Osvald pengler

Istorijski i teorijski kontekst nastanka dela Propast Zapada Teorijska shvatanja Artura openhauera, Fridriha Niea, Anrija Bergsona, Nikolaja Danilevskog i Eduarda Majera imala su veliki uticaj na nastanak dela Propast Zapada, s tim to je Osvald penger u stvaranje svog dela uneo dosta paradoksalnosti i izazovnosti koje nisu karakterisale dela njegovih prethodnika. openhauer i Nie su na nemakog autora uticali svojom metodom u prouavanju drutva i svojim optim pogledom na svet koji je bio olien u filozofskim koncepcijama navedenih mislilaca. Znatna podudarnost postoji i izmeu ideja ruskih slavenofila, kojima je pripadao Nikolaj Danilevski, i penglera, a mogude je spekulisati o direktnijim i ak uzronim odnosima studije Rusija i Evropa na kasnije pojavljivanje dela Propast Zapada (Tartalja, 1976: 65). Studije koje se smatraju relevantnim i za koje vai da su imale uticaj na formiranje ideja nemakog autora pre svega su filozofske, od kojih je pengler preuzeo metodu prouavanja drutva. Delo Propast Zapada nije samo ciklina vizija tumaenja drutvenih promena ved je u doba kada je nastala predstavljalo i svojevrstan Weltanschauung. Opte pesimistike filozofske teze Niea i openhauera o ljudskoj prirodi pengler je ekstrapolirao na kulture kao makroistorijske sisteme. penglerova studija delimino predstavlja bricolage idejnih strujanja koja su postojala u periodu pre objavljivanja. Meutim, vano je istadi da ovakve kategorizacije nepravedno potcenjuju originalnost i inventivnost samog intelektualnog poduhvata nemakog filozofa, koji je u pisanje svoje klasine studije uneo dosta linog. Kritika sheme stari srednji novi vek. penglerov metod pengler otro kritikuje shemu stari-srednji-novi vek kao perspektivu iz koje se sagledava itava ljudska istorija. Autor smatra da ta shema na neki nain oteava pravilno shvatanje istorijskog toka. Ona je samo odraz tatine zapadnog oveka. Ne postoji jasan razlog zato bi se nekoliko vekova koji prethode sadanjem trenutku uzimali kao referentna taka i telos ka kome tei itav istorijski tok. Vek Prosvedenosti se smatra vanijim nego ezdeset vekova koji su mu prethodili... Opravdano je shemu, po kojoj sve kulture prolaze krunom putanjom oko nae sopstvene, nazvati ptolomejskim sistemom. S druge strane, radikalnu promenu u vienju ljudske istorije, po kojoj ona ini sled kultura koje su sve jednako vane, treba nazvati kopernikanskim sistemom (pengler, 2003, tom 1: 50-51). pengler kritikuje shemu stari-srednji-novi vek kao posledicu evrocentrizma. Kao alternativa se prikazuje mnogo objektivniji i uputniji model za tumaenje drutvenih promena u vidu sagledavanja kultura u njihovoj sutini i samodeterminaciji. Svaka epoha ljudske istorije se sagledava kao jednako vredna panje drutvenog naunika. Ovakav pristup tumaenju ukida takozvane kljune take ili periode, velike vododelnice, poput veka Prosvedenosti, i teleoloka tumaenja. pengler smatra da postoji istovremenost i homolognost kultura. Istovremenost se u teorijskom sistemu nemakog autora shvata kao relativni poloaj koji odreene pojave imaju u okviru kultura, iju emanaciju u krajnjoj liniji i predstavljaju. Meu homolognim pojavama mogu se javiti velike linosti u istoriji, naunici, istoriari, idejni sistemi, ideologije, pravci miljenja u filozofiji i drutvenim naukama, trendovi u striktno naunim disciplinama. U tom smislu, 1

istovremeni su Pitagora i Dekart, Arhita i Laplas, Arhimed i Gaus... Gradovi kao Aleksandrija, Bagdad i Vaington takoe su istovremeni. Punski ratovi i Hanibal, kao i Svetski rat su istovremeni. Isto vai i za islam i puritanizam. U svim kulturama se istovremeno javljaju reformacija i puritanizam, kao i preokret iz kulture u civilizaciju. pengler eli da dokae da svi oblici religije, umetnosti i politike, drutva, privrede i nauke nastaju u svim kulturama i na isti nain se zavravaju. Ne postoji nijedna pojava od znaaja koja se ne bi mogla nadi u istom poloaju, na tano odreenom mestu i u tano odreeno vreme u svakoj od kultura. Ideja o istovremenosti pojava svedoi o gvozdenom determinizmu koji podrazumeva penglerov pristup tumaenju drutvenih promena. Pojam istovremenost ne treba shvatiti doslovno, ved pre svega kao funkciju autorovog otkrida morfologije svetske istorije. Drutvene promene valja tumaiti polazedi od pojma kulture, koja ima svoj sopstveni ivotni tok. Dogaaji u okviru kultura, podrazumevajudi pod njima irok opseg pojava, poev od naunih, umetnikih, i religijskih dostignuda, do pojave velikih vojskovoa i izgradnje prestonica, nastupaju u tano odreeno vreme koje je predvieno i determinisano ivotnim tokom kulture. Na tezu o istovremenosti se nadovezuje cikliko shvatanje drutvenih promena. U pitanju je pre svega gledite koje drutvenu promenu ne tumai kao napredak ili razvijanje imanentnih potencijala, ved kao ponovljivu, tj. smatra se da svako stanje sistema predstavlja ponavljanje neega to je ranije u istoriji ved postojalo. Ono to je nekada bilo, ponovljeno je u ivotnom toku kultura koje su svoj ivot otpoinjale kasnije. Na delu je zapravo veno vradanje istog. Sistemi nauke, religije, umetnosti, veliki ljudi u istoriji, ponovo su se pojavljivali u isto vreme i na istom mestu u kasnijim kulturama kao makroistorijskim sistemima. U tom smislu je teza o istovremenosti vana za ciklino shvatanje drutvenih promena. pengler govori o pojedinanim kulturama kao organizmima. Svaka od njih prolazi kroz periode detinjstva, mladosti, muevnosti, starosti i smrti penglerove kulture podleu jednom strogom determinizmu kome ne mogu ni na koji nain izbedi. One prolaze kroz periode koji su analogni periodima kroz koje prolazi ljudsko bide za vreme svog ivotnog veka. penglerovo shvatanje metoda u pristupu tumaenja drutvenih promena poiva na nekoliko kljunih postavki. Osnova za shvatanje njegovog metoda je razlika izmeu doivljavanja i saznavanja, tj. izmeu intuicije kao prosvetljenja, nadahnuda, ivotnog iskustva i eksperimentalne tehnike i razumskog iskustva. U potonjem sluaju, saznanja se izraavaju u obliku formula, shema i zakona, a u prvom sluaju poreenjem, slikom i simbolom. Kulture se mogu uspeno prouavati jedino dubokim razumevanjem (pengler, 2003, tom 1: 98-99). penglerov metod istorijskog prouavanja pokazuje mnoge slinosti sa neokantovskim pristupom tumaenju i objanjenju u povesti. U okviru ove filozofske kole posebno vana su bila razmatranja o pretpostavkama i osnovama istorijskog i duhovno-naunog saznanja. Filozofi u okviru ove orijentacije posebno su isticali nedostatnost prirodnonaunih metoda primenjenih na prouavanje povesti. Monizam metoda je potpuno diskreditovan, a ljudsko duhovno iskustvo i tumaenje dobijaju povladenu ulogu u istorijskom istraivanju (Vindelband i Hajmsot, 1957: 270). Ako uzmemo u obzir navedena penglerova razmatranja, moemo jasno uoiti da je i on sledio metodoloke ideje duhovnih nauka (Geisteswissenschaften). Na ovom mestu je korisno istadi paralele izmedju metodolokih ideja i pristupa Vilhelma Diltaja i pisca dela Propast Zapada. Diltaj je smatrao da je potrebno izgraditi povesni svet u duhovnim naukama. Objanjenje prirodnih procesa razlikuje se od razumevanja. Izmedju objanjenja prirode i istorijskih celina postoji fundamentalna razlika. Duhovne nauke zahtevaju svoje sopstvene kriterijume, svoj 2

