Luj Lee

Slovenska mitologija
Naslov originala: Louis Leger, La Mythologie Slave, 1901 Preveo na srpski Rad. Agatonovi, 1904 Luj Lee (1843-1924), francuski lingvista i istoriar, daje veliki doprinos izuavanju slovenske mitologije. Legende, prie, pesme o postanku vasione, o bogovima, o izuzetnim ljudima sa boanskim osobinama ine svaku mitologiju, pa i slovensku. Te legende su (racionalne ili iracionalne sadrine), u stvari, jedna preruena i preinaena istorija Slovena.

SADRAJ

Luj Lee: Slovenska mitologija - Uvod Glava prva: Izvori za slovensku mitologiju

Slovenski hroniari; ruska Nestorova hronika; eke hronike: Kozmina, Dalimilova, poljska hronika Dlugoeva. - Strani hroniari: Adam Bremenski, Helmold, Titmar, Saks Gramatik, Knytlinga Saga, istorici Otona Bamberkog, vizantijski hroniari. - Nemi spomenici. - Jezik. - Apokrifni izvori.

I Slovenski hroniari iz raznih slovenskih zemalja II Strani hroniari III Likorezni spomenici jezik Glava druga: Vrhovni bog
o o o

Glava trea: Dva vrhovna boga ruskih i baltikih slovena Perun i Svetovid o Perun o Svetovid - (Svantovit) o Jo neto o otkriu idola u Zbruu
o

Glava etvrta

Volos u Rusiji i Veles u ekoj, - Volos i Sv. Blez - Vlasije (Blaise) - Horz. - Dabog. - Simargl. - Moko. - Svarog, Svaroi Suarasici. - Stribog. - Trojan - Trajan. ruska i balkanska predanja o o o o o o o o o

Volos - Veles Horz Dabog Simargl Moko Svarog - Svaroi - Suarazici Stribog Trajan Trojan

Glava peta: Mlada boanstva

Triglav. - Jula. - Radgost (Radigost). - Podaga. - Pripegala. - Crnobog. - Bezimena boanstva. - Rinvid. Turipid. Turuvid. Pizamar. Crnoglav (Tijernoglav). - Boginje. - Domai bogovi. o o o o o o o o o o

Triglav Jula Radigast - Radgost Podaga Pripegala Crnobog (Crni bog) Bezimena boanstva Rinvid, Turupid, Puruvid, Pizamar, Crnoglav Boginje Domai bogovi 2

Glava esta

Boanstva sudbine. - Vile. - Rusaljke. - Vodene nimfe kod eha i Poljaka.

Vile Rusaljke Glava sedma

o o

Kultus. - rtve. - rtvenici. - Hramovi. - Idoli. - Svete ume. - Izvori. - Vraari. - Prorotva.

Glava osma

ivot na onom svetu. - Da li i Sloveni verovahu u nj? - Suprotna svedoanstva. - Nav, bog Nija. - Raj. - Nain sahranjivanja. Groblja, pogrebne sveanosti. - Kultus precima u Rusiji.

DODATAK o Svetovid (Svantovid) i Sveti Vid o Snimci kipova o Neke primedbe o slovenskim idolima
o

Miodrag B. ijakovi: Varijacije na temu slovenski mit Napomene

Luj Lee Slovenska mitologija Uvod

Ima prilino vremena, kako je moja panja prvi put bila skrenuta na slovensku mitologiju. Kad sam god. 1865. otpoeo svoja istraivanja o preobraanju Slovena u hrianstvo, morao sam se zapitati: kakvi behu religiozni pojmovi neznaboakih Slovena? Pa sam im tada u svome delcetu o irilu i Metodiju[1] i posvetio dvadesetak strana. U to vreme one behu dosta nove; ali se i oslanjahu jednim delom na dokumente, koji se tada smatrahu za autentine, a koji su od tada ve oglaeni za lane. U god. 1880. pok. doajen Lihtenberger uinio mi je ast molbom svojom, da mu za njegovu Encyclopdie des sciences religieuses dam jedan rezime iz slovenske mitologije. To bee za mene prilika, da se ponovo vratim na prouavanja, koja uostalom nisam gubio iz vida. Moj prevod Nestorove Hronike, kojoj bejah posvetio toliko godina, jednako me je podseao na ta delikatna pitanja. lanak iz Enciklopedije verskih nauka, znatno proiren i preraen, ponovo je tampan u Revue de l'Histoire des Religions. Odatle je zasebno odtampan i puten u svet pod imenom: Esquisse sommaire de la mythologie slave (Pariz, Leroux, 1882). Odtampana u vrlo malom broju primeraka, ova je knjiica odavno iscrpljena. Ponovo je tampana u drugoj svesci mojih Nouvelles tudes slaves.[2] Piui ovaj rezime, ja sam pre svega pomiljao, da zadovoljim radoznalost francuske publike, kojoj su slovenska dela nepristupna, i koja uopte ne zna, u kojim bi nemakim knjigama mogli nai ozbiljnih podataka o ovim tekim pitanjima. Tako se desi, da sam ja uinio uslugu i samim Slovenima, kojima je jedan takav kritiki rezime zaista oskudevao. G. Stojan Novakovi, tada ministar prosvete u Srbiji, jedan od naih najspremnijih drugova, preveo je to moje delce, i odtampao u Prosvetnom Glasniku, br. 1. god. 1883. Ovaj je prevod pretampan u listu Slovinac, koji tada izlazae u Dubrovniku. S druge strane, odlini slavista, g. Polivka uinio mi je ast svojim prevodom na eki moje Esquisse u Sbornik Slovansk, koji je ureivao pok. V. Edvard Jelinek, god. 1883 (br. 8 i 9). On je svome prevodu dodao interesantne beleice. Docnije je, trudom g. Gornickog, profesora gimnazije u Penzi, izalo i jedno rusko izdanje u Filologieske zapisk'' (Vorone', 1898). Uz to i najodlunije slaviste Ralston u Athenaeum (8. april, 1882) Jagi u Archiv fur slav. Philol. (t. VI, str. 318) Beaudouin de Courtenay u urnal' Min. Nar. Prosv''en (mart, 1882) behu primili taj moj skromni pokuaj s takvom simpatijom, koja me je nagnala, da ga se ponovo latim i proirim. Na alost potrebe mojih lekcija na Collge de France dugo su morale moju panju odvlaiti na druge predmete. Prva je dunost profesora da obuava. On nema prava dalje razvijati naune probleme sve dok ne zadovolji prve potrebe svojih uenika. Tek 1895. god. mogao sam posvetiti dva semestra izlaganju slovenske mitologije. Ove lekcije briljivo pregledane, tampane su kao rasprave od 1896. god. u Revue de l' Histoire des Religions. Tri najvanije lekcije zasebno su odtampane. (Pokuaj o Perunu i sv. Iliji; o Svetovidu i bogovima na svretak vid, o caru Trajanu u slovenskoj Mitologiji.)[3] Dve su itane i u Akademiji Natpisa, koja se zainteresovala za novine u ovim studijama.

Prikupljajui u ovu jednu knjigu sve te radove dugog strpljenja, ne krijem, da vidim sve ime oskudevaju, da bi se podigao jedan definitivan monument... Taj monument nije jo niko podigao; i ja sumnjam da e on ikada moi i postojati. Ni najmanje se ne moemo nadati, da emo za Slovene imati onakve radove, kakve je u naem veku imala mitologija: Indusa, Grka, Latina, Kelta ili Germana. Graa je vrlo retka, a pisani ili nemi spomenici ni po koju cenu se ne bi mogli zameniti hipotezama. II Od kada je mladi ruski naunik Kajsarov objavio u Getingenu 1803. svoje delo: Versuch einer slavischen Mythologie in alphabetischer Ordnung,[4] izalo je na svet mnogo radova o slovenskoj mitologiji. Ovo delo privue panju Dobrovskog, koji mu posveti jednu kritiku studiju u jednoj svesci raznovrsne sadrine Slavin-a (drugo izd. str. 263. i dalje). Ni sam Dobrovski nije bio verziran u tom pitanju; ali onim kritikim okom, koje ga karakterie, on je i Kajsarova i njegove naslednike stavio na oprezu od kakve varljive tendencije ljudske lenosti. "Savetujem buduim mitolozima, veli on, da se ne oslanjaju na poznije pisce, ve da uza svaki lanak navode najstarije spomenike." Na alost, mi imamo vrlo malo ovih starih spomenika. to se mene tie, mislim, da sam svuda sledovao savetu ovoga prvosvetenika slavistike. Smatrao sam za dunost da ponovo proitam u originalu sve latinske, grke ili slovenske pisane spomenike, koji se odnose na predmet ovih studija. Drim, da sam uzgred otkrio i nekoliko detalja, koji mojim prethodnicima behu umakli. Pa sam tako isto sebi dopustio da iznesem i nekoliko novih hipoteza. Osim studije o Kajsarovu, Dobrovski nije imao prilike, da se bavi slovenskom mitologijom. Ona je morala privui panju afarikovu. Osim njegovih radova o Rusaljkama, Svarogu, i, na alost, rasprave o Crnobogu bamberkom, koja je ponovo tampana u III sv. celokupnih dela njegovih Sebrane spisy (Prag, 1865.), on je sastavio indeks mitolokih slovenskih imena, koja se nalaze u dodacima II sv. Slovanske Staroitnosti (drugo izd. Prag, 1863). Ovaj indeks bee program za jednu slovensku mitologiju, koju nije napisao. Tu se nalazi dosta imena, koja se danas moraju izbrisati iz mitolokog reda, i vratiti u oblast mate (Karus, Karevit, Krodo, Polel) ili folklora (Koej, Hasterman, Vesna itd.). God. 1842. Hanu je objavio u Lavovu (Lembergu) svoju knjigu Die Wissenschaft des Slawischen Mythus. Danas se ovo delo ne bi moglo upotrebiti bez opasnosti. Toliko isto se moe rei i o Hanuovim radovima na ekom koji se odnose na mitologiju (ipak treba izuzeti Bajeslovn Kalendr, koji je pre repertoar folklora.). Uostalom svi radovi ovoga perioda su unakaeni upotrebom lanih dokumenata. Sreznjevski je u Harkovu u Rusiji objavio 1846. svoju vrlo pounu raspravu o svetilitima i crkvenim obredima neznaboakih Slovena. U lancima koje je dao Rigerovom Slovnik-u Naun (eka enciklopedija) i Pregledu prakog muzeja, Karlo Jaromir Erben pruio je znatnu grau za izuavanje slovenske mitologije. On je pomiljao da ih pribere u jedno delo, to bi izvesno bilo vrlo korisno, ali i to delo ne bi imalo onaj apsolutno kritiki i odreeni karakter. Smrt mu nije dopustila da izvri ovo preduzee. Osim toga to je upotrebljavao lana dokumenta, Erben je namerno pomeao mitologiju i folklor. Tako je on 1866. itao u Kralj. Naunom Drutvu u Pragu, i objavio u asopis eskho Musea (iste god. str. 35) jedan rad o Kosmogoniji neznaboakih Slovena, po pesmama galicijskih Rutena. Ovaj je rad, seam se, napravio mnogo larme o mitolokom svetu. U stvari on nas nije mogao pouiti niemu ni slovenskom ni novom. Pesme i galicijske legende, kojima se Erben sluio, jesu ista pozajmica iz lanih - apokrifnih knjiga, tj. iz hrianske knjievnosti.

Da bi i slovenska mitologija odluno ula u oblast nauke, trebalo je prvo oistiti njen teren od lane grae, koja se na njemu nagomilavala. Napreci kritike poslednjih godina su najzad dopustili, da se ostvari i ova prethodna pogodba. Bez sumnje oblast slovenske mitologije postala je na taj nain vrlo uzana; ali zna se bar odakle se mora poi, - ako se uvek ne zna, kuda se ide. Veliko rusko Afanasijevo delo: Vozrene Slavn'' na prirodu (3. sv. Moskva, 1866. do 69.) jo i danas je jedan najdragoceniji repertoar; ali pisac hoe sve da navrati na mitoloke teorije u korist vremena u kome pie, i mitologija se tu davi u folkloru.[5] Uostalom on je vrlo malo kritian. Ozbiljno treba biti rezervisan i pri knjizi pok. Kotljarevskog. Pogrebni obiaji neznaboakih Slovena (Moskva, 1868). Ovo sam delo itao nekada u drutvu sa svojim pok. prijateljem Bergenjem (Bergaigne). On bee vrlo oduevljen, pa mi predlagae, da ga zajedniki prevedemo. Uprkos sveg mog potovanja prema uspomeni Bergenjevoj i Kotljarevskog, koji mi behu dragoceni prijatelji, drim, da mogu rei, da bi taj na rad bio uzaludan. Od dve stotine strana koje ta sveska sadri[6], danas se mogu zadrati jedva pedeset. Kotljarevski se koristio lanim spomenicima, - i ma da se on branio, - arapski spomenici koje je on citirao, izgledaju mi, da se mnogo manje odnose na Slovene u Rusiji, nego na Varjage, tj. na skandinavske useljenike. U knjizi Faminina (Famintsyne, Famincyne): Boestva drevnih' Slavn'' (Petrograd, 1884.) nema ni deset strana, koje se mogu upotrebiti. U svojoj zaista strogoj kritici o ovom delu (Archiv, t. IX, str. 168.) g. Jagi je dao pametnih saveta svima mitolozima.[7] Naroito ih je stavljao na oprezu od zloupotrebe folklora, i protivu strasti, da se svuda vide sami mitosi. Primeivae, da to se vie svuda gleda mitologija, izaziva se reakcija skepticizma, da i nauni deo ceo izgubi svoju vrednost. Odlian muzikolog Faminin ne bee ni najmanje spreman za prouavanje slovenske mitologije, jo manje za uporedno izuavanje ove mitologije u njenim odnosima prema mitologijama indoevropskih naroda.[8] Kao primer reakcije skepticizma, naveu jedan zanimljiv lanak Kiprinikova, u urnalu Min. Nar. Prosv''en (septembar, 1885). Posle ovog pokuaja koji svu slovensku mitologiju stavlja na dvadesetak potpuno nevrednih strana, izgleda, da njemu ne ostaje nita drugo, do odrei se sviju istraivanja o predmetu koji nas zanima. Pa ipak nije ba tako. God. 1870. na ono nekoliko urnih strana koje napisa za Rigerovu eku Enciklopediju (Slovnyk naun, t. VIII str. 603 - Prag.), Erben veli: "Slovenska mitologija je jedna najtea grana slavistike; o njoj se mnogo pisalo; ali osim nekoliko dobrih lanaka o pojedinim pitanjima, jo se jednako oekuje jedan odreeni rad u celini." Nekoliko godina kasnije pisae Krek u Archiv fur sl. Philologie: "to se tie slovenske mitologije do danas postignuti pozitivni rezultati ni najmanje ne odgovaraju utroenom vremenu. Niko bolje to stanje ne moe shvatiti nego onaj koji bi preduzeo da odbaci sve ono to pripada haosu protivrenih hipoteza osnovanih najee na rasuivanju ili na a priori." (god. 1876. str. 134) Ove rezultate, koje je tako teko dobiti, Krek je preduzeo sabiti u izvestan broj strana svoga lepog dela: Einleitung in die slavischen Literaturgeschichte, II izd. (Graz, 1887. str. 378. do 440.) Na jeziku pristupanom veini uenih ljudi one pruaju jedan kratki zbijeni rezime, skoro potpun i dovoljno jasan o onome, to nam izvori kau o slovenskoj mitologiji. U ovom rezimeu beleke su esto puta mnogo due nego li tekst na koji se odnosi. italac, neuk ovim studijama, reskirao bi da se u njima potpuno izgubi. Potpuno pravedno cenei i ovo

lepo delo, ja mislim, da ono nije ni malo grae iscrplo, i da u jednoj francuski ispisanoj knjizi, ili bar po nainu francuskom, ima mesta sasvim drukije raditi. Knjiga g. Kreka naroito je upravljena slovenskim itaocima; toga radi on izostavlja mnotvo sitnica, za koje pretpostavlja da su poznate, i koje e malo italaca i pokuavati traiti po originalnim spomenicima. On jo prima uz to i neke spomenike, koji su danas oglaeni za apokrifne. Po mome miljenju jedno potpuno i jasno delo o slovenskoj mitologiji mora iscrpsti osnovne pisane spomenike, otresajui ih najpre od svih fantastinih veza i zbliavanja sa drugim spomenicima, ili osloboavajui ih besposlenih hipoteza i zbrke folklora slovenskog, germanskog ili ak indoevropskog. Miljah, da sam takav rad naao u knjizi H. Mbchal-a: Nkres slovanskho bajeslovi. (Skica iz slovenske mitologije), koja je tampana u Pragu 1891. god. "Pokuaji o mitologiji, govorae g. Mahal u svome predgovoru, veinom su rastureni po raznim slovenskim zbirkama, nigde nema jednog rada u celini. Za nj se osea potreba. Stoga sam se reio, da prikupim glavna fakta iz slovenske mitologije u jednu celinu, koja e predstavljati rezime svih legendarnih ideja slovenskog naroda."[9] Na alost, od dve stotine dvadeset strana ove knjige, samo ezdeset njih govori o slovenskoj mitologiji. Ostatak je posveen folkloru, legendama koje prouzrokuju meteoroloke pojave, kosmogonikim priama, linostima ili tradicijama, koje doista postoje kod Slovena, ali su dole u njih iz hrianskog predanja ili iz stranih legendi. Na taj nain on poinje jednom glavom o kosmogonikim idejama Slovena, koje se vezuju za hrianske legende i apokrifne knjige. Treba jo videti ono o Rahmanima, Perhtu, Luciji (Rachmanes, Perchta), svetakim danima: Ponedeoniku, Sredi i Petku. Ceo ovaj deo pozajmljen iz folklora zasluuje doista da se prevede. Slovenski je folklor beskonaan; njegovom izuavanju posveeni su zasebni listovi: u ekoj (esk Lid), u Poljskoj (Wista), u Rusiji (iva Starina), u Hrvatskoj (Zbornik za narodni ivot), u Bugarskoj (Sbornik' za narodni umotvorni), u Srbiji lepo ureivani "Karadi". Prikupiti i rezimirati sve to je do sada izalo o folkloristici, trebalo bi ne znam koliko tucadi svezaka. Pored sveg plemenitog i korisnog truda Mahalovog, ipak mi je bilo nemoguno ii za njim na tako prostranom i ravo ogranienom zemljitu.[10] Pored ovih specijalnih radova, moram spomenuti, kao veoma pomone mi i korisne radove g. Jagia, Briknera, Maretia, koji su objavljeni u Archiv fur slav. Phil., pa radove Aleksandra Veselovskog, koji su izali u Izvi''st Petrogradske Akademije Nauka. Ovi radovi i mnogi drugi rastureni po najrazlinijim zbirkama bie spomenuti u svoje vreme i na svome mestu. Meni se ini, da je prostor slovenske mitologije jedino obeleen i ogranien pisanim i nemim spomenicima ako ih ima, - koji se odnose na neznaboaku periodu istorijskoga ivota Slovena; ako jo ove pisane ili neme spomenike moe objasniti ili dopuniti kakvo narodno predanje, ja se i na nj pozivam (npr. predanje o kultusu kunim bogovima, o pojmovima o onom drugom svetu). Ali ne smatram, da je folklor nerazdvojni i bitni deo mitologije. Od toga se ja unapred ograujem, jer bi bilo vrlo dugo istraivati u kojoj je meri on mogao biti izmenjen hrianskim legendama, pozajmicama od susednih naroda (Grka i Arbanasa kod junih Slovena; Finaca, Varjaga, Tatara, kod Rusa; Nemaca kod eha ili Poljaka). Ni po koju cenu ne elim ponovo otpoeti koliko korisnom toliko i opasnom Afanasijevom knjigom. 7

Ako sam iz principa odbacio folklor - osim u izvesnim jasnim obeleenim sluajevima, - ja sam isto tako iz opreznosti ili skepticizma, kao to e se videti, odluno odbacio i litvansku mitologiju, o kojoj ja ne znam nita. Namerno odbacujem sve teorije, sve sisteme; prenebregavam sve veze, - ma koliko one bile privlane, - sa mitologijom istonih naroda, klasinoga ili germanskoga sveta. Prikupljam rasturene odlomke po pisanim spomenicima, sa kojima su me zbliili i sprijateljili vie od tridesetak godina revnosnoga izuavanja; no ne tvrdim da u ih i sistematski grupisati. Ovakva kakva je, ova e knjiga popuniti jednu prazninu u naoj naunoj literaturi, ako smem rei - evropskoj naunoj literaturi. Simpatija s kojom su moje slovenske kolege prihvatili pokuaje koji su joj prethodili, doputa mi, da se nadam, da e oni isto tako uiniti i prema ovoj knjizi. Oni e u njoj nai nekih sitnica kojih nema ni u jednom ranijem delu, a pored toga i izvestan broj hipoteza ili tumaenja koje ja ne nameem, ali za koje na se uzimam potpunu odgovornost. Sadrina tih strana bie izvesno za mnoge itaoce ne Slovene jedno otkrie; one e uiniti, uveren sam, da iz naih knjiga, iz naih repertoara potpuno ieznu sve greke, koje su ih do sada kvarile, i koje se jednako ponavljaju. Ovaj e pokuaj moda uliti uenijima i vetijima od mene elju, da jo dublje proniknu u ova delikatna istraivanja. No na alost, sve dokle budemo oseali jaku oskudicu u pisanim i nemim spomenicima neznaboakog vremena, bie nam vrlo teko postaviti slovensku mitologiju na istu nogu, na kojoj stoje mitologije ostalih indoevropskih naroda. Maja, 1901. god

Glava prva Izvori za slovensku mitologiju

Slovenski hroniari; ruska Nestorova hronika; eke hronike Kozmina, Dalimilova, poljska hronika Dlugoeva. - Strani hroniari:Adam Bremenski, Helmold, Titmar, Saks Gramatik, Knytlinga Saga, istorici Otona Bamberkog, vizantijski hroniari. - Nemi spomenici. - Jezik. - Apokrifni izvori. Dosta su mnogobrojni izvori za slovensku mitologiju; ali ni jedan nam ne daje dovoljan broj podataka ni mogunosti, da dobijemo potpunu sliku o celini ove mitologije. No pri svemu tome, oni nam rasvetljavaju prirodu izvesnog broja boanstava, nain kojim su oboavana - kultus, obrede i praznoverice neznaboakih Slovena. Nemamo nemih spomenika o ovom kultusu, ili bar nemamo takvih, da bi bili neosporne autentinosti. Oni koji su dugo smatrani za dosta verne, kao idoli u Prilvicu, Lav u Bambergu, danas su oglaeni za lane. Nekoliko nejasnih odlomaka u hramu u Arkoni, na ostrvu Rujnu, jedan - malo sumnjiv - idol pronaen u Galiciji, nekoliko vajarskih radova do danas sauvanih u dancikom muzeju, koji nisu moda ni slovenski ni mitoloki, - to je sve to nam je ostalo o onom tako bogatom slovenskom kultusu, ije su idole i hramove tako rado opisivali: Adam Bremenski, Helmold, Saks Gramatik, Titmar, biografi Otona Bamberkog i ruska Nestorova hronika.[11] Nemamo nikakvog pisanog slovenskog spomenika (teksta) iz neznaboakog doba. Pesme i narodne prie, ije se poreklo gubi u tami onoga vremena, izmenjale su se postepeno pod uticajem hrianskih ideja ili stranih knjievnosti. Glavni pisani spomenici, koji se odnose na mitologiju, jesu delo hrianskih svetenika, delom slovenskih, kao to je pisac Ruske hronike, najee stranih, a to je jo gore, nemakih svetenika. Nadahnuti najdubljom

mrnjom protivu slovenskog paganizma, oni se na nj osvru samo kad hoe da istaknu "sramne" neznaboake obrede, i u dui svojoj da opravdaju unitenje idola i ruenje njihovih svetilita.[12] Pisane spomenike, koji se odnose na slovensku mitologiju, treba traiti: 1) U prvobitnim hronikama slovenskih zemalja koje su pisane u narodu; 2) U latinskim, nemakim ili danskim hronikama, kao: Titmara, Adama Bremenskog, Saksa Gramatika, Knitlinge Sage (Knytlinga Saga), ili u nemakim hagiografima (napr. u biografa Otona Bamberkog); 3) U vizantijskim pisanim spomenicima: Prokopa, Konstantina Porfirogenita, koji daju samo kratke podatke; 4) U arapskim pisanim spomenicima (Massoudi-a, Ibn Fozlan-a) koji su vrlo nejasni, te ih treba najozbiljnije kontrolisati; jer treba najpre reiti, da li oni, govorei o tome, podrazumevaju Slovene stare Rusije, ili skandinavske Varjage (Normane); 5) U dananjoj folkloristici, u crkvenim obredima, priama ili pesmama, ukoliko ti podaci potvruju rukopise; 6) U teolokim spisima srednjega veka koji ciljaju na neznaboake obrede, koje je crkva zabranjivala; 7) Najzad u jeziku, koji svojim najstarijim pa i dananjim oblicima svedoi i o prolim vekovima, i koji nam naroito svojom toponomastikom doputa iznai, ili bar nagaati: o mestima na kojima se vrio obred. On nam jo kazuje i kakve su ideje vezane za lica, idole, razne obrede i dogaaje iz verskoga ivota neznaboakih Slovena.

I Slovenski hroniari iz raznih slovenskih zemalja

Za poznavanje prvobitne Rusije Nestorova Hronika sadri jedan neocenjivi dokumenat. Ovaj hroniar pisae krajem XI i poetkom XII veka. Rusija je bila zvanino u hrianstvo preobraena 988. g. Stoga je ovaj analista mogao tada poznavati sinove prvih Hriana i pribrati tane podatke o kultusu njihovih predaka. On nam, vie-manje, prua tane pojedinosti o Perunu i Velesu, o Dabogu, Stribogu, Mokou, Simarglu. Ako su i neka imena izopaena klasinim uspomenama, ima ih i koja su apsolutno izvan svake sumnje, i ije je postojanje utvreno i drugim pisanim spomenicima. On nam daje o ovim idolima, vie-manje, detaljne podatke, o rtvama njima prinaanim, o recima, Rusalijama (neznaboaki praznici), i daama. I Novgorodska Hronika potvruje izvesne tekstove Nestorove Hronike. Jedan nastavlja prvobitne hronike (rukopis zvan ipatski), govorei pod god. 1114. o bogu Svarogu, udaljuje se dosta od svoga predmeta, pa umee tu boga sunca Daboga, Egipane, itd. U ovom stavu kao i u imenima izvesnih boanstava, pomenutih u osnovnoj hronici, nije teko ne nai stranakih utecaja. Podaci koje daju ruske hronike dopunjuju se nekim dokumentima srednjovekovne knjievnosti, zbornicima ili raznim religioznim zbirkama prevoda vizantijskih pisanih spomenika, koji imenima slovenskih boanstava, ili

onih koji se bar tako zovu, tumae imena jelinskih bogova. Crkvene propovedi ine samo nejasne aluzije na neznaboake verske obrede. Odlomak epske poezije pod imenom: "Slovo o polku Igorovu" sadri nekoliko takvih mitolokih aluzija. Priznajem, da su one vrlo sumnjive. Je li moguno da se jednom hrianinu srednjeg veka, jednom prosveenom oveku, sveteniku, dopalo da izaziva neznaboake uspomene, da priziva vetrove, unuke Stribogove, da u dva maha poziva jednog ruskog kneza, unuka Dabogovog, da izjednauje sunce sa velikim bogom Horzom, govorei da knez Vieslav pretie hod Horzin? Priznajem da mi ova huljenja na veru, pod perom jednog hrianina srednjeg veka, izgledaju vrlo neverovatna.[13] eki hroniar Kozma iz Praga (XII vek), otac eke istorije, pria svojim, as knjievnim a as prostakim latinskim jezikom, doivljaje ekih legendarnih kneeva: Kroka, Ljubue, Pemisla, Neklana, Hostivida, itd. Ali je vrlo rezervisan u svemu to se tie slovenske mitologije. I kad ipak mora uiniti kakvu aluziju na bogove neznaboakog vremena, Kozma im daje klasina imena:[14] "Ergo litate diis vestris asinum ut sint et ipsi vobis in asylum. Noc votum fiere summus, Jupiter et ipse Mars, sororque eius Bellona atque gener Cereris iubet"... Moe li se iz ovog stava zakljuiti, da su esi oboavali Peruna (Jupitera), Svetovida (Marsa), jednu boginju rata, i jednoga boga pakla, ija imena i postojanje uostalom nita nam ne dokazuje? Na drugom mestu (knj. II, 8) Kozma veli, da je kneginja Teta nauila narod oboavati Oreade Driade, Hamadriade, pa dodaje, - to je tanije, - sicut el hactenus multi villani velpagani hic latices seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus sive collibus litat, alia quae ipse fecit, idola surda et muta rogat et orat. [15] Iz ovog stava jasno se vidi, da su esi oboavali idole. Na alost odavde ne vidimo ni imena tih idola. Drugi jedan, ne manje interesantan, spomenik spomenusmo u poetku III glave. On nabraja neznaboake obrede koje je ukinuo knez Bretislav II, rece, vrae koje progna, i to je sve.[16] Dalimilova stihovna hronika, koja je duu svoju pozajmila iz Kozmine hronike, takoe ne dodaje niega pozitivnog onim tako tamnim podacima svog prototipa. Ipak, poto je ona napisana na ekom jeziku, prua nam neke pojedinosti, kojih nema u latinskoj frazeologiji njenoga duhovnog oca (prototipa). Tako ona kae, da stari esi zvahu nav stan mrtvaca: "Potom Kroh jide do navi" (zatim Krok ode u nav). Ako se malo ispravi tekst na izvestan nain, ona e nam kazati (II, stih 6) da se eh (Cech) odselio iz Hrvatske u eku, nosei na svojim leima sve svoje pretke (ddky sv), tj. svoje kune bogove (penates). Pulkavina hronika (XIV v.) takoe postala iz Kozmine, potpuno uti o veri neznaboakih eha. Sadri nekoliko dosta tamnih aluzija na kultus brandeburkih Slovena: "cum in dicta marchia gens adhuc permixta Slavonika et Saxonika gentilitatis ritibus deserviret et coleret ydola". [17] I malo dalje (oko god. 1153), otkriva nam, da je u Brandeburgu postojao jedan idol sa tri glave,[18] i njega su oboavali Sloveni i Saksonci. Gallus-ova hronika[19] (prva godina XII veka), koja uostalom i nije poljskog porekla, navla obilazi neznaboako doba. Sve to nam kazuje o Poljacima pre hrianstva jeste: da su bili poligamiste: "Istorum gesta quorum memoriam oblivio vetustatis abolevit et quos error et ydolatria defoedavit, memorare negligamus".[20] Na drugom mestu (knj. II, glava XLII), on uporeuje neznaboake Pruse sa zverovima. Hronika uitelja Vientija ne manje mrzi i izbegava neznaboake stvari, te na njih ni najmanje ne podsea. Prvi hroniar, ili bolje istorik poljski u srednjem veku, koji se bavio verom neznaboakih Slovena, jeste arhiepiskop Dlugo, ili Longinus, koji je pisao pri kraju XV veka (od 1455 - 1481) svoju Historia Poloniae. U 10

ovo vreme u pravoj Poljskoj bee ve nekoliko vekova potpuno nestalo paganizma, i poslednjih godina vrlo se malo vanosti pridavalo Dlugoevim podacima o starim boanstvima njegove zemlje. Nedavno se g. R. Br'ckner[21] trudio, da, to se tie slovenske mitologije, oivi Dlugoa. Dlugo voli poljsku domovinu. Ne proputa nita to se tie zaetka njenoga ivota. Samo, kako je on prepunjen klasinom mitologijom, trudi se da iznae svoje bogove kod starih Poljaka, i najzad ih nalazi est.[22] Izjednauje Jupitera sa Yeszaom, Marsa sa Liadom, Venusa sa Dzydzilelya-om, Plutona sa Nijom, Dijanu sa Dzevana-om, Cereru sa Marzanom. On zna i za boga vremena (temperies) koji se zvao Pogoda, boga ivota Zywie; tvrdi da je u Gnjeznu bio i jedan hram prvoga reda: "delubrum primarium ad quod ex omnibus locis fiebat congressus." Oigledno su na nj mnogo uticale i hrianske ideje. Poto je Gnjezno, kao katolika mitropolija, sedite primasa, on bi hteo, da je ono igralo istu ulogu i u neznaboako vreme. On govori o hramovima, idolima, svetenicima, svetim drvetima, rtvama (ak i u ljudima), godinjim svetkovinama, od kojih su se neke, uprkos hrianstvu, sauvale i do danas, a jedna se i zove Stado. Na njemu se vidi uticaj klasikih i hrianskih uspomena; uzima za imena pojedinih boanstava oblike, koji se ponavljaju u ovom ili onom narodnom refrenu. No pri svemu tome, s obzirom na siromatvo slovenskih izvora kod zapadnih naroda, njegova svedodba nije sasvim za odbacivanje. Ako je identinost Plutona i nije sporna, nije manje istina, da je ta nyja srodna sa nav-om kod eha, to nam pomae da je bolje rastumaimo. Brikner je jo naao[23] nekoliko podataka u jednoj zbirci crkvenih beseda na poljsko-latinskom jeziku, sauvanih u petrogradskoj biblioteci. On je tu zbirku skoro objavio; tie se naroito naih mitskih bia. Jedan od tih podataka objanjava nam i Dlugoeve zablude.

II Strani hroniari
Dok su eki i poljski hroniari namerno prenebregavali neznaboako doba u istoriji svojih naroda, stranci, koji nam priaju borbe Nemaca ili Danaca sa danas ve nestalim baltikim Slovenima, ili napore germanskih misionara da ih preobrate u hrianstvo, veinom su bolje informisani. Naroito se njihovoj svedodbi ima zahvaliti, to mi danas moemo imati dosta jasnu sliku o religioznom ivotu baltikih Slovena i onih sa Labe, a osobito stanovnika ostrva Rujna. Mi zaboravljamo, da u X veku sve zemlje s desne strane Labe i Sale (izuzimajui predeo izmeu ua Labina i toka reke Trave) behu jo naseljene slovenskom rasom. Adam Bremenski (iz Bremena) uitelj u istoj varoi, kanonik gradske katedrale pisac je Gesta Hammaburgensis eclesiae pontificum. On je iveo u prvoj polovini XI veka; stanovao je na granici Slavije u jednom gradu, koji je zahtevao da postane njihovom hrianskom arhiepiskopijom. Pohaao je Dance, mogao je ispitivati arhiepiskopsku arhivu, sluati prianja raznih misionara. U svojim Gesta Hammaburgensis eclesiae pontificum on pria istoriju ove arhiepiskopije i istoriju oblinjih naroda, naroito Skandinavaca i baltikih Slovena; u III knj. izlae trude kneza Gottschalk-a na preobraanju u hrianstvo Bodria, obalskih stanovnika Labe i Baltikog mora. Princip mu je, da se ne zadrava na neznaboakim stvarima: "Inutile est acta non credentium scrutari." Ipak mu se omaknu vie zanimljivih sitnica za nau studiju. Tako (knj. II, glava XVIII) on ukratko opisuje varo Retru (Rhetra) sa njenim hramom, podignutim u ast demonv quorum princeps est Radigast; potvruje (II, 40, 41) odvratnost Slovena prema hrianstvu i njihovo ravo postupanje sa hrianskim popovima; pria (III, 60) da je u ovom istom gradu Retri i vladika Jovan bio prinesen na rtvu bogu Radgostu.[24] Dokazuje nam da su stanovnici Rujna bili vie odani kultusu zlih boanstava nego ostali

11

Sloveni (Descriptio insularum, 18). Nabraja u nekoliko mahova muenja, koja su iskusili hriani od nekrtenih Slovena, ili onih, koji su se iz hrianstva povratili u svoju staru veru. Na alost ni na pamet mu nije palo, da nam i o idolima slovenskim i njihovom kultusu da onako potpunih pojedinosti, kao to je dao (glave: XXVI, XXVII, XXVIII) o skandinavskim boanstvima: Toru, Vodanu i Frigi (Fricco). Veruje u izvesno srodstvo sujeverja Saksonaca, Slovena i veana (I, 8).[25] Njegova mrnja na paganizam ne smeta mu, da istakne i dobre osobine neznaboakih Slovena (II, 19). esto citira izvetaje oevidaca. Njegovo se uverenje ne koleba. I mi imamo samo aliti, to nam je dao tako malo podataka. Helmoldovo delo Chronicon Slavorum jeste, kao to i sam naslov kazuje, najvaniji izvor za istoriju Slovena u srednjem veku. Poreklom Holtinac, Helmold je bio svetenik crkve u Libeku, paroh parohije Bozau oko jezera Plena (Ploen) u zemlji Slovena Vagrinaca (Wagriens).[26] U savezu sa vladikama Oldenburga Vicelinom i Geroldom pridruio se njihovim naporima da pokrste neznaboake Slovene. U toj misiji on bi poslat k njima oko 1155., i primljen je od kneza Pribislava, ije gostoprimstvo veoma hvali. Pribislav je bio hrianin. Helmold uostalom ima dosta rav pojam o Slovenima, bez sumnje usled njihove odanosti paganizmu: "Slavorum animi naturales sunt infidi et ad malum proni ideoque cavendi". Naziva ih "natio prava et perversa" (I, 27). Njihova je zemlja za nj "terra horroris et vastae solitudinis". Priznaje uostalom, da su se Nemci prema njima ravo ponaali. Sloveni, kojima se on bavi, jesu osim Vagrinaca jo i Ljutii i Bodrii izmeu Labe i Odre. Njihovo preobraanje u hrianstvo, ili njihov povratak u ovo posle otpadnitva, ini glavni predmet njegove hronike; on pie: ad laudem Lubecensis eclesiae (posveta na knjizi). Koristio se Adamom Bremenskim od koga mnogo pozajmljuje (testis est magister Adamus). No on se tako isto slui i zapisanim predanjima i prianjem slovenskih staraca, "qui omnes barbarorum gestas res in memoria tenent". (I, XIV). Izgleda, da je znao i slovenski jezik, jer navodi neke rei i pie dosta tano neka imena. Prua vie pojedinosti od Adama Bremenskog: o veri neznaboakih Slovena, o kultusu Crnom Bogu (I, 52), o kultusu Bogu Provenu (83), o idolu Podaga, o hramu u Retri i bogu Radgostu, o Sivi, boginji Polabljana, o bogovima koji imaju i koji nemaju svojih idola; on nam kazuje, da su Sloveni voleli praviti idole sa vie glava (to tvrde i drugi pisani spomenici), da veruju u postojanje jednog najstarijega boga, od koga svi drugi proizlaze; da imaju svetih uma (83). Zna da je postojao Svetovid, bog ostrva Rujna, i misli da je to isto boanstvo kao i sveti Vid korvejskih kaluera. Glave 52. i 83, u njegovoj prvoj knjizi, i glava 12. druge knjige jesu najvaniji izvor za nau studiju, i ako one ipak nisu jedine, kao to misli jedan komentator hronike, g. Voelkel. Ova hronika ne prelazi godinu 1170.[27] Titmar (roen 976. umro 1018) bio je kanonik u Magdeburgu, i pratio je cara Henriha II u njegovom pohodu protivu poljskog kneza Boleslava Hrabrog. God. 1009. postane vladikom u Merzeburgu. Ovaj grad, leei na Sali, na samoj granici Saksonije i Slovenije, bee slovenskog porekla. Ime mu znai, da lei izmeu ume: mese - izmeu, bor - uma; Titmar nadahnut svojim klasinim uspomenama, daje mu drugu etimologiju. Hoe da vee njegovo poreklo za Rimljane: "Et quia fuit haec apta bellis et in omnibus semper triumphalis antiquo more Martis signata est nomine". Ipak on zna i slovensku etimologiju, na koju aluzira: "Posteri autem (tj. Sloveni) Mese, id est mediam regionis, nuncupabant eam vel a quadam virgine seducta". Njegov germanski patriotizam buni se na pomisao o slovenskoj mitologiji. Namerno izostavlja istraivanja neznaboake istorije svoje dijeceze, i svoja prianja poinje krajem IX veka. Merzeburg je u ovo vreme bio na samoj granici germanskog plemena. Na desnoj strani Sale ivljahu razni narodi, lanovi velike porodice Srba ili Soraba. Kako-tako Titmar je morao pribrati nekoliko beleaka o njihovom jeziku, i u prilici ih navodi: "Belegori, quod pulcher mons dicitur" (IV, 56) "Bele knegini, id est pulchra domina" (X, 4); "Bolizlaus qui maior laus interpretatur" (IV, 45); i Dobrawa, quae bona interpretatur (IV, 55). Svi njegovi prevodi nisu tako sreni, npr. kad prevodi Medeburu (drvo bogato medom) sa mel prohibe. On ima uostalom jake razloge, to ne voli Slovene. Dva njegova pretka (I, 10) su poginuli u borbi protiv njih. Prirodno je to mu njihova neznaboaka vera izgleda gnusna. "Cum execranda gentilitas ibi veneraretur" (VIII, 59). "Quamvis autem de hiis aliquid dicere perhorrescam, tamen, ut scias, lector amate, vanam eorum superstitionem..." (VI, 23). No i pored 12

njegovih predubeenja omaknu mu se ipak i po koji dragoceni podaci. On nam kazuje i neka imena svetih mesta, kao pagus Silensis (VIII, 59), sveta uma utibor (Zutibore). [28] Spominje jednu bezimenu boginju, iju su sliku Ljutii nosili na svojoj zastavi. (VIII, 65). Tvrdi da se kod nekrtenih Slovena sve svrgava smru (I, 14). Ali ovo tvrenje biva usled istorije o vampirima. Titmar je u osnovi sujeveran; ali voli da opisuje snove, utvari. Kad bi se iz njegovih tvrenja moglo zakljuiti, da Sloveni nisu verovali u vampire, to bi doista bilo jedno zanimljivo svedoanstvo u njihovu korist. On zna, da su oni imali idole (III, 19). Najzad i pored sve njegove mrnje, ipak posveuje itave dve strane opisu varoi Redarv (Redarinaca), koju zove Riedegost, i koja je bila jedno od glavnih svetilita njihove vere. U protivrenosti je sa Adamom Bremenskim, koji toj varoi daje ime Retra, a bogu ime Radgost (Redigost). On opisuje hram u ovoj varoi, idole, osobito one boga Svaroia (Zuarasici);[29] i svedodba, koju on daje o kultusu ovom bogu, potvruje se pismom svetog Brina caru Henrihu II. Titmar zna, da su postojali i svetenici, koji su vrili kultus ovom bogu, i opisuje prorotva injena pomou svetih konja, to se takoe potvruje svedoanstvima Saksa Gramatika i Otona Bamberkog.[30] Zna da su kod Ljutia hramovi i idoli vrlo mnogobrojni. Helmold skoro tako isto kae. Titmar pie: "Quot regiones sunt in his partibus, tot templa habentur et simulacra demonum singula ab infidelibus coluntur." (VI, 25) I Helmold veli: "Praeter penates et idola quibus singula oppida redundabant" (I, 63).[31] Saks Gramatik je Danac. O njegovom ivotu malo se zna. Bio je svetenik, i umro je prvih godina XII veka. Pridodat je bio linosti Apsalona, episkopa Lunda u Skaniji,[32] jednog od najznamenitijih dravnika i prelata srednjega veka.[33] Apsalon je bio tajni savetnik kralja Valdemara, i on je i nagovorio ovog da udari na Vende ili nekrtene Slovene, te se taj napad svri padom varoi Arkone 1168, kad i ostrvo Rujan potpade pod dansku vlast, i slovenski paganizam bi sasvim uniten. Na poziv Apsalonov Saks napisa svoje Gesta Danorum. To je jedan fini i elegantan prozaista; pun je latinskog klasicizma, naroito iz Valerija Maksima. Je li on bio oevidac dogaaja koje pria? Ovo se moe samo pretpostavljati, ali ne i tvrditi. U svakom sluaju episkop Apsalon, koji je uestvovao u svim tim krupnim dogaajima, postarao se, po svoj prilici, da mu o njima da ozbiljnih podataka. Njegov danski patriotizam je moda vatreniji od hrianske mu vere. On se koristio, a to nam i on sam kae u svom predgovoru, starim narodnim pesmama ("maiorum acta patrii sermonis carminibus vulgata"), koje se potrudio i prevesti na latinski, zatim priama Islanana (Tylensium) i kazivanjima vladike Apsalona ("Absalonis asserta docili animo stiloque complecti cure habui"). Njegova istorija Danaca je jedini znaajan dokument, koji mi imamo o borbama rujanskih Slovena sa Dancima, o Arkoni, velikom svetilitu slovenskog paganizma, o kultusu i unitenju idola Svetovidovog. U onome, to se odnosi na ovo boanstvo, Saks je mnogo potpuniji od Helmolda, te je jasno, da je bio dobro o svemu obaveten. No kao i Helmold on brka Svetovida sa svetim Vidom. Ovo zanimljivo meanje neznaboakog boga i hrianskoga sveca lako se objanjava onim mislima, koje tada kruahu. Iako izgleda da je malo fanatik, ipak mu se (Saksu Gramatiku) ne moe prebaciti, da je imao predrasude svoga veka i svoje kaste. Mi mu jo dugujemo i dragocene podatke o kultusu Ruevida, Torevida i Porenucija (Rugievithus, Porevitus, Porenutius), o prorotvima, rtvama i sujevericama rujanskih Slovena. O svemu tome Apsalon mu je dao sve podatke.[34] Pored istorije Saksa Gramatika mee se i Knytlinga-Saga (Historia Knytidarum) tj. istorija Knidovih potomaka. Ona je sreena pod nadzorom i nastojanjem vladike Apsalona. Sadri samo nekoliko vrsta koje se odnose na vreme, koje se nas tie. Potvruje prianja Saksa Gramatika, ak ih dopunjuje, jer nam kazuje imena triju boanstava, kojih nema u Saksu; a to su: Turipid, Pizamar i Crnoglav (Turipid, Pizamar, Tiarnoglovius). Prva dva imena je vrlo teko protumaiti; poslednje je jasnije, i oevidno znai: bog ili idol crne glave (arnoglavy). Ma kako bili mravi njegovi podaci, ne treba ih prenebrei. Knitlinga Saga obuhvata dansku istoriju od poetka X veka, i svruje se godinom 1187. Pripisuju je Olafu Torzonu (Olaf Tordzon). Moe se misliti, da je poznavao Saksovo kazivanje, i da ga je ono i podstaklo, da sastavi svoju knjigu. Uasno izopaava osobena imena.

