177

XX. Socijalna psihologija meugrupnog ponaanja u okviru velikih drutvenih grupa

Grupa i meugrupno ponaanje: individualistika i grupna perspektiva Odnos pojedinca i grupe smatra se jednim od najstarijih i najznaajnijih tema u socijalnoj psihologiji. Neki ga smatraju i osnovnim problemom ove discipline (F. Olport). Stoga se tim vei ini paradoks - uoljiv ve povrnim pregledom postojeih teorijskih stanovita - da su se kako teorije, tako i eksperimentalna istraivanja, u socijalnoj psihologiji bavila vie pojedincem nego grupom i vie meu-individualnim interakcijama nego grupnim procesima na nivou drutva. Na taj nain, veoma znaajna pitanja kao to su osobenosti grupnih identiteta na makro-nivu, tj. ponaanje ljudi kao pripadnika velikih socijalnih kategorija i drutvenih grupa u okviru stratifikovanih drutvenih sistema i, posebno, specifine karakteristike meugrupnog ponaanja na ovom, societalnom, nivou - ostala su zanemarena. "Individualizam" i "psiholoki redukcionizam" u teoriji socijalne psihologije bili su neminovna posledica razlaganja socijalne grupe na pojedince, to zapravo znai, njenog sklanjanja iz istraivakog vidokruga. Dok su noviji pristupi u socijalnoj psihologiji (kao to je pristup socijalnog identiteta) u velikoj meri ispravili ovaj propust, drugi generalni paradoks, karakteristian za klasina istraivanja grupnog ponaanja, i dalje je prisutan: on je sadran u injenici da je se socijalna psihologija znatno vie bavila sukobima, neprijateljstvom i agresivnou u grupnim i meugrupnim odnosima nego konsenzusom i saradnjom. Gotovo sve teorije grupnog ponaanja u tradicionalnoj i savremenoj socijalnoj psihologiji vrsto su utemeljene na ovakvoj, konfliktnoj, predstavi o drutvu. Dosadanja tumaenja grupne pripadnosti, grupnog ponaanja i meugrupnih odnosa kretala su se, ciklino, u okvirima jedne optije, jo uvek aktuelne, debate u socijalnoj psihologiji o prirodi odnosa pojedinca i grupe. Klasino postavljena pitanja jesu: Da li postoji psiholoka razlika izmeu individualnog ponaanja, odnosno ponaanja ljudi u interpersonalnim odnosima i njihovog ponaanja kao lanova kolektiviteta (grupnog ponaanja)? Da li je grupa neto to je kvalitativno drugaije i "vie" od zbira pojedinaca koji je sainjavaju? ta znai grupa uopte u psiholokom smislu? Osnovno pitanje u psiholokim istraivanjima grupe: Da li je grupa stvarna? (Olport, 1924). Postoje dva ekstremno suprotna pristupa u istoriji socijalne psihologije grupa: 1. Reifikacija grupe grupa kao ekstra-psiholoki entitet, u okviru gore opisanih istraivanja psihologije masa - koju impliciraju termini kao grupni um, kolektivno nesvesno, mentalno jedinstvo mase i sl. (Le Bon, McDugall) uvode metafiziki pojam grupnog uma, koji je neto i

178 nadindividualno i nadgrupno. Kao reakcija na ovaj klasian pristup, ekstremno suprotno stanovite: 2. Individualistika postavka: grupe nemaju sopstvenu realnost, to su samo konvencionalni nazivi kojima se oznaava sveukupno ponaanje nekog skupa pojedinaca. Le Bonovom i McDugallovom metafizikom pojmu "grupnog uma" suprotstavili su se prvo "tvrdi" zagovornici individualizma u socijalnoj psihologiji, iji je najistaknutiji predstavnik Flojd Olport (Allport, 1924). On je bio neumoljivi zastupnik stanovita da "nema psihologije grupa koje u osnovi i u potpunosti nije psihologija pojedinca", da pojedinac predstavlja jedinu psiholoku realnost, a da je grupa tek pojmovni konstrukt. Pojedinci se u grupi drugaije ponaaju samo zato to su uobiajeni interpersonalni faktori koji utiu na individualno ponaanje - prisutni u veem broju ili snanije ispoljeni. Odbacujui, meutim, "zablude o grupi" inilo se da su socijalni psiholozi koji su podravali ovakvo stanovite odbacivali i grupu