Dejan Ajdai Melanholija u delu Miloa Crnjanskog Opsednutost tugom, taedium vitae, acedija, melanholija, bol, svetski bol,

kao oblici srodnog odnosa prema ivotu u razliitim epohama su bili tumaeni prema vladajuim ideolokim, medicinskim i psiholokim idejama. U staro doba melanholik je smatran jednim od etiri tipa karaktera. Tokom srednjeg veka i renesanse predstavljan je kao pustinjak ili monah obuzet podnevnim demonom, neostvareni petrarkistiki ljubavnik koji ne moe da osvoji naklonost gospe. Poimanje melanholije u umetnosti novog doba je odreeno pesimistikim uvidom u ovekov poloaj u svetu romantiari bee od svakodnevice obinog ivota, fin-de siecle-ovski dekadenti zasieni strastima ne nadvladavaju oseaj dosade, izmueni ratom oseaju bol zbog sveopteg gubitka ljudskosti, egzistencijalisti govore o baenosti u ivot. I staro i novo poimanje melanholije zasniva se na bolnom samosueljavanju sa praznim bivstvovanjem u svetu koji nije sainjen po meri oveka. Ve u ranim tekstovima, Crnjanski pokazuje sklonost ka melanholinim mislima, slikama i idejama. One izviru iz karaktera koji predodreuje sudbinu, sudbine, koja, po Benjaminu, odraava upravo odsustvo karaktera, kao iz literature koju je pisac voleo. Zapaeni, brojni, a nedovoljno istraeni uticaji Floberovog "Novembra" na mladog Crnjanskog odnose se i na doivljaj sveta kroz odsustvo smisla i bol koji je vezan za svet patnje. U predgovoru ispovednom spisu francuskog pisca on prepoznaje i sebe, pie Sve... gubi smisao i snagu pred jednom tajanstvenom tugom, koja je u prirodi, vena i neizbena . Iskazi koji jezgrovito izraavaju melanholini odnos prema ivotu rasuti su i u ostalim delima Crnjanskog. U "Prologu", uvodnoj pesmi "Lirike Itake" pesnik utvruje tuan je ivot na svetu, svud. U "Dnevniku o arnojeviu" vie puta se ponavlja i varira iskaz Jesen i ivot bez smisla, (3,58)naglaavajui nihilistiki doivljaj ivota. Potroen ivot, oseanje da je sve propalo, da nikoga ne voli i da nije voljen, da nita ne eli, niti ali, (60-1,102) sabiraju se iskazu Bio sam izgubio vezu i smisao ljudskih dela i uspomena (89), obesmiljavajui kako sadanjost, tako i prolost. Glavni junak "Seoba" spoznaje da je sve prah, smert, sueta, suetstva. Oslanjajui se na ime proisteklo iz grke rei za crnu u, Crnjanski u esejistikim pasaima dela "Kod Hiperborejaca", kao i u putopisu "Ljubav u Toskani" melanholiju povezuje sa Leopardijem, Kjerkegorom, Slovenima, znancima pa i samim sobom, koristei je u irokom i nestabilizovanom okviru pojma. U romanima, melanholija se pojmovno precizno, na veoma razvijen nain, u starom, medicinskom znaenju rei javlja u opisima bezvoljnog Pavla Isakovia, kao i u dijagnozi njegove bolesti, koju Grk, medikus ispisuje krupnim, kaligrafskim slovima: "Melancholia". Ona se imenuje i u drugim delima Crnjanskog, ali se oseanja, stavovi i postupci izazvani melanholijom ee javljaju bez njenog imena. U poeziji i prozi Crnjanski neke od simbola melanholinog odnosa prema ivotu iz knjievne batine samo preuzima, kao one, jo od Propovednikovog doba, simbole tronosti senku, prah, dim, a neke nadograuje i preobraava. U "Dnevniku o arnojeviu" (6,98) junak pie: Mi smo se vratili, ali mi smo senke. Ali zar je ivot vie nego senka? Ne, senka je vie nego ivot (116, vidi Milo{evi} str.75). Romantiarski simboli meseca, jeseni, kao i dekadentski simboli kie, Pjera meseara, labuda koji umire, slikovno se ugrauju u motive umora, tuge i razoarenja. Antiki i dekadentni simbol labuda javlja se i u "Romanu o Londonu" kada Rjepnin ulazi u pozorite da vidi klizaicu u taki "Labudova smrt" (83), i poistoveujui se sa plemenitom pticom misli da smo svi mi otpevali svoju pesmu pre smrti, da izgubivi sve imamo samo jo pla. U pesmi "Dosada", jo blioj Bodleru od uvodne pesme, pesnik ironino