13

Tako knez Pryslav kod njega je Freedevus. Bez sumnje nisu bolje prola ni imena boanstava. Kako je on savremenik poslednjih dogaaja, koje pria, mogao je pribaviti i izvea, kojih nema u Saksa Gramatika.[35] Biografije vladike Otona Bamberkog sadre jedan osobito znaajan dokumenat za izuavanje slovenske mitologije. Poreklom iz vabije, Oton se rodio u drugoj polovini XI veka, u mladosti boravio je neko vreme u Poljskoj. Doprineo je braku Vladislava Hermana sa Juditom sestrom cara Henriha IV. Nauio je poljski, te mu je to uinilo znatne koristi u njegovim misijama kod Slovena.[36] Po povratku u Nemaku postane vladikom u Bambergu, i bi posveen u Rimu 13. maja 1106. g. U Poljskoj je bio ostavio lepih uspomena. God. 1123. pozove ga knez Boleslav III da pokrsti Pomeranske Slovene; on ode tamo, gde ga primi knez Vratislav, hrianin (pokrten je u Merzeburgu). Oton poseti varoi: Pyrice, Kamin, Volin, danas Wollin, Ljtetin, Koloberg (danas Kolberg),[37] podie crkve, namesti i jednoga vladiku za Pomeraniju u Volinu. U ovoj svojoj prvoj misiji pokrstio je vie od 20 000 Slovena, i sagradio je jedanaest crkava. No po njegovom odlasku izrodie se mnogobrojna otpadnitva. U poetku god. 1128. vratio se ovaj apostol u Pomeraniju preko Magdeburga, poseti Havelberg, Uznoim, Volegost, tetin, Volin, i vrati se u dijecezu meseca decembra. Ebo (Ebbo) kaluer iz Bamberga napisao je oko 1151. ili 1152. svoj Vita Ottonis. On je bio poznavao vladiku, koristio se prianjima njegovih drugova, osobito prianjima popa Udalrika (Udalric), koji je Otona pratio u njegovoj drugoj misiji, i, kako izgleda, bio jedan poverljiv i inteligentan posmatralac. Ebo je dakle svedok vrlo dostojan poverenja za sve to se odnosi na drugu misiju. Manje je pouzdan za prvu misiju. Saoptava jedno autentino pismo vladiino papi. To je jedan vrlo savestan ovek, kako izgleda, nesposoban za kakvu pobonu podvalu. Njemu se moe ovek poveriti, ipak, naravno ne zaboravljajui, da je to ovek srednjeg veka i to crkveni. Veruje naravno i u udesa, i pria i neka, koja nisu ba sasvim neistinita. Ebo najpre konstatuje neznaboaki fanatizam Pomeranaca: Tanium esse gentis illius ferocitatem, veli vojvoda poljski, ut magis necem ei inferre quam iugum fidei subire parata sit. Pria, da stanovnici grada Julina (ime mu je od Julija Cezara!) potuju jedan stub podignut u ast ovog velikog oveka. Posle raznih smetnji najzad vladika Bernard skloni stanovnike Julina, da se pokrste, i obui ih da svoje mrtve sahranjuju u groblje, a ne po umama ili poljima; da vie ne meu tapove nad grobovima,[38] da vie ne podiu kue za idole, da vie ne pitaju za savet proroice, da ne pribegavaju vradbinama. reci julinski zaverie se i protivu ivota vladiina. Oni odnesoe jednoga idola Triglava, poverie ga uvanju jedne starice, koja ga skri u upljinu jednoga drveta. Vladika podie u Julinu dve hrianske crkve; pa da bi to bolje pridobio ljubav i naklonost novopreobraenih, on stavi obe crkve pod zatitu dva sveca slovenska: sv. Vojteha (Adalberta) i sv. Vaclava, obojica poreklom iz eke (knj. I). Knjiga II vraa se na istoriju grada Julina, koji je podigao Julije Cezar, i koji jo uva njegovo koplje. Ovaj je grad bio uven po kultusu jednome idolu, ije ime, na alost, nije zabeleeno, i koji je tu privlaio svake godine veliki broj naroda. Pokrtenje je bilo sasvim povrno, prividno. Mnogi su neznaboci po svojim kuama posakrivali male idole, ukraene srebrom i zlatom. Na opti narodni, tradicionalni praznik svet dolazi gomilama; kad su mu oduzeli te idole, on se odmah vraa paganizmu. tetin i Julin imaahu svaki po tri planine; na najvioj stajae idol Triglav. Jedna pria iz druge Otonove misije kazuje nam da ti idoli imaahu odelo ili neke druge pokretne ukrase.[39] Kad je vladika doao u grad Hologast, jedan rec obue na sebe odelo idola, napravi se bogom, da bi podstakao svoje jednoverne. Oton za tim ode u Hozegov, danas Guckov, gde nae velianstvene hramove (magni decoris et miri artificii), za koje su stanovnici bili utroili na tri stotine talanata. Ne kau nam, istina, koliko su vredeli ti talanti. Stanovnici ponude Otonu novac, da im ne dira svetinje. On odbije ponudu, porui im idole. O njima nam Ebo prua dragocenih pojedinosti. Oni behu, veli on, mirae magnitudinis et sculptaria arte incredibili coelata. Bez ruku, izvrtenih oiju, odseenih noseva, ovi su idoli jedva na nekoliko pari volova odvueni na lomau. Ovo se svedoanstvo slae sa Titmarovim udnovatim nainom. (V, 23) "Huius parietes variae deorum, dearumque imagines mirifice insculptae exteriis ornant... interius autem dii stant manu facti, singulis nominibus insculptis galeis atque loricis terribiliter vestiti..." 14

Ebo nam opisuje u tetinu neke veoma teko razumljive spomenike o neznaboakom kultusu. Bilo je u tom gradu, veli on, pyramides magnae et in altum more paganico muratae. Sa jedne od tih piramida, koja je oevidno imala religiozni karakter, drao je propoved i vladika. Da li su to bili grobovi ili predikaonice? Ebo, na alost u svome i suvie kratkom prianju, ne daje o njima nikakvih tanih podataka. Oton (18) zatim ide, da se moli Bogu, pod jedan orah[40] ili bolje pod jednu lesku (idolo consecratum), koja se nalazi pored jednoga izvora, i nareuje da se isee. tetinjani ga zamolie, da potedi to drvo, iji plod ishranjivae uvara. On pristade. Vie nego jedanput naii emo na tekstove koji govore o svetim drvetima.[41] Herbord nije poznavao Otona. Ipsum autem in carne non vidi, veli on; ali je naao jednog lana iz prve vladiine misije, koji mu je dao i one pojedinosti Ebu nepoznate. On je svome prianju dao literarni oblik dijaloga izmeu Timona, molioca manastira sv. Mihaila u Bambergu, i kaluera istog manastira Sifrida. Timon je bio u slubi kod vladike itavih pet godina. On je pratio Otona u njegovoj prvoj misiji. Prianja koje Herbord mee u njegova usta, vrlo su iva i puna duha; izgleda da ih je pisao pod neposrednim uticajem samih dogaaja i da ih je priao kakav inteligentan pripoveda. Herbord se esto slui Ebovim prianjima i kazivanjima kaluera Priflinga. Mnogo je i ueniji i pismeniji od svoga prethodnika. On stavlja u usta svojih lica duge govore. Nemaki istorici se ne slau o vrednosti njegovog dela. afe (Jaffe) je vrlo strog; Kepke i Klempen (Koepke, Klempin) su mu naklonjeni. Kotljarevski ga tako ceni, da mu se ovek moe poveriti. Petrov deli afeov skepticizam. Herbord i Ebo se dopunjuju na ponekim mestima: Herbord je potpuniji za prvu misiju, a Ebo za drugu.[42] Herbord je naravno ravo raspoloen prema Pomerancima, za koje veli, da su veroloman narod (II, 6), pa navodi njihovu varvarsku svirepost (4, 7, 11, 24) i neznaboaki fanatizam (II, 26). [43] On nam kae, daje kod Pomeranaca postojala jedna svetenika kasta (II, 29), da je bilo hramova, koje on zove continae i fana (ib. 31,). Ovo ime continae buni ga, i on se stara, da ga protumai latinskim jezikom: Sclavica lingua in plerisque vocibus latinitatem attingit, et ideo puto ab eo quod est continere continas esse vocatas". Zatim opisuje te continae, pripisujui im neku retku velianstvenost, nabraja njihovo blago.[44] Pria da je vladika odneo iz ovih kontina jednog idola Triglava, kojeg kasnije posla u Rim, da posvedoi svoj verski trijumf. Pored jednog od tih hramova nalazae se jedan hrast i jedan sveti izvor. Pria dalje o postupanju pri gatanju, za to je sluio jedan udnovati konj, kojeg vladika prodade na strani: asserens hunc magis quadrigis, quam propheciis idoneum (II, 33).[45] Kad cela varo bi pokrtena, opirao se jo dugo jedan rec, koji je uvao ovu ivotinju. Neznaboaki hramovi behu porueni, idoli razlupani i polomljeni (II, 36). Uprkos svojih predubeenja, on s hvalom pominje potenje i gostoprimstvo Pomeranaca. U knjizi III opisuje neprijateljsko dranje reca prema hrianstvu (III, 4), njihove napore i podvale samo da se odupru njegovim uspesima. Otkriva u gradu Hologostu: (ib. 6) hram boga erovida (Gerovit.) qui lingua latina Mars dicitur, jedan sveti tit, koji je sakrio bio jedan prodrljivi rec; pa zatim prostran i velianstveni hram u gradu Gozgaugia (sic!) (Guckov). Neznaboci su tako mnogo polagali na taj hram, pa molie, da se sauva, pa ak i da se posveti hrianskom bogosluenju. Ali se vladika odupre, i hram kao i svi idoli, bee uniten. Grad tetin, za koji Oton miljae, da ga je sveg pokrstio, vrati se jednim delom u paganizam. Herbord svedoi o svim naporima reca, da narod raspale protiv vladike i njegovih drugova (III, 14), o njihovom oajnom otporu svima misionarskim pokuajima (III, 17, 18, 20,), o traginoj smrti jednog od tih reca, koji je bio poludeo (ib. 25) moda iz oajanja, to je morao svojim oima gledati propast narodne vere.[46] Trea biografija o Otonu Bamberkom duguje se nekom bezimenom piscu, za koga se moe nagaati, da je bio kaluer u manastiru Priflingu. On se koristio Ebom i Herbordom, ali je upotrebio takoe i prianja nekih crkvenih ljudi (quae a notis religiosisque personis), koje jasno ne oznauje. Naroito su ta prianja legendarnog karaktera. Njegovo je delo vrlo kratko. I on veruje u priu o Cezarovom koplju; gradu Julinu dao je Cezar svoje ime. (udite li se to se ime Jul. Cezara stavlja i kod baltikih Slovena, kad bi neki hteli ime

15

Svetovida zameniti sa svetim Vidom!?). Ponavlja fantastinu etimologiju continae. Zna ih dve. Spominje kultus Triglavu i jednom konju, koji sluae za gatanja. Vizantijski pisac, koji pie o Slovenima: Prokop, Konstantin Porfirogenit, Leon akon vrlo su uzdrljivi pri pisanju o veri slovenskoj. Prokop Cezareac iveo je u VI veku, pratio je Velizara u njegovim ratovima u Aziji, Africi i u Italiji. To je ozbiljan istorik, koji ni najmanje ne puta na volju svojoj uobrazilji. Deo njegove istorije, koji nas interesuje, jeste onaj, koji se bavi ratovima protivu Gota, i prianja, koja je on pribrao, jesu najee rezultat njegovih linih posmatranja. O slovenskoj mitologiji nam daje kratke ali dragocene podatke, moda pod uticajem hrianskih ili neznaboakih ideja. On nam kae: da su Sloveni oboavali jednoga najviega boga, koji proizvodi grom, reke, nimfe, da ne znaju za sudbinu (De bello gothico. t. III, c. XIV). Ovo se poslednje kazivanje ne potvruje suvremenom folkloristikom, niti pak tekstovima srednjeg veka. Drugi vizantijski pisac, Leon akon, Konstantin Porfirogenit, daju uzgred nekih podataka, koji e na svome mestu biti ispitani. Leon akon je iveo u vreme (X v.) kada Vizantinci behu u veitom dodiru sa Bugarima i Rusima. Konst. Porfirogenit, ija je knjiga o temama (oblastima carstva) tako dragocen prilog istoriji X veka, namerno je izostavio govor o neznaboakim stvarima. Ruski teolozi daju nam nekoliko podataka. Tako, Hilarion (XI v.) jedan od osnivaa manastira Peerskj u Kijevu, u svojim: Razgovorima o zakonu (veri) datom preko Mojseja, i istini koju je na zemlju doneo Isus Hristos istavlja neznaboaku Rusiju hrianskoj: "Mi se vie ne zovemo sluge idola, ve hriani; ne gradimo vie kapia (neznaboake hramove) ve Hristove crkve; ne rtvujemo vie jedan drugog, ve se Hristos za nas rtvuje."[47] Drugi pismeni izvori, veinom anonimni, navode vie-manje tana ali osakaena imena pojedinih boanstava, koje oboavahu nekrteni Rusi.[48]

III Likorezni spomenici - jezik

Nemamo autentinih spomenika, ili bar takvih, koje bi mogli s izvesnom pouzdanou pripisati kome boanstvu. Hrianstvo nije nita u ivotu ostavilo od hramova, koje su opisali: Helmold, Saks Gramatik, Titmar, ili istorici Otona Bamberkog. Idoli, kojih je bilo bezbroj svi su uniteni. Oni pak koji jo postoje svi su, osim beznaajnih ostataka hrama u Arkoni, - sumnjive autentinosti. Takvi su: bareljef u Altenkirhenu na ostrvu Rujnu; idol naen u Zbruu (Zbrucu), a danas se uva u zbirci Krakovske Akademije; njegove snimke smo doneli na kraju knjige; nekoliki grubi likorezi, koji se uvaju u dancikom muzeju, a prvi put su objavljeni u Archiv fur Antropologie 1894.[49] I njihovi snimci su na kraju ove knjige. Ako su ovi spomenici slovenski, kao to se moe pretpostaviti, oni ni najmanje ne odgovaraju opisima onih tekstova iz srednjega veka. Oni nemaju niega zajednikoga sa nestalim idolima, koje nam Titmar rado predstavlja kao primerke izvanredne vetine.[50] Jedan moj uenik proputovao je skoro Nemaku. Molio sam ga, da potrai u nekom muzeju kakve bilo ostatke slovenskoga kultusa. No on nije nita naao.

16

Jezik. - Ako je nestalo nemih spomenika, likoreza, ostalo je glasovnih. U jednom vrlo interesantnom delu Mikloi je prouio hriansku terminologiju slovenskih naroda.[51] Ova je terminologija i sama naslednica jedne neznaboake terminologije, koja se moe upotrebiti. Sastoji se iz dvojakih elemenata; jedni su isto slovenski, a drugi su pozajmljeni iz stranih jezika. Nemajui nameru da navodimo sav slovenski renik, mi emo ovde oznaiti samo poneto. Da ponemo imenom boanstva. Re, koja hoe da oznai boga, i danas je jo u svim slovenskim jezicima ista - bog. Nju nije donelo hrianstvo. Nalazimo je meu imenima neznaboakih boanstava, koja su navedena u ruskoj Nestorovoj hronici: Stribog, Dabog; u Helmolda: Crnobog (Zcernoboh, id est deum nigrum).[52] Smatra se, da je ova re istovetna sa sanskritskom bhaga. To je jedan epitel bogu, i osobeno ime jednoga boanstva iz Vede (staropersijski baga, starobaktrijski bagha, - bog). Bagha na sanskritskom znai: blagostanje, srea. Teko je odrediti, da li slovensko znaenje dolazi od ovog prvog ili drugog znaenja. Pored rei bog, i sviju ostalih, koje oznaavaju ideju boanstva, nalazimo: bogat, ubog, zboje (ito, penica na maloruskom), zboo (Zboo, fortuna, pecus), srea, dika na luiko-srpskom; u ekom zbozi - imanje, trgovina. Neki pisci razdvajaju ova dva smisla, i hteli bi videti za njih po dva razliita korena. Ova razlika nije potrebna, jer ideja o Bogu, srei i dobru lako jedna drugu objanjavaju. Kao antitezu panslovenskoj rei bog nalazimo isto tako panslovensku re bes (bs' - zao duh). Izgleda, da je ova re starija i od hrianstva, koje je sasvim prosto prepisivalo rei i . Mikloi je vezuje za koren bi - udariti, tui. Moda je to ta re, koja se nalazi u imenu onoga boanstva na ostrvu Rujnu i koje Knitlinga Saga zove Pisamar. Druga re ort (rt') nalazi se u ruskom, maloruskom, poljskom, ekom, luiko-srpskom (i u litvanskom) i u slovenakom, u glagolu ortiti (ertiti) - prezreti, proklinjati. Ova je re apsolutno nepoznata staroslovenskom, srpskom i bugarskom jeziku. Do sada se nije znala njena etimologija. Ja u je rado vezati za staro gornjenemako scrato (vidi dalje glavu o domaim bogovima). Obredna mesta. - Re bonica (bonica) oznauje u starim ruskim hronikama hrianska svetilita. Radi oznaavanja hrianskih hramova, hrianski jezik stvorio je rei: cerkov', crkva ili kostel' koja odgovara svojoj - gornjo-nemakoj chirichha (koja je i sama postala od grkog [53]) i latinskoj castellum. Za neznaboaku periodu imamo jednu re, koju navodi Herbord, istorik Otona Bamberkog. To je re contina, kojom je on sam oznaio hramove na ostrvu Rujnu. Ova se re dovoljno objanjava slovenskim jezikom; staroslovenski k'ta (kontja), znaci kua; kontina, isto kao i hram znaci boja kua. Ova mi etimologija izgleda mnogo verovatnija od one koju predlae nemaki izdava Herborda: poljski Konczyna. Konczyna znaci prosto kraj, svretak i niega znaajnog nema sa pojmom jedne graevine. Staroslovenska re hram' prvobitno znai: verska kua. Re kapite kapite,[54] koju navode mnogobrojni slovenski izvori znai prvobitno mesto gde se uvaju idoli (kapi). Isto tako kymirite jeste mesto gde se nalaze idoli. Za oznaavanje idola mi imamo u staroslovenskom pet raznih rei: kap, balvan, istukan, ili stukan, kumir i modla. Kap znai idol, nalazi se jo i kao kapite koja po smislu nastavka - ite[55] znai idola ili hram za idole. Izgleda mi da ne bi bilo teko ovu re pribliiti rei kip, koja jo i danas postoji u slovenskom i srpskohrvatskom, i 17

znai statua. Ova se re nalazi i u maarskom ker. - Po svoj prilici je turskog porekla: ker, keb na ujgurskom jeziku (ist. Turkestan) znaila bi, prvobitno, idole prostakih naroda susedni Slovena. Balavan je turska re. Istukan je trpni pridev od glagola istukati, - vajariti. Kumir na prvi pogled meta slovenske fizionomije. Od nje je postalo kumirite, mesto gde se slave idoli. Ostala je samo u ruskom, a u druge slovenske jezike nije prela. Mikloi veli, da se ovde nazire finsko poreklo (Etym. Worterb. sub. voce): kumarsaa - potovati (Veske[56] pie kumartaa i vezuje za mordvinsko komans). No uenom leksikografu ovo poreklo izgleda malo verovatno, nema veli, tako starih pozajmica iz finskoga. Modla, izgleda isto slovenskoga porekla, i oevidno da ima neke veze sa glagolom modliti-moliti, koji se pod raznim oblicima upotrebljava danas u svim slovenskim jezicima. Modla u smislu idola nalazi se samo u ekom, gde znai hram, i u poljskome gde znai molitva. Nema je u ruskom, iako ovaj ima re moliti s. Pojam o rtvi izraen je u isto slovenskim reima obt' (obeana stvar), reti (prinaati na rtvu, rtva. Izgleda (po Mikloiu, sub voce), da hoe da znai priblino: hvaliti, uznositi. Prvobitno je i postojalo samo u staroslovenskome i ruskome. Zakol'' -ono to zakolje (od korena kol-klati); treb (od korena tereb, iskati) treba [57] ono to bogovi itu: I prijde (Vladimir'') k' Kievu, i tvore trebu kumirom'.[58] Koren treb ulazi i u veliki broj geografskih imena. Treba znati, da mesta, koja nose to ime nisu mesta starih verskih obreda.[59] Ovakvih mesta je vrlo mnogo u Poljskoj, ekoj, u zemljama, u kojima su stanovali lapski Sloveni; vrlo su retka u Rusiji. Jednom prilikom naroito u se vratiti na rasprostranjenost njihovog znaenja. Molitva se kazuje glagolom modliti-moliti se, koji se nalazi u svim slovenskim jezicima, i dolazi od korena modla - idol. U svojoj studiji o hrianskoj mitologiji slovenskih jezika ( 28) Mikloi ovu re pripisuje sanskritskoj mrd "conterere", i nagaa, da taj povratni glagol, iji je predmet u dativu, znai prvobitnu misao, pojam o skruenju: moliti se Bogu - skruiti se pred Bogom. No on je kasnije oporekao tu etimologiju. Jer je zaista teko odvojiti modliti od modla. Hrianski pop u Slovena zove se zasebnom reju svetenik, svenik''. Re ova, postala od korena svet svt' - jeste prevod grke , latinskog sacerdos. Oznauje onoga, koji se naroito bavi svetim stvarima. Pojam o svetatvu je morao biti nepoznat neznabocima: i za to je pitanje; da li taj koren svet nije prvobitno znaio pojam sile, moi.[60] Kod Rusa bee neznaboaka re rec', koja oznaava onoga, koji vri verske obrede (vidi gore). Za ovu ideju nemamo rei kod ostalih slovenskih naroda. Kod zapadnih Slovena: eha, Poljaka,[61] Luikih Srba, nalazi se danas re knez, ksidz, to znai knez, i dolazi od gornjenemakoga kuning. Ovo je izraz potovanja, slian rei monseigneur, koji se kod Francuza daje: narodnim kneevima, prinevima i prelatima; ili je slina rei dom od dominus latinskog. Moda ona podsea na neznaboako doba, kada je, bez sumnje, plemenski stareina bio i vrilac verskih obreda i prinaanja rtve. Napominjemo da se ova re naroito upotrebljava kod eha i Poljaka, tj. u tim dvema zemljama, gde nikakvi pisani izvori ne dokazuju, da je bilo neznaboakih hramova i svetenike kaste.[62] Pored svetenika-reca nalazimo i arobnika, vraa: vl''hv'', ruski volebnik''. Ovo se ime nalazi samo u staroslovenskom i ruskom jeziku. Vezuje se za stari koren vels (vels), vl''snati, - mucati, mrmljati. Vra, arobnik - volebnik bio bi onaj, koji je mrmljao tajanstvene rei. Kod Poljaka i eha on se zove: arodjnik, czarodziej, onaj koji ini ari - ary. U ekom i zapadno slovenskom cara znai crta, brazda. Da to ne oznaava onoga, koji obeleava crte, znake, slova? U ekom se jo nalazi: ernokninik, u poljskom czarnoksienik, onaj koji se slui crnim knjigama. Ova je re izvesno kasnija, mlaa od neznaboakoga doba.

18

O idejama koje su Sloveni imali o onom drugom svetu, i pisani izvori i renik daju nam vrlo nejasnih podataka. Re nav (nav) izgleda, da znai mesto, kuda mrtvaci idu posle svoga ivota. Mi emo o njoj raspravljati kad budemo govorili o idejama Slovena o besmrtnosti due.[63] Re raj primljena je u hrianskoj terminologiji gde u svim jezicima slovenskim znai raj. Oigledno je i ona za vreme neznaboake periode odgovarala slinoj ideji. Crkva hrianska ju je mogla dakle primiti bez ustezanja. O pogrebnim obredima ostavili su nam stari tekstovi dve rei: strava i tryzna. Jednu potvruje Jornandes a drugu ruske analiste. I pored suprotnih miljenja, (Vidi raspravu or. Krek, Einleitung, str. 435.) ja se ne usteem videti u strava, koja se slavila po smrti Atilinoj, slovensku re - dau.[64] Ruski hroniari belee, da su trizne slavljene u ast mrtvih (Letopis' po ipatskomou spiskou, str. 30, 37, 44; po Lav. sp. str. 77, 81, 87, 116). Ja drim, da je trizna srodna stravi Jornandesovoj. I to je jedna vrsta dae. ini mi se, da se karakter trizne dovoljno jasno objanjava u poslanstvu ruske kneginje Olge (X v.) Drevljanima: "Evo me, dolazim k vama, spremite dosta medovine (med''i mnogou), pored grada, tamo gde ste pogubili moga mua; hou da uinim triznu svome muu" (dau mu poduje). Poto smo obeleili sve autentine ili verovatne izvore za slovensku mitologiju, vredi rei koju i o apokrifnim, lanim izvorima, koji su sve do poslednjih godina kvarili sva ona dela, koja se odnose na nau studiju, navodei na krupne greke i mnoge naunike, kao: Grima, Hanua, Lelevelja, Erbena, Irieka, Palackog, Kotljarevskog. Na njihova dela ljudi se jo pozivaju. S toga nije zgorega obavestiti itaoce o netanostima, koje oni nisu mogli izbei. Jedna od najdrskijih mistifikacija XVIII v. bila je fabrikacija tzv. prilvikih idola i natpisa, koji ih krase. Potocki, Lelevelj, Kolar, dali su se zaneti tim grubim izmiljotinama. Ne ulazei u pojedinosti ove dugake mistifikacije, dovoljno je da uputim itaoca na lanak g. Jagia u Archiv f. slav. Phil. (t. v. p. 193 - 215, i II, p. 388.) Pored prilvikih idola i takozvanih ruskih natpisa u Mikarzinu (Miikarzyn) moe se staviti i laf iz katedrale u Bambergu, sam za se potpuno autentian; ali je g. afarik vrlo pogreno mislio, da na njemu otkrije ruski natpis, koji bi dao ime Crnog boga.[65] Isto tako treba oznaiti kao laan i potpuno izmiljen portret Radgostov, koji krasi neka Helmoldova (L'beck, 1659.) i druga nemaka izdanja.[66] U XIX veku eka je izdala itavu seriju tekstova, koji se odnose na srednji vek, iz kojih su mitolozi dugo crpli materijal, kojega se danas ipak moramo odrei. Da napomenemo najpre pesmu poznatu pod imenom Ljubuin sud i Kraljodvorski rukopis[67] (kralovedvor). Iz njih su pozajmljeni: opisi o nekim boanstvima: Bijes, Tras, Morana (Bies, Tras, Morana), o sudbini due posle smrti, itd. Sasvim drukije znamenit falsifikat jeste onaj o Mater verborum. Ona je polovinu veka trovala sva izdanja posveena naoj studiji. Biblioteka prakoga muzeja sadri jedan rukopis Mater verborum-a., vrstu latinskog renika, kompilaciju Salomona III, vladike iz Konstance. Ta je kompilacija, kako se ini, iz XIII veka. Uz nju ima i nemakih i ekih objanjenja. Izvestan broj ovih objanjenja je autentian. Sva ona koja govore o slovenskoj mitologiji fabrikovana su u XIX veku. Ja sam ih nedavno pobrojao u Revue d'histoire des religions (god. 1881, t. IV, str. 134. i 135.). Ovde ih navodim ponovo, radi itaoca, da, upotrebljavajui ih ne padne u istu greku, u koju su upali svi moji prethodnici.[68] Pesme, takozvane Slovenske Vede, koje je objavio pokojni Verkovi; srpske pesme, koje je izdao pok. Milojevi u Beogradu, oglaene su za neverne, im su se pojavile.[69] To je zaista teta, jer ove fantastine zbirke su neobino proirivale horizont naih studija.

19

Glava druga Vrhovni bog

Da li su stari Sloveni znali za jednog vrhovnog Boga, koji bi u njihovom Panteonu gospodario, kao Zevs u jelinskom a Jupiter u latinskom Panteonu? Prokop Cezareac opisuje u jednoj znatnoj glavi, posveenoj ratovima protivu Gota, obiaje Slovena, pa navodi nekoliko rei o njihovoj veri. Mi emo ih izvaditi odatle jednom za svagda, poto emo se na njih vratiti vie puta. "Sloveni, veli on, veruju da postoji jedan Bog, koji proizvodi grom, i koji je jedini gospodar vasione; oni mu rtvuju marvu i druge svakovrsne rtve. Ne znaju za sudbinu, i ne doputaju, da ona igra ikakvu ulogu u ljudskim stvarima. Kad im usled bolesti ili rata zapreti opasnost od smrti, oni se zavetuju, ako se spasu, da e odmah prineti bogu rtvu. I im se spasu, oni to doista i ine, i veruju, da su tom ponudom bogu sebi ivot otkupili. Sem toga oni oboavaju reke, nimfe i druga boanstva, i za vreme rtvovanja oni gataju".[70] Ovo se svedoanstvo tie Slovena, suseda vizantijskoga carstva. to se tie severnih Slovena imamo u Helmolda skoro jedan takav isti stav (I, 83): "Izmeu raznih bogova, kojima pripisuju vlast nad poljima, umama, nad alostima i veseljima, oni ne poriu: da jedan Bog zapoveda ozgo, s nebesa, svima ostalima. Taj svemoni Bog zanima se samo nebeskim stvarima. Svi drugi imaju svoje zasebno zanimanje, i svoj posao, pa se i njemu pokoravaju. Oni proizlaze iz njegove krvi, i utoliko su vaniji, ukoliko su blii tome Bogu bogova." Na alost, niti Helmold ni ikoji drugi spomenik iim potvruju ovo to je ovde reeno o genealogiji i srodstvu slovenskih bogova. Moda se hroniar ovde prosto i isto podao uticaju uspomena iz klasine starodrevnosti. Izmeu svih boanstava, koje mi znamo, samo se za dva, i to nateui, moe izvui neka srodnika veza: Suarasici, ili to e biti Svaroi, sin Svarogov; Porenutius koji bi mogao biti kakav Porenovic - Perunovi - sin Perunov; i to je sve. Na jednom drugom mestu, izgleda, da bi Helmold hteo rei: da je taj Bog bogova - Svetovid, pokazujui ipak elju, da ga pomea sa sv. Vidom (II, 12). "Svetovid, Bog zemalja rujanskih Slovena zadobio je prvenstvenu vlast nad svim slovenskim bogovima. Za nae vreme slahu mu jo godinje poklone - danak, i priznavahu ga za Boga bogova ne samo zemlje Vagrinaca, ve i sve ostale slovenske oblasti (illum deum deorum esse profitentes)." Ma kako se zvao taj vrhovni Bog, baltiki Sloveni su ga zamiljali kao "prepunog slave i boanstva", ukoliko se to, istina, moe suditi po svedoanstvu jednog biografa Otona Barnberkog. Ebo pria (II, 1) da je misionar sv. Bernard bio preduzeo, da u slovenskom gradu Julinu propoveda katoliku veru. On se tu javi bosonog, u vrlo bednom odelu. Uroenici ga zapitae: ta hoe. On izjavi, da je sluga pravoga Boga, tvorca neba i zemlje, da je od njega samog poslat, da njih spase idolopoklonikih grehova. "ta, rekoe mu oni, zar mi moemo verovati, da si ti vesnik pravoga, vrhovnoga Boga, koji je tako slavan i pun svakojakih bogatstava, kad si ti tako jadan i alostan, da ni obue na nogama nema?... Ti vrea pravoga Boga!..." Oton Bamberki je vodio rauna o toj lekciji, pa se pojavi meu Slovenima u najvelianstvenijoj pratnji. Uostalom Ebov tekst nije jasan, i ono to Sloveni govore o vrhovnom Bogu, moe se uopte primeniti i na hrianskoga Boga. Mir zakljuen 945. god. izmeu Slovena i Grka, o kome govori i Nestorova Hronika, sadri ovakvu klauzulu: "da oni Rusi hriani koji povrede ovaj ugovor budu kanjeni od svemonoga Boga, a oni koji nisu krteni, da su lieni svake pomoi Boga i Peruna".[71] Ovaj bezimeni Bog koji se istakao i pre Peruna, jeste moda taj vrhovni Bog slovenskog Panteona, ali on nema zasebnog imena. Moda je ba i hrianski Bog unesen sasvim prosto u tekst ugovora navaljivanjem samih Grka, kojima Perun nije izgledao dovoljan jemac. Izgleda, da je Perun bio vrhovni Bog u Rusa. U jednom staroslovenskom prevodu legende o Aleksandru Velikom, koju 20

navodi Afanasijev,[72] re Perun jeste prevod grkog Zevsa. U srpskim narodnim pesmama, gde se nalaze jasni tragovi paganizma, ee se nalazi jedna zakletva u "vinjega Boga i svetog Jovana" Ovaj vinji Bog je oevidno hrianski Bog. eki jezik ima ime oveka Svboh, i imena mesta: svbohy. Erben a posle njega i Polivka su pretpostavljali, da se u tom obliku krije ime onoga prvobitnoga i vrhovnoga Boga: Sveboh - onaj, koji je Bog sam po sebi. Ovaj se oblik uostalom nalazi samo u ekoj. U ekom i u slovakom nalazi se oblik praboh, prabh. Predmetak (prefiks) pra odgovara latinskom per, nemakome ur: Perdeus. Urgott, stari Bog, izvrstan Bog. Drugi slovenski[73] jezici ne znaju za ove oblike, koje uostalom i ne potvruju nikakvi pisani spomenici. eki jezik tako isto ima oblike: Pebh, u izrazu: Ach Boe, Peboe; oblik Rozboe (isti smisao) u unterjekciji Ach Boe, Rozboe. Predmetak roz znai isto to i pr. Drsko bi bilo zakljuiti iz ovih dananjih izraza, da je takav oblik postojao i pre hrianske periode.[74] Uopte slovenski tekstovi ne daju nam nikakvih dokaza, koji bi potvrdili rei Prokopa Cezarejca i Helmolda.

21

Glava trea Dva vrhovna boga ruskih i baltikih slovena Perun i Svetovid
Dve sisteme: ruska i baltika. - Perun po staroslovenskim ruskim pisanim spomenicima; njegov kultus u Rusiji. - Boanstvo slinih imena u drugim slovenskim zemljama: Parom, Proven, Porenutius. - Perun i Sv. Ilija. Hrast - sveto drvo. - Svetovid Bog na Rujnu; njegov kultus. - Svetovid i Sveti Vid. - Tobonji Svetovid u Galiciji. - Bogovi na svretak - vid (-vit): Ruevid, erovid (Gerovit) itd. - Neka objanjenja. Za slovensku mitologiju postoje dve razliite sisteme izvora: ruska koju potvruju staroslovenski ruski izvori, i sistema polapskih Slovena (oko basena reke Labe) i baltikih Slovena, koju potvruju latinski izvori germanskog porekla. Izmeu njih dveju nema nikakve veze ni odnoaja. ta vie mogu se navesti neka boanstva, kao Pron, Porenucije, ija imena jedva da podseaju na Peruna, i Svaroga Ruske hronike, koji moe lako biti, - Bog bi znao po kakvoj vezi, - srodan sa Suarasici - Svaroiem germanskih pisaca, ruskog Volosa, za koga se misli, da se nalazi vrlo daleko od Baltika, a on je i na obalama Labe u ekome Veles-y. Kad prouimo oba vrhovna Boga ovih dveju sistema: ruskoga Peruna i Svetovisda rujanskog, ispitaemo posebice, ukoliko je to moguno, i jednu i drugu ovu mitoloku sistemu, rusku i baltiku, oznaiti slinosti i njihove dodirne take, ako ih bude.

Perun
Perun je onaj meu bogovima slovenskoga Panteona, o kome imamo najvie pisanih izvora. Njegov kultus potvruju nam neosporni tekstovi. Ime se njegovo ponavlja vie puta ne samo u ruskoj Nestorovoj Hronici, ve i u onom tako zanimljivom ugovoru, koji su Rusi zakljuili sa vizantijskom carevinom 907. i 945. god. [75] Rusi polau zakletvu na prvom ugovoru preko svojih maeva u ime Peruna, svoga boga, i Volosa, boga stada. Drugi je ugovor jo izrazitiji: "Ako neki vladalac (knez) ili neko od naroda ruskog povredi ovo to je ovde napisano, da pogine od svoga oruja, da bude proklet od Boga i od Peruna kao verolomnik". Hroniar uz to dodaje: "Sutradan ujutru Igor saziva poslanike (grke) i ode na brdo na kome bejae Perun i tu poloi zakletvu sa svim svojim glavarima, koji behu nekrteni: "a Rusi hriani poloie zakletvu i crkvi (kapela) sv. Ilije". Ja navla podvlaim ove rei; jer emo malo nie pokuati, da vidimo: kakav je odnoaj mogao postojati izmeu neznaboakog boga i biblijskog proroka. Perun je jo jednom prizvan kao najvie boanstvo u ugovoru, koji je Svetoslav zakljuio 971. g. sa Grcima. "Ako ne uuvamo i ne uspotujemo ono to smo gore izjavili, neka smo prokleti od bogova u koje verujemo, od Peruna i Volosa, boga stada." Po istoj hronici postavio je 980 god. knez Vladimir u Kijevu na jednom uzvienju vie idola, na prvom mestu idola Perunovog. On je bio nainjen od drveta, glava mu je bila od srebra, a brada od zlata. Oko njega su bila poreana ostala boanstva: Horz, Dabog, Stribog, Simargl, i Moko, koje emo sve ispitati. I Perunu kao i 22

svima prinaane su rtve. Drugi jedan knez Dobrinja podie jednog idola Perunu na obalama reke Volhove, pored Novgoroda. God. 988. Vladimir se pokrsti; pa naredi da se porue svi idoli; jedne sagore, a druge pobacaju u vatru: "On izda naredbu, da se Perun privee konju za rep, i tako dole svue do ispod Borieva u potok; za tim naredi dvanaestorici ljudi, da ga tuku batinama. Dokle su ga oni tako vukli potokom, nekrteni ljudi nad njim plakahu. Tada, poto su ga tako dovukli do Dnjepra, bace ga u nj. Vladimir ree svojim slugama: 'Ako se gde zaustavi, odgurnite ga od obale, dok ne proe vodopad, a tada ga ostavite'. Vetar ga donese do jedne obale, koja se od tada prozva Perunova obala, i koja i danas nosi to ime." Na taj nain jo u poetku XII v. jednim topografskim imenom behu sauvana u okolini Kijeva seanja na Peruna. Ovo je ime iezlo vrlo rano iz ovih predela. Ali se nalazi ipak na drugim mestima. G. N. Barsov[76] belei jedno Perunovo u Volginom basenu, i jedno ime Perun blizu V. Novgoroda, na levoj obali Volhova, na mestu gde bejae Perunova statua, koju razori vladika Aim, kad Novgorod bi preobraen u hrianstvo. Novgorodska hronika ovako nam pria tu epizodu: "God. 6497 (989) pokrsti se Vladimir. Vladika Aim doe u Novgorod, i razori sve rtvenike (trebita), obori Peruna, i naredi da se baci u Volhovu; i vukoe ga po blatu tukui ga biem i tapovima; jedan zao duh ue u Peruna, i pone kukati: ' Oh mene nesrenoga! Ja sam pao u nemilostive ruke'. I on pree preko velikog mosta, baci svoju batinu na most, te se jo i danas ludaci udaraju tom batinom, da uine zadovoljstvo zlim dusima. Zatim naredi, da ga (Peruna) niko ne primi, i jedan stanovnik sa Pidbe[77] ode ujutru na obalu reke u asu, kad Perun prispe do obale, odgurnu ga jednom pritkom: ,Dosta si dovde jeo i pio, mali moj Perune, produi i dalje ploviti'! I satanski predmet ieze".[78] Ove iste pojedinosti ponavljaju se i u kompilaciji pod imenom: Kratki anali novgorodskih crkava, koje se nalazi u istoj zbirci u kojoj i hronika. Vrlo je zanimljivo i svedoanstvo onoga popoljaenoga Talijana Gvanjinija, koji god. 1578. objavi delo pod imenom: Sarmatiae Europae descriptio. "Na ovom mestu, veli Gvanjini, uzdizae se nekada Perunov idol, ba onde gde je danas manastir Perun, nazvan tako po imenu ovoga idola. On - idol, bio je oboavan od Novgoroana. Predstavljao je oveka kako u ruci dri ognjeni kamen; slian je gromu, jer re 'perun' kod Rusa i Poljaka znai grom. U poast svoga idola gorae i nou i danju vatra naloena od hrastovih drva. Ako se nepanjom slugu, koji je moraju uvati, ova vatra ugasi, svi bi, bez ikakve milosti, odmah bili osueni na smrt." Ove tako odreene pojedinosti nose vrlo ozbiljan karakter istinitosti; no pitanje je samo: odakle ih je Gvanjini mogao uzeti?... Ovim isto istorijskim podacima mogu se dodati i drugi. Na ime Perun nailazi se u vrlo mnogo pisanih spomenika XIV i XV veka, koji se odnose na veru starih Rusa.[79] Naveu samo najglavnije. Jedna galicijska karta iz godine 1302. spominje kao znak obeleavanja nekog imanja jedan hrast pod imenom Perunov dub.[80]U jednom stavu romana o Aleksandru Velikom ime Zevs prevedeno je sa Perun.[81] U jednom apokrifnom spomeniku, Dijalogu tri sveca, ita se: "ima dva anela gromovnika, jelinski Perun i jevrejski Horz." Na taj nain postojanje Peruna kao boga gromovnika u Rusiji utvreno je itavom serijom neospornih pisanih spomenika. Da li je on onaj vrhovni Bog o kome govori Prokop Cezareac ( )? To se ne moe potvrditi; no on je izvesno onaj gromovnik vizantijskoga istorika. ( ).[82] Kod junih Slovena, Srba i Bugara, Perunovo ime ne spominju nikakvi istorijski spomenici. Ali se nalazi u jednoj narodnoj pesmi, koju je Rokovski zabeleio.[83] No ovaj je tekst vrlo sumnjiv, re perun i smislu groma (vidi dalje) ne postoji ni u srpskom ni u bugarskom. Stoga je ovek prinuen obratiti se na nekoliko 23

geografskih, botanikih ili drugih imena. Tako je ime perenuga ili perunika zajednika re i u Bugara, Srba i Hrvata, i znai iris germanica. Neki su primeivali, da ta re dolazi moda od rei veronica, pa je narodnom etimologijom iskvarena. Ali veronica nema. niega zajednikoga sa iris germanica. S druge strane se skree panja da se kod Srba ta biljka zove i bogia, i da lei izvesne bolesti (bogia - boja biljka). Navodi se u Bugarskoj jedna planina Perin, pa bi se htelo, da je to Perunova planina. Ovu istovetnost doputaju i veliki auktoriteti: Mikloi i Krek. K. Iriek [84] sa mnogo vie verovatnosti pripisuje ovu re elbasanskoj perdon to e rei: zalazak (sunca). Isto tako pokuava se utvrditi, da i kod Slovenaca postoji ime Perun, kao ime oveka. Krek, koji je i sam Slovenac, navodi jedno selo Perun (Perunja ves), jedan vrh brega Perun; jedna uma Perun nalazi se u okolini Poljica, u Hrvatskoj. No trebalo bi znati, od kada postoje ova imena. Moda su i skoranja. Jer ime Perun, ako i postoji kao takvo, zar ne moe biti sasvim prosto jedan nadimak? - Poemo li malo severno, nai emo u slovenakim narodnim pesmama (koje je sakupio Kolar), jedno ime Parom koje baca gromove: Bouh Parom zaoblacom; A vidi to nahnvany. Tresk! zahrmi jej do ela Hned i z deckem zkamerila. (Raljuen Bog Parom iza oblaka, vide to, i najedanput baci grom, i ona bi odmah skamenjena).[85] ILI OVA: Za onijeh asov Za starych Bohov Za Boha Paroma. (U ono vreme, u vreme starih bogova, u vreme boga Paroma.) Ovo su klasini navodi. Do sada ih niko nije osporio. Pa ipak ja bih eleo videti ih potvrene i drugim svedoanstvima, osim Kolarevog.[86] Voleo bih znati i iz kojeg su vremena; Kolar je imao strahovitu uobrazilju, a vrlo malo kritinog duha. Po ekom Kott-ovom reniku (sub voce - Perun) nalaze se i u slovakim zemljama oblici Param i Baram, glagoli peruntati - udarati gromom, i jedan pridev perunsky, koji se odnosi na grom. U ekoj ne postoji ime Perun u starim autentinim pisanim spomenicima. Njega navode kao ime lica (Krek, str. 389.). Ali to je moda kao i u slovenakom jedan prost nadimak. Imena izvrioca radnje na nastavak un nisu retka u ekom jeziku: bhoun, trka, krkloun, vika itd. Kod baltikih i polapskih Slovena etvrtak se zvae perendan.[87] Ova re izgleda skovana od nemake Donnerstag. No da li peren znai grom ili boga groma? Da li i Helmoldovom Proven-y, treba videti Peruna?[88] "Mi odosmo u onostranu Slaviju, i uosmo u jednu umu. Tu izmeu vrlo starih drveta videsmo hrastove posveene Provenu, bogu ove zemlje. Ograeni su bili umskom ogradom, kroz koju se ulazilo na dvoja 24

vrata. U svima selima ove zemlje ima mnotvo kunih bogova (penates) i idola; ali ovo je mesto glavno svetilite za ceo ovaj predeo. Narod, kralj, svetenici, svi tu dolaze radi suenja sporova. Pristup u svetilite doputen je samo svetenicima i onima koji hoe da prinesu rtvu, ili onima kojima preti opasnost od smrti, a nije im otkazano pravo azila. Jer Sloveni toliko potuju ove svoje svetinje, da ne doputaju, da se neprijateljskom krvlju okalja ni hodnik njihovog hrama." U Helmolda se uostalom nalazi jo jedan bog Prove:[89] "Deus Altenburgensis terrae" - osobito potovan u Star-gradu. Ovaj bog nema kipova ("quibus nullae sunt effigies expressae"). Ova imena: Prove i Proven moda su identina sa Perun. Helmold zna ne samo za ime idola, ve i za ime svetenika - reca, koji ga je sluio.[90] Bog Porenucije (Porenutius), po svedodbi Saksa Gramatika, potovan je u Arkoni, na ostrvu Rujnu.[91]Ovo bi ime moglo predstavljati ime Porenovi, Porenov (Perunov?) sin. Nemamo tako ozbiljnih primera o srodstvu slovenskih bogova. U svakom sluaju, opis ovoga baltikoga boanstva ne prilii tako onome opisu koji nam daje Ruska Hronika o Perunovom idolu. Idol u Arkoni imaae etiri lica, a peto lice na grudima; leva ruka dohvata elo ovog lica, a desna bradu. Ni malo se ne moe zamisliti jedan bog groma u tako meditativnom poloaju.[92] U Poljskoj takoe ima izvestan broj mesta, koja se i danas zovu Peruny, Piorunow, To su, vrlo lako, mesta na koja je nekad pao grom, pa od njega ak izvedene i neke rei. Zna se za neko kamenje pod imenom piorunek:[93] Jedna pria iz Galicije okruga Tarnobrzeg, kod Lasovakis-ana dokazuje, kako izgleda, da u ovim predelima jo ive uspomene na Piorun-a ili Peruna neznaboakog.[94] Evo te prie u prevodu: "Neki gospodar obiavae ii nedeljom u lov. Jedne nedelje ode on tako u lov, i kad bi vreme slube boije, on ne bejae nita ubio. Najedanput jedan crni oblak otvori nebo, i u daljini se u grom. Gospodar pogleda i spazi u reci jednu veliku i grubu crnu ticu, gde stoji na jednom kamenu. ' Nisam nita ubio, ree u sebi. Bar ovu ticu da ubijem '. - U isti mah seti se, da u svojoj lovakoj torbi nosi jedan blagosloven metak ve sedam godina. Napuni njime svoju puku, naniani, i tica pade. Gospodar je dohvati, pogleda je, jer nikad nije video tako gadne tice. teta, ree on, to sam izgubio jedan metak za ovakvu tiurinu '. No on u iza sebe glas, koji mu ree: ' Ne ali ni malo, to si to uradio; evo ve sedam godina kako gonim tu ticu, i nikako da je uhvatim. Dok si ti nju nianio, ja sam tebe nianio; i da ti nju nisi ubio, ubio bih bio ja tebe '. Gospodar se poplai, pogleda i vide pred sobom jednoga oveka kao dina, velikog kao drvo, naoruanog dugom pukom, kao drvenim stablom. To bee Pieron, koji uvek lovi ove gadne tiurine. One se zovu brzoletice, jer vrlo brzo lete. Pijeron dohvati gospodara za ruku i dugo je s njim razgovarao; jedan drugome su gledali puke, i Perun ree gospodaru, da vie nikad nedeljom ne lovi , pa onda odlete kao vetar." Ovde smo prikupili sve pisane izvore, u kojima se javlja ime Perun ili pod svojim originalnim oblikom, ili viemanje izmenjen. To je bog groma i bure. Mi navla obilazimo one predlagane veze sa litvanskim ili sanskritskim jezikom.[95] I ne pribegavajui sumnjivim slinostima, ime Peruna dovoljno se objanjava slovenskim elementima. Oun'', - un'' jeste nastavak koji oznaava izvrioca radnje. Nalazi se i u staroslovenskom jeziku: bgoun'' - begunac, vi''dun'' - maioniar. Jo i danas se vrlo dobro upotrebljava u ruskom: opekun' - zatitnik, govorun' - brbljivko; igrun' - igra itd. Mi i s druge strane znamo iz ruskog, poljskog i slovakog da perun, piorun, paron znai grom. Drugi slovenski jezici upotrebljavaju za oznaenje te rei iskljuivo koren grem ili grom. ta znai koren per? On pokazuje jednu napornu misao, jedan silan udarac.[95] Per'' pa staroslovenskom jeziku znai udaram.[96] Perim je dakle onaj koji udara, tue. To je epitet koji zaista i dolikuje bogu groma.

