinim postupkom dobijaju se uglavnom meki elici, pogodni za temiku obradu i duboko izvlaenje. Imaju veu ilavost. Upotrebljavaju se za dinamiki optereene delove i bolji su od konvertorskih elika. Kiselim postupkom proizvode se tvri elici i elici za livenje. Bolji su od elika bazinog postupka, ali je proces neto skupli. Proces dobijanja elika, zajedno sa sagorevanjem primesa u sirovom gvou, dezoksidacijom proizvoda pomou feromangana i regulisanjem sadraja ugljenika u zavisnosti od vrste elika traje 4 do 6 sati. U Simens-Martenovim peima mogu se proizvoditi i legirani elici, tako to se u rastop dodaju legirajui elementi Cr, Mo, V, Ni i dr. 1.1.3. Postupak dobijanja elika u elektropeima Postupak dobijanja elika u elektrinim peima je mnogo savreniji nego konvertorski i SimensMartenog postupak, ali je ovaj postupak mnogo skuplji zbog velikog utroka elektrine energije za topljenje sirovine 400 do 500kWh/Mp. Ovaj postupak primenjuje se kod elika namenjenih izradi alata i drugih proizvoda sa veim zahtevom u pogledu istoe. Za proizvodnju elika imamo dve vrste elektrinih pei i to: - elektro lune pei, i - indukcione pei. Elektro lune pei se rade u dve varijante i to: Elektrini luk se stvara izmeu dveju elektroda i metalne mase; Elektrini luk se stvara izmeu jedne elektrode, a kao druga elektroda slui metalno dno pei.

16 Najpoznatija elektro luna pe je Erulova (Heroult) pe kod koje se toplota za pretapanje elika (25000C) proizvodi elektrinim lukom izmeu dve elektrode nad ognjitem pei, kako je to dato na sl. 23. Sl. 23. Elektro luna pe za elik: 1) obloga; 2) krov; 3)elektrode; 4) hidraulini cilindar; 5) dovod struje; 6)ema rada pei U zavisnosti od karaktera sirovina proces u elektro peima moe biti kiseli ili bazni. Pri pretapanju elika dodaju se razni dodaci (kre, fluor, kvarcni pesak) u cilju odstranjivanja primesa u eliku, a dezoksidacija se vri dodatkom feromangana. Trajanje procesa topljenja zavisi od kapaciteta pei i elektro opreme i traje u proseku izmeu 3 - 4 sata. Indukcione pei rade na principu obrazovanja indukovane elektrine struje pri prolazu kroz elik, usled ega se on zagreva i topi. Indukcione pei mogu biti nisko frekfentne i visoko frekfentne sa uestalou od 500 do 10000Hz. Na sl. 24. data je shema indukcione elektrine pei za elik. Sl. 24. Indukciona elektrina pe za elik: 1) lonac; 2) namotaji; 3) rukavac; 4) kanal za izlivanje; 5) dovod struje Ove pei su podesne za preradu ve rastopljenog elika. U opte uzevi elik dobijen u elektro peima istie se boljim osobinama, postojanim hemijskim sastavom, veom istoom, manjim sadrajem sumpora, vodonika i azota (N2). U tabeli 7. date su uporedne karakteristike elika dobijenog razliitim postupcima proizvodnje. Tab. 7. Uporeenje elika po nainu proizvodnje
Nain proizvodnje
S.Martenov baz. S.Matrenov kis.

Besemerov
Elektropeima

Sadraj u %, (ne vie) S P 0,06 0,05 0,07 0,05 0,09 0,09 0,03 0,03

Odstranjuje se u toku procesa S P O delimino da ne ne ne da ne ne ne da da ne

Poredak Po kval- Po itetu ceni 3 2 2 3 4 1 1 4

1.2. UMIRENI I NEUMIRENI ELICI Gasovi koji zaostanu u eliku (O2, N2, H i dr.) vode svoje poreklo iz sirovine ili vazduha koji se uduvava u pe. Ukoliko se ti gasovi ne rastvaraju u metalu oni u njemu stvaraju mehure te postaje porozan, ili grade sa njim jedinjenja kao to su: nitridi, oksidi i dr. Smanjenje sadraja gasova u metalu postie se ubacivanje dezoksidatora u rastop pre izlivanja, a sam proces naziva se dezoksidacija. Kao dezoksidatori kod elika upotrebljavaju se Mn, Si i Al. Drugi postupci oslobaanja elika od gasova su: potresanje i meanje rastopa, livenje u vakumu i dr. Prema koliini i rasporedu gasnih mehurova elike delimo na: neumirene, poluumirene i umirene elike. Neumireni elici (v. sl. 27a) sadri u sebi uglavnom H i CO, gasove koji su vrlo ekspanzivni te izazivaju nadimanje elika, a s tim i unutranja naprezanja. Gasni mehurovi se stvaraju uglavnom u srednjem delu odlivka, to omoguava njihovo zatvaranje pri obradi deformisanjem na toplo (valjanjem, kovanjem i dr.). Poluumireni elici (v. sl. 27b.) sadre u sebi veliki broj ravnomerno rasutih gasnih mehurova po itavoj masi, koji su mnogo manji nego kod neumirenog elika. Umireni elici su elici kod kojih je procesom dezoksidacije smanjena koliina gasnih mehurova na najmanju moguu meru (v. sl. 27c). Sl. 27. Raspored gasnih mehura u elinom livu: a) neumireni elik; b) poluumireni elik; c) umireni elik 1.3. PODELA ELIKA Prema hemijskom sastavu elike delimo na: 1) Ugljenine elike; i 2) Legirane elike. Ugljenini elici sadre 0,06 do 1,8%C, kao i primese drugih elemenata u dozvoljenim granicama. Primese u ugljeninim elicima nalaze se u sledeim koliinama: Si do 0,5%; Mn do 0,7%; S do 0,05%; P do 0,05%. Ovi elici mogu sadrati i neznatne koliine legirajuih elemenata (mikrolegirani ugljenini elici). Legirani elici u svom sastavu osim gvoa i ugljenika imaju i specijalno dodate legirajue elemente (Cr, Ni, Mn, Si, V, Mo, W, Co, Ti, Al, Cu i dr.), koji im daju poboljana mehanika, fizika i hemijska svojstva. Podela elika prema hemijskom sastavu i nameni data je u tabeli 9.

17 Tabela 9. Podela elika prema hemijskom sastavu i nameni Podela elika prema sposobnostima za deformaciju (u toplom i hladnom stanju), mogunostima termike obrade, prema istoi i kvalitetu povrine, vri se na: - obine ili trgovake elike; - kvalitetne elike; i - plemenite elike. 1.3.1. Ugljenini elici Ugljenini elici su najmasovnije primenjeni materijali u metalopreraivakoj industriji i primenjuju se skoro kod svih konstrukcija: za mostovske konstrukcije, rudarske podgrade, razne mainske i graevinske elemente, profile itd. Prema nameni ugljenini elici se dele na: konstrukcione i alatne elike. Ugljenini konstrukcioni elici se dele na: 1. Obine i kvalitetne; 2. Niskougljenine i visokougljenine; 3. Meke elike (sa 0,15-0,25%C); polumeke (sa 0,25-0,4%C); polutvrde (sa 0,4-0,6%C); i tvrde elike (sa preko 0,6-1,7%C); Obini konstrukcioni ugljenini elici dobijaju se Besemerovim, Tomasovim ili Simens-Martenovim postupkom i koriste se za izradu: debelih i srednjih limova, klinova, zakivaka, cevi, toplo valjanih profila, ipki itd. Kvalitetni ugljenini elici dobijaju se iz Simens-Martenovih pei ili elektrinih pei. Ovi elici mogu imati od 0,5-0,8%C, kao i manjui sadraj legirajuih elemenata do 0,3%, pa se mogu smatrati niskolegiranim elicima. Po kvalitetu prevazilaze obine elike, a sadre i manje tetnih primesa kao to su S i P. U rudarstu se koriste za izradu elinih podgrada, rudarskih ina, kao i za druge namene. Konstrukcioni elici za izradu rudarskih podgrada detaljno su obraeni u Praktikumu-Metode ispitivanja (vidi Poglavlje VIII). Ugljenini alatni elici koriste se za izradu alata, kojima se mogu obraivati drugi elici ili drugi metali. U svom sastavu ovi elici sadre od 0,6-1,7%C, uz dodatak do 0,35%Mn. Sadraj silicijuma se kree do 0,35%Si. Kaljenjem ovih elika moe se postii velika tvrdoa, ali uz znatno smanjenje ilavosti. Ugljenini alatni elici su proizvod Simens-Martenovih ili elektrinih pei. Meke vrste ugljeninih alatnih elika slue za izradu kovakih kalupa, ekia, dleta, probojnika itd., dok tvre vrste koriste se za izradu matrica i patrica, rezaa navoja, noeva alatnih maina, turpija itd. 1.3.2. Legirani elici Legirani elici u svom sastavu imaju specijalno dodate legirajue elemente (Cr, Ni, Mn, Si, V, Mo, W, Co, Ti, Al, Cu i dr.), koji im daju poboljana mehanika, fizika i hemijska svojstva. Prema procentu legirajuih elemenata legirane elike delimo na: niskolegirane elike (do 5% legirajuih elemenata), srednjelegirane elike (sa 5-10% legirajuih elemenata) i visokolegirane elike (sa preko 10% legirajuih elemenata). Prema nameni legirani elici se dele na: konstrukcione legirane i alatne legirane elike. Konstrukcioni legirani elici nose naziv prema legirajuem elementu ili grupi legirajuih elemenata (npr. Crelik, Cr-Ni elici i dr.). Hrom (Cr) kao legirajui element ima najiru primenu, jer poveava vrstou i tvrdou, daje eliku visoku otpornost na habanje, a srazmerno mu je niska cena. Cr-elici koriste se za izradu: osovina, zupanika, kuglinih leaja, alata, lopatica parnih turbina, cilindara visokog pritiska itd. Nikl (Ni) je savren legirajui element, ali s obzirom da je vrlo skup, esto se zamenjuje hromom. Kombinuje se sa manganom, hromom i drugim legirajuim elementima. Najpoznatije vrste Ni-elika su invar i platinit. Cr-Ni elici po svom kvalitetu prevazilaze i Cr elike i Ni elike. Upotrebljavaju se za jako optereene konstrukcione delove, naroito u avio industriji, za izradu aparata za rafinerije nafte, hemijsku i prehrambenu industriji. Molibdenski elici koriste se za izradu konstrukcija parnih kotlova, turbina, kotlovskih cevi, cevnih grejaa i dr. U praksi se najee sreu Ni-Mo, Cr-Mo i Cr-Ni-Mo elici. Manganski elici upotrebljavaju se za konstrukcione delove od kojih se zahteva velika tvrdoa i visoka otpornost na habanje. Koriste se za zupanike, osovine, inske skretnice, obloge eljusti drobilica i dr. Silicijum elici se upotrebljavaju za izradu opruga i gibnjeva. Koristite se i za mostovske konstrukcije. Vanadijum elici upotrebljavaju se za izradu opruga, za rad na visokim temperaturama, za izradu alata i dr. Vrlo su skupi, te se ree koriste u praksi. Volframovi elici se koriste za izradu metalnih testera, alata za obradu deformacijom na toplo, glodala, alata za rezanje itd. Vrlo su skupi.

