Aleksandar Brki Interkulturni dijalog kroz aktere, strategije i programe Studija sluaja: Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne

Irske, Italija, Makedonija i Srbija1

Abstrakt: Pitanje interkulturnog dijaloga, koji se bavi odnosom "nae" i "drugih" kultura, jedno je od kljunih pitanja savremenih kulturnih politika, kao uostalom i savremenih meunarodnih politikih odnosa. U politikom diskursu esto se zloupotrebljava korienje ovog termina kako bi se samo deklarativno priznalo postojanje vie kultura na jednom prostoru. Cilj ovog istraivanje je mapiranje pojava i instrumenata vezanih za interkulturni dijalog, kojim se slue Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske i Italija, predstavnici dominantne struje koja promovie interkulturni dijalog unutar Evropske unije, i Makedonija i Srbija, "zemlje u tranziciji" i kandidati za lanstvo u Evropskoj uniji. Inter-entitetski, glokalni i grobalizatorski odnos prema interkulturnom dijalogu u Ujedinjenom kraljevstvu, i italijanski odnos prema autohtonim manjinama, "novim graanima" i odnosi sa emigracijom, esto slue kao referentna taka za zemlje u tranziciji kada je u pitanju odnos prema jednoj od najaktuelnijih tema savremene Evrope. Sa druge strane, Makedonija, sa prilino dezintegrisanim drutvom, koja je u fazi graenja novog identiteta, kao i Srbija - drutvo u konfuziji, jo uvek se nisu dovoljno jasno odredile prema temama kao to je interkulturni dijalog. Na osnovu komparativne analize, UK i Italija dovode se u horizontalne i vertikalne relacije sa Makedonijom i Srbijom, uz davanje policy preporuka, koje mogu biti korisne u kontekstu graenja i unapreivanja njihovog odnosa prema interkulturnom dijalogu.

Kljune rei: interkulturni dijalog, policy preporuke, Srbija, Makedonija

Summary: The question of intercultural dialogue, which deals with the realtions between "our" and "their" culture, is one of the key questions of contemporary cultural policies, as well as the
1

Ovo istraivanje raeno je u okviru predmeta "Teorije kulturne politike" na naunim doktorskim studijama Menadment umetnosti i medija na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, pod mentorstvom profesorke Dr Vesne uki, tokom 2009 /2010. godine, a kao deo naunog projekta "Umetnost i mediji u funkciji evropskih integracija: Srbija 2000-2010" Instituta za film, pozorite, radio i televiziju, podranog od strane Ministarstva za nauku Republike Srbije (br. 149004)

contemporary political relations. The use of this term is frequently being misused in the political discourse, as a way of declarative acknowledgement of the existence of different cultures in one space. The goal of this research is mapping of the phenomena and instruments connected to the intercultural dialogue, which are being used by the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland and Italy, representing the dominant streams promoting intercultural dialogue inside the European Union, and Macedonia and Serbia, "countries in transition" and EU member candidates. Inter-entity, glocal and grobalisational relationship (Laycoc) towards intercultural dialogue in the UK and Italian relation towards autochthonous minorities, "new citizents", and the relations with the Italian emigration, are often used as the reference points for the "countries in transition" when it is being discussed about one of the most important topics of the contemporary Europe. On the other hand, Macedonia, with its quite desintegrated society, which is in the phase of the construction of the new identity, as well as Serbia - a confused society, still did not relate enough to the topics such as intercultural dialogue. Based on the comparative analysis, and the vertical and horizontal intersections with UK and Italy, policy recommendations are given, which could be useful in the context of building and upgrading relationship of Macedonia and Serbia towards the question of intercultural dialogue.

Key words: intercultural dialogue, policy recommendations, Serbia, Macedonia

Uloge interkulturnog dijaloga Iako se esto samo implicitno moe definisati, kulturna politika ne predstavlja neku vrstu apstraktne ideje, ve je najee zasnovana na "konkretnim potrebama i problemima graana... i uoptenim naelima politike i kulturne elite" (uki 2009). U savremenom evropskom kulturnom kontekstu, termin kulturna politika koristi se za oznaavanje eksplicitno definisanih politika vezanih za kulturu, od strane dravnih organa (javnog sektora), a u novije vreme i za istovremeno komplementarne aktivnosti civilnog i privatnog sektora, vezanih za strateko usmeravanje kulture kroz posebne strategiije, aktere i programe. Tokom razvoja razliitih modela kulturnih politika, od dravnog do liberalnog, u razliite vrste relacija postavljana su i neka od najvanijih pitanja kulture - odnos prema kulturnom nasleu; odgovornosti i prava aktera u kulturnom sektoru; odnos tradicionalne i savremene kulture; mesto kulturnog i umetnikog stvaralatva u kontekstu ekonomskog sistema; dostupnost kulture; odnos nacionalne kulture sa drugim kulturama. Ovo poslednje pitanje, koje se bavi odnosom "nae" i "drugih" kultura, postavilo se kao jedno od kljunih pitanja savremenih kulturnih politika, kao uostalom i savremenih meunarodnih politikih odnosa. Postoje nekoliko tipova sistema koji se bave odnosom razliitih kultura multikulturalizam, kulturni pluralizam, interkulturalizam. Multikulturalizam se najee definie kao "unutranji kulturni diverzitet" (Obuljen i vob-oki, 2005), predstavlja "ideju o