25

U onom svom ovde esto pomenutom stavu, Prokop Cezareac moda misli na Peruna. "Oni poznaju jednog jedinog Boga, proizvoaa groma, i rtvuju mu marvu i druge razne rtve." (De belle gothico, III, 14.) Onu ulogu, koju Perun igra u Panteonu neznaboakih Slovena, igra i prorok Ilija u folkloristici hrianskih Slovena, a osobito onih koji su ostali najverniji prvobitnim tradicijama: kod Rusa, Srba i Bugara. Videli smo napred, u onom ugovoru zakljuenom izmeu Rusa i Grka, kako nekrteni Rusi polau svoju zakletvu pred Perunom, a krteni pred sv. Ilijom. Da li je to ista sluajnost, to se biblijski prorok ovde stavlja prema bogu groma? U Bibliji se sv. Ilija javlja kao gospodar svih prirodnih elemenata. Voda i vatra mu se pokoravaju. On javlja kralju Ahabu, da za sedam godina nee biti ni rose ni kie, dokle god on ne kae. On sputa s neba vatru, koja saie rtvu. On najavljuje i vraa kiu osuenoj zemlji. On stoji pred Venou. "I evo, Venost prolazi, i veliki besan vetar, koji lomi planine, kri stenje, iae ispred Venosti. No Venost ne bee u tom vetru. Posle vetra u se trus, ali Venost ne bee u trusu. Za trusom doe vatra, i Venosti ni u njoj nema. Posle vatre zau se jedan tanak i prijatan zvuk."[97] Sv. Ilija ne umire prirodnom smru, ve je udnovatim nainom odnesen na nebo... "I kako oni iahu dalje putem, i idui govorahu: Evo jednih vatrenih kola i vatrenih konja; i oni ih razdvojie jedne od drugih. I Ilija se uspe na nebesa pomou jednog vihora. A Jelisije (njegov uenik) gledajui ga, vikae: 'oe, moj, oe moj!' i vie ga ne vide".[98] Oevidno su ove prie morale oarati mate, koje su ve bile obuzete mitosom o boanstvu, koje u atmosferi upravlja velikim prirodnim dogaajima: gromom i munjama. Jedan nauar grki g. Politis, u svojoj studiji o suncu (() u narodnim grkim predanjima, starao se, da izjednai sv. Iliju sa Heliosom. Isto je zblienje bio uinio jo i Volter u svome Dictionnaire philosophique. Vrlo je moguno, da je istovetnost ovih dveju rei uticala na matu Grka, koji su bili verski uitelji Rusa. Kultus sv. Iliji u grkim zemljama razvio se na jedan sasvim osobeni nain. Vie crkvica ili manastira carigradskih behu stavljeni pod njegovu zatitu; najvie su mu posveivali crkve na visovima.[99] Trinaestog dana avguskih kalenda slavljahu Grci pozorine igre radi uspomene na voznesenje sv. Ilije na nebo.[100] Meu licima Staroga Zaveta, Ilija bejae oevidno jedan od onih, koji su najivlje obuzeli matu ruskih novopokrtenjaka, Slovena i Varjaga. On ih je podseao u isti mah i na slovenskog Peruna u skandinavskoga Tora, koga na kolima vuku dva upregnuta jarca, te sipa varnice iz oblaka, i pronosi jeku groma. Od svih hrianskih svetaca sv. Ilija je prvi koga je Rusija priznala. On je jedan od onih, iji je kultus i do danas ostao najpostojaniji i najpopularniji. Ruski seljak jo i danas uje ona kola, koja su odnela na nebo biblijskoga proroka. Sv. Iliju prizivaju i protivu rana zadanih vatrenim orujem, tj. orujem koje grmi, puca. Prizivaju ga, da baca gromove, munje i koplja protivu bojih neprijatelja. Od njega zavisi: rosa, kia, tu, sua. Sluba na njegov dan kae, da on moe dati ili zadrati kiu, u vreme sue ita se ovakva molitva: "sv. Ilija svojom reju zadrava kiu, i svojom reju je puta. Molimo ti se, o Gospode, uslii njegovu molitvu i poalji nam kiu s neba na zemlju." Njegov se dan slavi 20. jula, tj. u vreme najveih bura i najveih sua. Novgorod imaae u srednjem veku dve crkve, jednu Ilije kinoga, a drugu Ilije sunoga. I u jednoj i u drugoj nosae se litija, prema potrebi zemljoradnika. Ruski seljak oekuje da vidi 20. ili buru ili kiu. Suho vreme toga dana predskazuje mnogobrojne poare. Kad se svetac vozi u svojim vatrenim kolima, on tedi polja milostivih ljudi, a pali i pustoi zemlju tvrdica i grabljivaca. U kurskoj i voronekoj guberniji ostavlja se na svretku etve po jedna pregr vezanog klasja, u ast proroka Ilije.[100] To se zove vezati bradu sv. Ilije.[101] 26

Da li bi to mogla biti neka nejasna uspomena na Perunovu zlatnu bradu? U nekim oblastima jo se praznuju prava prinaanja rtve. U guberniji Kaluga zakolju jednog brava, ispeku, pa meso pojedu, a sakupljeni novac daju crkvi. Na drugim mestima zakolju vola, ili tele, pa se skupe na gozbu, i pojedu ga; ili jo vie: zakolju nekoliko jaganjaca, pa nose meso popovima, da ga blagoslove.[102] Po jednoj legendi iz Bukovine, Bog vide sutradan po stvaranju sveta, da je raj prepunjen zlim dusima, koje satana bejae stvorio. On naredi sv. Iliji, da pokrene munje i gromove. Ilija pusti toliko gromova i toliko vode, da svi zli dusi na vrat na nos popadae na zemlju. Po jednoj drugoj prii iz iste oblasti, Bog, poto je stvorio svet, stvori takoe grom i munje, pa ih poveri avolu. Ali on ih je tako ravo upotrebljavao, da Bog naredi Iliji, da od njega oduzme i vrati na nebo. I kod junih Slovena uloga sv. Ilije nije manje znatna. On uiva kod njih epitet gromovnika,[103] i zauzima vrlo veliko mesto u narodnoj epopeji. Narodne pesme pripovedaju nam, kako svet bi podeljen izmeu sv. Jovana, sv. Petra i sv. Ilije. Ilija dobije u svoj deo oblake i grom. On kanjava rave ljude zatvarajui nebeske izvore "tako da su i sama sitna deca prinuena lizati suh pesak".[104] Ilijin dan je u Bugarskoj praznian dan, zvanina svetkovina. U nekim srezovima toga dana ine se neki obredi vrlo slini onima, koje smo napred spomenuli u Rusiji, i koji imaju nekog osobitog neznaboakog traga.[105] eh g. Voraek, bavei se god. 1886. u Bugarskoj, prisustvovao je jednom praznovanju sv. Ilije u Javorovu na 20 km od Filipopolja.[106] Evo kratkog sadraja njegovog opisa. Seljaci poinju svetkovinu klanjem jedne junice na bregu obraslom hrastovima. Klanje ovog goveeta ima pravi verski karakter. Izvrilac rtve skine kapu, prekrsti se, tako isto uine i svi prisutni; onda pristupa klanju, govorei: "neka nam sv. Ilija bude u pomoi". Kad je govee zaklano, onda iseku meso, pristave ga u lonac, da se kuva. Ovoj radnji prisustvuju samo ljudi. Kad se meso skuva, onda dou i ene i deca. I oni se prekrste, govorei: "Neka nam sveti Ilija bude u pomoi." Zatim pop i crkvenjak priu s kadionicom, kropionicom i votanim sveama. Pop osveti vodu. ene su donele sudove; neke su donele i hleba, rakije i vina. Svaka dobija jednu malu porciju orbe i malo mesa. Na taj se nain napravi jedan poljski ruak. Sveanost se zavri tradicionalnim orom." Po Voraeku ova se sveanost obavlja u najveem delu predela oko Rodapa. U ovom predelu navodi on jo mnoge ruevine crkava posveenih sv. Iliji. U srpskim i hrvatskim narodnim pesmama sv. Ilija se zove jo nebeski koija. On po zapovesti bojoj tue gromom zle duhove. Pored toga igra jo i ovu ulogu: jede mesec, i bi ga sveg pojeo, da Bog ne naknauje odmah ono to on pojede.[107] Slovenci zamiljaju sebi vetrove kao zavaenu brau, koja provode vreme svaajui se. Sv. Ilija puta na njih kiu, da ih umiri.[108] Na taj nain sv. Ilija se javlja i kod Rusa, Srba, Bugara i Slovenaca kao svetac groma, veliki gospodar kie, vetrova i bura. Nije drsko pretpostaviti, da je njegov kultus zamenio obrede slovenskog Zevsa, Peruna, ije su postojanje dokazali tako jasno stari ruski pisani spomenici. Hrast je bio drvo posveeno Perunu kao i Zevsu.

27

Napred smo spomenuli onaj galicijski spomenik, koji oznaava jedan Perunov hrast kao poljsku belegu; a tako isto i Helmoldove rei o onom drugom hrastu, koji figurirae u hramu boga Provena. U ivotu vladike Otona Bamberkog od Herborda[109] spominje se takoe jedan veliki hrast, koji bejae nedaleko od tetina; blizu njega izvirae jedan izvor. Narod ga potovae, kao da u njemu stanuje bog. Konst. Porfirogenit je spomenuo kod Slovena u Rusiji[110] jo jedan hrast. On pripoveda jedno putovanje Rusa po Dnjestru. "Kad dooe, veli, na ostrvo sv. ora, prinesoe tu svoju rtvu, jer se tu nalazi jedan vrlo veliki hrast; i oni prinose na rtvu ive tice. Pobodu strele oko drveta i na njih, po svom obiaju, pomeu komade hleba, mesa i svega onoga to imaju. Onda vuku kocku da li treba zaklati tice i pojesti ih, ili ih ostaviti ive.[111] eki hroniar Kozma, koji briljivo izbegava svaki malo taniji detalj o neznaboakom kultusu, govori samo o kultusu gajevv i drvetv (lucos et arbores) ne beleei naroito hrast. Jedan drugi eki spomenik, omilijar prakog vladike, isto tako spominje kultus gajeva i drveta, ali ne spominje hrast.[112] Pozitivno se ovo drvo spominje u Hajekovoj hronici (XVI vek). Hajek zasluuje malo poverenja u svemu to se odnosi na istu istoriju. No on je moda bio bolje informisan o narodnim verovanjima. On pria (iz god. 991) da na bregu Petrinu (Lorenzberg) koji gospodari u Pragu levom obalom Vltave, esi, za vreme zime, loe vatru pored jednog velikog hrasta; i pored vatre javljaju se neki fantastini oblaci. Kod Srba se jedna vrsta hrasta zove grm. Ova vas re goni, da je sravnite sa korenom grm - od grmeti. Ali gr'm'' i staroslovenskom ima mnogo optiji smisao; on znai skup, kita drveta[113] i nema niega zajednikoga sa idejom o grmu. Pa je ipak moguno, da je ovde narodna etimologija uspostavila neku bliskost, koja nije postojala u prvobitno doba.

Svetovid - (Svantovit)
Ako je Perun bio veliki bog kijevske i novgorodske Rusije, Svetovid je bio veliki bog Slovena na ostrvu Rujnu. To nam svedoi Helmold u gl. 52. svoje hronike: "meu mnogobrojnim slovenskim bogovima gospodari Svetovid (Zvantevith), bog zemlje Rujana. To je onaj Bog, ija su proricanja najizvesnija. Drugi bogovi su pored njega tek polubogovi. Da bi mu i naroitu potu ukazali, prinose mu, po obiaju, na rtvu svake godine po jednog hrianina, koga odreuju kockom. Sem toga slahu mu svake godine iz sviju slovenskih krajeva razne darove za rtvu. Naroito oboavaju i potuju hram ovoga boga; ne doputaju da se u nj olako kunu, niti da se pristup u nj umrlja ma im i u samom ratu.[114] Sa sviju strana oblasti dolaze tu Sloveni, da im se prorie, i alju togod za rtvu. Trgovci koji dolaze u ovu zemlju, ne mogu ni prodati ni kupiti to, ako nisu prineli na rtvu togod skupocenije od svoje robe. Tek posle ove rtve, oni mogu obaviti svoju trgovinu". Na drugom mestu[115] Helmold pria kako je 1168. danski kralj Valdemar napao s velikom vojskom i znatnom flotom na ostrvo Rujan. Osvojio ostrvo, a stanovnici, da bi se otkupili, pristanu na sve to je traio. On naredi, da mu se donese jedan vrlo stari idol Svetovida, koga su oboavali svi Sloveni; pa zapovedi, da mu se oko vrata vee konopac, da se isee na komade, i da se baci u vatru. On razori i njegov hram, uniti mu kultus, i opljaka sve njegovo blago... Malo dalje, Helmold, koji, kao to emo malo posle videti, identifikuje Svetovida sa Svetim Vidom ili Gijem (Guy), uznosi jo vanost Svetovidovog kultusa: "On je bio prvi meu svim slovenskim bogovima, onaj koji je davao najslavnije pobede, koji je proricao najizvesnija proricanja. Tako su viali jo u nae vreme ne samo Vagrince, ve i sve slovenske oblasti, kako svake godine alju darove na Rujan, izvikujui Svetovida bogom nad bogovima. Kod njih je kralj prema sveteniku u malom potovanju. Jer svetenik tumai proricanja, ita sudbinu. On zavisi od sudbinv, a kralj i narod zavise do njega.[116] Katkada oni prinaahu na rtvu i po kojeg hrianina, i tvrahu, da se bogovima naroito dopadala hrianska krv. - Jedan deo zlata i srebra otetog od neprijatelja sipae se u Svetovidovu riznicu" (I, 38). 28

Kultus Svetovidov spominje jo i Saks Gramatik: "Bee kod Slovena u Arkoni na Rujnu jedan idol koji su oboavali naroito uroenici i narod iz okoline, no lano je prozvan imenom sveti Vid."[117] Jo dalje on opisuje hram u Arkoni: "u sred grada bejae jedno mesto, na kome se uzdizae jedan vrlo lep drveni hram, potovan ne samo po velianstvenosti njegovog kultusa, nego i po idolu, koji u sebi skrivae. Spoljanost ovoga hrama bila je ukraena divnim grubo obojenim drvorezom (accurato celamine) koji predstavlja razne predmete".[118] "U nj se ulazi samo kroz jedna vrata. Oko samog hrama bejae dvostruka ograda: spoljna je ograda bila pokrivena crvenim krovom, unutranja je sastavljena iz zastora, koji dre etiri koca, a sa spoljnom ogradom se dodirivae samo krovom. U zgradi bejae grdan idol, mnogo vei nego u prirodi; imaae etiri vrata i etiri glave, [119] dve spreda, a dve s lea; i spreda i pozadi jedna izgleda da gleda na desnu, a druga na levu stranu. Brada je obrijana, kosa oiana, kao to nose Rujani; u desnoj ruci drae jedan rog spravljen od raznih metala; svake godine ga svetenik puni vinom (mero);[120] i po stanju ovoga pia, on predskazivae etvu te godine. Leva ruka dri jedan luk sputen niz telo. Jedna mantija pokriva idolovo telo i sputa se do nogu. Idol bejae sagraen od raznih drveta i tako veto spojenih, da se sastavak mogae primetiti tek posle najpaljivijeg ispitivanja. Noge se opirahu o zemlju, ali se ne vidi, kako je za nju bio utvren". "Pored idola vidi se: jedna uzda, sedlo i drugi razni znaci boanstva. Naroito se divljahu jednom kolosalnom mau, ija kanija i balak behu od srebra i vrlo znaajno izrezani. "Evo kako se svetkovae veliki praznik ovoga idola. Jedanput u godini, kad se sabere letina, skupi se gomila naroda ispred hrama, pa prinesu na rtvu ivotinjske glave, i svi uestvuju u ovoj velikoj religioznoj gozbi. Svetenik, koji protivno obiaju zemlje nosi bradu i vrlo dugu kosu, jedini je imao pravo da ue u svetilite. Dan pre te sveanosti, on je briljivo oistio metlom sav hram, gde on takoe jedini ima pravo ui, pazei dobro da ne die dok je tu. Kad mu treba da udie vazduh, istri na vrata, da boanstvo ne bi bilo okueno dodirom jednog oveijeg daha.[121] "Sutradan, kad se skupi svet pred vratima, pop (rec) uzme sud iz idolovih ruku, i ispituje: da li se tenost u sudu smanjila od ranije obeleenog znaka. Ako jeste, onda on predskazuje oskudicu, siromatvo u proizvodima u iduoj godini; u protivnom sluaju predskazuje izobilnost. Po ovim znacima on unapred obavetava, da li e biti malo ili mnogo koristi od zemaljskih proizvoda. Zatim to pie od prole godine prospe po nogama idolovim u vidu prelivanja rtve, pa napuni rog novim piem. Odavi kipu potovanje, inei, da mu nudi da pije, pone onda od njega sveanim prizivanjem traiti svakojaka dobra za sebe i za otadbinu, bogatstvo i slavu za graane. Onda odjednom proguta sve ono to je bilo u sudu, ponovo ga napuni, pa metne u desnu idolovu ruku. "Posle ovoga donesu pred kip jedan okrugao i kao stas oveiji visok kola, posut medom; svetenik zae iza kolaa, i pita narod, da li ga vide. Ako odgovore da ga vide, on izjavi elju: da ga dogodine ne vide. Ova elja znai: ne da popova ili narodna srea dogodine bude bolja, ve da je dogodinja etva obilnija.[122] Zatim pozdravi narod u ime idola, opomene ga, da ostane postojan u svojoj pobonosti i u prinaanju rtava, a zato mu obeava izvesnu nagradu u pobedi na suhu i na moru. "Ostatak dana posveen je gozbi; jedu meso ivotinja na rtvu prinesenih. One ih tada navedu i na neumerenost. No na ovim gozbama povrediti umerenost i trezvenost (prejesti se i napiti se), znai uiniti akt pobonosti. Svi ljudi i ene daju svake godine za kultus bogu po jedan novi. Popu dodeljuju treinu plena kao da je on doprineo pobedi. Za svoju slubu on ima tri stotine konja i toliko konjanika. Sve to se orujem ili kraom zadobije, poverava se uvanju svetenikovom. On pravi zastave i ukrase (metalne). Pljaku uvahu u

29

sanducima, u kojima bejae dosta srebra i upotrebljive materije. Tu su se gomilali i svi dravni i privatni pokloni, koje su kupili revnosni prosioci. Ovaj kip, koji dobijae darove iz cele Slavije, dobijae ih isto tako i od pograninih kraljeva. I ti pokloni behu katkada pravo oskvrnjenje vere. Tako danski kralj Sveno, da bi ga za se zadobio, priloi mu jedan skupocen sud, pretpostavljajui na taj nain tuu veru svojoj. No docnije, za to obesveenje svoje vere, on bi kanjen traginom smru. Ovaj bog imaae jo hramova u mnogo mesta. Njih su opsluivali svetenici nieg reda. Za sebe on (kip-bog), imaae svog konja bele boje. Bejae greh iupati mu iz grive ili repa i jednu dlaku. Samo ga je svetenik hrama mogao pasti i opremati. Po prianju Rujana, Svetovid (tako se zove ovaj idol) ratuje protivu neprijatelja jaui na ovome konju. Glavni razlog za ovo verovanje bejae ovaj: esto ujutru konj bejae sav kaljav i znojav, kao da je dugo jurio po polju. Isti konj sluio je i za gatanje, na ovaj nain[123] kad je re: da li treba ili ne treba preduzimati kakav rat, svetenici nameste ispred hrama trostruki red kopalja. Zatim veu dva koplja koso sa iljcima dole. Sad kad hoe da krenu u rat, najpre obave sveane molitve, i svetenik dovede konja, da pree preko kopalja. Poe li on sad pri preskakanju desnom nogom, onda je srean znak za ishod rata; ako poe levom nogom odmah se okanu polaska. Isto tako rade i sa pohodima na more i svima ostalim preduzeima.[124] Opisavi idole i sve pojedinosti o njegovom kultusu, Saks Gramatik pria, kako su ga Danci razorili[125] "Kralj bejae poslao Esberna i Svena, da ga (hram) razore. Morali su uzeti gvoe, i uvati se da kip pri padu ne prignjavi koga, jer bi tada neznaboci verovali da se njihov bog sveti... Idol pade... Hram bejae ukraen purpurnom materijom, koju je vlaga tako iskvarila, da su od nje sve komadi otpadali. Po zidovima hrama bee i ivotinjskih rogova. Najedanput spazie jednoga zlog duha, kako utee iz hrama i obliku jedne crne ivotinje. Naredie stanovnicima, da idola uveu konopcima, i da ga izvuku iz grada. Ali, usled kakvog verskog straha, oni zapovedie najamnicima stranim i zarobljenicima, da obore boga, mislei, da je bolje, da ova prezrena lica izloe njegovom gnevu. Verovali su da e Nj. Velianstvo Bog, koga su tako dugo oboavali, ljuto kazniti sve one, koji se usude na nj dii ruke. uli su se najrazliniji agori. Jedni aljahu, to se njihov bog tako vrea, drugi ga ismejavahu. Najpotenije, naravno, stiahu se, to su se dali tako dugi niz godina zavaravati tako grubim kultusom. Idol bi odvuen u polje, gde ga je grdna gomila sveta ljubopitno posmatrala. Kad bi uvee, kuvari ga razlupae, isekoe u komade, da njime loe vatru. Rujani su zatim morali predati i sve blago, koje Svetovidu bee posveeno..." I Knytlinga Saga (Historia Knytidarum) daje nam skoro iste pojedinosti. Kralj naredi Soniju (Sonius), Ebojevom sinu, da ue u arkonsku tvravu i grad, da razlupa idola Svanteviz-a, i da opljaka hram. Ovu zapovest izvri vladika Sven i Sonije.[126] Helmold i Saks slau se u oznaavanju Svetovida kao velikog boga na ostrvu Rujnu. [127] Obojica se isto tako slau i u objanjenju toga imena imenom hrianskog sveca sv. Vida (Sanctus Vitus) ili sv. Gija: "U vreme cara Ludvika II, tj. oko polovine IX veka kalueri iz Korveja (Corvey)[128] prodree na Rujan, gde bee glavno ognjite zablude i sedite idolopoklonstva. Oni propovedae slovo boje, i podigoe jedno svetilite u ast naeg Gospoda Isusa Hrista i sv. Vida, zatitnika Korveja. No naskoro Rujani prognae svetenike, i vratie se svojoj veri. Jer tog sv. Vida, koga mi ispovedamo kao muenika, slugu Hristovoga, oni ga potovahu kao boga, pretpostavljajui stvorenje tvorcu. I nema pod nebom varvara, koji bi gore mrzeli hriane i svetenike kao ovi ljudi. Oni se ponose i slave samo imenom sv. Vida, kome su oni posvetili ak i hram i jednog idola, predmet jednog vrlo briljivoga kultusa, i koga oni priznavahu kao prvoga izmeu sviju svojih bogova. Ovde dolaze radi pitanja prorotva iz sviju slovenskih krajeva, pa tada i rtve prinose. Stanovnici potuju svetenika (reca) ne manje od kralja. Od vremena kada su se prvi put odrekli vere hrianske ovo praznoverje je ostalo kod Rujana sve do naih dana."[129] 30

Po Helmoldu bi dakle ime Svetovid bilo prosto promena imena Sanctus Vitus: neznaboaki bog zamenio bi bio dakle hrianskog sveca. Helmold nee da trai i da nae, kako je bilo starije ime toga tako popularnoga boga. U II knj. glavi XII pria ukratko, kako su Danci osvojili Rujane, razlupali idola Svetovidovog, poruili njegov hram, i opljakali crkvu. "Od sviju slovenskih plemena, koja su razdeljena po oblastima i kneevinama, pleme Rujani bee najupornije u svome mraku bezverja; ono u njemu ostade do naih dana.[130] Jedan dosta nejasan glas pria, da je Ludvik, sin Karlov, nekada ponudio zemlju Rujana dobrosrenom Vidu korvejskom, jer on bejae osnovalac ovoga manastira. Propovednici koji dooe iz ove obitelji, preobratie, veli, rujanski narod u hrianstvo, i osnovae tamo jednu oratoriju u ast muenika Vida, ijem kultusu bi posveena cela oblast. Uskoro zatim Rujani ostavie svetlost istine, i padoe jo u goru zabludu nego dotle to behu, [131] jer ovog istog sv. Vida koga mi zovemo slugom bojim, oni poee oboavati kao boga, napravie mu i jedan veliki kip, te tako sluahu pre stvorenju nego tvorcu. Ovo se praznoverje tako utvrdi, da Svetovid, bog zemlje Rujana, postade prvim bogom svih Slovena itd..."[132] Saks Gramatik sa svoje strane tvrdi (str. 444) da najposeeniji hram u Arkoni nosae bez prava ime sv. Vida. (Cf. str. 508: servitutem superstitione mutarunt instituto domi simulacro, quod sancti viti vocabulo censuerunt). Na ovaj nain, dakle, po Helmoldu i Saksu Gramatiku, Rujani su oboavali boga Svetovida, zato to su u njegovu korist okrenuli ime sv. Vida, koje su ime uneli u njih korvejski kalueri. Adam Bremenski, od koga je Helmold pozajmio sve glavnije podatke o ostrvu Rujnu (I, 2) ne spominje nita o pridobijanju ostrva od strane korvejskih kaluera u IX veku, o unoenju kultusa sv. Vida, i o njegovom preobraanju u neznaboakoga boga. Po Velkelu (Voelkel)[133] obe ove prie bile bi izmiljene u XII veku, i ako se Helmold poziva na veterum antiqua relatio. Jer korvejskih kalueri su i mnogo tota drugog malo opravdanoga izmiljali i traili da im lakoverni svet veruje. Ima razloga, mislim, izvrnuti domiljanja Helmoldova i Saksova. Nisu to neznaboci, koji su, preobraeni u kultus sv. Vida, preokrenuli ovoga sveca u neznaboako boanstvo; ve naprotiv, kalueri su, naavi ve gotov kultus Svetovidov, pokuali zameniti ga svecem, ije ime bee istovetno. Oni su zaista imali u svojim rukama sv. Vida, iji ostaci behu izneseni iz francuske pikardijske Korbije u germansku Novu Korbiju (Nova Corbeia germanica). Ove pobone lai i lukavstva, ova zbrka imena vrlo su esta u srednjem veku.[134] One objanjavaju zamenu kultusa Svetovidovog kultusom sv. Vida. Mrnja baltikih Slovena prema hrianstvu bila je duboka. Nju su odravali zainteresovani svetenici, elei time ouvati svoj uticaj. Je li moguno, da veliki narodni bog dobije ime jednog hrianskog sveca? Po samom Helmoldovom svedoanstvu, koje smo napred naveli, prinoeni su Svetovidu na rtvu katkada i po koji hriani, i svetenik tvrae, da nikakva druga rtva ne bee njegovom bogu prijatnija. [135] Sloveni su voleli ismejavati hrianske stvari. Titmar navodi jednu zanimljivu anegdotu (Chronicon II, 37. uz god. 97.). Nemaki svetenik Bozo, da bi to lake pouio one Slovene, koje bee preobratio, ili za koje miljae, da su preobraeni u hrianstvo, bee ispisao slovenske molitve, i naredio Slovenima da ih pevaju, poto je objasnio sadrinu. Ovi obeenjaci tada iz podsmeha parodirahu ove rei, govorei: ukri volsa, tj na latinskom: eleri stat in frutectum - jfva (drvo) je u bunu, - umesto da ponove sa svetenikom . I oni govorahu, da tako Bozo govori. On je dabome drukije govorio". Rujanski Sloveni su mogli tako isto parodirati i ime Sanctus Vitus pravei od njega ime Svetovid, ali nije ni malo verovatno, da su oni to ime definitivno usvojili kao ime svog narodnog boga, jo manje verovatno, da su oni to ime Vid davali i drugim bogovima. Njihov religiozni fanatizam iskljuuje potpuno ovu hipotezu. Uostalom mi nalazimo kod Saksa jednog boga Porevithus-a,[136] i jednoga koji se zove Rugievitus[137] - Ruevid; kod Eba 31

i Herborda, biografa Otona Bamberkog, nalazimo boga Nerovith-a ili Gerovith-a.[138] - O ovim bogovima govoriemo docnije. Kad nastavak -vid (vit ili vith) ne predstavlja ime sv. Vida, onda ta predstavlja? Prvi deo rei nije sumnjiv, svent - znai svet.[139] Pa iako po spoljanosti izgleda da je tako ipak ova re nema nikakve veze sa latinskim sanctus, to zaista znai u prevodu svet-i. Ovde se mi nalazimo pred jednom prostom slinou. Nastavak vit naroito je pobudio otroumnost etimologiara, koji su se oajniki trudili, da ga zasebno objasne, ne primeujui, da se taj nastavak susree u hrpi osobenih imenica slovenskih. Semovid?(Semovith ili Semovithan), legendarni poljski knez, spominje se u Galovoj hronici (Gallus, knj. I, gl. III) iz XII veka. Ime Zjemovid nalazi se na vie mesta u istoriji poljskoj, naroito kod vladalaca Mazovije, i tek ga nestaje u XV v.[140] eka Kozmina hronika (XI - XII v.) spominje ekoga kneza Hostivida (Hostivit, Hostiwyt, Goztivit) oca Borivojevog, prvog vojvodu ekog kao hrianina; ovo ime pominju i drugi eki hroniari, osobito stihovna hronika Dalimilova (na ekom).[141] Slog vid (vit) nalazi se jo i kod Eginarda (Eginard) u Analima i u ivotu cara Ludvika, gde se govori o jednom licu, koje se zove Liudevitus. To je jedan slovenski knez iz Donje Poljske. [142] U istorijskim spomenicima Junih Slovena nalazimo jednako jedno za drugim razna imena sa - vit: Vitadrag, Vitodrag, Vitomir, Vitoslav, Vitomisl. Sva su ova imena slovenska, i nemoguno ih je objasniti imenom sveca Vida. Izmeu mnogobrojnih tumaenja, koja su predloena, najverovatnije mi se ini ono, koje veli, da slog vit predstavlja koren vit ili vkt, koji znai: re. Svent je dobio znaenje svet pod uticajem hrianstva. Moda je pre toga znaio, kao to se dralo i za nemako heilig, jak, izvestan, siguran. Ime Svantovit moglo bi se tada objasniti Helmoldovim reima, koje smo i napred naveli: "Szvantovit, deus terrae Rugianorum, inter omnia numina Slavorum primatum obtinuit clarior ut victoriis, efficacior in responsis."[143] Ovo mi tumaenje izgleda najverovatnije.[144] No mi smo ovde u oblasti samih hipoteza; nije naodmet navesti i druga predloena tumaenja. Ono tumaenje koje je dugo vredelo, i predloeno jo poetkom XVI v. u Nemakoj, tumai Svantovit-a imenom lumen.[145] Ovo se tumaenje ne bi moglo fonetiki objasniti. Ne vidi se, kako bi slovo s iezlo. Dobrovski je od vit skraeno od vitenz napravio re znaenja: vitez, konjanik. Docnije g. Krek[146] vezuje vit za koren vi, ve - (duvati) - "vejati". Svantovit je za nj moni dah. Njemu se ini, da mu ovu hipotezu potvruje onaj gore navedeni odlomak Saksa Gramatika, koji pria, kako svetenik, koji isti svetilite u Arkoni, ne sme unutra disati, iz straha, da neistim dahom okui idole. Tako je Svetovid, jedno za drugim, po raznim tumaenjima: bog sunca, bog rata, bog vetra, bog koji ini proricanja, bog snaan i veseo, ili sasvim prosto jedan hrianski svetac preobraen u neznaboakoga idola. Opet ponavljam, od sviju ovih tumaenja najverovatnije mi se ini, u lingvistikom pogledu, ono to vit tumai proricanjem, savetom. Uostalom, kao to se po navodima Helmoldovim i Saksa Gramatika moe suditi, svojstva koja se Svetovidu pripisivahu, behu najraznovrsnija. On se ne zadovoljavae samo, da ini proricanja; bogatstvo etve, uspeh ratnih ili trgovakih preduzea, zavisahu takoe od njega. U isto vreme on drae jedan luk, kao simbol rata, i rog za pie. Svetovidov hram je bio podignut u gradu, koji Saks Gramatik zove Archon, Arcon.[147] Arkon, po kome se imenu i cela oblast tako prozvala. Ovo ime ne izgleda slovensko, i jo mu se ne zna poreklo.[148] U drugim tekstovima nalaze se oblici: Arekunda, Arekonda. Upravo rei to nije bio grad, ve prosto jedna utvrena ograda koja opkoljavae hram. Hram u Arkoni razorio je danski kralj Valdemar, 15. jula 1168. To bee ba onaj dan kad crkva slavljae sv. Vida. Ova podudarnost po svoj prilici 32

nije sasvim sluajna. Danci su polagali na to da frapiraju neznaboaku osetljivost, ruei ba toga dana njihovu veliku narodnu svetinju.[149] Ne zna se ta je bilo sa glavnim idolovim svetenikom. Da se i on pokrstio, Saks Gramatik bez sumnje ne bi propustio i to ispriati. Njega nestade, ili je bio ubijen u toj borbi. Knez Tetislav je primio hrianstvo. Godine 1868. prilikom estogodinjice razorenja Arkone bi odreena jedna arheoloka komisija,[150] da ispita ostrvske starine. Ona je nala malo stvari. Samo ostrvo mnogo je oronjeno talasima Baltikog mora, koje mu svake tri godine odnosi po itav metar. Po raunu jednog ekog naunika, koji je pre petnaest godina posetio ovo ostrvo, njegov dananji prostor Arkone ne zauzima ni etvrtinu prvobitne klasine veliine. I danas se jo tvrdi, da se u crkvi u Altenkirhenu moe videti stari Svetovidov lik. (Vidi snimke na kraju knjige.) On ni najmanje ne odgovara opisu Saksa Gramatika. Pod crkvenim tremom uzidano je u zid neko kamenje, na kome se vidi izrezana jedna ljudska figura, dugaka odprilike tri stope. Ona predstavlja jedno lice, koje na grudima dri ogroman sud za pie. Lik sa stenom je okrenut zemlji, da pokae, vele stanovnici, kako se pobeeni paganizam poniava pred hrianstvom. Na alost, stena je, kao to rekoh, uzidana u zid, i ne moe se videti ta ima s druge strane. Altenkirhen je, kao to i ime kae, oevidno jedna od prvih hrianskih svetinja na ostrvu. Pa i lice koju figura predstavlja na steni, ima samo jednu glavu. A mi znamo, da Svetovid imaae etiri glave.[151] Mislilo se, da se nalazi jedan Svetovidov lik u jednom idolu, koji je pre pola veka naen u Galiciji. Iako tano ne odgovara liku, koji je Saks opisao, ipak ovaj lik ima slinosti sa tim opisom. Prema tome, kako se posmatraju, te slinosti mogu ili potvrditi ili osumnjiiti njegovu autentinost. Taj bi idol bio naen 1848. god. posle jedne velike sue u reci Zbruu, na imanju Kocubinskoga, blizu Husjatina u istonoj Galiciji. Grof Micislav Potocki izvesti o ovom pronalasku Ueno Drutvo u Krakovu (Towarzystwo naukowe), i ponudi mu ovaj interesantan prilog za njegovu zbirku. Drutvo naloi jednom svom lanu, ininjeru Teofilu Zebravskom, da ode i uzme idola. Beleka grofa Potockog i izvetaj g. Zebravskoga tampani su u Godinjaku (Rocznik) uenog drutva, za god. 1852. Zebravski saoptava nekolike interesantnosti, kako su nestali mnogi neznaboaki spomenici. Grof Potocki, sopstvenik Kocubinskovog dobra, gde je naen idol, bee smislio, da ga namesti na jednoj humci. Jedan mu seljak ree: "Kad bi to bio kakav svetac, nita ne bismo imali protivu toga; no ako nam tu namestite toga Turina, mi emo ga u komade razlupati". Idol ovaj, naravno, ne imaae nikakvog natpisa; neke pojedinosti mu naglaavaju ime Svetovid, pod kojim se imenom i danas jo navodi s razlogom ili bez razloga.[152] To je jedna etvrtasta statua sa etiri glave sve pod jednom kapom. Izvajarena je na jednom silicijskom krenjaku. Visoka je otprilike osam stopa (2 m 70 cm). Na sva etiri lica-strane nacrtane su i ruke u reljefu. Desna ruka uzdignuta naslanja se na levu sisu; leva ruka stoji skoro u visini pupka. Na dvama likovima ruke ne dre nita. Na jednom licu desna ruka dri neku vrstu prstena, a druga rog za pie. (O tom rogu govori i Saks Gramatik, a nalazi se spomen o njemu i u hrpi drugih spomenika.) [153] Na trima licima vide se neke prividne noge; one stoje na jednom bareljefu, koji predstavlja enu (ili dete), vrsta jedne karijatide, koju opet dri jedno lice pokleknulo na kolena. Na jednom liku vidi se jedna sablja i jedan konj. Na taj nain se neke pojedinosti podudaraju sa onima koje nam je dao Saks Gramatik. I poljski arheolozi nisu se ustezali izjednaiti ovaj pronalazak u Zbruu (Zbrucz) sa idolom koji je opisao Saks Gramatik. [154] Jer ba ove pojedinosti (naroito konj) ine ovo otkrie vrlo sumnjivim. Ako se mi nalazimo pred jednim falsifikatom iz XIX veka, onda je sasvim prirodno, to se njegova lanost starala, da mu da sve prideve istinitoga Svetovida. Primljen oduevljeno od Poljaka, a naroito od Lelevelja, koji ga je opisao i reprodukovao u svom delu o slovenskom idolopoklonstvu, [155] Svetovid iz Galicije hladnije je proao kod ostalih Slovena. Najnoviji mitografi Krek i Mahal o njemu ne govore nita. 33

Da bi se uverio u istinitost ovoga galicijskoga spomenika, ja sam poveo jednu istragu. Moj ueni kolega, profesor krakovskog univerziteta g. Beaudouin de Courtenay, koji se uostalom i ne razmee, da je mitolog, pie mi, da on ne vidi razloga za fabrikovanje toga idola. Na alost prilviki idoli, runsko kamenje u Mikorzinu (Miekorzyn)[156],i danas su poznati, kao oevidni falsifikati. U istoriji Slovena XIX veka imaemo ih jo takvih. Ove se prevare objanjavaju najvie sraunjenim patriotizmom; nesrenim ili nepravedno gonjenim narodima treba stvoriti plemike titule! S druge strane g. Kentrinski, direktor Osolinskog muzeja (ossolinski) u Lvovu (Lembergu), saoptava mi sledee: "tvrdi se, da je ovaj idol morao stajati hiljadu godina u vodi, duboko je bio u nju zagnjuren, ozgo talasima zapljuskivan i izlizan, i ima debeo sloj ilovae na postamentu. Meutim nita od svega ovoga nije bilo." Kao bog ovaj idol ima i suvie ukrasa, koje je nemogue objasniti. Zato je Swiatovit (?) postojao ujedno i kao ovek i kao ena? (Jedan lik nosi dojke vrlo nabubrele). Da li su i kod nas znali pre hiljadu godina, da su postojale karijatide? Gornji deo podsea na opis Saksa Gramatika. Ali to je ba ta sumnjiva okolnost; sablja podsea na jedan oblik poljske sablje -karabele".[157] Pored Svetovida treba staviti jo neka slina boanstva, koja se zavravaju na vit- vid, i koja izgledaju srodna i arkonskom bogu, koji su najzad moda i njegove varijante. Saks Gramatik nam je opisao idola Ruevida (rujanskoga Vida) koji je bio oboavan u varoi Karentini (Karentina). On je stajao u jednom svetilitu zastrtom dvema crvenim zavesama. To bee idol sa sedam glava; u desnoj ruci dri ma, a sedam drugih maeva vise mu o pojasu. Struk mu je bio deblji no u oveka. Bio je toliko visok, da ga je vladika Apsalon, diui se na prste, jedva mogao dotai u bradu svojom sekiricom, koju obino uza se nosae. Saks Gramatik uporeivae Ruevida sa Marsom, i tvrae, da je on predvodio u ratu, kad su Danci prodrli u svetilite, i nali idola u alosnom stanju. U borama njegovih lica (sub oris eius lineamentis) laste behu napravile svoja gnjezda; a na grudima mu bejae gomila tiijeg ubreta. Uostalom nije u ovoga idola bilo niega prijatnog za oko. Vajarski posao je bio vrlo grub. Danci mu sekirama izlomie noge (on bee od hrastovog drveta). Bog pade, a uroenici, videvi njegovu nemo, promenie svoje oboavanje u prezrenje. Pored Ruevidovog svetilita nalazae se i Porevidov hram (Porevit).[158] Ovaj je bog imao pet glava, ali ne nosae oruje. Apsalon naredi da ga kao i Porenucija odnesu izvan grada, i da ga spale. Stanovnici se dugo ustezahu izvriti tu naredbu; bojahu se, da im se uzmu ruke, noge ili jezik, ako uine to svetotastvo. Apsalon ih uveri, da im za to nee nita biti. Sveno, da bi im pokazao koliko treba prezirati ove bogove, pope se na idola, i naredi Karentinjanima, da ga tako s idolom vuku, nec minus trahentes rubore quam pondere vexavit, veli ironino Saks Gramatik.[159] Najzad i biografi Otona Bamberkog navode da je postojao i jedan bog zvan Herovith - Gerovit - Gerovid, qui lingua latina Mars dicitur, i kojega on zove deus militiae (Ebo[160] moda misli na prost latinski guerra). U hramu posveenom Gerovidu visio je i jedan uasno veliki tit, koji nijedan veliki smrtni ne smeae ni dirnuti. Posveen je bogu Gerovidu, i kad god bi ga nosili ispred ratnika, on im je donosio pobedu. Jedan nemaki svetenik dohvati ga jednoga dana, i zahvaljujui samo toj predrasudi, "on je mogao umai gonjenju neznaboaca." Na samu pojavu tita, oni begahu od njega, ili niice padahu na zemlju. Havolini (Havoliens) slavljahu poetkom aprila jedan praznik u ast njegovu. Gerovida su tako isto oboavali i u Velegostu (Holagosta, Volgast) na obali Pijene (Odrine pritoice). Bili su mu posvetili jedan hram. Kad vladika Oton doe pred ovaj grad, nae ga sveg zastavama zastrtog iz elje: da se to bolje proslavi praznik u poast Gerovida.[161] Vrlo je teko dopustiti, da su sva ova imena tako razne fizionomije i atributa, samo homonimi sv. Vida Korvejskog.