poseban pojam iskustva, sistematiku i samorazumevanje spoznajnog subjekta (Diltaj, u: Vindelband i Hajmsot, 1957: 270). pengler je, poput Vilhelma Diltaja, smatrao da je tumaenje istorijskih promena sloen zadatak, te da su kategorijalni aparat i metode prirodnih nauka nedovoljni za pravilno shvatanje determinizama koji deluju u ovom polju stvarnosti. Nemaki autor predlae oblik intuicije i uivljavanja u predmet prouavanja kao metod za shvatanje kultura i tumaenje drutvenih promena. Drutvena stvarnost se po njemu ne moe tumaiti na pravi nain ako joj se pristupi striktno naunim metodama, iz prostog razloga to ona predstavlja jednu viu oblast na ije saznanje se moraju primeniti mnogo rafiniraniji metodi. S druge strane, penglerovi stavovi koje smo ranije izneli sugeriu da u istoriji postoje gvozdeni zakoni koji su u svojoj sutini nepromenljivi. Postavke nemakog autora o tano odreenom sledu dogaaja u okviru kultura, kao i o tano odreenom ivotnom toku kojem one podleu po modelu fatalistike nunosti, protivree tezi o nedostatnosti strogo naunih metoda u prouavanju drutvenih promena. Ukoliko su promene predvidljive, a kauzalne veze postojane i potpuno nezavisne od uslova u kojima se odvijaju, kao to to proizlazi iz ranije razmatranih penglerovih stavova o homolognosti kultura i njihovom ivotnom toku, ostaje nejasno zbog ega autor odbacuje strogo naune metode kao polaznu osnovu za svoje istraivanje istorijskih promena. Metod koji je pengler pokuao da prikae na stranicama svoje obimne studije Propast Zapada predstavlja samo sredstvo za shvatanje kultura i promena kroz koje ovi sistemi prolaze. Ovaj pojam je od kljune vanosti za shvatanje itavog teorijskog sistema nemakog filozofa, pa demo stoga upravo na pojam kulture usmeriti nau paznju.

Pojam kulture u delu Propast Zapada Pojam kulture je osnova na kojoj Osvald pengler gradi svoj sistem tumaenja drutvenih promena. Svetska istorija je, iz njegove perspektive, samo sled kultura koje su se raale, doivljavale periode rasta i, u krajnoj liniji, nestajale. Po autorovom vienju, kulture su organizmi. Svetska istorija predstavlja skupni ivotopis ovih sistema. Sistemi velikog obima, poput kineske ili antike kulture, nisu nita drugo do pandan istoriji pojedinane ljudske jedinke, drveta ili cveta. Uporedna morfologija biljaka i ivotinja je metoda koju je potrebno pripremiti da bi se dostiglo potpuno i tano saznanje o kulturama kao osnovnim jedinicama koje ine ljudsku povest. itava povest je sled kultura koje ive svoju sudbinu, stoje jedna pored druge, priguuju se i dodiruju. Paljivom posmatrau istorijskog toka, nakon posmatranja ljudske povesti kao sleda kultura, treba da postane vidljiv i jasan jedan pralik kulture koji ostaje nakon istorije oveanstva i koji je osloboen svega beznaajnog to ga okruuje. To je zapravo oblik koji lei u osnovi svih kultura kao oblikovani ideal (pengler, 2003, tom 1: 162). U navedenim razmatranjima u velikoj meri dolazi do izraaja penglerov organicizam. Istorija kultura kao pandan istoriji pojedinanih ivih bida, biljaka, ivotinja ili oveka, latentno sadri osedanje besciljnosti i besmisla u beskonanom toku makroistorijskih sistema koji se ponavljaju u nedogled po nepromenljivo utvrenom obrascu. Posve provokativna i zanimljiva je penglerova ideja o praliku kulture koji ostaje nakon svekolike istorijske pojavnosti i sleda kultura koje se mogu uoiti na empirijskom nivou. Navedena ideja jasno ukazuje na autorovo duboko verovanje da je otkrio skrivene mehanizme i logiku na osnovu koje se drutvena promena dogaa. Takoe, ideja o praliku kulture predstavlja filozofski element 3

