Knjigu preporuuje Ivan olovi

MILORAD TOMANI

SRPSKA CRKVA U RATU I RATOVI U NJOJ

Medijska knjiara Krug Beograd, 2001.

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 322 (497.1) "1990/2000" TOMANI, Milorad Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj / Milorad Tomani. - Beograd: Medijska knjiara Krug, 2001. (Beograd: Standard 2). 251 str. ; 24 cm Tira 1000. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN 86-83523-01-2 281.961 "1990/2000" 323 (497.1) "1981/2000" 355.426 (497.1) "1991/1995" a) Srpska pravoslavna crkva - 1990-2000 b) Graanski rat - Jugoslavija - 1991-1995 c) Jugoslavija - Politike prilike - 1981-2000 ID=93121292

Milorad Tomani Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj

izdava: Medijska knjiara Krug Beograd, Makedonska 5 tel: 33-43-225/325, fax: 33-43-420 e-mail: book@mediacenter.org.yu za izdavaa i urednik: orde Stojanovi lektor: ivana Rakovi dizajn: kart tampa: Standard 2 Beli potok tira: 1.000 kom.

"A to gleda trun u oku brata svoga, a u svome oku grede ne primeuje? Ili kako e rei svome bratu: pusti da izvadim trun iz tvoga oka, a gle, greda u oku tvome? Licemere, izvadi prvo gredu iz svoga oka, pa e tada gledati da izvadi trun iz oka brata svoga (Mt. 7, 3-5)."

Sadraj
Predgovor Novi srpski poredak Srpski trolatini cvet smrtonosno opojnog mirisa Koalicija bivih komunista i buduih episkopa Crkvena estrada hvali Slobodana Miloevia Kosovski i tevtonski vitezovi Kratkotrajna crkveno-dravna idila Patrijarh srpski iz devetog kruga Studentski zviduci i aplauzi patrijarhu Pavlu Za Slobu nejedinstveni, za rat jedinstveni Iskopavanje starih rtava i ukopavanje novih Slinost izmeu Adolfa Hitlera i svetoga Save '' ne moemo da vam oprostimo ako nas prisilite da vas ubijamo" Opasne akademske igrarije Srpski patrijarh poduava britanskog lorda Treeg, ipak, ima Ko je koga naterao na zajedniki ivot Ko s kim ne moe da ivi Ko je morao da shvati Civilizovana integracija u "novu NDH' Zemlja se i produila i proirila Individualna odgovornost - kolektivna mrnja Konzervans zvani Boija re Srbi kao veleposednici Istina, istina, i samo istina Za ta ne znam to i ne postoji "asni izuzetak" koji potvruje pravilo Sloba za Vensa, SPC i Babi protiv Poetak kraja sna o Velikoj Srbiji ta bi Sloba bez srpske intelektualne elite Vladika Atanasije Jevti sam protiv svih utanje i prikrivanje Titoisti brane pravoslavlje Hiljadu i jedna sarajevska no uvari srpskog obraza i due Uz "tomahavk" sve se moe Siroti vladika Atanasije Jevti ampanjac se toio kada su proterivani Muslimani Svi su krivi i niko nije kriv Vladika Artemije poduava patrijarha Pavla (I deo) Ima li vlasti da nije od Boga Zbunjeni patrijarh i zbunjeni episkopi Vladika Artemije poduava patrijarha Pavla (II deo) Braa u Hristu smenjuju mitropolita Jovana

Mitropolit Jovan smenjuje brau u Hristu Dobri momci i loi momci Od izvora dva putia Jastrebovi i golubovi u Srpskoj crkvi Kad episkopi zaguslaju Ko bre bei - pastiri il' stado Ratni izvetaj vladike slavonskog Da li napustiti stado ili livadu Srpska crkva i nasilj Postoji li pravedan rat Sveteni maonosci i mitraljesci Kada je ubijanje dostojno pohvale Gde to Isus i apostoli hvale ubijanje

Predgovor
Na samom poetku rada na ovoj knjizi, dok je sve jo bilo u fazi prikupljanja podataka i prvih razmiljanja o njenom moguem izgledu, imao sam elju da to bude jedan hronoloki i to celovitiji prikaz veine deavanja na prostorima bive SFRJ tokom poslednje dve decenije XX veka. Ubrzo sam, meutim, shvatio da je moja elja, nalik elji onih koji su pokuali da naprave Veliku Srbiju, neostvariva. itava menaerija likova koji su se ko zna odakle pojavili i godinama tutnjali javnom scenom Srbije, a posebno gomila izgovorenih gluposti u tom periodu, naterali su me da se, ba kao i borci za Veliku Srbiju, spustim na zemlju i budem mnogo skromniji u svojim namerama. Postalo mi je jasno da je to ogroman posao koji zahteva timski rad iz kojeg bi proizala vietomna enciklopedija srpskog zanosa, ludila i stradanja tokom 80-ih i 90-ih godina. Zato sam se opredelio za samo jedan segment, jednu kariku lanca koji je bio obmotan oko vrata srpskog naroda i koji ga je polako, ali sasvim sigurno davio. Ta karika bili su "ljudi u crnom", tj. episkopi i svetenstvo Srpske pravoslavne crkve. (Naravno, ne svi, ali svakako ogromna veina.) Za njih sam se odluio bez mnogo dvoumljenja. Ve posle prvih proitanih stranica crkvene tampe oni su postali moji apsolutni favoriti. Proveo sam sate i sate u patrijarijskoj biblioteci itajui crkvene novine, asopise, slubene glasnike, i sve vie otkrivajui da ispod tih crnih mantija kucaju estoka i s trasna srca koja bi mogli poeleti i oni najei i najstrasniji momci. Ali, iako su "glavni junaci" ove knjige prvenstveno pojedini velikodostojnici SPC, bilo je neizbeno da se panja posveti i drugim ljudima ije je glavno oruje re, onima koji su uz srpske episkope bili vodei konstruktori graevine zvane Velika Srbija. Graevine koju e Srbi pokuati da podignu pod rukovodstvom Slobodana Miloevia i koja e im se na kraju sruiti na glavu.

Naravno, osim ljudi, za ovu knjigu vane su i ideje, rei koje su ti ljudi upuivali svom nesrenom srpskom narodu. Mada mnogi misle drugaije, trebalo je uloiti veliki napor da se Srbi uvere u ispravnost svega onoga to su neki pripadnici njihovog roda inili tokom ratnih 90-ih godina. Trebalo je srpski narod ubediti da je uvek vodio odbrambene i pravedne ratove koji su uvek zapoinjali oni drugi. Nije bilo nimalo lako navesti jednog obinog, prosenog oveka da iz mirnog porodinog ivota ode na ratite i pone da ubija. I da jo poveruje da je sravnjivanje Vukov ara sa zemljom i dranje Sarajeva u opsadi vic od hiljadu dana bogougodno delo srpskih pravednika. Za sve to bila je neophodna dobro razraena ideologija. Inae, da je nije bilo, odnos veine Srba prema svemu to se deavalo tokom 90 -ih godina verovatno bi bio sasvim drugaiji. Ili, kako to kae sociolog Leo Kuper: "Bar kada dejstvuju zajedno, izvriocima genocida potrebna je neka ideologija kako bi dali legitimitet svome ponaanju, jer bi se bez nje morali i sami i meusobno videti onakvima kakvi u stvari jesu - obini lopovi i ubice.'" A kada je srpski narod, i pored silnog truda svojih umnih prvaka, doiveo jedan od najveih poraza i padova u istoriji, trebalo ga je ubediti da je to opet znak njegove posebnosti i pravednosti. Mitropolit Amfilohije, na primer, govorio je: "Hoe Bog neto veliko od ovog naroda im ga stavlja uiu svetskih zbivanja." Slinost ovih mitropolitovih rei sa porukama koje su Nemci pre i tokom II svetskog rata dobijali od svojih voa moda je sasvim sluajna. (I sa Nemcima je Promisao imala neke posebne namere, jer i oni su sredinom XX veka bili stavljeni u centar svetskih zbivanja, ba kao i Srbi na kraju tog istog veka.) Moda je sluajna i slinost u odnosu srpskih i nemakih voa prema pripadnicima svojih naroda. Taj odnos najbolje su izraavale dve teoreme koje je uspostavio Jozef Paul Gebels, Hitlerov ministar za propagandu i prosveivanje narodnih masa, a koje su glasile: "Kaete li la dovoljno puta i zatim je ponavljate, ljudi mogu poeti verovati u nju" i "Obian svet je uglavnom primitivniji nego to moemo zamisliti. Propaganda uvek mora biti jednostavna i imati mogunost ponavljanja".' Ali, da li je sluajna i identina sudbina srpskog i nemakog naroda koji su preiveli velika stradanja priinivi pripadnicima drugih naroda jo vea? Pokuaj da odgovorimo na to pitanje jedan je od osnovnih motiva ove knjige.

Novi srpski poredak

Mnogi ugledni i umni Srbi dugo ve pokuavaju da ubede pripadnike sopstvenog naroda da su neorganizovani, nesposobni za strpljiva projekto vanja i da malo ta rade po planu, nego sve ad hoc, u hodu i od danas do sutra. Kao sutu suprotnost takvoj predstavi o Srbinu obino navode organizovanog, preciznog i dugoronom planiranju sklonog Nemca. U ovom karakterisanju svog naroda pojedinci su ak pomalo i preterivali. "Srbi su lud narod!" rekao je Jovan Rakovi, voa krajikih Srba, u jednom razgovoru sa predsednikom Franjom Tumanom, neposredno pred poetak rata u Hrvatskoj. Iako je bio tajan, ovaj razgovor dvojice lidera je zbog nekorektnosti hrvatske strane ipak prezentovan javnosti. Tako je srpski narod mogao da sazna kakvo miljenje o stanju njegovog nervno -duevnog zdravlja ima jedan strunjak za tu oblast, neuropsihijatar Jovan Rakovi. * Meutim, deavanja na prostorima bive SFRJ tokom 80-ih i 90-ih godina pokazala

su da je ovakva slika o srpskom narodu, ili moda preciznije o njegovim voama, apsolutno netana. U stvari, moglo bi se rei sasvim suprotno. Pastiri srpskog slovesnog stada, i oni svetovni i oni duhovni, demonstrirali su takvu sposobnost dugoronog planiranja i projektovanja na kakvoj bi im mogli pozavideti i sami Nemci. ini se, ak, da je i pria o naivnom i neorganizovanom Srbinu bila rezultat jednog dobro promiljenog srpskog plana. U taj plan spadalo je i stalno pominjan je teorije ozaveri celog sveta protiv Srba i o "novom svetskom poretku". Ipak, ispod varljive povrine prozirala se sutina - u pitanju je zapravo bila zavera Srba protiv celog sveta i "novi srpski poredak" koji je trebalo uspostaviti bar na prostorima bive SFRJ.
Mada doktoru Rakoviu niko nije osporavao kompetentnost za davanje ovakvih dijagnoza, ona se mnogima nije dopala, pa su je neki iskoristili da ga uklone iz politikog ivota. Nije na odmet pomenuti da je Srpska pravoslavna crkva odlikovala gospodina Rakovia ordenom Svetog Save Istepena. Pronicljivi srpski episkopi verovatno su shvatili ono to veina Srba nije -lano pripisivanje ludila srpskom narodu bio je dalekovid potez gospodina Rakovia. Pretpostavljajui ta e uskoro poeti da se deava (Vukovar, Sarajevo, itd.), dr Jovan Rakovi je znao da se ludilo i neuraunljivost pred svim sudovima sveta mogu iskoristiti kao olakavajua okolnost.

One koji na ovakvu tvrdnju sumnjiavo klimaju glavom, mislei da Srbi za to nisu imali mogunosti, prvenstveno tehnikih, podseamo da je poznati srpski slikar i patriota Mili od Mave svim neprijateljima srpskog roda zapretio "Teslinom beinom energijom pozajmljenom iz sredita magnetskog polja Zemlje". "Uskoro e Srbi biti gospodari sveta. Ve sada Srbi raspolau tajnim orujem iz takozvanog Teslinog paketa, predatog 1943. godine ambasadoru Fotiu. Ako samo jedna bomba padne na Beograd - Vatikan, Be, Bon i Zagreb bie potreseni iznutra silom formule V3=0. Kad se to desi, Atlantiani e se pojaviti i proglasiti Srbe imperijalnim narodom, koji e od tog asa u ime njih zavesti red na Zemlji i zagospodariti svetom.'" Na ovaj nain, govorio je Mili od Mave, u dva napada bili bi uniteni Zagreb, Be, Tirana, Sofija, Prag i Vatikan. Rim bi bio poteen, jer Srbi ce ne njegovo umetniko naslee. U drugom krugu stradala bi cela Nemaka i njoj sline drave, a takoe i gradovi Ankara, Teheran, Deda, Meka i Medina. To to Srbi nikada nisu izvrili ova dva razorna napada verovatno treba pripisati dobroti srpskog srca. Osim stradanja koje su im Srbi mogli prirediti, Mili od Mave je prorokovao i kako e Bog kazniti srpske neprijatelje: "itavu zapadnu hemisferu zahvatie nesluena lanana tektonska pomeranja u trajanju od 15 minuta. Tako da e ivih ljudi ostati samo toliko da se moe skloniti pod kronju jedne ljive. Ta kronja je metafora za Srbiju." Naravno, Srbi e "jedini biti u stanju da posle ove tektonske katastrofe kao jedini preiveli narod ive na planeti. To je zbog toga to e ovih narednih osam godina dok ne doe do katastrofe Srbi pod sankcijama nauiti da ive u prirodi i to e ih spasti. Oni e jedini tada biti u stanju da posle apokalipse obnove novu evropsku civilizaciju." Po reima srpskog slikara i patriote, ova "tektonska katastrofa" trebalo bi da se dogodi u junu 2001. godine. Naalost, Mili od Mave nije doiveo da vidi da li e se njegovo proroanstvo obistiniti, ili e i Gospod prema srpskim neprijateljima biti velikoduan kao to su Srbi bili. U znak potovanja za ove i mnoge druge mudre rei koje je izrekao tokom svog ovozemaljskog ivota, opelo na sahrani Milia od Mave odrao je lino Njegovo visokopreosvetenstvo mitropolit

crnogorsko-primorski Amfilohije. Na koji nain je trebalo ostvariti "novi srpski poredak", ili jasnije reeno Veliku Srbiju sastavljenu od "avnojevske" Srbije, Crne Gore i njima "anlusiranih" delova drugih republika bive SFRJ, najbolje je objasnio akademik Milorad Ekmei u jednom od brojeva "Knjievnih novina" iz 1988. godine. Evo ta on o tome kae: "... nasilje je babica stvaranja nacionalnih drava, i to, uglavnom, nasilje u ratu. Svaki nacionalizam poinje skupljanjem bajki ili epskih pesa ma, i to je, dakle, elitni nacionalizam. Svojim studentima priam anegdotu s poetka prolog veka iz Praga. U Gradskoj kafani, okupili se ljudi i sede, kao mi ovde, za stolom. Onda je neko uao i upitao ta bi se dogodilo ako bi im se na glave sruio plafon kafane. Odgovor je glasio da bi to bio kraj ekog nacionalnog pokreta." Iz ove prie akademika Ekmeia, redosled poteza je apsolutno jasan. Prvo se intelektualna elita, dakle ljudi ije je osnovno orue i oruje re, potrudi da narodu "provre krvca", koristei pri tom mitove, bajke, epske pesme, ili drugaije reeno lai i poluistine koje svojom umetnikom vrednou zadovoljavaju ljudsku potrebu za moralnim i lepim. Nakon tog "zagrevanja" poinje ono pravo, ono zbog ega su i uspaljivana srca i umovi naroda. Na scenu stupaju ljudi ije oruje vie nije re. Tada dolazi nasilje, "uglavnom, nasilje u ratu". Na kraju, zahvaljujui ovoj "babici", uz dosta muka, krvi i bola, trebalo bi da se izrodi i ta toliko eljena nacionalna drava. Bez ovih epsko-mitskih "psihofizikih priprema" kroz koje je srpski narod proao tokom 80 -ih godina, a za ije sprovoenje su bili zadueni "elitni n acionalisti", devedesete verovatno ne bi bile onakve kakve su bile - ispunjene zverstvima i ruenjima, stradanjima i patnjama i srpskog i drugih naroda sa prostora bive SFRJ.

Koalicija bivih komunista i buduih episkopa

Od kraja Drugog svetskog rata, pa sve do poetka osamdesetih godina, Srpska pravoslavna crkva je bila na margini drutvenih deavanja. Javni istupi njenih zvaninika bili su retki, a povod su im uglavnom bile proslave i obeleavanja znaajnih godinjica. Tadanji patrijarh srpski German, kao i veina arhijereja, trudio se da ljudi iz SPC daju to manje povoda za nesuglasice i sukobe sa vlastima. U "Pravoslavlju", novinama Srpske patrijarije, mogle su se nai i otvorene pohvale na raun zakona koji su vladali u Titovoj Jugoslaviji. U b roju od 1. februara 1980. godine kae se: "Danas, prema zakonu o pravnom poloaju verskih zajednica, postoje izvanredni uslovi za crkvenu tampu u raznim njenim vidovima... A mi kao da nismo jo rasplamsali svoj izdavaki zanos." Dakle, za slabu izdavaku aktivnost Srpske pravoslavne crkve, tadanje urednitvo "Pravoslavlja" nije krivi lo Titov komunistiki reim, ve sopstvenu nezainteresovanost. Tadanji glavni urednik "Pravoslavlja" Radomir Raki u decembru 1980. objasnio je kojim se principima rukovodio . pri ureivanju ovog crkvenog lista: "Nama je pretenije da iznesemo ta je reeno u Svetom pismu, nego kako se pojedini dananji jerarh izrazio o nekom prolaznom dogaaju!" Meutim, samo koju godinu kasnije, crkvenim izdavatvom e zavladati sasvim drugaiji ureivaki principi. Episkopi e se baviti politikim, vojnim i mnogim drugim temama, a Sveto pismo e tek uzgred biti pominjano.

Posebno zanimljiv bio je broj "Pravoslavlja" od 15. maja 1980. godine. Na naslovnoj strani objavljen je nepotpisan tekst u kome se kae da je graane bolno pogodila vest o smrti oveka koji je vodio nau otadbinu i ljude kroz sve bure i oluje tokom etiri decenije, i koji je uao u istoriju kao beskompromisan borac za bratstvo i jedinstvo. lako je bio ateista od samog poetka svoje borbe, on je stvorio dravu u kojoj mora biti mesta i za veru, vernike i njihova htenja i nadahnua. U proteklih 40 godina bilo. je i nesporazuma izmeu Crkve i drave, ali "za koje mi ne drimo. da im je izvorite bilo. u mislima i postupcima ovog retkog oveka". Naglaeno. je da je pa Ustavu SFRJ "ispovedanje vere slobodna" i da je bila zabranjena sama protivustavna zloupatreba vere u politike svrhe, a Crkva nije imala razloga da se ne slai sa ovom ustavnom odredbom. Na kraju teksta kae se da se pravoslavni Jugo.slavije oprataju od Josipa Broza izraavajui mu blagodarnast i zahvalno.st to su iveli u slobodi. Posle ovakvih rei, objavljenih na naslovnoj strani crkvenih novina, nije teko. pretpostaviti da je vrh Srpske pravoslavne crkve sa negadavanjem gledao. na brojne aktivnosti pojedinaca iz svojih krugova, posebno. tzv. justinavaca. Od poetka osamdesetih, ili tanije od smrti Josipa Braza, oni su krenuli u veoma estoku borbu za osvajanje javnog i medijskog prostora. Pri tame, nisu s e mnogo osvrtali na kritike svoje starije i iskusnije brae u Hristu. A ako. bi se i osvrnuli, inili su to estoka i bez mnogo. potovanja. prema njihovoj starosti i iskustvu. Na primedbe koje su dolazile na raun justinavaca, budui vladika (tada jeromon ah) Atanasije Jevti uzvraao. je i ovakvim reima: "Ne pristajem da patrijarh sve nas kraj i prema sebi."" "Patrijarh je samo. prvi meu jednakima." "Zar sinovi ne mogu rei oevima i druge stvari, a ne samo. ono to im se dopada?" A na pitanje: "Mislite da otac ne radi dobro?" budui vladika je odgovorio: "On radi prema svojim mogunostima, kolika moe i koliko. zna, ali ne moe da bude mera svima nama kako i koliko. da radimo.." Atanasije Jevti je kritikovao. patrijarha Germana i zbog njegovih izjava povodom poara u konaku Peke patrijarije. Prema zvaninom saoptenju uzrok ovog poara, koji se dogodio. 16. marta 1981. ako. 3.30 iza ponoi, bili su elektrine instalacije i nepropisna izvedeni dimnjaci. U jednom tekstu objavljenom u "Pravoslavlju" od 1. aprila '81. kae se da su vatrogasci doli na poziv, ali da u prvim vatrogasnim kolima nije bila vode, da su druga ostala u kvaru na putu do. manastira, a da su trea stigla u pet sati ujutro. Tek ako. est sati poela su da pristiu vatrogasna vozila u veem broju i da gase ana ta je ve bila izgorela. "Suze, prave suze video sam na licima Pravoslavnih i Albanaca", kae autor teksta objavljenog u novinama Srpske patrijarije. "Kada je zapaljena Peka patrijarija, oni su ga naterali - pogreio je to je pristao - da izjavi da poar nije podmetnut, a sestra je svedoila da tri plamena na rastojanju od 20 metara istovremeno liu zgradu Peke patrijarije", govorio je vladika Atanasije Jevti 1992. godine, u svom poznatom intervjuu na NTV Studio B.L Apel iz aprila 1982. godine, upuen najviim dravnim organima Srbije i federacije, Svetom arhijerejskom saboru i Sinodu predstavljao je zajedniku akciju novodolazeih snaga Srpske pravoslavne crkve. Povod za ovaj apel bila su deavanja na Kosmetu i trebalo ga je shvatiti, kako se u tekstu kae, kao "dizanje glasa u zatitu duhovnog i biolokog bia srpskog naroda na Kosovu i Metohiji".

Potpisao ga je svetenik, a meu potpisnicima bila su i trojica justinovaca, Amfilohije Radovi, Irinej Bulovi i Atanasije Jevti. Kod vlasti je ovaj postupak izazvao bes, a ni vrh SPC nije bio nita zadovoljniji. Krajem sledee, 1983. godine u "Pravoslavlju" je poelo objavljivanje feljtona Atanasija Jevtia pod nazivom "Od Kosova do Jadovna". U njemu su detaljno opisani napadi na Srbe na Kosovu, silovanja, maltretiranja monaha i monahinja itd. U nastavku feljtona, Atanasije Jevti je sa kosovske sadanjosti preao na opisivanje bliske prolosti i stradanja Srba u ustakoj NDH. U septembru 1984. godine, prilikom osveenja crkve u Jasenovcu, patrijarh German je pozvao na pratanje, ali ne i na zaborav. Nekima, poput Vuka Drakovia, jednog od glavnih saboraca trojice buduih episkopa, tzv. justinovaca, poziv na pratanje nije se posebno dopao. Zato je ovaj dojueranji komunista, bezbonik i zagovornik bratstva i jedinstva, sa deceniju i kusur partijskog iskustva, a na prste jedne ruke izbrojivih godina novokomponovanog "turbohrianstva", poeo da se bavi i tumaenjem Novog zaveta i da ispravlja patrijarha Germana. Po Drakovievom miljenju, SPC je dosta pratala. Podsetio je patrijarha i one "blage" u SPC da je "Hristos znao da plane i gnevom, pa u Jerusalimskom hramu i bi da potegne"."" Kao to se vidi, patrijarhu Germanu i sledbenicima one "blae" struje nije bilo nimalo lako. Bivi komunisti, koji su se do jue protiv Hrista zduno borili, sada su ih poduavali hrianstvu, a mladi, ostraeni, budui episkopi poruivali su im da ne pristaju da ih "kroje prema sebi". Ova koalicija bivih komunista i buduih episkopa (ovde, oigledno, za sadanjost nije bilo mesta nezadrivo je ila napred i za sobom vodila sve vei broj ljudi. Naravno, Vuk Drakovi nije bio jedini komunista i marksista koji je sa teza o "religiji kao opijumu za narod" i o neunitivosti bratstva i jedinstva, preko noi preao na priu o pravoslavlju i monarhiji i utrao u crkvu izguravi iz nje pobone bakice. Bio je to vihor kojem su, pokazae se kasnije - sasvim pogreno, dali naziv "pokrtavanje petokraka". Vihor koji je, na sreu pobonih bakica, trajao veo ma kratko. Uskoro su mogle ponovo da se vrate u molitveni mir i tiinu dostojanstveno praznih crkava. Neverovatno je, meutim, da su izuzetno obrazovani Amfilohije Radovi, Atanasije Jevti i Irinej Bulovi imali tako veliko poverenje u "komunjare" (izraz koji je Atanasije Jevti esto koristio) kao to su Dobrica osi, Antonije Isakovi, Vuk Drakovi, Milan Komneni itd., i poverovali da e s njima moi da ostvare bilo koji od svojih ciljeva. Osamdeseto pravilo svetih apostola upozorava: "Neumjesno je da onaj, koji je tek iz neznaboakog ivota preao i krstio se, ili se iz nevaljalog naina ivljenja tek obratio, postaje odmah episkop; jer nije u redu da onaj, koji ni sam jo nije ispitan, postane uiteljem drugih, osim sluaja da se to po Bojoj blagod eti dogodi."'; Apostol Pavle je najpoznatiji primer takve Boije blagodeti. Ali, ak je i on, nakon svog obraenja, proao kroz dui period nepoverenja pojedine brae hriana, moglo bi se rei i mrnje, nego to su to neki bivi komunisti proli kod toboe ljutih antikomunista justinovaca. Nekoliko godina kasnije izmeu njih e doi do razmimoilaenja, pa i estokih verbalnih sukoba, a mitropolit Amfilohije e napokon zakljuiti da veina srbijanskih i crnogorskih stranaka u stvari predstavlja "samo frakcije jedne iste partije i ideologije, samo to se, neke vie, neke manje, prilagoavaju demokratskim tokovima. To, meutim, vie ine spolja, tako da imamo stotinu raznih stranaka, a u sutini se radi o istoj bulumenti".'" Ono to su mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevti shvatili sa zakanjenjem od nekoliko godina, mitropolit Jovan, njihov glavni oponent iz redova

Srpske pravoslavne crkve, govorio im je jo 80-ih godina. "Bilo je vrlo impresivno da trojica mladih profesora Bogoslovskog fakulteta bu du lanovi Udruenja knjievnika Srbije. Ipak, smatrao sam da su nai mladi profesori, budui episkopi, napustili teoloki program rada i upustili se u jeftinu dnevnopolitiku avanturu, kojoj su odreeni ton davali Dobrica osi, Antonije Isakovi, Matija Bekovi..." Po miljenju mitropolita Jovana, pojedinci iz Srpske pravoslavne crkve bili su "svesno ili nesvesno uvlaeni u opasnu i krvavu ratnu igru, nepravedno uvedeni u to kolo i izmanipulisani". A glavni manipulatori bili su ve pomenuti akademici koj i su imali znatan uticaj u Patrijariji. Oni su Crkvu, kako ree mitropolit Jovan, "uvlaili u politiku, u dnevne dogaaje, na tanak led i truJu dasku"." Zanimljivo je i miljenje Vladete Jerotia, profesora Bogoslovskog fakulteta, koji je pisao: "SPC se nalazi danas na jo jednom tekom ispitu: da ne dozvoli da bude manipulisana od onih grla tih srpskih nacionalista koji nisu ni u prolosti bili pravoslavni, niti su to danas postigli."Uskoro se, meutim, pokazalo da su ti grlati srpski nacionalisti bili sp remni da pred argumentima sile bar nakratko uute, a da su galamu nastavili srpski episkopi, optuujui svoje dojueranje istomiljenike, uglavnom kolege po peru, da su se predali i da "slugeranjski" i "lakejski" prihvataju mirovne ponude meunarodne zajednice.

Gospodin Radomir Raki-Raka ponovo e se nai na dunosti glavnog urednika "Pravoslavlja" 1998. godine. Uz njega u urednitvu ovog lista i '80. i '98. godine bio je i gospodin Gradimir Stani -Grada. Njih dvojicu, kao i jo neke "pozadince" u SPC, mogli bismo nazvati ljudima "za sva vremena i sve reime".

Na jednom mestu Slobodan Ini kae: "Ko se danas, na primjer, izuzev uesnika ve legendarnih studentskih demonstracija 1968. uopte sjea Vuka Drakovia, dananjeg voe fantomskih Drainih etnika, kad je meu prvi ma, poslije poznatog Titovog obraanja studentima. zaigrao kozarako kolo". "Ili, nije li ve duboki zaborav prekrio Drakovievu novinarsku karijeru u Tanjugu u kojem su se mogli zaposliti samo oni koji su 'boli oi' svojom odanou i pripadnou i jo nekim drugim uslugama uinjenim 'otadbini', kako bi danas rekao Vuk Drakovi u okviru svoga novog diskursa". (Slobodan Ini,. Tri politika portreta, u: "Radikalizacija srpskog drutva", Helsinki odbor za ljudska prava, Beograd 19 97). **Na sahrani trojice svojih telohranitelja i saradnika koji su poginuli u izreiranoj saobraajnoj nesrei, Vuk Drakovi je zapretio ubicama da e "svojim glavama platiti". Tom prilikom Vuk je rekao da se "zloin ne oprata" i da nema "ni hrianstva, ni Crkve, ni patrijarha, ni Boga, ni politike stranke koja sme zloincima uputiti jednu re ljubavi ili spremnosti na oprotaj". (Fonet, 6. oktobar 1999). Sreom za ubice. Vuk Drakovi je opet bio jai na zboru nego na tvoru, pa nikome nije dlaka falil a s glave, a kamoli glava. Ali se zato jo jednom pokazalo da ima istine u onoj narodnoj "Gvoe se kuje dok je vrue". U trenutku bola zbog smrti svojih prijatelja. bivi (?) komunista Vuk Drakovi ak je i Bogu odredio kome sme a kome ne sme opratati. Naalost, ovo je bio samo jedan od brojnih primera "hrianstva" kakvog su se Srbi nagledali i nasluali tokom SO -ih i 90-ih godine.

Kosovski i tevtonski vitezovi

"Kosovska tragedija" i uveni odlazak Slobodana Miloevia u Kosovo Polje 27. marta 1987. godine ("Ovaj narod niko ne sme da bije.") doprineli su da se prvi komunista Srbije visoko uzdigne na politikoj sceni. Hvalospevi su stizali sa svih

strana, a ne samo od Atanasija Jevtia. Opet su meu prvima reagovali knjievnici. Ve prvog maja 1987, na naslovnoj strani "Knjievnih novina", pojavila se pesma Radoslava Zlatanovia, "Himna na ledini": "Ali pristie tep mladi govornik/ Sunce koje zalazi pali mu nakostreenu kosu/ Razgovarau sa svojim narodom i na ledini, kae,! u kolskom dvoritu, i na njivi..." Dakle, pred kraj osamdesetih godina Kosovo je bilo tema o kojoj se u Srbiji najvie govorilo. Ali, naalost, ne sa istorijske take gledita, ve sa one bajkovite, mitske. Nain korienja prie o kosovskim vitezovima, zarad postizanja odreenih ciljeva, neodoljivo je podseao na upotrebu mita o tevtonskim vitezovima od strane nemakih nacista. Nemaki slavista Rajnhard Laurer o tome je ovako pisao: "Nacionalni mitovi koji nas u doba mira raduju, jer oplouju umetnost, u kont1iktnim vremenima razvijaju opasne potencijale militantnosti, okrutnosti i netrpeljivosti, koji deluju poput masovnog ludila i ljude mogu da pretvore u zveri. Da li se tu radi o furor * teutonieusu ili o furor serbicusu, za rtve je podjednako loe." Pripremajui se za proslavu 600-godinjice Kosovskog boja, Srpska pravoslavna crkva je odluila da moti kneza Lazara prebaci u manastir Graanicu. Tokom 1988. godine, kneeve moti su pronete kroz eparhije Zvorniko -tuzlansku, abakovaljevsku, umadijsku i Ziku, i svugde su bile sveano doekane od velikog broj ljudi. Ovim povodom tadanji vladika abako-valjevski Jovan Velimirovi izdao je poslanicu u kojoj je pomenuo termin "nebeska Srbija", kasnije esto i od mnogih korien. "Od kneza Lazara i Kosova Srbi prvenstveno stvar aju NEBESKU SRBIJU, koja je do danas sigurno narasla u najveu nebesku dravu. Ako samo uzmemo nevine rtve ovog poslednjeg rata, milione i milione Srba i Srpkinja, dece i nejai, pobijenih ili muenih u najstranijim mukama ili bacanih u jame i peine od ustakih zloinaca, onda moemo pojmiti koliko je danas srpsko carstvo na nebesima''. Uz promenu republikog Ustava, glavni dogaaj za Srbiju tokom 80 -ih bila je proslava 600-godinjice Kosovskog boja. Centralna sveanost je odrana na Gazimestanu, na Vidovdan 1989. godine. Ovaj veliki skup* predstavljao je sjajnu priliku da Slobodan Miloevi ojaa i uvrsti svoje line pozicije i on je tu priliku vrlo dobro iskoristio. Priseanje na kosovske junake i sav ostali "mitski garnirung" nisu naroito zanimali budueg predsednika Srbije. U krugovima bliskim Patrijariji zamereno mu je to nije prisustvovao centralnom crkvenom pomenu u manastiru Graanici. Koliko je sve to za Slobodana Miloevia bilo nebitno najbolje se videlo jednu deceniju kasnije, 28. juna 1999. Deset godina ranije, proslava 600-godinjice Kosovskog boja bila je vest za naslovne strane svih, pa i dravnih novina. Na televiziji, na radiju, na tribinama, svuda se samo o Kosovu prialo. Pevalo se "Oj Srbijo, sad si opet cela, nee vie biti u tri dela". A onda, u junu 1999, umesto "od milion do dva miliona ljudi", na Gazimestanu su stajali samo patrijarh Pavle, vladika Artemije, vladika Atanasije Jevti i jo nekolicina ljudi, i to pod zatitom meunarodnih oruanih snaga. U dravnim medijima o ovome nije bilo ni rei. I na kraju, pomenimo jo jednom izuzetnu sposobnost srpskih duhovnih i svetovnih voa za dugorona planiranja i projektovanja. Strpljivim, upornim i temeljitim radom tokom 80-ih godina postigli su fantastine rezultate. Oni koji su jue plakali na vest o smrti Josipa Broza, sada su ga mrzeli iz dna due; koji su se kleli u

Jugoslaviju, sada su verovali da je ona bila "grobnica srpstva"; kojima su bratstvo i jedinstvo bili svetinje, sada su samo ekali poziv da krenu u finalni obraun sa "Turcima" i "ustaama", tim veitim neprijateljima Srba. Dakle, prva decenija rada na ostvarenju "novog srpskog poretka" uspeno je zavrena. Psi rata bili su raspomamljeni opojnim mirisom srpskog trolatinog cveta (UKS - SANU - SPC) i reei, iskeenih zuba, trgali su lance kojima su bili vezani. ovek koji je lance drao u svojim rukama bio je, naravno, Slobodan Miloevi. Kao to se sve vreme i oekivalo, poetak 90-ih znaio je prelazak na ostvarenje druge faze plana zvanog "novi srpski poredak". Psi rata napokon su puteni sa lanca i krenuli su u ereenje plena. Vukovar, Sarajevo i Srebrenica najpoznatije su i najvee rtve tih deset godina napujdavanih zveri.

* furor=bes, pomama; zanos, oduevljenje. Po domaim procenama bilo je prisutno izmeu milion i dva miliona ljudi. Po agenciji Rojters, oko 300.000.

Patrijarh srpski iz devetog kruga

U vreme odravanja Izbornog sabora patrijarh German je jo uvek bio iv. Tokom njegove bolesti koja je poela od Vidovdanskog sabora 1989, kada je po lomio kuk, patrijarha Germana je zamenjivao mitropolit Jovan kao "najstariji mitropolit po proizvodstvu". U decembru 1990. patrijarh German bio je bolestan ve punih godinu i po dana. Procena njegove "dokazane nemoi" da vri svoje patrijarijske dunosti obavljena je uz konsultaciju sa konzilijumom lekara Vojnomedicinske akademije u Beogradu. Tek poto je od medicinskih strunjaka dobijen nalaz, "Sabor je razreio teko obolelog patrijarha Germana svih patrijarijskih dunosti i obaveza" i krenuo u izbor novog patrijarha. Izborno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora odrano je 1. decembra 1990. u Patrijarijskom dvoru u Beogradu i bilo je izuzetno uzbudljivo i neizvesno. Predsedavao je najstariji arhijerej SPC po posveenju mitropolit dabrobosanski Vladislav. Ovom zasedanju prisustvovali su svi arhijereji osim episkopa srednjozapadnoamerikog Firmilijana, koji je preko posrednika uestvovao u glasanju. Tako je uglasanju uestvovalo svih 25 arhijereja. Izborni sabor je poeo sa radom posle priziva Svetog duha koji je sluio episkop sremski Vasilije. Na izbornoj listi za novog patrijarha bilo je 17 arhijereja. "Glasanje se odvijalo tako to je svaki od lanova Izbornog sabora trebalo da zaokrui tri kandidata za koje smatra da mogu da uu u trojnu kandidaturu za izbor patrijarha. Da bi neki kandidat uao u trojnu kandidaturu, mora da ima vie od polovine glasova lanova Izbornog sabora, znai najmanje 13." "U prvom krugu glasanja rezultati su bili sledei: episkop umadijski Sava dobio je 16 glasova, episkop iki Stefan 13, episkop rako-prizrenski Pavle 11 glasova, mitropolit zagrebako-ljubljanski Jovan 8 glasova, episkop banatski Amfilohije 8 glasova itd." "

Tako su u prvom krugu glasanja dobijena dvojica kandidata koji e ui u trojnu kandidaturu za srpskog patrijarha: episkop umadijski Sava i episkop iki Stefan." Iz rezultata dobijenih u prvom krugu vidi se da su najvie glasova osvojili episkopi koji su u junu 1990. godine kao lanovi Sinoda posetili Slobodana Miloevia. Dakle, predstavnici "mekog krila" Crkve, zagovornici "saradnjc, mira i dobrih odnosa sa dravom", jo uvek su imali prednost i vee poverenje kod svoje brae u Hristu. Od ukupno 75 glasova (25 arhijereja trebalo je da zaokrui po trojicu kandidata) polovinu su dobili vladika umadijski Sava (16), vladika iki Stefan (13) i mitropolit zagrebako-ljubljanski Jovan (8). Takoe, vidljivo je da dvojica politiki najuticajnijih arhijereja SPC mitropolit Amfilohije i mitropolit Jovan nisu bili ozbiljniji kandidati u borbi za patrijarijski presto. Posle prvog kruga, lanovi Izbornog sabora glasali su samo za po jednog kandidata. Trei kandidat, meutim, nije izglasan ni u drugom krugu. Glasanje je ponovljeno, u nadi da e, trei pokuaj uroditi plodom. Ali, i on je bio bezuspean. Strpljivi i uporni episkopi SPC preli su na etvrti krug glasanja. Ni ovoga puta nijedan od preostalih petnaest kandidata nije dobio trinaest ili vie glasova. Da li su neki episkopi poeli da sumnjaju u mogunost izbora treeg kandidata, tek, prelo se na peti krug glasanja. I to je bio pucanj u prazno. esti krug je, moda, bio povod da se postavi pitanje da li je Duh sveti uopte bio prizvan. Ako jeste, kako je trebalo shvatiti ovu Njegovu neodlunost? Sve u svemu, trei kandidat nije bio izabran ni u estom krugu. Nita se nije desilo ni u sedmom krugu. Osmi krug, takoe, nita. I na kraju, tek u devetom krugu, kao da je eleo da nagovesti ta srpski narod i dravu eka u narednom periodu, Duh sveti je prekinuo neizvesnost. Za treeg kandidata, sa 20 dobijenih glasova, izabran je episkop rako-prizrenski Pavle. Posle ovog dugog i neizvesnog biranja, imena trojice kandidata napisana su na papire i stavljena u tri koverte koje su potom poloene na asnu trpezu. Patrijarha je rebanjem birao svetenomonah koji se za tu priliku posebno pripremao postom i molitvom. Evo kako je izgledao sam postupak rebanja prilikom izbora patrijarha Pavla: "U pridvornom hramu Svetog Simeona Mirotoivog, u optoj molitvenoj atmosferi, visokoprepodobni arhimandrit Antonije (urevi), nasto jatelj manastira Tronoe, oblai epitrahilj, metanie pred celivajuom ikonom Spasitelja i Presvete bogorodice, ulazi u oltar, metanie i pred svetim prestolom i celiva sveti presto i Jevanelje. Zatim, upire pogled ka nebu, uzima s Jevanelja sva tri zapeaena koverta sa imenima trojice kandidata za patrijarha srpskog, premee ih nekoliko puta i jedan od njih predaje mitropolitu dabrobosanskom Vladislavu. Stavi na svete dveri, visokopreosveeni mitropolit Vladislav, naelstvujui Izbornog sabora arhijere jskog, pokazuje zapeaeni koverat, otvori ga i ree: 'Arhiepiskop peki, mitropolit beogradsko-karlovaki i patrijarh srpski je episkop rakoprizrenski Pavle.' "2" Slcdeeg dana, 2. decembra 1990. godine, na svetoj arhijerejskoj liturgiji u Sabornoj crkvi u Beogradu, izvreno je ustolienje novoizabranog patrijarha, koji je tim inom dobio sva prava i dunosti koji mu po kanonima i crkvenom Ustavu pripadaju. Po obiaju koji vlada u SPC, patrijarh Pavle je naknadno ustolien i u Pekoj patrijariji. Od novoizabranog poglavara Srpske crkve mnogo se oekivalo, pa su episkopi patrijarhu Pavlu to odmah i dali do znanja. Po reima episkopa (tada moravikog) Irineja Bulovia, SPC je na patrijarijskom prestolu dobila "oveka, monaha, duhovnika, episkopa i prvojerarha koji e svima nama, vaistinu, biti putokaz i putovoa na putu duhovnosti, na putu stvarne duhovne obnove i blagodatnog preporoda naeg napaenog i krstonosnog naroda, na putu kojim vascela Crkva

naa putuje ka Carstvu Boijem". Najjasniji i najkonkretniji u izraavanju oekivanja i elja bio je mitropolit dabrobosanski Vladislav, predsedavajui Izbornog sabora. Za vreme "trpeze ljubavi", podigavi au i nazdravljajui Njegovoj svetosti patrijarhu Pavlu, mitropolit Vladislav je izmeu ostalog rekao: "elim da li Srbiji koja preivljava teke dane, vie nego mi van Srbije, Gospod Bog pomogne da Srbi pou pravim putem, putem svetosavskim za dobro srpskog naroda i Srpske crkve." "elimo Vam .od Boga dug ivot, dobro zdravlje i da spasete to se da spasti. Mislim na Kosovo i Metohiju koji krvare. To je naa kolevka, naa majka. Bojim se da e krvariti i u Sandaku, ako se bude vodila politika kako se sada vodi. Kao, sve je u interesu 'bratstva i jedinstva', a mi izgubismo sve to je srpsko. Tako e biti i u drugim krajevima gde su Srbi brojano u manjini, gde se hoe da postojimo samo kao Srbi katolike vere ili kao Hrvati rimokatolike vere. To ne moe da bude, to se ne srne dozvoliti. Mi polaem o velike nade u Vas i imamo veliko poverenje, jer Vas rukovodi ljubav. U ime svih arhijereja, diemo ovu au za zdravlje i dug ivot naeg novog Patrijarha Pavla." Na istom vanrednom zasedanju Sabora u decembru 1990. godine na kome je izabran patrijarh Pavle, vikarni episkop moraviki Irinej Bulovi izabran je za e piskopa bakog. Dotadanjeg episkopa banatskog Amfilohija Radovia, Sabor je takoe podigao na viu lestvicu crkvene hijerarhije i izabrao za mitropolita crnogorsko primorskog. Sledee godine, na redovnom zasedanju Sabora odranom u maju 1991, za episkope SPC izabrana su i preostala dva aka oca Justina Popovia. Arhimandrit Artemije Radosavljevi, nastojatelj manastira Crna reka, izabran je za episkopa rako- prizrenskog, nasledivi na toj dunosti patrijarha Pavla, a arhimandrit Atanasije Jevti, dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, izabran je za episkopa banatskog, nasledivi na tom mestu mitropolita Amfilohija. Dakle, njih etvorica, uz patrijarha Pavla, predstavljali su "idejni sinod" Srpske pravoslavne crkve koji je tokom 90-ih godina predvodio srpsko pravoslavno stado. Mitropolit Jovan je na due vreme bio skrajnut i udaljen od poluga crkvene vlasti. Ali, da ne zaboravimo i biveg patrijarha Germana. Umro je u avgustu 1991. godine, osam meseci nakon to ga je Sabor, posle konsultacija sa medicinsk im strunjacima, razreio dunosti patrijarha. Za "istorijske dane" koji su bili pred srpskim narodom i srpskom dravom, Srpskoj pravoslavnoj crkvi bio je potreban zdrav poglavar koji e je povesti putem uspeha i spasenja. Iz tog razloga, smrt aktuelnog patrijarha nije se vie mogla ekati. Srpskim episkopima se urilo. Smenom patrijarha Germana sa scene je otiao duhovni pastir koji je na prestolu svetoga Save proveo pune 32 godine (1958-1990). Dakle, u decembru 1990. godine, srpski nacionalni brod je dobio svog novog duhovnog kormilara u linosti patrijarha Pavla. Znajui da se za nedelju dana organizuju prvi viestranaki izbori u Srbiji, episkopi SPC su svom pravoslavnom stadu poslali saborsku poruku u kojoj su pozdravili "zoru politike slobode u naoj zemlji i prve posleratne slobodne izbore". Takoe su izrazili elju i nadu da e "predstojei izbori u Srbiji i Crnoj Gori biti zaista asni i poteni" i da e narod "umeti da izabere izmeu sebe najbolje ljude" ukoliko mu se stvarno omogui da glasa po savesti, bez straha i bilo kakvih pritisaka. Po miljenju srpskih arhijereja, tragino iskustvo poslednjih 45 godina bilo je dovoljno da "otrezni svakog iole zdravo misleeg oveka da ne dopusti da se to vie ikada ponovi". "Zato smo duboko uvereni da e srpski narod pri svom izboru biti sposoban da razlikuje izmeu onih koji mnogo

obeavaju, a iza obeavanja skrivaju svoje vlastoljubive i samoive interese, i onih koji su istinski verni Bogu i rodu, odnosno venim vrednostima i opredeljenjima srpskog naroda kao temelju svakog pravog napretka."29 Rezultati izbora odranih 9. decembra 1990. godine verovatno su razoarali veinu srpskih episkopa. Socijalistika partija Srbije osvojila je 45,8 odsto glasova i zauzela 77,6 odsto poslanikih mesta, tj. 190 od 250 (izbori su bili organizovani po veinskom izbornom sistemu), a prvi predsednik Srbije postao je Slobodan Miloevi za koga je glasalo 65,35 odsto izalih biraa. Dok su se srbijanski komunisti potrudili da se bar "preobuku" (vladika Atanasije je socijaliste, i ne samo njih, nazivao "preobuenim komunistima"), u Crnoj Gori su smatrali da je to apsolutno nepotrebno i na prve izbore izali pod neizmenjenim imenom Saveza komunista. Odluka se pokazala kao pravi pogodak, jer su Crnogorci komunistima dali ak 64 odsto glasova! Tako je u decembru 1990. godine, nesumnjivo jednom od najznaajnijih meseci u svekolikoj istoriji Srba, srpski nacionalni brod dobio oba kormilara, i duhovnog i svetovnog. Ovog prvog, patrijarha Pavla, odabrao im je Duh sveti, a ovog drugog, Slobodana Miloevia, izabrali su sami sebi. (Izabrali, pa se pokajali). Verujui da "onaj s brda uvek vie vidi, nego onaj pod brdom", srpski narod je bezbrino zaplovio sa svojim novim voama. Plovidba je trajala punih deset godina. Neki su je trpe li bez pogovora, pokazujui prilinu dozu mazohizma, neki su manje ili vie gunali, a neki, ini se oni najpametniji, razbeali su se i potraili spas po drugim zemljama, znajui izgleda od samog poetka da je sa ovakvim kormilarima potonue jedino to sledu je srpskom nacionalnom brodu.

Studentski zviduci i aplauzi patrijarhu Pavlu

Zadovoljstvo onim to je Miloevi postigao tokom 80 -ih godina (promena Ustava Srbije, ukidanje autonomije pokrajinama i stvaranje jedinstvene dravne teritorije), ve poetkom 90-ih poelo je da splanjava. Ruenje Berlinskog zida (10. novembra 1989.), promene u bivim zemljama istonog bloka i pobede opozicionih, nekomunistikih partija, otvorili su apetite i predstavnika srbijanske opozicije. Njen poraz na izborima u decembru 1990. godine, sve loija ekonomska situacija i sputavanje opozicionih stranaka stvarali su nezadovoljstvo kod velikog broja graana. Naroito kada je nekima postalo jasno da je Miloevi i dalje nepopravljiv komunista ("preobuen") i da ideje koje su u to vreme bile u opticaju, kao to su monarhija, demokratija, slobodni mediji itd., njemu nisu ni na kraj pameti. Previe razloga da bude zadovoljna novoizabranim predsednikom Srbije i njegovim reimom nije imala ni Srpska pravoslavna crkva. Posle onako velianstvenih proslava Boia, Svetog Save i Uskrsa tokom 1990. godine, Skuptina Srbije je odluila da se u januaru 1991. Boi ne slavi kao dravni praznik. Bio je to dovoljan razlog da Njegova svetost uputi Slobodanu Miloeviu protestno pismo. Po

miljenju mnogih, Miloeviu nije bilo toliko stalo da li e se Boi zvanino slaviti ili nee, nego je bio ljut to su u SPC sve manju mo imali episkopi spremni na saradnju sa dravom i rukovodstvom Srbije. Umesto njih, sve uticajniji su postajali oni crkveni velikodostojnici koji su se intenzivno druili sa srbijanskim opozicionarima. Protestno pismo patrijarha Pavla upueno predsedniku Miloeviu mnogi su shvatili kao jasan znak "na ijoj je patrijarh strani". Ali, takoe u januaru 1991, posle pobede na predsednikim i parlamentarnim izborima u Srbiji, patrijarh Pavle je otiao u posetu Slobodanu Miloeviu i estitao mu to je "preuzeo dunost" predsednika. "Politika" je, meutim, objavila da je Njegova svetost "srdano estitao" predsedniku Miloeviu pobedu na izborima. Ovu vest demantovao je i sam patrijarh, a objanjenje je stiglo i od vladike Atanasija Jevtia: "Kada je Miloevi postao predsednik Srbije, patrijarh mu je u poseti, koja je imala i druge razloge, estitao to je predsednik, to je preuzeo dunost. Kabinet predsednika Miloevia je objavio da mu je estitao izbornu pobedu. To je bila ista politika manipulacija..." Zbog ovakvih postupaka novoizabrane vlasti, tj. zbog potpune kontrole nad dravnim medijima, 9. marta 1991. u Beogradu su organizovane poznate demonstracije srbijanske opozicije, koje su svojom estinom predskazale 5. oktobar 2000, datum ruenja reima Slobodana Miloevia. Vidno uplaeni, predstavnici jugoslovenskog i srbijanskog rukovodstva odluili su da iste veeri na ulice Beograda izvedu tenkove. Meutim, taj in je izazvao nezadovoljstvo studenata Studentskog grada koji su u noi la. na 11. mart iz svojih domova na Novom Beogradu u broj noj i dugakoj koloni krenuli ka centru grada. Posle sukoba sa policijom na Brankovom mostu, studenti su uspeli da prou i da se stacioniraju na platou kod Terazijske esme. U poetku (praktino samo prvog dana) ovaj studentski protest je kod mnogih Beograana stvorio nadu da bi u Srbiji moglo doi do istinskih i korenitih promena. Ali, sve se uskoro pretvorilo u najobiniji hepening opravdano nazvan "plianom revolucijom", po ugledu na sline proteste u ehoslovakoj. Kaemo opravdano, jer je nad itavom tom "predstavom" veto uspostavljena kontrola i dovoljnom koliinom "plia" sasvim neutralisana silina studentske pesnice. Pesnice koja e kasnije postati simbol studentskog pokreta Otpor. Sa improvizovane bine na Terazijskoj esmi okupljenima su se najee obraali glumac Branislav Lei i veiti student i politiar arko Jokanovi. Gospodin Lei, budui ministar za kulturu u Vladi Srbije, ostao je upamen po jednom pozivu koji je tih "revolucionarnih" dana uputio predsedniku Srbije Slobodanu Miloeviu: "Slobo, ti koji si biser u srpskoj kruni, doi, sedi..."* Drugopomenuti "pliani revolucionar" gospodin Jokanovi, zajedno sa strankom kojoj pripada, Novom demokratijom, tri godine nakon "revolucije" postao je koalicioni partner Socijalistike partije Srbije, a 1997. godine izaao je ak i na izbore u savezu sa SPS-om i JUL-om. Lino je uestvovao i u radu Izbornog taba Milana Milutinovia koji je u decembru 1997. izabran za predsednika Srbije. Jedanaestog marta 1991. godine, dok je na Uu odravan kontra -miting u znak podrke reimu Slobodana Miloevia, studentima okupljenim kod Terazijske esme obratio se i patrijarh Pavle: "Brao i sestre, narode predaka naih, dolazim vam sa trona Svetog Save da vas zamolim sledee: u interesu svega naega roda je da,

imajui u vidu opti interes u ovim tekim prilikama i nevoljama naeg naroda, molim vas u ime Crkve Svetosavske Pravoslavne da se ova vaa pitanja raspravljaju na mestu na kome se mogu raspravljati mirno i razumno u optem interesu." -" Meutim, Njegova svetost patrijarh bio je prekinut gromoglasnim zviducima, uzvicima "Ua" i "Crvena bando!", izuzetno popularnim i upotrebljavanim poetkom 90 -ih. Sutradan se patrijarh Pavle izvinio studentima, a izvinjenje im je preneo Atanasije Jevti, tadanji dekan Bogoslovskog fakulteta Spc. Patrijarh Pavle je za ovaj potez dobio aplauze i ovacije od istih onih koji su mu jue zvidali. Po reima Atanasija Jevtia, patrijarh je pozvao studente da se raziu "plaei se naleta sa Ua". Godinu dana kasnije, u martu 1992, u svom poznatom intervjuu na NTV Studio B, vladika Atanasije Jevti je povodom tog dogaaja dao dodatna objanjenja. Rekao je da je patrijarh "bio obmanut, izmanipulisan" od Dragana Dragojlovia, ministra vera u Vladi Srbije, i drugih koji su obavestili Njegovu svetost da mitingai sa Ua, okupljeni da daju podrku Miloeviu, "hoe da dou i da biju ove (na Terazijarna). ovek je poverovao toj prii, izaao i rekao deci da se raziu. Upravo je to bilo saoptenje sat pre toga iz Miloevievog kabineta. ovek je, dakle, bio upotrebljen u funkciji SPS-a", objasnio je vladika Atanasije. Posle etiri dana i noi (10-14. mart 1991), "predstava" kod Terazijske esme okonala se formainim zadovoljenjem uslova koje su demonstranti postavili Slobodanu Miloeviu. Duan Mitevi, glavni i odgovorni urednik Televizije Beograd, dao je ostavku, a na njegovo mesto je doao Ratomir Vico. Radio-televizija Beograd na kratko je promenila svoju ureivaku politiku koja se, meutim, uskoro pretvorila u najstranije ratno hukanje i navijanje za vladajuu stranku, tako da je Duan Mitevi u odnosu na svoje naslednike mogao biti smatran pravim demokratom. Ostavku je dao i Radmilo Bogdanovi, tadanji ministar policije, ali su i njega nasledili zagovornici jo gorih i jo surovijih metoda u borbi protiv mitingaa i demonstranata. Zbog smrti jednog demonstranta i jednog milicionera, na zahtev studenata formiran je anketni odbor koji je trebalo da utvrdi ko je odgovoran za devetomartovske dogaaje, ali taj odbor nikada nita nije zakljuio. Tokom studentskog protesta, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, koja je do tada u najveem broju bila udruenje istomiljenika i potovalaca lika i dela Slobodana Miloevia, dolo je do definitivnog razlaza po pitanju "za ili protiv Slobe". Akademik Matija Bekovi, na primer, govorio je pred studentima kod Terazijske esme i podrao njihove zahteve, a akademik Mihajlo Markovi, tada potpredsednik SPS-a, govorio je pred kontramitingaima na Uu. Ipak, najvanija posledica martovskih demonstracija bila je ta to je predsednik Srbije shvatio da mu je "pred pragom zaigra la meka" i da u svojoj kui nee imati mira. Ekonomska situacija se pogoravala, a poto je iz Slovenije i Hrvatske dolazilo sve manje novca u savezni budet, Jugoslovenska narodna armija je sredinom marta Predsednitvu Jugoslavije dostavila predlog zakona u "vezi sa tekoama finansiranja JNA". Bio je to znak Slobodanu Miloeviu da se neto mora preduzeti. Zato je on odluio da tenkove koje je provozao po beogradskim ulicama izvede na ulice nekih drugih gradova (naravno, ne Srbije i Crne Gore) i da interesovanje srpskog naroda sa sebe i svog reima prebaci na nekoga drugog. Za ovakav posao Slobodan Miloevi je u Srbiji

mogao raunati na zdunu pomo sa svih strana.

* Citirano na osnovu seanja nekolicine zgaenih uesnika i gledalaca "predstave".

Za Slobu nejedinstveni, za rat jedinstveni

Ve od maja 1990. godine, tj. od godinje skuptine SANU na kojoj je jednoglasno prihvaen predlog da se raspusti aktiv SK i zabrani rad politikih stranaka na Akademiji, ali, naravno, ne i stranako angaovanje akademika van Akademije, stvoreni su prvi formalni uslovi za njihove politike razlike i razlaze. U julu 1990, kada je osnovan SPS, akademik Mihajlo Markovi je postao potpredsednik socijalista, a akademik Antonije Isakovi lan njihovog Glavnog odbora. Razlike su postale jo oiglednije za vreme martovskih demonstracija 1991. godine. Ali, one su postojale samo oko reavanja unutar srpskih problema, dok je po spoljnim pitanjima vladala zadivljujua sloga. Za rat i stvaranje Velike Srbije bili su praktino svi, osim na prste izbrojivih izuzetaka. "U tom smislu nije bilo velike razlike izmeu dve strane u politiki aktivnom lanstvu SANU, iji je rascep iao samo linijom - za Miloevia ili protiv njega. Pitanje 'pogubnosti' postojee Jugoslavije po srpski narod, konc ipiranja 'nacionalnog interesa' na njenim ruevinama i odnosa prema ratu koji je zapoinjao nije bilo sporno. Tako se i desilo da su se pojedini akademici sa Terazija (Matija Bekovi) i Ua (Mihajlo Markovi) ubrzo opet nali zajedno u Francuskoj 7, na zadatku stvaranja jedne srpske drave, iako je Jugoslavija jo postojala, rat jo nije zapoeo, a secesija nije zavrena.") esnaestog marta 1991. godine Slobodan Miloevi je na Beogradskom univerzitetu izjavio da e legalno naoruavati Srbe u Hrvatskoj, a uskoro je usledila i njegova odluka o mobilizaciji rezervnog sastava milicije. Iako je incidenata bilo ve i krajem 80-ih i 1990. godine, pravim i zvaninim poetkom rata na prostorima bive SFRJ smatra se 1991. godina. Prvih dana marta 1991. dolo je do sukoba u Pakracu, a krajem marta, u vreme katolikog Uskrsa, desio se veliki oruani sukob na Plitvicama u kome je bilo rtava i koji mnogi i sa srpske i sa hrvatske strane smatraju poetkom rata u Hrvatskoj. Devetomartovske demonstracije su pokazale da je i u Srbiji postojao potencijal za promene kakve su se dogodile u drugim bivim komunistikim zemljama. Miloevi je, meutim, u odnosu na sve ostale evropske komunistike poglavare bio u prednosti, jer njegov narod i njegova opozicija nisu imali samo je dnu elju razraunavanje sa komunizmom. Kod Srba je postojala daleko jaa elja, a zvala se Velika Srbija. Tokom SO-ih godina seme matanja o velikoj srpskoj dravi posejali su u due Srba oni koje esto nazivamo "intelektualnom elitom". U konkretnom sluaju bili su to prvenstveno pojedini knjievnici, akademici i etvorica buduih episkopa Srpske pravoslavne crkve, takozvani justinovci (na "trolatini srpski cvet") Zahvaljujui upravo toj intelektualnoj eliti i onome to je izniklo iz semena

koje su oni posejali, Miloevi je imao mogunost da sa brojnih problema koji su poetkom 90-ih postojali u Srbiji panju srpskog naroda skrene na neke druge "zanimacije". I tada se potvrdilo pravilo da je jedan od najlakih naina da se dva protivnika bar na kratko pomire i ujedine, pronalazak treeg, zajednikog neprijatelja. I nije trebalo ni mnogo ni daleko traiti. Hrvatska je bila tu, u neposrednom susedstvu, mape su bile tu, istorija i genocid, na koji se uvek moglo pozvati, bili su tu. Trebalo je samo krenuti na posao. Tenkove, koje je u martu 1991. izveo na beogradske ulice i na svoj narod, Slobodan Miloevi nije morao ni da vraa u hangare. Novo nareenje je glasilo - pravac Hrvatska. A dok se ide u "odbranu" srpskog naroda od "ustaa", dok se stvara nova drava i ostvaruje ono to je do tada i za najmonije Srbe bilo neostvarivo, kome je do sitnih, nebitnih zaevica? Kome je do demonstracija, mitinga, nevanih podela na poziciju i opoziciju, komuniste inekomuniste? A pre svega, kome je do lagodnog ivota, j er za velike stvari kao to je Velika Srbija, ovek se mora rtvovati? Na taj nain Slobodan Miloevi je obezbedio mir u sopstvenoj kui, prebacivi sukobe u tue dvorite. Svojim svesnim ili nesvesnim radom za interese Slobodana Miloevia posebno su se isticali pojedini lanovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Biljana Srbijanovi, mlada autorka svetski poznatih dramskih dela ("Porodine prie" i "Pad"), o akademicima nije imala naroito lepo miljenje. Za nju "SANU danas irna tri i po inteligenta. To je dom staraca koji je iz propagandnih razloga prvi patentirao re 'srbofobija', i jo uvek se ne stidi i ima elju da nekome bilo ta objanjava. Veina srpskih akademika treba svaki dan da se pokloni pred Titovim grobom, to im je omoguio da se uvuku u te institucije i imaju tako dobre penzije. Ja sam, inae, protiv akademija, one su uvek konzervativne institucije, uglavnom ne slue niemu i nemaju nikakvu znaajnu svrhu. Ali, neka se ljudi igraju ako to vole."'. Za razliku od drugih domova staraca, u kojima se obino igraju ah, karte i domi ne, a igrai se ne trude da utiu na ivote stotina hiljada ljudi, igre srpskih akademika bile su mnogo opasnije (po druge, naravno, ne po njih). Ideja pojedinaca o sopstvenom znaaju nagnala ih je da se u martu 1991. sastanu kao inicijativni odbor za formiranje Srpskog nacionalnog saveta (SNS), koji je trebalo da bude "vrhovna nacionalna institucija koja e zastupati interese svih Srba bez obzira na to gde ive".Od akademika tom odboru su prisustvovali: Mihajlo Markovi, Dobrica osi, Matija Bekovi... Iste godine 27. marta akademik Mihajlo Markovi je upoznao javnost sa inicijativom da se stvori SNS koji treba da radi na formiranju jedne srpske drave. Ovu inicijativu su podrali i Srpska pravoslavna crkva, najvee naune i kulturne institucije u Srbiji, kao i niz politikih stranaka u Srbiji i van nje. Dobrica osi, koji je bio lan Inicijativnog odbora, obeao je da e izradom deklaracije SNS-a biti ispunjena oekivanja "naeg politikog naroda". Po miljenju Matije Bekovia deklaracija je morala sadravati "ono to je nesporno meu Srbima", pa je on odmah za predsednika SNS-a predloio Tomislava Karaorevia. Da li zbog toga to drugi nisu bili tako monarhistiki raspoloeni poput akademika Bekovia, ili iz nekih drugih razloga, ova akademska "igrarija" zavrila se posle samo tri-etiri meseca. Srpski nacionalni savet se raspao.

Iskopavanje starih rtava i ukopavanje novih

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi, meutim, stvari su shvatali daleko ozbiljnije. Posle devetomartovskih demonstracija i javno iskazane namere predsednika Srbije da naorua Srbe u Hrvatskoj, odnosi izmeu SPC i reima Slobodana Miloevia znatno su se poboljali. Kratko reeno, inilo se da srpsko rukovodstvo ima nameru da ispuni jedan od najvanijih interesa Srpske crkve - to je mogue veu Srbiju. Pojedini episkopi ve tada su poredili novu hrvatsku vlast i dravu sa Nezavisnom Dravom Hrvatskom. U "Pravoslavlju" od 15. marta 1991. godine objavljen je tekst vladike Lukijana slavonskog pod naslovom "Antisrpsko nastupanje ustake drave". Moglo bi se ak rei da je crkvena tampa najvie poradila na ubeivanju srpskog naroda i srpske javnosti u ustatvo novih hrvatskih vlasti. Dajui ogromnu pomo Slobodanu Miloeviu da panju Srbijanaca skr ene sa problema u svojoj kui na probleme u tuim dvoritima, episkopi SPC su sa rei preli na dela. Jo na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora, odranom u maju 1990. godine, zatraeno je "od nadlenih dravnih organa da se omogui vaenje iz jama u toku rata pobijenih i njihovo dostojanstveno sahranjivanje pri hramovima i drugim za to pogodnim mestima". Sveti arhijerejski sabor je smatrao da je "krajnje vreme da se ispuni taj elementarni dug ovenosti i prema nevino pobijenim u toku i posle Drugog svetskog rata, nastradalim u bratoubilakom istrebljenju. Jer, bez mira sa mrtvima i meu mrtvima nema i ne moe biti mira i pomirenja meu ivima." Ovaj zahtev je ponovljen jo dva puta, na vanrednom zasedanju Sabora u decembru 1990. i na redovnom zasedanju Sabora u maju 1991. godine. Ali, izgleda da neko nije eleo da se taj posao obavi u miru i tiini, u dostojanstvenoj atmosferi, kakvu su zasluivali oni zbog kojih je to toboe i injeno. Kao da su ameriki televizijski delatnici u to umeali svoje prste: sve je bilo okrueno kamerama, reflektorima, novinarima. Ljudi su na televizijskim ekranima mogli da gledaju stravine slike sa stotinama lobanja i kostiju poredanih po atorskim krilima. Prilikom vaenja kostiju iz jame Golubinke, u nju su se spustili ak i predsednik SDSa za BiH Radovan Karadi, lan Predsednitva BiH dr Nikola Koljevi i slikar Mili od Mave. U "Pravoslavlju" od 1. decembra 1990. godine, u tekstu pod naslovom "Muenici na vide lu dana", opisano je vaenje kostiju iz poznate jame Jagodnjae (nalazi se u Popovom polju, nedaleko od Ljubinja), duboke oko 50 metara, u koju su ustae bacile oko 1000 pobijenih Srba. U tekstu su, izmeu ostalog, opisani naini na koje su rtve ubijane (hladnim orujem, udarcima tupim predmetima u glav u, sekirama itd.), a naveden je i spisak predmeta naenih u jami (gume ni opanci, duvanske kutije, dugmad, naoare itd.). Povaene su kosti i rtava iz itomislia, Prebilovaca, Ljubinja, Trebinja, Majevice, Banjaluke i dr. Kada je zapoeo rat u Hrvatskoj, iskopavanja kostiju su prestala, kao i pozivi Sabora da se to i dalje radi. Zauujue je, meutim (ili moda nije), da u Srbiji nije obavljeno nijedno od takvih iskopavanja. Naravno, postavljalo se pitanje: zato? U jednom svom tekstu iz 27. novembra 1991. godine, * vladika Atanasije Jevti je objasnio da su ta iskopavanja bila pastirski pokuaj da "rtve svog naroda, koje nisu

samo pobijene nego i obeaene, opojemo i sahranimo i time njihove due i tela oslobodimo posmrtnog muenitva i ponienja. Srpski narod i njegova Crkva ve pedeset godina uju kako krv Aveljeva nevina vie iz zemlje, a Kain ne uje glas Gospoda svoga. Ako ste vi i ostali zapadni svet gluvi za Aveljev krik, episkopi Srpske Crkve i sama ta iva Crkva narodna nisu, i ne smeju da budu gluvi. " Ali, zato onda kosti nisu vaene i na prostorima Srbije? Zar su svi, pa i episkopi SPC, bili gluvi na krike Aveljeve krvi koji su dolazili iz neposredne blizine, a odlino su uli one iz hercegovakih i hrvatskih jama i vrtaa? Upravo je vlad ika Atanasije Jevti naveo neka od mesta u Beogradu i okolini na kojima se nalaze masovne grobnice (na neka od njih on je odlazio i da odri pomen): igralite FK Grafiar, Lisiiji potok, kamenolom kod Topiderskog groblja, igralite kod manastira Vavedenj a na Senjaku, jedna uvala ispod dananje Careve uprije, dunavski ritovi na zemunskoj strani i ispod Dorola itd. (Ovo je samo za Beograd.) Na ovim mestima pokopano je 15.000 - 30.000 ljudi, a leeve su zakopavali zatvorenici koji su dovoeni sa Ade Ciganlije." Kako to da je ovim rtvama bio dovoljan samo pomen, a onima iz jama nije, nego je njihove kosti trebalo vaditi sa dubina od 50 i vie metara? U tom tekom poslu uestvovali su ak i lanovi jednog speleolokog kluba koji je za pruenu pomo od strane SPC odlikovan ordenom Sv. Save I stepena. Na prostoru grada Beograda bile su potrebne samo lopate i nekoliko dobrovoljaca da kopaju bez ikakvog odlikovanja. U svojoj knjizi "Od Kosova do Jadovna", objavljenoj "na Sretenje Gospodnje 1984. godine", vladika Atanasije Jevti kae da se Jadovno (tu je bio smeten zloglasni ustaki logor) nalazi na nadmorskoj visini od 1200 metara i da je put do njega "veoma teak i gotovo nepristupaan. Za pjeaenje je predaleko, a automobilom je krajnje rizino poi". "Na Velebitu u mirne jutarnje ili veernje asove", dodaje vladika, "i najmanji um odjekuje vrlo daleko po istom planinskom vazduhu." Dakle, kosti nesretnika koji su stradali od ustaa nalazile su se u jamama, po ovakvim zabitima u kojima je vladao mir ne naru en ljudskom bukom. Za razliku od njih, po kostima nesretnika koji su stradali od partizana u prvim posleratnim danima i godinama, i koji su sahranjeni po mestima koje je naveo vladika Atanasije Jevti, ljudi etaju, igraju fudbal, a njihovi kuni ljubimci vre nudu. Zar i njihove kosti nije trebalo povaditi i "dostojanstveno sahraniti pri hramovima i drugim za to pogodnim mestima"? Broj rtava ije su kosti povaene iz hercegovakih i hrvatskih jama i vrta a mali je u odnosu na ukupan broj rtava ustakog terora. ta e se desiti sa onima koji su ostali u jamama? Hoe li i dalje biti "obeaeni" i sa "posmrtnim muenitvom i ponienjem"? I zato Srpska pravoslavna crkva po zavretku rata 1995. godine nije podnela zahteve hrvatskim i bosanskim vlastima da se iskopavanja nastave, nego se sasvim uutala ne pominjui vie ni stare ni nove rtve. Jer, valjda, "krv Aveljeva" i dalje "vie iz zemlje", kako to kae Atanasije Jevti. Ili je, moda, prestala da vie kada se videlo koji su bili istinski motivi Srpske crkve, ko se sve sputao u jame, a posebno kada su kosti rtava iz Drugog svetskog rata prekrivene kostima novih rtava, onih iz jugoslovenskog rata od 1991. do 1995. Dan uoi otvaranja redovnog zasedanja Sabora odranog od 9. do 24. maja

1991. godine lanovi Sabora su u Jasenovcu sluili svetu liturgiju. Tom prilikom patrijarh Pavle je rekao da Sabor liturgijsko-molitvenim obeleavanjem 50. godinjice stradanja Srpske crkve i naroda ne eli da podstie zlu krv niti osvetu, nego da se sagledavanjem istine o zlu izbavi od novih zala. U Hrvatskoj, meutim, ove komemoracije nisu shvaene kao to je eleo patrijarh Pavle, nego kao otvaranje starih rana i pravljenje optunice hrvatskom narodu. Inae, poetkom 90 -ih godina kolektivnu odgovornost Hrvata pominjali su mnogi iz Spc. Ali su zato krajem 90-ih upravo srpski episkopi bili najvei protivnici kolektivne odgovornosti i zagovornici teze da za svaki zloin treba da odgovara pojedinac. Sa redovnog zasedanja Sabora 1991. upuena je i poruka pravoslavnom srpskom narodu u kojoj se izmeu ostalog kae: "Svedoci smo da, eto, tek u nae dane hiljade nevino poklanih ljudi izlazi iz tame ponienosti, prezira i zaborava, vaeni iz zabetoniranih jama, ispod zabetoniranih savesti. Dobar je to znak. Jer, pomirenje sa mrtvima - i mrtvih meusobno neophodni je uslov za pomirenje meu ivima." Mesec dana nakon objavljivanja ove poruke pokaza e se da o pomirenju i "dobrim znacima" nije bilo ni govora. U junu 1991, na Vidovdan, zapoeo je "mini rat" u Sloveniji i nagovestio sve budue ratove u bivoj SFRJ. Umesto da izau, hiljade i hiljade novih "nevino poklanih" poele su da ulaze u jame "ponienosti, prezira i zaborava".
* Vladika Atanasije se obraa estorici "pravoslavnih teologa i pisaca iz Pariza".

Slinost izmedu Adolfa Hitlera i svetoga Save

U maju 1991. bilo je jo "dobrih znakova". Posle vie od tri decenije, iz Amerike (iz porte manastira Sv. Save u Libertvilu, kod ikaga) prenete su moti oveka iji je duh suvereno vladao Srbijom od sredine 80-ih godina i oveka koji je nosio odlikovanje nacistike Nemake i koji je u trenutku lucidnosti otkrio da postoje znaajne slinosti izmeu Adolfa Hitlera i svetoga Save; oveka ija se misao mnogima uinila kao dobro opravdanje da srpski nacionalizam 80 -ih i srpski socijalizam 90-ih stope u srpski nacionalsocijalizam (nacizam). Taj ovek bio je vladika iki Nikolaj Velimirovi. Tako je vladika Nikolaj.. posle 35 godina, u Srbiji bio prisutan i duhom i telom (tj. njegovim ostacima). Vraen je mrtav tamo gde sam nije hteo da se vrati iv. Naime, posle Drugog svetskog rata, ne elei da ivi u komunistikoj Srbiji i Jugoslaviji, vladika Nikolaj je otiao u Ameriku. Objanjavajui taj svoj postupak imao je obiaj da kae: "Kada kua gori - poar gasite izvana". Iako je u Srbiji poetkom 90-ih jo uvek vai lo "i posle Tita-Tito", mot i vladike Nikolaja su prenete iz Amerike u nadi da mu mrtvom komunizam u Srbiji nee smetati i da bi, moda, iznutra mogao da ugasi ono to iv nije mogao izvana. Vladika Nikolaj Velimirovi je roen 23. decembra 1880. godine (po starom kalendaru), ili 5. januara 18S1. (po novom), u malom selu Leli nedaleko od Valjeva. Bio je najstarije dete oca Dragomira i majke Katarine, koji su imali jo osmoro dece.

Kada je zavrio osnovnu kolu i gimnaziju, Nikola Velimirovi je pokuao da se upie na Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila zato to je bio sitan telom i uzak u grudima. S mukom je primljen i u Bogosloviju. "Na prijemnom ispitu kod svog episkopa pokazalo se da Nikola ima slab sluh za pevanje, pa jo kada ga je episkop video onako malog, bez obzira na sve bogatstvo njegove due, rekao je: 'ta e nam ovaj? Zato da aljemo ovo slabunjavo dete? Nee izdrati tamo, umree, te emo uzalud baciti pare.' Meutim, de te se nije pokoleb alo, i bilo je primljeno.''U Bogosloviji Nikola Velimirovi je postigao daleko ire obrazovanje od onog koje je predvieno. Mnogo je itao i "prouio Tolstoja, Dostojevskog, ekspira, Pukina, pa i Marksa i mnoge druge svetske pisce i domae pisce i filosofe"." kolovanje je nastavio u Rusiji, Nemakoj i vajearskoj (starokatoliki univerzitet u Bernu), gde je stekao doktorat iz teolokih nauka. Zvanje doktora filozofije stekao je na Oksfordskom univerzitetu. Po povratku u Srbiju, zamonaio se u manastiru Rakovici, pored Beograda, 20. decembra 1909, dobivi ime Nikolaj. Kada je poeo Prvi svetski rat, vlada Nikole Paia ga je poslala da u Engleskoj i Americi diplomatski delu je protiv austrougarske propagande i da afirmie pravednu borbu Srba. Poznati srpsk i naunik Mihailo Pupin, koji se u to vreme angaovao na istom zadatku, rekao je: "Ono to je u srednjem veku za Srbiju uinio sveti Sava pred inostranstvom, to je ovih dana uinio Nikolaj pred Anglosaksoncima." Po zavretku Prvog svetskog rata, dok je jo bio u Engleskoj, Nikolaj Velimirovi je izabran za vladiku ikog (25. marta 1919), ali je ve sledee godine premeten u Ohridsku eparhiju. Nekoliko godina kasnije (1934) vraen je u Ziu. Kada je poeo Drugi svetski rat, Nemci su vladiku Nikolaja stavili u kuni pritvor u manastir Ljubostinju, a onda je 3. decembra 1942. poslat u manastir Vojlovac, blizu Paneva. Godine 1943. u isti manastir doveden je i tadanji patrijarh srpski Gavrilo Doi. Krajem leta 1944. obojicu su poslali u koncentracioni logor Dahau. Na kraju Drugog svetskog rata i patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj zatekli su se u Sloveniji. Posle jednog perioda provedenog u zapadnoevropskim zemljama, patrijarh Gavrilo se vratio u Srbiju i ponovo preuzeo voenje Srpske crkve, dok je vladika Nikolaj odluio da ode u Ameriku. Tu je i umro 18. marta 1956. godine, li ruskom manastiru Sv. Tihona u Pensilvaniji, a sahranjen je u srpskom manastiru Sv. Save u Libertvilu. Mihailo Pupin, naravno, nije bio jedini Srbin koji je izuzetno cenio vladiku Nikolaja i uporedio ga sa svetim Savom. I po miljenju oca Justina Popovia, jednog od najpotovanijih srpskih i uopte pravoslavnih teologa, vladika Nikolaj Velimirovi je bio najvei Srbin posle svetog Save:' akon Radovan Bigovi, profesor Bogoslovskog fak ulteta, naziva ga "bogovidac" i "tajnovidac". Za njega "Nikolaj je uvek mlad i nov. Nikad isti. Uvek aktuelan i savremen."" Za vladiku Lavrentija on je "drugi Hristos",'; a za mitropolita Amfilohija "Zlatoust srpski".'" Prema vladici Nikolaju najuzdraniji je bio patrijarh Pavle koji je za njega rekao samo da je "Veliki saradnik Boiji"." Od sredine 80-ih, kada su u Srbiji poeli intenzivni radovi na tome da "svetina uzme uk" i da se "zanese itav narod", kako je to nekada govorio Laza Kosti," u crkvenim asopisima redovno su objavljivani tekstovi iz pera vladike Nikolaja. U tome je prednjaio "Glas crkve", asopis Eparhije abako-valjevske, iji episkop je u to vreme bio Jovan Velimirovi, neak vladike Nikolaja Velimirovia. Preko ovog asopisa voen je i "obraun sa protivnicima vladike Nikolaja", pokrenuta je "akcija za povratak njegovih motiju iz Amerike", a traeno je i "proglaenje vladike Nikolaja

Velimirovia za sveca",'" lako vladika Nikolaj nije bio kanonizovan, tj. Sabor ga nije proglasio za sveca i uneo u Imenoslov svetih Srpske pravoslavne crkve, mnogima to nije bila prepreka da ga samovoljno nazivaju svecem. "Prilikom proslave prve slave 'Glasa crkve', marta 1986, ikonama na oltaru crkve doda ta je i ikona Sv. vladike Nikolaja".;u On je postao patron i "slava" urednitva koje ga ''proslavlja'' 5/18. marta. Mada ga porede sa svetim Savom i nazivaju najveim Srbinom posle njega, mnogo toga se ne zna o vladici Nikolaju Velimiroviu. U svojoj knjizi "Od sveoveka do bogooveka", akon Radovan Bigovi kae da je malo poznato, ili ak nepoznato, da je vladika Nikolaj Velimirovi nekada bio jedan od najvatrenijih pobornika jugoslovenske ideje.* I kao to se vatreno zalagao za tu ideju, nekoliko godina kasnije isto tako vatreno zalagao se protiv nje. "Jugoslavija je znaila prkos Hristu, prkos Svetom Savi, prkos Srpstvu, prkos srpskoj narodnoj prolosti, prkos narodnoj mudrosti, i narodnom potenju, prkos svakoj narodnoj svetinji - prkos i samo prkos",iz govorio je kasnije ovaj "bogovidac" i "tajnovidac", poto je progledao i prestao i sam da prkosi Hristu i svetom Savi. U svojoj "Azbuci narodne odbrane" vladika Nikolaj je rekao, mislei na Jugoslaviju, da se "narod moe lako prevariti jedanput, tee dvaput, triput nikada". Meutim, kao to se kasnije pokazalo, ovo pravilo nije vailo jedino za srpski narod i srpske voe. Na poetku treeg milenijuma Srbija je davala sve od sebe da ubedi jo jedinu preostalu uz nju, Crnu Goru, da ostane u tom "prkosu Hristu", ili "grobnici" srpstva, kako je vladika Atanasije Jevti nazivao Jugoslaviju. Iako su pojedini episkopi SPC dizali veliku galamu protiv "tree, Miloevieve Jugoslavije", kada su videli da od pripajanja hrvatskih i bosansko-hercegovakih teritorija Srbiji nee biti nita, iznenada su se uu tali. Primirio se ak i vladika Atanasije Jevti, poznat po reenici "U mutnu Maricu svaka Jugoslavija".Svoj odnos potovanja prema gospodinu Vojislavu Kotunici, vladika Atanasije nije promenio ni kada je ovaj od Slobodana Miloevia preuzeo ulogu "grobara"* srpstva. Slino se ponaao i mitropolit Amfilohije koji je otvoreno pledirao za opstanak drave na ijem elu se sada nalazio njegov zet. * * Vladika Nikolaj Velimirovi nije promenio miljenje samo po pitanju jugoslovenske ideje. I svoj nekadanji stav prema Evropi on je pretvorio u potpunu suprotnost. Po reima protosinela (kasnije vladike rako-prizrenskog) Artemija: "U ovom drugom periodu svoga ivota, Nikolaj otura od sebe i svog naroda razne oblike tuintine i povrnog zapadnjatva. Njega u celini obuzimaju i proimaju tople struje Pravoslavlja, oduevljava ga i pleni prekrasni i spasonosni lik Hristov i crkvenonarodna delatnost Svetog Save." Zato je vladika Nikolaj sada poruivao srpskom narodu: "Srbija je sused Evrope, ali Srbija nije Evropa. Neka pomogne Evropi, ako hoe i moe;ali neka se ne uliva u Evropu i ne gubi u Evropi. Reju: neka bude s Hristom, neka se hvali Hristom i niim vie, pa e se nebesna svetlost prosuti pred njom na putu." (Krajem 90-ih mnoge srpske voe, pa i crkvene, Srbima su poruivale sasvim suprotno.) U svom poznatom radu "Rat i Biblija" i z 1931. vladika Nikolaj nije potedeo ni Amerikance: "O, vi Amerikanci, o vi Evropejci! Kako ste mnogo stradali i kako ete mnogo jo stradati! Sva takozvana kultura vaa svela se na borbu za mo, za nadmo". Ipak, deceniju i po kasnije, po zavretku Drugo g svetskog rata, umesto u svoju voljenu Srbiju, vladika Nikolaj je radije otiao u tu i takvu Ameriku.