34

Jo neto o otkriu idola u Zbruu

G. Kentrinski, direktor muzeja Osolinski u Lvovu (Lembergu) izvoleo je za me povesti istragu o okolnostima, u kojima je naen zbruki idol. G. E. Pavlovi iz Lvova, napisao mi je ovu beleku, koju ja prevodim od rei do rei: "God 1873. sastao sam se u banji Ivoniu (Iwonicz) sa g. Korvinom, ininjerom, koji mi je ispriao ovo: God. 1848. proveo sam neko vreme u Lickovu, na dobru Konstantina Zaborovskog, u Podoliji, izmeu Husjatina, Satanova i Tauska. Jednoga dana, meseca avgusta, jahao sam du Zbrua, nedaleko od brega Miodobor, na kome se jo danas vide ruevine; reke bejahu presuile, usled duge sue. Spazih na povrini neto, to mi liae na kapu. Mislei da e tu biti kakav udavljenik, skoim u vodu; doav do toga predmeta, vidim, da je to neki kameni kip. Viae se s dna vode dijagonalno nagnut od ruske obale ka galicijskoj. Tu je reka bila dosta duboka, a bee i takav vir, da na prvi pogled nisam mogao raspoznati ni oblik ni veliinu predmeta. Izgledao mi je neobian; i ja se reih, da ga izvuem iz vode uz pomo g. intendanta Kavlovskog, koji sada stanuje u Lvovu. Koristih se time, to je ruska straa odatle bila dosta daleko. Trebalo je upotrebiti za taj posao est pari volova, koji su imali grdne muke dok su statuu izvukli iz vode. Kad je bila na zemlji videsmo, da nema donjeg dela. Boja statue je bila potpuno bela, kad smo je izvukli; no posle nekoliko dana mnogo je potamnela. Smestismo je u jedno dvorite ispod ladnjaka, gde je stajala sve dotle dokle je sopstvenik nije predao Micislavu Potockom, uvaru starina u Galiciji, koji je potom sam ponudio Uenom Drutvu u Krakovu. Malo kasnije bio sam prinuen na due ostaviti zemlju, usled politikih okolnosti. Na taj nain Potocki je sebi nepravo pripisao ulogu pronalazaa, on je bio samo darodavac. Kip je taj pronaao g. Bijenkovski, koji ga je i objavio. "Pri kraju svoga ivota Bijenkovski se bio obratio stalnom odboru, da dobije kakvu nagradu za uslugu, koju je bio uinio arheologiji. Ne znam da li ju je dobio. Lvov, 13. januara 1896. god. E. Pavlovi"

35

Glava etvrta
Volos u Rusiji i Veles u ekoj, - Volos i Sv. Blez - Vlasije (Blaise) - Horz. - Dabog. - Simargl. - Moko. Svarog, Svaroi - Suarasici. - Stribog. - Trojan - Trajan. ruska i balkanska predanja

Volos - Veles
U ugovoru koji smo napred spomenuli, nalazi se pored Peruna jo i Volos, bog stada, kao jemac od strane Rusa.[162] Ne vidi se jasno, zato je pored jednoga boga gromovnika prizvan i ovaj bog stada. Mogli bismo se zapitati, da li ove rei "bog stada" nisu pod perom hrianskoga hroniara jedan prezrivi atribut, neto to bi moglo znaiti boga prostaka, glupaka (ruska re skol' - stoka ima u ruskom ovaj dvojaki smisao). Ma ta da znai, Volos se nalazi i u drugim staroslovenskim ruskim spomenicima. Kaluer Jakov pria (XI vek) u svojoj biografiji sv. Vladimira,[163] kako ovaj vladalac bee naredio, da se jedan Volosov idol baci u reku Poajnu. Po biografu Avramovu iz Rostova (XII v.) ovaj bi apostol bio poruio u ovoj varoi [164] jednoga kamenog idola boga Velesa (sic), prema kome su oblinji Finci imali osobitog potovanja.[165] Oblik "Veles" jo se jedanput nalazi u jednom uvenom grkom spomeniku: Putovanje majke boje kroz pakao.[166] Nalazi se zajedno sa Trojanom, Horzom (Hrzom) i Perunom. Isti oblik Veles nalazi se jo i u "Slovu o polku Igorovu", prema kome se ja, kao to se zna, drim u najveoj rezervi.[167] U ruskoj folkloristici i do danas se odralo ime Veles - Volos, i, izgleda, izjednailo se sa imenom Sv. Vlasija, zatitnika stada, isto onako kako se Perun pomeao sa sv. Ilijom. Ovde je ovo izjednaavanje jo zanimljivije, jer su se izjednaili i ime i svi atributi mitskoga lica. Naravno isto onako, kako su neki hteli iz sv. Vida izvui Svetovida, tako i hiperkritina kola porie, da je bilo Volosa - Velesa kao neznaboakoga boga, pa ga sasvim prosto zamenjuje sa sv. Vlasijem. Po Afanasijevu,[168] evo ta biva u trenutku kad se pristupa etvi. Jedan etelac, mora biti ensko, uzme jednu pregr klasja i vee. Ova je pregr sveta. Ne sme niko da je dirne. To se zove: "vezati bradu Volosovu ili Perunovu". Ova Volosova brada titi etvu protivu sviju zala. Zovu je jo i Ilijna brada, ili brada sv. Nikole, ili najzad Perunova brada.[169] to se tie ovoga meanja Volosa - Velesa sa hrianskim svecima, g. Buslajev je otkrio ovu zanimljivu sitnicu. U staroj Rusiji, na esnaest vrsta od Vladimira, bejae jedno mesto, koje se zvae Volosovo; tu bee manastir sv. Nikole; moda je on zamenio kakvo svetilite Volosovog kultusa. U Novgorodu hram sv. Vlasija podignut je na mestu, gde je bio idol Volos.[170] Oni koji polau na identinost sv. Vlasija () sa Volosom - Velesom, primeuju, da su neki ruski pisci prodrli i u neznaboake alogene, da je npr. sv. Nikola postao bog Samojeda; isto bi tako i sv. Vlasije (Vlas, Volos) mogao postati bogom kod neznaboakih Slovena na Dnjepru i Volgi. Interesantno je samo pitanje: kako je Volos mogao postati Veles. Ja u ruskom jeziku ne znam u osobenih imenica ovakve promene. Vlad daje Volod, ali nikada Veled.

36

Ne manje je zametno pitanje znati: kako je latinsko Blasius, postavi u ekoj po sasvim normalnim zakonima Blaej, moglo dati u istom jeziku i oblik Veles. Izvesno je, da se re Veles nalazi u pisanim ekim spomenicima XV i XVI v. Ona ne oznauje vie neko naroito boanstvo, ve - satanu. I spomenici su dosta nejasni: "Ostavimo te grehe kod Velesa." (beseda 1471. god.) "Kakav zao duh, koji ga je Veles nadraio protivu mene?", pie jedan pisac poznat pod imenom Tkadleek .(Tkadleek), platnar XIV v. Toma Reel (XVI v.) pie u svome prevodu knjige Jezusa Siraha (ili Ecclesiastes) od Gapara Huberina: "Jedan ovek eljae da mu ena postane divlja guska, da utekne preko mora, i da se vie nikada ne vraa". Nemaki tekst veli: "dass ein solche boess Weib wer ein Ganss und fluege 'ber Meer und keme nimmermehr heim"; eki prevodilac veli: "da ena postane divlja guska, i da odleti nekuda preko mora k Velesu." Ovo je Reelovo tumaenje ponovo naveo i jedan eki pisac XVI veka, Zamarski. U svima ovim raznim tekstovima Veles oevidno znai: sotonu. Mi ne nalazimo Velesa ni u Poljskoj ni kod Junih Slovena. Slovenskim korenom zaista je teko objasniti ovo ime Veles - Volos. Mikloi (Etym. Wrterbuch, sub voce), koji je, uzgred budi reeno, zaboravio, ili nije znao za eki oblik Veles, [171] smatra, da uprkos fonetikim tekoama, treba re Veles ili Volos pripisati grkom Blbsios, onako isto, kao to se ime Svetovid vezuje za sv. Vida. Navodi se jo jedna bliskost, jedan skandinavski bog Volsi, koji odgovara Priapu (Priape).[172] Ova bliskost zasluuje, da se izblie ispita. Skandinavaca bejae mnogo u Kijevu; i oni su mogli sobom doneti ime jednoga od svojih boanstava. No ovo je posao skandinavskih naunika. Litvanska folkloristika takoe poznaje jednoga demona Welnes-a koji stanuje u jednoj gredi itnice ili u ognjitu nekoga majura.[173] Ma ta bilo, hrianstvo je moralo misliti, da se koristi neospornom slinou slovenskoga Volosa - Velesa sa grkim .[174] Ima dva Vlasija. Jedan je poreklom iz Cezareje u Kapadokiji, i obanin je (); a drugi je kaluer i muenik. Naravno onaj prvi kao obanin jeste i zatitnik stada. U Grka je u tom svojstvu i potovan. On je oteo svinje jedne ene od jednoga prodrljivoga kurjaka.[175] Njegov je kultus vrlo rasprostrt u Bugarskoj. Njemu treba zahvaliti, to stada imaju lepo runo (vlas). On ih uva od jedne bolesti, koja se takoe zove vlas.[176] Ovde se mora priznati uticaj narodne etimologije. Tako je u nekim oblastima sv. Kornelije zatitnik rogatih ivotinja (cornua - rog): sveta Lucija lei bolesti oiju (lux - svetlost, vi delo), a sv. Tenjon lei kraste (teigne - kraste). U Rusiji prizivaju u pomo sv. Vasilija, kad vlada stona za raza; njegova se ikona donese i stavi u talu gde vlada zaraza.[177] Videli smo, da se u starim ruskim spomenicima pored Peruna i Velesa nalaze i druga boanstva: Horz (Hrz), Dabog, Stribog, Smorgl ili Simargl i Moko. Nestorova Hronika pria, pod god. 980, da je Vladimir podigao na jednom uzvienju, pored Peruna, i idole svima ovim bogovima. Njegovo svedoanstvo potvruju bezbrojni spomenici od XII - XV veka.[178] Da ispitamo redom sva ova boanstva.

Horz
Spomenici nam ne daju nikakvih podataka o ulozi i svojstvima ovoga boanstva. Namerno izostavljam onaj spomen u Slovu o polku Igorovu, koji mi izgleda sumnjiv, i po kome bi Horz bio bog sunca. [179] Spomenik, koji je Sreznjevski otkrio, navodi pored Peruna (Perena) i Mokoa, jo i Apolina, tj. Apolona. Ako je ovde Apolon na mestu Horza, onda je Horz oevidno bog sunca. Njegovo ime ne nalazi u slovenskim jezicima dovoljnog etimolokog opravdanja. Iranske rei (vidi Kreka 391) Khor, Khores, Khore jo manje ga objanjavaju. 37

Nekada se pokuavala vaspostaviti neka veza izmeu ovoga isto ruskoga boga i prideva horo', koji znai dobar. No ova bliskost ne moe opstati, od kako je Jagi pokazao, da ovaj pridev dolazi od korena hom (chorn), koji izmeu ostalih predstavlja i ideju: uvati, sklanjati, staviti u red neto. Da nije to sasvim prosto grka re:? I zar ovo ime nisu mogli dati kakvoj pozlaenoj statui grki vetaci, kojih je bilo tada dosta u Kijevu? Da spomenemo jo jedan navod uzajmljen iz jednog lanog spomenika; on veli: "Ima dva anela groma, neznaboaki Perun i jevrejski Horz." G. Jagi dri, da je Horz isto to i Dabog. Ovo ime jugoslovenskog porekla zamenjeno je po svoj prilici imenom Horz, jer ono prvo ime ima vie slovenske fizionomije.[180]

Dabog
Osim Nestorove Hronike, koja nam kae, da je knez Vladimir podigao ovom bogu jednoga idola u Kijevu, imamo jo mnogih spomenika o ovom boanstvu. Nalazimo ga i u staroslovenskom prevodu ora Hamartola, gde se njegovim imenom prevodi grka re , i u jednom vrlo zanimljivom tekstu Ipatske hronike, pod god. 1114. Evo toga teksta u prevodu: "U ovoj godini bi osnovana Ladoga, i ladoki stanovnici ovo mi priahu: kad je velika bura, onda ...na obalama reke Volhova deca nalaze oi crvv. Tu ih voda izbaci. Nabrao sam ih vie stotina, i ima ih raznih vrsta. To te zaudi, a oni mi rekoe: Nije to nikakvo udo, jer mi imamo jo staraca koji su otili u zemlju Jugrinacv (Jougriens) i Samojeda. U tim severnim zemljama oni su videli jednu oluju; u toj oluji pada jedna veverica, rekli bismo, tek to se okotila; ona raste i eta se po zemlji. Zatim doe druga oluja, i tada u njoj padaju mali jeleni; i oni rastu i etaju se po zemlji. I ako ko u ovo ne veruje, neka ita Fronografa (sic! Ovde je ovaj Fronograf ore Hamartol). "U vreme Proba bila je jedna velika kia i velika oluja; i ito pomeano sa mnogo vode pade, te se ispunie veliki sanduci. Isto tako i u vreme Avrelija padahu pareta srebra, a u Africi pade i veliko kamenje. Posle potopa i kad su se ljudi podelili na mnoge 'jezike', rose vladati Mestrom od plemena Ham (Cham), a za njim Jeremija, pa Feosta. koga Egipani zvahu Sva rog.[181] Dok je ovaj Feosta vladao u Egiptu, padoe s neba kleta, i ljudi odmah poee kovati oruje, jer se pree borahu batinama i kamenjem. I ovaj Feosta izdade zakon za ene, da uzimaju samo jednoga mua, da ive ujedno, i da se kazne bludnice. Za to ga prozvae bog Svarog. Jer pre njega ene se predavahu onima ko ih je god hteo, i ivljahu kao ivotinje. Ako dobiju dete, dosuivahu ga onome, kome one hoe, govorei: 'Evo tvoga deteta'; i ovek prosvetkuje tu sveanost i primi ga. Feosta uniti taj zakon, i uredi, da svaki ovek ima samo jednu enu, a svaka ena samo jednog mua. Ko bi povredio ovaj zakon bio bi baen u jednu usijanu pe da sagori. Zato su ga zvali Svarog, i Egipani ga oboavahu. Posle njega vladao je 7470 dana njegov sin, po imenu Sunce, koga zovu Dabog. Sin Svarogov, kralj Sunca koji je Dabog, bee snaan ovek. On doznade, da imaae jedna bogata Egipanka, i da neko provoae blud sa njom. ae je uhvatiti. No ne hotei vreati zakon oca Svaroga, on uze sobom nekoliko ljudi, i videvi as kad je ona blud uinila, iznenadi je nou sa njenim sauesnikom; stavi je na muke i provede sramno kroz celu zemlju; i tako se u Egiptu uredi besporoni ivot..." Ovaj je navod preveden iz ora Hamartola,[182] i osim onih dodataka, koje smo podvukli i koje je prevodilac dometnuo. Malo kasnije ponovo emo se vratiti na Svaroga. Ovde konstatujemo samo, da je Dabog identian Suncu. i da se smatra kao Svarogov sin. Na drugim mestima on stoji kao prevod grkog [183]. Ova se istovetnost potvruje tumaenjem rei Daboga, tj. bog koji daje, plodan bog;a ako ovde bog znai bogat, onda je to onaj bog koji daje bogatstvo.

38

U zapadnim pisanim spomenicima nema nigde rei Dabog. U nekim srpskim narodnim priama spominje se Dajbog - Dvbog. koji je gospodar zemlje, dok je bog gospodar neba. Ove je prie objavio u Reniku Akademije u Zagrebu, g. Jagi (Arch. f. slav. Phil. v. str. 114.)[184] Srpski Dvbog je isto to i zao duh. Jer zaista re dvbog nije daleka od latinskog diabolus; po srpski jezik je stvorio svoju re avo - dijavol, od grke . Fonetiki re dabog ne bi se mogla zameniti reju avo djavol.

Simargl
Boanstvo, koje je jo tee objasniti, jeste ono, koje ruski hroniari oznauju imenom Simargl ili Sima i Rgla. italo se to ujedno, ili razdvojeno na dve rei: Sim i Regl - kako su uradili docniji spomenici, ne dobija se u slovenskom jeziku nikakav smisao. Re je o nekom stranom boanstvu. Dosadanje hipoteze nisu donele dovoljnih tumaenja. Mislilo se na jedan tekst iz Biblije. Svaki je narod sebi stvorio bogove. Ljudi Gutini (de Guth) stvorie Nergala ( ); ljudi Hamatini (Hamath) nainie Ashima, ( ). Bliskost je promenljiva; no tu ima i jedne ozbiljne tekoe. i su u grkom enskoga roda, a u prvobitnom staroslovenskom jeziku imamo samo jednu re mukoga roda. Domiljanski je zakljuak N. Gedeonova, koji u Simarglu vidi pokvareno grko .[185] Uopte Simargl ne pripada slovenskom Panteonu; i nemoguno nam je jo znati, koje je boanstvo u stvari hteo tim imenom oznaiti ruski hroniar.

Moko
Nita manje nismo u neprilici i pri odreivanju tanog karaktera Mokoa, jednoga od onih boanstava, kojima Vladimir podie idole na bregu u Kijevu. Mokoa ne navodi samo prvobitna hronika, ve i drugi pisani staroslovenski ruski spomenici srednjeg veka. (Krek. Einleitung, str. 395 - 407.) U verskom spomeniku XVI veka, nomokanonu, koji je naveo g. Veselovski (urnal'' Minist. Nar. Prosve., jyni 1889.) nalazi se jedno lice po imenu Mokua, koje igra ulogu jedne vraare. Svetenik koji ispoveda jednu enu, pita je: "nisi ila k Mokui?" Folkloristika u severnoj Rusiji jo i danas zna za Mokuu. To je jedna ena, koja se javlja za vreme velikog posta, obilazi kue, nadgleda predilje.[186] Ako se njihov ekrk okree pa zakripi, one vele: da to Mokua prede. Ona se zanima i ivotinjama. Ako neko neostrieno jagnje izgubi vune, veli se da ga je Mokua ostrigla. Nou se ostavlja kraj makaza jedan pramen vune. To je ponuda Mokui. (Barsov, Komentar Slova o polku Igorovu, koji citira Veselovski. I. s.) Ako ime Mokua nije finskoga porekla, mora se vezati za boginju Moko u Hronici. Nita ne kazuje, kakva su bila svojstva ove boginje. Ime njeno moglo bi se vezati za koren mok (mek-ota, mok-ar); ali nastavak o je nezgodan. Jagi (Arch. f. slav. Phil. t. v, str. 7.) misli, da je Moko prevod s grkoga . Op navodi po

39

Tihonravovu spomenike, ije originale nema pri sebi, i po kojima bi Moko bio prevod grkog , tj. ravo boanstvo, koje navlai na Onanov greh.[187]

Svarog - Svaroi - Suarazici

U glavi posveenoj Dabogu naveli smo jedan odlomak preveden s grkog po Ipatijevskom spomeniku od ora Hamartola, u kome je, ini se, ime Svarog prevedeno sa . Ime Svarog nahodi se samo u ovom pisanom spomeniku. U naknadu tome Svaroi ili sin Svarogov nalazi se u ruskim spomenicima XIV, XV i XVI veka: Svi oni objanjavaju Svaroia ognjem: "oni prizivaju oganj, zovui ga Svaroi". Ovaj vas Svaroi naravno podsea na onoga boga Zuarasici, ijeg idola Titmar spominje u Radgostovom hramu, kod Redarijana (VI, 23). "U unutranjosti hrama podiu se bogovi rukom sagraeni, nosei svaki svoje urezano ime, obueni u neki straan oklop, sa lemom na glavi. Prvi izmeu njih zove se Zuarasici - Svaroi. Njega svi neznaboci oboavaju vie po sve ostale. Iza ovih bogova nalaze se njihove zastave koji se iznose iz hrama samo pri polasku u rat". S druge strane, postojanje jednoga boga koji se zvao Zuarasici, potvruje nam i jedno pismo Sv. Brina (Bruno) kralju Henrihu II. Ovaj je spomenik iz poetka XI veka. Da bi zaratio protiv Poljaka, kralj bejae sklopio savez sa slovenskim plemenima Veleanima (Veltes), koji tada behu neznaboci. Brino mu prebacuje za taj savez, i pita ga ovako: "Bonumne est persequi christianum et habere in amicitia populum paganum? Quae conventio est Christi ad Belial?[188] Quae comparatio lucis ad tenebras? Quomodo convenient Zuarasiz diabolus et dux sanctorum vester et noster Mauritius? Qua fronte coeunt sacra lancea et diabolica vexilla?"[189] Iz ovoga spomenika vidi se jasno, da je Svaroi bio bog rata kod Slovena oko Labe. Jedan Suarasiz jo se jedanput spominje i u Knytlinga Saga.[190] Ovaj je bog izvesno srodan sa ruskim Svaroiem, koji je, izgleda, takoe postao od Svaroga. No da li je Svaroi uroeniki bog ruski, ili je u Rusiju unesen sa strane? G. Jagi (Archiv, IV, 412.) zamilja, da su Zuarasici - Svaroia doneli u Rusiju stranci, i da je na ovom patronimikom obliku stvoreno ime Svarog. Ova je hipoteza zacelo vrlo otroumna. G. Jagi primeuje, da se Svarog i Svaroi ne nalaze u starijim ruskim hronikama, i da se javljaju tek vrlo kasno. Misli, da su oni doneseni iz Novgoroda, koji je uvek bio u neprestanom dodiru sa baltikim Slovenima. S druge strane, moda je prevodilac, imajui da protumai ime , mogao pomisliti i na ruski glagol svarit', svaravat' - kovati. Ova hipoteza ne oduzima nita stvarnosti Suarozici ili Suarasici Titmara i Brina. Krek dri, da je Svarog autentino ime (str. 332) i tumai ga indoevropskom reju (svarga sanskritski znai nemirno, oblano, mutno nebo). No ne objanjava se, kako je od Svaroga postalo Svaroi. Nebo daje pridev nebeski, a ne nebesi. Svarog u smislu nebo dao bi svaroki. G. Sirku (urn. Min. Nar. Prosve - maj 1887.) belei jednu rumunsku re svarog, koja znai suv, mrav, pregrejan. Izvesno ovo ime nije latinskog porekla. G. Sirku misli, da je ona mogla biti uzajmljena iz slovenskih jezika, gde je znaila sunce. Mikloi Dict. etymologique sub voce svarog, pronaao je kao ime mesta kod Kauba[191] Svaroeno. On tu pretpostavlja

40

koren s''r, koji uostalom ne opravdava. Bilo bi interesantno, kad bi se to mesno ime Svaroeno moglo identifikovati sa imenom boanstva. No Mikloi ne prua nikakvo opredeljenije tumaenje. Ukratko, izvesno je, da je kod lapskih Slovena postojao jedan bog, po svoj prilici, bog rata koji se zvao Svarasici - Svaroi. Nastavak ici izgleda patronimian. No u ono malo iz slovenske mitologije to znamo, nema nigde primera o porodici ili porodinoj vezi slovenskih boanstava. Ne znamo, ko je otac Svaroia. Ruski Svarog je sumnjiv, i to je teta. Jer bi to bio glavni stub baltiko-ruske mitoloke sisteme.[192]

Stribog
Idol ovoga boga bio je u Kijevu, u drutvu sa idolom Peruna, Horza, Mokoa. I njegovo je ime postalo kao i ime Crnoboga Helmoldovog, Daboga i ruske Hronike. Izvan ruske Nestorove Hronike ono se nalazi jo i u nekim sumnjivim spomenicima, kao to je Slovo o polku Igorovu. Sam nain kako se ono tu nalazi, jeste za mene argument, da osporim autentinost ovoga spomenika. Ne doputam, da je jedan hrianin XIII veka mogao pasti na tu misao, da svoje jednovernike i zemljake oznai kao unuke kakvoga neznaboakoga boga. Malo dalje pisac toga Slova zove vetrove Stribogovim unucima. Kad bi ovo kazivanje bilo autentino i tano, ono bi nam moglo objasniti i ulogu i svu radnju toga boga. Mikloi nee da objanjava to ime. Jagi ga dovodi od glagola stkrti (st'r'ti), litvansko styrieti, starr, steif sein, erstarren, ukrutiti se, ovrsnuti, zalediti se. To bi bio bog mraza. On nema ni jednog sebi slinog boanstva poznatog kod drugih slovenskih naroda, izvan Rusije.

Trajan - Trojan
U grkoj srednjovekovnoj literaturi postoji jedna pria pod naslovom: Otkrie Svete Marije boje o paklu ( .) Ovaj spomenik je preveden na staroslovenskoruski jezik u XII v.[193] Sveta Djeva Marija dobije ovlaenje od Gospoda, da obie pakao pod vostvom sv. Arhangela Mihaila, koji joj pokazuje muenja osuenika, i objanjava joj uzroke usled kojih su tako kanjeni. Prvi grenici koje Marija vide, ulazei u pakao, jesu oni, koji nisu verovali u Boga Oca, Sina i sv. Duha. Na ovom mestu staroslovenski prevod dodaje jedan dosta dugi umetak: "To su oni, koji su zaboravili Boga, koji su nazivali bogovima one predmete, koje je Bog stvorio radi nae upotrebe, kao: sunce, mesec, zemlju, ivotinje, reptilije, koji su postali kameni bogovi kao i ljudi: Trajan, Horz, Veles i Perun." Jedan apokrif iz XVI veka, Apokalipsis apostola dovodi Trajana u vezu sa Perunom, Horzom, Divom (Zevsom).[194]I dodaje: da ovi nazovi bogovi behu ljudi; Perun je iveo kod Grka, Horz na Kipru, a Trajan bejae car u Rimu. Slovo o polku Igorovu spominje Trajana etiri puta, i Rusiju zove zemljom Trajanovom. Kao to sam na drugom mestu kazao,[195] i ovde se drim potpuno rezervisan to se tie autentinosti ovoga spomenika. Ali

41

ako je i bilo falsifikata ili umetanja, nije manje istina, da falsifikator nije izmislio to ime Trajan, i da ga je uzeo iz starijih spomenika ili narodnog predanja. U kijevskoj guberniji jo i danas pokazuju Trojanov Val (bedem). Za ovaj bedem vezuju se neka mitska predanja, u kojima se govori o Trojanu, caru ermilijanskom (tj. rimljanskom-rimskom). [196] Ova su predanja morala doi u Rusiju od Junih Slovena, naroito Bugara, koji su uvek u dodiru sa Rumunima, a moda i od samih Rumuna. U Rumuniji je ostala vrlo iva uspomena na Trajana. Jo se u ovoj zemlji pokazuju: Valul lui Trajan (Trajanov anac), calea lui Trajan (Trajanov put); masa lui Trajan (Trajanov sto, stena); pratul lui Trajan (Trajanova livada).[197] Slinih naziva ima i u Bugarskoj. Rimski drum, koji, prolazei kroz Sardikum (Sofiju), spajae Italiju sa Carigradom, i danas se zove u Bugarskoj; Trajanov drum, a Turci ga zovu Trajan-jol. Dalmatinski putnik Vrani, koji proe kroz ove krajeve 1553. g. uo je, gde se govori o ovom Trajanovom drumu, i udio se, kako je ime ovog velikog rimskog cara sauvano tako u ovih varvarskih naroda.[198] Na Hisaru, severno od Filipopolja, izdiu se neke rimske ruevine, koje Bugari zovu Trajanov grad, dokle Turci ga pripisuju enovljanima, i zovu ga enevizler.[199] Juno od Ihtimana otvara se u Srednjoj Gori jedan klanac Trajanova vrata, od skoro uvena i po junakim delima hajduka.[200] Na mestu dananje varoi Stare Zagore (Eski Zagore) podizae se varo Ulpia augusta Trajana; Pansaba, danas ustendil, duguje svoj postanak caru Trajanu. Tako isto i Ulpia na Crnom Moru, danas Anhial, podigao je Trajan; selo Devna podignuto je na mestu starog Trajanova Marcianopolis. Na taj nain uspomena na toga velikog saga nalazi se i svim krajevima Bugarske. Njegovo se ime isto tako nalazi i u srpskohrvatskim predelima. U Mostaru, i Hercegovini, jedan most zove se Trajanov most; i Dalmaciji ruevine primorskoga grada Burnum-a zovu se Trajanov zamak. Isto je ime dato i ruevinama jednog starog grada srpskog blizu N. Pazara. uvena Trajanova tabla i ostaci na Dunavu nalaze se vie od deset vekova i srpskoj zemlji; grad Kulina poruen u srednjem veku takoe nosi ime Trajanovo. Deminutiv imena Trajanovog u Trajko jo je i vrlo jakoj upotrebi i Bugarskoj. Narodna etimologija ga vezuje za glagol trajam'' - trajati. U XI v. to je ime nosio maedonsko-srpski carevi, Samuilov sin. [201] U srpskim narodnim priama spominje se jedno lice pod imenom Trojan. Po Vukovu Reniku ivljae na planini Ceru, i blizini Trojanova grada, i okolini apca, neko lice pod tim imenom. Svake noi iae on u Srem kod kakve ene ili devojke. Bojae se sunanih zrakova, da ga ne spre, te od nje odlaae pre sunca. Kad doe kod svoje drage, dadu konjima zobi; a kad oni pojedu zob, i petao zapeva, on se odmah vraa u svoj zamak. Jedne noi brat ili mu jedne njegove dragane metnu u zobnice konjima peska mesto ovsa, pa posee jezik svima petlovima, da ga pevanjem ne probude. Kad car pomisli da je vreme da ide zapita svoga slugu da li su konji pojeli zob. Sluga odgovori da nisu, a petlovi ne mogae pevati, te se tako Trajan odocni kod svoje drage. Najzad videi u emu je stvar, usedne na svoga konja i pojuri zamku. Sunce ga stie na putu; on se sakrije pod jedan plast sena; no dooe volovi i rasturie seno, te tako Trajana dohvati sunce i spri.[202] Varijantu ove prie pribeleio je i Milievi u svojoj Kneevini Srbiji: "U jednom zamku na planini Ceru ivljae car Trojan. Imaae tri glave (ove tri glave objanjavaju se srpskom reju troje - Trojan). Jedna gutae ljude, druga ivotinje, a trea ribe. Danju boravljae u svome zamku na Ceru, a nou u irinu na Savi (Tsirina). Narodu se nije dopadao ovaj nain ivota, te ode i potui se sv. Dimitriju, jednom od Trajanovih slugu, i zamoli ga, da upita svoga gospodara: ega se on boji. ' Bojim se samo sunca ', odgovori Trajan. Doznavi to, sv. 42

Dimitrije da konjima pune zobnice peska mesto jema, a ljudima zakae, da svaki svojim petlovima povadi jezike, da ne bi pevanjem objavili Trajanu zoru. To njega omete, te se zadocni, i sunce ga uhvati. On se zarije pod plast sena; ali doe bik te prevrne seno i on se rastopi. - Pria dalje veli, da je Trojan i tom beganju ogluveo u selu Gluci, izgubio tabane blizu sela Tabanovci, oslepio pored sela Slepevi, izgubio svoj tit, pored sela titari, a najvea nesrea mu se desila blizu sela Desia." Sv. Dimitrija zato ubie prijatelji Trajanovi i bacie u Savu. Na obali reke u abakom okrugu nalaze se ostaci grada Kulina, ije osnivanje narod pripisuje Trajanu. U svojim srpskim pripovetkama (II izd. str. 150-152) Karadi je objavio jednu narodnu priu, po kojoj car Trajan ima kozje ui (u originalu: oi). U XII v. Tzetzis u Chiliades (g. Tomaek ih je prvi objavio u Zeitschrift fur Aesterreichische Gymnasien) znao je za ovu legendu o kozjim uima, i predavae im neki simbolini znaaj. " " (u cara Trajana kozje ui). Trudi se da protumai ovu basnu time, to je Trajan bio pohotljiv kao jarac i umeo goniti rimske neprijatelje u najstrmenitija mesta. G. Koehler, koji se takoe zanimao ovom legendom, objanjavae je takoe slinou rei: i . Po Bertrandonu de la Brokijeru, koji pisae u XV v. grad Trajanopolj podigao je "ung empereur appele Trojan, lequel avait, ce disaient les Grecs, une oreille ainsi que ung mouton". Po jednoj bugarskoj prii iz Stare Zagore (Periodieskoe spisanie, Sofija, t. IV, str. 182) bio je jedan car Trajan, koji je imao magaree ui. Indiskrecija njegovog berberina podsea na Midovu istoriju. Jedan varijanat iz Nevrokopa u Maedoniji predstavlja Trajana sa kozjim uima. Berberin njegov ide i poverava tajnu jednom pustom izvoru. Malo kasnije naoe putnici pored izvora Jedno drvo, na kome svaki list nosi otkrivenu tajnu (im zauti). Car uje za to, ode da vidi izvor i drvo, i kad se uveri, ree: "ono to je od Boga ne moe se sakriti". I od tada on nije vie krio svoje ui. "U narodnim pesmama brae Miladinovaca, imaju dve pesme, u kojima se spominje neki Trojan grad Troem (pesma 31. i 38.), iji su stanovnici ravi hriani, i imaju da iskuse razna iskuenja. Pesma 31. je zabeleena u Kukuu u Maedoniji; druga nema tanog naznaenja o svome poreklu, no sudei po tekstu, ona mora da je iz istone Rumelije (june Bugarske). Tekst nije dosta jasan, da bi se moglo videti, odnosi li se na legendu o Trajanu ili na trojansku priu, koja takoe igra znatnu ulogu u knjievnosti Junih Slovena. Kako je Trajan postao bog, ili bar - satana - u hrianskom smislu, - kod Junih i Istonih Slovena?[203] Jagi je odavno predloio jedno vrlo zgodno i verovatno tumaenje. Najvanije ruevine u dunavskim zemljama pripisuju se Trajanu, ili nose njegovo ime. Narodna mata naseljava sve te ruevine sotonama i veticama; i sasvim je prirodno, da je jedna od tih utvari Trajan, koji postaje bog kao Perun, Horz ili Dabog. Balkanski Sloveni, brzo preobraeni u hrianstvo, bili bi preneli Trajanov kultus meu Ruse, koji su ga due sauvali. Moe se pretpostaviti isto tako, da je i uspomena na slavna junaka dela Trajanova ostala duboka u balkanskih naroda, od kojih su Sloveni primili predanja; da su nali i ideju o Bogu, privezanu za ovu slavnu linost (divus Augustus); da su je sauvali i rairili. Po onome to mi znamo o njihovoj Slovenskoj mitologiji, bilo u Rusiji, bilo kod baltikih Slovena, nigde se ne nalazi drugi primer. da su ljudi postali bogovi. Meutim u poslednjem veku pa ba i u nae skorije vreme, videli smo, da su neke ruske sekte stavile u red bogova i cara Petra III. Drugi mu za porunika daju Napoleona, koji treba da 43

uspostavi pravdu na zemlji, ili da proklamuje njihovog mesiju. U istoriji neznaboakih Slovena nema ovome slinih primera.

Glava peta Mlada boanstva

44

Triglav. - Jula. - Radgost (Radigost). - Podaga. - Pripegala. - Crnobog. - Bezimena boanstva. - Rinvid. Turipid. Turuvid. Pizamar. Crnoglav (Tijernoglav). - Boginje. - Domai bogovi.

Triglav
Sada se ponovo vraamo bogovima baltikoga reda, ijeg smo glavnog predstavnika, Svetovida, ve prouili. Posle njega najglavniji je bog Triglav. Njegovo postojanje naroito su nam utvrdili istorici Otona Bamberkog. Bejae u tetinu, veli jedan od njih, etiri continae (Herbord, II, 32.) tj. etiri hrama. Ova re continae ne buni ni najmanje Nemca Herborda: "Sclavica lingua, veli on, in plerisque locis latinitatem attingit et ideo puto ab eo quod est continere continas esse vocatas". Takom etimologijom lako se i od Sv. Vida moe dobiti Svetovid. Ni savremeni komentarista Percov nije sreniji od Herborda. On sumnja, da je contina slovenaka re, i tumai je poljskom konczyna (fastigium). Ovo je pogreno tumaenje. Konczyna znai kraj, svretak, i drugog znaenja nema. Kontina se po svoj prilici vezuje za koren kont, koji je u srpskom dao re kua, a u bugarskom k''ta. itd. Jedna od ove etiri kontine, koja je bila i najglavnija, bee veleljepno ukraena varvarskim radovima, koji su predstavljali: ljude, tice, etvoronone ivotinje, tako veto naslikane, da bi ovek pomislio, da su ive. Tako su lepo i obojene, da im boja nije izbledela ni od snega ni od kie. Oevidno u ovim redovima ima malo preteranosti. U ove kontine se snosio desetak od sve neprijateljske pljake, zlatni i srebrni pehari, pozlaeni i kamenjem ukraeni rogovi, oruje i skupoceno posue. Dva ovakva hrama behu posveena Triglous-u. Izvesno je ovde slovenska re izmenjena; no nije ju teko vaspostaviti pod pravim oblikom - Triglav, bog sa tri glave. I danas jo Nemci su preokrenuli vrh Triglav na Korukim Alpima u Terglou. Ime Triglav mi nalazimo u staroj braniborskoj hronici.[204] Otonu Bamberkom bi doputeno, da kod tetinskih Slovena propoveda hrianstvo. Oni ga lepo primie, uvereni, da e se njihov bog svm moi dobro braniti. Ovom tolerancijom znade se on dobro koristiti. Pomou svojih svetenika pone ruiti sekirama i kosirima sve kontine. Kad narod vide, da se bogovi ne brane, napadne i sam na hramove, razdeli njihovo blago, a drva odnese kui za kuvanje jela. to se tie idola Triglava, vladika mu razbi trup, uze sve tri glave, posla ih u Rim, da posvedoi pokrtenje grada. (Herb. II, 32.). U naknadu zato on pristade, da se potuje jedan sveti dub, umbre atque amenitatis gratia. Meu pojedinim predmetima kultusa Triglavovog nalazae se i u tetinu kao u Arkoni (vidi glavu o Svetovidu) jedan njemu posveen konj, dobro uranjen i lepog stasa. Niko ga nije smeo jahati, a jedan od ona etiri hramovska svetenika brinuo se o njemu i negovao ga. Taj je konj inio proricanja. Kad je trebalo preduzeti neki suhozemni pohod, poloe najpre na zemlju devet novih kopalja, na jedan lakat daljine jedno od drugoga. Svetenik onda dovede zauzdanog i osedlanog konja, dri ga za uzde, tera ga da triput u oba pravca pree preko kopalja. Ako pri tom prelaenju ne dotakne nijedno koplje, onda je preskakanje sreno i pohod bi se preduzimao. U protivnom sluaju odustajali su od namere (Herb. II, 35.). Da bi unitio i ovaj nain gatanja, Oton smisli da toga konja proda negde na strani (Herb. II, 3.) ubedivi stanovnike, da je on mnogo sposobniji da vue kola, nego da prorie. Po jednom drugom biografu (Prifl. II, 11.), konjsko sedlo bejae od zlata i srebra i uvano je u jednoj kontini.

45

Triglava nalazimo u gradu Volinu (Volyn). Po pokrtenju ove varoi svetenici, ostavi verni kultusu idola, napustie grad, povukoe se u sela (Ebbo, II. 13.). "I kako je Oton bio razorio hramove i unitio kipove bogovske, oni odnee van ove oblasti jedan zlatan kip Triglava, koji bejae njihov glavni bog. Povere ga na uvanje jednoj udovici, koja ivljae u jednom seocetu, gde se ovo dragoceno blago teko mogae pronai. Udovica uvije idola u haljine, izvrti rupu u stablu jednoga vrlo debeloga drveta, i tu sakri ovu svetinju tako, da se nije mogla ni videti ni dotai. Ostavila je samo jedan mali otvor, kroz koji neznaboci mogahu prineti rtvu i ponude. ('Solummodo foramen modicum ubi sacrificium inferretur in trunco patebat '.) I niko k njemu ne prilazae, osim onaj koji prinosi rtvu. Oton dozna za ovoga idola. Pobojao se, da posle njegovog odlaska on doprinese, da se narod jo neuvren u hrianskoj veri vrati paganizmu; te potrai naina da ga se lukavstvom doepa.[205] Da su neznaboaki svetenici sluajno doznali za njegovu nameru, moda bi bili sakrili svoj paladijum u kakvo jo nepristupnije mesto. Ovu delikatnu misiju poveri episkop nekom svom drugu Hermanu. To bee vet ovek, koji razumevae i uroeniki jezik. On mu naredi, da se preobue u slovensko ruho, pa da ode k udovici, kao da eli Triglavu prineti rtvu. Herman poslua. Ispria udovici, da je nedavno izbegao jednu strahovitu buru, zahvaljujui jedino Triglavovoj zatiti, i zato hoe da mu prinese rtvu. Udovica mu pokae sveto drvo i rupu, gde moe staviti svoje ponude, preporuujui mu da nikom ne kazuje to mesto, ako misli na svoj ivot. On ue i jednu tajanstvenu ogradu, baci kroz onaj otvor jedan srebrni novac, tako da se mogao uti i njegov zvek, te da se veruje, da je zaista prineo rtvu; po tome ga opet izvue. Pa da bi pokazao sve svoje prezrenje prema Triglavu, on umesto rtve, bici mu jedan veliki ispljuvak (sputaculum ingens). Zatim pregleda svuda, ne bi li mogao dii idola. Ali on bee tako dobro i stablu zatvoren, da ga bee nemoguno izvaditi. Gledajui oko sebe, opazi Triglavovo sedlo obeeno o ogradu. Bilo je vrlo staro i potpuno neupotrebljivo. Die ga i sakri, pa ga posle odnese kao dokaz onih paroga koje je uinio, da se doepa idola." Dosta je udnovat zavretak prie. Mogli bismo se zapitati, da li Hermanu treba verovati; i da nije on pronaao istoriju o sedlu, da zagladi svoj neuspeh, ili da on prosto nije digao kakvu bilo konjsku opremu? Neznaboaka starica je izvesno skrila sedlo u bezbedan zaklon od hrianske pohotljivosti. Posle ovoga uzaludnoga pokuaja pomeranski apostol nije vie na tome nastojavao. Bojae se da ga optue za lakomstvo, ako bi i dalje gledao, da se doepa skupocenoga idola. Stoga sada pribee ubeivanju. Sakupi kneeve i starice, i zakune ih da se mahnu kultusa Triglavovog, i da upotrebe ono zlato, od ega je on nainjen, na otkup svojih robova. I biografi Otona Bamberkog spominju Triglavov kultus u tetinu. Ovaj grad (Ebbo, III; 1.) sadravae u svome opkopu tri planine. Najvea, ona u sredini, bee posveena neznaboakom bogu Triglavu. Njegov idol imaae tri glave. Zlatan zavoj pokrivae mu oi i usne. Neznaboaki svetenici ovako objanjavahu ove pojedinosti: njihov veliki bog ima tri glave, jer vlada trima kraljevinama, nebom, zemljom i paklom. Lice mu je pokriveno zavojem, jer nee da vidi ni da pozna grehove ljudske. Ruskom nauniku Kirpinikovu ove su prie izgledale moda sumnjive. Sloveni, veli on, nisu mogli imati hriansku ideju; a nije nikako moguno, da jedan bog, koji predvia budunost, ne zna za ljudska dela.[206] G. Kirpinikov se jo pita, da ovde nemamo jednu deformaciju hrianske Svete Trojice. Tako se mislilo, da se u Svetovidu vidi sv. Vid. S ovakvim skepticizmom ide se vrlo daleko. Pa ipak je izvesno, kao to smo to i dokazali u studiji o Svetovidu, da su baltiki Sloveni oboavali idole policefale (mnogoglave). Po samom priznanju Otonovog biografa (Ebbo, III, 1.), kultus Triglavu i drugim idolima, ija imena ne znamo, ne ieze tako lako. Kad je Oton preobratio, ili bar mislio, da je preobratio ceo tetin, zapovedi da se neznaboaki hramovi predadu ognju, a da se mesto njih sagrade dve crkve, od kojih jedna na samom Triglavovom bregu dobi ime sv. Adalberta. No idolopokloniki svetenici ne behu se odrekli oboavanja idola, 46

a jo manje prihoda od crkava. Traahu samo priliku, da narod vrate u paganizam. I zaista dogodi se, da u gradu zavlada epidemija, smrtnost bi velika; svetenici ubedie narod, da je svemu tome zlu uzrok njihovo pokrtenje, te da se treba vratiti idolima. Svi e stanovnici, govorahu oni, pomreti, ako se gnev bogova ne ublai uobiajenim rtvama. Podstaknut ovim govorima narod zatrai svoje idole, prinese im rtve, pa napadne na hrianske crkve. (Ebbo, III, 1. - Herbord, III, 16.) Razore polovinu one crkve koja je bila namenjena vernima; no ispred oltara ustukoe. Tada se razorai obrate idolskom sveteniku, i reknu mu: "Mi smo uinili ono, to se nas ticalo; sad ti srui i nagrdi svetilite ovoga neznaboakoga boga" (teutonici dei). Svetenik uzme sekiru, podigne ruku, no ona osta ukoena, na to on zakuka: "Jaoj, kakva je to sila ovoga nemakoga boga, i ko e joj odoleti? ' Vidite kako me je udario, mene, koji sam napao na njegovu svetinju '. Narod se zaudi i pitae se ta da radi. Dobiveni ili Ebo izmiljeni odgovor jeste dosta udnovat. "Sagradite ovde kuu svome bogu pored kue tevtonskoga boga, i potujte i ovoga kao svoje bogove, iz straha da vas gnev njegov sve ne pomori". Oni posluae, i do povratka pobonoga apostola Otona ostadoe u toj zabludi, sluei i Bogu i avolima. Triglav se spominje jo i u opisu udesa sv. Otona. (Mon. germ. t. XII, str. 91.) To bee jedno zlo boanstvo, koje je imalo i jednu enu. Triglav oevidno pokazuje i neke slinosti sa Svetovidom; ali nema razloga ne staviti ga u red nezavisnih bogova. Svetovid imaae etiriglava idola, Ruievid - Ruevid jednoga sa sedam glava. No mi ne nalazimo nigde imena etiriglav, sedmoglav.[207] Stoga nema osnova sumnji, da je Triglav jedno potpuno nezavisno boanstvo.

