Tatjana Raki Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

POKRET SRBA KATOLIKA I SRPSKI POKRET U DUBROVNIKU KRAJEM XIX VEKA

Kao otok sred mletakog zemljita postojae od starine obrtna i trgovaka republika srpska Dubrovnik. (Medo Puci, 1867) Saetak: Srbi katolici bili su nosioci srpske narodne misli u Dubrovniku u XIX veku i znaajan inilac srpskog naroda. Otvoreno su se borili protiv poricanja o postojanju srpstva u Dubrovniku, smatrajui da je jedno vera a drugo narodnost. U Dubrovniku je bila stvorena praksa da se niko u grad ne prima za stalnog itelja ako ne usvoji pravilo katolike crkve. Pokatolieni pravoslavni Srbi ostajali su i dalje Srbi, uvajui svoju tradiciju i svoje obiaje. Srpska obeleja u Dubrovniku mogu se pronai svuda: u pesmama Srba Dubrovana, u tampi koja je objavljena u XIX veku i poetkom XX veka, u drutvima koja su osnovana, u jeziku i knjievnosti starih Dubrovana. Dubrovaka knjievnost po svom nacionalnom karakteru bila je srpska veim svojim delom. Pisana je tokavskim dijalektom pre nego to je taj dijalekat postao osnovica knjievnog jezika Srba. Kljune rei: Dubrovnik, Srbi katolici, jezik srpski, vera, narodnost *

Istina o narodnosnoj opredeljenosti starih Dubrovana moe se videti iz stavova i svedoenja javnih i kulturih linosti Dubrovnika, naroito u periodu buenja nacionalne svesti kod Srba. Srpska obeleja u Dubrovakoj republici mogu se pronai svuda: u pesmama Srba Dubrovana, u tampi koja je objavljena u Dubrovniku u XIX veku i poetkom XX veka, u drutvima koja su osnovana, u jeziku i knjievnosti starih Dubrovana. Posmatrajui jedan iri period zbivanja moe se zakljuiti da u prelomnim trenucima istorije nije uvek pobeivala mudrost pa je esto nastajao nepremostiv jaz izmeu stanovnika Dubrovake republike koji su bili razliite nacionalnosti. Pokatolieni pravoslavni Srbi u Dubrovniku ostajali su i dalje Srbi, uvajui I svoju tradiciju i svoje obiaje. Srbi katolici bili su nosioci srpske narodne misli u Dubrovniku u XIX veku i

znaajan inilac srpskog naroda. Smatrali su sebe ogrankom rastrzanog slovenskog naroda koji je govorio srpsko-dubrovaki jezik. Otvoreno su se borili protiv poricanja o postojanju Srpstva u Dubrovniku, smatrajui da je jedno vera a drugo narodnost. Ve sa primanjem hrianstva Sloveni su bili podeljeni na uticaj istone Pravoslavne crkve i zapadne Rimokatolike. Srbi u Dalmaciju i Hrvatskoj jo od starine kao i oni potisnuti iz unutranjosti Balkana u vreme najezde Turaka, obrazovali su vojnu granicu izmeu Turske, s jedne strane, I Austrije i Mletake Republike, s druge strane. Od tog vremena pa sve do pada Mletake republike 1796. Srbima na ovim podrujima bilo je zabranjeno da se mole, da otvaraju svoje kole i osnivaju svoja drutva, jer katolika crkva je vodila glavnu re a umetniko stvaranje i sve vrste knjievnosti poivale su na njenoj dogmi. Austrija tj. Austro-Ugarska imala je od 1867. imeperijalistike tenje prema Balkanu pa je negovala hrvatstvo tamo gde ga nije bilo I irila sve veu srbofobiju. Jeremija Mitrovi u delu Srpstvo Dubrovnika govori o podeli izmeu istonog i zapadnog dela hrianske crkve na pravoslavni Istok i katoliki Zapad. Na tom podruju Srbi su zauzeli prostor s obe strane one prvobitne celine, ali su veim delom sauvali svoju narodnost i versku celinu okreui se pravoslavnom Istoku i izdravajui udare svih talasa i s jedne i s druge strane. Narodnosna postojanost Srba, iako ne uvek, izdravala je izvesno versko osipanje pod udarom sa obe strane, to se vidi iz narodnosne svesti Srba katolika i Srba muhamedanaca, kojima sve do naih dana druga vera nije oduzela zajedniku tradiciju, zajedniki jezik i svest o srpskoj zemlji.1 U XVII veku Vatikan je tampao iriline crkvene knjige za vernike irilinog podruja. Bez obzira na deavanja, sastav stanovnitva i istorijska zbivanja, u jeku borbi i politikih previranja Dubrovnik je vekovima ostajao slobodan i samostalan grad-drava zahvaljujui mentalitetu i mudrosti njegovih graana. Stalno je materijalno jaao i kulturno se uzdizao borei se za ouvanje svoje slobode. Dubrovani su uvek znali mudro da izaberu zatitnika kome e izvesna materijalna naknada biti znak odanosti ovog grada. Postoje dokumenta o tome da je od srpskih vladara, koji su mu bili u zaleu, Dubrovnik neto dobio na dar a neto kupio. Okolina je dugo pripadala istonoj crkvi. Za Ston i Rat Dubrovnik je davao novani prilog kaluerima srpskim, koji su se povukli u Svetu goru. Dubrovani su veoma vaan korak uinili 1333. kupovinom Peljeca, gde su stanovnici pre dubrovake kupnje bili pravoslavne vere, a po jeziku, obiajima i nonji bili su srpske narodnosti. Veina krajeva dubrovake oblasti kasnije se polatinila, ali ako zaemo duboko u prolost, pronai emo svuda srpske korene. Konavljani su u staro doba imali oenjene popove, kao to je po istonom obredu, a enu su nazivali popadijom. Kasnije i kada su usvojili latinske obiaje, popadijom su zvali majku, sestru i slubenicu popovu. Ostala su i krtena imena: Jovo, Vuko, Nikac, zatim stari srpski natpisi na grobovima u Popoviima, na Vignjima, u Lovornu; ostalo je krsno ime: Nikoljdan, Miholjdan, Mitrovdan, Lazareva subota. Sve do XIX veka ostala su sauvana imena brda, dolina, obiaji i srpska nonja. Iz tog perioda ima i povelja pisanih irilicom. U Konavlima su se oduvek ule gusle i narodne pesme, mahom i u svoj dubrovakoj okolini, to je poznato srpsko narodno obeleje.