teorije razvijene u delu Propast Zapada. Ova ideja u velikoj meri podseda na Platonovu ideju o stvarima koje predstavljaju samo odblesak ideja. pengler je, poput grkog filozofa, verovao da je uoio sutinu iza pojavnosti, to jasno govori o idealistikim korenima njegove teorije. Pralik kulture predstavlja osnovu na kojoj se podie istorijska pojavnost. Na ovom mestu je korisno pozvati se na opasku Tomasa Mana da je, po pengleru, kulture veoma teko razumeti, a izuzetak je upravo on koji ih sve razume (Tartalja, 1976: 71). Naravno, ovu duhovitu opasku treba uzeti cum grano salis, ali ona takoe moe da poslui kao dobar putokaz za shvatanje posebnosti penglerovog tumaenja drutvenih promena, gde neposredno saznanje i intuitivni uvid u istinu iza pojavnosti imaju kljunu ulogu u tumaenju drutvenih promena. Autor Propasti Zapada ovim razmatranjima na neki nain sugerie antiintelektualistiki pristup tumaenju drutvenih promena. pengler smatra da su kognitivne i analitike sposobnosti ovekove nedostatne u procesu uoavanja prafenomena uopte i, specifinije, prafenomena kulture koji je osnova itave istorijske pojavnosti. Ovaj prafenomen zasluuje divljenje, i to je jedino to tuma drutvenih promena moe da postigne u svom radu. Ukoliko doslovno shvatimo ovo pravilo nemakog autora, iz njega kao krajnja konsekvenca proizlazi nemogudnost postavljanja razumske osnove u prouavanju promena jednog drutvenog sistema. pengler je gotovo u svakom segmentu svoje studije Propast Zapada teio da ospori ideju kontinuiteta u ljudskoj istoriji. Njegova argumentacija je usmerena na diskreditovanje pojma oveanstva koji predstavlja osnovu za ideju kontinuiteta u istoriji. Po nemakom autoru, oveanstvo nema nikakvu imanentnu svrhu kao to to nemaju leptiri ili orhideje. oveanstvo predstavlja prazan pojam, nita vie nego praznu re. oveanstvo predstavlja himeru, a ukoliko se ona ukloni pojavljuje se svet pravih oblika. Umesto linearne svetske istorije, koja je produkt zatvaranja oiju pred oiglednim injenicama, pojavljuju se modne kulture koje imaju svoj sopstveni oblik. Svaka od njih ima svoje sopstveno osedanje, strasti, svoj sopstveni ivot i svoju sopstvenu smrt. Istoriju sveta kao takvu jo niko nije uspeo da vidi. Postoje kulture koje se rascvetavaju i stare, narodi, jezici i bogovi. oveanstvo, s druge strane, ne stari. Svaka kultura ima sopstvenu matematiku, slikarstvo, fiziku i svaka je ograniena u svom trajanju, kao to biljka ima svoje cikluse rasta i propadanja (pengler, 2003, tom 1: 54-55). Osnovna penglerova namera je ruenje pojma kontinuiteta ljudske istorije. oveanstvo za njega predstavlja samo strujanje vazduha, flatus vocis, ono je besmislen pojam. Pojam oveanstva i njegovog usavravanja je od kljune vanosti za shvatanje kontinuiteta ljudske istorije. penglerovo tumaenje drutvenih promena negira njegovu ulogu u povesnom toku. Nemaki autor i na ovom mestu vri jednu apoteozu kulture, liavajudi pojam oveanstva bilo kakvog smisla i odluujude uloge u istorijskoj promeni. Krajnja posledica ovakvog shvatanja oveanstva jeste negiranje uloge ljudi u stvaranju istorije i usavravanju drutvenog ustrojstva, zato to po toj teoriji i samo oveanstvo predstavlja epifenomen kulture. pengler smatra da su ak i matematika, umetnost, jezik iskljuivo emanacije kulture. Njegovi zakljuci se na momente doimaju kao paradoksalni. Kao kritiku je mogude uputiti niz retorikih pitanja: Da li bi uopte bilo slikarstva, matematikih i fizikih otkrida da nije bilo, pored kulture koja ih u bitnom oblikuje, i individua, grupa i kolektiviteta koji su istrajno radili na njihovom stvaranju uvodedi inovacije? Da li bi razvoj jezika uopte bio mogud bez procesa dugog trajanja koji su konsekvenca kumuliranja produkata ljudske akcije i kreativnih varijacija koje unosi idiosinkratinost grupa i pojedinaca? U krajnoj liniji, da li je istorijska promena uopte moguda bez delovanja ljudi, i da li se rast i opadanje kultura ne deavaju upravo kao posledica delovanja kolektiviteta od koji je oveanstvo moda i 4

najvanije? Sve su to, naravno, nedoumice i aporije koje logino proizlaze iz penglerovog odreenja oveanstva kao zoolokog pojma koji je besciljan. Istorijske tvorevine i promene koje nastaju tokom vremena moraju se na neki nain povezati sa akterima koji su ih proizveli. U suprotnom, proces tumaenja drutvenih promena postaje zavisan od intuitivnog pronicanja u skrivene mehanizme promene. Ranije je istaknuto da je pengler svoj organicistiki pristup tumaenju drutvenih promena primenjivao i na tako sloene pojave kao to su idejni pokreti, ideologije, pravci u umetnosti, nauni trendovi. Ovi vii oblici svesti se takoe podvrgavaju zakonima raanja, rasta i smrti, kao i kulture u okviru kojih obavljaju svoju funkciju. Tumaenje drutvenih promena, koje polazi od kulture kao osnovne jedinice prouavanja, bilo je osnovni penglerov zadatak u delu Propast Zapada. Autor je u svojoj studiji ukazivao na povest kultura koje su postojale tokom istorije (i u vremenu kada je nemaki filozof pisao poglavlja svoje knjige). Prve kulture su, po pengleru, egipatska i vavilonska. One zapravo predstavljaju poetak ljudske povesti u pravom smislu rei. Nastale su oko 3000. godine pre nove ere u malim oblastima na Nilu i Eufratu. Nakon 1500. godine pre nae ere nastaju jo tri kulture. Prva od njih je indijska u donjem Pendabu, zatim je nastala kineska 1400 godine p.n.e, dok je antika ili apolonijska kultura nastala 1100 godine p.n.e. Jo jedan od ovih makroistorijskih sistema nastao je u Meksiku. Preostale dve kulture koje su postojale tokom povesti jesu arabljanska, ili magijska, i faustovska kultura. Arabljanska kultura nastaje nakon pojave islama i njegovog proirenja na druge teritorije, dok je poslednja u nizu ovih makroistorijskih sistema faustovska kultura (pengler, 2003, tom 2: 50-60). Po pengleru, ovih osam kultura ine konstitutivno tkivo ljudske povesti. One predstavljaju organizme koji su se raali, doivljavali svoje detinjstvo, mladost, zrelost, starost i smrt. Za tumaenje drutvenih promena kljuno pitanje je odnos izmeu kultura kao osnovnih jedinica istorijskog prouavanja. pengler tvrdi da su same kulture primarne, a da su odnosi izmeu njih od sekundarnog znaaja (pengler, 2003, tom 2: 67). Ovim razmatranjima pengler jasno ukazuje na to da odnosi meu kulturama nemaju veliku vanost za tumaenje drutvenih promena. Najznaajniji zadatak istoriara ili sociologa bio bi da shvati determinizme i pravilnost procesa u okviru jedne kulture, dok je prouavanje spoljnih uticaja od manje vanosti. pengler na ovaj nain neopravdano potcenjuje vanost koji spoljni uticaji, u vidu naslea i tradicije, pa u krajnjoj liniji i sukoba, imaju na odvijanje procesa u okviru samih kultura. Zar proces opadanja meksike kulture nije bio direktno izazvan delovanjem kulture Zapada? To je, naravno, samo jedan od primera kako u odreenim istorijskim trenucima odnosi izmeu kultura mogu da budu od velike vanosti, te kako bi tumaenje drutvenih promena koje bi polazilo od stava da su oni nebitni dovelo do ozbiljnih greaka. Takoe, mogude je navesti i tradiciju u vidu prenoenja obrazaca ponaanja, umetnikih i naunih dostignuda kao jo jedan primer kako odnosi izmeu kultura imaju veliki znaaj i mogu da odnesu prevagu nad procesima koji se odvijaju u okviru pojedinanih kultura. Krajnja konsekvenca odbacivanja stava o vanosti meukulturnih odnosa moe dovesti do ozbiljnih pogreaka u tumaenju drutvenih promena. Kritiari penglerovog dela istiu da je u pogledu ideje o uticaju koji kulture vre jedna na drugu nemaki filozof bio dosta nekoherentan. pengler u svom delu istie da su sve kulture, izuzev meksike, kineske i egipatske, bile pod uticajem ranijih kulturnih sadraja. Faustovska kultura bila je pod velikim uticajem arabljanske umetnosti. Apolonijska umetnost bila je pod uticajem egipatske simbolike (pengler, u: Tartalja, 1976: 71). Kritiari istiu da je u pitanju nekoherentnost i protivrenost koja se pojavljuje na mnogim mestima u delu Propast Zapada. Takoe, ova penglerova nedoslednost jasno pokazuje da drutva i 5