18 Legirane elike pre upotrebe treba obavezno termiki obraditi. Legirani alatni elici imaju veu tvrdou, vrstou, prokaljivost, radnu temperaturu, ilavost i otpornost na habanje u odnosu na ugljenine alatne elike. Dele se na: alatne elike za kovanje, presovanje i merne alate; niskolegirane alatne elike za rezanje; i brzorezne elike. Specijalni elici obuhvataju uglavnom veoma legirane vrste koje se odlikuju specifinim fizikim i hemijskim osobinama, podeenim u naroite svrhe. Od specijalnih elika u praksi se koriste: nerajui i kiselootporni elici, elici sa posebnim magnetskim osobinama i elici otporni na visoke temperature (vatrootporni elici). Ovi elici u rudarstvu imaju neznatnu primenu. U savremenoj tehnici od svih metala gvoe i elik imaju najveu primenu. Vrlo iroku primenu u industriji, pa samim tim i u rudarstvu, imaju proizvodi elezara dobijeni plastinim deformisanjem, kao to su: razni profili, ice, tanki limovi, trake, cevi i dr. Na sl. 30. prikazan je pogon za hladno valjanje elinih profila. Sl. 30. Pogon eliane za hladno valjanje elika 2. TEKI METALI Od tekih metala najveu primenu u tehnici imaju bakar, olovo, cink i kalaj, zatim hrom, nikl, mangan, kobalt, iva, vanadijum, volfram, molibden i antimon. U ovom udbeniku obradiemo samo one teke metale koji se proizvode u naoj zemlji. 2.1. BAKAR Pored gvoa bakar je jedan od najvanijih metala. Spada u grupu obojenih metala. Odlikuje se karakteristinom crvenom bojom. Bakar se dobija iz sulfidnih ruda halkopirita CuFeS2 i halkozina Cu2S. Proces proizvodnje bakra odvija se u nekoliko faza. Prva faza sastoji se u deliminom prenju rude uz dodatak topitelja (kvarcni pesak) da bi se dobio poluproizvod bakremac sa 30-45%Cu u obliku Cu2S. Druga faza obuhvata preradu bakrenca u plamenoj pei oksidaciono-redukcionim postupkom da bi se dobio crni bakar sa 90%Cu, ili preradu bakrenca u konvertoru za bakar gde se oksidaciono-reakcionim postupkom dobija sirovi (bubuljiasti) bakar sa 96%Cu. Poslednja faza je rafinacija sirovog bakra u plamenoj pei, ili elektrolitikim postupkom. Prema JUS-u razlikuju se dve vrste bakra u zavisnosti od naina rafinacije: Topioniki bakar (99,0-99,75%Cu); i Elektrolitiki bakar (99,9%Cu). Pri elektrolitikoj rafinaciji bakra kao anode slue ploe od sirovog bakra, a kao katode ploe od istog elektrolitikog bakra. Elektrolit je kiseli rastvor bakra sulfata (5-10% slobodne H2SO4). Pri prolazu elektrine struje rastvara se anodni bakar i zajedno sa primesama prelazi u rastvor. Iz rastvora se izdvaja potpuno ist bakar koji se taloi na katodama, dok se primese taloe na dnu suda za elektrolizu u obliku mulja (Au, Ag, Se i dr.). Na sl. 31. shematski je prikazana elektrolitika rafinacija bakra sa detaljem anode. Sl. 31. Elektroliza bakra: 1) katoda; 2) anoda od sirovog bakra; 3) elektrolit; desno: detalj anode Radi spreavanja oksidacije bakru se dodaju dezoksidatori kao to su: P, Al, Si i dr. Najee se upotrebljava fosfor (P) koji se dodaje rastopljenom bakru u vidu fosfornog bakra koji ima 8-12%P. Tehniki ist ili crveni bakar ima gustinu 8,9g/cm3, temperaturu topljenja 10830C, vrstou u arenom stanju 200-220MPa, izduenje do 50%, vrstou nakon obrade deformacijom 300-500MPa, modul elastinosti 115.000MPa, ilavost 160-180J/cm2. Vrlo je dobar provodnik toplote i elektriciteta. Dobro se obrauje valjanjem, izvlaenjem i presovanjem u hladnom i zagrejanom stanju. Teko se zavaruje i lije. Prema hemijskim uticajima dosta je postojan. Kiseline i kisele soli ga napadaju gradei s njim otrovna jedinjenja, mahom zelene boje. Bakar se zbog svoje velike provodljivosti toplote teko zavaruje elektrootpornim postupcima, ve se zavaruje elektrolunim ili gasnim postupcima. Dobro se lemi. U savremenoj tehnici bakar se najvie upotrebljava u elektrotehnici zbog svoje dobre provodljivosti elektrine struje. Veliki deo proizvodnje bakra (oko 40%) koristi se za izradu raznih legura (mesinga, bronze, duraluminijuma i dr.). U rudarstvu primenjuje se izmeu ostalog i za izradu aura za rudarske kapisle, elektrine upaljae itd. Proizvoai bakra u naoj zemlji su Bor i Majdanpek.

19 2.2. OLOVO Olovo se dobija iz njegove najvanije rude galenita PbS oksidaciono-redukcionim ili oksidacionoreakcionim postupkom, nakon ega se proizvod uvek rafinie. Ruda cerusit PbCO3 je od manje vanosti za dobijanje olova. Po oksidaciono-redukcionom postupku, podesnom za bogate rude i koncentrate, galenit se prvo prenjem prevede u oksid. Nastali oksid olova uz dodatak koksa i topitelja (krenjak, pesak, gvozdena ruda) prerauje se indirektnom i direktnom redukcijom u metalno olovo u jamastim peima. U novije vreme uvedene su jamaste pei za zajedniko dobijanje olova i cinka (ISC postupak). Postupak se zasniva na redukciji sinterovanih kompleksnih koncentrata rude, pri emu se u donjem delu pei izdvaja olovo, dok se cink sa delom olova izdvaja u kondenzacionoj komori. Na sl. 33. prikazana je jamasta pe sa kondenzatorom za zajedniko dobijanje olova i cinka. Sl. 33. Jamasta pe za zajedniko dobijanje olova i cinka (ISC postupak): 1)pe; 2)sirovina i koks; 3)kondenzator za cink; 4)separator olova i cinka; 5)zagrejani vazduh; 6)troska; 7)crpka za teno olovo; 8)kanal za gasove (na preiavanje) Sirovo olovo rafinie se pretapanjem ili elektrolizom. Po Harris postupku primese se odstranjuju zagrevanjem sirovog olova u plitkim kotlovima uz naroite dodatke. Najpre se na povrini rashlaenog olova izdvoji Cu, pa pri ponovnom zagrevanju i hlaenju As i Sb, i na kraju Ag. Elektroliza se naroito primenjuje u cilju odstranjivanja bizmuta (Betts postupak). Rafinisano olovo sadri 99,9-99,99%Pb. Olovo se odlikuje plavkastosivom bojom, malom tvrdoom (40HB) i znatnom gustinom 11,34g/cm3. Zatezna vrstoa olova je samo 17MPa. Topi se na 3270C. Slab je provodnik toplote i elektrine struje. Na suvom vazduhu se ne menja, ali u vlazi se prevlai najpre oksidom, a zatim hidroksidnom skramom Pb(OH)2 koja ga titi od dalje oksidacije. Rafinisano olovo (istoe 99,73-99,99%Pb) slui za izradu akumulatorskih ploa, kablovskih omotaa, izradu boja (minijum, olovno belo), raznih legura (za leita i dr.), olovnih cevi, rudarskih eksploziva (olovo azid, olovo tetraetil i dr.) itd. Proizvoa olova u naoj zemlji je Trepa. 2.3. CINK Najvanija ruda cinka je sfalerit ZnS. Smitsonit ZnCO3 je od mnogo manjeg znaaja. Iz ovih ruda cink se dobija pirometalalurkim i hidrometalurkim postupkom. Ovako dobijeni sirovi cink se rafinie. Pri pirometalurkom dobijanju cinka najpre se sulfidna ruda oksidacionim prenjem prevede u ZnO, koji se zatim redukuje ugljenikom u zatvorenim sudovima. S obzirom da je taka kljuanja cinka oko 9000 a redukcija cink oksida nastupa preko 10000C, cink se dobija u obliku pare. Zbog toga se proces mora obavljati u keramiki zatvorenim sudovima bez prisustva vazduha, tzv. retortama, u kojma se pare ohlade (kondezuju) u rastopljeni cink, a delom pretvore u cinkov prah. Dobijeni sirovi cink se rafinie pretapanjem. Iskorienje cinka u odnosu na sadraj u rudi je samo oko 90%, usled gubitaka pri kondezaciji u retortama i gubitaka kroz dimne gasove. Kod hidrometalurkog nain dobijanja cinka, sulfidna ruda se oksidacionim prenjem najpre prevede u oksid cinka, koji se zatim dejstvom sumporne kiseline prevede u sulfat cinka (ZnSO4). Ovako dobijeni i preieni sulfat cinka ZnSO4, podvrgava se elektrolizi (rafinacija cinka) u koritima sa anodama od olovnog lima i katodama od aluminijuma. Istaloeni isti cink (99,95% Zn) se na kraju pretopi u plamenoj pei u redukcionoj atmosferi, da bi se spreila oksidacija, a zatim izlije u kalupe. Cink je metal plavkaste boje. Gustine 6,9-7,2g/cm3 (liven) do 7,25 g/cm3(valjan cink), temperatura topljenja 4200C, temperatura kljuanja 9200. Zatezna vrstoa valjanog cinka obine istoe (99%Zn) je 160MPa. Dobro se lije. Na suvom vazduhu se ne menja, ali u prisustvu vlanog vazduha se prevlai tankom oksidnom skramom, koja ga titi od dalje oksidacije (pocinkovanje). Na tritu se cink pojavljuje kao: sirovi cink, rafinisani cink i kao cinkov prah. Najvanija upotreba cinka je za prevlake gvozdenog lima u svrhu zatite od korozije (oko 50% svetske proizvodnje), zatim za izradu legura (mesing, beo metal i dr.), raznih limova, boja (bela cinkova boja i dr.), lakova, elektrinih baterija i dr. Najvei proizvoa cinka u naoj zemlji je Trepa. U tabeli 8. date su vanije fiziko-mehanike karakteristike obojenih metala. Tab. 8. Vanije fiziko-mehanike osobine obojenih metala
Metal Gustina g/cm3 Temp. topljenja 0 C Zatezna vrstoa MPa Ukupno izduenje A, % HB tvrdoa MPa

20
Bakar Cink Olovo Kalaj Aluminijum Magnezijum
1)

8,9 7,1 11,3 7,28 2,7 1,7

2)

1083 419 327 232 659 650

210 , 4502) 150 14 27,5 (70-110)1) (150-230)2) 200

1)

50 , 2 35 60 40 45-30 8-2 10

1)

2)

350 , 9502) 35 4 5 15-25 35-40 25

1)

tvrdo aren,

meko aren

3. LAKI METALI Laki metali obuhvataju uglavnom aluminijum, magnezijum i berilijum. Odlikuju se gustinom manjom od 2,7g/cm3. 3.1. ALUMINIJUM Najvanija sirovina za dobijanje aluminijuma je boksit, koji se sastoji od meavine hidroksida aluminijuma (Al2O3 . H2O ili Al2O3 .3H2O) sa primesama silicijum dioksida, gvoe oksida, titan oksida itd. U tehnikoj praksi obino se razlikuje crveni boksit sa malo silicijum dioksida (1-5%SiO2 i 20-25%Fe2O3) i beli boksit sa mnogo silicijum dioksida (do 25%SiO2 i 5%Fe2O3). Tehnika vrednost boksita je tim vea to sadri manje silicijim oksida i titan oksida. Aluminijum se najvie dobija iz crvenih boksita koji su podesni za preradu po baznom (alkalnom) postupku po Bajeru (Bayer). Dobijanje aluminijuma po Bajerovom postupku izvodi se u dve faze: 1. Izolovanje istog, suvog aluminijum oksida, tzv. glinice, i 2. Elektrolitika redukcija glinice u metalni aluminijum. Izolovanje iste suve glinice postie se zagrevanjem boksita u obrtnoj sunici, da bi se oslobodio vode i organskih primesa, a zatim se izmleven kuva sa natrijum hidroksidom u zatvorenim sudovima (autoklavama) da bi se dobio natrijum aluminat: Al2O3 . H2O + 2NaOH = Na2O . Al2O3 + 2H2O Filtriranjem se iz rastvora izdvoje nerastvorljive primese u obliku crvenog mulja (oksid i hidroksid gvoa, silicijum dioksid, titan oksid). Preienom rastvoru natrijum aluminata dodaje se ist Al2O3, da bi se meanjem ponovo razloio na hidroksid aluminijuma i natrijum hidroksid. Ovako dobijen hidroksid aluminijuma se opere, a zatim ari u obrtnoj pei da bi se dobio ist aluminijum oksid Al2O3, tzv. glinica. Elektrolitika redukcija glinice vri se u elektrolitikim elijama, tzv. peima za aluminijum. Pe ima dno od ugljenih blokova koji slue kao katoda, a anoda je od petrol koksa. elije rade s niskim naponom jednosmerne struje od 5-6V i jainom od 30.000-40.000A. U elijama se stalno nalazi rastopljen mineral kriolit, kome se dodaje samo do 20% glinice, s obzirom da se meavina glinice i kriolita topi na 900-9500C, a ista glinica tek na 20500C. Proces elektrolitike redukcije moe se prikazati jednainom: Al2O3 + 3C = 2Al + 3CO Za dobijanje 1t aluminijuma potrebno je 2t glinice, odnosno 5t boksita pri potronji struje 15.00020.000kWh, to jako poskupljuje proces dobijanja aluminijuma. Na sl. 34. data je elektrina pe za aluminijum. Sl. 34. Elektrino-redukciona pe za aluminijum: 1)metalni plat; 2)ugljena obloga; 3)anoda; 4)katoda; 5)topioniki lonac Rafinacija aluminijuma vri se ponovnom elektrolizom u posebnim elektrinim peima. Nepreieni aluminijum dolazi na trite u tri vrste: sa 99,7; 99,5 i 99%Al, a rafinisani aluminijum sa 99,99%Al. Aluminijum je srebrnastobele boje sa gustinom 2,7g/cm3 i temperaturom topljenja 6580C. Zatezna vrstoa livenog aluminijuma je 90-120MPa, istezanje 30-40%, tvrdoa oko 300HB. Dobar je provodnik elektrine struje. Aluminijum je vrlo mek i plastian, dobro se kuje i valja u hladnom stanju. Svojstvo livkosti je nedovoljno. Zavarivanje i lemljenje je oteano usled stvaranja oksidne skrame. Na vazduhu aluminijum se brzo zatiuje od korozije oksidnom skramom Al2O3. Vrlo je otporan na dejstvo kiselina (osim sone), ali je slabo otporan na dejstvo baza. U morskoj vodi aluminijum se vrlo brzo razara. Aluminijum se najvie upotrebljava za proizvodnju legura (oko 63%), srazmerno malo u istom stanju u elektrotehnici za vodove visokog napona i dr. (oko 12%), u metalurgiji (za dezoksidaciju i dr.), za termitske meavine, zatitne premaze, anbalau, posue itd. Postrojenje za dobijanje aluminijuma u naoj zemlji nalaze se u Podgorici.