Svadba se vrila po srpskim obiajima. Na osnovu svega toga moe se videti da okolina dubrovaka, iako je prela na katolianstvo, nije prestala biti srpskom jer kako su govorili upravo znameniti Dubrovani koji su bili katolike vere baka vjera baka narodnost. Uostalom pravoslavnoj crkvi pripadaju i grka i bugarska i rumunska crkva. To bi morali razumeti duhovne vlasti i jedne i druge vere jer Srbi katolici, iako su bili zaneseni za svoju srpsku narodnost, isto toliko drali su i do vere katolike. U Dubrovniku je bila stvorena praksa da se niko u grad ne prima za stalnog itelja ako ne usvoji pravilo katolike crkve. Pri tome se narodnost nije menjala kao to je to bilo kasnije u Hrvatskoj, jer u Dubrovniku je iveo isti narod kao i u okolini mu, iako razdvojen u dve crkve. Pokatolieni pravoslavni Srbi u Dubrovniku ostajali su i dalje Srbi, uvajui i svoju tradiciju i svoje obiaje.2 Nazivi svetaca i praznika bili su kao u ostalim delovima srpskoga naroda (Ivanjdan, Luindan, Petrovdan, Krstovdan), isti obiaji bili su za Boi, urevdan, na isti nain su sekli badnjak. Dubrovaki biskup Mato Vodipi3 u svom romanu Marija Konavoka objavljenom u Zagrebu 1893. pie da je slava divan obiaj i da se uz veselje pije u slavu boju kao kod svih Srba, a napija se obino do pete ae. One krsne zdravice, kako ih je i Vuk zabeleio, i danas se obavezno izgovaraju uz veselje, naroito na slavskom goenju. Uz ivu srpsku tradiciju vezanu za pravoslavnu veru i prolost uvala se i hercegovaka nonja pa je dubrovaki nadbiskup morao da preduzima posebne mere protiv svetenih lica koja nisu htela da odbace poznatu hercegovaku kapu.4 uvao se narodni duh, narodna knjievnost, junake i lirske pesme, pevanje uz gusle, pa se tragovi oseaju i u delima mnogih dubrovakih pisaca. Obino se tvrdi kako je Matija Ban5 sa Medom Puciem6 u burnim godinama 1848/49. dubrvako slovinstvo preimenovao u srpstvo, a zanemaruje se injenica da je dubrovako slovinstvo uglavnom znailo to i srpstvo, sa onim nasleem iz zalea, i da je u stvari tada samo dobilo svoje pravo ime. Vano pitanje koje zanima mnoge naunike danas jeste kako je nestalo srpsko ime u tim krajevima. Republika dubrovaka kad bi stekla koji kraj, odmah bi nastojala da tamonji puk preokrene na latinstvo. No kako su Srbi ne samo narodnost nego i veru zvali srpskom, trebalo je to prekinuti, jer je nastupalo drugo verovanje, koje nije bilo srpsko. Poto se ime srpsko pritajilo u verskom smislu, iezlo je malo po malo i u narodnom. Nije jo uvek bilo drugog narodnog imena, a za jezik je ostao naziv naki, kako se u puku (uz srpski) i pre zvao. Da je u to vreme u tim krajevima bilo poznato hrvatsko ime, tada bi verovatno ostalo u narodu. Dokaz o tome da je tu iveo srpski narod i da je jezik kojim Dubrovani govore srpski moe se traiti u Srpskim spomenicima Meda Pucia, Mikloievoj Monumenta serbica, u istorijama Kalaja i Majkova, u delima Rakog, Matkovia, Kukuljevia, Nodila itd. Knjievnici su koristili naziv slovenski zato to je sinonim za srpski. Sve dok ih niko nije ugroavao, Dubrovaani su bili samo Dubrovani a u XIX veku poela se buditi nacionalna svest srpska i hrvatska. Kako Srbi Dubrovani nisu

dozvoljavali da njihovo katoliansto sputava njihovo narodnosno oseanje dobro se vidi u njihovom protestu Vatikanu 1901. kad je papa Lav XIII bulom Slavorum Gentem, Zavod sv. Jeronima u Rimu, nazvao hrvatskim7 cenei dubrovako katolianstvo, koje je pokazalo vrstinu kroz vekove. Vatikan je usvojio protest Srba Dubrovana katolika i uklonio naziv hrvatski iz Zavoda. Ova odluka izazvala je nezadovoljstvo u redovima Srba katolika gde god da su iveli. U jednom delu srpske tampe pokuali su da donoenje vatikanske odluke o pripadnosti Svetojeronimskog zavoda pripiu akovakom biskupu trosmajeru.8 Milutinovi objanjava da ova tvrenja ne odgovaraju istorijskoj istini jer je trosmajer bio prijateljski raspoloen prema Srbima katolicima a da je organizator rimske propagande u junoslovenskim zemljama bio Josip tadler. Barski arcibiskup ime Milanovi i tadanji ministar pravde Lujo Vojnovi9 uloili su protest protiv nepravde nanesene Crnoj Gori kod Vatikana. Papa ih je ljubazno primio i rekao da e ispuniti obeanje. U odgovoru je stajalo da im namera nipoto nije bila da vreaju katolike Srbe ve da je greku uinilo lice, kome je stvar bila povjerena, nazvavi pogreno sve jugoslovenske katolike Hrvatima."10 Nakon dugih pregovora i savetovanja Vatikan je popustio i 8. marta 1902. predstavnik Vatikana, kardinal Mario Rampola i poslanik Crne Gore Lujo Vojnovi potpisali su sporazum kojim je ukinut naziv pro croatica gente i zamenjen nazivom Collegium Hieronymianum Illyricorum....pro slavis meridionalibus; barskom nadbiskupu potvrena je titula Primas Serbiae i odobreno je uenje srpskog jezika i irilice.11 Najvie interesovanja za ovaj dogaaj pokazali su sami Srbi Dubrovani. Antun Fabris,12 jedan od vodeih politikih predstavnika primorskih Srba katolika, u uvodniku Dubrovnika pie da je svetojeronimski spor trajao punih sedam meseci. Ovoliko trajanje njegovo pokazuje, da to ne bijae ista vjersko-crkvena stvar, ve da se je pod platom vjere i crkve skrivao narodni ovinizam i neprijateljska struja protiv slobode i samoopredjeljenja srpskoga naroda na Balkanu (...) Protiv takvoga nedjela bjee jednoduno ustalo cjelokupo srpsko javno mnijenje plamenijem prosvjedima; tomu se je prosvjedu zatim pridruila i diplomacija Crne Gore, potpomognuta vladom bratske Srbije, da kod sv. Stolice izvojti ne samo zadovoljtinu ve i pravo srpskomu imenu i srpskomu narodu na Svetojeronimski zavod.13 U jednom telegramu Dubrovanima, iz 1903. papa im se obraa Srbima katolicima. 14 U vreme kada su se Srbi i Hrvati borili protiv italijanaa oformili su zajedniki Narodnu stranku. Dalmatinski Srbi su zajedno sa Hrvatima traili ujedinjenje Dalmacije sa Slavonijom i Hrvatskom. Srbi su bili uvereni da je hercegovaka buna znak za ujedinjenje Bosne i Hercegovine sa Srbijom. Posle austrijske okupacije Bosne i Hercegovine 1879. dotadanji zajednii politiki organ Hrvata i Srba na primorju Narodni list, prestaje biti organ Srba. Oni se izdvajaju u zasebnu stranku Srpsku narodnu stranku. U Zadru 1880. poinje borba za ouvanje srpskog imena. Srbi u Zadru pokreu list Srpski list odnosno od 1888. Srpski glas. Srbi i Hrvati razili su se zbog pitanja budue nacionalne drave da li u okviru Habzburke monarhije ili u ujedinjenju van nje, pa izbija politiki srpski pokret na povrinu, bez obzira na veru15. Iako su dubrovaki Srbi bili protiv saradnje sa autonomaima prihvatili su je, procenivi da je bolje to nego