Najzanimljiviji je bio stav vladike Nikolaja prema jednoj istorijskoj linosti iji su satanski um i ideje koje su iz njega potekle proizveli smrt i pat nje miliona ljudi irom sveta. Naravno, re je o Adolfu Hitleru. Dok je bio episkop ohridski, vladika Nikolaj je, pored srpske, u Bitolju uredio i grobnicu nemakih vojnika. Poto jedan takav hrianski in nije mogao ostati neprimeen, 1934. godine vladik a Nikolaj je za njega dobio odlikovanje nacistike Nemake.St. Ve sledee godine, vladika Nikolaj Velimirovi je napisao jedan rad pod nazivom "Nacionalizam Svetog Save". * I kao to su mnogi njega pored ili sa svetim Savom, vladika je pronaao osobu za k oju je smatrao da takoe zasluuje da se bar po neemu uporedi sa najveim srpskim svecem - Adolfa Hitlera. Ali, kakvu je to slinost vladika Nikolaj video izmeu najveeg srpskog sveca i najveeg svetskog krvoloka? Da li u njihovoj linosti ili u nekom njihovom delu? l.zar je bilo mogue izmeu njih dvojice povui bilo kakvu paralelu, po bilo kom osnovu? Za vladiku Nikolaja, kao to emo videti, jeste. Naime, u svom radu "Nacionalizam Svetog Save" vladika Nikolaj Velimirovi tvrdi da je nacionalna crkva, tj. borba za nju, "osnovu pravog, jevaneljskog i organskog nacionalizma" i da je takvu crkvu srpskom narodu stvorio sveti Sava. Taj posao je on svrio "savreno, svrio ga je bez borbe i bez krvi, i svrio ga je ne jue ili prekjue, nego pre 700 godina. Otuda je nacionaizam srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi." Ono to su Srbi ve poodavno imali, "mnogi, pa i najkulturniji narodi Zapada jo nisu postigli". "Niko od svih cvropskih naroda nije uspeo u potpunosti u tome poslu onako kao to je uspeo Sveti Sava. Pa ni Englezi, ni Skandinavci." Umorivi se "od stranih i stoletnih borbi i napora", mnogi Evropljani "digli su ruke sasvim ne samo od crkve nego i od vere hrianske". "Tada su se intelelektualne i politike voe evropskih naroda reile na korak oajnika, naime: na odvajanje nenacionalne crkve od drave i na stvaranje nacionalizma bez vere." "ta su time postigli sinovi Evrope", pita vladika Nikolaj, i odmah odgovara: "Odvojili su crkvu od drave, ali su odvojili i sebe od naroda. I tako vidimo u tim zapadnim dravama jednu nepremostivu provaliju izmeu inteligencije, koja se trudi poto - poto da ne veruje ni u ta, i naroda, koji hoe poto - poto da odri veru." Ali, dok su intelektualne i politike voe evropskih drava pravile korake oajni ka i stvarale nepremostive ponore izmeu sebe i naroda, u jednoj evropskoj zemlji njen voa nije inio takvu greku. Naravno, re je o Treem rajhu i njegovom fireru (vodu) - Adolfu Hitleru. "Ipak se mora odati potovanje sadanjem nemakom Voi", kae vladika Nikolaj, "koji je kao prost zanatlija i ovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je doao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvaniji posao, koji prilii jedino svetitelju, geniju i heroju. A nama je taj posao svrio Sveti Sava, prvi meu svetiteljima, prvi meu genijima i prvi meu herojima u naoj istoriji." Za ovakav stav vladike prema jednom od najveih zloinaca (ako ne i najveem) u istoriji oveanstva, od boraca za "srpsku istinu i srpska prava" nije se moglo uti. Iako su od polovine 80-ih mnoga dela vladike Nikolaja Velimirovia iznova i iznova izdavana, i mada je nesumnjivo najzastupljeniji crkveni pisac po knjiarama Srbije,

prema njegovoj maloj knjiici "Nacionalizam Svetog Save" ponaalo se ignorantski i maehinski. Nije dozvoljeno Srbima da u punoj meri od najveeg meu sobom (posle sv. Save) saznaju kakav je nacistiki firer bio, tj. kako ga je doivljavao ovaj "bogovidac" i "tajnovidac". Ali, zato se moglo i uti i proitati da je "prema iskazu generala Fan Lera, lino Adolf Hitler naredio da se uhapse patrijarh SPC Doi, mitropolit Zimonji i vladika Nikolaj Velimirovi".'; Posebno je isticano da je vladika Nikolaj, zajedno sa patrijarhom Gavrilom, hio u zloglasnom nacistikom logoru Dahau. Meutim, uz jo nekoliko epskih podataka, pria se uglavnom na tome i zavravala, uz napomenu da su njih dvojica jedini crkveni velikodostojnici u Evropi koji su bili u nekom nacistikom ko ne-logoru. Tokom svog boravka u koncentracionom logoru Dahau, vladika Nikolaj je napisao i knjigu pod nazivom "Govori srpskom narodu kroz tamniki prozor". Jedan od zakljuaka koji bi se mogao izvesti iz pomenutih podataka glasi: lane su bile prie da su vladale strahote u nacistikim koncentracionim logorima. Iz njih su izlazili ivi i oni ije je ulogorenje traio lino Adolf Hitler, i to je jo vanije, u tim konc Iogorima prinudnog rada ili nije bilo ili nije bio toliko naporan, pa su logorai u slobodnom vremenu mogli da se bave i naunim i umetnikim stvaralatvom, tj. mogli su i knjige da piu! Do ovako grotesknog zakljuka moe se doi samo zahvaljujui prikrivanjima, laima i poluistinama, glavnom oruju onih koji su se tokom poslednje dve decenije XX veka predstavljali kao borci za srpske nacionalne interese (poput Hitlera za nemake) i doveli srpski narod na rub propasti. Istina je, meutim, da je vladika Nikolaj Velimirovi u logoru Dahau proveo oko tri meseca, od poetka septembra 1944. do decembra iste godine, kao Ehrenhaftling (poasni zatvorenik).;. Bio je smeten u posebnom delu logora, zajedno sa ostalim uglednim zatvorenicima iz drugih zemalja. Njima je davana ista hrana kojom su se hranili i nemaki oficiri, pa su ak izlazili i u grad pod nemakom pratnjom.('" Od 1943. godine stanje u logoru Dahau za svetenike - logorae "unekoliko se popravilo", kae Branko orevi, vii inovnik Patrijarije, takoe logora, u tekstu "Svetenici u koncentracionom logoru Dahau", objavljenom u "Gla sniku Srpske pravoslavne crkve" jula 1945. godine.!'j To poboljanje se sastojalo u naredbi da se svetenici "ubudue ne alju s raznim transportima, ve da se upotrebe iskljuivo za poslove u logoru". "Svi su morali raditi bez obzira da li je neko od njih episkop, ili je tek dobio prvi in u svojoj Crkvi. Bilo je svetenika i od SO godina starosti, pa su i oni morali raditi, naravno lake poslove u samom bloku (domai rad). Reim koji je vai o za sve internirce, vaio je i za svetenike (logorska disciplina, rad, stan, hrana, odelo j dr.)." Ali, naravno, bilo je i izuzetaka. "Izuzetak je uinjen . prema Njegovoj Svetosti Patrijarhu Srpskom Gavrilu, Njegovom Preosvetenstvu Episkopu Nikolaju i jednom Francuskom Arcibiskupu, koji su, dok ih s ostalim promitentima nisu odveli iz logora u Tirol, iveli odvojeno od nas u tzv. poasnim bunkerima." Deo logora u kome su se nalazili patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj bio je visokim zidom odvojen od dela u kome su se nalazili "obini" zatvorenici i nije bilo dozvoljeno da se sa njima viaju ili sastaju. "Poasni zatvorenici" mogli su da nose svoju odeu, a vladika Nikolaj i patrijarh Gavrilo, za razliku od drugih svetenih lica, nisu morali da se briju i iaju. I ono najvanije, zahvaljujui emu je vladika uspeo za tri meseca da napie svoju

knjigu, nisu bili terani na rad. I jo jedan izuzetak. Od trinaest srpskih pravoslavnih svetenih lica koja su doivela kraj rata u konc-logoru Dahau, njih jedanaest je moralo da saeka da ih oslobode "neobino hrabri i odvani ameriki vojnici" koji su zauzeli logor "na Cveti 29. aprila 1945. godine, u pet i po asova posle podne". Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj Velimirovi to nisu morali da ekaju. Oni su iz logora otili nekoliko meseci ranije sa ostalim "poasnim zatvorenicima", Da li je vladika Nikolaj promenio svoj stav o Adolfu Hitleru, kao to je promenio o mnogo emu drugom tokom ivota, i da li je i posle Drugog svetskog rata firera smatrao za "svetitelja, genija i heroja" slinog sv. Savi, teko je rei. On sam n ikada se nije ogradio od tvrdnji iznetih u knjiici "Nacionalizam Svetog Save". Meutim, jedno je sigurno: vladika je do kraja ivota ostao Hitlerov istomiljenik bar kada su Jevreji bili u pitanju. Upravo u knjizi "Govori srpskom narodu kroz tamniki proz or", koju je 1944. godine napisao u konc-Iogoru, vladika Nikolaj je poruio Srbima i celoj Evropi: "U toku vekova oni koji su raspeli Mesiju Gospoda Isusa Sina boijeg stvorili su od Evrope glavno bojite protiv Boga, a za avola... Sva moderna gesla evro pska sastavili su Zid i koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i trajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveoptu revoluciju, i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Zidova odnosno oca njihova - avola. I to je sve u nameri da Hrista ponize, da Hrista ponite, i da na presto Hrista stave svoga jevrejskog mesiju, ne znajui ni danas da je to sam Satana, koji je otac njihov i koji ih je zauzdao svojom uzdom i bieva ih svojim biem... Ali je za uenje da su se Evropejci krteni miropomazani, potpuno predali Zidovima tako da idovskom glavom misle, idovske programe primaju, idovsko hristoborstvo usvajaju, idovske lai kao istine primaju, idovska gesla kao svoja primaju, i po idovskom putu hode i idovskim ciljevima slue." Ove rei, koje su okarakterisane kao notoran semitizam, vladika Nikolaj Velimirovi je ispisao u svojoj 64. godini ivota. Rei potovanja, pa ak i divljenja, prema liku i delu Adolfa Hitlera, iz knjiice "Nacionalizam Svetog Save", vladika Nikolaj je napisao 1935, dakle u 55. godini ivota, u vreme kada ga "u celini obuzimaju i proimaju tople struje Pravoslavlja, oduevljava ga i pleni prekrasni i spasonosni lik Hristov i crkvenonarodna delatnost Svetog Save", kako ree vladika Artemije. Znai, nisu to bili stavovi nekog "zelenog", ostraenog mladunca koji je ve sutradan mislio, govorio i radio neto sasvim suprotno, nego duhovno zrelog oveka. I pored toga, pojedini srpski episkopi su vladiku Nikolaja Velimirovia nazivali "drugi Hristos" i "Zlatoust Srpski", prozivali ga svecem iako on to nije bio, a njegove misli citirali kao kljune i nepobitne argumente ak i u svojim meusobnim raspravama. Takoe, ono to je drugima pripisivano kao greh, vladici Nikolaju je pratano, ili bolje rei, uopte nije pominjano. Na primer, u jednoj od svojih brojnih javnih polemika, iz novembra 1991. godine, vladika Atanasije Jevti je estorici "pravoslavnih teologa i pisaca iz Pariza" ovako govorio: "Vi ne samo da ne znate ve vas se i ne tiu informacije o pravoj prirodi sukoba i borbi u zapadnim krajevima Jugoslavije, gde vekovima ive u susedstvu Srbi i Hrvati. Vi se iz dobrog zakona na

Zapadu usuujete da drite pridiku srpskim episkopima.,,"(" Iz isto tako dobrog zaklona, sa jo daljeg Zapada, tj. iz Amerike, drao je pridike srpskim episkopima i vladika Nikolaj, ali mu to nije uzimano za zlo. Te pridike su sluane i potovane i pored injenice da mu je posle Drugog svetskog rata za nastavak ivota draa bila Amerika od mnogovoljene Srbije. (Radilo se tu o "ljubavi na daljinu".) Amerika koju su neki nazivali carstvom Jevreja, ili kako bi to vladika Nikolaj rekao "oca njihova avola". I za kraj ove pod ue prie o vladici Nikolaju ("prema svecu i tropar"), recimo da su opravdane rei gospodina Radovana Bigovia koji kae: "Nikolaj je uvek mlad i nov. Nikad isti. Uvek aktuelan i savremen." Zaista, obimno delo vladike Nikolaja Velimirovia nalik je velikoj trnici sa izborom razliitih, pa i sasvim suprotnih ideja. Ako ste neonacista i elite svoje miljenje da potkrepite citirajui neki autoritet koji afirmativno govori o Adolfu Hitleru, zavirite kod vladike Nikolaja i, kao to smo ve videli, nai ete ono to vam je potrebno. Ako ste za ideju jugoslovenstva, protiv ideje jugoslovenstva, za ekumenizam, protiv ekumenizma, za Evropu, protiv Evrope, za humanizam, protiv humanizma itd., itd., kod vladike Nikolaja za svakoga e se pronai poneto. Nikoga on nee ostaviti nezadovoljenim, osim one koji bi moda da o Jevrejima kau neku le pu re.
*"Nikolaj je bio zaetnik i ekumenske ideje o ujedinjenju pravoslavnih i rimokatolika, o kojoj se, u to vreme, nije govorilo meu rimokatolicima". (Sveti knez Lazar, 2 (26)/1999). A evo ta o ekumenizmu kae otac Justin Popovi u knjizi "Pravoslavna Crkva i Ekumenizam"; "Ekumenizam je zajedniko ime za psevdohrianstva, za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem svojim svi evropski humanizmi, sa papizmom na elu. A sva ta psevdohrianstva, sve te psevdocrkve. nisu drugo ve jeres do jeresi. Njima je zajedniko evanelsko ime: svejeres". *"Ko ne razume sudbinu Srba za Jugoslaviju, on sprema nama treu grobnicu. Zato kada bude otcepljen Sandak, videemo kada i kakva e biti ta dogovorena Jugoslavija", govorio je vladika u martu '92. (Borba, 14-15. mart 1992). **Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radovi je stric Zorice Radovi, supruge gospodina Kotunice, tvrdi novinar Petar Lukovi. * Radi se zapravo o predavanju odranom 1935. godine na proslavi "Nedelje pravoslavlja" u Beogradu.

"... ne moemo da vam oprostimo ako nas prisilite da vas ubijamo"

Prenos motiju vladike Nikolaja iz Amerike u Srbiju nije bio jedini dogaaj u maju 1991. koji je nagovetavao burna vremena na prostorima bive SFRJ. Istog tog meseca za episkope SPC izabrani su arhimandrit Artem ije Radosavljevi, nastojatelj manastira Crna reka, i arhimandrit Atanasije Jevti, dekan Bogoslovskog fakulteta SPC u Beogadu. Iako je imao sline kvalitete kao njegova braa knjievnici mitropolit Amfilohije i vladika Irinej Bulovi, vlada miljenje da je Atanasije Jevti na izbor za episkopa morao malo da saeka zbog svog otrog jezika, a posebno zbog kritinosti prema reimu Slobodana Miloevia koju je poeo da ispoljava poetkom 90 -ih. Bez

obzira na to da li je vladiku Atanasija i vladiku Artemija iza brao iskljuivo Duh sveti ili se i aktuelna vlast o tome poneto pitala, njihov ulazak u episkop at Srpske pravoslavne crkve mogao bi se prokomentarisati reenicom "estoki muevi za estoka vremena". Arhimandrit Artemije Radosavljevi rukopoloen je za episkopa.rakoprizrenskog u junu 1991. godine. Njegovu hirotoniju (rukopoloenje) pratili su i mnogi drugi dogaaji. Jedan od njih bio je i knjievni as na kome su uestvovali sva trojica njegovih "kolskih drugova", tj. uenika oca Justina. Ali tu se na ao i Radoslav Zlatanovi, pesnik koji je meu prvima reagovao na pojavu Slobodana Miloevia i ve 1987. godine napisao mu onaj uveni hvalospev nazvan "Himna na ledini" ("Ali pristie lep mladi govornik! Sunce koje zalazi pali mu nakostreenu kosu..."). Ipak, glavni medijski dogaaj 1991. godine, i to ne samo crkveni, bila je sveanost rukopoloenja i ustolienja Atanasija Jevtia za episkopa Banatske eparhije. Iako je vladika tokom martovskih demonstracija otro napao srbijanske i jugoslovenske vlasti zbog "terora nad srpskom decom", u julu te iste godine izgledalo je da su sve nesuglasice vetrom odnesene. Kao to rekosmo, shvativi da ekonomski i politiki sve nezadovoljniji narod u Srbiji mora zabaviti neim van kue, kako bi u njoj sauvao mir, Slobodan Miloevi je odluio da iu interesovanja svojih graana u potpunosti prebaci u susednu Hrvatsku. Oratori koji su uticali na raspoloenje javnosti, poput Atanasija Jevtia, Miloeviu su bili i te kako potrebni za posao u koji je odluio da krene. Tako je 7. jula 1991. godine, na Ivanjdan, u katedrainom hramu u Vrcu arhimandrit Atanasije Jevti hirotonisan i ustolien za episkopa Banatske eparhije. Sveanost hirotonije novoizabranog episkopa banatskog razlikovala se od drugih i imala je ak i dozu glamura. Zapoela je dolaskom sveane povorke fijakera koju su predvodila dvojica konjanika i kolona automobila. Meu onima koji su uveliali ovaj dogaaj bilo je mnogo gostiju iz svih krajeva bive Jugoslavije, ali i iz inostranstva: Jerusalima, Carigrada, Moskve, Atine, Temivara, Bukureta i sa Svete gore. "Ne pamti se u Vrcu ovoliko naroda i tako znamenitih gostiju na jednoj crkvenoj sveanosti", rei su Hadi Dragana Antia, koji je sa ovog dogaaja izvetavao za "Politiku". * "Prvi put na uvoenju u tron episkopa Srpske pravoslavne crkve prisustvovali su i narodni poslanici Skuptine Srbije, prvaci stranaka, meu kojima smo videli Milana Babia iz Knina, Mirka Jovia iz Nove Pazove, arka Gavrilovia i Milana Komnenia iz Beograda, pisce lanove Udruenja knjievnika Srbije, Dragana Dragojlovia, ministra za vere u vladi Srbije..." Ako ima bar malo istine u onoj narodnoj "S kim si, takav si", imena prisutnih politikih prvaka bila su sasvim dovoljna za pretpostavku ta se oekuje od novoizabranog vladike banatskog. I mora se priznati da je vladika Atanasije ispunio ta oekivanja. Slobodan Miloevi je mogao da bude apsolutno zadovoljan. U besedi koju je odrao prilikom svog rukopoloenja, vladika Atanasije Jevti je komuniste pomenuo samo jednom - rekavi da je "krten od strica, svetenika Miloa Jevtia... ubijenog od komunista, nedunog, 1945. godine, da mu ni grob ne znamo do danas"' Na taj nain, oni koji su samo tri meseca ranije vrili "teror nad srpskom decom" (govorio je tada Atanasije Jevti) i izvodili tenkove na sopstveni narod, nisu vie bili

glavni neprijatelji Srba, Neprijatelji su sada bili neki drugi i nalazili su se negde drugde, "Ponovo je srpski narod na krstu i na Kosovu i Metohiji, i u Dalmaciji, i Krajini, i Slavoniji, i Baniji, Lici, Kordunu, Sremu, Bosni i Hercegovini. To je narod koji je navikao krst nositi, jer krst nositi nama je sueno, Ovog asa, molim se da Bog dii da taj krst nosimo dostojno kako smo ga nosili i do sada. I da moemo rei drukije nego to je rekla mudra Jevrejka* zlobnim i agresivnim muslimanima: 'Pratamo vam to ste nas ubijali, ali ne moemo da vam oprostimo ako nas prisilite da vas ubijamo.'* * (Ve te iste godine se pokazalo da nismo mogli da im oprostimo, i to estoko nismo mogli.) Sveanost svog rukopoloenja vladika Atanasije je iskoristio da Hrvatima i Muslimanima poalje sasvim jasno upozorenje: "To je danas opasnost pred mojim raspetim narodom, manje ovde u Banatu, ali i ovde je saraspet svaki pravoslavni Srbin sa raspetim narodom od Kosova do Jadovna , naroito od Krajine do Borova. Neka bi Bog dao da to raspee dovede u vaskrsenje, a ne samo vaskrsenje nas, nego i onih koji, navodno, u ime Hrista ustadoe protiv krsta sa tri prsta. To su radili i, naalost, vekovima saraivali sa polumesecom protiv srpskog krsta sa tri prsta. Al' ne ree Ture, ako Bog da, govorili smo pet vekova. To isto i danas kaemo i poruujemo da smo 'kadri stii i utei i na stranom mestu postojati'. " Nastavivi svoju besedu u epskom stilu, vladika Atanasije se zahvalio' jedno m od prisutnih gostiju, mitropolitu Pergamske apokaliptine crkve u Maloj Aziji gospodinu Jovanu, ali i njegovom narodu iji su pripadnici "takoe, ugroeni od istog polumeseca, islamskog agresivnog, i od lukave i podmukle i nikada Pravoslavlju prijateljske Evrope. Bolja joj je i laka prijateljska Turska i islamska bratija, nego po krstu i veri Pravoslavna istona crkva..."Ovo insistiranje vladike Atanasija Jevtia na "polumesecu, islamskom agresivnom" nagovetavalo je dalje tokove ratnih zbivanja na prostorima bive SFRJ. Bilo je, dakle, jasno da je Hrvatska tek meustanica na putu do matane Velike Srbije; na putu koji je trebalo da se zavri u Bosni i Hercegovini. Rukopoloenjem Atanasija Jevtia za episkopa banatskog (7. jula 1991. godine), u vrhu Srpske pravoslavne crkve nali su se svi aci oca Justina Popovia. Njih etvorica, uz Njegovu svetost patrijarha srpskog gospodina Pavla, predstavljali su "idejni sinod" SPC i glavne duhovne putovoe u poslednjoj deceniji XX veka. Taj put, kao to svi videsmo, zavrio se jednim od najveih istorijskih padova i neuspeha kako Srpske crkve tako i celokupnog srpskog naroda.

* U to vreme Hadi Dragan Anti je bio i lan ureivakog odbora "Pravoslavlja", novina Srpske patrijarije. Inae, sveanosti rukopoloenja vladike Atanasija Jevtia u "Politici" je posveen prilian prostor i panja, to bi svakako bilo nezamislivo da se vladika nalazio u nemilosti Slobodana Miloevia. * Golda Mejer-nekadanji premijer Izraela. **Slino upozorenje poslao je i knjievnik Danko Popovi, rekavi u jednom intervjuu za "Glas crkve" da se strano boji Hrvata, "da nas ne navedu na zlo, da u nama ne narue nae iskonsko, svetosavsko dobrotoljublje. bogoljublje, da nas ne izgnaju iz Hristovog vinograda i nateraju na opasne poslove osvete...", Popovi im je poruio da e se dogoditi Jasenovac za Jasenovac, jer Srbi ovoga puta ne bi mogli da oproste. (SSR, Radmila Raki, Crkva i 'srpsko pitanje').

Opasne akademske igrarije

Dvadeset sedmog juna 1991. godine zapoeo je rat u Sloveniji koji je potrajao samo deset dana. Posle poraza i ponienja jugoslavenske armije potpisan je sporazum kojim je bilo predvieno da se u naredna tri meseca jedinice JNA povuku iz Slovenije. Na taj nain Slovenci su se otcepili od SFRJ plativi za to mnogo ma nju cenu nego to su Hrvati i Bosanci uskoro poeli da plaaju. Razlog je bio jednostavan u Sloveniji je ivelo malo Srba, pa crtai mapa Velike Srbije nisu pretendovali na prostore ove bive jugoslovenske republike. U svojoj knjizi "Poslednji dani SFRJ", Borisav Jovi, bivi predsednik Predsednitva SFRJ i u to vreme "drugi ovek" Socijalistike partije Srbije, otkrio je ta je tadanji vojni vrh predlagao za reenje problema u zemlji: "Organizovati masovne mitinge u Hrvatskoj protiv HDZ -a, BiH dii na noge mitingom 'Za Jugoslaviju', a u Makedoniji ii na koncept mitinga za ruenje probugarskog rukovodstva. Ii na masovne mitinge podrke u Srbiji i Crnoj Gori. Zabraniti okupljanja na Kosovu."'" Naravno, "drugi ovek" SPS -a morao je da se posavetuje sa "prvim ovekom"; "Konsultujem Slobodana Miloevia o planu vojske... On smatra da je sve to dobro, izuzev to Sloveniju treba ostaviti na miru. Samo Hrvatsku treba tretirati." (Kasnije je odlueno da se i Makedonija "ostavi na miru".) Zajedniki cilj vojske i rukovodstva Srbije bio je da se "brane budue granice Jugoslavije" kao "trajne", a da se Slovenija "iskljui" iz Jugoslavije. Zato je jedino reenje bilo, kae dalje Borisav Jovi, da "intenzivno izbacujemo iz vojske Hrvate i Slovence, da povlaimo vojsku na teritorije koje emo definitivno braniti...". U Srpskoj pravoslavnoj crkvi verovatno su znali za ovakva razmiljanja dravnih rukovodstava Jugoslavije j Srbije. Ona su u potpunosti odgovarala matanjima crkvenih velikodostojnika (i mnogih drugih, naravno) o "ujedinjenim srpskim zemljama". Mada je srpskim episkopima i te kako bilo jasno da je Slobodan Miloevi autokrata i da je i dalje "komunjara" (Atanasije Jevti), oni do jeseni 1991. o komunizmu, boljevizmu, titoizmu i njihovoj pogubnosti za srpski n arod skoro da uopte nisu govorili. Glavne teme duhovnih pastira bili su tada ustae i genocid nad Srbima u NDH. U tom periodu na istom zadatku su se nalazili i lanovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Posle one njihove neozbiljne igrarije iz marta 199 1. (trajala je itava tri meseca), koja je pompezno nazvana "Srpski nacionalni savet" i bila zamiljena kao "vrhovna nacionalna institucija koja e zastupati interese svih Srba bez obzira na to gde ive", u septembru su akademici zapoeli novu igru. Ovoga puta osnovali su Srpski sabor (SS). To je trebalo da bude "udruenje nezavisnih naunika, pisaca, umetnika i intelektualaca za unapreenje i zatitu srpskih narodnih interesa". Ujedno, Sabor je trebalo da predstavlja zamenu za SNS, kako ree akademik Pavle Ivi, predsednik SS-a, obeavi da e se ispraviti greka od pre est meseci, kada je "osnivanje sline organizacije propalo zbog stranakih i linih antagonizama". Naravno, ni ovo obeanje, kao ni mnoga druga koja su srpski akademici dali tokom devedesetih godina, nije ispunjeno. Sabor je kratko postojao i samo se nekoliko puta oglasio. Ipak, za to vreme je uspeo da obavi jedan znaajan projektantski posao izradio je etnike karte koje su ocrtavale buduu srpsku dravu i predao ih Kongresu srpskih intelektualaca odranom u Sarajevu, nedelju dana pred poetak sukoba u BiH.7I Poznato je kako se zavrila i ova crtaka igrarija.

Ubrzo po zavretku rata u Sloveniji, jedinice JNA su iz Srbije ule u Baranju i odatle sve jae tukle po Vukovaru, Osijeku i Erdutu , dok je avijacija napadala vukovarska sela. Do kraja avgusta, JNA je u potpunosti zauzela Baniju i Baranju, prognavi iz banijskih sela sve Hrvate. Istovremeno, nekoliko stotina tenkova i hiljade vojnika koji su se do tada nalazili na granici sa Hrvatskom uli su u Istonu Slavoniju i zauzeli veinu vukovarskih sela, ime je praktino zapoeo opti (vazduni, tenkovski i peadijski) napad na Vukovar. Ovaj grad je bio okruen barikadama podignutim u okolnim selima u koja su brodovima i kamionima iz Srbije d ovoene ogromne koliine naoruanja. U Borovom Selu je odran takozvani miting podrke Predsednitvu Jugoslavije za mirno reavanje jugoslovenske krize, na kome su govorili Vojislav eelj i Milan Paroki i podrali odluku o pripajanju tih oblasti Srbiji. U selima vukovarske optine mukarcima je deljeno oruje i uvebavani su, a ene i deca su evakuisani u Vojvodinu. U tom periodu najbrojnija srpska paravojska na teritoriji Vukovara bili su eeljevi etnici, a najvie ih je bilo stacionirano u Borovom Sel u. Upravo tu se 2. maja 1991. i dogodio incident, kada su eeljevci u dva navrata iz za sede napali hrvatske policijske patrole. To je trebalo da bude znak hrvatskim vlastima da njihova policija nema vie ta da trai na tim prostorima. Rezultat je bio 14 ubijenih i masakriranih i 23 ranjena hrvatska policajca.''Vojislav eelj je kasnije priao da oni hrvatske policajce nisu masakrirali, nego da su od MUP -a Srbije dobili tompsone koji tako jako udaraju da rtvi od toga ispadaju oi.'.' (Da li je ova eeljeva tvrdnja imala istu ozbiljnost i verodostojnost kao i ona da advokata Nikolu Barovia nije pretukao njegov (eeljev) telohranitelj nego da se "ok1iznuo na bananu"?) Poetkom oktobra JNA je krenula i sa jakim topovskim, vazdunim i pomorskim napadima na Dubrovnik, gaajui pri tome i njegovo starogradsko jezgro. Sredinom istog meseca zauzet je Cavtat, to je znailo da se JNA nalazi na prilazima ve opkoljenog Dubrovnika. Zauzimanje Cavtata ostalo je poznato po slikanju crnogorskih "junaka" u bazenima vila Tereze Kesovije i Gorana Milia, kraama televizora, zavesa i drugih stvari koje su kasnije budzato prodavane po Nikiu i drugim gradovima Crne Gore. Od tada potie i izraz "crnogorski pancir" koji je oznaavao dva povezana pruta prebaena preko ra mena tako da jedan pada preko grudi, a drugi preko lea. Za razliku od ranijih redovnih saoptenja povodom brojnih deavanja, tokom ratnih meseci 1991. godine Akademija se nijednom nije oglasila. SANU je utala kada je zapoeo rat u Sloveniji, utala je i kada je bombardovan i granatiran Dubrovnik. Ali su zato govorili njeni poje.dini lanovi. Matija Bekovi, na primer, u svojoj besedi na Drugom kongresu srpskog ujedinjenja u ikagu, odranom 5. novembra 1991, rekao je: "...iz oplakivanja gradova koji nisu postradali vidi se ravnodunost prema hiljadama ljudi koji su pobijeni. Ispada da bi Hitler, da se -sklonio u Dubrovnik, bio pod zatitom UNESCO-a."" (Akademik Bekovi nije precizirao ta bi trebalo initi da je, na primer, vladika Nikolaj Velimirovi po nudio Adolfu Hitleru utoite u Zii, Studenici ili Hilandaru. ) Matija Bekovi nije bio jedini akademik koji se pozabavio problemom Dubrovnika. I Radovan Samardi, koji je nekada puno vremena provodio u dubrovakom arhivu i znalaki pisao o tom gradu, o setio je potrebu da iznese neka najnovija otkria svojih poslednjih istraivanja: "Situacija za Dubrovnik nije opasna. To je prostituisani grad hotelijera, gde dolaze amerike babe, britanski pederi, glupi Francuzi inemake daktilografkinje."

O nasilju srbijanskog i jugoslovenskog rukovodstva nad pripadnicima drugih naroda, Akademija nije samo utala. Ona je i uutkivala. I to ljude iz svojih redova, koji su eleli da izraze negodovanje zbog varvarizma iskazanog u bombardovanju gradova na prostorima Republike Hrvatske. U novembru 1991. godine 18 lanova SANU uputilo je apel javnosti za mirno reenje sukoba u Jugoslaviji. U tom apelu izmeu ostalog je stajalo: "Ne verujemo u svrsishodnost ovog rata. Ne verujemo u one koji ga vode. Ne verujemo u one koji ga, svesno ili nesvesno, potpiruju. Ne verujemo u pobede koje vode u nove ratove." Meutim, na redovnoj sednici SANU odranoj 23. novembra 1991. godine, Akademija se ogradila od ovog antiratnog apela tvrdnjom generalnog sekretara Dejana Medakovia da on ne pre dstavlja stav institucije ve samo potpisnika. Dakle, institucija, to jest veina akademika mislila je da je taj rat svrsishodan, verovala je u one koji ga vode, verovala je u one koji ga svesno ili nesvesno potpiruju, i verovala je u one toboe dobijene b itke koje su vodile u siguran gubitak rata. Kada se situacija u Hrvatskoj zaotrila, i kada je u septembru 1991. hrvatsko rukovodstvo donelo odluku o blokadi kasarni i preuzimanju oruja od JNA, oni koji su "brinuli" o srpskom narodu (a meu njima su akad emici zauzimali jedno od najistaknutijih mesta) proisti li su grla i ponovo se oglasili. SANU je prvo izdala saoptenje o ugroenosti spomenika kulture (15. oktobra 1991), a potom je 16. oktobra* objavila pismo upueno svetskoj javnosti. Pismo je naslovlj eno "Nekoliko osnovnih injenica o poloaju srpskog naroda u Hrvatskoj". Osim manje -vie poznatih detalja, akademici su objasnili i Srbima i celom svetu da "svojom antisrpskom propagandom hrvatska dravna vlast nastoji da us meri meunarodno javno mnjenje protiv srpskog naroda koji ivi u Hrvatskoj i protiv Srbije, i da isto dejstvo postigne meu etnikim manjinama, neprijateljski nastrojenim prema Srbiji Albancima na Kosovu, Muslimanima koji ive u Srbiji i Maarima u Vojvodini"." Osnovni zakljuak tog pisma glasio je: "...srpski narod (je) doao do vrstog uverenja da njegov ivot u okviru Hrvatske nije mogu." Jedan od najupornijih, ali i najkompetentnijih zastupnika teze o nemogunosti zajednikog ivota Srba i Hrvata nesumnjivo je bio akademik Vasilije Kresti. Re ovog naunika imala je po tom pitanju posebnu teinu, jer je bio istoriar i ekspert za odnose Srba i Hrvata u Hrvatskoj. "Po mome dubokom uverenju, zajedniki ivot je nemogu", govorio je 1991. akademik Kresti. "I bilo bi dobro i za hrva tski i za srpski narod kada bi se nala neka mea. Teko je da prognoziramo u ovom asu, ali sam uveren da ako to tako ne reimo imaemo permanentan rat."Akademik Kresti je apsolutno bio u pravu. Meda je naena i tako je izbegnut permanentni rat. Jedini problem je bio taj to mea nije ila kuda su planirali akademik Kresti i drugi crtai velikosrpskih mapa. Ali, i da je mea napravljena po elji akademika Vasilija Krestia i njegovih istomiljenika, bilo bi odreenih tekoa, jer vei deo srpskog naroda u Hrvatskoj iveo je u velikim gradovima: Zagrebu, Splitu, Rijeci, a ne ukrajinama. Akademik je, meutim, imao reenje i za taj problem: "Znate, to je ono pitanje odnosa 'urbanih' i 'ruralnih' Srba. Ja sam oduvek smatrao da je vrlo vano da, ako ve ne moemo zajedniki da ivimo, izdvojimo delove u kojima je srpsko stanovnitvo veinsko.

Time se moe reiti i pitanje 'urbanih' Srba. 'Urbani' Srbi, ako ostanu u Hrvatskoj ovakvoj kakva je, nedemokratskoj, ili e postati Hrvati ili e morati otii iz gradova, to se delimino ve i deava."'" Naglasivi da je razdvajanje onaj maksimum za koji Srbi u Hrvatskoj treba da se izbore, akademik Kresti je zakljuio: "Ako to nije mogue, postavlja se pitanje moemo li mi uopte razgovarati o neemu drugom. ta e re i taj narod tamo kojem prete unitavanje i iseljavanje? Oni jednostavno ne mogu da prihvate drugo reenje. Ja znam da je svaka pomisao na rat gotovo idiotska, ali taj narod je ugroen, njemu su potrebne vee garantije od onih koje mu se nude u Hagu." Dakle, prema zamisli akademika Vasilija Krestia, srpska veina koja je ivela po velikim gradovima Hrvatske, i nauila se na lagodonosti urbanog ivota, trebalo je da zapone sa preseljavanjem iz gradova kao to su Zagreb, Split, Rijeka u krajike vrleti kod svoje srpske brae i da uiva u svim blagodatima tih prostora. Tu bi se, ujedno, oseali i mnogo sigurnije. Ludost jedne ovakve ideje mogla se prikriti jedino opredeljenjem za rat, tj. idejom koja je, kao to ree i sam akademik Kresti, bila "gotovo idiotska". U ne ba sjajnoj ponudi koju je srpski narod te godine dobijao od svoje duhovne, naune, umetnike i politike inteligencije, dakle, izmeu ludila i idiotizma Srbi su se 1991. opredelili za idiotizam.

* Ovo pismo je objavljeno 16. oktobra '91. u " Politici", ali je Dejan Medakovi, tadanji generalni sekretar. a sadanji predsednik SANU, rekao da je pismo napisano jo 9. septembra '91. godine.

Srpski patrijarh poduava britanskog lorda

"Ali vam kaem da e za svaku nekorisnu re, koju izgovor e ljudi, odgovarati na dan suda; jer e po svojim reima biti opravdan, i po svojim reima biti osuen (Mt. 12, 36-37)," U jesen 1991. godine veina uticajnih Srba svojski se trudila da svoj deo posla za dobrobit srpstva i otaastva obavi na najbolji mogui nain. Granatiranjem i bombardovanjem Vukovara oficiri JNA su obavljali poslednje radove na potpunom unitenju tog grada. Ruili su redom, bez obzira na to da li se radilo o bolnici, obdanitu, crkvi, stambenom objeku. Pojam "kolateralne tete" njima je bio nepoznat; jednostavno, cilj napada bio je ceo grad. Na ovakvoj temeljitosti, kakvu su nad Vukovarom pokazale srpske vojskovoe, mogli su samo da im pozavide NATO oficiri tokom agresije na Jugoslaviju. Istovremeno, akademici, naunici svih vrsta, knjievnici, pesnici, astrolozi, slikari, bive kafedije, zubari i naravno episkopi SPC "bombardovali" su mozgove Srba tvrdnjama da im nema vie zajednikog ivota sa Hrvatima. Zahvaljujui prvenstveno njima Miloevi je uspeo da nezadovoljstvo stanjem u S rbiji pretvori u nezadovoljstvo stanjem u susedstvu, tj. u republikama bive SFRJ. Zapravo, nezadovoljstvo je preblaga re. Harangiranjem masa i napujdavanjem "zlih duhova"

(ili "bijesova", kako je na hrvatskom glasio naziv jednog od dela F. M. Dostojevskog), raspoloenje srpskog naroda je dovedeno na nivo masovne histerije. Na radiju niste mogli sluati pevae iz Hrvatske, bez obzira na to da li su Srbi ili Hrvati. Na televiziji su ile popularne emisije, poput "Minimaksovizije" u kojoj je voditelj Milovan Ili Minimaks predsednika Hrvatske Franju Tumana nazivao iskljuivo "Sranjo" Tuman, uz aplauze i smeh publike. U pomenutoj popularnoj emisiji, Vojislav eelj je govorio o klanju Hrvata zaralim kaikama, osvajajui simpatije srbijanskog glasakog tela i sve vei broj poslanikih mesta u Skuptini Srbije za svoju Srpsku radikalnu stranku. Ovoj brojnoj ekipi, angaovanoj na modeliranju svesti srpskog naroda, prikljuio se na kraju i Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle i tako celoj toj dobro isplaniranoj akciji dao jedan poseban duhovni peat. Na naslovnoj strani "Pravoslavlja" od 1. novembra 1991. godine objavljeno je patrijarhovo pismo lordu Karingtonu, tadanjem predsedniku Meunarodne mirovne konferencije o Jugoslaviji (u Hagu). Poruka ovog pisma mogla bi se izraziti u dva stava koji glase: "Srbi vie ne mogu da ive zajedno sa Hrvatima" i "Delovi Hrvatske moraju biti pripojeni matici srpskog naroda, Republici Srbiji". Komentar ljudi koji za ovo patrijarhovo pismo nisu znali i kojima smo iz njega citirali pojedine delove obino se sastojao u staroj dobroj frazi da je to "izvaeno iz konteksta". Da bismo ovakvu jednu primedbu otklonili, pismo Njegove svetosti dajemo u celini. Ne samo zato to nije odvie dugako ve i zbog toga to su u njemu sadrane osnovne ideje svega onoga to je u Srbiji pripremano tokom 80-ih, a to se pokualo ostvariti tokom 90-ih godina. Bio je to jedan od najznaajnijih i najindikativnijih dokumenata o tom vremenu i stanju svesti i savesti u Srbiji. Prvi deo patrijarhovog pisma (otprilike jedna treina) predstavlja kratak istorijski osvrt na stradanje srpskog naroda u NDH za vreme Drugog svetskog rata i trebalo je da poslui kao temelj i osnovni argument Njegove svetosti za sve one zakljuke koje e kasnije izvesti. Evo kako taj prvi deo pisma glasi: "Kao vekovni uvar srpske duhovnosti i srpskog nacionalnog i kulturno istorijskog identiteta, Srpska pravoslavna crkva je posebno zabrinuta za sudbinu srpskog naroda u ovom prelomnom asu. Po drugi put u ovom veku srpski narod je suoen sa genocidom i izgonom sa teritorija na kojima je vekovima iveo. Prvi put se to dogodilo tokom Drugog svetskog rata, pod tzv. Nezavisnom Dravom Hrvatskom,' kvislinkom i faistikom tvorevinom nacistike Nemake i faistike Italije. Tom prilikom, preko 700.000 Srba zaklano je i umoreno. Srbi su liavani ivota i na druge, po pravilu surove, naine u Jasenovcu i drugim logorima smrti i u brojnim jamama i ponorima. U takvim jamama neki od njih i danas poivaju, a poneki iz jama izbavljeni jo su i danas ivi svedoci tog stradanja i pakla. Sve ovo je injeno prema programu stvaranja etniki iste Hrvatske i zatiranja svih Srba, to je najbolje izloio ustaKi ministar bogotovlja i nastave doglavnik Mile Budak, koji je rekao: 'Jedan dio Srba emo pobiti, drugi raseliti, a ostale emo prevesti u katoliku vjeru i tako pretopiti u Hrvate.' Bitan deo tog zloinakog nauma bilo je nasilno pokrtavanje pravoslavnih Srba, to je provodila Katolika crkva u Hrvatskoj.

Provoenje tog zloinakog plana iznenadilo je ak i specijalnog nemakog poslanika Hermana Nojbahera, koji je na sledei nain izvetavao svoje pretpostavljene: "Recept za pravoslavce ustakog voe i poglavnika Ante Pavelia podsea na najkrvavije ratove koji se pamte: 'jedna treina mora se pokatoliiti, jedna treina mora napustiti zemlju, jedna treina mora umreti!' Poslednja taka programa bila je sprovedena... Na osnovu izvetaja koji su doprli do mene, cenim da je broj onih koji su goloruki poklani, tri etvrt miliona'. Tako su Srbi postali 'divlja za odstrel', spiskovi smrti bili su gotovo beskrajni." Posle ovog uvodnog dela pisma sledila su tumaenja, uputstva i zahtevi kojima je patrijarh Pavle precizno odreivao ta "treba", ta "ne moe" i ta "mora" dalje da se ini. Pogledajmo zato kakve su bile poruke Njegove svetosti britanskom lordu i celom srpskom narodu. "Sa ponovnim proglaavanjem nezavisnosti Hrvatske i izriitim priznanjem njenog predstavnika Franje Tumana da je tzv. NDH njena pretea u tom navodno neprekinutom hilja dugodinjem kontinuitetu hrvatske dravnosti, zapoelo je novo, a po moguim posledicama moda i pogubnije stradanje Srba u Hrvatskoj. Ti nai sunarodnici, iste vere i krvi, suoeni su sa sledeim kobnim izborom: ili e se orujem u ruci izboriti za opstanak u istoj dravi sa maticom srpskog naroda, ili e biti prisiljeni da se iz te nove Nezavisne Drave Hrvatske pre ili posle isele. Treeg nema. Za to ih srpska drava i srpski narod moraju zatititi svim legitimnim sredstvima, ukljuujui i oruanu samoodbranu srpskih ivota i svih srpskih krajina. Teritorije na kojima je srpski narod vekovima iveo i na kojima je aprila 1941. imao etniku veinu pre genocida izvrenog nad njim od strane hrvatskih kvinslikih vlasti, ne mogu ostati u sastavu bilo kakve nezavisne Hrvatske, ve sc moraju nai pod zajednikim dravnim krovom sa dananjom Srbijom i svim srpskim krajinama. Vreme je da se shvati da rtve genocida i njegovi negdanji, a moda i budui, vinovnici ne mogu vie ivcti zajedno. Posle Drugog svet skog rata niko nije prisiljavao Jevreje da ive zajedno sa Nemcima u istoj dravi. Srbi su, meutim, bili prisiljeni da ive zajedno sa Hrvatima, dodue u okviru Jugoslavije kao zajednike drave u kojoj je Hrvatska bila samo jedna od est federalnih jedin ica. Granice te Hrvatske nisu ni istorijske ni etnike, nego odreene voljom Josipa Broza - Tita, voe komunistike revolucije u Jugoslaviji, a Hrvata po narodnosti. Onog trenutka kad su Hrvati proglasili nezavisnost takve Hrvatske, Srbi u Hrvatskoj su, ko ristei to isto pravo naroda na samoopredeljenje do otcepljenja, odluili da ive u krnjoj Jugoslaviji, odnosno u dravi u kojoj e biti matica srpskog naroda. U protivnom, pre ili posle bili bi izloeni zatiranju svog nacionalnog identiteta, svoje vere i imena, a moda i progonstvu i fizikom istrebljenju. Onima koji su vekovima unijatili i pokrtavali, a u Drugom svetskom ratu i fiziki zatirali Srbe samo zbog toga to su Srbi i pravoslavni, vie se ne moe verovati. Tu stranu istinu treba da shvate i svi dosadanji Jugosloveni i civilizovana Evropa. Srpska pravoslavna crkva ovim se ne zalae samo za istorijska i demokratska prava srpskog naroda ve eli da stane na stranu pravde i istine, univerzalnih i hrianskih principa, na kojima bi morali da se zasnivaju odnosi meu ljudima i narodima. Srpska pravoslavna crkva se zalae za potovanje interesa hrvatskog naroda, ali

da se na isti nain uvaavaju i ivotni interesi srpskog naroda. Zalaui se za ove principe, molimo Vas da se i Vi zalaete za njih, kako bi se dolo do pravednih reenja i kako ne bi ogreili due. U duhu svoje izvorne misije, Srpska pravoslavna crkva, svi njeni arhijereji, klirici i mirjani, molie se i mole se Bogu za mir u ovoj napaenoj zemlji."

Ko je koga naterao na zajedniki ivot

U svom pismu iz 1991. patrijarh je objasnio britanskom lordu da su "Srbi bili prisiljeni da ive zajedno sa Hrvatima", i to u Jugoslaviji ije su granice odreene "voljom Josipa Broza Tita", inae Hrvata, pa jo i voe jugoslavenskih komunista (sve same loe osobine). Zaista, moglo bi se rei da je to bilo po volji Josipa Broza, ali volja jednog oveka sasvim sigurno nije dovoljna za tako krupan posao. U to je tokom devedesetih mogao da se uveri i sam patrijarh Pavle, kao i svi drugi episkopi Srpske pravoslavne crkve, jer i oni su imali volju da odreene teritorije hrvatske drave dou pod zajedniki krov sa Srbijom i drugim srpskim krajinama; pa ipak, od ostvarenja te volje nije bilo nita. Naravno, osim volje jednog oveka potrebno je imati i one koji e tu volju da ostvare, a Josip Broz ih je imao, i to u velikom broju. Te poslunike i psei verne izvritelje svojih elja moni Hrvat je regrutovao uglavnom iz srpskog naroda. Prema tome, Srbi su bili prisiljeni da ive sa Hrvatima, a prisilili su ih Srbi, prvo po volji i pod komandom jednog Srbina (kralja Aleksandra Karaorevia), a kasnije po volji i pod komandom jednog Hrvata. I to u najveem broju oni Srbi o ijoj sudbini je patrijarh Pavle brinuo piui pismo lordu Karingtonu - Krajinici, tj. Srbi iz Hrvatske. Taj posao prisiljavanja Krajinicima nije bio nimalo stran. Zapravo, mnogi njihovi preci kroz vekove su se bavili zanatom vojevanja, ubijanja i prinuivanja ljudi da potuju volju onoga za koga rade. Krajik'i Srbi, kao plaenici bekog dv ora i austrijskog cara (kajzera), svojim vojnikim vetinama, a posebno izuzetnom lojalnou, proslavili su se irom tadanje Evrope. U svojoj "Istoriji Srba" Vladimir orovi kae da su Krajinici bili "najbolji deo austrijske vojske" i "odaniji dvoru neg o mnogi nemaki pukovi" i dodaje da se godinama u jednom popularnom srpskom maru pevalo i ponavljalo "Neka kae svijetli car, u smrt ide graniar".83 Koliko je krajikim Srbima taj posao plaenike vojske "prijao" vidi se i iz knjige "Pravoslavna srpska crkva" protojereja profesora dr Radoslava Grujia: "A graniari voleli su i umreti nego li kmetovi ma postati, te su se svagda oajno branili kada su Maari i Hrvati nastojali da se Krajine ukinu i Krajinici podvrgnu graanskoj vlasti. Stoga je od 1751. do 1753. preko 100.000 Srba, pod vostvom svojih viih oficira, otilo u Rusiju, kada je carica Marija Terezija, da ispuni obeanje dato Maarima, naredila ukidanje jednoga dela Vojnike Krajine po Sremu, Bakoj i Banatu. (...) U Rusiji su Srbi takoe osnovali Krajinu na obalama Dnjepra, prema Krimskim Tatarima, a nazvae je Novom Srbijom, dananja Jekaterinoslavska Gubernija, ali se brzo porusie i izgubie za srpstvo."" Josipu Brozu, dakle, nije bilo teko da pronae one koji e i njega braniti, za

njega ubijati i prisiljavati na potovanje njegove volje, ba kao to su to prethodno inili za austrijskog kajzera i kajzerieu, ruskog cara i caricu, i srpskog kralja. Naravno, samo ako ih dobro plati i da im priliku da umesto rala i motike u ruke uzmu sablju, puku ili mitraljez. Da li rade za katolika, pravoslavca ili komunistu bezbonika, za njih je bilo apsolutno nebitno. * Jednostavno, oni su bili profesionalci, tj. plaeni ratnici i uterivai volje onih koji su ih plaali. Kao to su austrijskom caru peval i pesme, inili su to i maralu, samo to je ova glasila "Drue Tito mi ti se kunemo". I nisu je samo pevali nego su i popreko gledali one koji nisu hteli da se pridrue pesmi. Pored Krajinika, najvernije uvare socijalizma, samoupravljanja, bratstva i je dinstva itd. Tito je ponajvie nalazio meu ostalim pripadnicima brdsko -planinskog srpskog pravoslavnog stada sa prostora bive Jugoslavije, tj. meu Crnogorcima i Hercegovcima. Treba li uopte pominjati ko su bili glavni egzekutori brojnih Beograana za raun Josipa Broza kada je u oktobru 1944. godine osloboen Beograd.

Treeg, ipak, ima

Tako je, dakle, govorio (pisao) patrijarh Pavle u jesen 1991. godine. Meutim. uskoro se pokazalo da sve to je Njegova svetost u svom pismu rekao da "treba" nije trebalo, to je rekao da "ne moe" - moglo je, a to je rekao da "mora" - nije moralo. Sedam i po godina nakon slanja pisma lordu Karingtonu, 15. marta 1999, u okviru svoje posete Eparhiji zagrebako-ljubljanskoj a na poziv mitropolita Jovana, patrijarh Pavle je doao u dvodnevnu posetu Zagrebu da i zvanino prizna da "treeg, ipak, ima", Tokom svoje posete patrijarh Pavle je svratio i do Franje Tumana kojeg vie nije nazivao "predstavnikom" nego predsednikom Republike Hrvatske. U razgovoru, predsednik Tuman se posebno interesovao za stavove SPC o situaciji na Kosovu i Metohiji i o autonomiji tamonjih Albanaca (patrijarh je posetio Hrvatsku nedelju dana pred poetak NATO agresije na Jugoslaviju), na ta je patrijarh Pavle odgovorio da svi ti problemi "treba da se ree mirnim putem i da se nau najbolja reenja za sve. Kako to treba konkretno da bude nije stvar Crkve, jer ona u tome nema nadlenosti, ve je to stvar politiara." Problemi, videli smo, niti su reeni mirnim putem, niti su naena najbolja reenja za sve. U svakom sluaju, da li zato to mu sagovornik nije odgovarao ili iz nekih drugih razloga, patrijarh nije bio voljan da govori o konkretnim nainima reavanja kosovskog problema. Tako je Franjo Tuman bio uskraen za ono ime je patrijarh 1991. poastvovao lorda Karingtona: za vrlo konkretna objanjenja o reavanju jednog politikog problema. Tokom 90-ih, politike "konkretnosti" bile su stvar i Crkve, a ne samo politiara. Crkva je odreivala i granice nove srpske drave, i sa kojim narodima Srbi vie ne mogu zajedno da ive niti da im veruju, objanjavala da i oruje treba koristiti u ostvarivanju svojih interesa, pa ak i to da Srbija treba da se umea u reavanje svih tih problema van svojih granica.

Ko s kim ne moe da ivi

Tvrdei 1991. godine da sa Hrvatima vie nema zajednikog ivota i da im se ne moe verovati, patrijarh Pavle se nije ograniio samo na Tumanovu hadezeovsku Hrvatsku. Tvrdnje Njegove svetosti imale su opti znaaj i vaile "za bilo kakvu nezavisnu Hrvatsku", i za sva vremena "pre ili posle". A onda u martu 1999, takoe od patrijarha Pavla, saznali smo da "rtve" ipak mogu da ive sa "vinovnicima", pa ak i da im veruju. Prilikom svoje posete Zagrebu patrijarh je Srbe savetovao da se vraaju.u Hrvatsku i da iz nje ne odlaze. Nagovarao ih je na ono na ta ih je Josip Broz, po njegovim reima, "prisilio" posle Drugog svetskog rata. I ne samo to, Njegova svetost je Srbima (pre)poruio i ovo: "asno ispunjavajte svoje graanske dunosti i postupajte savesno po dravnim zakonima Republike Hrvatske.". Dakle, one drave koju je sam nekada nazivao "novom Nezavisnom Dravom Hrvatskom", ta je patrijarh Pavle imao na umu pokuavajui 1991. godine da ubedi i nas i lorda Karingtona u nemogunost zajednikog ivota "rtava" i "vin ovnika"? Koga je Njegova svetost podrazumevao pod pojmom "rtve"? Da li one Srbe koji su u NDH stradali od ustakog reima? Ako je tako, kako onda ti nesretnici, koji su u trenutku objavljivanja patrijarhovog pisma bili ve pedeset godina mrtvi, "ne mogu vie iveti" sa nekim? Ili je moda ova patrijarhova poruka bila upuena i Srbima roenim posle Drugog svetskog rata koje je trebalo ubediti da su i sami "rtve"? Da li se tu radilo o prenosu krivice i rtve sa oca na sina, ili je to samo bio knjievni jezik, stilske figure kojima su, moda, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevti, ugledni lanovi Udruenja knjievnika Srbije, "obogatili" patrijarhovo pismo?* Ideja o nemogunosti zajednikog ivota itavih naroda nije bila nikakva novost i otkrie pojedinih srpskih prvaka s kraja XX veka. Istog su miljenja bili Adolf Hitler i njegovi nacisti koji su tvrdili da Nemci ne mogu da ive zajedno sa Jevrejima, Slovenima, Ciganima itd., * * kao i Ante Paveli i njegove ustae, koji su govorili da Hrvati ne mogu da ive zajedno sa Srbima. Kroz istoriju su ovakve ideje bile praene i odgovarajuim delima - pripadnici naroda ije su voe zastupale takve ideje nanosi li su velike gubitke drugim narodima. I pored ilavosti, ideja je uvek zavravala na smetlitu istorije, a njeni pobornici su se suoavali sa neminovnim porazom i oseanjem stida, ako su za njega uopte bili sposobni. U ovoj naoj balkanskoj, junoslovenskoj prii poraavajue je delovala injenica da su jednu takvu ideju, kakvu su zastupali neki od najveih krvnika i zloinaca u istariji ljudske civilizacije, prihvatili mnogi ugledni i umni Srbi, pa ak i prvi ovek Srpske pravoslavne crkve, Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle.
* Vladika Atanasije Jevti kae: "Najvie je Liana bilo bezbonika". (Nin, 6. avgust 1993. ) * Stil pisma navodi na pomisao da su u njegovom sastavljanju velikog udela uzeli mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevti, a da ga je patrijarh Pavle samo potpisao. *' U "Majn Kampfu" Hitler je ovako objasnio ra zloge svog odlaska iz Bea u Nemaku 1913. godine: "Gadila mi se ta meavina eha, Poljaka, Maara, Rusina, Srba i Hrvata, i svuda Jevreji".

Civilizovana integracija u "novu NDH"

Odlazei iz Zagreba, nakon svoje dvodnevne posete, patrijarh Pavle je uput io poruku "narodu pravoslavno-srpskom u Republici Hrvatskoj". U njoj je izmeu ostalog i rekao ovo: "Dileme nema oko opredeljenja za potovanje hrvatskog ustava i zakona, odnosa prema domovini, te jedne civilizovane integracije u hrvatsko drutvo, kao i doprinosa da Hrvatska zauzme svoje mesto u evropskim i svetskim integracijama." "Zatiranje nacionalnog identiteta, svoje vere i imena", kojima je 1991. godine patrijarh "plaio" Srbe u Hrvatskoj, ponovivi dva puta da e im se to "pre ili posle" desiti ako ne uzmu oruje u ruke i izbore se za ostanak u zajednikoj dravi sa Srbijom, postalo je sada "civilizovana integracija u hrvatsko drutvo". A "nova Nezavisna Drava Hrvatska" bila je sada "domovina" ije zakone treba potovati i raditi na njenom boljitku. Posle ovakvih poziva upuenih srpskom narodu u Hrvatskoj, nametalo se pitanje da li patrijarh Pavle vie nije bio svestan opasnosti kojih je bio svestan 1991. godine i na koje je upozoravao hrvatske Srbe, ili su te opasnosti nestale, i pored predvianja Njegove svetosti da e se srpski narod sa njima "pre ili posle" suoiti. Jer, na elu hrvatske drave bio je isti ovek koji je bio i tokom rata. Bile su iste vojskovoe i iste hrvatske oruane jedinice, koje je patrijarh sam, a o nekim drugim episkopima da i ne govorimo, nazivao "ustaama". Bila je ista ona "lukava i podmukla i nikada Pravoslavlju prijateljska Evropa" (rei vladike Atanasija Jevtia) kao garant bezbednosti od nekih "buduih vinovnika". Ili, moda, opasnosti ni nisu bile onakve kakvim ih je patrijarh predstavio lordu Karingtonu i srpskom narodu, nego se samo radilo o elji Njegove svetosti da tamonji srpski narod mobilie i fiziki i duhovno za postizanje ciljeva o kojima je, zajedno sa mnogim drugim predstavnicima srpskog naroda, matala i Srpska pravoslavna crkva. U suprotnom, patrijarhovi pozivi Srbima da se vrate u Hrvatsku, onakvu kakvom je on predstavljao 1991. godine, bili bi pozivi u sigurnu smrt, tj. pozivi jagnjadi da dou meu vukove.

Ko je morao da shvati
Objasnivi lordu Karingtonu i svekolikom srpstvu da se pojedini delovi Hrvatske moraju pripojiti Srbiji i drugim prostorima bive SFRJ na kojima su Srbi veinsko stanovnitvo, i da Srbi ("rtve") ne mogu vie ive ti sa Hrvatima ("vinovnicima"), patrijarh je upozorio da "tu stranu istinu treba da shvate i svi dosadanji Jugosloveni i civilizovana Evropa". Meutim, uskoro se pokazalo da su patrijarh Pavle i mnotvo drugih srpskih nacionalnih projektanata bili ti koji su morali neto da shvate. Da li su oni to zaista shvatili i prihvatili, i da li je patrijarh iskreno mislio ono to je govorio tokom boravka u Zagrebu? Ili je to, moda, bilo samo ponaanje po principu "daj ta da"? Kada ve od Hrvatske nismo uspeli ba nimalo da odlomimo, neka se bar pravoslavno srpsko stado vrati na tamonje livade, jer, kao to je patrijarh imao obiaj da kae, "ije je stado od njega je i livada". Ko zna, moda u budunosti...

Zemlja se i produila i proirila

Patrijarhove teritorijalne pretenzije prema delovima Republike Hrvatske bile su gotovo identine zahtevima pojedinih srpskih politikih prvaka kao to su, na primer, Vojislav eelj i Vuk Drakovi. Razlike su moda postojale tek u ponekom kvadratnom kilometru. Ali, kada je postalo jasno da su to bili samo pusti snovi ljudi jakih na reima, a slabih na delu, za ijim zanosom se i on poveo (ili moda oni za njegovim), patrijarh je u Zagrebu ispriao jednu sasvim drugaiju priu od one iz 1991. godine. U svojoj besedi na doksologiji sluenoj u hramu Svetog preobraenja, patrijarh Pavle je izmeu ostalog rekao: "Na Kosovu sam bio episkop 34 godine. Jednog dana dobijem pismo u kome jedan Albanac, hoda u nekom mestu, pie: Za muslimansku veru neprihvatljiv je princip- 'dok se jednom ne smrkne drugom ne moe da svane'. Ja mu odgovorim da je taj princip neprihvatljiv i za hrianstvo. Zemlja je Boija dovoljno dugaka i iroka da ima mjesta za sve, ako budemo ljudi. Ako budemo neljudi bie nam tijesna i ako nas bude svega nekoliko."" Da li zato to se od 1991. godine zemlja malo produila i proirila, ili zato to su neki neljudi postali ljudi, tek patrijarhu Pavlu krovovi vie nisu bili bitni. "Teritorije na kojima je srpski narod vekovima iveo" vie i nisu morale da budu "pod zajednikim dravnim krovom sa dananjom Srbijom i svim srpskim krajinama". Mogle su one sada da ostanu i u sastavu nekakve nezavisne Hrvatske.

Individualna odgovornost kolektivna mrnja

Pristavi da Hrvatska ostane u granicama koje nisu bile "ni istorijske ni etnike, nego odreene voljom Josipa Broza Tita", patrijarh je tamonjim Srbima poruio: "Veliko zlo je u ovom ratu zadesilo hrvatski narod, ali i srpski. Mnogi nai sunarodnjaci su u njemu uestvovali. Individua za zloine mora odgovarati, ali kolektivitet ne. rtava je bilo s jedne i s druge strane."ss Da li je ovaj zakljuak patrijarha Pavla vai o samo za ovaj rat ili za svaki prethodni, a posebno za Drugi svetski rat? Da li je mogue zamisliti nekog srpskog episkopa kako kae da je u Drugom svetskom ratu "veliko zlo zadesilo hrvatski narod, ali i srpski"? Ili da promenimo red rei, poto je u tom ratu i brojano i procentualno stradalo vie Srba, pa da bar kaemo da je "veliko zlo zadesilo srpski narod, ali i hrvatski". Koliko Srba zna broj hrvatskih rtava u Drugom svetskom ratu i jesu li to sve bile ustae? I da li bi za zloine izvrene u tom ratu trebalo takoe da budu odgovorni pojedinci, a ne "kolektiviteti"? Ako su zaista odgovorni pojedinci, na emu su se onda zasnivale patrijarhove tvrdnje da srpski i hrvatski "kolektiviteti" ne mogu vie zajedno ive ti, i da to nisu mogli ni pre nego to su ih neki (Josip Broz) prisilili na to? Zar zbog tih odgovornih "individua"? I koliko treba da bude takvih "individua" da bi mogle onemoguiti zajedniki ivot itavim narodima? Da li se taj broj kod Hrvata tako brzo i tako drastino smanjio da su Sveti arhijerejski sabor (ve 1995. godine) i patrijarh Pavle

(1999. godine) smatrali razumnim da pozovu Srbe na povratak u Hrvatsku da bi radili neto to je "nemogue" pa i opasno po ivot, tj. iveli sa Hrvatima? I konano, da li je mogu zajedniki ivot razliitih "kolektiviteta" i unutar istog naroda? Na primer, Srba komunista i Srba nekomunista, posebno ako uzmemo u obzir tvrdnje nekih srpskih episkopa, naroito mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija Jevtia, d a su komunisti za Srbe bili vee zlo i od onog ustako -nacistikog. Da li bi u svim tim sluajevima, voeni patrijarhovim nainom razmiljanja demonstriranim u pismu iz 199], trebalo da zakljuimo da Srbi nekomunisti koji su stradali od Srba komunista sa ovima vie ne mogu zajedno da ive? I treba li i njima preporuiti oruje kao jedan od legitimnih naina odbrane? Tokom 90-ih godina, komentariui genocid nad Srbima u NDH, srpski episkopi su se bavili iskljuivo vaenjem grede iz oka brata svoga, ostavljajui trun u svom (Mt. 7, 3). Ali, ni tokom ni posle ovog novog rata (1991- ]995), kada je greda bila u naem oku, a trun u njihovom (mereno brojem pobijenih s jedne i s druge strane i brojem poruenih gradova i sela), srpski episkopi su se opet bavili samo okom bratovim. I kao to su hrvatski poglavnici u raspadu "prve" Jugoslavije videli ansu za sebe, srpski vodovi su je videli u raspadu "druge" Jugoslavije. Nain na koji su i jedni i drugi pokuali da tu ansu ostvare, svirepim ruenjima, progonima i ub istvima, onemoguio ih je u tome. Gospod je toliko puta jasno dao do znanja koje metode nikako ne odobrava, no pokazalo se da je ljudska glupost i neposlunost nepresuna. Da su srpski episkopi svome stadu malo vie govorili o stradanju samih Hrvata od ustakih "dravotvoraca", "patriota" i "spasilaca" tokom Drugom svetskog rata, moda bi srpski narod, primetivi slinosti, svoje "spasitelje" lake prepoznao i zahvalio im se na ponuenim uslugama. Naalost, mnogi episkopi to nisu mogli, jer jednostavno - nisu hteli. Zapravo, oni su bili meu najglasnijim idejnim voama srpskog naroda na njegovom putu u veliku propast na kraju XX veka. Patrijarhovo pismo jedan je od najoiglednijih dokumenata o tome.

Konzervans zvani Boija re

Posle itanja patrijarhovog pisma lordu Karingtonu i najpovrnijem itaocu neminovno se nameu brojna pitanja. Ali, ono osnovno glasi: kako je mogue da su patrijarhove rei trajale tako kratko? Da u njima nije bilo nimalo "konzervansa" zvanog Boija re, za koju i sam patrijarh esto kae da je "vena i da traje za sva vremena". I koja spreava da se i ljudske rei, zasnovane na njoj, kvare i trunu onom brzinom kojom se to desilo patrijarhovim reima iz pisma lordu Karingtonu i gotovo svemu za ta se on u tom pismu za lagao. Da li je mogue da neto to je podignuto na temeljima Boije rei bude tako sklono propasti i da se srui pre nego to je i sagraeno? U Besedi na gori, Isus je rekao i ovo: "Svaki dakle koji slua ove moje rei i izvruje ih, bie kao mudar ovek, koji sazida kuu svoju na steni. I pade kia i dooe bujice, i dunue vetrovi i navalie na onu kuu - i ne pade; jer bee utemeljena na steni. I svaki koji slua ove moje rei a ne izvruje ih, bie kao ludi ovek, koji sazida

kuu svoju na pesku. I pade kia i dodoe bujice, i dunue vetrovi i navalie na onu kuu - i pade, i pad njen bee veliki." (Mt. 7, 24-27) Na kakvim je to onda temeljima graena velika srpska kua tokom poslednje decenije XX veka? Svoje (i ne samo svoje) zahteve za delovima Hrvatske i tvrdnje da srpski i hrvatski narod "ne mogu vie ive ti zajedno" patrijarh je nazvao zalaganjem Srpske pravoslavne crkve ne samo za "istorijska i demokratska prava srpskog naroda" nego i za pravdu, istinu, univerzalne i hrianske principe. Patrijarh je ak, uz dosta ironije, rekao da se Srpska pravoslavna crkva zalae i za "potovanje interesa hrvatskog naroda". Naravno, onakvih interesa kakve je odredio Njegova svetost sa drugim episkopima SPC. Jedan od tih "hrvatskih interesa" bio je i odvajanje delova Hrvatske i njihovo pripajanje Srbiji i drugim srpskim krajinama. Uzmemo li u obzir iskrenost i istinitost ovih rei, postaje mnogo jasnije zato se, i pored tobonjeg zalaganja srpskih duhovnih pastira za visoke hrianske principe, sve tako jadno zavrilo i po Srpsku crkvu i po srpski narod.

Srbi kao veleposednici

"Dobar Srbin, to jc kategorija koja danas razmilja ovako: treba uiniti neto to je korisno za srpstvo kao ce/inu, a nc neto to bi u svakom trenutku bilo pravedno. " (Brana Crnevi, 1991) Da bi to ornije doekali ratne devedesete i da bi ih to bolje podneli, Srbe je trebalo dobro psihiki pripremiti. Iako se za tu vrstu poslova uvek koriste izuzetno jednostavne metode, * njih ipak mogu kvalitetno primenjivati samo ljudi vini reima, tj. govoru i pisanju. A takvi su, kao to smo videli, ponajvie regrutovani iz "srpskog trolatinog eveta" (UKS - SAND - SPC). Njihov osnovni zadatak bio je da Srbe ubede u odreene "istine" i da meu njima uklone odreene "zablude". Zato, pogledajmo kakve je to "istine" trebalo da sazna srpski narod, i kakvih je "zabluda" napokon trebalo da se oslobodi? Pre svega, trebalo je razjasniti pravo vlasnitva nad prostorima bive SFRJ. Po tom pitanju meu srpskim voama vladala je gotovo apsolutna sloga. Razlike su postojale tek u kojem kvadratnom kilometru gore ili dole, zavisno od zahtevnosti pojedinaca. U svom pismu lordu Karingtonu, patrijarh Pavle je jasno dao do znanja da se velik deo hrvatskih prostora mora "nai pod zajednikim dravnim krovom sa dananjom Srbijom i svim srpskim krajinama". U svom apelu od 5. jula 1994. srpski episkopi su poruili celom svetu da ne mogu da ostanu "bez svojih: itomislia na Neretvi, ili Saborne crkve u Mostaru, ili crkve Sopotnice na Drini, manastira Krke ili Krupe u Dalmaciji, Ozrena ili Vozue.u Bosni, Prebilovaca u Hercegovini ili Jasenovca u Slavoniji". To su, dakle, bile crkvene teritorijalne pretenzije u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Ni jug (Makedonija) nije bio nita manje zanimljiv, bar za pojedine srpske arhijereje. Mitropolit Amfilohije je upozorio da "ne treba gubiti iz vida, recimo, da je Makedonija i u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu dobila svoju slobodu na kostima srpskih ratnika. Kad kaem srpskih onda mislim da ih je bilo i iz Crne Gore, a naroito iz Srbije. Makedonija je posijana kostima srpskim, a da ne idemo dublje u tokove koji idu u hramove, u pamenje istorijsko i da se ne dotiemo toga da tamo postoji lavovski dio naroda koji i pored sveg pranja mozga i dalje osjea da pripada srpskom stablu. Nije rije samo o Skopskoj Crnoj Gori ve ti tokovi idu do Ohrida... Stoga pitanje Makedonije nee moi biti olako rijeeno.'' Zahtevi episkopa SPC bili su identini zahtevima veine srpskih politikih stranaka. Uzeemo za primer program srpskih radikala iz 1991. godine. Evo ta je tada bio jedan od osnovnih radikalskih ciljeva: "Obnavljanje slobodne, nezavisne i demokratske srpske drave koja e obuhvatiti celokupno srpstvo, sve srpske zemlje, to znai da e u svojim granicama imati, pored"sadanje ok troisane srbijanske federalne jedinice, srpsku Makedoniju, srpsku Crnu Goru, srpsku Bosnu, srpsku Hercegovinu, srpski Dubrovnik, srpsku Dalmaciju, srpsku Liku, srpski Kordun, srpsku Baniju, srpsku Slavoniju, srpski zapadni Srem i srpsku Baranju." Tri godine kasnije, radikalska Velika Srbija primetno se smanjila. U Programu SRS-a iz 1994. nekuda su nestali srpski Dubrovnik i srpska Makedonija. Cilj radikala sada je bila drava koja e u svojim granicama imati "dananju Republiku Srbiju, Republiku Crnu Goru, Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu". Posle dve godine (1996.), po tom pitanju nije dolo ni do kakvih promena. I dalje su pominjane Republika Srbija, Republika Crna Gora, RS i RSK, ali je navedena i "elja srpskih radikala da se ta jedinstvena srpska drava nazove Velika Srbija". Ipak, najdirljiviji pasus iz novog radikalskog programa bio je onaj koji se odnosio na Makedonce. Evo kako on glasi: "Ukoliko Makedonci svojom slobodnom voljom odlue da ive u zajednikoj dravi sa svojim najbliim etni kim srodnicima Srbima, prihvatili bismo da se naa zajednika drava uredi kao moderna federacija.". Dakle, nepokolebivi radikali, za koje su 1991. godine skoro svi bili Srbi i skoro sve bilo srpsko, posle samo pet godina doli su od srpske Makedonije do t oga da i Makedoncima priznaju etniku posebnost (s poetka su to bili Juni Srbi) i da odustanu od "vlasnitva nad svojom" Makedonijom. Ulaskom 1918. godine u zajedniku dravu sa Hrvatima i Slovencima, Srbi su u nju uneli i svoj kapital - Kraljevinu Srbiju* koja je zahvatala manje-vie iste prostore kao danas, uz to to je u njenom sastavu bila i Makedonija. Glavni grad dananje Makedonije, Skoplje, bio je jedno vreme i prestonica srednjovekovne srpske drave. I pored mogunosti da na osnovu ovih injenica estoko zarate da bi zadrali makedonske teritorije, Srbi (tj. njihovi lideri) tog dela "svog" kapitala lako su se odrekli u korist Makedonaca. Ali zato, za ono to nikada nije bilo srpska drava (grad Knin, recimo) i to Srbi nisu uneli u zajednicu Junih Slovena, postojala je spremnost da se prolije mnogo krvi, i svoje a jo vie tue, i da se porue itavi gradovi i sela. Uvaavanje volje i odluke moda jo bliih etnikih srodnika, Hrvata i Muslimana (Bonjaka), nije dolazilo u obzir. Zbog ovakvih neloginosti postavljalo se pitanje: kako je dokazivano da je neki prostor "svojina srpskog naroda"? Koji su se principi potovali, koji argumenti navodili

pri isticanju prava Srba na delove bive SFRJ? Mada je postojao itav arsenal, dva osnovna principa bila su - istorijski i etniki. Pri njihovoj upotrebi trebalo se pridravati jednog veoma vanog pravila koje je glasilo: Isti princip ne vai za sve teritorije nad kojima elite da dokaete srpsko vlasnitvo. Nijedan razuman Srbin ne bi se pozvao na etniki princip dokazujui da ima pravo na Kosovo, poto je na najveem delu tog prostora zastupljeno albansko stanovnitvo. Tu bismo se pozvali na istorijski princip. Rekli bismo da smo tu imali dravu, carevinu ak, i da je Kosovo prepuno pravoslavnih crkava i manastira koji ovakvu tvrdnju sasvim jasno dokazuju. Ako bi nam uzvratili: "Dobro, onda po tom principu vi nemate vlasnitvo nad Krajinom, jer istoriji nije poznato da je na najveem delu te teritorije ikada postojala drava Srbija", odmah bismo se pozvali na etniki princip i odgovorili da je u pojedinim optinama Hrvatske (Krajine) srpsko stanovnitvo u nadpolovinoj veini. Zanimljivo je da Rusi, za razliku od svoje malobrojnije i oruano mnogo slabije slovenske brae, nisu imali volje za takve igrarije prilikom zvaninog razlaza 5 bivih sovjetskih republika. Oni su odluili da svoju nekadanju federaciju rasparaju po avovima, tj. po granicama koje su im, ba kao i Srbima u Jugoslaviji, iscrtale voe komunistike revolucije. Naravno, to nije znailo da nesretni Rusi, i pored sve svoje brojnosti, nisu imali dovoljno umnih ljudi, poput Srba, da ih povedu u ostvarenje njihovih nacionalnih i dravnih interesa. Ne, oni su samo tri puta premerili pre nego to su poeli da seku. Bilo im je jasno ta bi se de silo da su krenuli stazama srpskih umnika i dali se u posao otkidanja delova drugih sovjetskih republika za koje su smatrali da pripadaju ruskom narodu. Sudbina junoslovenske brae na kraju XX veka pokazala im je da su bili sasvim u pravu. Ipak, mora se priznati da su Rusi propustili veliku ansu, bar po kriterijumirna srpske inteligencije, jer su za "otkidanja" od drugih imali i te kakvih mogunosti i opravdanja. Kazahstan, jedna od 15 bivih sovjetskih republika, najbolji je primer za to. U njemu je po podacima iz 1997. godine ivelo 16.534.000 stanovnika, od ega su 46 odsto bili Kazasi, a itavih 34,8 odsto Rusi! * Ako dodamo da se u ovoj republici nalazi i poznati kosmiki centar Bajkonur, nije teko zamisliti kakav bi arsenal argumenata upotrebili pojedinci iz SPC, SANU ili UKS prilikom obrazlaganja da neke teritorije "ne mogu ostati u sastavu bilo kakvog nezavisnog Kazahstana, ve se moraju nai pod zajednikim dravnim krovom sa dananjom Rusijom i svim ruskim krajinama". Meutim, ni Rusima ni Kazasima nije se troilo vreme oko takvih razglabanja, a jo manje oko ratovanja. Jednostavno su se dogovorili da granice ostanu iste, a da Bajkonur i dalje bude pod kontrolom Rusije. Na taj nain uklonili su sve mogue izvore nesporazuma. Jedan .od argumenata upotrebljavanih u raspravama o vlasnitvu nad zemljom, mogao bi se izraziti reenicom: "Mi smo prvi doli." Njega su esto koristili i albanski naunici, istiui da su na prostore Kosova oni doli pre Srba, tj. njihovi preci (Iliri) pre predaka Srba (Slovena) koji su ih odatle proterali silom. Da bi ovaj argument Srbima delovao to ubedljivije albanski naunici su ga potkrepljivali i citatima iz dela srpskih naunika. Na primer, u knjizi protojereja profesora dr Radoslava Grujia "Pravoslavna srpska crkva", iz 1914. godine, kae se: "Sa severa Karpatskih Gora spustili su se nai pretci u dananju Ugarsku. Tu su Avari vladali nad njima... Ali ve poetkom VII veka, ostavivi poneto svojih saplemenika u Banatu, Bakoj, Sremu i

Slavoniji, otee se oni od Avara, predoe Dunav i Savu, te se spustie na Balkansko Poluostrvo. Tu oruanom silom potisnue starosedeoce (Ilire, iji su potomei Arnauti, i razne polatinjene narode, koje prema germanskom Walchen-Welsche nazvae Vlasi ma) i nastanie se po krajevima u kojima mahom i danas ive." Dakle, bilo je jasno ko su starosedeoci a ko doljaci na Balkanskom poluostrvu, i kako su se doljaci ponaali prema starosedeocima. Meutim, ovakve tvrdnje zvanine istorije mnogima se meu Srbima nisu dopadale. U svakom sluaj u, to je bacalo senku na izriite i bezuslovne srpske zahteve za vlasnitvom nad Kosovom. Ali, i za to je postojao odgovor i "kec iz rukava" koji je trebalo definitivno da pokae i dokae ta je ije na ovim naim prostorima i "ko je prvi doao". Taj kec s e zvao "Srbi narod najstariji", knjiga profesorke dr Olge Lukovi-Pjanovi. Iz ovog dela moe se saznati i to da je kineski jezik "obogaen prisvajanjem mnogih srpskih rei", zatim da je po Srbima "dobio ime i dananji Sibir", a i da je "ogroman procenat dananjih Nemaca" srpskog porekla, samo to su oni to zaboravili. Ipak, jedna od najznaajnijih tvrdnji profesorke Olge glasila je da "iptari duguju Srbima zemlju na kojoj ive, ime koje pred svetom nose i polovinu jezika kojim govore". Treba li uopte isticati da je ova knjiga bila izuzetno popularna tokom 90-ih godina i da je kod mnogih izazvala oduevljenje i odobravanje. esto je reklamirana i prezentovana u javnosti, emu je svoj pun doprinos dala i crkvena tampa. Tim povodom, u jednom intervjuu, mitropolit zagrebako-ljubljanski gospodin Jovan dao je ovakav komentar: "Primetni su senzacionalizam i favorizanje usamljenih autora. Primer takve krajnje neozbiljnosti i neodgovornosti jeste reklamiranje knjige Olge Lukovi-Pjanovi 'Srbi narod najstariji' sa epitetom 'knjiga neoborivih istorijskih dokaza'. ime su se rukovodili prikazivai spomenute knjige, ne znam, ali me mui pitanje da li je to u interesu Crkve, i da li 'Pravoslavlje' treba da objavljuje sve ono za ta se nudi novac?" Pria o "svojini srpskog naroda" i pokuaj srpskih voa da je oduzmu od onih koji su je do 90-ih godina "bespravno koristili" prouzrokovali su najvie krvoprolia, patnji i unitenja na prostorima bive SFRJ. Tamo gde se brzo odustalo od oruane svojinske rasprave, kao u Sloveniji, stradanja su bila neznatna, a gde se ta rasprava nije ni povela, kao u Makedoniji, krvi i ruenja nije bilo. * I ponovimo jo jednom ono veoma vano pravilo: Isti princip nije vai o za sve teritorije nad kojima se elelo dokazati srpsko vlasnitvo. Ili, kako to ree Olivera Milosavljevi u svom duhovitom, ali jetkom komentaru: "Za Kosovo je jedino istorijski princip bio demokratski, za Srbe u Hrvatskoj etniki, za Srbe u BiH katastarski, za Dubrovnik su argumenti traeni u kratkoj pripadnosti Hrvatskoj, za Vojvodinu opet etniki, za Zadar, Karlovac, Vukovar... argumenti nisu ni traeni."
* Ve smo pomenuli Gebelsovo pravilo o stalnom ponavljanju lai koje na taj nain vremenom postaju "istine". * Rasprava o tome iji je kapital bila Kraljevina Crna Gora, da li Srba ili Crnogoraca. jo je u toku. * ak u 7 republika biveg SSSR-a Rusa je procentualno bilo vie nego Srba u Hrvatskoj: u Belorusiji 13,5%; Estoniji 29%; Kazahstanu 34,S%, Kirgiziji 16,2%; Latviji 32,6%; Moldaviji 13%; Ukrajini 22,2%.