poruuje Dosadi da ostane uvek draga nerodilja (84). Jalovost i uzaludnost vani su atributi melanholije predstavljene u alegorijskom vidu, te je Dosada zapravo jedno od njenih ovaploenja. U delu Crnjanskog metaforikim preznaenjima suza i plaa melanholija se esto prenosi na zvezde, brda, nebesa pretvarajui ih u deo rastuene prirode. Sa druge strane, figurativni iskazi o kii, kroz preplitanje spoljanjeg i unutranjeg sveta, prikazuju beskrajnu alost. Kia kao simbol melanholinog odnosa prema ivotu javlja se u "Dnevniku o arnojeviu" i bez figurativne aure: im ko spomene kiu, svi se sloe i uzdiu gorko i emerno (103). Vizuelno opaanje lirskog subjekta, pripovedaa ili aktera pripovedanja katkada je ogranieno senkom, zamagljeno, zatrepereno meseevom svetlou, to simboliki odraava nesigurnost subjekta, njegov loman i tugom proet pogled na svet. Neki od simbola koji u umetnostima nisu povezivani sa smru se u knjievnosti ekspresionizma i delu Miloa Crnjanskog preznauju se i zadobijaju zlokobna znaenja. U opisu scene za dramu "Maska" pokazuje se groteskna figura kostura u salonu ostarele generalice U oku levo jedan kostur obuen u belo svileno odelo Pierrot-a sa crvenim kiticama. Strani simbol u kostimu nasmeeno tunog junaka francuske komedije del arte sa jedne strane relativizuje mo smrti, dok je sa druge ini jo prisutnijom. Pojavljujui se kao jezovita, ali karnevalizovana lutka, Pjero predstavlja i nalije jalovih udnji gostiju salona. Senku smrti zadobijaju likovi i motivi koji njom nisu bili oseneni. Nagi enski kip koji je u Duievoj poeziji simbol naputene, okamenjene, hladne lepote, u pesmi Crnjanskog "Mramor u vrtu" opominje na smrt: Dojke sa pupom kao kap vina/na beloj rui punoj meseina/ sete me smrti. udi e zasijati mrtvi, mramorni, veni (Mramor u vrtu 49). U pesmi "Ples" (127) veza Meseca u nadzemaljskoj seti sa smru se pojaava njegovim povezivanjem sa avetima nad grobom. Tu usmerenost ka smrti valja tumaiti kao oseanje ispraznosti melanholika koji svoj ivot doivljava kao predvorje smrti, kao besmisleno trajanje. U "Dnevniku o arnojeviu" junak se sea da se u pismima potpisivao "siromah Jorik" kao luda danskog kraljevia iju je lobanju Hamlet sa setom drao u ruci. Jedna glava "Romana o Londonu" nosi naslov "Bili su ivi sahranjeni". Punije popisivanje i tumaenje simbola melanholije u delu Crnjanskog zahtevalo bi, ukazivanje na njihovo poreklo, razmatranje postupaka preznaavanja u okvirima modernizma, i ue ekspresionizma i simbolizma, analizu simbolizacije i psiholoke desimbolizacije pojedinanih motiva u nizu dela Crnjanskog. Psiholoku motivaciju melanholinih junaka Crnjanski prikazuje kako svojim opisima i komentarima, tako i reima i mislima aktera. Glavni likovi Crnjanskog, i u drami "Maska" i u fragmentarnom lirskom romanu o arnojeviu, i u klasino zaokruenim "Seobama" i "Romanu o Londonu", iako zasnovani na razliitim tipovima graenja likova, prikazuju, zapravo, varijacije istog melanholinog oseanja i razliite, ali srodne puteve njegovog nastanka. Crnjanski retko prikazuje tugu kao trenutno raspoloenje kao u jednoj od "Pria o mukom" o gospodar Peri koji