uopte kao teorijski pojam, redukujui sve grupne procese na interpersonalnu ili individualnu dinamiku. Posledica toga bila je da su svi fenomeni grupnog i meugrupnog ponaanja (grupne identifikacije, etnike i rasne predrasude, socijalni konflikti i sl.) veoma dugo, posebno u severnoamerikoj socijalnoj psihologiji, tumaeni kao projekcije individualnopsiholokih procesa i funkcija. Tajfel (1981), stoga, opravdano zakljuuje da mnoge dominantne teorije u savremenoj socijalnoj psihologiji nisu, u stvari, socijalno-psiholoke (s.44). Do skora preovlaujuem "individualizmu" u socijalnoj psihologiji upuivane su teorijske primedbe koje se mogu svesti na sledee: (1) da poriu psiholoku realnost grupe; (2) da pogreno shvataju grupne procese kao neto to je suprotstavljeno individualnoj racionalnosti; i (3) da pojedinca izoluju iz socijalne realnosti, stvarajui tako teorije koje je teko osmisliti u socijalnom kontekstu (Prema: Turner i Giles,1989). 3. Znaajna kritika individualizma u psihologiji grupa dola je prvo sa stanovita teorije polja (getaltistikog stanovita); a kulminirala je sa razvojem teorijskih stanovita evropske socijalne psihologije, kasnih 60 tih i ranih 70 tih godina, od strane prvenstveno kognitivistiki usmerenih socijalnih psihologa (Tajfel, Moscovici). To je, ujedno, i trei generalni pristup fenomenu grupnog ponaanja pristup socijalnog identiteta. Prvobitni fokus na meugrupnim odnosima - meugrupni konflikti, genocid i sl (kritika pokuaja objanjenja ovih fenomena psihologistiki, bez uzimanja u obzir sociokulturnog konteksta); proirio se na irok opseg grupnih fenomena pokuaj ponovnog uvoenja pojma grupe kao korisnog eksplanatornog sredstva u socijalnu psihologiju. Socijalni identitet je ujedno teorijska perspektiva, pristup i poseban tip teorije (meta-teorija). Integrisan skup pretpostavki koji objanjava odnos izmeu sociokulturalnih sila i vidova i sadraja pojedinevog socijalnog ponaanja.

179

Osnovni pristupi ili modeli objanjenja (osobenosti) grupne pripadnosti i grupnog ponaanja U okviru generalne debate o odnosu pojedinca i grupe iskristalisalo de nekoliko najznaajnjih modela, pristupa (ili principa), kojima se u socijalnoj psihologiji tumai razvoj i osobenosti grupnog pripadnitva i grupnog ponaanja na makro drutvenom nivou. Znatan deo bazinih postulata ovih teorija i modela izveden je iz eksperimentalnih istraivanja ili na osnovu zakljuivanja o funkcionisanju malih drutvenih grupa, sa implicitnom idejom da se mogu (nekritiki) primeniti i na zakonitosti grupnog ponaanja na nivou velikih drutvenih grupa. Tek u poslednjih trideset godina, sa razvojem "societalne psihologije", koja je ustanovljena kao protivtea preovlaujuom preokupacijom socijalne psihologije pojedincem naglasak je pomeren na socijalne fenomene u pravom smislu te rei, u okviru ukupnog drutvenog, institucionalnog i kulturnog konteksta. Model instinkta gomile i "grupnog uma" Problem identifikacije pojedinca sa socijalnom grupom (danas jedna od najznaajnijih tema u oblasti socijalne psihologije) dospeo je u sredite panje u kontekstu prouavanja ponaanja ljudi u masi. Isticanje vanosti ovog problema povezano je sa odreenom (i danas iroko rasprostranjenom) predrasudom u tumaenju kolektivnog ponaanja. Naime, pripadnost i podreivanje pojedinca grupi, posebno u okrilju rane ne-eksperimentalne socijalne psihologije, dovoeni su u vezu sa gubljenjem linog identiteta (de-individualizacijom) i javljanjem prateih fenomena dezinhibicije primitivnih i destruktivnih impulsa. Ovakva stanovita, karakteristina za tradiciju socijalne i politike misli, dugujemo, pre svega, idejama i uticaju Le Bona (Gomila, prvi put objavljena 1896). Opisujui fenomene destruktivnog masovnog