Jula
I Jula se spominje kod biografa Otona Bamberkog. Za vreme njegovog drugog bavljenja u Volinu, Oton savetuje stanovnike, da se vie ne vraaju kultusu Jule i njenoga koplja, a oboavanju idola. Ne znamo ta znai ovo ime. Volin - danas Wollin - zvae se tako isto i Julin. Da ovde nije re o jednom gradskom bogu, po ijem se imenu i grad zove? Izvesno je da su stanovnici Volina oboavali koplje, privezano za jedan ogroman stub u sred grada (Ebbo, II, 1; III, 1, - Herb. III, 26.). Ebo pria, da je jo Julije Cezar podigao grad Julin, i da se tu jo oboava njegovo koplje ob memoriam eius. Poetkom leta tu se slavi velika sveanost u njegovu ast. Mi smo ve videli, govorei o Triglavu i Svetovidu, kakvu ulogu igra koplje u vraanju.

Radigast - Radgost

47

Ovaj bog je dugo zauzimao neosporno mesto u slovenskom Panteonu. No poslednjih godina osumnjieno je njegovo bie. Brikner (Arch. f. slav. Phil. t. XIV) tvrdi, da je Radigast prosto ime grada. Da razgledamo malo i pisane spomenike. Titmar, koji je uopte o svemu dobro informisan (VI, 23) veli: "Est urbs quaedam in pago Riedirierum nomine, tricornis ac tres in se continens portas, etc..." Ovaj je grad (da rezimiram ostali navod) sa sviju strana opkoljen umom, koju stanovnici potuju kao predmet oboavanja. Dvoje gradske vratnice su otvorene svakom namerniku; trea vodi na more, koje je blizu, i strano ga je videti. U ovom gradu ili na ovoj vratnici (in eadem) ima samo jedan hram veto sagraen od drveta, i stoji na rogovima raznih ivotinja. [208] Zidovi ovoga ukraeni su spolja divno izrezanim likovima raznih bogova i boginja. Unutra su slike bogova kiicom raene; imena su im urezana;[209] na glavi im je lem, pokriveni su oklopom, te izgledaju strani. Prvi od njih zove se Svaroi (Zuarasici),[210] i svi ga ovi narodi potuju vie nego sve druge. Ovde se uvaju i zastave, i iznose se iz ovih svetilita samo u sluaju ratnoga pohoda. Tada njih nose peaci. Radi uvanja ovoga blaga ustanovljeni su naroiti svetenici. Kad se sakupe radi prinaanja rtve idolima, ili radi umirenja njihovoga gneva, oni sede, dok ostali narod stoji, i mrmolje neke nerazumljive rei (invicem clanculum mussantes); kopaju zemlju uz neki religiozni strah, i ispituju sudbinu, da bi doznali sumnjive stvari. Kad to svre, onda zelenom travom pokriju jednoga konja, koji se smatra kao najvei u celoj zemlji, pa ga vode da pree lagano izmeu dvaju za zemlju utvrenih kopalja;[211] pa sravnjujui ishod ovoga vraanja sa maloas izvuenom sudbinom, oni izvode glavna predskazanja. Ako obe ove vrste vraanja dadu isti rezultat, onda se preduzima ono to se hoe; u protivnom sluaju narod se oalosti, i naputa svaku nameru. Oni od najranijih starina propovedahu jo i ovu zabludu: verovahu, da ako im preti kakva duga i strana pobuna, tada izae iz mora jedan vepar, koji ima dva duga zuba kao branie, i valja se po talasima, kreui ih uz jedno strahovito utanje. Koliko god srezova ima u ovom kraju, toliko ima i popova i hramova sataninih, koje nevernici oboavaju. No grad o kome sada govorih, zauzima prvo mesto. Polazei u rat njega pozdravljaju, a i kad se kui vraaju sa srenog pohoda, njemu donose svu pljaku. drebijem ili pomou konjskog gatanja oni se briljivo izvetavaju i o najuljudnijoj rtvi, koju svetenici moraju podneti bogovima. Ljudska krv a i krv domaih ivotinja umiruje njihovo najvee besnilo". O ovom navodu mnogo se raspravljalo. U njemu ima povie neistinitih pojedinosti: hram koji sadri tolike teke idole, a stoji na ivotinjskim rogovima; boanstva, ija su imena urezana ispod lika, sve to izgleda vrlo fantastino. No bilo ta mu drago, ovaj odlomak ipak zasluuje, da bude ceo naveden. Titmar dri, da je Riedigost ime nekog grada. Njegov komentator g. Kruse, slaui se sa Liem (Lisch) dri, da se on vara, i pridruuje se miljenju Adama Bremenskog, koji u imenu Radgosta gleda jedno boanstvo, koje je oboavano u gradu Retri. Na zemljak (Francuz) g. Bernar istog je miljenja u svojoj tezi: De Adamo Bremensis geographo (Paris, 1895. str. 66.). ta veli Adam Bremenski? (II, 18) "Od slovenskih naroda, koji stanuju izmeu Labe i Odre najsilniji su Retarijani (Rhetarii). Njihov najmnogoljudniji grad jeste Retra, koji je u isto doba i sedite idolopoklonstva (sasvim je prirodno, to grad nosi isto ime naroda koji u njemu stanuje). U njemu ima jedan hram satani posveen, iji je knez Radigast. [212] Njegov je idol od zlata, a postelja od purpura. Grad ima devet vratnica; odasvud je opkoljen dubokim jezerom; prelazi se preko jednog drvenog mosta, koji je doputen samo onima, koji dolaze radi prinaanja rtve, ili da pitaju prorotvo za savet. (Po ovome izgleda, da Retra nije bio grad, ve samo jedno mesto za bogomolju). Od ovoga hrama do Hamburga ima, vele, etiri dana hoda." Malo dalje (knj. III, 52) Adam pria, da vladika Jovan, postavi zarobljenikom, bi pozvan, da se odree svoje vere. No kad on ne htede, tada mu odseku ruke 48

i noge, a glavu pobodu na jedan kolac, i neznaboci je prinee na rtvu bogu Radgostu. Ovo se zbilo 10. novembra, u slovenskoj metropoli Retri. Ovom reju metropola Adam Bremenski hoe bez sumnje da oznai religiozni centar Slovena ovoga kraja. Helmold (I, 2) ponavlja, da je Retra prestonica Redarijana, pa kopira nekoliko vrsta iz Adama Bremenskog o bogu Radgostu. Malo dalje (I, 23) govori o jednoj borbi izmeu slovenskih plemena Ljutia i Redarijana (Liutitses et Riaduri), "koji usled starine svoga grada i glasovitoga hrama, gde se pokazuje Radgostov idol, tvrahu, da su oni najplemenitiji, jer ih pohode sva ostala slovenska plemena zbog pitanja prorotva, i radi prinoenja godinjih rtava." Najzad (ista knjiga, . 52) nam kae, da "Prov bee bog zemlje Aldenburke (Star-Grada), Siva boginja Polabljana, Radgost bog zemlje Obotrida." Botova (Botho) saksonska hronika u XV veku (sub anno 1113)[213],i predstavlja nam Radgosta kako na prsima nosi tit sa crnom goveom glavom; u ruci dri sekiru, a na glavi mu je i jedna tica. Jedan izdava hronike sastavio je po ovome opisu i nacrtu sliku, koja je vie puta pretampavana, i posluila fabrikovanju nazovi bogova obotridskih, koji se uvaju u muzeju u Najstrelicu. Ne znamo, gde je Boto naao ovu grau. Verovatno u svojoj mati. Najzad libeki hroniar u XVII v. koji komentarie Helmolda, pria nam, da je Radgost bio knez Obotrida, pa docnije postao bogom. Ovaj vrlo pozni komentar malo je istinit; on je u protivrenosti sa svim onim, to mi znamo iz slovenske mitologije, gde nigde ne naosmo lica, koja su docnije postala bogovima. Da bi izmirili Titmara i Adama Bremenskog, moe se pretpostaviti, da je Redigost ili Redigast bilo slovensko ime grada, koji su Nemci moda zvali Rethra. U tom sluaju Radgost bi bio prosto bog, koji je svoje ime dao i gradu u kome je oboavan. Ima imena ljudi kao i imena mesta, koja se svruju nastavkom - gost. Re je postala iz dve: rad i gost. Odgovara grkom . Ovaj se epitet moe dodati i jednom licu, kao i imenu mesta. Mikloi spominje u svojoj studiji o slovenskim imenima jednog Slovenina, Radagosta, koji ivljae u Kranjskoj oko 975. god. Kod Junih Slovena nalaze se identina imena Miligost[214] Carum hospitium habens qui hospes carus est; Gostirad, na ekom Hostirad. U Poljskoj ima mesta, koja se zovu: Bydgoszcz (nemaki Bromberg u Pruskoj); Radgoszcs ime jednog sela u Galiciji. Na planinama Beskides u Moravskoj ima jedno brdo, koje se zove Radhost. Pisac dela Moravia sacra - Stredovski,[215] koji ivljae u XVIII veku pretpostavlja, da ovo brdo duguje svoje ime kakvom idolu Radgostu. Da li se ovo osniva na prostoj slinosti imena, ili na kakvom mesnom predanju? Bilo ta mu drago, on pria dalje ovo: "Bee na tom brdu jedan hram Radhost-a (g u ekom postaje h). Nekada neznaboci slavljahu tu prvih dana posle letnje solsticije praznik posveen bogu. Danas jo na taj breg dolaze u velikom broju verni iz parohije Hochwald-a, Ronova i Frideka; pa ak i oblinji Slovaci iz Ugarske; i po jednom vrlo starom obiaju, ne meajui uostalom nikakvu sujevericu, oni se tu odaju zadovoljstvu pia i igre." Kao to se vidi, ovde je govor samo o jednom tako poznatom prazniku letnje solsticije. Nema specijalnih razloga, koji bi govorili u prilog vezivanja njegovog za kakvu uspomenu na kultus Radgostov.

Podaga

49

Ve smo naveli onu glavu iz Helmolda (I, 83) koja nam daje vrlo interesantnih podataka o slovenskim boanstvima: "Sloveni, veli on, imaju vrlo razline oblike sujeverja. Jedni njihovi bogovi imaju svoje likove u hramovima, kao idol Pion, koji se zove Podaga..." Ime Podaga ne znai nita. Moe pripadati jednom i drugom polu. Mareti (Arch. f. slav. Phil. X.) tumai ga reju Budigoj, i primeuje, da ima slovenskih imena, koja poinju reju budi, a druga se zavravaju nastavkom goj; i tako tumai ime: in expergefactione validus. Po ovom malo drskom tumaenju ovo bi bio bog budnoe (ivota). Ja se usuujem predloiti jedno prostije tumaenje. Umesto Podaga zar se ne moe rei Pogoda (vreme)? Pogoda bi bio bog ili boginja atmosferskih fenomena. Poljski istorik Dlugo spominje jednu boginju temperature, koja se zove Pogoda (Arch. f. sl. Phil. t. XIV, str. 170. i dalje.).[216]

Pripegala
Ovaj bog spominje se u jednom dokumentu od 1108. g. To je pastirska poslanica arhiepiskopa Adelgota iz Magdeburga. (Nju je naveo Brikner u Arch. f. slav. Phil. t. IV, 223.) Ovome su izvoru nekada sporili autentinost. Ali po svedoanstvu Wattenbach-a, izgleda, da danas o tome ne moe biti sumnje. Ova poslanica sadri vrlo vaan izvor za izuavanje borbe paganizma protivu germanske propagande. Vladika pie: "Ovi grozni ljudi, Sloveni, podigli su se protivu nas; svojim idolopoklonstvom profanisali su Hristove crkve... Oni su poplavili nau zemlju. Hrianima seku glave, pa ih prinose na rtve. Njihovi fanatici, tj. svetenici, govore na njihovim gozbama: ' Na Pripegala hoe te rtve '. Oni kau Pripegala, no to su Priape i sramni Belphegor,[217] oni dre pred svojim hramovima pune pehare krvi, i urliui oko njih stranim glasom viu: ' Radujmo se, jer je Hristos pobeen; pobeda je na strani pobedonosnog Pripegale '. Vladika poziva hriane na ustaki rat protivu ovih varvara, da bi se mogle uti radosne pesme u slavu Boga, umesto strane neznaboake huke u slavu Pripegale?" ta znai ovo ime? G. Brikner je predloio vrlo verovatno tumaenje. Pripegala predstavlja: Pribihvala, onoga, kome pripada sva hvala i slava. Imena na pribi vrlo su esta kod svih Slovena: Pribigoj Pribislav, Pribimir, Pribiti.[218]Zar se ovde ne bi moglo pomisliti i na glagol prepikat'' - pripei, koji se nalazi jo i u jeziku pomeranskih Slovena? (Dict. Romult. sub. voce.) Zar ne bi Prepjekal moglo biti neki epitet sunca? Ja se usuujem postaviti ovu hipotezu, koja, drim, zasluuje, da se o njoj raspravlja.

Crnobog (Crni bog)

Ime ovoga boga lako je protumaiti: znai bog koji je crn. O njegovom kultusu tvrdi Helmold (I, 53):

50

"Sloveni, veli, imaju jedan udnovat obiaj. Na gozbama oni se svi obreuju jednim peharom, uz koji izgovaraju i neke rei, rekao bih, ne radi molitve, ve radi proklinjanja u ime svojih bogova: dobra i zla; veruju, da sve to je dobro dolazi od dobroga boga, a zlo od ravoga. I tako oni i zovu to boanstvo na svome jeziku Crnobog.[219] Po postojanju ovoga boga mitografi su zakljuili, da je postojao i jedan beo bog, koji se zvao Belobog. Ime Belobog ne nalazi se ni u jednom autentinom spomeniku. No neki su mislili, da njegovo bie opravdaju geografskim imenima (Belbuck - Belbog u Pomeraniji; Biaoboe i Biaobonica u Poljskoj; Blobozice u ekoj). Po ovome je izraena itava jedna teorija o slovenskom dualizmu. U stvari mi ne znamo nita o tom belom bogu.[220]

Bezimena boanstva
Po Titmarovoj svedodbi (VIII, 64) Ljutii su imali jednu boginju, iji se lik nalazio na zastavama. Neki nemaki vojnik probui zastavu jednim hicem kamena. Svetenici ljutiski potue se na to caru, i primie po njegovoj zapovesti odtetu u dvanaest talanata. Prelazei preko reke Milde, koja bejae jako dotekla, oni izgubie jednu drugu boginju i pedeset svojih drugova.

Rinvid, Turupid, Puruvid, Pizamar, Crnoglav

Ova se boanstva spominju u Knytlinga Saga (izdanje u Kopenhagenu t. XI). Poto je ispriala ruenje Svetovidovog idola, Saga dalje pria, da je kralj Valdemar otiao u grad Korenciju (Korrenzia), i naredio, da se porue tri idola: Rinvid, Turupid i Puruvid. Rinvid je po svoj prilici istovetan sa Ruevidom (Vid sa Rujna - vidi glavu o Svetovidu). Puruvid moda ima nekih veza sa Provenom (vidi glavu o Perunu). Turupid je moda bog ratnik (kaupski: trepoet, trepoetose s, drmati se, tresti se). etvrti je idol Pizamarov. Moglo bi se rei, da je ime Pizamar postalo od Besomar (bes''-demon); mar je nastavak na kraju, koji se nalazi kod nekih slovenskih imena.[221] to se tie bes''-a, koje na slovenskom jeziku znai avola, mogli bismo se zapitati: da li neznaboci nisu dali ovaj epitet jednome od svojih bogova? Crnoglav, bog sa crnom glavom, koga gore spomenusmo, bio je po reima Sage bog pobede, drug sviju ratnih ekspedicija. On je imao srebrne brkove.

Boginje

51

Razni pisani spomenici potvruju kultus boginjama, osobito Titmar u svome opisu hrama Radgostovog, i u glavi (VIII, 64) u kojoj se Sloveni ale za uvredu, koju je naneo jedan nemaki vojnik njihovoj zastavi, na kojoj je bio lik jedne boginje. Mi malo znamo o imenima ovih enskih boanstava. Helmold (I, 52) navodi pored altenburkoga boga Proba, i Radgosta obotridskoga boga, i Sivu boginju Polabljana. Ova Siva davala je bogatstvo. Nju je uzeo lani sastavlja Mater Verborum-a, i naziva je dea frumenti. Danas se zna, da je on izmenio Sivu od rei aiunt. Siva se takoe spominje i meu lanim boanstvima obotridskim. esi su protumaili Sivu sa iva. eki renik Kotov donosi lanak o ivi, iveni, boginji ljudskoga ivota i prirode; a to je ime boginje Cerere. Sve su ove izmiljotine dole od Helmolda. Nije ak ni izvesno, da li treba itati Siva. Neki rukopisi imaju i Sina (Sinna). Tumaenje Siva sa iva izgleda verovatnije. Mareti predstavlja, da je to skraeno ime jednoga sloenoga imena: Dabiiva. Jedan staroslovenski novgorodski spomenik XV veka (koji navodi Krek, str. 384) spominje boginju divu. Dlugo (XIV v.)[222] tvrae, da je kod starih Poljaka naao kultus Dijanin pod imenom Dzevana.[223] S druge strane on navodi jednoga boga ivota, koji se zove Zywie. Dlugo spominje jo jedno boanstvo, koje se zove Zizilelija (Dzidzilelya), koje bdi nad sudbinom detinjstva, i izjednauje ga sa Venusom. Ovo se ime daje lako objasniti (dziecilela, ona koja mazi decu). esto se nahode imena: Lada, koja bi bila boginja lepote; Morana, boginja zime i smrti. Ali ovih imena nema u starim spomenicima. Ona pripadaju tradicionalnoj knjievnosti.

Domai bogovi
Helmold nam pria (I, 52), da sela i ume baltikih Slovena behu prepune domaih bogova (penates). Istu reenicu ponavlja i malo nie (82). Titmar veli: "Domesticos colunt deos multumque sibi prodesse eosdem sperantes eis immolant (XIII, 69)", pa dodaje: "Audivi de quondam loculo in cuius summitate manus erat unum in se (ferreum) tenens circulum, quod cum pastores illius villae, in quo is fuerat per omnes domos has singulariter ductus, in primo introitu a portitare suo sic salutaretur: Vigila, Hennil, vigila! Sic enim rustica vocabatur lingua et de eiusdem se tueri custodia stulti autumabant..." Ne znamo ko bejae taj Hennil. Neki su hteli u njemu videti boga stada (goniti honiti). Prvi eki hroniar Kozma, koji uvek izbegava slovenska imena, i svoje prie uvija vie-manje klasinom terminologijom, pria nam (I, 2), da se osniva ekog naroda nastanio na podnoju brega Ripa; tu: "primas posuit sedes, primas fundavit et aedes et quos in humeris secum apportarat humi sisti penates gaudebat." Svojim drugovima dri jedan akademski govor: "o socii, non semel mecum graves labores perpessi sistite gradum; vestris penatibus libate libamen gratum quorum opem per mirificam hanc... venistis ad patriam."

52

Hroniar pesnik, pogreno poznat pod imenom Dalimil, pria da je eh iao od ume do ume dietky sv na plec nesa (nosei svoju decu na ramenima). Iriek je predloio, da se ovo popravi i ita ddky, to bi znailo pretke. Ova je popravka samo hipoteza. Verovanje u postojanje domaih bogova potvreno je folkloristikom sviju slovenskih naroda. Usmena ruska literatura zna za jednoga domaega boga, koji se zove dduka domovoj. Zamilja se kao starac; danju se krije iza pei, nou izlazi odatle i jede jela, koja mu se spreme. Ako ne nae nita, ljuti se, pretura klupe i stolove. Voli sva mesta gde gori kakva vatra. Rado poseuje parna kupala, i tada ga zovu banik'; ne voli one, koji se nou kupaju i uznemiravaju ga, naroito ako se jo pre kupanja nisu molili Bogu. Uzima na se razna imena po delovima kue gde obitava. Upravlja kunom ekonomijom, domazlukom, te ga i zovu hozin'', hozinuko (na ekom: hospodaiek). Zovu ga jo dvorovoj, jer boravi u dvoritu; hlevnik'', konjunik'', jer se interesuje za talu i konjunice. To je dua jednog pretka. Svaka kua mora imati svoj domovoj; nova kua ga nema; ima ga tek kad joj prvi gazda umre. Seljak koji se seli, poziva domovoja da ide i s njime sedi u novoj kui. Priziva ga u pomo, prinosi mu rtve. Domovoj ga zatiuje, pa se tako isto i on boji domovoja svoga suseda, koji dolazi da mu ukrade seno ili ivinu.[224] U Galiciji kod Hukula (Hucules) i Bojkia (Bopci) domovoj se zove did, dido (ded). Kod Poljaka ga zovu domowyk ili chowonec (uvar), krasnoludek (ovek odeven u crveno). Dziady (preci) su naroito strane utvari, due predaka koje trae rtve. No u stvari ovi dziady pripadaju folkloru Bele Rusije.[225] Porodini kuni demon zove se jo Skrzat: "Bodaj ci skrzaci wzili", odgovara onoj naoj: "da te avo nosi." O oveku, koji ima ruan izgled, kae se "Wyglda jako skrzat". Ima izgled skrzat-a. Malo kasnije vratiemo se na ovu re. Ve smo govorili o domaem duhu, koji se u ekoj zove hospodaiek. Zna se jo i za otek ili etek. I ovo ime znai star (Kott). Ne zna se etimologija ove rei. Pisci XVII i XVIII veka esto se na nj pozivaju i uporeuju ga sa rimskim larom. otek je tako isto poznat i kod Slovenaca u tajerskoj. Ovaj je fakt utoliko znaajniji, to kod Junih Slovena nema nigde tragova o kultusu domaim bogovima. U ekoj se jo zna za Skitek, slian skrzat-y kod Poljaka. Stari leksiari prevode tu re sa lar domesticus. Propovednici su od skitek napravili sinonim diabolus. Hus veli o vernima koji ne sluaju slubu boiju: "Svetenik izgovara neke rei, a njih prima Skitek", tj. oevidno avo. Jedan narodni izraz slian poljskoj kletvi, koju sam gore citirao, veli: Aby te skritek vzal - neka te avo nosi![226] Re szkrat u poljskom, ljkratek u slovenakom, skritek u ekom - nije slovenskog porekla. Kao to je Macenauer (Matzenauer) pokazao u svome Reniku stranih rei u slovenskim jezicima (str. 81), ta je re germanskog porekla: st. nemako scrato, scratum (larvae, lares mali, lemures); srednjovekovno nemako: schrat, schratze, schretze (faunus daemon), schretel (spiritus familiaris) etc. Ovde mi pada na pamet jedna bliskost, na koju etimologiste jo nisu ukazali. Germansko chrat zar se ne moe uporediti sa slovenskim ert, czart, ort' - avo? Ova je re prodrla kod eha, Poljaka, Rusa i Slovenaca, koji su bili u dodiru sa Nemcima. Nepoznato je kod Junih Slovena, osim kod Slovenaca, suseda Nemaca. Hrvati, Srbi i Bugari bili su prvi meu slovenskim narodima, koji su se pokrstili i primili hrianstvo. Neka predanja, koja su kod drugih Slovena due ostala, izgleda, da su potpuno iezla kod ovih. I ja se ne bih ni malo udio, ako je re ert prosta pozajmica iz germanske folkloristike. Za oznaenje domaega boga upotrebljava se kod Slovena deminutiv od imena bog: Buoik, buoiek domaci. Poljak u XVI v. govorae: skryatkowie domowe vbota (mali kuni bog)

53

Glava esta
Boanstva sudbine. - Vile. - Rusaljke. - Vodene nimfe kod eha i Poljaka. esto su navoene ove Prokopijeve rei (De bello gottiico, III, 14.): "Sloveni nisu znali za sudbinu, i ne veruju, da ima kakve sile nad ovekom. No kad im preti smrt bilo usled bolesti, bilo usled rata, oni se zavetuju, ako se spasu, da uine kakvu rtvu Gospodu ( ); i kad se spasu, oni to zbilja i urade, ubeeni, da su svoje spasenje dugovali toj rtvi. Oni oboavaju reke, nimfe i druga boanstva. (), i svima prinose rtve i tada pomou njih gataju." Pisani spomenici i folkloristika doputaju nam, da dopunimo i objasnimo ove rei Prokopijeve. Ako Sloveni nisu znali za sudbinu, koja rukuje i opredeljuje ivote ljudi i carstva, oni znaju lica, koja predsedavaju roenju, i odreuju sudbu oveiju. Po tvrenju srednjovekovnih spomenika ova lica jo ive u narodnom predanju. Zovu ih Roenice, Roanice (od rei rod-iti) ili Suenice (od suditi, suaje). Afanasijev je naveo (Vozrenie Slavn'', t. III, str. 416.)jedan staroslovenski ruski spomenik iz XII veka poznat pod imenom Kirikova pitanja: "Da li se Roenju i Roanici daje hleba, sira i meda? - Zlo za one veli vladika, koji piju u zdravlje Roanica." Afanasijev navodi jo jedan slovensko-ruski odlomak iz prevoda o Isaiji (LXV, 11, 12). "Vi koji ostavljate venost, veli prorok, koji zaboravljate visinu moje svetosti, koji sterete sto vojsci nebeskoj, dajete kropljenje (tj. pravo kropljenja) tolikim zvezdama, koje se mogu izbrojati, ja u i vas prebrojati svojim maem." (Re je o Jevrejima koji pevaju neznaboake pesme). Jedan staroslovenski prevod Isaije, koji nosi datum od 1271. god. kae ovo: "Vi koji ste me napustili, a koji spremate trpezu Roanicama." Drugi pisani spomenici, koji se pripisuju Jovanu Hrizostomu, dopunjavaju i proiruju ovaj malopre navedeni, i spominju Rod, Roanice i mitika bia, koja pri roenju predsedavaju. U Pajsijevom Zborniku takoe se nalazi ime Rod i Roanica. Odatle mi poznajemo i svetkovine koje su pratile roenje, i na kojima se prizivaju Rod i Roanice u korist novoroeneta, nudei im hrane, osobito hleba, sira i meda. Drugi jedan spomenik, koji je Veselovski naveo,[227] veli: "Pravoverni su oni koji slue Boga a ne Roanicama". Jedan citat iz XV veka u Mikloia (St. slov. Renik) veli: "Oni se mole Perunu i Rodu i Roanicama". Sve ove pisane spomenike dopunjuje i folklor. Nalazimo: Sudnice, Suenice, Sojenice, Sudiki kod eha, Hrvata, Slovenaca, Dolju (sudbina) kod Rusa, Sreu kod Srba. Bugari znaju za Urisnicu ili bolje Orisnicu. Ovo ime dolazi od glagola: orisam (grki , odreujem, reavam). One odreuju sudbinu deteta. Ima ih tri dobre i tri rave. Po jednom olakovljevom navodu prva Orisnica opredeljuje detetu mudrost, i ui ga, da ita; druga mu daje zdravlje i lepotu; trea ga prati kroz ceo njegov ivot. Svaki ovek ima tri dobre i tri rave Orisnice. Re Orisnica, znai dakle u bugarskom jeziku: sudbina, srea. Ukratko, ako Sloveni nisu imali odreenoga pojma o sudbini, - fatum-y, oni su znali za neka mitska lica, koja su predsedavala roenju detinjem i upravljala ivotom ljudskim. Ta su lica kao i Parce i Vile uvek enskoga pola.

Vile

54

"Oni oboavaju reke i nimfe" veli Prokopije u onom gore navedenom odlomku. I doista mi nalazimo i u starim pisanim spomenicima i u folkloru neka mitska lica, koja odgovaraju nimfama i klasinoj starodrevnosti. Staroslovenski ruski spomenici (sakupljeni Krekom, str. 314) koje smo napred naveli, govorei o Perunu, Horzu, Mokou, Rodu i Roanicama, govore takoe i o vilama. Jedan od njih navodi tu re i u dativu: vilu, to bi znailo, da je nominativ vil. To je po svoj prilici pogreka ili neznanje prepisivaevo. Spomenici su uglavnom iz XIV i XV veka; ali oni imaju za osnovu starije redakcije. U jednom staroslovenskom prevodu ora Hamartola ime sirena prevedeno je sa vila.[228] Kod Bugara jedan religiozni rukopis iz XVIII veka, koji je reprodukcija starih rukopisa, osuuje one koji oboavaju Samovile, i koji su renegati Hristovi. Kod Srba pak, koliko ja znam, nigde se u starim spomenicima ne javlja re vila. Nema je ni u Daniievom Reniku srpskih starina; no nalazi se re Samovila u jednom spomeniku XIV veka (Mikloia Lexicon). Jedna povelja cara Konstantina Asena (XIII v.) spominje u blizini Skoplja neki vilski klade - kladenac. Jedan spomenik XV ili XVI veka (Archiv. 1.1, str. 609.) nosi naziv: "Kako otpoe i bi stvorena Samovila." Dugo se dralo, da vila pripada samo Junim Slovenima, osobito Srbima. Skorija istraivanja pak tvrde, da je ona bila poznata i kod svih Slovena osim baltikih. Kolar ju je naao i kod Slovaka (Spevanky I, 412.). U Treninskom komitatu vile se smatraju kao due zarunika umrlih posle veridbe. One ne mogu nai mira, i osuene su, da nou lutaju. Ako sretnu koga oveka, odvuku ga u svoje kolo, i nagnaju da igra s njima, dok ne postane samo dua. Njihovi su tragovi naeni u Poljskoj. U okolini Sijerada (Sieradz) vile su due lepih devojaka, osuenih zbog svojih pogreaka, da veito lebde izmeu neba i zemlje. Ljudima ine dobra i zla, prema tome, kako su im ti ljudi inili za njihova ivota. Mahal je naveo dva spomenika, koji, izgleda, dokazuju, da u ekoj ima vila. U okolini amberka Nemci kau o kakvom licu, koje je u umi zalutalo: "Die Vile hat ihn verfurt (vile su ga zavele). U oblasti Hradec (Hradec) kae se, da su bludiky ili divlje vatre due onih koje je vila pomorila. ta znai re vila? U stvari ona se uje i upotrebljava samo u jezicima balkanskih Slovena, u srpskohrvatskom, bugarskom i slovenakom. Petrogradska Akademija belei u svome Ruskom Reniku ovu re kao stranu. Mikloi joj ne zna etimologiju. Ali on predlae, po mom miljenju s razlogom, da joj se pridadu ove bugarske rei: vil''n (potinjen sam uticaju vile, postajem lud); eki vila znai lud. Ova vrlo stara re nalazi se ve u Dalimilovoj hronici (XIV vek): vilati - voditi raskalani, bludni, ivot: vilil jest lid se dcery moabskymi, narod je provodio blud sa kerima Moabijevim; vilny - pohotljiv; vilost - ludost, etc. U poljskom imamo: wila - lud, budala; wilowac - praviti ludorije, szaawia, budala, vetrenjast, lakouman. Prvi deo ove rei pripada korenu al - besnilo. Sve ove rei doista izgledaju, da se pribliuju neznaboakom pojmu o vili (pojmu o neznaboakom bogu, koji ima demonskih osobina, tj. bogovi koji su postali od rei bes). Ali nam se ne objanjava etimologija vile.[229] A. Veselovski pretpostavlja, da stari oblik vile jeste v''la; uporeuje je sa litvanskim welis, to znai preci, a na grkom znai due pokojnika, odakle dolazi re ; sve to pak dolo bi od indoevropskog korena vel - propasti, koji se nalazi u Valhol (Walhalla). Saoptavam ovu hipotezu ne ulazei u raspravu njene stvarnosti. Ona mi se ini osobito smela. Iz nedovoljnosti ove etimologije neki predlau drugu isto istorijsku. Praznici u poast mrtvih behu svetkovani s prolea, u vreme rua i ljubiica. Zvahu ih dies rosae, rosalia. (Prilikom govora o Rusaljkama, vratiemo se na njih), a tako isto i dies violae. Ovo violae moglo bi se nai u rei vila. Ukratko, mi jednako u ovom pitanju ostajemo u oblasti samih hipoteza. Spomenici koje smo gore spomenuli potvruju nam i kultus vilama kod neznaboaca (to su Prokopijeve nimfe) i kod Slovena jo dobro neutvrenih u hrianstvu. Odrao se po selima, naroito kod Junih Slovena. 55

Usmena knjievnost Srba, Hrvata i Bugara jednako ponavlja ime vila; pa je ta re primljena ak i u knjievnom jeziku, te su stari dalmatinski pesnici njome prevodili klasine nimfe. Mogli bismo po narodnim pesmama opisati ceo ivot vile.[230] Mladi Petar hvalio se gradu: "Ne ljepe ljuba od moje, "Ni bjele vile od gore." To uje vila, postaje ljubomorna, pa vie Petru: "Izvedi tvoju ljubovcu, "Koja je ljepa od mene, "Od mene, vile od gore." Petar je izvede, odevenu u sjajno svileno ruvo, okienu "drobnim biserom" i "zlatnim brnjicama u uima"; te je bila: "triput ljepa od vile." Vila, kad je vide, morade priznati istinu: "Mala ti fala delijo! "Ako t' je ljepa ljubovca "Od mene vile od gore, "A nju je majka rodila, "U svilen povoj povila, "Majinim mljekom dojila; "A mene vilu od gore, "Mene je gora rodila, "U zelen listak povila. "Jutrenja rosa padala, "Mene je vilu dojila. "Od gore vetric puvao, "Mene je vilu ikao, "To su mi bile dadije."

56

Sudei po drugim srpskim spomenicima, vila se raa iz rose sa nekog crvenog glaviastog jesenjeg cvea. U Slavoniji priaju, da se ona raa kad pada kia i greje sunce.[231] ili kad se javlja duga. Vile su predstavljene kao lepe ene, veito mlade, obuene u belo ili plavo. Njihova zlatna raspletena kosa talasa se niz plea. Ova kosa sadri tajnu njihovoga ivota. Vila, koja dopusti, da joj se iupa jedno vlakno, odmah umire. Katkada imaju krila, oi im sevaju kao munje, glas im je vrlo sladak i prijatan; onaj koji ga je jedanput uo, ne zaboravlja ga nikada. One ive u oblacima, na zemlji, u vodi, pa ak i u moru. Na oblacima one grade fantastine dvore. Jedna pesma iz Crne Gore opisuje jedan takav zamak:[232] VILA ZIDA GRAD "Grad gradila b'jela vila "Ni na nebu ni na zemlji, "No na grani od oblaka; "Na grad gradi troje vrata: "Jedna vrata sva od zlata, "Druga vrata od bisera "Trea vrata od kerleta; "to su vrata suha zlata, "Na njih vila sina eni; "to su vrata od bisera, "Na njih vila ker udava; "to su vrata od kerleta, "Na njih vila sama sjedi; "Sama sjedi pogleduje, "e se munja s gromom igra, "Mila sestra su dva brata, "A nevjesta s dva evera; "Munja groma nadigrala,

57

"Mila sestra oba brata "A nevjesta dva evera." Ima i gorskih vila. One igraju ulogu Sv. Ilije u svim atmosferskim pojavama. One skupljaju oblake, proizvode buru, uvaju od grada. Stanuju na zvezdama. Vile planinkinje zalaze i u peine, pretvarajui se u zmije. Vodene vile ive po rekama ili u moru. Neke od njih, kao sirene, pola su ensko, pola riba. Katkad se pretvaraju u labuda, ili imaju ensko telo a noge labudove. Bugarska Samovila jai na divljem jelenu, uzda joj je zmija, a bi guja otrovnica. Vile jure po umama, strelama ustreljuju divlja. Igraju u oblacima ili u umama. Njihovo je pevanje umilno. Ali njega mogu razumeti samo oni, koji su puteni, da uu u njihovo drutvo. One imaju proroanskoga dara, lee bolesnike, mogu ak i mrtve uskrsnuti. Poneki izvori, koji nose njihova imena, naroito su lekoviti. Ovo potvruje i ono ime Vilin kladenac, koje gore spomenusmo. Vile su vrlo snane. One se bore sa junacima; a katkad one ili njihovi pokreti uzdrmaju i samu zemlju. Drue se i sa smrtnim ljudima. Mnogi su ih junaci uzimali za svoje posestrime.[233] Isto su tako one posestrime i izvesnih omiljenih im ivotinja (jelena, kouta, divokoza). Katkada se udaju i za smrtne, i s njima imaju decu; ali ovi su brakovi uopte traginoga svretka. Jednog trenutka vila odleti i nestane je. One ljudima kradu decu, i hrane ih medom; ili jo naprotiv i svoju decu daju ljudima na uvanje. Ovi vilini sinovi odlikuju se izvanrednim pamenjem i bistrinom. Vile su katkada i pakosne, i nemilosrdno se svete za uvrede koje im ljudi uine. Gaaju, i strelama prostreljuju svoje neprijatelje, sakate ih, more, ili ih naprave ludima. Takav ovek u koga ue demon, zove se vilovnjak (, poludeo; v. eke i poljske rei gore navedene). One dave mladie, koji se usude kupati se u njihovim virovima. Unitavaju one, koji mute njihove izvore, ili iz njih zahvataju vodu bez njihovog doputenja. One podiu bure na moru, kre lae, oslepljuju one koji se usude sluati njihovo pevanje, ili zamutiti im vodu na izvoru gde piju, ili koji gledaju kad se one kupaju. Jo i danas im prinose rtve. U dalmatinskom primorju i staroj Vojnikoj -Granici devojke stavljaju na kamenje pri ulazu u peine: voa, zemlje, cvea, svilene pojaseve, govorei uz to: "uzmi, o, vilo, to ti je drago". Bugari Samovilama nude krpe, veajui ih o drvee, ili im ostavljaju pored izvora kolae. Izvesno cvee naroito njima je posveeno. "U Srednjoj Gori, veli Iriek,[234] kao i u okolini Trnova, Kotela i ustendila pokazali su mi samovilsko oro ili orite, gde Samovile ili vile igraju nou. Usred jedne livade vidi se jedan krug ili polukrug trave ili drugog bilja, npr. jagoda, koje je jae od ostale trave. Ova je trava iznikla iz semena, koje je tu vihor posejao. Takav jedan veliki krug nalazi se na granici Srbije i Bugarske, izmeu ustendila i Vranja,[235] i zove se Vilino Kolo. Seljaci ne smeju nou u nj ui; ne kose ga, niti oru to zemljite." Po Irieku neke su biljke naroito posveene Samodivama, osobito Riganina (od grkog ) thymus serpillum i Dictamus albus. U Bugarskoj vile se zovu: Samovile, Samodive, Deve, Jude. Sva ova lica pod raznim imenima imaju ista svojstva. Njihov izvor ima vodu udnovatoga dejstva. Onaj koji je okusi, postane jak kao Samovila, baca kamen od milijon oka, upa iz korena cela drveta, raa krilatu decu bele kose i vatrenih oiju.

58

Njihova omiljena zabava jeste igra. Neki put vole pritei u pomo i junacima; udaju se za njih; no one su uopte opasne po ljude. One kanjavaju devojke koje se usude raditi u zabranjene dane. Onaj koji uzme jednu Samovilu ili Samodivu, nema sree da je dugo uva. Ona e i kroz sam odak utei. Neki imaju naroita imena; one grade kue, pa da bi im se temelji odrali, trae ljudske rtve.[236] Ni najmanje nije lako objasniti ova bugarska imena vilv. ta znai predmetak samo? Izvesno u sloenom obliku ono, to i auto-. Ima li izmeu vila i samovila istog odnoaja koji postoji izmeu grkih rei i ? Re diva moe biti istonog ili slovenskog porekla. Moe se dovesti u vezu sa persijskim korenom div, turskim dev - demon, [237] srpskim korenom div-alj.[238] Tako tumae tu re u okolini Svitova, gde se veruje, da postoje ljudi samodivi (divlji), koji ive po umama. U Karaesenu (svit. okrug) priaju starci, da se nekada na urevdan prinosila rtva, jer je jedan svetac oslobodio zemlju od samodivv, kojima je ona nekada bila potinjena. Poznato je, da je kod eha i Poljaka veoma rasprostrto verovanje, da postoje neka divlja lica, divi lid, dive ieny, dzivoony.[239] Usled apsolutne slinosti izgovora teko je ovde izmeu isto slovenskih elemenata, i onih, koji su sa strane doli, pronai polaznu taku, tj. od koje su rei postale one druge. Ime juda jeste specijalno bugarsko, i ne nahodi se nigde u drugim njemu srodnim narejima. Nalazi se ili samo, ili u drutvu sa reju samovila. Da nee to biti srodno onom mitskom licu, koje ruski folklor naziva Jaga baba, i koju Poljaci zovu jdza, jdzina, jdzi baba(koren au znai zmija, udovite)? Ja se usuujem predloiti ovu hipotezu, koja do sada, mislim, nije nigde iznesena. Ona mi izgleda verovatnija od one, koja re juda vezuje za unda (tj. voda) usled toga to vile radije pohode vode. G. Jagi, ije miljenje nikad ne treba prenebrei, predloio je, da se samovila i juda prosto veu za latinsko sibylla judae. Poljske legende o mitskoj princezi Vandi, koja je skoila i udavila se u Visli, podseaju moda na lice slino judi u Bugara. G. Veselovski[240] vezuje kultus vila za kultus duv predakv. No pitanje je, da li starodrevne nimfe, driade, oreade i druga slina bia imaju kakve veze sa kultusom precima? To je pitanje izvan moje kompetencije. Kod pokrtenih naroda ova mitska lica, ija se uspomena nije mogla izbrisati, smatrana su esto kao da predstavljaju due umrlih. No ova se identinost morala proizvesti pod uticajem hrianskih ideja.