se prepustiti Hrvatima. Pred optinske izbore u Dubrovniku 1890. napavili su koaliciju od predstavnika Srpske narodne stranke, grupe nezavisnih graana i autonomaa kao svog kandidata istakli su grofa Frana Gondolu. Izdali su i proglas graanima Dubrovnika u kojem se osuuje nastojanje Hrvatske narodne stranke da pohrvati Dubrovnik. Na tadanjim izborima pobedila je koalicija i na elo dubrovake optine doao je Gondola. Program Srpske narodne stranke prilino se poklapao sa Programom lista Glas Dubrovaki. Meutim dok je Srpska narodna stranka saraivala sa autonomaima pristalice lista Glas dubrovaki bili su protiv razvoja italijanskih autonomaa kao politike stranke. asopis Glas Dubrovaki pokrenulo je pet Dubrovana, Srba katolika (Mate ari, Anton Puljezi, Vlaho Matijevi, Nika Gradi i Antun Vri). Napravili su nacrt u kojem kau: Dubrovani dole potpisani tvrdo uvjereni da su duni: I Javit otvoreno kako, osjeajui da su Srbi nee se nikad sliti ni pritopiti u Hrvate, premda su spravni u neopredeljenoj budunosti, stupiti njima u kakvu im zajendicu. II Ostat u dravnoj svezi, koja obstoji s ove strane Litve, te borit se slono sa ostalim Slavenima suprot Nijemcu za ukinue dualizma i da se uvede u federativni sistem. III Opirat se dosljedno svakoj tenji ma kog dravnopravnog zdruenja sa Hrvatskom. IV Opirat se svakom daljem opstojanju i razvoju talijanskim autonomaa kano politike stranke. V Opirat se svom silom svakom irenju upliva budi njemakog budi maarskog u zaposjednutim zemljama na Balkanu. 16 U knjizi Izabrani lanci Antuna Fabrisa H. Bari u svom predgovoru pie i da se u Srbiji srpstvo primorskih katolika vezuje za srpski omladinski pokret osamdesetih godina u Dubrovniku a da je dubrovaki pokret toga vremena politiki jasno formulisao staru nasleenu narodnu srpsku misao jer je posle pobede na izborima 1890. jasno i konkretno afirmisao politikoj javnosti junoslovensku misao da Hrvat i Srb nee vie rei katolik i pravoslavni i da se hrvatska i srpska stranka ne dijeli vie po vjeri, barem u Dalmaciji kao to je u to vreme priznavao onda najugledniji hrvatski list, zagrebaki Obzor karakteriui tu pojavu kao fakat od velikih konsekvencija za nau narodnu budunost (1890, br. 198).17 H. Bari smatra da se nisu osamdesetih godina prvi put katolici oglasili Srbima kao to pie P. Popovi, jedan od retkih Srbijanaca koji su poetkom XX veka pisali o problemu sloenih srpsko-hrvatskih odnosa i o katolikom srpstvu na Primorju. Ve ezdesetih godina XIX veka narodni preporod u Dubrovniku imao je pod tradicionalnim imenom Slovinstva izrazito srpsko obeleje.18 Bari istie da je srpski pokret u Dubrovniku samo prirodna rezultanta svega onoga to stari grad sv. Vlaha

vezuje sa njegovim srpskim zaleem: i njegova istorija, i geografski poloaj njegov, i poreklo pretenog dela starog stanovnitva njegovog srpskih Neretljana i Zahumljana, i dijalekat kojim Dubrovani govore. Uostalom i Milan Reetar je pokazao da je jezik slovenske dubrovake kancelarije od XIII do XV veka bio nesumnjivo jezik njegove hercegovake pozadine, a ako izvesne crte dubrovakog dialekta dodaju akavske osobine, to se, kako je lepo formulisao Beli, ima objasniti uticajem naseljenika iz udaljenijih hrvatskih krajeva na formiranje govora ija je osnovica hercegovaka. Nesumljivo je, meutim, da je glavni priliv slovenskog elementa u romanski Dubrovnik iji je stari romanski govor vegetirao jo i pod kraj 15. veka bio srpski.19 Bari podsea da su Dubrovaani jezik zvali slovenski, dubrovaki ili naki (kao Gunduli) a srpsko ili hrvatsko ime upotrebljavali su prema nazivanju jezika lica kojima su se obraali. Kod Marina Dria u komediji Dundo Maroje meu likovima koji su komini publici Dubrovnika zato to govore tuim jezikom jeste i Hrvat Gulisav koji je govorio dijalektom iz okoline Senja. Pisci dubrovaki nazivali su svoj jezik naki ili slovinski koje je ime s poetka znailo samo srpski; a polagano se razvilo kao ime jezika sviju naijeh plemena na jugu, pa kasnije kao sveslovenski naziv jezika, a po tome se namijenilo i stranijem narodima, pa ak izvan Evrope. No slovinski je sinonim srpskomu i eto dokaza.20 Pominjui kralja Milutina ura Danii kae da je kralj iao po svoj grkoj i slovenskoj zemlji njegovoj. Pisar dubrovake republike potpisao se jo 1364. kao diak srpski a to je kasnije prevedeno na slovinski. Iz verskih razloga Dubrovanima je dobro doao taj naziv slovinski za knjievni tokavsko-jekavski govor, koji je menjao naziv srpski. Osim toga srpsko ime bilo je i vezano za dravu a Dubrovani se nisu hteli pretopiti u dravu srpsku. Krajem XIX veka jaanje srpstva u Dubrovniku bilo je na vrhuncu. Dubrovaki knjievni i kulturni radnici eleli su da u jednoj veoma napetoj situaciji (u vreme okupacije Bosne i Hercegovine i u vreme velike mrnje izmeu ljudi razliitih nacija) deluju smirujue. U okviru tog pokreta delovali su: Dum Ivan Stojanovi, Medo i Niko Puci, Luko Zore, Antun Kazali21, Marko Car22, Jovan Sundei23, Mato Vodopi i Nika Gradi. Dubrovaka knjievnost pisana je tokavskim dijalektom i to pre nego to je taj dijalekat postao osnovica knjievnog jezika Srba. Dubrovaka literatura po svom nacionalnom karakteru bila je srpska. Osim jezika, Dubrovaane je povezivao i oseaj slovinstva. Jovan Skerli je smatrao da je Medo Puci vie nego iko uinio na buenju i razvijanju narodne svesti u Dubrovniku i bio dua srpskog pokreta kod dalmatinskih katolika i centar kruga pisaca i javnih radnika. Slobodnog i liberalnog duha, odvajajui veru od narodnosti, on je postao ubeen i oduevljen Srbin. U tom osnovnom srpskom i slovenskom oseanju, zanesen poklonik narodne poezije, on je pevao narodoljubive i slobodoljubive pesme, koje su uticale na mlai narataj u Dalmaciji.24 Bio je pesnik ali se bavio i politikom delatnou kao jedan od istaknutih predstavnika i nosilaca narodnog preporoda u Dalmaciji. Poitalijanjeni Srbin Nikola Tomazeo, ukazujui bezbroj puta na svoje srpstvo, veliki deo svog knjievnog rada posvetio je srpskim narodnim pesmama, a 1849. u Veneciji osnovao katedru srpskog jezika. On kae: Nama Srbima narodne