ponaanja, ovaj autor je pretpostavio da postoje neke mentalne i emocionalne osobenosti velikih nestrukturiranih grupa ljudi koje su nadreene svesti i oseanjima pojedinaca. Prema "zakonu mentalnog jedinstva mase" (koji je postulirao, prvenstveno opisujui ponaanje revolucionarnih masa u toku Francuske revolucije), specifinosti ponaanja ljudi u gomili rezultat su slepe identifikacije pojedinaca sa grupom. Podreivanje svesnih individualnih linosti kolektivnom ili "narodnom umu" zasnivaju se na oseanju anonimnosti koji "utapanje" u gomilu obezbeuje, na poveanoj mogunosti indukcije ekstremnih psiholokih stanja i pojaanoj sugestibilnosti. Psiholoka transformacija pojedinaca u okviru grupe, tako, prema ovom autoru, nuno ima za posledicu gubljenje svake individualnosti, slinost i homogenost svesti i ponaanja njenih pripadnika, intelektualnu regresiju, iracionalnost, primitivizam i antisocijalno zadovoljavanje destruktivnih i nasilnih instikata. Pridajui ovim fenomenima masovnog ponaanja optost koju nemaju, Le Bon je uticao i na neka kasnija tumaenja karakteristika svih velikih skupina ljudi i grupa uopte.

180 Razmatrajui motive i karakteristike grupnog udruivanja i socijalnog ponaanja uopte McDugall (1908) je prvi istakao ideju da je uroeni "gregarni motiv" - izraen u tenji da se pripada nekoj grupi i od te grupe bude prihvaen najvanija osnova drutvenog ivota. Instiktivnu osnovu drutvenog ivota naglaavali su i drugi autori, posebno u okviru etolokih teorija (na pr. Lorenz i Tinenberg), pravei nekritike analogije sa ponaanjem ivotinjskih vrsta. Gregarni motiv je esto shvatan kao osnova vezanosti pojedinca za razliite grupacije ljudi, a posebno vezanosti za odreenu naciju; smatralo se da je on osnova nacionalnog oseanja, kao i jedan od glavnih faktora koji motivie patriotizam. McDugallu (1921) se, takoe, pripisuje metafiziko poimanje grupe, slino Le Bonovom. On je verovao da se grupno ponaanje razlikuje od individualnog zato to interakcija ljudi u grupi (masi) raa "grupni um" koji postoji nezavisno i kvalitativno se razlikuje se od osobina pojedinaca koji je sainjavaju. Shvatajui "grupni um" kao od pojedinca nezavisan i, u krajnjem sluaju, extrapsiholoki entitet, moemo rei da je Mc Dugall, pri tom, na neki nain, izbacio i grupu iz domena psihologije. Pojam slian "grupnom unu" koristi i Summner (1906) da bi opisao kako socijalne grupe stvaraju sopstvene osobene obiaje i naine ponaanja. Model psihodinamike Freudova (1922) psihodinamika analiza ponaanja gomile, ali i funkcionisanja socijalne grupe uopte, bila je, takoe, u velikoj meri, inspirisana ovim idejama. Prevodei ove fenomene u psihoanalitike pojmove, on je tumaio ponaanje ljudi u masi kao posledicu oslobaanja agresivnih instiktivnih Idimpulsa. Njegov pokuaj da objasni razvoj socijalne i grupne identifikacije uopte bio je zasnovan na teoriji libida: bazirao se na tezi o razreenju Edipovog kompleksa posredstvom internalizacije ili simbolike identifikacije sa roditeljem istog pola, na koji nain dete preuzima i vrednosti, norme i obrasce ponaanja svog drutva. I kasnija psihoanalitika tumaenja nacionalizma i nacionalne vezanosti pokuavala su da pokau kako nacionalizam predstavlja izraz agresivnih i seksualnih impulsa i uobiajeno nudila psihodinamike interpretacije nacionalnih heroja, nacionalnih mitova, simbolikog znaenja nacije i vezanosti za "krv i tlo". Freudove ideje uticale su, takoe, na neke od najznaajnijih teorija o kolektivnom ponaanju i meugrupnim odnosima (posebno onima koje su se bavile "tamnom stranom" ljudske socijalne prirode - meugrupnim predrasudama, diskriminacijom i nasiljem). Istraivanja nacionalizma i nacionalnih sentimenata koja se zasnivaju na