(Krajem SO-ih i poetkom 90-ih u Hrvatskoj je ivelo oko 12,1 % srpskog stanovnitva). * Ono ta nisu uradile srpske voe poetkom 90-ih, uradile su albanske voe poetkom 2001. godine. I opet krv, ruenja, osvete.

Istina, istina, i samo istina

Kada je Srbima objanjeno ta je sve bilo njihovo u bivoj SFRJ, prelo se na otkrivanje drugih znaajnih "istina". Jedna od njih bila je i da su drugi zapoeli sve ono to se deavalo u Jugoslaviji tokom krvavih 90 -ih godina, a da su se Srbi samo branili. "Sadanje vlasti u Hrvatskoj nisu htele da priznaju Srbima kulturnu autonomiju, jezik i pismo, ak ni tamo gde su Srbi u veini, ve su pribegle primeni politike sile i oruju. Srbi su se morali braniti od ovakvog dravnog nasilja i tako je otpoeo rat, sa svim svojim strahotama":' objasnio je patrijarh Pavle. Njegova svetost, kao i mnogi drugi srpski tumai, priu je poinjao od trenutka koji je bio najpogodniji za dokazivanje ispravnosti postupaka srpske drave. Malo kome je padalo na pamet da pomene da je upravo srbijansko rukovodstvo prvo napravilo promenu jednog republikog ustava u bivoj SFRJ. Bio je to praktino "ustavni pu." Lik stare Jugoslavije nije im se dopadao, pa su prvi krenuli u "plastinu operaciju" i napravili rez na licu zajednike drave. Kada su drugi, prvenstveno Slovenei i Hrvati, pomislili da i oni imaju pravo da menjaju svoje republike ustave i da doteruju Jugoslaviju po svom ukusu, dolo je do definitivnog raspada. Boravei u jesen 1992. u SAD, vladika Atanasije Jevti je pred amerikim kongresmenima rekao da on ne negira "izvesna zla koja su poinili Srbi u Bosni i Hercegovini, ali to su bili uglavnom sluajevi gnevne osvete i izbezumljenosti pojedinaca. Takvih sluajeva ima i meu samim Srbima, pa je na primer jedan Srbin u Gacku, u raspameenosti, pobio automatom svoju porodicu." Pet meseci ranije, vladika Atanasije je govorio da je "posle borbe, koliko znamo, u Zvorniku pobijeno oko 400 Muslimana, a uje se da je i u Foi bilo toga. Nije srpski obiaj da se posle borbe ubija, pljaka, a ini se da neemo izai iz ovog rata ista obraza, pa makar je to trebalo i po cenu naih veih rtava." Tokom boravka u SAD vladika je ubeivao kongresmene i da je "veina damija (u Hercegovini - prim. aut.) ostala netaknuta, samo ponegde su mecima oteene fasadc. Muslimani u Trebinju i okolini ive sasvim mirno sa Srbima."Ove rei vladike Atanasija, kao i mnoge druge koje je izgovorio tokom 80-ih i 90-ih godina, uskoro su se pokazale kao neistinite. U januaru 1993. iz Trebinja je prognano, pobijeno i opljakano oko 1800 tamonjih Muslimana, a damije su poruene. Jo jedna "istina", koju smo takoe saznali od vladike Atanasija Jevtia, glasila je: Srbi nisu agresori. "To je Jugoslovenska vojska bila agresor, ja to mogu da kaem. Napada Dubrovnik, onda se kukaviki povue, a nama ostavi sramotu i tragediju. Isto je uradio Perii (Momilo, general) sa Mostarom. Gruvao, tukao, i sad e on da govori da Srbi bombarduju Sarajevo."'u, Naalost, ovakva tumaenja vladike Atanasija nisu mogla da zadovolje meunarodnu javnost, a posebno ne one

koji su bili bombardovani i granatirani. Oficiri JNA koji su ruili Vukovar, gaali Dubrovnik, Mostar, Zadar itd. bili su Srbi. Pripadnici dobrovoljakih jedinica koje su dejstvovale zajedno sa JNA takoe su bili Srbi. Cevi tenkova i topova JNA nikada se na ratitu nisu okretale protiv srpskih jedinica, nego su im bile pomo i podrka. Nijedan grad u Srbiji i Crnoj Gori od njih nije stradao, ali su zato u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini stradali mnogi. * *

* U "Srpskoj rei", broj od 10. maja '93. godine, data je izjava Dragana Rogojevia, lana Glavnog odbora SPO iz Loznice: "Dame i gospodo, rekao bih neto u vezi take li 2 dnevnog reda. Radi se o situaciji u optini Zvornik. Nekad jedno od najbogatijih mesta u Bos ni i Hercegovini, gde je pre ovog rata ivelo 70% muslimanskog ivlja, bilo je izloeno napadima vojske JNA. eeljeve, Arkanove i ostalih vojski. Epilog je stravian. Izmasakrirano je i pobijeno, sada ete se zaista zgranuti. izmeu 4.500-7.000 Muslimana! Ljudi su baca ni u jame, buldoerima zakopavani, poruene su damije, preive lo muslimansko stanovnitvo je opljakano i proterano!" Takoe, iz svedoenja jedne Srpkinje iz Zvornika saznajemo da se dva dana pred zvorniku operaciju, koju su 8. aprila '92. izvrili JNA i srpski dobrovoljci, nita nije nasluivalo. Meutim, otac joj je iz Srbije poslao poruku da se neto sprema i da se skloni, pa je otila kod svoje sestre u oblinji elopek. ("Vreme", 15. novembar '93. godine). **Osim na samom poetku, u BiH nije "gruvala i tukla" JNA, nego tzv. vojska Republike Srpske. Ali, i ona se izrodila iz Jugoslovenske narodne armije i od nje sve preuzela-od tekog naoruanja do bivih Titovih oficira, sa generalom Mladiem na elu.

Za ta ne znam to i ne postoji
U tampi Srpske pravoslavne crkve strogo su se pridravali pravila da je i utanje nain ubeivanja. Ili, bolje rei preutkivanje. Naravno, preutkivanje zloina i zlodela koje su izvrili pripadnici srpskog naroda bez obzira na to da li su oficiri i vojnici JNA ili pripadnici srpskih paravojnih formacija. Od 24. avgusta, kada je zapoelo besomuno unitavanje Vukovara, pa sve do 18. novembra 1991, kada su jedinice JNA nad njim uspostavile kontrolu, u "Pravoslavlju", novinama Srpske patrijarije, ovaj nesretni grad nijednom nije pomenut - tek u broju od 1. decembra 1991. objavljena je samo jedna fotografija ispod koje je kratko pisalo "episkop slavonski Lukijan u ruevinama hrama Sv. Nikole u Vukovaru". Ko ga je sruio, kako, zato, nije pisalo. Ipak, patrijarijski list nije mogao u potpunosti da ignorie patniku sudbinu Vukovara. Tri godine nakon unitenja grada, u "Pravoslavlju" se pojavio tekst povodom objavljivanja jedne knjige posveene deci Vukovara. Naslov tog lanka je glasio "Umirao je u mukama". Pomenuvi da je Vukovar kao naseljeno mesto poznat od pre 770 godina, autor lanka je nastavio: "Za sve te silne godine ivota Vukovar je doiveo, preiveo i upamtio mnogo toga, dobrog i loeg, lepog i runog, ali je iz svega izlazio i uvek ostajao nadasve lep, ponosan i znamenit. Tako sve do 1991. godine, fatalne, kataklizmine. Telo Vukovara od trinaest hiljada lepih kua, ulica prepunih drvea i cvetnih parkova nije odoleo pljusku od gotovo milion i po ubilakih

projektila svih vrsta i veliina. Ako ima pakla na zemlji, tu je tad bio. Jedini put od svoga postanka sruen je do temelja, prestao stvarno fiziki da postoji."102 I pored svega, po miljenju pisca lanka, bilo je razloga za optimizam: "Ova knjiga je svojevrstan roendanski poklon deci dosad obnovljenih osnovnih kola svome gradu. Povodom druge godinjice osloboenja grada ova deca su iz svoje due i najistijeg srca svojom rukom, preko pera i kista, ovaplotila svoja najplemenitija oseanja i darovala ih kao melem, utehu i nadu svom najvoljenijem Vukovaru." Ovako je patrijarijski list "istinito" informisao svoje vernike o stradanju Vukovara. Grad je, dakle, umirao. Nije ubijan, kasapljen. Nijednom reenicom se ne daje do znanja ko je ispalio onih milion i po granata, ko je sruio 13.000 kua. Nigde se ne pominju imena srpskih generala koji su najvie uinili na "doterivanju" ovog grada. Ne pominje se ni u ovom ni u bilo kojem drugom tekstu u "Pravoslavlju" da je ak i vojvoda eelj, poznat po zastupanju radikalnih metoda u reavanju problema, smatrao pogrenom odluku da se Vukovar "razori do temelja". Ali se zato pominje da je Vukovar "osloboen". Hiljade ljudi koji nisu bili njegovi graani i koji su tri meseca svirepo bombardovali, granatirali i napadali graane Vukovara, u novinama Srpske patrijarije, ba kao i na Miloevievoj televiziji, proglaeni su "oslobodiocima".

"asni izuzetak" koji potvruje pravilo

Rat koji se tokom 1991. godine vodio na prostorima Republike Hrvatske, po miljenju vladike Atanasija Jevtia bio je "ne samo prljav rat nego takav rat da smo ostali i poraeni i obraza koji emo teko oprati, osim asnih izuzetaka"."" I pored toga, crkvena tampa i srpski episkopi nisu se uputali u detaljnije opisivanje zlodela koje su u Hrvatskoj poinili pripadnici JNA i srpskih dobrovoljakih jedinica. (Detalji su bili rezervisani za zloine nad Srbima.) Umesto toga, pribegavalo se preutkivanju, ponekada potpunom, a ponekada deliminom. U ovom drugom sluaju, obino se koristila reenica tipa: I Srbi su inili zla, ALI... Dakle, uvek je postojalo jedno veliko, magino ALI iza kojeg je dolazilo nekoliko moguih varijanti. Najea pria bila je da su sve zapoinjali oni drugi, a da su se Srbi samo pravedniki branili, a ponekada i svetili u stanju gneva i izbezumljenosti. (Videli smo da vladika Atanasije nije negirao "izvesna zla koja su poinili Srbi u Bosni i Hercegovini, ALI to su bili uglavnom sluajevi gnevne osvete i izbezumljenosti pojedinaca".) Takoe, detaljna pria o zloinima poinjenim od strane Srba izbegavala se i navoenjem "asnih izuzetaka", tj. retkih, pojedinanih (tako bar vladika Atanasije tvrdi) sluajeva iskazane ljudskosti. Evo jedne prie o "asnom izuzetku" koju smo uli od vladike Atanasija Jevtia. "Dakle, izuzetak: u selu kod Skradina. Strateki je bilo nemogue ostaviti ga. Selo je bilo uglavnom hrvatsko. Pucali su na njih svi. I ene i babe. Uhapsili su i jednu trudnicu. Pritrao je Loznianin, srpski borac. ena pada u nesvest, u histeriju. Bila je verovatno u devetom mesecu. Uzima je na ruke, zove kola da je voze u Benkovac da se porodi. ena dolazi k sebi. Pljuje ga: etnie. A on joj kae: Smiri se, treba da se porodi. Verovatno je danas iva, i ona i dete."

Nije teko pretpostaviti kakav je utisak vladika Atanasije eleo da ostavi priom o asnom srpskom borcu. Ipak, ispod tanke povrine prie o asti prosijavalo je sve ono to je vladika preutao i o emu nije hteo da govori. Pre svega, napadnu to selo nalazilo se u Republici Hrvatskoj i veinski je bilo hrvatsko. Kaemo napadnuto selo, jer je srpski borac iz Loznice morao da pree koju stotinu kilometara da bi iz Srbije doao do kunog praga onih koji su tu iveli. (Skradin se nalazi petnaest kilometara severno od ibenika.) Dakle, nisu stanovnici tog sela doli do Srbije i Loznice njemu u posetu, nego on njima. I to jo nepozvan, bar s njihove strane. Zatim, moe se zakljuiti i da je za buduu veliku srpsku dravu trebalo uzeti i ono to nije bilo srpsko, poput sela koje se pominje u prii. ("Selo je bilo uglavnom hrvatsko.") Po reima (general)-episkopa Atanasija Jevtia, razlog je bio strateke prirode. Meutim, najvie zbunjuje i izaziva nedoumice kriterijum po kojem je vladika Atanasije postupak Loznianina proglasio i "asnim" i "izuzetkom". Ako je ovo bio "astan" potez, kakav bi se postupak mogao nazvati "normalnim", a kakav tek "neasnim"? I ako je takav jedan postupak bio "izuzetak", kakvo je onda bilo uobiajeno ponaanje srpskih boraca prema hrvatskim trudnicama? Ali, hajde da pokuamo zamisliti kako bi glasila pria vladike Atanasija Jevtia da je kojim sluajem bilo napadnuto neko selo u Srbiji, a da je u tom napadu uestvovao, po miljenju nekog katolikog biskupa, i "asni hrvatski borac" iz Siska na primer. Bio bi to, svakako, ustaki napad na ono to Hrvatima nikada i ni po ko m osnovu nije pripadalo i ne pripada. Bilo bi postavljeno i pitanje: ta trae neki na stotine kilometara od svojih domova i napadaju one koji tu vekovima ive i ija su tu vekovna ognjita. A da je tek "asni borac iz Siska" uzeo na ruke neku trudnu Srpkinju i povezao je do bolnice, bilo bi to licemerje, tobonja humanost, jer da nije dolazio odande odakle je doao i ova Srpkinja bi se porodila normalno i ne bi morala da zajedno sa metanima uestvuje u herojskoj borbi za odbranu svog sela. Pljuvanje u lice doljaku iz stotinama kilometara udaljenog Siska, i vrisak "Ustao!", verovatno bi bio velianstven postupak srpske heroine dostojan Kosovke devojke. Uostalom, evo kako je vladika Atanasije, u istom intervjuu na NTV Studio B, govorio o opkoljavanju i napadima na srpska sela u Bosni: "Da ne govorim o beanju naroda iz Bosne. Meni e iz Varea doi 20 ena sa decom na rukama, jer su opkoljena srpska sela od Paraginih HOS-ovaca. Trae hitno iseljavanje, inae e da ih likvidiraju. ta radi vojska?" (. pitao se vladika Atanasije. Kao to smo videli, prilikom opkoljavanja onog hrvatskog sela u Hrvatskoj vladika nije pitao ta radi vojska. Selo je trebalo osvojiti (vladika bi verovatno rekao "osloboditi"), jer "strateki je bilo nemogue ostaviti ga". Dakle, u prvom sluaju, kada su srpski borci hteli da uu u hrvatsko selo, vojska nije trebalo da intervenie, jer je vladika to opravdavao "stratekim" razlozima. U drugom sluaju, kada su hrvatski borci hteli da uu u srpsko selo, vojska je trebalo da intervenie, jer vladika nije nalazio nikakva opravdanja za namere HOS-ovaca, aponajmanje "strateka" opravdanja. Poto je bio knjievnik (ba kao i njegova braa justinovci - mitropolit Amfilohije i vladika Irinej Bulovi), vladika Atanasije Jevti je dobro poznava o magiju izgovorene i napisane rei. Znao je da upotreba sinonima, pa ak i pogrdnih rei, igra znaajnu ulogu pri ubeivanju slovesnog stada da smo "mi" dobri, a da su "oni" loi, ili bar loiji

od nas. Zato je u svojoj prii o asnom srpskom ratniku reka o da su na srpske borce pucali svi, "i ene i babe'' S druge strane, u jednom pismu u kome je objanjavao ta se deava na hercegovakom ratitu, vladika je drugaije nazvao srpske ene u godinama: "Svakodnevno ima mrtvih i ranjenih, meu kojima su i stare ene, nenarouano i nezatieno srpsko stanovnitvo." Na ravno, ovde je mogla doi i re "starice", ali "babe" ne bi bilo umesno. Zarad postizanja odreenih efekata vladika je esto bive komuniste nazivao komunjarama, Jugoslaviju nazivao Tugoslavijom, Titoslavijom, vremena Brozove vladavine brozomornim vremenima (kovanica Miodraga Bulatovia) itd. Sve su to, dakle, bile male tajne velikih majstora propagande sastavljene od dosetki, prikrivanja, poluistina i lai. Ali, na alost srpskog naroda, ni ovakva majstorstva nisu mogla odlunije uticati na tokove srpske istorije i kod Boga izdejstvovati bolju sudbinu za Srbe. Iako su patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije, vladika Atanasije i mnogi drugi, ija je re kod Srba bila koliko -toliko vana, skoro punu deceniju neumorno ubeivali nesretno srpsko stado u njegova istorijska i etnika prava nad odreenim livadama, Bog je stvari drugaije vrednovao. Bilo je dovoljno sasluati priu vladike Atanasija o "asnom ratniku" da bi nam postalo jasno kakav e biti ishod rata u Hrvatskoj. Bog je, ini se, pomo pruao na osnovu volje iskazane da se neto odbrani. To je bio i najbolji kriterijum za procenu ta je ije. Zar je moglo biti sumnje kome e pripasti selo koje brane svi metani, pa ak i starice i trudnice, a oruano daleko nadmonijim napadaima pomau i doljaci iz stotinama kilometara udaljenih mesta.

Sloba za Vensa, SPC i Babi protiv

Poetkom novembra 1991. sazvano je vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora zbog, kako stoji u obrazloenju, "donoenja vanih odluka", Episkopi SPC nazvali su te dane sudbonosnim danima stradanja srpskog naroda i "borbe za slobodu i dostojanstvo pred pretnjom novog genocida u ratu koji je izazvala hadezeovska Hrvatska".'''' Duhovni pastiri su podsetili sve pravoslavne Srbe da "naa sveta Pravoslavna crkva doputa jedino odbrambeni i oslobodilaki rat kada je on, uprkos naem zalaganju za mir, i protiv nae volje nametnut, a apsolutno odbacuje svaki zavojevaki i nepravedan rat, pri emu se srpski vojnik, kojega treba d a krase tradicionalno ojstvo i junatvo, mora boriti viteki i asno, ne kaljajui zloinima i nepravdom svoj i narodni obraz"." Poetkom 90-ih pojedinci u SPC su i javno pokazivali spremnost za rat. Septembra 1991, kod manastira Komogovine u Hrvatskoj (izmeu Gline i Kostajnice), budui vladika mileevski Filaret slikao se drei mitraljez u ruci. Na toj fotografiji, koja je obila ceo svet, uz oca Filareta bio je i jedan od srpskih akademika - Rastislav Petrovi, dokazujui tako metaforino da su Srpska crkva i Srpska akademija zajedno krenule u dravotvornu avanturu koja e Srbe skupo kotati. Mnogo se govorilo i o tome kako je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije na Petrovdan 1991. od Cetinjskog manastira "napravio kasarnu", tj. dozvolio pripadnicima Arkanove Srpske dobrovoljake garde da naoruani uu u njega. * Pominjan je i

Boi 1992. kada se mitropolit Amfilohije, "okien" Arkanovim ljudima u maskirnim uniformama, poput nekog afrikog ili latinoamerikog banana diktatora, titio od zagovornika autokefalnosti Crnogorske crkve. eljko Ranatovi nije pruao zatitu samo mitropolitu Amfilohiju. Njegovi ljudi su obezbeivali i patrijarha, zbog ega je vladika Atanasije Jevti jednom prilikom morao da zamoli Arkana da patrijarha "ostavi na miru". Inae, eljko Ranatovi je govorio da je najvei miljenik Patrijarije i da jc njegov vrhovni komandant lino patrijarh Pavle. Sa sobom je uvek nosio sliku sv. Nikole na kojoj je stajao patrijarhov potpis.'' Za jo jednog mladog, ratobornog oveka patrijarhova re je bila izuzetno vana (tako je bar tvrdio) - za Milana Babia, lidera krajikih Srba. "On saosjea sa svima nama", govorio je Babi za patrijarha, "ali nam i uliva snagu da izdrimo. U mene su se duboko urezale njegove rijei da 'treba da inimo koliko moemo, ali ne manje od toga. Ako inimo dobro i Bog e nam pomoi.' Gdje god u Krajini prenesem narodu te rijei, narod ih prima kao veliko ohrabrenje i podstrek."Patrijarhov stav iz 1991. godine o nemogunosti zajednikog ivota "rtava genocida i njegovih negdanjih, a moda i buduih vinovnika", Babi je u potpunosti prihvatio, beskompromisno se zalaui za definitivnu podelu Hrvatske na srpski i hrvatski deo. Pred prve parlamentarne izbore u Srbiji, decembra 1990. godine, Milan Babi je dao javnu podrku Slobodanu Miloeviu. Tada mu je, osim patrijarhove, bila vana i re srpskog voe. "Kada smo mi smogli snage da se dignemo?" pitao se Babi. "Kada se digla Srbija iz ponienja, onda smo se digli i mi. Ko je najvie uinio da se podigne Srbija? Slobodan Miloevi. Prema tome, sve je logino. Taj koji je podigao Srbiju, taj je nama pruio garanciju, moralnu. (...) Zato smo odluili da mu pruimo javnu podrku, i uvereni smo da nismo pogreili.'' Ali, posle samo tri meseca, u martu 1991, Milan Bab i je shvatio da je ipak pogreio. Predizborno obeanje Slobodana Miloevia, "svi Srbi u jednoj dravi", bilo je samo "udica" za brojne srpske naivce. U Karaorevu, sa hrvatskim predsednikom Franjom Tumanom, Miloevi je dogovarao neto sasvim drugo. "Miloevi mi je tada, pokazujui na mapi koje e dijelove Krajine prepustiti Hrvatskoj, rekao da e njemu za uzvrat Tuman pomoi u politikoj eliminaciji Ante Markovia.", Ipak, uzrok konanog razlaza Milana Babia i Slobodana Miloevia bio je Vensov plan. Krajem novembra 1991. godine Savet bezbednosti je podrao inicijativu srbijanskog i jugoslovenskog rukovodstva da se na teritoriju Hrvatske poalju snage UN. Na taj nain osiguravala se prednost koju su tokom ratne 1991. stekli krajiki Srbi, a izbegavalo se dalje angaovanje JNA. Svako dalje angaovanje zahtevalo je sve veu mobilizaciju Srbije, a po reima Borisava Jovia to je bilo "potpuno kontraproduktivno za nau politiku". Dakle, bio je to strateki interes, jer se dobro znalo da e uskoro uslediti jo krvavija deavanja u Bosni i Hercegovini. I pored ogromne oruane nadmoi, Srbiji bi bilo veoma teko da deluje na dva fronta. Milan Babi je kasnije priao da mu je Miloevi otvoreno predlagao da prihvati specijalni status za Srbe u Hrvatskoj pa da ih ve jednom "otkai". "Tako je rekao ef Srbije. U ime Srbije. Rekao je: 'Pa da vas otkaimo.' Tom prilikom gospodin Miloevi mi je rekao da jedino Srbija - mislei pri tom samo na moravsku Srbiju ima anse da bude drava, a da e sve ostalo progutati mrak. Tada sam bio zgranut

zbog dvije stvari. Prvo: kako on tako olako preputa mraku veliki dio srpske narodne teritorije van Republike Srbije. Drugo: kako uopte moe da kae meni da e me progutati mrak. Jo neto: sve to je tako mirno izrekao da i u ovom asu osjeam uznemirenost od tih njegovih rijei." I pored ovakvih upozorenja, Babi je odluio da se suprotstavi Miloeviu i da odbaci Vensov plan. Po tom planu, objanjavao je Milan Babi, JNA je trebalo da se povue iz Krajine, da se razorua teritorijalna odbrana, da policija ima samo naoruanje koje se nosi o boku, znai pitolje, i da se sastav policije vrati na nacionalnu strukturu koja je bila pre poetka sukoba. Sve je to za Babia bilo apsolutno neprihvatljivo. Ali onda je Miloevi organizovao sednicu Predsednitva SFRJ na kojoj je itava ekipa politiara i generala davala sve od sebe da ubedi Milana Babia i prisutne predsednike krajikih optina da prihvate Vensov plan. Na tom zadatku posebno su se istakla dvojica generala koji e u bosa nskom ratu voditi glavnu re.(Znali su da e uskoro doi i njihovih pet minuta.) Babi je to ovako opisao: "O plakanju generala Mladia i Kukanjca na toj sednici da i ne govorimo. Ne plakanju zbog odlaska vojske, ve to ja ne dajem saglasnost na Vensov plan." Ova sednica je, s malim prekidima, trajala dva dana i dve noi, Babiu praktino nisu davali ni da odspava, dok su drugi odlazili da se odmore a onda se vraali da nastave posao, "Kada bih traio prekid sjednice da se malo odmorim, gospodin Borisav Jovi bi takvu mogunost iskljuivao, uz obrazloenje da odmah poslije ove sjednice slijedi sjednica Savjeta bezbjednosti, to se poslije pokazalo kao neistina," Kada je sednica napokon zavrena (bezuspeno), iscrpljeni Milan Babi je odspavao na stolici u Birou Krajine, koji se nalazio na Terazijama br. 3, Zbog ovakve Babieve tvrdoglavosti, na kakvu nije bio navikao kod svojih saradnika, Miloevi mu je 8, januara 1992. godine poslao otro pismo u kojem se izmeu ostalog kae: "Smatram se obaveznim i odgovornim da izrazim neslaganje sa Vaim stavom da ne elite zatitu teritorija od strane mirovnih snaga UN na osnovu plana Sajrusa Vensa, (".) Narod ne treba da podnosi rtve zbog samoljublja nijednog politiara. (".) Vi svojim stavom zahtevate da se rat produi. Ako biste nastavili sa takvom politikom, gurnuli biste u smrt mnoge graane irom Jugoslavije, (",) Pomo Srbije narodu Krajine nee ni u miru biti dovedena u pitanje, ali graani Krajine treba da znaju da ste svojim postupcima izgubili svako nae pov erenje i da ubudue za odnose sa vlastima Republike Srbije moraju delegirati ljude kojima e narodni interes biti iznad linog politikog prestia." Osim to je bio tvrdoglav, Babi je bio i dovoljno drzak* da neprikosnovenom Miloeviu odgovori, takoe u formi otvorenog pisma: "Za razliku od Vas koji mislite da samo jedan ovek moe da odluuje o sudbini srpskog naroda u ovom odsutnom i dramatinom vremenu, u vremenu u kome se on bori za opstanak, ja smatram da ne postoji linost, ma kako ona inae sposobna bila, koja moe i smije ponijeti teret takve istorijske odgovornosti. Srpski narod nije svodljiv ni na sve svoje istorijske veliine - on predstavlja to, ali i mnogo vie od toga.'' Naravno, Vensov plan je na kraju ipak bio prihvaen. Dan posle Nove (1 992) godine, u prisustvu Sajrusa Vensa, u Sarajevu je potpisan sporazum o prekidu vatre izmeu Hrvatske i JNA. Prema tome, znalo se ko meu Srbima kosi, a ko vodu nosi. A Babia to se tie, koji mesec kasnije, u julu 1992. godine, kada ve nije moglo

reima, smekavanje njegove tvrde glave sprovedeno je na nain koji se (bar u njegovom sluaju) pokazao najdelotvornijim - fizikim nasiljem. Grupa benkovakih policajaca brutalno ga je napala, prilikom ega mu je teko povreena glava, a pukle su mu i obe bubne opne. "" Tako je bivi predsednik bive Republike Srpske Krajine podelio sudbinu i naroda i "drave" za koje se bezuspeno borio.
Na konstataciju novinara da je Arkanovim plaenicima dozvolio da na Petrovdan '91. naoruani uu u Cetinjski manastir, mitropolit Amfilohije je odgovorio: ''Taj lagvort oko Arkana sluam neprekidno, Prije svega. ko sam ja da sprijeim bilo kome da doe na Cetinje? Cetinjski manastir je otvoren za svakoga, Arkan je Zeljko Ranatovi iz Rijeke Crnojevia! Koji je Crnogorac d olazio na Cetinje bez oruja?!" "Oruje se nekada ostavljalo pred ulazom u Manastir..,", prokomentarisao je novinar. "Crnogorci su ostavljali oruje pred crkvom", istakao je mitropolit i upitao i sebe i druge: "A ko je spreman danas da razorua Crnogorca!? Je li to dunost mitropolita?" (NIN, 17. februar 1995). * Vladici Atanasiju Jevtiu Milan Babi "nije bio simpatian".To je bila mala slika i prilika Miloevia", govorio je vladika, ali je ipak potovao injenicu da je Babi "osetio nevolje tog (kraji kog) naroda". (Borba, 14-15. mart 1992).

Poetak kraja sna o Velikoj Srbiji

Redovna zasedanja Svetog arhijerejskog sabora sazivaju se jedanput godinje izmeu Vaskrsa i Duhova. Vanredna zasedanja, pak, mogu se sazvati na inicijativu Svetog sinoda (crkvene vlade), ili kada najmanje polovina arhijereja podnese pismeni zahtev i odredi temu o kojoj e se raspravljati. Od decembra 1990, kada je izabran novi patrijarh SPC, svake godine je odravano po jedno vanredno zasedanje, po pravilu posle redovnog. Izuzetak je bila 1992. godina. Te godine odrana su dva zasedanja od kojih je jedno odrano pre redovnog, ve u januaru. * Razlog je bio prihvatanje Vensovog plana od strane srbijanskog i jugoslovenskog dravnog rukovodstva. Ovo prihvatanje je praktino znailo priznanje postojeih "avnojevskih" granica Hrvatske i kraj sna o stvaranju velike drave srpskog naroda. U aprilu 1992. mitropolit Amfilohije je zakljuio, iako se zalae za ujedinjenje svih srpskih zemalja, da e ta ansa verovatno ponovo biti proputena, kao to je bila proputena i 1918. godine.'' Sa vanrednog zasedanja Sabora odranog 16. i 17. januara 1992. izdato je saoptenje u kome se kae da je srpski narod ve pola veka "politiki razdrobljen i izdeljen neprirodnim granicama koje rasecaju njegov ivi organizam". "Njih je isplanirala komunistika Internacionala, ostvarila neofaistika i ustaka okupacija, a utvrdila i produila - protiv volje srpskog naroda - Titova komunistika diktatura preko svog izrazito antisrpskog AVNOJ-a". "Zbog toga, ni Srpska pravoslavna crkva, ni srpski narod nikada nisu priznali vetake i nelegitimne 'avnojevske' unutranje granice ustanovljene, bez istorijskih ili etnikih osnova, samovoljom komunistike gerile u uslovima okupacije i graanskog rata." Kao to se vidi, dravne granice koje su postojale meu Srbima na

junoslovenskim prostorima bile su glavna tema vanrednog saborskog zasedanja 1992. godine. Po miljenju episkopa one su bile "neprirodne", a krivaca za njihovo planiranje, ostvarivanje, utvrivanje i produavanje bilo je mnogo. Naravno, krajnji krivci za poluvekovnu politiku razdrobijenost i izdeljenost srpskog ivog organizma bili su komunisti i "izrazito antisrpski AVNOJ". Iz ovih saborskih stavova jasno se vidi na koji nain je vrh Srpske pravoslavne crkve tokom 90-ih godina ubeivao svoj narod u neke "istine". Neupueni bi mogli pomisliti da na junoslovenskim prostorima Srbi nikada nisu iveli izdeljeni "neprirodnim" granicama, sve dok nije dola komunistika Internacionala i isplanirala ih, a drugi se potrudili da ih ostvare. Meutim, istina je bila sasvim drugaija. Srbi su na tim prostorima oduvek iveli izdeljeni, tj. Srbin iz Knina, na primer, nikada nije iveo u bilo kakvoj srpskoj dravi, ni do komunistike Internacionale, a ni posle nje. U istom saborskom saoptenju i sami episkopi su rekli da je srpski narod 1918. godine "u novostvorenu zajedniku dravu Junih Slovena uneo svoje dve, do tada samostalne drave, Srbiju i Crnu Goru". Meutim, kljuni problem je bio u tome to su duhovni pastiri eleli da srpski narod iz te zajednike drave vie iznese nego to je uneo. Pomenimo opet da nesretni Knin (i ne samo on) nije bio ni u jednoj od te dve samostalne srpske drave. Treba rei i da je 1939. godine (znai, pre AVNOJ -a) spajanjem savske i primorske banovine s gradom i kotarom Dubrovnikom formirana Banovina Hrvatska koja je bila vea od "avnojevske" Hrvatske. Taj posao su obavili Dragia Cvetkovi, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije, i Vlatko Maek, predsednik Hrvatske seljake stranke. Teko da se i za jednog od njih dvojice moe rei da je bio "komunistiki gerilac" i da je taj posao obavio pod uticajem komunistike Internacionale. Zakljuak cele ove prie o granicama bio je stav srpskih episkopa da "ni Srpska pravoslavna crkva ni srpski narod nikada nisu priznali vetake inelegitimne 'avnojevske' unutranje granice ustanovljene, bez istorijskih ili etnikih osnova". Ali, da li je episkopsko "nikad" iz januara 1992. godine znailo "ba nikad"? Prisetimo se jo jednom odlaska patrijarha Pavla u Zagreb (1999. godine) i njegove reenice upuene Srbima u Hrvatskoj da "dileme nema oko opredeljenja za potovanje hrvatskog ustava i zakona, odnosa prema domovini, te jedne civilizovane integracije u hrvatsko drutvo, kao i doprinosa da Hrvatska zauzme svoje mesto u evropskim i svetskim integracijama". Da li i posle toga vrh Srpske pravoslavne crkve ne priznaje "nelegitimne 'avnojevske' unutranje granice" koje su, uzgred reeno, sada postale "spoljanje"? U svakom sluaju, poetkom burne 1992. episkopi SPC su celom svetu dali do znanja da "niije pogodbe sa nosiocima vlasti u Srbiji, koja nema mandat da istupa u ime itavog Srpstva, ili sa organima jugoslovenske federacije, ili sa komandujuim strukturama jugoslovenske vojske ne obavezuju srpski narod kao celinu, bez njegove saglasnosti i bez blagoslova njegove duhovne matere, Pravoslavne srpske crkve".IH Uskoro se, meutim, pokazalo da je i ova tvrdnja srpskih duhovnih pastira bila samo jedna u nizu netanih koje su izrekli u poslednjoj deceniji XX veka. Naime, Slobodan Miloevi je dobio mandat da istupa u ime itavog Srpstva, ili preciznije reeno uzeo

ga je, a da mu pri tome nije ni na pamet palo da za to zatrai saglasnost naroda, a jo manje blagoslov "duhovne matere, Pravoslavne srpske crk ve". Dvadeset devetog avgusta 1995. godine u Beogradu su se sastali Slobodan Miloevi i Radovan Karadi i potpisali dokument kojim je predsedniku Miloeviu dato pravo da u Dejtonu pregovara u ime svih Srba. Tom sastanku prisustvovao je i patrijarh Pavle i na taj dokument stavio i svoj potpis. Ovaj postupak Njegove svetosti, ba kao i neki prethodni i potonji, izazvao je negodovanja u vrhu Srpske pravoslavne crkve. Do jo veih neslaganja polo je nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma. Dvadesetog decembra 1995. godine agencija Beta je objavila vest da je najmanje deset episkopa SPC pozvalo patrijarha Pavla da napusti svoj poloaj zato to je potpisao dokument kojim je Radovan Karadi ovlastio Slobodana Miloevia da u Dejtonu zastupa interese bosanskih Srba. Revoltirani vladika Atanasije Jevti i tim povodom je podneo neopozivu ostavku (po ko zna koji put), ali su ipak uspeti da ga ubede da od nje odustane. * Odustalo se i od zahteva za povlaenje patrijarha Pavla sa dunosti. Meutim, na vanr ednom zasedanju Sabora odranom 21. i 22.decembra 1995. godine potpis Njegove svetosti proglaen je nevaeim. U saborskoj odluci se kae: "... s obzirom da je svetosavska, mirotvorna uloga Njegove Svetosti patrijarha G. Pavla, iskljuivo kao svedoka i pomiritelja brae, prilikom potpisivanja dokumenta, pri dogovoru narodnih predstavnika od 29. avgusta ove godine, zloupotrebljena i pogreno protumaena, to Sveti arhijerejski sabor njegov potpis na taj Sporazum smatra nevaeim i za Crkvu obavezujuim, ograujui se od njegovih posledica"
* Drugo vanredno zasedanje odrano je u decembru. * Njegova ostavka (ili "dobrovoljno povlaenje sa poloaja i slube eparhijskog arhijereja, iz zdravstvenih razloga", kako je to sam vladika nazvao) prihvaena je na vanre dnom zasedanju Sabora u septembru '99. godine. Neki zlonamernici su primetili da je Slobodan Miloevi opstajao na vlasti sve dok je vladika Atanasije Jevti bio u slubi i borio se protiv njega, a kada je vladika otiao, za godinu dana se raspao i "rasklimatani presto upropastitelja srpskog naroda" (citat-vladika Artemije).

ta bi Sloba bez srpske intelektualne elite

Ali, da sc vratimo u 1992. godinu. Sa relativnim smirivanjem situacije u Hrvatskoj, panju graana Srbije ponovo su poeli da zaokuplj aju problemi u sopstvenoj kui. Ti problemi sada su bili i vei i brojniji, a postojalo je i ogromno nezadovoljstvo zbog neostvarenih elja vezanih za Hrvatsku. Spas i izlaz iz te situacije Miloevi je pronaao na isti nain kao i prethodne (1991.) godine interesovanje svojih graana ponovo je skrenuo sa problema u Srbiji, koristei i stvarajui probleme u nekoj susednoj jugo-republici. Ovoga puta za to mu je posluila Bosna i Hercegovina. Najveu pomo u obavljanju tog posla Slobodan Miloevi je ponovo dobio od "srpske intelektualne elite". Krajem marta 1992. godine u Sarajevu je odran Kongres srpskih intelektualaca na kome se razgovaralo na temu "Jugoslovenska kriza i srpsko pitanje". Prema pisanju tampe, na ovom

"velianstvenom skupu" uestvovalo je oko 500 "najuglednijih srpskih intelektualaca". Akademik Pavle Ivi, predsednik Srpskog narodnog sabora, pozdravio je Kongres i "predao etnike karte koje su izraene kada je stvoren Srpski sabor". Akademik Dobrica osi, koji je tokom 80-ih godina govorio o ugroenosti srpskog naroda ne samo na Kosovu nego i u drugim delovima Jugoslavije, a u BiH posebno od Muslimana, nije prisustvovao ovom kongresu. Ali je zato poslao pismo u kome je objasnio da se "uvaavanjem istorijskih iskustava i sadanjeg stanja meu nama, moramo to pravednije razdeliti i razgraniiti sa Muslimanima i Hrvatima", jer su "Srbi raspadom Jugoslavije primorani da pronau dravno -politiku formu reenja svog nacionalnog pitanja" Dobrica osi je reenje video u "federaciji srpskih zemalj a".Po njegovom miljenju, u tu federaciju nije trebalo da uu "svi Srbi", nego "sve srpske etnike oblasti".' Poto je jedan broj Srba morao da ostane van granica te srpske federacije, Dobrica osi je jo ranije predloio reenje i za taj problem "planska preseljenja i razmena stanovnitva"." Bio je svestan da je to "najtee, najbolnije, ali je i to bolje od ivota u mrnji i meusobnom ubijanju".'' Na ovom kongresu srpski intelektualci su usvojili Deklaraciju u kojoj je iznet zakljuak da je jedino reenj e za Bosnu "trodelna zajednica u kojoj e Srbi suvereno stati na svoje mee". Samo nedelju dana nakon ovog skupa zapoeo je rat u Bosni i Hercegovini. Slobodan Miloevi je mogao da odahne na due vreme, jer je bilo izvesno da e ratna deavanja u BiH biti krvavija i trajati due od onih u Hrvatskoj. Ovaj rat omoguio je Miloeviu i drugim "patriotama" da sve one koji bilo ta kau protiv njega i njegovog reima nazovu izdajnicima, nepatriotama, narodnim neprijateljima. Jer, kome je do prie o ekonomiji, demokratiji, politikim razlikama dok se trudimo da "odbranimo" svoj narod u Bosni? Bosanski rat je imao i jednu mnogo vaniju ulogu da opravda ogromnu inflaciju koja je posluila Miloeviu i politikoj vrhuci da najvei deo srpskog naroda temeljito opljakaju. Narod je uglavnom utao i trpeo. Jedni zato to su mislili da se tu zaista vodi borba za srpske nacionalne interese, a drugi to su se plaili da strahote iz Bosne ne preu i u Srbiju. Jedna od najee izgovaranih reenica u to vreme glasila je: "u ti, nek smo mi samo ivi i zdravi. Vidi ta se deava u Bosni." Naravno, "mozgovna pomo" stizala je Slobodanu Miloeviu i iz crkvenih redova. Poput patrijarha Pavla, koji je 1991. ustvrdio da za hrvatske Srbe "treeg nema", nego ili oruje u ruke ili put pod noge, tako je i glavni i odgovorni urednik "Pravoslavlja" Dragan Terzi tvrdio da bosanski Srbi "ne ele da ive u damahiriji slinoj Libiji i da bi oni pod vlau mudahedina imali isti status koji imaju hriani u islamskim zemljama, tj. bili bi robovi, to su ve iskusili tokom petovekovne islamske okupacije".132 U "Pravoslavlju" od 15. marta 1992, dakle tri nedelje pred poetak rata u Bosni, teolog Boidar Mija je objasnio itaocima patrijarijskog lista da odreivanje pravog znaenja pojmova "rat" i "mir" nije tako jednostavno. "Stvar je mnogo komplikovanija. Nije sve to miruje dobar mir, i nije sve to ratuje zao rat. Moe mir, kao takav, da bude zlo, a moe rat, kao takav, da bude dobro - zavisno od sadraja kojim su jedan i drugi fenomen ispunjeni." "Ako je mir, ili tenja za njim, ispunjen nepravdom", onda je on "kloaka i establiment duegubstva i bogogubstva, ali i inilac mnogih socijalnih nedaa i osunovraenosti." (Upravo na takav mir pozivali su episkopi SPC Srbe u njihovim meusobnim sukobima tokom 90-ih godina.) Posle ovakvih tumaenja, srpski narod je mogao mnogo spremnije da doeka sva iskuenja koja su uskoro usledila.

Vladika Atanasije Jevti sam protiv svih

U tim sveoptim naporima da se Slobodanu Miloeviu pomogne u r aspaljivanju strasti pred rat u Bosni, jedan dogaaj je izazvao veliku panju srpske javnosti - bio je to legendarni nastup vladike Atanasija Jevtia na NTV (Nezavisnoj televiziji) Studio B. Te veeri, 12. marta 1992. godine, mnoge linosti iz politikog ivota Srbije mogle su dobro da osete svu otrinu jezika vladike Atanasija. Tadanjeg predsednika Skuptine Srbije Aleksandra Bakoevia vladika je optuio za ikaniranje ljudi, a ministra prosvete Dau Markovia (seate li se jo svih tih likova) nazvao je polupismenim ovekom, "koji bi se, da ima makar malo obraza, povukao to pre. Dokle e nas zamajavati i zalagivati on i njemu slini." Za Vojislava eelja je rekao da je "zalutao tamo gde je" i da bi trebalo da "to pre ustupi mesto boljem od sebe". "Bolje bi bilo gospodinu eelju da to pre ostavi na miru ovaj narod i da gleda svoja posla", poruio mu je vladika.. Vladika Atanasije nije zaobiao ni eljka Ranatovia Arkana. U to vreme pripadnici Arkanovih jedinica pruali su zatitu patrijarhu Pavlu, pa se vladika Atanasije Jevti potrudio da okona priu o Arkanu kao patrijarhovom telohranitelju i patrijarhu kao Arkanovom vrhovnom komandantu. * Na pitanje novinara Studija B zato je 9. marta ujutro uklonio "obezbeenje koje se nalazilo pred Patrijar ijom", vladika Atanasije je odgovorio: "Naalost, ja nisam uklonio, ali sam rekao da ja neu da idem s Patrijarhom. Doao je Arkan sa svojima da ga brani. Rekao sam: 'Molim Vas, recite mu da ide.' Patrijarh je gledao, ja sam uzeo inicijativu. Rekao sam gospodinu Arkanu: 'Ostavite patrijarha na miru.' 'Mi ga branimo', odgovorio je. Od koga ga brane? Oni su otili, uo sam da se uvredio. Zato? Zato to se i u svetu manipulie tim. Zna se ko je Arkan. Ne moe Arkan da bude amhlem pod kojim e srpski patrijarh da ide u Svetosavsku crkvu. Svaka mu ast to se bori tamo za srpski narod, ali ne moe ni on, niti jedna partija, a najmanje vladajua, biti ona koja e patrijarha da titi i koja e njime da manipulie." Ipak, najveu panju, odobravanje i negodovanje, izazvali su napadi vladike Atanasija Jevtia na predsednika Srbije Slobodana Miloevia. "Miloevi je osion, opak ovek. Opasan ovek", govorio je vladika pred zgranutim gledaocima. "to pre ode, bie bolje ovom narodu. To mu je moja poruka. Kao Srbina, kao oveka, kao monaha. Ba me briga ta e oni da kau (...)." "Upravo zato to je sposoban i to je u momentima pokazao sposobnost, a onda je postao izdajica srpskog naroda svestan sam ta govorim - jer je produio i produbio tragediju srpskog naroda. Daj Boe da to pre ode da nam bude bolje..." U ovom intervjuu vladika Atanasije je podsetio Srbe ta se u Beogradu deavalo pre tano godinu dana (mart 1991): "Prole godine Miloevi je izveo tenkove na srpsku decu. To mu neemo zaboraviti. To se ne zaboravlja. Hteo je da pokae da je ef vojske. Neka izvede sada tenkove, ja u prvi lei, jer e to biti poraz. I ovako je poraz." Ipak, vladiku Atanasija najvie je pogaala injenica da su avnojevske granice ostale nepromenjene i da je ve tada moglo da se nasluti da od Velike Srbije nee biti nita. "Mi ne znamo ta se s nama deava. Mi ne znamo ta vojska sprema, kao to ne znamo kakav je rat i zato ga vodimo". "Da zatitimo Srbe",

prokomentarisao je novinar. "Jesu li zatitili Srbe? Svaku u sa patosa re olizati ako oni budu zatitili Srbe. Srbi su ostavljeni na milost i nemilost Tumanu. Spremaju se da mole aboliciju u Zagrebu." Naravno, glavni krivac za sve to bio je Slobodan Miloevi, ali vladika je oekivao da e se bar ostatak onih koje je srpski narod izabrao ponaati drugaije: "Kada je potpisao nepromenjive granice Hrvatske, Bosne, avnojevske naalost, zato Skuptina Srbije, bilo kakva, nije donela ponitenje avnojevskih odluka, u kojima nije uestvovao srpski narod? Ne priznajemo, traimo sve iz poetka. U mutnu Maricu svaka Jugoslavija!" grmeo je vladika Atanasije s vrha "Beograanke". Od svih koje je napao u svom govoru vladika Atanasije je zatraio ostavku, a za uzvrat je ponudio i svoju: "Ja sam gotov da svoju ostavku dam veeras za dobro svog naroda", rekao je vladika. "Kad oni budu na to gotovi, bezuslovno, onda e moi razgovarati sa mnom." "Moju ostavku drim na gotovo, iako episkop to retko ini. Ako bi ovom narodu moglo da bude bolje, da se uklonim, da dam drugom mesto'' " Vladika je imao spreman odgovor i za one koji su mu zamerali da se i suvie mea u politiku: "Neka to okarakteriu kako hoe, neka kau da se bavim politikom. ta bi hteli, u epruvetu da me stave?" Intervju vladike Atanasija Jevtia izazvao je brojne reakcije i komen tare. Vojislav Kotunica, budui predsednik Jugoslavije, nazvao je govor vladike Atanasija "potresno potenim kazivanjem". "Nita se tim rei ma ne moe ni dodati ni oduzeti, ni prigovoriti, ni odgovoriti", smatrao je gospodin Kotunica.'' Za Antonija Isakovia sve to "nije prilii lo jednom hrianskom i pravoslavnom veledostojniku".Jovan Rakovi, pak, bio je miljenja da nema nieg loeg u prii "o politikom zlu: tiraniji, despotiji i diktaturi", ali da je vladika to trebalo da uradi sa "vie finese, a manje agresije, vie mere, a manje ekskluzivnosti..." Jovan Rakovi je od vladike Atanasija oekivao mnogo vie "blagosti i mudrosti". "ini mi se da je ulaskom u studio mogao ostaviti negde pred vratima svoj temperament", zakljuio je Jovan Rakovi. Najea reakcija dola je od Vojislava eelja. Poto je raspolagao slinim renikim bogatstvom kao i vladika Atanasije, vojvoda eelj je ceo sluaj ovako prokomentarisao: "Emisiju nisam gledao, ali su mi neki detalji odmah bili preneti. Ja tvrdim da vladika Atanasije Jevti nije astan ovek i da su sve njegove izjave bile u skladu sa mojom osnovnom konstatacijom o njegovoj linosti. To je, naime, ovek koji pokuava da zloupotrebi svoju crkvenu funkciju u politike svrhe i to ini sluei izdajnicima srpskog naroda." "Sve to, ipak, dolazi od oveka koji je nedavno drao govor na sahrani jednog beogradskog kriminalca, a koji je, navodno, poginuo kao komandant izvesne Srpske garde, pa nisam iznenaen", rekao je Vojislav eelj. "Okivao ga je u zvezde i time, pored ostalog, dokazao da je nedostojan crkvene funkcije koju obavlja."' Ipak, komentar "biser" dao je Momo Kapor, kolega vladike Atanasija po peru i ovek koji se tih godina predstavljao kao "etnik - poetnik" i veliki duebrinik srpskog naroda: "Ne znam nita o tome. Nisam gledao tu emisiju, a ni itao novine. Ne znam ni ko je Atanasije Jevti. Ja sam umetnik."'
* 'Podseamo da je Arkan govorio kako je patrijarh Pavle njegov vrhovni komandant.

*Vojislav eelj je mislio na ora Boovia-Giku, komandanta paravojne organizacije "Srpska garda" koju je osnovao Srpski pokret obnove.

utanje i prikrivanje
Momo Kapor nije bio jedini "umetnik" koji tih krvavih ratnih godina nije "nita znao o tome". I njegove kolege knjievnici pokazale su kako se okree glava na drugu stranu pred vapajima za pomo koji su stizali od dojueranjih prijatelja. Kada je rat u Bosni poeo, na adresu Udruenja knjievnika Srbije stigao je telegram: "Potovane kolege, u BiH ve danima vodi se bespotedan graanski rat koj i je danas po svemu sudei dosegao sam vrh podnoljivosti. Informacije o pravoj prirodi, uzrocima i posljedicama tog rata teko dopiru do uiju graana vae republike, tavie veina informacija spada u arsenal lane ratne propagande. Uvjeravamo vas mi, knjievnici Zenice svih vjera i nacionalnosti, da najvei dio svih naroda i narodnosti u republici BiH ovaj rat ne eli. Iza dananjih krvavih dogaaja u BiH krije se volja malog broja ekstremista eljnih vlasti. Pozivamo vas, potovane kolege, da dignete svoj glas i pomognete nam u irenju te istine kako bi miroljubivi graani, posebno djeca i sve druge praktino bespomone kategorije stanovnitva nae lijepe BiH bile poteene daljeg stradanja i razaranja. Molimo vas da se obratite svojim itaocima i graanima svoje republike da ne nasjedaju ni na kakve lane poruke i propagandne trikove, te da pomognu graanima BiH u ovim odsudnim trenucima. Vrijeme e pokazati da va trud nije bio uzaludan. U to ime zahvaljuje vam se grupa zenikih knjievnika i poziva vas na dalje druenje, kao to je to i do sada uvijek i u svim prilikama inila. Napominjemo da smo telegram iste sadrine uputili i naim kolegama u Drutvu knjievnika Hrvatske i (Drutva knjievnika, prim. aut.) Srbije". Peat: Beograd 11. april 1992. godine. U potpisu: Zeniki knjievnici. Ovaj telegram nikada nije objavljen ni u jednom od beogradskih dnevnih i nedeljnih listova, ali ni u "Knjievnim novinama", glasilu Udruenja knjievnika Srbije kome je ovaj vapaj i poslat. Telegram se nalazi u arhivi UKS-a i ne nosi nikakav broj, to znai da ak nije ni zaveden. U ovom poslu utanja i prikrivanja knjievnicima su se pridruili i episkopi Srpske pravoslavne crkve. U saoptenju sa vanrednog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora, odranog u decembru 1992. godine, oni su odbacili optube na raun Srba u BiH da "dre u logorima 40.000 ena Muslimanki za svoje iivljavanje i silovanje". (...) "U ime pravde Boje, na osnovu svedoenja nae sabrae arhijereja iz Bosne i Hercegovine i drugih pouzdanih svedoenja, izjavljujemo sa punom moralnom odgovornou da takvih logora u Republici Srpskoj Bosne i Hercegovine, kao ni u Srpskim Krajinama, niti je bilo niti ima." Ali zato, "to se tie rtava nasilja na srpskoj strani, posedujemo mnogobrojna proverena svedoenja o pojedinanim i grupnim

silovanjima i nasiljima nad enama, ak i devojicama. Najstraniji su, za moralnu odgovornost i ljudsku savest samih rtava i svih nas, mnogi sluajevi ena Srpkinja koje su pod takvim nasiljem ostale u drugom stanju."". Takoe, sve zloine u Bosni koje su inili pripadnici srpskih oruanih jedinica episkopi su objanjavali gnevnom osvetom, izbezumljenou i raspameenou pojedinaca (vladika Atanasije Jevti) i ostrvljenou pojedinaca';' (patrijarh Pavle). Meutim, u ruskom listu "Izvestija" od 25. novembra 1992. godine objavljen je tekst o jednom Rusu plaeniku koji je u trenanom kampu u Erdutu proao obuku pod vostvom eljka Ranatovia Arkana, a uz podrku srpske policije. "Filozofija brutalnosti je utuvljivana u glave bor aca 'Srpski patriota je nemilosrdan prema neprijateljima, on nema pravo da potedi njihovu decu, ene, ili starce' - zgraavao se na (ruski) bandit", kae Evgenij Vostrukov u svom tekstu "Umreti u Jugoslaviji". * Preutkivano je i da je u Banjaluci, gradu na ijem podruju nije bilo ratnih dejstava, srueno svih 16 damija i pet turbeta (mauzoleja), kao i Sahat kula, prvi javni sat u Bosni i Hercegovini. Ovakva deavanja nagovetena su i pre poetka rata u Bosni. Krajem februara 1992. godine baen je eksploziv i oteeni su najvrednija banjaluka damija Ferhadija i oblinje Ferhad -paino turbe. Ovo je, meutim, bila samo uvertira. Pravo ruenje je poelo 9. aprila 1993. godine paljevinom damije u Podpeinama. A onda su na red dole i dve najpoznatije damije, Ferhadija i Arnaudija, od kojih je Ferhadija bila prava lepotica i nalazila se pod zatitom UNESCO-a. Banjaluani su je smatrali najlepom damijom u BiH, ponajvie zbog njenog vitkog minareta. Obe su sruene miniranjem u zoru 7. maja 1993. godine. Poslednje damije spaljene su 6. i 8. septembra 1993. i tako je za manje od pola godine svih 16 banjalukih damija bilo zbrisano sa lica zemlje.'' U novembru 1994, u takvoj "istoj i bezminaretnoj" Banjaluci okupili su se srpski arhijereji i odrali vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora. U poruci koja je objavljena nakon zasedanja, episkopi su nas podsetili da je Banja luka "mueniki grad stradanja Svetenomuenika Platona, * anela Crkve Boije banjaluke, iji je Saborni hram pre 50 godina takoe stradao, kao i mnogi drugi u ovim krajevima sa hiljadama pravoslavnih vernika". Pedeset godina kasnije na banjalukim prostorima nisu stradavali pravoslavne crkve ni srpsko pravoslavno stanovnitvo. Ali zato, damije i muslimansko stanovnitvo jesu. Oni su, meutim, kao i u drugim zvaninim dokumentima Srpske pravoslavne crkve, i u ovoj poruci bili bezimeni. Episkopi su smatrali da je sasvim dovoljna jedna uoptena, toliko puta ponovljena fraza kojom sc osuuje "razaranje svetinja i bogomolja, pravoslavnih, rimokatolikih i muslimanskih". Ipak, najreitije je bilo episkopsko utanje povodom nasilno spreenog polaganja kamena temeljca za Ferhad-painu damiju u Banjaluci (6. maj 2001). Iako su srpski demonstranti kamenjem gaali (i pogaali) prisutne gos te, zapalili pet autobusa kojima su neki od gostiju stigli, skinuli i spalili islamsku zastavu sa sedita Rijaseta islamske verske zajednice u Banjaluci, i umesto nje postavili srpsku, sve je to ostalo bez 1J10mentalne, jasne i otre osude od strane zvaninika SPC.
* Preuzeto iz "Genocidc in Bosnia", Normana Cigara. Za vreme NATO bombardovanja, na dnevniku italijanske televizije (RAJ) objavljen je video zapis (snimljen '91. godine, tokom borbi oko Vukovara) u kojem Arkan kae da njegovi ratnici ne smeju imati ni milosti ni zarobljenika.

* Iako je na poetku Drugog svetskog rata doneta odluka da svi koji su roeni u Srbiji moraju napustiti Bosnu, episkop banjaluki Platon (Jovanovi) nije eleo da ode iz svoje eparhije. Bolesnog episkopa ustaki zloinci su uhapsili nou izmeu 4. i 5. maja 1941, ubili ga i telo mu bacili u reku Vrbanju. Prvobitno je bio sahranjen na vojnikom groblju u Banja Luci, a 1973. godine prene! je u novu Sabornu crkvu u Banja Luci.

Titoisti brane pravoslavlje

Dok su episkopi SPC ulagali velike napore da ubede svoj narod u ispravnost i opravdanost borbe koja se vodila u Bosni, pa ak i u ispravnost onih koji su je vodili, od jugoslovenskog i srbijanskog rukovodstva doao je novi udarac. Dvadeset sedmog aprila 1992. godine proglaena je Savezna Republika Jugoslavija. Bilo je to definitivno prihvatanje "avnojevskih" granica zbog ijeg je poetnog nepriznavanja Srbija i pokrenula ratnu maineriju kako bi druge ubedila da se cepanje ne moe izvesti po "avovima", kao to je to uraeno u SSSR-u i ehoslovakoj. Najljui protivnik "avnojevskih" granica bila je upravo Srpska pravoslavna crkva, posebno njeni pojedini episkopi. Zato je na redovnom zasedanju Sabora, odranom od 14. do 28. maja 1992. godine, donet dokument nazvan "Memorandum SPC". U njemu je ponovljeno da je srpski narod "posle rata postao rtva komunistike tiranije" i da je "stanje u naoj zemlji, pre svega, posledica komunistike tiranije". Opet je istaknuto da meurepublike granice "presecaju iv organizam srpskog narod a, razdvajaju mu vekovna ognjita, svetinje, grobove, manastire i spomenike kulture" Srpski episkopi su sa aljenjem konstatovali "da partije na vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, nasleujui strukture i' organe, sredstva i naela posle ratnog komunistikog sis tema, ni danas ne omoguuju ravnopravan demokratski dijalog u drutvu, niti podelu odgovornosti i saradnju sa svima ostalima".Zbog toga, "Srpska crkva se otvoreno ograuje i distancira od ove i ovakve vlasti i njenih nosilaca, kao i od njihovog bez naroda donetog Ustava i od pripremanih izbora, koji ne ulivaju poverenje kako svojom iskrenou tako i nainom na koji se pripremaju". Ogradivi se od rukovodstva u Srbiji, vrh SPC je postao izuzetno blizak sa rukovodstvom bosanskih Srba na Palama. Sve nade Srpske pravoslavne crkve, posebno "tri A" (mitro-polita Amfilohija, vladike Atanasija i vladike Artemija), bile su poloene u "tri K" (Karadia, Krajinika i Koljevia) i, naravno, Biljanu Plavi, "novu Kosovku devojku", kako je nazva mitropolit Amfilohije. Dragomir Ubiparovi, svetenik iz Sarajeva, u jednom od brojeva asopisa "Hrianska misao", opisao je kakav je bio odnos Crkve u ratnim godinama prema elnicima Srba iz Bosne: "Crkvene prostorije i sveanosti su posluile za promociju elnih linosti SDS -a i njihovu preporuku narodu. U toj bezmjernoj podrci se najbolje iskazala naa sklonost ka pretjerivanjima. Ilo se dotle daleko, da su se i sami prvaci stranke zbunjivali ukazanom panjom i previe laskavim ocjenama o njima samima - o toboe Bogom predodreenim im mesijanskim ulogama. Kako i ne bi kad su im se svetena lica obraala sa neuvenim slavopojima u kojima ih tu pred narodom podsjeaju: 'da ih je sami Bog poslao da spasu rod srpski'... Takvo neodmjereno sluenje Crkve politici i pomo Crkve da ta politika zadobije povjerenje naroda, ta previe vidljiva simbioza i taj zajedniki rad na istom polju, apsolutno podrazumjeva, nakon svih dogaaja, i zajedniku podjelu uspjeha i neuspjeha! Stoga je za oekivati

da Crkva od novih vlasti bude i obilato nagraena. Ali ako se povede pitanje odgovornosti za ratne posljedice (razaranja i rtve) pored politikih i vojnih subjekata, za oekivati je da bude spomenuta i Crkva." "Laskave ocjene" i "neuveni slavopoji" svetenih lica i velikodostojnika SPC na raun prekodrinskih Srba i njihovih rukovodstava ostavljali su traga na mnogim srpskim duama, posebno onim mladim, jo nedozrelim. Pod uticajem pojedinih svojih profesora na Bogoslovskom fakultetu, kao to su mitropolit Amfilohije, vladika Atanasije Jevti, vladika Atanasije Rakita i drugi, studenti su slavopoje pretvorili u oboavanje, a kritike na raun drugih naroda i njihovih prvaka urasnu netrpeljivost.To se dobro videlo i iz asopisa studenata Bogoslovskog fakulteta "Logos". U tekstu "Herojska borba Srba", urednik Predrag Miloevi izmeu ostalog je pisao: "Stratezi novog svetskog poretka u Vaingtonu i Njujorku i njihovi lakeji izdajnici Evrope iz Evropske unije su dali mig austrougarskirn slugama, Hrvatima, da krenu u stvaranje ustake drave do Zemuna. Meutim, srpski krajinici su pomrsili raune ustaama i njihovim mentorima te u istrajnoj i junakoj borbi stvorili srpsku dravu Republiku Srpsku Krajinu koja zaokruuje vekovne srpske prostore. Hrvatska je umesto NDH do Zemuna dobila komian izgled banane. Vaingtonski potpaljivai ratova su svoje nade da zagospodare ovim prostorima i opljakaju bogatstva pokuali da realizuju preko bosanskih muslimana-poturenjaka, pa su im obeali islamsku damahiriju i na srpskim teritorijama, na tlu drevne Evrope. Aprila ] 992. EZ i SAD su priznali 'suverenu' dravu BiH, a islamski fanatik Alija Izetbegovi je naredio opti oruani napad na srpski narod. Povampirile su se ustake horde i handar -divizija. Kako Hrvati i Muslimani nikad nisu mogli izai na kraj sa srps kim borcima oni su se sadistiki iivljavali nad srpskim civilima, upadali bi u sela, klali, silovali, derali i palili ive ljude, nikoga nisu tedeli, ni ene, ni starce, ni decu, pa ak ni bebe. U svojim logorima imaju razvijene itave sisteme muenja, tako da rtva izdri dnevno i po 10 sati muenja da ne umre. U Sarajevu su decu bacali izgladnelim lavovima u zoolokom vrtu. * Sadizam i zversta su osobine tih podljudskih vrsta koji hoe svoje 'suverene drave', a jedino su sposobni da se obraunavaju sa decom i starima preko 70 godina, koje uhvate i sveu. Srbi su naprotiv stvorili Republiku Srpsku koja je snana i vitalna drava."(Ovo je objavljeno samo nekoliko meseci pre totalnog raspada Republike Srpske Krajine i gubitka velikog dela teritorije Republike Srpske.) Radujui se iskreno to "u borbama uvek pogine deset puta vie muslimana nego Srba", mladi autor teksta hvali generala Mladia, celi oficirski kadar vojske RS i srpske vojnike. "Danas u doba sentimentalizma i humanizma koji truju masovno ljudske due i ljude pretvaraju u mlitave oveuljke, jo ima ljudi sa gvozdenom voljom, bistrim umom i usredsreenim pogledom od kojih drhti zlo i haos. To su borci Republike Srpske i Republike Srpske Krajine za koje moemo slobodno rei da su plemii, vitezovi i heroji. Njih nita ne moe pokolebati i omesti, ni brojnije snage neprijatelja, ni besomuna arlaukanja beogradskih pacifista. I ranije smo imali te srpske izrode i izdaj nike zvane pacifisti koji su pljuvali po srpskim vojnicima i pravednom ratu. Danas su se zaista nakotili i postali jo bezobrazniji i cininiji." "Oni nee da priznaju da mir nastupa pobedom jednih i porazom drugih. Oni hoe da mir nastupi srpskom kapitulacijom I pristajanjem na ropstvo. Mir na Balkanu bi odavno bio da Alijini i Franjini mentori neprestano ne hukaju ustae i poturenjake na Srbe. Ovako, mir e nastupiti potpunom pobedom Srba i stvaranjem jedinstvene slobodne srpske

nacionalne i pravoslavne drave", zakljuio je student Bogoslovskog fakulteta.'' Dakle, i ovako su razmiljali budui svetenici, moda i episkopi, oni koji bi trebalo da poduavaju decu veronauci po kolama Srbije i da prenose drugima Hristovu nauku. Ali, i da im usput objasne da postoje i "podljudske vrste", da se neki "kote", poput srpskih pacifista, a posebno da ih nagovore na odbacivanje razuma i loginog razmiljanja. Jer, svakome razumnom bilo je jasno ta e se desiti u RSK i RS, tj. da e tok dogaaja biti suprotan onome u ta je student Bogoslovskog fakulteta pokuao da ubedi svoje itaoce. Puna krivica za stavove iznete u citiranom tekstu ne ide samo na duu ovog mladog oveka. Sve se to moglo uti i od episkopa Srpske pravoslavne crkve, ali u neto rafiniranijoj formi. Tako je mitropolit Armfilohije, komentariui odluku rukovodstva RS da odbaci Vens-Ovenov plan (1993. godine), i ovo rekao: "U ovom trenutku, nau duu, kao to je na jezik uvao i sauvao Vuk Karadi, jedan njegov prezimenjak sa Plavikom, novom kosovkom djevojkom, sa Krajinikom-uvaju nas i nau duu, jer su ove noi krenuli svetolazarskim putem. Opredijelili su se, kao i car Lazar... za carstvo nebesko." Povodom ove izjave mitropolita Amfilohija, posebno onog dela o Biljani Plavi, Ilija Radulovi, nekadanji potpredsednik SPO-a, otro je reagovao: "I u nedelju 25. 4. ove godine u Pei, mitropolit crnogorsko-primorski rekao je da je Biljana Plavi nova kosovka devojka, a da je odluka srpske Skuptine u Bijeljini otkrila duu naroda. Biljana Plavi je najvei ubica u istoriji srpskog naroda, jer niko nije ubio est miliona Srba. Ona je javno u jednoj televizijskoj emisiji ubila est miliona Srba i nonalantno ponudila ovu rtvu za ouvanje njene vlasti i vlasti Radovana Karadia, i ostalih bezbonika,oholnika i upropastitelja srpskog naroda u Bosni i Srbiji. * Doivljavam je kao cara ljudskog zla - dakle, kao Gorgonu ili kao Ledi Magbet, a jedan od prvih arhijereja nae Srpske pravoslavne crkve je doivljava kao novu kosovku devojku. Izmeu ova dva doivljaja postoji udaljenost od svetlosne godine. Prvi put u da izgovorim da Rista Radovia doivljavam kao najveeg mogueg svog neprijatelja. a ne protivnika. Crnja mu je misao i crnja mu je dua od njegove mantije i zato ga doivljavam kao Mefista u mantiji. Satana se oblai u mnoge haljine, ali nisam znao da mu je omiljena boja erna i da se najee javlja u crnim mantijama." (Srpska re, 10. maj 1993) Episkopima SPC se priinilo da bi ljudi poput Radovana Karadia i generala Mladia, iji su mozgovi godinama bili modelirani komunistikom ideologijom, hteli i mogli da stvore i ouvaju "pravoslavnu" Republiku Srpsku. Pomislili su, izgleda, da je kod generala Mladia, kada je na glavu stavio uvenu apku vojvode Miia, promenom onoga na glavi dolo i do promene u glavi. Meutim, hvalospevi na raun ovih "branilaca pravoslavlja" ubrzo su se pokazali u svoj svojoj kominosti. Izmeu voa bosanskih Srba nastale su svae i meusobna podseanja na stara, dobra komunistika vremena. Na jednom od zasedanja Skuptine RS, analizirajui kadrove u vojsci svoje drave, predsednik dr Radovan Karadi je zakljuio da najvei problem predstavlja njihova nepopravljiva komunistika prolost. Za generala Mladia je rekao da, i pored njegovih dokazanih vrednosti, u svom karakteru nosi jasnu titoistiku crtu. Strpljivo sasluavi predsednika Karadia, general Mladi je zatraio re i za skuptinskom govornicom, sa papira koji je izvadio iz depa, pomalo teatraino proitao sledee: "Dragi i voljeni drue Tito. Povodom Vaeg 85. roendana elim da Vam uputim izraze divljenja, za velianstvenu borbu i bl istavo izabran put kojim nas vodite, vjerujui bezrezervno u svijetlu budunost s Vama na elu..." "Pa

ta?" pitao je Karadi. "Je li to tvoje pismo?" "Nije moje, nego tvoje, Radovane. Pisao si ga 1977. godine, kad sam ja bio Titov oficir." Tako su, dakle, sami o sebi govorili oni koje je mitropolit Amfilohije nazvao uvarima Srba i srpskih dua. Kakvi uvari - dobro su proli i Srbi i due im. Shvatili su to valjda kasnije i srpski episkopi, ali za ispravljanje greaka ansi vie nije bilo.
*Tokom rata u Bosni i Hercegovini u beogradskoj tampi je objavljeno da je i Davorin Popovi. peva poznate grupe "Indexi". u sarajevskom zoolokom vrtu bacao srpsku decu lavovima. Kasnije, Davorin Popovi i njegova grupa bili su prvi muziari iz BiH koji su napravili koncert u Beogradu. Niko se vie nije seao gluposti objavljivanih radi stvaranja to vee meusobne mrnje. Da li bi i novinari i urednici listova koji su objavljivali ovakve lai trebalo krivino da odgovaraju? * Ilija Radulovi je mislio na izjavu Biljane Plavi da ne treba prihvatati zahteve i mirovne planove meunarodne zajednice, jer bi i pored smrti 6 miliona Srba u ratu ostalo bar jo 6 miliona da uiva u plodovima borbe, tj. velikoj srpskoj dravi. Tezu o "6 miliona mrtvih Srba" prokomentarisao je i Slobodan Miloevi, rekavi da zastupnicima takvih miljenja mesto nije u politici nego u bolnici.

Hiljadu i jedna sarajevska no

Sarajevo je 28. januara 1995. godine izbrojalo 1000 dana opsade. Prema nepotpunim podacima do tada je poginulo vie od 10.000 ljudi, ranjeno je oko 50.000, a samo u 1994. godini bez oba roditelja ostalo je 500 dece."" Voa ovog "velianstvenog" poduhvata bio je pesnik* i predsednik Republike Srpske gospodin Radovan Karadi. Jednom prilikom on je objasnio zato su Pal e izabrane za "prestonicu" RS, a ne Banja Luka: "Pale ne postoje. Pale su malo mjesto i trenutno sjedite dravnih organa... Razlog to se tamo zadravamo je to moramo biti na prvoj liniji. Moramo biti na isturenom komandnom mjestu i moram vam rei da je vrlo vano to to drimo i to smo drali Sarajevo. Da ne drimo Sarajevo, ne bi bilo drave... Zmija se ne dri nikada za rep, nego za vrat i mi smo to morali postii." I dok je Karadi drao Sarajevo za vrat kao zmiju i blago ga davio, patrijarh je i dalje slao pisma svetskim zvaninicima, skreui im panju na muke srpskog naroda, pa i onog koji ivi u Sarajevu. U pismu koje je 1992. godine uputio Butrosu Galiju, generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, ali i drugim meunarodnim linostima i institucijama, patrijarh Pavle poruuje da je od predstavnika pravoslavnih Srba iz Sarajeva primio dramatian apel sa molbom za spas "preostalog srpskog naroda zatoenog u dijelu Sarajeva koji kontroliu muslimanske snage". Evo kako su sarajevski Srbi u tom apelu opisali svoj poloaj: "Naoigled itavog svijeta odbrojavaju se poslednji dani agonije desetine hiljada ljudi, Srba pravoslavne vjere, koji su se zatekli u muslimanskom dijelu Sarajeva. Kao zatoeni taoci onemogueni su da miu iz svojih stanova i kua i da dou do minimuma prehrambenih proizvoda od meunarodne pomoi... Ve na aerodromu ta pomo biva oteta u iznosu od dvije treine, a ostala jedna treina ne dopire do pravoslavaca.

Rijetki i hrabri oajnici svih kategorija, pa i profesori fakulteta. probij aju se do crkve, i plau za koricu hljeba. Crkva je nemona, jer je i svetenstvo u istoj situaciji, pa, ako kad i uspijemo da dopremo do njih, gorko nam poruuju: 'Mi smo na samrti, pustite nas da umremo!' Muslimanske vlasti ne odgovaraju ni na kakav prijedlog o pregovorima za pravljenje koridora kojim bi narod prelazio iz jednog dijela grada u drugi. O masovnoj zvjerskoj likvidaciji ovako izluenog i izgladnjelog naroda ve ste dovoljno upoznati. Rijetki pojedinci koji su zadnjih dana uspjeli da izbjegnu iz grada ve su poremeeni pameu od gladi, straha i svakodnevnog uznemiravanja. Ne postoji institucija politikog. rjeenja na zadovoljstvo svih strana u sukobu ukoliko e jednoj strani biti dozvoljeno da pomori desetine hiljada nedunih civila. Nee nas pred Bogom i tim jadnim ljudima nita oprati, ni na ovom ni na onom svijetu, ako ne podignemo cijeli svijet na noge da svim sredstvima prekratimo njihovo stradanje i agoniju." Posle citiranja ovog apela koji su mu uputili predstavnici srpskog pravoslavnog naroda u Sarajevu, patrijarh dodaje da je neto ranije dobio apele i jedne grupe Hrvata i Muslimana koji su takoe opisali svoje patnje izazvane ratom u BiH. U elji da se situacija za sve njih popravi, Njegova svetost moli Butrosa Galija da upotrebi "sav svoj ugled i uticaj i sva moralno opravdana sredstva politikog delanja i diplomatskog pritiska na sve inioce u Bosni i Hercegovini u ijim je rukama usredsreena politika vlast i vojna sila". Takoe, patrijarh moli da se "pod nadzorom meunarodnih mirovnih snaga i meunarodnog Crvenog krsta, obezbedi dostavljanje lekova, hrane i ostale humanitarne pomoi celokupnom ugroenom i namuenom stanovnitvu Sarajeva, ne samo srpskom nego, u istoj meri i na isti nain, i hrvatskom i muslimanskom"; da se spree "ubistva i zloini koje vre pojedine vojne jedinice, bez obzira na to koje su i ije su"; da se obezbede "koridori za prelaenje iz dela grada u drugi i za izlaenje iz grada", itd. Kao to se vidi, patrijarh Pavle nije bio za celovito reenje sarajevskog problema, nego za polureenje. Preciznije reeno, Njegova svetost nije eleo da Karadi "zmiju" prestane da davi, nego da joj se samo obezbede ishrana i lekovi da bi ostala iva, a da je Radovan i dalje dri za vrat, dok je ne izdresira i dok ona ne pon e da radi ono to hi hteli i on i episkopi SPC. Jer, zato su stanovnici jednog evropskog grada kakav je Sarajevo, bez obzira na to koje su vere i nacije, na kraju XX veka morali da jedu hranu iz humanitarne pomoi i da kroz koridore prelaze iz jednog dela grada u drugi, u "spasonosnom" reenju za koje je patrijarh "molio i preklinjao" svetske uticajne ljude?* Zar nije bilo bolje da ive slobodno kao graani u svim gradovima Evrope, tj. onako kako su iveli nekada i kako danas ive? Nije valjda da se Njegova svetost nije setio jednog takvog reenja, ba kao to se prethodne godine (1991.) nije setio da "treeg ima" za Srbe u Hrvatskoj? Zato patrijarh Pavle nije zamolio Butrosa Galija da preduzme sva legitimna sredstva kako bi se prekinule patnje Sarajlija, a ne samo ''sredstva politikog delanja i diplomatskog pritiska?''. Postojao je i onaj vid pritiska o kojem je patrijarh govorio u pismu lordu Karingtonu objanjavajui mu da svoju brau ''iste vere i krvi'' koja ive u Hrvatskoj ''srpska drava i srpski narod moraju zatititi svim legitimnim sredstvima, ukljuujui i oruanu samoodbranu''. Ipak, Njegova svetost nije pozvao svetske monike da upotrebe oruje u cilju zatite graana Sarajeva, kao to je pozvao

srpske monike da orujem zatite Srbe u Hrvatskoj. Zna se, naravno, i zato. Da bi grad prodisao, da bi bio osloboen, da bi se skinula oma oko vrata, silu je trebalo upotrebiti protiv onih koji su sa okolnih uzvisina posmatrali plen. Protiv onih koju su ''zmiju drali za vrat''. Poznato je da su velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, poput nekakvih supervizora, bili prisutni na skoro svim zasedanjima Skuptine Republike Srpske. Episkopi SPC, ali i politiari i generali iz rukovodstva bosanskih Srba, isticali su izuzetno dobru meusobnu saradnju. Krajem aprila 1993.godine, mitropolit dabrobosanski Nikolaj Mrda dao je intervju u kojem je izjavio da general Mladi prihvata sve njegove predloge. Predsednik Republike Srpske dr Radovan Karadi, poetkom 1994. ocenio je odnose izmeu Crkve i drave kao izvanredne. "Nae svetenstvo je prisutno u svim naim razmiljanjima i odlukama, a glas Crkve se slua kao glas najvieg autoriteta", rekao je Radovan Karadi." Znai, umesto pisma Butrosu Galiju, koje je moralo da putuje ak do Njujorka, patrijarh i ostali srpski episkopi mogli su u svojstvu "najvieg autoriteta iji se glas slua" da zatrae od rukovodstva RS uklanjanje tekog naoruanja kojim je vie od hiljadu dana Sarajevo drano u opsadi. Na taj nain, izbegli bi se dodatni gubici u ljudskim ivo tima i materijalnim dobrima, a uradi lo bi se ono to je svako iole razuman znao da e na kraju morati da se uradi.
* U drugoj stroti njegove poznate pesme "Vuksan", koju je posvetio ocu, kae se: "Spusti se u gradove / da bijemo gadove / Vuksane, blagdane / lepo ti je ime". * U ''Apelu'' koji je '93godine vanredni Sabor SPC uputio Savetu bezbednosti UN, a povodom ekonomskih sankcija, embarga i izolacije Jugoslavije, izmeu ostalog se kae:''Naa Crkva i svi mi blagodarni smo od srca za svaki oblik humanitarne pomoi koja nam stie iz sveta, ali ne moemo da i ovde ne postavimo pitanje: u trenutku kada je itav jedan narod, zbog greaka domaih i stranih politiara, prikovan na stub srama i lien mogunosti da brine sam o sebi, da normalno ivi, radi i stvara, ne lii li i sama humanitarna pomo na pokuaj umirivanja sopstvene savesti i samoopravdanja?'' (Glasnik SPC, novembar 1993.)

uvari srpskog obraza i due

Umesto da zamole rukovodstvo bosanskih Srha da ukloni tenkove, topove i drugo teko naoruanje oko Sarajeva, episkopi SPC su od njih traili upravo suprotno. Na zasedanju Skuptine Republike Srpske na kome se u julu 1994. godine odluivalo o prihvatanju mirovnog plana Kontakt grupe o BiH, * episkop Atanasije Jevti preneo je poslanicima poruku SPC da se ne moe ponovo pristati na "desetkovanje srpskog naroda") i da ne treba prihvatiti ponueni plan. Mitropolit Amfilohije je tom prilikom uputio telegram podrke u kojem je stajalo: "Obnovivi u sebi vjeru u pravdu Boiju, obnovili ste Svetu Laza revsku vjernost narodu, uspravi li dostojanstvo srpskog naroda. Vaa odluka razobliie svu laljivost demokratije takozvanog"Novog Svetskog Poretka, ali i otkriti ko stvarno skriva svoje vlastoljublje iza brige o narodu i pozivanja na narod. Neka vam Bog bude na pomoi."

