I za Kia i za Kucija umetnost predstavlja ono poslednje pribeite, onu malu, tekom mukom steenu niu slobode, izdvojenu

iz ljudskog saa, a samo delo je nezavisan duhovni entitet, plod truda i uda, autohtona struktura, svojevrsna kapsula unutar koje je moguno iveti a da se ipak ne udie vazduh ovog sveta. Vazduh je zagaen ili je prenosnik bolesti, vazduh je uvek vesnik propadanja i smrti. Kakav vazduh se udie u kapsuli umetnikog ostvarenja? Platonovski vazduh istih ideja: Pravde, Istine i Dobrote. Linija preseka izmeu carstva umetnosti i stvarnosti uvek je etiki zasnovana

Rane slike Ukoliko poemo od pretpostavke da svako autobiografsko delo, po pravilu, krije u sebi mnotvo afektivnih i kognitivnih slika smetenih u nekom od slojeva teksta, namee se pitanje nije li moda moguno, na nain geologije ili arheologije, nai u tome nekakvu prasliku, pradoivljaj sveta, koja e determinisati budueg odraslog oveka i pisca, neto to se ovde krije tek u zametku a to e kasnije biti osnova njegovog delovanja i pogleda na svet? I puno vie od toga, moda ak i jezgra njegovog bia i samog estetskog doivljaja, dakle njegove poetike i svega ostalog to uz to ide, slino kao to je Prust svojevremeno, u jednom herojskom retrospektivnom zamahu, otkrio paukus vremena u ukusu i mirisu madlena uz jutarnji aj? Prizvana sa samog dna arheologije seanja i dalekosena po znaenju, jedna od takvih primordijalnih slika u Kiovoj Bati, pepelu krije se u uzaludnim pokuajima malog Andreasa Sama da pronikne u tajnu sna, njegov zavet i obeanje da e uloviti trenutak kada aneo sna silazi na njegove oteale one kapke: Hteo bih bar samo jednom da prozrem san (kao to sam bio reio da u jednog dana da prozrem i smrt), da uhvatim za krila anela sna kad bude doao po mene, da ga zgrabim s dva prsta kao leptira kojemu sam se prikrao straga. Upotrebljavam zapravo metaforu, jer kada kaem aneo sna, ja mislim, kao to sam mislio i onda kada sam verovao u anela sna, na onaj trenutak kada se iz stanja budnosti prelazi u stanje narkoze, jer sam dugo verovao, i mislim da sam bio u pravu, da taj trenutak nastupa odjednom, jer ako se organizam sam po sebi dugo uspavljuje, svest mora da potone odjednom, kao kamen. A ja sam hteo da ulovim anela sna u svoju lukavu zamku, putajui sebe da se uspavam, ak sam se trudio svim silama da se uspavam, a onda bih, naporom dostojnih i odraslih, trzao glavu u poslednjem trenutku, kada sam mislio da sam uhvatio sebe kako tonem u san... Ova igra sa snom bila je samo priprema za veliku borbu sa smru.
Photo: www.picturethisphotographystudio.com

Ta je borba, i to nadmudrivanje sa snom proisteklo zapravo iz saznanja smrti i vlastite smrtnosti, to su je u malom junaku po prvi put posejale rei njegove majke, koja je jednog jutra ula u sobu da bi mu saoptila kako je umro njegov tuberkulozni ujak, koga nikad nije video:

Gledao sam kroz poluotvorene trepavice, u nebo, kao prvi ovek, i mislio o tome kako je, eto, umro moj ujak, kako e ga sada zakopati i kako ga nikad neu upoznati. Stajao sam kao skamenjen i mislio o tome kako u i ja morati jednog dana da umrem. Istovremeno s tom milju, koja me u prvi mah i nije suvie porazila, jer mi se uinila neverovatnom, shvatih sa uasom da e i moja majka jednog dana da umre... Nisam mogao da zamislim kako e to jednog dana da umre moja ruka, kako e da umru moje oi. Kao protivtea, jedna slika iz narativne matrice Kucijevog Deatva, a odnosi se na poetke samostalnog gazdinstva porodice Kuci u Vusteru i rano iskustvo junaka ove povesti poneto odatle: U dnu dvorita podiu ivinarnik i useljavaju tri kokoke, koje bi trebalo da im nose jaja... Kokoke dobijaju rune otoke po nogama, neto poput slonovske koe. Slabunjave i prgave, prestaju da nose. Majka se savetuje sa sestrom u Stelenbou, koja kae da e poeti da nose samo ako se zaseku roaste opne ispod jezika. I onda majka uzima jednu po jednu kokoku meu kolena, pritee im gue dok ne rastvore kljun i zaseca im jezike vrhom kuhinjskog noa. Kokoke krete i otimaju se, kolae oi. On se stresa i okree glavu. On je bive Kucijevo ja, dato ovde kroz dvostruku otuenost, kroz svest naratora o distanci koja ga sada, kao odraslog oveka, deli od njegovog nekadanjeg ja kao malog deaka, kao i samim knjievnim postupkom, kroz autobiografsku povest pisanu u treem licu jednine i u sadanjem vremenu, gde je to hipotetiko ja jo vie depatetizovano i objektivizirano, predstavljeno kao predmet hladne, nepristrasne analize. Zajedniko ovim ranim doivljajima Kia i Kucija jeste raskid sa dotle harmoninim iskustvom sveta; iz borbe sa snom i svesti o smrtnosti (Ki) i nunosti morbidnog usekovanja ptijeg jezika (Kuci), obojica izvlae istovetan zakljuak ili, jo pre, neko konano saznanje bremenito egzistencijalnim smislom; naruena je edenski ista iluzija punoe Bia, mali ljudski homunkulus prisiljen je da ponovno proivljava biblijsku legendu o Padu; suoen sa zevom nitavila koje se iznenada otvara pred njim (i prema njemu), svestan po prvi put nesavrenog ustrojstva sveta i injenice da je re zacelo o nekakvoj grandioznoj greci u Bojoj golemoj graevini, svaki od njih mora se nekako prema tome odrediti, prema toj ontolokoj brazgotini na licu sveta to se sada preslikava i na njihovom biu. (Takvo iskustvo radikalnog raskida nije nikakav ekskluzivitet, o neemu slinom, o toj vrsti negativnog otkrovenja i ranog egzistencijalnog oka itamo i kod Babelja i Kamija. Babelj ima pripovetku iz detinjstva gde opisuje dugo eljeni dan kada je kupio najzad prve golubove za svoj golubinjak, a ba tog dana dogaa se pogrom u njihovom mestu u kojem stradava njegov ded i dok deak ide kui, ne znajui jo ta se desilo, neki sakati