psihoanalitikom modelu uglavnom su usmeravala panju na njihove ekstremne i agresivne oblike ispoljavanja fanatiki nacionalizam i nacionalistiki ovinizam. Ona su povezivala odreene karakteristike linosti ili sindrome linosti i agresivni nacionalizam. Nacionalizam je posmatran kao aspekt konzervativne ili autoritarne linosti, a ekstremni nacionalista kao produkt izrazito represivnog drutva i porodice (Adorno i sar.,1950). Autoritarni etnocentrizam sastoji se u tendenciji da se bude rigidno vezan za svoju grupu i da se odbacuje sve to je u vezi sa drugim i drugaijim grupama. Druge grupe se uvek opaaju kao pretnja sopstvenoj, tako da njen opstanak zavisi od eliminacije svih drugih. Erickson je, takoe, spekulisao o

181 nainima na koji agresivni i seksualni instiktivni porivi doprinose formiranju razliitih i odvojenih oseanja grupnog identiteta, koja se pojaavaju uverenjima da su "drugi" drugaiji i da ne pripadaju ljudskoj vrsti. Takoe, jedan broj psihoanalitiki usmerenih pisaca istraivao je na koji nain pojedinev doivljaj svog "Ja" korespondira sa njegovim doivljajem etniciteta i nacionalnosti (Kohut, 1977). Model "getalta" i fenomenoloke realnosti grupe Ameriki psiholozi Sherif i Asch predloili su drugaije stanovite o odnosu pojedinca i grupe, odnosno o uslovima i efektima njegove identifikacije sa grupom. Potrebno je shvatanje o grupnim procesima koje priznaje primarnu realnost i individue i grupe dva stalna pola svih socijalnih procesa. Ne odbacujui ideju da je pojedinac osnovni "nosilac" psiholokih procesa, oni su smatrali da i grupa ima osobenu "fenomenoloku realnost", te da se ne moe svesti na sumu svojih delova; takoe, ponaanje u grupnom kontekstu ne moe se u celini objasniti procesima individualno-psiholokog funkcionisanja. U osnovi, ovo je kognitivistiki pristup izuavanju grupnog ponaanja. Oba ova autora naglaavaju ulogu perceptivnih i kognitivnih procesa u proizvoenju "psiholoke realnosti grupe". Po principu "getalta", smatra erif, lanovi grupe ne opaaju sebe kao izolovane pojedince ve kao lanove jednog socijalnog entiteta, organizovane celine ili sistema, to utie na njihova kasnija iskustva i ponaanje i "proizvodi" grupu kao "psiholoku injenicu i objektivnu realnost". Sledstveno tome, pripadnici grupe internalizuju grupne norme, vrednosti, stereotipe, itd., a to znai "referentni okvir koji regulie i koordinira njihove aktivnosti i stavove". Prema Aschu, odnos pojedinca i grupe u sutini je odnos dela i celine, a grupno ponaanje je proizvod zajednikog socijalno strukturiranog psiholokog polja. Usklaena grupna aktivnost, podreivanje pojedinca zajednikim ciljevima, pa i sama ideja kolektivnog cilja, mogui su zato to svaki pojedinac poseduje strukturalno sline kognitivne reprezentacije koje obuhvataju aktivnosti drugih i njihove meusobne odnose kao lanova grupe. Biti lan neke grupe i ponaati se kao lan grupe, smatrali su ovi autori, proizvodi odreene "psiholoke posledice". A te posledice postoje i kada drugi lanovi nisu neposredno prisutni. Ovakvo stanovite, meutim, neki kritiari shvatili su kao "vraanje" McDugallovom "grupnom umu". U okviru ovakvog pristupa - dva mehanizma formiranja grupe posebno vana: a. Princip funkcionalne meuzavisnosti U ovoj savremenoj verziji, tema odnosa pojedinca i grupe formulisana je kao problem psiholokog formiranja grupe i efekata koje identifikacija sa grupom (socijalni identitet) ima na meuindividualno i meugrupno ponaanje. Osnovno pitanje tie se uslova koji su potrebni skupu pojedinaca da psiholoki konstituiu grupu, tj. "stanje stvari u kojem imaju oseanje da jesu i da delaju kao lanovi grupe, u kojem postoji neka vrsta psiholokog prihvatanja lanstva u grupi?" (Turner, 1984, s. 518).