zajednikom ivotu razliitih etnikih i kulturnih grupa u okviru istog pluralistikog drutva" (Dragievi ei i Stojkovi, 2007: 318) i moe se rei da je najvei izazov za razvijene zemlje. U politikom diskursu esto se zloupotrebljava korienje ovog termina kako bi se samo deklarativno priznalo postojanje vie kultura na jednom prostoru, a postoji i vie dilema vezanih za ovaj sistem, kao to je na primer pitanje sukoba multikulturalizma i zalaganja za ravnopravnost polova (Dragievi ei i Stojkovi, 2007: 318). Sa druge strane, kulturni pluralizam, kao jako slian termin, oznaava "ravnopravan, tolerantan i otvoren odnos izmeu nacionalnih kultura, a ne kultura na sub-nacionalnom nivou" (Dragievi ei i Stojkovi, 2007: 319), i prvenstveno je problem zemalja u razvoju. Interkulturalizam, kao sistem kojem se sve vie tei u evropskom kontekstu, predstavljao bi neku vrstu "dinamikog meuodnosa, prenosa i razmena vrednosti, stavova, ideja i koncepata, te uzajamno delovanje razliitih kultura jedne na druge" (Dragievi ei i Stojkovi, 2007: 322) ili "politiki koncept koji predstavlja potrebu za uravnoteenom razmenom izmeu kultura i drava, ukljuujui kulturne proizvode i usluge" (Obuljen i vob-oki, 2005), sa medijacijom kao poetnom fazom u interkulturnom dijalogu. Ona bi predstavljala pokuaj da se komunikacija uspostavlja kroz umetniki aktivizam, sociokulturnu animaciju i medijske projekte. Interkulturni dijalog, kao pojam koji je postao nerazdvojan od procesa globalizacije, moe se moda malo bolje osvetliti i kroz kategorizacije glavnih kola teorije globalizacije, prema Dordu Riceru (George Ritzer). On prepoznaje i dobre i loe strane globalizacije, i deli ova vienja u dve kategorije - ekonomsku i kulturalnu (Ritzer, 2007: 8-15), gde kulturalne teorije kategorie na sledei nain: . kulturalni diferencijalizam (postoje trajne razlike meu kulturama koje uglavnom ostaju van uticaja bi-, inter-, multi-, ili transkulturnih procesa - globalizacija je samo fenomen na povrini); . kulturalna konvergencija (svetske kulture se razvijaju na sve slinije naine; globalna asimilacija kree se u smeru dominantnih grupa; pojava kulturnog imperijalizma; zapadnjatvo; amerikanizacija; mcdonaldizacija); . kulturalna hibridizacija - produkcija jedinstvenih hibridnih kultura; Lejkok (Laycock) povlai liniju izmeu dva paralelna procesa koji se deavaju u ovom sluaju "grobalizacija" (grobalization - growth + global) i "glokalizacija" (glocalization - global + local). U grobalizaciji, kulturalne forme postaju agresivno globalne zbog toga to su podrane silama kapitalistikog napretka, dok je glokalizacija benigniji proces ija je ideja da je lokalno ugraeno u globalno i obrnuto. Jedan od rezultata procesa glokalizacije je kulturalna hibridizacija, koja i doprinusi veoj kulturalnoj razliitosti (Laycock, 2008: 32).

Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske

Moglo bi se rei da Ujedinjeno kraljevstvo ima najvie iskustva sa strategijama interkulturnog dijaloga, i dolo je do nivoa da ima viziju koju relativno uspeno sprovodi i usmerava ka jednom liberalno-kapitalistikom postkolonijalnom globalnom drutvu, moda ak i sa nadnacionalnom strukturom stanovnitva voenom idejama nadmoi kapitala (kreativnih industrija u kontekstu kulture) nad svakom vrstom etnikih, nacionalnih, religioznih ili kulturolokih sukoba. Postoje momenti kada se ovo ini neodrivim, kao na primer u trenucima napada islamskih ekstremista na Londonski metro 2005. godine, meutim, u velikoj meri ovaj koncept je za sada vrst. Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske je drava sastavljena od etiri entiteta Engleske, kotske, Velsa i Severne Irske, ali i monarhija sa kompleksnom kolonijalnom istorijom, tokom koje je dominirala velikim teritorijama u Indiji, Africi, Australiji, SAD-u. Stoga, Ujedinjeno kraljevstvo svoju kulturu (tj. kulture) definie kao kulture multikulturalnog diverziteta, sa nacionalnim, regionalnim i jezikim razlikama. Postavljanjem multikulturalnosti na vrh dravnih stratekih prioriteta, UK pokuava da vrednosno i sistemski izjednai prioritete svoje unutranje i spoljanje kulturne politike, u jedan jedinstven ideoloki koncept. Multikulturalizam kao prioritet iznutra i kulturna diplomatija, kao deo spoljne politike i prioritet spolja, podrani "arms length" sistemom delegiranja odgovornosti kroz nedepartmanska javna tela (NPDPB) tj. kvazi-nevladine organizacije (QUANGO), velikim tradicionalnim ustanovama kulture i konceptom kreativnih industrija sa preduzetnikim duhom kao pokretakom snagom, postavljaju UK na mesto jedne od strateki najorganizovanijih drava u Evropi, kada je kulturna politika u pitanju. Kulturni sistem Ujedinjenog kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske odnosi se prema temi interkulturnog dijaloga na tri nivoa: . inter-entitetski . glokalni . grobalizatorski. Inter-entitetski nivo odnosi se na interkulturni dijalog izmeu etiri konstitutivna naroda koji ine Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske; glokalni nivo odnosi se na interkulturni dijalog izmeu konstitutivnih naroda i imigranata uglavnom iz nekadanjih britanskih kolonija, kao i istonoevropskih zemalja koji su doli u UK nakon pada berlinskog zida; grobalizatorski se odnosi na interkulturni dijalog, tj. moda adekvatnije reeno na kulturnu diplomatiju UK (Vizomirski i najder, 2003) usmerenu ka svojim bivim kolonijama i zemljama u kojima eli da ostvari strateki politiki i ekonomski uticaj, a u kontekstu globalizacije. Inter-entitetski nivo interkulturnog dijaloga Kada je u pitanju interna organizacija podele odgovornosti vezane za planiranje i implementaciju strategija kulturne politike (umetnost, sport, film i kulturno naslee kao kategorije koje su stavljene u istu ravan), kao i raspodelu finansijskih sredstava, od 1994. godine kotska, Vels i Severna Irska, pored Engleske kao dominantnog entiteta, imaju svoje Umetnike savete (Arts