21 3.2. MAGNEZIJUM Magnezijum se dobija iz ruda karnalit MgCl, magnezit MgCO3, dolomit CaCO3 . MgCO3; kao i iz morske vode (MgCl2 . KCl . 6H2O). Pri dobijanju iz hloridnih sirovina, ist MgCl2 se podvrgava elektrolitikom topljenju. U sluaju karbonatne sirovine prethodi peenje, da bi se dobio magnezijum oksid, koji se prevodi u hlorid magnezijuma zagrevanjem u struji hlora i u prisustvu ugljenika. Ovako dobijen MgCl2 dalje se podvrgava elektrolitikom topljenju. Magnezijum je najlaki tehniki metal sa gustinom 1,74g/cm3, takom topljenja 6500C, zateznom vrstoom 120-220MPa. Na vazduhu je nepostojan usled oksidacije, stvarajui oksidnu skramu koja je porozna, te ne prestavlja zatitu magnezijuma od dalje oksidacije. Magnezijum je prema delovanju baza dosta otporan, ali ga zato kiseline i soli lako razaraju uz razvijanje vodonika. Gori pri povienoj temperaturi (pali se na oko 7000C) oslobaajui veliku koliinu toplote. Tehniki ist magnezijum ne upotrebljava se kao konstrukcioni materijal, jer su mu mehanika svojstva vrlo mala, dok obraen deformacijom ima neto bolja mehanika svojstva. Znatnu primenu magnezijum ima u vazduhoplovstvu, metalurgiji (za dezoksidaciju, kao vatrostalni materijal itd.), za izradu legura i dr. 4. LEGURE OBOJENIH METALA Legure obojenih metala obuhvataju legure tekih i legure lakih obojenih metala. U pogledu tekih metala najee su u upotrebi legure bakra i kalaja (Cu-Sn), bakra i cinka (Cu-Zn), bakra i nikla (Cu-Ni) i dr., dok kod lakih metala to su legure: aluminijuma, bakra i magnezijuma (Al-Cu-Mg), aluminijuma, magnezijuma i silicijuma (Al-Mg-Si) i dr. Najpoznatije legure bakra su mesing i bronza. Mesing (CuZn) je legura bakra (najmanje 50%Cu) i cinka (od 40-50%Zn). Najbolja mehanika svojstva ima mesing pri sadraju cinka oko 40% (vrstoa Rm=330MPa pri A=35%). Poveanje sadraja cinka preko 50% nema nikakvog korisnog dejstva, jer vrstoa i plastinost naglo opadaju. Mesing je zlatnoute do crvenkaste boje zavisno od sadraja bakra. Vrste sa manje od 20%Zn su crvenkaste boje i poznate su kao tombak. Prema vrsti i nainu obrade mesinge delimo na: mesing za gnjeenje i mesing za livenje. Kovne vrste mesinga odlikuju se veom vrstoom, tvrdoom i otpornou prema hemijskim uticajima. Upotrebljava se za: armature, mainske delove, lim, icu, trake, za leajeve, elemente otporne na morsku vodu, u metalurgiji praha za razne presovane i sinterovane proizvode i dr. Bronza je legura bakra sa kalajem (5-20%Sn) i drugim metalima. Prema vrsti metala koji ulazi u ovu leguru imamo: kalajne, aluminijeve, olovne, silicijumove i manganske bronze. Bronze se odlikuju znatnom vrstoom, otpornou prema koroziji, dobrom livkou i znatnom tvrdoom. Upotrebljavaju se za livenje armatura, leinih posteljica, cevi, ice itd. U tabeli 9. date su najbitnije karakteristike legura bakra. Tab. 9. Fiziko-mehanike karakteristike legura bakra
Vrsta legure Bronza,kalajna Bronza,alumin. Bronza, crvena Mesing, liven Mesing,t.valjan Zatezna vrstoa MPa 150-200 160-200 300-400 150-180 230-360 Gustina g/cm3 7,5-8,6 8,6 8,5 Istezanje A, % do 15 30-50 6-25 10-20 15-36 HB tvrdoa MPa 600-1800 600-900 500-700 400 150 Zn % 3-7 35 40 Sn % 10-20 4-10 -

Legure aluminijuma obuhvataju vrste sa najmanje 87% aluminijuma i dodatkom lakih i tekih metala. Odlikuju se malom masom, znatnom vrstoom i tvrdoom, a pojedine vrste znatnom otpornou prema koroziji. U pogledu mogunosti obrade legure aluminijuma dele se na: legure za livenje i legure za gnjeenje. Najpoznatije legure aluminijuma su duraluminijum, silumin i hidronalijum. Duraluminijum je najpoznatija kovna legura aluminijuma iz grupe Al-Cu-Mg. Osim ovih elemenata duraluminijum sadri jo i Si i Fe (0,2-0,6%). Duraluminijum se moe termniki poboljati kaljenjem na temperaturi do 5000C uz sporo hlaenje u vodi sobne temperature. Ovaj proces postepenog ovravanja nakon kaljenja (u roku 5-6 dana) naziva se starenjem. Ne moe zavarivati. Od korozije se titi prevlaenjem tankim slojem aluminijuma. Superduraluminijum je duraluminijum poveane vrstoe. Duraluminijum se upotrebljava za izradu raznih mainskih delova, delove rudnikih izvoznih koeva i vagoneta, podgradnih stubaca itd.

22 Silumin je karakteristina livna legura aluminijuma iz grupe Al-Si sa 5-13%Si. Silumin ima odlino svojstvo livkosti. On je najotpornija Al-legura na koroziju. Nedostatak siluminovih odlivaka jeste poroznost, jer silumin u rastopljenom stanju lako upija gasove. Hidronalijum je poznata kovna i livna legura aluminijuma iz grupe Al-Mg sa 2,5-4%Mg (kod kovnih vrsta) i 4-12%Mg (kod livnih vrsta). Otporan je prema koroziji. Upotrebljava se za jae optereene konstrukcione delove, naroito izloene koroziji slane vode. Legure magnezijuma obuhvataju legure sa najmanje 89%Mg i dodatkom aluminijuma, cinka, mangana i drugih elemenata, koje se jednim imenom nazivaju elektroni. Elektroni se ne mogu upotrebiti u konstrukcione svrhe, zbog svoje male vrstoe. Veliki nedostatak elektrona je mala otpornost na koroziju. Dobro se obrauju rezanjem. Dele se na: elektrone za livenje i elektrone za gnjeenje. U rudarstvu se koriste za livenje kuita runih rotacionih builica i dr. U tabeli 11. date su uporedne mehanike osobine elika i nekih lakih legura. Tab. 11. Uporedne mehanike osobine elika i nekih lakih legura
Materijal elik Duralumin (kaljen) Duralumin (nekaljen) Elektron (livni) Granica elastinost i RE [MPa] 180-220 80-240 150-370 60-180 Izduenje A, % 27 32-36 26-30 Zatezna vrstoa Rm [MPa] 500-600 260-520 110-220 240-370 Tvrdoa HB [MPa] 1400-1700 600-1400 300-600 550-800 Modul elastinosti E [MPa] 210.000 70000-75000 70000-75000 46.000

5. SPECIJALNE LEGURE Specijalne legure obuhvataju: legure za leita, tvrde legure, legure za lemljenje, lako topljive legure i legure za otpornike. Legure za leita ili antifrikcione legure se odlikuju specifinim osobinama potrebnim za leita, kao to su: mali koeficijent trenja, dovoljna pritisna vrstoa, manja tvrdoa od osovine koja se okree u leitu, dobra provodljivost toplote i malo irenje pri zagrevanju. Najpoznatije leine legure su: beli metali, aluminijumske legure i bronze. Beli metal je legura kalaja i olova sa dodatkom antimona i bakra u cilju poveanja tvrdoe i nosivosti. Plaviastobele boje. Lako se topi na 230-4000C. Razlikuju se dve vrste ovih legura i to: kalajni beli metal i olovni beli metal. U tabeli 12. dat je sastav belih metala. Tab. 12. Sastav belih metala za leita Hemijski sastav, % Beli metal Sb Cu Pb Sn Kalajni 10-12 5,5-6,5 ostalo Olovni 15-17 1,5-2,0 ostalo 15-17 Aluminijumske legure za leita (sastava Al-Cu-Si) odlikuju se manjom teinom, veom vrstoom i jeftinije su od belih metala. Kalajna bronza sa 90%Cu i 8%Sn je savrena antifrikciona legura. Upotrebljava se za najodgovornije leajeve, jer podnosi vrlo velike specifine pritiske. Olovna bronza sa 70-75%Cu i 25-30%Pb upotrebljava se za nalivanje kliznih leaja motora sa unutranjim sagorevanje. Tvrde legure sastavljene su od karbida teko topljivih metala. Odlikuju se velikom tvrdoom (oko 7090HRC) koju zadravaju i pri povienoj temperaturi (do oko 10000C). Prema nainu proizvodnje i nameni tvrde legure se dele na: 1. Sinterovane (metalokeramike); 2. Livene tvrde legure - steliti; i 3. Prakaste tvrde legure. Sinterovane tvrde legure sastavljene su od jedinjenja karbida (WC, TiC, TaC i dr.) i kobalta (Co) kao vezivnog sredstva. Kobalt se ne legira sa navedenim karbidima, nego samo povezuje estice karbida u tenoj fazi, zbog ega se ove legure nazivaju tvrde pseudo legure. U rudarstvu najveu primenu nalaze volfram karbidske pseudo legure tipa WC-Co. Ove legure sastoje se od zrnaca volfram karbida (WC) povezanih stopljenim prahom kobalta Co (6-15%Co) kao vezivnog sredstva. Pri tome volfram karbid (tvrdoa po Mosu H=9) daje leguri veliku tvrdou i otpornost prema habanju, a kobalt vrstou i ilavost. U pogledu krupnoe karbidne komponente razlikujemo: sitnozrne, srednjezrne i krupnozrne vrste.

23 Variranje sadraja kobalta u tvrdoj leguri znatnije utie na promenu tvrdoe nego na promenu vrstoe, dok variranje prosene veliine estica karbidne komponente znatnije utie na promenu vrstoe (ilavosti). Tvrdoa legure raste sa padom sadraj kobalta i poveanjem sadraja WC, kao i s opadanjem krupnoe zrnaca WC kako je to vidljivo na dijagramima sl. 37. i 38. vrstoa na savijanje raste sa porastom sadraja kobalta u leguri i sa porastom veliine estica karbidne faze, kao to se vidi na dijagramima sl. 37. i 39. ilavost ovih legura je srazmerno niska i iznosi 36J/cm2. Sl. 37. Zavisnost savojne vrstoe i tvrdoe od sadraja kobalta Sl. 38. Zavisnost HV tvrdoe od srednje vrednosti prenika zrna WC Sl. 39. Zavisnost savojne vrstoe od srednje vrednosti prenika zrna WC Sinterovane volfram karbidske pseudo legure proizvode se postupcima metalurgije praha (metalokeramike). Najpre se meavina usitnjenog volfram karbida i spraenog kobalta ispresuje u kalupima pod pritiskom 100-420MPa, a zatim pee (sinteruje) u elektropeima na temperaturi od 1400-15000C. Pri peenju dolazi do topljenja kobalta (Co) koji obavija karbidna zrna i tako ih povezuje. Ploice ovih legura privruju se za telo alata indukcionim lemljenjem ili mehanikim putem (presovanjem). Ove legure poznate su pod raznim trgovakim nazivima, kao to su: vidia (Nemaka), koromant (vedska), karboloj (SAD), pobedit (Rusija) itd. U naoj zemlji ih proizvodi "Prvi partizan"-Uice po licenci vedske firme Sandvik Coromant. U rudarstvu se upotrebljavaju za izradu seiva: buaih dleta, kruna, svrdala, reznih elemenata kombinovanih tunelskih i drugih maina. Na sl.40. dati su neki primeri primene tvrdih sinterovanih volfram karbidskih legura za izradu seiva reznih elemenata buae opreme u rudarstvu. Sl. 40. Rezni elementi buae opreme za rudarstvo Livene tvrde legure (steliti) su legure na bazi kobalta (Co) sa volframom (W), hromom (Cr) i ugljenikom. Odlikuju se vrlo visokom antikorozivnou i visokom vatrostalnou do 8000C. Krte su. Proizvode se livenjem u obliku ipki prenika 5-7mm. Ne mogu se kovati, niti kaliti, ve se odlivci doteruju bruenjem na tane dimenzije. Tvrdoa stelita iznosi 45-55HRC. Nanose se navarivanjem (acetilenskim gasnim plamenikom) na elik i liveno gvoe radi stvaranja tvrdih i otpornih povrina na habanje (matrice, ventili, kalibri za izvlaenje ice itd). Prakaste tvrde legure proizvode se u obliku praha sastava: W-C-Si-Fe ili Cr-C-Mn-Si-Fe. Koriste se za navarivanje u cilju stvaranja tvrdih i otpornih povrina na habanje (eljusti drobilica, zubi bagera itd.). Navarivanje tvrdih prakastih legura vri se elektrolunim postupkom, tako to se na navarivanu povrinu prvo nanese tanak sloj 0,2-0,3mm dezoksidatora, a zatim sloj od 3-5mm praha tvrde legure koji se stopi elektrodom. Legure za otpornike imaju visoku elektrootpornost, a malu elektroprovodljivost. Upotrebljavaju se za izradu otpornika i grejnih tela elektrinih pei i drugih aparata. Za elektrootpornike temperature do 5000C koriste se legure bakra sa Ni, Mn i Zn, od kojih su najpoznatije: nikelin, manganin i konstantan. Primenjuju se za otpornike mernih instrumenata, merne trake, mostie elektrinih upaljaa itd. Za otpornike temperature preko 5000 koriste se legure na bazi nikla, hroma, gvoa i drugih dodataka, od kojih su najpoznatije: nihron (cekas) i fehral (kantal). Primenjuju se za otpornike termikih aparata. Legure za lemljenje koriste se za spajanje (lemljenje) delova metala i legura meu sobom. Delimo ih na meke lemove i tvrde lemove. Meki lem ima malu vrstou Rm=50-70MPa i temperaturu topljenja ispod 3000C. Od mekih lemova najvie su u primeni lemovi od kalaja (Sn) i olova (Pb). Upotrebljavaju se spojeve bez velikih naprezanja u eksploataciji. Tvrdi lem ima visoku vrstou Rm=500MPa i temperaturu topljenja preko 5500C. Pri lemljenju daje vrlo vrste spojeve. Kao tvrdi lem upotrebljava se: elektrolitiki i fosforni bakar (za lemljenje elinih delova); razni bakarno-cinkovi, srebreni, aluminijumski i drugi lemovi (za lemljenje crnih i obojenih metala). Tvrdi lemovi na bazi bakra i cinka (temperatura topljenja 820-9150C) upotrebljava se za lemljenje mesinga, bronze, bakra i gvoa. Bakarni lemovi nali su veliku primenu za indukciono lemljene ploica tvrdih legura kod buaih alata za rudarstvo. Lako topljive legure imaju nisku taku topljenja (ispod 1000C). Najpoznatije lako topljive legure su: Rozova (Rose) legura (Pb-Sn-Bi) temperature topljenja 93,750C i Vudova (Wood) legura (Bi-Pb-Sn-Cd)