prosjak bez nogu, u zanosu antisemitske mrnje, ugrabi goluba iz deakovih nedara i razmrska mu ga o glavu; Kami, pak, pie o ranom uasu to je na njega, kao deaka u Aliru, ostavio prizor preklanog pevca i njegov samrtni krik.) Iz te velike krize Ki i Kuci izlaze odvojenim, razliitim putevima, svaki na svoja vrata, pri emu ih etiki rigor delovanja i nunost potpunog izbora tera svakoga u sopstvenu krajnost. Odgovor Kucija na zev neljudske, kosmiki hladne praznine to se ogleda u iskolaenom oku prestravljene ptice bie strmoglavi pad u tu prazninu, u to oko, svojevrsni radikalizam nitavila i otuenja, dakle princip praznine, dok e kod Kia to pre biti princip punoe, punoe jezika, koji u tu prazninu, u unutarnji rascep sveta u svom biu, kao balzam i udotvorni lek, izliva svoje prve stihove to ih je sroio jo tada, kao dete: U meni je treperio neki velianstveni, sveobuhvatni ritam, a rei su mi izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom dakle, helderlinovski pad navie" (Viktorija Radi Danilo Ki, str 151), eleatska punoa bia uprkos svemu.
Teko da moe biti razliitijeg odgovora od ovih, i vee razlike u izboru, to e se kasnije uveliko odraziti i po njihov ivot i njihovo bavljenje literaturom. Ako su kategorizacije u knjievnosti uopte doputene i imaju nekog smisla, onda bi se Kiovo mesto u literaturi moglo krstiti kao "ultrafloberovski modernizam", dok bi uz Kucija ila odrednica beketovski deziluzionizam.

Poetna reenica Pogledajmo kako glase prve reenice u Bati, pepelu i Deatvu. U kasna letnja jutra majka je ulazila beumno u sobu, nosei posluavnik Bata, pepeo. U Kucijevom Deatvu naracija poinje ovako: ive u naselju na kraju grada Vustera, izmeu eleznike pruge i Nacionalnog puta. Sa Kiovom uvodnom reenicom italac nema previe nedoumica; u njoj ve imamo sve potrebne naznake, jasno je odreen modus pripovedanja i temporalni okvir; u pitanju je evokacija prolosti. Majka je ulazila beumno u sobu. ija je to majka? Ulazila je beumno. Ne krije li se ovde signal kako je re o percepciji iz ugla naratora, nagovetaju da se onome ko to kazuje esto dogaalo da nije u stanju da registruje ulazak majke u sobu, dakle samom pripovedau? To bi samim tim, dalje, upuivalo i na prvo lice jednine; povest koja se odmotava bie ispriana kao vlastita biografija, za iji se diskurs manje-vie moe oekivati da e biti dat u tradicionalnom kodu ispovedne knjievnosti. U kasna letnja jutra. Zato ne jednostavnije u letnja jutra, zato odmah dva odreujua epiteta (kasna, letnja)? Nije li to znak pieve intencije da se prolost lirski evocira? Poreklo pripovedanja je iz mita i bajki, njegova osnovna formula je