Councils), pored drugih vidova decentralizovane administrativne uprave, i time nezavisnost u odluivanju. Interkulturni dijalog je u ovom sluaju usko povezan sa procesom decentralizacije i podele odgovornosti u domenu kulture, sporta i kreativnih industrija - u poslednjih 10 godina mnogo vie odgovornosti prebaeno je na Umetnike savete kotske, Velsa i Severne Irske. Tako da postoje razliiti programi i strategije na nacionalnom nivou, pri Departmanu za kulturu, medije i sport (Department for Culture, Media and Sport), ali i na nivou entiteta, koji se bave interkulturnim dijalogom. Posebno osetljivo pitanje vezano je za odnose sa Severnom Irskom, koji se odvijaju kroz Skuptinu Severne Irske oformljenu kao deo Belfastskog sporazuma. Takoe, treba napomenuti da Vels ima manji stepen samostalnosti odluivanja od ostalih entiteta, prema Statutu Vlade Velsa iz 1998. godine. Interkulturni dijalog je na ovom nivou vaan i zbog odnosa prema politikim pretenzijama odreenih grupa u entitetima koje se zalau za nezavisnost i izdvajanje entiteta iz UK. Glokalni nivo interkulturnog dijaloga Nacionalne manjine, tj. pripadnici nacija koje ne pripadaju ni jednom od etiri konstitutivna entiteta Ujedinjenog kraljevstva, prema popisu iz 2001. godine, ine 7,9% ukupne populacije Ujedinjenog kraljevstva, odnosno 4,6 miliona stanovnika od ukupnog broja od 54 miliona koliko ivi u UK. Polovinu pripadnika nacionalnih manjina ine azijati uglavnom Indijskog, Pakistanskog, Bangladekog porekla. etvrtinu ine graani koje sebe svrstavaju pod kategoriju crnaca - poreklom iz "Crnih Kariba", "Crne Afrike" ili slino. Meane etnike grupe ine 15% ukupnog broja manjina. Kao zemlja koja zvanino promovie koncept "britanskih kultura", kao simbol fokusiranosti drutva na interkulturni dijalog, Ujedinjeno kraljevstvo razvilo je izuzetno razgranate intersektorske strategije koje se bave pitanjima odnosa drave prema nacionalnim manjinama, ime se, posredno, pokuava pokazati kako je UK sposobna da i dalje bude jedan od vodeih politikih lidera na globalnom nivou. Tendencija zvaninog drutvenog sistema u UK je da sva polja izraava i prelama kroz ekonomiju i korist koja se na taj nain moe imati, tako da se odnos prema kulturnoj razliitosti britanske zajednice moe smatrati i jednim vidom ulaganja u jaanje kompetitivnih strategija UK privrede na globalnom nivou. Grobalizatorski nivo interkulturnog dijaloga Trei oblik interkulturnog dijaloga kojim se bavi zvanina politika UK vezuje se za odnos sa graanima zemalja u kojima je UK nekada bila kolonizator, ili u kojima eli da odri visok nivo politikog i kulturolokog uticaja. Ovo prvenstveno moemo povezati sa kulturnom diplomatijom. Strategijom promocije Ujedinjenog kraljevstva na meunarodnom nivou bavi se Savet za javnu diplomatiju (Public Diplomacy Bord). lanovi saveta su izmeu ostalih i predstavnici Ministarstva spoljnih poslova i kancelarije Komonvelta (Foreign and Commonwealth Office), Britanskog saveta (British Council) i BBC svetske slube (BBC World Service) kao najvanijih aktera sprovoenja strategija ovog Saveta na meunarodnom nivou.

Italija Italija, iako zemlja koja spada u grupu najrazvijenijih ekonomskih sila na svetu, ne uspeva najbolje da se nosi sa teretom odnosa sopstvene nacije i novih graana. Ne pomae joj ni to to je u poslednjih 15 godina najdue na vlasti bila koalicija desnog centra, sa idejama zatvorenog i to "istijeg" drutva, stvarajui na taj nain klimu koja podrava napade na imigrante. Takoe, zakonima i pravilima koje su ove Vlade usvajale, prava imigranata i "novih" nacionalnih manjina su samo smanjivana, dok su i oni Zakoni koji su davali odreena znaajna prava manjinama nisu potovani. Italija se, za razliku od Ujedinjenog kraljevstva, nije snala po pitanju interkulturnog dijaloga. Utisak je da je u ovim procesima videla samo potencijalni problem, za razliku od UK koje je interkulturni dijalog praktino stavilo u centar svog dravnog sistema. Italijanski model kulturne politike specifian je po svojoj velikoj administrativnoj snazi, koja se najvie odraava kroz menadment institucija kulture - muzeja, arheolokih lokaliteta, pozorita, i po oslanjanju na ekonomski model finansiranja koji je prvenstveno baziran na javnim izvorima finansiranja sa, u novije vreme, znaajnim modalitetima saradnje sa privatnim sektorom (najvie kada je u pitanju upravljanje kulturnim nasleem). Dva drutveno relevantna principa kulturne politike koja su pod krovom principa Saveta Evrope, kao to su kulturni diverzitet/razliitost i participacija u kulturnom ivotu se nigde ne pominju meu prioritetima Ministarstva kulture Italije. Teko se moe smatrati sluajnou, ukoliko se uzme u obzir usmerenje Vlade Silvija Berluskonija (Silvio Berlusconi), da ni jedan departman Ministarstva kulture Italije nema zadatak da se bavi ovim pitanjima. Isto tako, mora se primetiti da ne postoji nikakva strategija za promociju i obezbeivanje sprovoenja osnovnih graanskih prava, ukljuujui i pravo na kulturu za 4 miliona imigranata koji ive u Italiji, uprkos trudu pojedinih lokalnih zajednica da organizuju i programe i aktivnosti koji odgovaraju potrebama kulturnih manjina. Gledano iz perspektive interkulturnog dijaloga, odnos Italije prema kulturnim manjinama moe se podeliti na tri nivoa: . odnos prema autohtonim manjinama . odnos prema "novim graanima" . odnosi sa italijanskom emigracijom i kulturna diplomatija Kulturne manjine postale su jedno od najvanijih pitanja na javnoj i politikoj sceni u Italiji tek relativno skoro. U Italiji postoji odreeni broj autohtonih manjina, koje u Italiji ive ve vekovima, ali poslednje dve decenije obeleene su izuzetno velikim prilivom imigranata iz zemalja Istone Evrope, Afrike, Azije i Latinske Amerike, te je ukupan broj imigranata sada ve oko 4 miliona, to ini oko 7% ukupne populacije Italije. Ovoliko uveanje imigranata vezano je i za rapidno starenje populacije i potrebom za novom radnom snagom, ali ima veze i sa