temperature topljenja 600C. Upotrebljavaju se za: osigurae parnih kotlova i elektrinih vodova, kao prenosnici toplote u metalnim kupatilima itd. 6. OBRADA METALA I LEGURA

24

U savremenoj praksi postoji veliki broj postupaka obrade metala i legura kojima se dobijaju gotovi proizvodi za upotrebu u tehnici. Najee korieni postupci obrade metala i legura su: 1. Obrada livenjem; 2. Obrada plastinom deformacijom; 3. Obrada rezanjem (skidanjem strugotine); 4. Termika obrada; 5. Metalokeramika obrada; i 6. Lemljenje i zavarivanje. U ovom udbeniku postupci obrade materijala bie obraeni u skraenom obimu, s obzirom da se rudarski inenjeri u praksi nee detaljno baviti ovom problematikom. 6.1. LIVENJE Livenje je postupak koji se sastoji u tome da se metal ili legura u tenom stanju uliju u kalup, u kome hlaenjem ovrsnu dobijajui oblik kalupa. Najvanije osobine metala i legura koje dolaze do izraaja pri livenju jesu stepen livkosti i skupljanje pri hlaenju. Naroito dobru livkost ima sivo liveno gvoe, cink, kalaj i olovo, kao i veina legura obojnih metala. Slabije se lije elik, aluminijum i bakar. Skupljanje rastopljenog materijala pri hlaenju znatno je kod mnogih metala i legura. Zato su kalupi za livenje uvek za onoliko vei za koliko se dotini materijal skuplja pri hlaenju: za sivo livniko gvoe 1%, belo livniko gvoe do 2,5%, elik 2%, bronza i mesing 1,5%, legure lakih metala 1,25% itd. Pri livenju mogu nastati greke koje obuhvataju deformisanje odlivka, pukotine i upljine, rastresitost i poroznost odlivka, slojevitost i dr. Greke se mogu preduprediti odgovarajuim merama, kao to su: dobrom izradom kalupa, optimalnim nainom hlaenja odlivka itd. U cilju izbegavanja pojave upljina usled mehuria u odlivku, naroito pri livenju elika, livenje se izvodi u tzv. produenim kalupima, da bi se upljine zadrale u ovom delu kalupa, koji se nakon hlaenja odlivka odree. Prema nainu livenja razlikuju se: obini postupci livenja i specijalni postupci livenja (kokile, centrifugalno livenje, livenje pod pritiskom itd.). 6.2. OBRADA PLASTINOM DEFORMACIJOM Obrada plastinom deformacijom metala i legura vri se preko granice elastinosti materijala, da bi predmet trajno zadrao promenjeni oblik. Najee korieni postupci plastinog deformisanja materijala su: kovanje, presovanje, valjanje, izvlaenje i istiskivanje. Plastinost mnogih metala i legura na obinim temperaturama je mala, zbog ega je potrebno da se pre plastinog deformisanja prethodno zagreju do odreene temperature, da bi im se poveala plastinost i smanjio otpor deformisanja. Kod nekih obojnih metala i njihovih legura, kao i kod tankih profila, promena oblika pod pritiskom moe se vriti i u hladnom stanju. Obrada elika obino se izvodi pri temperaturi preko 9000C, jer se elik najbolje obrauje u oblasti tzv. vrstog rastvora. Pravilno zagrevanje ima vrlo vanu ulogu i ono je najpovoljnije izmeu 9000 i 12000C, zavisno od sastava elika. to elik sadri vie ugljenika, to je temperatura obrade nia i obratno. Tako, meki ugljenini elici zagrevaju se na 12000C, a tvrdi na 10000C i manje. Kod ostalih metala i njihovih legura, kao to je aluminijum, bakar, mesing, legure magnezijuma itd. topla obrada se obino izvodi pri slabom crvenom usijanju na temperaturi od 500-7500C. Na sl. 1. data je zavisnost izmeu zatezne vrstoe i temperature zagrevanja elika. Sl. 1. Zavisnost zatezne vrstoe elika od temperature zagrevanja Kovanje je postupak oblikovanja zagrejanih komada metala i legura nanoenjem estih i kratkih udaraca, ogranienih na manju povrinu komada. Radna brzina pri kovanju iznosi 3-10m/sec. Zagrevanje komada namenjenih kovanju vri se u kovakoj vatri ili u specijalnim peima kod kovanja velikih komada. U praksi se koristi: runo i mainsko kovanje. Runo kovanje se vri pomou runog ekia i nakovnja na koji se stavlja materijal pri kovanju. Mainsko kovanje se vri pomou mainskih ekia, uz primenu kovakih kalupa, to se naroito koristi kod serijske izrade velikog broja istih komada. Presovanje je postupak obrade slian kovanju, s tom razlikom to je radna brzina presovanja znatno manja i iznosi 0,01-0,1m/sec. Manjom brzinom rada kod presovanja se postie sabijanje metala i u unutranjosti komada, dok udarci ekia deluju uglavnom na povrinu komada. Pri tome, kod presovanja

25 izostaje jak potres koji se javlja kod teih mainskih ekia. Presovanje se obavlja pomou brzohodih presa (ekscentar presa, frikcionih presa) ili pomou sporohodih hidraulinih presa. Presovanje se najee vri u kalupima (matricama). Kovanje i presovanje u kalupima ima vrlo iroku primenu u metalnoj industriji za proizvodnju najrazliitijih mainskih delova, alata, armatura, okova itd. U rudarstvu mainsko kovanje u kalupima pomou pneumatskih ekia ima naroito primenu kod kovanja buaih dleta. Kalupi se sastoje iz dva dela, donjeg izdubljenog dela kalupa (matrice) i gornjeg ispupenog dela kalupa (patrice). Na sl. 2. prikazan je rasklopni kalup za kovanje glave buaeg dleta. Sl. 2. Rasklopni kalup za kovanje glave buaeg dleta 1) matrica; 2) ipka dleta; 3) patrica Valjanje se sastoji u tome to se zagrejani elini blok (ingot) proputa izmeu dva valjka, koji se obru u suprotnom smeru jedan prema drugom, to se vidi na sl. 3. Sl. 3. Princip valjanja metala Kako je rastojanje izmeu valjaka manje nego debljina sirovog bloka, to valjci prihvataju blok i snanim pritiskom mu smanjuju presek uz znatno izduenje i neznatno irenje. Valjaoniki valjci mogu biti: za grubo valjanje i za zavrno valjanje. Postupcima valjanja prerauje se najvei deo savremene proizvodnje elika (nosai, eleznike i rudarske ine, ipke, debela ica, ploe, razliiti limovi, cevi i drugi specijalni proizvodi). U narednom tekstu dae se postupci valjanja nekih proizvoda koji imaju iroku primenu u rudarstvu. Beavne cevi proizvode se valjanjem na ureaju sa kosim valjcima (postupak Manesmann). Ureaj se sastoji od dva valjka koji su postavljeni koso jedan iznad drugog i treeg malog pomonog valjka, kako je to dato na sl. 4. Sl. 4. Valjanje beavnih cevi: a) kosi Manesman valjci; 1) kosi valjci; 2) elini blok; 3) konusni umetak: 4) debela beavna cev; b) bregasti valjci; 1) valjak; 2) umetak; 3) debela beavna cev; 4) stanjena beavna cev Proputanjem usijanog cilindrinog bloka izmeu valjaka dolazi do veeg razvlaenja perifernih delova nego unutranjih, tako da se u sredini pojavi rascep koji se pretvori u upljinu. U tu upljinu umee se konini umetak, koji slui za izjednaavanje debljine zidova i izravnanje unutranje povrine cevi. Ovako dobijena cev debelih zidova svodi se na tanju cev (zavrno valjanje) pomou bregastih valjaka uz korienje cilindrinog umetka, i to valjanjem napred - nazad zajedno sa umetkom. ipke buaih dleta proizvode se valjanjem elinih cilindara, pri emu razlikujemo postupak sa metalnim jezgrom i postupkom sa peanim jezgrom. Kod prvog postupka najpre se kroz elini blok izbui aksijalno buotina i u nju uvue metalno jezgro, koje se prethodno premae mazivom. Cilindar se zatim zagreje na odgovarajuu temperaturu i podvrgne valjanju pomou kalibrisanih valjaka za estougaoni presek. Metalno jezgro se po valjanju izvadi u zagrejanom ili ohlaenom stanju. Kod drugog postupka najpre se izbui sredinja buotina kroz elini blok, koja se napuni kvarcnim peskom i s obe strane zaepi. Zatim se blok izvalja u zagrejanom stanju, epovi izvuku i pesak izduva. U oba sluaja se na kraju iskiva usadnik i glava dleta. Na sl. 5. pokazano je valjanje upljih ipki za buaa dleta. Sl. 5. Valjanje upljih ipki za buaa dleta a) puni blok; b) izbueni blok ispunjen peskom; c) kalibrisani valjci Specijalni profili za rudarske podgrade (vidi deo 8.1.1. Praktikuma-Metode ispitivanja) izrauju se postupkom toplog valjanja, provlaenjem zagrejanog elinog bloka kroz niz kalibrisanih valjaka, koji postepeno smanjuju presek do zavrnog oblika (I ili U profil). Kalibri mogu biti otvoreni ili zatvoreni. Otvoreni kalibri koriste se za grubo valjanje, dok se zatvoreni kalibri koriste za zavrno valjanje. Na sl. 5a. prikazani su kalibrisani valjci za valjanje I profila, kao i redosled deformacija bloka pri njegovom valjanju. Sl. 5a. Kalibrisani valjci za profilisane proizvode a) redosled deformacija pri valjanju I profila Izvlaenje je postupak kod koga se materijal u hladnom stanju provlai kroz otvor manjeg prenika, tako da dolazi do smanjenja preseka i izduenja materijala. Ovim postupkom prerauje se debela valjana ica, ipke itd. Izvlaenje ice vri se na mainama koje se sastoje od bubnjeva za vuu i otvora za provlaenje, tzv. kalibara. Otvori kalibara su obloeni izmenljivim okcima od tvrde legure ili industrijskih dijamanata za najtanju

