Linost: ispitivanje porekla, znaenja i razlike od srodnih pojmova DUAN STOJNOV Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd U radu

je razmotreno poreklo pojma linosti, kao i najea znaenja koja ova re ima u svakodnevnoj upotrebi, s jedne strane, i u naunoj psihologiji, s druge. Takoe, razmotrena su i navedena i znaenja koja imaju srodni pojmovi kao to su jedinka (individua), temperament, karakter, tip, uloga, agens, osoba, jastvo i identitet, kao i ono to ih razlikuje od pojma linosti. Kljune rei: Linost, jedinka, karakter, osoba, jastvo, identitet. Linost, samstvo i identitet spadaju u grupu onih psiholokih problema koji nisu opservabilni, ve se o njima moe samo posredno zakljuivati, i to u referentnom okviru neke teorije. S obzirom na estu upotrebu ovog pojma u raznovrsnim naunim oblastima, kao i na nedostatak jedne opte prihvaene definicije, raireno je miljenje da linost i srodni pojmovi predstavljaju pojave "Za koje svako zna ta su, ali niko ne ume da kae" (Pervin, 1990: 12). Najkrae reeno, predmet prouavanja psihologije linosti je ona dalje nesvodiva sutina na koju se pozivamo kada izgovaramo zamenicu prvog lica "Ja", (odnosno njene oblike "meni", "mi", "me", ili "sebi"), i koju najee oznaavamo reju "linost" (Adams, 1954). Meutim, ova re moe da oznaava razliite stvari. ak i letimian pregled renika otkrie da pod odrednicom "linost" ima nekoliko znaenja. Na primer, Renik srpskohrvatskog knjievnog i narodnog jezika daje etiri mogua znaenja ove rei (sa nekoliko podznaenja): 1. a) ljudsko bie, ovek, osoba, lice (na pr. "Kraljeva je linost neprikosnovena"); b) ovek, osoba kao integralna celina, kao nosilac politikih, drutvenih i drugih prava (na pr. "Nezadovoljstvo je dolazilo to Milo nije hteo dati nikakav zakon kojim bi se D. Stojnov 46 obezbedila linost i sopstvenost"); c) ovek, osoba kao fizika pojava, lik; stas, figura (na pr. "to se devojake linosti tie, glavna je stvar da je krupna t.j. visoka i zdrava"); 2. a) osoba, ljudsko bie kao individua, kao sveukupnost specifinih osobina (intelektualnih, moralnih i drugih), po kojima se razlikuje od ostalih ljudi; intelektualno, moralno izgraena osoba; snana osoba, individualnost; skup svih sklonosti koje odlikuju jednu jedinku kao takvu zove se individualnost. Individualnost vaspitanjem postaje linost (na pr. "Sjajna linost cara Duana visoko se podie izmeu onih koji vladahu pre njega, a jo vie izmeu onih koji vladahu posle"); b) ivotinja kao jedinka sa specifinim osobinama koje je karakteriu, po kojima se razlikuje od ostalih (na pr. "Ovce i koze ine grupe vrlo jednolike, pa ipak se linost ispoljava"); c) osoba od vrednosti, od znaaja u odnosu na podruje neke druge delatnosti, na drutveni ivot uopte; cenjena, uticajna, vana osoba (na pr. "Da bi jedan umetnik bio i linost, nije dovoljna samo originalnost, nego i duevna prefinjenost i duhovna kultura"); 3. Lice, lik, karakter u knjievnom delu (na pr. "Sterija stupa na doksat. Povisok, kotunjav ... Odmah se oseti, da je glavna linost"); 4. a) gram. Podmet, subjekt (na pr. "Lice ili kakva stvar o emu se govori, zove se linost" - das Subjekt); Glagol jest kazaa re (das Redewort) s kojom se kazuje ta se zbiva sa linosti; b) pravna linost, pravno lice (na pr. "Volju izraava samo fiziko lice, isto tako i za pravna lica. Bez ovlaenja datog fizikom licu, ne bi mogli ni upravni odbor ni zbor akcionara da podignu tubu. To je osnovni princip pravne linosti"). Poreklo i razvoj naeg izraza linost teko je pratiti kroz vekove. Izgleda da je ovaj izraz relativno novijeg datuma, jer ne javlja se u staroj srpskoj knjievnosti.

Zasad se moe rei da su najee korieni izrazi preteno bili vrednosne i estetske prirode i da se u XVIII i poetkom XIX veka, ponegde govori o personi (Popovi, 1993). Stoga se pretpostavlja da je izraz linost ili prevod sa nekog stranog na na jezik, ili je preuzet ruski izraz linost, ili, pak, naa re lik, lice, slui kao izvor potonjeg uoptavanja i na unutranje odlike ljudi: "Lik je to lice, potom opti utisak od lica, celovita slika koja se zadrava u svesti... Linost je to lice, osobito u smislu slubenom, zvaninom, poslovnom, kad su stav i odnos neodreeni, uopteni" (Lalevi, 1974: 47). Ovakav razvoj znaenja izraza linost podsea na razvoj stranih izraza izvedenih iz maske, uloge koju je neko igrao, a potom se proirio na "unutranju" stranu jedinke i danas se u zapadnoj literaturi javlja kao: personality (engleski), personnalit (francuski) i Personlichkeit (nemaki). Linost je isprva oznaavala utisak koji neko ini na druge, ulogu koju igra i poloaj koji ima u drutvu, a potom se polako pribliavala dananjem znaenju. Valja dodati da nije utvrena neposredna veza kod nas izmeu izraza osoba (person) i linost (personality), to jeste sluaj u navedenim stranim jezicima. Poreklo spomenutih stranih izraza najee se dovodi u vezu sa latinskom reju persona (pozorina maska za glumce), ili sa starogrkom reju (maska, uloga), ili pak sa jo starijom etrurskom rei phersu. Prema nekim istraivaima (Koch, 1974), na jednoj grobnici naslikana je "igra mrtvaca". Phersu je cela maskirana figura, a sa sufiksom ona - (koji znai mala, odnosno "mala fersu") Linost: ispitivanje porekla, znaenja i razlike od srodnih pojmova 47 oznaavala je samo masku lica. Kod Etruraca, fersu je oznaavala postojanje izmeu sveta i podzemlja. Zatim, veza persone i maske nagovetava neto oveje u smislu tela i oblika, a ponekad i duh, intelekt (Eysenck, Arnold, Meili, 1975). Smatra se i to da iza ovog znaenja rei persona stoji i shvatanje ivota i ljudi. Kod platoniara, svet je shvaen kao pozorite u kome ljudi igraju uloge koje im bogovi dodeljuju; a prema nekim sovjetskim autorima (Kovalev, 1965), u klasnom drutvu samo je vladajui sloj davao pravo svojim lanovima da se nazivaju linostima, dok to za nie nije bilo mogue. Od svih do sada navedenih znaenja pojma linost, za psihologiju je zasigurno najvanije sledee: drugo - osoba, ljudsko bie kao individua, kao sveukupnost specifinih osobina (intelektualnih, moralnih i drugih), po kojima se razlikuje od ostalih ljudi. Meutim, i ova definicija nosi u sebi dva odreenja. Prvo se tie individualnosti, a drugo skupa specifinih osobina. Sama individualnost, ma koliko vana, jer govori o jedinstvenosti i o odvojenosti svakog ivoga bia, nije dovoljna da bi ukazala na ono to predstavlja primarno interesovanje psihologa. Naime, kao to je to davno primeeno: Ose i mievi, drvee i kamenje poseduje ovu elementarnu odliku. Pored odvojenosti i jedinstvenosti ljudsko bie pokazuje i psiholoku individualnost, zauujue sloeno ustrojstvo sainjeno od njegovih distinktivnih navika u miljenju i izraavanju, njegovih stavova, crta, interesovanja, i njegove sopstvene, vlastite filozofije ivota. Upravo je ova ukupna raznovrsnost psihofizike individualnosti, opte poznata kao linost, ono to zaokuplja panju psihologa (Allport, 1937: 24). S druge strane, sovjetski autori tvrde da je razdvajanje individualnih i linosnih svojstava oveka u psihologiju uveo Rubintajn: "Svojstva linosti nipoto se ne svode na njene individualne osobine. Ona ukljuuje i opte i osobene i pojedinane" (Rubin{tejn, 1957: 132). Ova ideja dalje se tumai na sledei nain: linost u individualnom prelamanju predstavlja opte, te stoga individualna svojstva