data u onim pokolenjima izglaanim reima, izgovorenim najee nou kraj upaljene vatre, na mekanim eherezadinim jastucima, u predasima putovanja ili posle bitke, upravo onako kako poinju narodne bajke: Bio jednom jedan ovek i on je... Sve inovativne tehnike knjievnosti, svi spisateljski trikovi i zamke slue samo tome da bi se prikrilo to bajkovito poreklo pripovedanja, da se italac nekako nagna da poveruje da je ono to ita realnost, a ne puka izmiljotina. Pravilno iitani znaci u toj prvoj reenici, ako ih italac tumai kao arheolog (a svako istinsko itanje je svojevrsna arheologija, i svaka knjiga jedinstven artefakt iji sadraj italac mora pravilno rastumaiti), dobijaju punu potvrdu na samom kraju, nakon to su sklopljene korice proitane knjige. I zbilja, narativna matrica Bate, pepela mogla bi se u krajnjoj liniji svesti na sledeu reenicu: Bio jednom jedan mali deak i on se zvao Andreas Sam. I vie od toga: ta bajkovita matrica ovde nije sluajno, prolost je s umiljajem interpretirana kao bajka, unekoliko hipostazirana, posuta vilinskim prahom i sjajem s leptirskih krila kako bi autor, po sopstvenim reima, ispravio nepravdu jednog oajno tegobnog detinjstva, ispunjenog nematinom, strahom i ranim traumama, kako bi literatura dala naknadno znaenje ivotu. Sa Kucijevom uvodnom reenicom stvari ve ne stoje tako jednostavno. ive u naselju na kraju grada Vustera, izmeu eleznike pruge i Nacionalnog puta. Ko ivi u naselju u gradu Vusteru? Ne moemo to znati. Gde se uopte nalazi grad Vuster? Mogao bi biti negde u Americi, podjednako u Severnoj ili Junoj, moda ak na Starom kontinentu, u Belgiji, Holandiji ili nekoj takvoj zemlji, ukoliko nije izmiljen, ukoliko nije neki sviftovski imaginarni toponim koji upuuje na fiktivni no man's land. Ali u nastavku, iza zareza u reenici imamo jasan marker to daje jo blie odreenje: izmeu eleznike pruge i Nacionalnog puta. Kad ne bi u pitanju bio neki stvarni grad, autor ne bi odmah, u prvoj reenici, dao toliko geografsko-prostornih kodova i toliko nedvosmislenih markera iz ega sledi da taj grad, gde god da se nalazi, mora biti neki stvarni gradi negde u provinciji. ive u naselju u reenici je upotrebljen prezent, no nemoguno je odrediti da li ti oni koji ive u tom naselju jo uvek tu ive ili su samo nekada iveli, da li je upotrebljen pravi ili pseudoprezent. Kako je teite na glagolu iveti a ne na subjektu oni (u srpskom prevodu subjekat je, s razlogom, izostavljen), to moda ukazuje da je re o nekoj vrsti ontolokog romana, sa teitem na najdubljim pitanjima ovekove egzistencije.
Photo: Stock

Vuster je junoafriki gradi gde je Kuci proveo detinjstvo, a radnja Bata, pepela odigrava se na panonskom delu prostora Jugoslavije i Srednje Evrope. No isto geografska odrednica ('jugoslovenski', 'junoafriki') u ovom sluaju ne govori dovoljno o ovim piscima, ne govori nita, ak zbunjuje; mnogo bi tanije bilo nazvati Kia i Kucija piscima evropskih enklava jedan koji

dolazi sa Balkana, drugi iz Afrike, staviti ih dakle zajedno, jer to je ono to ih i najvie zbliuje, ta zajednika evropska tradicija iz koje potiu, ta ista tablica rodoslova.

Prvi doivljaj sveta Rano deije iskustvo Andreasa Sama u okviru romana Bata, pepeo protie u carstvu mita i prokreacije, prvobitne punoe sveta, gde je mali deak vitalistiki povezan sa prirodom, sudbinom i bogovima i gde njegovo stanje nije, da se posluimo izrazom Bruna ulca, samo stanje ivljenja u dobu genija, nekoga ko neumorno stvara i preoblikuje sve ega se dotakne (ulc je, kao dete, znao satima da sedi na podu i da, na udivljenje odraslih poreanih uokolo njega, neumerno izbacuje crte za crteom nacrtan na listovima starih novina), nego mu je, u isto vreme, upravo zbog tog udesnog blagoslova ivljenja u dobu genija, zakratko jo doputeno da ivi i u stanju ovekove prirodne nevinosti kakvo je u svetu odraslih dato jo samo retkim, bogomdanim genijima i vizionarima. To mitsko vreme detinjstva je ciklino, zaokrueno, u sebi zatvoreno i ono, iz perspektive odraslog pisca, upuuje na iskupljenje i ak na izvesno mesijanstvo, to svakako nije bez osnova zar nije Andreas Sam, naposletku, uistinu onaj mali Mesija to je, sklopivi dogovor sa samo njemu znanim tajnim silama, najavio dolazak odraslog pisca Danila Kia? U tom mitskom svetu sve je duh i ujedno materija, budui da sve alhemijski fermentira i prelazi iz jednog stanja u drugo, pretae se iz jednog oblika u drugo (jer sve i jeste jedno!), stalna metamorfoza u vatrometu intenzivnih ulnih utisaka i boja, neki paganski deiji panteizam u slavu venog, besmrtnog ivota. Kiovim reima: Kolai s makom ispunjavaju sobu svojim mirisom: iz njih se oslobaa njihova dua sastavljena od praha egzotinog bilja, vanile, cimeta i maka, i ti zaini, ije mi je poreklo sasvim nepoznato, svedoe svojim raskonim umiranjem, slinim balsamovanju, o sveanoj uzvienosti putovanja kojemu su prineti na rtvu kao tamjan. Pozicija naratora u Kucijevom Deatvu je pozicija bez autoriteta, nekoga ko nema autoriteta jer jo nema ni svog Ja; to deje Ja baeno je u svet u kojem od prvog dana tee istorijsko vreme, ali bi se to vreme moglo pripisati pre vremenu Alegorije nego Drave (moda upravo zato Kuci daje savet da njegove biografske knjige valja itati uz njegov roman ekajui varvare). Kako uopte vreme protie u okvirima alegorije? Zar nije alegorija samo drugi izraz za miopijski doivljaj sveta, sveta kakav se ukazuje nekome ko ne vidi dobro i stoga je prisiljen da, kratkovido mirei, stalno odgoneta znaenje onoga to mu se odraava kao u mutnom ogledalu, da baca pogled iza navuene zavese? Imaju li slepi ljudi isti oseaj vremena kao i ljudi koji vide? Kucijevo narativno Ja u Deatvunajblie je samosvesti nekog kafkinski poluslepog, deformisanog bia bez svojstava (u muzilovskom smislu te rei), i to kucijevsko bie, to Ja, ta slaba