pesme su jedina kola iz koje se moemo uiti istoti jezika kojim je govorila moja mati.25 U listu Dubrovnik iz 1897, br. 15. Fabris u tekstu Apoteoza Srpstva osuuje postupak Matice hrvatske zbog pohrvaivanja srpskih narodnih pesama a Lujo Vojnovi u broju 35. objavio je kao prilog listu due razmatranje o postupcima Jugoslavenske akademije i Matice hrvatske prilikom izdavanja narodnih pesama. Pokuavajui da smire srpsko-hrvatski spor Srbi Dubrovani opredeljivali su se sve vie za srpsko ime i za srpsku stranku. Tom pokretu pristupili su najiri krugovi: i trgovci, i radnici, i svetenici katoliki. U toj dilemi, u pitanju opredeljenja katolikih Primoraca za hrvatsko ili srpsko ime, znaajnu ulogu igrao je i sukob liberalizma sa klerikalnim pravcem pravake, onda najjae hrvatske stranke na celom Primorju. I zato, dok je fanatiko katoliko svetenstvo bilo glavni nosilac dravnopravake okvirake misli, liberalizam koji je u ostalom izrazito obeleavao i stari dubrovaki srpskoslovenski pokret oko Slovinca (1878-1884) opredeljivao je protivnu stranku u srpski tabor. To je razlog to je tad njemu prilazilo ne samo slobodoumno graanstvo, nego i liberalni katoliki popovi i fratri, kao Pavli, Brili, Radovanovi, Miljan, Ficov, Murat i crkveni velikodostojnici kao kanonik-dekan stolne crkve Dubrovake dum Ivan26 Stojanovi.27 U vreme kada su katoliki i pravoslavni klerikalci produbljivali jaz izmeu Hrvata i Srba u Dalmaciji Dum Ivan Stojanovi, ugledni katoliki svetenik, pisao je: Srbin sam po porijeklu i po uvstvu, katolika mi crkva to ne brani, jer je ona univerzalna; kranstvo me ui, da ljubim blinjega, pa ko je blii od srpskoga naroda? Zvalo bi se ne biti kraninom, kad bi se vjere radi od svoga naroda odbio i njegovijem neprijateljem postao.28 Govorei u svom delu Dubrovaka knjievnost o jeziku Dum Ivan Stojanovi smatra da isti jezik ukazuje na zajedniko poreklo i tamo gde je isti jezik mora biti ista narodnost. Dubrovani su komunicirali na vie jezika ali najvie su upotrebljavali srpski jezik. Za dubrovake porodice koje su meu sobom priale na nemakom i italijanskom postoji priica. Kad se koji nainac iz prosta puka usudi govoriti sa svojijem dobrodcem drugijem jezikom, on mu odgovori s nekom porugom: nemoj zaboraviti naki!! A dalje u tekstu se objanjava da taj naki kakav je upravo bio ne poznajemo po spomenicima iz starine ve po komedijama Drievim iz 15. i 16. veka. Svi ostali pisali su na knjievnom jeziku...29 Dubrovanima je bilo izuzetno vano da dobro poznaju svoj jezik a dubrovaki jezik stvarali su tako to su ga primali od svojih suseda Srba pa ga uglaivali na svoju ruku preko akademija koje su se bavile udeavanjem metra i jezika. Dum Ivan smatra da je jezik dubrovaki isto to i toskanski za Italijane, kastilijanski za pance, pariki za Francuze, i naglaava da je takav i hercegovaki za June Slovene. Kae da je Ovo nareje plod mnogobrojnijeh akademija, crpeno iz hercegovakog jezika i nadostavljeno starom knjievnom jeziku dubrovakome. Taj je jezik hercegovaki ba onakav kako ga opisuje Sundei: Jezik srpski...zlatni jezik, jezik vila pjevaica, jezik sitni tamburica, gibak, gladak, zvuan, sladak, bogat, jedar, krjepak, vedar, jezik slave, jezik srca...Mi nadostavljamo s nae strane da, kad bude taj jezik jo bolje izglaen i

izreetan od akademija, kad nastane novi klasiizam po mitologiji narodnoj, po priama i po poslovicama narodnijem, i kada se uza sve to upotrijebi jo i narjeje dubrovako, i ono poto se vadi iz staroga klasiizma dubrovako-dalmatinskoga, onda e biti evropski uglaen jezik u knjievnosti naijeh potomaka.30 Stojanovi smatra da je jezik dubrovaki srpski sa malim razlikama u odnosu na standarni istonohercegavaki govor. On se poziva na afarika koji je govorio o Dalmatincima kao o delu srpskog plemena i dodaje da je Engel je korio Zlataria to jezik u Dalmaciji zove hrvatskim poto je taj jezik isto srpski, a ime hrvatsko spominje se samo radi toga to je Dalmacija bila neko vreme u politikim vezama s Hrvatskom radi Ugarske. Getaldi je pisao da je jezik dubrovaki vie raki nego hrvatski a u fusnoti objanjava da je Raka bila glavna oblast usred prave Srbije gde su danas Novi Pazar i Toplica pa dodaje da je raki jezik isto to i srpski. Dum Ivan kae da postoje neke rei koje se nalaze samo u Dubrovniku a usvajajui srpski jezik u dubrovakoj sredini negovan je i srpski duh ili kako on kae srpska ud. Kada je Antun Fabris poeo da ureuje list Dubrovnik Hrvati su isticali dravno-pravnu hrvatsku misao nasuprot srpskoj narodnoj misli. Ve 1901. stvorena je klerikalna stranka koja je najvatrenije isticala velikohrvatstvo na elu sa Antunom Stareviem. Glavni zadatak lista Dubrovnik bio je borba protiv klerikalizma koji je vodio June Slovene tamo gde im nije mesto, kako je Fabris naglaavao. Reeno je i ponavlja se vrlo esto da je srpski pokret kod katolika na Primorju bio pokret lokalnog karaktera. Nesumnjivo, ali on ima optenarodni karakter borbe protiv potiranja srpskog imena i srpske narodne misli kod katolika i u ime vere, kada se kod Hrvata srpstvo nije smatralo kao narodnost nego kao konfesija, i kada je srpko-hrvatska borba, zbog toga, a i zbog 'srpstva od tri prsta' trebalo da se izlegne u sukob obrijanih i bradatih popova".31 Pokret primorskih katolika bio je uvek deo celokupnog nacionalno-politikog ivota srpskog, jo od vremena kada je Matija Ban bio glavni poverenik Garaaninov za Dubrovnik i junu Hercegovinu kao Popovi, Tomazeov uitelj za srednju Dalmaciju. U jednom lanku objavljenom u Dubrovniku 5. aprila 1899. Fabris pie: Dvadeset je godina prolo, otkada je stupila u ivot nezavisna srpska narodna stranka na Primorju. Imamo pred sobom dvadeset godina srpskoga politikoga ivota i narodne srpske borbe. I prije toga Srbi su na Primorju ne samo uestvovali u politikom ivotu nae pokrajine ve su to vie bili glavna vojska stare narodne stranke. Da nije bilo Srba, koji su ouvali ist kao biser narodni jezik, narodne obiaje a to je najglavnije narodni duh, usuujemo se kazati, da naa pokrajina, to se tie narodnoga karaktera, ne bi ni iz daleka onako izgledala, kao to je danas...Dvadesetogodinja borba za srpsko narodno ime i za priznanje politikih prava srpskoga naroda na Primorju produava se i traje. Ona postaje sve to ogorenija i ea. Svaki, ma i najmanji, pravedni srpski uspjeh buni i uznemiruje nau brau-nebrau...U Dubrovniku u domovini Diva Gundulia i Meda Pucia, gdje bi gotovo svaki kamen znao pripovijedati o nerazrijeivim vezama naega grada sa Srpstvom u Dubrovniku, velimo, na c. Kr. Uiteljskoj koli ne smije se ni spomenuti srpsko ime, s toga su miljenja i tako rade skoro svi uitelji, pa i onaj, koji je ovijeh dana bio naimenovan za upravitelja. Nama srce puca, kad sluamo pripovijedati uenike reenoga c. Kr. Zavoda, da se za ime naega naroda i jezika, te svega uope to se tie naega naroda, nikada ne uje ime srpsko...32