182
Poznata su klasina empirijska istraivanja amerikog socijalnog psihologa Sherifa (1966) o uslovima javljanja specifinih grupnih normi i grupnog ponaanja, sprovedena meu decom u Amerikim letnjim kampovima. Zakljuci ovih istraivanja su posluili i kao osnova za tumaenje grupnih identifikacija i meugrupnog ponaanja (posebno, konflikata) izmeu velikih drutvenih grupa. Subjekti: Grupa od 24 deaka koja je dola na logorovanje podeljena na dve grupe (Buldozi, Crveni avoli) Meu njima, sitematskim postupcima istraivaa koji su igrali uloge instruktora, razvijana grupna kohezija ili izazivani sukobi (organizuju se takmienja, jedna se hvali dok se druga kudi, jednoj se daje bolje jelo a drugoj loije i sl.) Na taj nain se izazivaju meusobna neprijateljska oseanja i sukobi, a sa druge strane jaa kohezija unutar svake od grupa. Posle pet dana izazivanja neprijateljstava istraivai proveravaju pojedine postupke pomou kojih je mogue prevazii sukobe prijatne zajednike aktivnosti i kontakti, uestvovanje u takmienju na istoj strani protiv tree grupe, uvoenje zajednikog, nadreenog, cilja koji se samo zajednikim naporom moe reiti. Izazivanje kompeticije i neprijateljstva prema treoj grupi dovodi do znaajnog smanjenja konflikta izmeu grupa. Meutim, konstruktivniji i daleko najefikasniji postupak = zajedniki nadreeni cilj (reavanje zajednikih zadataka koje je mogue izvriti samo ako se dve grupe udrue).

Ono to je ovde vano jeste nain na koji erif definie meugrupno ponaanje kao odnos izmeu dveju ili vie grupa i njihovih lanova kad god pojedinci koji pripadaju nekoj grupi stupaju u interakciju, kolektivno ili individualno, sa drugom grupom ili njenim lanovima u smislu svoje grupne identifikacije (kao pripadnici odreene grupe, a ne kao pojedinci) imamo pojavu meugrupnog ponaanja. Mada su razliiti autori u prvi plan stavljali razliite kriterijume grupne pripadnosti, postoji i danas generalni konsenzus da je jedan od najvanijih faktora razvoja i uvrivanja oseanja grupne pripadnosti element funkcionalne meuzavisnosti. Ovaj kriterijum najjasnije istie upravo erif (1967) kao krunski zakljuak svojih empirijskih istraivanja: "kada pojedinci stupaju u interakciju pod uslovima koji obuhvataju zajednike ciljeve koji zahtevaju kooperativne nezavisne aktivnosti da bi mogli da budu postignuti javie se odreena grupna struktura, koja se sastoji od razliitih poloaja i uloga i zajednikih normi. Znai funkcionalna meuzavisnost pojedinca je uslov koji stvara grupu i osobeno, grupno, ponaanje. Funkcionalna teorija grupe, pored toga, predvia da postojanje inkompatibilnih ciljeva izmeu razliitih grupa (objektivni konflikt interesa) raa meugrupnu kompetitivnost i neprijateljstvo, ali i da ima odreenih posledica po unutranju kohezivnost svake od grupa pojedinano: pod tim uslovima pojaava se unutargrupna solidarnost njenih lanova, oseanje ponosa zbog pripadnosti grupi, unutargrupna predrasudnost kojom se prenaglaavaju karakteristike i postignua lanova grupe, a omalovaavaju suparnika. Meutim, ukoliko se suparnike grupe udrue radi postizanja nekih viih zajednikih ciljeva (superordinate goals) u tom sluaju slabi neprijateljstvo i socijalna distanca meu njima i nastaju uslovi za socijalnu harmoniju. Prema Sherifu (1967), znai, socijalni odnosi izmeu pojedinca u formiranju grupa prvenstveno su funkcionalno (ili ciljno) determinisani. Funkcionalna meusobna zavisnost pojedinaca u ostvarivanju ciljeva ili zadovoljavanju potreba (pozitivna ili negativna) stvara kooperativnost ili kompetitivnost i direktno doprinosi kohezivnosti, tj. solidarnosti i prijateljstvu unutar grupe ili, pak produkuje antagonistike stavove izmeu njenih lanova. Hipoteza funkcionalne