geografskom pozicijom zemlje, koja se nalazi na raskrsnici izmeu Afrikog i Azijskog kontinenta, kao i na pragu Istone Evrope. Odnos prema autohtonim manjinama Autohtone manjine predstavljaju zvanino prepoznate kulturne manjine - Nemce i Ladine u provinciji Bolzano, Slovence i Hrvate u Friuli Venezia Giulia, Grke i Albance u Junoj Italiji i na Siciliji, Katalance na Sardiniji, i oni su jako dobro zatieni kroz nacionalnu i regionalnu legislativu jo od post-ratovskog perioda, a prava su im i garantovana lanom 3. Ustava iz 1947. godine. Oni svi uivaju graanski status i podrazumevaju se pratea graanska i kulturna prava, sa posebnim fokusom na pitanja jezika. Jedini izuzetak od pravila predstavlja Romska zajednica, koja je jo uvek ozbiljno izdvojena iz drutva, iako se pretpostavlja da 70,000 od 160,000 pripadnika Romske i Sinti zajednica ima status graana. Odnos prema "novim graanima" Nakon poslednjih velikih talasa migracija iz Rumunije i cele teritorije Balkana tokom druge polovine 1990-ih i nakon pristupa Rumunije i Bugarske Evropskoj uniji 2007. godine, imigrantska populacija se u Italiji drastino uveala. Najvee grupe novih imigranata predstavljaju Albanci, Rumuni i Ukrajinci. Kada su u pitanju Afrike zajednice, najvie ima Marokanaca i Tuniana, dok Kinezi predstavljaju najbrojniju zajednicu sa Azijskog kontinenta. Ekvadorci i Peruanci ine veinu imigranata iz Latinske Amerike i navie su grupisani na severu Italije. Za razliku od drugih evropskih zemalja, Italija nije u prvo vreme postavljala ozbiljnije restrikcije na ulazak u zemlju graana novih lanica EU, to je za posledicu imalo tenzije vezane za veliki broj nomadskih kampova i poveanje nivoa kriminala. To je opet povuklo sa sobom uveanje nasilnih incidenata usmerenih prvenstveno na pripadnike Romske populacije, to je bilo razlog za ozbiljno upozorenje Evropske komisije u leto 2007. godine. Uprkos planovima za poboljanje poloaja "novih manjina" od strane koalicije levog centra, koja je bila na vlasti 20062008, po dolasku na vlast koalicije desnog centra Silvija Berluskonija 2008. godine situacija se jo vie radikalizuje. Po novim pravilima, ilegalni ulazak u Italiju je postalo krivino delo; nekretnina iznajmljena imigrantu moe biti konfiskovana; pruanje utoita ilegalnim imigrantima je nezakonito, a oteani su i uslovi spajanja imigranata sa svojim porodicama. Nova pravila sadre i dve stavke koje su Italiju dovele u otar sukob sa EU - prema prvoj, graani EU koji su nekada bili osuivani mogu biti izbaeni iz zemlje, dok druga regulie pitanje graana EU koji nemaju dovoljna mesena primanja i pristojan prostor za ivot, i kojima se na osnovu toga moe zabraniti boravak u Italiji. Obe ove odluke oigledno se odnose na veliki broj pripadnika Romske nacionalnosti koji su u Italiju doli iz Rumunije, koji esto javnost u Italiji optuuje za poveanje stope kriminala u zemlji. Na kraju, pored svih tenzija, Evropska komisija na primer nije oznaila kao diskriminatorski in uzimanje otisaka prstiju od graana Romske populacije u septembru 2008. godine.

Fundamentalna prava na kulturu i slobodu izraavanja, koja su zagarantovana italijanskim Ustavom, jo uvek nisu obezbeena niti promovisana od strane dravne administracije, niti konkretno od Ministarstva kulture. Ni jedan od jezika "novih imigranata" nije zvanino prepoznat, niti se moe uiti u kolama, to naravno pokree pitanje odravanja kulturnog identiteta migrantskih zajednica zarad buduih generacija. Interkulturni dijalog je prvenstveno poveren Ministarstvu unutranjih poslova, Ministarstvu rada, zdravlja i socijalne politike i Ministarstvu obrazovanja. Odnos sa italijanskom emigracijom i kulturna diplomatija Do pre neku deceniju na umesto interkulturnog dijaloga, u Italiji su u fokusu bili odnosi sa italijanskom emigrantskom zajednicom, koja je doivela veliku ekspanziju na prelazu izmeu XVIII i XIX veka, a onda neposredno nakon II svetskog rata, i procenjuje se da trenutno broji oko 60 miliona ljudi (direktni emigranti ili njihovi potomci) razbacanih na pet kontinenata. Ova vrsta naglog zaokreta koji je Italija doivela - od zemlje emigracije do zemlje imigracije jedan je od razloga koji moe da pojasni nespremnost italijanskog drutva da se suoi sa novim okolnostima. Tako da mrea Italijanskih kulturnih instituta, koja je u poetku (osnivani 1930-ih godina) prvenstveno sluila za podmirivanje potreba sopstvene emigracije, a zatim i za upoznavanje graana drugih drava sa vrednostima italiijanske kulture, doivljava svojevrsni proces transformacije. Svoj uticaj na meunarodnom polju delovanja Italija pre svega ostvaruje kroz projekte ekspertize vezane za kulturno naslee, kao priznati lider na ovom polju. Bliskom saradnjom sa drugim zemljama na ovaj nain Italije na pomae samo pri procesima konzervacije i reaproprijacije kulturnog naslea, ve i doprinosi boljem razumevanju razliitih kultura.