26 icu. Kako prilikom izvlaenja ica otvrdne, to se posle provlaenja kroz vie kalibara (sve manjeg prenika) mora ariti da bi omekala. Na sl. 6. shematski je dat postupak izvlaenja ice. Sl. 6. Ureaj za izvlaenje ice: 1) pomoni bubanj; 2) tabla sa kalibrima za izvlaenje; 3 ) vuni bubanj; desno:detalj table sa kalibrima ica se upotrebljava za izradu: elektrinih provodnika, elinih uadi, eksera (tvrda nearena ica) itd. elina uad izrauju se od ice prenika 0,8 - 3,8mm, zatezne vrstoe 1200-1770MPa. ica za uad radi se od visoko ugljeninog konstrukcionog elika i naziva se "patentirana" ica za uad. elina uad za potrebe rudarstva detaljno su obraena u Praktikuma-Metode ispitivanja (vidi Poglavlje IX). iana uad se pletu pomou naroitih maina, pri emu se najpre ispletu strukovi od ica (19-37 ica), a zatim strukovi (najee 6) upletu oko sredinjeg umetka (jezgra) ueta. Maina za pletenje strukova i uadi sastoji se od obrtnog bubnja sa kalemovima za icu, odnosno strukove, i centrino postavljenog grla u kome dolazi do uplitanja, kako je to prikazano na sl. 2. Sl. 2. Ureaj za pletenje ueta: a)pletenje strukova: 1) centralna ica; 2) bubanj za struk; 3) kotur sa kalemovima ice; b) pletenje ueta: 1) jezgro od kudelje; 2) kalemovi za strukove; 3) obrtna "koara"; 4) iano ue Pri pletenju ueta ice se moraju podmazivati mazivim mastima za uad, kako bi svaka pojedinana ica bila pokrivena tankim slojem maziva. Time se ice tite od korozije i smanjuje unutranje trenje izmeu ica u uetu. avne cevi izrauju se od elinih traka koje se savijaju provlaenjem ugrejane trake kroz levkasti otvor odgovarajueg prenika. Na kraju se ivice savijene trake zavare autogenim ili elektrinim putem. Kod cevi veeg prenika (40-300mm) zavarivanje se vri preklopom ivinih povrina. Na sl. 6a. dato je izvlaenje elinih cevi sa avom. Sl. 6a. Izvlaenje elinih cevi sa avom: a) presek izvuene cevi; b) pripremljena traka; c) izvlaenje zagrejane trake Istiskivanje je postupak koji se koristi za izradu upljih delova tankih zidova. Istiskivanje se najee vri u hladnom stanju. Istiskivanje izrezanog komada lima vri se na presama uz korienje matrice (izdubljenog dela) i patrice (ispupenog dela). Ovaj postupak koristi se za izradu delova za automobilsku industriju, posua, aura za detonatorske kapisle itd. 6.3. OBRADA REZANJEM Obrada rezanjem (skidanjem strugotine) metala i legura vri se na alatnim mainama. Zavisno od naina obrade razlikuju se: struganje, glodanje, rendisanje, buenje, bruenje i seenje. Alati sa kojima se vri obrada mogu biti sa: jednim seivom (noevi), sa dva i vie seiva (glodala, svrdla itd.) i alati sa velikim brojem nepravilnih otrih povrina (tocila, brusevi i dr.). Pogon savremenih alatnih maina je preko elektro motora. Za pomeranje alata strugova i glodalica za finu obradu primenjuju se hidraulini sistemi. Prema broju operacija koje se mogu izvesti na jednoj alatnoj maini, kao i njenoj nameni razlikuju se: proste, univerzalne, specijalne i automatske alatne maine. Na sl. 7. shematski su prikazani postupci obrade metala skidanjem strugotine, s glavnim kretanjem oznaenim punom linijom i pomonim kretanjem oznaenim isprekidanom linijom. Sl. 7. Shematski prikaz postupaka za obradu metala skidanjem strugotine: a) struganje; b) glodanje (frezovanje); c) rendisanje; d) buenje; e) bruenje Struganje je postupak obrade cilindrinih povrina na strugu pomou strugarskih noeva. Pri struganju se obre komad metala koji se obrauje, a no se pomera paralelno osi komada. Strugarski noevi su razliitih konstrukcija u zavisnosti od njihove namene, i to za grubu i finu obradu, za navoje, za bonu obradu itd. Seivo noa je od brzoreznog elika ili od navarene ploice tvrde legure u sluaju obrade izrazito tvrdih materijala. Na sl. 8. pokazani su karakteristini strugarski noevi za razne vrste obrade na strugu. Sl. 8. Vrste strugarskih noeva Na strugu se mogu obavljati mnogobrojne operacije, kao to su: uzduna i poprena obrada, zasecanje, odsecanje, buenje, rezanje navoja itd. Glodanje (frezovanje) je postupak obrade na maini glodalici, korienjem obrtnog alata sa zubimaglodala. Glodanjem se mogu obraivati ravne, cilindrine i profilisane povrine u zavisnosti od oblika i vrste

27 glodala. Prema obliku glodala se dele na: valjkasta glodala sa ravnim ili spiralnim zubima, glodala za kanale sa pravim ili kosim zubima i profilisana glodala sa zubima razliitog profila u zavisnosti od namene (v.sl. 9). Sl. 9. Vrste glodala: 1) valjkasto; 2-3) za kanale; 4-6) profilisano u odreene svrhe Rendisanje je postupak obrade na maini rendisaljci (eping maina), korienjem noa koji se kree pravolinijski. No aktivno skida strugotinu samo u jednom pravcu, dok pri povratnom hodu klizi po komadu. Po obliku noevi za rendisanje su slini strugarskim noevima, ali su vei i tei. Maine rendisaljke, zbog sporijeg rada-hoda, upotrebljavaju se uglavnom za obradu dugakih komada koji se ne mogu obraditi glodanjem. Bruenje i glaanje su najfiniji i najtaniji postupci obrade skidanjem strugotine, koji se obavljaju na brusilicama. Bruenjem se mogu obraivati cilindrine i ravne povrine, kako spolja tako i iznutra. Pored toga brusilice slue i za otrenje alata. Na sl. 10. pikazan je nain otrenje seiva od tvrde legure monoblok dleta, sa kontrolom geometrije seiva. Sl. 10. Otrenje monoblok dleta; b) kontrolni ablon Buenje se izvodi na mainama builicama, pri emu se burgija okree i pomera u pravcu ose, a komad koji se bui stoji. Buenjem mogu se otvarati nove rupe, kao i proirivati izbuene ili izlivene rupe. Na builicama mogue je i narezivati navoje u izbuenim rupama, pomou tzv. nareznih burgija. Na sl. 11. dati su neki alati za buenje. Sl. 11. Alati za buenje: a) burgija; b) razvrta cilindrini i konusni; c) gloda-razvrta Seenje se vri pomou testere ili makaza, koje mogu imati runi ili mainski pogon. esto se primenjuje i autogeno seenje, korienjem gorionika neto izmenjene konstrukcije, date na sl. 11a. Sl. 11a. Plamenik za autogeno seenje (detalj): 1) kiseonik; 2) acetilen+kiseonik Autogeno seenje se primenjuje uglavnom za seenje elika i elinih limova. 6.4. TERMIKA OBRADA Pod termikom obradom podrazumevaju se postupci kod kojih se dejstvom temperaturnih promena postie promena strukture i odreenih mehanikih osobina metala i legura. Postupcima termike obrade uglavnom se podvrgavaju: elici i legure lakih metala. Najee primenjivani postupci termike obrade su: arenje, normalizacija, kaljenje, otputanje i poboljanje, obrada niskim temperaturama, patentiranje eline ice, povrinsko otvrdnjavanje, temperovanje, termika obrada lakih legura i dr. S obzirom da se rudarski inenjeri u praksi nee esto sretati sa postupcima termike obrade, to e mo u ovom udbeniku obraditi samo postupak kaljenja koji se najee koristi u rudarstvu. 6.4.1. Kaljenje Kaljenje je postupak kojim se postie poboljanje mehanikih svojstava elika. Operaciji kaljenja podvrgavaju svi alatni elici posle tehnolokog procesa proizvodnje. Kaljenje je zasnovano na zagrevanju elika do iznad kritine temperature, dranju izvesno vreme na toj temperaturi, a zatim brzom hlaenju. Brzo hlaenja elika pri kaljenju je neophodno, da bi se to pre prelo temperaturno podruje oko 7000C da ne doe do preobraaja austenita u perlit, ve da bi se dobila jedna od eljenih struktura: sorbit, trustit ili martenzit. Na sl. 13. dat je dijagram zagrevanja elika pri raznim postupcima termike obrade. Sl. 13. Dijagram zagrevanja elika u svrhu termike obrade: 1) kovanje; 2) kaljenje; 3) normalizacija; 4) potpuno arenje; 5) otputanje (nisko, srednje, visoko) i rekristalizaciono arenje; 6) arenjehomogenizacija Temperatura kaljenja zavisi od sadraja ugljenika u eliku i iznosi (v.sl. 13): za podeutektoidni elik temperatura zagrevanja pri kaljenju je 30-500C iznad linije GOS; za nadeutektoidne elike temperatura zagrevanja pri kaljenju je 30-500C iznad linije SK. Kao to se sa dijagrama vidi, elici sa manjim sadrajem ugljenika greju se na viu temperaturu i obratno. Na primer, obini elik za buaa dleta sa 0,7-0,9%C zahteva temperaturu zagrevanja od 780-8000C. Legirani elici greju se na temperaturu zavisno od njihove vrste.

28 Zagrevanje elika vri se u peima razliitih konstrukcija: elektrine, plamene, mufl pei, sone i olovne kade itd. Za hlaenje pri kaljenu biraju se razliite tenosti u zavisnosti od: potrebne kritine brzine hlaenja, dimenzija i oblika predmeta i zahtevane dubine prokaljivosti. Najire primenljivani nain hlaenja je potapanje zagrejanog predmeta u tenosti. Rashladne tenosti su: voda, rasvori baza ili kiselina, ulja, rastopljeno olovo itd. Jednim od boljih rashladnih sredstava smatra se 10%-ni rastvor NaOH u vodi, a kao umerena rashladna sredstva primenjuju se mineralna ulja. Ugljenini (nelegirani) elici hlade se skoro uvek u dovoljno hladnoj vodi (15-250C). elici slabo legirani sa W, Ni ili Si hlade se kao nelegirani elici u vodi, dok oni sa Cr ili Mn hlade se u ulju. Jako legirani brzorezni elici hlade se samo u ulju ili u jo blaim sredstvima, kao to su loj, petroleum ili vazduh. Zavisno od brzine hlaenja zagrejanog elika sa austenitnom strukturom, nastaju sledee strukture kaljenog elika: 1. Martenzit - zasien vrst rasvor ugljenika u gvou, igliast, vrlo tvrd i nemagnetian. Nastaje pri brzini hlaenja 180-2000C u sekundi u vodi temperature 200C. Tvrdoa HB 6000-7000MPa podesna je za seiva dleta. 2. Trustit - vrlo sitnozrna smea ferita u cementitu, nastaje raspadanjem austenita pri brzini hlaenja 650C u sekundi. Tvrdoa HB 3500-5000MPa podesna je za mainske delove od kojih se trai pored znatne tvrdoe i dovoljna vrstoa pri udaru. 3. Sorbit - sitnozrna smea ferita u cementitu, nasataje raspadanjem austenita pri brzini hlaenja ispod 300C u sekundi u zagrejanoj vodi. Tvrdoa HB 2500-3500MPa podesna je za mainske delove od kojih se pored povrinske tvrdoe trai i ilavost. Nakon kaljenja elik se podvrgava otputanju na temperaturama 500-7000C radi usitnjavanja strukture, to ima za posledicu smanjenje HB tvrdoe, poveanje ilavosti i plastinosti materijala. U praksi se esto primenjuje povrinsko kaljenje kod koga se samo tanak povrinski sloj predmeta zagreva iznad kritine temperature, dok se unutranjost predmeta ne zagreva i ne kali. Na taj nain dobije se predmet sa tvrdim povrinskim slojem i mekim jezgrom. 6.5. METALOKERAMIKA OBRADA Metalurgija praha (ili "metalokeramika") odlikuje se time to se oblikovanje predmeta obavlja presovanjem spraenih metala i legura, uz naknadno peenje presovanih proizvoda ispod take topljenja (sinterovanja). Krupnoa zrnaca metalnog praha kree se u granicama 0,05-0,15mm. Metalurgija praha je u mnogim podrujima mainstva zamenila postupke livenja, presovanja i obrade skidanjem strugotine. U rudarstvu ima iroku primenu za izradu ploica tvrdih legura za seiva buaih dleta, dijamanskih kruna za dubinsko buenje itd. Proizvodnja predmeta od metalnih prahova odvija se u nekoliko faza: meanje metalnih prahova, presovanje, sinterovanje i zavrna obrada odpresaka. Sinterovanje ipresovanih predmeta obavlja se u granicama 2/3 do 4/5 temperature topljenja dotinih metala ili legura. Ona iznosi kod bronze i slinih legura oko 600-8000C, gvoa i nikla oko 1000-13000C, kod volframa oko 2000-33000C. Redosled operacija pri proizvodnji ploica od tvrdih volfram karbidskih legura moe se prikazati na sledei nain:
MEANJE W + C KARBURISANJE WC USITNJAVANJE WC + Co PRESOVANJE PRETHODNO SINTEROVANJE (500-6000C) DOTERIVANJE ZAVRNO SINTEROVANJE (10500C)

6.6.

