TEHNIKUM TAURUNUM

VISOKA ININJERSKA KOLA STRUKOVNIH STUDIJA Beograd-Zemun, Nade Dimi

Studijski program: Bezbednost i zdravlje na radu Modul: 2B2

SAMOZAPALJENJE ULJA I MATERIJALA BILJNOG POREKLA

Predmet: Postupci utvrdjivanja uzroka poara i povreda na radu Student: Katarina Vukovi , broj indeksa 2341/2012

Samozapaljenje je proces koji dovodi do paljenja gorive materije na obinoj ili neto povienoj temperaturi kao posledica biolokih, fizikih i hemijskih reakcija koji se deavaju pod odredjenim uslovima u gorivom materijalu. Reakcije se odvijaju uz izdvajanje toplote koja sa manjim delom odvodi u okolinu a daleko veim delom sakuplja akumulira u unutranjosti gomile materijala. Proces samozapaljenja je vremenski i odvija se u dve faze. Prva faza je samozagrejavanje i ona esto traje dosta dugo, a druga faza je samozapaljenje tj. stvaranje takozvanih uarenih jezgara. Na mestima gde je materijal manje sabijen, uareni deo se preko poarnih kanala iri prema spoljanjoj povrini, a na mestu gdje dodje u dodir sa spoljnom atmosferom poinje sagorijevanje otvorenim plamenom. Samozapaljenje je mogue kod vrstih, tenih i gasovitih materijala. Duina vremena potrebnog za samozapaljenje zavisi od vie inilaca: stanje materijala (suv, vlaan, sitan, impregniran, vru, ist, budjav i sl.); naina uskladitenja (ima li ventilacije ili nema, veliine gomile); spoljne temperature; vrste materijala. Kod prvog procesa samozapaljenja nema dovodjenja toplote iz okoline. ei su sluajevi da materijalikoji su skloni samozapaljenju budu dovoeni u takvo stanje, uticajem spoljnih izvora toplote da se proces samozapaljenja ubrzava. U ovom sluaju uticanjem spoljne temperature goriva materija se ne zagrijava do temperature paljenja jer bi to bilo paljenje a ne samozapaljenje. Najtipiniji oblici samozapaljenja su: samozapaljenje masti i ulja; samozapaljenje materijala biljnog porijekla; samozapaljenje uglja; samozapaljenje praina; samozapaljenje raznih hemijskih materijala.

Samozapaljenje ulja i masti

Do samozapaljenje ulja i masti najee dolazi ako su natopljene u materijale koji su loi provodnici toplote a mogu se lako upaliti (tkanine, pamuk, papir itd.). Od ulja koja mugu biti mineralna, biljna I ivotinjska, samozapaljenju su najsklonija ulja biljnog porijekla. Masti i ulja koja sadre veliku koliinu glicerida nazasienih kiselina imaju sposobnost samozapaljenja. Najvea sklonost ka samozapaljenju izraena je kod sledeih ulja i masti: -laneno ulje, -konopljino ulje, -orahovo ulje, -makovo ulje, -olein, -suncokretovo ulje, -sojino ulje, -ulje od pamukovog sjemena, -ulje od repice, -ulje od kikirikija, -kokosovo ulje, -ulje od ricinusa, -maslinovo ulje, -guija mast, -kotana mast, -svinjska mast, -govedji loj, -palmino ulje, -pelinji vosak, -maslo, -oviji loj.

Kada se kod utvrdjivanja uzroka poara ustanovi prisustvo navedenih materijala uvijek postoji osnovana sumnja da je uzrok samozapaljenja to se materijalnim tragovima mora dokazati. Najlake se pale vlaknaste materija (pucvala) natopljene lanenim uljem (firnajzom) i to u odnosu 1:2 tj. jedan teinski deo pucvalda i 2 teinska dela firnajza. Sapozapaljivost ulja se moe odrediti u posebnom uredjaju uredjaju po Makejevu. Sposobnost samozapaljenja zamaenih materija se uveava ako se doda neki katalizator koji ubrzava oksidaciju i polimerizaciju ulja. Kao katalizatori se upotrebljavaju soli i oksidi raznih metala (mangan, olovo, kobalt). Oni se zovu sikativi. Na principu samozapaljenja masti i ulja mogu se praviti improvizovana zapaljiva sredstva za namerno podmetanje poara. Najee se u ovom sluaju koristi laneno ulje kome se dodaju kobaltovi i olovni sikativi. Sa ovako pripremljenom smeom se namoe pamuni materijali i postavljaju u kontenjere kako bi bilo manje odvodjenje toplote.