Makedonija Makedonija predstavlja dravu koja je rtva uspostavljanja ravnotee izmeu definisanja sopstvenog identiteta jedne post-socijalistike drave i uspostavljanja sistema ljudskih prava prema standardima Zapada. Nakon sukoba etnikih Makedonaca i Albanaca tokom 2001. godine, jedini nain da se neto promeni bio je da se pokua postavljanje drutva na drugim osnovama. Manjinama, a posebno Albancima data su mnogo vea prava, to je sa jedne strane donelo mir, ali sa druge - konstantne tenzije. Pravi interkulturni dijalog, sa istinskom interakcijom razliitih kultura, ne postoji - dva naroda koegzistiraju na istom prostoru, u sistemu koji je samo formalno preslikao pravila zapadnih drava. Tokom '70-ih i '80-ih godina XX veka, za vreme nekadanje Jugoslavije, iz pozicije centra se na interkulturni dijalog gledalo kroz prizmu ideoloke hegemonije. Razlike su se negirale a autentinost se nije planski promovisala, sve u skladu sa socijalistikim konceptom nove integrativne, jugoslovenske, kulture (Obuljen i vob-oki, 2005: 59). Nakon perioda konflika i

ratova u bivoj Jugoslaviji, koji su probudili dugo potiskivane duhove nacionalnih svesti kod svih naroda, dolo je do ekstremnih situacija i pozicije dominacije jedne nacionalne kulture u skoro svim zemljama koje su nastale izdvajanjem iz nekada zajednike drave. Slina situacija je i sa (Bivom Jugoslovenskom Republikom) Makedonijom, koja jo uvek prolazi kroz proces enkulturacije (Stojkovi, 2008: 30), rastrgnuta izmeu spora sa Grkom oko naslea istorijske Makedonije, graanskog konflikta izmeu Makedonaca i Albanaca na svojoj teritoriji i straha od elje meu nekim snagama u Bugarskoj za asimilacijom Makedonaca. Nekada "homogeno" drutvo je, nakon sticanja nezavisnosti, poelo da se dezintegrie. Albanska zajednica nije bila zadovoljna svojim statusom. Proces demokratizacije pomogao je otvaranje izdavakih kua na jezicima manjina, kao i privatnih lokalnih radio i TV stanica, uglavnom na Albanskom i Romskom jeziku. Nevladin sektor je takoe postao izuzetno aktivan na promovisanju kulturne razliitosti. Meutim, sve ovo je nekako vodilo i ka suprotnom procesu, procesu novih, nacionalnih homogenizacija. Sama situacija u drutvu doivela je kulminaciju tokom etnikih konflikata 2001. godine. Nakon Ohridskog sporazuma kojim su konflikti zaustavljeni, izmenjen je i Ustav, te su prihvaene izmene kojim se, kako neki kau, otvara put za "pilot projekat drave multikulturalizma XXI veka" (Teodosievski, 2008) dok skeptici predviaju jo vee sukobe i nesuglasice u budunosti. Zvanino priznate (kulturne) manjine koje se pominju u Ustavu su Albanci, Turci, Romi, Srbi, Bonjaci i Vlasi. Ove manjinske grupe imaju ustavno pravo na slobodno izraavanje, razvijanje i promociju sopstvenih kulturnih, religioznih i jezikih identiteta. Zvanian jezik je makedonski, dok je Zakonom o korienju albanskog jezika koji je usvojen u Skuptini 2008. godine, odlueno sa se sednice skuptinskih odbora mogu voditi i na albanskom jeziku. Nakon Ohridskog sporazuma dolo je do mnogih promena u odnosu na reprezentaciju i uticaj nacionalnih manjina na sistem javne administracije i kreiranje kulturne politike, kroz specijalne odbore i radne grupe u okviru Ministarstva kulture. Poetkom 2003. godine osnovana je i Kancelarija za promociju i napredovanje razliitih nacionalnih kultura, pod okriljem Ministarstva kulture. Iste godine, u Skuptini je osnovan Komitet za politiki sistem i etnike odnose, koji ini 19 lanova - 7 etnikih Makedonaca, 7 etnikih Albanaca, i po jedan pripadnik Srpske, Vlake, Turske, Rumunske i Bonjake manjine. Interesi ostalih manjina predstavljeni su narodnim ombudsmanom. Po novim Ustavnim odredbama, u jedinicama lokalne samouprave, gde bar 20% populacije govori odreeni jezik, taj jezik i njegovo pismo koriste se takoe kao zvanini jezik i pismo, kao dodatak makedonskom jeziku i irilinom alfabetu; svi zakoni koji se direktno tiu kulture, upotrebe jezika, obrazovanja moraju dobiti veinu glasova u Skuptini, kao i veinu glasova onih poslanika koji su predstavnici zajednica u kojima je veinsko stanovnitvo etnikih manjina. Jedan od najveih problema Makedonije kada je u pitanju interkulturni dijalog, ali prvenstveno odnos prema (re)definisanju sopstvenog identiteta je odnos sa Grkom. Spor sa Grkom vezan je za insistiranje (BJR) Makedonije na indentitetskom kontinuitetu sa istorijskom Makedonijom Aleksandra Makedonskog. Grka iz tog razloga koi meunarodno priznavanje Makedonije,

njenog imena i ulazak u EU. Stoga postoji i dugogodinji problem nepriznavanja prava makedonske manjine u Grkoj, u pograninim delovima sa Makedonijom.