LEMLJENJE I ZAVARIVANJE

6.6.1. Lemljenje Lemljenje je postupak za spajanje dva metala pomou odgovarajue legure s niom takom topljenja, koju nazivamo lem. Lem mora da ima mo legiranja sa dotinim metalom. Pri lemljenju osnovni materijal je u vrstom stanju, a lem u rastopljenom. S obzirom na karakteristike lema razlikuje se dve vrste lemljenja: 1. Lemljenje mekim lemom; 2. Lemljenje tvrdim lemom. Meki lem ima malu vrstou Rm=50-70MPa i temperaturu topljenja ispod 3000C. Od mekih lemova najvie su u primeni lemovi od kalaja (Sn) i olova (Pb). Tvrdi lem ima visoku vrstou Rm=500MPa i temperaturu topljenja preko 5500C. Od tvrdih lemova najvie su u primeni elektrolitiki bakar i fosforni bakar, koji daju vrlo vrste spojeve, zatim bakarno-cinkovi, srebrni, aluminijevi i drugi lemovi (za lemljenje crnih i obojenih metala i legura).

29 Meko lemljenje vri se lako topljivim kalajnim lemovima. Koristi se uglavnom za spojeve bez velikih naprezanja u eksploataciji. Pri lemljenju gvoa mekim lemom upotrebljavaju se dezoksidatori - cink hlorid ZnCl2 i amonijum hlorid NH2Cl (niador) ili njihove smee. Dezoksidatori jako nagrizaju metal pa ih treba udaljiti sa povrina odmah nakon zavretka lemljenja. Za lemljenje bakra i mesinga kao dezoksidator upotrebljava se kalafonijum, a za lemljenje olova i lakotopljivih legura - stearin. Zagrevanje spajanih delova i topljenje lema vri se: bakarnom lemilicom, gasnim lampama, elektrinim peima, plamenim peima, gasnim peima, sonim kadama itd. Tvrdo lemljenje vri se bakarnim lemovima, pri emu se dobijaju vrlo vrsti spojevi koji mogu izdrati vea naprezanja. Spojevi mogu biti: na preklop, eoni spojevi i spojevi sa zakoenjem, to se vidi na sl. 15. Sl. 15. Vrste spojeva pri lemljenju: a)na preklop; b) eoni spojevi; c) sa zakoenjem Za ienje povrina i spreavanje oksidacije kod tvrdog lemljenja upotrebljavaju se: boraks, kiseli natrijum fosfat, stakleni prah, vodeno staklo itd. U zavisnosti od naina zagrevanja postoji nekoliko vrsta lemljenja i to: gasno lemljenje, lemljenje potapanjem, elektrino lemljenje, indukciono lemljenje, lemljenje u zatitnoj atmosferi. Indukciono lemljenje nalo je iroku primenu u rudarstvu za lemljenje ploica tvrdih volframkarbidskih legura monoblok i krstastih dleta. Sastoji se u brzom zagrevanju mesta spoja induktorom. Induktor je bakarna cev sa jednim ili vie namotaja hlaena vodom. Na sl. 16. prikazan je postupak indukcionog lemljenja ploice tvrde legure noa za obradu metala. Bakarni lem se stavlja u vidu lista izmeu ploice tvrde legure i noa. Radi spreavanja oksidacije glava noa se posipa boraksom. Ovako pripremljeno mesto spoja zagreva se induktorom. Nakon lemljenja no se zatrpava u pesak radi laganog hlaenja. Sl. 16. Indukciono lemljenje ploice tvrde legure; 1) elini no; 2) ploica tvrde legure; 3) folija-list tvrdog lema Osnovni defekti kod zalemljenog spoja su: slabo priljubljivanje, praznine i pore. Praznine u spoju smanjuju vrstou zalemljenog spoja (npr. zbog loeg lemljenja i praznina u spoju dolazi do brzog ispadanja ploice tvrde legure iz glave monoblok dleta). Zavisno od uslova lemljenja praznine u spoju mogu iznositi 565% cele povrine spoja, pri emu je poeljno da se praznine i pore ne sjedinjavaju, ve da su rasejane po celom spoju. 6.6.2. Zavarivanje Zavarivanje je postupak spajanja dva ili vie metala sline ili iste vrste, na raun vezivanja njihovih atoma. Danas je mogue, osim metala, zavarivanje i nemetala kao to su: staklo, plastine mase, smole itd. Isti tako, mogue je spajanje metala sa nemetalom, na primer stakla sa metalom. Prema postupku razlikuju se sledee vrste zavarivanja: 1. Zavarivanje pritiskom (kovako, elektrootporno, hladno zavarivanje i dr.); 2. Zavarivanje u stopljenom stanju (gasno-autogeno, elektroluno); 3. Termitno zavarivanje. 4. Specijalni postupci zavarivanja. U ovom udbeniku obradiemo najee koriene postupke zavarivanja u rudarstvu. 6.6.2.1. Zavarivanje pritiskom Zavarivanje pritiskom izvodi se tako to se predmeti najpre zagreju, a zatim pritiskom spoje. Postoji nekoliko postupaka zavarivanja pritiskom i to: kovako zavarivanje, zavarivanje vodenim gasom, hladno zavarivanje pritiskom, elektrootporno zavarivanje i dr. Elektrootporno zavarivanje je najee korien postupak zavarivanja pritiskom. Zagrevanje delova postie se usled otpora prolazu indukovane struje, na dodirnim mestima zavarivanih predmeta. Postoje tri vrste elektrootpornog zavarivanja: 1. dodirno - eono; 2. takasto; 3. avno. Na sl. 20. ematski su prikazani postupci elektrootpornog zavarivanja. Sl. 20 Elektrootporno zavarivanje: a) eono-dodirno; b) takasto; c) avno; 1) predmeti koji se zavaruju; 2) kleme; 3) transformator; 4) elektrode; Dodirno ili eono zavarivanje primenjuje se za spajanje krajeva dva metalna predmeta, na primer ice, cevi itd. Predmeti koji se zavaruju (1) spojeni su klemama (2) i dodiruju se eono (v. sl. 20a). Indukciona struja

30 velike jaine, dobijena transformatorom (3), prolazi kroz dodirna mesta predmeta, pri emu se usled nastalog otpora razvija velika toplota, kojom se predmeti na mestu spoja stope i pod dejstvom sile F spoje. Takasto zavarivanje sastoji se u tome da se spajani predmeti (1) stavljaju izmeu elektroda (4), kroz koje se puta indukovana struja (v.sl. 20b). Usled velikog otpora na mestima dodira spajani predmeti se zagreju do usijanja, pa pod pritiskom elektroda (F) dolazi do difuzije i takastog zavarivanja. Elektrode su uplje radi vodenog hlaenja, da se ne bi suvie zagrejale i spojile sa predmetom. Takasto zavarivanje se primenjuje u proizvodnji mreaste armature, karoserija automobila, rudarskih vagoneta itd. avno zavarivanje se upotrebljava za spajanje limova, pri emu se pripremljeni delovi (1) proputaju izmeu rotirajuih elektroda-tokia (4) zavarivakog aparata. Kroz elektrode prolazi indukovana struja koja ne mestima spoja, usled velikog otpora, zagreje predmete do usijanja, koji se zatim pod pritiskom avno spoje (v.sl.20c). Elektrode-tokii se izrauju od legura bakra. Zbog intezivnog zagrevanja elektrode se moraju neprestano hladiti. avno zavarivanje se primenjuje za proizvodnju rezervoara, cevi, sudova pod pritiskom itd. 6.6.2.2. Zavarivanje u stopljenom stanju Zavarivanje u stopljenom stanju izvodi se tako to se predmeti koji se spajaju i dodatni materijal za zavarivanje (ice, elektrode i dr.) zagreju na visoku temperaturu, na kojoj dolazi do topljenja materijala i zavarivanja predmeta. Razlikuje se vie postupaka zavarivanja u stopljenom stanju od kojih su najee u primeni: autogeno (gasno) zavarivanje i elektroluno zavarivanje. 6.6.2.2.1. Autogeno (gasno) zavarivanje Autogeno (gasno) zavarivanje vri se pomou toplote koja nastaje sagorevanjem nekog gasa: vodonika, acetilena i dr. Zavarivanje vodonikom danas se vrlo retko koristi, zbog velikih gubitaka toplote usled sporog zagrevanja vodonikom. Zavarivanje acetilenom ostvarauje se sagorevanjem smee acetilena i kiseonika, pri emu se razvija toplota potrebna za zavarivanje. Ureaj za autogeno zavarivanje obuhvata: bocu za acetilen (disu gas), bocu za kiseonik, plamenik i gumena creva za dovod kiseonika i acetilena do plamenika. Na sl. 21. data je oprema za autogeno zavarivanje. Sl. 21. Oprema za autogeno zavarivanje: a) opta ema: 1) boca za acetilen; 2) boca za kiseonik; 3) osigura; 4) gumeno crevo; 5) plamenik; 6) metalna ipka za zavarivanje; 7) var; b) plamenik: 1) dovod acetilena; 2) dovod kiseonika;3) ventil za acetilen; 4) ventil za kiseonik; 5) mlaznica Disu-gas predstavlja acetilen upijen u aceton i sabijenim do 15bara. Poznato je da 1l acetona pod normalnim pritiskom moe upiti 24l acetilena, a pod pritiskom od 15bara oko 380l acetilena. U eline boce ispunjene poroznom masom (smea drvenog uglja i dijatomejske zemlje) i acetonom, uvodi se acetilen, nakon ega se aceton sa upijenim acetilenom sabija na 15bara. Pri otvaranju ventila usled smanjenja pritiska u boci izdvaja se acetilen iz acetona. eline boce za acetilen su zapremine 40l i primaju 16l acetona, tj. boca pod nad pritiskom od 15bara sadri 6000l acetilena. eline boce za kiseonik su zapremine 40l i pri nad pritisku od 150bara sadre 6m3 O2. Radi raspoznavanja boce su razliito obojene i to: boce kiseonika plavom bojom, a boce acetilena belom bojom. Plamenik slui za meanje acetilena sa kiseonikom, koji pomeani izgore (obino 3 dela acetilena : 4 dela kiseonika) vrlo vrelim plamenom temperature oko 32000C. Prema boji plamena varioc moe regulisati koliinu gasova, da bi se dobila najpovoljnija meavina za zavarivanje. Za autogeno zavarivanje potrebna je metalna ipka (ica) od istog ili materijala priblinog sastava kao i predmeti koji se zavaruju. ica (ipka) se pod dejstvom plamena stopi i gradi av-var. Prenik ice za zavarivanje je 1-8mm. Pored ica za zavarivanje postoje i ice za navarivanje. Za ienje povrina predmeta koje se vare koriste se razliite vrste prakova za zavarivanje (boraks za elik, soda za liveno gvoe, smee fluorida i hlorida alkalija za lake legure itd.). Tehnologija autogenog zavarivanja sastoji se u tome da se plamenik kree uzdu kratera ava pod odreenim uglom, zavisno od debljine predmeta. Pri tome razlikujemo "levi" i "desni" nain zavarivanja (sl. 22). "Levi" nain zavarivanja (v.sl.22a) karakteristian je po tome to se ipka pomera ispred plamenika. Plamen lie preko vara i topi ipku za zavarivanje, te se izbegava da se ivice tankog lima suvie zagreju i stope. Koristi se za zavarivanje tanjih limova (ispod 5mm). Kod "desnog" naina zavarivanja (v.sl.22b) ipka ide iza plamenika. Plamen je upravljen u av, zagreva ivice debelog lima, a ipka za zavarivanje se unosi u plamen i topi se. Koristi se za zavarivanje debljih limova.