personalnost, to jo neformirano sopstvo, to ve davno nestalo Ja od kojeg je ostao samo bledi talog uspomena - reliquia reliquiarum negdanje egzistencije trpi uticaje spoljnjeg sveta i na njih reaguje, i nekud ide, iitavajui alegorijske znake vremena i sveta oko sebe. Pravac kojim ide jeste pravac sve vee alijenacije a znaci koje iitava odvode ga neumitno, kako odrasta, i kako poinje sve refleksivnije da ih tumai, u naruje beketovskom Velikom Nita i njegovom besprizivnom objavljenju istine. Beketovska praznina U svetu bez Boga, vreme je supstrat nitavila. Uzdignuto do apsoluta, ono proima sav prostor i spreava svako kretanje. Sve se vrti ukrug ili, jo tanije, sve stoji u mestu. Iluzija je da je vreme kamenog doba eonima iza nas, ono je tu, odmah pored, u zasedi, samo eka priliku da se objavi kako bi objasnilo praznom, tatom Ja, smetenom u ovoj usamljenoj metafizikoj lutki to se zove ovek, punjenoj praznom slamom humanistikih ideala i crvotonim ostacima dekartovskog Cogita, kako cela istorija, sav razvoj ljudskog roda, sva dostignua nauke, svi ljubavni jadi i uzdisaji poezije, svi zanosi mate, kako sve to bejae tek samo iluzija. Nita od gorde veliine tatih ljudskih pothvata nije ostalo poteeno, nigde vie nema mesta za utehu; u furoru unitenja, osamostaljeno vreme juri s jednog kraja prostora na drugi, korozivno izjedajui sve iznutra, svaku eliju, svaku alveolu, svaki pupoljak, svaku vlat. Kroz levak nitavila iscureo je smisao sveta. End of Game. Od Getea do naih dana Ako se samo prisetimo one gorde uzvienosti s kojom je Gete stavio na papir prve retke svoje biografije, sa naglaskom na zvezdanom nebu i astrolokom poloaju planeta u asu njegova roenja - iz ega jo uvek izbija nepoljuljana vera u povlaeno mesto ovekovo u kosmikom poretku stvari ne moemo a da ne osetimo pritajenu otricu neke duboko melanholine spoznaje kako je ovek od tada izgubio zacelo dosta od te punoe vlastite egzistencije, od oseaja tog sklada i jedinstva sa svetom: Dvadeset osmog avgusta 1749, u podne, kad je otkucalo dvaneast, doao sam na svet u Frankfurtu na Majni. Poloaj zvezda bio je srean; Sunce je stojalo u znaku Device i prolazilo kroz podnevak tog dana; Jupiter i Venera posmatrali su ga prijateljski; Merkur nije bio neljubazan; Saturn i Mars drali su se ravnoduno, samo je Mesec, koji ba tada bee uao u utap, delovao snagom svoje opozicije, tim pre to je i njegov planetarni as bio nastupio. On se, dakle, protivio mome roenju, koje nije moglo nastupiti pre no to taj as proe. Behu to odista idilini, sreom ispunjeni dani u znaku pune, nenaruene harmonije izmeu oveka i sveta, im je jedan miljenik sudbine, poput Getea, mogao blago prekorevati Mesec to se usprotivio njegovom roenju. Uporedimo s tim prve reenice iz Beketove proze Neimenljivo, i

zamislimo da je to poetak neke njegove imaginarne biografije: Gde sad? Ko sada? Nepodlonost sumnji. Ja, kae Ja. Neverovanje. U rasponu od Getea do Beketa, u nepuna tri veka, vidimo u najsaetijem obliku, u munjevitom skraenju, svu rekonfiguraciju ovekove sudbine, radikalnu izmenu onoga to se zovecondition humaine. Vidimo svu ovekovu izgubljenost, njegovu nepodnoljivu usamljenost i dubinu njegovog pada.