Srbija Srbija je zemlja koja je podeljena na tri dela - Vojvodinu kao pozitivan primer interkulturalnosti i pravog suivota velikog broja kultura na jednom prostoru; centralnu Srbiju koja jo uvek ima problem sa integracijom raseljenog stanovnitva iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine; i jug Srbije i Kosovo i Metohiju gde se inicijative za istinskim interkulturnim dijalogom nakon decenija netrpeljivosti, ratova i sukoba teko mogu smatrati realnom opcijom. Politika elita u Srbiji poinje polako, uglavnom makijavelistiki, da shvata znaaj interkulturnog dijaloga za poboljanje svoje pozicije u odnosu na projektovane evro-atlantske integracije. Meutim, drutvo je jako malo napredovalo u poslenjih dvadeset godina kada je u pitanju odnos prema "drugome", i tu se moe nai slinost sa problemima Makedonije. Na kraju procesa dezintegracije na Balkanu, i ivota u dravi koja je bila, utopijski ili ne, postavljena kao multikulturna hibridna tvorevina, a zatim polako poela da se suava, da bi na kraju graani Srbije poeli od 2003. godine da ive u nezavisnoj dravi koja tek treba sutinski da se odredi prema sopstvenom identitetu, svojim graanima koji su razliiti, kao i da redefinie svoj odnos prema drugim narodima. Sve do 2007. godine interkulturni dijalog nije bila znaajna tema ili prioritet kulturne politike ili drugih javnih politika - njime su se bavile meunarodne organizacijije i odreeni broj NVO u Srbiji. Postoji vie od 19 registrovanih nacionalnih i etnikih zajednica u Srbiji, od kojih je 12 dovoljno veliko da bi se smatrale relevantnim. Neke od njih su koncentrisane na odreenim teritorijama Maari ive u severnom delu Vojvodine, prema granici sa Maarskom, Bonjaci ive u Sandaku. Drugi su vie razbacani irom zemlje, kao na primer Romi, Akalije/Egipani, Cincari ili Slovenci. Prava nacionalnih manjina regulisana su Ustavom i Zakonom o zatiti prava i sloboda nacionalnih manjina. Zakon regulie pravo nacionalnog odreivanja; pravo na saradnju sa sunarodnicima u zemlji i inostranstvu; pravo na korienje maternjeg jezika; pravo na korienje nacionalnih simbola; sva ostala prava i reenja koji tite specifinost nacionalnih manjina u poljima od posebnog znaaja za njih. Nacionalni saveti koji predstavljaju etnike manjine su partneri i konsultativna tela Vlade, a njihovi lanovi uestvuju u donoenju odluka koje su od znaaja za njihove zajednice. Najproblematinije stanje, kada su u pitanju etnike manjine, postoji u odnosu na Romsku zajednicu. Za razliku od projekata vezanih za kulturu Roma, kojih ima jako malo, osea se vei napredak u oblasti socijalne zatite i projekata edukacije Romske populacije. Nacionalni saveti etnikih manjina (12) osnovani su 2004. godine, a izmeu ostalog, odgovorni su za konceptualizaciju i razvoj kulturne politike i specifine strategije za svaku manjinu. Nacionalni saveti, kao autonomna tela u odluivanju, izdvajaju i najvie sredstava za kulturne i

umetnike aktivnosti nacionalnih manjina. Meutim, ne postoje adekvatni instrumenti kojima se povezuju kulture manjina i kultura veine, kao put ka istinskom interkulturnom dijalogu. Pitanja interkulturnog i interkonfesionalnog dijaloga su poslednjih godina primetno postajali znaajna tema debata vezanih za kulturnu politiku, najvie zahvaljujui aktivnostima civilnog sektora kroz festivale, dogaaje, podizanje spomenika, dodelu imena ulicama kao i medijskim raspravama.

Zakljuci i preporuke: Interkulturalnost kao mogui put Ovo istraivanje predstavlja pokuaj da se mapiraju i delimino dekonstruiu strategije, programi i akteri vezani za proces interkulturnog dijaloga u dve razvijene i dve evropske zemlje u tranziciji. Moemo prepoznati vie pristupa - od ideoloko-stratekog (UK), agresivnoignorantskog (Italija), do dezintegrativnog (Makedonija) i nesvesnog (Srbija). Svaki od ovih sistema ima svoj poseban kontekst, problem i pristup koji ne moe biti preslikan na bilo koju drugu sredinu ili situaciju. I svaki od sistema, od najorganizovanijeg (UK) do najmanje svesnih o potrebi za interkulturnim dijalogom (Italija i Srbija, svaka na svoj nain), ima velikog prostora za unapreenje. Prouavanje interkulturnog dijaloga kao elementa kulturnih politika UK, pa i Italije, pokazalo se kao manje zahtevno zbog veeg broja eksplicitnih instrumenata koje ove dve zemlje sprovode, pa se tako mnogo lake moe analizirati sistem i sintetizovati poruka koju taj sistem eli da poalje (to ne mora da znai da on takvu poruku zaista eli da poalje, to se moe primetiti na primeru prakse u Italiji). Analiza interkulturnog dijaloga u Makedoniji i Srbiji prilino je kompleksna, i teko je sistematizovati informacije do kojih se jako teko dolazi, najvie zbog nesistemskog pristupa interkulturnom dijalogu zvaninih politika ove dve zemlje veoma mnogo inicijativa koje se deavaju o ovim zemljama, a pokuavaju neto da promene u ovom domenu, dolazi iz civilnog sektora, a znaajan broj onih koje dolaze od zvaninih institucija se samo implicitno mogu podvesti pod strategije interkulturnog dijaloga. To je jo jedan dokaz nedovoljne osveenosti politikih elita ove dve drave kada je u pitanju smer u kom bi drutvo trebalo da se kree. Sistem interkulturnog dijaloga koji postoji u Ujedinjenom kraljevstvu predstavlja izuzetno dobro osmiljen nain odnosa aktera iz domena pre svega kreativnih industrija na jednom nadnacionalnom nivou. Problem ovakvog pristupa je previe snano vezivanje kulture za ekonomiju, te tako umesto kretanja ka glokalnim tendencijama i stvaranju hibridnog modela kulture koji podrava i iri kulturnu raznolikost, ee dolazimo do stvaranja i podrke grobalizatorskim modelima kulture podranih od strane velikih korporacija ili same Vlade koja na taj nain stvara hibridni model koji gui, a ne podrava druge modele lokalnih autentinih kulturnih formi (Laycock, 2008). Strategije koje podravaju inter-entitetski model interkulturnog dijaloga su usko povezane sa proceson decentralizacije, iako i dalje donekle odravaju odnos meuzavisnosti. Meutim, procesi razvoja nacionalne svesti meu veinskim narodima u entitetima, koliko god ili putem hibridizacije i kreiranja glokalne kulture, idu i putem