Rusaljke
U ruskom folkloru rusaljke igraju onu ulogu, koju igraju vile u Junih Slovena. Njih nema, kao to se dugo verovalo, samo u Rusiji. Mi ih nalazimo i u Bugarskoj. Njihovo je ime relativno skoranje. Ne nalazi se u starim pisanim spomenicima, i nije slovenskoga porekla. Svoj postanak ne dovodi, kao to se dugo bezrazlono tvrdilo, ni od imenice ruslo (potok), ni od prideva rus'' (plav). No ipak su ove dve rei doprinele, da se utvrdi karakter Rusaljaka kao po narodnoj etimologiji. Ovo se ime nalazi prvi put kod istorika Tatieva (XVIII v.) ije je kritino oko osrednje. Posle istraivanja Mikloia, Tomaeka, Veselovskog nije doputeno u ime rusaljka traiti kakvu slovensku etimologiju, ve joj treba pripisati strano poreklo.[241] Dolazi od grke rei , latinske rosaria, rosalia, pascarosata, pascha rosarum. Znai Duhove, ili ruini Uskrs, hrianski praznik, koji se, kao i mnogi drugi pomeao sa neznaboakim praznikom. Dakle praznik Rozalija dolazi prosto od latinske rei rosa (nemaki Rosentag). Ovo ime rozalija - ruzalija prelo je u veinu slovenskih jezika, u stari ruski (npr. u Nestorovu Hroniku), i slovenaki, srpski, slovaki, kod Rusa, osobito Belorusa i kod Bugara. 59

Praznik Ruzalija imaae neznaboaki karakter. Po Mikloiu crkva ga je osudila, i Rusaljke bi bile postale personifikacija ovoga praznika. Narodna pak etimologija (ruslo, potok, tok vode) dovela bi ih naroito u vezu sa kultusom vodama. Gomila prazninih imena postala su, kao to se zna, od legendarnih lica. Npr. Beffania kod Italijana (kod Francuza je u narodnoj mati Badnji Dan identifikovan sa malim Isusom); Sveta Sreda, Sveta Petka, Sv. Nedelja kod pravoslavnih Slovena. Milievi navodi u svojoj "Kraljevini Srbiji" (str. 25), da u okolini Nia, iznad sela Gor. Matejevaca, na brdu Metohu, ima jedna stara crkva u razvalinama. Na njegovo pitanje: kako se zove ova crkva, seljaci mu odgovore: "Sveta Bogorodica Rusalija. - Bogorodice Rusalije nema, brate! - A ono e biti sv. Trojica Rusalija, ree seljak. U istonim naim krajevima narod trojiinu nedelju zove jo i Rusalna nedelja."[242] U Bugarskoj se nahode na raznim mestima Rusalskia grobita. To je moda uspomena na krvave borbe koje su pratile svaki neznaboaki praznik Rosalija. Ma kog da su porekla Rusaljke igraju u ruskom folkloru znatnu ulogu.[243] Njihovo je ime oevidno zamenilo ime vila. Kao i vile one ive po vodi, poljima i umama. Narod ih se boji, osobito nedelje posle Duhova. U nekim predelima njihov se kultus vezuje za kultus mrtvih. Veruje se, da su to due devojaka umrlih pre venanja. esi, Poljaci, Srbi i Luiani znaju takoe i za Nojade ili vodene Nimfe. eka Kozmina hronika pripoveda (I. 4), da je legendarna princeza Teta nauila narod da oboava Oreade, Driade, Hamadriade. Jo i danas se kae: "Multi villani pel pagani, hic latices, seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus, sive collibus litat, aliumquae ipsa fecit ydola surda et muta rogat et orat ut domum suam et se ipsum regant". U poetku III knj. Kozma aluzira jo i na seljake koji o Sv. Trojicama: "offerantes libamina super fontes mactabant victimas". Ovo je zaista pravi praznik Rozalije. eki seljak danas zna za Vodni Panny. ili eny; Slovak zna za Vodopanenky. One stanuju pod vodom u kristalnim dvorovima. Katkada izlaze iz svojih stanova, da uestvuju u zabavama mladei. U Luici ih zovu Wodne jugfry (od nemakog jungfrau). U Poljskoj one vuku nesmotrene u vodene dubine. I njih zovu Bogunki (boginjice). Onaj ko iz uzme za enu zove se Boginiarz.[244] U ekoj i Moravskoj zovu ih jo Nemodliki (ne - ne; modliti - moliti). One kanjavaju decu, koja se ne mole Bogu, odvlae mladie u vodene dubine, i primoravaju ih da ih uzmu za enu.

60

Glava sedma
Kultus. - rtve. - rtvenici. - Hramovi. - Idoli. - Svete ume. - Izvori. - Vraari. - Prorotva. U spomenicima, koje smo spomenuli prilikom govora o raznim boanstvima, naili smo na detaljne spomene i o neznaboakom kultusu. Nije naodmet urediti i ovde te pomene sintetiki, i ako je potrebno, i dopuniti. Dabome da su se bogovima upravljale molitve. Spomenici o tome nita direktno ne govore. No dovoljno je ovde konstatovati vezu, koja ve postoji izmeu rei modla, to na ekom znai idol, i glagola kao to su modliti se (moliti se) u ekom, i modli sie (isto znaenje) na poljskom.[245] Mnogobrojni pisani spomenici svedoe nam i o prinaanju rtava. Po Prokopiju (De bello gothico, III, 14.) Sloveni prinaahu na rtvu bogu groma volove i razne druge ponude.( ). Po Helmoldu (I, 25) "skupe se ljudi i ene s decom, i prinose svojim bogovima na rtvu volove, ovnove, a takoe i Hriane. Oni smatraju da bogovi naroito vole hriansku krv. Posle toga svetenik preliva rtvu krvlju, da bi bolje razumeo proricanje. Jer po prianju mnogih Slovena zli bogovi se najlake mame krvlju. Kad se tako po obiaju svri in prinaanja rtve, onda sav narod poseda za bogate stolove, jede, pije, pa se za tim veseli i igra". Po ve navedenom stavu Helmoldovom "oni se na svojim gozbama i veseljima obreuju jednim peharom, pri kome izgovaraju neke rei (bogoradaju), koje, pre bih rekao, nisu u pohvalu bogu ve kao proklinjanja,[246] govorei, da sve to je dobro dolazi od boga dobra, a zlo od boga zla..." Malo dalje, govorei o Svetovidu, Helmold nam kae, da bi Sloveni uinili naroitu ast Svetovidu prinose mu na rtvu svake godine po jednog Hrianina za to kockom izabranoga, i sve slovenske oblasti alju svake godine propisane priloge za rtve. Ovo tvrenje nalazi se u glavi VI iste knjige: "Trgovci koji dolaze na ostrvo Rujan, veli Helmold, ne smeju nita ni prodati ni kupiti, ako prethodno nisu prineli bogu na rtvu kakav predmet od vrednosti." Meklenburkog episkopa Jovana (glava XXIII) jednom zarobe Srbi (Sorabes). Poto su ga, ismevajui ga, proveli kroz sve slovenske varoi, pogube ga. Oseku mu noge i ruke, a glavu nataknu na jedno koplje, i ponude bogu Radgostu. Sloveni (glava LXIX) prinaahu rtve ne bogu ve avolu. U glavi LXXXIII Helmold opisuje Provanov hram, svetilite za celu okolinu, gde se vrahu obiaji raznih naina prinaanja rtve. Od Saksa Gramatika doznajemo, da stanovnici ostrva Rujna svake godine posle rtve rtvovahu bogu Svetovidu togod od stoke, a po tom pravljahu religioznu gozbu, na kojoj meso posveeno bogu sluae da zadovolji prodrljivost vernih. Istorici Otona Bamberkog priaju o rtvama prinaanim boga Triglavu (Ebbo, V, 13. 15; III, 1,18.) Kod baltikih Slovena imamo sasvim ureen kultus: svetenike, prinaanje rtve, ponude, hadiluk. Nije izvesno, je li i u Rusiji bilo hramova. Nita ne potvruje da je postojala neka naroita svetenika kasta; idoli su, izgleda, podizani na uzdignutim mestima. U vidu rtve prinaane su im ljudske rtve. Hronika veli: [247] "Vladimir ode u Kijevo, da sa svojim narodom prinese rtve idolima; i starci i idoli rekoe: "Izvucimo kockom kog mladia ili koju devojku, i na koga dreb padne, taj e biti prinesen bogovima na rtvu." dreb padne na sina jednog Varjaga (Normana) Hrianina; otac ne dade svog sina da se zakolje za rtvu, i zatvori se s njim u svojoj kui. Tada obojica bie ubijeni." Na drugom mestu (id. str. 64) veli ista hronika, Vladimir postavi vie idola na jednom uzvienju, i to: Peruna, Horza, Daboga, Striboga. Tu su im prinosili rtve; narod je tu rtvovao avolima i svoje sinove i keri. Oni okaljae rusku zemlju tim svojim rtvama..."

61

U Novgorodu Dobrinja podie Perunu idola, a Novgoroani mu prinaahu rtvu kao bogu. Kad se Vladimir pokrsti, on podie crkvu Sv. Vasilija na onom bregu, gde bee Perunov idol [248] i gde knez i narod vrahu rtvenike obrede. Ove se rtve zovu trebi, a mesto za rtvovanje trebita. Po Hronici novgorodskih crkava (str. 172) episkop Jaim razori sve rtvenike. U ivotu Konstantina Muroma, koji datira od XVI veka, ali koji se osniva izvesno na mnogo starijim tekstovima, [249] biograf podsea na pokrtenje ovoga grada, i pita: "Gde su oni, koji injahu rtve rekama i jezerima, oni koji nad mrtvima konje klahu?" U stavu koji smo ve naveli, Dlugo, jedini meu poljskim analistima, kae nekoliko rei o hramovima, rtvama injenim na godinjim svetkovinama, koje se zvahu stado (skup). Po svoj prilici Dlugo se ovde mnogo prebacio. Od ekih hroniara jedini se Kozma vie zadrava na neznaboakim obredima, no uvek nekim akademskim izrazima. Nigde ne spominje i prinaanje ljudi na rtvu. Aluzirajui na neznaboake obrede, koji postojahu jo u njegovo vreme, on veli: "Ovaj prinosi (I, 4) ponude planinama ili brdima (litat), a onaj priziva u pomo idole, koje je sam napravio, i moli ih, da mu kuom upravljaju." Malo dalje (III, 1) pria, kako je knez Bretislav III unitio god. 1092. izvestan broj ostataka tog neznaboakoga kultusa, kao to su npr. bili praznici praznovani u vreme Duhova, kada se razne ponude donoahu na izvore, gde se rtva prinosila, i prireivale pogrebne igre, na koje emo se kasnije vratiti. Napred sam protumaio rei koje predstavljaju ideju prinaanja rtve. Ona je najee iskazana korenom treb, koji znai: da neto treba, da se neto iziskuje, tj. bogovima se daje ono to oni itu. U slovenskim zemljama postoji veliki broj mesta, u ijim se imenima nalazi koren treb: od Trebinja u Hercegovini pa do Trebova u ekoj i Trebovlja u Galiciji. Da li ova imena oznaavaju mesta starih rtvenika, ili dolaze prosto od korena treb-iti (unitavati, razoriti)? Da li znae mesta rtvenika, ili mesta gde se unitila, istrebila uma? Ovo pitanje iziskuje, da se izblie proui. Ima takoe i svetih uma i svetog drvea. Titmar spominje svetu umu utibor (Zutibor)"ab accolis, ut Deum in omnibus honoratum". (VI, 38) utibor kod baltikih Slovena je svetibor. To ime postoji i danas u obliku Schkeitbar (izmeu L'tzen-a i Zwenkau). Ovaj prosti oblik dovoljno objanjava nain, na koji su Nemci unakaradili slovensku toponomastiku.[250] Jedan istorik Otona Bamberkog govori nam o nekom svetom leniaru ili oraju.[251] U ekoj ime Raj (raj) znai izvestan broj umv. Po svedodbi ekoga hroniara B. Jelineka (asopis esky lid, III, str. 78.) u ovim se umama i danas nalazi pepela i kostiju, po emu se moe pretpostaviti, da su u tim umama bili rtvenici. Jelinek je u isto vreme u ovom svome delu otkrio u ekoj toponomastici izvestan broj imena, koja se, izgleda, mogu vezati za religiozne pojmove: Svatb, Svatpole, Svata hora (svat - svet); Viljeboha, Nizebohy, Boharne, Bona, Zbona, Zbonice, Svetice, Svatobor, Modlany, Modlanice. U svima ovim imenima dosta se nalazi religioznog pojma; no za svaki pojedinano mogli bismo se zapitati, da li taj pojam vodi svoje poreklo iz neznaboake vere, ili docnije iz hrianske. Kozma (I, 4; III, 1; cilja na svete ume; tako isto podsea i na svete izvore (super fontes mactabant). Titmar (knj. I, 3) spominje u srezu Glomaci (danas Loma) u Saksonskoj, u okolini Majsena, jedan udotvoran izvor. Odatle postaje jedna bara. Kad treba da vlada mir i izobilje u svemu, izvor je pun penice, zobi i ira, i uroenici izvlae iz te pojave sreno predskazanje. Kad se rat pribliuje, izvor se napuni krvlju i pepelom. U Titmarovo vreme Hriani imaahu jo vie potovanja prema ovom udotvornom izvoru, nego prema oblinjim crkvama.

62

U ekoj propovednici govorahu jo u XVII stoleu vernima, da se uvaju oboavanja drvea i izvora "alii solem alii lunam et sidera colebant, alii flumina et ignes, alii montes et arbores sicut et adhuc pagani multi faciunt et plurimi etiam in hac terra nostra adorant daemonia et tantum modo christianum nomen habentes peiores sunt quam pagani." Titmar spominje (VIII, 59) jednu planinu koja se nalazi u pagus Silensis (u leziji); ona je vrlo visoka, i zbog svoje veliine bila je predmet oboavanja od strane neznaboaca. U glavi o Perunu i sv. Iliji ja sam ve oznaio one spomenike, koji govore o kultusu hrasta kod Rusa. Afanasijev je pronaao i ruske izraze, koji govore o kultusu drvea. "Oni se raahu u umi, moljahu se stablima; ivljahu u umi, moljahu se deblu; iveti u umi, moliti se drvetu kao Bogu," - veli seljak, kad govori o svojim neznaboakim precima.[252] Ruski folklor veruje u Ljesa ili umskoga demona. U vie prilika govorili smo o hramovima baltikih bogova. Ovi hramovi behu pozornica vie-manje komplikovanih obreda. Po Helmoldu (I, 52) "skupe se ljudi, ene i deca, i prinose svojim bogovima: volove, ovnove, a tako isto i Hriane; tvrde, da Bog naroito miluje krvave rtve. Posle toga svetenik preliva rtvu krvlju, da bi bolje razumeo proricanje. Jer po reima mnogih Slovena satane se lake daju krvlju namamiti. Kad se izvri in rtve, narod se preda gozbi i veselju. Tada pri gozbama oni se obreuju jednim peharom, itd". (vidi napred nastavak ovog navoda, str. 156 - 157). Malo dalje, gde se govori o Svetovidu, spominju se i ljudske rtve. Prinosili su mu svake godine po jednog Hrianina kockom izabranoga. "Iz sviju slovenskih zemalja slahu se u ovaj hram propisani prilozi za rtve." Na drugom mestu ( 38) Helmold izjavljuje, da Rujani ne imaahu novca; sve to opljakaju zlata i srebra, upotrebljavahu ga za ukras i nakit svojih ena, ili ga sipahu u riznicu svoga boga. "Narode, koje orujem potine ( 36), podvrgnu plaanju danka svome hramu." Jo se mogu navesti neka Helmoldova svedoanstva: 1. O hramu u Retri podignutom u gradu, koji je zatvoren sa devet vratnica, i sa sviju strana opkoljen jednim jezerom (I, 13). "U nj se ulazi preko jednog drvenog mosta, preko koga je doputen prelaz samo onima, koji dolaze da prinesu rtvu, ili da pitaju prorotvo za savet." 2. O hramu Svetovidovu, o kome smo ve govorili. (I, 6) 3. O ubistvu maklenburkoga vladike Jovana iz religioznih razloga; glava nabodena na koplje bi ponuena bogu Radgostu (I, 23). U glavi LXIX Hronike govori se o rtvama u ast satane. Isto tako tu se govori i o svetim umama, koje je unitio vladika Gerold. Prouavajui Svetovidov kultus naveli smo stavove Saksa Gramatika, koji se odnose na hramove zvane continae, na rtve u stoci, svetom kolau. Biograf Otona Bamberkog (Ebbo, III, 13, 15; III, 1, 18) pria nam takoe, da su prinaane rtve i u stoci, a naroito bogu Triglavu. Sudei po istoricima baltikih Slovena, neki njihovi hramovi bili bi gdegde bogato ukraeni i dostojni naroda dosta naprednih u civilizaciji. Ima, drim, razloga da ovek bude dosta obazriv prema prilino sumnjivim svedoanstvima.

63

Glavni tetinski hram (vidi navode o Svetovidu i Triglavu) bee sagraen izvanrednom vetinom; po zidovima spolja i iznutra nizahu se bareljefi, koji predstavljahu ljude, decu, tice; i oni behu obojeni tako izvrsnom bojom, da ju ni kia ni snegovi ne mogoe izmeniti. U Gockovu se podizahu sjajni hramovi ukraeni kolosalnim idolima izredne vetine i tako tekih, da su ih jedva mogli povui nekoliko parova volova (Ebo). Njihovom odravanju posveivahu stanovnici znatne koliine srebra.[253] Radgostov hram u Retri bejae drven. Ukraen je bio takoe drvenim statuama bogova i boginja. Sluae za skupljanje ljudi, a tu se i gatanja injahu. Titmar (VI, 17) opisuje u Radgostovu hramu (moda u Retri) jedan drveni hram, koji stojae na ivotinjskim rogovima. Spoljni duvarovi behu pokriveni divno izvajanim likovima bogova i boginja, unutra behu bogovi rukom izraeni, nosei i svoja urezana imena; [254] ozgo su pokriveni lemovima i obueni u oklope. Glavni je idol boga Svaroia (Zuarasici). O ovom imenu ve smo raspravljali. Saks Gramatik opisuje hram u Arkoni (vidi napred), koji je, po njemu, ukraen vrlo grubim vajarstvom i ivopisom. "Koliko god ima krajeva u ovim oblastima, veli jo Titmar (VI, 18), toliko ima i hramova; i nevernici svuda oboavaju likove sotona. I kad hoe da zaratuju, dolaze u hramove; tu donose i darove posle kakvog srenog pohoda; i, kao to sam kazao, kockom ili naroito gatanjem pomou konja, oni doznaju: kakva se rtva mora bogovima prineti. Narod koji se zove Ljutii - Ljutice ne priznaje posebna boanstva". Da li su sami Sloveni gradili ove hramove? Ili su za to pozivali strane vetake? O tome nemamo spomenika. Arapski geograf Masudi (X vek) bejae uo, da se govori o slovenskim hramovima; no on ih nije pohodio, ve o njima govori samo po uvenju i po fantaziji jedne prave istonjake mate. Radi itaoca, da ne bi iao da trai, ta o tome veli Masudi u glavi LXIV (tom. IV) svojih "Zlatnih Livada" ja navodim ovde ceo taj fantastian opis, naravno ograujui se potpuno od njega: "Bejae kod Slovena vie svetih spomenika; po reima filosofa jedan bejae sagraen na jednoj najvioj planini na zemlji. Mnogo se hvali na tom spomeniku: arhitektura, vet raspored i razline boje kamenja, koje je tu upotrebljeno, vetaki mehanizam nameten na vrhu graevine, tako da se on pokree i treperi, kad se sunce raa; skupoceno kamenje i vetaki radovi, koji se u njemu uvahu, koji nagovetavahu budunost, i uvahu od nevolja sudbine pre njihovog ispunjenja; navode najzad i glasove koji se ue sa vrha toga hrama, i utisak koji na prisutnima proizvoahu. "Drugi jedan hram bejae sagradio jedan njihov kralj na Crnoj Gori (Montagne Noire). On bee opkoljen udotvornim izvorima, ija se voda prelivae u bojama i razlikovae ukusom, i imaae u sebi sva dobrodeteljna svojstva.[255] "Oboavano boanstvo u ovom hramu bejae jedan kolosalni kip, koji predstavlja starca, kako u ruci dri jedan tap, koji izazivae kosture iznad njihovih grobova. Pod desnom nogom njegovom viahu se neke vrste mravi, a pod levom neke tice crnoga perja, kao gavrani, i druge tice, i ljudi oblika koji pripadae abisinskoj rasi. "Trei hram uzdizae se na jednom grebenu opkoljenom jednim morskim rukavcem.[256] On bee sav sagraen od crvenih korala i zelenih smaragda. Nad sredinom uzdizae se visok toranj, pod kojim stajae jedan idol, iji delovi behu nainjeni od etiri skupocena kamena: berila, crvenog rubina, utoga agata i kristalnoga kvarca. Glava je bila od suhoga zlata.[257] Drugi jedan kip nameten prema ovome predstavljae devojku, koja mu podnosi rtve i mirise. Poreklo ovoga hrama Sloveni pripisivahu jednom svome mudracu, koji ivljae u davna vremena..."

64

Dokazali smo, da je kod baltikih Slovena i onih na Labi postojala i svetenika kasta. Izgleda, da nje nije bilo kod Slovena u Rusiji, ni kod balkanskih Slovena, koji su vrlo brzo preli u hrianstvo. U naknadu, kod zapadnih Slovena i kod Rusa postoje vraari (gatari) i maioniari. Vraar na staroruskom zove se vl'hv'', maija vl'ba; ovo ime postoji samo u ruskom jeziku i izgleda da ima veze sa korenom vels, otuda vl'snai, mucati, mrmljati. Izgleda, da je ova etimologija istoga roda kao i ona dananjega ruskoga vra', to bi danas znailo lekar; ali nekada je izvesno znailo onoga, koji reima oarava zlo.[258] Opsenar se jo zove arodiec' onaj koji ini ari, aki arodjnik, poljski czarodziej, u kaupskom arecel. Prvobitni smisao rei ar' (ar) nije poznat. U ekom i u vendskom re ara znaci crta. Ne bi li arodjec znailo onoga koji opisuje, crta maionike crte? eki i poljski jezik zna jo i za ernoknjiznik, czarnoksiznik, onaj koji se slui crnim, tj. avolskim knjigama. U francuskom jeziku postoji pojam crne maije. Kod baltikih Slovena maioniari se ne javljaju odmah pored svetenike kaste. Naprotiv njih susreete u ekoj i u Rusiji. Kozma pravi od legendarne princeze Ljubue jednu proroicu (III, 8). Pod god. 1092. donosi, kako je knez Bretislav prognao iz svojih zemalja gatare i maioniare (II, 136.). No oni se naravno opet vratie. Omilijar prakoga vladike (XII veka) cilja na to u vie mahova.[259] Ruska Nestorova Hronika pria pod g. 1091. junaka dela maioniarska. Interesovanome obraamo panju na moj prevod (str. 148 - 149). Neka svetilita behu uvena po svojim prorotvima, kod kojih dolaahu da ih pitaju za savet. "Svetovid, bog Rujana, veli Helmold (I, 52), onaj, ija proricanja behu najizvesnija." Svetenik predskazivae izobilje ili suu, po koliini tenosti, koja je ostala u sudu, po visini kolaa.[260] On tako isto predskazivae i budunost po nainu, na koji konj prelazae preko kopalja nametenih na zemlji na izvestan nain. Napred smo naveli te stavove. (Vidi indeks pod reju konj.) Titmar (VI, 24) govori dosta nejasno o prorotvima, kod kojih jedan sveti konj igra neku ulogu. Ovaj konj prelazi preko dva koplja pobodena u zemlju. Poneki put pred zastraene verne istri i iz mora po koje morsko prase. Dalimilova hronika oznaava i buljinu kao neku svetu ticu. Po Saksu Gramatiku (XIV, str. 567, izdanje Holzerovog) Rujana, pre no to bi uli u kakvo preduzee, tumaahu predskazanja po ivotinjama koje susretahu, po komadima belih ili crnih drva, po parnim ili neparnim linijama koje su na pepelu gatalice obeleile. Biografi Otona Bamberkog (Herbord, II, 32, 33; Ebbo, II, 12; Priening, II, 11.), govore jo, ali dosta nejasnim izrazima, i o gatanju peharima i kockama. Ne zna se upravo, kakva su to gatanja peharima... Jedanput godinje se slavio u Pyris-y jedan praznik koji je ujedno imao i ratni i poljski karakter. Drugi jedan praznik slavljae se u Volinu (Ebbo, II, 12, 13.).

65

Glava osma
ivot na onom svetu. - Da li i Sloveni verovahu u nj? - Suprotna svedoanstva. - Nav, bog Nija. - Raj. Nain sahranjivanja. - Groblja, pogrebne sveanosti. - Kultus precima u Rusiji. Kozma praki, podseajui na neznaboake sujeverice, koje je knez Bretislav II silom unitio svojim ediktom od 1092. g. ovako veli: "Jtem sepulturas quae fiebant in sylvis et cargpis atque scenas [261] quas ex gentili ritu faciebant in biviis et in triviis quasi ob animarum pausationem, item et jocos profanos quos super mortuos suos inanes cientes manes ac induti faciem lavis bacchando exercebant exterminavit." Ovaj stav koji se odnosi na neznaboake ehe mnogo je izmuio otroumnost komentatora. On izvesno pokazuje, da je kod Slovena u ekoj postojao kultus mrtvih; ak izgleda da dokazuje, da su ovi verovali i u besmrtnost due, jer injahu rtve ob animarum pausationem. No na Kozmu su moda uticale i hrianske ideje. Izrazi koje on upotrebljava pripadaju crkvenom govoru. Opatoviki[262] omilijar u XII v. poziva eko svetenstvo, da zabrani satanske pesme, koje narod nou peva nad mrtvima, a tako isto i one skaredne scene koje prate ove pesme. Titmar koji nije Slovenin, i koji kao nemaki prelat ne voli slovenski paganizam, pria u prvoj knjizi svoje hronike ( 14) nekolike prie o vampirima, pa dodaje: "Ne muti canis obprobrio noter inlitteratis et maxime Sclavis, qui cum morte temporali omnia putant finiri haec loquor..." Izgleda da ovo svedoanstvo Titmarovo potvruje Nestorova Hronika. Poto je primio posetu misionara razlinih kultusa, Vladimir (str. 88. franc. prev.) saziva svoje velikae, i saoptava im rezultat svojih razgovora: "Grci veli, doli su kudei svaku drugu veru, a hvalei svoju. Oni su dugo govorili o stvaranju sveta, i vele, da ima i drugi jedan svet." Stavljajui u Vladimirova usta ove rei hroniar izvesno hoe da pokae, da neznaboaki Sloveni nisu znali za "onaj svet". Svedodbe dvaju katolikih velikodostojnika u ovom delikatnom pitanju apsolutno odstupaju jedna od druge. Kozma tvrdi, da neznaboci injahu rtve za pokoj dua. Titmar pak dokazuje, da se sve svrava sa smru. Nestor koji pripada istonoj pravoslavnoj crkvi, zadahnut je oevidno hrianskim verovanjima. Nemamo apsolutno nikakvih svedoanstava neznaboakih Slovena. Da vidimo malo, emu nas ue lingvistiki spomenici i ono malo stavova koje imamo. Pojam o smrti izraen je u slovenskim jezicima korenom mer (mr'), koji je istovetan sanskritskom i latinskom, koji prevodi pojam umora, ukoenosti, propasti. Pojam o mestu, kuda se ide posle smrti, izraen je korenom nav, koji je oevidno srodan korenu ny, i izraava pojam o umoru (eki: unaviti umoran; ruski n''im'' - prouzrokovati jad, ojaditi, initi zlo; un'ilij, klonuo). Ovaj koren daje imenicu nav, koja, izgleda, oznauje mesto, kuda ljudi idu posle smrti. Potom Krok jde do navi, veli eka Dalimilova hronika (III, stih 5).[263] Mogao bi ovek pokuati, da pomisli i na re nava, u smislu na-vis: Krok ode u lau, u sanduk. No konstrukcija reenice, upotreba predloga do ne izgledaju mi, da

66

ovlauju i na ovako tumaenje. Stoga se dakle sa ovim jednim stavom moe dopustiti, da nav u nava znai onaj drugi svet. S druge strane nalazi se re nav smislu pokojnika (Mikloi: Lexikon paleoslavenicolalinum, str. 400.). Dlugo (krakovsko izdanje str. 47.) daje nam jedno veoma dragoceno objanjenje, koje se sada slae sa lingvistikim dokazima: "Plutonem cognominabant Nya quem inferorum deum et animarum, dum corpora linquunt, servatorem et custodem opinabantur; postulabant se ab eo post mortem in meliores inferni sedes deduci." Oevidno Dlugo nije izmislio ovu re Nya. Pokojnici zvani navi, prebivalite mrtvaca: nav ili nava, bog mrtvih nya, - sve se to vrlo dobro slae. Oevidno Dlugo, koji hoe slovensku mitologiju da navrati na klasinu, mora na sebe uzeti i odgovornost za izjednaenje Nua sa Plutonom. Je li ovde doista re o kakvom boanstvu, ili prosto o prebivalitu mrtvaca, koje se poljski zove nyja, - na znamo nita. Kod Rusa u Karpatima zovu se Mavki ili Navki vrste Rusaljaka, koje, izgleda, predstavljaju due umrlih.[264] Po svedoanstvima, koje je Machal (str. 121) prikupio, svedoanstva, koja ja nemam naina prokontrolisati, isto bi ime postojalo i u Bugarskoj. Kod Slovenaca se zovu Mavje, Navje - due umrle nekrtene dece (u Srba isto tako). Pored rei nav ima u slovenskim jezicima panslovenska re raj. Ova je re oevidno starija od hrianstva. Po onome to smo napred kazali (str. 188), moe se pretpostaviti, da kod neznaboakih Slovena ona znai umsko prebivalite pravednih, neto kao Elisejska Polja. U odnosu prema nav, koja bi predstavljala pakao, to joj znaenje jo vie odgovara. No spomenici ute; a ispitivanje korena raj nita nam pozitivnoga ne otkriva. U osnovi mi vrlo malo znamo o pojmu o onom drugom svetu kod neznaboakih Slovena. Ruski naunik Kotljarevski posvetio je celu jednu knjigu izuavanju pogrebnih obiaja kod neznaboakih Slovena.[265] Na alost, on se tu koristio i spomenicima, koji su danas oglaeni za apokrifne. S druge strane on primenjuje na slovenske Ruse arapske spomenike, koji izgledaju, da se pre mogu primeniti na skandinavske Ruse.[266] Ono to iz svih pisanih spomenika izlazi jeste, da stari Sloveni upranjavahu dva naina sahranjivanja: zakopavanje i spaljivanje; da u ast nekih umrlih prireivahu dae ili sveanosti; da se neke ene, po primeru hindukih ena, davahu spaliti na istoj lomai, na kojoj sagorevahu ostaci njihovih mueva. Ibn Foslan pria, da je prisustvovao spaljivanju jednoga Rusa, i stavlja u usta jednoga Rusa (Slovenina ili Varjaga-Normana), koji je uestvovao u toj ceremoniji, ove rei: "Vi, Arapi, vi ste jedan glup narod; vi zakopavate oveka u zemlju, gde ga razdiru ivotinje i crvi; a mi, mi ga zaas spalimo, da bi odmah otiao u raj." Na ovaj se stav ne moe, mislim, mnogo polagati. Neznaboaki Sloveni nemaahu naroitih mesta posveenih sahranjivanju mrtvih. Tek je hrianstvo u njih unelo groblja. Napred smo naveli Kozmin stav o sahranjivanju "quae fiebant in silvis et in campis". To isto potvruje i jedno pismo vladike Otona Bamberkog, koje se odnosi na baltike Slovene: "Ne sepeliant mortuos chistianos inter paganos in silvis aut in campis."[267] Kadlubek, poljski hroniar XIII v., potvruje takoe, da su postojale pogrebne sveanosti "Funebres superstitiones quas eciam hodie in funebris exercet gentilitas."[268] U starim ruskim hronikama govori se o nekoj pogrebnoj sveanosti, koja se zove mrizna. Mikloi[269] pie trizna, i prevodi je sa pugna, oznaujui ipak kao malorusku re trizna - poinak mrtvih. Ortografija slovenskoruskih tekstova koleba se izmeu trizna i trizna. U ovoj nedoumici ja mislim, da se ova re moe vezati za koren tr'' (progutati)[270] i da re prvobitno znai pogrebnu gozbu.[271] Ako bi se dopustilo ovo tumaenje, onda 67

bi ova re oevidno bila slina rei strava, koju je Jordan upotrebio, da oznai pogrebnu gozbu, koju su Huni slavili u ast Atilinu: "Postquam talibus lamentis est defletus stravam super tumulum eius quem appellant, ipsi ingenti commessatione concelebrant..." (izd. Momzenovo, s. XLIX, str. 258) O rei strava mnogo je raspravljano. Ba u vreme Atile Huni behu u dodiru sa Slovenima, i moe se misliti, da su im oni i pozajmili re strava. Bilo je, naravno, Slovena i u Atilinoj vojsci. Neu dugo raspravljati o rei trizna, ve upuujem itaoca na francusko izdanje Nestorove Hronike: "Kad ko od Radimia umre, oni slave triznu oko lea; zatim naprave veliku lomau, nameste le na nju, i naloe vatru. Potom pokupe kosti i metnu ih u jedan sudi, koji nameste na jedan stub kraj puta. Tako i danas jo ine Vjatii." U istoj Hronici pod god 969. (str. 54. fr. izd.) reeno je: "Umre Olga. Zakopae je. Ona bee naredila, da joj se ne prireuje trizna; jer ona imaae jednog svetenika, koji je i zakopa." Hrianstvo nije unitilo kod sviju slovenskih naroda stare neznaboake obrede u ast mrtvih. Radi uverenja o tom dovoljno je proitati makar i u prevodu Mickijevievu pesmu Preci. Mickijevi pie na poljskom; seljaci njegove pesme su Beli Rusi, unijati, tj. u osnovi pravoslavni, kod kojih je hrianstvo, predstavljeno nespremnijim svetenstvom, mnogo manje uticaja proizvelo, nego kod njihovih slovenskih roaka, katolikih Poljaka. Od sviju slovenskih naroda oni moda na najprimitivniji nain predstavljaju stanje due. Obredi, koje oni vrahu kod svojih predakv, apsolutno su isti, koje je na latinskom izneo poljski pesnik Klonovi u XVI veku, u svojoj pesmi Roxolania: Quin etiam mos est morientum poscere manes Portari tepidos ad monumenta cibos Creduntur volucres vesci nidoribus umbrae. Ridiculaque fide carne putantur ali. U pesmi Dziady (Preci) Mickijevi je izneo narodne obredne obiaje uz sveanost u ast predaka, koju sveanost slave Beli Rusi u njegovoj rodnoj zemlji Litvaniji. Ovi obredi koje je pesnik posmatrao, ove pesme koje je sluao a zatim protumaio u lepom poljskom stihu, bile su vie puta pribirane i sakupljene u naroito lepoj publikaciji g. ejna: Graa ga izuavanje ivota i jezika ruskoga naroda i sev. zapadnim oblastima (Petrograd, tampa Akad. Nauka, III, vol. in 8, 1896.). U III tomu (str. 582. i dalje) g. ejn je posvetio jedno pedeset strana izuavanju obrednih obiaja u ast predaka. Ono to seljak Bele Rusije zove dziady, dzidy, diady (roditelji u Vel. Rusa) to su due umrlih roditelja. No te due nisu ba neminovno due predaka ili dedova. Meu dziady-ma ima ne samo dedova, ve i ujaka, tetaka, pa ak i dece umrlih jo vrlo malih. to karakterie ove obrede jeste to, to su apsolutno neznaboaki. Katkada ih vre na etrdeset dana posle smrti pokojnikove. U poetku novembra ima jedan opti praznik Dziady. Sutina ovoga praznika jeste jedan obrok, ruak, od koga ostatak uvaju za umrle. Uoi praznika oisti se kua i spremi se jelo. istoa u kui, dobro jelo, privlae pretke. Uvee skupe se srodnici i zvanice u kui. Tada domain zapali jednu sveu. Svi sede oko stola, na kome je postavljeno jelo, pie, rakija; i onaj koji oita molitvu, izgovara ovu formulu:

68

Sveti preci, mi vas pozivamo, Hodite k nama, sveti oci, Ima svega to nam je Bog dao. Evo vam sve to imamo, Sve ime kua naa izobiluje. Molimo vas, sveti oci, hodite, siite dole k nama. Zatim nalije jednu au rakije, tako, da se malo prelije na sto za pretke, pa ispije. Svi odrasliji ine to isto. Niko ne jede pre no to se odvadi po jedna kaika od svakog jela, ili odvoji komad, to se sve ostavlja u naroiti sud. Ovaj sud metnu pored prozora (radi predaka). Zatim ponu jesti i piti, ali neveselo. Starci su jo od sviju najneveseliji; oni prislukuju najmanji um, utanje lia, dah vetra, kripu vrata, let kakvog nonog leptira. Sve ove pojave ine se, kao da oznauju prisustvo pokojnika. Kad se svri jelo, podiu se ispred stola, poto su pretke otpustili ovim reima: Sveti preci, vi ste doli ovde, Jeli ste i pili, Idite sada svojim kuama, Recite, ta vam jo treba? Ili bolje, idite na nebo. Sloveni u Beloj Rusiji jesu iste rase; njih je civilizacija vrlo malo dokaila, hrianstvo ih je samo dotaklo. Njihovo stanje due je jo i danas ono isto njihovih neznaboakih predaka od pre deset vekova. Svedoanstvo koje nam njihov folklor donosi zasluuje ozbiljnu panju. Ova predanja koja i danas uprkos hrianstva postoje kod nekih slovenskih naroda, jesu do ovog novog verskoga reda najbolji dokaz, kojim se potvruje, da su njihovi preci imali pojma o onom svetu. Ovde utanje starih spomenika mora dopuniti folklor. No domaaj folklora je beskonaan, a opisi, koje smo doneli, za sada su dovoljni. Uostalom ovde nam i arheologija dolazi u pomo. U grobovima neznaboakim u ekoj naeni su sudovi, koji su morali sadravati hranu, i koji su oevidno tu stavljeni bili, da pokojnicima slue u ivotu na onom svetu.[272]

DODATAK

Svetovid (Svantovid) i Sveti Vid[273]

69

U glavi u kojoj smo napred govorili o Svetovidu, slovenskom bogu na ostrvu Rujnu, i o bogovima na svretak vid, ja sam se trudio, da dokaem obratno Mikloiu i nekolikim preteranim kritiarima, protivno Helmoldu i Saksu Gramatiku, da je ime ovoga boga postalo od istih slovenskih elemenata, i da u njemu ne treba gledati neku izmenu latinskoga Sanctus Vitus-a. Jer to je tumaenje prosto osnovano na jednoj od onih fantastinih etimologija, koje obiluju slovenskim imenima u latinskih srednjovekovnih hroniara. Ja sam bi tako srean, da se mome miljenju pridrui i naslednik Mikloiev na katedri slovenske filologije na bekom univerzitetu, g. V. Jagi.[274] Samo umesto da se sloi sa mnom, da vit znai proroanstvo, g. Jagi dovodi to ime od korena vi vi, boriti se. Ovom tumaenju prilazim i ja, jer ono bolje od moga tumaenja objanjava imena: Vitograd, Zemovid, Hostivid, Ljutevid, Vitoslav, Vitomir. Koren svt' znai svet. Moda prvobitno znai jak, vrst (nemaki heilig); nalazi se u velikom broju osobenih imena, npr. Svetopluk, Svatopluk, Svjatopluk u Moravskoj, ekoj, Rusiji i Pomeraniji. U Rusiji se nalazi jo ime Svjatoslav () u vizantijskih hroniara). U Poljskoj Svatobor ime oveka (op. Gallus, II, 27) Svatobor, sveta uma, itd. Latinski hroniari koji izjednaavaju svet (svt') sa sanctus padaju u greku slinu onoj, u koju su pali kritiki slabi Rumuni, koji hoe rei sanctus da pripiu pridevu sfint, koji je iz staroslovenskog preao u njihov jezik. Oba sastavna dela rei Svetovid jesu dakle isto slovenska. Izjednaujui ovo boanstvo sa Sanctus Vitus, Helmold i Saks Gramatik dali su se obmanuti jednom istom i sluajnom slinou oblika i zvuka. To je obian postupak srednjovekovnih nemakih ili uroenikih hroniara, kad god bi hteli objasniti neka slovenska imena. Oni najee gledaju, da im nau smisao ne u jeziku kome oni pripadaju, ne ni u jeziku germanskom, to bi. strogo uzev bilo i pravilno, ve u jeziku latinskom i u klasinim uspomenama. Kod njih je to jedan pravi sistem. Stoga bih ja u ovoj rei o Svetovidu protivu (Sanctus Vitus) svetog Vida hteo prikupiti nekoliko primera, koji do sada, koliko ja znam, nisu nigde sistematski ureeni. Da ponemo od Helmolda, jer protivu njega treba izneti dokaze. Od prvog paragrafa njegove Chronica Slavorum mi hvatamo na delu njegove arheoloke fantazije. Re je o Baltikom moru: "Sinus huius maris... appellatur ideo Balticus eo quod in modum baltei longo tractu per Scythicas regiones tendatur usque in Graeciam." Recimo u olakicu Helmoldovu, da je on od rei do rei prepisao ovu reenicu iz Adama Bremenskog (Descriptio insularum Aquilonis, 10.). Adam Bremenski, koji takoe voli da etimologie, vezuje u zagradi ime Vinula (Vinules) slovenskog naroda sa Vandalima. Malo dalje Helmold, mislei, da daje dokaze o svojoj klasinoj spremi, govori o jednom gradu quae dicitur Woligast; "apud urbaniores (pismenih) vocatur Julia Augusta propter urbis conditorem Julium Caesarem? Julije Cezar osnovalac jednoga grada na obali Baltikoga mora - to je toliko isto, kao to je Sanctus Vitus dao ime slovenskom boanstvu. Herbord istorik Otona Bamberkog opisuje u gradu tetinu neznaboake hramove zvane contmae.[275] Njemu postavlja jedan njegov zamiljeni sagovornik ovo pitanje: Quare illa templa vocabant continas?" On odgovara: "Sclavica lingua in plerisque vocibus latinitatem attingit, et ideo puto ab eo quod est continere continas esse vocabant." 70

Prvi deo odgovora je potpuno ispravan, drugi ista mata. Perc je to vrlo dobro primetio, da treba traiti drugo tumaenje, te zato predlae u primedbi jedno tumaenje izvueno iz poljskog jezika: "Polonis est koncizna finis, continae igitur aedificia fastigata." Ovo tumaenje vredi isto onoliko koliko i Herbordovo. G. Krek je bolje pogodio, dovodei u vezu re contina sa staroslovenskim kat' (k''t') k''ta, koja i danas postoji u srpskom jeziku kao kua, u bugarskom k'ta, i ekom koutina. (Gesindstube, Kott, Supplment, str. 698.) Re contina ima dakle isti smisao kao i re hram. Ovo je osobito interesantno za dosta siromaan renik jezika baltikih Slovena.[276] Merzeburki vladika Titmar imao je sve vrste dobrih razloga, da zna poreklo svoga episkopskoga grada i etimologiju njegovoga imena. To je isto slovenska etimologija: mezi bora (eki mezi, kaupski meize; poljski: miedzi, meu; bori, panslovenska re, borovina). No Nemac po narodnoj etimologiji prenosi bor u burg. Titmar, da li zato, to nikada nije sluao o slovenskom poreklu svoga episkopskoga grada, ili prosto to je eleo, da to poreklo dovede u plemenitiju vizu tek on re merse vezuje za boga Mars-a. "Et quia tunc fuit haec apta bellis et in omnibus semper triumphalis antiquo Marti signata est nomine. Posteri autem mese, id est mediam regionis nuncupabant eam vel a quadani virgine sic dicta." Titmar sluajno nailazi na pravu etimologiju; no nee da je prizna, ve radije izaziva ime jedne legendarne devojke.[277] Ni Sveta Stolica (papska) ne tumai nita bolje od prelata. Titmar u dva maha navodi jedan Mons Silensis, u kome se moe poznati ime lezije (Silezije Szlzek, izgovaraj Chlonzek na poljskom). Ovaj Mons Silensis postaje u jednoj buli Evgenija II (apud Jaffe. 2. II, 2998). Mons Silentii! Istorik Otona Bamberkog, Ebo, pria ozbiljno[278]da je grad Julin (drukije zvan Volin) na obali Baltikoga mora podigao Julije Cezar, da se tu uva (jo od njegovog vremena) njegovo koplje prikovano za jedan stub, koji je podignut u ast tog rimskog junaka. Svetenik Bernhard, raspaljen ljubavlju prema mueniku (Hristu) pokuava oboriti taj stub. Kad se Ebo nije ustezao od neverovatnosti ovakvih izmiljotina, koje je jedino sugerirala jednozvunost imena Julius i Julin, treba li se onda uditi, to su Helmold i Saks Gramatik primili sto puta verovatniju slinost i bliskost izmeu Svetovida i Svetog Vida (Svantovitus i Sanctus Vitus)? Da preemo na June Slovene. Istorik slovenske crkve u Saloni u Dalmaciji, arhiakon Toma (XIII v.) asimilira slovensko ime Hrvata (Croates) sa imenom starih Curites ili Corybantes: "Haec regio antiquitus vocabatur Curetia et populi qui nunc dicuntur Chroati dicebantur Curetes vel Coribantes." [279] Ova fantastina etimologija nije dovoljna arhiakonu Tomi. Te i on osea potrebu, da protumai ime Curtes: "Dicebantur vero Curetes quasi currentes et instabiles; quia per montes et silvas oberrantes agrestem vitam ducebant." Pisac Chronica Slavorum Arnold (XIII v.) nailazi uzgred na ime Srba oko Dunava, pa ne moe da ne pravi igru rei o latinskom obliku tog imena: "Jn medio nemoris cuius habitatores Servi dicuntur filii Belial, sine jugo Dei, illecebris carnis et gulae dediti et secundum nomen suum immunditiis omnibus servientes. "[280] Naravno Arnold ne sumnja ni jedan asak, da Srbi duguju svoje latinsko ime ropstvu u kome se nalaze, s pogledom na rave njihove strasti. Ovo isto ime Srbi, pod grkim oblikom , nije ni Prokopu Cezarejcu donelo vie sree. (De bello gothico, knj. III, 14.) " , . Zovu ih Sporima, jer ive rasejano, sporadino".

71

Etimologija igra tako isto svoju ulogu i u eko-latinskoj Kozminoj hronici (XI v.) i u stihovnoj Dalimilovoj hronici, koja je postala iz one prve. Obe dovode ime Prag - Praha od prah - prag, jer je grad podignut na mestu, gde neki drvodelja i njegov sin pravljahu prag.[281] Isti je pojav i u poljskim hronikama. Tako Boguhvalova hronika[282] objanjava ime Panonija poljskom reju pan gospodar, a ime Dalmacija sa dala mat (dedit mater). Ne bi bilo teko navesti bezbroj ovakvih primera. Ovi koje sam naveo dovoljno pokazuju kakvu ulogu igraju u prvobitnim hronikama: analogija zvukova, narodna etimologija i prosta igra rei (kalambur). Iz njih se izvesno moe zakljuiti, da je ime Zvantovitus, Svantovitus - Svetovid zaista autentino ime jednoga slovenskoga boga, pored sveg usiljavanja i Helmolda i Saksa Gramatika, koji su hteli da ga dovedu u vezu sa imenom Sanctus Vitus - sv. Vidom.