kulture apsolutno nije mogude izolovati jer su meusobni uticaji od velike vanosti na teorijskom planu (Tartalja, 1976: 71). U penglerovom teorijskom sistemu postoje ideje koje je autor izneo i detaljnom argumentacijom ih dosledno i logiki elaborirao. Ranije je istaknuto da je jedan takav primer ideja o istovremenosti kultura i fenomena koji se u okviru njih javljaju. Iz navedenih razmatranja jasno proizlazi da autor nije na jednako uspean nain u teorijski sistem uklopio ideju o sekundarnoj vanosti odnosa i uticaja izmeu kultura. U tom sluaju, imanentna kritika moe da da dobre rezultate. U delu nemakog filozofa postajanje i razvoj kultura do perioda kada one dostiu svoj apogej predstavlja vaan segment ciklinog kretanja. Ovaj proces bide razmotren u narednom odeljku.

Arnold Tojnbi
Istorijski i teorijski kontekst nastanka dela Prouavanje istorije Delo Arnolda Tojnbija Prouavanje istorije, ije postavke sugeriu vienje ljudske istorije kao sleda civilizacija koje se raaju, rastu, opadaju i nestaju, nastalo je u periodu kada su cikline teorije ved zaokupljale panju italaca. penglerova studija Propast Zapada je na neki nain ved anticipirala shvatanja razvijena u navedenom delu. Tojnbi je u svom delu kritikovao postavke nemakog filozofa, ali je i isticao da su pojedine teze zajednike za obe studije ljudske istorije. To se pre svega odnosi na osnovne jedinice za prouavanje ljudske istorije, u kojem je analiza koja polazi od manjih celina poput polisa ili nacionalne drave nedovoljna za produbljeno shvatanje povesnih determinizama, dok je druga kljuna taka shvatanje o homolognosti i istovremenosti kultura (Tartalja, 1976: 99-100). Kao i pengler, i Arnold Tojnbi je svoja stanovita izgradio u opoziciji prema jednolinijskim i teleolokim tumaenjima drutvene promene. Stanovita engleskog istoriara polaze od postojanja ciklusa u ljudskoj istoriji, i na toj osnovi poiva analiza makroistorijskih entiteta koji zapravo ine konstitutivno tkivo povesti.

Odreenje kljunih pojmova u studiji Prouavanje istorije Pojam civilizacije igra kljunu ulogu u Tojnbijevom teorijskom sistemu. U svom odreenju ovog pojma, autor Prouavanja istorije se dosta oslanjao na penglerov pojam kulture. Civilizacija je u njegovom odreenju najmanja, a ipak shvatljiva jedinica istorijskog prouavanja, osnova za shvatanje zajednikog polja akcije razliitih ljudi i, u isti mah, predstavnik jedne posebne vrste drutva (Tojnbi, u: Tartalja, 1976: 104). Pojam civilizacije predstavlja jedinicu od koje bi, po autorovom miljenju, trebalo da poe istoriar ili sociolog u svom nastojanju da shvati drutvene determinizme. Ona predstavlja makroistorijski sistem kao entitet koji se raao, rastao i doivljavao slom u povesnom toku. Tojnbi je u svom delu veliku panju poklonio razmatranju o osnovnoj jedinici istorijskog prouavanja, tanije, o prednostima i manama koje kao krajnju konsekvencu proizvodi izbor odreenog entiteta na koji sociolog ili istoriar fokusira svoju panju. Tojnbi smatra da je pogrean pristup istorijskom prouavanju kada se nacionalna drava, ili neki jo ogranieniji istorijski entitet, poput antikog polisa ili renesansnog grada-drave, uzme kao centralna taka za shvatanje determinizama koji postoje u povesnom toku. Argumentacija koju koristi engleski istoriar sugerie da nijedna istorija koja bi bila pisana iskljuivo iz perspektive ograniene okvirima nacionalne drave ne bi mogla da objasni samu sebe, odnosno u objanjenju bi nedostajali spoljni uticaji, koji imaju odluujudu deterministiku snagu u formiranju institucija i procesa koji deluju u ogranienom miljeu nacionalne drave. Tojnbi smatra da ako istorija Velike Britanije ne moe biti pisana iz perspektive nacionalne drave, onda nijedna druga drava ne moe poloiti taj test (Tojnbi, 2002: 9). Teza o odluujudem dejstvu spoljnih determinizama na odvijanje istorijskog toka u okviru nacionalnih drava predstavlja vredan putokaz za sociologe koji svoj rad vezuju za istorijska prouavanja. Kod nacionalnih drava, iji su procesi razmene i interakcije sa okruenjem mnogi i intenzivni, teko je shvatiti procese dugog trajanja koji formiraju istorijsko jezgro jedne zemlje. Meutim, ostaje nejasna 7