enkulturacije, pa tako ni glasovi koji zagovaraju nezavisnost i dekonstrukciju identiteta UK ne jenjavaju. Glokalni nivo interkulturnog dijaloga izuzetno dobro funkcionie u velikim urbanim "habovima" kao predstavnicima "novih lokalizama", kao to je London (Aksoj, 2008), meutim strategije Vlade UK ne funkcioniu ba najbolje u manjim sredinama koje su takoe domaini novim sugraanima koji dolaze iz raznih krajeva sveta. Grobalizatorski nivo kulturnog dijaloga funkcionie u sredini sve dok je saradnja sa ekonomijom uspena. Svedoci smo sve veim otporima ovakvog nametanja kulturnih modela koji gutaju manje modele i uz pomo ekonomije ih kroz kulturne industrije praktino zatiru. Tako da e ovaj nivo uticaja sigurno imati uspeha i u budunosti, ali u skladu sa globalnim kulturalnim pomeranjima, morae se od nekog trenutka pomerati sve vie ka senzibilizaciji prema manjim kulturama, uglavnom uz pomo novih tehnologija koja omoguava smanjivanje trokova produkcije. Italija, uprkos svom utemeljenom identitetu i globalnom prepoznavanju i visokom vrednovanju sopstvene kulture, ima problem sa uspostavljanjem dijaloga sa "novim sugraanima" i suoavanjem sa novom pozicijom zemlje koja sve vie svoju kulturu mora svesno da otvara ka novim, hibridnim modelima. Ovi modeli imae svoj razvojni put sa ili bez svesnog uticaja na njih - proaktivan pristup i medijacija donee jedan mnogo pomirljiviji ton i atmosferu u drutvu, dok e ignorisanje i agresivan otpor ovim procesima voditi ka sve veoj konfrontaciji i cepanju drutva. Osnovni problem zvanine politike Italije je arogantno ignorisanje potrebe za zvaninom i proaktivnom strategijom interkulturnog dijaloga na nacionalnom nivou uz promiljenu koordinaciju sa ve, do neke mere, aktivnim regionima i lokalnim sredinama. Ad hoc programi teko mogu promeniti situaciju ukoliko nisu umreeni u jedinstveni sistem, u kojem svoju ulogu imaju i drava i civilni i privatni sektor. Usmeravanje ka politikoj desnici i nacionalizam kao ideologija kao odgovor na sve veu imigraciju nikada nisu imali za rezultat pozitivne vrednosti, pa i italijansko drutvo to pre mora da sazri, to razume, i povede dijalog izmeu svojih vrednosti utemeljenih u bogatoj kulturnoj tradiciji sa novim vrednostima koje donose nove kulture. Makedonija pre svega ima problem drutvene zrelosti u kontekstu odnosa sopstvene kulture sa kulturama drugih naroda osim veinskog koji ivi na teritoriji drave, kao i sa drugim kulturama u regionu. Na neki nain, paralelno se dogaaju procesi enkulturacije u celom regionu, to utie i na odnose u veini zemalja koje su nastale raspadom nekadanjih socijalistikih sistema na Balkanu, zbog meovitog sastava stanovnitva. Ovi procesi esto su meusobno suprotstavljeni, i deava se da narodi jedni drugima ulaze u "prostore identiteta" time stvarajui tenzije (Makedonija-Grka, Makedonija-Albanija, Makedonija-Srbija...). Makedonsko drutvo pre svega mora dobro da razmisli o novoj viziji drutva kroz redefiniciju sopstvenog identiteta sa pogledom u budunost, svest o veliini sopstvene kulture i kulture drugih, kao i spremnost na kompromis koja ne ugroava ni sopstvenu budunost niti ignorie viziju neke nove budunosti. Strategije interkulturnog dijaloga su u ovom sluaju nametnute, pa nisu ni dovoljno prilagoene kulturama naroda koji ive u Makedonije. Njih je malo, a efekat je ogranien, bilo da su inicirane od strane drave, pa su onda promotivno-reprezentativnog karaktera, ili od strane meunarodnih