nikad nije bio tuan sve do trena kada mu se erka verila (61). Sudbina gubitnitva i oseanje uzaludnosti nisu u delima Crnjanskog vezani za odreeno ivotno doba arnojevi i Branko su mladi, pisac kao Hiperborejac je suoen sa boleu, Isakovii, Rjepnin su u dobu kada se svode rauni ivotnih neuspeha. Njih su porazi i neostvarenosti, bolesti i gubici gurnuli u gorinu, umor od ivota, oajanje, i udnju za tugom. Iako sudbinu smatra vanim izvorom melanholije, Crnjanski poklanja panju i karakternoj predodreenosti za melanholiju. Govorei o posetama majinom grobu, junak "Dnevnika o arnojeviu" uzgred napominje kako je u detinjstvu, dakle, pre stradanja u zatvoru, u bolnici, pre gubitka zdravlja i ljubavi, najradije usamljen lutao poljima, igrao se na groblju (39). Motivi koji prikazuju sklonost deaka ka pustim i movarnim prostorima i prostorima mrtvih i odaju rane znake melanholije, Crnjanski je, kako je pokazao Bojan Jovi, preuzeo iz Traklovog Sebastijana. Isticanje ambivalentnog odnosa prema majci u

"Dnevniku o arnojeviu", kao i razmiljanjima o Kjerkegoru u kontekstu izvora melanholije u skladu su sa tumaenjima nekih psihoanalitiara. Pavle Isakovi, tih i alostivan, se sklonostima ka neutemeljenim snovima, i samim izgledom, otkriva kao lik ija je melanholina sudbina predvidiva. Crnjanski u nekolikim delima pokazuje da se melanholija pojavljuje i uveava sa gubitkom bliske osobe ili gubitkom mladosti i lepote. U "Maski", ostarela, izborana generalica (16,46,50) suoena sa gubitkom lepote, i blizinom smrti, osea melanholinu muninu i bezvoljnost. Sa nagovetajima starosti Vuk Isakovi u "Seobama" otkriva neostvarenost svog sna. Junak Romana o Londonu ostareo, osiromaen plemi, ponien, usamljen, odbaen, umoran, nezainteresovan za enu koju je voleo, misli na samoubistvo kao izlaz iz munog ivota. Niz Rembrantovih portreta, spomenutih najpre "Kod Hiperborejaca", u "Romanu o Londonu" Rjepninu slue kao metafora starenja i metamorfoza koje vode jedino u smrt(107). Jedan ispovedni fragment iz dela "Kod Hiperborejaca" kazuje: ta moja melanholija, to je znak starosti, zamor ivota taedium vitae. Frojdovo tumaenje melanholije kao odnosa koji proizilazi iz gubitka objekta, mora se proiriti, kako pie Agamben, i na nikada posedovane objekte za koje subjekt emotivno veruje da su njegovi. Izvori melanholije se tako ire na neostvarene snove, na previsoko postavljene ciljeve. Delo Crnjanskog daje potvrde i za ovako shvaeno poreklo melanholije. Vuk Isakovi nije dostigao toliko eljeni in potpukovnika u austrougarskoj vojsci, braa Isakovii ne nalaze Novu Serviju u Rusiji, Rjepnin se razoarava u Englesku. Nesaglasnost stvarnosti i amorfnih elja ponavlja se i kao ivotno iskustvo arnojevia Sve sam ekao da e jo neto doi u ivotu, da ovo do sad bee samo komedija. Nita (60). Fantazmatsko uzdizanje neostvarivih ideala, nakon otkrivanja njihove obmanjujue prirode smenjuju bezvoljnost, bolna istroenost i samorazorno oajno, odbacivanje sveta. Iako se u krajnjoj taki i dodiruju, kao dva izvora melanholije ipak se mogu uoiti: slom nada, neostvarenost, pad, gaenje kada se otkrije besmislenost ljudskih stremljenja i oseanja i, uzaludnost ma kog ivotnog napora pod senkom neumitne prolaznosti i bliske smrti. Bol zbog gubitka smisla ivota pored melanholinog pesimizma izaziva i emotivne odgovore drugaije prirode. Na poetikom nivou pisac moe da pobegne od stvarnosti koristei nemimetiki govor apsurda koji istie nekoherentnost