linosti nisu isto to linosna svojstva individue, tj. svojstva koja je karakteriu kao linost. ovek je individualnost zbog postojanja osobenih, pojedinanih, neponovljivih svojstava, a linost je zato to svesno odreuje svoje odnose s drutvom. Crte individualnosti se ne pridaju linosti kao takvoj, nego oveku koji ukljuuje i linosne karakteristike i osobenosti koje ga odlikuju od drugih prema osobenostima organizma. Pored individualnih, manje-vie promenjivih, karakteristika steenih tokom ontogeneze, tu su opte, manje-vie stabilne karakteristike. Ove poslednje steene su tokom filogeneze i zajednike su svima, ili, pak, samo lanovima posebne rase. Temelji linosti su opte karakteristike, zajednike svim ljudima - ula, struktura nervnog sistema i sl. Jasno je da su to stabilne, trajne karakteristike. Drugo mesto zauzimaju karakteristike svih lanova posebne etnike grupe; one su manje stabilne, a menjaju se samo tokom vekova. Zatim, tu su i karakteristike koje stvaraju drutvene potrebe (razni motivi). Na poslednjem mestu D. Stojnov 48 su isto individualne karakteristike koje razlikuju i jedinke iste grupe i samu jedinku u razliitim vremenima. Linost, prema svemu sudei, ukljuuje i opte i individualne karakteristike, ali se individualne karakteristike linosti moraju izdvojiti od linosnih odlika jedinke. Individualne ovek stie tokom svoje istorije, a linosne ga ine osobom. To su one karakteristike koje odreuju drutvenu delatnost i one ine oveka osobom na osnovu odnosa s drutvom. Ovako shvaena, osoba predstavlja jedinicu u sistemu drutvenih odnosa. Stoga se moe zakljuiti da je "linost prvenstveno drutveni, a ne psiholoki pojam" (Payne, 1968: 138). Slian zakljuak nazire se i u filozofskom odreenju pojma osobe. U svakodnevnom govoru, izraz "lino" (na engleskom: personal) koristi se da bi se oznailo neto privatno, neto to nama pripada i to ne moramo ili ne elimo nuno da podelimo sa drugima. Meutim, ovaj pojam u filozofiji (McCall, 1990) ima sasvim drugaije znaenje. Izraz osoba (na engleskom: person) odnosi se na ono to o nekoj jedinki misle drugi. Jedinka koja se prepoznaje kao osoba predstavlja javno svojstvo i u tom smislu je osoba svojstvo koje se izraava u treem licu. tagod da znamo, pripiemo ili mislimo o nekoj jedinki konstituie tu jedinku kao osobu. Tako je identitet neke jedinke kao osobe ono to je odreeno treim licima, jer ovaj nain razumevanja jedinki obuhvata ono to drugi pripisuju datoj jedinki. I ono to konstituie osobu - osobnost (na engleskom: personhood) - i uslovi pomou kojih se identifikuju osobe - lini identitet - nalaze se u javnom domenu. Osobe su drutvena bia koja su stvorena i konstituisana samo u drutvu. Prema tome, jedinke - odnosno, pojedinci - mogu da postoje kao osobe samo u drutvenim okolnostima. tavie, drutvene okolnosti nisu odreene samo esencijalnim svojstvima pojedinaca koji se u datim okolnostima nalaze, ve su formativne za same pojedince: relacije izmeu ljudi, njihovo meuodnoenje, ine ono to sainjava osnovu linih karakteristika koje se pripisuju drugima. Interesantno je da su sami psiholozi prilino inertni kada je u pitanju pojmovno odreenje izraza osoba. Mada je opte prihvaen stav da je u psihologiji linosti ljudska jedinka najbitniji predmet prouavanja, a da je osoba njen osnovni vid, psiholozi, uopteno uzevi, ne ulaze u pojmovna odreenja ovog izraza. Osoba se uzima zdravo za gotovo kao osnovna jedinica psiholokih analiza, a da se pritom ne ispituje status ovog pojma i njegova etimologija, a njeno definisanje izbegava. Pojam osoba ne javlja se u indeksu pojmova veine uvodnih udbenika iz psihologije (Zeegers, 1988). Ovome se moe dodati i Janzova opaska da autori knjiga ili lanaka u kojima se izlae pregled istraivanja linosti (Mischel, 1985; Pervin, 1985; Sanford, 1985), ili opaanja osoba (Schneider, Hastorf, Ellsworth,

1979) takoe ne ulaze u analizu pojma osoba (Jansz, 1991). Da bi osoba mogla da se pojmovno definie, neophodno je naglasiti one uslove koji moraju biti ispunjeni da bi se neka jedinka mogla nazvati osobom. Ova definicija obuhvata nekolicinu razliitih karakteristika koje istiu autori koji se bave ovim problemom. Mada meu njima nema potpune saglasnosti, ono to je zajedniki sadratelj pojmovnog odreenja osobe jeste da ovaj pojam nadilazi jedinku, odnosno ljudsko bie kao bioloki organizam, i pored toga obuhvata njenu Linost: ispitivanje porekla, znaenja i razlike od srodnih pojmova 49 psiholoku i socioloku stranu. Drugim reima, domen ivog biolokog organizma je nuan, ali ne i dovoljan: osoba se pojmovno ne moe poistovetiti sa ivotinjom ili mainom. Ovo odreenje podrazumeva nekoliko atributa osobe koji se mogu izloiti u devet taaka. Prva odlika pojma osobe je otelotvorenje. Osobe su osnovna bia koja se mogu javno identifikovati uz pomo mentalnih i telesnih karakteristika koje im se pripisuju. Jedinstvo due i tela brani se nerazmrsivim spajanjem telesnih karakteristika i stanja svesti koja se osobi pripisuju (Strawson, 1959). Osoba opisana na ovaj nain odnosi se na jednu optu pojavu, na jedan univerzalan apstraktni entitet (Harre, 1983). Druga odlika pojma osobe sadrana je u tome to je ona racionalno bie (Dennett, 1978). Osoba je sposobna da obrazloi svoje misli i postupke u skladu sa kulturnim standardima sredine kojoj pripada. Trea karakteristika ovog pojma odnosi se na intencionalnost. Delanje neke osobe nije samo posledica lanca spoljanjih uzroka, ve proishodi iz njene sposobnosti da planira svoje aktivnosti. Pravljenje "ivotnih planova" je neto najkarakteristinije za osobu (Taylor, 1985). To znai da osoba ne samo da nadgleda i nadzire svoje postupke, ve pored toga nadgleda i svoje nadgledanje (Shotter, 1984). etvrto, osobu ini i to to predstavlja agens ili delatnika. Ova karakteristika je teko odvojiva od prethodne. U stvaranju i izvoenju svojih ivotnih planova, kao i u aktivnosti njihovog nadgledanja, osoba se suoava sa mnotvom alternativa. Da bi mogla da sprovede svoje planove i nastavi sa planiranjem, ona mora da vri izbore koji e se uklopiti u planirane aktivnosti (Taylor, 1985). Za neku radnju moe da se kae da predstavlja ljudsku delatnost (human agency) samo ukoliko je u moi date osobe da proizvede, ili da se uzdri od proizvodnje te radnje, odnosno ukoliko vrenje date radnje spada u domen samokontrole osobe koja radnju vri. Radnje koje nisu proishod ljudske delatnosti su radnje za koje ljudi nisu odgovorni, ve je odgovornost za ovakve radnje determinisane draima - kao to je, na primer, odgovornost za mucanje u enskom drutvu. To su radnje u kojima uslovi (spoljanji ili unutranji) javljanja drai funkcioniu kao ontoloki dovoljni uslovi za proizvodnju neke radnje. U ovom sluaju, osoba ne moe da se smatra odgovornom ukoliko se ne uzdri od mucanja. Ovakve radnje nisu u domenu samokontrole delatnika, ve su u domenu kontrole uslova podraivanja1 (Grenwood, 1994). Peta karakteristika osobe tie se njene drutvene uloenosti. Biti osoba ne znai samo da je neko izgradio kognitivnu operaciju o pojmu osobe, ve podrazumeva i to da je neko tretiran kao osoba u meuosobnom kontekstu. Tretiranje neke osobe kao osobe je konstitutivno za njeno postojanje kao osobe. Da li e neko biti osoba zavisi i od stava koji e se prema njoj zauzeti, odnosno da li e biti opojmljena kao osoba od strane drugih lanova drutvene zajednice (Denett, 1978). Na to se nadovezuje i esta 1 Pojam delatnitva igra neprocenjivo vanu ulogu u shvatanju odgovornosti i zaslunosti u