Dakle, nosioci srpske narodne misli u Dubrovniku bili su uglavnom Srbi rimokatolici: Dum Ivan Stojanovi, Lujo Vojnovi, Luko Zore33 Pero Budmani34, Milan Reetar35 itd. Jedan od prvih Srba rimokatolika u Dalmaciji Lovro Pavlovi, advokat u Makarskoj i narodni poslanik Srpske narodne stranke u Dalmatinskom saboru, pisao je u nizu lanaka da su pravoslavni i katoliki Srbi jedan kompaktan narod, prirodna celina koja ne tei ni istoku ni zapadu. Lujo Bakoti36, jedan od voa Srba katolika u Dalmaciji, pisao je da su Srbi katolici osobita dalmatinska pojava i da meu njima ima radnika, seljaka ali najvie intelektualaca. Ima ih u celoj Dalmaciji ali najvie u Dubrovniku. Istiui svoje srpstvo mi nismo pitali ni katolike ni pravoslavne svetenike da nam priznaju opravdanost tog svog osvedoenja, jer smo bili uvereni da imamo prava da ga istiemo:37 Prema njegovim istraivanjima poetkom XX veka u Dalmaciji, Boki i Dubrovniku bilo je oko 600.000 stanovnika a od toga 120.000 Srba pravoslavne vere i oko 20-25000 Srba katolike vere. Srbi katolici nisu bili protivnici srpsko-hrvatskog sporazuma. Borili su se za stvaranje drave izvan austrijskih okvira. Meu Srbima katolicima u Dalmaciji bilo je i onih iji preci su bili pravoslavci. Jedan od njih je Lujo Vojnovi, sin Koste Vojnovia, kneza uikog, akademika i profesora Pravnog fakulteta u Zagrebu. Kosta Milutinovi u svom delu O pokretu Srba katolika u Dalmaciji, Dubrovniku i Boki kotorskoj 1848-1914 govori da ve sama imena istaknutih dubrovakih Srba katolika oznaavaju itavu epohu u kulturnoj istoriji ne samo Dubrovnika ve i itavog jugoslovenskog Jadarana.38 Nikola Tolja u svojoj doktorskoj disertaciji Knjievno znaenje dubrovakog asopisa Sr (1902-1908) koja je odbranjena u Zadru 1986. daje spisak Srba katolika meu kojima su: Antun Fabris, Matija Ban, Valtazar Bogii, Luko Zore, Medo Puci, Niko Puci39, Nika Gradi, Pero Budmani, Marko Murat, Vid Vuleti Vukasovi, Dum Ivan Stojanovi, Kristo Dominkovi, Lujo Vojnovi i dr. Srpska kulturno-prosvetna drutva u Dalmaciji nisu bila podeljena na drutva Srba katolika i Srba pravoslavaca. Veina ovih drutava bila su zajednika i u njih su bili ulanjeni Srbi oba obreda: Srpska itaonica (1863) Srpsko pevako drutvo Sloga (1874) Dubrovako radniko drutvo (1874) Dubrovaka graanska muzika (1874) Zadruga Srpkinja Dubrovkinja (1874) Srpska dubrovka tamparija (1894) Srpska zora (1901) Srpsko gimnastiko drutvo Duan Silni (1907) i Matica srpska Dubrovnik (1909) koja je irila srpsku prosvetu i nastavu, izdavala knjige, asopise, davala stipendije siromanim srpskim acima. Delatnost Matice srpske trajala je samo pet godina. Za to vreme izdala je 16 knjiga a sekretar i glavni organizator bili su Stijepo Kneevi i Frano Kulii, obojica Srbi katolici. Vana baza pokreta Srba katolika bila je Dubrovaka gimnazija a prema istraivanjima Nikole Tolje, meu profesorima ove ugledne kole bili su Luko Zore, Antonije Vueti, Pero Budmani, Vicko Tripkovi, Stijepo Lucijanovi, Mato Zglav sve Srbi katolici. Prvi almanah koji je izaao u Dubrovniku bio je Dubrovnik cviet narodnog knjievstva 1849. a pokrenuli su ga Matija Ban i Medo Puci. Mnogi dubrovaki Srbi pisali su za taj list (Niko Puci, Ivan Kaznai i dr.). Donosio je ideje o

slovinstvu, o zajednikoj slovenskoj gramatici, reniku. Prestao je da izlazi ve 1852. List Slovinac pokrenut je 1878. a urednik i pokreta bio je Luko Zore a stalni saradnici Medo i Niko Puci, Marko Car, Mato Vodipi, dum Ivan Stojanovi, Nika Gradi sve Srbi katolici. Kasnije im se pridruio i Jovan Sundei, pravoslavni svetenik. asopis se zalagao za jedinstvo svih junih Slovena u vreme kada su bili zaotreni nacionalni sukobi izmeu Srba i Hrvata i kada Hrvati poriu bilo kakvo srpsko ime. Pokrenuli su ga ljudi koji su se oseali i deklarisali kao Srbi. Slovinac nije bio samo list ve kulturno-politiki pokret na veoma visokom nivou. Slovincu je sveta stvar jedinost narodnja; od Varadina do Bara i od Visa do Timoka jedan je narod koji jednijem te istijem jezikom govori i neprekidno je smjeten, to su dvije biljeke karateristine koje ine istovjetnost i jedinost jednog naroda. Na pometnutom prostoru stanuju Srbi i Hrvati koji uz dva krila Slovence i Bugare ine jug Slovenski i ta sva etiri ivlja najzgodnije nazivamo Slovincima.40 Najpoznatiji intelektualci, knjievnici i nauni radnici saraivali su u Slovincu. Jovan Sundei pokrenuo je aprila 1863. list Zviezda ali je ugaen ve 1864. Oko sebe je okupio Srbe katolike, Srbe pravoslavce i Hrvate. U listu su saraivali Medo Puci, Antun Kaznai41, Stjepan Buzoli. List Guterica bio je politiki list Srba katolika. Reimski organi esto su ga cenzurisali. Bio je to list dubrovakih pristalica dalamatinske Srpske stranke. Izala su ukupno 24 broja. Formalno je ureivao Jozo Flori a stvarno Nika Gradi, dubrovaki vlastelin. Kada su 1891. Hrvati pokrenuli Crvenu Hrvatsku Dubrovani osnivaju uveni asopis Dubrovnik. Prvi broj Dubrovnika, nedeljnih novina, izaao je 1892. u redakcije Steve Vrevia, kada je otvorena i Srpska dubrovaka tamparija A. Pasaria. U uvodu su najavili da e nastaviti tradiciju ranijih srpskih listova Guterice i Glasa Dubrovakog s tim to e morati da budu malo vri. Nacionalni program ovih novina ne obuhvata samo Dubrovnik ve i Boku i sve to je imalo nekakve veze sa narodnou, osobito iz Bosne i Hercegovine. Osnovna vodilja urednika Dubrovnika bila je da ne treba biti verski netolerantan, da je vera svakome sveta i da je Srbin mio koje god vere bio. Jedana od najglavnijih i najznamenitijih taaka naega programa ta je da se neemo ni najmanje osvrtati kako se ko krsti i da li se klanja, da neemo dakle mijeati vjeru s narodnou, jer se narodnost oznauje po sasvijem drugim obiljejima.42 Od 1895. urednik je bio Antun Fabris. U to vreme list je bio uzor politikih listova. Pratio je sva knjievna i kulturna zbivanja i sve zemlje gde ive Srbi. Od 1897. Fabris je ureivao i Dubrovnik, ilustrovani kalendar. To je bio list za sve Srbe a cilj mu je bio da slui srpskom narodu bez razlike vere i zemlje. Saradnici su bili Andra Murat, Ivan Stojanovi, Jovan Sundei, Marko Car, Vid Vuleti Vukasovi43. Fabris u svom Uvodniku naglaava da im je cilj da kalendar prodre u srpski narod katolike vere jer ih preplavljaju tuinci koji ire tuu misao i tue ime. Ovaj lepi kalendar vidno i jasno ispoljava Srpstvo u Primorju. Mi po njemu vidimo da je Srpstvo neosporna istina, da ono postoji i napreduje pokraj svih ovinistikih hrvatskih nedostojnih napada.44 asopis Glas dubrovnika ureivao je Mateja ari. U zaostavtini Nike Gradija postoji tekst koji govori o tome da se Dubrovani apsolutno oseaju Srbima, da imaju svoj srpski pokret ali da ne pomiljaju na velikosrpsku ideju ve na zajednicu sa drugim junim Slovenima. Mi Dubrovani, Srbi po poreklu, iako se neemo nigde pa nigde pratapati u Hrvate, a to nije ni nuno ni mogue, mi ipak ne sanjamo o kakvoj Velikoj Srbiji, te bi to bio oevidni i bezumni anahronizam, a s druge strane ljubimo Hrvate ko nau roenu