Citat koji rasvetljava

Kuci svoj biografski postupak naziva autorebiografija, gde ovaj latinski umetak re ima ulogu agensa to unosi distancu i otuenje, a cela ta proirena sintagma ukazuje na odmak od klasine 'autobiografije' dakle, ne povlaivanje zakonima anra i njegovim ustaljenim kodovima, ve pre polemian odnos sa pisanom tradicijom. Taj umetak nagovetava da je neto sroeno po ugledu, 'na nain' autobiografije, poto je narator svestan da stoji jo isuvie udaljen u vremenu i da je njegovo mesto u tekstu krajnje diskutabilno, po principu ogledala ili onih ruskih lutki to se umeu jedna u drugu: detinje Ja nalazi se u unutranjosti drugog, starijeg Ja, ovo u sledeem, isto kao i to sledee u novom, veem Ja, i tako redom sve dok ne stignemo do poslednjeg narativnog Ja, koje pie Kucijevo Deatvo (a koje je i samo tranzitorno i privremeno). Nema konane istine o nama samima, kae Kuci, niti ima svrhe nastojati doi do nje, jer ono to nazivamo istinom samo je veno pokretni impuls nae naknadne samoprocene, iji je cilj da nas uvrsti u zadovoljstvu nad samima sobom. Nekoliko karakteristinih citata o tom egzistencijalno hendikepiranom, nevideem, u sebe zavuenom i za ivot nespremnom predmetu Kucijeve biografije, oznaenom kao on, a iz pera Kucija (ili tanije Kucija): On je sam-samcit. Niotkud ne moe oekivati podrku Ima oseaj da nije itav. Ima oseaj da se neto sve vreme lagano cepa u njemu; neki zid, neka opna. Najednom je izdvojen - on. Poinje o sebi da misli kao o nekom od onih paukova to ive pod zemljom, u rupi sa zasunom na ulazu. Uvek pauk mora beati u svoju rupu, sputati zasun za sobom, zakljuavati se pred svetom, skrivati se. I jo jedan citat, interpoliran sa strane, koji baca sasvim novo svetlo na taj gotovo neljudski hladan i kao laboratorijskim makazama diseciran Kucijev predmet analize (tj. naracije), dat u treem licu jednine i u pseudoprezentu: Njegov ivot prolazi beskorisno, ak i u njegovo najbolje vreme protie kao ivot nesposobnog boleljivog bia. On nije promaen samo po drutvenim merilima, nego ak ni njegov najblii prijatelj ne bi mogao nai nikakvu ideju i usmeravajui cilj u

njegovom ivotu, kada u zbivanju ne bi tako duboko bilo obrazloeno da nijednog prijatelja nema. Naprotiv, okruuje ga, i to gotovo neupadljivo, potpuna usamljenost: svi odnosi koji ga se tiu kao da ubrzo stupaju u polje neke sile koja im zabranjuje pribliavanje. Ovaj citat je iz pera Valtera Benjamina, a odnosi se na kneza Mikina! Zabranjeni domen umetnosti Postoji nekakav automatizam jezika, koje goni rei da se slau na odreen nain, esto nezavisno i od volje onog koji pie, kao da jezik podlee delovanju neke organizujue sile iznutra, iz samog bia jezika, pod ijim se dejstvom rei same od sebe grupiu u odreene sintaksike i ritmike forme - ritam jezika kao logosa, ritam sveta, ritam sveta kao logosa. O tom ritmu govori mali Andreas Sam, tek sroivi svoje prve stihove: U meni je treperio neki velianstveni, sveobuhvatni ritam, a rei su mi izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom. Istoriar religije Rene Genon ovako govori o primordijalnom znaenju ritma: Iz nauke o ritmu, koja ima mnogo primena, potiu u krajnjoj liniji sve tehnike podesne za uspostavljanje veze sa viim stanjima bivstvovanja. I zato je po tradiciji islama Adam, dok je iveo u zemaljskom raju, govorio u stihovima ili ritmikim jezikom. Zato su i Svete knjige napisane ritmikim jezikom. Cela Biblija je zapravo pria o otkrovenju u epskoj formi, boja namisao kazana ljudskim jezikom ali jezikom koji se odlikuje visokom ritminou. Nije li "pisanje kao vie stanje bivstvovanja" sutinsko svojstvo Kiovog literarnog angamana, njegovog bavljenja literaturom i nije li glavna odlika njegove reenice upravo ta ritminost? Pitanje ta je vee: venost ili beskonanost samo je naizgled skolastino. Religijski odgovor na to pitanje bie uvek venost. Pisci poput Kia odluuju se, meutim, za beskonanost. Za beskonanost jezika jer se bie jezika, nevezano za religijska pitanja, nalazi celo, bez ostatka u oblasti beskonanog. Izabravi da slui jeziku kao apsolutu, dakle beskonanosti, jedno od poslednjih Kiovih pitanja, ve svladanog boleu, glasilo je nije li moda zaao u zabranjeni domen umetnosti nije li jezikom svojih knjiga, u zemaljski tegobnom svetu, hteo da preuzme na sebe prerogative Tvorca i zbog toga je tako okrutno kanjen? Ritam sveta i logosa Ritam jezika kao logosa, ritam logosa kao jezik sveta no moda u tim reima, ponovljenim ovako u inverznom sledu, osim poetske zvunosti i slikovitosti, u izvesnoj meri ima i neeg od egzaktnosti naune istine? Nedavno je grupa astronoma okupljenih oko projekta WMAP (akronim od Wilkinson Microwave Anisotropy Probe) objavila detaljnu analizu onoga to bi se moglo najpriblinije