Zapadnoj kulturi. Da bi se neka osoba smatrala odgovornom za poinjeni zloin i bila kanjena, zloin mora da bude proishod ljudske delatnosti: on mora da predstavlja nameravano vrenje linih moi od ijeg je vrenja delatnik mogao i da se uzdri. D. Stojnov 50 karakteristika osobe - a to je mogunost uzvraanja osobnog stava (Ibid.). Ukratko, biti osoba znai tretirati i druge kao osobe. Osoba moe da se stavi na mesto druge osobe. Usvajanje recipronog osobnog stava predstavlja primer "zdruenog delanja" (Shotter, 1984: 144). Dve osobe mogu da usvoje stav u kome jedna drugu uzajamno tretiraju kao osobe. U svojoj interakciji one stvaraju kontekst znaenja koji mogu da dele izmeu sebe, a koji se ne moe izvesti iz namera bilo koje od njih. Ovaj kontekst je nenameravana posledica u kojoj se proizvodi nova drutvena stvarnost: osobnost (personhood). Sedmo, osoba mora da bude sposobna za komunikaciju. Ljudska bia se od neljudskih bia izdvajaju po svojoj sposobnosti da verbalno opte, to nije primarno aktivnost pojedinca, ve jezike zajednice. Osoba sudeluje u konverzaciji sa drugim ljudima: neko postaje i ostaje osoba samo kao 'interlokuter' (Taylor, 1985). Osma karakteristika osobe, refleksivnost, povezuje osobnost i samstvenost (selfhood). Osoba misli o sebi kao o osobi; ona je svesna sebe kao tela koje je razliito od drugih tela, odnosno toga da je i ona osoba sa nekakvim karakteristikama. ini se da je ovo svojstvo samotumaenja univerzalno, jer je teko zamisliti ljudsko bie koje nije svesno svog tela i svoje duhovne i fizike individualnosti. Ukratko "osoba je agens koji sebe poima kao agens" (Taylor, 185: 263). Najzad, deveta karakteristika osobe je moralnost. Osoba i moralnost su neraskidivo povezani: osoba je moralna kategorija, implikovana u moralnom svetu. To to je neko osoba daje mu izvesna prava i obavezuje ga na izvesne dunosti. Biti osoba znai biti odgovoran za svoje delanje (Shotter, 1981). Na ovom mestu potrebno je podvui i razliku izmeu osobe i linosti. Dejms Rojs (Royce, 1969) smatra da osoba (person), za razliku od ivotinja koje imaju individualnost (ali nisu osobe), poseduje svoja ubeenja, tei svojim ciljevima i ima izvestan oseaj samoistovetnosti (self-identity). Ove sposobnosti ine osobu osobom. Opseg do koga e se te sklonosti ostvariti, kao i nain na koji e se ovo ostvarenje uz pomo navika uiniti postojanim, ini linost. Shvaena na ovaj nain, linost se posmatra kao proishod ostvarivanja osobnosti. Pored svega navedenog do sada, neophodno je istai razliku izmeu linosti i karaktera. Karakter, koji se vrlo esto upotrebljava kao sinonim za izraz linost, izveden je etimoloki iz grke rei koja je oznaavala instrument, sredstvo pomou koga se mogao nainiti beleg ili marka koja je prepoznatljiva. Pojam ovekovog osobitog karaktera poznat je jo od antikih vremena. U staroj terminologiji, karakter je oznaavao rezbarenje pojedinca, njegovog naina ivota koji je bivao odreen njegovim preovlaujuim, najistaknutijim crtama. Meutim, odvajanjem psihologije od filozofije, brojni autori su karakter odreivali samo kao jedan (dodue, izvanredno vaan) deo linosti, koja podrazumeva i karakter, i temperament i inteligenciju (Kahn, 1931). Zato se karakter kod veine psihologa poistoveivao sa elementom volje, odnosno sa ovekovim moralnim likom i vladanjem, i po tome se razlikuje od linosti. Aristotel je prisustvo volje eksplicirao svojim miljenjem da karakter kod osobe zavisi od naina na koji ona primenjuje svoje moi. Nasuprot tome, linost se ne odnosi na ono to ovek eli da bude, ve na deskripciju onoga to on jeste. Ne slaui se sa ovakvim odreenjem, Olport Linost: ispitivanje porekla, znaenja i razlike od srodnih pojmova 51