nevladinih fondacija i organizacija, pa su onda kvazi-emancipatorskog karaktera. Makedonsko drutvo mora nai dovoljno snage za sopstvena reenja i suoavanja. Makedonija bi morala mnogo zrelije da se bavi pitanjem sopstvenog identiteta, sa manje strasti i emocija, a vie vizije i racionalnog pristupa, sa pogledom u budunost. Zemlja sa malim brojem i izrazito diversifikovanom strukturom stanovnitva mora imati dobro razraenu viziju interkulturnog dijaloga kao centralnog pitanja drutva. Policy preporuke bi bile: . integrisani nastup drave, civilnog i privatnog sektora prema pitanju interkulturnog dijaloga sa eventualnom podelom odgovornosti - drava/regulativa, poreske olakice, infrastruktura, resursi; civilni sektor - znanje, programi, rad na terenu; privatni - kreativne industrije, resursi, ulaganja, povezivanje sa ekonomijom; . kreiranje strategija i programa koji su projektovani i osmiljavani u skladu sa prirodom kultura, sredine i konteksta u kom e se primenjivati, bez slepog praenja i primenjivanja alata koji se koriste u razvijenim zemljama, u sasvim drugaijim okolnostima; . strateka podrka umetnikim i kulturnim programima koji insistiraju na zajednikoj saradnji pripadnika razliitih kultura (npr. slino konceptu programa Culture Evropske komisije, u okviru kojih postoji obaveza vie partnera iz razliitih zemalja); Srbija je drutvo u konfuziji identiteta, na slian nain kao i Makedonija. Iako je u odnosu na Crnu Goru bila izrazito dominantna lanica SR Jugoslavije, a kasnije dravne zajednice Srbije i Crne Gore, zvanian diskurs je tek 2003. godine, nakon proglaenja nezavisnosti Crne Gore, poeo da se bavi redefinisanjem nacionalnog identiteta (prvenstveno se misli na period nakon 2000. godine). Taj kulturni identitet i dalje luta i trai se, kreui se od podrke nacionalno/patriotskim do podrke glokalno/glokalizatorskim diskursima. Osnovni problem je nedvosmisleno nepriznavanje drutva da problem postoji. Jasan indikator za ovakav zakljuak je to to se zvanine institucije i tela nisu ni bavile pitanjem interkulturnog dijaloga do 2007. godine. Ukoliko izuzmemo podrku osnivanja Nacionalnih saveta kao obavezu koja je proistekla iz novog Ustava (ak ni to nije dovoljan preduslov za interkulturni dijalog, ve pre svega obezbeivanje suivota razliitih kultura koje nemaju dodira jedne sa drugom), veih strategija u ovom smeru nije bilo. Civilni sektor ne moe biti jedini akter promovisanja i realizacije strategija komunikacije meu kulturama. Drava bi morala to pre da postavi viziju interkulturnog dijaloga u centru drutvenog ivota, kako bi time spreila budue eventualne sukobe na nacionalnom, rasnom, seksualnom ili rodnom nivou. Previe se veliki broj upozorenja desio u proteklom periodu, kroz konfliktne srutvene dogaaje, da bi mogli da se ignoriu. Srbija bi trebalo da pone mnogo intenzivnije da se bavi pitanjem interkulturnog dijaloga, irenjem uticaja Radne grupe pri Ministarstvu kulture i umreavanjem institucija, organizacija i linosti koje se u svojim aktivnostima bave promocijom komunikacije i saradnje razliitih kultura. Preporuke bi bile:

. kreiranje vizije i strategija interkulturnog dijaloga u okviru Radne grupe za interkulturni dijalog Ministarstva kulture i promovisanje ovog programa u irim drutvenim krugovima; . proirivanje oblasti koje se projektno finansiraju od strane Ministarstva kulture i lokalnih samouprava delatnou koja bi se zvala "Projekti interkulturnog dijaloga" sa znaajnom finansijskom podrkom koja stoji iza ove inicijative; . finansijska podrka programima kroz koje studenti i mladi umetnici iz Srbije putuju u delove Srbije u kojima u znaajnom broju ive pripadnici drugih etnikih zajednica; u drave regiona; u drave Evropske unije; podrka programima kojima se podstie saradnja na zajednikih programimama i projektima mladih ljudi iz razliitih kultura na nivou Srbije i na nivou regiona; . mnogo intenzivniji rad na promociji tolerancije prema kulturnoj razliitosti u okviru rada sa decom u osnovnim i srednjim kolama, kroz predmete Graansko vaspitanje, Religiju, Istoriju i Geografiju.

Literatura Aksoj, Asu. 2008. London i projektat urbanog kosmopolitizma u Majnhof, Hana Ulrike i Triandafilidu, Ana (urednice). Transkulturna Evropa. Beograd: Clio. Prevod: ore Krivokapi Bodo, Carla; Bodo, Simona. 2008. Country profile - Italy u Compendium: Cultural Policies and Trends in Europe (www.culturalpolicies.net). Bon: Council of Europe, ERICarts Dragievi ei, Milena; Miki, Hristina; Brki, Aleksandar. 2009. Country profile - Serbia u Compendium: Cultural Policies and Trends in Europe (www.culturalpolicies.net). Bon: Council of Europe, ERICarts Dragievi ei, Milena; Stojkovi, Branimir. 2007. Kultura: menadment, animacija, marketing. Beograd: Clio uki, Vesna. 2009. Drava i kultura - studije savremene kulturne politike (knjiga u pripremi). Beograd Fisher, Rod. 2008. Country profile - UK u Compendium: Cultural Policies and Trends in Europe (www.culturalpolicies.net). Bon: Council of Europe, ERICarts Laycock, Jolyon. 2008. Cultural diversity and globalisation u Laycock, Jolyon (ed). Enabling the Creators: Arts and Cultural Management ant the Challenge of Social Inclusion. London: European Arts Management and Oxford Brookes University

Obuljen, Nina; vob-oki Nada. 2005. Comparative cultural policy issues related to cultural diversity in South East Europe. Mapping the approaches and practices u Isar, Raj Yudhishthir (ed). Inclusive Europe? Horizon 2020. Budimpeta: Kulturpront Iroda Teodosievski, Zlatko. 2008. Country profile - FYR Macedonia u Compendium: Cultural Policies and Trends in Europe (www.culturalpolicies.net). Bon: Council of Europe, ERICarts Ritzer, George. 2007. The Globalization of Nothing. California: Pine Forge Press Stojkovi, Branimir. 2008. Evropski kulturni identitet. Beograd: Slubeni glasnik Vizomirski, D. Margaret; najder, P. najder. 2003. Kulturna diplomatija. Beograd: Balkankult. Prevod: Katarina Pani