nazvati upravo ritmom logosa ili kosmikom primalnom pesmom. Naime, na osnovu podataka sa sonde, iji su merni aparati tako osetljivi da su u stanju da zabelee temperaturne fluktuacije iz primordijalnog doba vaseljene, nekih 300 000 godina po roenju iza Velikog praska, polo im je za rukom da naprave grafiki prikaz prve melodije tek formiranog kosmosa, iz vremena kada se sve jo uvek sastojalo samo od iste svetlosti i meavine subatomskih estica i gde se ta prvobitna plazma, pratekuina sveta sastavljena od svetla i materije prelivala iz jednog gravitacionog bunara u drugi. To sabijanje tene svetlosti prilikom pada u gravitacioni bunar proizvodilo je zvune talase koje je kosmolog arls Linviver nazvao najstarijom muzikom u svemiru. Ne podraavaju li pisci i pesnici, dok neumorno ispisuju svoje reenice i sriu stihove, tu prvu melodiju postanja na orguljama kosmosa, ne prizivaju li moda taj osnovni praritam sveta i logosa pod firmom onog davno ve diskreditovanog pojma inspiracije? Ki je od najranijih dana detinjstva bio impresioniran Biblijom: Bog-Stvoritelj nikada za mene nije bio obina metafora, to je uverenje, ne religijsko ve estetsko. Krenuvi od te ideje, uvek sam eleo da injenice koje me opsedaju zamiljam kao injenice koje su ve opisane u nekoj idealnoj knjizi, i najee sam se pravio kao da itam iz te knjige. Kroz ritam jezika, kroz iskuenja stila i zanose rei doi do milosti iskupljenja i do milosti uoblienja, kako je Ki nazivao stvaralaki proces. Odupreti se beketovskom Velikom Nita uvek i po svaku cenu, pa makar pisac morao zapoeti svoj roman i onom valerijevski prezrenom reenicom: Markiza je izila u pet sati.
Photo: Milica Jovanovi

Kucijevski princip praznine: jo u danima studiranja na Univerzitetu u Kejp Taunu, bavei se lingvistikim istraivanjem tekstova uz pomo kompjutera Univac 1106, Kuci se uputa u analizu jedne Beketove prie, sa ciljem da utvrdi repetitivnu shemu ponavljanja izvesnih fraza u tekstu. I zbilja, rezultati su pokazali kako se sve fraze iz prvog dela teksta ponavljaju i u drugom, samo u izmenjenom redosledu muzika koja se pomalja iz tog promiljenog mehanikog verbalizma nije bila bez ritmikog obrasca, sa centrom u nita, kao da se ta muzika raa u praznini koja priziva tiinu.

Postavljeno na najvrim blokovima beketovskog nihilizma, Kucijev ouevre nije vie monomanski monolog beketovskog Ja, nego pre strukturalistika (tekstualna) hiperbola, dramatizacija igre onih spoljnih sila to su smrvile to Ja. Inventar deje sobe Dva kreveta, starinska, drvena; nahtkasna pored kreveta sa ploom od beliastog mermera; lampa s porcelanskim titom; jedan otoman sa izlizanom ojom boje trule vinje; jedan lep starinski otoman; litografija Mona Lize u boji, iseena iz nekog modnog urnala i uramljena; ivaa maina; dve limene