smatra da delatnost koja obuhvata volju emanira iz najsloenijih sistema linosti, a ne samo iz jedne njene oblasti koju moemo oznaiti kao karakter. Kada se kae da neko pokazuje svoj karakter odupirui se raznim iskuenjima, pod time se podrazumeva da se osoba koja se vladala na nain koji drutveni i etiki standardi odobravaju. Stoga je ispoljavanje volje u svakom sluaju fenomen linosti. Karakter se javlja samo kada se ovaj lini napor vrednuje sa stanovita nekog kodeksa: ako se volja javlja u neijem ponaanju, onda je ona prisutna i u linosti te osobe kao njena vrlo vana odlika. Karakter je stoga moralna procena jedne osobe, odnosno njeno vrednovanje. Kada karakter definiemo na ovaj nain, onda izraz linost postaje sasvim dovoljan psiholozima: "Karakter je evaluirana linost, a linost devaluiran karakter" (Allport, 1937: 52). Dalje, vano je razmotriti i odnos izmeu linosti i temperamenta. Temperament se u klasinim uenjima odnosio na Hipokratovu i Galenovu doktrinu o ravnotei osnovnih telesnih tenosti (humora). Ovaj izraz je jo onda, a dobrim delom i u dananje vreme, podrazumevao konstituciju duha koja zavisi od fizike konstitucije. Olport smatra da se za temperament moe rei da oznaava "vrstu tofa od koga se linost kroji" (Allport, 1937: 53), mada, tanije govorei, nema temperamenta bez linosti i linosti koja je liena temperamenta. To je pre svega prikladan izraz za oznaavanje onih dispozicija iji kvalitet ostaje skoro u potpunosti nepromenjen od detinjstva i nadalje tokom ivota (odnosno dispozicija koje su u velikoj meri zasiene trajnim emocionalnim kvalitetom koji prati poseban sklop raspoloenja, pobudivosti, intenziteta, ili tonusa). Pored karaktera i temperamenta, jo jedan pojam zavreuje razgranienje od linosti. Tip predstavlja odliku ili grozd odlika koje se zajedno javljaju i izdvajaju u posebnu kategoriju diskretnu spram drugih kategorija (koje su takoe odreene grozdom nekih drugih odlika ili nekom drugom odlikom). U bezmalo svim istorijskim pregledima tvrdi se da je najstariji i najee primenjivani nain opisivanja linosti svrstavanje ljudi u tipove. Poznata je ranije pominjana Hipokratova podela na etiri tipa (temperamenta-linosti) na osnovu dominacije telesnih tekuina koja poiva na zamiljenoj vezi izmeu bioloke osnove organizma sa tipom ponaanja; eldonova tipologija koja govori o odnosu telesne grae i linosti; Jungova podela ljudi prema njihovom stavu da ive okrenuti ka spolja (ekstraverti), ili ka unutra (introverti) itd. Sloenost, bogatstvo i raznolikost odlika pojedinaca navela je ljude da od samih poetaka linost opisuju tako to je svrstavaju u neki od jednostavnih tipova, poistoveujui je pritom sa njima. Kategorije tipova bile su mnogobrojne: dobar ili lo ovek; ovek blage ili otre naravi; ovek koji se namee ili potinjava, itd. Meutim, danas se smatra da je izjednaavanje tipa i linosti nedopustivo. Olport smatra da tip predstavlja samo polovino prilaenje individualnosti i da doktrine o tipovima ne kazuju nita vie nego to da neki ljudi, u izvesnom pogledu, lie na druge ljude. Mada tipologije tee odreenijim i jasnijim klasifikacijama ljudske prirode, izgleda da ima toliko mnogo naina na koje ljude moemo klasifikovati, tako da samim smetanjem neke osobe u odgovarajui tip moemo da izgubimo njenu unutranju jedinstvenu strukturu ustrojsta. Bez obzira na to kakva je klasifikacija, tipovi nikad ne mogu da ocrtaju celokupnu jedinku, jer D. Stojnov 52 govore pre svega o povezivanju slinih osobina izmeu razliitih lica, ali nikako ne osvetljavaju vezu te osobine sa ostalim osobinama unutar organskog polja neije sopstvene prirode. Koliko god tipologija bila pogodna, nijedna od njih ne moe da prui sliku celokupne individue. Tipovi se ne nalaze u ljudima, ve predstavljaju biosocijalne kategorije smetene "u oima posmatraa" (Allport, 1937; 1961).

Naravno, ovaj argument vai samo ukoliko se bez rezerve prihvati Olportova razlika izmeu biosocijalnih i biofizikih kategorija. Meutim, tip nije jedina biosocijalna kategorija koja se esto koristi u opisivanju linosti. Zato je vano istai razliku linosti i uloge. Uloga se odnosi na anticipativna i normativna oekivanja u ponaanju neke osobe koja zauzima neko mesto u drutvenoj interakciji. Oekivanja od osobe koja se nalazi u ulozi majke sasvim su drugaija u odnosu na oekivanja od osobe koja je lan upravnog odbora. Ponaanje neke osobe e se veoma razlikovati u zavisnosti od toga u kojoj se drutvenoj ulozi trenutno nalazimo. Vano je dodati da igranje uloge ne podrazumeva da se neko pretvara da je neto to uistinu nije, odnosno ono ne pokriva nau "pravu" prirodu, nau "pravu" linost. Mada se neko ko se nalazi kod kue sa svojom decom ponaa drugaije nego kada je na vanom sastanku, ne moe se rei da se on i u jednoj od te dve situacije "pretvara". Uloga je samo nastojanje da se obrazloi zato je prirodno da se isti ljudi ponaaju na razliite naine s obzirom na razliite drutvene kontekste, ali se ona pre odnosi na normativna oekivanja drugih, a ne na "prirodu" same jedinke. Raznolikost pojmova srodnih linosti ovde ne prestaje. Linost ne moe da se svede samo na javno nastojanje da se opojmi individualno ljudsko bie. Ovaj aspekt linosti naziva se osobnost, ili "drutveno omeeno, javno osmotrivo otelotvoreno bie, obdareno raznim moima i svojstvima za javno, smisaono delanje" (Harre, 1983: 26). Za potpunije odreenje oveije linosti neophodno je uzeti u obzir i privatni, doivljajni domen, odnosno jastvenost (selfhood) - "lino jedinstvo za koje Ja sebe smatram; moje pojedinano, unutranje bie" (Ibid.: 26). ovek ima i svoju refleksivnu sutinu - Jastvo (Self) - odnosno oseaj o tome kakva je on vrsta osobe; ta on pretpostavlja da jeste. Osoba i Jastvo su neraskidivo povezani, zbog toga to su neije lino iskustvo o tome da postoji kao osoba, kao i iskustvo te osobe o tome da postoji kao posebna, neponovljiva osoba odreenih odlika, smeteni u otelotvorenoj osobi koja predstavlja vremensko-prostorno sredite iskustva. Jastvenost, analogna privatnom i individualnom domenu linosti, najveim delom izvedena je iz izvora koje omoguava javni i kolektivni domen osobnosti. Zato su osoba i Jastvo dva pojma koja je teko odvojeno prouavati: Da bi se znalo ta je "unutar" neke osobe, moramo znati i "unutar" ega se sama osoba nalazi. Linost nije usamljeno ostrvo u nepreglednom moru, ona je "holon", iv i celovit entitet koji pokazuje odlike Janusa, rimskog boga sa dva lica. Celovitost holona istie nezavisnost i individualnost, ali njegovo "drugo lice" u isto vreme oznaava i integrisanost u jednu iru celinu sloene egzistencije, u kojoj je holon samo jedan deo. Postojanja individualnosti nema bez kolektivnog postojanja, kao to ni linosti nema bez drutva. Samorazumevanje i samodoivljavanje otvaraju vano pitanje: kako je mogue da neka osoba ima pojam i oseaj sopstvene osobe? Izgleda da proces Linost: ispitivanje porekla, znaenja i razlike od srodnih pojmova 53 samorefleksije implikuje da mi, metaforiki reeno, imamo posla sa dve osobe. Na prvom mestu nalazi se "osoba broj jedan", koja jednostavno jeste osoba, ali tu je i "osoba broj dva", koja "osobu broj jedan" uzima kao objekat refleksije. Ovaj sloen problem, koji nastoji da odgovori na pitanje koje svojstvo biva reflektovano kojom instancom, reava se na priblino isti nain od strane vodeih zapadnih filozofa, psihologa i sociologa. I nauci, ali i zdravom razumu zapadnog oveka, bliska je pretpostavka da ljudi poseduju jedno Ja, koje omoguava osobi da sebe odslikava, iskuava i doivljava - jednom reju, reflektuje. Ovo Ja izvrava zadatak metaforiki