31 Sl. 22. Naini autogenog zavarivanja a) zavarivanje "ulevo"; b) zavarivanje "udesno" Pri autogenom zavarivanju metalni predmeti se zbog visoke temperature strukturno menjaju u samom avu i delovima u neposrednoj okolini, uz pojavu grube kristalne strukture. Da bi se uklonila krupnozrna struktura, zavareni predmeti se normalizuju arenjem. Na zavarenim komadima dolazi i do manjih ili veih deformacija (vitoperenja, skupljanja itd.). Gasno runo zavarivanje koristi se uglavnom za sitnije predmete male duine. Za masovnu i serijsku proizvodnju zavarenih predmeta, srazmerno dugih avova, danas se iskljuivo koristi automatsko gasno zavarivanje (npr. u proizvodnji "avnih" cevi). Gasnim postupkom mogu se sei metali i legure. Gasno seenje je postupak kod koga metal sagoreva u struji istog kiseonika. Gorionik se pokree odreenom brzinom i sagorevanjem kiseonika pod pritiskom see usijani metal. Pri seenju ne dolazi do strukturnih promena u materijalu, sem na ivicama reza. Gorionici za seenje su neto drugaiji od gorionika za zavarivanje i mogu biti: sa dva odvojena voda, sa oba voda zajedno i prstenasti gorionik (sl. 27). Sl. 27. Gorionici za seenje metala: a) sa dva odvojena voda; b) sa oba voda zajedno; c) prstenasti gorionik Gasno se ne mogu sei: Cu, Al, Ni i mesing. Vrlo teko i pod specijalnim uslovima seku se: liveno gvoe do 3,4%C, hrom, olovo, nerajui hrom i hrom-nikl elici, plakirani limovi. Ostali metali i legure mogu se lako sei. Gasno seenje ima iroku primenu u rudarstvu za seenje elinih podgrada, ina, cevi, profila itd. 6.6.2.2.2. Elektroluno zavarivanje Elektroluno zavarivanje zasniva se na toploti koju stvara elektrini luk izmeu dve elektrode. Koristi se za zavarivanje: elika, sivih livenih gvoa, tvrdih legura, bakra, aluminijuma, nikla, njihovih legura i dr. Elektroluno zavarivanje deli se na: 1. Runo elektroluno zavarivanje. 2. Automatsko elektroluno zavarivanje. 3. Elektroluno zavarivanje u atmosferi zatitnog gasa. Najpoznatiji postupak runog elektrolunog zavarivanja je postupak Slavjanov-a, kod koga se kao negativna elektroda koristi metalna ipka, koja je u isto vreme i dodatni materijal (v. sl. 23). Luk koji nastaje izmeu elektrode (1) i predmeta (2), topi predmet i elektrodu koja popunjava krater ava. Sl. 23. Elektroluno zavarivanje: 1) metalna elektroda; 2) predmet; Elektroluno zavarivanje u atmosferi zatitnog gasa sastoji se u tome da se u zonu elektroluka dovodi zatitni gas (vodonik ili argon), koji tite rastopljeni metal od oksidacije i uticaja azota iz vazduha. Najpoznatiji postupci ovog naina zavarivanja su: zavarivanje u zatitnoj atmosferi vodonika - arkatom postupak i zavarivanje u zatitnoj zoni argona. Ova vrsta zavarivanja upotrebljava se za zavarivanje aluminijevih i magnezijevih legura, nerajuih elika, bakra i drugih metala i legura. Automatsko elektroluno zavarivanje je najsavremeniji tehnoloki proces zavarivanja metala. Kod automatskog elektrolunog zavarivanja elektroda je dugaka ica, namotana na valjak sa kojeg se pri radu odmotava, ispravlja i topi radi nanoenja na metal. Savremeni automati osiguravaju stalni napon struje, to omoguava odravanje duine luka sa tanou +0,2-0,3mm. Pri elektrolunom zavarivanju javljaju se velika termika naprezanja na mestu vara, a nakon potpunog hlaenja zaostala naprezanja. Usled termikih naprezanja predmet se deformie, prska, menja mu se struktura itd. Radi smanjenja naprezanja predmeti se pre zavarivanja predgrevaju, a nakon zavarivanja podvrgavaju termikoj obradi i to: za ugljenine elike - normalizaciji, a za legirane elike - kaljenju sa otputanjem. Elektrode su dodatni materijal, kojim se pri zavarivanju popunjava pripremljeni avni kanal. Izrauju se od materijala po sastavu slinom materijalu koji se zavaruje (od elika, legiranih elika, tvrdih metala, livenog gvoa, Al i Al legure, Cu, bronze, monel metala i dr.). Prenik elektrode je obino 1-10mm. Prema spoljanjem izgledu elektrode mogu biti: gole, obloene i sa jezgrom. Na sl. 25. ematski su prikazane vanije vrste elektroda za elektroluno zavarivanje.

32 Sl. 25. Elektrode za elektroluno zavarivanje: 1) gole; 2-3) obloene; 4) sa jezgrom; a) deo za dranje; b) obloga; c) jezgro; d) prenik Prema upotrebi elektrode mogu biti za: zavarivanje elika, elektrode za lake metale, elektrode za teke metale, elektrode za navarivanje, za glatke avove, elektrode za seenje metala i dr. Elektroluno seenje je postupak seenja metala pod dejstvom elektrinog luka. Na mestu seenja metal sagoreva usled visoke temperature koju stvara elektrini luk. Elektrode za seenje mogu biti ugljene ili eline. Seenje ugljenim elektrodama je mnogo bre s obzirom da se moe upotrebiti jaa struja. Seenje metala ima iroku primenu u mainstvu za seenje limova, profila, ina itd., u brodogradnji za seelje elinih konstrukcija brodova i dr. Elektroluno navarivanje je postupak za dodavanje mekog ili tvrdog metalnog sloja na povrine pojedinih delova, u cilju poboljanja mehanikih svojstava i otpornosti na habanje. Pod mekim navarenim slojem podrazumeva se sloj koji se posle navarivanja moe relativno lako obraditi, npr. navareni slojevi reznih delova buldozera, utovarivaa, kod klipova maina itd. Takav sloj navaruje se obinim elektrodama. Tvrdi navareni sloj odlikuje se poveanom tvrdoom i otpornou prema habanju, to je naroito interesantno za rudarstvo. Takav sloj moe se navarivati: ugljenom elektrodom uz upotrebu tvrde legure u zrnastom stanju (kao dodatni materijal), ili elektrodom od same tvrde legure. Tvrdo navarene slojeve koristimo za ojaanje zuba bagera, reznih elemenata builica, podsekaica i drugih kombinovanih rudarskih maina. 6.6.2.3. Specijalni postupci zavarivanja U novije vreme sve vie u upotrebi su specijalni postupci zavarivanja, kao to su: zavarivanje trenjem, indukcijom, ultrazvukom, difuzijom, laserom, elektronsko zavarivanje, zavarivanje gasnom plazmom itd. Ove postupke neemo obraivati u ovom udbeniku, ve se mogu nai u strunoj literturi iz ove oblasti.

KOROZIJA I ZATITNE MERE

1. KOROZIJA METALA I LEGURA Pod korozijom (lat. corrado-nagrizati) metala i legura podrazumeva se njihovo razaranje pod uticajem okolne sredine, koje obino poinje sa povrine usled hemijskog i elektrohemijskog dejstva. Kao primeri korozije mogu se navesti: ranje gvoa i elika, razaranje podzemnih cevovoda, rezervoara, delova maina i druge opreme usled delovanja kiselina, baza i soli. Prirodna tenja metala je da se jedine sa drugim supstancama i da se odgovarajuim oslobaanjem energije preobraaju u stanje nie energije. Ovo smanjivanje slobodne energije je pokretaka sila korozionih reakcija. Korozione reakcije javljaju se izmeu graninih povrina, koje mogu biti izmeu vrste i gasovite ili izmeu vrste i tene faze. 2. OBLICI KOROZIJE Prema nainu i uzroku oteenja razlikuju se: povrinska-ravnomerna korozija i lokalna korozija. Korozija moe da bude praena i drugim oblicima napada, kao to su erozija ili zamor materijala, to moe da izazove naroito teka oteenja. U praksi se najee istovremeno javlja nekoliko oblika korozije, pri emu je jedan oblik obino dominantan. Povrinska korozija se odlikuje ravnomernim napadom koji se razvija paralelno s povrinom predmeta. Ovo je najrasprostranjenija vrsta korozije. Povrinska korozija nastaje uglavnom pod uticajem vode, agresivnih gasova, soli i praine. Debele, ravnomerne naslage proizvoda korozije i re, obino ukazuju na ravnomernu koroziju. Gvoe i elik mogu izgledati kao da korodiraju ravnomerno, ali uklanjanjem re najee se mogu otkriti mesta ili take relativno dubokog napada. Ravnomeran napad korozije moe se lako konstatovati, merenjem gubitaka mase ili smanjenjem debljine predmeta u odreenim vremenskim razmacima. Lokalna korozija izaziva lokalno korodivno razaranje, tj. razaranje na jednom mestu pa ak i u jednoj taki. U lokalnu koroziju spadaju: mestimina-takasta korozija, selektivna korozija, interkristalna korozija, korozija pod naprezanjem, korozija praena erozijom i dr.

33 Takasta korozija javlja se na veoma uoljivim mestima. Takva mesta su relativno mala u odnosu na celokupnu povrinu i definiemo ih kao takice. Ove takice su u stvari upljine relativno otrih i uoljivih ivica, koje se mogu razviti u dubinu do te mere da izazovu probijanje ak i elinih ploa. Na sl. 1 dat je tipian primer takaste korozije. Sl. 1. Neravnomerni raspored rupica kod takaste korozije Selektivna korozija javlja se kod metala i legura koji u grai imaju dve ili vie strukturnih faza razliitog sastava. Pri tome jedna faza moe biti podlona selektivnoj koroziji, a da ostale budu otporne na koroziju. Naveemo primer elika feritno-cementitne strukture: Pri potapanju takvog elika u elektrolit, nejednorodni kristali e imati razliite potencijale, a poto su ti kristali elektrino spojeni jedni s drugima preko mase metala, dobie se veliki broj galvanskih elemenata, to se vidi na sl. 2. Tamno je oznaen cementit (faza sa veim potencijalom) kao katoda (+), a svetlim ferit kao anoda (-). Strelicama je pokazan prelaz estica anode (ferita) u rastvor. Sl. 2. Selektivna korozija elika feritno-cementitne strukture: tamno: cementit-katoda; belo: ferit-anoda Iz svega ovoga moe se zakljuiti da isti metali i jednofazne legure imaju veu otpornost prema koroziji nego viefazne legure. Interkristalna korozija je vrsta selektivne korozije kod koje su napadnute ivice zrna ili okolnog materijala, bez posebnog napada na sama zrna ili kristale, to dovodi do slabljenja meukristalnih veza i mehanikih osobina materijala. Metali sa izraenom interkristalnom korozijom gube svoj metalni zvuk prilikom snanog udarca. Ako se metal savije na napadnutom mestu pojavie se prskotine. Na sl. 5. dat je primer interkristalne korozije. Sl. 5. Interkristalna korozija Korozija pod naprezanjem javlja se kod optereenih delova i moe biti uzrok njihovog prskanja. Naprezanje moe biti: statiko i dinamiko. Koroziju pod naprezanjem delimo na: naponsku koroziju i korozioni zamor. Naponska korozija se javlja kao posledica kombinovanog dejstva statikog naprezanja i korozije, koje dovodi do razaranja usled nastalih prslina u materijalu. Prsline obino teku upravno na pravac naprezanja, izazivajui interkristalno prskanje. Na sl. 6. dat je interkristalni napad izazvan naponskom korozijom, koji se razvio u lokalne prskotine. Sl. 6. Interkristalni napad usled naponske korozije Kada prsline teku kroz same kristale tada je prskanje transkristalno. Na sl. 7. prikazane su razgranate transkristalne pukotine nastale usled naponske korozije, koje su tipine za razaranje austenitnih nerajuih elika. Sl. 7. Transkristalno prskanje austenitnog nerajueg elika usled naponske korozije Korozioni zamor se javlja kao posledica kombinovanog dejstva dinamikog naprezanja i korozije. Razaranje metala zbog zamora nastaje nakon velikog broja ciklusa pri dovoljno velikom optereenju. Efekat ciklinih naprezanja intezivira koroziju i izaziva stvaranje dubokoh zareza, koji poveavaju oteenja nastala zamorom. Procesi korozije i zamora se uzajamno ubrzavaju i nastavljaju sve dok ne doe do loma usled korozionog zamora. Sl. 8. i sl. 9. prikazuju tipina razaranja usled korozionog zamora. U oba sluaja postoje mnogobrojne duboke upljine i veoma vidljive pukotive koje prolaze preko njih. Pukotine su normalne na pravac naprezanja. Prisustvo velikog broja pukotina je karakteristino za ovu vrstu korozije, zbog ega prelomna povrina ima reckav izgled. Sl. 8. Korozioni zamor (prirodna veliina) Sl. 9. Korozioni zamor Korozija praena erozijom izaziva izuzetno teka oteenja, esto lokalne prirode. Mnogi metali su otporni na koroziju zahvaljujui zatitnim slojevima oksida ili naslagama produkata korozije. Uklanjanjem ovih zatitnih slojeva erozijom, metali korodiraju mnogo bre. Postoji vie vrsta korozije izazvane erozijom, kao to su: eroziona korozija, udarni napad mlazom tenosti, kavitaciona erozija i nagrizajua korozija. U rudarstvu korozija izazvana erozijom javlja se kod: pumpi, ventilatora, cevovoda za hidraulini transport rude i jalovine, kao i u mnogim drugim sluajevima. Na sl. 10, 11, 12 i 13. dati su neki primeri erozione korozije.