Srpski episkopi su izgleda verovali (pokazalo se pogreno) da e Srbi iz Srbije i Crne Gore na njihov mig pojuriti u pomo Srbima u Bosni. "Sa punom odgovornou pred Bogom i svojim narodom i ljudskom istorijom pozivamo sav srpski narod da stane u odbranu vekovnih prava i sloboda, svojih vitalnih interesa nunih za fiziki i duhovni opstanak i opstanak na svojoj oevini i dedovini", kae se u Apelu upuenom sa episkopske konferencije SPC od 5. jula 1994. godine. Srbi se, meutim, nisu odazvali na ovaj pastirski poziv. Poto je bilo leto, ogromnoj veini bilo je vanije razmiljanje o tome kako provesti godinji odmor sa ono malo novca to se ima. Zbog toga je mitropolit Amfilohije, u svom estokom saoptenju od 8. avgusta 1994. godine, kritikovao Srbe to su "ve brigu na veselje udarili", i to su se hvalili "turistima po primorju i banjama, koje odjekuju od naeg lakoumlja i bezumnih naih zabava". Za razliku od ovih i ovakvih Srba, kae dalje mitropolit Amfilohije, "narod i Skuptina Republike Srpske danas uvaju i obraz i duu srpskoga naroda pravoslavnog, ne praznim rijeima i neasnim kompromisima, nego sopstvenom krvlju i sopstvenim ivotima, koje zalau pred itavim svijetom za odbranu svega estitoga i svetog u ovom narodu, za odbranu svekolikog Pravoslavlja. U Bosni i Hercegovini danas se bije bitka za slobodu zlatnu i obraz asni itavog Pravoslavlja, za pravdu i duu itavog svijeta, za svetinju bogolikog ljudskog dostojanstva. (...) Neka naoj brai u Bosni i Hercegovini Bog poda svaku pomo u dobru i snagu da odole pritiscima svijeta, koji je na Gospod Isus Hristos ve pobijedio. Nek takvu pomo i snagu poda i brai naoj u Republici Srpskoj Krajini, a nama nek daruje snagu i mudrost da duu zauvijek ne izgubimo." Ovako je grmeo mitropolit Amfilohije sa Cetinja u avgustu 1994. godine. Ali, kao to ve rekosmo, veina stvari za koje su se tokom 90 -ih godina zalagali episkopi Srpske pravoslavne crkve bila je osuena na propast. Bog nije pruio pomo i snagu srpskoj brai iz Bosne da "odole pritiscima svijeta". O onima iz Republike Srpske Krajine da i ne govorimo. Njihova "drava" nestala je sa lica zemlje za manje od etiri godine. A da li su bosanski i krajiki Srbi sauvali "obraz i duu srpskoga naroda pravoslavnog", da li su odbranili sve estito i sveto u srpskom narodu i svekoliko Pravoslavlje, i da li su izborili bitku "za pravdu i duu itavog svijeta" (!), e, o tome bi mitropolit Amfilohije verovatno mogao da govori nadugako i nairoko, i da nas raznim argumenatima iz svog arsenala, koje smo dobro upoznali tokom 90-ih godina, pokua i ubediti u neto takvo. Ba kao to je i Miloevieva televizija pokuala da nas ubedi da je pobeda ono to se srpskom narodu dogodilo na Kosovu 1999. godine. Dakle, po miljenju srpskih pravoslavnih duhovnih pastira, patnje ljudi u Sarajevu i po drugim mestima BiH bile su opravdane i trebalo ih je produavati sve do postignua onoga to su oni smatrali ciljevima srpskog naroda, drave i Crkve. Moda upravo zbog toga bosanskim Srbima Bog i nije bio na pomoi, kako im je poe!co mitropolit Amfilohije u svom telegramu. Ili, moda, jeste? Zavisi, naravno, iz kog se ugla gleda. Ako cenimo kroz kvadratne kilometre Republike Srpske, koji su Srpskoj pravoslavnoj crkvi bili od izuzetnog znaaja, onda im je poprilino odmogao. Umesto 70 odsto teritorije BiH, koliko su tokom rata drali, morali su na kraju da se zadovolje sa "samo" 49 odsto. Ako, pak, cenimo po injenici da Bosanci svih vera i

nacija danas slobodno etaju ulicama svojih gradova (osim nekih "junaka" koji su se pozavlaili u miije rupe), Bog je onda svima u Bosni, pa i Srbima, bio na pomoi.
* ''Kontakt grupa" (Velika Britanija. Francuska, Nemaka, Rusija i SAD) predloila je plan po kojem je BiH trebalo da se podeli tako da Republici Srpskoj pripadne 49% teritorija, a Hrvatsko-muslimanskoj federaciji 51 %. Hrvati i Muslimani su prihvatili ovaj plan, dok su ga Srbi, koji su drali oko 70% BiH, odbacili nakon sprovedenog referenduma.

Uz "tomahavk" sve se moe

Zato episkopi SPC nisu mogli da pristanu na plan Kontakt grupe? Zato je po njihovom miljenju i dalje trebalo ratovati i rtvovati ivote i svog i drugih naroda? Odgovor se nalazio u istom onom apelu koji je 5. jula 1994. srpskom narodu i svetskoj javnosti poslala episkopska konferencija Srpske patrijarije. U tom apelu se izmeu ostalog kae: "... kao narod i Crkva, duboko ukorenjeni u muenikoj zemlji Bosni i Hercegovini, mi danas ne moemo pristati, niti moemo nametnute nam u enevi odluke o procentima i mapama prihvatiti, te da ostanemo bez svojih: itomislia na Neretvi ili Saborne crkve u Mostaru ili crkve Sopotnice na Drini, Manastira Krke ili Krupe u Dalmaciji, Ozrena ili Vozue u Bosni, Prebilovaca u Hercegovini ili Jasenovca u Slavoniji." ta li su to episkopi mislili tvrdei da ne mogu da ostanu bez svojih crkava i manastira? Da li se ostaje bez nekog hrama samo zato to se on nalazi u drugoj dravi koja se ne zove Srbija; Republika Srpska ili Republika Srpska Krajina? Da li je SPC danas ostala bez crkava i manastira koji nisu porueni, a koji se nalaze u Republici Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ili su to jo uvek njene crkve i njeni manastiri? I, naravno, kako reiti taj problem ako i Hrvati ne mogu da ostanu bez svojih crkava i manastira, a Muslimani bez svojih dam ija na prostorima koji pripadaju srpskoj dravi? Za svaki sluaj, dve godine kasnije, na svom redovnom zasedanju odranom u maju 1996, Sveti arhijerejski sabor je doneo sledeu odluku: "Bez obzira na raspad versajske, odnosno Socijalistike Federativne Rep ublike Jugoslavije, jurisdikcija Srpske pravoslavne crkve i dalje se prostire na sve pravoslavne na toj teritoriji."175 Znai, bila je dovoljna samo jedna reenica da bi SPC i dalje imala sve svoje crkve i manastire u bivoj Jugoslaviji. Nije li onda logi no pitanje: zato ta reenica nije izgovorena i ispisana mnogo ranije. Na taj nain bili bi spaseni ivoti velikog broja ljudi koji su stradali radi postizanja ciljeva postavljenih od strane Srpske pravoslavne crkve. Ali, nisu crkve i manastiri bili jedino o emu su brinuli srpski episkopi, jer kao to smo videli, i pored onako dramatinih izjava, SPC nije ostala bez njih. Po planu Kontakt grupe trebalo je da se ostane bez neega drugog o emu nije bilo umesno da govore duhovni pastiri. Zato je na naslovnoj strani "Pravoslavlja", u broju od 1. februara 1995. godine, dato objanjenje ministarstva informacija Republike Srpske u kojem se n"dvodi da bi po planu Kontakt grupe Muslimansko-hrvatskoj Federaciji

trebalo da pripadne 100 odsto ruda olova i cinka, 62 odsto boksita, 68 odsto rude gvoa, 100 odsto leita ive itd. Zatim, 78 odsto hidroenergetskih potencijala, a pripalo bi joj i 13 gradova koji su se u tom trenutku nalazili u RS. Tu su i ozrenska i kupreka visoravan, koje su Srbima bile bitne zbog domin antnog vojno-stratekog poloaja, istih voda i stoletnih uma. Moda i zbog ovih materijalnih vrednosti, a ne samo duhovnih, episkopi su i svetu i svom narodu odreito dali do znanja: "Svesno i odgovorno izjavljujemo da emo rae pristati i da ne ivimo, nego da svoj narod, koji vekovima duhovno vodimo krstonosnim putem Hristovim, izdamo i od njegove dananje i sutranje sudbine ruke peremo." * Najei meu episkopima vladika Atanasije Jevti u onom svom legendarnom intervjuu na NTV Studio-B, rekao je i ovo: "ast onima koji su poginuli. Daj Boe da sam poginuo. Iao sam do prve linije fronta, i sutra u ii. Daj Boe da me pogodi, bilo ta. Ne to sam sadista i mazohista, nego to ne mogu da podnesem stradanja ovog naroda."177 Dve godine kasnije, u avgustu 1994, vladika Atanasije je na svoj herojski nain dao komentar povodom plana Kontakt grupe: "Suverenitet Republike Srpske se mora ostvariti, a dok se to ne desi moramo trpeti. Neka nas i bombarduju, ali ne moemo potpisati presudu i neemo prihvatiti ka rte Kontakt grupe koje predstavljaju novo sakaenje srpskog naroda." Meutim, sve se izdeavalo suprotno eljama i zahtevima vladike Atanasija Jevtia. Suverenitet Republike Srpske nije se morao ostvariti. Jedino ako vladika Atanasije nije smatrao suverenitetom ono stanje u kome se posle rata nala Republika Srpska: predstavnici meunarodne zajednice imali su pravo da po svojoj volji smene predsednika RS, njene ministre, da ponitavaju zakone koje donese Skuptina RS, da na spavanju hvataju najuglednije lanove srpskog rukovodstva u Bosni (Momilo Krajinik) itd. Bosanski Srbi, koje je mitropolit Amfilohije toliko nahvalio, uporeujui ih sa knezom Lazarom, sve su to gledali i pokorno utali. Nije se moralo ni trpeti radi ostvarenja ovakvog jednog suverenit eta. Goli ivot je bio vaniji i drai od svega. Na kraju je i presuda potpisana, a prihvaene su i karte, ali ne onakve kakve su ele li vladika Atanasije i drugi episkopi SPC. Kada je NATO pomou aviona, "tomahavka" i srbijanskog rukovodstva uspeo da ubedi elnike bosanskih Srba da prestanu sa davljenjem Sarajeva, nestala je i potreba za onakvim dramatinim pismima kakvo je patrijarh Pavle dobio od predstavnika pravoslavnih Srba u Sarajevu. Posle vie od hiljadu dana opsade, Sarajiije su mogle slobodno da izau na ulice, da se ne kriju od snajperista, da ne oekuju kada e im pasti granata na glavu. Dobili su struju i vodu, gradski prevoz je proradio, a za prelazak iz jednog dela grada u drugi nisu im vie bili potrebni koridori. Kratko reeno, poeli su da ive kao Evropljani XX veka. Tokom i nakon 80 dana NATO agresije na Jugoslaviju mogli smo mnogo da sluamo i itamo o posledicama koje je ta agresija ostavila i koje e tek ostaviti na fiziko i mentalno zdravlje ljudi. Podseamo da pri tome nije bilo snajperista, nije bilo gladi i ei, ljudi su ili na posao, sedeli po kafanama, etali parkovima. I pored toga, naih 80 dana bilo je stranije od sarajevskih hiljadu. U srpskim medijima, a posebno u crkvenim, za opis naih 80 dana upotrebljene su hiljade i hiljade rei. Za opis sarajevskih hiljadu dana, nije utroeno ni 80 rei. Nije li moda i to razlog to Gospod

nije usliio skoro nijednu molitvu srpskih episkopa tokom 90 -ih godina? Naravno, osim one da napokon i Srbima skine s vrata oveka kome su tok om 80-ih godina upravo neki budui episkopi, u saradnji sa bivim komunistima, utabavali stazu kojom e on povesti srpski narod u poraz i propast.

* I pored ove zadivljujue spremnosti na rtvovanje, iz ratova su svi episkopi izali i ivi i zdravi. (Izuzev nepaljivog vladike Atanasija Jevtia koji je pao sa visine i povredio vrat). To se, meutim, ne bi moglo rei za veliki broj Srba i pripadnika drugih naroda sa prostora bive SFRJ.

Siroti vladika Atanasije .Jevti

to je rat u Bosni vie odmicao, postajalo je sve jasnije da se ciljevi ne ostvaruju nimalo asnim i humanim sredstvima. I pored toga to su dravni mediji Srbije prikrivali zloine i progone nad muslimanskim stanovnitvom u Bosni i Hercegovini, u emu su imali iskrenu i zdunu pomo Srpske pravoslavne crkve, istina je na kraju morala izai na videlo. Deavanja u BiH poetkom 1993. godine, ruenje damija, pljake, izgoni i pokolj Muslimana, bili su povod za sukobe izmeu vladike Atanasija Jevtia i onih sa kojima su se on i jo neki znaajni ljudi iz SPC tokom 80-ih upustili "u jeftinu dnevnopolitiku avanturu", kako je to rekao mitropolit Jovan. Dobrica osi, tadanji predsednik SR Jugoslavije, koji je jo 1991. godine sam predloio "planska preseljenja i razmenu stanovnitva", objasnivi da je to "najtee, najbolnije, ali je i to bolje od ivota u mrnji i meusobnom ubijanju", valjda nezadovoljan nainom na koji su neki shvatili ovu njegovu ideju, posebno onaj deo o bolnosti, traio je od vladike Atanasija Jevtia da mu razjasni ta to Srbi rade tamo u Hercegovini (konkretno Trebinju). Zahtev za objanjenjem o hercegovakim deavanjima vladici nije podneo lino predsednik osinego ministar Momilo Gruba. Na samo sebi svojstven nain, izbegavi da precizno i detaljno odgovori na pitanje o zloinima nad muslimanima u Trebinju, vladika je ministru Grubau rekao: "Vas ne poznajem. Gospodina predsednika dobro poznajem, kao i on mene. Gospodin predsednik je u jednoj svojoj izjavi, ne tako davno, rekao da mi iz Crkve ne treba da se bavimo politikom. Zato gospodin predsednik sada mene pita u ovoj ne jedinoj sramoti nanetoj srpskom narodu odozgo, sa Dedinja, Pala i Trebinja? Ko pita sirotog via diku hercegovakog za bilo ta o srpskom narodu u Hercegovini?" Odgovor predsednika Jugoslavije nije trebalo dugo ekati. U svom pismu od 16. februara 1993. godine Dobrica osi se ovako obratio svome kolegi po peru: "Sirotom vladici zahumsko-hercegovakom gospodinu Atanasiju Jevtiu, Uiniti nedostojno delo, moe biti lakomislenost, trenut na slabost i greh; hvalisati se takvim inom kako sc Vi, Siroti Vladiko, u "NIN"-u hvaliete svojom hrabrou za nesavesnost i dostojnost jednog vladike, odista je i sramota. A sramotu srpskom narodu ne nanosi samo njegova politika vlast sa Dedinja, Pala i Trebinj a, kako

kaete, nego i crkvena vlast iz vladianskih dvorova i domova, kako ne govorite. Znamo takvu vlast obojica. alim samo to se Vi u monakoj bogougodnosti ne upita te: niste li i Vi meu takvim grenicima i nesrenicima? Ja bezbonik, moliu se Tvorcu da se u Vaem srcu mrnja potisne ljubavlju i oholost smernou." Dakle, kada su zajedniki snovi o velikoj srpskoj graevini poeli da se raspruju i "projektanti Velike Srbije" su poeli da prebacuju krivicu jedni na druge. Prialo se da su neki ljudi bliski Dobrici osiu i vladici Atanasiju pokuali da izglade nesporazum, ali se taj pokuaj zavrio neuspehom. Vladika je, to u ono vreme za njega nije bilo nikakvo udo, odmah odgovorio na pismo predsednika osia. Dao je svom dojueranjem istomiljeniku do znanja da je njegovo pismo shvatio kao "samoodbranu, ironijom i moralistikim dociranjem nekadanjeg komesara":" Osim to ga je podsetio na njegove partizanske i komunistike dane, koji vladici Atanasiju nekada nisu smeta li (ili to bar nije pokazivao), optuio je predsednika osia "zbog katastrofalne politike vlasti" na ijem se elu nalazio i zbog pomoi pruene Slobodanu Miloeviu da "produi komunistiku tiraniju, verovatno do potpunog pokopa Srpskog naroda u avnojevsku grobnicu, iz koje nema vaskrsa..." Odgovor na pitanje Dobrice osia o deavanjima u Hercegovini, vladika Atanasije je sasvim jasno dao godinu dana kasnije (aprila 1994) u jednom svom pismu Boidaru Vuureviu, tadanjem gradonaelniku Trebinja, pod ijom su dirigentskom palicom izvreni mnogi zloini u Hercegovini. Protestujui to Vuurevi prihvata pakete humanitarne pomoi od adventista, vladika Atanasije Jevti ga je upitao: "Ako izigravate 'demokratu' onda vas pitam zato ste uopte progonili muslimane i rimokatolike iz Trebinja i ostale Hercegovine, jer i to su nekada bili Srbi moda bolji od ovih unesreenika kojima sada dozlaboga humani ameriki adventisti kupuju veru za veeru..."

ampanjac se toio kada su proterivani Muslimani

Sledea "rtva" vladike Atanasija Jevtia bio je opet jedan od njegovih nekadanjih istomiljenika i kolega po peru - Vuk Drakovi. Vladika je prebacio Drakoviu to je podrao Vens-Ovenov plan (1993. godina) za reenje bosanskog problema i to je time praktino hteo da stavi "Srbe u Bi H pod zatvorski protektorat Zapada". Po miljenju vladike bilo je to "lakejsko" ponaanje i pored pokuaja da se ostane u "tobo dostojanstvenom stavu". Svako ko je prihvatio taj plan pruao je pomo Slobodanu Miloeviu, "srpskom tirjaninu sa Dedinja" koji, kako vladika ree, ceo srpski narod "davi kao zmija abu i tera da potpiemo sve ono to nam zapadni krojai naih sudbina na Balkanu odreuju i nameu". Ovu svoju stilsku figuru vladika Atanasije je kasnije ponovio i na jednom od zasedanja Skuptine Re publike Srpske. Ponovo je rekao za Miloevia da je "jedan takav tiranin, jedan takav despot, koji nikoga ne pita, nikog ne konsultuje i nikom ne polae raune". (Jasno je, dakle, ta je vladiku najvie bolelo.) "Taj ovek e jednostavno izvlastiti da opst ane sa svojim sistemom, a nas e kao zmija abu. Nali su jednog, drugog, treeg, Drakovia i ne

znam jo koga kao varijante." U svom odgovoru koji je bio neto "finiji" od odgovora Dobrice osia, Vuk Drakovi je pismo vladike Atanasija nazvao "koncentratom svih dosadanjih optubi i smicalica" protiv njega od strane reimske propagande. "Jedino Vam je promaklo da kaete da sam agent CIA i da imam vilu na enevskom jezeru", primetio je Vuk Drakovi." Objanjavajui zato je prihvatio Vens-Ovenov plan, Vuk Drakovi je napisao: "Taj plan je, koliko-toliko, spreavao legalizaciju etnikog ienja i bio solidna osnova za neke nove, ljudske, prilaze i mostove. U svakom sluaju, Vensove nov projekat je polazio od prestanka rata i polaganja oruja. Sve ostalo smeteno je bilo u pozadini za kasnije." "Rat koji tamo traje (u BiH, prim. aut.) najmanje je rat vojnika sa vojnicima i vojski sa vojskama. To je, pre svega, ubijanje i proganjanje civila, ruenje i paljenje itavih naselja, bogomolja, grobalja... To je kao pakao neovetva, moralnog posrnua, pljake i bestijalnosti koji e osramotiti i one koji jo nisu roeni. Tome Zlu stati na put, za mene je vrhunski i nacionalni i ljudski interes. Ali, kako? Tako to e vojska Ujedinjenih nacija da oduzme oruje o d svih istovremeno i bezuslovno. Tu silu bi trebalo da sainjavaju vojnici iz Rusije, Francuske, SAD i Velike Britanije.", Oigledno, vladici Atanasiju Jevtiu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi stajanje "tome Zlu na put" nije bio "vrhunski i nacionalni i ljudski interes", bar ne na nain zamiljen Vens-Ovenovim planom. Ideja o oduzimanju oruja za njih je bila neprihvatljiva, jer se znalo da su ga Srbi imali najvie i da je njihovo bilo monije od protivnikog oruja. Po miljenju veine episkopa SPC, Srbi bi tako jedini bili na gubitku. Zato su oni, ponavljajui istovremeno frazu da "ceo svet nije vredan nijedne deije suze" i njoj slinih, uprkos svim strahotama, smatrali da treba nastaviti rat sve do postignua eljenog cilja. Za njih je velika srpska drava bila vredna i deijih suza ideije krvi. U svom pismu vladika Atanasije je kolegi knjievniku zamerio i to uopte ne navraa u Hercegovinu. Vuk Drakovi mu je odgovorio da su ga neki Hercegovci posle objavljivanja romana "No" i dve "Molitve" proglasili "ludakom", "ovjekom noa" i "razbijaem bratstva i jedinstva". Zbog toga je u svoj zaviaj, u posetu roditeljima, dolazio kriom, nou. "Jedini komija koji se, tih dana, usudio da ustane u odbranu mojeg romana bio je Zaim imi, a jedini koji se rukovao i poljubio, javno, sa mnom zvao se Azim Kaini", tvrdi Drakovi. Hercegovaki Srbi su svom zemljaku i sunarodniku zabranili i da kao predsednik SPO-a govori u Bilei i Trebinju i poruili mu: "Ne dolazi, ne zavaaj nas sa braom Muslimanima!" "Onda su ti isti 'razumni' i 'umereni' Srbi, odluili da zavire u jame, da zakorae u crkve i crkvita", kae Vuk Drakovi. "Tada sam se uplaio. Ne zbog toga to na svetkovine kraj jama (oni su to pretvorili u svetkovine, u vaare ) nisu pozivali mene i to su poruivali i tada da nipoto ne doem, ve zbog toga to sam znao ko su i kuda e ih, tako naglo posrbljene i tako naglo osokoljene njihova naglost da odvede. Nije, u tom 'preobraaju', bilo nieg spontanog i sazrelog. Jednostavno, stizale su 'ozgo' i komande o nacionalnom interesu i sva propratna uputstva i oruja. O Svetom Savi su najgrlatije zagangali oni koji nita o njemu nisu znali, i u odbranu ugroenog

pravoslavija digli se duhovno nepripremljeni ljudi, koji nisu umeli estito ni da se prekrste i od kojih veina nikada ni rukama nije dotakla Jevanclje. Tako se, jedino tako, i moglo desiti sve ono to se desilo i sve ovo to sc jo deava. ampanjac se, ujem, toio i pevalo se i kolalo do zore, kad su Muslimani proterani iz Trebinja i kad su lagumiranc tamonje damije." Dakle, ak je i Vuk Drakovi jo sredinom 1993. godine govorio ono to su episkopi Srpske pravoslavne crkve uzalud pokuavali da sakriju. Iskopavanje kostiju iz jama, koje su oni inicirali, pre"tvorilo se u "svetkovinu", u neukusnu paradu koja je, pokazalo se to kasnije, za cilj imala jedino da krv ionako "violentnih, silnih, ognjevitih ljudi" dinarskog tipa (Jovan Cviji) jo vie prokljua. Kada je krv bila dovoljno zagrejana, "ozgo" su stigle komande o nacionalnom interesu, ali i propratna uputstva i oruje. Tako su na kraju, uz pie, pesmu i igru pobijeni i proterani Muslimani iz Trebinja, a njihove bogomolje poruene. Takvo neto, naravno, nije se desilo samo u Trebinju. Ideju Dobrice osia o "planskom preseljenju" mnogi su u Bos ni prihvatili i sa zadovoljstvom je sprovodili. Muslimani iz Gackog, Drakovievog rodnog mesta, doiveli su sudbinu Trebinjaca. I to je bio jedan od razloga, po rei ma Vuka Drakovia, zbog kojih nije odlazio u Hercegovinu. "Kako da navratim u Gacko, kad ne znam gde su mi komije? Ne prihvatam da su raseljeni i da to tako treba. Sa njima je raseljena i moje detinjstva, moji kolski dani, moja prva kafenisanja kod Naze, toliki dragi dogaaji i uspomene."I'XJ Vuk Drakovi nije prihvatao injenicu da su mu raseljene komije i "da to tako treba". Ipak, nikada nije javno reagovao na prie Dobrice osia o "planskim preseljenjima i razmenama stanovnitva". Nikada nije svoga kolegu po peru upitao kako je on to zamislio da Srbe koji ostanu van granica "federacije s'rpskih zemalja" doseli u tu novu srpsku dravu. Da bi se Srbin uselio trebalo mu je napraviti mesto, a to se moglo samo odlaskom nekog nesrbina. Ali, ta ako se tom nesrbinu nije odlazilo, ako mu se nije naputala oevina, dedovina, pradedovina? Kako g a je trebalo privoleti na to, nagovoriti? Da li se podrazumevalo korienje iste "argumentacije" kao u Trebinju i mnogim drugim gradovima i selima BiH? Dirljive rei o "prvim kafenisanjima kod Naze" Vuk Drakovi je ispisao sredinom 1993. godine. Krajem 80-ih, meutim, Drakovi se zalagao za temeljno preureenje zemlje i ruenje svih "suvinih i neistorijskih pregrada".' Postavljao je pitanje i sebi i drugima: "Gde su, doe li do deoba i razlaza, zapadne granice Srbije?" I odgovarao: "One su tamo gde su srpske jame i grobovi'' Hrvatima je poruio da se ne zanose iluzijama da e u sluaju podele Jugoslavije opstati postojee avnojevske granice prema Srbiji, a novu srpsku dravu protegao je od Kninske do Negotinske krajine. Naravno, teko je poverovati da je Vuk Drakovi, dok je iscrtavao granice budue srpske drave, mislio da se one na balkanskim prostorima mogu ostvariti bez nasilja, krvi, pokolja. Ipak, za Vuka Drakovia se moe rei da je uvek bolje priao nego to je radio. * On je prihvatio sve mirovne ponude meunarodne zajednice: "Haku deklaraciju, Vensov plan za reenje rata u Hrvatskoj, Vens -Ovenov plan za Bosnu, Oven-Stoltenbergov plan i, konano, pruio punu podrku Miloeviu prilikom njegovog mirovnog zaokreta i sukoba sa Karadiem u avgustu 1994."103** Kako ree Slobodan Ini, politika karijera Vuka Drakovia predstavljala je metamorfozu od komuniste, preko ultradesniara nacionaliste do graansko -reformistiko-

pacifistike opcije.19' Crta ti granice Velike Srbije i odreivati nacionalne ciljeve srpskog naroda nije bilo teko, ali kada se vide lo kakva je klanica nastala u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini radi ostvarenja tih ciljeva, kod mnogih se stvorila elja da se ograde od svega toga, pa i od svojih prvobitnih planova. Tako je i Vuk D rakovi od estokog ruitelja avnojevskih zidova postao zagovornik meunarodnog protektorata u Bosni i Hercegovini. U elji da skine odgovornost sa svog supruga, Danica Drakovi je u jednom televizijskom nastupu optuila i pripadnike Srpske garde, paravo jne formacije koju su organizovali upravo Vuk Drakovi i Srpski pokret obnove, za masakr poinjen nad Muslimanima u Gackom, rodnom mestu njenog supruga. Kasnije, na vanrednoj sednici Glavnog odbora SPO, sazvanoj zbog svega onog to je izrekla tokom svog televizijskog nastupa, Danica Drakovi je proirila spisak mesta u Hercegovini u kojima je vreno nasilje nad Muslimanima, pridodavi Gackom i Nevesinje, Trebinje i Fou. Tvrdila je da bi njen suprug spreio stradanje Muslimana u svom rodnom mestu da je bio tamo kada se zloin desio. Posebno je istakla da ti zloini nisu bili izazvani, jer na tim prostorima nije bilo ustakih noeva, sukoba, niti je bilo ko vrio pokolje nad Srbima. Rekla je i da je ula neke pripadnike Srpske garde dok su priali "o tome kako su silovali 13-godinju Muslimanku njih 20, pa je onda stavili na tenk i vozili i smejali se kako je od nje ostao samo skelet". * I mada je pokajniki zakljuila da je sve to je rekla dolo prekasno i da niko nema pravo da bilo ta preutkuje, posle zasedanja rukovodstva SPO-a situacija se stiala, a Danica Drakovi je ipak uutala. . Na sahrani komandanta "Srpske garde", ora Boovia -Gike, Vuk Drakovi je rekao: "To je vojska due devojake, ponaanja svetenikog, a srca Obilia. To je vojska koja brani svoje, a ne otima tue". (SSR, Dubravka Stojanovi, Traumatini krug srpske opozicije).
* Shvatili su to izgleda i glasai, pa je njegov SPO na saveznim i republikim izborima 2000. godine dobio samo jedno poslaniko mesto u Saveznoj skuptini. *' Istovremeno, Demokratska stranka je bila protiv prihvatanja Vensovog plana, davi '91. i '92. godine punu podrku Milanu Babiu, a '94. Zoran ini je ak uestvovao na legendarnom peenju vola na Palama, podravi rukovodstvo bosanskih Srba u odbijanj u plana Kontakt grupe.

Svi su krivi i niko nije kriv

Godinu 1993. mogli bismo da nazove mo godinom pilatovskog pranja ruku mnogih tada monih Srba. Osim Vuka Drakovia, i lideri drugih srbijanskih parlamentarnih stranaka su poruivali da nisu odgovorni za ono to se deavalo u Bosni, prebacujui krivicu na druge. Kratko reeno, svi su bili za ruenje avnojevskih zidova, a onda su se toboe zaudili to je pod tim ruevinama stradalo toliko ljudi. Zato su krajem 1993. godine, pred decembarske izbore, * u Srbiji poela estoka meusobna optuivanja. U predizbornoj kampanji Slobodan Miloevi, Vuk Drakovi i Zeljko Ranatovi Arkan za sva zlodela su optuivali eeljeve dobrovoljce, tj. pripadnike Srpskog etnikog pokreta. eelj im, meutim, nije ostajao duan.

Optuio je ljude iz vrha SPS-a da su bili umeani u sistematsko pljakanje na frontovima. Tvrdio je da su "policijske jedinice iz Srbije uestvovale aktivno u ratnim dejstvima i da su one najvie pljakale." "Konvoji lepera sa ratnim plenom sli vali su se preko Dunava, Save i Drine u Srbiju, unovavali vercerskim kanalima, a krvavi profit sklanjan je u strane banke. Posebno su 'crvene beretke', specijalne jedinice Slube dravne bezbednosti Srbije, zverski pljakale i otimale sve to im je bilo na dohvat ruke." Taj plen je uglavnom zavravao u depovima i na raunima najistaknutijih dravnih funkcionera, "ukljuujui i Slobodana Miloevia, i sve ostale!", objanjavao je dr Vojislav eelj. Ali, po eeljevim reima, dravno rukovodstvo Srbije i drugi srpski monici nisu bili povezani samo sa ratnim kriminalom nego i sa ratnim zloinima. Vojin Vukovi 'ua', koji je do septembra 1991. godine bio radikalski dobrovoljac, pod pokroviteljstvom policije (MUP-a Srbije) formirao je organizaciju 'uti mravi' koja je poinila brojne zloine nad civilnim stanovnitvom na podruju optine Zvornik. Kada je vojna policija RS uhapsila njega i jo '36 kriminalaca' i sprovela u Bijeljinu, iz Beograda je odmah stigao zahtev da ih puste jer je ua radio "po inst rukcijama MUP-a Srbije", kae dr Vojislav eelj. Predsednik srpskih radikala optuio je i Savez komunista-Pokret za Jugoslaviju, u to vreme stranku Mirjane Markovi, za mnoge ratne zloine, ubijanja i pljakanja civilnog stanovnitva. eljka Ranatovia Arkana, vou Srpske dobrovoljake garde i predsednika Stranke srpskog jedinstva, eelj je esto nazivao "poznatim kriminalcem", a njegovu stranku "strankom kriminalaca". Optuivao ga je za uee u sistematskoj pljaki i iznoenju ratnog plena sa teritorija Hrvatske i BiH, navodei da je u septembru, oktobru i novembru 1991. Arkan otpoeo "sa velikim pljakama u Istonoj Slavoniji" i da je u to vreme bio "uveliko pod kontrolom policije." "Deavalo se da su i nai dobrovoljci pojedinano neto uzimali", priznao je Vojislav eelj, "ali mi nita nismo sistematski iznosili." Na pitanje ta misli o mogunosti da ga Slobodan Miloevi izrui Meunarodnom sudu za ratne zloine, Vojislav eelj je odgovorio: "Odavno nisam putovao u inostranstvo i to bi bilo ba lepo s njihove strane. Ali, ne verujem da bih samo ja mogao da idem, bez Miloevia. Morao bi i on da krene sa mnom." eelj je imao elju da se u drutvu njih dvojice nae jo jedna osoba, koju je on smatrao pravim centrom vlasti i mnogo opasnijom od Sobod ana Miloevia gospoa Mirjana Markovi. "Samo se neto ne seam da li je Gledstoun najavio i suenje Mirjani Markovi ili nju tretira kao sitnu ribu, sitnu a debelu. Moda istraga jo nije doprla do zloina koje je ona neposredno inspirisala i naredila, pa posle maskirala i prikrivala." I pored ovakvih meusobnih optubi direktnih i indirektnih uesnika u krvavom bosanskom ratu, vrh Srpske pravoslavne crkve je i dalje odbacivao sve prie o organizovanoj pljaki i genocidu nad muslimanskim stanovnitvom tvrdei da su to bili samo sluajni i pojedinani ekscesi. (Rezultat tih "sluajnih" i "pojedinanih" ekscesa bile su desetine hiljada mrtvih i stotine hiljada opljakanih i raseljenih civila). Kao to krajem 1991. godine nisu ni videli ni uli kako JNA i srpski dobrovoljci kasape Vukovar, srpski episkopi su i sada pokuavali da pred svojim narodom stvore i ouvaju sliku o pravednosti i odbrambenosti rata koji se vodio u Bosni i Hercegovini.

Poto je bila neistinita, ta slika se krunila i raspadala, ba kao i dve srpske "drave" (RS i RSK) u koje su episkopi SPC ulagali velike nade. A kada se sve raspala, izale su na videlo dana velike nesuglasice meu srpskim arhijerejima, posebno kada je u pitanju odnos prema ratu i prema reimu Slobodana Miloevia. *
* Prevremeni izbori za Narodnu skuptinu Srbije odrani su 19. decembra 93. * Svi citati su iz knjige dr Vojislava eelja 'Crveni tiranin sa Dedinja', ABC Glas, Beograd 1995.

Vladika Artemije poduava patrijarha Pavla [I deo]

Uprkos postojeim razlikama, moglo bi se rei da su na poetku 90 -ih godina odnosi veine episkopa Srpske pravoslavne crkve bili na nivou pastirske idile. Videlo se to dobro i iz besede koju je arhimandrit dr Artemije (Radosavljevi) odrao prilikom svog hirotonisanja (rukopoloenja) za vladiku Rako-prizrenske eparhije, na ijem elu se pre njega nalazio patrijarh. Pavle. * Obraajui se prisutnima, vladika Artemije je rekao da prima "na svoja slaba plea teki krst pastirstva", jer se povinuje Duhu svetome, "koji je blagoizvoleo" da ga upotrebi "na svoje sluenje i delanje" i "za mudro pastirovanje".Novom vladici je bilo jasno da mudrog pastirovanja nema ukoliko se ne steknu i neka znanja. Zato se obratio prisutnoj "brai" i "sapastirima" i zamolio ih da ga "takvom pastirstvu" naue. Posebnu molbu vladika Artemije uputio je upravo patrijarhu Pavlu: "Dajte mi pravila takvog pastirstva, naroito Vi, Vaa Svetosti, koji ste skoro 35 godina mudro napasali i uvali istu ovu pastvu, koju sada predajete meni na staranje. Napasali ste i mene u broju svojih slovesnih ovaca punih 14 godina. inite to i nadalje, pastiru dobri, jer sam ja gotov da Vas sluam i pratim i da budem voen Vaom pastirskom, visokom i boanskom rukom. Nauite i mene svojoj ljubavi prema pastvi, svome staranju i blagorazumnosti, budnosti i neuspavljivosti, pokornosti Vaega tela s kojom je ono ustupalo duhu, blagom izrazu lica Vaega koje svedoi o pastirskim trudovima, svojim borbama za pastvu i pobedama koje ste odnosili u ime Hrista i sa Hristom. Pokaite mi panja ke duhovne na koje da vodim stado, pokaite mi bistre izvore gde da ih napajam, kao i tetne vode i livade od kojih ih treba uvati. Pokaite mi koga treba pasti palicom, a koga sviralom, kada izvoditi stado na pau i kada ga vraati sa pae, kako se borit i sa vukovima koji nasru na stado bilo u vidu jeretika ili u vidu genocidno nastrojenih neprijatelja, kako posrnu le podizati, a pale uspravljati, zabludele povraati, a izgubljene traiti i sabirati. Osobito pokaite mi kako sve to nauiti i sauvati sa glasno sa istinitim i uzvienim uenjem o dunosti pastira, kako ne bih postao rav pastir i najamnik koji stado samo muze i ia i koji samo sebe napasa, a za ovce ne mari, kao to su nekada bile voe Izrailjeve (Jez. 34, 2-4)." Tako je, dakle, govorio novoizabrani vladika rako-prizrenski Artemije u junu

1991. godine; poput nekog skromnog pastira egrta koji moli svog majstora da ga naui tajnama pastirskog zanata. Meutim, nisu prole ni pune tri godine njegovog boravka u visokim krugovima Srpske pravoslavne crkve, aviadika Artemije se ve osetio sposobnim da on pone da poduava svog uitelja. Naime, odgovarajui na pitanje jednog od italaca asopisa "Sveti knez Lazar", jeromonaha Simeona, da li je "sa pravoslavne take gledita" odriva tvrdnja Njegove svetosti da "smo svi mi deca Boija", * vladika Artemije je vrlo jasno i izriito ustvrdio da nije. "U novije vreme", rekao je vladika Artemije u svom odgovoru, "kada god se govori o toj nemiloj i traginoj stvarnosti izazvanoj ratom na prostoru bive Jugoslavije, mogu se esto uti, u ovoj ili onoj formi, sline izjave i od drugih naih arhijereja, koje tee nekoj 'uravnilovki', ak i pred Bogom, a oigledno sa veoma prizemnim ciljevima. Sve u nameri da ispadnemo 'irokogrudi', 'demokrate', da se nekome ne zamerimo." Optuivi tako patrijarha Pavla, ali i neke druge episkope Srpske pravoslavne crkve, da voeni "veoma prizemnim ciljevima" tee izjednaavanju ljudi, to je za pravoslavno hrianstvo neprihvatljivo, posebno izjednaavanje pred Bogom, vladik a Artemije je objasnio da se tu, zapravo, vie radi o politikim izjavama nego o ispovedanju vere i da takve izjave deluju uspavljujue i umrtvljujue na "pravoslavno oseanje naih vernika". Na taj nain, po reima vladike rako -prizrenskog, pojedini episkopi SPC, a meu njima i patrijarh, svakim danom su sve vie dovodili pravoslavne Srbe u opasnost da "izgube oseaj razlikovanja Istine od lai, prave i lane vere". U svom odgovoru jeromonahu Simeonu, vladika Artemije je takoe podsetio da su se stavovi slini patrijarhovom mogli uti i od srpskih episkopa posle Drugog svetskog rata. Ali, poput vladike Artemija u devedesetim godinama XX veka, i tadanjim srpskim pastirima imao je ko da skrene panju na mogue tetne posledice irenja ovakvih ideja. Dodue, sa udaljenosti od nekoliko hiljada kilometara, to jest iz Amerike, ali bolje i tako nego nikako. Naravno, radilo se o vladici Nikolaju Velimiroviu. U pismu iz februara 1950. godine, upuenom jednom tadanjem srpskom episkopu, a povodom sinodske poslanice za Boi, vladika Nikolaj ga je upitao: "Ali, recite mi, srne li Sveti Sinod da grei u tumaenju Jevanelja narodu? Ja sam esto imao prilike da ispravljam svoje svetenike kada su govorili narodu: Bog je Otac sviju ljudi. Nije tako. Bog je Tvorac sviju ljudi. A Bog je Otac samo onih ljudi koji veruju u Sina Boijeg i u sinovstvo. 'Koji se god odrie Sina, taj ni Oca nema, a ko priznaje Sina, taj ima i Oca' (I Jn. 2, 23)." Dakle, "svi su ljudi stvorenja Boija i potencijalno sinovi Boiji". "Ova razlika izmeu hriana i nehriana, tj. izmeu roenih i stvorenih, mora se naroito isticati u nae vreme vulgarne propagande da su sve vere jednake, sniujui planinu u doline, a ne diui doline u visinu planine", zakljuuje vladika Nikolaj Velimirovi. Shodno tome, i vladika Artemije je izveo zakljuak da stav Njegove svetosti patrijarha Pavla da smo "svi mi deca Boija" nije odriv sa pravoslavne take gledita. Patrijarh Pavle je odgovorio na ovakve tvrdnje vladike Artemija. Svoje pismo upueno urednitvu asopisa "Sveti knez Lazar"; Njegova svetost je zapoeo navoenjem da se "ve u Starom zavetu, na prvim stranicama knjige Postanja, vidi da se ljudi nazivaju sinovima Boijim (1 Moj. 6, 2). Na drugom mestu Gospod naziva sinovima svojim ceo narod Izrailjski (2 Moj. 4, 22). Prorok' David u Psaltiru iznosi re Boiju: 'bogovi ste i sinovi Vinjega

svi' (Ps. 81)." Podsetivi vladiku Artemija da i apostol Pavle govori o "dva sinovstva", patrijarh Pavle kae: "Svakako, dakle, da rob greha ne moe imati istu ast sa slobodnim od greha, te je jasno da bi izjednaavanje dva sinovstva bilo krivo shvatanje i tumaenje Evanelja, i da posle vaskrsenja i vaznesenja Gospodnjeg, 'svaki ovek koji odrie Sina, ni Oca nema, a koji poznaje Sina, ima i Oca' (1 Jov. 2, 23)." Nastavljajui da navodi argumente, Njegova svetost takoe podsea vladiku Artemija da "vaskrsli Gospod naziva svojom braom ne samo Apostole, nego i sve paenike i stradalnike u ovom svetu (Mt. 28, 10; 25, 40). Jo i ovo. Da nae obraanje ljudima kao brai po Bogu uvek je u potencijalnom smislu, kao mogunosti da to budu, ali da li e tu mogunost i ostvariti? Pa i hrianima, da li e kao iskreni sinovi i keri Boje, i oni i mi, odrati se do smrti? Jer samo ko izdri do kraja taj e se spasiti (Mt. 10, 22).'' Posle razmatranja ove teoloke dileme, patrijarh Pavle je odgovorio i na politike ocene koje je vladika Artemije uputio na njegov raun. "Sagledavajui stradanje naroda u graanskom ratu u Bosni i Hercegovini, sve unesreene i poniene i pred Bogom i pred ljudima, osobito one najnemonije i najnevinije, ne samo meu Srbima, nego i Hrvatima i Muslimanima, i govorei o tome sa aljenjem, da li sam to inio iz poze i elje da sebe, srpski narod i Pravoslavnu veru pri kaem pred svetom boljim nego to jesmo, kao to mi pojedini Hrvati i Muslimani pripisuju; ili to inim iz elje da ispadnem irokogrud, da se nikom ne zamerim, preputam suenju svih ljudi dobre volje, a konano sudu sveznajueg i svevideeg Boga." Zavravajui svoje pismo, patrijarh Pavle je vladici Artemiju poruio: "Da li su moje rei daleko pre politike izjave nego ispovedanje vere, ostavljam da to procene oni koji imaju vie politikog smisla nego to ga imam ja. I onima koji ne smatraju da je 'politika sve', to god ovek kae ili uini nego za koje vai princip Sv. apostola Pavla: 'Ako jedete, ako pijete, ako ta drugo inite, sve na slavu Boiju inite (1 Kor. 10, 31) i koji i u politici tako postupaju." I ta rei posle cele ove prie? Dva suprotstavljena miljena dvojice velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve. Madasu bile protekle 1994 godine od roenja Isusa Hrista, ovo pitanje je u SPC jo uvek izazivalo rasprave i polemike. I patrijarh Pavle i vladika Artemije, to je sasvim sigurno, imaju velika teoloka znanja. Obojica su doktori teolokih nauka (patrijarh Pavle, dodue, poasni). Kome onda od njih dvojice da poveruje jedna obina neupuena ovica iz njihovog srpskog pravoslavnog stada? Kome li je poverovao jeromonah Simeon ije je pitanje bilo i povod da se razvije ova rasprava izmeu dvojice srpskih episkopa? Da li je, moda, vladika Artemije, posle objanjenja koje mu je poslao patrijarh Pavle, promenio svoje miljenje, prisetivi se rei (obeanja) koje je uputio Njegovoj svetosti kada ga je ovaj rukopoloio za episkopa rako-prizrenskog: "... gotov (sam) da Vas sluam i pratim i da budem voen Vaom pastirskom, visokom i boanskom rukom." I na kraju, ko je vrhovni sudija (naravno, na zemlji) u ovakvim sporovima koji nastanu izmeu episkopa Srpske pravoslavne crkve? Odgovor na poslednje pitanje je jednostavan i daje nam ga Ustav SPC, a glasi Sveti arhijerejski sabor. Ovo telo je "najvie jerarhijsko predstavnitvo" i "crkvenozakonodavna vlast u poslovima vere, bogosluenja, crkvenog poretka (discipline) i unutranjeg ureenja Crkve, kao i vrhovna sudska vlast u krugu svoje

nadlenosti". Izgleda da je jo jednostavniji odgovor zato se Sabor posle ovog teorijskog spora izmeu patrijarha Pavla i vladike Artemija nije oglasio i razreio ga imao je mnogo vanijeg posla. Nikome nije bilo do teorije u godini u kojoj se odluivalo kolika e biti kvadratura Velike Srbije i gde e biti granice livada namenjenih srpskom pravoslavnom stadu. Iznalaenje odgovora na strateka vojno politika pitanja za episkope SPC bilo je vanije od odgovaranja na pitanja teolokog karaktera.

* Sakupljajui materijale za ovu knjigu proitao sam dosta izjava, pisama, apela, beseda, itd., episkopa Srpske pravoslavne crkve, ali mislim da rei nijednog od njih nisu toliko bile ispunjenje poniznou, skromnou i izrazima potovanja prema patrijarhu Pavlu kao to su to bile rei vladike Artemija u ovoj njegovoj besedi. * Pitanje je postavljeno povodom jedne patrijarhove besede u kojoj je on, govorei o stradanju naroda u Bosni i Hercegovini, izmeu ostalog rekao da tamo podjednako stradaju Srbi, Hrvati i Muslimani, te da je mir svima potreban, "jer smo svi mi deca Boija".

Ima li vlasti da nije od Boga

Iza ovog neslaganja oko teolokih problema krio se zapravo dubok rascep u vrhovima Srpske pravoslavne crkve po najvanijim politikim pitanjima. Posle "bljetave" i "olujne" 1995. godine* usledilo je relativno zatije. Ipak, bilo je jasno da e se uskoro razgoreti arite koje je predstavljalo poetnu taku na putu jugoslovenskih stradanja - Kosovo i Metohija. Govorei 27. septembra 1997. na prvom simpozijumu lista "Sloboda", * * odranom u crkvi Sv. Simeona Mirotoivog u junom ikagu, vladika Artemije je rekao: "Pitanje Kosova i Metohije ve dugo vremena eka na svoje reenje i njega oekuju kako Srbi koji na Kosovu ive tako i Albanci. Od nas Srpski narod koji ivi na Kosovu i Metohiji oekuje da tu istorijsku misiju uspeno privedemo kraju na dobrobit i zadovoljstvo celog naeg naroda." Kako je ta istorijska misija privedena kraju svima je poznato. Ponovo su se, kao i pre etiri godine, duge kolone Srba sliva le ka "uasu" (uoj Srbiji - ovo je izraz vladike Arteri1ija iz istog njegovog govora odranog u ikagu). Ruene su i paljene srpske pravoslavne crkve i izgledalo je da na Kosmetu nema vie mesta ni za ta to je srpsko. Ipak, vladika rako-prizrenski Artemije nije odlazio iz svoje eparhije, a ni ostalo svetenstvo i monatvo. U pomo su im doli i patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevti koji je, mada bolan i zdravstveno malaksao, "herojski putovao po Kosovu i Metohiji". Zbog svega ovoga, Sinod SPC je u junu 1999. objavio saoptenje u kome je zatraio ostavku Slobodana Miloevia. Isti zahtev ponovljen je dva meseca kasnije sa Savetovanja episkopa Spc. ak je i patrijarh Pavle javno zatraio od Miloevia da podnese ostavku. Dakle, Kosovo i Metohija su bili kap koja je prevrila au. * * * Ali onda, u novembru 1999. godine, patrijarh Pavle se ponovo naao na jednoj

proslavi koju je organizovao Slobodan Miloevi. U drutvu svoje brae u Hristu, vladike bakog Irineja Bulovia i vladike mi1eevskog Filareta, Njegova svetost je otiao da slavljeniku stisne ruku. Ovaj patrijarhov postupak na mnoge je delovao poraavajue. Jedan od takvih bio je i gospodin Vladan Bati, predsednik Demohrianske stranke Srbije, a kasnije srbijanski ministar za pravdu. Poto ga je nekoliko dana razdirala "moralna dilema: da li je jeres pisati svom Patrijarhu? Da li obian smrtnik ima pravo da ukae, da moli vrhovnog poglavara svoje Crkve?", gospodin Bati je, ipak, odluio da to uini. Objasnivi da je povod njegovog pisanja patrijarhovo "pojavljivanje na prijemu koji je povodom 29. novembra upriliio Slobodan Miloevi", on je opisao sliku koja je iznenadila sve pobornike smene predscdnika Miloevia. "Ta slika, koja je preko dravne televizije nebrojeno puta obila zemlju i na kojoj jedan antihrist raskreenih nogu, s cininim pogledom i podrugljivim osmehorn, kao nevaljalom kolskom drugu jedva prua, odnosno prihvata ruku svog patrijarha, a njegova ena prilikom rukovanja gleda u drugom pravcu, verujte, Sveti oe, porazi la je itavu pravoslavnu Srbiju." "Boje jagnje obrelo se pred oima celog sveta u vujoj peini. Svetac koji hoda naao se meu demonima", iznosio je Vladan Bati svoje utiske u pismu upuenom patrijarhu Pavlu. I mada svestan da je Njegova svetost uvek spreman na pratanje, "ak i takvom oveku", "koji nije krten, koji ne slavi slavu, koji se nije prekrstio u srpskoj svetinji Hilandaru", gospodin Bati je ipak podsetio patri jarha da je "pre samo par meseci" i on sam zatraio da "taj ovek, kao glavni generator zla koje nas je snalo, odstupi". Napomenuvi da su ga "ljudi bez asti" zloupotrebili "nebrojeno puta", ne birajui sredstva, na kraju svog pisma gospodin Bati je pat rijarhu Pavlu uputio molbu: "Preklinjem Vas da to vie ne inite, da ne dozvolite bezbonicima i idolopoklonicima da skrnave sve to je sveto. Da nas guraju van sveta, istorije i Boga. Jer, nije od Boga vlast koja u Boga ne veruje. Rab Boiji i sluga poniz ni, Vladan Bati." U poslednjoj reenici gospodina Batia. koji se potrudio da Njegovoj svetosti objasni koja je vlast od Boga a koja nije, sadrana je sutina problema. Videli smo kako su patrijarh Pavle i vladika Artemije razliito tumaili jednu te istu stvar, dovevi svoje vernike u nedoumicu kome od njih dvojice da veruju. I Vladan Bati je stavio vernike pred dilemu: da li da veruju njemu ili apostolu Pavlu? Evo taje rekao apostol Pavle o odnosu prema vlasti u svojoj Poslanici Rimljanima (13,1-2): "Svaki ovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje. Stoga, ko se protivi vlasti - protivi se Boijem poretku, a koji se protive primie svoju osudu". Apostol je, ak, dao i detaljna uputstva ta se od podanika konkretno oekuje: "Zbog toga plaajte i poreze; jer su sluitelji Boiji koji ba na tome rade. Svakom dajte ono to ste duni: kome porez -porez, kome carinu carinu, kome strah-strah, kome ast -ast". (13, 7). Pomenimo i 84. pravilo svetih apostola u kome se nareuje da: "Ako ko protuzakonito uvrijedi cara, ili narodnog starjeinu, neka podlegne kazni, i to, ako je klirik, neka bude svrgnut, ako li je svjetovnjak neka se odlui."; Komentariui ovo pravilo Nikodim Mila kae: "Za uvrijedu carskoga velianstva i zakonite vlasti uope pravilo ovo nareuje teke kazne, kao i za najvee crkvene prijestupe. Prema tome, pokornost i potovanje carske vlasti i drugih zakonitih vlasti Crkva je svagda smatrala jednom izmeu najsvetijih dunosti svojih lanova. Treba jo opaziti, da i apostolske poslanice i apostolsko ovo pravilo govore o carevima svoga doba, koji su tada

neznaboci bili i ak gonioci hriana. Pa ako je vlast i velianstvo takvih careva bilo sveto za hriane, i crkvena su pravila strogim naredbama gledala da tu vlast i velianstvo obezbijede od svake uvrijede, to kakva li se pokornost i potovanje ne mora odavati hrianskim carevima u hrianskoj Crkvi, koje su oni sinovi i glavni uvari?" Nakon ovakvog tumaenja 84. apostolskog pravila, a posebno nakon prethodno pomenutih rei apostola Pavla, postavlja se pitanje da li je njegov imenjak, patrijarh srpski, pogreio kada je otiao kod Slobodana Miloevia na prijem ili kada je zatraio da on ode sa vlasti.

* Dve operacije hrvatske vojske. "Bljesak" (maj '95.) i "Oluja" (avgust '95.), oznaile su kraj rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. ** Zvanina publikacija Srpske narodne obnove (SNO) u Americi. *** O ovome e biti vie rei u nastavku knjigu.

Zbunjeni patrijarh i zbunjeni episkopi

Kao i za neke druge postupke patrijarha Pavla, uskoro je iz crkvenih krugova stiglo objanjenje i za njegovo prisustvo na proslavi 29. novembra. Ovoga puta, meutim, objanjenje se razlikovalo od onih prethodnih, tj. nije se tvrdil o da je Njegova svetost tu bio samo "po dunosti", ili zato to je "u svoj svojoj dobroti" po ko zna koji put "izmanipulisan" - ne, sada je patrijarh bio zbunjen! U jednom intervjuu mitropolit Amfilohije je to ovako predstavio: "Patrijarh je ovjek kome je na srcu i dui jedinstvo Srbije i Crne Gore. On je otiao bona fide, smatrajui da je to neka sveanost kojom se obiljeava zajednica Srbije i Crne Gore. Meutim, zna se da je ta zajednica, ako idemo malo dublje u istoriju, ustanovljena 26. novembra 1918. godine, a ne 29. to je datum jedne drave koja je bila i koje vie nema i koja ne postoji. I tu je oigledno dolo do jedne zabune koja je izazvala nedoumice kod mnogih. Ali, patrijarh je ovjek koji nije rimski papa, koji nije bezgrijean." Na pitanje n ovinarke: "da li je patrijarh bio izmanipulisan tom prilikom", mitropolit je odgovorio: "To bi trebalo njega da pitate. To je pitanje koje treba njemu uputiti." Mada je u istom intervjuu rekao da "Crkva nikoga ne ui da bude kao brav u stadu, nego da jeste hrianin, da pripada stadu hrianskom, ali slovesnom, razumnom", nuenjem jedne ovakve prie Srbima, mitropolit Amfilohije nije pokazao ba veliko potovanje umnih sposobnosti pripadnika svog naroda. A osim toga, stvorio je i prilino ravu sliku o pojedinim episkopima Spc. Prema mitropolitovom objanjenju, na prijem kod predsednika Miloevia patrijarh Pavle je otiao smatrajui da je re o proslavi 26. novembra 1918, dana kada je crnogorska skuptina odluila da svoju dravu ujedini sa Srbijom u Kraljevini SHS. Meutim, ni u komunistikoj SFRJ ni u socijalistikoj SRJ nikada nije proslavljan 26. novembar, ve iskljuivo 29. novembar 1943, dan kada su udareni temelji tzv. jaanje Jugoslavije. Bila je to Jugoslavija u kojoj je Njegova svetost proiveo skoro pola veka i koju je sam toliko puta pomenuo zbog njenih "nepravednih avnojevskih granica". Ali, i pored toga patrijarhu nita nije bilo sumnjivo (to bi trebalo da poverujemo na osnovu prie

mitropolita Amfilohija) i nije proveravao o emu se tu zapravo radi. Ili se moda raspitao, ali su mu svi upitani rekli, iz neznanja ili namerno, da sc proslavlja 26. novembar?! Dragan Tomi, prcdsednik Skuptine Republike Srbije, informisao je sve graane preko televizije, radija i novina da se za razliku od svih dotadanjih 1999. godine ne proslavljaju odluke AVNOJ-a iz 1943, nego odluke skuptine DFJ odrane 29. novembra 1945. godine. A to je datum kada je nova drava zvanino ukinula monarhiju i uspostavila republiku. U Patrijariji, meutim, niko nije gledao televiziju, niko nije sluao radio i niko nije itao novine, pa nije mogao ni da upozori patrijarha "iji" roendan ide da estita predsedniku Miloeviu. Sa patrijarhom su na proslavu otila jo dvojica arhijereja SPC - vladika baki Irinej (Bulovi) i vladika mileevski Filaret. Ni njih dvojica nisu ni videli, ni uli, ni proitali, a ni od drugih nisu bili obaveteni koji dan se tu zaista proslavlja. Dakle, i oni su bili "zbunjeni". Ili su, moda, znali, ali su iz odreenih razloga namerno "zbunili" patrija rha? Osim objanjenja koje je dao mitropolit Amfilohije, jedno je stiglo i iz kabineta Njegove svetosti, mada nezvanino. Za njega smo saznali od gospodina Dragomira Bokovia, sekretara Beogradske organizacije Ravnogorskog pokreta. U svom pismu, objavljenom u kragujevakom listu "Srpski pogledi", gospodin Bokovi kae da mu je ef kabineta Njegove svetosti, na traenje komentara patrijarhovog odlaska kod predsednika Miloevia, telefonom rekao sledee: "Ne. Patrijarh ne daje nikakve komentare. A to se tie odlaska kod predsednika Republike, patrijarh bi otiao i da ovde vlada turski sultan. Ovim inom nije prekren Ustav Srpske pravoslavne crkve." Pojedini zvaninici SPC i ovakvim objaenjima su pokazivali nepotovanje prema vernicima i prema javnosti uopte, i svoje shvatanje da nisu obavezni da daju prave odgovore na postavljena pitanja. Niko od onih koji su se javno obratili patrijarhu Pavlu nije toliko zamerio to je Njegova svetost otiao kod Miloevia (mada je i to imalo znaaja), nego zbog povoda njegovog odlaska. Dakle, glavni problem nije nastao oko toga kod koga je patrijarh bio nego zbog ega (tj. kojim povodom) je bio. Zvanini susret patrijarha Pavla sa predsednikom Franjom Tumanom, u martu 1999. godine, nije pretrpeo javne kritike, iako se radilo o oveku pod ijim "poglavnitvom" se deavalo ono za ta nam je sam patrijarh rekao da je drugi "genocid i izgon" Srba u XX veku. Ako patrijarhu nije zamereno to je posetio predsednika "nove Nezavisne Drave Hrvatske" (opet po reima samog patrij arha iz pisma lordu Karingtonu), zato bi mu bila zamerena poseta bilo kojoj drugoj osobi. Ipak, da je Njegova svetost otiao kod predsednika Tumana na proslavu, recimo, 10. travnja (aprila), dana kada je ustanovljena NDH, mora se priznati da bi takav in imao sasvim drugaiji znaaj i teinu.

Vladika Artemije poduava patrijarha Pavla [II deo]

U svojoj knjizi "ivot po jevanelju" Njegova svetost patrijarh srpski g. Pavle kae i ovo: "Svaki greh koji inimo, inimo iz sujete. Donekle u tome igra ul ogu i neznanje, naivnost. Zato se od nas trai da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Potrebno nam je ohoje. Ne valja ni otroumije bez bezazlenosti, koje je zlo, niti bezazlenost bez mudrosti, koja je glupost." Postavlja se pitanje da li je j edan ovek koji razmilja na ovakav nain, i koji se sasvim sigurno i ponaa po ovim jevaneljskim pravilima, mogao biti tako lako i tako esto "manipulisan" i "zbunjivan", u ta su crkveni zvaninici hteli da ubede srpsku javnost. Ili.je iza tih pria o s ilnim "manipulacijama" stajalo neto drugo, neto to je trebalo da ostane skriveno od oiju i uiju obinog sveta? Odgovor na ovo pitanje dao jc vladika rako-prizrenski Artemije u svom otvorenom pismu od 6. decembra 1999. godine. U tom pismu vladika je izneo svoje uverenje da "na javne postupke javnih linosti treba javno i reagovati". Podsetivi da je i ranije bilo povoda koji su ga navodili da, "gonjen svojom saveu", izraava otvoreno neslaganje sa pojedinim patrijarhovim stavovima ili postupcima, vladika je istakao da je zbog toga "ne retko bivao napadan i kritikovan naroito od pojedine brae arhijereja kao onaj 'koji ne potuje svoga patrijarha"'. "Bilo mi je dosta toga", kae vladika Artemije. "Stoga nisam oekivao da e mi se nametnuti jo jedna takva prilika. (...) A eto, ta se potreba ipak nametnula. Bolje rei, Vi me, Vaa Svetosti, i ovoga puta prisiljavate da Vam po savesti napiem i ovo otvoreno pismo." Vladika Artemije je predoio patrijarhu Pavlu da su njegov "odazov na poziv i odlazak Miloeviu na noge" da mu estita "roendan drave koja je umrla pre deset godina", a koji se 1999. pretvorio u "praznik kojim je ukinuta monarhija", zapanjili i doveli u nedoumicu "mnogu brau arhijereje, asno svetenstvo i monatvo, i ogromnu veinu pravoslavnog srpskog naroda". Vladika je i zamolio Njegovu svetost: "Preklinjem Vas ivim Bogom, ne dovodite nas vie u situaciju da ne moemo pred svoj narod i svoju pastvu da izaemo." "Danas, kada se ceo narod trudi i zapinje iz petnih ila da se oslobodi ovog gubitnikog i nenarodnog reima, da Srbiju izvue iz provalije u koju je gurnuta rukama 'mudrog Voe', Vi, pastir naroda, duhovni otac i uitelj, okreete lea svome narodu i svojim odlaskom na 'proslavu 29. novembra' uvrujete rasklimatani presto upropastitelja srpskog naroda, produujui mu predsmrtnu agoniju na ko zna koje jo vreme." * Od vladike Artemija smo konano saznali ta je stajalo iza pria o estom "manipulisanju" patrijarhom Pavlom. Obraajui se Njegovoj svetosti, on kae: "Ovaj Va postupak konano izbacuje na vide lo dana do sada uspeno skrivanu i negiranu injenicu o podeli i neslaganju u vrhovima Srpske pravoslavne crkve, bar kada je odnos prema reimu g. Miloevia u pitanju. To vie niti se moe, niti treba kriti. Istina je vanija od svega. Sud naroda je nepogreiv, jer je 'glas naroda glas Boji'. Oigledno je da ovo uee u 'proslavi' nije stav Crkve. To je privatno delo Vas, Vaa Svetosti, i onih koji su sa Vama tamo bili, iako nepozvani."**

Zahvaljujui vladici rako-prizrenskom, jednom od najuglednijih i najpoznatijih episkopa SPC, potvreno je ono o emu se u javnosti i ranije govorilo: da u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje neslaganja oko najvanijih pitanja i za samu Crkvu i za srpski narod. Potvreno je i da su episkopi SPC, verovatno sa dobrim namerama, koristili i lai i sakrivali punu istinu od pripadnika svoga stada. Dodue, "skrivanje i negiranje injenica" vladika Artemije je pomenuo samo u vezi sa unutar srpskom problematikom, tj. u vezi sa reimom Slobodana Miloevia. Na pitanje da li je bilo, i koliko, lai i sakrivanja vezanih za rat u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, vladika Artemije nije odgovorio. Ali je zato postavio jedno izuzetno vano pitanje koje glasi: "Kako odgovoriti mnogima koji okrivljuju Srpsku pravoslavnu crkvu da je preko osam godina podravala zloinaki reim g. Miloevia i da je zatraila njegovu ostavku tek kada je postala nezadovoljna njegovim uspehom u voenim ratovima?"'!.' Zaista, kako? Za odgovor na ovo pitanje.verovatno emo morati da saekamo da se nekom srpskom episkopu ponovo ogadi gledanje i sluanje lai i licemerja i da jednoga dana, kao to je to uinio vladika Artemije, objavi da je Istina, ipak, vanija od svega. (Osim od ljubavi, naravno.)
* Po miljenju mitropolita Amfilohija "moda nain na koji je vladika Artemije to pismo svoje saoptio javnosti nije bio uputa n". * Ve smo rekli da su na proslavi kod predsednika Miloevia bili i vladika mileevski Filaret i baki Irinej Bulovi. Jeromonah deanski Sava Janji, jedan od najbliih saradnika vladike rako-prizrenskog Artemija, ovako je ocenio itav dogaaj: "U celoj toj prii treba spomenuti kljunu ulogu episkopa Irineja (Bulovia) koji je glavni eksponent Miloevieve politike u SPC i njegovo nastojanje da ostvari direktan uticaj na patrijarha Pavla i da i onako osramoenu i obrukanu SPC jo vie unizi. Taj isti episkop za sve vreme srpskog stradanja na Kosovu ni jednom nije doao kod nas ili da nas bar telefonom pitu kako nam je. Irinej je, meutim. stigao da ode kod Miloevia i rado se odaziva na sve skupove gde se okupljaju ljudi koji su odgovorni za stradanje naeg naroda. Sramne fotografije patrijarha Pavla i Irineja Bulovia sa predsednikom Miloeviem ostae najsramnije fotografije u istoriji SPC i smatram da srpski narod i Crkva moraju najodlunije izraziti svoj protest i protivljenje takvim nerazumnim postupcima". (Sloboda, 10. januar 2000.)

Braa u Hristu smenjuju mitropolita Jovana

I pored pokuaja zvaninika Srpske pravoslavne crkve da u javnosti stvore to lepu sliku o meusobnim odnosima "mirnih i dostojanstvenih" episkopa, bilo je jasno da je tokom devedesetih godina meu njima nedostajalo i mira i dostojanstvenosti. O meu episkopskim sukobima, o smenama u Srpskoj patrijariji i nainima na koj e su one vrene, moglo se poneto saznati i pre 29. novembra 1999. godine i otvorenog pisma vladike Artemija. Jedan od izuzetno vrednih izvora podataka o tome jeste i intervju koji je Njegovo visoko preosvetenstvo mitropolit zagrebako -ljubljanski i cele Italije g. Jovan dao "Logosu", asopisu studenata pravoslavnog Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.'" U tom intervjuu mitropolit Jovan je izneo brojne pojedinosti vezane za njegovu smenu sa nekih funkcija u Patrijariji, ali i mnotvo drugih zanimljivosti.

Jedno vreme mitropolit Jovan je obavljao dunost direktora patrijarijske tamparije, a od 15. februara 1992. do 1. decembra 1994. godine bio je i lan ureivakog odbora "Pravoslavlja", novina Srpske patrijarije. Meutim, po mitropolitovim reima, za sve vreme svog bavljenja u "Pravoslavlju" on nije "imao uticaja na ureivanje" ovog lista, a od jednog trenutka njegovo ime je samo "formalno stajalo u impresumu". Razlog je, kako sam kae, bio u tome to se "ureivaki odbor nije sastajao da bi pregledao tekstove i zakljuio sadraj svakog broja". Poto je bio onemoguen da na uobiajen nain uestvuje u ureivanju patrijarijskih novina (na sastancima ureivakog odbora), mitropolit je odluio da se pismeno obrati Svetom arhijerejskom sinodu. Uinio je to dva puta prvi put 8. juna 1994, a drugi put 29. novembra iste godine. U obema svojim "predstavkama" mitropolit Jovan je izneo brojne primedbe, kritike i predloge vezane za organizaciju celokupne izdavake delatnosti, ali sa posebnim osvrtom na probleme oko "Pravoslavlja". Problema u tom listu bilo je na pretek. "Situacija u 'Pravoslavlju' je bila sve gora, kvaliteta lanaka se stalno srozavao kao i broj italaca." I to je najvanije, tira patrijarijskog lista sveo se na "tira manji od tiraa pojedinih fabrikih listova". Mitropolitove primedbe poinjale su od 639. broja "Pravoslavlja" (I. novembar 1993. godine), to nije bilo sluajno. Upravo od tog broja Sveti arhijerejski sinod je na mesto glavnog urednika postavio gospodina Miladina Bojia, oveka koje g je mitropolit Jovan oznaio kao glavnog (mi emo dodati - javnog) krivca za stanje u kome se "Pravoslavlje" nalo. U vreme izbora gospodina Bajia (pomenimo i taj vrlo vaan podatak), u Sinodu je za resor misije, a tu spadaju i crkveni mediji, bio zaduen mitropolit Amfilohije. Kritike na raun Miladina Bojia bile su brojne, poev od onih tehnike prirode ("ne zna se ni gde koji tekst poinje ni gde se zavrava"), pa sve do tvrdnji da gospodin Boji "ispoljava i elementarna neznanja o ivotu i linostima Crkve". Posle ovako otrih ocena, neminovno se postavljalo pitanje: po kojim su to kriterijumima birani ljudi u SPC na tako vanu funkciju kao to je glavni urednik lista "Pravoslavlje" i kakve je kvalitete trebalo imati da bi se moglo doi na jedno takvo mesto. Znanje, oigledno, nije bilo od presudnog znaaja. Gospodin Miladin Boji je, pomenimo i to, Crnogorac, kao i mitropolit Amfilohije koji je u Sinodu bio "glavni" za crkvene medije prilikom Bojievog izbora. Ipak, teko je poverovati da bi sa (ne )znanjima kakva je mitropolit Jovan pripisivao gospodinu Bojiu i "crnogorska veza" bila dovoljna da Boji nije imao neke druge kvalitete - snalaljivost i dovitljivost, na primer. U to emo se najbolje uveriti iz sledee primedbe mitropolita Jovana: "U broj u 653 od 1. jula 1994. godine, na naslovnoj strani, iznad zaglavlja lista, objavljena je vest da je poelo ovogodinje redovno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, uz koju je data velika, izrazito mutna fotografija lanova Sabora." Ispod fotografije je pisalo samo- Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve. U svemu ne bi bilo niega loeg da neke cepidlake, i pored toga to je fotografija bila "izrazito mutna", nisu na njoj prepoznale i episkopa branievskog Savu Andria koji je umro prethodne (1993.) godine. Dakle, u nedostatku fotografije sa lanovima Sabora iz 1994. godine, gospodin Boji je jednostavno uzeo onu prologodinju, snimljenu na kraju zasedanja Sabora 1993, kada je episkop branievski Sava Andri jo bio iv, i koristei se prednostima savremene tehnike "izrazito je zamutio" (zar to nije

dovitljivost?!) nadajui se, valjda, da niko nee kvariti oi zagledajui ko se sve na toj fotografiji nalazi. Povodom toga mitropolit Jovan je dao sledei komentar: "Nema nikakve sumnje da je ispod fotografije objavljene u broju od 1. jula 1994. godine morala stajati precizna legenda koja bi jasno stavila do znanja iz koga doba potie snimak koji se objavljuje i koji su arhijereji na njemu. Ovako su mnogi ostali zbunjeni, jer su, iako su smatrali da pored vesti o poetku rada Sabora vide fotografiju srpskih arhijereja sa ovogodinjeg zasedanja (1994. godina), na snimku prepoznali i blaenopoiveg episkopa branievskog Savu Andria." Ovaj postupak gospodina Bajia moe da poslui i kao metafora, tj. iz njega se dobro vidi kako su nam prezentovane brojne "istine" koje su tokom 80-ih i 90-ih godina dolazile od pojedinih ljudi iz Srpske pravoslavne crkve. Bilo je potrebno "zamuivanje" slika i predstava o mnogo emu da bi oni neupueni mogli lake da ih prihvate i poveruju u njihovu "istinitost". lako gospodin Miladin Boji moda i nije bio tako dohar glavni urednik, neto drugo mu se moralo bez pogovora priznati - da je bio dobar mu. Svojoj supruzi Kseniji omoguio je da u "Pravoslavlju" objavljuje jedan pod ui feljton, pa ak da se ogleda i kao pesnikinja. Jedino je ostalo nejasno zato je supruga gospodina Bajia svoje radove u "Pravoslavlju" potpisivala prezimenom Pejovi. Budui da je gospodin BojiCrnogorac, postoje samo dva objanjenja (Treeg nem a- to bi rekao patrijarh Pavle.): ili je on slobodouman Crnogorac, poput Slobodana Miloevia, pa je svojoj supruzi dozvolio da ne nosi njegovo prezime, ili je to prezime korieno samo za potpisivanje radova objavljenih u "Pravoslavlju"- da se Vlasi ne bi dosetili. Kako god bilo, kritiki raspoloeni mitropolit Jovan nije imao razumevanja za ove izraze supruanske ljubavi i otro je prokomentarisao: "Ovo je manir nepotizma i prisvajanja porodinog monopola u novinama Srpske patrijarije." Poto mu je pristup "Pravoslavlju" bio spreen (za razliku od urednikove supruge), mitropolit Jovan je svoje primedbe pismeno poslao Svetom arhijerejskom sinodu. Na osnovu njih situacija je bila sasvim jasna: stanje u patrijarijskom \istu vrlo loe; tira - manji od tiraa nekih fabrikih listova; glavni urednik-neznalica, neozbiljan, neodgovoran, mada po naem miljenju snalaljiv i dovitljiv, i odve slab prema svojoj supruzi. Osim toga, iako je, vojniki reeno, bio "redov", gospodin Miladin Boji je sebi dozvolio takvu drskost da u obavljanju dunosti onemoguava jednog od najuglednijih "generala" crkvene hijerarhije, mitropolita zagrebako ljubljanskog g. Jovana. Pri ovakvom stanju stvari svako razuman je mogao da pomisli samo jedno - Sinod e to je mogue pre odgovoriti svome bratu u Hristu mitropolitu Jovanu i preduzeti sve mere da se u listu izvre neophodne promene i isprave nedostaci na koje je mitropolit ukazao. Meutim, lanovi tadanjeg Sinoda mitropolita Jovana nisu udostojili bilo kakve reakcije, pa ni najmanjeg znaka da su njegove "predstavke makar proitane". Ipak, mitropolitov trud nije bio uzalud. Brojne kritike i primedbe koje je u dva navrata poslao crkvenim vlastima urodile su plodom. Poto su proitali sve ono to je mitropolit Jovan imao da im kae o ureivanju "Pravoslavlja", lanovi Sinoda su u decembru 1994. doneli i odgovarajuu odluku smenili ga sa funkcije direktora patrijarijske tamparije i uklonili iz ureivakog odbora patrijarijskih novina. Po njihovom miljenju, bio je to najbolji nain da se situacija u listu popravi. O postupku

svoje brae u Hristu mitropolit Jovan kae: "Umesto odgovora na moje reagovanje, ili ma kakvog znaka da su moje predstavke makar i proita ne u Sinodu, desilo se neto neprimereno ivotu i radu jednog kolektiva ili zajednice ako tako hoete. U 'Pravoslavlju' br. 668 od 15. januara 1995, u lanku 'Re itaocima', od novopostavljenog urednika, protosinela Atanasija Rakite, saznao sam da sam srne njen sa funkcije direktora patrijarijske tamparije, a da o tome nisam prethodno dobio nikakvo zvanino obavetenje. Takoe, na sednicu koja je o tome raspravljala nisam bio ni pozvan ni obaveten o njenom radu." Smena mitropolita Jovana vie je podseala na partijsku istku nego na odnos onih koji su od Isusa zavetovani na meusobnu ljubav i potovanje (pogledati Jv. 13, 33 -35). ak bi se moglo rei da su komunisti sve to radili sa mnogo vie uviavnosti prema svojim posrnulim drugovima, posebno onima iz najviih partijskih krugova. Pozivali su ih da uestvuju u radu skupova koji su o njima raspravljali (kongres, plenum, sednica ili najobiniji sastanak), pa su im ak davali i mogunost da kau koju re u svoju odbranu, iako se unapred znalo ta im sleduje. Dobar primer za ovu tvrdnju je i legendarna Osma sednica CKSK Srbije. Mitropolitu Jovanu od njegove sabrae nije bila pruena nijedna od tih mogunosti. Vest o svojoj smeni mitropolit Jovan je zvanino saznao iz tampe! U ve pomenutom lanku "Re itaocima", iji je autor bio novoizabrani glavni urednik "Pravoslavlja" protosinel Atanasije Rakita, mitropolit Jovan je mogao da proita da je 30. decembra 1994. godine odrana sednica ureivakog odbora "Pravoslavlja" "koju je vodio Njegova Svetost patrijarh srpski G. Pavle uz uee Njegovog Visokopreosvetenstva mitropolita crnogorsko-primorskog G. Amfilohij'a". Na sednici je odato "duno potovanje dotadanjem ureivanju ovog lista", ali je odlueno da se "u njega unesu znaajne i veoma potrebne promene". Sve ovo, kae se dalje u lanku, bilo je u skladu sa odlukom koju je devet dana ranije, 21. decembra, doneo Sveti arhijerejski sinod. (Tada u sastavu: patrijarh Pavle, kao predsednik, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i vladike valjevsko-abaki Lavrentije, niki Irinej i banatski Hrizostom.) Najznaajnije linosti pri donoenju odluke o smeni mitropolita Jovana bili su patrijarh Pavle i mitropolit Amfilohije. Najznaajnije zato to je patrijarh Pavle, po samom svom poloaju, predsednik Sinoda i njegov stalni lan, a mitropolit Amfilohije zato to je u to vreme bio zaduen za resor koji se izmeu ostalog bavi i problemima crkvene izdavake delatnosti. Iz navedenih razloga njih dvojica se mogu smatrati i najodgovornijima to mitropolit Jovan nije "dobio nikakvo zvanino obavetenje" o svojoj smeni i to na sednicu na kojoj se o tome raspravljala nije bio "ni pozvan ni obaveten o njenom radu". S druge strane, gospodina Miladina Bojia, glavnog urednika i samim tim glavnog krivca za stanje u "Pravoslavlju", kome su bila data takva prava da je mogao da spreava u radu jednog mitropolita SPC i da istovremeno angauje svoju suprugu, iz lista nisu uklonili. Naprotiv, za njega su smislili i novu funkciju koja u "Pravoslavlju" nikada nije postojala, bar ne pod tim nazivom. Postojali su i glavni, i odgovorni, i tehniki, i grafiki, ali do gospodina Miladina Bojia nije postojao nijedan operativni urednik. Na primedbu studenata Bogoslovskog fakulteta, koji su sa mitropolitom Jovanom obavili intervju za asopis "Logos", da njegova smena nije prvi sluaj da se "u

Patrijariji vre smenjivanja preko noi i iza lea, bez ikakvog obrazloenja", mitropolit je odgovorio: "Doista se pokazuje da postoje izvesni krugovi uticajnih faktora, da se tako izrazim, koji ele da utiu na ivot Crkve odbacujui 'nepouzdane' i birajui*** ljude koji vie sluaju no to misle svojom glavom s ciljem to potpunijeg obavljanja poverenog im posla. Toga ne srne da bude u Crkvi, jer nae je da piemo i branimo Istinu na svakom koraku, a ne interese ovih ili onih pojedinaca ili partija. Samo ako to budemo radili, rukovodei se istinskom ljubavlju prema Istini i oveku, imamo razlog svog postojanja kao misionari Gospoda Isusa Hrista." Mada mitropolit Jovan nije rekao ko su ljudi iz tih "izvesnih krugova uticajnih faktora", nije bilo teko primetiti jednu "konstantu" u svemu onome to se deavalo oko njegove smene. Naime, jedna linost je tu bila stalno i svuda prisutna; jedan drugi mitropolit - mitropolit Amfilohije. Kada je 1. novembra 1993. gospodin Miladin Boji postao glavni urednik "Pravoslavlja", mitropolit Amfilohije je bio lan Sinoda i to zaduen za resor misije, u koji spadaju i crkveni mediji. I sledee (1994) godine, kada je doneta odluka o smeni mitropolita Jovana sa funkcije direktora patrijarijske tamparije, mitropolit Amfilohije je jo uvek bio njegov lan Sinoda. Zatim, onoj sednici ureivakog odbora "Pravoslavlja" na kojoj se rasprav-ljalo o mitropolitovoj smeni i koju je vodio lino patrijarh Pavle (to se ne deava tako esto), prisustvovao je, naravno, i mitropolit Amfilohije. (Mitropolit Jovan nije bio pozvan, kao ni na mnoge druge do tada.) Umesto uklonjenog mitropolita Jovana, jedan od novih lanova ureivakog odbora postao je mitropolit Amfilohije koji je kasnije postavljen i za predsednika ureivakog odbora "Pravoslavlja". Na kraju intervjua studenti Bogoslovskog fakulteta su zamolili mitropolita Jovana da im kae "neku re pouke i ohrabrenja". Mitropolit im je, naravno, izaao u susret: "Svi oni koji slede za Hristom nosei svoj krst imaju sline probleme. Apostol Pavle j e zbog toga rekao: 'Ko ivi pobono u Isusu Hristu bie gonjen.' Istovremeno i srpski narod kae: 'Ko se boji Boga ne boji se niega drugog, a ko se ne boji Boga boji se svega.' Zbog toga jedini kriterijum u vaem radu treba da vam bude vernost Istini i Pravdi, to se postie kroz nepokolebljivu vernost uenju Svete Crkve. To neka vam bude jedino merilo, a Istina e pobediti ako ne pre, na Stranom sudu - sasvim sigurno." Iako "Istina" (ona sa velikim "I") jo uvek nije bila pobedila, a ni Strani sud se jo nije bio desio, pet godina nakon to je smenjen sa funkcije direktora patrijarijske tamparije i uklonjen iz ureivakog odbora "Pravoslavlja", mitropolit Jovan je doekao svojih pet minuta. Sada je on smenjivao one koji su prethodno smenjivali njega.