Tojnbijeva tvrdnja da je istorija Velike Britanije svojevrstan test za utvrivanje ovog pravila, te da nijedna nacionalna drava ne bi mogla ispuniti uslov da bude shvatljiva jedinica istorijskog prouavanja ukoliko to u navedenom primeru nije ispunjeno. Istorija Veilike Britanije je proeta njenim meuuticajima s kontinentalnom istorijom u gotovo svim segmentima, pa nije ubedljiva argumentacija po kojoj ak ni relativno autarhini antiki polisi ne mogu biti osnovna jedinica istorijskog prouavanja, ukoliko taj uslov ne ispuni istorija jedne zemlje koja je bogata interakcijom s okruenjem u svim sferama poev od privrednih, umetnikih, religijskih, pa do diplomatskih i kulturnih. Pojmovi unutranjeg i spoljanjeg proletarijata su vani za shvatanje drutvenih promena koji se odvijaju u okviru civilizacija. Tojnbi odreuje ove drutvene grupe kao one koje se nalaze u okviru datog drutva, ali mu sutinski ne pripadaju u odreenom periodu istorije. Recimo, u Rimskoj imperiji unutranji i spoljanji proletarijat su inili hridani i varvarski narodi (Tojnbi, 2002: 17). U delu Prouavanje istorije pod ovim pojmovima se podrazumevaju akteri koji se situaciono nalaze u okviru granica odreene civilizacije kao makroistorijskog sistema, ali mu na neki nain ne pripadaju, pre svega zbog statusne deprivilegovanosti. Spoljanji proletarijat je u sluaju Rimske imperije sainjen od grupe varvarskih naroda koji su bili potinjeni samom Rimskom carstvu, ali nisu imali status jednak slobodnim graanima. Isti je sluaj i s deprivilegovanim poloajem hridana. Unutranji i spoljanji proletarijat se razlikuju po tome to se prvi nalazi u okviru same civilizacije, dok se potonji nalazi van njenih granica. Tojnbijev pojam proletarijata je specifian u odnosu na uvreeno shvatanje znaenja ovog pojma kao skupine ljudi koji su ukljueni u odnose proizvodnje i prinueni da prodaju svoju radnu snagu. Pojam proletera koji koristi engleski istoriar obuhvata bilo koje socijalne aktere koji su deprivilegovani u drutvenom, politikom i ekonomskom smislu. Taj pojam obuhvata tako razliite kategorije kao to su egipatski seljak i rimski rob, kojem gospodar omoguduje da stekne veliko bogatstvo ali koji je deprivilegovan zato to ga pravne norme vaede u datom drutvu uniavaju do statusa ispod ljudskog. Dalji primeri pojedinaca koji pripadaju ovoj grupaciji jesu bogati Jevreji u Sjedinjenim Amerikim Dravama, koje pogaa drutveni ostrakizam jer ne mogu pristupiti ekskluzivnim drutvima zbog svoje religijske ili nacionalne pripadnosti. Primeri proletera se po Tojnbijevom vienju mogu proiriti na podjarmljene narode, najamnike vojske i pobunjenike (Tojnbi, u: Tartalja, 1976: 109-110). Meu osnovnim pojmovima teorijskog sistema razvijenog u studiji Prouavanje istorije figuriraju i kreativna i dominantna manjina. Uz pojam unutranjeg i spoljanjeg proletarijata, ova dva pojma ine i aktersko jezgro Tojnbijeve teorije, nasuprot strukturalnim i procesnim elementima. Oni pre svega ukazuju na naine na koje ljudska akcija utie na menjanje jednog drutvenog sistema, bilo da se on nalazi u periodima rasta, opadanja, disolucije ili sloma. Takoe, oni ukazuju na saznanje koje nas moe uiniti optimistinim u pogledu bududnosti, a to je pre svega svest o tome da ljudska akcija ima upliva na kreiranje drutvenih promena, pored strukturalno determinisanih izmena u stanju drutvenog sistema. Kreativna manjina ima veoma vanu ulogu u procesu rasta civilizacije. Ova grupa omogudava dobrovoljnu privrenost ljudi koji se nalaze u okviru jedne civilizacije ili njenih granica (Tojnbi, 2002: 73). Re je pre svega o grupi izuzetnih pojedinaca, koji se od ostatka populacije u okviru jedne civilizacije kao makroistorijskog sistema razlikuju po svojoj stvaralakoj modi i mogudnosti da inovacijama u najrazliitijim sferama ljudske delatnosti poev od politike, preko ekonomije, do nauke i umetnosti doprinesu rastu i prosperitetu drutva. Oni su u 8

pravom smislu rei spiritus movens rasta i progresa i u ovim procesima imaju odluujudu ulogu. Dominantna manjina je takoe pojam od izuzetne vanosti za teorijski sistem engleskog istoriara. Proces prelaska iz kreativne u dominantnu manjinu odvija se tako to civilizacija gubi svoju stvaralaku energiju. Poto je dobrovoljni pristanak onemoguden na taj nain, kao gorude pitanje postavlja se pristanak koji slui odravanju sistema, a to se omoguduje tako to kreativna manjina, koja je postojala u periodu rasta, prerasta u dominantnu manjinu iji je arcanum dominationis sila i ugnjetavanje pomodu sile. Ova grupa, kao akterski element, igra kljunu ulogu u opadanju, slomu i disoluciji civilizacija (Tojnbi, 2002: 73). Osnovni pojmovi Tojnbijeve teorije ukljuujudi civilizaciju, drutvo i kulturu koji nam sugeriu na koji nain treba pristupiti prouavanju istorije, a zatim pojmovi unutranjeg i spoljanjeg proletarijata i kreativne i dominantne manjine, koji ine aktersko jezgro dela Prouavanje istorije, potrebni su pre svega zbog boljeg i kompletnijeg shvatanja procesa i mehanizama promene. Akteri su konstitutivni element drutvene promene i elemenat koji ne moemo ignorisati u tumaenju drutvenih promena. Meutim, oni ine samo jedan deo celine. Drugi deo predstavljaju procesi i mehanizmi promene. Upravo stoga demo panju usmeriti na teorijsku konstrukciju koja je kljuna za itav sistem dela Prouavanje istorije, a to je mehanizam izazova-i-odgovora (challenge and response).

Izazov i odgovor (challenge and response) Tojnbi u svojoj studiji postavlja pitanja o tome kako i po kojim zakonitostima se odvija napredak civilizacije. Kljuno pitanje je kako nastaje drutvena promena koja dovodi do formiranja razvijenijeg drutvenog sistema. Samo postavljanje ovog pitanja ved sugerie nekoliko odgovora koji su ponudili raniji teoretiari, te je autor dela Prouavanje istorije pokuao da kritiki preispita neke od mogudih shvatanja. Jedno gledite je ono po kome je rasa odluujudi inilac u napretku civilizacija. Rasne karakteristike obuhvataju psiholoke i fizike karakteristike imanentne lanovima jednog brojnog drutvenog kolektiviteta. Teoretiari koji istiu rasu kao determinirajudi inilac u napretku civilizacija smatraju da su ova obeleja kljuna za napredak. Tojnbi razmatra miljenje teoretiara rase poput Gobinoa i emberlena, te pokuava da diskredituje argumentaciju koju oni slede. Naime, smatra engleski istoriar, mislioci koji istiu ovaj inilac mogu se nadi kod drutvenih kolektiviteta koji su u rasnom pogledu razliiti, i svi oni postuliraju da je upravo njihova rasa najvrednija i da je itav napredak civilizacije zavisan od psiholokih i fizikih karakteristika tog kolektiviteta. Tojnbi ovim sueljavanjem vri jedan reductio ad absurdum rasne teorije i eliminie je kao validan inilac u objanjenju napretka civilizacija (Tojnbi, 2002: 52-55) Autor kritikuje i zastupnike teze o primarnom uticaju okruenja na rast i napredak civilizacija. Civilizacije su se tokom istorije razvijale i napredovale podjednako uspeno u najrazliitijim uslovima prirodnog okruenja. Za Krit i Mikenu pogodan je bio arhipelag, za Inke visoravan, za Stari Egipat i Mesopotamiju pogodno okruenje su bile plodne doline reka. Ukoliko su civilizacije mogle rasti i razvijati se u najrazliitijim uslovima spoljanjeg okruenja, te ukoliko se u priblino istim uslovima okruenja ne javljaju civilizacije koje napreduju, onda se samo okruenje mora iskljuiti kao eksplanatorni inilac putem kojeg nastaju i napreduju civilizacije (Tojnbi, 2002: 55-59). Tojnbi iskljuuje rasu i okruenje kao osnovu za validno objanjenje napretka i razvoja civilizacija. Autor dela Prouavanje istorije smatra da se geneza i rast 9

