Dijalektika i Platon

Pristup Jednom je dijalektiki i postie se "intelektom" (, Rep. 542a 5 b2). Kao metoda pobijanja ili dokazivanja dijalektika je bila poznata i pre Platona (na primer, kod pobijanja kretanja kod elejaca), ali je Platon prvi koji je tu re upotrebio. Dijalektika se kod Platona isprva pojavljuje kao pomono sredstvo za uzdizanje due na putu saznanja, od najnieg stepena opaanja ulnih predmeta, preko razumskog shvatanja matematikih i naunih pojmova, sve do umne spoznaje najvieg, odnosno ideja i vrhovnog Dobrog, iz koga sve ideje proizlaze, ime se svaka individualna dua uzdie do "uestvovanja" u onome to je veno. Takvo utemeljenje dijalektike u dobroj se meri oslanja na sokratovske razgovore i njegovu metodologiju "ironije" i "mejeutike". U Gozbi se daje drugaiji opis dijalektike kao spoznajne metode ka vrhovnoj Lepoti (koja je, dakle, identina sa vrhovnim Dobrom iz Drave). Ta je metoda blisko povezana sa ljubavlju, jer se ona odreuje kao udnja za lepotom i raanje u lepoti . Prvi stepen je stoga udnja za lepim telom i u toj vezi jednoga sa drugim raaju se u dui lepe misli. Drugi stepen je povezivanje svih lepih tela u jednu telesnu lepotu uopte, koja je u stanju da se raa u samoj dui, na primer u vidu umetnikih dela. Trei stepen jeste lepota due, u kojoj se stvaraju snana prijateljstva. etvrti stepen je otkrivanje lepih dela u poslovima i obiajima dua, a dua udei za takvim lepim delima raa ih i sama. Peti stepen je lepota u naukama, u kojoj dua u sebi raa saznanje i razumevanje svih prethodnih stupnjeva. esti i najvii stepen odreuje se kao ljubav prema mudrosti, dakle kao , u kojoj dua stie uvid u vrhovno lepo i dobro, u Lepotu i Dobro po sebi. U drugim dijalozima (Sofist, Dravnik, Parmenid) prikazao je Platon dijalektiku i s njene logiko-tehnike strane kao umee dolaenja do pojmovnog saznanja. Strukturu takve dijalektike ine dva osnovna elementa: hipoteza (, polazni pojam, odnosno re ili izraz kojim se polazni pojam imenuje) i dijareza (, razlaganje ili deoba). Polazni pojam razlaganjem se podvodi pod iri rod ili vrstu, koja se zatim deli na svoje sastavne delove, odnosno podvrste. Naravno, ovakva logika deoba (za koju je Platon verovao da odraava stupnjeve stvarnog bivstvovanja) ne moe ii u beskonanost (ad infinitum): u jednom trenutku stie se do ideje (podvrste) koja ne doputa dalju deobu i ispod koje se nalaze samo konkretne, pojedinane stvari. Te nedeljive podvrste su najnie vrste ili nedeljive vrste ( ili infimae species). Ovakom deobom odnosno razlaganjem ideja sve do ulno opaajnih predmeta pribavlja se povezujua spona izmeu nevidljivih ( ) i vidljivih ( ) stvari. Kako se iznad svih ideja nalazi vrhovno Dobro, to je Platon smatrao da je ovim reio i problem odnosa izmeu Jednog (= Dobrog) i ulno opaajnog sveta koji nas okruuje.