Snimci kipova
Snimci koje ovde prilaemo, pozajmljeni su iz nemakoga asopisa Archiv fur Anthropologie (Brunswik, t. XI, str. 45., i dalje). Oni idu uz lanak Weigel-a. Snimak 1. protumaen je na str. 104 - 105 ove knjige. Snimak 2. predstavlja nadgrobnu plou u crkvi u Berlinu, na ostrvu Rujnu. Smatra se, da ova ploa pripada grobu nekoga kaluera. Izgleda, da lik sa nje odgovara liku sa snimka 1. Moe se pretpostavljati, da je za vreme hrianske periode rog bio zamenjen krstom. Snimak 3. objasnili smo na str. 105. i dalje. Snimak 4. jeste jedna statua od crvenoga granita, koja od nezapamenih vremena sluae kao granini kamen izmeu sela Mosgau Grossherzogwalde (okrug Rosenberg, istona Pruska). Danas se ova statua uva u dancikom muzeju. Snimak 5. predstavlja istu statuu gledanu sa strane. Snimak 6. je statua od sivog granita, koja je sluila kao mea izmeu sela Rosenverg-a i Rosenau (u zapadnoj Pruskoj). Rog za pie je moda bio okaen o vrat, a danas je taj deo uniten. - Nalazi se u dancikom muzeju. Snimak 7. statua od surog granita, sluila je kao mea izmeu sela Rosenberg-a i Grossninkau (u zapadn. Pruskoj). - Nalazi se u dancikom muzeju. Snimak 8. statua od surog granita, sluila je kao granica izmeu sela Goldan i Heinrichau (u zapadn. Pruskoj). - Nalazi se u dancikom muzeju. Snimak 9. veliki komad suroga granita, predstavlja jednoga grubog skiciranog konja i konjanika. Naena je u selu Gross-lesen-y u okrugu Rosenberg (u zapadnoj Pruskoj). Snimci 10. i 11. Na levoj strani ovoga kamena je ovek grube izrade; na suprotnoj strani vidi se ovek koji dri jedan rog. Nalazi se u dancikom muzeju.

72

Snimci 12. i 13. Lice i nalije jednog kamenog lika, naen 1859. u okolini Bamberga u Bavarskoj. Snimci 14. i 15. od kamena, naeni u okolini Bamberga. Snimci 16. i 17. od kamena, naeni u okolini Bamberga. - Sev. istonu Bavarsku zauzimali su nekada Sloveni. (Originali se uvaju u bamberkom liceju). Snimak 18. je od drveta iz Alt. Friesack (okrug Ruppin, oblast Brandeburga). - Nalazi se u etnografskom muzeju u Berlinu. Snimak 19. je od ilovae, naen je u Rhinow-y, okrug Havelland (Brandeburg). Vrlo ravo je peena. - Nalazi se u etnografskom muzeju u Berlinu. Snimak 20. i 21. su od ilibara naeni u Schwarzort-y - (zapad. Pruska). Nalaze se u dancikom muzeju. Snimak 22. predstavlja enu, od bronze je, naen u Kleinzastrow, okrug Greifswald (Pomeranija). Snimak 23. od bronze je. Naen u Thorn-u (istona Pruska). - Nalazi se u dancikom muzeju. Nita tano ne dokazuje, da su ovi snimci slovenskoga porekla. Ipak ono to o njima kae g. Vajgel izgleda vrlo verovatno. Neki od njih imaju izvesne pojedinosti, koje se slau sa opisima, koje smo i u hronikama nali.[283]

Neke primedbe o slovenskim idolima

Nita ne dokazuje, da sve ove napred iznesene slike zaista predstavljaju kakva boanstva. Slike 12, 1. i 2. jesu moda prosti nadgrobni spomenici. Iste ove spomenike prouavali su: Vajgel (Weigel: Archiv f. Antropologie, 1894.) i A. Hartman i Kehler (Hartmann, Koechler, ibid. 1896.). Trebalo bi, da se redom pribelee sva otkria uinjena o predmetima, koji izgledaju, da se mogu pripisati kultusu neznaboakih Slovena. Na alost, ovaj posao do danas nije ni pokuavan. Ja sam o tome pitao g. Dra Niderle-a, koji najbolje poznaje preistorijsku arheologiju eke. On mi je dao ovo nekoliko svojih objanjenja, ali izjavljuje, da nije obratio osobitu panju na moje pitanje, koje mene interesuje. eki asopis Pambtky Archeologicke objavio je u 1880. g. (str. 338. i dalje) lanak g. Smolika: O arheolokim otkriima uinjenim i ekoj od XVI - XVIII veka. Bjenenberg (Bijenenberg) u svome delu: Versuch uber einige merkwurdige Alterthumer in Knigreich Boehmen - (Koenigratz, 1779 - 1785), oznauje u okolini Jaromera otkrie nekih predmeta iz bronzanoga doba, meu kojima bi bili i dvanaest domaih bogova (lares). Naravno, ne zna se, ta je bilo sa njima. Bjenenberg navodi jedno isto tako otkrie u okolini Hradeca. U istom asopisu t. III, str. 27 - 29. Zap (Zap) je opisao i reprodukovao tri bronzana idola, od kojih je jedan naen u Bihlovu u Moravskoj, drugi u Hrudimu u ekoj, trei pripada kolegiji Clementinum-a u Pragu. Da li su oni slovenskoga porekla? Ne mogu o tom nita rei.

73

Moravski arheolog Dr Vankel izneo je u asopis Olomouckecho Musea (Ollmutz, 1889. str 58.) otkrie u grobovima u Naklu blizu Olomuca dveju kamenih statua sa vrlo velikim glavama, koje su bile razbijene. Delo koje se zove Schlesiens Vorzeit (koje ne znam, a ne znam mu ni autora), veli, da su u grobovima u Stanoviu (Stanovice) u okrugu Ohlau u leziji nali zwei Golzenbilder (idola). Kalina u svome delu Boehmens heidnische Opferpldtze - Prag, 1836. str. 167. - spominje u Kvilicu, blizu Rakovnika u ekoj, jedan kameni pijedestal, na kome danas stoji krst, ali nekada, po tradiciji, bio je tu umesto krsta, idol. Beke Mitteilungen der Central-Comission (1890. str. 226.) spominju u Kokoru, blizu Olomuca u Moraviji, jednu nedavno oborenu kamenu statuu enskoga tipa (kamenne baby). Naene su u ekoj kamene statue enskoga tipa, koje, izgleda, pripadaju slovenskoj periodi. Jednu od njih odavno je opisao Bolelucki (Rosa Bohemica, 1868.) iji je opis ponovo izdan u asopis eskho Museum, god. 1891. str. 417. To bee: "rude quoddam saxum, truncum et acephalum ad instar cylindri truncum potius quam statuam repraesentans. A summo, quo pectus ob humeris descendit... cuius cumque bubulci manus supercilia, oculos, nasum, os et mentum clavo, vel quocunque ferro sculpsit, mammas etiam mulicbres adjecit... Utero praegrandi tumet illius saxum quasi parturiens foetum." Oblinji seljaci zvahu ovu statuu Jelisaveta, a ene u blagoslovenom stanju iahu joj na poklonjenje.

Miodrag B. ijakovi Varijacije na temu: slovenski mit

Knjiga Luja Leea "Slovenska mitologija" pojavila se u nas pre osamdeset godina, tanije - 1904, dok je francuski original iziao samo tri godine ranije, 1901. Razume se, otada pa do danas nauka je dola do novih saznanja iz ove oblasti, izvrena su nova ispitivanja, pravljena su uporeenja i pojavila su se tumaenja strukturalista, koji su podrobnije osvetlili praslovenske, baltijske i opteindoevropske tekstove. Jednom rei, pojavile su se brojne knjige u kojima je re o mitolokom supstratu starih Slovena; i ne samo knjige, ve kritiki napisi i vee ili manje studije o pojedinim problemima i izvorima. Uprkos svemu, knjiga Luja Leea ostaje i danas kao ozbiljan pokuaj da se sistematski i sveobuhvatno razmotri slovenski panteon, koga sainjavaju brojna pozitivna i negativna boanstva, poluboanstva i mitska bia. I to je nesumnjivo, pored ostalog, i razlog to se ona opet pojavljuje; sem toga, nadamo se da e ona jo vie podstaknuti nae mlae naunike, u prvom redu antropologe i etnologe, a nita manje i istoriare, da se, poput ruskih strukturalista - V. V. Ivanova, V. N. Toporova, B. A. Uspenskog, J. M. Lotmana i drugih, upuste u 74

ovu pustolovinu istraivanja nae drevnosti, koja je, nesumnjivo, znaajna kako za upoznavanje mentaliteta i karakterologije slovenskih naroda, tako i folklora koji se, zapravo, i zasniva dobrim delom na mitskim predstavama, obrednim ritualima i heroiziranim dogaajima; posebno je znaajna za nae zajednitvo ne samo na ovim prostorima, ve uopte meu slovenskim narodima, koji evo ve vekovima istrajavaju na istorijskoj vetrometini. Pisac ove knjige, Luj Lee, bio je francuski slavist, i on je svojim brojnim studijama i knjigama upoznavao evropsku javnost sa slovenskim nasleem i tradicijama, pa se ini da je teta to jo koju njegovu knjigu nismo imali u prevodu na na jezik. Roen je u Tuluzi 1843. godine; studirao je na liceju "Luja Velikog", a potom je, pod uticajem odckoa (Chodzko) poeo da izuava poljski jezik i knjievnost. Meutim, na njega je presudan uticaj izvrio Jozef Vaclav Fri (1829-1889), eki knjievnik koji je, posle revolucije protiv Maara iz 1840, iveo, kao izgnanik i revolucionar, u Parizu, gde je i upoznao Leea, i uputio ga na studije ekih starina. Stoga je i prvi Leeov rad bio posveen prouavanju eke literature. Prilikom boravka J. J. trosmajera u Parizu za vreme izlobe 1867. godine, L. Lee ga je upoznao i s njim se sprijateljio, pa je tako bio pozvan na sveano otvaranje zagrebake Akademije nauka i tom prilikom je prvi put kontaktirao sa naim narodima, budui da je, posle Zagreba, posetio i nae june krajeve. Ovaj boravak mu je omoguio da privede kraju svoja dva doktorska rada - "Preobraanje Slovena u hrianstvo" (La conversion des Slaves au Christianisme) i "Hronika kaluera Nestora" (La Chronique du moine Nestor), posle ega su mu se otvorile iroke naune perspektive; iste godine postaje profesor eke, poljske i srpskohrvatske knjievnosti u ersonovom institutu, to je on veoma znalaki i kompetentno obavljao, zalaui se da priblii nae kulture svojim sluaocima. Za vreme Pariske komune L. Lee boravi u Pragu i ureuje francuski list "Journal", a ve idue godine putuje u Rusiju, prisustvujui, kao predstavnik Francuske, otkrivanju spomenika pesniku Pukinu; posle toga postaje nastavnik u koli za ive istone jezike ((Ecoles des langues vivantes orientales), to mu je otvorilo put za Kole de Frans i omoguilo ozbiljnije bavljenje naukom, tako da su posle toga usledile brojne studije, ije bi nas navoenje daleko odvelo. Stoga emo ukazati samo na neke znaajnije: "Narodne slovenske prie" (1880), "Slovenski narod u XIX veku" (1882), "Herojske pesme i narodne balade eha" (1866), "Kosovska bitka i propast srpskog carstva", "Stare slovenske civilizacije", itd. Ovom spisku treba, naravno, dodati i Leeovo delo "Slovenska mitologija". Umro je 1923. godine. Knjiga "Slovenska mitologija" je po svom sadraju svakako najzanimljivije i kompleksno Leeovo delo, na kome je on dugo radio, prouavajui brojne izvore koji su mu bili pristupani, u nastojanju da rekonstruie slovenski panteon i da ga ponudi u jednoj prihvatljivoj formi. Pri tom je, dakako, koristio i slovenske i strane izvore, i to znalaki i pedantno, mnoge od njih podvrgavajui analizi i kritiki ih utkivajui u ovaj materijal koji je esto veliki izazov da se zastrani i odstupi od materijalnih injenica. Naime, kao to nam je poznato, slovenska mitologija se moe graditi na osnovu slovenskih izvora, koji su kasnijeg porekla, jer su nastali onda kada su Sloveni bili ve van svoje prapostojbine, ali i stranih hronika u kojima se pominju Sloveni i njihovi obiaji i verovanja, to poinje jo od Tacita, koji u svojoj knjizi "O Germaniji" pominje nae pretke i daje zanimljive podatke o njima. Oigledno je, to se moe i iz same knjige zakljuiti, slovenska boanstva figuriraju u delima starijih slovenskih autora i hroniara, ali su prisutna i u folklornoj grai, u skaskama i legendama, tako da se etimologija mnogih imena nalazi u geografskim, botanikim i drugim nazivima. Naravno, slovenski izvori su verodostojni i autentini; oni poinju sa Nestorovom hronikom, gde se ve pominju bogovi drevnog slovenskog verovanja, ak i sam bog Perun, tako da se ve kod Nestora pojavljuje tzv. slovensko dvojeverje, budui da on, negde sredinom X veka, ravnopravno pie o paganima i hrianima. Znaajan je takoe i Ipaevski rukopis, gde se govori o Svarogu i Dabogu, zatim "Slovo o polku Igorovu", kao i Novgorodska hronika, koja opisuje, pored ostalog, unitavanje drevnih svetilita i kultova.

75

to se tie ekih izvora, oni su malobrojni i odatle bi najpre trebalo pomenuti hroniku Kozime iz Praga (Kosimus Pragensis), iji je naslov "Fontes rerum bohemicarum", dok su poljski nepouzdani, poto su Poljaci primili hrianstvo jo u X veku, a Dlugoevo (Longinus) delo "Historia Poloniae" potie iz XV veka, dakle etiri veka posle paganskih tradicija, te se stoga moemo osloniti najvie na folklornu grau. Nai izvori, izvori junoslovenskih naroda, dosta su bogati i ouvani su u narodnoj tradiciji posle dolaska Slovena na tle Balkanskog poluostrva; o toj tradiciji pisali su mnogi nai naunici, naroito u vreme romantizma, koji se, kao to znamo, zalagao za rehabilitaciju narodnog stvaralatva, otkrivajui mnoge zaboravljene spomenike slovenskih kultura. U tom smislu od posebnog je znaaja rad Natka Nodila "Stara vjera Srba i Hrvata", tampan od 1885. do 1890. godine u deset knjiga "Rada" Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, a pre kratkog vremena izdat je u posebnoj knjizi u splitskoj izdavakoj kui "Logos". Nita manje nisu znaajni i radovi ostalih slavista i istraivaa starina - Tome Maretia i Vatroslava Jagia, a u novije vreme Veselina ajkanovia, ija istraivanja naih starih obiaja i verovanja zasluuju posebnu panju, zatim Milana Budimira, pa Henrika Baria, Tihomira orevia, Sime Trojanovia, M. Filipovia, i dr. Spisak bi odista bio veliki, mada ne bi bilo na odmet napraviti za nae prilike kompletnu bibliografiju napisa i studija o slovenskoj mitologiji. Dodajmo ovome i to da se i meu mlaim kadrovima ve pokazuju rezultati. Naalost, Slobodana Zeevia, pisca zapaene knjige "Mitska bia srpskih predanja", otrgla je smrt i zaustavila njegov dalji rad. Meutim, ovom prilikom treba istai i doprinose ruskih i ostalih naunika u ovoj oblasti. Od objavljivanja knjige A. S. Kajserova - "Slovenska i ruska mitologija" (drugo izdanje 1810), koja je podstakla i Dubrovskog da pristupi prouavanju pogrebnih obiaja starih Slovena i da napie prvu gramatiku staroslovenskog jezika, mnogi su se latili posla da obrauju pojedine probleme: slovenskim starinama se zanimao, najpre, J. P. afarik, iji doprinos takoe treba imati u vidu, ali od izuzetnog znaaja je I. J. Hanu, ija je knjiga "Bajeslovni kalendar" (Prag, 1860) privukla naroitu panju, jer je pisac u njoj izloio sve paganske praznike starih Slovena; malo kasnije se javio i Afanasijev sa svojim delima, tako da je literatura o slovenskoj mitologiji polako rasla nalazila su se reenja. to se tie stranih izvora, i oni su brojni; i pored toga to su katkada nepouzdani, ipak nam pruaju znaajne podatke na osnovu kojih moemo polako da rekonstruiemo mnoga boanstva i verovanja, obiaje i rituale. Ve smo pomenuli da je o Slovenima pisao jo Tacit, nazivajui ih Antima. Kasniji hroniari piu o ovim nepokrtenim "divljacima" katkada sa prezrenjem, katkada toplo i blagonaklono, ali u svakom sluaju tu i tamo proviri koji zanimljivi podatak koji inaugurie nova saznanja i otkria. Meu tim hroniarima posebno mesto zauzima Adam Bremenski, kanonik Bremenske katedrale, koji je iveo u XI veku; i pored toga to u svojoj hronici, iji je naslov "Magistri Adami Bremensis Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum", nije eleo da govori o paganima, ipak je u opisivanju Slovena govorio i o njihovim starim verovanjima; on pie o gradu Retre, gde su bila svetilita u ast "demona", budui da je ovim imenom nazivao slovenska boanstva, posebno Radigosta, koji je bio - po njemu - na vrhu slovenskog Olimpa, a to se etimoloki vezuje za slovensko gostoprimstvo. Posle Adama Bremenskog, znaajno mesto zauzima Helmoldovo delo "Slovenska hronika", koje nam otkriva i potvruje pojedina imena slovenskog panteona; Helmold je roen poetkom XII veka, izmeu, dakle, 1110 i 1117, ali mesto roenja nije utvreno, a jedino je pouzdano da je bio Nemac; njegova hronika obrauje period od osmog veka - sve do 1172. godine, to znai da je dogaaje opisivao ili po prianju ili kao oevidac, budui da je u hroniku uneo njemu savremena preplitanja. I pored toga to u ovoj hronici ima dosta netanosti, naroito u pogledu izgovora imena i odreivanja mesta, ona nam ipak osvetljava mnoge likove slovenskog panteona, tako da nam prua uvid i u istoriju Slovena, naroito nas upoznaje sa dugom borbom nemakih 76

feudalaca sa slovenskim knezovima. Nemac i hrianin, koji je pisao pod uticajem Biblije i predhodnika Adama Bremenskog, Helmold se zalagao za nemake feudalce i hrianstvo, tako da njegovi iskazi esto nisu objektivni i ne pruaju pravu svetlost, ali - i kao takvi - pomau nam da doemo do brojnih podataka. Stoga se Helmoldova hronika moe smatrati znaajnim izvorom za slovensku mitologiju. Posle Helmolda dolazi hroniar Titmar, magdenburski kanonik, koji, pored Radgosta, pominje i Svaroia, dodajui pritom da je svako slovensko pleme imalo i svoja boanstva. Za sagledavanje ovih problema takoe je znaajno i delo Saksa Gramatika "Gesta Danorum", jer se u njemu, pored opisa borbe izmeu Danaca i Slovena, pruaju podaci o slovenskim kultovima i boanstvima. Treba pomenuti i delo "Vita Otonis" (XII vek), koje je napisao monah Ebo iz Bamberga negde 1151 ili 1152 godine; u njemu govori o pokrtavanju Slovena i pritom pominje i paganske bogove. Nije zanemarljivo, naravno, i delo Herborda, drugog Otonovog biografa, poto i on pominje slovenska paganska boanstva, u prvom redu erovita (Gerovit), koga poredi sa rimskim bogom Marsom. Sem toga, on govori i o pojedinim gradovima i svetilitima u njima. to se tie vizantijskih izvora, njih takoe treba imati u vidu pri konstruisanju slovenske mitologije, a naroito Prokopija Cezarejca, koji u svom delu "De Bello Gothico" (O Gotskom ratu) govori o Slovenima i njihovom verovanju u vrhovnog boga gromovnika i u rene nimfe, to je, razume se, dokaz da su Sloveni verovanje u vile poneli jo iz pradomovine. Ostali vizantijski izvori nisu naroito znaajni, mada i njih treba koristiti, utoliko pre to je naa Akademija nauka objavila nekoliko knjiga "Vizantijskih izvora za istoriju naroda Jugoslavije", tako da su u njima zatupljeni svi vizantijski autori koji su govorili. o Slovenima ili ih pominjali nekom prigodom. Naravno, bilo bi poeljno da se objave isto tako i izvori iz hronika ostalih evropskih hroniara i istoriara, kako bi ovaj zanimljiv materijal bio to pristupaniji naoj najiroj publici, najpre onima koje zanimaju problemi slovenskih starina. Kao to se vidi, savestan mitolog koji eli da komponuje slovensku mitologiju imao bi odakle da pone, jer je materijal, uprkos tome to su mnogi smatrali da je to terra incognita, dosta obilan i obiman, ali ga samo treba sistematizovati, naroito posle najnovijih otkria ruskih strukturalista, koji su svojim radovima ovaj problem primetno pomerili napred i uspeli da bace nove svetlosti na veze slovenskog mitskog sveta sa mitskim predstavama ostalih indoevropskih naroda. U tom smislu od posebnog su znaaja knjige: V. V. Ivanov i V. N. Toporov: "Issledovani v oblasti slavnskih drevnostej (Moskva, 1974), zatim B. A. Uspinskij: "Filologieskie raziskani v oblasti slavnskih drevnostej", (Moskva, 1982), N. N. Veleckaja: "ziieska simvolika slavnskih arhaieskih ritualov " (Moskva, 1978), zatim radove E. V. Pomeranceve, i td. Naravno, i kod ostalih slovenskih naroda razvijalo se interesovanje za drevnu slovensku mitologiju, kao to je to sluaj, recimo, sa napisima Mihaila Arnaudova kod Bugara, Niderlea kod eha, i ostalih naunika koji svojim doprinosom pomau da se pribliimo mitskim pravizijama starih Slovena: one su, kao to se moe videti, bogate i raskone. Stoga smatramo da e knjiga Luja Leea "Slovenska mitologija", koju italac sada ima u rukama, upotpuniti naa saznanja o ovoj oblasti, o kojoj svako od nas treba da zna bar ono najosnovnije, jer se svakodnevno susreemo sa nekim ritualnim postupkom koji je preao u konvenciju, a takoe i sa narodnim stvaralatvom, koje se, ini se, teko moe shvatiti ako prethodno ne kontaktiramo sa likovima slovenskog panteona. Ovo utoliko pre to se u poslednje vreme, svuda u svetu pa i kod nas, esto pie o mitologijama i mitovima pojedinih naroda, naroito posle Frojdove psihoanalize, budui da je Frojd u mitovima nazirao metafore o najintimnijim ljudskim nagonima i podsvesnim impulsima. I ova knjiga dolazi da upotpuni naa poznavanja i proiri vidike. Miodrag B. ijakovi 77

Napomene
1. Paris, Vieweg, 1868. 2. Knjiara Leroux, 1886. 3. Nekoliki primerci ovih rasprava prodavani su u knjiari Maisonneuve. 4. Roen 1782. poginuo 1813. u bici kod Hanau, Kajsarov je bio u vie pitanja pretea. God. 1806. prijavio je Univerzitetu u Getingenu jednu tezu o emancipaciji robova. De manumittendis per Russiam servis; Dessertatio inauguralis philosophico-politica. Njegov pokuaj o slovenskoj mitologiji preveden je na ruski. (Moskva, 1807. g. 2. izd. ib. 1819.) G. Suhoilinov mu je nedavno posvetio jednu vrlo interesantnu beleku, u svesci LXV Zbornika jednog odeljka ruske Akademije Nauka u Petrogradu 1899. 5. O Afanasijevu vidi vrlo pravilnu beleku g. Kiprinikova, u delu Vengerovljevom: Kritiko-bibliografieskj slovars ruskih'' pisatelej, t. I, str. 860. i dalje.) Pok. Ralston je veliki deo grae za svoja dva dela o pesmama i

78

priama ruskoga naroda pozajmio od Afanasijeva (The songs of the Russian people, London, 1872; Russian folktales; ib. 1873.). 6. Ruski naslov te knjige je: O pogrebal''n'' h'' obiajah'' z'ieskih'' Slavn'', Moskva, 1868. - Drugo izdanje je objavila Akademija petrogradska (u optem izdanju Kotljarevskovih dela 1891. god.). 7 Uzgred seanja radi spominjem poljske knjige Kazimira ulca (Casimir Szulz): Mythologia Slavianska (Posnan, 1881.). Ona je potpuno bez vrednosti. Toliko isto mogu rei i o jednoj skorijoj knjizi sa potpisom M. K. O religii poganskih Slowian. 8. O ovoj knjizi vidi osim lanka Jagievog i lanak g. V. Milera u urnalu minist. nar. prosv'' god. 1884. prva sveska. 9. O Mahalovoj knjizi vidi Archiv fur slav. Phil. t. XVII, str. 583. i dalje. Uprkos praznina i greaka za koje mu se zamera, ovo je delo ipak dragoceni repertoar i za mitologiju, osobito za folklor. 10. Uz prvo izdanje Krekove knjige, pisae Mikloi (Jenaer Literaturzeitung, 1875, str. 43.) "izjavljujemo, da ne pripadamo onim mitolozima, koji veruju, da mogu iz pria narodnih izvui svu veru neznaboakih slovenskih naroda". G. Polivka navodi ovaj stav u jednoj primedbi svoga prevoda na eki mojih "Esquisses" (Sbornik Slovansky, 1883. str. 392.): "ipak se ne moe poricati, da vie nego jedna neznaboaka ideja moe biti skrivena pod hrianskim oblikom. Ali u tome treba postupiti sa mnogo kritike i opreznosti". To sam i sam katkada inio (vidi glavu o Perunu i sv. Iliji). 11. "Invaluitque in diebus illis per universam Sclaviam multiplex ydolorum cultura... Mira autem diligentia circa fani diligentiam affecti sunt (Helmold, I, 52.): "Praeter penates enim et ydola quibus singula oppida redundabant..." (ib. I. 83). Helmold navodi kao znaajnu osobitost: "Prove deus Aldenburg quibus nulle sunt effigies expresse". "Quot regiones sunt in his partibus, tot templa habentur et simulacra demonum singula ab infidelibus coluntur..." (Thietmar, VI, 24.) Mogao bih navesti mnotvo ovakvih citata. 12. Cf. Thietmar: "Quamvis autem de hiis aliquid dicere perhorresscam, tamen, ut scias, lector amate, vanam eorum superstitionem inanioremque populi istius executionem, qui sunt vel unde huc venerint (dii Liuzicorum) strictim enodabo" (VI. 23) cf. p. 9. 13. to se tie Nestorove Hronike, upuujem na moje francusko izdanje (Paris, Leroux, 1884.); za slovenske ruske tekstove - na izdanja ruskog arheolokog drutva. Ja sam ve iskazao svoju sumnju o pesmi Igorovoj u svojoj "Ruskoj knjievnosti" (drugo izdanje, str. 21 - 23). 14. Fontes rerum bohemicarum, t. II, Prag, 1874. str. 21. 15. Ib. str. 8. 16. Evo tog spomenika u celini: "Novus dux Bracislaus iunior... omnes magos, ariolos et sortilegos extrusit regni sui e medio, similiter et lucos sive arbores, quas in multis locis colebat vulgus ignobile extirpavit et igne cremavit. Item et superstitiosas institutiones, quas villani adhuc semipagani in Pentecosten tertia sive quarta feria observabant, offerentes libamina super fontes mactabant victimas et daemonibus immolabant, item sepulturas, quae fiebant in silvis et in campis, atque scenas, quas ex gentili ritu faciebant, in biviis et in triviis, quasi ob animarum pausationem, item et iocos profanos, quos super mortuos suos, inanes cientes manes ac

79

induti faciem larvis bachando exorcebant; has abominationes et alias sacrilegas adinventiones dux bonus, ne ultra fierent in populo Dei, exterminavit". 17. Fontes rerum bohemicarum, t. v, str. 15. 18. Ib. str. 88. 19. Galli-chronicon, ap. Bielowski, Monumenta Poloniae historica. t. v, Lww, 1864. - O Galu vidi najnoviji memoar Max-a Gumplowicz-a: Bischof Balduin Gallusvon Kruszwica (Sitzungsbesichte der kais. Akademie, Vien, 1895.). 20. Cf. ad. Brem. Descriptio insularum Aquilonis uz opise obreda skandinavskih neznaboaca: "Caeterum neniae quae in eiusmodi ritu libationis fieri solent multiplices et inhonestae ideoque melius reticendae". (28) 21. Archiv fur slav. Phil. t... XIV, str. 170. i dalje. 22. Vidi Dlugosz, Opera, t. x, Cracovie, 1873. str. 47. i dalje. 23. Archiv. f. slav. Phil. loc. cit. str. 183. i dalje. 24. Adama Bremenskog izdao je Lapenberger, ap. Pertz (Mon. germ. t. VII). Ponovo je tampan u Hanoveru in usum scholarum,1 vol. in 8 knjiara Hahn, 1876. U predgovoru se ukazuje na najbolja izdanja, prevode i komentare. U najnovije vreme prouavao je geografiju Adama Bremenskog Avgust Bernard, De Adamo Bremensi geographo (teza podnesena fakultetu filoloko-istor. u Parizu, Hachette) 1896, i g. S. Gunther, Sitzungsberichte der knigl, boem Gesellschaft der Wissenschaften - Prag, 1894. - Delo Adama Bremenskog dostie do god. 1072. Dopunjeno je jo jednom zanimljivom glavom o geografiji: Descriptio insularrum Aquilonis. - Vidi jo Wattenbach Deutschlands Geschichtsquellen im Mittelalter, 4 izd. Berlin, 1877. 25. Orderic Vital (XII vek) izjednauje religiju Slovena Ljutia sa verom Germanaca: "In Leuticia populosissima natio constitebat quae Guodenem et Thurum Freamque aliosque falsas deos colebat." (Monum. Germ. hist. t. XX, str. 55.) 26. Vagri-Vagrinci zauzimali su zemljite izmeu Ist. mora reke Trave i Sventina u kneevini Holtajn. Glavni je grad njihov bio Stargrad (danas Oldenburg). Pokorio ih je Karlo Veliki oko god. 804. No pleme Bodria odralo se u paganizmu jo 300 god. Plen - Ploen - je bilo sedite druge kneevine slovenske. Poznati su: domai knez Goak (Gottschak), poginuo 1066, god. i Hajnrih, umro 1124. god. Oni su pokuavali i tu uvesti hrianstvo, no bez uspeha. God. 1132. osvoje ih Holtinci, i od tada su pokrteni i pogermanjeni. Imali su svoj grb: srebrnu bikovu glavu, izmeu rogova srebrni koprivin list na crvenom polju. Bosa, nekada Bz, selo u oldenburkoj kneevini, pored Libeka; lei neposredno uz jezero Plen, koje se jo zove i Vladikino jezero (Bischofsee). Ima na 270 stanovnika. Bilo je jedno od najznatnijih sela u celom Holtajnu; u X veku poelo se i tu uvoditi hrianstvo, ali bez uspeha. No kasnije je potpuno uveo tu hrianstvo vladika Vicelin. Prevod. 27. Objavljena prvi put u Frankfurtu 1556 g. hronika Helmoldova je vie puta pretampana. Naroito je to inio Lajbnic u Scriplores rerum Brunswicensium, i u Percovim Monumenta (t. XXI). Jedno izdanje in usum 80

scholarum priredio je u Hanoveru Perc 1868. g. Nju je izuavao Voelkel, Die slawenchronik Helmolds (teza u Getingenu) Danzig, 1873., Hirsekorn, Die slavenchronik des Presbyter Helmold, pristupna disertacija, Halle, 1874; - Broska, Forschungen zur deutschen Geschichte t. XXII, 1882.; Paplonski u predgovoru svoje hronike na poljskom (Varava, 1862); Lebedev Opit'' istonikov'' dl istorij baltikih Slovn' od 1131. - 1170; G. Lebedev kome se duguje i vredan rad: Posli'dn'' bor'ba Slavn'' protiv' Germanizacij (Moskva 1876.) propratio je ovo delo vrlo svesnom i kritikom studijom o izvorima. Helmoldu posveuje oko stotinu strana (str. 119 - 207). Imau jo prilike navesti g. Lebedeva, kad budem govorio o Saksu Gramatiku i Knitlingi Sagi. 28. Zutibore predstavlja sveti bor. Ovo je ime kod Nemaca postalo Sciudibure, a danas je Schkeitbar. Planina pagus Silensis, zove se u jednoj buli Evgenija II Mons Silentii. Ova nam izopaavanja pomau razumeti, kako je ime boga Svetovida moglo biti prevedeno sa Sanctus Vutus. 29. Vidi glavu o bogu Svaroiu. 30. Vidi glavu posveenu bogu Svetovidu. 31. Objavljena prvi put u Frankfurtu, Titmarova hronika prvo je tampana u III sv. Scriptores rerum germamcum trudom Lapenbergera. Ovo izdanje ponovo je izdao Fr. Kurze (in usum scholarum, Hanovre, Hahn, 1889). Vrlo briljivo pregledano i objanjeno jednim komentarom i dvama indeksima, ovo je izdanje jedno od najboljih iz zbirke in usum scholarum. Odatle i ja uzimam navode. Deo koji se odnosi na carstvo i Poljsku tampao je ponovo Bjelovski u I sv. Monumenta historica Polaniae (str. 230. do 318). Tu ima i jedan interesantan uvod. Titmarovu hroniku izuavali su i: Wattenbach, Geschichtsquellen; Strebitzki, Thietmarus quibus fontibus usus sit, Koenigsberg, 1870. Fortinski, Titmar Merzeburskij i chronika, St. Petersbourg, 1872., F. Kurze, u predgovoru svoga izdanja. 32. Varo u sev. Skandinaviji, u provinciji onen; staro joj je ime Londinum Gothorum. Prevod. 33. Apsalonov ivot je opisao Estrup, a s danskog na nemaki preveo: Mohnik: Absalon Bichof von Roeskilde, 1832. 34. tampana prvi put u Parizu 1514. Historia Danica bi izdana poslednji put od Alfreda Holdera (Strasburg) u knjiari Tr'bner, 1886. Napred ima detaljna biografija, a pa kraju indeks. No na alost u ovom izdanju nema ni ukupnog pregleda (sadrine) komentara, hronolokih naznaenja, i nije sloena tako, da bi olakala zadatak istoriara, koji bi se hteo njome posluiti. Holder je u svojoj biografiji naveo sve radove u kojim se govori o Saksu do 1886. No ipak nije znao za delo Lebedeva koje sam malo vie spomenuo Opit' istonikov' dl istorij baltikih' Slavn'', Moskva 1876. 35. Izdanje koje sam ja imao jeste ono to je objavljeno u Scripta historica Islandorum (Copenhague 1842., t. XI). - Knitlingu Sagu je izuavao Dahlman u istoriji Danske (Geschichte von Danemark, Hamburg, str. 1840 43), Wattenbach, Lebedev. Ona svega obuhvata pet strana predmeta koji nas zanima. Slog i prevod onoga stava, koji nas interesuje, saopteni su u Monumenta germanica, od Pertza, t. XXIII, poslednja sveska. Ova sveska tako isto posveuje jedan deo i Saksovoj hronici. 36. "Linguam quoque terrae illius opprehendit" (Herbord, III, 32.).

81

37. Pyrice je sresko mesto Pyrtz u okrugu tetin, u Pruskoj; Volin je poljski Wolyn - Volinija, gubernija u zapadnoj Rusiji. Kamin je varo u pruskoj oblasti Marienwerder, okrug Hatow, na r. Kamijonki, a na jezeru Mochd. Ima 1586 stanovnika, evangelsku i katol. crkvu i sinagogu. (400 evang. i 49. Jevreja). Prevod. 38. Bez sumnje radi raspoznavanja. 39. Cf. Thietmar, VI, 23. In pago Riedirierum... dii stant manu facti... galeis atque loreis terribiliter vestiti. 40. Sumnjam da orasi uspevaju u tetinskoj ravnici. 41. O tome kako se kultus idolima silom odravao, daje nam zanimljiv spomen jedna skoranja knjiga g. W. von Sommerfeld: Geschichte der Germanisirung des Herzogtums Pommern (Leipzig, 1896.). Taj je spomen pozajmljen iz Meklenburgischen Urkund-Buch. U 1219. vladika od verina, Brunsvarda, ali se, kako je morao voditi itav rat protiv idola. 42. Herbord ne zna slovenski jezik; a to se vidi po etimologiji koju on daje rei Pomerania: Pomerania provincia, ex ipsa nominis etymologia qualitatem sui situs indicare videtur. Nam Pome linqua Sclavorum juxta sonat vel circa, moriz autem mare; inde Pomerania quasi Pomeriziana, id est juxta vel circa mare sita (Oevidno ovo je slovenska re, postala od no i tore, to znai: du mora - Pomorje. Poljski je oblik jo i danas Pomorze). Isto tako on hoe da objasni i re contina od latinskog continere. 43. Apud Christianos aiunt, fures, sunt, latrones sunt, truncantur pedibus, privantur oculis et omnia genera scae lerum et paenarum christianus exercet in christianum. Absit a nobis religio talis! 44. Perc, izdanje u Hanoveru, tumai contina poljskom reju konczyna, limis, fastigium: contina igitur aedificia fastigata. Ovo je tumaenje pogreno. Vidi dalje. 45. Ove procedure pri gatanju nahode se i u drugim tekstovima, koje smo drugda naveli (Vidi glavu o Svetovidu). Ovde se moe uporediti eka legenda o Ljubuinom konju, koji esima naznai njihovoga buduega kneza. 46. Pisane spomene koji se odnose na ivot Otona Bamberkog izdao je Kepke u Perca (t. XII, i t. XX. Scriptores). Dijalog Herbordov De vita Ottonis, Perc je zasebno izdao (Hanover, editio in usum scholarum, god. 1868.) Vidi jo Jaffe, Bibliotheca rerum germanicarum, 1869. str. 580 - 841; Ebonis vita Ottonis; (Berlin, 1863.) Herbordi Dialogus de Ottone, episcopo Bambergensi (ib. 1869). Klempen je izdao biografije o Otonu Bamberkom u Baltische Studien (t. XI, prva fascikula, Stettin, 1842). Temeljan je rad A. Kotljarevskog, odlinog slaviste, iju preranu smrt nauka zaista oplakuje: "Biografije Otona Bamberkog s obzirom na slovensku istoriju i arheologiju" (na ruskom). Prag 1874, tamparija Klaudy). Ovo je delo pravi Corpus tekstova, koji se odnose na Pomeranske Slovene. Petrov je raspravljao o Herbordovoj biografiji u svojim lancima u urnal''-u Minist. Nar. Prosvi. (god. 1882. i 1883). 47. Dalje imaemo prilike odrediti smisao rei: kapia. Moda i ona hoe da kae: idol. Ja citiram ovaj stav po Polevoju (Istor. ruske literature V izd. str. 19.). nemajui pri ruci Hilarionov tekst. 48. Vidi druge navode. - Op. Krek, Einleitung, str. 394. i dalje. 82

48. Belee se jo neke statue kao slovenske (?) u zbirci Minhenske Akademije Nauka. Nemam njihovih fotografija. 49. Fanum de ligno artificiose compositum... Huius parietes variae deorum dearumque imagines mirifice insculptae exterius ornant; interius autem dii stant manu facti singulis nominibus insculptis galeisque atque loricis terribiliter vestiti... (Chron..., VI, 23. ili 17.) 50. Rad Beke Akademije Nauka (Mitteilungen) - Be - g. 1875. 51. Chron. slav. I, 52. 52. Kluge: Etymologisches Wrterbuch der Deutschen Sprache. 53. Vidi: Sreznjevski: Materilj dl Slovar drevne rusko54. Ite - nastavak koji znai mesto, gde se obino vri kakva radnja. 55. Slavno-finski kulturni Ot'noeni, Kazan', 1890. str. 143. 56. Treba danas znai u ruskom: sveanost crkvena, bogosluenje; sravni slov. re: trebnik. Prevod. 57. Letopis'' Po ipatskomou spisou (S. Peterb. 1871.).
[58]

Mikloi: Die Bildung der Ortsnamen aus Personennamen im slavischen, str. 65. navodi veliki broj ovih rei, i sve ih pripisuje jednom linom imenu.
[59]

Krek, Einleitung, str. 397. I kod Malorusa i Litvanaca, usled uticaja poljskog jezika. Uporedi u Srba re knez, seoski stareina. Ona je slov. porekla.

[60]

[61]

Prevod.
[62]

Krek: Einleitung, str. 419. Re je upotrebljena za oznaenje pakla: v'' naveh''. Mikloi, Lexicon Paleoslavenico-greco-latinum, sub voce).
[63]

Strava - na srpskom oznaava veliki smrtni strah: "strava da te uhvati" - strah od smrti. Tot se reju moda oznaavale rtve prinaane bogu smrti. Prevod.
[64]

O ovom predmetu on je objavio 1837. u Pregledu ekoga muzeja jedan rad, koji je na alost ubrojan i uvren i u njegove Sebrane spisy - Prag, 1865., str. 96-110.

83

[65]

Vidi o tom portretu Jagiev lanak (Arch. f. slav. Phil. t. v. str. 204.).

[66]

Ja sam ih preveo na francuski i izdao u meunarodnoj knjiari 1866. Tada mi je njihova autentinost izgledala tana. Od tada ona je osporena takvim dokazima, da ja sada u njih vie ne verujem. Vrlo veliki naunjaci jo u njih veruju, kao npr. g. Krek. Einleitung, str. 418.
[67]

Belboh - beli bog, beel, baal, ydolum.

Besy - bes, zao duh, demonibus. Das - avo, genius; Devana letnicina i perunova dci - Devana, ki Letnina i Perunova, - Diana Latone et Jovis filia. Ovo je najdrskije objanjenje. Ono je teilo da u slovenski mit unese boanstvo slino Dijani, keri boginje Lete, oevidno slino Latoni - i boga Peruna, koji se na taj nain nae istovetan sa Jupiterom. Dovde slovenska mitologija ne pokazuje nikakva traga od antropomorfizma; nikada se nije pokretalo pitanje o ljubavi bogova, a jo manje o njihovim brakovima. Vidi se sva ozbiljnost ove prevare. Lada - Venus, dea libidinis, cytherea. Liutice - Ljutica, furia, dea infemalis. Perun, Perun, Jupiter. Perunova - Jovis sororem - (slov. bogovi nemaju ni sestara kao ni ena). Prije - (prijatna) Aphrodis grece, latine Venus. Radihost, vnuk krtov - Radgost, unuk Krtov, - bez sumnje kod demona. Mercurius a mercibus et dictus. Ovo objanjenje imalo je za svrhu: 1) da se u ekoj rasprostre verovanje u kultus o Radgostu; 2) da se o tome izmiljenom bogu da dotle nepoznata analogija sa jednim latinskim boanstvom. Svatovit - Svetovid, Ares, bellum. - Prvobitno je bilo u rukopisu: Ares bellum nuncupatur. Ca nuncupatur tek la je stvorila Svetovida. Na druga dva mesta sa Svetovid prevedeno je: Mars i Mavors. Sytivrat, Saturnus. Re sytivrat je tako stvorena, da slui kao graa za razna tumaenja. Jacob Grimm, dao se time prevariti u svojoj nemakoj Mitologiji. Straces Sytivratov syn, Strasek, Sitivratov sin; Picus Saturni filius. Straka na ekom znai svraka (isto i na srpskom. Pr.) Trihlav - Triglav, triceps, qui habet capita tria caprae. Mitografi nisu propustili eksploatisati ove tri kozje glave, i otuda su izvukli gomilu zakljuaka. Veles - Pan - imago hircina. Siva - ivot, Dea Frumenti, Ceres, Siva imperatrix. Ova je re stvorena jedared od latinskoga aiunt, a drugi put od Sive. 84

U ovoj listi izneo sam samo imena boanstava, ostavljajui na stranu ona, koja se odnose na kultus i kojih ima dosta. Sva dela o slovenskoj mitologiji zaraena su navodima iz Mater verborum-a; Bilo je dakle neophodno potrebno, da italac jednom za svagda bude o tome obaveten. Apsolutno se treba mahnuti traenja u ekoj boanstava, o kojima postoje samo lani tekstovi.
[68]

Vidi o Slovenskoj Bedi moje Nouvelles etudes slaves, - Paris, p. 49. i dalje. De bello gothico, knj. III, glava XIV. Str. 41. moga prevoda (na franc.). I, 250.

[69]

[70]

[71]

[72]

U srpskom jeziku postoji u narodu izraz: "za pr Boga", "na pr Boga" - koga kazniti i osuditi. U znaenju je: "na pravdi Boga". Prevod.
[73]

Luiki Srbi upotrebljavaju oblik: pribog: idol, pridodat Bog, nebengott. Chronique dite de Nestor, prevod na franc. L. Leger, Paris Leroux, 1884. Vidi indeks sub voce: Peroun. Oerk'' russkoj istorieskoj geografii (Varava, 1885.). Potoi, koji se uliva u Volhovu. Novgorodska hronika, izd. arheol. komisije, str. 1. i 2. Petrograd. 1879. Njih je otkrio g. Krek: Einleitung in die slav. Litteratur-Geschichte. (dr- izd. Graz, 1887., str. 384 - 386) Golovackij: Ruska krestomati (navod u Machal-a, slovenska mitologija, na ekom, str. 22.). Afansijev'': Vozren, Slavn'' na prirodu, I. g. 250. Procope: De bello gothico, knj. III glava XIV.

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

U delu: Gorski putnik. Nemam pri ruci ovu knjigu; stihovi koji govore o Perunu navedeni su i Reniku bugarskom od Duvernois. (Moskva, 1886. god.) Rokovski je kao i Verkovi vrlo nepouzdan. G. dr imanov iz Sofije, koji vrlo lepo poznaje bugarsku folkloristiku, izjavio mi je u jednom skoranjem pismu da nigde nije mogao nai ime Perun.
[83]

Istorija Bugara, rusko izd. Odesa. 1882. g.