civilizacije moraju tumaiti na osnovu interakcije. To je i kljuna ideja itavog teorijskog sistema engleskog istoriara. Izazovi i odgovor je mehanizam putem kojeg se pokrede geneza i napredak civilizacije. Pored akterskih elemenata u ovom teorijskom sistemu, navedeni mehanizam predstavlja procesnu komponentu koja je kljuna za tumaenje drutvene promene. Sam mehanizam promene se najede odvija meudejstvom geografske sredine i odgovora koji civilizacija prua na taj izazov. Tojnbi smatra da greka rasnih i geografskih teorija proizlazi upravo iz toga to se strogo nauni metod, koji je pogodan za istraivanje neive materije, primenjuje na istorijsku stvarnost tj. raanje i razvoj civilizacija. Stoga, autor predlae da zatvorimo za trenutak oi za formule nauke kako bismo otvorili ui za jezik mitologije (Tojnbi, 2002: 59). Ne sporedi originalnost i slikovitost mitolokog prikaza promena, doima se sumnjivom tvrdnja da strogo nauna objanjenja nastanka i rasta civilizacija ne mogu ponuditi pravo reenje. Tojnbi je kao nauna vienja u objanjenju razmatrao uticaj rase i prirodnog okruenja, koji sami po sebi znae redukcionistika objanjenja. Neubedljiv je autorov argument po kojem formule nauke ne mogu dati pravi odgovor u shvatanju determinizama, poto je sumnjivo generalizovati redukcionistika objanjenja drutvenih pojava na nauku kao takvu. Treba istadi da Tojnbi izuzetno imaginativno koristi jezik mitologije u portretisanju svog osnovnog mehanizma za tumaenje drutvenih promena izazova i odgovora (challenge and response): U svakom sluaju pria poinje od savrenog stanja jin. Faust je savren u znanju, Jov je perfektan u dobroti i uspenosti, Adam i Eva su savreni u nevinosti i lakodi ivljenja, device kao Grethen, Danaja i ostale, savrene su u istoti i lepoti. U astronomskoj vasioni Sunce, to savreno nebesko telo, putuje svojom putanjom, netaknuto i celo. Kad je jin na taj nain upotpunjen, spreman je da pree u jang. Ali ta ga na to natera? Promena stanja koje je po definiciji savreno, poto taj fenomen moe otpoeti jedino putem impulsa ili motiva koji dolaze spolja. Ako o stanju mislimo kao o fizikoj ravnotei, moramo u proces uvesti jo jednu zvezdu. Ako, pak o njemu mislimo kao o psihikom blaenstvu ili nirvani, na scenu moramo uvesti jo jednog glumca: kritiara da natera um da ponovo razmisli, sugeriudi sumnje; dakle, suparnika koji de uiniti da srce ponovo oseda putem unoenja tuge ili nezadovoljstva ili straha i antipatije. To je uloga Zmije o kojoj se govori u Postanju, Satane u Knjizi o Jovu, Mefista u Faustu, Lokija u skandinavskoj mitologiji, bojeg para u mitovima o Devici (Tojnbi, 2002: 61). Tojnbijevo pozivanje na klasine mitove judeohridanske tradicije, klasinu knjievnost i simboliku ima za cilj da na jednostavan i slikovit nain predstavi mehanizam kojim nastaju civilizacije i tee njihov razvoj. Najtee stanje u kome se civilizacija moe nadi je stanje inertnosti, kada nema podstreka na koje bi bio potreban odgovor to proizvodi kreativne varijacije. Mehanizam challenge and response predstavlja podstrek koji izbacuje jednu civilizaciju iz stanja ekvilibrijuma, stvarajudi na taj nain preduslove da se, ukoliko se na pravi nain reaguje na taj poremedaj, stvori ravnotea na viem evolutivnom nivou. Ovaj mehanizam je doveo do stvaranja egipatske civilizacije putem odgovora na izazov suenja tla (Tojnbi, 2002: 66-70), a minojska civilizacija je nastala kao odgovor na izazov mora (ibid: 72-73). Drugi mehanizam za tumaenje drutvenih promena u nastanku novih civilizacija jeste odvajanje proletarijata od prethodne civilizacije. Kreativna manjina obezbeuje pristanak u srcima svih lanova ovog makroistorijskog sistema svojom stvaralakom energijom. Kada proces gubljenja stvaralake energije kod kreativne manjine uzme maha, ova drutvena grupa poinje da dobija karakteristike dominantne manjine koja vlada uz pomod sile. Proletarijat date civilizacije poinje 10

da stie svest o sopstvenom poloaju i pokazuje tenju da svoju duu odri u ivotu. Proletarijat se zbog ugnjetavanja odvaja od drutva, te civilizacija doivljava slom tako to postaje tamnica ove drutvene grupacije. Secesija proletarijata je dinamian in, tj. odgovor na izazov promenjene situacije, to zapravo i predstavlja prelazak iz stanja jin u jang. Na taj nain nastaju pridruene civilizacije (Tojnbi, 2002: 73-74). Mehanizam izazova i odgovora (challenge and response) kljuan je za nastanak i progres civilizacija. Proces nastajanja civilizacija je mogude shvatiti interakcijom ovog makroistorijskog sistema i izazova spoljanje sredine, ili moe biti proizveden ljudskim delanjem, tj. secesijom proletarijata i tenjom ka formiranju nove pridruene civilizacije. Ova dva mehanizma koji nam mogu pomodi u tumaenju drutvenih promena predstavljaju samo neophodan preduslov za stvaranje ciklusa u istoriji, koji i predstavljaju jezgro dela Prouavanje istorije. Nastajanje civilizacija je samo conditio sine qua non ciklinih kretanja u istoriji. Drugi neophodni uslovi su da one prou kroz procese rasta, opadanja, disolucije i sloma. Upravo zbog toga demo u narednom odeljku usmeriti panju na proces rasta civilizacija i njegove determinante, to zapravo predstavlja drugi korak u opisivanju ciklusa koji su sutinska karakteristika teorije engleskog povesniara. Proces rasta civilizacija Proces rasta civilizacije, kriterijumi napretka i nain na koji se ocenjuje da li je do njega dolo kljuni su za shvatanje Tojnbijevog naina tumaenja drutvenih promena. Opisani mehanizam izazova i odgovora (challenge and response) glavni je pokreta rasta civilizacija. Svaki od ovih makroistorijskih sistema napreduje ukoliko zadrava sposobnost da uspeno odgovara na izazove. Taj proces se, naravno, ne moe odvijati ad infinitum, pa kada nestane ova sposobnost dolazi do opadanja, disolucije i sloma. Engleski istoriar je, nakon kritike alternativnih naina za definisanje pojma napretka, izneo i sopstveno stanovite o tome ta zapravo treba da smatramo kriterijumom progresa civilizacija. Tojnbi nalazi da je to eterijalizacija (etherialization). Ovaj termin zapravo znai progresivno pojednostavljenje. Primeri za ovaj proces su mnogi i raznoliki. Glomazna parna maina se tokom istorijskog toka zamenjuje motorom sa unutranjim sagorevanjem. Telegrafiju putem ica zamenio je beini telegraf. Slian napredak moe se primetiti i u mnogim drugim sferama delatnosti i ivotnim situacijama. Kinesko, egipatsko pismo i sanskrit su mnogo vie opteredni mnotvom pravila koja su teka za savladavanje, dok su latinski alfabet, pa i moderni engleski jezik u tom pogledu mnogo upotrebljiviji i laki (Tojnbi, 2002: 175-176). Poto je definitivno odbacio tehnoloki napredak i geografsku ekspanziju kao kriterijume progresa, Tojnbi je naposletku skovao jedan analitiki termin za tumaenje drutvenih promena. Eterijalizacija u izvesnom smislu predstavlja usavravanje ljudskih kreativnih potencijala, kojim se eliminiu svi nepotrebni elementi i koje omogudava vedu kontrolu nad istorijskim tokom i samim drutvom gde akteri deluju. Kako tvrdi autor, pojednostavljenje nije adekvatan termin oznaavanja ovog procesa, iz prostog razloga to ima prizvuk koji ukazuje na uprodavanje, a to svakako ne oznaava na pravi nain opseg pojma eterijalizacije (Tojnbi, 2002: 176). Kriterijum progresa civilizacije u delu Prouavanje istorije zapravo znai uvedavanje ljudskih modi i sposobnosti. Eliminisanje nepotrebnog gubitka energije kod obavljanja osnovnih aktivnosti, sticanje modi za delovanje u razliitim sferama i oslobaanje od prinude svakodnevnog rada zapravo predstavljaju kvintesenciju ovog procesa. Tojnbijevo odreenje kriterijuma progresa jasno ukazuje na injenicu da u 11