34 Sl. 10. Eroziona korozija livenog gvoa Sl. 11. Eroziona korozija izazvana udarnim napadom na disk od mesinga Sl. 12. Kavitaciona erozija Sl. 13. Nagrizajua korozija Korozija na visokim temperaturama ima sline oblike kao i korozija na niskim temperaturama. Moe da bude u obliku takica, povrinske-ravnomerene korozije, selektivnog napada, prskanja ili erozije. Najeu vrstu korozije na visokim temperaturama predstavlja suva oksidacija. Produkti korozije ostaju na povrini i njihova priroda u velikoj meri odreuje dalji tok napada. Ako su porozni i ne prijanjaju korozija moe da se nastavi i ubrza. Ako su neporozni i dobro prijanjaju mogu da prue visok stepen zatite. Na sl. 15. dat je presek korodiranog metala na visokim temperaturama. Sl. 15. Korozija oksidacijom na visokim temperaturama 3. VRSTE KOROZIJE Zavisno od sredine u kojoj tee proces korozije, razlikuju se dve vrste korozije: hemijska korozija i elektrohemijska korozija. 3.1. HEMIJSKA KOROZIJA Hemijska korozija nastaje u prisustvu agresivnih supstanci koje nisu elektroliti, kao to su: suvi gasovi i tenosti neelektroliti (benzin, nafta, ulje, smola i dr.). Agresivno dejstvo gasova (kiseonika, njegovih jedinjenja sa ugljenikom, sumpora i dr.) dovodi do stvaranja hemijskih jedinjenja, najee oksida u vidu tanke povrinske skrame, kojom se prevlae metali (sa izuzetkom plemenitih metala Au, Ag, Pt). vrstoa oksidne skrame je razliita kod razliitih metala. Tako na primer, vrstoa oksidne skrame gvoa je neznatna, porozna je i sipka, lako se razara, zbog ega korozija gvoa napreduje do potpunog unitenja. Meutim, kod aluminijuma, bakra, hroma i dr. oksidna skrama je dovoljno vrsta i gusta te prestavlja zatitu od dalje korozije. vrste oksidne skrame prestavljaju zatitu i od elektrohemijske korozije, jer izoluju od dejstva elektrolita. ista hemijska korozija vrlo retko se javlja, jedino u sluajevima pojave oksidacije pri obradi metala na toplo. Atmosferska korozija prestavlja kombinovanu hemijsku i elektrohemijsku koroziju. 3.2. ELEKTROHEMIJSKA KOROZIJA Elektrohemijska korozija se javlja u prisustvu nekog elektrolita i uvek je praena elektrinom strujom, zbog ega je poznata i kao elektrolitika korozija. Kao elektroliti mogu posluiti: kiseline, baze, nihovi rastvori, soli rastvorene u vodi, gasovi rastvoreni u vodi itd. Kod elektrohemijske korozije hemijska energija se pretvara u elektrinu energiju usled mnotva mikro galvanskih elemenata, koji se stvaraju na povrini metala u prisustvu elektrolita. Ako se dva razliita metala dovedu u kontakt, struja e tei kroz rastvor sa manje plemenitog (hemijski aktivnijeg) ka plemenitijem (hemijski manje aktivnom) metalu. Ova struja poveava koroziju anodnog lana sprega i prua neto zatite katodi. Koliina korozije anode naziva se galvanskom korozijom. Na sl. 99. dat je galvanski Cu-Zn element. Sl. 99. Galvanski Cu-Zn element Na sl. 16. shematski je prikazan proces elektrohemijske korozije usled stvaranja mikrogalvanskih elementa, u kojima isto gvoe predstavlja anodu, a elektrolit (npr. kapljica vode) katodu. Sl. 16. Shema elektrohemijske korozije metala: 1)anodna zona; 2)katodna zona; 3)elektrolit (kapljica vode); 4)proizvod korozije (ra) Pri rastvaranju metala u elektrolit prelaze samo pozitivno naelektrisani joni, usled ega se sloj elektrolita uz metal pozitivno naelektrizira, a sam metal negativno na raun zaostalih elektrona. Metali imaju razliite sposobnosti rastvaranja, pa njihovim uranjanjem u elektrolit imaju i razliite elektrodne potencijale. Najvii elektrodni potencijal imaju plemeniti metali Au, Ag, Pt, zbog ega su otporni na koroziju. U tabeli 1. dati su potencijali pojedinih elemenata u poreenju sa vodonikom, iji potencijal je uzet za 0. Tabela 1. Pregled potencijala nekih metala Metal Potencijal Metal Potencijal Magnezijum -1,55 Olovo -0,127 Aluminijum -1,28 Vodonik 0,00 Mangan -1,10 Bakar +0,344 Cink -0,762 Srebro +0,80

35 Gvoe -0,439 iva +0,86 Nikal -0,23 Zlato +1,50 Kalaj -0,136 Platina +1,80 to neki metal ima niu vrednost elektrodnog potencijala, to je hemijski aktivniji i vie izloen gubljenu elektrona koji prelaze u rastvor, pa je tim vie sklon koroziji. Zato lan galvanskog sprega sa viim potencijalom ini katodu, a sa niim potencijalom anodu. Pri nastanku mikro galvanskih elemenata rastvara se materijal anode. Viak elektrona kree se prema komponentama metala i spaja se sa kiseonikom rastvorenim u elektrolitu, gradei jone hidroksida OH -: O2 + 4e + 2H2O 4OHKao sekundarna reakcija, posebno pri koroziji gvoa, je reakcija katjona Fe2+ sa jonima OH- uz stvaranje hidroksida nerastvorljivog u vodi: Fe2+ + 2OH- = Fe(OH)2 4Fe(OH)2 + O2 + 2H2O = 4Fe(OH)3 Vremenom hidroksid gvoa pree u jedinjenje tipa: n Fe2O3 . n H2O - u praksi poznato kao "ra". Na brzinu korozije utie sastav metala, primese i dodaci za legiranje, strukturne faze, mehanika i termika obrada, radna sredina (vazduh, voda, kiseline, baze, soli) i dr. 4. ZATITNE MERE OD KOROZIJE Veliki gubici i teta koja nastaje zbog korozije mogu se smanjiti ili spreiti primenom raznih sredstava i postupaka zatite. Metali i legure mogu se tititi od korozije na nekoliko naina: nanoenjem metalnih prevlaka; nanoenjem nemetalnih prevlaka; hemijska zatita; elektrohemijska zatita. 4.1. METALNE PREVLAKE Zatita metala prevlaenjem drugim metalom daje vrlo dobre rezultate i vrlo je rasprostranjena. Metalne prevlake za zatitu gvoa i elika mogu biti od: cinka, kalaja, hroma, bakra, aluminijuma, olova itd. Nanose se na prethodno dobro oiene povrine nekim od postojeih postupaka: potapanjem u rastopljen metal, galvanskim, difuzionim i termomehanikim postupkom, raspraivanjem metala (metalizacijom), eloksiranjem itd. Potapanje u rastopljeni metal je najjednostavniji postupak zatite i sastoji se u nanoenju tankog sloja lako topljivih metala: kalaja (kalaisanje), cinka (cinkovanje), olova itd. U tu svrhu oieni i osueni predmeti urone se u kotao sa rastopljenim metalom, koji prione na povrine predmeta formirajui tanak zatitni sloj. Na ovaj nain se proizvode pocinkovani i kalaisani limovi, elina ica, cevi, zavrtnjevi i dr. Galvanski-elektrolitiki postupak sastoji se u nanoenju cinka, kalaja, olova, bakra, nikla, hroma i drugih metala galvanskim putem. Postoji anodna i katodna zatita. Anodna zatita izvodi se metalima iji je potencijal u datom elektrolitu nii od potencijala osnovnog metala. Cink i aluminijum ophode se prema gvou kao anode, pa pri rastvaranju oni e otii u rastvor. Zbog toga cink nalazi veliku primenu za zatitne prevlake gvozdenih predmeta, a aluminijum u prahu se koristi kao zatitni premaz. Na sl. 18. pokazano je zatitno dejstvo prevlake od cinka u sluaju gvozdenog lima. Sl. 18. Zatitno dejstvo prevlake od cinka na gvozdenom limu: 1)gvozdeni lim; 2)zatitna prevlaka od Zn; 3) elektrolit-vlaga Katodna zatita izvodi se metalima iji je potencijal u datom elektrolitu vei od potencijala osovnog metala. Bakar, nikal i kalaj ophode se prema gvou kao katode, pa ga mogu tititi samo u dovoljno debelim, kvalitetnim prevlakama. Naruavanje zatite mehanikim povredama prevlake ima za posledicu intezivnu elektrohemijsku koroziju osnovnog metala (gvoa), koji ima nii elektrodni potencijal (sl. 19). Sl. 19. Elektrohemijska korozija izazvana mehanikim povredama zatitne prevlake Galvanski postupak izvodi se tako to se predmet koji se prevlai (npr. gvoe) obesi kao katoda u vodeni rastvor metala, kojim se eli prevui (npr. cinka). Proputanjem struje kroz rastvor cink se istaloi na gvozdenom predmetu u debljini zavisno od trajanja postupka. Koristi se za presvlaenje elinih limova, zavrtnjeva i dr. Difuzni nain zatite sastoji se u difuznom obogaenju povrinskog sloja zatitnim metalom, pri visokim temperaturama (proces termohemijske obrade). U ovaj nain zatite spadaju: alatiranje, hromiranje, siliciranje itd.

36 Termomehaniki nain zatite (plakiranje) sastoji se u dobijanju bimetala (dvojnih metala), putem zajednikog valjanja na toplo osnovnog i zatitnog metala. Na primer, elik se moe zatititi sa bakrom, tompakom, aluminijumom itd. Metalizovanje je postupak za nanoenje zatitne metalne prevlake prskanjem rastopljenog, lako topljivog metala (olova, kalaja, cinka itd.) pomou pitolja za metalizovanje. Lako topljivi metal u obliku ice prolazi kroz pitolj, topi se i kao sitne kapljice izbacuje na povrinu koja se zatiuje. Prednost ovog postupka je to se moe upotrebiti kod krupnih i tekih predmeta, koji se ne mogu zatititi potapanjem, kao i za ve montirane konstrukcije. Na sl. 20. dat je postupak izrade metalne prevlake metalizovanjem. Sl. 20. Metalizovanje: 1)pitolj; 2)metalni predmet; 3)kabal za elektrinu struju; 4) ica od lako topljivog materijala za raspraivanje Eloksiranje (eloksal postupak) se odnosi na zatitu aluminijuma i njegovih legura. Zatitna prevlaka je od oksida aluminijuma i nanosi se galvanskim putem. Tako dobijena zatitna prevlaka je vrlo otporna prema koroziji, a uz to je i dobro elektro izolaciono sredstvo. 4.2. NEMETALNE PREVLAKE I OBLOGE Zatita nemetalnim prevlakama sastoji se u premazivanju povrina: bojama, mastima i uljima, lakovima, sintetikim smolama, katranom, bitumenom, kao i emajlima. Ulja i masti slue kao privremena zatita gvozdenih i drugih delova za vreme transporta i na stovaritu. U ovu svrhu slue samo mineralna ulja i masti (vazelini), jer biljna ulja i ivotinjske masti oksidacijom delimino se razlau u masne kiseline, koje nagrizaju metalne delove. Uljane boje slue kao stalne zatitne prevlake, koje se nanose etkom ili prskanjem. Osnovna prevlaka sastoji se od firnisa (prekuvanog lanenog ulja) i materijala koji dobro pokriva (minijum, gvozdeni minijum, grafit). Po suenju osnovne prevlake dolazi zavrna prevlaka od firnisa i boje otporne prema vremenskim uticajima (cinkova siva, cinkova bela i dr.). Sintetike smole nale su u novije vreme primenu kao zatitne prevlake, npr. melamino-formaldehidske smole i dr. Katran (ter) i bitumen pogodni su za zatitu gvozdenih predmeta u stalnoj vlazi (rezervoari, cevi i dr.). Obino se nanose rastvoreni u benzinu ili benzolu, tako da po isparavanju rastvaraa ostavljaju zatitnu prevlaku. Lakiranje proizvoda se vrlo esto koristi kao mera zatite od korozije. Nedostatak zatite lakiranjem je krtost laka i njegovo razaranje na viim temperaturama. 4.3. HEMIJSKA ZATITA Hemijska zatita metala od korozije sastoji se u tome, to se na povrini metala vetaki (procesima oksidacije) stvaraju zatitne oksidne skrame (npr. Al2O3). Najrasprostranjeniji nain oksidiranja je potapanje metala u rastvor azotnih soli. Nakon oksidiranja, radi poveanja antikorozivnosti, zatieni delovi se premazuju mastima ili uljima koja popunjavaju pore u oksidnoj skrami i spreavaju prodiranje vlage u metal. 4.4. ELEKTROHEMIJSKA ZATITA Elektrohemijska zatita deli se na: protektornu i katodnu zatitu. Protektorna zatita sastoji se u privrenju protektora na zatitnoj povrini (sl. 21). Protektori su od metala koji ima nii potencijal od osnovnog metala. Pri ovoj zatiti stvara se galvanski par, tj. protektor je anoda (-), a zatieni materijal katoda (+). U takvim uslovima protektor e postepeno da se razara, titei time osnovni metal. Nakon razaranja protektor se zamenjuje. Npr. cinkovim protektorom zatiuju se podvodni delovi brodova, bojleri itd. Veliina protektora je oko 5% od povrine koja se zatiuje. Sl. 21. Protektorna zatita cinkovim protektorom Katodna zatita primenjuje se kod podzemne elektrohemijske korozije zakopanih gvozdenih (elinih) cevi, rezervoara itd. U tu svrhu gvozdeni predmet koristi se kao katoda, a manje plemenit predmet, npr. cink, kao anoda. Ovo se izvodi tako to se podzemni gvozdeni predmet (objekt) spoji sa trakom od cinka, ime se postie da se pri elektrohemijskom korozivnom procesu troi cink umesto gvoa, zbog ega se cink mora povremeno obnavljati.