[84]

Govor je o jednoj majci, koja se usudila istiti dete jednim paretom hleba, te je na taj nain profanisala najdragoceniji dar boanski.
[85]

Vidi moju studiju o Kolaru i panslavistikoj poeziji, u knjizi pod imenom: Russes et Slaves, Paris, 1890.

85

[86]

Schleicher, Laut-Formenlehre der polabischen Sprache. S. Petersburg, 1871. Helmold, Chronica Slavorum, I, 83. ponovo tamp. u Monumenta Pertz-a, Hanovre, 1868. I, 52. i 93.

[87]

[88]

[89]

"Visitavit Altenburg, kae on, govorei o vladici, et receptus est a barbaris habitatoribus terrae illius quorum deus erat Prove. Porro nomen flaminis qui preerat superstitioni eorum erat Mike." On zna tako isto i ime kneza, koji se zvae "Rochel, de semine Krutonis."
[90]

Saxo Grammaticus, izd. Holder (Strasbourg, 1886. str. 578.).

[91]

Haec statua quatuor facies repraesentans quintam pectori insertam habebat, cuius frontem leva, mentem dextera tangebat." Helmold primeuje (I, 83) da baltiki Sloveni vole mnogoglave idole (policefale): "multos etiam duobus vel tribus vel eo amplius capitibus exculpunt."
[92]

"Vulgus nostrum lapillos quosdam, virgae in lapidem versae et con fractae similes putat esse fulminis". Linde: Dictionnaire polonais, kod rei piorun.
[93]

Objavljena je u Archiv f. slav. Phil. t. v, str. 631. Litavska mitologija ima tek da se izradi. O toj veri vidi Krek: Einleitung, str. 385. Mikloi; Etimologisches Vrterbuch, sub voce. Knjiga o carevima, XXX, 19. Ib., IX, 14. Kondakov'': Crkve i spomenici carigradski (na rusk. Odesa, 1886.).

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

[99]

Legatio Luitpranda (Leon akon, ed. Bonn. str. 356.): "Decimo tertio kalendas augusti quo die leves Graeci raptionem Eliae prophetae ad coelos ludis scenicis celebrant. Saoptenje ovoga navoda dugujem ljubaznosti g. lumbergera.
[100]

Isti obiaj postoji i u Srba, na selu, gde se u svakoj njivi, naroito kad se anje penica, ostavlja na kraju neponjevena jedna pregr - aka klasja "za sveca". - U Aleksincu i Soko Banji kad se anje ito onda se od prilike poslednjih trideset strukova ostave i ne vezuju u snop, ve se spletu, okite cveem i nose kui. Kad bude vreme sejanju, onda se oni satru i ito se iz njih pomea sa semenom pa se poseje. Ostavljeni spleteni strukovi zovu se boja brada. I kad se beru vinogradi poslednja se gida ne obere, ve se pokrije zemljom zajedno sa groem koje je na njoj. Kad nastane pokrivanje vinograda onda radnici trae i grabe se ko e pre doi do pokrivene gide da pojede groe koje je na njoj. I ova se gida zove boja brada. U Aleksinakoj Moravi boja se brada pri branju vinograda smulja i njenim se sokom okupa njena loza. I u Prokuplju ostavljaju poslednju lozu neobranu. (Sitne beleke od Tih. R. . u "Brank. Kolu" za 1896. g. str. 882.) Prevodilac.
[101]

Afanasijev'': Vozren. Slavn''... t. I. Passim. 86

[102]

N. Nodilo: Rad iugosl. akad. LXXXIX.

[103]

Veselovskij: Istraivanja o poreklu religiozne poezije u Rusiji. - Petrograd. 5. fasc. str. 82 - 83, 8 fasc. Izvsti. Sbornik'' za narodni umotvoreni - Sofija. - god. 1889. i dalje; t. III. str. 15, t. v. str. 29; t x. str. 24. Vidi tako isto i u zbirci narodnih pesama brae Miladinovaca, str. 525. [104]

Sv. Ilija igra isto tako znatnu ulogu i u folkloristici i u kultusu Rumuna. Njegov se dan slavi u svim selima; on pogaa gromom one, koji se zaborave i rade toga dana. Cela mu je nedelja posveena, od 20 - 27 jula; ova se nedelja zavrava malim sv. Ilijom. Ovaj je jo straniji od velikog. (On ubija svojom palicom one koji ne veruju. Crkve njemu posveene mnogobrojne su. Ove mi je podatke saoptio Kalojano iz Bukureta).
[105]

Sbornik Slovansky t. v. Prague, 1886. Fr. Krauss, Sagen uhd Maerchen der Sudslaven, I, 64. Kres (Revue Slovine), IV, 402.

[106]

[107]

[108]

II, 31.; ovaj se "ivot" nalazi u Monumenta Pertz-a (X, XII). Ponovo je tampan in usum scholaruni, 1868. U Hanovru.
[109]

De administrando imperio, gl. IX.

[110]

Crkvena uredba Petra Velikog 1721. spominje jo meu ostalim sujevericama i obiaj, da se ljudi mole Bogu pod hrastom, od koga svetenik posle deli vernima granice. U maloj Rusiji veruje se, da za vreme burv, Bog ili sv. Ilija gone zle duhove, a oni se posakrivaju u kue, crkve, pod izvesna drveta, a naroito pod hrastove (Mbchal, str. 63.). Evo te uredbe Petra Velikog: (. 5) "Isto tako postoje neki nepristojni tetni obredi. uli smo da u Maloj Rusiji, u izvestan praznik vode u litiji enu, koju nazivaju Pjatnica (Paraskeva, Petka), i da joj blizu crkve narod odaje neke poasti, i ini poklone, u nadi, da za to od nje dobije druge poklone. Isto tako, na jednom drugom mestu sakupljeni popovi itaju molitve pod hrastom, posle ega oni dele narodu granice, kao znak blagoslova. (Prevod Tondini, Paris, 1874. god.)
[111]

Das Homiliar des Bischofs von Prag, Beitrage zur Geschichte Boemens; I, Prag. 1863. (Ovaj je spomenik iz XII v.)
[112]

Mikloi, Etymologisches Wcrterbuch, str. 80.

[113]

Helmoldi presbyteri Chronica Slavorum, izdanje Pertz-a, in usuin scholarum, Hanovre, knj. I. 6. "Nam neque iuramentis facile indulgent, neque ambitum fani vel in hostibus temerari patiuntur." Ovaj dosta nejasan slog objanjava se docnijim, iz glave 83: "Tantum enim sacris suis Sclavi exhibent reverentiam, ut ambitum fani, nec in hostibus sanguine pollui sinant. Jurationes difficillime admittunt, nam iurare apud Sclavos quasi perjurare est ob vindicem deorum iram."
[114]

Knjiga II, glava XII. Cf. I, 6. "Flaminem suum non minus quam regem venerantur".

[115]

87

[116]

Historia Danica, izd. Holder, Strasburg, 1886. knj. XIV, str. 444.: "Erat enien simulacrum urbi praecipua civium religione cultum... sed falso sacri Viti vocabulo insignitum''.
[117]

Cf. Thietmar, Chron. knj. VI (Opis hrama Redarv.)

[118]

Ovi vieglavi idoli su esti kod baltikih Slovena. Cf. bog Triglav, Porenucije sa etiri glave a peta na grudima. "Mutlos (deos) duobus vel tribus, vel eo amplius capitibus exsculpunt. (Helm. I, 83.) "Dum in urbe Brandeburgensi ydolum tribus coleretur" (Pulkavina hronika uz god. 1156, Fontes rerum Bohemicarum, t.) v, Prag, 1893. str. 89.
[119]

Ili to je verovatnije, medovinom.

[120]

Domostroj ruski (XVI v.) nareuju vernima koji ljube krst ili ikone, da briljivo zadre svoje disanje u tom trenutku.
[121]

U Maloj Rusiji spremaju poslednje vee u godini mnogo kolaa za veeru. Nameste ih jedan na drugi pred domainom na stolu, i isteraju decu napolje. Oni se vrate i pitaju: gde je otac: Zar me ne vidite, deco? - pita ih on iza kolaa. - Ne, oe. - Da Bog da, da uvek tako bude, da imamo uvek toliko ita kao veeras." Etnograf. ekspedicija u j.-z. Rusiju, grau sabrao ubinski, t. III. Petrograd, 1872. - Istu stvar belei i ajn. Schein Sejp'' u moligevskoj guberjuci: Materili dl izueni bita... severno zapadnago kra, t. I (drugi deo, str. 607). - U Hercegovini (po Karadiu, Renik, kod rei migati se) dva lica uzmu meu se boini kola - esnicu, i jedan pita drugoga: "Vidi li me?" - "Malo", - odgovara drugi... "Da Bog da, da te do godine ni malo ne vidim" (tj. da do godine toliko ita bude u izobilju, a hleb da bude tako debeo, da te ne vidim iza njega).
[122]

Po Thietmar-u Sloveni, stanovnici grada Riedgast-a (Rethra?) sluahu se takoe konjem, radi tumaenja budunosti: "Cum huc idolis immolore seu iram eorum placare conveniunt, sedent hi duntaxat cae teris astantibus et invicem clanculum mussantas terram cum tremore infodiunt, quo sortibus emissis rerum certitudinem dubiarum perquirant. Quibus finitis, cespite viridi operientes equum qui maximus inter alios habetur et ut sacer ab his veneratur super fixas in terram duarum cuspides hostilium inter se transmissarum supplici obsequio ducunt et prae missis sortibus (quibus id.) exploravere prius, per hunc quasi divinum denuo auguriantur" (Chronicon, VI, 24.). Ovo gatanje konjem nalazi se i u tetinu (Herbordi Vita Ottonis, II, 33.). "Habebant caballum mirae magnitudinis... Iste toto anni tempore vacobat tantaeque fuit sanctitatis ut nullum dignaretur assessorem, habuitque unum de quatuor sacerdotibus templorum custodem diligentissimum. Quando ergo itinere terrestri contra hostes aut praedatum ire cogitabant, eventum rei hoc modo per illium solebant praedicare: Hastae 9 disponebantur humo, spacio unius cubiti ab invicem disiunctae. Strato ergo caballo atque frenato, sacerdos tantum freno per jacentes hastas in transversum ducebat ter atque reducebat. Quod si pedibus inoffensis hastisque indisturbatis, equus transibat, signum habuere prosperitatis et securi pergebant; sin autem, quiescebant." O gatanju konjem vidi jo: Die Deutschen Opfergebruche - (Breslau, 1883. str. 24.). - Hopf, Thierorakel und Orakelthier, str. 68; - Saupe, Der Jndiculus superstitionum (Leipzig, 1891, str. 18. Tobolka u asopisu Olomuckog muzeja. 1894.)
[123]

Treba li dovesti u vezu sa kultusom Svetovidovim i versku zastavu, koja se zove stanica (stanitsa) i o kojoj govori Saks Gramatik (str. 569). Ova je zastava bila izvanredne veliine i boje. Potovana je isto tako kod Rujana kao i svi ostali bogovi. Kad je noahu pred sobom, verovahu, da im je sve doputeno... "Toliko bejae njihovo sujeverje, da je auktoritet ovoga pareta materije vredeo mnogo vie no kraljev ugled." Svetovid je pre svega ratni bog, i zastava je izvesno simbol rata. 88

[124]

Str. 574. Scripta historia Jslandorum, - Hafniae, 1842, tome XI, str. 348.

[125]

[126]

Po Gilferdingu (Ist. balt. Slov. str. 173.) ime Svetovida - Szventovit, - spomenuto je jo i u jednoj karti Fridr. Barbarose 1170. god. (Codex Pomeranus; 28.) Nisam imao pri ruci ovaj spomenik.
[127]

Manastir, osnovan 822. g. na obali Vezera od kaluera iz Korbije radi evangelizacije Saksonaca. kola korvejska imala je u docnije doba veliku vanost u Nemakoj, kao i kola u francuskoj Korbiji. Danas je to obina crkva. Pr.
[128]

Helmold, I, 6.

[129]

Metuntur propter familiaritatem deorum, vel potius daemonum quos maiori cultu venerantur quam ceteri, veli Adam Bremenski (Descriptio Jnsularum Aquilonis, 165.).
[130]

Cf. Saint Matthieu, gl. XXVII, - V. 64.

[131]

Korvejski kaluer Boso bee doneo u manastir ostatke Sv. Vida: "qui cum esset admirandae sanctitatis ad augmentum virtutum suarum beataeque memoriae Saxoniae preciosum attulit thesaurum reliquias videlicet pretiosi martyris Viti." (Widukindi Res gestae Saxoniae, knj. III, 2.) U srednjem veku su jako traene bile ove relikvije. U poetku X v. eki vojvoda Vaclav dobi od cara jednu ruku sv. Vida, i podie sabornu crkvu u Pragu, koja i danas nosi ime sv. Vida. - Obitelj Korvej osnovae 822. g. kalueri iz Korbije i Pikardije. Od kuda joj to ime: "Veniente eo ad urbem que nova Corbia vocatur, ab ea nomen sortita, unde cepit sclicet, ab illa Francorum Latinorum Corbia, ubi requiescit sanctus Vitus infans et martir..." (Thietmari Chronicon, II, 19. (11) ad ann. 1002.)
[132]

Die Slavenchronik Helmolds - Gaettingue, - 1873; g. Velkel upuuje na ova dela: Wigger: Mecklenburgische Annalen, Schwerin, 1861, str. 144, 148; Harenberg: Monumenta historica adhuc inedita - Braunschweig, 1750, Prolegomena critica; Wigand: Cesch. d. gefurst. Reichsabtei. Corvey, str. 148; Ledeburg: Allgem. Archiv fur die Geschichtskunde des Preussischen Staats, v. str. 331. i dalje; Giesebrecht: Wendische Geschichten, str. 280, i dalje.
[133]

Bio bih zahvalan itaocima ove knjige, ako bi mi hteli pobeleiti tekstom i primerima potkrepljene sve idole ili neznaboaka lica, preobraena u hri. svece, koji im odgovaraju. Rado se navodi kao primer: hram sv. Viktorije u Purijeru (a Pourrires) (Campi putridi); jedna sveta Afrodiza, koja bi bila zamenila Veneru; svetac Amadur, koji bi bio zamenio Kupidona. Ima jo primera. eleo bih tanih naznaenja.
[134]

Mactantque diis suis hostias de bobus et ovibus, plerique etiam de hominibus cristianis quorum sanguine deos suos oblectari jactitant (Helmold, I, 52, Cf. ib., 83.). Nec tam dulicia vel iocunda nobis fuerunt Slavorum

89

pocula quod videremus compedes et diversa tormentorum genera quae inferebantur Christicolis de Dania advectis. - Cf. Nestorovu Hroniku, gl. XXXIX (str. 66. franc. izdanja). Maligni homines insano furore correpti, magno tumultu, securibus et gladiis aliisque, telis armati sine ulla reverentia in ipsam ducis curtim irrumpentes, mortem nobis sine ulla retractatione, nisi quantocius de curia et de ipsa civitate fugeremus comminebantur (Herbordi Vita Ottonis, II, 24.). Adam Bremenski: "Deinde reliquam peragrantes Sclavoniam Sclavi rebellantes omnes ecclesias incenderunt et ad solum diruerunt. Sacerdotes autem et reliquos ecclesiarum ministros variis supplilciis enecantes nullum christianitatis vestigium trans Albiam reliquerunt (II, 40) Ovo se zbiva u 1002. g. Docnije (III ka. god. 1066) Adam Bremenski pria ovo: "Johannes episcopus senex cum ceteris christianis in Magnopoli civitate (Mecklenburg.) captus servabatur ad triumphum. Jlle igitur pro confessione Christi fustibus caesus, deinde per singulas civitates Slavorum ductus ad ludibrium, cum a Christi nomine flecti non posset, trunctatis manibus ac pedibus in platea corpus eius projectum est, caput vero eius desectum, quod pagani conto praefigentes in titulum victoriae deo suo Redigast immolarunt... Jtaque omnes Sclavi, facta conspiratione generali, ad paganismum denuo relapsi sunt, eis occisis qui perstiterunt in fide". Tako, dakle, po Helmoldovom i Adama Bremenskog svedoanstvu, stanovnici ostrva Rujna behu fanatiniji nego ostali Sloveni.
[135]

Pom. izd. str. 578. Jbid. 577. Monumenta Germaniae historica, od Pertza, XII, str. 868. Cf. Zend: pnta, isti smisao.

[136]

[137]

[138]

[139]

Vidi O. Belzer, Genealogia Piastow, Krakov, 1895 4%. I rezime je u Bulletin international de l' Academie des Sciences de Cracovie - januar, 1896.
[140]

Fontes rerum Bohemicarum, t, P, str. 17, 18, 369 - 386. Contra Liudevitum quoque sclavum ex Panoniae, itd. str. 94.

[141]

[142]

Vidi o ovom pitanju Maretievu raspravu u studiji o imenima srpskim i hrvatskim (Rad. LXXXI, 1886). U jednom svom radu objavljenom idue godine u Archiv-u Mareti je izmenio svoje zakljuke, i predlae novo tumaenje. Vit za nj znai laetus; i Svetovid bi znaio fortis laetusque (Archiv, t. x, str. 136.) Mikloi u svom Etimol. Reniku veli, da se vit u rei Svantovit, nikako ne moe objasniti slovenskim jezikom, i predstavlja prosto sv. Vida. Ma koliko da se potuje auktoritet Mikloiev, neka je doputeno ovde ne primiti njegovo mnenje. Njegov ga hiperkriticizam katkad daleko odvue. Njegovi etimoloki zakljuci nisu uvek neprikosnoveni. Tako on na str. 148. u svome reniku navodi slovenaku re curent, korent, korant, kore fastnacht (vigil - budan, io) i dodaje: vergl. Klr. kurent, frchliche, hochzeitsarie. Ne znam ta znai slovenako kurent. Ali mogu potvrditi, da malorusko kurent - veseo izgled - radostan, jeste prosto pozajmljeno poljsko kurant koji ima isto znaenje, i koji je samo prepis francuskoga"courante" vrsta igre, i prema tome znai: izgled u igri, veseo. Jl faut que je vous chante Certain aire que j' ai fait de petite courante 90

(Moliere, les Facheux, II, 5.)

[143]

Vidi dopunsko objanjenje Jagievo (Archiv. f. slav. Phil. t. XIX, str. 368.), gde misli na koren vi (tui, biti) viti, vijati. Ova je hipoteza moda i suvie otroumna.
[144]

Svit - Svetlost. Einleitung, 396.

[145]

[146]

Arcon opidum vetustissimi simulacri cultu inclytum (XIII, str. 505). Ovaj simulacrum je izvesno Svetovidov idol.
[147]

Osim ako se ime jednog svetilita, slavnog po svojim proricanjima, ne vezuje za koren rek - rei.

[148]

Ne bi li se ime Svetovid moglo protumaiti reju: svkt - mundus, i korenom od glagola videti? Jer u naem jeziku to lino ime i ima to znaenje. Ovu hipotezu treba dovesti u vezu sa samim likom Svetovida idola, koji kako smo napred videli, ima etiri glave, koje gledaju na sve etiri strane sveta. Prema tome to bi bio bog, koji sve vidi, ceo svet, a to i jeste najvii Bog po slovenskoj zamisli. Prevod.
[149]

J. Wunsch, Rujana u ek. asopisu: Osvta, 1875. Nemam pri sebi radove ove komisije. Na alost nita odreenoga nisam naao ni u brouri g. Rudolfa Bajera (Rudolf Baier) Die Jnsel Rugen nach ihrer archaeologischen Bedeutung (Stralsund, 1886.). - Zadovoljavam se uputiti samo na Archiv. fur Anthropologie, t. XXI str. 591, i na Antrophologie, god. 1894 (lanak Salomon-a Reinach-a).
[150]

Ovaj je spomenik snimljen i izdan u Aarboger for nordick Oldyndighed og Historie, god. 1873., str. 327 (saoptenje profes. W. Thomsen-a) u Archiv. fur Anthropologie, t. XXI i u Anthropologie god. 1898. Ja ga ponovo donosim na kraju knjige.
[151]

Jedan arheoloki revi objavljen pre nekoliko godina na poljskom jeziku, zvae se Swiatowit.

[152]

Vidi o tom osim dela Weige-a (Archiv. f. Anthropologie, tome XXI, str. 591.) rad g. A. Hartmann-a Becherstatuen in Ost. Preussen. (Ista zbirka od iste godine, fasc. III.)
[153]

Idol o kome je re figurira na koricama Revue d' archologie, izdanog u Lavovu. Mislim da ovaj list vie ne izlazi.
[154]

Lelevelj tako isto veruje u autentinost prilvikih izvora i lafa bamberkog. Veli: da Danci uvaju u kopenhagenskom muzeju jednog idola Svetovida, koji po svedodbi Thomsen-ovoj nije nikad ni postojao. Za sve to se tie pitanja o lingvistici slovenskoj on nema potpuno kritike. Po podacima, koje je prikupio Beaudouin de Courtenay, idola je otkrio jedan ininjer (ije ime ne spominje) kao poljski emigrant, koji je doao iz Pariza ili Belgije za vreme revolucije 1847 - 1848. On saopti svoje otkrie g. Potockom; no usled politikih dogaaja, on bi prinuen naglo ostaviti Galiciju. G. Potocki pripisa sebi u zaslugu to otkrie i posla spomenik uenom drutvu u Krakovu (vidi dalje str. 112 - 113.). Svetovid je bio bog baltikih Slovena; no da li se njegov kultus prostirao i do Slovena u dananjoj Galiciji? U poljskim analima, vrlo siromanim u mitolokim podacima, o Svetovidu nema nigde spomena. Poljska hronika krakovskog vladike Vinsenta pria pod 1109. g. ovu epizodu: "Est beati Viti Crusvicae (u Kruvici u Velikoj Poljskoj) basilica, in cuius pinnaculo quidam 91

inaestimabilis et habitus et fromae visus est adolcscens, cuius indicibilis, ut aiunt, splendor non modo urbem sed urbis quoque proostia illustrabat. Hic eo desiliens cum aureo pilo turmas eminus antecedit, non paucis claram numinis virtutem cernentibus et rei tantae mysterium tacita veneratione stupentibus; donec ad urbem Nekel pilum quod gestabat, quasi vibrans, disparuit..." Ohrabren ovim udom, Boleslav se krene protiv grada Nakela, i osvoji ga. Vidi se u ovoj ulozi, koja se pripisuje svetilitu svetoga Vida, bleda uspomena na Svetovida (Vincentii Cracoviensis episcopi Chronicon, ap. Bielowki, Monumenta, II, str. 340).
[155]

Vidi o ovim lanim spomenicima lanak g. Jagia, Zurslav. Runenfragfn, Archiv. f. slav. Philologie, t. v, str. 193; - T. Vajgel u svome delu o slovenskim idolima, na koje se i ja pozivam, reprodukuje i opisuje zdrukog idola, ne istavljajui o njegovoj autentinosti nikakvu sumnju. G. Hartman i Solomon Renah doputaju ovu autentinost. Priznajem, da ja u to jo nisam ubeen. Sreznjevski, koji je prouavao ovoga idola u Krakovu, vrlo je rezervisan o njegovoj istinitosti. Bio bih srean, da se ovo pitanje rei bilo u jednom bilo u drugom smislu. Idue god. 1874. na kongresu arheolokom u Kijevu, posetio sam i razgledao krakovske zbirke. Idol, o kome je re, sad pripada Akademiji Nauka u Krakovu. Predsednik akademije g. Majer izvoleo je dati mi u minijaturi taj lik, koji sam ja dao Senermenskom muzeju, gde se i sada nalazi pod br. 21886. - G. Solomon Renah reprodukovao je ovaj lik u Anthropologie od god. 1894. str. 174; i izvoleo mi poslati klie. G. baron Davril takoe je poklonio institutu jedan faksimil toga spomenika.
[156]

Vidi dalje str. 112- 113. Knytlinga Saga (loc. cit.) spominje isto tako idola Repvit-a i Puruvit-a.

[157]

[158]

Saks navodi natprirodne kazne, koje su ti bogovi ili bolje - demoni dosuivali neznaboakim Slovenima. Navodi takav jedan primer, koji je teko prevesti: Nec mirum si illorum potentiam formidabant a quibus stupra sua saepe numero punita meminerant. Si quidem mares in ea urbe cum foeminis in concubitum adcitis canum exemplo cohaerere solebant, nec ab ipsis morando divelli poterant, interdum utrique perticis e diverso appensi inusitato nexu ridiculum populu spectaculum praebuere. Ei miraculi foeditate solennis ignobilibus statuis cultus accessit creditumque est earum viribus effectum quod daemonum erat poraestigiis adumbratum". Ovo ponavlja i Knytlinga Saga. Malo dalje (str. 579). Saks ne okleva ispriati i neka uda izvrena molitvom novih hrianskih svetenika. "Nec praedicationis eorum ministerio miracula defuere". Bez sumnje on hoe prema neznaboakim udesima, koja ne spori, da stavi hrianska, koja se jo manje mogu sporiti.
[159]

Ebbo, III, ap. Pertz. Monumenta, VII, str. 861, 865, Herbord, III, 6. "Civitas vexsillis undique circumstantibus cuiusdam idoli Geroviti nomine celebritateni agebat."

[160]

[161]

Krek je objavio 1876. u Archiv. f. slav. Philol. jednu studiju o Velesu, Volosu i Vlasiju (Blasius). Danas je ovaj rad ve nepotpun i preiveo.
[162]

Navod u Kreka, str. 425; nemam pri ruci staroslov. tekst. Rostov je danas u guberniji jaroslavskoj. Po Kreky, ib.

[163]

[164]

92

[165]

Jagi, Archiv, XII, str. 305.

[166]

Sreznjevski nije nigde naao oblik Veles u svojoj grai za renik staroruskog jezika. On zna samo za oblik Volos.
[167]

Sveska I, str. 697. Afansijev'', str. 474, 475, 476, 697 - 98. Pogodin, Drevn. ruska istori, II, 637. Mikloi je mogao itati stare eke tekstove. Izgleda da ih je navla zaboravio. Archiv f. slav. Phil. XII, str, 601. Globus, 1898, 318.

[168]

[169]

[170]

[171]

[172]

[173]

O ovim fonetikim tekoama vidi raspravu Kreka, str. 476. Krek misli, da je Veles morao biti prvobitni oblik.
[174]

Bernh. Schmidt, Das Volkleb des Neugrichen, I, 35. lanak g. imanova u S''borniku za narodni umotvoreni, nauka i kninina, Sofija, t. XI, str. 531. A Popov'': Vlini cerkovnago ueni (Kazan', 1883, str. 113- 115). Krek je pobrojao i naveo sve ove spomenike u Einleitung, (str. 384-385).

[175]

[176]

[177]

[178]

Knez Vsevolod trao je pre pojenja petlova od Kijeva do Tmutorakana, i presecae put velikom Horsu, t. j. po komentarima, doao je u Tmutorakan pre izlaska sunca.
[179]

Archiv fur slav. Phil. v, str. 8 - 9. Tu skoro je predloena i veza izmeu Horza i vogulskoga Kwares-a, nadimak boga neba.
[180]

O Svarogu vidi dalje.

[181]

Grki kaluer iz XI v., pisac jedne . Vidi Krumbacher, Gesch. d. Byzant. Litteratur, str. 129.
[182]

Jagi, Archiv f. slav. Philol. t. v, str. 1.

[183]

Dabog se nalazi tako isto i u Slovu o polku Igorovu, gde se narod ruski zove unukom Daboga. Tako nazivanje od hrianskih pisaca izgleda mi nemoguno; ovaj epitet je uasan argument protivu autentinosti, ako ne celog, a ono izvesnih delova ovoga dela.

93

[184]

Arch. f. slav. Phil. t. v, str. 6. Idol sa sedam glava bio bi u jeziku baltikih Slovena Sedmoroglav (kao Triglav). Nee li ovo biti Simargl, koje je dolo u Rusiju izopaeno kao Suarasici? Ova se hipoteza ovde prvi put iznosi. Ja to inim na svoju odgovornost.
[185]

Mikloi veli u svome Etimolokom reniku, da je ime Moko uzajmljeno iz jednog zbornika XVI veka; ovo se ime nalazi ovako kako je i u njegovom izdanju Chronica Nestoris - Vienne, 1860. str. 46, vrsta 27.
[186]

G. Krek (407) osporava ovaj postanak rei Moko: ali tekstovi, koje je Jagi naveo, veoma su precizni, i ne izgledaju, da mogu dati mesta ikakvom drugom tumaenju.
[187]

Sv. Pavle Korinanima, II, VI, 15. Bjelovski, Monumenta Polonis: historica, t. I, str. 226. Archiv fur sl. Philol. IV, str. 124.

[188]

[189]

[190]

Kaubi - Kassuby, slov. pleme, srodno Poljacima, ali ouvalo svoje etnografske osobine, i nije se sjedinilo sa ostalim poljskim plemenima. ive na zapadnoj strani donje Visle, dopirui ak do Baltikog mora Pomeranije. Pruski kralj, kao naslednik pomeranskih kneeva, i danas nosi titulu: kaupski vojvoda. Varo Kolberg je njihovo glavno sredite. O njihovom brojnom stanju etnografi se ne slau. Po pruskoj dr. statistici od 1890. ima na 55 000 dua; no bie ih neto preko 100 000 dua; mnogi su odseljeni u sev. Ameriku; katolici su. Jezik im je najsrodniji poljskom, a zadrao je dosta tragova izumrlog jezika pomeranskih Slovena. Njihova je literatura ograniena na vrlo uzan broj narodnih publikacija. Kaubi sami sebe obino zovu Slovinci. Prevod.
[191]

afarik je posvetio Svarogu specijalan rad u Razpravy zoboru vd slavanskych. (Prag, 1865.)

[192]

Imao sam u rukama i grki tekst i staroslovenski prevod, po jednom zborniku iz XII v. iz manastira sv. Sra; objavio ga je Sreznjevski u Drevnie pamtniki pis'ma i zika - Petrograd 1869. pa 4.
[193]

Ovaj je spomenik objavio Tihonravov, a citirao ga je g. imanov, u S''borniku za nar. umotv. nauka i kninina (t. IV, Sofija, 1891).
[194]

Ruska literatura (na franc.) str. 22. Kotljarevski: Celokupna soineni - izdanje Akad. Nauka; (u Petrogradu t. IV, str. 512.). Henopol: Histoire des Roumains - Paris, Leroux, 1896. t. I, str. 107.

[195]

[196]

[197]

Jter Buda Adrianopolim, anno, 1553. prvi put ga izdao Fortis u Viaggio in Dalmazia; ponovo ga tampao Salaj (Szalay) u Monumenta Hungariae, Historici Scriptores, t. II.
[198]

K. Iriek: Cesty po Bulharsku Prag. 1886, str. 75.

[199]

Izgled na ovaj klanac i slika njegova iz XVIII veka koja predstavlja Trajanova vrata (po Marsiljiu) nalaze se na str. 648 - 9. i 656 - 7. istoga dela lumbergerovog: Epope bysantine au X sile. Ovu je kapiju sruio jedan paa oko 1835. g. ili 1836. Okolni stanovnici pripisuju to srpskom Kraljeviu Marku. 94

[200]

Iriek: Ist. Bugarske, Odesa (na ruskom) 1882, str. 93 - 95. - Naravno dri da je to bio bugarski carevi!

Pr.
[201]

Renik Vukov str. 774. - Ovo je grka legenda o knezu koji nije mogao podnositi sunce (Schmidt, Griechische Mdrchen, Leipzig, 1877, str. 30, 31.) - Haxthausen (Studien uber die neure Zustnde Russlands) II, str. 460. pribeleio je o Trajanu jednu slinu priu iz Besarabije.
[202]

Pod perom Prokopija postao je svecem (306. 5). Navodi jedan tvrdi grad . To je grad divi Traiani. Divus je na grki preveden sa . Nigde nema svetog Trajana. - Iriek, Das christliche Element in der Balkanldnder, Vien, 1895 - str. 98.
[203]

"Temporibus Svigeri decimi tertii episcopi Brandenburgensis fuit in Brandenburg rex Henricus qui slavice dicebatur Pribislaus, qui christianus factus, idolum quod in Brandenburg fuit cum tribus capitibus quod Triglav slavice dicebatur destruxit" (odlomak Chron. Brandenb. ap. Mader, str. 264.). Na ovog boga a moda i na ovaj navod misli eki hroniar Pribik Pulkava (XVI. v.; Fontes rerum Bohemicarum, t. V, str. 89.): "Jn illis diebus fuit quidam Henricus rex Prybislaus slavonice nominatus urbis Brandenburgensis et terrarum adjacencium, sicut Brandenburgensis testator Chronica... Hic dum adhuc gens esset ibi permixta Slavonica et Saxonica, deserviens ritibus paganorum et in urbe Brandenburgensi ydolum tribus capitibus inhonestum ab incolis colebatur." eki prevodilac prevodi: "jedan idol sa tri grube i prljave glave".
[204]

Priao mi je jednom Ivan Turgenjev o ivotu ruskih raskolnika ovu anegdotu, koja nije bez veze sa ovom epizodicom. Jedan ruski inovnik, pok. Melnikov, u ruskoj literaturi poznat pod imenom Peerski, imaae zadatak da pazi na raskolnike. Behu mu kazali, da u jednoj umi, preko Volge, ima jedna sumnjiva kapela, gde se skupljaju raskolnici, da se klanjaju jednom liku, koji pravoslavna crkva ne odobrava. Uspe li dii tu ikonu odatle, dae mu se krst sv. Ane. Melnikov se umea meu raskolnike, i kad oni behu u zanosu svojih molitava, on najedanput povie: "Ana na iju". Uplaeni ovom nerazumljivom vikom, svi verni ostae nepomini. Melnikov tada skoi, zgrabi ikonu, i umakne s njom, pre nego su oni i mogli povratiti se od svoga straha.
[205]

urn. Min. Nar. Prosve. sept. 1885. Osim ako se ovo poslednje ime nalazi u imenu Simargl ruske hronike. Vidi gore, str. 123 - 124.

[206]

[207]

Kod hrianskih Slovena nalaze se kapele iznad gradskih vratnica; npr. u Vladimiru na Klijazmi i u Volni (vratnica zvana Otra Brama, itd.). Ovaj hram na ivotinjskim rogovima jeste po svoj prilici samo jedna kapela.
[208]

Ovaj je navod proizveo mnoga komentarisanja. Mi nita pouzdano ne znamo o upotrebi pisma kod neznaboakih Slovena.
[209]

O Svaroiu vidi napred str. 126 - 129. O vraanju kopljima vidi glavu o Svetovidu i Triglavu.

[210]

95

[211]

Lajbnic u Scriptores rerum Brunswicensium, I, str. 191. navodi ovaj citat po Lelevelju: ali ja ne mogu overiti njegovo poreklo: "Post mortem Caroli imperatoris quidam non veri christiani praecipue trans Albeam susceptam fidem Christi relinquentes idola sua projecta, Hammon scilicet Suentobuck (Sventi Bog, uporedi: Svetovid), Witulubbe (?) Radegast cuni ceteris erexerunt et in loco pristino statuerunt."
[212]

Navod u Jagia, Archiv, V, str. 204. Rad. Jugosl. Akad. LXXXI. Sacra Moraviae- historia, Salcburg, 1710.

[213]

[214]

[215]

Re poegoeda jo i danas se nalazi u jeziku Kauba, ili pomeranskih Slovena. Vidi Dictionnaire de Ramult (sub. voce) Cracovie, 1893. g.
[216]

Ovde vladika oevidno pronalazi nova imena. Otkuda bi neznaboaki svetenici znali za Prijapa i Belfegora? Po svoj prilici on je mislio, da u Pri i Peg. nae elemente ovih dvaju imena.
[217]

Mareti, Rad, LXXXI. U Knytlinga Saga govori se o bogu Tiernoglav (bogu sa crnom glavom).

[218]

[219]

Crni Bog prouzrokovao je i kod afarika jednu krupnu greku. God. 1835. Kolar, koji se truae biti i mitolog, a koji je bio najmanjeg kritikoga duha, mislio je, da je u Bambergu u Bavarskoj pronaao jednoga slovenskoga idola sa runskim natpisom Carni Bog. U katedrali ove varoi je grob vladike Otona, slov. apostola. afarik objavi u jednom prakom asopisu podui rad svoj, koji bi pretampan i u njegovim Sbrene Spisy, str. 96 - 100, i koji je dugo smatran kao autoritativan. No on je bio rtva jedne mistifikacije. Crni Bog iz Bamberga otiao je u drutvo obotridskih bogova u Najstrelicu, koji su ve odavno izgubili svoju autentinost, te naveli i Kolara na greku. - Lelevelj i mnogi drugi. B. Archiv. f. slav. Phil. t. V, str. 193. i dalje.
[220]

Npr. kod Arnolda. Chronica Slavorum: Geromarus (III, 82). Jeromarus (VI, 10). Vidi rad g. Briknera: Myth. Studien u Arch. f. slav. Phil. t. XIV. U usmenoj literaturi u Maloj Rusiji kraljica Rusaljaka, zove se Diva, Divka (Machal, str. 119.). Vidi Ralston, The Songs of the russian people, str. 120 - 139. i ruske spomenike, koje navodi Machal, str.

[221]

[222]

[223]

95.
[224]

Dziady je, kao to se zna, naslov jedne romantine Mickijevieve pesme. Prva ideja ove pesme pozajmljena je iz folklora Bele Rusije.
[225]

. Zibrt, Starofeske obyej. Strane: 195. i dalje. Vidi i Fontes rerum Bohemicarum (Prag, 1884.) str. 484. "Spiritus qui Krzetky dicuntur." Zibrt je objavio i jednu interesantnu monografiju: Skitek v lidovim podni staroeskem (Skritek u starim ekim predanjima), Prag, Simaek, 1891.
[226]

Raziskani, 6. svezak; Izvsti Petrogradske Akademije, 1892, str. 168. Veselovskij, istraivanja... str. 295; Sreznjevski, Materili sub voce. Vila. 96

[227]

[228]

to je re vila iezla u ruskom, to je po svoj prilici otuda, to je zamenjena reju Rusaljka. (Vidi str. 178. i dalje.)
[229]

Karadi, I, 65. Kad kia pada a sunce greje, Bugari priaju da se Samovile kupaju (Karavelov, Rad, str. 241.). Karadi, I, 158.

[230]

[231]

[232]

U ivotu Marka Kraljevia vile igraju veliku ulogu. Osim pesama vidi i komentar g. Halanskoga: Juno slovnskie skazani o Kraljevi'-Markou - Varava, 1894.
[233]

Cesty po Bulharsku - Prague, 1888. Ova je linija dosta razmaknuta.

[234]

Pr. prevod.
[235]

Vidi u Bugarskom reniku od Duvernois, lanke: Vila, Samovila, Samodiva, itd. Re samodiva prodrla je i u grki jezik pod oblikom - Zbornik', t. IX, str. 80. - koji Matov citira u svojim Grko-bugarskim studijama.
[236]

Mikloi: T'rkische Elemente, dodatak. imanov: Prilog bugar. narod. etimologiji (Sbornik'', t. IX, str. 553.). Machal, str. 126 - 130, 132, 144. itd. Raziskani, Izvsti Petrogradske Akad. Nauka, ruska sekcija t. XLVL str. 181 - 185).

[237]

[238]

[239]

[240]

Ko eli videti, dokle se napred u ovom pitanju otilo dovoljno je, da uporedi afarikov rad o Rusaljkama (pisan 1833, ponovo tampan u Sebrane Spisy, Prag, 1865) i etiri-pet strana koje im je posvetio imanov (Sofija) u sv. IX. Sbornik''-a. - Vidi o ovom pitanju Mikloia: Die Rosalien, ein Beitrag zur slav. Mythologie. (Sitzungsberichte der Kais. Akad. der Wiss. - Vienne, 1869.), Tomaek, Ueber Brumalia und Rusalia (ib. 1869.); Veselovski u urnal' Minist. Nar. Prosvi'., 1885. i Izvst. ruske Akad. Nauka t. XLVI, 1890.
[241]

Na drumu koji od nasipa Trstenik - Kraljevo skree za Vrnjce nalazi se na sredini puta jedna uzviica okruglog oblika u sred ravnoga polja. To mesto seljaci zovu rusalija. Prev.
[242]

Rusaljke su izazvale znatnu literaturu. Osim onih napred citiranih dela, moe se videti i Machal str. 115. i dalje, i u Ralston: The songs of the Russian people. Londres 1872, str. 139 - 146.
[243]

Vidi navedene tekstove Mahalove, str. 149. Mikloi, Etym. Wrterbuch, sub. voce.

[244]

97

[245]

Helmold ovde po svoj prilici misli kao pohvalu bogu koja se ini slubom u crkvi. Nestorova Hr., god. 983. str. 67. fr. izd. Vidi glavu o Perunu. Njega je naveo Kotljarevski, Pogr. obiaji, str. 124.

[246]

[247]

[248]

[249]

Kolar je u svome komentaru o "slavy Dcera" (knj. II, sonet 28) otkrio jedan vrlo zanimljiv tekst u merzeburkoj Brotulfovoj hronici; po reima toga teksta niko nije smeo osei u toj umi ni drvo ni granu. Ko to prestupi, kazni se smru. Tu se skupljahu neznaboaki Vendi, da proslave neke praznike. Nemaki hroniar misli, da ime Zutiberus znai nekog demona.
[250]

Ebbo II, 18. Afanasijev'', t. II, 325. Ebbo, III, 9. Herb. III, 7.

[251]

[252]

[253]

Mnogo je do sada raspravljano o ovom tvrenju. Jer do danas nita ne dokaza, da je bilo i slovenskih runa.
[254]

Strogo uzev, ovaj bi se opis mogao odnositi na planine u ekoj ili na Karpate. Jedan ruski orijentalista g. Fr. Westberg, u svome radu na nemakom, obavljenom u Izvsti Petrograd Akad. Nauka (1899. tom. XI. 5, str. 212) zanimao se ovim Masudijevim stavom On misli da ovde nije re o Slovenima, i da ovi hramovi, o kojima se govori, moraju biti negde na Kavkazu.
[255]

Arkona (?) Westberg misli da se ovo tie poluostrva Taman-a. Uporedi i zlatnu bradu kod Peruna. U srpskom postoji re vraar-a. (u smislu arobnik). Citat Zibrt-a, Seznam, str. 85.

[256]

[257]

[258]

[259]

Stavu koji sam naveo u glavi o Svetovidu, i koji se odnosi na ovo verovanje u ruskom folkloru, moe se dodati i ovaj: "Domain se sakrije iza blini-a (nekog zastora), i pita: Kumo, vidi li me? - Ne vidim te, odgovara ona. - Da Bog da me ne videla ni idue godine!" (ejn'': Materili dl izueni bita sev-zap, kraja, t. II. str. 601
[260]

Nastavlja Kozmin, kaluer zvani Sbvaza, upotrebljava oblike coenas. On ne menja nita smisao reenice. Objavio ga je Hecht, Prag, 1865. Mikloi, Dict. etym. str. 211; nije znao za ovaj tako vaan tekst eke hronike.

[261]

[262]

98

[263]

Veselovski, Izvst. Akadem. Nauka u Petrogradu, 1890., str. 269.; Machal, str. 121. O navama vidi knjiicu D. Matova: V''rzivulovito kolo i navit (Sofija 1896.); Sv. Simia: Novi podaci o Vrzinu kolu i navama. (Brank. Kolo za 1896. str. 213 - 218.). Prev.
[264]

Objavljeno prvi put 1868, ovo delo pretampala je bez izmene Carska Akad. Nauka u Petrogradu. (Zbornik, t. XLIX, 1071.)
[265]

O ovoj razlici vidi moje izdanje Nestorove Hronike. Pertz, Monum. VIII, str. 263. Bjelovski, Mol. hist. Pol. t. II. Etym. Wurterbuch, sub voce.

[266]

[267]

[268]

[269]

Po svemu ovo mi tumaenje izgleda bolje od onoga, koje sam naveo u indeksu moga izdanja Nestorove Hronike.
[270]

Krek, Einleitung, str. 435. i dalje. Krek, Einleitung, str. 418. Rad itan u Academie de l' Jnscription, u optoj sednici od 6. apr. 1900. g.

[271]

[272]

[273]

Arch. f. slav. Phil. t. XIX, 318. Otonov biograf Ebo prevodi Gorovid qui lingua latina Mars dicitur, on ga tako isto zove deus militiae. U svome skoranjem delu Zur Entstehungs Geschichte der Kirchenslavischen Sprache (izvod iz rada Akad. Nauka u Beu) g. Jagi pronalazi jo dva imena, gde se vidi deo vit - Witemir naveden u Conversio Carantanarum (str. 6. i 86). i Unevit.
[274]

Herbordi Dialogus de vita Ottonis, izd. Pertz-a. Hanovre, 1868 (knj. II, 31).

[275]

Einleitung in die slav. Litteratur-Geschichte, drugo izd. Graz, 1885., str. 139 - 412. Mikloiu je na alost umakla re contina, jer on nije istorik. Mogao bi joj nai mesto u svome reniku sub. voce ili kata ili kat'.
[276]

Titmar pravilno tumai neka slovenska imena: belegori, beleknegine, Jaremirus. O drugima se vara. Tako nailazei na Medebor (uma koja ima meda), on prevodi sa Mel prohibe.
[277]

Knjiga, II, 1. Historia Salonitana, izdanje Akad. Nauka u Zagrebu, 1894. Knj. 1. 3. izd. Lappenberg Hanovre, 1868. Fontes rerum Bohemicarum - Prag, 1874 - 1882, t. II, str. 16 i 111 str. 17.

[278]

[279]

[280]

99

[281]

U Krek-a Einleitung, str. 562.

[282]

Snimci 24-32 nisu uneseni u original. G. Lee nije mogao o njima pribaviti dovoljnog objanjenja. Stoga ih je ustupio za srpsko izdanje svoje Slov. Mitologije, neka se neko nae. ko e i o tim snimcima moi kazati koju re. Prev

100