ranijim stadijumima razvoja civilizacija sueljavanje sa tekodama koje namede spoljna sredina, bilo u vidu prirodnih nepogodnosti ili neprijatelja, predstavlja put napretka. Meutim, u kasnijim fazama povesnog toka, vedu ulogu dobija samosvojnost i posebnost kreativnih sposobnosti ljudi koji promiljeno ureuju svoj ivot i proizvode sredstva za zadovoljavanje najrazliitijih potreba. Eterijalizacija omoguduje i vedu autonomiju. Uloga kreativnih manjina u procesu rasta civilizacija neophodna je za ostvarenje dostignuda na svim poljima delatnosti poev od politike, umetnosti, nauke, religije i svih ostalih vanih oblasti za funkcionisanje drutva. Kreativne manjine se pojavljuju kao akteri koji svojim sposobnostima nadmauju ostatak drutva i ija je uloga da te svoje sposobnosti stave u slubu celine. Tojnbi opisuje nain na koji deluju izuzetni pojedinci u okviru jedne civilizacije mehanizmom povlaenja i povratka (withdrawal and return). Povlaenje je prva faza u ovom procesu, a smisao i korisnost te faze sastoji se u tome da se izuzetan pojedinac osamljuje i povlai od svakodnevnih rutinizovanih obaveza, kako bi se omogudilo da postane svestan svojih stvaralakih modi koje bi moda ostale neprimedene da je veliki pojedinac uestvovao u svakodnevnim obavezama. Povlaenje moe biti uzrokovano nepogodnim spletom okolnosti ili nunodu, ali moe biti i dobrovoljno. Ukoliko nakon povlaenja ne usledi povratak, radnja postaje neplodna i besmislena. Povlaenje ima smisla samo i ukoliko mu sledi povratak. Tojnbi smatra da je ovaj mehanizam obogadivanja drutva od strane njegovih najkreativnijih pojedinaca upravo ono to je Aristotel tvrdio o ljudima koji ive izvan zajednice, naime da mogu biti samo zveri ili bogovi. Povlaenje je sutina itavog kretanja i njegov konani razlog (Tojnbi, 2002: 192). Uloga izuzetnih pojedinaca u napretku civilizacija odvija se pre svega putem njihovog osamljivanja koje im slui kao sredstvo spoznaje sopstvenih kreativnih potencijala. Na ovaj nain se obogaduju nauka, umetnost, religija, formira se novo politiko ustrojstvo i osvajaju pobede na bojnom polju. Izuzetni pojedinci su u pravom smislu rei motor napretka civilizacije. Sociologija saznanja bi u ovom mehanizmu pisca Prouavanje istorije mogla nadi plodno objanjenje za delatnost inovativnih naunika. Tojnbi navodi mnoge primere za odvijanje procesa withdrawal and return, kojim su veliki ljudi u istoriji ostvarivali pobede i davali doprinose civilizacijama u okviru kojih su iveli. Mojsijevo povlaenje na Sinaj, kada je od Boga dobio Dekalog i kasnije od njega stvorio jedan od fundamenata judaizma, predstavlja jedan takav primer. Meutim, time se niz ne iscrpljuje. Mehanizam povlaenja i povratka na delu je i kod stvaranja najznaajnijih politikih spisa i knjievnih ostvarenja. Nikolo Makijaveli, zatoen u firentinskom zatvoru, napisao je najvrednije spise koji ine njegov opus magnum, tj. dela Vladalac, Istorija Firence, Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija, O Ratnoj vetini. Dante je u progonstvu i usamljenosti napisao Boanstvenu komediju (Tojnbi, 2002: 192-203). Odreivanje kriterijuma progresa i naina na koji civilizacije rastu kljuno je za shvatanje Tojnbijevog tumaenja drutvenih promena. Ne manju vanost imaju i kreativni pojedinci koji nekad indirektno, a nekad direktno obogaduju civilizacije svojim inovativnim sposobnostima. Meutim, rast i napredak ne mogu se perpetuirati do u beskonanost. Civilizacije, po modelu gvozdenog determinizma koji deluje tokom istorije, nuno idu ka periodima opadanja, sloma, dezintegracije i disolucije. Ova potonja faza predstavlja i poslednje dogaaje u koje jedan od ovih makroistorijskih sistema ulazi pre nego to nestane i ne zameni ga nova civilizacija. Usmerimo panju sada na ove procese koji de se pokazati kao jednako vani za shvatanje naina tumaenja drutvenih promena koje postulira delo Prouavanje istorije. 12