sagledane "osobe broj dva", zato to poseduje svojstvo doivljavanja osobe (tj. "osobe broj jedan"). Refleksivnost, ili refleksivan stav, najlake se moe primetiti kada se ponaanje prekine, tako da se tekuem delanju onemoguava automatsko nastavljanje: pretpostavka javljanja refleksivnog stava je problematinost delanja. Refleksivnost stoga oznaava stanje nekog organizma u kome njegovi odloeni odgovori ulaze u polje njegove selektivnosti tako da sam organizam postaje sebi objekat, ili, drugaije reeno, refleksija je prisutna ako predstava mislioca o skupu misli jeste jedan elemenat skupa misli koje misli mislilac. Refleksivan stav podrazumeva pozivanje na delatnika (agens) koji izrie neku tvrdnju koja je obuhvaena tvrdnjom koju delatnik (agens) izrie. Upotreba "Ja" kao indikatora u prvom licu ukazuje na pojam Jastva. U tom smislu, jastvo je u svojoj osnovi privatno. Tako, na primer, status "privilegovanog pristupa" u izvetajima o mentalnim stanjima (kao to su "Ja patim." ili "Ja sam srean.") jeste neposredan proishod iskustvene prirode ovih iskaza. Izvetaji o istim dogaajima, ali u treem licu ("On pati." ili "On je srean."), deskriptivni su ali nisu iskustveni na isti nain kao i izrazi u prvom licu. Bez obzira da li oni opisuju ponaanje ili dispozicije, oni se mogu preispitivati i dosta toga moe se rei u prilog ili protiv takvog opisa. S druge strane, pak, iskazi u prvom licu bitno se razlikuju od iskaza u treem licu. Njima se ne opisuje neko stanje, ili neki iseak iz ponaanja, ili, pak, neka dispozicija: oni iskazuju jednu iskustvenu injenicu. Zato se iskazima u prvom licu ne moe protivureiti, zbog toga to u prilog njihove oiglednosti nije potrebno dalje svedoenje. Prema tome, Jastvo se odnosi na "jedinku koja doivljava, a ne na osobu. Osoba je javna konstrukcija, i bez obzira na to kakav se identitet pripisuje jedinki kao osobi, samstvo koje doivljava ostaje konstantno"2 (McCall, 1990: 14). 2 I ovde je potrebno izrei izvesne ograde. Neki od savremenih pravaca u filozofiji i psihologiji sve vie pobijaju mogunost postojanja jednog jedinstvenog i postojanog samstva, ili jedne autonomne i refleksivne svesti koja se prema svetu odnosi na objektivan nain (Derrida, 1974; Harre, 1983; Gergen, 1994). Razgovor o "samstvu", "subjektima", "Ja" itd., po ovakvim shvatanjima iluzoran je i opasan. Zbog toga se danas veoma mnogo govori o "decentraciji subjekta" u savremenoj filozofiji. Ovaj pristup ne porie domen individualnosti, ali je podreuje optim zakonitostima i pravilnostima drutvenog konteksta, u kome se jedinke konstituiu kao takve delatnou jezika. Mada se moe rei da je rasprava izmeu pristalica dva tabora jedna od najinteresantnijih u savremenoj psihologiji, njeno prikazivanje prevazilazi okvire ovog rada. D. Stojnov 54 Pitanje Jastva bilo je uzrok mnogih kontroverzi u psihologiji, i dugo vremena preovladavao je stav da se ne moe nauno ispitivati neto krajnje privatno i sakriveno to se manifestuje na tako zbunjujui i raznolik nain. Ova rasprava je posebno bila prisutna u sukobu bihejvioristiki i humanistiki opredeljenih autora. Meutim, u novije vreme preovlauje stav da refleksivni deo ovekovog bia ne moe da ostane po strani naih nastojanja da metodoloki to rigoroznije prouavamo linost, makar nam to zadavalo brojne glavobolje - a mnotvo pojmova ija se znaenja preklapaju, kao i nedoslednost mnogih autora u nainu na koji ih

upotrebljavaju - samo su neki od ovih problema (Baumeister, 1986; Potter, Wetherell, 1987; Gergen, 1994). Zato je sada prihvaeno miljenje da je legitimni komplement izuavanju javnog i kolektivnog domena osobnosti privatni i individualni domen jastvenosti. Refleksivni domen osobe, Jastvo, ima svoj sadraj i raspolae razliitim podacima o sebi. Ovi podaci mogu da pripadaju razliitim kategorijama opisa linosti: crtama, stavovima, ubeenjima, konstruktima, strategijama, itd. Ove razliite kategorije objedinjuje njihova relevantnost u procesu samosaznavanja, odnosno to to osoba zna ili osea da oni njoj pripadaju, tj. da se na nju odnose. Sadraj Jastva je dostupan kao izvor samoodslikavanja i samoopisivanja. Drugim reima, kada neka osoba pokua da odgovori na pitanje "Ko sam ja?", ona pomou sposobnosti pamenja upotrebljava podatke koji su za nju relevantni. Rezultat ovog procesa, odnosno njen odgovor na ovo pitanje koji daje sebi ili drugima doprinosi prii o sebi, ili narativu Jastva (Gergen, Gergen, 1983). Metaforiki reeno, Jastvo je "napunjeno" delovima prie. Vremenom, jedna klasa elemenata iz ovih kategorija koja se tie pre svega neijeg odnosa sa drugim ljudima, poinje da se izdvaja svojom posebnou i vanou. Za oznaavanje ove klase elemenata u samoodslikavanju sve se ee koristi izraz identitet, i odnosi se na "sadraj onoga to mi mislimo da jesmo koji su razumljivi i potencijalno prihvatljivi za publiku" (Jansz, 1991: 98). Identitet na taj nain opisuje neije mesto u grupi; njime se utvruje ta je i gde je neka osoba u drutvenom sistemu. Problem linog identiteta ponikao je u filozofiji i svodi se na pitanje "Koji su logiki neophodni i dovoljni uslovi da osoba P2 u vremenu T2 bude ista osoba kao i osoba P1 u vremenu T1 ?" (Shoemaker, Swinburne, 1984). U psihologiju problem identiteta uveo je Erik Homburger Erikson pre pedesetak godina (Erikson, 1946), dajui pritom starom filozofskom problemu novi, psiholoki vid. S obzirom da je Erikson izbegavao da uoblii jasnu definiciju psiholoke strane identiteta, Blazi je apstrahovao znaenje ovog pojma u Eriksonovim tekstovima, ukazujui na niz elemenata povezanih u mreu sloenih uzajamnih odnosa (Blasi, 1988: 266-267): "1. Identitet predstavlja odgovor na pitanje "Ko sam ja?"; 2. Opte uzevi, odgovor se sastoji iz postizanja novog jedinstva izmeu delova iz prolosti i oekivanja o budunosti neke osobe; 3. to prua izvor temeljnog oseaja istosti i stalnosti. Linost: ispitivanje porekla, znaenja i razlike od srodnih pojmova 55 4. Odgovor na pitanje identiteta dobija se pomou realistine procene sebe sama i svoje prolosti; 5. razmatranjem svoje kulture, posebno njene ideologije i oekivanja koje drutvo ima od nas; 6. dok istovremeno postavljamo pitanje valjanosti kako kulture tako i drutva, ali i podesnosti tuih opaanja i oekivanja (kriza). 7. Ovaj proces integracije i ispitivanja treba da se zbiva oko odreenih temeljnih oblasti, kao to su budua profesija, pol, religija i politike ideje; 8. i treba da vodi fleksibilnom ali trajnom privrgavanju ovim oblastima; 9. tako da jemi, iz objektivne perspektive, produktivnu integraciju neke jedinke u drutvu;