183 meuzavisnosti moe se primeniti i na meugrupne odnose i sadri jednu vanu implikaciju: objektivni konflikti interesa (inkompatibilni ciljevi) raaju meugrupne konflikte, dok nadreeni ili kolaborativni ciljevi indukuju socijalnu harmoniju. b. Princip socijalne kohezije (kohezivnosti) Nalazi prema kojima meugrupna kompetitivnost ima za posledicu jaanje socijalnih odnosa unutar grupe stavila je u prvi plan, takoe, kriterijum kohezivnosti, kao kriterijum formiranja grupe. Kohezivnost, tj. povezanost meu lanovima grupe najee se, opisno, odreuje kao "rezultanta svih snaga koje deluju na lanove da ostanu u grupi" (Festinger, 1950, prema: Rot, 1983, s. 134). Pojam se odnosi na privlanost grupe za njene lanove, odnosno vezanost za grupu i grupnu lojalnost. Indikatori grupne kohezivnosti, po Rotu, jesu elja da se ostane u grupi, identifikacija sa grupom, usvajanje njenih ciljeva, zalaganje za zadatke i lojalnost prema lanovima grupe (Videti, Cartwright, 1968). Model razvoja grupnih identifikacija koji se zasniva na principu kohezivnosti, u stvari, predstavlja derivat funkcionalne teorije formiranja socijalne grupe. Turner (1989) na sledei nain sumira osnovne postavke ovog modela. Funkcionalna (motivaciona) meuzavisnost lanova grupe u ostvarivanju ciljeva, zadovoljenju potreba, ili usklaivanju stavova i vrednosti uslovljava i njihovu psiholoku meuzavisnost. Ona se ispoljava kroz uzajamnu privlanost lanova grupe i afilijativnu socijalnu interakciju. Vremenom, socijalne veze tee da se uvruju, da postanu organizovane i regulisane posredstvom statusnih uloga, socijalnih normi i zajedniki usvojenih vrednosti (to ini socijalnu strukturu). Pojedinci se psiholoki vezuju za grupu posredstvom razvoja grupne kohezije. Ona se, pak zasniva na meusobnoj privlanosti lanova grupe kao pojedinaca, na privlanosti koju grupa u celini ima za svoje lanove i na atraktivnosti grupnih aktivnosti. U sutini, smatra se da meusobna privlanost kao inilac kohezivnosti subsumira sve ostale koji se smatraju relevantnim - na pr. slinost meu lanovima grupe, privlanost grupnih ciljeva (oni koji su u skladu sa potrebama, vrednostima i interesima njenih lanova), nagraujue aktivnosti grupe (to podrazumeva uspenu kooperaciju sa drugim lanovima) i sl. "Fundamentalni kriterijum formiranja grupe, stoga, nije grupna struktura (koja je, mada vana, samo derivativ) ve razvoj afektivnih emocionalnih veza izmeu pojedinaca koje se zasnivaju na njihovoj motivacionoj meuzavisnosti. Upravo na ovaj nain, prema oceni Turnera (1984), najbolje izlazi na videlo individualistika pretpostavka koja je sadrana u prihvaenim psiholokim teorijama grupne pripadnosti (lojalnosti): "...u osnovi to je jedan skup pojedinaca koje karakterie uzajamna meusobna privlanost koja odraava postojanje nekog stepena meuzavisnosti i uzajamnog zadovoljenja potreba. Motivaciona meuzavisnost znai u stvari uzajamno zadovoljavanje potreba, tako da e grupe koje su uspene u postizanju svojih ciljeva imati veu kohezivnost od onih koje to nisu. Iz toga sledi da e neuspeh, poraz ili deprivacija i drugi nepovoljni ishodi lanstva u grupi slabiti socijalnu kohezivnost grupe. Svi modeli koji naglaavaju ulogu neposrednih interpersonalnih odnosa, kako u procesu formiranja tako i u funkcionisanju socijalnih grupa, pokazali su se