Opadanje civilizacija. Slom, dezintegracija i disolucija Mehanizam challenge and response je osnovni proces putem koga se odvija rast civilizacija. Meutim, po Tojnbiju, ukoliko je ishod suoavanja s izazovom ne pobeda, ved poraz, dolazi do poetka njenog sloma. Proces se odvija na taj nain to civilizacija ne daje odgovor na izazov, ili izazov koji se ponavlja sve dok na njega ne usledi neki nepotpun i nesavren odgovor, to je uvod u slom (Tojnbi, 2002: 312). Nakon sloma civilizacije, po engleskom autoru, dolazi do perioda dezintegracije i disolucije, koji mogu biti udaljeni vekovima, pa i hiljadama godina. Po Tojnbiju, od dvadeset i jedne civilizacije koje su postojale tokom istorije, trinaest je ved mrtvo, a od osam postojedih sedam se nalaze u stanju opadanja. Naa civilizacija, koju on naziva Western Christendom, ved je prola period svog rasta (Tojnbi, u: Tartalja, 1976: 123). Autor dela Prouavanje istorije smatra da nakon perioda izazova kome ne sledi uspean odgovor dolazi do vremena nedada koje kulminira formiranjem univerzalne drave (Tojnbi, 2002: 310). Ovaj period u istoriji civilizacija karakterie se gubljenjem stvaralake modi kod grupacije koju autor naziva kreativna manjina. Motivisana svojom eljom za vladu, ova grupa ljudi tei da ostane na svom poloaju koridenjem nasilnih metoda. Posledica ovakvih promena u svojstvima pojedinaca koji ine ovu drutvenu grupu jeste prestanak podraavanja od strane vedine. Nakon procesa pervertiranja ove drutvene grupe dolazi do secesije proletarijata koji stvara univerzalnu Crkvu. Za ovaj proces slikovit je primer stvaranja Crkve od strane hridana u Rimskoj imperiji. S druge strane, na granicama imperije poinje delovanje spoljanjeg proletarijata, te ovi procesi i grupacije predstavljaju kljune take u slomu civilizacija (Tojnbi, 2002: 313-314). Posebnu panju u procesu opadanja civilizacija Tojnbi je poklonio uvoenju novih institucija u drutveni sistem i posledicama koje iz toga proizlaze. U drutvima u kojima se odvija proces rasta, primena novih institucija dovodi do postepene rekonstrukcije itavog niza ustanova. Vis inertiae, oliena u starim ustanovama koje dugo postoje u okviru drutvenog sistema, podriva ovaj proces preobraaja. Nove ustanove na taj nain nastavljaju svoje delovanje modernizujudi drutvo i ulazedi u sve pore sistema. U ovakvoj situaciji, ili se nastavlja funkcionisanje po starom principu, ili de nadolazeda sila, oliena u novim institucijama, dovesti do radikalnog preobraaja drutva. Drugim reima, dve mogudnosti su sistem koji je u stanju polaganog ali sigurnog odumiranja, ili radikalna drutvena promena (Tojnbi, 2002: 242). Analiza engleskog istoriara prikazuje drutveno tkivo koje poinje da ulazi u fazu sloma ili nastavlja hibernaciju, anahrono prkosedi modernizatorskim promenama koje oliavaju i predvode nove institucije koje su ulebljene u sistem. Kao krajnja konsekvenca ovih protivrenosti javlja se radikalna promena. Tojnbi definie revolucije kao zakasnele i srazmerno nasilne akte podraavanja (Tojnbi, 2002: 242). Pre svega, svaka od ovih radikalnih drutvenih promena karakterie se time to se poziva na neto to se desilo na nekom drugom mestu. Do izbijanja revolucije teko da bi dolo da ne postoji uticaj egzogenih inilaca u vidu idejnih strujanja koja se javljaju u drugim drutvenim sistemima. Autor objanjava svoje vienje radikalne drutvene promene tvrdnjom da je Francuska revolucija bila akt podraavanja i da do ovog svetskoistorijskog dogaaja ne bi ni dolo da nije bilo Amerike revolucije u kojoj je vlada Ancien rgime uestvovala podravajudi je. Takoe, element podraavanja u revoluciji 1789. godine oituje se i u intelektualnom nasleu i glorifikovanju Slavne revolucije kod vodedih mislilaca toga doba, meu kojima treba istadi Monteskjea (Tojnbi, 2002: 13

242-243). Autor smatra da je radikalna drutvena promena razreenje jedne kumulirane protivrenosti koja predstavlja ozbiljnu smetnju za funkcionisanje drutva. Implementacija novih institucija onemogudava drutvo da nastavi funkcionisanje po starim principima, a nasilje je neophodan uslov da bi se stvorila ravnotea na jednom kvalitativno drugaijem nivou. Tojnbijevo odreenje revolucije obuhvata mnoge od radikalnih drutvenih promena, ali se neke od revolucija ne mogu podvesti pod ovu definiciju. Oigledan primer je revolucija 1688, koju autor navodi kao referentnu taku za kasnije osamnaestovekovne dogaaje u idejnom smislu, a na koje se ne moe primeniti kategorizacija u terminima podraavanja i nasilja. U tom smislu, definicija radikalne promene izneta u delu Prouavanje istorije ima sve karakteristike jednog ad hoc odreenja. Nakon faze sloma civilizacije sledi dezintegracija. Do ovog procesa ne mora dodi nuno, jer je alternativa okamenjivanje. Rast civilizacije, koji se odlikuje razliitodu, raznovrsnodu i kreativnodu, zamenjuje faza standardizacije i uniformnosti. Vladajuda manjina stvara univerzalnu dravu, unutranji proletarijat univerzalnu crkvu, a spoljanji proletarijat vojnike bande (Tojnbi, u: Tartalja, 1976: 126). Univerzalna drava, u Tojnbijevom sistemu, predstavlja inilac koji slui kao sredstvo ugnjetavanja vedine od strane manjine koja je izgubila kreativne sposobnosti. Dominantne manjine koriste univerzalnu dravu za ostvarivanje svojih egoistikih ciljeva, pritom ideoloki pravdajudi njenu ulogu u terminima opteg dobra i blagostanja. Fenomen univerzalne drave se tokom istorije mogao uoiti npr. u Rimskoj imperiji, imperiji Inka, u Vavilonu za vreme vladavine Nabuhodonosora. Univerzalna crkva, koju formira unutranji proletarijat, sledi nakon formiranja univerzalne drave (Tojnbi, u: Tartalja, 1976: 126-127). Procesima sloma, dezintegracije i disolucije zatvara se krug koji postulira Tojnbijeva teorija razvijena u delu Prouavanje istorije. Tumaenje drutvenih promena engleskog istoriara zapoinje nastankom civilizacija putem mehanizma challenge and response, koji predstavlja i osnovni nain na koji ovi makroistorijski sistemi rastu, uz aktersko jezgro koje ini uloga kreativnih manjina. Istorijska zakonitost koju Tojnbi iznosi u svom delu utie na to da proces rasta ne traje do u beskonanost, ved nakon serije uniformnih ili bezuspenih odgovora na izazove dolazi do krize, pradene delovanjem socijalnih aktera u vidu grupa ili pojedinaca koje vodi konanom slomu ovih istorijskih sistema i njihovom zamenjivanju drugima, a ovi de i sami podledi istom strogom istorijskom zakonu.

14

Literatura:
Antonid, S. (1995) Izazovi istorijske sociologije. Beograd: Institut za politike studije. Berk, P. (2002) Istorija i drutvena teorija. Beograd : Equilibrium. Brodel, F. (1992) Spisi o istoriji. Beograd: Srpska knjievna zadruga. Carlyle, T. (1903) O herojima, heroizmu i oboavanju heroja u istoriji. Beograd: Srpska knjievna zadruga. Grejem, G. (2002) Lik prolosti: filozofski pristup istoriji. Beograd: Plato. Jakid, B. (1976) Historija i sociologija. Zagreb: Liber. Milenkovid, P. (2004) kola Anala. Novi Sad: Stylos. Mur, B. (2001) Drutveni koreni diktature i demokratije. Beograd: Filip Vinjid. Sztompka, P. (1994) The Sociology of Social Change. Oxford: Blackwell Publishers. Smit, D. (2001) Uspon istorijske sociologije. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva. pengler, O. (2003) Propast Zapada, tom 12. Beograd: Utopija. Tartalja, S. (1976) Skriveni krug: obnova ciklizma u filozofiji istorije. Beograd: Kultura. Tojnbi, A. (2002) Prouavanje istorije. Podgorica: Centar za izdavaku delatnost. Vindelband, V., Hajmsot, H. (1957) Povijest filozofije. Zagreb: Kultura.

15