brau, pa hoemo s njima, ko sa ostalim naijem saplemenicima, stupiti istom nam se pojavi shodna prilika u zajednicu Jugoslavensku.45 Glas srpski izlazio je od septembra 1885. do avgusta 1886. u tampariji Dragutina Pretnera. asopis Sr izlazio je od 1902. do 1908. ureivao ga Antun Fabris, koji je bio osniva i vlasnik. Bio je glasilo svih Srba na primorju ali okrenut jugoslovenstvu. tampan je u tampariji A. Pasaria. Kasnije su se o njemu starali Luko Zore, Krsto Dominkovi, Antonije Vueti i Miho Vaketi. U tom asopisu saraivali su svi poznati kulturni, knjievni i nauni radnici Dubrovnika. Oko Sra su se okupili odabrani dubrovaki Srbi. Poznavalac tadanjih prilika u Dubrovniku, istoriar Nikola Tolja, konstatovao je da se tada u krug Srba katolika obreo najbiraniji dio onodobne dubrovake inteligencije: kulturnih, knjievnih, znanstvenih i javnih radnika, koji su udarili peat ne samo asopisu Sr ve i ukupnom kulturnom i javnom ivotu u onodobnom Dubrovniku, a dijelom i na slavenskom jugu...46 Kada je u Sru objavljena pemsa Uroa Trojanovia (1902) vlasti su uhapsile autora pesme, Antuna Fabrisa i Antuna Pasaria, vlasnika tamparije. Proveli su nekoliko meseci u vlanoj dubrovakoj tamnici i ubrzo nakon izlaska umrli. Evropska novinarska javnost se bila zauzela za Fabrisa pa su ih austrijske vlasti zbog tog pritiska pustile. Pred sudom je Fabrisa branio Ignjat Bakoti, Srbin katolik i jedan od prvaka Srpske stranke na primorju. Kada je Antonije Vueti, dubrovaki istoriar, preuzeo Sr, dao mu je novu boju, sasvim jugoslovensku. Vueti je Sru u ime jugoslovenstva oduzeo srpski predznak. Pozivajui itaoce na pretplatu i saradnju, novi urednik je, pored ostalog, rekao: Nadahnuti ovim ugledima Sr e, kao jedini primorski list na jugu, nastojati da bude Srbima i Hrvatima glas Dubrovnika, glas sloge.47 tionica dubrovaka odnosno Narodna itaonica pored osnovne dunosti da narodu obezbedi lepu i korisnu knjigu oivela je raniji Banov almanah-godinjak Dubrovnik, koji je izlazio 1849-1852. Almanah je izaao 1867, 1868, 1870 i 1876. O njemu su se starali Niko Puci, Jozo Buni i Stijepo Skurla. Dubrovnik zabavnik tionice dubrovake izaao je 1885. a urednik mu je bio Ivan Stojanovi. tampan je irilicom i latinicom. Godine 1890. bili su u Dubrovniku optinski izbori na kojima je pobedu odnela srpska stranka, koju su sainjavali u ogromnoj veini Srbi katolici. O tim izborima dosta se pisalo u dalmatinskim partijskim novinama. Godine 1893. otkriven je u Dubrovniku Gunduliev spomenik podignut inicijativom srpske dubrovake omladine. Na tu sveanost doli su Srbi i Hrvati iz svih krajeva. Srbi iz Srbije i Crne Gore. Venac od cvea poslao je i kralj Aleksandar Obrenovi. Hrvatski pravai nameravali su da tu sveanost iskoriste u stranake svrhe. Na grobu srpskog pesnika Meda Pucia na Vidovdan, kada su svi Srbi doli da se poklone grobu govorio je Vladimir Trojanovi, a nakon njega i Vlaho Matijevi u ime dubrovake omladine koja ide Medovim tragom. Kao to je pokojni Medo svojim plemenitim i

patriotskim srcem ljubio sve Slavene kao to je on pjevao o slavenskoj slozi, a ipak kao Dubrovanin znao da ne moe da bude drugo nego Srbin, tako i dubrovaka omladina prua ruku svim Slavenima, ali ujedno ne zaboravlja nikad da je ona srpske narodnosti, i da tu svoju narodnost ima da ouva.48 Centar Srba katolika bio je Dubrovnik u kojem je od 1849. do 1908. izlazilo sedam asopisa, almanaha i kalendara. Izuzetno obrazovani, Srbi katolici bili su nosioci srpskog pokreta i imali su svoje kulturne, politike i privredne ustanove. Otvoreno su se borili da ouvaju svoj nacionalni identitet. Ugledni katoliki svetenici u Dubrovniku javno su isticali svoje srpstvo iako ni na koji nain nisu dovodili u pitanje vernost rimokatolikoj crkvi. Zato sagledavanje ove teme mora biti sistematinije i ire. U isto narodnom pogledu bitno je istai da su Srbi u Dubrovniku bili Srbi i pre primanja hrianstva i da se u dubrovakim katolikim porodicama slavila krsna slava i bili su sauvani mnogi srpski obiaji. Spajala ih je ljubav prema narodu, meusobno potovanje i oseaj slobodoumlja. Meutim, nakon Prvog svetskog rata nestajali su Srbi Dubrovani. Srpska tampa prestala je da brani srpske interese po nalogu iz Beograda. Srpska dubrovaka tamparija A. Pasaria, koja je preivela rat, ostala je bez srpskog imena odnosno postala Jugoslovenska tamparija. Do Drugog svetskog rata doseljavao se sve vei broj stanovnika katolike vere ali druge nacionalne pripadnosti i drugaijih politikih uverenja. Nakon svega toga katolike su poeli izjednaavati sa Hrvatima a pravoslavne sa Srbima bez obzira na to kako su se sami izjanjavali. Paroh dubrovaki Boidar Mitrovi pisao je 28. jula 1938. predsedniku Vlade Kraljevine Jugoslavije memorandum u kojem govori o tekom stanju Srba u Dubrovniku. On kae da su pre rata imali bogatu pravoslavnu crkvu, srpske kole, Maticu srpsku, asopise, jak trgovaki stale i sl. Prije rata pravoslavni Srbi sa Srbima katolicima predstavljali smo jednu veliku cjelinu tako, da se na opinskoj zgradi uvijek vijala i srpska zastava i glavnu rije vodili su Srbi sa nacionalnim pravima.49 On dalje kae da se Srbi u ovom gradu progone, da se protiv njih iznalaze razne neistine i podvale. Vlada je taj memorandum odmah stavila ad acta. Srbi katolici koji su preiveli Drugi svetski rat izjanjavali su se kao Jugosloveni uz obavezno utanje o srpstvu ili su se pretopili u Hrvate. Ne samo da se danas retko pominju Srbi katolici ve i oni najugledniji kulturni i javni radnici, koji su predvodili srpski pokret u Dubrovniku i Dalmaciji nalaze se u Hrvatskom biografskom leksikonu, Leksikonu hrvatskih pisaca, Leksikonu hrvatske knjievnosti kao da su bili hrvatske nacionalnosti. Armin Pavi nazvao je dubrovaku knjievnost hrvatskom knjievnou 1875. godine a kasnije i mnoge njegove kolege. Kada je Matica hrvatska izdala zbirku narodnih srpskih pesama pod hrvatskim imenom, Srbi katolici, na elu sa Antunom Fabrisom i Lujom Vojnoviem veoma burno su reagovali i osudili su taj postupak. U dananje vreme nema takvih reakcija, ili bar ne tako burnih, bez obzira na sve to nam se dogaa. Ako sagledamo sve injenice, morali bismo obratiti mnogo vie panje da ljudi koji su se borili protiv poricanja srpskog imena i koji su uloili svoju energiju da dokau da su srpskog porekla, bez obzira na veru, budu u svim srpskim istorijama knjievnosti, leksikonima i sl. jer dubrovaka knjievnost velikim delom pripada srpskoj knjievnosti.

Literatura 1. Lujo Bakoti, Srbi u Dalmaciji od pada mletake republike do ujedinjenja, Beograd 1938. 2. H. Bari, Izabrani lanci Antuna Fabrisa, Beograd 1940. 3. Svetozar Borak, Srbi katolici, Novi Sad 1998. 4. Dubrovnik, 14. VIII 1892. 5. Dubrovnik, 13. mart 1902. 6. Dubrovnik kalendar za godinu 1900, god. IV, Dubrovnik 1900. 7. Slovinac, br. 12, 1879. 8. Kosta Milutinovi, O pokretu Srba u Dalmaciji, Dubrovniku, Zbornik o Srbima u Hrvatskoj, knj. I, 1989. 9. Kosta Milutinovi, Srbi katolici i svetojeronimsko pitanje, Podgorica 1992. 10. Jeremija Mitrovi, Srpstvo Dubrovnika, Beograd 1992. 11. Jovan Skerli, Istorija nove srpske knjievnosti, Beograd 1953. 12. Dum Ivan Stojanovi, Dubrovaka knjievnost, Dubrovnik 1900.