184 nepogodnim za objanjenje procesa socijalne identifikacije koji posreduje nastanak i meusobne odnose velikih drutvenih grupa. c. Princip socijalne identifikacije Empirijska istraivanja jednog broja evropskih socijalnih psihologa (Tajfel, Turner) ozbiljno su dovela u pitanje funkcionalnu teoriju grupnih i meugrupnih odnosa. U nastojanju da razjasne pravu prirodu "psiholokih posledica" grupne pripadnosti oni primenjuju tzv. model socijalne identifikacije interpretirajui ga kao osnovni psiholoki mehanizam koji posreduje pretvaranje individualnog u grupno ponaanje. Centralni pojam njihove psiholoke teorije socijalne grupe jeste pojam socijalnog identiteta koji je trebalo da povee pojedinevu predstavu o sebi (self-koncept) sa oseanjem grupne lojalnosti i grupnim ponaanjem. Ovaj model kao osnovu grupnog ponaanja istie kognitivne faktore samo-opaanja, a ne afektivne faktore interpersonalnih odnosa (kao kod teorije o grupnoj koheziji). Oseanje pripadnosti grupi ne zasniva se na meusobnim emocionalnim odnosima i stavovima njenih lanova ve nainima na koji oni opaaju i definiu sami sebe. U tom smislu, socijalna grupa se odreuje kao "dva ili vie pojedinaca koji dele zajedniku socijalnu identifikaciju sebe samih, ili, to je gotovo ista stvar, opaaju sebe kao lanove iste socijalne kategorije. (podvlaenja moja, Turner, 1982, s. 15). Ovaj model objanjava formiranje grupe kao posledicu stvaranja odreenog vida socijalne kategorizacije i njene internalizacije u pojedinevu koncepciju o sebi. Turner, meu prvima, izlae tezu o neophodnosti "kognitivne redefinicije socijalne grupe" (1982). Grupa je, prema ovom autoru, istovremeno psiholoki proces i socijalna realnost. Grupa kao psiholoki proces: s jedne stane, ona predstavlja kognitivni konstrukt. Pretpostavlja se, naime, da pojedinci sebe u socijalnom okruenju opaaju kao pripadnike socijalnih kategorija, i onda sebe definiu, opisuju i vrednuju u terminima ovih kategorija (na osnovu prototipskih ili osobenih karakteristika njihovih lanova). Ovakva socijalna kategorizacija i samostereotipizacija biva internalizovana i postaje deo njegovog self-koncepta, pojma o Ja (sistema pojmova kojima pojedinac pokuava da definie samog sebe). Ova hipotetika kognitivna struktura posreduje, onda, u opaanju obradi informacija koje on prima iz spoljanje sredine i tako usmerava njegovo ponaanje. U nastojanju da objasni specifinosti psiholoke grupne pripadnosti i grupnog ponaanja Turner temeljnije elaborira koncept identiteta (1982). On smatra da se pojam o sebi (self-concept) moe posmatrati kao kognitivna struktura koja sadri dva osnovna, relativno odvojena, podsistema: lini identitet i socijalni identitet. Prvi sadri line identifikacije, tj. samo-opise u terminima linih i idiosinkratikih karakteristika linosti i individualnih razlika (crta, interesa, fizikih i intelektualnih osobina); drugi se tie samo-odreenja koje proistie iz pripadnosti