Samozapaljenje materijala biljnog porijekla

U ovu grupu spadaju nedovoljno osueni materjali kao to su seno,detelina, silosna mast, slad, pamuk, itarice itd. U procesu suenja materija biljnog porijekla stvara se pogodna podloga za razvoj mikroorganizama. Delovanjem nekih mikroorganizama (termofilnih bakterija) dolazi do stvaranje toplote. Usled loe toplotne provodljivosti biljnih materijala stvorena toplota se troi na zagrevanje te materije i tako se moe dostii temperatura oko 70C. Na ovoj temperaturi mikroorganizmi izumiru ali se proces oksidacije nastavlja i ak na ovim temperaturama poinje ugljenisanje biljnih materija uz oslobadjanje toplote i poveanje temperature.

Utvreno je da se u poslednjem stadijumu samozapaljenja iz delova biljaka stvara piroforni ugalj kojiima veliku mo oksidacije pa se u kontaktu sa vazduhom pretvara u ar. Temperatura paljenja sena iznosi 220 - 240C. Glavni uzrok koji dovodi do samozapaljenje materija biljnog porekla je voda. Ona moe da nastane ako seno pre uskladitenja nije dovoljno osueno, ako je za vreme kosidbe padala kia. Seno moe da povue vlagu iz zemljita na kome je smeteno. Znaajnu ulogu pored vlage ima i koliina materijala biljnog porijekla i nain uskladitenja iz razloga odovodjenja stvorene toplote unutar gomile. Kada je uskladiteni biljni materijal sklon samozapaljenju, sabijen ili pokriven nekim drugim materijalom, ili se nalazi u potpuno zatvorenom prostoru, mogue je da dodje do samozapaljenja i manjih koliina ovog materijala. itarice, koje su takodje sklone samozapaljenju, sastoje se od bjelanevina, ugljenih hidrata (eer, skrob, celuloza) masti i neorganskih soli. U zrnu ima i takozvanih enzima ili fermenata koji imaju zadatak da na odredjenoj temperaturi i vlansoti izazovu klijanje zrna. Enzimi utiu na razgradnju ugljenih hidrata i belanevina uz oslobadjanje toplote. Usled ove toplote moe doi do porasta temperature i do 70C kada enzimi izumiru. Proces oksidacije i autooksidacije se dalje nastavlja i tako moe doi do samozapaljenja ita. Proces samozapaljenja je posebno intenzivan u sluaju skladitenja vlanog i neistog ita to pogoduje razvoju enzima. Kod ita kao i kod drugih biljnih materija proces poinje u dubini gomile gdje se stvara poarno jezgro koje se putem poarnih kanala iri na povrinu. Proces samozapaljenja materija biljnog porijekla moe da traje najmanje nekoliko dana (za seno oko 10 dana) pa do 3 i 4 meseca.
Primer samozapaljenja sena:

Proces ima vie faza. U poetku, seno se zagreva usled rada mikroorganizama. Kada temperatura dostigne 110C, ne postoje vie uslovi za ivot i rad nijedne vrste mikroorganizama, tj. zavreno je samozagrevanje usled biolokih promena. Dalje samozagrevanje je posledica fizikih i hemijskih promena, a odvija se usled toga to se pri pomenutim promenama izdvaja ugljenik, zatim metan i ugljenmonoksid. Ovi procesi su potpomognuti katalizatorima, dok tragovi gvoa imaju ulogu prenosioca kiseonika. Do paljenja dolazi na granicama ugljenisanja. Spreavanje samozapaljenja je jednostavno. Neophodna je povremena kontrola temperature u unutranjosti sena. Ako su temperature oko 60C, rauna se da je stanje normalno, a ako su oko 80C onda je to indikacija da je samozapaljenje blizu. Tada treba pristupiti rasturanju uskladitenog sena. Vetakim putem se moe poveati otpornost sena prema samozagrevanju i samopaljenju, i to tako to mu se dodaju male koliine rastvora kuhinjske soli ili se vri ubrizgavanje ugljendioksida. Znaajno je, da kod ovog procesa dolazi do karakteristinog mirisa, kao i do ulegnua gde se proces odvija, stoka nee da jede seno itd., to nam sve omoguava da proces samozapaljenja blagovremeno otkrijemo.