10. a iz subjektivne, oseaj osnovne vernosti i vrednosti; 11. kao i duboka, predsvesna oseanja ukorenjenosti i dobrobiti, samocenjenja i svrhovitosti. 12. Posebno vaan period za razvoj identiteta jesu adolescentne godine." Erikson je posmatrao ove karakteristike kao celinu koja sainjava objedinjen pojam, i na osnovu njih odluivao da li neke pojave mogu da se pripiu identitetu ili ne; meutim, pre bi se moglo rei da su navedene karakteristike deskripcije identiteta, a ne inioci i procesi koji su odgovorni za njegov razvoj i funkcionalne posledice. Zato je dolo do toga da su se u literaturi javila brojna i razliita znaenja identiteta: "(1) oseaj kontinuiteta, neprekinutosti; (2) svojstvenost, jedinstvenost i odvojenost; (3) poistoveenje sa grupom ili etniki identitet; zatim (4) konfiguracija drutvenih uloga; (5) autentinost, esencija ili pravo jastvo; (6) situacione uloge; (7) efikasnost, htenje (volition) ili lino delatnitvo (personal agency); (8) postojanost vrednosti i oseaj smisla ivota; (9) samopoimanje (self-conception) i, najzad, (10) isticanje karaktera nekog pojedinca i njegovo razlikovanje od drugih" (Rosenberg, 1987: 194). Jasno je da su pomenuta odreenja identiteta raznovrsnija od incijalnih pogleda koje je formulisao Erikson, a koja se po Baumajsteru svode na dva definiua kriterijuma identiteta: a) "kontinuitet", koji se tie oseaja postojanosti i jedinstvenosti u vremenu, i b) "diferencijaciju", odnosno elemente na osnovu kojih nas je mogue razlikovati od drugih (Baumeister, 1986: 18). S druge strane, odreenja identiteta nuno implikuju upotrebu srodnih pojmova na koje se pozivamo kada upotrebljavamo zamenicu prvog lica jednine (ja) ili njene oblike (meni i sebi). Zato je vano razlikovati pojam identiteta od srodnih pojmova osoba i jastvo. Uopte govorei, neija lokacija u mrei drutvenih odnosa odreena je i pripadanjem neke osobe razliitim grupama i onim karakteristikama za koje ona pretpostavlja da su jedinstvene. Zbog toga se najee elementi identiteta koji sainjavaju Jastvo svrstavaju u dve kategorije: drutveni identitet, koji je izveden iz pripadnosti grupama, i lini identitet, koji je uoblien pomou jedinstvenih, linih atributa (Tabela 1). D. Stojnov 56 S tim u vezi moe se rei da je u tesnoj vezi sa problemom identiteta i centralnost crta. Neki autori smatraju da je identitet konstituisan konfiguracijom sredinih, centralnih crta (Rorty, Wong; 1990). To ne znai da su sredine crte nepromenjive i da ostaju konstantne tokom ontogeneze, ve podrazumeva da se u izuavanju identiteta mi usredsreujemo na tipine crte koje tvore sistematske razlike tokom neijeg ivota, kao i na drutvene kategorije kojima pripada neka osoba, a koje su odgovorne za uobliavanje navika i usmeravanje delatnosti. Crte (ili neke druge jedinice opisa linosti) variraju izmeu razliitih kultura, klasa, polova i rasa, ali i izmeu razliitih osoba. Postoji nekoliko razliitih kriterijuma na osnovu kojih se moe utvrditi da li je neka crta centralna - npr. nivo do koga druge crte zavise od nje; stepen u kome je nekoj osobi teko da promeni crtu, nivo do koga crta utie na nain na koji drugi kategorizuju neku osobu; stepen u kome je crta dominantna u situacijama koje zahtevaju savladavanje stresa, itd. (Rorty, Wong, 1990). Tabela 1: Sklop Jastva (Prilagoeno prema: Hog, Abrams, 1988: 24) JASTVO IDENTITET: DRUTVENI LINI

IDENTIFIKACIJE: Srbin; Profesor; Belac, itd. Sin osobe H; Prijatelj Y; Ljubitelj Rahmanjinova, itd. SAMO-OPISI: Voli: Potenje; Otmenost; Rakiju; Nacionalno samopotovanje; Monarhiju ("Bez Kralja ne valja"), itd. Naglaava vanost raspre o nacionalnom pitanju; Zahteva punu logiku artikulaciju; Voli etnje po Dedinju, itd. Pitanju linog identiteta prilazi se i preko srnosti ubeenja, odnosno preko srnih konstrukata "koji tvore neije procese odranja", nasuprot "perifernim konstruktima koji se mogu izmeniti bez ozbiljne modifikacije srne strukture" (Kelly, 1955: 483). Onaj deo srne strukture oko koga vlada veliko saglasje i koje se doivljava na zajedniki nain od najveeg broja lanova neke drutvene grupe (nacije, klase, kulture, profesije, itd.) odnosi se na drutveni identitet. Kolektivni agensi mogu se, ba kao i osobe, ispitivati pomou srnih i perifernih konstrukata. Linost: ispitivanje porekla, znaenja i razlike od srodnih pojmova 57 Srni konstrukti se u ovom sluaju definiu kao predstave odnosa lanova nekog kolektiva prema drugima (du Preez, 1980), a kriterijum na osnovu koga se moe proceniti srnost ogleda se u tome to dati kolektivni agens poinje da se raspada ukoliko je dati konstrukt invalidiran (Ibid.). Osobe koje deluju na osnovu crta ili konstrukata koji pripadaju identitetu donose odluke o vanim pitanjima i preduzimaju vane korake u odnosima sa vanim drugim osobama. Ukoliko elimo da ovo ponaanje razumemo mi moramo da znamo ta je sadraj njihovih srnih konstrukata. Meutim, stvari mogu da krenu s neruke ukoliko naglasak stavimo na periferne, ili ak irelevantne konstrukte, jer u tom sluaju osobu jednostavno neemo razumeti. Moemo pretpostaviti da je neija nacionalnost ili pripadnost rasi klju za identitet te osobe, a da pritom ona pridaje vanost samo svojoj religijskoj pripadnosti, savesnom obavljanju svog posla i svojoj porodici. Za neku drugu osobu, pak, moemo pretpostaviti da joj je prevashodno vana pripadnost klasi i visina godinjih primanja, a da ta osoba pre svega smatra da je prevashodno omeuje to to je homoseksualac i kolekcionar slika. Nije lako napraviti jasnu razliku izmeu linog i drutvenog identiteta. Drutveni identitet je toliko zapleten u mreu pripadnosti neke osobe razliitim grupama da se Ja teko moe razlikovati od Mi. Mnogi istraivai koji su prouavali identitet tako to su od ispitanika traili odgovor na pitanje "Ko sam Ja?" dobijali su kao prvi odgovor pripadnost nekoj drutvenoj grupi od kojih je najea bila nacija (Allen, Wilder, Atkinson; 1983). U skladu sa tim, Karl ajbe je izdvojio iz razliitih domena grupnog identiteta nacionalni identitet zakljuivi da "postoji porast dokaza u prilog tome da e nacije ostati fundamentalna politika realnost jo dugo vremena" (Scheibe, 1983: 122). S druge strane Entoni Gidens, svestan implikacija nezadrivog procesa globalizacije, smatra da su nacije ili suvie male, ili suvie velike da bi mogle da reavaju aktuelne probleme oveanstva (Giddens, 1990). Pojam linosti nije pojam zamrznut u vremenu. Znaenje ovog pojma i njemu srodnih pojmova stalno se gradi i menja. Izrazi koji su u ovom radu obuhvaeni (linost, karakter, temperament, tip, uloga, jedinka, osoba, agens, jastvo i