185 razliitim socijalnim kategorijama kao to su nacija, klasa, rasa, pol i sl. (tj. predstavlja sumu razliitih socijalnih identifikacija). Ljudi pripadaju mnogim razliitim kategorijama i stoga potencijalno imaju pred sobom "repertoar" mnogih identiteta. U razliitim situacijama neki od ovih identiteta mogu postati za pojedinca znaajniji odnosno manje znaajni i, u zavisnosti od toga, on e sebe opaati i doivljavati prvenstveno ili iskljuivo kao posebnu i osobenu jedinku, ili, pak, samo kao pripadnika odreene socijalne kategorije. Ukoliko socijalni identitet postane sredite predstave o sebi ponaanje postaje kvalitativno drugaije i predstavlja grupno ponaanje. Ovi procesi reguliu socijalno ponaanje i imaju adaptivnu funkciju. Adaptivna funkcija socijalnog identiteta jeste upravo da produkuje grupno ponaanje i stavove, da ih uini moguim. Pod uticajem socijalne kategorizacije i socijalne identifikacije, naime, pojedinac sebe ne opaa vie kao jedinstvenu i posebnu linost, ve u terminima stereotipnih, prototipskih, karakteristika grupe kojoj pripada (stavova, vrednosti i normi, ali i afekata, jezika, standarada ponaanja). Ovakva samo-stereotipizacija (self-stereotyping) dovodi do toga da se, u psiholokom smislu, potiru ili umanjuju razlike i naglaavaju slinosti u odnosu na pripadnike sopstvene grupe i stvara grupni identitet. S druge strane, naglaavaju se meusobne slinosti pripadnika drugih grupa i, istovremeno, razliitosti izmeu lanova sopstvene i drugih grupa. Ovaj proces ini osnovu unutargrupnih odnosa kao to su kohezivnost, kooperacija i relativna uniformnost ponaanja, s jedne strane, kao i meugrupnih procesa kao to je meugrupna kompeticija, s druge strane. Ovaj model moe se primeniti kako na objanjenje formiranja grupnih identiteta u okviru malih grupa, tako i na identifikaciju sa velikim socijalnim grupama i kategorijama. Grupa kao socijalna realnost. Psiholoka grupa, prema Turneru, postaje socijalna realnost kada jedan broj osoba deli iste socijalne identifikacije i u relevantnim okolnostima se ponaa u skladu sa njima. "Princip socijalne identifikacije", koji ini osnovu Turnerove psiholoke teorije grupe, pretpostavlja, znai, da je zajednika socijalna identifikacija, a ne interpersonalna meuzavisnost i privlanost, bazian proces na kome se grupa zasniva (Turner, 1984). Ono to stvara grupu nije privlanost pojedinaca kao pojedinaca, ve privlanost pojedinaca kao lanova iste grupe. Stoga e percepcija zajednikih atributa grupne pripadnosti kao pozitivnih (pozitivno vrednovanih) pojaavati socijalnu identifikaciju. Ovakav pristup (tumaenje formiranja grupe sa stanovita socijalne identifikacije i identiteta) razlikuje se u odnosu na pojedine od prethodno opisanih teorija grupne pripadnosti u nekoliko kljunih implikacija. 1. "Grupi" se ponovo priznaje "psiholoka realnost" (zasnovana na psiholokim procesima identifikacije i stvaranja self-koncepta). 2. Grupno ponaanje se ne posmatra kao odstupanje od svesne individualnosti, tj. depersonalizacija u grupnom kontekstu ne znai da pojedinac gubi svoj identitet ve da ga menja i dopunjava, preuzimajui karakteristike nekog kulturno nastalog entiteta.

186 3. Model postulira da je grupni identitet osnova, a ne efekat socijalne kooperacije; poto je socijalna kooperacija esto najefikasnije sredstvo za postizanje kolektivnih ciljeva, upravo u tome je sadrana adaptivna funkcija grupe (Turner & Giles, 1989, s. 28). Formiranje grupe se posmatra kao proizvod kognitivnih i motivacionih procesa ali, ujedno, i kao proizvod socijalnih uticaja, poto se socijalna kategorizacija uvek odvija u specifinom socijalnom, kulturnom i istorijskom kontekstu.

4.