Rezjume: Serbi katoliki bili nositeljami serbskoj narodnoj misli v Dubrovnike v 19. veke i znamenatelnaja ast serbskogo naroda. Oni otkrovenno borolis protiv teh, kotorie otricali suestvovanie serbskogo naroda i serbskoj kulturi v Dubrovnike, utverdaja to vera odno, a narodnost sovsem drugoe. V Dubrovnike togo vremeni bilo prinjato, to postojannim itelem goroda mono stat tolko po usvoenii katolieskogo zakona. Prinimaja katolieskuju veru pravoslavnie serbi sitali sebja i dalee serbami, hranja svoih tradicij i obiaev. Serbskie priznaki v Dubrovnike mono najti vezde: v pesnjah serbovdubrovan, v peati, publikuemoj v 19. i naale 20. veka, v sozdavanii kulturnih obestv, v jazike i literature drevnih dubrovan. Dubrovnickaja literatura, po nacionalnomu harakteru po bolej asti bila serbskoj literaturoj. Ona pisalas tokavskim dialektom, prede em on sam stal osnovoj literaturnogo jazika serbov.

* Napomene 1 Jeremija Mitrovi, Srpstvo Dubrovnika, Beograd, 1992, str. 6. 2 Jeremija Mitrovi, Srpstvo Dubrovnika, str. 72. 3 Mato Vodopi, pesnik, (Dubrovnik, 1816 Dubrovnik, 1893). Gimnaziju zavrio u Dubrovniku, filozofiju i bogoloviju u Zadru. Bio je kapela, upnik, kanonik i biskup dubrovaki. Saraivao je brojnim dubrovakim asopisima (Dubrovnik, Slovinac itd). 4 Jeremija Mitrovi, Srpstvo Dubrovnika, str. 77. 5 Matija Ban, pisac, publicista, politiar (Petrovo Selo kod Dubrovnika, 1818 Beograd, 1903). Poreklom iz Bosne, rodom iz Konavla. U Dubrovniku zavrio osnovnu kolu i gimanziju, a privatno uio filozofiju i pedagogiju. Veliki deo ivota proveo u Turskoj i u Srbiji gde je predavao italijanski jezik, istoriju, zemljopis. Jedan je od vrsnih saradnika Ilije Garaanina. Bio je lan drutva Srpske slovesnosti, Srpskog uenog drutva i Srpske kraljevske akademije. Propagirao je zajedniki meuslovenski renik i spajanje irilice i latinice u neko novo pismo. 6 Medo Puci, (Dubrovnik 12. III 1821 Dubrovnik 18. 6. 1882), dubrovaki vlastelin, pesnik, publicist. Potomak je stare dubrovake patricijske porodice. Osnovnu kolu uio u Dubrovniku, gimnaziju i filozofijuu Veneciji, pravne i poliitke nauke na Sveuilitu u Padovi u doba nacionalno-oslobodilakih pokreta Macinija i Garibaldija. Bio je konzervator kulturno istorijskih spomenika u Dubrovniku, komornik Karla Ludovika, lan Jugoslavennske akademije u Zagrebu. Bavio se istorijom dubrovake knjievnosti. U prvoj fazi svog rada izjanjavao se kao Srbin katolik kasnije kao Jugosloven (slovinac). 7 Papskim brevetom od 1. VIII 1901. Slavorum gentem pretvoren je u Collegium Hironyimanum pro Croatica gente i na osnovu toga pristup su imali samo svetenici rimokatolike veroispovesti koji su sinovi gentis croaticae. Ova odluka izazvala je nezadovoljstvo u redovima Srba katolika u svim jugoslovenskim zemljama...U papskom brevetu Slavorum gentem, izmeu ostaloga, ubrojen je u hrvatski narod i onaj deo katolika u Crnogorskom primorju koji je potpadao pod Barsku arcibiskupiju. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo i u Crnoj Gori. 8 Kosta Milutinovi, Srbi katolici i svetojeronimsko pitanje, Podgorica, 1992, str. 66. 9 Lujo Vojnovi (15. april 1864, Split Zagreb, 18. april 1951), knjievnik, pravnik, publicista. Srednju kolu pohaao u Splitu, Zagrebu i Dubrovniku. Prava diplomirao u Zagrebu a doktorirao u Gracu 1892. Od 1886. do 1889. bio je sudski inovnik u Zagrebu i Trstu a od 1894. do 1896. advokat u Dubrovniku. Bio je sekretar kneza Nikole 1896,

ministar pravde Crne Gore (1899-1903), crnogorski ambasador u Vatikanu (1901-1902), ef kabineta kancelarije kralja Nikole 1912, crnogorski delagat na Londonskoj konferenciji 1913, u slubi srpske vlade u Rimu i Parizu 1915-1919. Izuavao je dubrovaku prolost i naunom svetu uinio dostupnu grau Dubrovakog arhiva. Mnoga njegova dela sluila su dugo za istraivanje pojedinih perioda dubrovake prolosti. 10 Kosta Milutinovi, Srbi katolici i svetojeronimsko pitanje, Podgorica, 1992, str. 67 11 Kosta Milutinovi, Srbi katolici i svetojeronimsko pitanje, str. 68. 12 Antun Fabris (1864-1904), publicista, knjievnik. U Dubrovniku je uio gimnaziju i maturirao; slavistiku studirao u Beu kod Vatroslava Jagia. Bio je suplent gimanzije u Zadru i u Splitu. Nameravao je da pree da radi u Srbiji kao profesor slavistike i klasine filologije, ali poto je postao urednik lista Dubrovnik ostao je u Dubrovniku. 13 Dubrovnik, 13. mart 1902. 14 Jeremija Mitrovi, Srpstvo Dubrovnika, Beograd 1992, str. 40. 15 H. Bari, Izabrani lanci Antuna Fabrisa, Beograd 1940, str. XI. 16 Kosta Milutinovi, O pokretu Srba u Dalmaicji, Durovniku, Zbornik o Srbima u Hrvatskoj, knj. I, 1989, str. 57-58. 17 H. Bari, Izabrani lanci Antuna Fabrisa, Beograd 1940, V. 18 H. Bari, Izabrani lanci Antuna Fabrisa, Beograd 1940, str. V. 19 H. Bari, Izabrani lanci Antuna Fabrisa, str. VI, predgovor. 20 H. Bari, Izabrani lanci Antuna Fabrisa, str. 37 21 Kazali, Antun, pesnik, svetenik (Dubrovnik 29. IV 1815 - Dubrovnik, 16. I 1894). Osnovnu kolu zavrio u Dubrovniku, filozofiju i bogosloviju u Zadru (1834-1838). Bio je kapelan i paroh u Konavlima, Ploama, Vruici itd., upravnik kole u Stonu. Govorio je latinski, grki, francuski, nemaki i engleski jezik. Bio je saradnik brojnih asopisa i listova: Zora dalmatinska (1845), Slavenski jug (1848-1849), Dubrovnik (1849), Glasnik dalmatinski (1855-1859), Nae gore list (1862), Glasonoa (Karlovac 1862), Slovinac (1878-1880), Zora (Zadar, 1886). Ureivao je Glasnik dalmatinski u Zadru. Izjanjavao se kao Srbin katolik i smatrao je da knjievnost dubrovaka ne moe biti hrvatska. 22 Marko Car (Herceg Novi 1860 - ?), knjievnik, publicista. Osnovnu kolu zavrio u Kotoru, u Zadru saraivao u Srpskom glasu, kasnije pokrenuo list Vuk. Bio je inspektor umetnikog odeljenja u Beogradu od 1919. Deklarisao se kao Srbin katolik sve do