identitet) kao i drugi srodni izrazi koji nisu pomenuti u ovoj raspri (akter, dua, samosvest, samoodreenje, figure, heroji, protagonisti, itd.) svi su razluivi jedan od drugoga. Svaki od njih zauzima posebno mesto u naoj fikciji i u drutvu. Mnoge dananje kontroverze o kriterijumu za razlikovanje ovih termina predstavljaju tekoe koje su se javile zbog toga to teoretiari u raspravama zauzimaju razliita stanovita i opredeljenja u vezi sa pojmom koji je vremenom proao kroz mnoge istorijske promene, a pri tom svaki teoretiar nastoji da svoje opredeljenje proglasi najvanijim i jedinim ispravnim (Rorty, 1976). Pojam linost je samo jedan od mnogih srodnih pojmova koji oznaava ime jedne opte klase, jedne kategorije, a ne jedne jedinstvene pojave. tavie, znaenje ovog pojma je teko razumeti dok se ne ispita njegov istorijat. Ispitivanje linosti u psihologiji najee se poistoveuje sa psihometrijskim istraivanjima ovog pojma. Kao jedna od posledica drutvene prakse merenja inteligencije pomou testova (a koja se dvadesetih godina ovog veka pokazala kao D. Stojnov 58 uspena i zbog koje su preovladala glasna miljenja da psihologija u potpunosti treba da se razvija kao objektivna nauka, ba kao i ostale prirodne nauke tog doba), pristupilo se merenju linosti: "Izgleda sasvim verovatno da smo doli tamo dokle psihologija uopte moe doi u ispitivanju uspeha na osnovu inteligencije. Sledei razvoj u polju psihologije mora doi kroz eksperimentalna ispitivanja karaktera i crta linosti. Da karakter, linost, stavovi, ili kako god mi to zvali, igra vanu ulogu u uspehu ne moe se staviti u sumnju" (McCrory, 1926: 490). Tri karakteristike novih instrumenata za merenje inteligencije linosti bile su presudne za dalji razvoj ove discipline. Prva se sastoji od oslanjanja na aditivni model ljudske osobe, druga od toga to su u potpunosti poistoveeni konvencionalni verbalni opisi i psiholoka stvarnost, a trea na izbacivanje svih onih stavki pomou kojih se u testu mogla meriti i promena, a ne samo postojanost. Kao prvo, psiholoki instrumenti za merenje linosti sastojali su se od verbalnih oznaka kao to su "dominantnost" ili "introverzija", s jedne strane, i numerike strukture koja je podrazumevala da je kvalitet o kome se govori prisutan u nekoj koliini koja se moe izmeriti, s druge. Jedinice u operaciji merenja obezbeivane su ili na osnovu proizvoljnih podeoka na skali procene, ili pomou verbalnih stavki koje su obrazovale inventar linosti. U oba sluaja, psiholoka stvarnost koja se ovde konstruisala zasnivala se na karakteristikama koje je bilo mogue nezavisno definisati i izolovati i koje su zadravale svoj identitet u razliitim situacijama i meu razliitim osobama. Tako se pretpostavljalo (mada takva pretpostavka nije empirijski potvrivana, niti se moe rei da je logiki nuna) da se "introverzija" pomou koje je opisivano ponaanje jedinke A u situaciji X, u potpunosti moe izjednaiti ne samo sa "introverzijom" koja se pripisuje osobi A u situaciji Y, ve i sa "introverzijom" koja se pripisivala osobi B u situaciji Y. Svaka razlika u introverziji izmeu ispitanika B u situaciji Y i ispitanika A u situaciji X mogla je da se iskae samo i u potpunosti kvantitativno. Kvalitativne varijacije karakteristika koje su se prouavale bile su izluivane ne samo iz opisa jedinki, ve i iz poreenja izmeu jedinki, i bile su proterane zarad jednog vrlo apstraktnog nivoa opisa crta. Jedna apstraktna crta kvalitativno mogla je da se razlikuje od druge apstraktne crte, ali su jedinke ograniavane posedovanjem veih ili manjih koliina identinih karakteristika. Do ovih koliina dolazilo se empirijski aditivnim komponovanjem stavki i poreenjem individualnih "sirovih skorova" koji su dobijani na ovaj nain. Stavke u testovima konstruisane su tako da odgovori na

njih budu to je mogue vie nedvosmisleni i jednoznani. Izbacivanje ispitivanja naina na koji se dolo do reenja zarad eliminisanja izvora vieznanosti u ocenjivanju, nesumjivo vaan pomak u ispitivanju inteligencije - proishodilo je time da se sa scene u potpunosti izbaci ceo jedan vaan domen - domen kvalitativnih individualnih razlika izmeu crta linosti koje su kod raznih ljudi i u raznim kulturama imala i razliita znaenja. Linost: ispitivanje porekla, znaenja i razlike od srodnih pojmova 59 Kao drugo, u procenjivanju linosti i u konstruisanju inventara linosti, pre svega su primenjivani izvesni konvencionalni verbalni opisi i zdravorazumske kategorije. Meutim, ovi izrazi bez ustezanja su predstavljani kao neto to je (manje vie potpuno) analogno prirodnom naunom merenju. Neki poseban skup jezikih izraza uobiajenih za neku sredinu trebalo je stoga predstaviti kao neto to odslikava neku ve postojeu prirodnu kategoriju. Kako neki izrazi kao to su, na primer, 'nametljivost' ili 'zavisnost' funkcioniu u jezikim igrama koje su vrlo karakteristine za neke drutvene odnose, a nimalo karakteristine za druge, nije bilo pitanje koje je zanimalo istraivae koji su se upustili u praksu merenja linosti inventarima. Umesto toga, 'nametljivost' i 'zavisnost' tretirane su kao jednoznana i potpuno nedvosmislena svojstva prirodnog sveta koja treba ispitivati na nain na koji su fiziari u XIX veku ispitivali fizike pojave. Ovakav, neproveren i niim potvren "nauni" credo imao je za posledicu istraivanja u kojima su se "kategorije koje je generisao specifian drutveni poredak proklamovale za predstavnike koji reflektuju jedan istorijski prirodni poredak" (Danziger, 1990: 162). Znaenje pojma linost (kao to je to bio sluaj i sa ostalim vanim psiholokim kategorijama kao to su inteligencija, uenje, motivi, stavovi, itd.) izgraivalo se kao "jedinstven spoj kategorija koje predstavljaju kombinaciju univerzalnog biolokog i lokalnog drutvenog znaenja" (Danzinger, 1997: 182). Trea karakteristika koja je u velikoj meri uticala na sudbinu merenja linosti, ogledala se u nastojanju da se podvue otra crta izmeu onoga to predstavlja linost, i to je postojano i relativno trajno i nepromenljivo, i onog to se menja "u zavisnosti od situacije". Crte, ili karakteristike linosti, nezavisne su od lako i esto promenljivih treperenja "istih" situacionih uticaja. Zato test koji pretenduje na procenu linosti mora da se sastoji od onih stavki na koje pojedinac odgovara postojano i pri ponovljenim zadavanjima. Entitet podloan ovoj postojanosti je linost, a ako nema te postojanosti, onda nema ni linosti. Zato su u pripremnim fazama uobliavanja testa izbacivane sve one stavke za koje se utvrdilo ili pretpostavljalo da mogu da generiu promenljive odgovore. Na taj nain, dobijeni su testovi koji su merili linost. Na alost, pritom su konstruisani testovi neosetljivi na merenje promena. Poto je i ovde "nauno" vjeruju sainjavala nepotvrena i neproverena pretpostavka da je postojanost, a ne promena prirodno stanje stvari, sa scene su uklonjene nedoslednost, nepostojanost, rastrzanost, sumnja i ambivalencija, koje su, najblae reeno, isto toliko ljudske koliko i doslednost, postojanost, celovitost, vera i odlunost. Mada je vrednost ovakvih i slinih osobina u saznavanje oveka u klinikom miljeu bila neprocenjivo visoka, njihov opstanak omoguen je zahvaljujui retorikoj pirueti o "doslednom ispoljavanju nedoslednosti". Mada i danas, ba kao i u periodu mentalnog testiranja, psihometrijska istraivanja imaju veoma veliki uticaj u izuavanju linosti, ona ne predstavljaju jedino usmerenje u nastojanju da se linost ispita i sazna. Prouavajui razliite pokrete koji su proishodili razliitim sredstvima i praksama u procenjivanju linosti,