pepeljare; vaza od plavog lanog kristala; karirana muema na stolu; ilimi prostrti na drvenom podu; vlaga na plafonu koja je poprimila oblike nekog dina. Tako, u najkraem, izgleda inventar deje sobe u Bati, pepelu kad se Andreas Sam i njegova sestra vrate jedne noi s dalekog puta, i majka okrene prekida i upali svetlo u pomrinom ispunjenoj sobi. Najdui i najpomniji opis u celoj knjizi posveen je upravo toj ivaoj maini i njenom izgledu, konstrukciji, mehanizmu kalemova, igle i osovina, pri emu je svaki njen deo prikazan iz najblie perspektive, toliko da se posmatra (italac) ini samom sebi usitnjenim do liliputanskih razmera, kao da stoji ispred neke katedrale ili kakvog dinovskog tornja ili barke. Taj je opis toliko zgusnut, da bi se mogao nazvatidokumentaristikim, to dodatno jo potvruje sama slika te Singerice, uneta u tekst kao amblem. Ta slika-amblem i taj opis jasan su marker da ovde nije re o prustovskoj evokaciji prolosti, i pisanju u tom prepoznatljivom znaku, nego o neem potpuno drugom, svesnom radu seanja koje je u svakom trenutku kadro da u svoju iu, po volji, stavi neki detalj i uvelia ga ili smanji fotografski (kao to je bio sluaj sa Singericom), da ga dokumentaristiki predstavi ili da ga poetizuje (kao ostale predmete iz sobe). Za Prusta je karakteristina udesna proliferacija seanja, granjanje uspomena u irinu i dubinu, Penelopino gusto tkanje memorije. Ostala je upamena njegova ve ozloglaena navika da na ifove rukopisa, donete na korekturu, unosi sve nove i nove redove teksta; retrospektivna teleologija seanja koja stvara jedan univerzum to se stalno unedogled iri. Nakon Prusta, postalo je manir i opte mesto da se uz neku evokativnu, lirski napisanu autobiografiju stavi naznaka prustovska. Meutim, seanje u Bati, pepelu je, pre svega, stroga selekcija, organizujui rad mate i duha, dobro kamuflirana askeza i, za razliku od Prusta, bekstvo od socijalne dimenzije. Ambijent u kojem se Prust kree jesu snobovski saloni u krugovima vieg plemstva, to je svet salonskih lavova i grofica, dokonih pederasta i kurtizana. Svet Bate, pepela je jo uvek vilinski zaaran kao u bajci, osloboen istorije i socijalno-klasnih podela. Slika Singerice, kao amblem Bate, pepela, sadri u sebi jo jedan amblem u obliku slova S, fabriki znak firme Singer: Taj je amblem, kao na plemikim grbovima, obojen zlatnoutim... Svako delo, po reima Romana Jakobsona, obraa se odreenoj italakoj publici koja uitava u njemu izvesne drutvene znake i karakteroloku tipologiju, koju inae deli sa znacima i tipologijom iz sadraja narativa, to znai da itaoci kroz itanje, samim aktom itanja, ponovno potvruju sopstvene socioloke i psiholoke preduslove i na taj nain dodatno ojaavajuklasne veze izmeu sebe. Od svih predmeta iz sobe, jedino Singerica nosi znak nekakvog drutvenog statusa i stoga je i uzeta kao amblem, i posveena joj je tolika panja doputa da joj bude posveena tolika panja jer o njoj, kao temi, nije zazorno pisati (iz Kiovog ugla gledano), budui da ga jedino taj predmet vezuje, u socijalnom smislu, sa italakom publikom. Govorei o nahtkasni, Ki koristi sledee poreenje: nahtkasna pored kreveta sa ploom

od beliastog mermera kao na grobu dece iz boljih kua. Deca iz boljih kua to je ona dimenzija koja nedostaje njegovoj biografiji i zato je Bata, pepeo tako visokopoetizovano napisana. Do plemstva se stie roenjem ili trudom, linim ogromnim zaslugama: plemiki grb iz amblema Singerice i njezina reprodukcija u knjizi postaju zatitni znak i plemiki grb Kiov kao knjievnika, a socijalne i klasne veze izmeu pisca i publike prerastaju sada u veze bratstva bratstva po duhu. Skrivena figura Uzmemo li da postoji nekakav vodeni ig rukopisa, tajni znak utisnut u fakturu teksta vidljiv samo kad se tekst posmatra pod posebnim uglom i osvetljenjem onda slobodno moemo rei da u Bati, pepelu ta skrivena figura ima oblik Davidove zvezde. Smetena u dubinama teksta, u jednom od poslednjih slojeva ako ne i u poslednjem ta figura stoji briljivo utisnuta kao faksimil epohe i znak sudbine i totalitarizma. Evo kako Ki saoptava injenicu da je E.S. za vreme rata nosio utu zvezdu. Koraao je poljima, zamiljen, zamahujui visoko svojim tapom, gazio je mesearski, idui za svojom zvezdom, koja bi se u suncokretima sasvim izgubila, i on bi je pronaao tek na kraju njive na svom crnom, zamaenom geroku. U carstvu metafore, u carstvu pripovedake slobode, tako bi mogao da glasi Kiov moto; ne vie u maniru postmoderne literature, pisac nije taj koji izvre narativnu potku naopako, kao posuvraeni rukav iz kojeg ispada izlizana postava, pokazujui na taj nain tajnu svojih trikova, nego je italac prisiljen da sam srui iluziju koju je pripoveda pred njim paljivo izgradio. Za itaoca Bate, pepela bajka se rui naknadno, onog trenutka kad se figura Davidove zvezde ali tek u sledeoj knjizi, koja u neku ruku ponitava prethodnu - preobrazi u figuru peanika, sasuda, klepsidre, peanog sata; mit tad prelazi u istoriju, edensko u pandemonijumsko, a skrivena figura ukazuje se iznenada u svoj svojoj stranoj izvesnosti i apokaliptinoj jasnosti. U kolonijalnom i postkolonijalnom miljeu June Afrike, problem sa kojim se suoava Kuci jeste pozicija pripovedaa - kako izbei Meduzinu glavu istorije, sa kojom se pisac neminovno sree kud god da baci pogled van svoje uzviene kule od belokosti? Drugim reima: kako u uslovima aparthejda izgraditi poloaj (u okrilju literature) koji nee biti istorijska reportaa, ni dokumentaristiki izvetaj a ni sudska istraga? Skrivena figura Kucijeva je figura nie ili alkovena, izdvojenog prostora, ili, jo ponajpre, tu moda i nije re o figuri ve pre o strategiji, slinoj onoj koju je primenio Fuko piui svoju Istoriju ludila: umesto uutkivanja (ili preutkivanja) ludila u postkartezijanskoj Evropi od strane razuma, pokuati retrospektivno ispisati novu istoriju, gde e ludilu konano biti data prilika da progovori u ime svog iskustva i oslanjajui se na sopstveni autoritet, ne kao dotle kroz jezik razuma ili psihijatrije. I Deridina opaska: Upravo to je nazamamnije u celom ovom Fukoovom pokuaju reinterpretacije... No to je, isto tako, uza svu