Mitropolit .Jovan smenjuje brau u Hristu

I pored pretnji bombardovanjem od strane NATO-a, jedan deo graana Srbije (onaj "ponositi", "dostojanstveni", "rodoljubivi" itd.) izaao je na referendum i izjasnio se protiv meunarodnog prisustva na Kosovu. Istu odluku doneli su i jo ponositiji poslanici Skuptine Srbije, odbacivi zahteve da na Kosovo dou strane oruane trupe. A onda, 24. marta 1999. godine, ispaljivanjem projektila sa jedne britanske

podmornice koja sen tom trenutku nalazila u Jadranskom moru, zapoela je NATO agresija na Jugoslaviju. Tim povodom Njegova svetost patrijarh Pavle objasnio je Srbima da je ovaj rat za njih "odbrambeni, pa je zato i od Boga blagosloven". I mada je posle Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine Bog jo jednom bio na naoj strani, za srpski narod se sve zavrilo kao i u prethodna tri rata - potpunim porazom. U junu 1999. potpisan je Kumanovski sporazum. Po tom sporazumu, vojnici i policajci Savezne Republike Jugoslavije morali su da napuste prostore Kosova i Metohije da bi umesto njih dole meunarodne vojne snage. Naalost, nisu odlazile samo srpska vojska i policija. Sa njima su odlazili i brojni kosovski Srbi. Bio je to vie nego dovoljan razlog da se Srpska pravoslavna crkva, u kojoj je od kraja 1995. vladalo relativno zatije, ponovo oglasi i to moda ee nego ikada. Iako su iz Crkve i ranije dolazile kritike na raun reima i zahtevi za odlazak postojee vlasti, nikada oni nisu bili tako jasni i izriiti kao u leto 1999. godine. ak je i patrijarh Pavle, p rvi put, poimenino zatraio od Slobodana Miloevia da vlast preda nekome drugom, sposobnijem, ne bi li izveo srpski narod iz tekoa u kojima se naao. Petnaestog juna 1999. godine Sveti arhijerejski sinod je izdao saoptenje u kome je zatraio da "aktuelni predsednik drave i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, podnesu ostavku, kako bi novi ljudi, prihvatljivi za domau i meunarodnu javnost, kao Vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budunost". Dva meseca kasnije (10. avgusta), sa Savetovanja episkopa SPC odranog u Srpskoj patrijariji u Beogradu, upuen je Apel u kome je reeno da se oekuje "od sadanjeg predsednika SRJ i Republike Srbije da ukoliko, zaista, ne ele da svoj narod i svoju dravu pretvore u sopstvene taoce, vodei ih u sigurnu propast, da to pre omogue drugim ljudima kako bi preuzeli kormilo drave i izveli narod iz orsokaka u koji je doveden". Takoe, episkopi SPC su podrali "sve demokratske i narodoljubive snage u naoj zemlji i njihove zahteve za to hitnijim i korenitim promenama u naem drutvu", napomenuvi da te neminovne promene treba sprovesti "iskljuivo mirnim i demokratskim putem, bez bilo kakvog nasilja". Iz ovih poruka upuenih srpskoj javnosti videlo se da jedan broj ep iskopa SPC otvoreno daje podrku opozicionim snagama u Srbiji. Susreti patrijarha Pavla i pojedinih arhijereja (posebno vladike Artemija) sa predstavnicima "demokratskih i narodoljubivih snaga" postajali su tih dana sve uestaliji. Na opozicionom mitingu odranom 19. avgusta 1999. godine ispred savezne skuptine, velikom broju prisutnih obratio se gospodin Atanasije Rakita, nekadanji glavni urednik "Pravoslavlja", a tada ve episkop hvostanski i vikar Njegove svetosti. (Prialo se da e na miting doi i patrijarh Pavle, ali od toga nije bilo nita.) Takoe, zbog novonastale situacije na Kosovu osnovana je i agencija "Pravoslavlje-Pres" iji je zadatak bio da svakodnevno informie o deavanjima na kosovskim prostorima. Njen idejni tvorac bio je mitropolit Amfilohije, a za direktora i glavnog urednika agencije postavljen je gore pomenuti episkop Atanasije Rakita. A onda, kao grom iz vedra neba: u tampi se pojavila vest da jedan velikodostojnik SPC poslednje odluke Svetog arhijerejskog sinoda, a samim tim i zahtev za ostavku predsednika Miloevia, ne smatra legalnim, poto su se tokom njihovog donoenja u Sinodu nalazili episkopi kojima je bio istekao dvogodinji mandat. Ova informacija je potekla iz Kragujevca, pa se mislilo da je njen inicijator

bio episkop umadijski Sava. Meutim, uskoro je postalo jasno da iza svega toga stoji jedna druga visoka crkvena linost - Njegovo visokopreosvetenstvo mitropolit zagrebako-ljubljanski gospodin Jovan. Primedba mitropolita Jovana o isteku dvogodinjeg mandata nekim lanovima Sinoda bila je tana. Naime, svake godine na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora odreuju se dva episkopa i postavljaju na mesto onih koji su na toj dunosti proveli dve godine. U zvaninim saoptenjima koja se izdaju posle zasedanja Sabora jedna od uobiajenih reenica glasi: "Sveti arhijerejski sinod e u narednom sazivu raditi u sledeem sastavu...", i onda se navedu imena etvorice episkopa, aktuelnih lanova Sinoda. (Patrijarh, kao predsednik i stalni lan Sinoda, se podrazumeva.) Meutim, u saoptenju sa redovnog zasedanja Sabora odranog od 13. do 15. maja 1999. godine ova reenica je izostala. * Zato je mitropolit Jovan ponovo, kao i 1994. godine, "presavio papir" i obratio se i svojoj brai i srpskoj javnosti. Ovoga puta braa ga nisu ignorisala - odgovor je vrlo brzo stigao. Tako su uskoro usledile smene i odlasci nekih episkopa sa odreenih dunosti. Samo to sada mitropolit Jovan nije bio "smenjeni" nego "onaj koji smenjuje". Od 13. do 18. septembra 1999. godine u Srpskoj pa trijariji u Beogradu odrano je vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora. Na tom zasedanju uraeno je ono to je trebalo uraditi pre etiri meseca - izabrana su dva nova lana Sinoda, mitropolit Jovan i episkop umadijski Sava, a sa etiri meseca zakanjenja crkveno upravno telo su napustili episkop rako-prizrenski Artemije i episkop branievski Ignatije. Ostavku je dao vladika zahumsko-hercegovaki Atanasije Jevti. On sam to nije nazivao ostavkom, nego "dobrovoljnim povlaenjem sa poloaja i slub e eparhijskog arhijereja, iz zdravstvenih razloga". Po objanjenju Njegovog preosvetenstva, arhijerejsku slubu nije napustio zato to je bio razoaran radom bilo kojeg od "oeva i brae arhijereja", nego zato to je bio "zdravstveno malaksao". lako je zbog problema sa vratnim prljenom nosio ortopedsku kragnu (po kojoj je postao prepoznatljiv), objanjenje vladike Atanasija je delovalo neuverljivo. Razlog te neuverljivosti bila je injenica da je vladika i posle svoje ostavke "herojski putovao Kosovom i Metohijom", kako se kae u jednoj od vesti agencije "Pravoslavlje -Pres", Znai. dok su brojni Srbi, u punom zdravlju i snazi, beali glavom bez obzira, "zdravstveno malaksali" vladika Atanasije Jevti krstario je Kosmetom, obilazei preostalo srpsko pravoslavno stado. Zbog toga je mnogima daleko uverljivija bila pretpostavka da su razlozi povlaenja vladike Atanasija njegovo nezadovoljstvo stvarnou (koja nikako nije odgovarala njegovim eljama) i injenica da kod veine brae episkopa njegove radikalne ideje vie nisu imale podrku. Ali zato, nakon punih devet godina, u sastavu vladajueg crkvenog tela i u mogunosti da direktno utie na deavanja u SPC ponovo je bio mitropolit Jovan. Jedan od prvih poteza koje je Njegovo visokopreosvetenstvo povukao bio je zahtev za ostavku vladike hvostanskog Atanasija Rakite sa mesta direktora i glavnog urednika agencije "Pravoslavlje-Pres". Istog onog Atanasija Rakite od kojeg je pre pet godina, iz lanka "Re itaocima", saznao da je smenjen sa mesta direktora patrijarijske tamparije i da je uklonjen iz ureivakog odbora "Pravoslavlja". Za razliku od svog imenjaka Atanasija Jevtia, vladika Atanasije Rakita nije bio ni

bolestan ni malaksao, pa zbog toga nije nameravao ni da daje ostavku niti da se "dobrovoljno povlai" sa tog poloaja. Jedini nain da se on na to privoli bio je da mitropolit Jovan ovog mladog i neposlunog vladiku malo "pogura". Zato je ve na prvoj sednici novoizabranog Sinoda, 17. septembra 1999, mitropolit zatraio smenu vladike Atanasija Rakite. Njegov predlog, meutim, nije proao. Mitropolit Jovan je, videlo se to u vie navrata, izuzetno uporan i strpljiv ovek koji zna da saeka svojih pet minuta. U sluaju vladike Atanasija Rakite nije morao mnogo da eka. Jedna vest agencije "Pravoslavlje -Pres" od 30. septembra 1999. godine sadravala je informaciju koja, po miljenju mitropolita Jovana, a pokazae se kasnije i veine lanova Sinoda, nikako nije smela biti objavljena. Osim toga, mitropolit Amfilohije, koji je vladiku Atanasija Rakitu i pred loio za mesto direktora i glavnog urednika "Pravoslavlje-Presa", sredinom oktobra boravio je u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Sve su to bile pogodne okolnosti koje je mitropolit Jovan iskoristio i pred Sinod ponovo podneo zahtev za srnenu vladike Atanasija Rakite. Govorilo se da je mitropolit nastupio ultimativno, rekavi da ukoliko se vladika Atanasije Rakita ne smeni on "nee moi da obavlja dunost lana Sinoda i zahtevae istragu po ovoj stvari na Svetom arhijerejskom saboru". Ovoga puta zahtev mitropolita Jovana je prihvaen - vladika Atanasije Rakita je uklonjen sa mesta direktora i glavnog urednika "Pravoslavlje-Presa", a na toj funkciji ga je zamenio onaj koji ga je i smenio - mitropolit Jovan. O elji i upornim pokuajima mitropolita Jovana da ga smeni govorio je i sam vladika Atanasije Rakita. Po njegovim reima, njih dvojica su se razlikovali "u shvatanjima Crkve, njene uloge u srpskom narodu i njene misije u svetu", ali je dodao da su tu postojali i razlozi line prirode, tj. netrpeljivost koja je trajala due vreme.222 Poto je mitropolit Jovan upravo od vladike (tada protosinela) Atanasija Rakite saznao da je smenjen sa funkcije direktora patrijarijske tamparije, mnogi su mitropolitovo ponaanje tumaili kao najobiniju osvetu, tj. "vraanje mila za drago". Meutim, ukoliko se ovde i radilo o osveti, ona je oigledno bila posredna. Mitropolit Jovan je dobro znao da je protosinel Atanasije 1994. godine bio samo "telai", tj. da ga je on samo obavestio o smeni koju su mu drugi pripremili i izg lasali. Takoe je znao i ko su ti, kako ih je nazvao, "izvesni krugovi uticajnih faktora", i ko je najvie poradio na njegovoj smeni. Koliko je vladika Atanasije Rakita zaista bio nebitan u celom sluaju pokazali su i odgovori dvojice glavnih aktera svih ovih sukoba, mitropolita Jovana i mitropolita Amfilohija, na novinarska pitanja vezana za njegovu smenu. Mitropolit Jovan je smatrao da toj smeni "ne treba davati toliki publicitet", jer se radi o "isto crkvenoj, unutranjoj stvari" S druge strane, mnogi su od mitropolita Amfilohija, po njegovom povratku iz Amerike, oekivali neku estoku i njemu svojstvenu reakciju, u skladu sa njegovim dinarskim, crnogorskim temperamentom. Meutim, da li zbog trenutnog i kratkotrajnog uticaja amerikog kontinenta koji je nadjaao ono dinarsko i crnogorsko, ili zbog neega drugog, mitropolit Amfilohije je bio savreno "cool". Poput mitropolita Jovana i on je na pitanje novinara odgovorio: "Mislim da tome ne hi trebalo pridavati ba sutinski znaaj. Promjena uvijek ima. O ne su nekad bolje, nekad su gore, i to je prirodno.''

Iako je mitropolit Amfilohije zadrao mir i niim nije pokazao da je uzdrman poslednjim deavanjima u vrhu Crkve, to nije znailo da mitropolit Jovan nee biti estoko napadnut u javnim medijima. U tekstu "Sluaj mitropolita Jovana" ("NIN" 4. novembar 1999.), koji je potpisao izvesni Konstantin Trojicki, na raun mitropolita zagrebako-ljubljanskog iznet je itav niz estokih optubi. Izmeu ostalog je optuen da se od 1989. godine, "kada je patrijarh German iznenada oboleo", pa sve do izbora patrijarha Pavla u decembru 1990, "crkvenim finansijama loe upravljalo. Nastao je pozamaan dug (u markama) za tampariju koja potom nikada nije rentabiino radila, a od duga se Crkva teko godinama oporavljala." (I pored ovakvih optubi iznetih u lanku Konstantina Trojiekog, u novoizabranom Sinodu mitropolit Jovan je bio "zaduen za finansije.") Ipak, glavna zamerka je bila to to u vreme "kada je po srpskim zemljama (...) oduevljenje za predsednika Miloevia bil o na vrhuncu, jer 'narod niko ne sme da bije', mitropolit nije krio i svoje simpatije koje ga do danas nisu napustile". Naravno, naglasak je bio na tome "do danas", jer su, kao to rekosmo, 80-ih godina svi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi imali "simpatije" za Slobodana Miloevia, a posebno vladika Atanasije Jevti koji ga je najvie hvalio, pa ak i vodio svoje studente na njegove mitinge. Ovakvi napadi na mitropolita Jovana i njegove istomiljenike u srpskoj tampi nisu bili nikakva retkost. Te poslove obavljali su ljudi koji su se sjajno snalazili i u uslovima komunistike, potom socijalistike, a onda i vlasti nekadanje opozicije. Kao to ni partizanske voe, oslobodivi Beograd, nisu otpustile dame koje su svoje strune usluge prethodno pruale nacistima, tako nijedna vlast nije menjala onu vrstu ljudi koja je svoj posao uvek obavljala profesionalno i po elji nalogodavca.
* Sastav Svetog arhijerejskog sinoda nije menjan ni na redovnom zasedanju Sabora '90. godine. Predsedavajui Sinoda tada je bio mitropolit Jovan koji je zamenjivao obolelog patrijarha Germana. U obrazloenju tog postupka stajalo je da su lanovi Sinoda ostali isti "zbog izuzetnih prilika". (Glasnik SPC, jun 1990).

Dobri momci i loi momci

Borba izmeu mitropolita Jovana i "tri A" nije se vodila oko jednog konkretnog oveka (Josipa Broza, Slobodana Miloevia), ili oko komunizma (boljevizma, titoizma), zato to je on toboe nekima u SPC bio drag, a nekima nije. Razlike su bile principijeinog karaktera i ticale su se odnosa prema bilo kakvoj vlasti i odnosa prema politikom angamanu ljudi iz Crkve. Na jednoj strani nalazili su se mitropolit Jovan i njegovi istomiljenici koji su smatrali da treba potovati onaj ve pominjani zahtev apostola Pavla iz poslanice Rimljanima (13, 1-2) koji glasi: "Svaki ovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje. Stoga, ko se protivi vlasti - protivi se Boijem poretku, a koji se protive primie svoju osudu." Tumaenje ovih apostolskih rei dato je i u jednom od brojeva "Pravoslavlja" (1.

januar 1974), u rubrici "Sveto pismo u pitanjima i odgovorima". Tu se kae da apostol Pavle ne razmatra nain na koji je vlast nastala (nasleem, izborom ili uzurpacijom), i kakva je ona, nego samo njeno boansko poreklo. Mogua je, jasno, i zloupotreba vlasti, ali ak ni to ne umanjuje injenicu da je ona boanskog porekla. Za hriane treba uvek da vai naelo da se pokoravaju ne samo dobrim nego i zlim vladarima, tj. ne samo onima koje je Bog postavio nego i onima koje je dopustio. Uostalom, i sam Isus Hrist je odvraao svoje jevrejske sunarodnike od pobune protiv rimskih okupatora. Dakle, "Bog preko vladara kao svojih orua as nagrauje narod aljui mu dobre vladare, as kanjava aljui mu tirane. Stoga: ko se protivi vlasti u onome za ta je ona postavljena od Boga, protivi se naredbi i volji Boijoj". Drugaijeg miljenja bili su "tri A" i njihovi sledbenici. Njihov stav po tom pitanju najbolje je izrazio mitropolit Amfilohije: "Iskljuivanje Crkve iz politike vezano je za period u kome se smatralo da je to monopol jedne partije. Mitropolija crnogorska se i te kako uputala u sve oblasti ljudskog ivota. Ako bi to oduzeli Svetom Petru, * Petru Drugom, Mitrofanu banu onda ta bi od njih os talo?" Zbog ovih razlika i nesuglasica meu najuglednijim ljudima SPC, u javnosti je napravljena pojednostavljena podela na "antikomuniste", tj. "opoziciono opredeljene episkope", dakle one koji su protiv vladara (Slobodana Miloevia), i na "sloboljupce", tj. "crvene mitropolite i vladike". Oni prvi smatrani su "pravim braniocima srpskih interesa", a oni drugi "davaoeima legitimiteta upropastitelju srpskog naroda". Razlike meu srpskim episkopima nisu postojale samo oko odnosa Crkve prema vlasti nego ak i oko shvatanja i potovanja pravila bontona. Mitropolit Jovan je isticao da su "trpeljivost i smirenost neophodne" i da "odrnerena i kulturno-kritina re ne srne ustuknuti pred neumerenim i zadrtim istupima kakvi su 'krasili' ateiste i druge necrkvene ljude i organizacije". Tokom 90-ih godina takvih "neumerenih i zadrtih istupa" Srbi su se ponajvie nagledali, nasluali i naitali od strane vladike Atanasija Jevtia. Podsetimo se rei Jovana Rakovia koji je smatrao da bi javni nastupi vladike Atanasija trebalo da budu sa "vie mere" i "manje agresivnosti", a on sam da pokazuje "mnogo vie blagosti i mudrosti". Cak je i sam vladika Atanasije, svestan svoje prirode, govorio da je "ovek neistih usta" i da ima jezik koji je "mala vatra to velike stvari zapali"."Ja ne znam da li u u raj, imam nezgodan jezik, osoran sam i imam mnogo ogreenja, i svojih linih, i prema Bogu, i prema svom narodu", rekao je vladika Atanasije jednom prilikom. Zbog svega toga nije teko pretpostaviti ko je bio glavni akter incidenta koji je mitropolit Jovan pomenuo u jednom svom intervjuu. Evo ta je mitropolit o tome rekao: "Kada je Miloevi posetio Patrijariju (bili su jo Karadi i Babi, ta poseta se odvijala u strogoj diskreciji) jedan od arhijereja je uno napao predsednika. Patrijarh nije reagovao niti je reagovao neko od episkopa. Bilo je nedopustivo da kao domaini u svojoj kui gosta tako napadnemo, jer su svi argumenti mogli na miran, pristojan nain da se kau. Patrijarh je kao domain morao da intervenie." Mitropolit Jovan i episkopi koji su mislili slino njemu prednost su davali diplomatiji, razgovoru i blagoj rei. Upravo je mitropolit Jovan, u elji da se problemi ree na miran nain, ve 1991. godine izdejstvovao susret patrijarha Pavla i kardinala Kuharia u Sremskim Karlovcima. Zahvaljujui prvenstveno njegovim naporima patrijarh je u martu 1999. godine posetio Ljubljanu i Zagreb i susreo se sa najznaajnijim crkvenim i dravnim funkcionerima Slovenije i Hrvatske. Patrijarh Pavle je u obe republike bive SFRJ doekan i primljen kao dravni gost najvieg

ranga, sastavi se tom prilikom sa predsednikom Slovenije Milanom Kuanom, premijerom Janezom Drnovekom, predsednikom Skuptine Janezom Podobnikom i slovenakim nadbiskupom Francom Rodeom. U Hrvatskoj su patrijarha Pavla primili predsednik Franjo Tuman i nadbiskup zagrebaki Josip Bozani. Dok je hrvatski predsednik leao u bolnici, mitropolit Jovan mu je poslao poruku sa eljom za to bre ozdravljenje. (Ovaj postupak Njegovog visokopreosvetenstva, zaudo , nije izazvao javne reakcije i komentare, iako sc njime izloio opasnosti da osim to je "crveni mitropolit" postane i "ustaki mitropolit".) I na kraju, mitropolit Jovan je organizovao i uzvratnu posetu nadbiskupa zagrebakog Josipa Bozania Srpskoj patrijariji i patrijarhu Pavlu. Bili su to pokuaji da se zacele rane nastale tokom jednodecenijske vladavine "tri A" i preovladavanja njihovih ideja u vrhovima Srpske pravoslavne crkve.
* Naravno, Petru Cetinjskom, a ne apostolu Petru. * Povoda za pravljenje ovakvih podela davale su i izjave pojedinih episkopa. Atanasije Jevti je govorio da "nije Crkva ta koja se dodvorava", nego da u njoj "ima pojedinih ljudi" koji to ine. (Borba 14.15 mart 1992.)

Od izvora dva putia

Ukoliko ne postoji kolektivna odgovornost, tj. odgovornost i krivica celog jednog naroda za zloine koji su poinili pojedini njegovi pripadnici, mogu li onda postojati kolektivni ponos, ast i dostojanstvo? Moe li obraz celog jednog naroda biti osvetlan ili ukaljan postupcima njegovih pojedinaca? Da li je trebalo pozivati narod, kao to su to inili pojedini srpski episkopi tokom 90-ih godina, da se zbog zajednikog obraza, ponosa i dostojanstva suprotstavlja mnogostruko jaem neprijatelju i ulazi u avanture za koje je svako razuman znao da se mogu zavriti samo porazom i propau? I konkretno, koje pastire bi trebalo da prate srpski pravoslavni vernici na svom putu u trei milenijum? Da li se prepustiti vodstvu ljudi poput mitropolita Jovana i vladike Save umadijskog, diplomatski nastrojenih arhijereja, ljubitelja blage rei, koji su spremni na razgovor, ili nastaviti hod za onakvima kao to su mitropolit Amfilohije, vladika Artemije i Atanasije Jevti, iji su stavovi tokom 90 -ih godina preovladavali u odreivanju pravca srpskog crkvenog i nacionalnog broda i koji su dali svoj panje vredan doprinos njegovom traginom potonuu? Moglo bi se rei da je srpski narod kroz istoriju trpeo dve vrste voa svoje krvi i vere. Jedni su bili vrstog stava, nesavitljive kime i teko popustljivi pred jaima od sebe. Rei obraz, ponos i dostojanstvo koristili su kao potapalice. Drugi, pak, skloniji diplomatiji, znali su da se sagnu i bez tue pomoi, izbegavajui tako dodatne i nepotrebne neprijatnosti. Oni prvi, koji su iz ne sasvim razjanjenih razloga Srbima uvek bili drai, obino su zavravali na tri naina - ginuli su, poput kneza Lazara, ostavljajui narod na milost i nemilost protivniku; posle poraza beali i spasavali ivu glavu, poput Karaora, takoe ostavljajui narod na cedilu; i naknadno se saginjali, poput Slobodana Miloevia, pruajui narodu zadovoljstvo da uiva u plodovima

njihovog prethodno izraenog ponosa i dostojanstva. Kada je Stefan Nemanja, utemeljitelj srednjovekovne srpske drave, u jednom trenutku odluio da se usprotivi tada izuzetno monoj Vizantiji, vizantijski car Manojlo I Komnen krenuo je da ga urazumi. Evo kako je na poznati istoriar Vladimir orovi opisao ponaanje srpskog velikog upana nakon to mu je postalo jasno da u borbi nema nikakvih ansi: "Sklonio se stoga u planine svoje drave i poruio otud caru da je voljan pokoriti mu se ako ima imalo nade da e biti nekih obzira prema njemu. Kad je razabrao da kod cara ima milosti, on mu je doao sav unien, gologlav i bosonog, sa konopcem o vratu, donosei caru ma, kao glavodunik o krvnom miru. Kao to nije imao nikakvih obzira da dobije vlast, tako ih nije imao ni sada da je odri; vlastoljubivost je kod njega bila glavna crta i jaa od ponosa. Pavi niice pred cara, Nemanja je molio i dobio milost. Car ga je poveo u Carigrad da mu, krupan i naoit kakav je bio, ukrasi pobedni triumf'. (...) "Posle ovog loeg iskustva Nemanja vie nije preduzimao nikakve akcije protiv Vizantije dok je bio iv car Manojlo. ta vie, bio je ispravan vazal; godine 1176. uestvovali su i srpski odredi u vizantijskoj vojsci u Maloj Aziji, u borbama protiv Turaka." Ne znajui za zavet kneza Lazara i izborne parole srbijanskih socijalista ("Srbija se saginjati nee."), Stefan Nemanja je mogao bez grie savesti da savije kimu i prihvati ponienja. U epizodi sa carem Manojlom "ose a se prvi put, pored avanturistikog i borbenog, jasan potez stvaralakog", kae Vladimir orovi. Ali, Nemanja se saginjao samo pred jaima od sebe. Prema bogumilima koji su ive li na njegovim prostorima nije bio tako uviavan. Protiv njih je pokrenuo itavu vojsku i sproveo brz i efikasan genocid i izgon. "Bogu mile je Nemanja gonio nemilosrdno; plenio im je imanja, kanjavao ih je, ak i spaljivao; njihovu uitelju dao je odrezati jezik. Unitavao je i njihove knjige, koje bi danas predstavljale najstarije i svakako dragocene spomenike rake i moda maedonske kole. Gonjeni bogumili beali su iz Srbije na sve strane, a najvie ih se spasio u susednoj Bosni."2.n Veina Bogumila koji su prebegli u Bosnu pred Nemanjinim terorom, ili tanije reeno njihovi potomci, po dolasku Turaka primili su islam. I ba po Hristovom zakonu - ono to je reavao silom Nemanja nije reio, nego je stvorio "problem" koji e trajati vekovima, a ono to je reavao saginjanjem reio je i nakon etiri decenije strpljivog rada postavio temelje velike srpske srednjovekovne drave kojoj e zidove podii kralj Milutin, a krov postaviti car Duan. Dva veka nakon Nemanjine smrti, knez Lazar je demonstrirao drugaiji nain ponaanja prema jaem i brojnijem neprijatelju. Njemu nije padalo na pamet da uini isto to i Stefan Nemanja - da se ponizi, zatrai primirje, i da bez uzaludnih gubitaka prihvati uslove monijeg protivnika. Na kneevu odluku da se suprotstavi Turcima nisu delovali uznemirujui izvetaji srpskih "izviaa" koji su ga obavetavali da je turska vojska ogromna i da "svi mi da se u so premetnemo, ne bi Turkom ruka osolili". ak ni Isusove rei iz Novog zaveta, za koje je knez sasvim sigurno znao, nisu ga navele da promeni miljenje. Objanjavajui apostolima da pre ulaska u neki poduhvat treba dobro razmisliti moe li on biti uspeno zavren i doveden do kraja, Hrist je dao primer kralja koji bi bio nerazuman ako bi poao na protivnika koji ima duplo veu vojsku. "Ili koji kralj", govorio je Isus, "kad krene da zarati na drugog kralja, nee prvo sesti i posavetovati se - da li moe sa deset hiljada da izie u susret onome to ide na njega sa dvadeset hiljada? Ako ne moe, poslae poslanike dok je

onaj jodaleko, i molie primirje (Lk, 14,31-32)." Ne sluajui savete ni samoga Gospoda, knez Lazar je za samo jedan dan do propasti doveo dravu koju su njegovi prethodnici gradili dva i po veka. Pred samu borbu, ne pokazujui ni trunke straha, knez je mirno i dostojanstveno poruio srpskim ratnicima: "Bolje nam je u podvigu smrt, nego li sa stidom iveti. Bolje nam je u borbi primiti smrt od maa, nego li dati plea neprijateljima naim. Mnogo smo iveli za svet, stoga se potrudimo za kratko da podnesemo podvig stradalniki, da poivimo veno na nebesima."2.13 Ove kneeve rei naile su na oduevljen prijem kosovskih vitezova. Videvi kakva je situacija, i procenivi kako e se bitka zavriti, kneginja Milica je zamolila kneza Lazara da joj ostavi bar jednog od devetoro brae, "sestri od zakletve". Lazar joj tu elju, naravno, nije mogao odbiti. Ali sutradan, dok je stajala na gradskim vratima i molila brau da bar jedan ostane, od svih je dobijala slian odgovor. Najmlai brat joj je rekao: "Idi, sestro, na bijelu kulu;/ Ne bih ti se junak povratio/ Ni careve jedeke pustio/ Da bih znao da bih poginuo.! Idem, sejo, u Kosovo ravnoj Za krst asni krvcu proljevati/ I za vjeru s braom umrijeti!" Ovako su se ponaali i ostali kosovski junaci. ak i kneev sluga Goluban, koji je dobio gospodarev blagoslov da ostane u Kruevcu, "svome srcu odoljet ne moe", nego je pourio da sa ostalima pogine i zaslui Carstvo nebesko.'' Uporedimo li ponaanje srpskih vitezova sa ponaanjem samoga Isusa Hrista pred raspee, reklo bi se da je Sin Boiji sa manje oduevljenja prihvatio rtvu za ce lo oveanstvo nego hrabri Srbi za svoje otaastvo. Oni su bili tako dostojanstveni, i reklo bi se ak sa nekom veselou odlazili u smrt. Nigde se tu nisu pominjali strah, potitenost, pa ak i znojenje uplaenog oveka. Za razliku od njih, Isus Hrist nimalo nije bio ravnoduan. Jevanelista Luka kae: "I izaavi ode po obiaju na Maslinsku goru; a za njim pooe i uenici. I kad stie na to mesto, ree im: molite se Bogu da ne doete u iskuenje. A sam se povue od njih koliko se moe kamenom dobaciti, te kleknu na kolena i moljae se govorei: Oe, ako hoe, ukloni ovu au od mene; ali neka ne bude moja volja nego tvoja. I pojavi mu se aneo s neba i krepio ga je. I naavi se u smrtnom strahu, molio se jo istrajnije. A znoj mu je bio kao kapi krvi, koje se slivaju na zemlju (Lk, 22, 39-44)." U vreme Isusa Hrista, prostori na kojima su iveli Jevreji bili su okupirani od strane Rimskog carstva. Dakle, Rimljani su bili za Jevreje isto to i Turci za Srbe. Pa i pored toga, Gospod nikada nije pozvao pripadnike svoga naroda, kao knez Lazar Srbe; da krenu u boj protiv rimskih vojnika, da prime "smrt od maa" i da ne daju plea neprijateljima svojim. Naprotiv, iako bi za Jevreje to bio "pravedan rat", jer su bili "svoji na svome", Isus ih je od toga odgovarao. Protivio se "zelotima", jevrejskoj grupi koja je pozivala na oruanu pobunu protiv Rima. tavie, proriui razorenje jerusalimskog hrama, Isus je Jevrejima objasnio ta treba da rade kada rimska vojska krene na njih. O pozivima na borbu i oruani otpor tu nije bilo ni govora: "A kad vidite da je vojska opkolila Jerusalim, onda znajte da je blizu njegovo opustoenje. Tada stanovnici Judeje neka bee u gore, koji budu u gradu neka iziu napolje, a koji budu u polju neka ne ulaze u grad, jer su ovi dani osvete, da se ispuni sve to je napisano" (Lk. 21, 20-22). Razlika izmeu Isusovih rei i rei iz zaveta kneza Lazara navela je mnoge da zakljue isto to i Vladimir orovi: "Kosovska etika bila je jedna vrsta nacionalnog

jevanelja. Ono, to je govorio Mustaj-kadija iz 'Gorskog vijenca' na adresu Srba: 'Krstu slui, a Miloem ivi', bilo je sasvim tano." Zato bi se i na Srbe (kao i na Jevreje kojima su bile upuene) mogle odnositi Hristove rei prekora: "i u kinuste Boiju re zbog vaeg predanja. Licemeri, dobro je prorokovao za vas Isaija: Ovaj narod me potuje usnama, a srce je njihovo daleko od mene. Uzalud me potuju uei nauke koje su ljudske zapovesti." (Mt. 15, 6-8) Posledice potovanja "Miloevog i Lazarevog jevanelja" bile su pogubne po srpski narod. Dok su se knez i vitezovi bekstvom u smrt oslobodili svih bolova, i fizikih i duevnih, oni preive li morali su da trpe sve surovosti ovozemaljskog ivota. Odlaskom u Carstvo nebesko, knez Lazar je svojoj supruzi prepustio sramotu da najmlau ker Oliveru preda sultanu Bajazitu, da mu bude jedna od ena u haremu. Otac, dakle, nije eleo da da svoja plea neprijatelju, ali je ker zato morala da da mnogo vie. Lazarevi sinovi, Stefan i Vuk, kao vazali Bajazitovi, morali su da odlaze na sultanov dvor i da sa srpskim trupama ratuju za Turke, dakle da ine upravo ono to njihov otac i kosovski vitezovi u svom egoizmu nisu eleli. U jednoj od bitaka, tzv. Nikopoljskoj bici, koja je voena sedam godina posle one na Kosovu, Stefan Lazarevi je odigrao odluujuu ulogu u spasavanju sultana Bajazita od hrianske vojske. I tako, dok je otac ratovao za "krst asni", sin je bio prinuen da ratuje protiv njega, a za raun "polumeseca, islamskog agresivnog". (AtanasijeJevti) Kada je Stefan Lazarevi osumnjien da je izdao sultana Bajazita, urotivi se protiv njega sa Ugarima, morala je da se angauje njegova majka Milica koja se tada ve bila zamonaila i dobila ime Evgenija. Zajedno sa monahinjom Jefimijom, udovicom kralja Vukaina Mrnjavevia, ona je otila da umilostivi sultana Bajazita. Bila je to "prva naa diplomatska misija koju su vodile ene, ali ene izuzetnih sposobnosti". Verovatno i pod uticajem sultanije Olivere, * keri kneginje Milice, srpske monahinje su "srdano primljene i uspele su da opravdaju Stevana".!'; ak su uspele da od sultana izmole i prenesu u Srbiju mati svete Petke, "koje su Turci bili odneli iz Vidina".!" Dakle, diplomatija je tada bila jedino oruje preostalo Srbima koji se nisu vinuli do Carstva nebeskog. Kada je u pitanju odnos srpskih voa prema jaem protivniku, upeatljiv i pouan primer predstavljaju i linosti Karaora i Miloa Obrenovia, kao i ono to su postigli svojom borbom. Nekada mono Tursko carstvo poetkom XIX vek a toliko je bilo oslabilo da su ga velike sile nazivale "bolesnik sa Bosfora", a neki manji narodi, poput srpskog, pomislili da mogu da ga se oslobode. Iako Prvi srpski ustanak nije bio podignut protiv Turskog carstva nego protiv dahija, surovih odmetnika od sultanove vlasti, apetiti ustanikih voa, a posebno Karaorev, poveali su se, pa su krenuli na potpuno oslobaanje od Turaka. Meutim, uskoro se pokazalo da je procena bila pogrena - i kao "bolesnik" za Srbe je Turska jo uvek bila dovoljno mona. Kada su dahije pogubljene, Turci su smatrali da je Srbima "data dovoljna zadovoljtina i da bi ustanici, s neto dobrih rei i malih ustupaka, mogli da se raziu kuama". Karaore, meutim, nije mislio tako. "Imali su drugovi ive muke da ga odvedu do Beir-pae, da tamo izjavi svoju odanost", kae Vladimir orovi. "Njegova je vrsta odluka bila da s Turcima treba kidati, jer pravog smirivanja ionako nee biti. Ta je vrstina utoliko udnija, to je on inae bio svestan svih tekoa koje

ustanicima predstoje, i to je bio uveren da e se Srbija sama, bez nasiona na nekog jaeg prijatelja, teko moi odrati u borbi." Dakle, poetkom XIX veka, Karaore je demonstrirao nain razmiljanja koji je uvek bio popularan medu Srbima (bar na reima). Moglo hi se rei, hilo je to pravo "lazarijanstvo" koje je dovelo da i Karaorev poduhvat zavri isto kao i hoj na Kosovu. Ustanak je ugue n, a on je sa jo nekolicinom srpskih voa pobegao u Austro-Ugarsku, a odatle, trpei poniavajue ponaanje Austrijanaca, otia o u Rusiju i jo za ivota uao u legendu. (ak je i Njego svoj "Gorski vijenac" posvetio upravo Karaoru, stihovima: "Die narod, krsti zemlju, a varvarske lance srui,/ Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu ivot srpskoj dui.") Meutim, ono to je bio cilj pod izanja ustanka, ili bolje rei on to je kasnije postao cilj, osloboenje od Turskog carstva, Karaore nije postigao. Za bar delimino ostvarenje takvog cilja trebalo je saekati nekoga manje prekog, manje neobuzdanog i goropadnog, i manje "moralnog", ka o to je bio Milo Obrenovi. Nekoga ko e na glavu staviti i turban, oblaiti se poput pravog Turina, bez suprotstayljanja otii kod pae i izjaviti svoju odanost. Milo je malim potezima zadobijao "simpatije" Turaka. Znajui da e na kraju, ipak, morati da se miri sa Turcima, Milo je naredio, i lino se brinuo, da se tokom ustanka prema turskim zarobljenicima postupa to ovenije, naroito prema njihovim enama. Savladavi u jednoj od bitaka Ibrahim-pau, on se prema njemu poneo sa puno obzira i vratio ga bosanskom veziru Kurid-pai "skoro kao prijatelja". Sa mnogo manje krvi nego u Prvom ustanku Milo je postigao mnogo vie, tako da: "U jesen 1815. godine Sbija je mogla poinuti. U nju se vratio mir, koji je potrajao godinama i oporavio zemlju od mnogih neduga." Radi mira sa Turcima, ali prvenstveno radi sopstvene vlasti, Milo je naredio i da ubiju Karaora koji se kasnije, na Miloev zavren posao, vratio u Srbiju. Kao znak svoje vernosti sultanu, Milo je poslao Karaorevu prepariranu glavu u Carigrad, "kao dokaz da je za uvek nestalo onoga koji je na elu goloruke raje unosio strah i trepet u do zuba naoruanu tursku vojsku".

* Olivera je na Bajazita imala veliki uticaj, tako da ga je ak nauila i da pije alkohol. Jozef von Hamer u svojoj knjizi "Istorija turskog (osmanskog) carstva" za Bajazita kae: "Bio je prvi osmanski vladar koji je poeo, pod uticajem svoje ene, srpske princeze, piti vino i time kriti islamski propis". (.Jozeph von Hammer, Historija turskog (osmanskog) carstva, Zagreb 1979, I tom).

Jastrebovi i golubovi u Srpskoj crkvi

lako je iz primera Stefana Nemanje i kneza Lazara trebalo svima da bude jasno kako se drava (kao i sve drugo) teko i sporo gradi, a lako i brzo razgrauje, i u Srpskoj crkvi, meu duhovnim voama, postojali su zastupnici dve struje oni koji su bili za saradnju sa Carigradom ("protiv koga ne moe, pridrui mu se") i oni koji su zagovarali oruanu pobunu protiv monog Turskog carstva. Srpska patrijarija, koja

je proglaena 1346. godine, padom Srpske despotovine (1459) prestala je da postoji i potinjena je Ohridskoj arhiepiskopiji. Zahvaljujui jednom Srbinu islamske veroispovesti koji je doao do najvieg poloaja u Otomanskom carstvu, velikom veziru Mehmed-pai Sokoloviu, Srpska patrijarija je ponovo priznata 1557. godine. Na patrijarijski pres to Srpske crkve postavljen .je Makarije Sokolovi, brat Mehmed pae. Po miljenju vladike Save umadijskog, iznetom u njegovoj knjizi "Srpski jerarsi", bio je to najvei dogaaj za srpski narod u vreme tur ske vladavine, jer je zahvaljujui patrijarhu Makariju na ogromnom prostoru ostvareno duhovno jedinstvo srpskog naroda.N1 Radoslav Gruji o tom periodu kae: "Posle obnovljenja Peske Patrijarije propojali su opet mnogi stari zapusteli manastiri nai. A p atrijarh Makarije dobio je od sultana doputenje ne samo da popravlja oronule i razorene crkve i manastire, nego i nove da podie."z" Turci, koji su bili za mir, dozvoljavali su pekim patrijarsima da lino sakupljaju materijalna sredstva za izmirenje obav eza prema turskoj blagajni. Zahvaljujui ovim velikim povlasticama, patrijarh Makarije je smatran "etnarhom srpskog naroda", a savremenicj su ga nazivali "patrijarhom cele srpske zemlje i pomorskih i severnih krajeva i ostalih". lako su se od obnove Peke patrijarije i Srpska crkva i srpski narod u znatnoj meri sredili i duhovno preobrazili, makarijevska politika oslanjanja na Tursku nije bila popularna. Takoe, uprkos injenici da je Turska krajem XVI veka bila u punom zamahu i napredovanju, srpske voe su odluile da protiv Turaka pokrenu borbu veih razmera. U to vreme, 1592. godine, na patrijarijski presto Srpske crkve doao je Jovan KantuI koji je zapoeo svoj intenzivan rad na crkvenom, ali i na politikom planu. Poetne korake novog patrijarha vladika Sava umadijski je opisao kao dobre, ali je uskoro dolo do patrijarhovog naputanja makarijevske politike i aktivnog uea u borbama za "osloboenje balkanskih naroda od Turaka". Ustanak protiv Turaka meu prvima su podigli Srbi iz Banata (1594), koje je predvodio njihov vladika Teodor (Nestorovi), episkop vraki, i koji su nosili barjake sa likom svetoga Save. Posle prvih uspeha, brojnija turska vojska je savladala otpor Srba, tako da je vladika Teodor sa delom naroda prebegao u Erdelj. Rezultati celog ovog podu hvata bili su sledei: vladika Teodor je na prevaru uhvaen i posle dugog muenja i poniavanja iv je odran "na meh"; patrijarh Jovan je 14. oktobra 1613. godine obeen u Carigradu i sahranjen kod Jeni-kapije; a Sinan-paa, shvatajui znaaj svetoga Save za srpski narod, preneo je njegove moti iz Mileeva i demonstrativno ih spalio na Vraaru, na mestu gde se danas nalazi hram Sv. Save. Posle ratobornog patrijarha Jovana Kantula na presto Srpske crkve doao je Pajsije I (Janjevac) koji je patrijarhovao od 1614. do 1647. godine. Za vreme njegove dugogodinje uprave uinjeno je mnogo na obnovi hramova. Za razliku od svog prethodnika, on se odrekao oslobodilakih akcija protiv Turaka i od druge decenije XVII veka poeo je da deluje u duhu makarijevskih vremena. Radilo se na jaanju Crkve, obnavljanju onoga to je zanemareno i upropaeno tokom vladavine patrijarha Jovana i, naravno, na poboljanju poremeenih odnosa sa Turskom. U tome je stari patrijarh gotovo potpuno uspeo i njegova vladavina pekom patrijarijom bila je doba sreenih crkvenih prilika, usklaenih odnosa sa turskom vlau, dok je pozna srpska umetnost u srednjevekovnim tradicijama doivela tada svoj drugi i poslednji procvat". Patrijarh Pajsije je sredio i finansijske prilike Peke patrijarije. U toku njegovog patrijarhovanja obnovljeno je mnogo hramova i ivopisa i u drugim eparhijama, jer su mnogi sledili njegov primer."

Jedno od najveih stradanja u svojoj istoriji srpski narod je doiveo u vreme vladavine patrijarha Arsenija III arnojevia. Ovaj crkveni poglavar "od Cetinja rodenijem", kako je sam za sebe govorio, bio je izuzeto politiki angaovan. Poto ni on nije bio sklon makarijevskoj politici i saradnji sa Carigradom, * Turci mu nisu verovali, pa je 1689. godine, naavi se dva puta u opasnosti da izgubi glavu, iz Pei pobegao u Niki. Bila je to njegova lina priprema za ono to e se ve sledee godine dogoditi cclom srpskom narodu. Kada su Austrijanci uspeli da 1689. od Turaka preuzmu Prizren, Skoplje i Pe, zatraili su od pobeglog patrijarha da se vrati, "jer e inae mesto njegovo s drugim popunjeno biti'',2 -'" Pred takvom pretnjom patrijarh Arsenije arnojevi se vratio. Meutim, Turci su ubrzo povratili snagu i krenuli u kontraofanzivu protiv Austrijanaca. Znajui ta ih eka od nadolazeih Turaka, Srbi, koji su u ovom ratu vojno pomagali Austrijance, krenuli su 1690.godine u Veliku seobu ka Ugarskoj. Ispred desetine hiljada porodica predvoenih patrijarhom Arsenijem arnojeviem uli su u ravaniki kalueri nosei ivot sa motima kneza Lazara. Od tog vremena broj srpskog stanovnitva na Kosmetu drastino se smanjio, a poveao se broj Albanaca koji su nadirali zajedno sa turskom vojskom i zauzimali naputene srpske posede.

ak je i pretio i izoptenjem iz Crk ve svakom onom koji bi bio u vezama sa Turcima'' (V. orovi, Istorija Srba).

Kada episkopi zaguslaju

Ove lekcije iz istorije kao da nikome nita nisu znaile. Tako su se i 27. marta 1941. na beogradskim ulicama pojavile hiljade demonstranata uzvikuju i i nosei parole "Bolje rat nego pakt", "Bolje grob nego rob". Jedna grupa oficira jugoslovenske armije, predvoena generalom Duanom Simoviem, izvrila je vojni pu. Otvarajui vanredno zasedanje Sabora sazvano zbog pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, patrijarh Gavrilo je rekao: "Neka je slava Bogu, zahvaljujui tome da je prole noi izvren pu i situacija je mnogo jasnija. Na poloaj je mnogo laki. Sino mi je jedan od kraljevskih namesnika rekao da emo mi biti krivi ako narod bude ustao i nastali nemiri, i da e posledica toga biti ulazak Nemaca u nau zemlju. Noanji akt spasao je ast naeg naroda i drave, pa zbog toga i mi moemo samo blagosloviti ovo delo." Patrijarh Gavrilo se obratio Srbima preko beogradskog radija objasnivi zato je Srpska pravoslavna crkva podrala demonstracije i vojni pu: "PrivoIeli smo se opet Carstvu nebeskom, to jest carstvu Boije istine i pravde, narodne sloge i slobode. To je veni ideal, noen u srcima svih Srba i Srpkinja, uvan i razgorevan u svetilitima naih pravoslavnih zadubina." I ovo "privoljenje Carstvu nebeskom" srpski narod i Srpsku crkvu skupo je kotalo. estog aprila 1941. godine, u pet as ova i petnaest minuta izjutra, Beograd je napalo 450 nemakih bombardera, praenih lovcima, napravivi velike materijalne tete i ljudske rtve. Nedelju dana kasnije, 14. aprila, kralj Petar II i Vlada su

emigrirali. Sa aerodroma u Nikiu odleteli su za Grku, a odatle za Egipat, Palestinu, Sudan, Lagos... Posle samo 12 dana otpora, jugoslovenska vojska je poloila oruje pred naletom nemakih jedinica. Nakon toga Srbi su u Beogradu formirali kvislinku vlast ije su poslunost i lojalnost nemakom okupa toru bile za primer svima drugima u Evropi. I na kraju, opredeljenje za Carstvo nebesko od 27. marta 1941. rezultiralo je petodecenijskom vladavinom komunista, ba kao to je ono od Vidovdana 1389. za rezultat imalo petovekovnu vladavinu Turaka. oko Slijepevi, pisac poznate "Istorije Srpske pravoslavne crkve", i dobitnik ordena Svetog Save Istepena zbog svog "velikog rada za dobro SPC", ovako je okarakterisao ponaanje patrijarha Gavrila i Svetog arhijerejskog sabora u tim odluujuim trenucima: "Koreni tragedije i Srpske pravoslavne crkve i srpskoga naroda u Drugom svetskom ratu i posle njega sadrani su, znatnim delom, i u ideoloko-politikoj nepripremljenosti i u jednostranom procenjivanju i unutranjopolitike i meunarodne situacije u kojoj se nalazio na narod pre formalnog otpoinjanja Drugog svetskog rata. Jednostrano, sasvim proizvoljn o i znatnim cielom guslarsko opredeljenje Crkve za ideje i nejasne ciljeve pua od 27. marta 1941. godine, bilo je jedan od uzroka bezobzirnosti okupatora i prema SPC i prema srpskom narodu." "Previalo se", kae dalje oko Slijepevi, "i stalno se previa, da srpski narod sa svim tim nije imao nikakve veze. Zaveden, a znatnim delom i planski varan, i od puista i od tadanjeg vodstva SPC, srpski narod je morao da plaa greke koje nisu bile njegove." Za stare Latine ponavljanje je bilo majka znanja. Za voe srpskog naroda, i svetovne i duhovne, ponavljanja vrlo jasnih istorijskih lekcija kao da nikada nije bilo dosta. Zato se postavlja pitanje da li je ova kritika oka Slijepevia primenjiva i na ponaanje velikodostojnika SPC 50 godina kasnije, tj. toko m ratnih sukoba na prostoru bive SFRJ. Da li su Srbi opet plaali greke svojih duhovnih pastira koji su line elje i stavove prema ratu predstavljali kao svesrpske? I da li srpski narod sa svim tim opet nije imao nikakve veze, nego je bio "zaveden, a znatnim delom i planski varan" od vodstva Srpske pravoslavne crkve, da bi kasnije "morao da plaa greke koje nisu bile njegove"? Za razliku od oka Slijepevia, mitropolit Amfilohije, na primer, smatrao je da su Sveti sabor i Sinod SPC dobro shvatili vitalne interese srpskog naroda i da "nijesu izali iz okvira svoga priziva... za vrijeme patrijarha Gavrila, za vrijeme 27. marta...". Ali, ta su bili "vitalni interesi" srpskog naroda u tim trenucima? Zar to da Beograd bude bombardovan, da trula jugoslovenska vojska izgubi rat za 12 dana i da nakon Drugog svetskog rata u Srbiji i Jugoslaviji zavlada komunizam? Postavljalo se pitanje i da li bi, moda, u marionetskoj dravi kakva je bila Nezavisna Drava Hrvatska, Nemci spreiti ili bar ublaili ustaki genocid nad srpskim ivljem da nije bilo 27. marta i pobune protiv pristupanja Trojnom paktu, koju je SPC jednoduno podrala. Ili je jedini "vitalni interes" Srba bio, kako to ree patrijarh Gavrilo, spasavanje "asti naeg naroda i drave"? Nekoliko decenija kasnije, suoeni sa pretnjom NATO agresije na Jugoslaviju, episkopi Srpske pravoslavne crkve su govorili poput patrijarha Gavrila. Opet je bila vana ast naroda i drave, zarad koje je trebalo ui u sukob iz kojeg se moglo izai

samo poraen. U jednom intervjuu objavljenom u listu "Duga" (od 10. do 23. aprila 1999. godine), u vreme trajanja NATO agresije, patrijarh Pavle je ovako govorio: "Jasno je da drugog puta nije bilo. Tako je sada i nama nametnut rat. Zato je taj na rat pravedan jer je odbrambeni. Ne napadaki ni osvajaki. Isus kae: 'Nema vee ljubavi od te da neko poloi ivot svoj za blinjeg svog.' Onaj ko ide u odbrambeni rat za svoje ima Boju blagodat. Za nas, koji branimo svoje, i ne pomiljamo na tue, ovaj rat je odbrambeni, pa je zato i od Boga blagosloven." I pored Boije blagodati, posle 78 dana ratovanja potpisana je predaja. Patrijarh Pavle, koji je u aprilu 1999. govorio da "drugog puta nije bilo" i da je i ovaj rat Srbima bio "nametnut", u jednom drugom intervjuu, po okonanju NATO agresije, dao je objanjenje kako je trebalo da postupi Slobodan Miloevi: "NATO se pripremao za kopnenu invaziju i tada se trebalo pripremiti. Svaki odbrambeni rat opravdan je. Hristos je rekao da je najvea ljubav umre ti za drugoga. Meutim, predsedni ka Miloevia velika je greka to nije razmislio kada je NATO izjavio da nee izvriti kopneni napad, nego e to uiniti bombardova.njem. Morao je da dobro razmotri, kao onaj car sa deset hiljada vojnika koga e napasti dvadeset hiljada vojnika, da li e se moi izai na kraj sa 17 najmonijih zemalja u svetu hez ijednog saveznika i uiniti pre ovako stranog bombardovanja ono to je morao uiniti posle bombardovanja." Vidi se, dakle, da je patrijarh Pavle, kao i posle pisma lordu Karingtonu, za kratko vreme govorio sasvim suprotne stvari. Pre i tokom NATO agresije na Jugoslaviju, iako je svima bilo jasno da e dejstvovati i da dejstvuje samo avijacija, nijedan episkop SPC nije predloio Miloeviu da prihvati zahteve meunarodne zajednice i prekid uzaludnog stradanja. Tek kada je bombardovanje Jugoslavije okonano, javili su se i patrijarh i drugi srpski episkopi da objasne ta je Slobodan Miloevi trebalo da uradi i u emu je bila njegova greka. Odjednom, od patrijarha smo saznali da, iako je svaki odbrambeni rat opravdan, neke ipak ne treba voditi, nego se neprijatelju treba odmah predati i izbei nepotrebne gubitke. Po miljenju patrijarha Pavla, Miloevieva greka je bila to nije upravo tako uradio. Patrijarh je naveo i razloge zbog kojih je Miloevi trebalo da prihvati zahteve meunarodne zajednice i da tako uini ''pre ovako stranog bombardovanja ono to je morao uiniti posle bombardovanja''. Prvi je bio taj to NATO nije pokrenuo kopneni napad na Jugoslaviju nego vazduni, a drugi to je nepr ijatelj Jugoslavije bio daleko moniji. Meutim, pet godina ranije, SPC je od rukovodstva Republike Srpske izriito traila da ne prihvata planove meunarodne zajednice i da nastavi rat, iako je u Bosni situacija bila skoro identina, tj. moni NATO je takoe zapoeo vazdune napade na bosanske Srbe. Primer iz Novog zaveta o kralju koji ima deset hiljada vojnika i treba da se suprotstavi kralju koji ima dvadeset hiljada vojnika patrijarh Pavle je koristio po potrebi. Naime, nikada ga ni on niti bilo koji drugi episkop SPC nisu upotrebili kao argument za dokazivanje greke kneza Lazara to je prihvatio borbu sa daleko brojnijim neprijateljem (prema epskim izvorima). Takoe, ostaje nejasno kakvo bi se ponaanje asnog kneza Lazara oekivalo da je, pretpostavimo, sultan Murat u to vreme imao mono ratno vazduhoplovstvo, poput NATO -a, i krenuo u vazduni napad na Srbe, a ne u kopneni.

Da li bi, prema patrijarhovim razmiljanjima, knez Lazar u tom sluaju trebalo odmah da poloi oruje? I. naravno, jedno mnogo vanije pitanje: ta ubudue treba da rade srpske voe u slinim situacijama, ukoliko im NATO, ili neka druga mona vojna sila, postavi ultimatum izapreti vazdunim napadima? Da li bi episkopi SPC u svakom od tih sluajeva posavetovali srpskog vou da ispu ni zahtev, ili bi ga pre i tokom bombardovanja sokolili, govorei mu da vodi odbrambeni i od Boga blagosloven rat, a onda ga nakon bombardovanja i poraza okrivili za nedostatak mudrosti? . Pored ovih pogrenih procena, pomenimo i pozive pojedinih episkopa SPC koji su od svoga naroda traili da se suprotstavi mnogostruko monijem neprijatelju, iako je svakome: razumnom bilo jasno da to vodi u sigurnu propast. "Ovo je presudan trenutak u istoriji naeg naroda", govorio je mitropolit Amfilohije jo u decembru 1992. godine. "Ovdje vai pravilo ko istraje do kraja, blago njemu. Svi su uslovi za to da se sami sebe odreknemo i sve nam govori u tom pravcu - ne moe ut sa rogatim. Meutim, ovo je trenutak kada, po mom osjeanju, treba biti negdje na graninoj liniji i rei kao vladika Rade neka bude to biti ne moe, nek' ad prodre, pokosi satana, na groblju e iznii cvijee za daleko neko pokoljenje." Uz mitropolita Amfilohija, najistaknutiji "guslar" meu episkopima SPC bio je vladika Atanasije Jevti. Tokom 1994. godine, u vreme velike kampanje da bosanski Srbi prihvate Plan Kontakt grupe i da se prestane sa ratovanjem u BiH, vladika je ratoborno i portvovano uzvikivao: "Mi nikada neemo potpisati presudu na to veanje. To je srpski stav. Moda je to srljanje. A on * govori o tome da sa manje trokova propadnemo. To je defetistika, kapitulantska politika. To nije srpska politika. Neka kota koliko kota, e, dao Bog da ja prvi potegnem. Iao sam na ratite, a nadam se da e me uskoro neka granata pogoditi. Ili n eki metak. Samo neka pokaemo da se ne plaimo." Srbi, ipak, nisu istrajali do kraja. Pokazalo se da je narod bio u pravu kada je rekao da ne moe ut sa rogatim. Nije moglo da bude ni to biti ne moe. Suprotno obeanjima vladike Atanasija Jevtia da Plan Kontakt grupe nikada nee biti potpisan i da je to "srpski stav", srpske voe su potpisale ono to se od njih zahtevalo. Videlo se da vladici Atanasiju ni cena nije bila bitna. "Neka kota koliko kota", uzvikivao je on junaki, izraavajui svoje nade da e i njega pogoditi neka granata ili neki metak. Meutim, nijedno obeanje, nijedno predvianje ili nadanje vladike Atanasija nije se ostvarilo. Vladici se ak nije dalo ni da post rada za interese srpskog naroda. Ipak, dopao je rana, ali ne junakih, u borbi. Onu belu (tzv. ancovu) kragnu oko vrata vladika Atanasije je dobio u decembru 1998. Pune tri godine po zavretku rata u Bosni i Hercegovini vladika se "okliznuo sa podzide i povredio peti vratni prijen. Nesrea se dogodila u manastiru Tvrdou, prilikom nadgledanja nekih radova"."" Dakle, sopstvenom grekom i nepanjom. Za razliku od via dike Atanasija, na hiljade ljudi je polomilo vratove nepanjom i grekama drugih, onih koji su ih vodili, savetovali i usmeravali, i koji bi, poto su "na brdu, trebalo da vide bolje no oni pod b{dom". Zato slobodno moemo rei da su za velika stradanja srpskog naroda tokom 90-ih, i jo vea kroz koja su proli neki drugi narodi bive SFRJ, dobrim delom odgovorni i oni koji su vikali "neka kota koliko kota" i "neka bude to biti ne moe". I koji su prihvatali samo snagu argumenata kao to su kolac, "tuka"* i "tomahavk".**

* Vrsta nemakog aviona iz drugog svetskog rata. * Ameriki daljinski voeni projektil. * Po miljenju vladike Atanasija Jevtia ovaj govor patrijarha Gavrila bio je "u stvari sastavljen od vladike Nikolaja (Velimirovia) i usvojen od Svetog arhijerejskog sabora". * Vladika je mislio na Slobodana Miloevia.

Ko bre bei - pastiri il' stado

"Guslarsko opredeljenje", na kome su pojedinci u src insistirati sredinom i krajem 80-ih, zvanino je zavladala od decembra 1990, tj. od vanrednog zasedanja Sabora i izbora novog srpskog patrijarha. Sve to se kasnije deavala pokazivalo je da su 'justinovci' u Srpskoj crkvi preuzeli apsolutnu vlast. Episkopi koji su imali drugaiji stav, a tu se pre svega misli na mitropolita Jovana i vladiku umadijskog Savu, tokom rata bili su skrajnuti i u opoziciji. Razlike izmeu dva idejna jezgra u episkopatu src nisu bile od jue nego su imale svoje istorijske te melje. Videli smo da je mitropolit Amfilohije smatrao ispravnim postupanje Sabora i patrijarha Gavrila za vreme 27. marta 1941. i da je nalazio rei opravdanja za one velikodostojnike Srpske crkve koji su se kroz istoriju politiki i vojno angaovali, pa ak i protiv daleko nadmonijih protivnika. S druge strane, vladika umadijski Sava, u svojoj knjizi "Srpski jerarsi", jasno je davao do znanja da su u vreme Turaka najvie dobra za Srbe nainili oni patrijarsi i arhijereji koji su vodili makarijevsku politiku, tj. politiku saradnje sa trenutno nadmonijim neprijateljem, mada ona nije uvek bila popularna. Saglasno takvom miljenju, u novembru 1996. godine mitropolit Jovan i vladika umadijski Sava posetili su hrvatskog predsednika Franju Tumana. Bio je to prvi susret tadanjeg glavnog oveka Hrvatske i neke delegacije Srpske pravoslavne crkve. Ali, to nije bio prvi susret srpskih episkopa sa predstavnicima hrvatske vlasti. U januaru 1994. mitropolit Jovan je boravio u Zagrebu i tom prilikom se sastao sa nekim od pravoslavnih vernika i pojedinim hrvatskim zvaninicima. Josip Manoli, predsednik upanijskog doma Sabora RH i predsednik Dravnog odbora za normalizaciju hrvatsko-srpskih odnosa, pozvao je tada mitropolita Jovana na trajni povratak u Zagreb. Meutim, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, nadajui se valjda jo uvek drugaijem zavretku rata, smatrali su da mitropolitov povratak u Hrvatsku ne bi bio dobar potez. Od samog poetka rata u Hrvatskoj, svi episkopi ije su se eparhije nalazile na hrvatskim prostorima napustili su svoje vladianske domove i premestili se ili u Beograd, ili na teritorije Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Osim mitropolita zagrebako-ljubljanskog Jovana, otili su i episkop gornjokarlovaki Nikanor, iji se dvor nalazio u Karlovcu; slavonski Lukijan, sa seditem u Pakracu; dalmatinski Nikolaj, koji je bio u ibeniku; a potom i vladika Longin, koji je od 1992. godine zamenio g. Nikolaja na mestu vladike dalmatinskog. I pomenimo na kraju vladiku osjeko-poljskog I baranjskog Lukijana (Vladulova), koji je postao prvi episkop ove eparhije formirane 1991. godine. Poznat je. inae, po tome to je krstio

vojsku eljka Ranatovia Arkana. Da li zbog svoje vidovitosti ili pravovremeno dobijenih informacija, vladika dalmatinski Nikolaj je napustio ibenik malo pre nego to je u septembru 1991. godine JNA poela da granatira i bombarduje ovaj grad. Za njim su otili i svi pravoslavni svetenici, osim obolelog Stefana Maletia, svetenika u penziji, koji je u ibeniku ostao do 18. novembra 1992. godine. U januaru 1993, u crkvi Sv. Spasa na ibenskom groblju, tamonji pravoslavni vernici imali su poslednji put liturgiju, koju je sluio otac Amfilohije ivkovi. Poto je to bio jedini razlog njegovog dolaska, otac Amfilohije je odmah posle liturgije napustio grad. Posebno treba istai da zahvaljujui pokojnom ibenskom biskupu Sreku Badurini tokom rata u ibeniku nije oteena nijedna pravoslavna crkvena graevina. Vladika dalmatinski Nikolaj Mra, koga mnogi u Dalmaciji smatraju "ideologom balvan revolucije", uskoro je od Duha svetoga dobio nova zaduenja. Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora odranom u maju 1992. godine izabran je za mitropolita dabrobosanskog i tako postao najvii arhijerej SPC za Bosnu i Hercegovinu. Od tada, mitropolit Nikolaj se pojavio na mnogim zajednikim fotografijama sa Radovanom Karadiem i generalom Mladiem, a na mnogim sednicama Skuptine Republike Srpske sedeo je u prvim redovima, poput nekakvog simbola svega onoga to je tamonje rukovodstvo radilo tokom ratnih godina. Izjave o izvanrednoj saradnji Srpske pravoslavne crkve i rukovodstva bosanskih Srba, pa ak i o velikoj poslunosti ovih drugih ("glas Crkve se slua kao glas najvieg autoriteta" Radovan Karadi) apsolutno su razumij ive uzmemo li u obzir kakva je linost bio mitropolit Nikolaj. To se najbolje vidi iz rei njegovog brata u Hristu, mitropolita Amfilohija, izgovorenih povodom otvaranja Duhovne akademije u Srbinju (nekadanjoj Foi): "Moram da vam priznam da je bio toliko uporan, t oliko istrajan, da tu niko ivi nije mogao odoljeti njegovoj istrajnosti i upornosti. Svi smo sc dvoumili i to ispovijedam, ne iskljuujui sebe, da li e biti mogue, da li mi smijemo da uemo u takav jedan rizik u ovim vremenima. On je bio uporan, i upor an, i uporan, i neka mu je hvala na toj njegovoj blagoslovenoj upornosti. Uostalom, i vi da nijeste uporni ne biste vi danas stvorili najdivniju srpsku zemlju, Republiku Srpsku, koja je svjetionik i Pijemont danas cjelokupnog srpstva. Blagodarei upravo to j i takvoj upornosti, a nije udo to vam je Vladika ovakav kad ste i vi takvi koji ste se zajedno s njim ovdje potrudili." Ove rei mitropolit Amfilohije je izgovorio krajem 1994. godine. Samo godinu dana kasnije, oni kojima je posvetio te rei pokazali su da i nisu ba toliko "uporni", ili kako se to za Bosance kae, tvrdoglavi, koliko ih je mitropolit Amfilohije nahvalio. I za njihove tvrde bosanske glave naao se argument pred kojim su poloili oruje "tomahavk". Nije trebalo mnogo ubeivanja, a "sve tionik i Pijemont celokupnog srpstva" raspao se i sa vie od 70 odsto teritorije cele BiH smanjio na 49 odsto , tano onoliko koliko su traili uporni Amerikanci i Evropljani. U "najdivnijoj srpskoj zemlji" stranci su hapsili njene najvie rukovodioce, smenjivali po svojoj volji njene predsednike. Pa i pored toga, i pored svih slabosti koje je srpsko pravoslavno stado pokazalo u Bosni 1995. godine, mitropolit Nikolaj je odluio da ostane sa njim. Nije ga jednostavno napustio, kao to je pre etiri godine ui nio srpskom pravoslavnom

stadu iz Dalmacije, otiavi iz ibenika i ostavivi ga bez pastirske pomoi, kada mu je bio najpotrebniji. U maju 1992. godine, na redovnom zasedanju Sabora, umesto Nikolaja Mre za novog episkopa dalmatinskog izabran je dotadan ji episkop australijskonovozelandski Longin. Ali, ni novoizabrani vladika nije odlazio u ibenik. Kretao se samo po onim prostorima dalmatinske eparhije koji su bili pod kontrolom srpskih oruanih snaga. A onda je 1995. godine, nakon operacije Oluja koju su u avgustu izvele hrvatske oruane snage, napustio celu eparhiju. Pune tri godine vladika Longin nije ni svratio do svojih preostalih pravoslavnih vernika u Dalmaciji. Napokon, u maju 1998. godine, Njegovo preosvetenstvo je izjavio "Veernjim novostima" da e se po blagoslovu Njegove svetosti patrijarha Pavla, i uz oseanje dunosti, odgovornosti i ljubavi prema Dalmaciji vratiti u ibenik i u svoj eparhijski dvor. "Preuzimam ponovo dalmatinsku eparhiju sa velikim i realnim pravoslavnim optimizmom i nadom da u u njoj obnoviti duhovni ivot. Oekujem i dobre odnose u duhu hrianske tolerantnosti sa rimokatolicima", rekao je vladika Longin, istakavi da posebno veruje da e njegov povratak obradovati tamonje pravoslavne vernike i podstai povratak ostalog naroda, svetenstva i monatva. Naravno, to je izazvalo zadovoljstvo i u samoj SPC, koje je izraeno u saoptenju sa redovnog zasedanja Sabora u maju 1998. godine: "Sabor je sa radou prihvatio izjavu episkopa dalmatinskog Longina da se on u najskorije vreme vraa u svoje sedite, grad ibenik. Sabor izraava molitvenu elju da se i ostali episkopi, svetenici i narod to sk0rije vrate na svoja vekovna ognjita."N I zaista, 2. juna 1998, posle tri godine, Njegovo preosvetenstvo episkop dalmatinski g. Longin doao je u obilazak svoje pravoslavne pastve. Tom prilikom posetio je i crkvu Svetog Ilije u evrskama, gde se sreo sa nekim od svojih vernika. "Jedna baka se obratila vladici reima: 'Ajme, ajme, lake die mo kada Vas vidimo. Hvala Bogu da se opet vidimo ovdje u ovoj naoj krsnoj i svetoj zemlji!' Sve nas naroito su dirnu1e rei jedne druge starice: 'Moj vladiko, stado je dolo i okuplja se ovdje oko ove nae crkve, ali nema pastira. Do kada emo 'vako izdrati?' Na to je episkop Longin uveravao vernike da e sve preduzeti oko povratka svetenstva i monatva u Dalmatinsku eparhiju." I pored obeanja, vladika Longin se nikada vie nije vratio ovim dvema staricama. Godinu dana kasnije, na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora, izabran je za episkopa Eparhije za Ameriku i Kanadu Mitropolije novograanike (sedite se nalazi u manastiru Pokrova Presvete Bogorodice na Treem Jezeru - Ilinoj). Tako je vladika Longin. i pored "velikog i realnog pravoslavnog optimizma i nade" da e u Dalmatinskoj e parhiji obnoviti duhovni ivot. uskoro poeo da pastiruje srpskim stadom rasutim po amerikim i kanadskim livadama.

Ratni izvetaj vladike slavonskog

Neto slino desilo se i sa vladikom slavonskim Lukijanom. I on je napustio svoje sedite u Pakracu jo '91. godine, tanije reeno - oteran je iz njega, a onda je u maju '95, pred naletom operacije Bljesak, napustio celu svoju eparhiju. Ovaj srpski duhovni pastir odlikovao se otrinam rei koju je ispoljio ve u prvim danima sukoba u Hrvatskoj. U "Pravoslavlju" od 15. marta 1991. godine objavljen je jedan njegov tekst pod naslovom "Antisrpsko nastupanje ustake drave". Moglo bi se rei da je vladika Lukijan retko pominjao novi hrvatski reim, a da ga nije okitio pridevom "ustaki". Takvo ponaanje srpskog episkopa dovelo je do nesuglasica sa hrvatskim vlastima, pa je bio i u "viemesenom zatvoru".",(U saoptenju sa vanrednog zasedanja odranog u novembru 1991. godine "Sabor je sa olakanjem pozdravio osloboenje svoga lana, Episkopa siavonskog G. Lukijana, iz zatoenitva u Slavonskoj Poegi i njegov dolazak na zasedanje Sabora". Tokom rata u Hrvatskoj, vladika slavonski je sve vreme bio uz tamonji srpski narod, ili je moda bolje rei uz tamonje srpske vojnike. Jer, kada su poetkom maja 1995. hrvatske oruane snage zauzele celu Zapadnu Slavoniju, vladika Lukijan je otiao sa svojih livada, ostavivi na njima jedan deo srpskog pravoslavnog stada. Te poslednje dane boravka u slavonskoj eparhiji vladika je opisao u jednom izvetaju upuenom Svetom arhijerejskom saboru. "Negde oko deset asova otiao sam da vidim kako se dri Pakrac. Nai su vratili Hrvate na polazne poloaje i ak uli i oslobodili vei deo grada. Vodile su se uline borbe. Hrvati su se povlaili. Nai su oekivali pomo u artiljeriji. Zaista, u povratku iz Pakraca sreo sam dva topa, ali oni naalost nisu ni stigli do cilja jer je ve iza toga preseen put Okuani - Pakrac, to znai da je Pakrac sa svojih 11 sela i 7000 ljudi, ena i dece ostao u obruu. Isto se desilo i sa selom Paklenicom kod Novske. Nai su dugo odolevali, ali pomo nije stizala ni iz okolnih delova RSK, ni iz RS, ni iz Jugoslavije. Branioci su ginuli ne alei svoje ivote za svoje najmilije. Ali zalud." "Oko'17 asova", kae dalje vladika Lukijan, "videlo se da od pomoi nema nita te je otpoela evakuacija ena i dece, prema Bosni (RS), jer je linija odbrane poela poputati. Ja sam trao do radija u Okuanima da ohrabrim branioce i spreim paniku, do komande da vidim hoc li doi pomo, u Dom zdravlja gde je st izalo mnogo ranjenika, u podrume sklonita da umirim majke i decu. Za to vreme moji su svetenici spasavali civilno stanovnitvo, a pre svega decu i ene iz svojih parohija. Prilikom evakuacije jedini put je bio kroz umu Pranik (prema Gradikoj), putem k oji su Hrvati drali u svojoj vatri. Svetenik iz Okuana, otac Savo Poua, je na tom mestu za dlaku izbegao smrt zadobivi est rana. Selo za selom je padalo, a narod se povlaio prema Okuanima, pa prema Bosni. Pomo, videli smo, nee doi. Ustae su ulazile u Okuane. Negde oko 22 asa (1. maja 1995.) rekao nam je komandant poslednje odbrane da ja i osoblje Doma zdravlja moemo poi za Bosnu, jer vie nee biti ranjenika. To je znailo da e oni drati odstupnicu borei se dok ne izginu. Krenuli smo. im smo izali iz Okuana opazili smo na putu mnotvo

prevrnutih traktora koje su vozile ene ili deaci. Tela izmasakrirane dece i ena leala su svud unaokolo na stotine. Po nama je od strane Hrvata otvorena besomuna paljba. Smrt i pakao. Stigli smo do mo sta na Savi i smestili se kod tamonjeg svetenika u Bosanskoj Gradiki. Svu no su se ule detonacije iz pravca Okuana, da bi tek sutradan zamuknule. Znalo se ta to znai. Nai su se borili do poslednjeg. Hrvati su jo uvek tukli izbeglice prema mostu na Savi, pa ak i avionima. Jo samo po neki retki srenikje do 14 asova 2. maja preao most, a onda su se pojavili hrvatski tenkovi i most zatvorili.'' Dakle, vladika slavonski Lukijan uspeo je uposlednjem trenutku da se izvue iz hrvatskog, "ustakog" obrua. Iako je po njemu i ljudima iz Doma zdravlja otvorena "besomuna paljba", koja je vladiku podsetila na "smrt i pakao", svi su iz toga izali ivi i zdravi. Zahvaljujui toj injenici, srpska javnost je iz njegovog izvetaja mogla da sazna i za junako ponaanje komandanta poslednje odbrane u Okuanima, ponaanje slino junatvu kosovskih vitezova. Meutim, nisu svi krajiki Srbi bili kao okuanski komandant. Tri meseca posle pada Knina, od brojnih izbeglica mogle su se uti sasvim drugaije prie, sramne a ne epske kao u izvetaju vladike Lukijana. Tamo su neki narodu rekli da sa sobom uzme ono najosnovnije i da se radi svoje bezbednosti privremeno povue iz grada, a da e oni ostati na poslednjoj liniji odbrane. Ti "branitelji" kasnije su se pojavili u automobilima i sa drugim pokretnim vrednostima pokradenim u Kninu pred sam ulazak hrvatskih jedinica. Nije im padalo na pamet da ga brane do smrti, ba kao to onima iz drugih delova RSK, iz RS i Jugoslavije nije padalo na pamet da dou i da im u odbran i pomognu. Prilikom napada hrvatskih jedinica na Zapadnu Slavoniju i Knin nisu beala samo deca, ene i starci. Odlazili su i vojno sposobni mukarci, skidajui uniforme i naputajui odbranu svojih "vekovnih ognjita". Krajinici, iji su preci vekovima branili austrougarske granice od Turaka i bili glavni branioci Josipa Broza od spoljanjih i unutranjih neprijatelja, sada nisu mogli sami sebe da odbrane. Beali su kao da nisu pripadali narodu svetoga kneza Lazara. Dodue, u prvim godinama rata mnogi "junaci" su se slikali drei mitraljeze u rukama. Ponosito su uzvikivali "Glavu dajem, Krajinu ne dajem" (Milan Marti), ali su uskoro odustali od tog uzvika. U maju i avgustu 1995. godine sve je to bilo zaboravljeno - i knez Lazar, i "vekovna ognjita", i "grobovi predaka". Jedino je bilo bitno sauvati ivu glavu. Svoj ratni izvetaj vladika Lukijan ovako nastavlja: "Putem od Gradike do Banjaluke zbegovi. Narod oajan. Oko 8.000 izbeglih, uglavnom ena idece, 7000 ostalo u Pakracu, odakle se uju detonacije jer se nai ne predaju, nego se jo nadaju pomoi. Oko 6000 mog naroda nema. Jo deset dana iza toga ule su se borbe sa Psunja. Ja sam sa Njegovom Svetou i Episkopom Bakim otiao (u petak 5. maja) jo jedino gde sam mogao: kod predsednika Srbije Miloevia, elei da on pomogne da se Zapadna Slavonija proglasi zatienom zonom UN. Odgovor je bio da je to dugaka procedura i da nema potrebe za brigom jer je, ree, 'autoput otvoren, a narod se evakuie uz pratnju snaga UN' i da 'sve tee po planu' (!)" Kao i vladika Nikolaj Velimirovi, vladika slavonski Lukijan je bio miljenja da "kada kua gori, poar treba gasiti spolja". Umesto da je ostao sa 7000 Srba u pakrakoj oblasti, vladika se uputio kod oveka od kojeg je toboe oekivao drugaiji

odgovor od onog to ga je, zajedno sa patrijarhom Pavlom i vladikom Irinejom Buloviem, i dobio. Ali, nije samo Slobodan Miloevi bio ravnoduan prema sudbini Srba iz Zapadne Slavonije; prema pomoi koju su poslali, ne bi se reklo ni da je "pravoslavno" rukovodstvo sa Pala, a ni ono iz Knina, bilo ita potresenije njihovom sudbinom. Beograani, pak, iskoristili su lepo i sunano vreme da prvomajski praznik provedu etajui Kalemegdanom i da na Adi Ciganliji malo raspale rotilj i provesele se. U svom izvetaju, vladika Lukijan je to ovako prokomentarisao: "Dok je Zapadna Slavonija doivljavala svoju agoniju, Beograd je sveano proslavljao 1. maj. Dve nedelje iza toga niko jo nije preao most niti je ijedna meunarodna organizacija uspela proi putem Gradika - Okuani - Pakrac, jer 'lov' na ranjene, ene i decu, koji su se krili po umama i movarama, jo traje. Za to vreme Hrvati vodom i amponima (deterdentom) peru put kroz umu Pranik da bi uklonili tragove krvi i masakra, tj. tragove zloina. Tu sliku su prenele u svet ak i neke TV stanice. Tako je Slavonija doivela svoj najvei pokolj. Ovde su jo u IX veku misionarili irilo i Metodije; ovo je bila jedna od eparhija koju je osnovao Patrijarh Makarije Sokolovi. Poetkom ovog veka tu je ivelo pola milio na Srba od kojih je 250.000 zavrilo u Jasenovcu. Ostali su 1991. bili 'etniki oieni' iz 286 sela, a poslednjih 65 srpskih sela umrlo je 1. maja 1995. godine. Nad Jasenovcem se opet vije ustaka zastava. Dok je Zapadna Slavonija nestajala u krvi svoje dece, Beograd se zabavljao prvomajskim programom i sportskim utakmicama. 'Sve ide po planu', kako ree predsednik Srbije (Miloevi) povodom masakra i poloma u Zapadnoj Slavoniji, gde ivi zavi de mrtvima, a zavidim im i ja." I pored zavisti mrtvima, vladika Lukijan je, kao i svi drugi srpski episkopi, preiveo rat. Ona srpska sela za koja je rekao da su umrla 1991. i 1995. godine polako ali sigurno poela su da vaskrsavaju. Iako su "ustake zastave" uskoro vijorile po svim prostorima Slavonske eparhije, Srbi su se vraali svojim kuama, jer su shvatili da im braa u Srbiji ne mogu mnogo pruiti, poto veina njih ni za sebe nema dovoljno. (Naravno, ovde nisu uraunati neki od najveih patriota i ljubitelja srpskog naroda. Oni su se ve nekako snali.) Samo nekoliko dana nakon odlaska vladike Lukijana sa tih prostora, na redovnom zasedanju Sabora odranom krajem maja 1995. godine, odlueno je da se on na izvesno vreme poalje u SAD radi prikupljanja pomoi za mnogobrojne izbeglice iz Eparhije slavonske i radi ispomoi g. Irineju (mitropolitu novograanikom). Sledee godine izabran je za administratora upranjene Eparhije temivarske sa seditem, naravno, u Temivaru (Rumunija), "sa svima pravima i dunostima eparhijskog Arhijereja". Na kraju, 1999. godine, i zabran je za episkopa segedinskog. I dok se srpsko pravoslavno stado vrlo sporo, ali ipak vraalo u Zapadnu Slavoniju, nekadanjeg pastira Lukijana tamo vie nije bilo.