Drugog svetskog rata. U znak protesta zbog dranja jednog dela katolikog klera utoku rata preao je u pravoslavnje i sahranjen je na groblju manastira Savine kod Herceg Novog 1953. 23 Jovan Sundei, pesnik, pravoslavni svetenik (Golinjevo kod Lijevna, 1825 Kotor 1900). Odrastao u Imotskom u Dalmaciji. Uio itati i pisati u Manstiru Glavini. Zavrio Zadrasku bogosloviju 1848. Bio je svetenik i profesor Zadarske bogloslovio, sekretar kneza Nikole. Ureivao je brojne srpske asopise. Bio je urednik kalendara Orli. 24 Jovan Skerli, Istorija nove srpske knjievnosti, Beograd 1953, str. 192. 25 J. Mitrovi, Srpstvo Dubrovnika, str. 80 (Iz dela Canti popolari Toscani, Corsi, Illirici, Greci. IV. Venezia, 1842, p. 20). 26 Dum Ivan Stojanovi (Dubrovnik, 17. decembar 1829 - Dubrovnik, avgust 1900), kanonik dekan Stolne crkve u Dubrovniku, bavio se knjievnim i naunim radom, pisao o istoriju Dubrovake Republike godinama istraujui po dubrovakim arhivima i bibliotekama. Preveo s nemakog znaajno delo Johana Hristijana fon Engela Povijest dubrovake republike i napisoa znaajno delo Dubrovaka knjievnost. Bio je voa srpskog pokreta u Dubrovniku. Bio je cenjen i potovan i kod katolika i kod pravoslavnik. Omiljen kod irokih narodnih masa bez obzira na veroispovest. Bio je omiljena linost srpske dubrovake akademske omladine. Pisao je o meunacionalim odnosima na jedan originalni nain. Sve do smrti ostao je glavni nosilac pokreta Srba katolika u Dubrovniku i Dalmaciji uopte. Bio je protagonista verske tolerancije i opteg kulturnog napretka. Ukazivao je u svojim lancima i mnogobrojnim pripovetkama na zablude svojih savremenika govorei da je vera jedno a narodnost drugo. 27 H. Bari, Izabrani lanci Antuna Fabrisa, str. XIII 28 Dubrovnik, br. 9, 1900. 29 Dum Ivan Stojanovi, Dubrovaka knjievnost, Dubrovnik, 1900, 191. 30 Dum Ivan Stojanovi, Dubrovaka knjievnost, Dubrovnik, 1900, str. 199. 31 H. Bari, Izabrani lanci Antuna Fabrisa, str. XX 32 H. Bari, Izabrani lanci Antuna Fabrisa, str. 5. 33 Luko Zore, urednik Slovinca (Cavtat, 15. januar 1846 Cetinje, 9. mart 1906), maturirao u Dubrovniku, zavrio slavistiku na Filozofskom fakultetu u Beu kod Frana Mikloia. Bio je profesor i direktor gimnazije, prosvetni inspektor u Dubrovniku, Kotoru, Zadru, Sarajevu, na Cetinju. Biran je za narodnog poslanika u Dalmatinski sabor i Austrijski parlament. Bavio se poezijom, knjievnom kritikom, istorijom dubrovake

knjievnosti, kulturnom i politikom istorijom Dalmacije, Dubrovnika i Boke kotorske. Bio je lan SANU i JAZU. 34 Petar Budmani, filolog i urednik velikog Rjenika Jugoslavenske Akademije (Dubrovnik, 1835 Casatel Ferrati 1914). Bio je dobar matematiar, muziar, pisao i o dubrovakim dijalektima, napisao gramatiku ruskog jezika, izdavao stare pisme.... 35 Milan Reetar, profesor Univerziteta (Dubrovnik 1860 1942). Osnovnu kolu i gimnaziju zavrio u Dubrovniku a slovensku i klasinu filologiju u Beu i Gracu. Bio je prof. Gimnazije u Kotoru, Zadru, Splitu, docent Bekog univerziteta, profesor filologije u Zagrebu. Bavio se srpskim jezikom, njegovom istorijom, dijalektom i starom dubrovakom knjievnou. 36 Lujo Bakoti, prevodilac, publicista, politiar (Senj 1867 Beograd 1941), gimnaziju zavrio u Splitu, pravo u Beu i Gracu, doktorirao u Gracu 1892. Bavio se advokaturom, bio poslanik srpske stranke u Dalmatinskom saboru. Polemike lanke iz politike i prava objavljivao u vie periodinih publikacija. Opisao drutvenu aktivnost Srba u Dalmaciji tokod XIX veka. 37 Lujo Bakoti, Srbi u Dalmaciji od pada mletake republike do ujedinjenja, Beograd, Beograd 1938, str. 185. 38 Kosta Milutinovi, O pokretu Srba u Dalmaccji, Durovniku, Zbornik o Srbima u Hrvatskoj, knj. I, 1989, str. 37. 39 Niko Puci, pesnik, politiar, publicista (Dubrovnik 1783 Dubrovnik 1857). Osnovnu i srednju kolu zavrio u Dubrovniku, nauke u Italiji. Bio je poslanik na Dalmatinskom saboru. 40 Slovinac, br. 12, 1879. 41 Antun Kaznai, advokat, pesnik (Dubrovnik, 28. IX 1784 Dubrovnik, 1. IV 1874) Uio je lepe nauke i filozofiju kod brae Frana i Urbana Apendinija. U enovi bio postao konzularni kancelar, iao na predavanja trgovakog i pomorskog prava, reitosti, latinske, italijanske poezije na Ligurskom sveuiitu kod prof. Faustina Galjufa. Bio je sekretar drutva Arcadia degli Intrepido-Parteno-Epidauretani. U Carigradu od 1806. bio inovnik u trgovakoj kui Pozza-Barzolesi, arhivar u Dubrovako-Kotorskom upraviteljstvu, a 1810. Vlada ga je imenovala sekretarom za Bokokotorske poslove. Bio je pravi dubrovaki Slovinac. Kao knjievnik uglavnom je pisao prigodnice. Oduevljavao ga je narodni pokret, pisao satire i aljivu poeziju po ugledu na narodnu poeziju. 42 Dubrovnik, 14. VIII 1892. 43 Vuleti, Vukasovi Vid, pedagog, etnolog i knjievnik (Brseine kod Dubrovnika, 16. dec 1853 Dubrovnik, 10. jul 1933). Od 1866. kolovan u semenitu u Dubrovniku gde je 1875. zavrio viu gimnaziju, potom 1876. preparandiju u Arbanasima kod Zadra. Bio

je uitelj u graanskoj koli u Dubrovniku i Koruli. Od 1897. profesor je enske preparandije u Dubrovniku gde je predavao jezik, istoriju i geografiju. Bio je dopisni lan SKA, istraiva starina i narodnih obiaja. Najvei deo njegovih radova posveen je epigrafskim spomenicima, prouavao je grbove i rodoslove, peate, bavio se istorijom crkve, istraivao i objavljivao istorijsku grau o razliitim temama. Objavio je nekoliko rasprava o istorijskim vezama Dubrovnika sa srpskim zemljama. 44 Dubrovnik kalendar za godinu 1900, god. IV, Dubrovnik 1900. 45 Kosta Milutinovi, O pokretu Srba u Dalmaicji, Durovniku, Zbornik o Srbima u Hrvatskoj, knj. I, 1989, str. 58. 46 Svetozar Borak, Srbi katolici, Novi Sad,1998, str. 34. 47 Svetozar Borak, Srbi katolici, Novi Sad,1998, str. 35. 48 Lujo Bakoti, Srbi u Dalmacijik, od pada mletake republike do ujedinjenja, Beograd, 1938, str. 111. 49 Borak 78.