Kurt Dancinger navodi nekoliko kategorija znaenja koje je ovaj pojam stekao kroz D. Stojnov 60 svoju istoriju: (1) linost kao objekat postuliran u projektu izgradnje univerzalno validnog znanja o drutveno dekontekstualizovanim ljudskim jedinkama; (2) linost kao kvazi-medicinski entitet podloan bolestima, poremeajima i simptomatologiji i prema kome se stoga mogu preduzimati mere kojima se mogu obezbediti 'normalnost' i 'zdravlje'; (3) linost kao agregat (skup) crta koje su reflektovane u verbalnim opisima; (4) linost kao navodno zajedniki, opti objekat interesovanja izmeu razliitih, nesamerljivih pristupa ljudskoj psihologiji; (5) linost kao kontejner za mnotvo razliitih psiholokih istraivanja koja nisu mogla da se uklope u druge postojee pravce i discipline (Danzinger, 1997: 131). Sline implikacije za analizu ovog pojma bile su prisutne veoma davno, od samog poetka ustanovljavanja psihologije linosti kao posebne naune discipline - u Olportovom iscrpnom pregledu onovremene strune literature (Allport, 1937). Jo tada izdvojeno je pedesetak razliitih definicija linosti koje su razvrstane u nekoliko irih kategorija (biosocijalne, biofizike, omnibus definicije, definicije koje istiu integrativnost, definicije koje istiu prilagoavanje, definicije koje naglaavaju jedinstvenost, itd.) a za koje se teko moe rei da oznaavaju jedno te isto svojstvo. Sve ono to se na kraju ovog pregleda moe zakljuiti ne predstavlja veliku novinu. Zato elim da istaknem davno izgovorene Aristotelove rei da je "Bie mogue samo mnogovrsno iskazati" (Jevremovi, 1997: 18). I danas, kao i pre vie od dve hiljade godina, moemo da zakljuimo da je sve aspekte bia nemogue obuhvatiti jednim jednovitim diskursom, jer izgleda da je ovekovo bie osetljivo na pojmove koje dri o sebi, i da se stalnom izgradnjom i menjanjem tih pojmova i sam ovek izgrauje i menja. U vreme previranja i preispitivanja psihologije i nauke uopte, postaje sve manje sigurno da je linost ono to je, zahvaljujui naunim istraivanjima, do sada otkriveno o ljudskoj prirodi. Zato izgleda blisko pameti istai zakljuak da je linost pre svega ono to smo o oveku saznali vrei odreenu praksu naunog ispitivanja u kojoj nam se linost prikazivala u perspektivi koja je bila zaloena u nainima njenog vienja. ini se da dalje analize u pojedinanim, intelektualno izolovanim disciplinama treba da zameni jedna opsenija sinteza antropolokih nauka. Umesto beskrajnog produkovanja novih empirijskih istraivanja, izgleda da je vreme za ispitivanje implikacija do kojih je preovlaujua praksa u istraivanju linosti dovela do sada. Stoga napredak u saznavanju linosti ne mora nuno da lei u pojmovnoj i teorijskoj unifikaciji, ve u paljivom ispitivanju mnotva znaenja linosti i srodnih pojmova; u uvaavanju istorijskog i drutvenog konteksta u kome su ovi pojmovi nastali, kao i ispitivanju implikacija kojima prihvatanje razliitih znaenja linosti proishodi u drutvenoj praksi. Linost: ispitivanje porekla, znaenja i razlike od srodnih pojmova 61 Reference Adams, D. (1954): The Anatomy of Personality. London: Doubleday. Allen, V., Wilder, D., Atkinson, M. (1983): Multiple Group Membership and Social Identity. U knjizi: T. Sarbin, K. Scheibe (Eds.), Studies in Social Identity. New York: Praeger. Allport, G. (1937): Personality: A Psychological Interpretation. London: Constable & Company. Allport, G. (1961): Pattern and Growth in Personality. New York: Holt Rinehart & Winston. Baumeister, R. (1986): Identity: Cultural Change and the Struggle for Self. New York: Oxford

University Press. Blasi, A. (1988): Identity and the Development of the Self. U knjizi: D. Lapsley, F. Clark Power (Eds.), Self Ego and Identity. New York: Springer - Verlag. Danziger, K. (1990): Constructing the Subject. Cambridge: Cambridge University Press. Danzinger, K. (1997): Naming the Mind. London: Sage. Dennett, D. (1978): Conditions of Personhood. U knjizi: D. Dennett (Ed.), Brainstorms. Hassocks: The Harvester Press. Derrida, J. (1974): Of Grammatology. Baltimore: John Hopkins University Press. Du Preez, P. (1980): Social Psychology of Politics. Oxford: Basil Blackwell. Erikson, E. (1946): Ego Development and Historical Change. U knjizi: R. Eissler (Ed.), The psychoanalitic study of the child, Vol. 2. New York: International University Press. Eysenck H. J., Arnold W. J., Meili, R. (Eds.) (1975): Encyclopedia of Psychology, London: Fontana. Gergen, K. (1994): Realities and Relationships. Cambridge. Massachusets: Harvard University Press. Gergen, K., Gergen, M. (1983): The Narratives of the Self. U knjizi: T. Sarbin, K. Scheibe (Eds.), Studies in Social Identity. New York: Praeger. Giddens, A. (1990): The Consequences of Modernity. Cambridge: Polity Press. Grenwood, J. (1994): Realism, Identity and Emotion. London: Sage. Harre, R. (1983): Personal Being. Oxford: Blackwell. Hogg, M. A., Abrams, D. (1988): Social Identifications. London: Routledge. Jansz, J. (1991): Person, Self and Moral Demands. Leiden: DSWO Press. D. Stojnov 62 Jevremovi}, P. (1997): Ustav atinski vi|en u kontekstu Aristotelove politi~ke filozofije. U kwizi: Aristotel: Ustav Atinski. Beograd: Plato. Kahn, E. (1931): Psychopathic Personalities. New York: Harcourt, Brace & Company. Kelly, G. A. (1955): Psychology of Personal Constructs. New York: Norton. Koch, M. (1974): Die Begriffe Person, Personlichkeit und Character. U knjizi: P. Lersch, H. Thomae (Eds.); Personlichkeitsforschung und Personlichkeits Theorie. Gttingen: Verlag fur Psychologie. Kovalev, A. (1965): Psihologi li~nosti. Moskva: Prosveenie. Lalevi}, M. (1974): Sinonimi i srodne re:i srpskog jezika. Beograd: Sveznawe. McCall, C. (1990): Concepts of Persons. Aldershot: Avebury. McCrory, J. R. (1926): A Study of Relation Between Ability and Achievement, Educational Administration and Supervision, 12: 481-490. Mischel, W. (1985): Looking for Personality. U knjizi: S. Koch, D. Leary (Eds.), A Century of Psychology as a Science. New York: McGraw-Hill. Payne, T. R. (1968): S. L. Rubinstein and The Philosophical Foundations of Soviet Psychology. Dodrecht: D. Reidel. Pervin, L. (1985): Personality: Current Controversies, Issues and Directions. Annual Review of Psychology, 36: 83-114. Pervin, L. (1990): Handbook of Personality: Theory and research. New York: The Guilford Press. Potter, J., Wetherell, M. (1987): Discourse and Social Psychology: Beyond Attitudes and Behaviour. London: Sage. Popovi}, B. (1993): Psihologija li~nosti. Beograd: Savez dru{tava psihologa Srbije. Re~nik srpskohrvatskog kwi`evnog i narodnog jezika (1981) Beograd: Srpska

akademija nauka i umetnosti - Institut za srpskohrvatski jezik. Rorty, A. (Ed.) (1976): The Identities of Persons. Berkeley: University of California Press. Rorty, A., Wong, D. (1993): Aspects of Identity and Agency. U knjizi: O. Flanagan, A. Oxenberg Rorty (Eds.), Identity, Character and Morality. Cambridge: MIT Press. Rosenberg, M. (1987): Depersonalization: The Loss of Personal Identity. U knjizi: T. Honess, K. Yardley (Eds.), Self and Identity: Perspectives across the Life