Da li napustiti stado ili livadu

Veina episkopa SPC ije su eparhije bile u Republici Hrvatskoj napustila ih je na identian nain. Iz svojih vladianskih dvorova smetenih na onom delu teritorije koji se nalazio. pad kontrolom hrvatskih dravnih vlasti premetali su se na prostor pod kontrolom Srba. Zajedno. sa njima odlazila je i goto va celokupna svetenstva, stvarajui tako. "pravoslavne" i "nepravoslavne" oblasti u Hrvatskoj. Nije se vadila rauna o. injenici da je veina hrvatskih Srba ivela u velikim gradovima i da je na taj nain ogroman broj ljudi bio. ostavljen bez duhovnih pa stira. Izgledala je kao. da i Srpska pravoslavna crkva oekuje ostvarenje ideje akademika Krestia da "urbani" Srbi preu u delave Hrvatske u kojima je srpska stanovnitva veinska, tj. u Republiku Srpsku Krajinu. Ili, kako. je ta Dabrica asi mala druga ije rekao., da se izvre "planska preseljenja i razmena stanovnitva". Ali, bilo je tu jo jedna, mnogo bolje reenje: da srpske vojske zauzmu odreene teritorije koje su na poetku rata bile pad kontrolom hrvatske drave, a da nakon toga za njima dou i episkopi i svetenstva Spc. Meutim, kada je svima postala jasna da nema izgleda za povratak srpskih episkopa u ibenik, Karlovac, ili Pakrac, tako. ta e ove gradove prethodno "osloboditi" srpske jedinice, * u srbijanskoj javnosti su poeli napadi na mitropalita zagrebaka-ljubljanskag Jovana. Episkopima "(prva )borcima" smetao. je njegov diplomatski nain reavanja postojeih problema sa Hrvatskom, a pre svega neuestvavanje u svemu onome ta se deavala na hrvatskim prostorima ad 1991. da 1995. godine. U srbijanskim sredstvima informisanja lansirana su pitanja: ta mitropolit Javan radi u Beogradu, kako. je mogao da ostavi svoje vernike, zar kapetan ne naputa poslednji brod koji tane, itd., itd. Iz tog vremena (kraj '93. i poetak '94. godine ) bio. je i onaj unutar crkveni obraun sa mitropolitom Jovanom i njegovo smenjivanje sa nekih funkcija u Patrijariji. Mada je njegova politika bila nepopularna, jer je 90-ih godina veina srpskog naroda radije sluala ljude poput Vojislava eelja i vladike Atanasija Jevtia koji su odluno tvrdili: "Mi emo ovo i mi emo ono..." (od ega sc gotovo nita nije ostvarilo), mitropolit Jovan je uspeo da ostane ono to je bio: mitropolit zagrebako-ljubljanski. S druge strane, episkop gornjokarlovaki Nikanor, dalmatinski Longin i slavonski Lukijan zauvek su napustili svoje eparhije i svoje nekadanje stado. Posle operacija Bljesak i Oluja, u jednom od saoptenja Svetog arhijerejskog sinoda ak je pesimistino konstatovano: "Slavonska, Dalmatinska i Gornjokarlovaka eparhija praktino su prestale da postoje." Na sreu srpskog naroda i Srpske crkve bio je to samo jo jedan od mnogih pogrenih zakljuaka srpskih duhovnih pastira. Na redovnom zasedanju Sabora odranom u maju 1999. godine izabrani su novi episkopi za ove tri eparhije: za vladiku slavonskog izabran je episkop australijski Sava, a za vladiku dalmatinskog jeromonah Fotije, koji je ujedno obavljao i dunost administratora Eparhije gornjokarlovake. Prelazei u decembru 1990. godine sa dunosti episkopa banatsko g na mesto mitropolita crnogorsko-primorskog, Amfilohije Radovi je u jednom intervjuu podsetio da postoji "pravilo crkveno od iskona da episkop, kada doe u jednu eparhiju, tu

treba da ostane do svoje smrti. ak se smatra da je to neka vrsta vjenanja epi skopa sa eparhijom."* U Srpskoj pravoslavnoj crkvi, meutim", ovo pravilo se tokom 90 -ih godina nije potovalo. Ili, kako ree gospodin Miodrag M. Petrovi, od SPC je pravljena "ahovska tabla". Od tog "ahiranja" najvie je stradala upravo nesretna Eparhija banatska. Za samo jednu deceniju u njoj su se izredala etiri (!) episkopa. Jedan od njih,vladika Atanasije Jevti, moda je ak postavio i pravoslavni rekord svih vremena u kratkoi vladanja eparhijom (ili je bar meu prvima) - bio je vladika banatski od jula 1991. do Vidovdana (28. juna) 1992. godine, kada je postavljen za vladiku zahumsko-hercegovakog. Dakle, neto manje od godinu dana. Premetaj episkopa iz jedne eparhije u drugu regulisan je i 14. kanonom (pravilom) Svetih apostola: "Episkop ne smije, ostavivi svoju eparhiju, prelaziti u drugu, ma i od mnogih na to nagovaran bio, osim ako ne hude kakav opravdani uzrok, koji ga pohuuje da to uini, kao izgled da moe viu korist svojom blagoastivom rijeju prinijeti onima, koji su tamo; ali i ovo on ne moe da uini po sebi samom, nego po sudu mnogih episkopa i poslije vrlo mnoge molbe." Po reima Nikodima Milaa, prclasei se doputaju samo u iznimnim sluajevima, tj, "kad su sluajno u nekoj eparhiji vjera i pobonost uskolebane, ili dobri red poremeen, te je potrebito da se to oivi i uvrsti, te se dri da e episkop iz neke druge eparhije, koji je poznat za svoju revnost i svoje sposobnosti, kadar biti da pomogne". Prema tome, za premetaj episkopa iz jedne eparhije u drugu trebalo bi da bude zadovoljen odreen broj vrlo strogih uslova. U SPC, meutim, episkopi su za kratko vreme menjali i po tri eparhije. Vladika slavonski Lukijan, na primer, pre nego to je to postao bio je episkop moraviki, izabran 1985. godine, a nakon toga, kao to smo videli, biran je za administratora Eparhije temivarske, i na posletku za episkopa segedinskog. Episkop gornjokarlovaki Nikanor bio je prvo vikarni episkop hvostanski, a onda je 1999. godine izabran za episkopa Eparhije australijskonovozelandske. I pomenimo jo jednom i vladiku Longina. On je na mesto episkopa dalmatinskog doao sa ela Eparhije australijsko-novozelandske, da bi na kraju (valjda je kraj) bio postavljen za episkopa Eparhije za Ameriku i Kanadu Mitropolije graanike. * ta su bili stvarni razlozi ovakvog ponaanja Svetog arhijerejskog sabora i pravljenja "ahovske table" od Srpske pravoslavne crkve, teko je rei. Da li je problem bio u eparhijama, kao na primer Banatskoj, pa su morala da se izredaju etiri episkopa za samo deset godina? Ili neto nije bilo u redu sa samim episkopima, pa ih je trebalo "venavati" po dva-tri puta da bi se napokon skrasili na jednom mestu? Ili je, pak, Duh sveti, iz nekih samo Njemu poznatih razloga, terao srpske arhijereje da neumorno premetaju ljude sa jednog mesta na drugo? ta god da je istina, ini se da bi posledice ratnih 90-ih godina bile mnogo blae da srpski episkopi sa prostora Republike Hrvatske nisu naputali svoja eparhijska sedita. Rekli smo da u ibeniku nijedna pravoslavna crkvena graevina nije bila oteena zahvaljujui pokojnom ibenskom biskupu Sreku Badurini. Nije li onda bilo bolje da je i vladika dalmatinski Nikolaj ostao u ibeniku i da je svojim prisustvom i autoritetom, zajedno sa biskupom Badurinom, pokuao da sauva taj grad od gr anata i bombi JNA i srpskih paravojnih formacija? Umesto toga, vladika Nikolaj je otiao i za sobom povukao celokupno tamonje pravoslavno svetenstvo. A kada je u maju 1992. izabran za mitropolita dabrobosanskog, popeo se na Pale i sa uzvisina oko Sarajeva

vie od hiljadu dana posmat rao kako Radovan Karadi i general Mladi temeljito unitavaju ovaj grad.
* Neki su im to, poput eljka Ranatovia-Arkana, obeavali. "Zadar, ibenik, Dubrovnik, Split su srpski gradovi u koje su se na silu naselili katolici. Dolo je najzad vreme da ih odatle isteramo", ili "...ja sam ubeen da je ulazak u Zagreb jedini nain da se obraunamo sa ustakom ideologijom -onda u ja sigurno da otvorim jednu poslastiarnicu na Jelaia placu" (93). (SSR, Sreten Vujovi, Nelagoda od grada * Eparhiju iji episkop umre nazivaju-"udova". * Za crkvene velikodostojnike koji su tri puta menjali eparhije postoji i naziv"trisepiskopos". Od vladike Save umadijskog saznajemo da je etvrti patrijarh srpski, Sveti Spiridon (1379 -1389), pre nego to je doao na elo Srpske crkve bio prvo eparhijski arhijerej Cezaropolisa, a potom i mitropolit melniki. Zbog toga "Sinod Carigradske crkve prekorno je pripisao Spiridonu epitet trisepiskopos i zvanino prestao da ga smatra sasluiteljem". ("Srpsk i jerarsi")

Srpska crkva i nasilje

"I kako je hrianska crkva stvorena krvlju, krvlju sc uvrstila, krvlju se uveala, njeni poglavari upravljaju i danas s maem u ruci, kao da je Hrist nestao, pa svoje vernike ne moe da brani na svoj nain", kae Erazmo Roterdamski u svojoj "Pohvali ludosti".Ove Erazmove rei primenjive su i na Srpsku crkvu, jer je i ona stvorena, uvrena i uveana na ljudskoj krvi i to uglavnom delanjem trojice najistaknutijih* predstavnika dinastije Nemanjia: Stefana Nemanje, kralja Milutina i cara Duana. Sva trojica su i te kako bili svesni znaaja nasilja u dravnim poslovima i tu svest su demonstrirali kroz ceo svoj ivot i delo, stvorivi monu srpsku srednjovekovnu dravu i podigavi Srpsku crkvu na nivo patrijarije. Stefan Nemanja, utemeljitelj srpske srednjovekovne drave, pokazao je jo u svojoj mladosti da nee prezati od primene nasilja ni prema roenoj brai zarad ostvarenja svojih elja i ambicija. Njegov srednji sin i biograf Stefan Prvovenani kae da su ga "starija braa zamrzela to je radio u svojoj zemlji sve na svoju ruku, ne savetujui se s njima".('S U borbama za osvajanje prestola velikog upana, od Nemanje je stradao njegov najstariji brat Tihomir, kome je taj presto po tadanjim obiajima i pripadao. Meutim, Stefan Nemanja je bio mudar vladar, tj. znao je kada, kako, a posebno prema kome treba upotrebiti silu. Dok je brau proganjao i elim inisao iz borbe za vlast, jaima od sebe nije izlazio na megdan. Prisetimo se kako je pobegao u planine Rasa i odatle poruio da eli da se pokori kada je vizantijski car Manojlo lino krenuo na njega sa mnogo veom i boljom vojskom. Videli smo i kakvo ponienje je Stefan Nemanja bio spreman da podnese bosonog i sa omom oko vrata doao je pred vizantijskog cara i pruio mu ma da sa njim radi po svojoj volji. Posle lekcije koju je dobio od cara Manojla, Stefan Nemanja se primirio i do kraja carevog ivota nije preduzeo nita to bi ovog monika moglo da naljuti. Meutim, Nemanja je slabije od sebe imao na drugoj strani - u svojoj zemlji. Osim to je brau

doveo u red, nateravi ih da priznaju njegovu vrhovnu vlast, odluio je i da Raku uini verski jednoobraznom zemljom, tj. iskljuivo pravoslavnom. Glavni problem na tom putu bili su mu bogumili. * Zato je Stefan Nemanja krenuo u veliko istrebljenje (danas bi to nazvali genocid) svih onih bogumila koji nisu eleli da prihvate pravoslavlje i da se pokrste. Jedni su uspeli da izbegnu u Bosnu kod Kulina-bana. drugi su se pokrstili, a oni najprivreniji svojoj veri masovno su ubijani, pa su ak i ivi spaljivani u ime Hristove crkve i pravoslavlja. * * Na velikim lomaama spaljivane su i bogumilske knjige (prizori koji e se ponoviti i u vreme Treeg rajha), tako da istrebljenje (genocid) nije bilo samo fiziko nego i duhovno. ** * Kada je umro car Manojlo, a u Vizantiji nastali sukobi oko vlasti, Stefan Nemanja je ponovo podigao glavu. Zajedno sa ugarskim kraljem Belom III krenuo je u napad na Vizantijsko carstvo i doao ak do Sofije. I posle ugarskog povlaenja Nemanja j e nastavio ratnike pohode. Od 1185. do 1189. godine "proirio (je) svoju dravu prema Timoku i prema Vardaru, a naroito prema Primorju. Zeta sa primorskim gradovima konano je pripojena Rakoj".('. Doavi do Jadranskog mora, Stefan Nemanja je odatle prognao sve Vizantijce. Njegov sin Stefan Prvovenani kae: "Grko je ime istrebio da im se ne pominje otad u ovoj oblasti." Zahvaljujui mudroj upotrebi "ognja i maa" od strane svoga oca ("slabog tuci, pred jaim se sagni") i injenici da su Srhi uspostavili kontrolu nad prostorima na kojima su iveli, sveti Sava je mogao da izvede, kako to kae protojerej dr Radoslav M. Gruji, "jedno veliko delo, koje e biti od neocenjive koristi za ceo Srpski Narod sviju vremena". Poto je sve dobro pripremio, sa odobre njem svoga brata Stefana Prvovenanog, Sava je otiao u maloazijski grad Nikeju u kome sc "nalazila prestonica vizantijskog cara i carigradskoga patrijarha, od kako su Latini Carigradom ovladali (1204.). Prispevi u Nikeju Sava mudro izvesti cara i patrija rha o opasnostima to prete Pravoslavlju u Srbiji od Rimokatolitva, koje naturuju Srbima ne samo pape iz Rima, nego i Latini iz Carigrada i Bugarske, a Maari iz Ugarske, i onda ih zamoli, da Pravoslavnoj Srpskoj Crkvi u Rakoj priznadu samostalnost, kako bi to bolje mogla utvrditi se i svima neprijateljima odoleti. Vizantijski car Teodot Laskar i patrijarh Manojlo I i sami behu u vrlo tekim politikim prilikama, te su trebali tako ugledne prijatelje, kao to behu Sava i brat mu Stefan. Stoga pristadoe na molbu Savinu, ali prvo pokuae da samo deliminu samostalnost dadu Srpskoj Crkvi. No Sava im razborito predstavi sve opasnosti od te polovnosti i oni najposle pristadoe, da srpskog arhiepiskopa u budue postavljaju i posveuju sami srpski episkopi, bez ikakvog uticaja carigradskog patrijarha ili ohridskoga arhiepiskopa. Tako pravoslavna Srpska Crkva dobi potpunu samostalnost i patrijarh Manojlo, sa prisutnim grkim episkopima rukopoloi Savu za episkopa i proizvede ga odmah za prvoga srpskog arhiepiskopa, a neke njegove pratioce posvetie za nove srpske episkope 1219. godine." Drugi veliki pripadnik dinastije Nemanjia, koji je Srbiju uinio najveom silom na Balkanu tog vremena, a sebe moda najmonijim Srbinom svih vremena, monijim i od samoga cara Duana, bio je kralj Milutin. "Milutin je uvek znao ta hoe", kae za njega Vladimir otovi, "i imao je ambicija i poteza jednog pravog dravnika. Ali kao to obino biva, on je, idui za svojim ciljevima, gledao samo svoje interese i bio je sebian i bezobziran do brutalnosti. Radi vlasti, koju ne bi ispustio ni po koju cenu, on

je gazio preko svega; ni najroeniji mu nisu bili poteeni od svireposti, ako je samo oseao da smetaju njegovim interesima. (...) Milutinov primer, jo vie nego Nemanjin, daje neposredan dokaz da dravu jaih razmera ne stvaraju ljudi sentimentalnih osobina; ko isuvie vodi obzira o drugima upada u opasnost da ponekad pomeri svoje." Glavni cilj Milutinavih osvajanja bila je Vardarska dolina. On je 1282. godine osvojio i Skoplje koje je uskoro postalo prestanica srpske kraljevine. Meutim, kralj Milutin se nije zaustavio samo na prostorima Vardarske Makedonije. U osvajakom zaletu, zajedno sa bratom Dragutinom, on je "u prolazu" stigao i blizu obala Egejskog mora, do Atosa i Kavale. Kraljev biograf je rekao da u to vreme "nije bilo koga da mu se protivi'i da ga ukori", a u jednoj povelji manastiru Hilandaru, Milutin je sam sa ponosom govorio "da je na mau dobio Junu Srbiju...".m Svestan svoje moi, kralj Milutin je sebi dozvoljavao postupke koji su izazivali zgraavanje savremenika, posebno njegov odnos prema enama. Svoju prvu suprugu, tesalsku princezu, nezadovoljni Milutin jednostavno je vratio kui. Za drugu enu uzeo je sestru svoje snaje, Dragutinove ene, to moda i ne bi bilo toliko strano da je nije zaveo kao kaluericu. Keri koju je sa njom dobio dao je ime Carica. Oteravi ubrzo i nju, oenio se po trei put, ovog puta sa princezom Anom, kerkom bugarskog cara. U braku sa njom rodio se Stefan Deanski. Vizantijci, kojima je postalo jasno da Milutinu ne mogu nita uiniti silom, pokuali su da od njega naprave saveznika milom. Vizantijski car, znajui Milutinovu slabost prema enama, ali i svestan da bi njegovoj sujeti mnogo znailo da se orodi sa carskom kuom, ponudio mu je svoju sestru, udovicu trapezuntskog cara Jovana II. Vizantijskoj dami, meutim, "nije se ilo u nepoznatu i za nju varvarsku zemlju".274 Da ne bi kralja Milutina ostavio uvreena, vizantijski car mu je ponudio svoju petogodinju (!) ker Simonidu, objanjavajui protivnicima ove ideje "da je svoju ker prosto rtvovao da izradi otadbini preko potreban mir".Milutinu je brak predlagala i bugarska carica, udovica cara Smilca, mada je bila tata njegovog sina, nudei mu uz sebe i vladavinu bugarskim carstvom. Kralj Milutin, proglasivi prethodni brak sa kraljicom Anom nevaeim, a samim tim i Stefana Deanskog nezakonitim sinom, odluio je da se oeni petogodinjom vizantijskom princezom. Bezobzirnost koju je ispoljavao u dravnikim poslovima, Milu tin je iskazivao i prema sebi najbliima. Kakav je (na)silnik bio vidi se dobro iz njegovog postupka prema sinu Stefanu Deanskom. Posle jedne neuspele pobune koju je Stefan, zajedno sa nezadovoljnom vlastelom, podigao protiv njega, kralj Milutin je naredio da ga os lepe. Poto je bio potkupljen, krvnik mu nije probio zenice, ali je Stefan, plaei se oca, povez preko oiju nosio sve do Milutinove smrti. "Od njega i njegove ljubomore propitala je i Simonida, koja se sve vie razvijala u le pu enu", kae orovi. Ona je ak jednom prilikom i pobegla od Milutina, iskoristivi smrt svoje majke da sama ode u Carigrad. A kada je tamo dola nije vie elela da se vraa u Srbiju. Meutim, na Milutinove pretnje, otac ju je naterao da se vrati. Tokom puta, samo da bi se spasila ponovnog susreta sa Milutinom, Simonida se zamonaila, ali njen brat, despot Konstantin, znajui dobro kakva bi mogla biti Milutinova osveta, "razdera sestrinu monaku rizu i predade Simoni du Srbima, bez obzira na njen pla i jauk".

Mada se, oigledno, nije odlikovao naroitim moralnim kvaliteti ma, kralj Milutin je na dravnom planu bio pravi nastavlja dela Stefana Nemanje. Srpsku dravu je toliko ojaao da je i vizantijski car morao da pribegava poniavajuim i bolnim rtvama da bi umilostivio srpskog kralja. Paralelno sajaanjem drave jaala je i Srpska crkva. Kralj Milutin je srpski vladar koji je podigao i obnovio najvei broj crkava i manastira, "i to ne samo u Srbiji. Nai stari letopisi belee da je on vladao 42 godine i podigao 42 crkve." Srpska crkva je i Stefana Nemanju i kralja Milutina proglasila svecima. Posle Stefana Nemanje i svetoga Save, koji su Srbima podarili samostalnu crkvu, i kralja Milutina koji je Crkvu ojaao i obogatio, na kraju je doao car Duan Silni da stavi peat na njihovo delo i da Srpsku crkvu podigne na nivo patrijarije, tj. da uz najveu svetovnu vlast - carsku, budc i najvea crkvena vlast - patrijarijska. To se, naravno, nije moglo bez upotrebe ognja i maa u emu je car Duan prevaziao svoje slavne prethodnike iz dinastije Nemanjia. Duan je u Grkoj osvojio Epir, Tesaliju i istone delove (grke) Makedonije. Posle punih hiljadu godina vizantijske vladavine, srpski car je 1347. osvojio i celu Albaniju, to je dovelo do masovnih seoba tamonjeg stanovnitva u Grku i na egejska ostrva. Duan je 1350. godine krenuo i na Bosnu i prodro do Bobovca (izmeu Kaknja i Varea). Dok je car Duan ratovao na zapadu, Grci su pokuali da iskoriste tu priliku i da poboljaju svoj poloaj u Solunu i oko njega, po to je Solun sa svih kopnenih strana bio okruen srpskim snagama i odseen od ostatka Vizantije. Krenuli su u napad i prilino lako povratili mnoge gradove koje su prethodno osvojili Srbi. Ova lakoa proisticala je iz injenice da su srpske vojske u Grkoj bile relativno male, ali moda i vie zbog toga to su se Grci iz okupiranih gradova listom pridruivali svojim sunarodnicima u borbi protiv novih srpskih gospodara. Kada je za ovo saznao, car Duan je ostavio ratovanje u Bosni i brzo doao u Grku. Posle kraih pregovora sa dvojicom vizantijskih careva, shvativi da meu Grcima vlada nesloga, Duan im je objavio rat i krenuo da vraa nakratko izgubljene gradove. "Prilikom zauzea Vodena Duan je vrlo otro postupio prema Grcima koji su ga izneverili. Ranje nom u borbi naelniku grada Lisiku bi iupana brada, pa je zlostavljan, i inae, u okovima poslat na suenje u Skoplje, ali je na putu umro. Sam grad je za kaznu opljakan, a neverni stanovnici raseljeni. Obaveten o nepouzdanom dranju grkog stanovnitv a i po drugim mestima, car je naredio najstroe kazne i istrage." Jasno je, dakle, iz svega ovoga koliko su bile istinite rei Erazma Roterdamskog, koje smo citirali na poetku poglavlja, da je hrianska crkva krvlju stvorena (prvo Isusovom, a kasnije i apostolskom i brojnih prvih hriana), a da su je kasnije uvrstili i uveali hriani prolivajui krv drugih hriana i nehriana. Sveti Sava ne bi dobio samostalnost Srpske crkve da njegov otac Stefan Nemanja (sveti Simeon Mirotoivi) i njegov brat kralj Stefan Prvovenani (sveti Simon monah) nisu prethodno ognjem i maem stvorili uslove za to. Videli smo da su vizantijski car i patrijarh, ak i pored neosporne dravne moi Srba, pokuali "da samo deliminu samostalnost dadu Srpskoj crkvi". Bez maa svetog kralja Milutina Srpska crkva se ne bi tako uveala i zasijala punim sjajem. I na kraju, bez osvajanja i nasilja cara Duana, kojeg su s razlogom nazvali Silni, bez popaljenih gradova i sela, bez

"preklanih vratova" Grka i Albanaca, niti bi se Duan moga o proglasiti carem, niti bi Srpska crkva mogla postati patrijarija. Koliko god to surovo zvualo, zakljuak je jasan: Srpska crkva, kao i sve druge hrianske, utemeljena je, uvrena (pokolji bogumila) i uveana, tj. podignuta na patrijarijski nivo (st radanja Grka i Albanaca), na ljudskoj krvi.
* Ovde se misli samo na "maonosce". Dakle, Rasto Nemanji, tj. Sveti Sava, nije uzet u obzir. Ali, i on je vrlo dobro znao da "upotrebi prilike vremena", tj. sve veu mo Srbije sticanu maem njegovog oca i brae, a sve veu slabost vizantijskih vladara. Na taj nain, dobio je od vizantijskog cara i carigradskoga patrijarha potpunu samostalnost za Srpsku crkvu. (Pogledati: Radoslav M. Gruji "Pravoslavna srpska crkva * Iz politikih razloga (i tu se vidi njegova mudrost-ne diraj jaeg od sebe), Nemanja nikada nije proganjao rimokatolike. Naprotiv, bio je u dobrim odnosima sa rimskim papom i darivao mnoge katolike crkve, izmeu ostalog i crkvu Sv. Petra u Rimu i Sv. Nikole u Bariju. * Ne podsea li ovo na priu iz NDH."Jedna treina mora se pokatoliiti, jedna treina mora napustiti zemlju. jedna treina mora umreti!" * Vladika Atanasije Jevti, na primer, ovaj masovni i zverski pokolj ljudi okarakterisao je "medicinskim" renikom, rekavi da je bogumilstva zle "koga je Stefan Nemanja progonio sa srpskih prostora kao gubu...". (Politika 23. jun 1994.) Dakle, Nemanjino nasilje je opravdavano na isti nain na koji su ustaki poglavnik i doglavnici opravdavali nasilje nad Srbima. ili nacisti nad Jevrejima. Red po teza je bio identian-prvo je neto proglaava no zlom za narod, veru i dravu, a onda je 10 zlo iskorenjivano upotrebom najsurovijih sredstava. * Vidi se, dakle, da je Nemanja bio veliki istrebitelj i da nije radio toliko na jaanju pravoslavlja, koliko na jaanju "srpskog pravoslavlja" (?) i srpske dravnosti.

Postoji li pravedan rat

Kakav je odnos Pravoslavne crkve prema ubijanju, ratovanju, upotrebi oruja? I kakav odnos prema tome vlada u Srpskoj pravoslavnoj crkvi? Da li su srpski duhovni pastiri bar po tom pitanju istomiljenici? Kao to se patrijarh Pavle i vladika Artemije nisu slagali oko toga da li su svi ljudi deca Boija ili su stvorenja Boija, i kao to su postojale razlike izmeu metropolita Jovana i vladike Atanasija Rakite "u shvatanjima Crkve, njene uloge u srpskom narodu i njene misije u svetu", ni po pitanju rata svi episkopi SPC nisu mislili isto. Jeromonah dr Ignatije (Midi), koji je 1994.-godine izabran za episkopa branievskog, u "Teolokim pogledima", verskonaunom asopisu (br. 1-4, 1991. godina), pisao je "da Crkvu treba braniti, ostao je jedino problem oko toga kojim 'orujem'. Jo ako se tome doda i 'etiko', odnosno humanistiko shvatanje rata kao agresivnog ili odbrambenog, to e rei loeg ili dobrog, 'prljavog' ili 'istog', dileme skoro da nema oko toga da li je i rat dozvoljen u odbrani viih i najviih ciljeva i dobra. Ne bih hteo mnogo da govorim o tome da je rat, kao sredstvo za postizanje nekih viih ciljeva, esto nacionalnih, koji koristi ljude za to, a od kojih nema nikakvog vieg cilja, bilo odbrambeni bilo agresorski, neprihvatljiv i neopravdan ni sa ljudskog stanovita a kamoli Crkvenog. Jer, koja majka se moe sloiti i uteiti objanjenjem da njen sin

treba da pogine zarad viih nacionalnih i ne znam koj ih drugih ciljeva, ili ako je poginuo da je njegova smrt bila opravdana rtva za 'bolje sutra' buduih generacija?" Ovakva razmiljanja episkopa Ignatija (dodue iz vremena dok jo nije bio episkop), u potpunosti su se razlikovala od razmiljanja, na prim er, mitropolita Amfilohija koji je, kao to videsmo, rado citirao onaj deo iz Njegoevog "Gorskog vijenca": "Neka bude to biti ne moe, nek' ad prodre, pokosi satana, na groblju e iznii cvijee za daleko neko pokoljenje." Videli smo .da je estok bio i vladika Atanasije Jevti koji je uzvikivao "neka kota koliko kota" samo da se ostvare vii srpski ciljevi i da "pokaemo da se ne plaimo". Verovatno svestan toga, jeromonah Ignatije je na kraju svog teksta poslao zanimljiv poziv: "Moda e ova ocena od nosa Crkve sa svetom zvuati nerealno i pomalo pacifistiki neubedljivo za one koji drugaije misle, ali onda oni neka ovo shvate kao poziv za nastavak razgovora o tome kako shvatamo Crkvu i ta ona za nas, pre svega 'takozvane bogoslove' znai, kako bi na taj nain mogli da i drugima koji to nisu shvatili objasne ta je to Crkva i u emu se ona razlikuje od tolikih dravnih modela i humanih organizacija." Patrijarh Pavle, na primer, rat je shvatao na nain koji je vladika Ignatije nazvao "etikim", odnosno humanistikim shvatanjem. To jest, za patrijarha je postojao "napadaki" i "odbrambeni", "pravedni" i "nepravedni" rat. U intervjuu koji je 25. novembra 1991. godine dao austrijskoj i junonemakoj televiziji, na pitanje novinara da li postoji pravedan rat, patrijarh je odgovorio: "Miljenja sam da takav rat moe da postoji i na zemlji kad postoji i na nebu. U Apokalipsisu Sv. Jovana Bogoslova itamo: I nasta rat na nebu; Mihail i aneli njegovi zavojtie na adaju, staru zmiju koja je avo i satana, i ratova adaja i aneli njezini i ne nadvladae, niti im se vie nae mesta na nebu (Apokalipsis, 12, 7-9)." "Zlo uvek napada", objanjavao je dalje patrijarh, "i dobro mora da se brani. Kain uvek gleda da ubije Avelja i Avelj mora da se brani. Odbrana, dakle, od nasilja zlih, odbrana svog ivota od zloinaca, ivota i mira svojih blinjih, granice su koje oznaavaju pravedan rat."

Sveteni maonosci i mitraljesci

U Srpskoj crkvi postoje razliita miljenja i po pitanju uea u ratu i noenja oruja od strane svetenih lica. Povodom poznate fotografije na kojoj se vidi otac Filaret, budui episkop SPC, kako dri mitraljez oslonjen na svoj junaki stomak i junake grudi. vladika baki Irinej Bulovi je rekao: "Sveteno lice koje danas uzima mitraljcz, po mom miljenju, duboko grCi. Ono se ogreilo o svoju savest i o savest blinjih koje sablanjava. To su egzibicionizmi - po mom miljenju sasvim neprilini i nedostojni svetenog lica."!'" Treba primetiti da je vladika Irinej prilino uzdran u iznoenju svog stava. On dva puta kae "po mom miljenju", doputajui, valjda, da bi sa hrianske i pravoslavne take gledita mogla postojati i biti ispravna i miljenja suprotna njegovom. Takoe, vladika kae "sveteno lice koje danas uzima mitraljez". emu to odreenje "danas"? Zar Boija re nije vena i zar ne traje za sva vremena,

kako episkopi SPC esto umeju da kau? Ukoliko je neto sa hrianske i pravoslavne take gledita bilo "neprilino" i "nedostojno" u septembru 1991. godine (tada je snimljena fotografija sa buduim vladikom u ulozi mitraljesca), onda bi to, valjda, trebalo da bude u svakom trenutku. I na kraju, primetimo da vladika Irinej spominje ogreenje oca Filareta samo "o svoju savest i o savest blinjih koje sablanjava", ne pominjui ogreenje o pravila (kanone) Pravoslavne crkve. A ta kau pravila (kanoni)* Pravoslavne crkve o ubijanju ljudi od strane svetenih lica, ueu svetenika u ratu i njihovom noenju oruja? U 65. pravilu svetih apostola stoji: "Ako koji klirik udari koga u sva i i jednim ga udarcem ubije, neka bude svrgnut zbog svoje naglovitosti..." Vladika dalmatinski Nikodim Mila, prevodilac i tuma knjige "Pravila (kanones) pravoslavne crkve sa tumaenjima" (objavljena u Novom Sadu 1895. godine), kae da se u pravilima spominju "hotimino ubijstvo" (namerno), "ubijstvo koje je blizu hotiminom" i "nehotimino ubijstvo". U ovom (65) pravilu re je o "ubijstvu koje je blizu hotiminom". Za ovakvo ubistvo svetena lica se kanjavaju svrgnuem sa svetenog ina, kao i za svako drugo ubistvo (55. pravilo Vasilija Velikog). Valsamon objanjava da ono preciziranje - "jednim udarcem" - znai zapravo da svetenik podlee svrgnuu ako izvri i nenamerno ubistvo, tj. "klirik podlee svrgnuu ma kakvim on nainom ovjeka ubio". "Ovdje je za svetena lica odluni momenat", kae vladika Nikodim Mila, "prolie ovjeijekrvi, bez obzira na okolnosti i pobude koji su to prolie izazvali, i to s toga to prolie ljudske krvi u odlunoj protivnosti stoji sa slubom, koju svetenik uope vri, i koje je slube glavna taka beskrvna rtva u tajni jevharistije." U 7. pravilu IV vaseljenskog sabora kae se: "Koji su jednom stupili u klir, ili su se kaluerstvu posvetili, nareujemo, da ne mogu stupati ni u vojniku ni u svjetsku slubu; a koji se na ovo usude, i ne povrate se, pokajavi se, k onome, to su radi Boga izabrali, neka budu anatema". Pomenimo i 5. pravilo Grigorija Niskog u kome se zahteva: "oo. da onaj koji je ma i nehotimino oskvrnuo sebe ubijstvom, postavi ve neistim uslijed zloina, mora po naredbi pravila biti iskljuen iz svetenike blagodati". Dakle, bar to se svetenstva tie, kanoni Pravoslavne erkve su izriiti - nikakvo noenje i korienje oruja i uestvovanje u ratu (u ulozi vojnika) ne dolazi u obzir. Ako sveteno lice izvri ubistvo, pa makar i nenamerno, kazna je ista kao i za onoga ko je to uinio namerno - iskljuivanje "iz svetenike blagodati", tj. svrgnue sa svetenog ina. Meutim, pokazalo se kroz istoriju da i kod duhovnih ljudi pravila esto postoje samo zato da bi bila krena. U istoriji Srpske crkve primera za to ima na pretek. Ponovi mo da je 1594. godine u Banatu oruani ustanak protiv Turaka predvodio episkop vraki Teodor. Posle poetnih uspeha Srba, Turei su uguili pobunu, a episkopa Teodora su na prevaru uhvatili i ivog ga "na meh" odrali. Na redovnom zasedanju Sabora u maju 1994. godine, dakle na 400-godinjicu njegove smrti, Srpska pravoslavna crkva je episkopa Teodora proglasila za sveca. Protiv Turaka oruano je ratovao i vladika Petar I Petrovi. On je lino, u vojnoj opremi, stajao na elu crnogorske vojske u borbama protiv Mahmut -pae Buatlije 1796. godine i pokazao se kao izuzetan ratnik i vojskovoa. O njegovom svrgnuu sa

svetenog ina i iskljuenju iz svetenike blagodati zbog toga to je Bogu prinosio i krvne rtve nije bilo ni govora. Naprotiv, i on je proglaen za sveca (sveti Petar Cetinjski). Na poetku XIX veka, prota Mateja Nenadovi bio je uz Karaora jedan od voa Prvog srpskog ustanka. U njegovim "Memoarima" nalaze se imen a mnogih svetenika koji su bili vojne stareine tokom ustanka. "Znali su oni da to ne lii, ali kad progovori oruje, zaute zakoni", kae se u jednom od brojeva "Pravoslavlja". Sredinom istog veka Sava Deanac, episkop iki, uestvovao je u ratovima p rotiv Turaka za osloboenje i ujedinjenje Srba komandujui Deevsko -ibarskim bataijonom. I u ratu koji je kralj Milan Obrenovi poveo protiv Bugara 1885. godine, episkop Sava je komandovao II dobrovoljakim odredom. I na kraju, mada se tu niz ni priblino ne zavrava, pomenimo popa Bogdana Zimonjia, vou nevesinjskog ustanka iz 1875. godine (poznatijeg kao "Nevesinjska puka"), koji je bio uveni junak i uz Luku Vukalovia vodei hercegovaki vojvoda. ak se i svetome Savi pripisuje odgovornost za smrt je dnog od neprijatelja njegovog brata Stefana (Prvovenanog). Ipak, sveti Sava je protivnike "eliminisao" na malo drugaiji nain - ne maem nego molitvom, tj. aneli su krvavili ruke umesto njega. Naime, kada su u susednoj Bugarskoj nastale borbe oko vlasti, jedan od uglednih velikaa i pretendenata na bugarski presto, Strez, izbegao je u Srbiju kod Stefana Nemanjia. Njih dvojica su se pobratimili, a Stefan mu je i vojno pomogao pri osvajanju nekih teritorija. Meutim, kasnije, kada su Bugari krenuli na Srb iju, uspeli su da pridobiju svog sunarodnika St reza da se i on okrene protiv Stefana. U pokuaju da Streza odvrati od saveza sa ostalim Bugarima, Stefan mu je poslao brata Savu da ga u to ubedio U Domentijanovom "itiju Svetoga Save" kae se da je Sava pred odlazak u Strezov logor govorio: "U ime tvoje Gospode prognau neprijatelje moje i stii u ih: i uzdajui se u tebe neu se vratiti dok se ne skonaju, i satru ih silom svojom i nee imati moi da nastupe na moje otaastvo." Poto je Savino posredovanje ostalo bez uspeha, tj. Strez nije eleo njegov predlog da prihvati milom, srpski svetitelj je pristupio drugim metodama. "Savini biografi priaju kako je Bog, na Savinu molbu, poslao 'anela ljuta' koji probode Streza." Svetenici sa maem u ruci imali su ponekada manje obzira i milosti ak i od onih koji su bili poznati po svojoj prekosti i nezgodnom karakteru, poput Karaora. Tokom Prvog srpskog ustanka, varoi ustanike Srbije su i od samih ustanika esto bile izloene potpunom unitavanju i spaljivanju. U celini ili delimino bili su uniteni i raseljeni Valjevo, Beograd, Poarevac, Rudnik, Smederevo, Uice, abac i druga mesta. Van granica ustanike Srbije, gde god su ustanici doprli, stradala su mnoga mesta, ali je, na primer, Nova Varo bila poteena i to linom Karadorevom intervencijom. U Novoj Varoi Karadore je video nekoliko lepih 'zdanija' i ona su mu se toliko dopala da je proti Milutinu iz Gue poslao naredbu: "Kojekude, ova varo da se od nae vojske ili strae ne popali, ili ne izgori, jerbo je teta ovakve lepote kua da se porue i izgoru, ve ako nas eraju Turci opet neka ostanu njima, ako li pak posle mi njih poeramo, to e one biti nae, samo neka ostane nepopaljena." Ipak, prilikom povlaenja ustanike srpske vojske ispred nadolazeih Turaka, "surovi" prota Milutin iz Gue, i pored onog vodovog zahteva, naredio je vojnicima da Novu Varo spale. "I tu vojska serpska izgore onako lepu varo", zapisao je N. Ninkovi u knjizi "iznoopisanije moje".

Po svom vojevanju posebno je bilo poznato pravoslavno svetenstvo u Crnoj Gori. Oni su se krsta prihvatali rede od sablje i puke, a i kada bi ga uzeli u ruke, oruje je bilo uz njih ili na njima. Zato je jo vladika Petar I morao da zavodi red meu crnogorskim svetenstvom. Opisujui izgled crkava i ponaanje svetenika u Crnoj Gori, protojerej dr Radoslav M. Gruji kae: "Crkava je bilo uvek dosta od tesana kamena, te su esto sluile kao kule za obranu od Turaka. Ali je u njima bilo vrlo malo ikona i drugih crkvenih stvari, te je esto veano oruje po crkvenim zidovima. Parohijskih svetenika bilo je uvek dosta, ali je veina jedva znala itati i pisati. Svetenici su nosili oruje, brijali bradu i esto ili u hoj kao voe; pa su pod orujem i bogosluenja obavljali u crkvama. Vladika Petar I zabranio im je brijati bradu i sluiti pod orujem; ali je takovih i posle, sve do naih dana bivalo. Mnogi su se odlikovali kao junaci '' Zbog ovakvog svetenikog kadra, ali i iz drugih razloga, kao to su nepostojanje prave svetovne vlasti pod Turcima i elja za osloboenjem od turskog ropstva, klir Srpske crkve je preuzimao na sebe i ulogu politiara, vojskovoa i vojnika krei tako kanone Pravoslavne crkve, a sve objanjavajui radom za dobro svoga naroda. Na ovaj nain moglo bi se objasniti i miljenje Vladimira orovia da je "Kosovska etika bila jedna vrsta nacionalnog jevanclja" i da su rei Mustajkadije iz "Gorskog vijenca": "Krstu slui, Miloem ivi" bile tane. Kao da je u srpskom narodu, a posebno meu Crnogorcima, slava Miloa Obilia zasenila i samoga Isusa Hrista, aMiloeva rtva im postala mnogo draa od one Hristove. Jer, ako se ve rtvuje, rezonovala je ogromna veina, zar da ode mirno, kao Hrist, izgovarajui rei "Boe, oprosti im, ne znaju ta ine"? Nije li bolje da, kao Milo, na put s ovog sveta sa sobom povede bar jednog neprijatelja svoga ili svoga naroda?

* Kanoni pravoslavne crkve sastoje se od: Pravila svetih apostola (ima 85 pravila); Pravila vaseljenskih sabora (odrano ih je 7); Pravila pomjesnih sabora (odrano ih je 10); Pravila Svetih Otaca (13 Otaca); i Dopunskih pravila (4 pravila)

Kada je ubijanje dostojno pohvale

Kako je Srpska crkva dozvolila da se u narodu razvije ovo "Lazarevo i Miloevo jevanelje" i da li je ono u suprotnosti sa istinskim, novozavetnim jevaneljem'J I otkud u Srpskoj crkvi razliita miljenja po pitanju ubijanja i uea hriana pravoslavaca u ratu, pa ak i pravoslavnog svetenstva komc je to kanonima izriito i nedvosmisleno zabranjeno? Videli smo da za vladiku Ignatija nikakav rat nije bio opravdan, "bilo odbrambeni bilo agresorski", i ni za kakve ciljeve, pa ni za one "najvie", nacionalne. Meutim, veina episkopa SPC, i to onih najuglednijih, bila je miljenja da postoje pravedni i nepravedni ratovi, tj. strane koje g a vode. Za vladiku Atanasija Jevtia, na primer, rat je "zlo kada je napadako -osvajaki", a "nuda i nevolja, drama i tragedija kada je odbrambeni".'

Razlike u tumaenjima i stavovima oko jednog od najznaajnijih problema hrianstva verovatno su proisticale i iz neujednaenog odnosa prema ubijanju i ratovanju i u samim kanonima. Kao to kae vladika Nikodim Mila, epitimije (crkvene kazne)* odreene kanon ima za namerno poinjeno ubistvo bile su razliite. Na primer, 22. pravilo I pomjesnog sabora (ankirskog, odranog poetkom IV veka) dozvoljavalo je onima koji uine namerno ubistvo da se tek na kraju ivota mogu priestiti. Po tom pitanju ovo pravilo je bilo najstroe. Za razliku od toga, Vasilije Veliki je u svom 56. pravilu odredio da onaj ko izvri namerno ubistvo 20 godina mora da se kaje i da bude bez priea. Tih 20 godina on je ovako rasporedio: prvo je pokajnik morao etiri godine da "plae", zatim pet godina da "slua", onda sedam godina da "pripada" i na kraju joetiri godine da "stoji" sa ve rnima u crkvi. * * Tek posle toga mogao je i on da pristupi prieu. Jedan drugi sveti otac, Grigorije Niski, u svom 5. pravilu, za namerno ubistvo naredio je kaznu od tri puta po devet godina na razliitim stepenima kajanja. Episkopima je ostavio moguno st da skrate trajanje kazne "tako da umjesto devet godina na svakom stupnju moe biti osam, ili sedam, ili est, ili pet", ako se pokajnik istakne svojom usrdnou i revnou u popravljanju. Da bi sve bilo jo komplikovanije, tu se sada pojavljuje i pojam rata. Naime, sveti oci ubistvo u ratu uopte nisu smatrali ubistvom, ni namernim ni nenamernim. U svom 13. pravilu Vasilije Veliki kae: "Ubijstva u ratu nijesu oci nai smatrali za ubijstva, snishodei, kako se meni ini, braniocima skromnosti i blagoas tija. U ostalom vrlo bi dobro bilo posavjetovati da se takvi, poto su im ruke neiste, za tri godine uzdravaju od priea." lako ta ubistva nisu smatrana za ubistva, vidimo da je Vasilije Veliki predloio da se ratne ubice, ipak, tri godine uzdre od priea "poto su im ruke neiste". Po reima Nikodima Milaa, Vasilije Veliki je ovim predlogom eleo da "samim vojnicima olaka teret na dui od prolia ljudske krvi". "Ali kao to opaaju i Zonara i Valsamon u tumaenjima ovoga pravila, kao da se nigdje taj Vasilijev savjet nije upotrebljavao, nego je mjerilom za ovo sluilo ono to je Atanasije o tome kazao." I zaista;' kao osnovno merilo i vrhovni kanonski princip za odnos Pravoslavne crkve prema ratu i ubijanju najvie su potovane rei takoe jednog od trinaestorice svetih otaca, Atanasija Velikog. Zbog svog ugleda Atanasije je nazivan i "ocem pravoslavlja" i "13. apostolom". Rei na koje se pravo -slavno svetenstvo najrae poziva kada se povede rasprava o odnosu crkvenih kanona prema ratovanju i ubijanju, Atanasije Veliki je napisao u svom 1. pravilu. Meutim, zanimljivo je da je to pravilo bilo posveeno jednom sasvim drugom problemu. Primedba Atanasija Velikog o tome kakav stav treba imati prema ubijanju, a posebno prema ubijanju u ratu, bila je tek uzgredna. Prvo pravilo Atanasija Velikog zapravo je pismo (poslanica) napisano "prije 356. godine" (kae Nikodim Mila) i upueno "znamenitome nitarskome kalueru Amunu". Naime, "neke su kaluere sablanjavali kojekakvi noni sni", a povremeno "bi im se u snu ekrizis dogodio" (nevoljno izbacivanje sperme), i poto su smatrali da im to "tjelesnu istotu kalja", obratili su se Amunu za savet. Verovatno, ne smatrajui se dovoljno kompetentnim i sposobnim da sabrai odgovori na sva pitanja i potpitanja, Amun se za savet obratio Atanasiju Velikom. tako je nastalo 1. pravilo Atanasija Velikog.

U svome odgovoru, Atanasije je Amunu postavio pitanje "ta ima u sebi grijenog ili neistoga prirodni jedan ekrizis?". Da bi mu pokazao koliko je prirodno to nevoljno izbacivanje semena (sperme) koje su doivljavali kalueri, Atanasije Veliki ga je uporedio sa izluivanjem slina i pljuvake. Da li treba "smatrati prijestupom molaote, to iz nozdrva izilaze, ili pljuvaku iz usta", pitao je Atanasije. A naroito, treba li smatrati grehom "ekrizise utrobe, koje su ivotnome (ivome biu prim. aut.) neophodne radi ivota". Prema tome, zakljuio je Atanasije Veliki: "Kakav je u tome grijeh pred Bogom, kad sami Gospod, koji je nainio svako ivotno, htio je i stvorio je ove udove, da takove eto prolaze imaju?" Mudrom oveku kakav je bio Atanasije Veliki nije bilo teko da pretpostavi da e neki sladostrasnik, zadovoljno trljajui ruke, pokuati da iskoristi ovu injenicu i da kae "da dakle nije nikakav grijeh ni samo upotrebljavanje, kad su Stvoriteljem organi nainjeni". Ali za nekoga takvoga, da bi ga naterao na utanje i stid, Atanasije je imao pitanje: "O kakvom upotrebljavanju govori? Da li o zakonitome, koje je Bog dopustio, govorei: Raajte se, mnoite se i napunite ze mlju (1 Mojs. 1, 28); i koje je apostol odobrio govorei: enidbu da dre svi u asti, i postelja enidbena da bude ista (Jevr. 13, 4); ili pak ono, koje biva potajno i preljubno?" I da bi pokazao da nije bitno samo ta se ini nego i kada, zato i kako se 'ini, Atanasije ispisuje svoje poznate rei o odnosu prema ubijanju: "Jer i u mnogom drugom, to u ivotu biva, mi nalazimo razliku kako kad biva: tako, ubivati nije doputeno, ali ubivati u ratu neprijatelje i zakonito je i dostojno pohvale, i radi toga, koji se odlikuju u ratu udostojavaju se velikih poasti i spomenici im se podiu, koji kazuju njihova slavna djela. Takim eto nainom jedno isto u nekim prilikama i u izvjesno vrijeme nije doputeno, a u drugim prilikama i u drugo vrijeme doputeno je i prilino." Koliko je za tvorce kanona hilo hitno u kakvim prilikama je izvreno ubistvo. vidi se dohro i iz 55. pravila Vasilija Velikog. U tom pravilu stoji: "Koji stupaju u borhu sa razhojnicima, ako nijesu na slubi crkve. neka se odlue (lie) od priea; ako li su klirici, neka se svrgnu sa svoga stepena jer svaki, kazano je, koji se mae za no, od noa e poginuti (Mat. 26, 52)." Komentariui ovo pravilo Nikodim Mila kae: "Zbilja je teko ovjeku, da ne ubije razbojnika, koji hoe njega da ubije i jo mnogim drugima zla da nanese." Dakle, uporedimo li ovo pravilo sa 13. pravilom Vasilija Velikog i 1. pravilom Atanasija Velikog vidimo da Pravoslavna crkva propisuje kanjavanje onih koji su ubili razbojnika u odbrani sebe, svojih blinjih i svoje imovine, a da ne kanjava one koji su ubijali u ratu i okrvavili ruke "do lakata". I ne samo da ih ne kanjava nego ih proglaava junacima, hvali ih i slavi. U komentaru 13. pravila Vasilija Velikog, Nikodim Mila navodi da "Valsamon spominje i primjer nekih svetenih lica, koja su u ratovima uestvovala i dakle neprijatelje ubivala, pa ipak nije su za to liena bila prava svetenodjejstvovanja, nego su se i nagrada udostojila". Srpsko svetenstvo, znai, nije bilo nikakav izuzetak.

* npr. zabrana priea za svetovnjake, ili svrgnue za svetena lica. ** Postojala su 4 stepena kajanja: I Pla-grenici su stajali van crkvenih vrata i molili one koji ulaze da se pomole za njih; II Sluanje-stajali su odmah do vrata glavnog ulaza u crkvu, u tzv. pritvoru crkve, prostoru gde je krstionica bila. i tu su mogli da budu do molitve za oglaene, a onda su morali da izau; III Pripadanje-mogli su biti sa vernima u crkvi. ali su morali kleati i izai iz crkve poslije molitve

za oglaene; IV Zajednostojanje-stajali su sa vernima u crkvi i izlazili zajedno sa njima. ali se nisu mogli priestiti. Ovaj stepen je ovako nazvan, jer pokajnici nisu morali biti na kolenima kao oni sa treeg stepena, tj. oni koji su "pripadali".

Gde to Isus i apostoli hvale ubijanje u ratu

Kao to vidimo. I. pravilo Atanasija Velikog. tj. njegov stav prema ubijanju iznet u njemu, postao je zakon aksioll1skc vrednosti kojim su ponitena sva ostala pravila, pa ak i ona koja su svetenim licima zabranjivala uee i ubijanje u ratu, i kanjavala ih i za nenamerna ubistva. Po rei ma Nikodima Milaa, kada je Vasilije Veliki u svom 13. pravilu rekao da "ubijstva u ratu nijesu oci nai smatrali za ubijstva", on je mislio na Atanasija Velikog. Atanasije Veliki, pak, mada je u 1. pravilu mnoge svoje rei potkrepio navodima iz Svetog pisma, nije pokazao na kojim je to Hristovim reima, ili reima apostola, zasnivao svoj stav da je za jednog hrianina "ubivati u ratu neprijatelje i zakonito i dostojno pohvale". Zaista, ta bi se o tome moglo rei na osnovu Isusovih i apostolskih rei, a moda jo vie na osnovu njihovih dela? Da li je Isus bio pacifista i da li se hrianstvo protivi voenju bilo koje vrste rata, kako onog napadakog tako i odbrambenog? Da li su Isus i apostoli svojim delima poka zali hrianima da treba uestvovati u ratovima i ubijati neprijatelje? I da li je (i gde je) Isus, ili bilo koji od apostola, opravdao i pohvalio ubijanje u ratu, poput Atanasija Velikog? Odgovor na pitanje koje se nalazi u naslovu ovog poglavlja mogao bi stati u samo jednu re - nigde. Dakle, ni Isus ni apostoli ni na jednom mestu u Novom zavetu ne kau nita to bi moglo bar podsetiti na rei Atanasija Velikog. Moda ba zbog toga, svoj stav o ubijanju u ratu Atanasije Veliki nije potkrepio nijednim navodom iz Novog zaveta, iako je, kao to rekosmo, u poslanici "znamenitome nitarskome kalueru Amunu", tj. u 1. pravilu, za mnoge svoje rei naveo potvrdu iz Svetog pisma. Ipak, u Novom zavetu postoji nekoliko mesta (izbrojivih na prste jedne ruke) koja uz veta tumaenja po potrebi postaju "neoborivi" dokazi da Isus i hrianstvo nisu protiv rata i ubijanja u njemu. Jedno od najee citiranih i tumaenih mesta jeste ono iz Jevanelja po Jovanu, koje je patrijarh Pavle uvek pominjao objanjavajui opravdano st "pravednih" i "odbrambenih" ratova: "Od ove ljubavi niko nema vee: da ko ivot svoj poloi za prijatelje svoje." (Jv. 15, 13) "Onaj koji se iz ljubavi prema blinjima stavI u zatitu njihovog mira, njihove slobode, protiv zloinaca, taj stavlja ivot s voj na kocku, sa spremnou da ga izgubi", tumaio je patrijarh." Ali, ta zapravo znai "poloiti ivot svoj za prijatelje svoje"? Kako su to inili Isus i apostoli? Njihov nain rtvovanja razlikuje se od rtve kakvu je podneo, na primer, Milo Obili. Kao to znamo, oni nisu uestvovali ni u jednom ratu i nikome se nisu oruano suprotstavljali. Sa ovog sveta su odlazili ne vodei nikoga drugog sa sobom (kao to je to Milo uinio). Jedini put, kada je apostol Petar maem povredio prvosvetenikovog slugu, Isus mu

je rekao: "... vrati svoj ma na njegovo mesto; jer svi koji se mae za ma - od maa e poginuti". (Mt. 26,52) Da bi dokazali opravdanost rata za postizanje odreenih ciljeva, tumaenjem hrianskih principa i odnosa hrianstva prema ratu bavili su se i ljudi iz vancrkvenih krugova, uglavnom oni koje bismo mogli nazvati pripadnicima "srpske patriotske intelektualne elite". Jedan od najagilnijih u tom poslu bio je i gospodin Drago Kalaji, poznat kao ideolog "nove srpske desnice", ali i kao ues nik na promocijama knjiga drugarice Mirjane Markovi, ideologa "nove srpske levice". Svoj podui tekst '''Pacifizam' protiv hrianstva", objavljen u asopisu studenata Bogoslovskog fakulteta "Logos", * gospodin Kalaji je zapoeo odavanjem dunog potovan ja Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja je, po njegovim reima, "u savremenom balkanskom ratu, nizom izjanjenja i delovanja, dokazala te dokazuje potpunu privrenost oslobodilakoj i dravotvornoj horbi svog naroda. Takvo duhovno i delotvorno uee Srpske pravoslavne crkve izaziva goropadne napade izdajnike (pseudo) inteligencije, koja je nekada sluila prokomunistikom sistemu demonije ekonomije a danas usluge prua oekivanim stranim gospodarima i odgovarajuem pseudoimperijalnom projektu, zvanom 'novi svetski poredak.'' Osnovna optuba "pacifista", kae dalje Drago Kalaji, sastoji se u njihovoj tvrdnji da je hrianstvo "religija mira" i da mu "navodno protivurei svaka spremnost za borbene odgovore na izazove rata". Meutim, gospodin Kalaji objanjava: "Mir koji objavljuje i podaruje pojava Isusa Hristosa nije od ovog sveta, izmeu ljudi ili izmeu naroda i drava, ve je to onaj vertikalni, izmeu oveka i Boga, po svedoenju apostola Pavla: 'I da pomiri sa Bogom i jedne i druge u jednom tijelu krstom, ubivi neprijateljstvo na njemu' (Ef. 2, 16)." Da bi razuverio one koji "zbog malodunosti ili naivnosti oekuju od Boijeg sina i dar ovozemaljskog, horizontalnog mira", Drago Kalaji citira Hristove rei: "Ne mislite da sam doao da donesem mir na zemlju; nisam doao da donesem mir nego ma(Mt. 10, 34)". U Novom zavetu re ma se pominje na jo jednom mestu vrlo rado citiranom od strane zastupnika teze da se Isus nije protivio ratu (misli se na fiziki, ovozemaljski rat). "Ree im jo: kada sam vas poslao bez novanika, bez torbe i obue, da li vam je ta nedostajalo? A oni rekoe: nita. Na to im ree: ali sada ko ima novanik neka ga uzme, isto tako i torbu, a koji nema neka proda svoju haljinu i neka kupi ma. Jer vam kaem da ova re Pisma mora da se izvri na meni: 'I uvrstie ga meu zloince'; svrava se naime ono to mi je odreeno. A oni rekoe: Gospode, evo ovde dva maa. Ali im on ree: dosta je." (Lk. 22, 35 38)* Svoje tumaenje i kritiku miljenja nekih teologa o ovom mestu dao je na svoj duhovit nain i Erazmo Roterdamski: "Kako itava Hristova nauka ne ui ljude niem drugom do blagosti, strpljivosti i nipodatavanju ivota, sasvim je jasno ta znae te rei. Svakako je hteo da jo vie razorua svoje poslanike, kako bi zanemarili ne samo obuu i torbu ve i haljine i kako bi se posvetili goli i sasvim spremni delu Jevanelja; zato ne smeju imati pri sebi nita drugo do ma, ali ne onaj kojim se slue razbojnici i ubice, ve duhovni ma koji prodire i u najdublji kutak srca i jednim

udarcem odbija sve strasti, tako da u srcu ne ostane nita drugo sem pobonost." "Ali pogledajte, molim vas", kae dalje Erazmo, "kako je onaj slavni teolog izokrenuo to mesto' On je pod maem shvatio pravo da se ovek brani od proganjanja, torbu je protumaio kao ostavu za ivotne namirnice..." (...) "I kao to misli da re ma znai sve ono to se odnosi na odbranu od napadaa, isto tako re torba shvata kao sve ono to se odnosi na ivotne potrebe. I tako taj tuma Boije misli alje apostole naoruane kopljima, lukovima, strelama i bombardama da propovedaju nauku na krst razapetog Hrista; sem toga, prti im jo na lea koveie, torbe i bisage da ne bi sluajno sa odmorita poli bez doruka. Mudrog tumaa ne zbunjuje ni to to Hrist nareuje da se ma, koji je tako estoko zahtevao da se kupi, sada metne u korice; i da se nikada nije ulo da su apostoli upotrebljavali maeve i titove protiv paganskog nasilja; ali bi ih svakako upotrebljavali da je Hrist mislio onako kako ovaj tumai." Ali, vratimo se gospodinu Dragou Kalajiu. U svom tekstu " 'Pacifizam' protiv hrianstva" on kae i ovo: "Trudei se da srpske hriane zaraze mazohistikim sklonostima za podvrgavanje svakom stranom gospodaru i ropstvu, te i za ljubljenje najgorih dumana - 'pacifisti' se pozivaju na jevaneljsku preporuku 'ljubite neprijatelje svoje, dobro tvorite onima koji vas mrze' (Lk. 6, 27 i Mt. 5, 44)." Meutim, po Kalajievim reima, " 'pacifistika' interpretacija izloenog naela moe zaseniti i zbuniti samo potpuno neuke, zahvaljujui osiromaenosti evropskih jezika koji... sve vrste neprijateljstava oznaujusamo jednim imenom, prinueni da im razliitosti iskazuju dodatnim opisima. Starogrki i latinski jezik razliito oznaavaju dve osnovne vrste neprijateljstva: linog i javnog, odnosno politikog. U starogrkoj i latinskoj verziji navedena jevaneljska preporuka poziva vernike da ljube samo svoje line ali ne i javne, politike neprijatelje; dakle diligite inimicos vestros, a ne diligite hostes vestros." Na osnovu rei Dragoa Kalajia, italac bi mogao pomisliti da se on protivi "pacifistikom" prihvatanju stranih gospodara i ropstva. Meutim, poenta nije u tome. Dragou Kalajiu zapravo smeta to "pacifisti" ue srpske hriane da se podvrgnu "svakom stranom gospodaru i ropstvu". (Naglasak je, dakle, na rei "svakom".) To se dobro vidi iz sledeih Kalajievih rei: "Mnoge preporuke Isusa Hristosa nije mogue pravilno razumeti bez spoznaje istorijskog konteksta. Primerice, obesnaenje starozavetnog naela odmazde, po formuli 'oko za oko, zub za zub', te poziv vernicima da se ne protive zlu, ciljaju jevrejsko buntovnitvo i pozivaju na potovanje 'pax romana'. Dakle, tu nije re o svakom zlu ve o jednom posebnom, kontingentnom i relativnom, koje je Isus Hristos izvesno procenjivao podnoljivim, mudro uviajui da bi pobune izazvale mnogo vea i gora zla. U vremenu tih pro povedi, Rimska imperija bila je dobro utvrena, vrhunski razvijena i uzorno ureena politika stvarnost sklada i sinergije mnotva etnikih i religijskih razliitosti." I tako smo doli do one osnovne razlike izmeu "pacifizma" i hrianstva (onakvog kakvim ga predstavlja DragoKalaji). Naime, i "pacifista" i hrianin smatraju da je bolje podvrgnuti se stranom gospodaru i ropstvu nego ulaziti u oruane sukobe. Samo to "pacifista" misli da se treba podvrgnuti svakom, a hrianin (Kalajievog tipa) misli da se treba podvrgnuti samo nekom. Tog nekog Drago Kalaji opisuje kao "podnoljivog" i toliko monog da bi svaka pobuna protiv njega izazvala "mnogo vea i gora zla". Meutim, ponaanje prvih hriana, posebno

onih u Rimu, za koje Rimsko carstvo ni u kom sluaju nije bilo "podnoljivo" zlo, odudara od Kalajievog tumaenja Hristovog uenja. Mada su bacani u arene lavovima, ivi spaljivani, proganjani, prvi hriani se tome nisu suprotstavljali upotrebom sile (ak ni u oajnikim pokuajima). Skrivanje po katakombama bio je jedini vid "borbe" koji su oni primenjivali. Ponaali su se "pacifistiki", kao da je za njih svako zlo podnoljivo, tj. suprotno Kalajievim tumaenjima Hrista. Meu njima su bili i apostoli Petar i Pavle, dakle Hristovu nauku su mogli da ue iz prve ruke, za razliku od Kalajia koji je zbog distance od 2000 godina, 50 godina ivota u komunistikoj Jugoslaviji i sedenja uz Mirjanu Markovi na promocijama njenih knjiga, i pored svoje izuzetne obrazovanosti, mogao u ponecmu i da pogrei. Osim toga, tumaenje koje je ponudio gospodin Kalaji u potpunosti relativizuje Hristovu nauku. Posebno njegova ideja o "podnoljivosti" zla. Jer, nivo "podnoljivosti", broj i vrste zala koje jedan hrianin treba da trpi, po Kalajievom shvatanju hrianstva, ni;;u strogo definisani. Oni se odreuju od sluaja do sluaja, od gospodara do gospodara. (Videli smo da je Tursko carstvo nekim srpskim jerarsima bilo podnoljivo; meutim, nekima nije, pa su pozivali narod na oruanu pobunu.) Ali, osnovno pitanje je: ko zapravo procenjuje podnoljivost nekog zla? Da li je mogue da stepen hrianske trpeljivosti treba da zavisi od trenutnih afiniteta pojedinih arhijereja kojima e "pax romana" biti podnoljiv, "pax otomana" i "pax americana" nepodnoljiv itd.? Koji e, poput patrijarha Pavla, danas govoriti da je zajedniki ivot sa Hrvatima nemogu, a sutra govoriti da je mogu? Ili ak od psiholokog sklopa njihovih linosti, tako da umesto okretanja drugog obraza hrianski princip postane uzvraanje amara? "Ja znam da je i meni i vama jedini spas u ljubavi. Ali isto esto ima svoju paradoksalnu, stravinu logiku. Ne inim ono to bi trebalo da inim, nego ono to znam da ne bi trebalo. Lijepo je govoriti o ljubavi, ali da doe neko pa vas oamari...", kae mitropolit Amfilohije, ne dovrivi misao i ostavivi nas u nedoumici ta bi posle tog amara usledilo.'' Po miljenju Dragoa Kalajia, Isus je Rimsko carstvo procenio kao podnoljivo zlo te je smatrao da mu se treba pokoriti. (U suprotnom bi, valjda, svoje sunarodnike pozvao na otpor.) Medutim, ono je za neke Jevreje bilo nepodnoljivo, pa su bili spremni i na rtvovanje ivota da bi ga se oslobodili. Re je o zel otima, pripadnicima fanatike sekte nastale u Judeji u I veku n. ere, koji su zagovarali oruanu pobunu i borbu protiv rimske dominacije u Palestini. (Ponaali su se kao da je i njihova parola bila "Bolje grob nego rob.") Na stav hriana da se treba podvr gnuti rimskom gospodaru i ropstvu, oni su verovatno gledali isto onako kako Drago Kalaji gleda na stavove svojih savremenika "pacifista". Borba zelota rezultirala je skoro potpunim unitenjem Jerusalima, jevrejskog hrama i progonom Jevreja; dakle, onako kako je Hrist i prorekao. Jedan deo zelota je stradao u borbi, jedan deo je zavrio na krstu, a oni preiveli silom su postali "hriani", tj. rimsko zlo je i njima postalo podnoljivo (bar su se ponaali kao da jeste), i prihvatili su "pax romana". Neto slino desilo se i Srbima 20 vekova kasnije. "Pacifisti", ali i oni koji to nisu, nego ih jednostavno moemo nazvati razumnim ljudima, govorili su da treba prihvatiti "pax americana". ta god gospodin Kalaji mislio o njoj, amerika "imperija" je, ba kao to je nekada bila rimska, "dobro utvrena, vrhunski razvijena i uzorno ureena politika stvarnost". Meutim, takvoj jednoj stvarnosti pokuali su da se suprotstave srpski "zeloti" kojima je ona bila nepodnoljiva. (ta su oni mislili o njenoj moi, i da li

su se zaista nadali da imaju nekakve anse u sukobu sa njom, pitanje je za psiholoka istraivanja.) U svakom sluaju, zelotska borba nebeskog naroda zavrila se kao i zelotska borba izabranog naroda - potpunim porazom. Ono za ta su govorili da im je nepodnoljivo, posle primene sile nad njima i stradanja, postalo im je podnoljivo. I tako je do jue asni, ponositi, dostojanstveni, borbeni, itd., itd. narod, hrianski krotko, poput jagnjadi, gledao kako mu po zemlji krstare NATO legionari, ba kao Jevrejima rimski pre dve hiljade godina. Krajem februara 1999, tri-etiri nedelje pred poetak NATO bombardovanja, Drago Kalaji je pokupio kofere i otiao u Italiju. Poslali su ga za novog dopisnika "Tanjuga" iz Rima. (Svi koji su je poznavali kau da je Mirjana Markovi pamtila i zla i dobra koja joj se uine. Prema lojainima uvek je bila posebno irokogruda.) I dok su pripadnicima "izdajnike (pseudo) inteligencije", kao i narodu kome su pripadali, po glavama padali "tomahavci" i mnotvo drugih izuma najsavremenije ratne tehnike, jedan pripadnik "patriotske inteligencije" sve je to gledao iz velianstvenog i bezbednog Rima. Godinu dana kasnije, 24. aprila 2000, za Dnevnik je izjavio: "SAD su traile sve, a dobile su samo jedno malo Kosovo, privremeno."

* Uz protosinela Atanasija Rakitu i protojereja dr arka Gavrilovia (od poznatijih), gospodin Kalaji je bio stalni saradnik ovog asopisa. Glavni urednik asopisa "Logos" napisao je ak hvalospev posveen gospodinu Dragou Kalajiu u kome je rekao da je "on jedan od najznaajnijih linosti srpske intelektualne scene u koga se valja pouzdati i od koga valja uiti". Istakao je i "Kalajievu vernost jevaneljskim etikim naelima" i "njegov doprinos srpskoj oslobodilakoj borbi" koji je, po reima urednika "Logosa", bio "od neizmernog znaaja". (Logos, 1-2, 1995). Kako se "srpska oslobodilaka borba" zavrila-videli smo. Uzmemo li u obzir i injenicu da je pune dve godine lan ureivakog odbora "Pravoslavlja" bio Hadi-Dragan Anti, ovek vezan za lik i delo Mirjane Markovi, postaje sasvim jasno kakve su ideje kola le crkvenim izdanjima tokom 90-ih godina. * Za ta su to bila dovoljna samo dva maa? ta su njima Isus i 12 apostola mogli da urade, osim, naravno, da omogue ostvarenje rei iz Pisma da e Hrista na krstu raspeti kao zloinca. (Jer, ko je video zloinca bez oruja). Isto tako, Isus je poslao svoje uenike u jedno selo da mu dovedu magaricu i magare kako bi, radi ispunjenja rei proroka, na njima ujahao u Jerusalim: "Kaite keri Sionovoj:,evo car tvoj dolazi ti krotak i jaui na magarici i na magaretu, mladunetu teglee ivotinje" (Mt. 21, 5).

Koga su ubili Isus i apostoli

Zastupnici teze da je hrianima dozvoljeno ubijati ljude radi' zatite blinjih, u delima Isusa Hrista, njegovih apostola i prvih hriana ne mogu pronai opravdanje za svoj stav. Iako su svi oni imali prijatelje i blinje kojima je bila potrebna zatita "njihovog mira, njihove slobode, protiv zloinaca", o kojoj je govorio patrijarh Pavle, niko od njih, rtvujui se i polaui svoj ivot, nije ubio nijedno ljudsko bie. Iz teksta Novog zaveta saznajemo da je od Isusa stradalo samo jedno krdo svinja (Lk. 8, 33), jedno smokvino drvo (Mt. 21, 18-19) i da je Gospod, u nastupu ljutnje, iz jerusalimskog hrama razjurio ovce, volove, menjae novca i prodavce rtvenih ivotinja zato to su, kako im sam ree, od doma Oca njegova nainili "kuu

trgovaku" (Jv. 2, 15-16). Apostol Petar je bio najtvri i najborbeniji meu apostolima. Kada je Juda doveo naoruane ljude u getsimanijski vrt da uhvate Hrista, Petar je potegao ma i jednom od njih odsekao uho (Jn. 18, 10). Poznata je i pria iz Dela apostolskih o Ananiji i Safiri (Del. 5, 1-11), muu i eni koji su prodali svoje imanje i deo novca predali apostolima, a jedan deo sauvali za sebe. * Saznavi za to apostol Petar je ukorio mua Ananiju, zbog ega je ovaj, verovatno ophrvan stidom i grinjom savesti, izdahnuo. Oko tri sata kasnije kod Petra je dola i Safira, supruga Ananije, ne znajui ta se desilo. Posle Petrovog prekora upuenog i njoj i rei: "Vidi, pred vratima su noge onih to su sahranili tvoga mua, i tebe e izneti" i ona je pala mrtva. Na kraju ovoga niza, pomenimo i apostola Pavla koji je nakon svog prelaska u hrianstvo oslepio jednog vraa (ali samo na kratko) koji se izdavao za lanog proroka (Del. 13, 11). I time se praktino zavravao spisak svih dela i Isusa Hrista i apostola koja bi se mogla nazvati "nasilnim ponaanjem". S druge strane, Novi zavet je pun primera da se Isus uvek uklanjao (Mt. 12, 1415) i sakrivao (Jv. 8, 59) od onih koji su eleli da ga ubiju. I svojim uenicima je govorio da to isto ine; kada ih gone u jednom gradu da bee u neki drugi (Mt. 10,22 23). Proriui unitenje Jerusalima i hrama od strane Rimljana, izazvano'jevrejskom pobunom. Isus je ljudima Judeje savetovao da "bee u gore" i da se ne vraaju u grad (Lk. 21, 20-22), a ne da ulaze u borbu sa monijim protivnikom govorei "neka kota koliko kota" i "neka bude to biti ne moe", kao to su srpski episkopi savetovali svome narodu. Ideja o rtvovanju i polaganju ivota svoga za prijatelje svoje, kakvu su zastupali episkopi SPC tokom 90-ih godina, bila je identina onoj koju su zastupali zeloti, a protiv koje je Isus izriito bio. Kada su doli da uhvate Isusa, i kada je Petar maem odsekao uho prvosvetenikovom slugi, "tada mu ree Isus: vrati svoj ma na njegovo mesto; jer svi koji se mae za ma - od maa e poginuti. Ili misli da ne mogu da zamolim svoga Oca, pa e mi odmah poslati vie od dvanaest legija anela?" (Mt. 26, 52-53) I pored takvih mogunosti, Isus nije pozivao aneoske legionare, ni da spase sebe, a ni da oslobodi svoj narod od rimskog ropstva. (Kao to Jevreji nisu imali nikakve anse protiv rimskih legionara, tako ni Rimljani, valjda, ne bi imali nikakve anse protiv legija sastavljenih od anela.) Dakle, u reima i delima Isusa Hrista i dvanaestorice apostola nije bilo pozivanja na ratovanje i ubijanje. Naprotiv. Zato, kada su Rimljani 70. godine krenuli da razore Jerusalim, hriani su posluali Gospoda, napustili grad i sklonili se u Pelu (dananji Jordan). ini se da im ni na kraj pameti nisu bile rei poput onih koje je knez Lazar izgovorio srpskim vitezovima pred Kosovsku bitku: "Bolje nam je u podvigu smrt, nego li sa stidom iveti. Bolje nam je u borbi primiti smrt od maa, nego li dati plea neprijateljima naim." A kao to ve rekosmo, Rimljani su za njih bili isto to i Turci za Srbe (okupatori), ajerusalim im je znaio isto to Kosovo Srbima, ako ne i mnogo vie.
*Rani hriani su iveli u zajednicama. jeli za zajednikim trpezama. i celokupno svoje imanje predavali apostolima da njime raspolau u ime svih njih.

Teolozi sputaju nebo

Miljenja prvih hrianskih pisaca (iz II i III veka) ve su sc razlikovala u nijansama i pokazivala zavisnost od politikih okolnosti, ali su i pored toga svi bili protiv uea hriana u vojsci i ratovima. Sirijac Tacije, na primer, preporuivala je "potpuno povlaenje hriana iz svih oblika javnog ivota te posledino i iz vojne slube (Ad Greacos)".Tertulijan je menjao miljenje, dokazujui u Apologeticumu "da nema nikakvog bitnog protivureja izmeu pripadnosti Crkvi i vrenja obaveza koje iziskuje imperija, da bi kasnije potpuno preokrenuo tu teoriju". U spisu De idolatria, iz 202. godine, on je imao "krajnje negativan odnos prema vojnoj slubi ne doputajui vie nikakav kompromis"." U rei ma koje je Hrist uputio apostol u Petru ("vrati svoj ma na njegovo mesto; jer svi koji se mae za ma - od maa e poginuti"), Tertulijan je video uputstva za "razoruanje svih vojnika" i dezertiranje iz vojske. "I kako moe (hrianin) stupati u borbu, tavie, kako moe sluiti ak i u miru vojnu slubu bez maa koji mu je Gospod oduzeo?" pitao je Tertulijan. Origen je bio blai i miljenja da bi pagani trebalo da brane Rimsku imperiju sa orujem u ruci, a da hriani slue bez oruja, tj. van vojske. A onda je dola 313. godina i jedan od najznaajnijih dogaaja u istoriji hrianstva. Svojim ukazom, poznatim kao Milanski edikt, car Konstantin Veliki je zabranio proganjanje hriana i legalizovao hrianstvo u Rimskom carstvu. Neta kasnije, zajedno sa svojom majkom, caricom Jelenom, i on sam je prihvatio hrianstvo. (Ali se "nikada nije odrekao paganskih bogova, niti titu le pontifex maximus". To je, naravno, imalo i brojne posledice. Jedna od njih bila je i 1. pravilo Atanasija Velikog i njegov stav da "ubivati u ratu neprijatelje i zakonito je i dostojno pohvale", i da onima koji se u tome istaknu treba podizati spomenike i slaviti njihova dela. Videli smo zato ovaj svoj stav Atanasije Veliki nije potkrepio nijednim citatom iz Novog zaveta, nijednom Isusovom ili apostolskom reju, a jo manje nekim njihovim delom - jednostavno, za takvo miljenje u Novom zavetu nije mogao da pronae potporu. * Bio je to razlog da brojni teolozi angauju sve svoje duhovne snage u olakavanju jarma koji je Isus stavio na plea svojih sledbenika. Trudili su se da od izuzetaka naprave pravila i da u obilju novozavetnih rei koje su hriane pozivale na pokornost, trpljenje, ljubav, uzdranost, povlaenje pred silom, preputanje osvete Gospodu i mnogih drugih, mikroskopom pronau rei i izraze kao to su "ma", "rat", "poloiti ivot svoj", i pridodajui im znaenja po potrebi trenutka i monika dokau da je hrianin koji ubija u ratu hvale vredan. ** A da ljudi, posebno oni moni, na vladarskim tronovima, ne bi morali mnogo da rade na uzdizanju koje je od njih Hrist zahtevao, saoseajni teolozi su se trudili da spuste nebo, i tako omogue i onima duevno najniim da ga dotaknu. "Svako zna da t eolozi imaju javno pravo da nebo, tj. Sveto pismo, rasteu kao kou", kae Erazmo Roterdamski. Tako oni, po Erazmu, "iupaju odavde ili odande etiri ili pet rei, pa im ako treba obrnu smisao, samo da bi ih prilagodili svojoj koristi, iako ono to stoji ispred njih i iza njih nema uopte nikakve veze s predmetom, ili znai ak neto suprotno. Teolozi to ine s tako uspenom bestidnou da im pravnici esto na tome zavide."

*. "Jedan crkveni sabor, odolevi bukvalistikim, sektantskim tumaenjima tzv ne protivijenja zlu, doneo je 319. godine odluku, nasuprot lanim spiritualistima (donatisti i drugo), o osudi dezerterstva kao ina odbijanja, da se moe i fiziki suprotstavljati nasiljima nasilnika i nepravednika, to je, kasnije, postalo tradicija svete ortodoksije". (Pravoslavlje, 15. mart 1992). Kao to vidimo, samo est godina nakon Milanskog edikta Crkva je reagovala i odluila da hriani treba da rade ono to puna tri veka nisu radili-da ratuju ne sluei se samo Reju Boijom, nego i fiziki, sa ma em u ruci. Tek od tog trenutka, to je "postalo tradicija svete ortodoksije". ** Teolozi i crkveni oci davali su sve od sebe da i po drugim pitanjima popuste i olabave vrste Hristove uzde. "uli ste da je reeno: 'Ne ini preljube'. Aja vam kaem da svaki koji gleda enu s tim da je poeli, ve je uinio preljubu s njom u srcu svome:' (Mt. 5, 27 -28), govorio je Gospod. Za one sa slabijom voljom, imao je i savet kako da se spasu preljubnikog greha: "Ako te tvoje desno oko sablanjava, iskopaj ga i baci od sebe; jer ti je bolje da propadne jedan od tvojih udova i ne bude ce lo tvoje telo baeno u pakao. I ako te desna ruka tvoja sablanjava, otseci je i baci od sebe; jer ti je bolje da propadne jedan od tvojih udova i da ce lo tvoje telo ne ode u pakao" (Mt. 5, 29-30). Takoe, Isus je dozvoljavao da mu otpusti enu samo zbog njene preljube (Mt. 5, 31 -32). U pravoslavnoj crkvi, meutim, od ovakvih Hristovih zahteva dolo se do prava na tri, a pod odreenim okolnostima ak i etiri braka' Tako je kralj Milutin, uzmimo njega za primer, mogao svojoj pr:.odi da da oduka, da ponitava brakove i otputa ene. zavodi kalucrice, pa ak i da se oeni petogodinjom devojicom. ta je sveti srpski kralj radio dok nesretna Simonida nije postala polno zrela (posle 7 ili vie godina) Da li je i pored svoje sladostrasnike prirode potovao Boiji zatev da enidbu "dre svi u asti i postelja enidbena da bude ista" (Jevr. 13.4)"

Granice Crkve teku granicama drave

S ljudske take gledita, ove sofistike akrobacije teologa bile su sasvim razumij ive. Lako je bilo Erazmu da kroz usta Ludosti kae kako je rat "tako svi repa stvar da vie prilii divljim zverima nego ljudima, takvo bezumlje da pesnicizamiljaju da dolazi od furija, takva kuga da za sobom povlai optu pokvarenost obiaja, takva nepravda da ga mogu voditi samo najgori razbojnici i tako bezbona stvar da nema nieg zajednikog s Hristom i njegovim uenjem". Ali, ta je trebalo da ine crkveni oci, poput Atanasija Velikog, kada je car Konstantin odluio da legalizuje hrianstvo i da posle tri veka prekine patnje i proganjanja hriana? Zar je trebalo da mu zapovede isto ono to je Isus zapovedio apostolu Petru: "vrati svoj ma na njegovo mesto; jer svi koji se mae za ma - od maa e poginuti"? I da mu tako oduzmu mogunost ratovanja, osvajanja, irenja carstva i sticanja sve vee moi? Uostalom, odluka cara Konstantina da promeni odnos Rimske imperije prema hrianstvu bila je rezultat jedne njegove ratne pobede obeane kroz uveni san u kome se caru ukazao krst kao znamen vojnog trijumfa. Kakav stav je trebalo da zauzme Srpska crkva prema srednjovekovnoj srpskoj okupaciji grkih zemalja i nasilju nad pravoslavnom braom Grcima? Govorei da su srpski ratovi uvek bili odbrambeni, vladika Atanasije Jevti je cara Duana proglasio jedinim Srbinom koji je vodio napadake ratove, jer je, kako ree, "zaao u tue teritorije", tj. grke. Meutim, zahvaljujui upravo Duanovom "zalaenju u tue teritorije" Srbija je postala carevina, a samim tim i Srpska crkva - patrijarija. Da li je Srpska crkva sve srpske ratnike, pa i cara Duana, liavala pri ea zbog ubistava izvrenih u ovim "napadakim" i "nepravednim" ratovima, i da li je trebalo da se odrekne patrijarije zato to je steena nasiljem i osvajanjem onoga t o Srbima nije

pripadalo? Sva ova pitanja postala su teorijski suvina ve polovinom IV veka, tj. od nastanka 1. pravila Atanasija Velikog, a posebno nakon odravanja IV vaseljenskog sabora u Halkidonu, 451. godine, na kome je odlueno da granice Crkve tek u granicama drave. Kome bi medu srpskim episkopima moglo biti svejedno da li se jurisdikcija SPC protee na prostoru Beogradskog paaluka ili, pak, velikih sjedinjenih srpskih drava ije su stvaranje poetkom 1991. godine predloili Radovan Karadi i mitropolit Amfilohije? A drava se, toga su ljudi iz vrha SPC bili i te kako svesni, ne stvara i ne uveava smiljem i bosiljem nego nasiljem, tj. ognjem i maem. Moda ba zbog toga tokom 90-ih godina ni Sabor ni Sinod SPC nisu nijednom preporuili srpskim pravoslavnim svetenicima (bar ne javno) da ne daju priest onima koji su ratujui u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu poinili teke zloine, krade, silovanja. Ali su zato posavetovali svetenstvo da uskrati priest ginekolozima, akuerkama i, naravno, enama i devojkama koje se odlue na pobaaj. Koliko je Srpskoj pravoslavnoj crkvi bila vana veliina srpske drave, tj. prostora na kome se prostire vlast SPC, vidi se i iz one odluke (ve smo je pominjali) donete na redovnom zasedanju Sabora u maju 1996. godine. Po ovoj odluci: "Bez obzira na raspad versajske, odnosno Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije, jurisdikcija Srpske pravoslavne crkve i dalje se protee na sve pravoslavne na toj teritoriji." Dakle, im im je postalo jasno da njihove elje nee biti ostvarene orujem i da srpska drava, zahvaljujui svom duhovnom i svetovnom vodstvu, ne da nee biti velika, nego da pokazuje tendenciju ka daljem smanjivanju, episkopi SPC su odluili da, ako ve ne moe vlast srpske drave, bar vlast Srpske crkve bude na celoj teritoriji bive SFRJ.

Kada, koga, zato i kako treba da ubije pravoslavni Srbin

Bio je ovo pokuaj da pokaemo kakav je odnos pravoslavlja, a posebno kakav je bio odnos Srpske pravoslavne crkve u poslednjoj deceniji XX veka, prema nasilju, ubijanju i ratovanju. Videli smo da u SPC nije postojala potpuna saglasnost ni po ovom pitanju. Ipak, ogromna veina srpskih episkopa bili su pobornici onakvog shvatanja hrianstva i pravoslavlja kakvo je izrazio Atanasije Veliki u stavu da "ubivati u ratu neprijatelje i zakonito je i dostojno pohvale". Prihvatimo li ovo kao verodostojno tumaenje Hristovog uenja, ostaje za kraj da pokuamo pronai odgovore i na nekoliko krajnje praktinih pitanja. Naime, kada, koga, zato i kako je trebalo da ubijaju pravoslavni Srbi tokom rata u bivoj SFRJ, ada to po pravoslavnim kanonima i po miljenju episkopa SPC bude "zakonito i dostojno pohvale"? Dakle, prvo: KADA TREBA UBIJATI?