ozbiljnost, i najlui aspekt ovog projekta. Po ugledu na to, Kucijeve knjige, na neki paradoksalan nain, najvie zadiru u tamno srce aparthejda kad najmanje o njemu govore, idui nekim svojim zaobilaznim putem, mnogo vie nego angaovana literatura jedne Nadin Gordimer, na primer. Paralelizam koji spaja Nepouzdanost narativnog Ja u Bati, pepelu ogleda se, slino kao i Kucijevom Deatvu, u tome to je autor svestan svoje nove pozicije, injenice da je detroniran i polazei upravo od te nove premise, od injenice svog radikalno izmenjenog poloaja u svetu, u teksturi sveta, u razvijenom svitku sveta kao svojevrsnom simbolinom tekstu, prisiljen je da trai neko drugo stajalite u okvirima metafikcije, koju potura sad kao stvarnost. Najmanje tri razliita glasa u Bati, pepelu dobijaju priliku da se tekstualizuju: glas malog Andija, glas odraslog pisca Kia i glas oca Eduarda Sama, koji progovara kroz prethodnu dvojicu kao kroz svojevrsne medijume, prvo izokola, tek u tragovima, a kasnije sve vie i vie, dok naposletku mera njegovog invokativno dozvanog odsustva ne postane toliko intenzivna da prerasta u jasno prisustvo. Pitanju autoriteta narativnog Ja pripada centralno mesto u Kucijevom pokuaju sondiranja izmenjene uloge pisca u modernom (ili postmodernom) svetu, one sloene igre meuzavisnosti izmeu stvarnosti kao sile i literature kao znaka, izmeu brahijalne sile fakticiteta i same tekstualnosti. Ukoliko je ve gola sila sveta kadra da uvek prekine pisanje kao in, da umetne cezuru u beskrajni tok tekstualnosti, onda sutinsko pitanje, po Kuciju, glasi kako bi uopte dananjem piscu moglo poi za rukom da povrati autoritet pisanju (i sebi kao narativnom subjektu) kad se zna da autoritet, kao takav, takoe spada u domen sile? Odgovor, po reima Davida Atvela, vrsnog znalca Kucijeve proze, kritiara po meri samog autora i povlaenog sabesednika u mnogim njihovim razgovorimaintervjuima, glasi: Moguno je postii takav autoritet, ponovnim otkrivanjem sposobnosti literature da rekonfigurie pravila diskursa, da iznae novu poziciju s koje e se obraati izvan odnosa postojeih snaga. Koliko god bilo teko nai dve biografske knjige s manje dodirnih taaka od Kiove Bate, pepela i KucijevogDeatva, pisanih s tako razliitih pozicija, u tom njihovom paralelizmu ipak se krije neto to ih dubinski spaja, a to je, sem osnovnog moralnog impulsa koji je za obojicu conditio sine qua non svakog knjievnog angamana, preplitanje ivota i literature, nepisani credo da je knjievnost gotovo podjednako vredna kao i ivot sam i podreivanje svega tome. U tom smislu, prozna ostvarenja Kia i Kucija valja gledati kao neku vrstu produenog autobiografskog pisanja, sa centralnom osom smisla pobodenom kroz autorsko (autobiografsko) Ja, koje se, razlaui fragmente prolosti i sadanjosti, istovremeno konstituie u vremenu i tekstu, vrei sopstvenu

samokonstrukciju i neprekidno pletui niti, kao svilen-buba, u auru literature oko sebe; ivot i literatura teku uporedo, delujui sa snanom povratnom spregom jedno na drugo; dekonstrukcija vremena kao Hronosa i Istorije je u podjednakoj meri konstrukcija narativnog, kao i subjektivnog Ja. I za Kia i za Kucija umetnost predstavlja ono poslednje pribeite, onu malu, tekom mukom steenu niu slobode, izdvojenu iz ljudskog saa, a samo delo je nezavisan duhovni entitet, plod truda i uda, autohtona struktura, svojevrsna kapsula unutar koje je moguno iveti a da se ipak ne udie vazduh ovog sveta. Vazduh je zagaen ili je prenosnik bolesti, vazduh je uvek vesnik propadanja i smrti. Kakav vazduh se udie u kapsuli umetnikog ostvarenja? Platonovski vazduh istih ideja: Pravde, Istine i Dobrote. Linija preseka izmeu carstva umetnosti i stvarnosti uvek je etiki zasnovana.