sveta ili govor fantastike koji uvodi paralelni svet. Crnjanski ne pribegava igri apsurdima, a fantastika koju retko koristi najee se pojavljuje kao fantastika udnog koja ne dovodi u sumnju zakone realnosti. Crnjanski ne koristi poetike postupke koji se udaljavaju od mimetikog prikaza psihologije melanholije, on, upravo suprotno, koristi ironiju pisca ili junaka i samoironiju junaka da bi kontemplativni ivot opsednutih tugom zbog poraza i prolaznosti uinio jasnijim i slikovitijim. Svevidea ironija, nasuprot cininoj ironiji sa uvredljivim osporavanjem, otkriva tamne strane ivota. Ironija kao slatko-gorko suoavanje sa obmanama ukazuje na nemogunost odravanja ideala, pa i u "gubitku veza i smisla ljudskih dela" otkriva ljudskost. ak i u gruboj lakrdiji prijema Pavla Isakovia kod navodne carice ismeva se san naciona i razobliava neutemeljenost snova, ali ne i sama sklonost ka snovima. Svet se potpuno odrie u samoubistvu, kao to se ubio Rjepnin. Ali, svet se moe i prihvatiti uprkos mukama koje izaziva u aktivistikom nametanju subjektivnih vrednosti objektivnoj stvarnosti. U delu Crnjanskog ima malo imoralizma, anarhizma, i religioznog pokoravanja. Neki od sporednih likova se nezadovoljni ivotom preputaju pijanstvu i osvajanju ena. Glavni junaci nisu skloni takvoj vrsti izlaza iz tuge.

Aktivni odgovor na stranputice melanholinog zamiranja u delu Crnjanskog predstavljaju sumatraizam i hiperborejstvo. Iz fragmenata razbijenog sveta kao samodovoljan izrasta svet svetlosti, lepote i sree. Smenjivanje sumatraistikih prostora sree i beznadne tuge ima i psiholoko znaenje bega od stvarnosti, i estetiku dimenziju novog lirskog izraza. Nalaenjem uzviene lepote ne gubi se nii svet, ali se obuzdava njegova gruba svemo, jer eterine vizije su iznad grube stvarnosti, a san je vaniji od jave. Na nivou realnosti volja za tim drugim svetom se pokazuje kroz otkrivanje nesluenih veza koje potvruje snovienja o srodnostima i istovetnostima u svetu. Daleka, eterina, neunitiva lepota je iznad ljudske stvarnosti. Spas od bezdane tuge u delu Crnjanskog predstavlja i smisao ljubavi. U "Dnevniku o arnojeviu" osporava se i pesimistiki iskaz Jesen i ivot bez smisla Ljubav, kako je ljubav neprolazna. ini mi se jedino ona i jesen postoje, sve je drugo samo varka (102). Tek kada junaka osvoji bolest i kada mu se priblii smrt, on otera Poljakinju i opet koristei simbol povezan sa jeseni obezvreuje i ljubav Lie mi njie zbogom i pada. A zar nije ljubav samo lie? (61). U drugim romanima, ljubav se ne otkriva kao mogui smisao ivota, no kao zakasnelo ili istroeno oseanje ona sobom nosi melanholiju. Melanholija je u delu Crnjanskog prisutna kroz lirske simbole, ali i kroz narativni prikaz psiholoki likova. Sugestivnim variranjem posebnih odlika junaka Crnjanski predstavlja mnogolikost melanholije utemeljene u pesimistikom doivljaju prolaznosti ivota i nemogunosti ostvarenja snevanih, previsoko postavljenih ideala. Jedino arnojevi ponovo proivljava svoje iskustvo kroz pisanje Pun uspomena piem ih za one koji su goreli u poaru ivota, i koji su sasvim razoarani (4). Prema ovom vieznanom iskazu rei imaju mo olakanja za patnike koji bi mogli da, ophrvani razoarenjima, moda, nau potvrdu o slinoj sudbini i oseanju ivota. U knjizi o melanholiji Julija Kristeva iznosi ideju da pisanje proizilazi iz melanholije. Moda bi, u tom smislu, i itavo delo Miloa Crnjanskog moglo da bude posmatrano u senkama crnog sunca.