Odgovor na ovo pitanje je najlaki, jer nam ga je dao sam Atanasije Veliki, i g lasi - U RATU. "Rat" je ta arobna re koja je obezvredila zahtev i samog Vasilija Velikog da oni koji su ubijali u ratu budu lieni pri ea bar na tri godine. Ubistva poinjena u ratu nisu uzimana za greh ni svetenim licima kojima je, ponavljamo, po ka nonima pravoslavlja takvo neto izriito zabranjeno. I ne samo to, mnogi od svetenika ratnika proglaeni su i za svece. Pojedinci, kojima ubijanje ni od ranije nije bilo strano', zbog uea u ratu i borbe za "nacionalne interese" esto su od kriminalaca postajali nacionalni heroji. eljko Ranatovi Arkan je najbolji primer za to. U srpskoj tampi je dosta pisano o Arkanovoj kriminalnoj prolosti, njegovim oruanim pljakama po inostranstvu, bekstvima iz stranih zatvora, pa ak i ubijanju za raun jugoslovenske Slube dravne bezbednosti. Meutim, zbog njegovog angamana u ratu i oko rata na prostorima bive SFRJ, eljko Ranatovi je zadobio ast da on i njegovi momci na nekim skupovima odranim u Crnoj Gori budu lino obezbeenje mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija. Videli smo da se protiv Arkanove oruane pratnje nije bunio ni patrijarh Pavle. ak je i vladika Atanasije Jevti, koji je Arkana jednom prilikom zamolio da patrijarha "ostavi na miru", za njega rekao: "Znam ko je Arkan bio: ali on je sada junak i to treba da bude." KOGA TREBA UBIJATI? Svako stvorenje Boije treba potovati, svaku tvar od travke do zvezde, od komarca do heruvima (anela), govorio je otac Justin Popovi. Ili, kako ree patrijarh Pavle: "Za hrianina svako ubistvo oveka ovekom znai bratoubistvo." Naalost, ovakve rei bile su uglavnom opta mesta koja su mnoge zbunjivala i ostavljala u nedoumici. Potovati komarca!? Da li i dok ga gledamo kako nam pije krv i sladi se? I ta to znai da je svako ubistvo "bratoubistvo"? (Da li bi se vladika Artemije sloio sa ovakvim patrijarhovim miljenjem?) Postoje li najroenija i ona malo dalja braa? Po onome to smo od episkopa SPC sluali tokom 90-ih godina ini se da je upravo tako. U svom pismu lordu Karingtonu, patrijarh Pavle je jasno dao do znanja da su krajiki Srbi, "ti nai sunarodnici, iste vere i krvi", 1991. godine bili suoeni sa "kobnim izborom": ili da odu sa svojih vekovnih ognjita u Hrvatskoj, ili da se "orujem u ruci izbore za opstanak u istoj dravi sa matic om srpskog naroda". Patrijarh je i srpskoj dravi dao jasno do znanja ta mora da ini: da srpsku brau iz Hrvatske zatiti "svim legitimnim sredstvima, ukljuujui i oruanu samoodbranu srpskih ivota i svih srpskih krajina". Meutim, patrijarh Pavle i drugi episkopi SPC pominjali su oruje i oruanu samoodbranu jedino govorei o Franji Tumanu i hrvatskoj dravi i Aliji Izetbegoviu j bosanskoj dravi. Kada su u martu 1991. godine Slobodan Miloevi i srpska (jugoslovenska) drava izveli tenkove na svoje graane (vladika Atanasije Jevti je to nazvao "teror nad srpskom decom"), patrijarh je pozvao na mirno reavanje problema, ne pomenuvi nijednom da se neko prihvati oruja. Iako je Sabor SPC poruivao srpskom narodu da je Miloevieva vlast nastavak one p rethodne, komunistike, od koje je srpski narod "za pet decenija propatio vie nego za pet vekova pod Turcima", niko od ljudi iz vrha SPC, pa ak ni otri Atanasije Jevti, nije pozvao Srbijanee na oruje i oruanu samoodbranu. * Posle smene Miloevievog reima, na TV ekranima smo mogli videti kako se srbijanska policija iivljavala po beogradskim ulicama mlatei i ene, devojke, mlade ljude, i to tako to su po etvorica-petorica "oklopni ka" do besvcsti udarali po jednog golorukog oveka. (ta li se tek radilo po Hrvatskoj, BiH i Kosovu gde ovakvi i njima slini nisu bili izloeni

kamerama i gde su imali jo jedan dodatan motiv za iivljavanje - razliku u "veri i krvi" sa onima koje su satirali.) Iako je tokom deset vladarskih godina Slobodana Miloevia hiljade ljudi pobeglo iz Srbije, ba kao i iz delova Hrvatske i Bosne, traei bolji ivot pod "suncem tueg neba", patrijarh i drugi episkopi SPC nikada, nikada i nikada nisu uputili Srbima iz Srbije poziv da se prihvate oruja u samoodbrani od "upropast itelja srpskog naroda", kako je Miloevia nazivao vladika Artemije. Umesto toga savetovali su im da ne ine nita zbog ega bi se prolila bratska krv i kanula jedna deja suza. Tek kada je srpski narod odluio da vie ne slua ovakve savete ljudi iz vrha SPC, i onih koji su sebe nazivali narodnim voama, Slobodan Miloevi i njegov reim su uklonjeni. Zato su, dakle, patrijarh Pavle i drugi episkopi SPC hrvatskim, bosanskim i kosmetskim Srbima poruivali da se prihvate oruja i brane od Hrvata, Muslimana i iptara, a Srbima u Srbiji govorili da hrianski trpe, gledajui kako neki Srbi izvode tenkove na njih, kako ih policajci Srbi zverski premlauju, i kako pri svemu tome pojedini Srbi za vrlo kratko vreme stiu bogatstva kakva se pominju samo u bajkama?** Reenje ovog pitanja otklanja i nedoumicu (ukoliko je uopte i bilo) koga je, za jednog pravoslavnog Srbina, bilo "zakonito i dostojno pohvale" ubiti tokom svega onoga to se ueavalo u bivoj SFRJ 90-ih godina. Odgovor je jednostavan i moe sc izraziti u samo jednoj rei - NESRBE (tj. sve one koji nisu Srbi, ali prvenstveno Hrvate, Muslimane i iptare). Zbog takvog ponaanja srpskih episkopa neki su komentarisali da redosled rei u nazivu "Srpska pravoslavna crkva" u potpunosti odslikava red vrednosti koji vlada u SPC, tj. da je na prvom mestu srpstvo, * potom pravoslavlje, a tek na kraju, ukoliko za njega ostane neto mesta, hrianstvo (kao zajednika vera sa drugim, nepravoslavnim crkvama). ZATO TREBA UBIJATI? Svakako ne zbog linih interesa (bar formalno), da bismo spasi i svoj ivot, svoju imovinu. Kanoni pravoslavne crkve kanjavaju one koji ulaze u borbu sa razbojnicima da bi odbranili sebe, a podstiu i hvale one koji odlaze u rat. To je bio jedan od razloga zbog kojih velikodostojnici SPC nisu pozivali Srbe u Srbiji na oruanu pobunu protiv vladajueg reima, i pored svih patnji koje je narod preivljavao. Sukobi su mogli izazvati potrese u srpskoj dravi, a drava je za Srpsku pravoslavnu crkvu bila vanija od pojedinanih ljudskih sudbina, pa makar se one brojale i hiljadama. Zato su episkopi smirivali duhove u Srbiji, a u Hrvatskoj i Bosni pozivali na nastavak rata sve do ostvarenja njihovog sna o sjedinjenim srpskim dravama. Dakle, za spas sopstvenog ivota i imovine, pravoslavni kanoni ne preporuuju ubijanje, ak ga i kanjavaju, ali u borbi protiv "polumeseca, islamskog agresivnog" (Atanasije Jevti), "za krst asni i slobodu zlatnu", za "Veliku Srbiju" i za "spas krsta sa tri prsta" nesumnjivo je trebalo ubijati. INTERESI SRPSKE CRKVE, SRPSKE DRAVE I SRPSKOG NARODA (onakvi kakvim ih tumai SPC) bili su jedini razlozi zbog kojih je pravoslavni Srbin mogao "zakonito" da ubija i da pri tome ne strepi od Sudnjega dana. I na kraju, KAKO TREBA UBIJATI (RATOVATI)?

Odgovor na ovo pitanje, mada pomalo uopten, dali su episkopi SPC ve poetkom novembra 1991. godine, na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora. Oni su tom prilikom podsetili sve pravoslavne Srbe da "naa sveta Pravoslavna crkva doputa jedino odbrambeni i oslobodilaki rat kada je on, uprkos naem zalaganju za mir, i protiv nae volje nametnut, a apsolutno odbacuje svaki zavojevaki i nepravedan rat, pri emu se srpski vojnik, kojega treba da krase tradicionalno ojstvo i junatvo, mora boriti VITEKI i ASNO, ne kaljajui zloinima i nepravdom svoj i narodni obraz". Patrijarh Pavle je to objasnio neto preciznije: "Ni prema neprijatelju NE SMEMO POSTUPATI NEOVENO. Ako on bude uhva -en, bezduno ga MUITI i MASAKRIRATI, to ni po koju cenu. Pogotovu nedune ene, starce i decu. Onde gde se tako" ne postupa, tu nema ni oveka ni junaka. Tu je na delu zloinac koji junak nikada nije bio niti e biti. A zloinci i zloinstvo nikada ne mogu doneti dobro nikome, ni sebi, ni svome narodu, nego samo beskonanu sramotu i nesreu." Da li je rat koji su Srbi vodili protiv skoro svih u bivoj SFRJ, a potom protiv skoro svih u svetu, zaista bio "odbramben i oslobodilaki"? Da li se srpski vojnik borio "viteki i asno"? Da li je "bezduno muio i masakrirao" one koje bi uhvatio, ili se ponaao "humanije", tj. "obraivao" ih onoliko i onako kako su to radili srpski policajci demonstrantima i mitingaima po, gradovima Srbije? I konano, jesu li ljudi "bogate prolosti", koje su pojedini episkopi SPC proglaavali junacima, krstili njihove paravojne formacije i koristili ih kao svoje lino obezbeenje, mogli doneti Srbima i Srbiji ikakvog dobra? U odgovorima na ova pitanja verovatno se krije i tajna zato je srpski narod na dvehiljaditu godinjicu roenja Gospoda Isusa Hrista doiveo potpun neuspeh i imao "samo beskonanu sramotu i nesreu".

* Dodue, vladika Atanasije Jevti je molio Boga da Miloevi sam obavi taj posao: 'To je kukavica, ulizica, poltron zapadnih monika. Vuk Brankovi je diletant prema njemu. To je ovek nekarakteran, neduhovan, neotesan, opak, osion i samoubica. Daj, Boe, da izvri samubistvo da spasi ovaj narod. Proklet bio Slobodan Miloevi i ovoga i onoga sveta" (Reporter, 20. oktobar 1999). * * U posebnom seanju ostae prisustvo patrijarha Pavla na proslavi godinjice firme "Braa Kari". Tom prilikom Njegova Svetost je sedeo na poasnom mestu, a sa njegove leve i desne strane Mirjana Markovi i Slobodan Miloevi. Neko je, prisetivi se Hristovih rei da je lake "kamili da proe kroz iglene ui, nego da bogata ue u Carstvo Boije" (Mt. 19,24), ovu sliku prokomentarisao reima: "patrijarh Pavle meu kamilama".

* Stavljanje nacionalne ideje iznad jedinstva vere naziva se filetizam (od grke rei "file" to znai pleme). Na Pomesnom saboru u Carigradu 1872. godine ta pojava je osuena kao jeres.

Poroni vladika i svetenici materijalisti

Tokom ratnih 90-ih, episkopi SPC su uputili Bogu mnogo molitvi za opstanak Republike Srpske Krajine i Republike Srpske (onakve kakva je bila na poetku rata), ali su te molitve ostale neusliene. Izgovorili su i mnogo rei koje su se pre ili kasnije pokazale kao neistinite. Pokuali su da prikriju od svojih vernika mnotvo stranih injenica, a one su potom izlazile na svetlo dana u jo stranijem vidu. Menjali su sopstvene stavove od danas do sutra, zavisno od drutvenih i politikih okolnosti. ak su i sami priznavali da se "meusobno razlikuju u shvatanjima Crkve, njene uloge u srpskom narodu i njene misije u svetu", kao da su pripadnici razliitih vera. Na kraju je jedan od njih, vladika Artcmije, protestujui zbog lai i prikrivanja notornih injenica, rekao: "To vie niti se moe, niti treba kriti. Istina je vanija od svega." Meutim, nisu samo episkopske rei ostavljale utisak na pravoslavne vernike i srpsku javnost nego i njihova dela. U "Svetom knezu Lazaru", asopisu Rako prizrenskc eparhije koji izlazi s blagoslovom vladike Artemija, gospodin Miodrag M. Petrovi* je ukazao na veliki broj postupaka episkopa SPC, koji su "suta suprotnost onome to u Jevanelju i Zakono pravilu pie".Na primer, "izbor episkopa sve ee se vri po ugledu na ne retku praksu kod raspisivanja konkursa za radno mesto ili poloaj - unapred se zna ko e biti primljen. Na ovogodinjem zasedanju Svetog arhijerejskog sabora * * je to ovako sprovedeno: prvo je dogovoreno i utvreno ko e biti izabran, a potom je, na ve svreni in, usledio, i to zbrzano, 'priziv Svetoga Duha'." Ukazujui na to kako se u SPC biraju novi srpski episkopi, ali i koga biraju za episkope, gospodin Petrovi pita: "Da li bi sabor arhijereja iz vremena Svetog Save dozvolio da se za episkopa izabere nedozreo, u veri nedouen, nezdravom ekulenizmu naklonjen, porocima sklon kandidat (ast i od Boga slava dostojnima), samo zato to treba udovoljiti neijoj sujeti i pohlepi, ili zato to 'monici' vre pritisak. I da li bi uz svetog Savu opstao u Crkvi, ne kao episkop ve kao mirjanin, ovek na takav nain izabran, koji tim povodom ak i pir prireuje po hotelima? U Zakonopravilu se tako neto najstroe zabranjuje i kanjava, a nalae se da episkop prvi pomogne sirote, i da dva puta nedeljno (sredom i petkom) obilazi zatoene. Uostalom, na ijem li su znoju steene te tako i toliko potroene pare, i to u danima kad narod u nametnutom ratu masovno gine i gladuje?' * Ko, najzad, sme da poveri takvome brigu o spasenju dua?'' Na kraju, gospodin Petrovi je otkrio o kome se radi: ''Re je o Filaretu'' (vladici mileevskom).** ''Porocima skloni'' vladika Filaret jedan je od najzanimljivijih likova koji su partali javnom scenom Srbije u poslednjoj deceniji XX veka. ''Svetsku slavu'' je stekao ve 1991.godine zahvaljujui onoj poznatoj fotografiji na kojoj pozira ispred srpskog topa i oklopnog vozila drei mitraljez u ruci. Od poetka rata u Hrvatskoj posvetio se humanitarnom radu i postao najaktivniji lan Odbora za pomo izbeglicama, osnovanog pri Sinodu SPC. Iz hale VIII na Beogradskom sajmu, u koju se se slivale ogromne koliine robe, krenuli su brojni konvoji u organizaciji oca

Filareta. Mnogi su krenuli, ali su neki usput i skrenuli. Poznat je sluaj rendgen aparata, vrednom 250.000 dolara, koji je jedna Srpkinja iz Amerike poslala na ime patrijarha Pavla, zamolivi ga da on aparat dodeli nekoj zdravstvenoj ustanovi. Aparat je, meutim, jednostavno nestao. ''Od Njegove svetosti patrijarha Pavla ja sam zbog toga dobio prekor i nalog da ga pronaem kako znam i umem'', govorio je otac Filaret.'' Posle dugih potraga i "pogrenih tragova", aparat je naen u Vrginmostu, u garai tadanjeg predsednika optine! Otac Filaret je ostao upamen i po ueu u jednom od udarnih dnevnika RTS a, kada je gledaocima, drei u ruci deiju lobanju, ispriao da su Muslimani pred ivom majkom sekirom odsekli glavu njene devojice. Pokazao je i sekiru kojom je to uinjeno. Od Bogosava Marjanovia, novinara "Ilustrovane politike", saznali smo da ga je tadanji glavni urednik lista iste veeri nazvao i rekao mu da odmah sutra ujutro nae Filareta i da sa njim napravi intervju. Na molbu gospodina Marjanovia da obave razgovor, otac Filaret se prvo nekao, ali je kasnije ipak pristao. Dogovoreno je da se nau u Filaretovom stanu na Duanovcu. "Kad sam tamo u zakazano vreme stigao sa fotoreporterom, vrata mi je otvorio jedan kran mladi, kratko podian, u konoj vindjakni i rekao mi da je Filaret skoknuo nekim poslom i da e se odmah vratiti. Dok smo ga ekali, onaj mladi nam je objasnio da je on, navodno, student Bogoslovije u Beogradu i da je doao da neto Filaretu pomogne u kui. Nije mi liio na bogoslova", kae gospodin Marjanovi. Kada je otac Filaret stigao, poveo je gospodina Marjanovia i fotoreportera u drugu sobu, a mladia "bogoslova" je ostavio u trpezariji, ostavivi i vrata izmeu dve prostorije irom otvorena. "Filaret nam je ponovio onu priu, sada u jo jezivijem obliku. Na stolu je stajala i sekira kojom je, navodno, odseena glava devojici. Fotoreporter je, dok smo razgovarali, snimao i Filareta i sekiru. Na kraju smo zatraili da fotografiemo lobanju. Filaret nam je odgovorio: 'Ma ta e vam lobanja, evo dovoljno je - imate sekiru.' Sa uenjem smo mu objasnili da je ta fotografija kljuni dokaz i dokument njegove prie, da smo mi ilustrovani list i da bez te slike nema ni ubedljive prie. Opet je ponovio pomalo nervozno: 'Ne, ne moete slikati lobanju.' Pitali smo ga, opet sa uenjem, kako je to mogla da snimi televizija, a mi ne moemo. 'Televizija je neto drugo', rekao je i ustao od stola, dajui nam do znanja da je svaki dalji razgovor izlian." Godinu dana nakon ulaska u vrh Srpske pravoslavne crkve, vladika Filaret je postao i visoki politiki funkcioner. Imenovan je za zamenika saveznog ministra vera gospoe Leposave Milievi. * Iz Sinoda i sa Sabora SPC, koji su tako rado objanjavali ta je po crkvenim kanonima a ta nije kada su u pitanju, recimo, abortus, ili tzv. Crnogo rska pravoslavna crkva, o postupku vladike Filarcta nije stigla nikakva zvanina reakcija. Duhovni pastiri su utali, ostavljajui stado u nedoumici na koje sve politike funkcije moe biti birano srpsko pravoslavno svetenstvo. Da li je vladika Filaret prekrio kanone Pravoslavne crkve, ili sutra moemo oekivati da se on, ili bilo koje drugo sveteno lice, kandiduje i za predsednika Republike Srbije? Pred savezne parlamentarne i predsednike izbore odrane 24. septembra

2000. godine (koji su znaili kraj Slobodana Miloevia), vladika mileevski i zamenik saveznog ministra vera gospodin Filaret obratio se srpskom pravoslavnom stadu preko Televizije Politika ** da objasni svu ozbiljnost situacije i ukae da izmeu vie mogunosti koje mu se pruaju samo jedna vodi narod u sreu i boljitak. Vladika je sasvim jasno rekao koja je ta: "Kao to ovek nema rezervno srce, nema rezervne oi, ja nemam rezervnog predsednika svog, ja nemam rezervne vlade svoje, ni otadbine rezervne. I kao episkop mileevski, ne vidim sada drugu linost za predsednika Savezne Republike Jugoslavije osim Slobodana Miloevia." Svestan tekoa u kojima su sc nalazile Srbija i Jugoslavija (pored svih muka, i Jeto 2000. godine bilo je izuzetno suno), vladika Filaret je otkrio koji su razl ozi svemu tome. "Teko je. Znam ja kako na narod teko ivi, i u mojoj eparhiji, i svugdje. Imamo problem koji se desio ove godine. Boe mi oprosti to kaem! Bog se dragi na Srbe razljuti, velika nas sua zadesi. Da je nije bilo, narod bi preivio kao da se nita nije deavalo. Jel' kriv Slobodan za to? Ne molimo se Bogu. Bogu se molimo, svak svoj posao radimo. Crkva neka radi svoj posao, drava svoj posao, politiari svoj posao." Upozorivi Srbe da "uvijek onaj s brda vie vidi, nego onaj pod brdom", da kle, da on kao pastir bolje i dalje vidi od pripadnika stada, vladika Filaret je uputio dramatinu poruku: "I ja molim srpski narod - ovdje je zaista sad rije o tome 'oe li biti Srbije, ili nee biti Srbije i nek' vode rauna oglasanju svome. I drugo to ga molim, i preklinje na koljenima, kleim srpskom narodu, i zaklinjem ga grobom Svetog Save, to sam ja najnedostojniji u Srpskoj crkvi i najgreniji uvar groba Svetog Save - molim srpski narod da vodi rauna poslije izbora, ve oni predviaju ta e se sve u Srbiji desiti: znai, sve su ve reirali, ve su sve isplanirali. I zato, da Srbi ne dozvole nikakvu smutnju, nikakvu pometnju, da ne dozvole tragediju i nesreu. Dosta nam je bijede, belaja i nesree. Ojaajmo se." Sva preklinjanja i kleanja vladike Filareta bila su uzaludna. Za razliku od njega, velik broj Srba je pokazao da ima i rezervnog predsednika i rezervnu vladu. Srbe nije tronulo ak ni vladiino zaklinjanje grobom svetog Save. Izabrali su one koji su odmah i tako otvoreno krenuli u saradnju sa "reiserima i planerima" mnogih zala za Srbe, u ta su nas tokom devedesetih godina, osim vladike Filareta, neumorno ubeivali i mnogi drugi episkopi SPC. Ali, za razliku od vladike Filareta, ti mnogi drugi su znali da je dolo vreme za novo i drugaije pevanije. Zato je vladici Filaretu udarac stigao ak i od brae u Hristu. Patrijarh Pavle i Sveti arhijerejski sinod objavili su da sve to je vladika rekao u svom intervjuu jeste njegov lini stav, a ne stav Srpske pravoslavne crkve. Kada su na izborima pobedili "rezervni predsednik i rezervna vlada", vladika Filaret je morao i da se pokaje i izvini zbog rei podrke Slobodanu Miloeviu. Jedino mesto iz intervjua vladike Filareta oko kojeg se veina slagala jeste njegova samokritina tvrdnja da je upravo on "najnedostojniji u Srpskoj crkvi i najgreniji uvar groba svetog Save". Ali, dosta je bilo prie o vladici i ministru Filaretu. Vratimo se opet "Svetom knezu Lazaru", asopisu Rako-prizrenske eparhije, u kojem su mnogi srpski pravoslavni svetenici optueni zbog svog neskrivenog hedonizma i materijalizma. Za njih se kae da imaju malo vremena "za duhovne razgovore sa vernicima, a neumorni su

kada se povede re o politici, automobilu, stanovima, devizama...'? Mnogima od njih kao osnovno meri lo o tome koliko je ko vernik slue, naalost, rezanje slavskog kolaa i osveenje vodice, umesto da to bude prevashodno sveta tajna ispovesti i priea." Saznajemo i da je Miloevieva drava ponudila, a Srpska crkva prihvatila, mogunost da "svetena lica sa carinskim olakicama uvoze vozila iz inostranstva. Drava je time postigla odreeni cilj. Trebalo je da osiromaeni narod posmatra utrkivanje u kupovini luksuznih kola (neki i po dvoja), kojima se lako robu je i posveuje panja vea nego to se posveuje crkvenokanonskim obavezama. ta je Crkva sa tim postigla na duhovnom polju? Zabeleene pojedine krae tako kupljenih kola treba da nam slue za opomenu i nauk."
.* Struni saradnik u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i prirediva fototipskog izdanja "Zakonopravila ili Nomokanona Svetog Save", u literaturi poznatog kao "Krmija". ** U maju '99. godine. * Izbor je izvren na redovnom zasedanju Sabora u maju '99godine tokom NATO agresije na Jugoslaviju. ** U svojoj besedi, prilikom rukopoloenja vladike Filareta, patrijarh Pavle ga je upozorio: ''Ko episkopstvo eli, dobru slubu eli. Ali episkop treba da je bez mane' (1 Tim 3, 1 -2), da bude ugled u veri, u svemu to je sveto i estito. To je program ivota svakog hrianina, a pogotovu episkopa i svakog svetenika''. * Bivi ministar zdravlja Srbije i lanica Direkcije JUL-a ** Intervju sa vladikom Filaretom prikazan je na TV Politika 18. septembra 2000, a potom je i repriziran "na zahtev gledalaca". Sledeeg dana, 19. septembra, dakle pet dana pred i zbore, intervju je objavljen u listu Politika na celoj strani

Stado pastirima vie ne veruje

Rei i dela srpskog pravoslavnog svetenstva, kojih smo se nasluali i nagledali tokom 90-ih godina, nesumnjivo su ostavili traga na duama veine Srba, a posebno pravoslavnih vernika. Po miljenju Miodraga M. Petrovia, autora teksta "U raskoraku sa Svetim Savom", samo je mali deo verujuih mogao da postane "vri u veri", posmatrajui ponaanje svojih pravoslavnih pastira. Drugi, pak, kojih je mnogo, lako su se sablanjavali i hladili u veri. Trei, iji se broj za kratko vreme utrostruio u Srbiji, odlazili su "u starokalendarce po uzoru na Grke." etvrti su postajali "lak plen raznovrsnih sekti", a peti, koji su moda i najbrojniji, u slabostima crkvenih ljudi nalazili su "opravdanje za svoje slabosti i ravnodunost u veri".U svakom sluaju, nekadanji popularnost i ugled pojedinih episkopa Srpske pravoslavne crkve skoro da su sasvim nestali. Njihove neistinite rei, neusliene molitve, prikrivanje notorni h injenica, pogreni i za srpski narod pogubni saveti, i meusobne razmirice, sve je to dovelo do nepoverenja velikog broja vernika. Vladika Atanasije Jevti i mitropolit Amfilohije mogli su i lino da ga iskuse.

U januaru 1995. preduzimljivi otac Filaretje organizovao "Duhovnu akademiju posveenu brai u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini". Gost na ovoj akademiji bio je vladika Atanasije Jevti. Pomalo megalomanski, valjda mislei da je narod u Beogradu i Srbiji jo uvek zainteresovan za sudbinu svoje brae preko Drine, a da je popularnost vladike Atanasija na nivou iz 80-ih, otac Filaret je za mesto odravanja ovog skupa odredio halu I Beogradskog sajma. Meutim, u hali koja prima oko 20.000 ljudi, i koju je vladika Atanasije nekada moda i mo gao da napuni, okupilo se tek njih stotinjak. Povreen prazninom u ogromnom prostoru, otac Filaret nije mogao da outi: "Bruka i sramota. Gdje su ovde izbjeglice, gdje su Bosanci i Krajinici?" Vladika Atanasije, zadravi dostojanstven stav, poruio je Beograanima: "Dobro doli koliko da ste doli. U naoj slobodnoj zemlji Republici Srpskoj bilo bi deset puta vie ljudi. Bojim se, u Beogradu nesrenom, u Srbiji nesrenoj, vi ste postali slaboga duha, kratkoga daha. Postali su mnogi defetisti. Ljudski je uplaiti se, ali je ljudski i povratiti se." Tako je vladika Atanasije govorio Beograanima u januaru 1995. ne znajui da e za samo pola godine u "slobodnoj" Republici Srpskoj, a posebno Republici Srpskoj Krajini, nastati takva beanija i takav defetizam da je moda bilo bolje praviti skupove na tim prostorima u pokuaju da se ojaa duh prekodrinskih Srba. Po zavretku NATO bombardovanja, mitropolit Amfilohije je saznao od kosovskih Srba koliko je devalvirala i njegova re. Informacija o tome objavljena je u jednom saoptenju agencije "Pravoslavlje-Pres" od 26. juna 1999. godine. Evo ta se tu kae: "lue su tri sela kod Pei, Goradevac, Bijelo Polje i Vitomirica, u celokupnom sastavu pola ka Roaju i Crnoj Gori. Mitropolit Amfilohije je otiao u Vitomiri cu i predloio Srbima da ostanu u svome selu. Vitomiriani, koji su ranije kritikovali sve okolne Srbe koji se iseljavaju, ovaj put nisu hteli ni da sasluaju rei episkopa, nego su ostali u svojoj koloni spremnoj za polazak. Srba u manastiru Peka Patrijarija, koji su i poslednji preostali Srbi ove optine ekaju danas da im dou ve narueni autobus i kamion kako bi i oni poli na put ka Roaju." Dakle, nije se tu vie radilo o verovanju ili neverovanju. Srbi nisu imali elju ni da sasluaju svoga pastir a, mitropolita Amfilohija! Bez ikakvog znaaja za njih je bio i apel koji im je Sveti arhijerejski sabor poslao 1998. godine sa svog vanrednog zasedanja: "Ne naputajte svoje domove i ognjita iz bilo kojih razloga, jer samo na takav nain moemo ouvati i sebe i nae sveto Kosovo i Metohiju u Srbiji. Odlazak Sg svojih ognjita u ovom tekom momentu bio bi ravan izdaji najuzvienijih i venih ideala za koje su se borili i rtvovali sveti knez Lazar i nai slavni i sveti preci. Bog mira i ljubavi da bude sva gda sa svima vama!" I pored ovakvog zahteva, veina kosovskih Srba se odluila za ono to su srpski episkopi nazvali "izdajom najuzvienijih i venih ideala". Razlog je bio ljudski razumljiv, ali nimalo lazarevski, a glasio je: "Kosmet dajem, al' glavu ne dajem!"

U ta je sve duvao mitropolit Amfilohije

Postupci pojedinih episkopa SPC, posebno mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija Jevtia, bili su dobar primer kako elje i matanja mogu potpuno da odvoje od realnosti i izuzetno umne i obrazovane ljude. Iako su vaili za estoke antikomuniste, njih dvojica su poverovala da e svoje snove o Velikoj Srbiji ostvariti u saradnji sa Dobricom osiem, Antonijem Isakoviem, Vukom Drakoviem i njima slinim bivim komunistima. Iscrtavali su mape te Velike Srbije i ak se 80-ih godina nadali da je Slobodan Miloevi, takoe komunista (i to ne bivi), ovek koji ima elju da zajedno sa njima poradi na realizaciji takvog jednog projekta. Verovali su da je za njega, kao i za njih, ukidanje autonomije Kosova tek poetna stanica na putu dravnog ujedinjenja teritorija koje su oni smatrali srpskim. Jer, imalo je jo mnogo toga da se uzme za zajedniku dravu svih Srba - od Hrvatske, od Bosne i Hercegovine, od Makedonije. A onda, umesto Velike Srbije nastupila su velika razoaranja. Slobodan Miloevi je poeo da prihvata sve ponuene mirovne planove meunarodne zajednice i da na to prisiljava i predstavnike Srba u Hrvatskoj i BiH. U aprilu 1992. godine proglasio je Saveznu Republiku Jugoslaviju ("treu Jugoslaviju") i svima dao do znanja da nema nameru da se bori za pripajanje prekodrinskih prostora Srbiji. To je veinu srpskih episkopa, a posebno "tri A", razbesnelo. Napadali su ga, proglaavali izdajnikom srpskih nacionalnih interesa, opasnim, osionim, opakim... I na kraju, posle punih deset godina, doekali su ono to je mnogima ve poinjalo da izgleda nemogue - da i on bude smenjen sa vlasti. Smenu Slobodana Miloevia "tri A" su doiveli kao svoju veliku pobedu i pridavali su joj izuzetan znaaj. Zbog toga se kod mnogih neupuenih posmatraa stvarao utisak da je uklanjanje predsednika Miloevia bio prvi i najvaniji cilj ove trojice episkopa. Ali, nije bilo tako. Ideja koju su oni od samog poetka imali na umu bila je dravotvorna. Dakle, trebalo je raistiti sa Jugoslavijom, ili kako je to rekao vladika Atanasije Jevti: "U mutnu Maricu svaka Jugoslavija." Trebalo je "pod jedan dravni krov" dovesti sve teritorije koje su veinski naseljavali Srbi. "Tri A" su dobro znali da su za takav jedan poduhvat bili pot rebni oruje, novac i mediji na kojima e oni i njihovi istomiljenici sve to opravdavati, ak i sa hrianske take gledita, prikazujui narodu temeljito unitavanje Vukovara i hiljadudnevno davljenje Sarajeva kao odbranu ugroenog srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH. Jedini ovek u Srbiji koji je u to vreme imao kontrolu nad sva tri ova instrumenta, i bio u mogunosti da ih po potrebi angauje, bio je upravo Slobodan Miloevi. Znali su "tri A" i SO -ih godina da je Miloevi komunista, ali im znaaj ciljeva koje su eleli da ostvare nije doputao da izigravaju velike istunce. Dakle, Miloevi je tada trebalo da poslui kao sredstvo za postizanje njihovih ciljeva. Ali, uskoro se pokazalo da Slobodan Miloevi sebe ceni mnogo vie nego to su ga oni cenili, i pored svih pohvala koje su u to vreme upuivali na njegov raun. Nije mu ni na pamet padalo da on bude neije sredstvo, nego da ti drugi, ako je ikako mogue, postanu njegova sredstva. l, naravno, tu je dolo do prvih sukoba. Shvativi da od ostvarenja njihovih prvobitnih ciljeva nee biti nita, "tri A" su uklanjanje nekadanjeg sredstva (Slobodana Miloevia) pretvorili u svoj osnovni cilj.

Rad na ostvarenju tog cilja okupio je u Srbiji krajem 90-ih izuzetno veliku i arenoliku grupu ljudi. Bio je tu, na primer, glumac Branislav Lei, budui srbijanski ministar kulture, koji je, kao to ve rekosmo, tokom martovskih demonstracija 1991. dao panje vredan doprinos da se studentska pesnica obloi pliom i ublai silina njenog udarca. Bio je tu i Neboja ovi, jedan od funkcionera Socijalistike partije Srbije i blizak saradnik Slobodana Miloevia iz vremena kada su pod njegovim rukovodstvom injeni najvei zloini i prema srpskom, a jo vie prema drugim narodima bive SFRJ. Zatim, Duan Mihajlovi, predsednik Nove demokratije, stranke koja je u jednom trenutku Miloevieve slabosti predstavljala slamku spasa za njegov reim. Ali, bili su tu i Vesna Pei, Neboja Popov, Vojin Dimitrijevi, lanovi Graanskog saveza Srbije, koji su od samog poetka bili protiv Miloevieve diktature i politike saradnje sa njim, bez obzira na to o kakvim se tobonjim nacionalnim interesima radilo. l to je najvanije, od samog poetka su bili protiv ideje o "ujedinjenim srpskim zemljama" koja se mogla ostvariti samo "ognjem i maem" i zbog koje su srpski narod, a jo vie drugi narodi bive Jugoslavije, stradali tokom rata od 1991. do 1995. godine. Ujedinjenje ovako velikog broja ljudi oko jednog jedinog cilja - ruenja Slobodana Miloevia sa vlasti - dovelo je do toga da sc oni vremenom u javnosti ponu idejno izjednaavati. U istoj ekipi sada su se nalazili "tri A" i brojni episkopi SPC, koji nisu imali nita protiv hiljadu dana davljenja Sarajeva, i ljudi koji su to estoko osuivali tokom svih godina rata. Tako je bilo mogue da mitropolit Amfilohije poetkom 90-ih duva u ratnike trube (metaforino) zajedno sa Miloeviem i njegovim socijalistima, a da onda, krajem 90-ih, zajedno sa Vesnom Pei i drugim estokim protivnicima rata na prostoru bive SFRJ duva u pitaljku (postoji fotografija). Ipak, posle uklanjanja Miloevia sa vlasti, i zajednikog slavlja zbog postignutog cilja, bilo je neminovno da se privremeni saveznici ponovo raziu. Idejne razlike izmeu njih postojale su i dok su ruili Miloevia, pa su im i motivi delovanja bili razliiti. Jedni su to radili iz nezadovoljstva to je ovaj uopte krenuo u ostvarenje projekta zvanog Velika Srbija (takvih je, uzgred reeno, bilo veoma malo), a drugi zato to taj projekat, iji su oni bili idejni tvorci, Miloevi nije doveo do kraja, pa i po cenu najveih gubitaka i rtava. Kada je pao paravan zajednike borbe protiv Slobodana Miloevia, javnost je ponovo mogla da se pri set i ko je bio ko meu Srbima i za ta se zalagao tokom poslednjih petnaestak godina XX veka. U rukama "tri A" i veine episkopa SPC jo uvek su stajali transparenti na kojima je pisalo, mada pomalo izbledelim slovima "Velika Srbija". Ali, sada su pokuavali da uklone i sakriju te transparente kojima su nekada tako gordo, pa ak i oholo, mahali pred nosevima Slovenaca, Hrvata, Muslimana, iptara, a posebno onih Srba koji nisu odgovarali njihovoj definiciji pravog srpskog patriote. Kao da su hteli da izbegnu raspravu o moguoj svojoj krivici za voenje srpskog slovesnog stada putem nacionalnog neu speha i propasti. Bili su svesni da nijedna od njihovih teritorijalnih pretenzija nije ostvarena, nijedna molba upuena Bogu po tom pitanju nije usliena. Umesto Velike Srhije. koju je po njihovoj zamisli trebalo izgraditi "anlusom" dclova drugih republika bive SFRJ, na kraju se desilo upravo suprotno - dobili smo Srbiju manju i ou one koju smo nekada imali.

Srbi umorni od guslanja

Posle svih muka i patnji kroz koje su proli, i koje su i oni sami drugima priinili, izgleda da su se Srbi pomalo umorili od junaenja i "guslanja". Kao da su postali spremni da prihvate rei Laze Kostia: "Ne velim da valja razbiti gusle, samo, neka malo vise o klinu."* Prvi znaci umora kod pojedinaca su bili vidljivi jo poetkom 90 -ih godina. Ljubomir Simovi je ve tada rekao: "Treba rei 'i' svima onima koji nam danas, na kraju XX veka, nude militarizovano srpstvo, dravotvorno jedinstvo bajoneta i vojniki lem umesto glave, koji zanosom fanatika nude 'nebesku' Srbiju u kojoj nema nieg materijalnog. (...) Treba napustiti 'carstvo nebesko' kao politiki projekt zato to je ono najkrai put do iste patnje, samo drugo ime za zamisli i ideje kojima se die tvorci nebuloza, zvanini propagandisti i pisci nekrologa.", Umorni od takvih "tvoraca nebuloza", galamdija i njihovih pria o Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, o patriotizmu, rtvovanju, od kojih se nijedna nije ostvarila, Srbi (bar ovi iz matine republike) poeli su da pokazuju naglo hlaenje vrelih nacionalnih oseanja. Videlo se to dobro i iz rezultata saveznih i republikih parlamentarnih izbora s kraja 2000. godine, kada se ogromna veina graanstva Srbije opredelila za "izdajnike stranke koje finansiraju neprijateljska Evropa i Amerika". Ipak, jednoga dana, ako se baterije nacionalnog ushienja po novo napune, ako ponovo dou neki "zanimljivi" i "harizmatini" ljudi, poput vladike Atanasija Jevtia i mitropolita Amfilohija, i ponu sa priama o carstvu nebeskom i livadama koje pripadaju srpskom stadu i pastirima, bilo bi dobro radi zdravlja i ivota , i svog i svojih najbliih, odupreti se tom ushienju i ta zanimljiva deavanja posmatrati sa strane. Jer, svi ti koji su guslali o nebeskom carstvu ostali su na majci zemljici i iz ratnih deavanja izali ivi i zdravi. Meutim, hiljade drugih, obinih l judi, koji su se poveli za zvukom njihovih gusala, stradali su ne postigavi nita osim smrti, patnje i bola (i svoje i tue). U tim trenucima uvek bi se trebalo priseati onoga to je Dord Orvel rekao povodom panskog graanskog rata: "Jedna od najgroznijih erta rata je to to itava ratna propaganda, vika, lai i mrnja - sve to je uvek delo ljudi koji se ne bore." * Kod Srba gusle su nekada bile najpotovaniji predmet u kui posle ikone. "U Bosni i Hercegovini,
Crnoj Gori i junim krajevima Srbije, tvrdio je Vuk Karadi, njih je bilo skoro u svakoj kui; nekad 'teko je nai ovjeka da ne zna gudeti. a mnoge i ene i devojke znadu"'. (V. orovi. Istorija Srba).

1. Norman Cigar, Genocidc in Bosnia, 1995. 2 Borba. 24. mart 1993. 3 Dani. 12. april 1999. 4 Vreme. 2. decembar 1991. 5 Vreme. 10. maj 1993. 6 Knjievne novine, I. decembar 1988. 7 Srpska strana rata. priredio Neboja Popov. Beograd-Zrenjanin. 1996. (Ubudue skraeno-SSR). Drinka Gojkovi, Trauma bez katarze 8 SSR. Olivera Milosavljevi. Zloupotreba nauke 9 Politika, 23. mart 1991. 10 Pravoslavlje, 1. januara 2000. 11. NIN, br. 2544, 30. septembar 1999. 12 Logos, br. 1-2. 1995. 13 Borba, 14-15. mart 1992. 14 SSR. Radmila Radi. Crkva i 'srpsko pitanje' 15 Nikodim Mila. Pravila (kanones) pravoslavne crkve sa tumaenjima, Novi Sad 1895. 16 Reporter, 17. novembar 1999. 17 Duga. br. 1616, maj-jun 1995. 18 Vladeta Jeroti, Vera i nacija, Tersit, Beograd 1995. 19 Duga, 5-18. avgust 1989. 20 SSR, Olga Zirojevi, Kosovo u kolektivnom pamenju 21 SSR, Radmila Radi, Crkva i 'srpsko pitanje' 22 Glasnik, Slubeni list Srpske pravoslavne crkve (ubudue Glasnik SPC), jun 1990. 23 SSR, Radmila Radi, Crkva i 'srpsko pitanje' 24 Duga, 9-22. jun 1990. 25 Glasnik SPC, decembar 1990. 26 Isto 27 Isto 28 Isto 29 Isto 30 Borba, 14-15. mart 1992. 31 Danas-Vikend, 14. april 2000. 32 Borba. 14-15. mart '92. 33 SSR, Olivera Milosavljevi. Zloupotreba autoriteta nauke 34 Pobjeda. 10. jul 2000. 35 SSR. Olivera Milosavljevi. Zloupotreba nauke' 36 Glasnik Spc. jun 1990. 37 Atanasije Jevti. Velikomueniki -Jasenovac posle Jasenovca. Hrianska misao. Beograd-Valjevo 1995. 38 Duga, br. 439, 1990. god.

39 Glasnik Spc. jun 1991. 40 Sveti knez Lazar, 2 (26)/1999. 41 Isto 42 Isto 43 Glas crkve, 2/1987. 44 Glas crkve. 3/1993. 45 Glas crkve. 3/1991. 46 Glas crkve, 2/1991. 47 Glas crkve. 3/1991. 48 Laza Kosti. Knjiga o Zmaju, Prosveta. Beograd, 1984. 49 SSR, Radmila Raki, Crkva i 'srpsko pitanje' 50 Isto 51 Sveti knez Lazar. 2 (26)/1999. 52 Govori srpskom narodu kroz tamniki prozor 53 Borba. 14-15. mari 1992. 54 Protosinel Artemije, Novi Zlatoust, Beograd, 1986. 55 Govori srpskom narodu... 56 Ljubica Stefan, Od bajke do holokausta, Zagreb, 1993. (Prema svedoenju Tiosava Velimirovia, neaka vladike Nikolaja) 57 Vladika Nikolaj Velimirovi, Nacionalizam Svetog Save i Srpski narod kao Teodul, Ihtus-Hrianska knjiga, Beograd 2001. 58 Sveti knez Lazar, 2 (26)/1999. 59 Teodor Musiol, Dachau 1939-1945, Katowiche, 1968. 60 Philip J. Cohen, Midstream: A Monthly Jewish Review. Nov. 1992. Vol. XXXVIII No. 8. 61 Glasnik SPC br. 7.19-15. 62 Atanasije Jevti. Jasenovac posle Jasenovca 63 Politika. 8. Jul 1991. 64. Glasnik SPC avgust 1991. 65 Isto 66 Isto 67 Isto 68 Poslednji dani SFRJ. Izvodi iz dnevnika. Politika. Beograd 1995. 69 Isto 70 Isto 71. SSR. Olivera Milosavljevi. Zloupotreba nauke 72 Josip Jurevi. Srbijanska oruana agresija na Hrvatsku 1990.-1995. u: Jugoistona Europa 1918.-1995. Zagreb. 1995. 73. Vojislav eelj. Srpski brani par

auesku. Beograd 1995. 74 SSR. Sreten Vujovi. Nelagoda od grada 75 Isto 76 SSR.Olivera Milosavljevi. Zloupotreba autoriteta nauke 77 Isto 78 Isto 79 NIN.1. novembar 1991. 80 Isto 81 Isto 82 Pravoslavlje, 1-15. apri11999. 83 Vladimir orovi. Istorija Srba, Zograf, Ni 2000. 84 Protojerej dr Radoslav M. Gruji. Pravoslavna srpska crkva, Evro Beograd-Kaleni Kragujevac 1995., Beograd, tree izdanje (reprint). Izdavaka knjiarnica Gece Kona, 1921. 85 Pravoslavlje 1 - 15. april 1999. 86 Isto 87 Isto 88 Isto 89 Glasnik SPC, oktobar 1994. 90. SSR. Radmila Raki. Crkva i 'srpsko pitanje 91. Dubravka Stojanovi Traumatini krug srpske opozicije 92 Isto 93. Isto 94.Isto 95. Logos br. 1-2. 1995. 96. SSR. Olivera Milosavljevi. Zloupotreha autoriteta nauke 97 Pravoslavlje. 1. januar 1992. 98 NIN. 9. oktobar 1992. 99 Borba, 5. maj 1992. 100 NIN. 9. oktobar 1992. 101 Vreme.1. maj 1995. 102 Pravoslavlje, 1. januar 1995. 103 Isto 104 Borba. 14-15. mart 1992. 105 Isto 106 Isto 107 Borba. 8. avgust 1992. 108 Glasnik SPC, novembar 1991. 109 Isto 110 Duga. 8 - 23. novembar 1991. 111. NI N. 25. decembar 1992. 112 NIN. 14. decembar 1990. 113 NIN, 18. decembar 1992. 114 SSR. Vojin Dimitrijevi. Jugoslovenska kriza i meunarodna zajednica 115 NIN, 18. decembar 1992.

116 Isto 117 NIN, 8. januar 1993. 118 Politika, 9. januar 1992. 119 Borba, 13. januar 1992. 120 Borba. 3. jul 1992. 121 SSR. Radmila Raki, Crkva i 'srpsko pitanje' 122 Glasnik SPC, januar 1992. 123 Isto 124 Isto 125 Glasnik SPC. januar 1996. 126 Radikalizacija drutva U Srbiji. Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji. 1997. 127 Isto 128 Isto 129 Politika. 26. jul 1991. 130. Isto 131. Politika. 30. mart1992. 132 SSR. Radmila Raki. Crkva i 'srpsko pitanjc' 133 Pravoslavlje, 15. mart1992. 134. Borba. 14-15. mart 1992. 135 Isto 136 Isto 137 Isto 138 Isto 1 39 Isto 140 Isto 141 Isto 142 Isto 143 NIN. 20. mart1992. 144 Isto 145 Isto 146 Borba. 16. mart 1992. 147 NIN. 20. mart 1992. 148 SSR, Drinka Gojkovi. Trauma bez katarze 149 Glasnik SPC, decembar 1992. 150 NIN. 9. oktobar 1992. 151 Glasnik SPC, avgust 1992. 152 A1eksandar Ravli, Ruenje crkava i damija. progoni vjerskih slubenika. u: Genocidom do istrebljenja-srpski zloini, Zagreb 1995. 153 Glasnik SPC, jun 1992. 154 Isto 155 Isto 156 Isto 157 SSR. Radmila Raki, Crkva i 'srpsko pitanje' 158 Logos. br. 1-2. 1995. 159 Isto 160 Isto 161 Borba. 30. april 1993.

162 Profil. 10. oktobar 1998. 163 SSR. Sreten Vujovi. Nelagoda od grada 164. Isto 165 Glasnik Spc. avgust 1992. 166 Isto 167 SSR. Radmila Raki. Crkva i 'srpsko pitanje' 168 Isto 169 Isto 170 Isto 171 Glasnik Spc. oktobar 1994. 172 Pravoslavlje. 1-15. septembar.1994. 173 Isto 174 Glasnik SPC, oktobar 1994. 175 Glasnik SPC, jun 1996. 176 Glasnik SPC, oktobar 1994. 177 Borba, 14-15. mart 1992. 178 Borba. 12. avgust 1994. 179 NIN. 12. februar 1993. 180 NIN. 12. mart 1993. 181 Isto 182 Isto 183 Politika. 23. jun 1994. 184 NIN. 30. jul 1993. 185 Vreme, 20. februar 1995. 186 NIN. 6. avgust 1993. 187 NIN. 30. jul 1993. 188 Isto 189 Isto 190 Isto 191 Glas crkve, br. 4, 1998. 192 Knjievne novine, 18. mari 1989. 193 SSR, Dubravka Stojanovi. . Traumatini krug srpske opozicije 194 Dr Slobodan Ini, Tri politika portreta, u: Radikalizacija drutva u Srbiji 195 Srpska re. 10. maj 1993. 196 Glasnik SPC. .jul 1991. 197 Isto 198 Borba. 21. maj 1<)94. 1991sl0 200 Isto 201 Isto 202 Isto 203 Pravoslavlje.pres. Informativna sluba Spc. 26. jun '99. 204 Sloboda. list Srpske narodne odbrane za Ameriku. 10. decembar 1999. 205 Nikodim Mila. Pravila (kanones) pravoslavne crkve sa tumaenjima 206 Isto 207 Free B92. U etiri oka sa Bojanom Leki. 26. februar 2000. 208 Srpski pogledi. 1. januar - l. februar 2000. 209 Patrijarh srpski Pavle, ivot po Jevanelju, Ars Libri, Beograd 1998.

210 Nezavisna svetlost. 11.- 18 decembar 1999. 211. Isto 212 Isto. 213 Isto 214 Logos, br. 1. - 2, 1995. 215 Pravoslavlje, 15. januar 1995. 216 Duga, 10 - 23. april, 1999. 217 Pravo.slavlje, 1. jul 1999. 218 Glasnik SPC, avgust 1999. 219 Pravoslavlje. 15. oktobar 1999. 220 Isto 221 NIN, 4. novembar 1999. 222 Isto 223 Isto. 224 Reporter, 17. novembar 1999. 225 NIN, 17. februar 1995. 226 Logos, br. 1 - 2, J995. 227 Reporter, 20. oktobar 1999. 228 NIN, 6. avgust 1993. 229 Duga, 27. maj-9. jun 1995. 230 Vladimir orovi. Istorija Jugoslavije. Beograd. fototipsko. izdanje iz 1989. prvo izdanje 1933. 231 Isto 232 Isto 233 Logos, br. 1-4. 1994. 234. V. orovi. Istorija Srba 235 Isto 236 Isto 237 Isto 238 Isto 239 Isto 240 Isto 241 Kazimir Milevoj. Viteki kralj Aleksandar I Ujedinitelj. Beograd 1935. 242 Sava. episkop umadijski, Srpski jerarsi (o.d IX do XX veka). 1996. 243 R. M. Gruji, Pravoslavna srpska crkva 244 Sava umadijski, Srpski jerarsi 245 Isto 246 Isto. 247 Isto 248 R. M. Gruji, Pravo.slavna srpska crkva 249 Isto, Pogovor i kratak pregled potonjih dogaaja, Dr Sava Vukovi 250 SSR, Olga Zirojevi, Kosovo u kolektivnom pamenju 251 oko Slijepevi, Istorija Srpske pravoslavne crkve, trea knjiga, Beograd 1991. 252 Free B92, U etiri oka sa Bojanom Leki, 26. februar 2000. 253 Reporter, 25. avgust 1999. 254 Borba. 8. decembar 1992. 255 NIN, 30. septembar 1999. 256 Pravoslavlje.1. januar 1999. 257 Glasnik SPC, novembar 1994. 258 Glasnik SPC, jun 1998. 259 Pravoslavlje, 1. jul 1998.

260 Atanasije Jevti, Jasenovac posle Jasenovca 261 Glasnik SPC. novembar 1991. 262 Atanasije Jevti, Jasenovac posle Jasenovca 263 Politika ekspres, 4, februar 1991. 264 Sveti knez Lazar, br. 2 (26), 1999. 265 Nikodim Mila, Pravila (kanones) pravoslavne crkve sa tumaenjima 266 Isto 267 Erazmo Roterdamski. Pohvala ludosti. Rad. Beograd 1980. 268 V. orovi. Istorija Srba 269 Slobodan Mileusni. Sveti Srbi. Prometej. Novi Sad. 2000. 270 V. orovi. Istorija Srha 271 R. M. Gruji. Pravoslavna srpska crkva 272 V. orovi. Istorija Srba 273 Isto 274 Isto 275 Isto 276 Isto 277 Isto 278 Isto 279 Pravoslavlje, 1. decembar 1991. 280 NIN, 20. mart 1992. 281 Pravoslavlje, 15. januar 1980. 2 82 Logos, br. 1-4, 1994. 283 V. orovi, Istorija Srba 284 Politika, 2. decembar 1994. 285 R. M. Gruji, Pravoslavna srpska crkva 286 Atanasije Jevti, Najgori od svih moguih ratova, u: Jagnje Boije i Zvijer iz bezdana, Svetigora, Cetinje 1996. 287 Pravoslavlje. 1. decembar 1991. 288 Logos. br. 1-2. 1995. 289 Erazmo Roterdamski. Pohvala ludosti 290 NIN, 17. februar 1995. 291 Danas. 29. april-2. maj 2000. 292 Logos, 1- 2, 1995. Iz teksta D. Kalaji3 'Pacifizam' protiv hrianstva 293 Isto 294 Isto 295 Isto 296 Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti 297 Politika. 6. maj 1992. 298 Pravoslavlje. I. decembar 1991. 299 Sveti knez Lazar, br. 2 (26). 1999. U raskoraku sa Svetim Savom. 300 Isto 301 Politika, 7. februar 1994. 302 Ilustrovana politika, 20. mart 2001. 303 Politika, 19. septembar 2000. 304 Isto 305 Isto 306 Sveti knez Lazar, br. 2 (26),1999. 307 Isto

308 Vreme, 30. januar 1995. 309 Glasnik SPC, decembar 1998. 310 SSR, Dubravka Stojanovi, Traumatini krug srpske opozieije 311 SSR, Sreten Vujovi, Nelagoda od grada

Jastrebovi i golubovi u Srpskoj crkvi

lako je iz primera Stefana Nemanje i kneza Lazara trebalo svima da bude jasno kako se drava (kao i sve drugo) teko i sporo gradi, a lako i brzo razgrauje, i u Srpskoj crkvi, meu duhovnim voama, postojali su zastupnici dve struje oni koji su bili za saradnju sa Carigradom ("protiv koga ne moe, pridrui mu se") i oni koji su zagovarali oruanu pobunu protiv monog Turskog carstva. Srpska patrijarija, koja je proglaena 1346. godine, padom Srpske despotovine (1459) prestala je da postoji i potinjena je Ohridskoj arhiepiskopiji. Zahvaljujui jednom Srbinu islamske veroispovesti koji je doao do najvieg poloaja u Otomanskom carstvu, velikom veziru Mehmed-pai Sokoloviu, Srpska patrijarija je ponovo priznata 1557. godine. Na patrijarijski pres to Srpske crkve postavljen .je Makarije Sokolovi, brat Mehmed pae. Po miljenju vladike Save umadijskog, iznetom u njegovoj knjizi "Srpski jerarsi", bio je to najvei dogaaj za srpski narod u vreme turske vladavine, jer je zahvaljujui patrijarhu Makariju na ogromnom prostoru ostvareno duhovno jedinstvo srpskog naroda.N1 Radoslav Gruji o tom periodu kae: "Posle obnovljenja Peske Patrijarije propojali su opet mnogi stari zapusteli manastiri nai. A patrijarh Makarije dobio je od sultana doputenje ne samo da pop ravlja oronule i razorene crkve i manastire, nego i nove da podie."z" Turci, koji su bili za mir, dozvoljavali su pekim patrijarsima da lino sakupljaju materijalna sredstva za izmirenje obaveza prema turskoj blagajni. Zahvaljujui ovim velikim povlasticama, patrijarh Makarije je smatran "etnarhom srpskog naroda", a savremenicj su ga nazivali "patrijarhom cele srpske zemlje i pomorskih i severnih krajeva i ostalih". lako su se od obnove Peke patrijarije i Srpska crkva i srpski narod u znatnoj meri sredili i duhovno preobrazili, makarijevska politika oslanjanja na Tursku nije bila popularna. Takoe, uprkos injenici da je Turska krajem XVI veka bila u punom zamahu i napredovanju, srpske voe su odluile da protiv Turaka pokrenu borbu veih razmera. U to vreme, 1592. godine, na patrijarijski presto Srpske crkve doao je Jovan KantuI koji je zapoeo svoj intenzivan rad na crkvenom, ali i na politikom planu. Poetne korake novog patrijarha vladika Sava umadijski je opisao kao dobre, ali je uskoro dolo do patrijarhovog naputanja makarijevske politike i aktivnog uea u borbama za "osloboenje balkanskih naroda od Turaka". Ustanak protiv Turaka meu prvima su podigli Srbi iz Banata (1594), koje je predvodio njihov vladika Teodor (Nestorovi), episkop vraki, i koji su nosili barjake sa likom svetoga Save. Posle prvih uspeha, brojnija turska vojska je savladala otpor Srba, tako da je vladika Teodor sa delom naroda prebegao u Erdelj. Rezultati celog ovog podu hvata bili su sledei: vladika Teodor je na prevaru uhvaen i posle dugog muenja i poniavanja iv je odran "na meh"; patrijarh Jovan je 14. oktobra 1613. godine obeen u

Carigradu i sahranjen kod Jeni-kapije; a Sinan-paa, shvatajui znaaj svetoga Save za srpski narod, preneo je njegove moti iz Mileeva i demonstrativno ih spalio na Vraaru, na mestu gde se danas nalazi hram Sv. Save. Posle ratobornog patrijarha Jovana Kantula na presto Srpske crkve doao je Pajsije I (Janjevac) koji je patrijarhovao od 1614. do 1647. godine. Za vreme njegove dugogodinje uprave uinjeno je mnogo na obnovi hramova. Za razliku od svog prethodnika, on se odrekao oslobodilakih akcija protiv Turaka i od druge decenije XVII veka poeo je da deluje u duhu makarijevskih vremena. Radilo se na jaanju Crkve, obnavljanju onoga to je zanemareno i upropaeno tokom vladavine patrijarha Jovana i, naravno, na poboljanju poremeenih odnosa sa Turskom. U tome je stari patrijarh gotovo potpuno uspeo i njegova vladavina pekom patrijarijom bila je doba sreenih crkvenih prilika, usklaenih odnosa sa turskom vlau, dok je pozna srpska umetnost u srednjevekovnim tradicijama doivela tada svoj drugi i poslednji procvat". Patrijarh Pajsije je sredio i finansijske prilike Peke patrijarije. U toku njegovog patrijarhovanja obnovljeno je mnogo hramova i ivopisa i u drugim eparhijama, jer su mnogi sledili njegov primer." Jedno od najveih stradanja u svojoj istoriji srpski narod je doiveo u vreme vladavine patrijarha Arsenija III arnojevia. Ovaj crkveni poglavar "od Cetinja rodenijem", kako je sam za sebe govorio, bio je izuzeto politiki angaovan. Poto ni on nije bio sklon makarijevskoj politici i saradnji sa Carigradom, * Turci mu nisu verovali, pa je 1689. godine, naavi se dva puta u opasnosti da izgubi glavu, iz Pei pobegao u Niki. Bila je to njegova lina priprema za ono to e se ve sledee godine dogoditi cclom srpskom narodu. Kada su Austrijanci uspeli da 1689. od Turaka preuzmu Prizren, Skoplje i Pe, zatraili su od pobeglog patrijarha da se vrati, "jer e inae mesto njegovo s drugim popunjeno biti'',2-'" Pred takvom pretnjom patrijarh Arsenije arnojevi se vratio. Meutim, Turci su ubrzo povratili snagu i krenuli u kontraofanzivu protiv Austrijanaca. Znajui ta ih eka od nadolazeih Turaka, Srbi, koji su u ovom ratu vojno pomagali Austrijance, krenuli su 1690.godine u Veliku seobu ka Ugarskoj. Ispred desetine hiljada porodica predvoenih patrijarhom Arsenijem arnojeviem uli su u ravaniki kalueri nosei ivot sa motima kneza Lazara. Od tog vremena broj srpskog stanovnitva na Kosmetu drastino se smanjio, a poveao se broj Albanaca koji su nadirali zajedno sa turskom vojskom i zauzimali naputene srpske posede.

ak je i pretio i izoptenjem iz Crkve svakom onom koji bi bio u vezama sa Turcima' ' (V. orovi, Istorija Srba).

Kada episkopi zaguslaju

Ove lekcije iz istorije kao da nikome nita nisu znaile. Tako su se i 27. marta 1941. na beogradskim ulicama pojavile hiljade demonstranata uzvikujui i nosei parole "Bolje rat nego pakt", "Bolje grob nego rob". Jedna grupa oficira jugoslovenske armije, predvoena generalom Duanom Simoviem, izvrila je vojni pu. Otvarajui vanredno zasedanje Sabora sazvano zbog pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, patrijarh Gavrilo je rekao: "Neka je slava Bogu, zahvaljujui tome da je prole noi izvren pu i situacija je mnogo jasnija. Na poloaj je mnogo laki. Sino mi je jedan od kraljevskih namesnika rekao da emo mi biti krivi ako narod bude ustao i nastali nemiri, i da e posledica toga biti ulazak Nemaca u nau zemlju. Noanji akt spasao je ast naeg naroda i drave, pa zbog toga i mi moemo samo blagosloviti ovo delo." Patrijarh Gavrilo se obratio Srbima preko beogradskog radija objasnivi zato je Srpska pravoslavna crkva podrala demonstracije i vojni pu: "PrivoIeli smo se opet Carstvu nebeskom, to jest carstvu Boije istine i pravde, narodne sloge i slobode. To je veni ideal, noen u srcima svih Srba i Srpkinja, uvan i razgorevan u svetilitima naih pravoslavnih zadubina." I ovo "privoljenje Carstvu nebeskom" srpski narod i Srpsku crkvu skupo je kotalo. estog aprila 1941. godine, u pet as ova i petnaest minuta izjutra, Beograd je napalo 450 nemakih bombardera, praenih lovcima, napravivi velike materijalne tete i ljudske rtve. Nedelju dana kasnije, 14. aprila, kralj Petar II i Vlada su emigrirali. Sa aerodroma u Nikiu odleteli su za Grku, a odatle za Egipat, Palestinu, Sudan, Lagos... Posle samo 12 dana otpora, jugoslovenska vojska je poloila oruje pred naletom nemakih jedinica. Nakon toga Srbi su u Beogradu formirali kvislinku vlast ije su poslunost i lojalnost nemakom okupa toru bile za primer svima drugima u Evropi. I na kraju, opredeljenje za Carstvo nebesko od 27. marta 1941. rezultiralo je petodecenijskom vladavinom komunist a, ba kao to je ono od Vidovdana 1389. za rezultat imalo petovekovnu vladavinu Turaka. oko Slijepevi, pisac poznate "Istorije Srpske pravoslavne crkve", i dobitnik ordena Svetog Save Istepena zbog svog "velikog rada za dobro SPC", ovako je okarakterisao ponaanje patrijarha Gavrila i Svetog arhijerejskog sabora u tim odluujuim trenucima: "Koreni tragedije i Srpske pravoslavne crkve i srpskoga naroda u Drugom svetskom ratu i posle njega sadrani su, znatnim delom, i u ideoloko-politikoj nepripremljenosti i u jednostranom procenjivanju i unutranjopolitike i meunarodne situacije u kojoj se nalazio na narod pre formalnog otpoinjanja Drugog svetskog rata. Jednostrano, sasvim proizvoljno i znatnim cielom guslarsko opredeljenje Crkve za ideje i nejas ne ciljeve pua od 27. marta 1941. godine, bilo je jedan od uzroka bezobzirnosti okupatora i prema SPC i prema srpskom narodu." "Previalo se", kae dalje oko Slijepevi, "i stalno se previa, da srpski narod sa svim tim nije imao nikakve veze. Zaveden, a znatnim delom i planski varan, i od puista i od tadanjeg vodstva SPC, srpski narod je morao da plaa greke koje nisu bile njegove." Za stare Latine ponavljanje je bilo majka znanja. Za voe srpskog naroda, i svetovne i duhovne, ponavljanja vrlo jasnih istorijskih lekcija kao da nikada nije bilo dosta. Zato se postavlja pitanje da li je ova kritika oka Slijepevia primenjiva i na

ponaanje velikodostojnika SPC 50 godina kasnije, tj. tokom ratnih sukoba na prostoru bive SFRJ. Da li su Srbi opet plaali greke svojih duhovnih pastira koji su line elje i stavove prema ratu predstavljali kao svesrpske? I da li srpski narod sa svim tim opet nije imao nikakve veze, nego je bio "zaveden, a znatnim delom i planski varan" od vodstva Srpske pravoslavne crkve, da bi kasnije "morao da plaa greke koje nisu bile njegove"? Za razliku od oka Slijepevia, mitropolit Amfilohije, na primer, smatrao je da su Sveti sabor i Sinod SPC dobro shvatili vitalne interese srpskog naroda i da "nijesu izali iz okvira svoga priziva... za vrijeme patrijarha Gavrila, za vrijeme 27. marta...". Ali, ta su bili "vitalni interesi" srpskog naroda u tim trenucima? Zar to da Beograd bude bombardovan, da trula jugoslovenska vojska izgubi rat za 12 dana i da nakon Drugog svetskog rata u Srbiji i Jugoslaviji zavlada komunizam? Postavljalo se pitanje i da li bi, moda, u marionetskoj dravi kakva je bila Nezavisna Drava Hrvatska, Nemci spreiti ili bar ublaili ustaki genocid nad srpskim ivljem da nije bilo 27. marta i pobune protiv pristupanja Trojnom paktu, koju je SPC jednoduno podrala. Ili je jedini "vitalni interes" Srba bio, kako to ree patrijarh Gavrilo, spasavanje "asti naeg naroda i drave"? Nekoliko decenija kasnije, suoeni sa pretnjom NATO agresije na Jugoslaviju, episkopi Srpske pravoslavne crkve su govorili poput patrijarha Gavrila. Opet je bila vana ast naroda i drave, zarad koje je trebalo ui u sukob iz kojeg se moglo izai samo poraen. U jednom intervjuu objavljenom u listu "Duga" (od 10. do 23. aprila 1999. godine), u vreme trajanja NATO agresije, patrijarh Pavle je ovako govorio: "Jasno je da drugog puta nije bilo. Tako je sada i nama nametnut rat. Zato je taj na rat pravedan jer je odbrambeni. Ne napadaki ni osvajaki. Isus kae: 'Nema vee ljubavi od te da neko poloi ivot svoj za blinjeg svog.' Onaj ko ide u odbrambeni rat za svoje ima Boju blagodat. Za nas, koji branimo svoje, i ne pomiljamo na tue, ovaj rat je odbrambeni, pa je zato i od Boga blagosloven." I pored Boije blagodati, posle 78 dana ratovanja potpisana je predaja. Patrijarh Pavle, koji je u aprilu 1999. govorio da "drugog puta nije bilo" i da je i ovaj rat Srbima bio "nametnut", u jednom drugom intervjuu, po okonanju NATO agresije, dao je objanjenje kako je trebalo da postupi Slobodan Miloevi: "NATO se pripremao za kopnenu invaziju i tada se trebalo pripremiti. Svaki odbrambeni rat opravdan je. Hristos je rekao da je najvea ljubav umre ti za drugoga. Meutim, predsednika Miloevia velika je greka to nije razmislio kada je NATO izjavio da nee izvriti kopneni napad, nego e to uiniti bombardova.njem. Morao je da dobro razmotri, kao onaj car sa deset hiljada vojnika koga e napasti dvadeset hiljada vojnika, da li e se moi izai na kraj sa 17 najmonijih zemalja u svetu hez ijednog saveznika i uiniti pre ovako stranog bombardovanja ono to je morao uiniti posle bombardovanja." Vidi se, dakle, da je patrijarh Pavle, kao i posle pisma lordu Karingtonu, za kratko vreme govorio sasvim suprotne stvari. Pre i tokom NATO agresije na Jugoslaviju, iako je svima bilo jasno da e dejstvovati i da dejstvuje samo avijacija, nijedan episkop SPC nije predloio Miloeviu da prihvati zahteve meunarodne zajednice i prekid uzaludnog stradanja. Tek kada je bombardovanje Jugoslavije okonano, ja vili su se i patrijarh i drugi srpski episkopi da objasne ta je Slobodan Miloevi trebalo

da uradi i u emu je bila njegova greka. Odjednom, od patrijarha smo saznali da, iako je svaki odbrambeni rat opravdan, neke ipak ne treba voditi, nego se neprijatelju treba odmah predati i izbei nepotrebne gubitke. Po miljenju patrijarha Pavla, Miloevieva greka je bila to nije upravo tako uradio. Patrijarh je naveo i razloge zbog kojih je Miloevi trebalo da prihvati zahteve meunarodne zajednice i da tako uini ''pre ovako stranog bombardovanja ono to je morao uiniti posle bombardovanja''. Prvi je bio taj to NATO nije pokrenuo kopneni napad na Jugoslaviju nego vazduni, a drugi to je neprijatelj Jugoslavije bio daleko moniji. Meutim, pet godina ranije, SPC je od rukovodstva Republike Srpske izriito traila da ne prihvata planove meunarodne zajednice i da nastavi rat, iako je u Bosni situacija bila skoro identina, tj. moni NATO je takoe zapoeo vazdune napade na bosanske Srbe. Primer iz Novog zaveta o kralju koji ima deset hiljada vojnika i treba da se suprotstavi kralju koji ima dvadeset hiljada vojnika patrijarh Pavle je koristio po potrebi. Naime, nikada ga ni on niti bilo koji drugi episkop SPC nisu upotrebili kao argument za dokazivanje greke kneza Lazara to je prihvatio borbu sa daleko brojnijim neprijateljem (prema epskim izvorima). Takoe, ostaje nejasno kakvo bi se ponaanje asnog kneza Lazara oekivalo da je, pretpostavimo, sultan Murat u to vreme imao mono ratno vazduhoplovstvo, p oput NATO-a, i krenuo u vazduni napad na Srbe, a ne u kopneni. Da li bi, prema patrijarhovim razmiljanjima, knez Lazar u tom sluaju trebalo odmah da poloi oruje? I. naravno, jedno mnogo vanije pitanje: ta ubudue treba da rade srpske voe u slinim situacijama, ukoliko im NATO, ili neka druga mona vojna sila, postavi ultimatum izapreti vazdunim napadima? Da li bi episkopi SPC u svakom od tih sluajeva posavetovali srpskog vou da ispuni zahtev, ili bi ga pre i tokom bombardovanja sokolili, govorei mu da vodi odbrambeni i od Boga blagosloven rat, a onda ga nakon bombardovanja i poraza okrivili za nedostatak mudrosti? . Pored ovih pogrenih procena, pomenimo i pozive pojedinih episkopa SPC koji su od svoga naroda traili da se suprotstavi mnogostruko monijem neprijatelju, iako je svakome: razumnom bilo jasno da to vodi u sigurnu propast. "Ovo je presudan trenutak u istoriji naeg naroda", govorio je mitropolit Amfilohije jo u decembru 1992. godine. "Ovdje vai pravilo ko istraje do kraja, blago nje mu. Svi su uslovi za to da se sami sebe odreknemo i sve nam govori u tom pravcu - ne moe ut sa rogatim. Meutim, ovo je trenutak kada, po mom osjeanju, treba biti negdje na graninoj liniji i rei kao vladika Rade neka bude to biti ne moe, nek' ad prodre, pokosi satana, na groblju e iznii cvijee za daleko neko pokoljenje." Uz mitropolita Amfilohija, najistaknutiji "guslar" meu episkopima SPC bio je vladika Atanasije Jevti. Tokom 1994. godine, u vreme velike kampanje da bosanski Srbi prihvate Plan Kontakt grupe i da se prestane sa ratovanjem u BiH, vladika je ratoborno i portvovano uzvikivao: "Mi nikada neemo potpisati presudu na to veanje. To je srpski stav. Moda je to srljanje. A on * govori o tome da sa manje trokova propadnemo. To je defetistika, kapitulantska politika. To nije srpska politika. Neka kota koliko kota, e, dao Bog da ja prvi potegnem. Iao sam na

ratite, a nadam se da e me uskoro neka granata pogoditi. Ili neki metak. Samo neka pokaemo da se ne plaimo." Srbi, ipak, nisu istrajali do kraja. Pokazalo se da je narod bio u pravu kada je rekao da ne moe ut sa rogatim. Nije moglo da bude ni to biti ne moe. Suprotno obeanjima vladike Atanasija Jevtia da Plan Kontakt grupe nikada nee biti potpisan i da je to "srpski stav", srpske voe su potpisale ono to se od njih zahtevalo. Videlo se da vladici Atanasiju ni cena nije bila bitna. "Neka kota koliko kota", uzvikivao je on junaki, izraavajui svoje nade da e i njega pogoditi neka granata ili neki metak. Meutim, nijedno obeanje, nijedno predvianje ili nadanje vladike Atanasija nije se ostvarilo. Vladici se ak nije dalo ni da post rada za interese srpskog naroda. Ipak, dopao je rana, ali ne junakih, u borbi. Onu belu (tzv. ancovu) kragnu oko vrata vladika Atanasije je dobio u decembru 1998. Pune tri godine po zavretku rata u Bosni i Hercegovini vladika se "okliznuo sa podzide i povredio peti vratni prijen. Nesrea se dogodila u manastiru Tvrdou, prilikom nadgledanja nekih radova"."" Dakle, sopstvenom grekom i nepanjom. Za razliku od via dike Atanasija, na hiljade ljudi je polomilo vratove nepanjom i grekama drugih, onih koji su ih vodili, savetovali i usmeravali, i koji bi, poto su "na brdu, trebalo da vide bolje no oni pod b{dom". Zato slobodno moemo rei da su za velika stradanja srpskog naroda tokom 90-ih, i jo vea kroz koja su proli neki drugi narodi bive SFRJ, dobrim delom odgovorni i oni koji su vikali "neka kota koliko kota" i "neka bude to biti ne moe". I koji su prihvatali samo snagu argumenata kao to su kolac, "tuka"* i "tomahavk".**
* Vrsta nemakog aviona iz drugog svetskog rata. * Ameriki daljinski voeni projektil. * Po miljenju vladike Atanasija Jevtia ovaj govor patrijarha Gavrila bio je "u stvari sastavljen od vladike Nikolaja (Velimirovia) i usvojen od Svetog arhijerejskog sabora". * Vladika je mislio na Slobodana Miloevia.

Ko bre bei - pastiri il' stado

"Guslarsko opredeljenje", na kome su pojedinci u src insistirati sredinom i krajem 80-ih, zvanino je zavladala od decembra 1990, tj. od vanrednog zasedanja Sabora i izbora novog srpskog patrijarha. Sve to se kasnije deavala pokazivalo je da su 'justinovci' u Srpskoj crkvi preuzeli apsolutnu vlast. Episkopi koji su imali drugaiji stav, a tu se pre svega misli na mitropolita Jovana i vladiku umadijskog Savu, tokom rata bili su skrajnuti i u opoziciji. Razlike izmeu dva idejna jezgra u episkopatu src nisu bile od jue nego su imale svoje istorijske temelje. Videli smo da je mitropolit Amfilohije smatrao ispravnim postupanje Sabora i patrijarha Gavrila za vreme 27. marta 1941. i da je nalazio rei opravdanja za one velikodostojnike Srpske crkve koji su se kroz istoriju politiki i vojno angaovali, pa ak i protiv daleko nadmonijih protivnika. S druge strane, vladika umadijski Sava, u svojoj knjizi "Srpski jerarsi", jasno je davao do znanja da su u vreme Turaka najvie dobra za Srbe nainili oni patrijarsi i arhijereji koji su vodili makarijevsku politiku, tj. politiku saradnje sa trenutno

nadmonijim neprijateljem, mada ona nije uvek bila popularna. Saglasno takvom miljenju, u novembru 1996. godine mitropolit Jovan i vladika umadijski Sava posetili su hrvatskog predsednika Franju Tumana. Bio je to prvi susret tadanjeg glavnog oveka Hrvatske i neke delegacije Srpske pravoslavne crkve. Ali, to nije bio prvi susret srpskih episkopa sa predstavnicima hrvatske vlasti. U januaru 1994. mitropolit Jovan je boravio u Zagrebu i tom prilikom se sastao sa nekim od pravoslavnih vernika i pojedinim hrvatskim zvaninicima. Josip Manoli, predsednik upanijskog doma Sabora RH i predsednik Dravnog odbora za normalizaciju hrvatsko-srpskih odnosa, pozvao je tada mitropolita Jovana na trajni povratak u Zagreb. Meutim, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, nadajui se valjda jo uvek drugaijem zavretku rata, smatrali su da mitropolitov povratak u Hrvatsku ne bi bio dobar potez. Od samog poetka rata u Hrvatskoj, svi episkopi ije su se eparhije nalazile na hrvatskim prostorima napustili su svoje vladianske domove i premestili se ili u Beograd, ili na teritorije Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Osim mitropolita zagrebako-ljubljanskog Jovana, otili su i episkop gornjokarlovaki Nikanor, iji se dvor nalazio u Karlovcu; slavonski Lukijan, sa seditem u Pakracu; dalmatinski Nikolaj, koji je bio u ibeniku; a potom i vladika Longin, koji je od 1992. godine zamenio g. Nikolaja na mestu vladike dalmatinskog. I pomenimo na kraju vladiku osjeko-poljskog I baranjskog Lukijana (Vladulova), koji je postao prvi episkop ove eparhije formirane 1991. godine. Poznat je. inae, po tome to je krstio vojsku eljka Ranatovia Arkana. Da li zbog svoje vidovitosti ili pravovremeno dobijenih informacija, vladika dalmatinski Nikolaj je napustio ibenik malo pre nego to je u septembru 1991. godine JNA poela da granatira i bombarduje ovaj grad. Za njim su otili i svi pravoslavni svetenici, osim obolelog Stefana Maletia, svetenika u penziji, koji je u ibeniku ostao do 18. novembra 1992. godine. U januaru 1993, u crkvi Sv. Spasa na ibenskom groblju, tamonji pravoslavni vernici imali su poslednji put liturgiju, koju je sluio otac Amfilohije ivkovi. Poto je to bio jedini razlog njegovog dolaska, otac Amfilohije je odmah posle liturgije napustio grad. Posebno treba istai da zahvaljujui pokojnom ibenskom biskupu Sreku Badurini tokom rata u ibeniku nije oteena nijedna pravoslavna crkvena graevina. Vladika dalmatinski Nikolaj Mra, koga mnogi u Dalmaciji smatraju "ideologom balvan revolucije", uskoro je od Duha svetoga dobio nova zaduenja. Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora odranom u maju 1992. godine izabran je za mitropolita dabrobosanskog i tako postao najvii arhijerej SPC za Bosnu i Hercegovinu. Od tada, mitropolit Nikolaj se pojavio na mnogim zajednikim fotografijama sa Radovanom Karadiem i generalom Mladiem, a na mnogim sednicama Skuptine Republike Srpske sedeo je u prvim redovima, poput nekakvog simbola svega onoga to je tamonje rukovodstvo radilo tokom ratnih godina. Izjave o izvanrednoj saradnji Srpske pravoslavne crkve i rukovodstva bosanskih Srba, pa ak i o velikoj poslunosti ovih drugih ("glas Crkve se slua kao glas najvieg autoriteta" Radovan Karadi) apsolutno su razumij ive uzmemo li u obzir

kakva je linost bio mitropolit Nikolaj. To se najbolje vidi iz rei njegovog brata u Hristu, mitropolita Amfilohija, izgovorenih povodom otvaranja Duhovne akademije u Srbinju (nekadanjoj Foi): "Moram da vam priznam da je bio toliko uporan, toliko istrajan, da tu niko ivi nije mogao odoljeti njegovoj istrajnosti i upornosti. Svi smo sc dvoumili i to ispovijedam, ne iskljuujui sebe, da li e biti mogue, da li mi smijemo da uemo u takav jedan rizik u ovim vremenima. On je bio uporan, i uporan, i uporan, i neka mu je hvala na toj njegovoj blagoslovenoj upornosti. Uostalom, i vi da nijeste uporni ne biste vi danas stvorili najdivniju srpsku zemlju, Republiku Srpsku, koja je svjetionik i Pijemont danas cjelokupnog srpstva. Blagodarei upravo toj i takvoj upornosti, a nije udo to vam je Vladika ovakav kad ste i vi takvi koji ste se zajedno s njim ovdje potrudili." Ove rei mitropolit Amfilohije je izgovorio krajem 1994. godine. Samo godinu dana kasnije, oni kojima je posvetio te rei pokazali su da i nisu ba toliko "uporni", ili kako se to za Bosance kae, tvrdoglavi, koliko ih je mitropolit Amfilohije nahvalio. I za njihove tvrde bosanske glave naao se argument pred kojim su poloili oruje "tomahavk". Nije trebalo mnogo ubeivanja, a "svetionik i Pijemont celokupnog srpstva" raspao se i sa vie od 70 odsto teritorije cele BiH smanjio na 49 odsto, tano onoliko koliko su traili uporni Amerikanci i Evropljani. U "najdivnijoj srpskoj zemlji" stranci su hapsili njene najvie rukovodioce, smenjivali po svojoj volji njene predsednike. Pa i pored toga, i pored svih slabosti koje je srpsko pravoslavno stado pokazalo u Bosni 1995. godine, mitropolit Nikolaj je odluio da ostane sa njim. Nije ga jednostavno napustio, kao to je pre etiri godine uinio srpskom pravoslavnom stadu iz Dalmacije, otiavi iz ibenika i ostavivi ga bez pastirske pomoi, kada mu je bio najpotrebniji. U maju 1992. godine, na redovnom zasedanju Sabora, umesto Nikolaja Mre za novog episkopa dalmatinskog izabran je dotadanji episkop australijsko novozelandski Longin. Ali, ni novoizabrani vladika nije odlazio u ibenik. Kretao se samo po onim prostorima dalmatinske eparhije koji su bili pod kontrolom srpskih oruanih snaga. A onda je 1995. godine, nakon operacije Oluja koju su u avgustu izvele hrvatske oruane snage, napustio celu eparh iju. Pune tri godine vladika Longin nije ni svratio do svojih preostalih pravoslavnih vernika u Dalmaciji. Napokon, u maju 1998. godine, Njegovo preosvetenstvo je izjavio "Veernjim novostima" da e se po blagoslovu Njegove svetosti patrijarha Pavla, i uz oseanje dunosti, odgovornosti i ljubavi prema Dalmaciji vratiti u ibenik i u svoj eparhijski dvor. "Preuzimam ponovo dalmatinsku eparhiju sa velikim i realnim pravoslavnim optimizmom i nadom da u u njoj obnoviti duhovni ivot. Oekujem i dobre odnose u duhu hrianske tolerantnosti sa rimokatolicima", rekao je vladika Longin, istakavi da posebno veruje da e njegov povratak obradovati tamonje pravoslavne vernike i podstai povratak ostalog naroda, svetenstva i monatva. Naravno, to je izazvalo zadovoljstvo i u samoj SPC, koje je izraeno u saoptenju sa redovnog zasedanja Sabora u maju 1998. godine: "Sabor je sa radou prihvatio izjavu episkopa dalmatinskog Longina da se on u najskorije vreme vraa u svoje sedite, grad ibenik. Sabor izraava molitvenu elju da se i ostali episkopi, svetenici i narod to sk0rije vrate na svoja vekovna ognjita."N

I zaista, 2. juna 1998, posle tri godine, Njegovo preosvetenstvo episkop dalmatinski g. Longin doao je u obilazak svoje pravoslavne pastve. Tom priliko m posetio je i crkvu Svetog Ilije u evrskama, gde se sreo sa nekim od svojih vernika. "Jedna baka se obratila vladici reima: 'Ajme, ajme, lake die mo kada Vas vidimo. Hvala Bogu da se opet vidimo ovdje u ovoj naoj krsnoj i svetoj zemlji!' Sve nas naroito su dirnu1e rei jedne druge starice: 'Moj vladiko, stado je dolo i okuplja se ovdje oko ove nae crkve, ali nema pastira. Do kada emo 'vako izdrati?' Na to je episkop Longin uveravao vernike da e sve preduzeti oko povratka svetenstva i monatva u Dalmatinsku eparhiju." I pored obeanja, vladika Longin se nikada vie nije vratio ovim dvema staricama. Godinu dana kasnije, na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora, izabran je za episkopa Eparhije za Ameriku i Kanadu Mitropolije novograanike (sedite se nalazi u manastiru Pokrova Presvete Bogorodice na Treem Jezeru - Ilinoj). Tako je vladika Longin. i pored "velikog i realnog pravoslavnog optimizma i nade" da e u Dalmatinskoj eparhiji obnoviti duhovni ivot. uskoro poeo da pastiruje srpskim stadom rasutim po amerikim i kanadskim livadama.

Ratni izvetaj vladike slavonskog

Neto slino desilo se i sa vladikom slavonskim Lukijanom. I on je napustio svoje sedite u Pakracu jo '91. godine, tanije reeno - oteran je iz njega, a onda je u maju '95, pred naletom operacije Bljesak, napustio celu svoju eparhiju. Ovaj srpski duhovni pastir odlikovao se otrinam rei koju je ispoljio ve u prvim danima sukoba u Hrvatskoj. U "Pravoslavlju" od 15. marta 1991. godine objavljen je jedan njegov tekst pod naslovom "Antisrpsko nastupanje ustake drave". Moglo bi se rei da je vladika Lukijan retko pominjao novi hrvatski reim, a da ga nije okitio pridevom "ustaki". Takvo ponaanje srpskog episkopa dovelo je do nesuglasica sa hrvatskim vlastima, pa je bio i u "viemesenom zatvoru".",(U saoptenju sa vanrednog zasedanja odranog u novembru 1991. godine "Sabor je sa olakanjem pozdravio osloboenje svoga lana, Episkopa siavonskog G. Lukijana, iz zatoenitva u Slavonskoj Poegi i njegov dolazak na zasedanje Sabora". Tokom rata u Hrvatskoj, vladika slavonski je sve vreme bio uz tamonji srpski narod, ili je moda bolje rei uz tamonje srpske vojnike. Jer, kada su poetkom maja 1995. hrvatske oruane snage zauzele celu Zapadnu Slavoniju, vladika Lukija n je otiao sa svojih livada, ostavivi na njima jedan deo srpskog pravoslavnog stada. Te poslednje dane boravka u slavonskoj eparhiji vladika je opisao u jednom izvetaju upuenom Svetom arhijerejskom saboru. "Negde oko deset asova otiao sam da vidim kako se dri Pakrac. Nai su vratili Hrvate na polazne poloaje i ak uli i oslobodili vei deo grada. Vodile su se uline borbe. Hrvati su se povlaili. Nai su oekivali pomo u artiljeriji. Zaista, u povratku iz Pakraca sreo sam dva topa, ali oni naalost nisu ni stigli do cilja jer je ve iza toga preseen put Okuani - Pakrac,

to znai da je Pakrac sa svojih 11 sela i 7000 ljudi, ena i dece ostao u obruu. Isto se desilo i sa selom Paklenicom kod Novske. Nai su dugo odolevali, ali pomo nije stizala ni iz okolnih delova RSK, ni iz RS, ni iz Jugoslavije. Branioci su ginuli ne alei svoje ivote za svoje najmilije. Ali zalud." "Oko'17 asova", kae dalje vladika Lukijan, "videlo se da od pomoi nema nita te je otpoela evakuacija ena i dece, prema Bosni (RS), jer je linija odbrane poela poputati. Ja sam trao do radija u Okuanima da ohrabrim branioce i spreim paniku, do komande da vidim hoc li doi pomo, u Dom zdravlja gde je stizalo mnogo ranjenika, u podrume sklonita da umirim majke i decu . Za to vreme moji su svetenici spasavali civilno stanovnitvo, a pre svega decu i ene iz svojih parohija. Prilikom evakuacije jedini put je bio kroz umu Pranik (prema Gradikoj), putem koji su Hrvati drali u svojoj vatri. Svetenik iz Okuana, otac Savo Poua, je na tom mestu za dlaku izbegao smrt zadobivi est rana. Selo za selom je padalo, a narod se povlaio prema Okuanima, pa prema Bosni. Pomo, videli smo, nee doi. Ustae su ulazile u Okuane. Negde oko 22 asa (1. maja 1995.) rekao nam je komandant poslednje odbrane da ja i osoblje Doma zdravlja moemo poi za Bosnu, jer vie nee biti ranjenika. To je znailo da e oni drati odstupnicu borei se dok ne izginu. Krenuli smo. im smo izali iz Okuana opazili smo na putu mnotvo prevrnutih traktora koje su vozile ene ili deaci. Tela izmasakrirane dece i ena leala su svud unaokolo na stotine. Po nama je od strane Hrvata otvorena besomuna paljba. Smrt i pakao. Stigli smo do mosta na Savi i smestili se kod tamonjeg svetenika u Bosanskoj Gradiki. Svu no su se ule detonacije iz pravca Okuana, da bi tek sutradan zamuknule. Znalo se ta to znai. Nai su se borili do poslednjeg. Hrvati su jo uvek tukli izbeglice prema mostu na Savi, pa ak i avionima. Jo samo po neki retki srenikje do 14 asova 2. maja preao most, a onda su se pojavili hrvatski tenkovi i most zatvorili.'' Dakle, vladika slavonski Lukijan uspeo je uposlednjem trenutku da se izvue iz hrvatskog, "ustakog" obrua. Iako je po njemu i ljudima iz Doma zdravlja otvorena "besomuna paljba", koja je vladiku podsetila na "smrt i pakao", svi su iz toga izali ivi i zdravi. Zahvaljujui toj injenici, srpska javnost je iz njegovog izvetaja mogla da sazna i za junako ponaanje komandanta poslednje odbrane u Okuanima, ponaanje slino junatvu kosovskih vitezova. Meutim, nisu svi krajiki Srbi bili kao okuanski komandant. Tri meseca posle pada Knina, od brojnih izbeglica mogle su se uti sasvim drugaije prie, sramne a ne epske kao u izvetaju vladike Lukijana. Tamo su neki narodu rekli da sa sobom uzme ono najosnovnije i da se radi svoje bezbednosti privremeno povue iz grada, a da e oni ostati na poslednjoj liniji odbrane. Ti "branitelji" kasnije su se pojavili u automobilima i sa drugim pokretnim vrednostima pokradenim u Kninu pred sam ulazak hrvatskih jedinica. Nije im padalo na pamet da ga brane do smrti, ba kao to onima iz drugih delova RSK, iz RS i Jugoslavije nije padalo na pamet da dou i da im u odbrani pomognu. Prilikom napada hrvatskih jedinica na Zapadnu Slavoni ju i Knin nisu beala samo deca, ene i starci. Odlazili su i vojno sposobni mukarci, skidajui uniforme i naputajui odbranu svojih "vekovnih ognjita". Krajinici, iji su preci vekovima branili austrougarske granice od Turaka i bili glavni branioci Josipa Broza od spoljanjih i unutranjih neprijatelja, sada nisu mogli sami sebe da odbrane. Beali su

kao da nisu pripadali narodu svetoga kneza Lazara. Dodue, u prvim godinama rata mnogi "junaci" su se slikali drei mitraljeze u rukama. Ponosito su uzvi kivali "Glavu dajem, Krajinu ne dajem" (Milan Marti), ali su uskoro odustali od tog uzvika. U maju i avgustu 1995. godine sve je to bilo zaboravljeno - i knez Lazar, i "vekovna ognjita", i "grobovi predaka". Jedino je bilo bitno sauvati ivu glavu. Svoj ratni izvetaj vladika Lukijan ovako nastavlja: "Putem od Gradike do Banjaluke zbegovi. Narod oajan. Oko 8.000 izbeglih, uglavnom ena idece, 7000 ostalo u Pakracu, odakle se uju detonacije jer se nai ne predaju, nego se jo nadaju pomoi. Oko 6000 mog naroda nema. Jo deset dana iza toga ule su se borbe sa Psunja. Ja sam sa Njegovom Svetou i Episkopom Bakim otiao (u petak 5. maja) jo jedino gde sam mogao: kod predsednika Srbije Miloevia, elei da on pomogne da se Zapadna Slavonija proglasi zatienom zonom UN. Odgovor je bio da je to dugaka procedura i da nema potrebe za brigom jer je, ree, 'autoput otvoren, a narod se evakuie uz pratnju snaga UN' i da 'sve tee po planu' (!)" Kao i vladika Nikolaj Velimirovi, vladika slavonski Lukijan je bio miljenja da "kada kua gori, poar treba gasiti spolja". Umesto da je ostao sa 7000 Srba u pakrakoj oblasti, vladika se uputio kod oveka od kojeg je toboe oekivao drugaiji odgovor od onog to ga je, zajedno sa patrijarhom Pavlom i vladikom Irin ejom Buloviem, i dobio. Ali, nije samo Slobodan Miloevi bio ravnoduan prema sudbini Srba iz Zapadne Slavonije; prema pomoi koju su poslali, ne bi se reklo ni da je "pravoslavno" rukovodstvo sa Pala, a ni ono iz Knina, bilo ita potresenije njihovom sudbinom. Beograani, pak, iskoristili su lepo i sunano vreme da prvomajski praznik provedu etajui Kalemegdanom i da na Adi Ciganliji malo raspale rotilj i provesele se. U svom izvetaju, vladika Lukijan je to ovako prokomentarisao: "Dok je Zapadna Slavonija doivljavala svoju agoniju, Beograd je sveano proslavljao 1. maj. Dve nedelje iza toga niko jo nije preao most niti je ijedna meunarodna organizacija uspela proi putem Gradika - Okuani - Pakrac, jer 'lov' na ranjene, ene i decu, koji su se krili po umama i movarama, jo traje. Za to vreme Hrvati vodom i amponima (deterdentom) peru put kroz umu Pranik da bi uklonili tragove krvi i masakra, tj. tragove zloina. Tu sliku su prenele u svet ak i neke TV stanice. Tako je Slavonija doivela svoj najvei pokolj. Ovde su jo u IX veku misionarili irilo i Metodije; ovo je bila jedna od eparhija koju je osnovao Patrijarh Makarije Sokolovi. Poetkom ovog veka tu je ivelo pola miliona Srba od kojih je 250.000 zavrilo u Jasenovcu. Ostali su 1991. bili 'etniki oieni' iz 286 sela, a poslednjih 65 srpskih sela umrlo je 1. maja 1995. godine. Nad Jasenovcem se opet vije ustaka zastava. Dok je Zapadna Slavonija nestajala u krvi svoje dece, Beograd se zabavljao prvomajskim programom i sportskim utakmicama. 'Sve ide po planu', kako ree predsednik Srbije (Miloevi) povodom masakra i poloma u Zapadnoj Slavoniji, gde ivi zavi de mrtvima, a zavidim im i ja." I pored zavisti mrtvima, vladika Lukijan je, kao i svi drugi srpski episkopi, preiveo rat. Ona srpska sela za koja je rekao da su umrla 1991. i 1995. godine polako ali sigurno poela su da vaskrsavaju. Iako su "ustake zastave" uskoro vijorile

po svim prostorima Slavonske eparhije, Srbi su se vraali svojim kuama, jer su shvatili da im braa u Srbiji ne mogu mnogo pruiti, poto veina njih ni za sebe nema dovoljno. (Naravno, ovde nisu uraunati neki od najveih patriota i ljubitelja srpskog naroda. Oni su se ve nekako snali.) Samo nekoliko dana nakon odlaska vladike Lukijana sa tih prostora, na redovnom zasedanju Sabora odranom krajem maja 1995. godine, odlueno je da se on na izvesno vreme poalje u SAD radi prikupljanja pomoi za mnogobrojne izbeglice iz Eparhije slavonske i radi ispomoi g. Irineju (mitropolitu novograanikom). Sledee godine izabran je za administratora upranjene Eparhije temivarske sa seditem, naravno, u Temivaru (Rumunija), "sa svima pravima i dunostima eparhijskog Arhijereja". Na kraju, 1999. godine, izabran je za episkopa segedinskog. I dok se srpsko pravoslavno stado vrlo sporo, ali ipak vraalo u Zapadnu Slavoniju, nekadanjeg pastira Lukijana tamo vie nije bilo.

Da li napustiti stado ili livadu

Veina episkopa SPC ije su eparhije bile u Republici Hrvatskoj napustila ih je na identian nain. Iz svojih vladianskih dvorova smetenih na onom delu teritorije koji se nalazio. pad kontrolom hrvatskih dravnih vlasti premetali su se na prostor pod kontrolom Srba. Zajedno. sa njima odlazila je i gotova celokupna svetenstva, stvarajui tako. "pravoslavne" i "nepravoslavne" oblasti u Hrvatskoj. Nije se vadila rauna o. injenici da je veina hrvatskih Srba ivela u velikim gradovima i da je na taj nain ogroman broj ljudi bio. ostavljen bez duhovnih pastira. Izgledala je kao. da i Srpska pravoslavna crkva oekuje ostvarenje ideje akademika Krestia da "urbani" Srbi preu u delave Hrvatske u kojima je srpska stanovnitva veinska, tj. u Republiku Srpsku Krajinu. Ili, kako. je ta Dabrica asi mala drugaije rekao., da se izvre "planska preseljenja i razmena stanovnitva". Ali, bilo je tu jo jedna, mnogo bolje reenje: da srpske vojske zauzmu odreene teritorije koje su na poetku rata bile pad kontrolom hrvatske drave, a da nakon toga za njima dou i episkopi i svetenstva Spc. Meutim, kada je svima postala jasna da nema izgleda za povratak srpskih episkopa u ibenik, Karlovac, ili Pakrac, tako. ta e ove gradove prethodno "osloboditi" srpske jedinice, * u srbijanskoj javnosti su poeli napadi na mitropalita zagrebaka -ljubljanskag Jovana. Episkopima "(prva )borcima" smetao. je njegov diplomatski nain reavanja postojeih problema sa Hrvatskom, a pre svega neuestvavanje u svemu onome ta se deavala na hrvatskim prostorima ad 1991. da 1995. godine. U srbijanskim sredstvima informisanja lansirana su pitanja: ta mitropolit Javan radi u Beogradu, kako. je mogao da ostavi svoje vernike, zar kapetan ne naputa poslednji brod koji tane, itd., itd. Iz tog vremena (kraj '93. i poetak '94. godine ) bio. je i onaj unutar crkveni obraun sa mitropolitom Jovanom i njegovo smenjivanje sa nekih funkcija u Patrijariji. Mada je njegova politika bila nepopularna, jer je 90-ih godina veina srpskog naroda radije sluala ljude poput Vojislava eelja i vladike Atanasija Jevtia koji su odluno tvrdili: "Mi emo ovo i mi emo ono..." (od ega sc gotovo nita nije

ostvarilo), mitropolit Jovan je uspeo da ostane ono to je bio: mitropolit zagrebako-ljubljanski. S druge strane, episkop gornjokarlovaki Nikanor, dalmatinski Longin i slavonski Lukijan zauvek su napustili svoje eparhije i svoje nekadanje stado. Posle operacija Bljesak i Oluja, u jednom od saoptenja Svetog arhijerejskog sinoda ak je pesimistino konstatovano: "Slavonska, Dalmatinska i Gornjokarlovaka eparhija praktino su prestale da postoje." Na sreu srpskog naroda i Srpske crkve bio je to samo jo jedan od mnogih pogrenih zakljuaka srpskih duhovnih pastira. Na redovnom zasedanju Sabora odranom u maju 1999. godine izabrani su novi episkopi za ove tri eparhije: za vladiku slavonskog izabran je episkop australijski Sava, a za vladiku dalmatinskog jeromonah Fotije, koji je ujedno obavljao i dunost administratora Eparhije gornjokarlovake. Prelazei u decembru 1990. godine sa dunosti episkopa banatskog na mesto mitropolita crnogorsko-primorskog, Amfilohije Radovi je u jednom intervjuu podsetio da postoji "pravilo crkveno od iskona da episkop, kada doe u jednu eparhiju, tu treba da ostane do svoje smrti. ak se smatra da je to neka vrsta vjenanja episkopa sa eparhijom."* U Srpskoj pravoslavnoj crkvi, meutim", o vo pravilo se tokom 90-ih godina nije potovalo. Ili, kako ree gospodin Miodrag M. Petrovi, od SPC je pravljena "ahovska tabla". Od tog "ahiranja" najvie je stradala upravo nesretna Eparhija banatska. Za samo jednu deceniju u njoj su se izredala etir i (!) episkopa. Jedan od njih,vladika Atanasije Jevti, moda je ak postavio i pravoslavni rekord svih vremena u kratkoi vladanja eparhijom (ili je bar meu prvima) - bio je vladika banatski od jula 1991. do Vidovdana (28. juna) 1992. godine, kada je postavljen za vladiku zahumsko-hercegovakog. Dakle, neto manje od godinu dana. Premetaj episkopa iz jedne eparhije u drugu regulisan je i 14. kanonom (pravilom) Svetih apostola: "Episkop ne smije, ostavivi svoju eparhiju, prelaziti u drugu, ma i od mnogih na to nagovaran bio, osim ako ne hude kakav opravdani uzrok, koji ga pohuuje da to uini, kao izgled da moe viu korist svojom blagoastivom rijeju prinijeti onima, koji su tamo; ali i ovo on ne moe da uini po sebi samom, nego po sudu mnogih episkopa i poslije vrlo mnoge molbe." Po reima Nikodima Milaa, prclasei se doputaju samo u iznimnim sluajevima, tj, "kad su sluajno u nekoj eparhiji vjera i pobonost uskolebane, ili dobri red poremeen, te je potrebito da se to oivi i uvrsti, te se dri da e episkop iz neke druge eparhije, koji je poznat za svoju revnost i svoje sposobnosti, kadar biti da pomogne". Prema tome, za premetaj episkopa iz jedne eparhije u drugu trebalo bi da bude zadovoljen odreen broj vrlo strogih uslova. U SPC, meutim, e piskopi su za kratko vreme menjali i po tri eparhije. Vladika slavonski Lukijan, na primer, pre nego to je to postao bio je episkop moraviki, izabran 1985. godine, a nakon toga, kao to smo videli, biran je za administratora Eparhije temivarske, i na po sletku za episkopa segedinskog. Episkop gornjokarlovaki Nikanor bio je prvo vikarni episkop hvostanski, a onda je 1999. godine izabran za episkopa Eparhije australijskonovozelandske. I pomenimo jo jednom i vladiku Longina. On je na mesto episkopa dalmatinskog doao sa ela Eparhije australijsko-novozelandske, da bi na kraju (valjda je kraj) bio postavljen za episkopa Eparhije za Ameriku i Kanadu Mitropolije graanike. *

ta su bili stvarni razlozi ovakvog ponaanja Svetog arhijerejskog sabora i pravljenja "ahovske table" od Srpske pravoslavne crkve, teko je rei. Da li je problem bio u eparhijama, kao na primer Banatskoj, pa su morala da se izredaju etiri episkopa za samo deset godina? Ili neto nije bilo u redu sa samim episkopima, pa ih je trebalo "venavati" po dva-tri puta da bi se napokon skrasili na jednom mestu? Ili je, pak, Duh sveti, iz nekih samo Njemu poznatih razloga, terao srpske arhijereje da neumorno premetaju ljude sa jednog mesta na drugo? ta god da je istina, ini se da bi posledice ratnih 90-ih godina bile mnogo blae da srpski episkopi sa prostora Republike Hrvatske nisu naputali svoja eparhijska sedita. Rekli smo da u ibeniku nijedna pravoslavna crkvena graevina nije bila oteena zahvaljujui pokojnom ibenskom biskupu Sreku Badurini. Nije li onda bilo bolje da je i vladika dalmatinski Nikolaj ostao u ibeniku i da je svojim prisustvom i autoritetom, zajedno sa biskupom Badurinom, pokuao da sauva taj grad od granata i bombi JNA i srpskih paravojnih formacija? Umesto toga, vladika Nikolaj je otiao i za sobom povukao celokupno tamonje pravoslavno svetenstvo. A kada je u maju 1992. izabran za mitropolita dabrobosanskog, popeo se na Pale i sa uzvisina oko Sarajeva vie od hiljadu dana posmat rao kako Radovan Karadi i general Mladi temeljito unitavaju ovaj grad.
* Neki su im to, poput eljka Ranatovia-Arkana, obeavali. "Zadar, ibenik, Dubrovnik, Split su srpski gradovi u koje su se na silu naselili katolici. Dolo je najzad vreme da ih odatle isteramo", ili "...ja sam ubeen da je ulazak u Zagreb jedini nain da se obraunamo sa ustakom ideologijom -onda u ja sigurno da otvorim jednu poslastiarnicu na Jelaia placu" (93). (SSR, Sreten Vujovi, Nelagoda od grada * Eparhiju iji episkop umre nazivaju-"udova". * Za crkvene velikodostojnike koji su tri puta menjali eparhije postoji i naziv"trisepiskopos". Od vladike Save umadijskog saznajemo da je etvrti patrijarh srpski, Sveti Spiridon (1379 -1389), pre nego to je doao na elo Srpske crkve bio prvo eparhijski arhijerej Cezaropolisa, a potom i mitropolit melniki. Zbog toga "Sinod Carigradske crkve prekorno je pripisao Spiridonu epitet trisepiskopos i zvanino prestao da ga smatra sasluiteljem". ("Srpski jerarsi")

Srpska crkva i nasilje

"I kako je hrianska crkva stvorena krvlju, krvlju sc uvrstila, krvlju se uveala, njeni poglavari upravljaju i danas s maem u ruci, kao da je Hrist nestao, pa svoje vernike ne moe da brani na svoj nain", kae Erazmo Roterdamski u svojoj "Pohvali ludosti".Ove Erazmove rei primenjive su i na Srpsku crkvu, jer je i ona stvorena, uvrena i uveana na ljudskoj krvi i to uglavnom delanjem trojice najistaknutijih* predstavnika dinastije Nemanjia: Stefana Nemanje, kralja Milutina i cara Duana. Sva trojica su i te kako bili svesni znaaja nasilja u dravnim poslovima i tu svest su demonstrirali kroz ceo svoj ivot i delo, stvorivi monu srpsku srednjovekovnu dravu i podigavi Srpsku crkvu na nivo patrijarije. Stefan Nemanja, utemeljitelj srpske srednjovekovne drave, pokazao je jo u svojoj mladosti da nee prezati od primene nasilja ni prema roenoj brai zarad

ostvarenja svojih elja i ambicija. Njegov srednji sin i biograf Stefan Prvovenani kae da su ga "starija braa zamrzela to je radio u svojoj zemlji sve na svoju r uku, ne savetujui se s njima".('S U borbama za osvajanje prestola velikog upana, od Nemanje je stradao njegov najstariji brat Tihomir, kome je taj presto po tadanjim obiajima i pripadao. Meutim, Stefan Nemanja je bio mudar vladar, tj. znao je kada, kako, a posebno prema kome treba upotrebiti silu. Dok je brau proganjao i elim inisao iz borbe za vlast, jaima od sebe nije izlazio na megdan. Prisetimo se kako je pobegao u planine Rasa i odatle poruio da eli da se pokori kada je vizantijski car Manojlo lino krenuo na njega sa mnogo veom i boljom vojskom. Videli smo i kakvo ponienje je Stefan Nemanja bio spreman da podnese bosonog i sa omom oko vrata doao je pred vizantijskog cara i pruio mu ma da sa njim radi po svojoj volji. Posle lekcije koju je dobio od cara Manojla, Stefan Nemanja se primirio i do kraja carevog ivota nije preduzeo nita to bi ovog monika moglo da naljuti. Meutim, Nemanja je slabije od sebe imao na drugoj strani - u svojoj zemlji. Osim to je brau doveo u red, nateravi ih da priznaju njegovu vrhovnu vlast, odluio je i da Raku uini verski jednoobraznom zemljom, tj. iskljuivo pravoslavnom. Glavni problem na tom putu bili su mu bogumili. * Zato je Stefan Nemanja krenuo u veliko istrebljenje (danas bi to nazvali genocid) svih onih bogumila koji nisu eleli da prihvate pravoslavlje i da se pokrste. Jedni su uspeli da izbegnu u Bosnu kod Kulina-bana. drugi su se pokrstili, a oni najprivreniji svojoj veri masovno su ubijani, pa su ak i ivi spaljivani u ime Hristove crkve i pravoslavlja. * * Na velikim lomaama spaljivane su i bogumilske knjige (prizori koji e se ponoviti i u vreme Treeg rajha), tako da istrebljenje (genocid) nije bilo samo fiziko nego i duhovno. ** * Kada je umro car Manojlo, a u Vizantiji nastali sukobi oko vlasti, Stefan Nemanja je ponovo podigao glavu. Zajedno sa ugarskim kraljem Belom III krenuo je u napad na Vizantijsko carstvo i doao ak do Sofije. I posle ugarskog povlaenja Nemanja je nastavio ratnike pohode. Od 1185. do 1189. godine "proirio (je) svoju dravu prema Timoku i prema Vardaru, a naroito prema Primorju. Zeta sa primorskim gradovima konano je pripojena Rakoj".('. Doavi do Jadranskog mora, Stefan Nemanja je odatle prognao sve Vizantijce. Njegov sin Stefan Prvovenani kae: "Grko je ime istrebio da im se ne pominje otad u ovoj oblasti." Zahvaljujui mudroj upotrebi "ognja i maa" od strane svoga oca ("slabog tuci, pred jaim se sagni") i injenici da su Srhi uspostavili kontrolu nad prostorima na kojima su iveli, sveti Sava je mogao da izvede, kako to kae protojerej dr Radoslav M. Gruji, "jedno veliko delo, koje e biti od neocenjive koristi za ceo Srpski Narod sviju vremena". Poto je sve dobro pripremio, sa odobrenjem svoga brata Stefana Prvovenanog, Sava je otiao u maloazijski grad Nikeju u kome sc "nalazila prestonica vizantijskog cara i carigradskoga patrijarha, od kako su Latini Carigradom ovladali (1204.). Prispevi u Nikeju Sava mudro izvesti cara i patrijarha o opasnostima to prete Pravoslavlju u Srbiji od Rimokatolitva, koje naturuju Srbima ne samo pape iz Rima, nego i Latini iz Carigrada i Bugarske, a Maari iz Ugarske, i onda ih zamoli, da Pravoslavnoj Srpskoj Crkvi u Rakoj priznadu samostalnost, kako bi to bolje mogla utvrditi se i svima neprijateljima odoleti. Vizantijski car Teodot Laskar i patrijarh Manojlo I i sami behu u vrlo tekim politikim prilikama, te su trebali tako ugledne prijatelje, kao to behu Sava i brat mu Stefan. Stoga pristadoe na

molbu Savinu, ali prvo pokuae da samo deliminu samostalno st dadu Srpskoj Crkvi. No Sava im razborito predstavi sve opasnosti od te polovnosti i oni najposle pristadoe, da srpskog arhiepiskopa u budue postavljaju i posveuju sami srpski episkopi, bez ikakvog uticaja carigradskog patrijarha ili ohridskoga arhiepiskopa. Tako pravoslavna Srpska Crkva dobi potpunu samostalnost i patrijarh Manojlo, sa prisutnim grkim episkopima rukopoloi Savu za episkopa i proizvede ga odmah za prvoga srpskog arhiepiskopa, a neke njegove pratioce posvetie za nove srpske episkope 1219. godine." Drugi veliki pripadnik dinastije Nemanjia, koji je Srbiju uinio najveom silom na Balkanu tog vremena, a sebe moda najmonijim Srbinom svih vremena, monijim i od samoga cara Duana, bio je kralj Milutin. "Milutin je uvek znao ta hoe", kae za njega Vladimir otovi, "i imao je ambicija i poteza jednog pravog dravnika. Ali kao to obino biva, on je, idui za svojim ciljevima, gledao samo svoje interese i bio je sebian i bezobziran do brutalnosti. Radi vlasti, koju ne bi ispustio ni po koju cenu, on je gazio preko svega; ni najroeniji mu nisu bili poteeni od svireposti, ako je samo oseao da smetaju njegovim interesima. (...) Milutinov primer, jo vie nego Nemanjin, daje neposredan dokaz da dravu jaih razmera ne stvaraju ljudi sentimentalnih osobina; ko isuvie vodi obzira o drugima upada u opasnost da ponekad pomeri svoje." Glavni cilj Milutinavih osvajanja bila je Vardarska dolina. On je 1282. godine osvojio i Skoplje koje je uskoro postalo prestanica srpske kraljevine. Meutim, kralj Milutin se nije zaustavio samo na prostorima Vardarske Makedonije. U osvajakom zaletu, zajedno sa bratom Dragutinom, on je "u prolazu" stigao i blizu obala Egejskog mora, do Atosa i Kavale. Kraljev biograf je rekao da u to vreme "nije bilo koga da mu se protivi'i da ga ukori", a u jednoj povelji manastiru Hilandaru, Milutin je sam sa ponosom govorio "da je na mau dobio Junu Srbiju...".m Svestan svoje moi, kralj Milutin je sebi dozvoljavao postupke koji su izazivali zgraavanje savremenika, posebno njegov odnos prema enama. Svoju prvu suprugu, tesalsku princezu, nezadovoljni Milutin jednostavno je vratio kui. Za drugu enu uzeo je sestru svoje snaje, Dragutinove ene, to moda i ne bi bilo toliko strano da je nije zaveo kao kaluericu. Keri koju je sa njom dobio dao je ime Carica. Oteravi ubrzo i nju, oenio se po trei put, ovog puta sa princezom Anom, kerkom bugarskog cara. U braku sa njom rodio se Stefan Deanski. Vizantijci, kojima je postalo jasno da Milutinu ne mogu nita uiniti silo m, pokuali su da od njega naprave saveznika milom. Vizantijski car, znajui Milutinovu slabost prema enama, ali i svestan da bi njegovoj sujeti mnogo znailo da se orodi sa carskom kuom, ponudio mu je svoju sestru, udovicu trapezuntskog cara Jovana II. Vizantijskoj dami, meutim, "nije se ilo u nepoznatu i za nju varvarsku zemlju".274 Da ne bi kralja Milutina ostavio uvreena, vizantijski car mu je ponudio svoju petogodinju (!) ker Simonidu, objanjavajui protivnicima ove ideje "da je svoju ker prosto rtvovao da izradi otadbini preko potreban mir".Milutinu je brak predlagala i bugarska carica, udovica cara Smilca, mada je bila tata njegovog sina, nudei mu uz sebe i vladavinu bugarskim carstvom. Kralj Milutin, proglasivi prethodni brak sa kraljicom Anom nevaeim, a samim tim i Stefana Deanskog nezakonitim sinom, odluio je da se oeni petogodinjom vizantijskom princezom.

Bezobzirnost koju je ispoljavao u dravnikim poslovima, Milutin je iskazivao i prema sebi najbliima. Kakav je (na)silnik bio vidi se dobro iz njegovog postupka prema sinu Stefanu Deanskom. Posle jedne neuspele pobune koju je Stefan, zajedno sa nezadovoljnom vlastelom, podigao protiv njega, kralj Milutin je naredio da ga os lepe. Poto je bio potkupljen, krvnik mu nije probio zenice, ali je Stefan, plaei se oca, povez preko oiju nosio sve do Milutinove smrti. "Od njega i njegove ljubomore propitala je i Simonida, koja se sve vie razvijala u le pu enu", kae orovi. Ona je ak jednom prilikom i pobegla od Milutina, iskoristivi smrt svoje majke da sama ode u Carigrad. A kada je tamo dola nije vie elela da se vraa u Srbiju. Meutim, na Milutinove pretnje, otac ju je naterao da se vrati. Tokom puta, samo da bi se spasila ponovnog susreta sa Milutinom, Simonida se zamona ila, ali njen brat, despot Konstantin, znajui dobro kakva bi mogla biti Milutinova osveta, "razdera sestrinu monaku rizu i predade Simoni du Srbima, bez obzira na njen pla i jauk". Mada se, oigledno, nije odlikovao naroitim moralnim kvaliteti ma, kr alj Milutin je na dravnom planu bio pravi nastavlja dela Stefana Nemanje. Srpsku dravu je toliko ojaao da je i vizantijski car morao da pribegava poniavajuim i bolnim rtvama da bi umilostivio srpskog kralja. Paralelno sajaanjem drave jaala je i Srpska crkva. Kralj Milutin je srpski vladar koji je podigao i obnovio najvei broj crkava i manastira, "i to ne samo u Srbiji. Nai stari letopisi belee da je on vladao 42 godine i podigao 42 crkve." Srpska crkva je i Stefana Nemanju i kralja Milutina proglasila svecima. Posle Stefana Nemanje i svetoga Save, koji su Srbima podarili samostalnu crkvu, i kralja Milutina koji je Crkvu ojaao i obogatio, na kraju je doao car Duan Silni da stavi peat na njihovo delo i da Srpsku crkvu podigne na nivo patrijarije, tj. da uz najveu svetovnu vlast - carsku, budc i najvea crkvena vlast - patrijarijska. To se, naravno, nije moglo bez upotrebe ognja i maa u emu je car Duan prevaziao svoje slavne prethodnike iz dinastije Nemanjia. Duan je u Grkoj osvojio Epir, Tesaliju i istone delove (grke) Makedonije. Posle punih hiljadu godina vizantijske vladavine, srpski car je 1347. osvojio i celu Albaniju, to je dovelo do masovnih seoba tamonjeg stanovnitva u Grku i na egejska ostrva. Duan je 1350. godine kre nuo i na Bosnu i prodro do Bobovca (izmeu Kaknja i Varea). Dok je car Duan ratovao na zapadu, Grci su pokuali da iskoriste tu priliku i da poboljaju svoj poloaj u Solunu i oko njega, poto je Solun sa svih kopnenih strana bio okruen srpskim snagama i odseen od ostatka Vizantije. Krenuli su u napad i prilino lako povratili mnoge gradove koje su prethodno osvojili Srbi. Ova lakoa proisticala je iz injenice da su srpske vojske u Grkoj bile relativno male, ali moda i vie zbog toga to su se Grci iz okupiranih gradova listom pridruivali svojim sunarodnicima u borbi protiv novih srpskih gospodara. Kada je za ovo saznao, car Duan je ostavio ratovanje u Bosni i brzo doao u Grku. Posle kraih pregovora sa dvojicom vizantijskih careva, shvativi da meu Grcima vlada nesloga, Duan im je objavio rat i krenuo da vraa nakratko izgubljene gradove. "Prilikom zauzea Vodena Duan je vrlo otro postupio prema Grcima koji su ga izneverili. Ranjenom u borbi naelniku grada Lisiku bi iupana brada, pa je zlostavljan, i inae, u okovima poslat

na suenje u Skoplje, ali je na putu umro. Sam grad je za kaznu opljakan, a neverni stanovnici raseljeni. Obaveten o nepouzdanom dranju grkog stanovnitva i po drugim mestima, car je naredio najstroe kazne i istrage." Jasno je, dakle, iz svega ovoga koliko su bile istinite rei Erazma Roterdamskog, koje smo citirali na poetku poglavlja, da je hrianska crkva krvlju stvorena (prvo Isusovom, a kasnije i apostolskom i brojnih prvih hriana), a da su je kasnije uvrstili i uveali hriani prolivajui krv drugih hriana i nehriana. Sveti Sava ne bi dobio samostalnost Srpske crkve da njegov otac Stefan Nemanja (sveti Simeon Mirotoivi) i njegov brat kralj Stefan Prvovenani (sveti Simon monah) nisu prethodno ognjem i maem stvorili uslove za to. Videli smo da su vizantijski car i patrijarh, ak i pored neosporne dravne moi Srba, pokuali "da samo deliminu samostalnost dadu Srpskoj crkvi". Bez maa svetog kralja Milutina Srpska crkva se ne bi tako uveala i zasijala punim sjajem. I na kraju, bez osvajanja i nasilja cara Duana, kojeg su s razlogom nazvali Silni, bez popaljenih gradova i sela, bez "preklanih vratova" Grka i Albanaca, niti bi se Duan mogao proglasiti carem, niti bi Srpska crkva mogla postati patrijarija. Koliko god to surovo zvualo, zakljuak je jasan: Srpska crkva, kao i sve druge hrianske, utemeljena je, uvrena (pokolji bogumila) i uveana, tj. podignuta na patrijarijski nivo (stradanja Grka i Albanaca), na ljudskoj krvi.
* Ovde se misli samo na "maonosce". Dakle, Rasto Nemanji, tj. Sveti Sava, nije uzet u obzir. Ali, i on je vrlo dobro znao da "upotrebi prilike vremena", tj. sve veu mo Srbije sticanu maem njegovog oca i brae, a sve veu slabost vizantijskih vladara. Na taj nain, do bio je od vizantijskog cara i carigradskoga patrijarha potpunu samostalnost za Srpsku crkvu. (Pogledati: Radoslav M. Gruji "Pravoslavna srpska crkva * Iz politikih razloga (i tu se vidi njegova mudrost -ne diraj jaeg od sebe), Nemanja nikada nije proganjao rimokatolike. Naprotiv, bio je u dobrim odnosima sa rimskim papom i darivao mnoge katolike crkve, izmeu ostalog i crkvu Sv. Petra u Rimu i Sv. Nikole u Bariju. * Ne podsea li ovo na priu iz NDH."Jedna treina mora se pokatoliiti, jedna treina m ora napustiti zemlju. jedna treina mora umreti!" * Vladika Atanasije Jevti, na primer, ovaj masovni i zverski pokolj ljudi okarakterisao je "medicinskim" renikom, rekavi da je bogumilstva zle "koga je Stefan Nemanja progonio sa srpskih prostora kao gubu...". (Politika 23. jun 1994.) Dakle, Nemanjino nasilje je opravdavano na isti nain na koji su ustaki poglavnik i doglavnici opravdavali nasilje nad Srbima. ili nacisti nad Jevrejima. Red poteza je bio identian-prvo je neto proglaava no zlom za narod, veru i dravu, a onda je 10 zlo iskorenjivano upotrebom najsurovijih sredstava. * Vidi se, dakle, da je Nemanja bio veliki istrebitelj i da nije radio toliko na jaanju pravoslavlja, koliko na jaanju "srpskog pravoslavlja" (?) i srpske dravnosti.

Postoji li pravedan rat

Kakav je odnos Pravoslavne crkve prema ubijanju, ratovanju, upotrebi oruja? I kakav odnos prema tome vlada u Srpskoj pravoslavnoj crkvi? Da li su srpski duhovni pastiri bar po tom pitanju istomiljenici? Kao to se patrijarh Pavle i vladika Artemije nisu slagali oko toga da li su svi ljudi deca Boija ili su stvorenja Boija, i kao to su postojale razlike izmeu metropolita Jovana i vladike Atanasija Rakite "u shvatanjima Crkve, njene uloge u srpskom narodu i njene misije u svetu", ni po pitanju rata svi episkopi SPC nisu mislili isto. Jeromonah dr Ignatije (Midi), koji je 1994.-godine izabran za episkopa branievskog, u "Teolokim pogledima", verskonaunom asopisu (br. 1-4, 1991. godina), pisao je "da Crkvu treba braniti, ostao je jedino problem oko toga kojim 'orujem'. Jo ako se tome doda i 'etiko', odnosno humanistiko shvatanje rata kao agresivnog ili odbrambenog, to e rei loeg ili dobrog, 'prljavog' ili 'istog', dileme skoro da nema oko toga da li je i rat dozvoljen u odbrani viih i najviih ciljeva i dobra. Ne bih hteo mnogo da govorim o tome da je rat, kao sredstvo za postizanje nekih viih ciljeva, esto nacionalnih, koji koristi ljude za to, a od kojih nema nikakvog vieg cilja, bilo odbrambeni bilo agresorski, neprihvatljiv i neopravdan ni sa ljudskog stanovita a kamoli Crkvenog. Jer, koja majka se moe sloiti i uteiti objanjenjem da njen sin treba da pogine zarad viih nacionalnih i ne znam kojih drugih ciljeva, ili ako je poginuo da je njegova smrt bila opravdana rtva za 'bolje sutra' buduih generacija?" Ovakva razmiljanja episkopa Ignatija (dodue iz vremena dok jo nije bio episkop), u potpunosti su se razlikovala od razmiljanja, na primer, mitropolita Amfilohija koji je, kao to videsmo, rado citirao onaj deo iz Njegoevog "Gorskog vijenca": "Neka bude to biti ne moe, nek' ad prodre, pokosi satana, na groblju e iznii cvijee za daleko neko pokoljenje." Videli smo .da je estok bio i vladika Atanasije Jevti koji je uzvikivao "neka kota koliko kota" samo da se ostvare vii srpski ciljevi i da "pokaemo da se ne plaimo". Verovatno svestan toga, jeromonah Ignatije je na kraju svog teksta poslao zanimljiv poziv: "Moda e ova ocena odnosa Crkve sa svetom zvuati nerealno i pomalo pacifistiki neubedljivo za one koji drugaije misle, ali onda oni neka ovo shvate kao poziv za nastavak razgovora o tome kako shvatamo Crkvu i ta ona za nas, pre svega 'takozvane bogoslove' znai, kako bi na taj nain mogli da i drugima koji to nisu shvatili objasne ta j e to Crkva i u emu se ona razlikuje od tolikih dravnih modela i humanih organizacija." Patrijarh Pavle, na primer, rat je shvatao na nain koji je vladika Ignatije nazvao "etikim", odnosno humanistikim shvatanjem. To jest, za patrijarha je postojao "napadaki" i "odbrambeni", "pravedni" i "nepravedni" rat. U intervjuu koji je 25. novembra 1991. godine dao austrijskoj i junonemakoj televiziji, na pitanje novinara da li postoji pravedan rat, patrijarh je odgovorio: "Miljenja sam da takav rat moe da postoji i na zemlji kad postoji i na nebu. U Apokalipsisu Sv. Jovana Bogoslova itamo: I nasta rat na nebu; Mihail i aneli njegovi zavojtie na adaju, staru zmiju koja je avo i satana, i ratova adaja i aneli njezini i ne nadvladae, niti im se vie nae mesta na nebu (Apokalipsis, 12, 7-9)." "Zlo uvek napada", objanjavao je dalje patrijarh, "i dobro mora da se brani. Kain uvek gleda da ubije Avelja i Avelj mora da

se brani. Odbrana, dakle, od nasilja zlih, odbrana svog ivota od zloinaca, ivota i mira svojih blinjih, granice su koje oznaavaju pravedan rat."

Sveteni maonosci i mitraljesci

U Srpskoj crkvi postoje razliita miljenja i po pitanju uea u ratu i noenja oruja od strane svetenih lica. Povodom poznate fotografije na kojoj se v idi otac Filaret, budui episkop SPC, kako dri mitraljez oslonjen na svoj junaki stomak i junake grudi. vladika baki Irinej Bulovi je rekao: "Sveteno lice koje danas uzima mitraljcz, po mom miljenju, duboko grCi. Ono se ogreilo o svoju savest i o savest blinjih koje sablanjava. To su egzibicionizmi - po mom miljenju sasvim neprilini i nedostojni svetenog lica."!'" Treba primetiti da je vladika Irinej prilino uzdran u iznoenju svog stava. On dva puta kae "po mom miljenju", doputajui, val jda, da bi sa hrianske i pravoslavne take gledita mogla postojati i biti ispravna i miljenja suprotna njegovom. Takoe, vladika kae "sveteno lice koje danas uzima mitraljez". emu to odreenje "danas"? Zar Boija re nije vena i zar ne traje za sva vremena, kako episkopi SPC esto umeju da kau? Ukoliko je neto sa hrianske i pravoslavne take gledita bilo "neprilino" i "nedostojno" u septembru 1991. godine (tada je snimljena fotografija sa buduim vladikom u ulozi mitraljesca), onda bi to, valjda, trebalo da bude u svakom trenutku. I na kraju, primetimo da vladika Irinej spominje ogreenje oca Filareta samo "o svoju savest i o savest blinjih koje sablanjava", ne pominjui ogreenje o pravila (kanone) Pravoslavne crkve. A ta kau pravila (kanoni)* Pravoslavne crkve o ubijanju ljudi od strane svetenih lica, ueu svetenika u ratu i njihovom noenju oruja? U 65. pravilu svetih apostola stoji: "Ako koji klirik udari koga u svai i jednim ga udarcem ubije, neka bude svrgnut zbog svoje naglovitosti..." Vladika dalmatinski Nikodim Mila, prevodilac i tuma knjige "Pravila (kanones) pravoslavne crkve sa tumaenjima" (objavljena u Novom Sadu 1895. godine), kae da se u pravilima spominju "hotimino ubijstvo" (namerno), "ubijstvo koje je blizu hotiminom" i "nehotimino ubijstvo". U ovom (65) pravilu re je o "ubijstvu koje je blizu hotiminom". Za ovakvo ubistvo svetena lica se kanjavaju svrgnuem sa svetenog ina, kao i za svako drugo ubistvo (55. pravilo Vasilija Velikog). Valsamon objanjava da ono preciziranje - "jednim udarcem" - znai zapravo da svetenik podlee svrgnuu ako izvri i nenamerno ubistvo, tj. "klirik podlee svrgnuu ma kakvim on nainom ovjeka ubio". "Ovdje je za svetena lica odluni momenat", kae vladika Nikodim Mila, "prolie ovjeijekrvi, bez obzira na okolnosti i pobude koji su to prolie izazvali, i to s toga to prolie ljudske krvi u odlunoj protivnosti stoji sa slubom, koju svetenik uope vri, i koje je slube glavna taka beskrvna rtva u tajni jevharistije." U 7. pravilu IV vaseljenskog sabora kae se: "Koji su jednom stupili u klir, ili su

se kaluerstvu posvetili, nareujemo, da ne mogu stupati ni u vojniku ni u svjetsku slubu; a koji se na ovo usude, i ne povrate se, pokajavi se, k onome, to su radi Boga izabrali, neka budu anatema". Pomenimo i 5. pravilo Grigorija Niskog u kome se zahteva: "oo. da onaj koji je ma i nehotimino oskvrnuo sebe ubijstvom, postavi ve neistim uslijed zloina, mora po naredbi pravila biti iskljuen iz svetenike blagodati". Dakle, bar to se svetenstva tie, kanoni Pravoslavne erkve su izriiti - nikakvo noenje i korienje oruja i uestvovanje u ratu (u ulozi vojnika) ne dolazi u obzir. Ako sveteno lice izvri ubistvo, pa makar i nenamerno, kazna je ista kao i za o noga ko je to uinio namerno - iskljuivanje "iz svetenike blagodati", tj. svrgnue sa svetenog ina. Meutim, pokazalo se kroz istoriju da i kod duhovnih ljudi pravila esto postoje samo zato da bi bila krena. U istoriji Srpske crkve primera za to ima na pretek. Ponovi mo da je 1594. godine u Banatu oruani ustanak protiv Turaka predvodio episkop vraki Teodor. Posle poetnih uspeha Srba, Turei su uguili pobunu, a episkopa Teodora su na prevaru uhvatili i ivog ga "na meh" odrali. Na redovnom zasedanju Sabora u maju 1994. godine, dakle na 400-godinjicu njegove smrti, Srpska pravoslavna crkva je episkopa Teodora proglasila za sveca. Protiv Turaka oruano je ratovao i vladika Petar I Petrovi. On je lino, u vojnoj opremi, stajao na elu crnogorske vojske u borbama protiv Mahmut-pae Buatlije 1796. godine i pokazao se kao izuzetan ratnik i vojskovoa. O njegovom svrgnuu sa svetenog ina i iskljuenju iz svetenike blagodati zbog toga to je Bogu prinosio i krvne rtve nije bilo ni govora. Naprotiv, i on je proglaen za sveca (sveti Petar Cetinjski). Na poetku XIX veka, prota Mateja Nenadovi bio je uz Karaora jedan od voa Prvog srpskog ustanka. U njegovim "Memoarima" nalaze se imena mnogih svetenika koji su bili vojne stareine tokom ustanka. "Znali su oni da to ne lii, ali kad progovori oruje, zaute zakoni", kae se u jednom od brojeva "Pravoslavlja". Sredinom istog veka Sava Deanac, episkop iki, uestvovao je u ratovima protiv Turaka za osloboenje i ujedinjenje Srba komandujui Deevs ko-ibarskim bataijonom. I u ratu koji je kralj Milan Obrenovi poveo protiv Bugara 1885. godine, episkop Sava je komandovao II dobrovoljakim odredom. I na kraju, mada se tu niz ni priblino ne zavrava, pomenimo popa Bogdana Zimonjia, vou nevesinjskog ustanka iz 1875. godine (poznatijeg kao "Nevesinjska puka"), koji je bio uveni junak i uz Luku Vukalovia vodei hercegovaki vojvoda. ak se i svetome Savi pripisuje odgovornost za smrt jednog od neprijatelja njegovog brata Stefana (Prvovenanog). Ipak, sveti Sava je protivnike "eliminisao" na malo drugaiji nain - ne maem nego molitvom, tj. aneli su krvavili ruke umesto njega. Naime, kada su u susednoj Bugarskoj nastale borbe oko vlasti, jedan od uglednih velikaa i pretendenata na bugarski presto, S trez, izbegao je u Srbiju kod Stefana Nemanjia. Njih dvojica su se pobratimili, a Stefan mu je i vojno pomogao pri osvajanju nekih teritorija. Meutim, kasnije, kada su Bugari krenuli na Srbiju, uspeli su da pridobiju svog sunarodnika St reza da se i on okrene protiv Stefana. U pokuaju da Streza odvrati od saveza sa ostalim Bugarima, Stefan mu je poslao brata Savu da ga u to ubedio U Domentijanovom "itiju Svetoga Save" kae se da je Sava pred odlazak u Strezov logor govorio: "U ime tvoje Gospode prognau neprijatelje moje i stii u ih: i uzdajui se u tebe neu se vratiti dok se ne skonaju, i satru ih silom svojom i nee imati moi da nastupe na moje otaastvo." Poto je Savino posredovanje ostalo bez uspeha, tj. Strez nije eleo njegov predlog da

prihvati milom, srpski svetitelj je pristupio drugim metodama. "Savini biografi priaju kako je Bog, na Savinu molbu, poslao 'anela ljuta' koji probode Streza." Svetenici sa maem u ruci imali su ponekada manje obzira i milosti ak i od onih koji su bili poznati po svojoj prekosti i nezgodnom karakteru, poput Karaora. Tokom Prvog srpskog ustanka, varoi ustanike Srbije su i od samih ustanika esto bile izloene potpunom unitavanju i spaljivanju. U celini ili delimino bili su uniteni i raseljeni Valjevo, Beograd, Poarevac, Rudnik, Smederevo, Uice, abac i druga mesta. Van granica ustanike Srbije, gde god su ustanici doprli, stradala su mnoga mesta, ali je, na primer, Nova Varo bila poteena i to linom Karadorevom intervencijom. U Novoj Varoi Karadore je video nekoliko lepih 'zdanija' i ona su mu se toliko dopala da je proti Milutinu iz Gue poslao naredbu: "Kojekude, ova varo da se od nae vojske ili strae ne popali, ili ne izgori, jerbo je teta ovakve lepote kua da se porue i izgoru, ve ako nas eraju Turci opet neka ostanu njima, ako li pak posle mi njih poeramo, to e one biti nae, samo neka ostane nepopaljena." Ipak, prilikom povlaenja ustanike srpske vojske ispred nadolazeih Turaka, "surovi" prota Milutin iz Gue, i pored onog vodovog zahteva, naredio je vojnicima da Novu Varo spale. "I tu vojska serpska izgore onako lepu varo", zapisao je N. Ninkovi u knjizi "iznoopisanije moje". Po svom vojevanju posebno je bilo poznato pravoslavno svetenstvo u Crnoj Gori. Oni su se krsta prihvatali rede od sablje i puke, a i kada bi ga uzeli u ruke, oruje je bilo uz njih ili na njima. Zato je jo vladika Petar I morao da zavodi red meu crnogorskim svetenstvom. Opisujui izgled crkava i ponaanje svetenika u Crnoj Gori, protojerej dr Radoslav M. Gruji kae: "Crkava je bilo uvek dosta od tesana kamena, te su esto sluile kao kule za obranu od Turaka. Ali je u njima bilo vrlo malo ikona i drugih crkvenih stvari, te je esto veano oruje po crkvenim zidovima. Parohijskih svetenika bilo je uvek dosta, ali je veina jedva znala itati i pisati. Svetenici su nosili oruje, brijali bradu i esto ili u hoj kao voe; pa su pod orujem i bogosluenja obavljali u crkvama. Vladika Petar I zabranio im je brijati bradu i sluiti pod orujem; ali je takovih i posle, sve do naih dana bivalo. Mnogi su se odlikovali kao junaci '' Zbog ovakvog svetenikog kadra, ali i iz drugih razloga, kao to su nepostojanje prave svetovne vlasti pod Turcima i elja za osloboenjem od turskog ropstva, klir Srpske crkve je preuzimao na sebe i ulogu politiara, vojskovoa i vojnika krei tako kanone Pravoslavne crkve, a sve objanjavajui radom za dobro svoga naroda. Na ovaj nain moglo bi se objasniti i miljenje Vladimira orovia da je "Kosovska etika bila jedna vrsta nacionalnog jevanclja" i da su rei Mustajkadije iz "Gorskog vijenca": "Krstu slui, Miloem ivi" bile tane. Kao da je u srpskom narodu, a posebno meu Crnogorcima, slava Miloa Obilia zasenila i samoga Isusa Hrista, aMiloeva rtva im postala mnogo draa od one Hristove. Jer, ako se ve rtvuje, rezonovala je ogromna veina, zar da ode mirno, kao Hrist, izgovarajui rei "Boe, oprosti im, ne znaju ta ine"? Nije li bolje da, kao Milo, na put s ovog sveta sa sobom povede bar jednog neprijatelja svoga ili svoga naroda?

* Kanoni pravoslavne crkve sastoje se od: Pravila svetih apostola (ima 85 pravila); Pravila vaseljenskih sabora (odrano ih je 7); Pravila pomjesnih sabora (odrano ih je 10); Pravila Svetih Otaca (13 Otaca); i Dopunskih pravila (4 pravila)

Kada je ubijanje dostojno pohvale

Kako je Srpska crkva dozvolila da se u narodu razvije ovo "Lazarevo i Miloevo jevanelje" i da li je ono u suprotnosti sa istinskim, novozavetnim jevaneljem'J I otkud u Srpskoj crkvi razliita miljenja po pitanju ubijanja i uea hriana pravoslavaca u ratu, pa ak i pravoslavnog svetenstva komc je to kanonima izriito i nedvosmisleno zabranjeno? Videli smo da za vladiku Ignatija nikakav rat nije bio opravdan, "bilo odbrambeni bilo agresorski", i ni za kakve ciljeve, pa ni za one "najvie", nacionalne. Meutim, veina episkopa SPC, i to onih najuglednijih, bila je miljenja da postoje pravedni i nepravedni ratovi, tj. strane koje ga vode. Za vladiku Atanasija Jevtia, na primer, rat je "zlo kada je napadako-osvajaki", a "nuda i nevolja, drama i tragedija kada je odbrambeni".' Razlike u tumaenjima i stavovima oko jednog od najznaajnijih problema hrianstva verovatno su proisticale i iz neujednaenog odnosa prema ubijanju i ratovanju i u samim kanonima. Kao to kae vladika Nikodim Mila, epitimije (crkvene kazne)* odreene kanon ima za namerno poinjeno ubistvo bile su razliite. Na primer, 22. pravilo I pomjesnog sabora (ankirskog, odranog poetkom IV veka) dozvoljavalo je onima koji uine namerno ubistvo da se tek na kraju ivota mogu priestiti. Po tom pitanju ovo pravilo je bilo najstroe. Za razliku od toga, Vasilije Veliki je u svom 56. pravilu odredio da onaj ko izvri namerno ubistvo 20 godina mora da se kaje i da bude bez priea. Tih 20 godina on je ovako rasporedio: prvo je pokajnik morao etiri godine da "plae", zatim pet godina da "slua", onda sedam godina da "pripada" i na kraju joetiri godine da "stoji" sa vernima u crkvi. * * Tek posle toga mogao je i on da pristupi prieu. Jedan drugi sveti otac, Grigorije Niski, u svom 5. pravilu, za namerno ubistvo naredio je kaznu od tri puta po devet godina na razliitim stepenima kajanja. Episkopima je ostavio mogunost da skrate trajanje kazne "tako da umjesto devet godina na svakom stupnju moe biti osam, ili sedam, ili est, ili pet", ako se pokajnik istakne svojom usrdnou i revnou u popravljanju. Da bi sve bilo jo komplikovanije, tu se sada pojavljuje i pojam rata. Naime, sveti oci ubistvo u ratu uopte nisu smatrali ubistvom, ni namernim ni nenamernim. U svom 13. pravilu Vasilije Veliki kae: "Ubijstva u ratu nijesu oci nai smatrali za ubijstva, snishodei, kako se meni ini, braniocima skromnosti i blagoastija. U ostalom vrlo bi dobro bilo posavjetovati da se takvi, poto su im ruke neiste, za tri godine uzdravaju od priea." lako ta ubistva nisu smatrana za ubistva, vidimo da je Vasilije Veliki predloio da se ratne ubice, ipak, tri godine uzdre od priea "poto su im ruke neiste". Po reima Nikodima Milaa, Vas ilije Veliki je ovim predlogom eleo da "samim vojnicima olaka teret na dui od prolia ljudske krvi". "Ali kao to opaaju i Zonara i Valsamon u tumaenjima ovoga pravila, kao da se nigdje taj Vasilijev savjet nije upotrebljavao, nego je mjerilom za ovo sluilo ono to je Atanasije o tome kazao."

I zaista;' kao osnovno merilo i vrhovni kanonski princip za odnos Pravoslavne crkve prema ratu i ubijanju najvie su potovane rei takoe jednog od trinaestorice svetih otaca, Atanasija Velikog. Zbog svog ugleda Atanasije je nazivan i "ocem pravoslavlja" i "13. apostolom". Rei na koje se pravo -slavno svetenstvo najrae poziva kada se povede rasprava o odnosu crkvenih kanona prema ratovanju i ubijanju, Atanasije Veliki je napisao u svom 1. pravilu. Meutim, zanimljivo je da je to pravilo bilo posveeno jednom sasvim drugom problemu. Primedba Atanasija Velikog o tome kakav stav treba imati prema ubijanju, a posebno prema ubijanju u ratu, bila je tek uzgredna. Prvo pravilo Atanasija Velikog zapravo je pismo (poslanica) napisano "prije 356. godine" (kae Nikodim Mila) i upueno "znamenitome nitarskome kalueru Amunu". Naime, "neke su kaluere sablanjavali kojekakvi noni sni", a povremeno "bi im se u snu ekrizis dogodio" (nevoljno izbacivanje sperme), i poto su smatrali da im to "tjelesnu istotu kalja", obratili su se Amunu za savet. Verovatno, ne smatrajui se dovoljno kompetentnim i sposobnim da sabrai odgovori na sva pitanja i potpitanja, Amun se za savet obratio Atanasiju Velikom. tako je nastalo 1. pravilo Atanasija Velikog. U svome odgovoru, Atanasije je Amunu postavio pitanje "ta ima u sebi grijenog ili neistoga prirodni jedan ekrizis?". Da bi mu pokazao koliko je prirodno to nevoljno izbacivanje semena (sperme) koje su doivljavali kalueri, Atanasij e Veliki ga je uporedio sa izluivanjem slina i pljuvake. Da li treba "smatrati prijestupom molaote, to iz nozdrva izilaze, ili pljuvaku iz usta", pitao je Atanasije. A naroito, treba li smatrati grehom "ekrizise utrobe, koje su ivotnome (ivome biu prim. aut.) neophodne radi ivota". Prema tome, zakljuio je Atanasije Veliki: "Kakav je u tome grijeh pred Bogom, kad sami Gospod, koji je nainio svako ivotno, htio je i stvorio je ove udove, da takove eto prolaze imaju?" Mudrom oveku kakav je bio Atanasije Veliki nije bilo teko da pretpostavi da e neki sladostrasnik, zadovoljno trljajui ruke, pokuati da iskoristi ovu injenicu i da kae "da dakle nije nikakav grijeh ni samo upotrebljavanje, kad su Stvoriteljem organi nainjeni". Ali za nekoga takvoga, da bi ga naterao na utanje i stid, Atanasije je imao pitanje: "O kakvom upotrebljavanju govori? Da li o zakonitome, koje je Bog dopustio, govorei: Raajte se, mnoite se i napunite zemlju (1 Mojs. 1, 28); i koje je apostol odobrio govorei: enidbu da dre svi u asti, i postelja enidbena da bude ista (Jevr. 13, 4); ili pak ono, koje biva potajno i preljubno?" I da bi pokazao da nije bitno samo ta se ini nego i kada, zato i kako se 'ini, Atanasije ispisuje svoje poznate rei o odnosu prema ubijanju: "Jer i u mnogom drugom, to u ivotu biva, mi nalazimo razliku kako kad biva: tako, ubivati nije doputeno, ali ubivati u ratu neprijatelje i zakonito je i dostojno pohvale, i radi toga, koji se odlikuju u ratu udostojavaju se velikih poasti i spomenici im se podiu, koji kazuju njihova slavna djela. Takim eto nainom jedno isto u nekim prilikama i u izvjesno vrijeme nije doputeno, a u drugim prilikama i u drugo vrijeme doputeno je i prilino." Koliko je za tvorce kanona hilo hitno u kakvim prilikama je izvreno ubistvo. vidi

se dohro i iz 55. pravila Vasilija Velikog. U tom pravilu stoji: "Koji stupaju u borhu sa razhojnicima, ako nijesu na slubi crkve. neka se odlue (lie) od priea; ako li su klirici, neka se svrgnu sa svoga stepena jer svaki, kazano je, koji se mae za no, od noa e poginuti (Mat. 26, 52)." Komentariui ovo pravilo Nikodim Mila kae: "Zbilja je teko ovjeku, da ne ubije razbojnika, koji hoe njega da ubije i jo mnogim drugima zla da nanese." Dakle, uporedimo li ovo pravilo sa 13. pravilom Vasilija Velikog i 1. pravilom Atanasija Velikog vidimo da Pravoslavna crkva propisuje kanjavanje onih koji su ubili razbojnika u odbrani sebe, svojih blinjih i svoje imovine, a da ne kanjava one koji su ubijali u ratu i okrvavili ruke "do lakata". I ne samo da ih ne kanjava nego ih proglaava junacima, hvali ih i slavi. U komentaru 13. pravila Vasilija Velikog, Nikodim Mila navodi da "Valsamon spominje i primjer nekih svetenih lica, koja su u ratovima uestvovala i dakle neprija telje ubivala, pa ipak nije su za to liena bila prava svetenodjejstvovanja, nego su se i nagrada udostojila". Srpsko svetenstvo, znai, nije bilo nikakav izuzetak.

* npr. zabrana priea za svetovnjake, ili svrgnue za svetena lica. ** Postojala su 4 stepena kajanja: I Pla-grenici su stajali van crkvenih vrata i molili one koji ulaze da se pomole za njih; II Sluanje-stajali su odmah do vrata glavnog ulaza u crkvu, u tzv. pritvoru crkve, prostoru gde je krstionica bila. i tu su mogli da budu do molitve za oglaene, a onda su morali da izau; III Pripadanje-mogli su biti sa vernima u crkvi. ali su morali kleati i izai iz crkve poslije molitve za oglaene; IV Zajednostojanje-stajali su sa vernima u crkvi i izlazili zajedno sa njima. ali se nisu mogli priestiti. Ovaj stepen je ovako nazvan, jer pokajnici nisu morali biti na kolenima kao oni sa treeg stepena, tj. oni koji su "pripadali".

Gde to Isus i apostoli hvale ubijanje u ratu

Kao to vidimo. I. pravilo Atanasija Velikog. tj. njegov stav prema ubijanju iznet u njemu, postao je zakon aksioll1skc vrednosti kojim su ponitena sva ostala pravila, pa ak i ona koja su svetenim licima zabranjivala uee i ubijanje u ratu, i kanjavala ih i za nenamerna ubistva. Po rei ma Nikodima Milaa, kad a je Vasilije Veliki u svom 13. pravilu rekao da "ubijstva u ratu nijesu oci nai smatrali za ubijstva", on je mislio na Atanasija Velikog. Atanasije Veliki, pak, mada je u 1. pravilu mnoge svoje rei potkrepio navodima iz Svetog pisma, nije pokazao na koj im je to Hristovim reima, ili reima apostola, zasnivao svoj stav da je za jednog hrianina "ubivati u ratu neprijatelje i zakonito i dostojno pohvale". Zaista, ta bi se o tome moglo rei na osnovu Isusovih i apostolskih rei, a moda jo vie na osnovu njihovih dela? Da li je Isus bio pacifista i da li se hrianstvo protivi voenju bilo koje vrste rata, kako onog napadakog tako i odbrambenog? Da li su Isus i apostoli svojim delima pokazali hrianima da treba uestvovati u ratovima i ubijati neprijatelje? I da li je (i gde je) Isus, ili bilo koji od apostola, opravdao i pohvalio ubijanje u ratu, poput Atanasija Velikog? Odgovor na pitanje koje se nalazi u naslovu ovog poglavlja mogao bi stati u

samo jednu re - nigde. Dakle, ni Isus ni apostoli ni na jednom mestu u Novom zavetu ne kau nita to bi moglo bar podsetiti na rei Atanasija Velikog. Moda ba zbog toga, svoj stav o ubijanju u ratu Atanasije Veliki nije potkrepio nijednim navodom iz Novog zaveta, iako je, kao to rekosmo, u poslanici "zname nitome nitarskome kalueru Amunu", tj. u 1. pravilu, za mnoge svoje rei naveo potvrdu iz Svetog pisma. Ipak, u Novom zavetu postoji nekoliko mesta (izbrojivih na prste jedne ruke) koja uz veta tumaenja po potrebi postaju "neoborivi" dokazi da Isus i hrianstvo nisu protiv rata i ubijanja u njemu. Jedno od najee citiranih i tumaenih mesta jeste ono iz Jevanelja po Jovanu, koje je patrijarh Pavle uvek pominjao objanjavajui opravdanost "pravednih" i "odbrambenih" ratova: "Od ove ljubavi niko nema vee: da ko ivot svoj poloi za prijatelje svoje." (Jv. 15, 13) "Onaj koji se iz ljubavi prema blinjima stavI u zatitu njihovog mira, njihove slobode, protiv zloinaca, taj stavlja ivot svoj na kocku, sa spremnou da ga izgubi", tumaio je patrijarh." Ali, ta zapravo znai "poloiti ivot svoj za prijatelje svoje"? Kako su to inili Isus i apostoli? Njihov nain rtvovanja razlikuje se od rtve kakvu je podneo, na primer, Milo Obili. Kao to znamo, oni nisu uestvovali ni u jednom ratu i nikome se nisu oruano suprotstavljali. Sa ovog sveta su odlazili ne vodei nikoga drugog sa sobom (kao to je to Milo uinio). Jedini put, kada je apostol Petar maem povredio prvosvetenikovog slugu, Isus mu je rekao: "... vrati svoj ma na njegovo mesto; jer svi koji se mae za ma - od maa e poginuti". (Mt. 26,52) Da bi dokazali opravdanost rata za postizanje odreenih ciljeva, tumaenjem hrianskih principa i odnosa hrianstva prema ratu bavili su se i ljudi iz vancrkvenih krugova, uglavnom oni koje bismo mogli nazvati pripadnicima "srpske patriotske intelektualne elite". Jedan od najagilnijih u tom poslu bio je i gospodin Drago Kalaji, poznat kao ideolog "nove srpske desnice", ali i kao uesnik na promocijama knjiga drugarice Mirjane Markovi, ideologa "nove srpske levice". Svoj podui tekst '''Pacifizam' protiv hrianstva", objavljen u asopisu studenata Bogoslovskog fakulteta "Logos", * gospodin Kalaji je zapoeo odavanjem dunog potovanja Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja je, po njegovim reima, "u savremenom balkanskom ratu, nizom izjanjenja i delovanja, dokazala te dokazuje potpunu privrenost oslobodilakoj i dravotvornoj horbi svog naroda. Takvo duhovno i delotvorno uee Srpske pravoslavne crkve izaziva goropadne napade izdajnike (pseu do) inteligencije, koja je nekada sluila prokomunistikom sistemu demonije ekonomije a danas usluge prua oekivanim stranim gospodarima i odgovarajuem pseudoimperijalnom projektu, zvanom 'novi svetski poredak.'' Osnovna optuba "pacifista", kae dalje Drago Kalaji, sastoji se u njihovoj tvrdnji da je hrianstvo "religija mira" i da mu "navodno protivurei svaka spremnost za borbene odgovore na izazove rata". Meutim, gospodin Kalaji objanjava: "Mir koji objavljuje i podaruje pojava Isusa Hristosa nije od ov og sveta, izmeu ljudi ili izmeu naroda i drava, ve je to onaj vertikalni, izmeu oveka i Boga, po svedoenju apostola Pavla: 'I da pomiri sa Bogom i jedne i druge u jednom tijelu krstom, ubivi neprijateljstvo na njemu' (Ef. 2, 16)." Da bi razuverio one koji "zbog malodunosti ili naivnosti oekuju od Boijeg sina i dar ovozemaljskog, horizontalnog mira", Drago Kalaji citira Hristove rei: "Ne

mislite da sam doao da donesem mir na zemlju; nisam doao da donesem mir nego ma(Mt. 10, 34)". U Novom zavetu re ma se pominje na jo jednom mestu vrlo rado citiranom od strane zastupnika teze da se Isus nije protivio ratu (misli se na fiziki, ovozemaljski rat). "Ree im jo: kada sam vas poslao bez novanika, bez torbe i obue, da li vam je ta nedostajalo? A oni rekoe: nita. Na to im ree: ali sada ko ima novanik neka ga uzme, isto tako i torbu, a koji nema neka proda svoju haljinu i neka kupi ma. Jer vam kaem da ova re Pisma mora da se izvri na meni: 'I uvrstie ga meu zloince'; svrava se naime ono to mi je odreeno. A oni rekoe: Gospode, evo ovde dva maa. Ali im on ree: dosta je." (Lk. 22, 35 38)* Svoje tumaenje i kritiku miljenja nekih teologa o ovom mestu dao je na svoj duhovit nain i Erazmo Roterdamski: "Kako itava Hristova nauka ne ui ljude niem drugom do blagosti, strpljivosti i nipodatavanju ivota, sasvim je jasno ta znae te rei. Svakako je hteo da jo vie razorua svoje poslanike, kako bi zanemarili ne samo obuu i torbu ve i haljine i kako bi se posvetili goli i sasvim spremni delu Jevanelja; zato ne smeju imati pri sebi nita drugo do ma, ali ne onaj kojim se slue razbojnici i ubice, ve duhovni ma koji prodire i u najdublji kutak srca i jednim udarcem odbija sve strasti, tako da u srcu ne ostane nita drugo sem pobonost." "Ali pogledajte, molim vas", kae dalje Erazmo, "kako je onaj slavni teolog izokrenuo to mesto' On je pod maem shvatio pravo da se ovek brani od proganjanja, torbu je protumaio kao ostavu za ivotne namirnice..." (...) "I kao to misli da re ma znai sve ono to se odnosi na odbranu od napadaa, isto tako re torba shvata kao sve ono to se odnosi na ivotne potrebe. I tako taj tuma Boije misli alje apostole naoruane kopljima, lukovima, strelama i bombardama da propovedaju nauku na krst razapetog Hrista; sem toga, prti im jo na lea koveie, torbe i bisage da ne bi sluajno sa odmorita poli bez doruka. Mudrog tumaa ne zbunjuje ni to to Hrist nareuje da se ma, koji je tako estoko zahtevao da se kupi, sada metne u korice; i da se nikada nije ulo da su apostoli upotrebljavali maeve i titove protiv paganskog nasilja; ali bi ih svakako upotrebljavali da je Hrist mislio onako kako ovaj tumai." Ali, vratimo se gospodinu Dragou Kalajiu. U svom tekstu " 'Pacifizam' protiv hrianstva" on kae i ovo: "Trudei se da srpske hriane zaraze mazohistikim sklonostima za podvrgavanje svakom stranom gospodaru i ropstvu, te i za ljubljenje najgorih dumana - 'pacifisti' se pozivaju na jevaneljsku preporuku 'ljubite neprijatelje svoje, dobro tvorite onima koji vas mrze' (Lk. 6, 27 i Mt. 5, 44)." Meutim, po Kalajievim reima, " 'pacifistika' interpretacija izloenog naela moe zaseniti i zbuniti samo potpuno neuke, zahvaljujui osiromaenosti evropskih jezika koji... sve vrste neprijateljstava oznaujusamo jednim imenom, prinueni da im razliitosti iskazuju dodatnim opisima. Starogrki i latinski jezik razliito oznaavaju dve osnovne vrste neprijateljstva: linog i javnog, odnosno politikog. U starogrkoj i latinskoj verziji navedena jevaneljska preporuka poziva vernike da ljube samo svoje line ali ne i javne, politike neprijatelje; dakle diligite inimicos vestros, a ne diligite hostes vestros." Na osnovu rei Dragoa Kalajia, italac bi mogao pomisliti da se on protivi

"pacifistikom" prihvatanju stranih gospodara i ropstva. Meutim, poenta nije u tome. Dragou Kalajiu zapravo smeta to "pacifisti" ue srpske hriane da se podvrgnu "svakom stranom gospodaru i ropstvu". (Naglasak je, dakle, na rei "svakom".) To se dobro vidi iz sledeih Kalajievih rei: "Mnoge preporuke Isusa Hristosa nije mogue pravilno razumeti bez spoznaje istorijskog konteksta. Primerice, obesnaenje starozavetnog naela odmazde, po formuli 'oko za oko, zub za zub', te poziv vernicima da se ne protive zlu, ciljaju jevrejsko buntovnitvo i pozivaju na potovanje 'pax romana'. Dakle, tu nije re o svakom zlu ve o jednom posebnom, kontingentnom i relativnom, koje je Isus Hristos izvesno procenjivao podnoljivim, mudro uviajui da bi pobune izazvale mnogo vea i gora zla. U vremenu tih pro povedi, Rimska imperija bila je dobro utvrena, vrhunski razvijena i uzorno ureena politika stvarnost sklada i sinergije mnotva etnikih i religijskih razliitosti." I tako smo doli do one osnovne razlike izmeu "pacifizma" i hrianstva (onakvog kakvim ga predstavlja DragoKalaji). Naime, i "pacifista" i hrianin smatraju da je bolje podvrgnuti se stranom gospodaru i ropstvu nego ulaziti u oruane sukobe. Samo to "pacifista" misli da se treba podvrgnuti svakom, a hrianin (Kalajievog tipa) misli da se treba podvrgnuti samo nekom. Tog nekog Drago Kalaji opisuje kao "podnoljivog" i toliko monog da bi svaka pobuna protiv njega izazvala "mnogo vea i gora zla". Meutim, ponaanje prvih hriana, posebno onih u Rimu, za koje Rimsko carstvo ni u kom sluaju nije bilo "podnoljivo" zlo, odudara od Kalajievog tumaenja Hristovog uenja. Mada su bacani u arene lavovima, ivi spaljivani, proganjani, prvi hriani se tome nisu suprotstavljali upotrebom sile (ak ni u oajnikim pokuajima). Skrivanje po katakombama bio je jedini vid "borbe" koji su oni primenjivali. Ponaali su se "pacifistiki", kao da je za njih svako zlo podnoljivo, tj. suprotno Kalajievim tumaenjima Hrista. Meu njima su bili i apostoli Petar i Pavle, dakle Hristovu nauku su mogli da ue iz prve ruke, za razliku od Kalajia koji je zbog distance od 2000 godina, 50 godina ivota u komunistikoj Jugoslaviji i sedenja uz Mirjanu Markovi na promocijama njenih knjiga, i pored svoje izuzetne obrazovanosti, mogao u ponecmu i da pogrei. Osim toga, tumaenje koje je ponudio gospodin Kalaji u potpunosti relativizuje Hristovu nauku. Posebno njegova ideja o "podnoljivosti" zla. Jer, nivo "podnoljivosti", broj i vrste zala koje jedan hrianin treba da trpi, po Kalajievom shvatanju hrianstva, ni;;u strogo definisani. Oni se odreuju od sluaja do sluaja, od gospodara do gospodara. (Videli smo da je Tursko carstvo nekim srpskim jerarsima bilo podnoljivo; meutim, nekima nije, pa su pozivali narod na oruanu pobunu.) Ali, osnovno pitanje je: ko zapravo procenjuje podnoljivost nekog zla? Da li je mogue da stepen hrianske trpeljivosti treba da zavisi od trenutnih afiniteta pojedinih arhijereja kojima e "pax romana" biti podnoljiv, "pax otomana" i "pax americana" nepodnoljiv itd.? Koji e, poput patrijarha Pavla, danas govoriti da je zajedniki ivot sa Hrvatima nemogu, a sutra govoriti da je mogu? Ili ak od psiholokog sklopa njihovih linosti, tako da umesto okretanja drugog obraza hrianski princip postane uzvraanje amara? "Ja znam da je i meni i vama jedini spas u ljubavi. Ali isto esto ima svoju paradoksalnu, stravinu logiku. Ne inim ono to bi trebalo da inim, nego ono to znam da ne bi trebalo. Lijepo je govoriti o ljubavi, ali da doe neko pa vas oamari...", kae mitropolit Amfilohije, ne dovrivi misao i ostavivi nas u nedoumici ta bi posle tog amara usledilo.''

Po miljenju Dragoa Kalajia, Isus je Rimsko carstvo procenio kao podnoljivo zlo te je smatrao da mu se treba pokoriti. (U suprotnom bi, valjda, svoje sunarodnike pozvao na otpor.) Medutim, ono je za neke Jevreje bilo nepodnoljivo, pa su bili spremni i na rtvovanje ivota da bi ga se oslobodili. Re je o zelotima, pripadnicima fanatike sekte nastale u Judeji u I veku n. ere, koji su zagovarali oruanu pobunu i borbu protiv rimske dominacije u Palestini. (Ponaali su se kao da je i njihova parola bila "Bolje grob nego rob.") Na stav hriana da se treba podvrgnuti rimskom gospodaru i ropstvu, oni su verovatno gledali isto o nako kako Drago Kalaji gleda na stavove svojih savremenika "pacifista". Borba zelota rezultirala je skoro potpunim unitenjem Jerusalima, jevrejskog hrama i progonom Jevreja; dakle, onako kako je Hrist i prorekao. Jedan deo zelota je stradao u borbi, jedan deo je zavrio na krstu, a oni preiveli silom su postali "hriani", tj. rimsko zlo je i njima postalo podnoljivo (bar su se ponaali kao da jeste), i prihvatili su "pax romana". Neto slino desilo se i Srbima 20 vekova kasnije. "Pacifisti", ali i o ni koji to nisu, nego ih jednostavno moemo nazvati razumnim ljudima, govorili su da treba prihvatiti "pax americana". ta god gospodin Kalaji mislio o njoj, amerika "imperija" je, ba kao to je nekada bila rimska, "dobro utvrena, vrhunski razvijena i uzorno ureena politika stvarnost". Meutim, takvoj jednoj stvarnosti pokuali su da se suprotstave srpski "zeloti" kojima je ona bila nepodnoljiva. (ta su oni mislili o njenoj moi, i da li su se zaista nadali da imaju nekakve anse u sukobu sa njom, p itanje je za psiholoka istraivanja.) U svakom sluaju, zelotska borba nebeskog naroda zavrila se kao i zelotska borba izabranog naroda - potpunim porazom. Ono za ta su govorili da im je nepodnoljivo, posle primene sile nad njima i stradanja, postalo i m je podnoljivo. I tako je do jue asni, ponositi, dostojanstveni, borbeni, itd., itd. narod, hrianski krotko, poput jagnjadi, gledao kako mu po zemlji krstare NATO legionari, ba kao Jevrejima rimski pre dve hiljade godina. Krajem februara 1999, tri-etiri nedelje pred poetak NATO bombardovanja, Drago Kalaji je pokupio kofere i otiao u Italiju. Poslali su ga za novog dopisnika "Tanjuga" iz Rima. (Svi koji su je poznavali kau da je Mirjana Markovi pamtila i zla i dobra koja joj se uine. Prema lojainima uvek je bila posebno irokogruda.) I dok su pripadnicima "izdajnike (pseudo) inteligencije", kao i narodu kome su pripadali, po glavama padali "tomahavci" i mnotvo drugih izuma najsavremenije ratne tehnike, jedan pripadnik "patriotske inteligencije" sve je to gledao iz velianstvenog i bezbednog Rima. Godinu dana kasnije, 24. aprila 2000, za Dnevnik je izjavio: "SAD su traile sve, a dobile su samo jedno malo Kosovo, privremeno."

* Uz protosinela Atanasija Rakitu i protojereja dr arka Gavrilovia (od poznatijih), gospodin Kalaji je bio stalni saradnik ovog asopisa. Glavni urednik asopisa "Logos" napisao je ak hvalospev posveen gospodinu Dragou Kalajiu u kome je rekao da je "on jedan od najznaajnijih linosti srpske intelektualne scene u koga se valja pouzdati i od koga valja uiti". Istakao je i "Kalajievu vernost jevaneljskim etikim naelima" i "njegov doprinos srpskoj oslobodilakoj borbi" koji je, po reima urednika "Logosa", bio "od neizmernog znaaja". (Logos, 1 -2, 1995). Kako se "srpska oslobodilaka borba" zavrila-videli smo. Uzmemo li u obzir i injenicu da je pune dve godine lan ureivakog odbora "Pravoslavlja" bio Hadi-Dragan Anti, ovek vezan za lik i delo Mirjane Markovi, postaje sasvim jasno kakve su ideje kola le crkvenim izdanjima tokom 90-ih godina. * Za ta su to bila dovoljna samo dva maa? ta su njima Isus i 12 apostola mogli da urade, osim, naravno, da omogue ostvarenje rei iz Pisma da e Hrista na krstu raspeti kao zloinca. (Jer, ko je

video zloinca bez oruja). Isto tako, Isus je poslao svoje uenike u jedno selo da mu dovedu magaricu i magare kako bi, radi ispunjenja rei proroka, na njima ujahao u Jerusalim: "Kaite keri Sionovoj:,evo car tvoj dolazi ti krotak i jaui na magarici i na magaretu, mladunetu teglee ivotinje" (Mt. 21, 5).