Istorija koju niste uili u koli

Istorija koju niste uili u koli: Ameriki car

udak je bio na junak Doua Abraham Norton (Joshua Abraham Norton). Roen u Engleskoj, proputovao Junu Afriku. Sa trideset godina (1849.) doselio se u Ameriku. Nije bio s iromah, jer je ondanjih $ 40,000, koliko je doneo sa sobom, predstavljalo ogromno bogatstvo. Uloio ga je mudro i ve za etiri godine stekao etvrt miliona dolara, to je po dananjim merilima budet omanje drave. E, sad. U to vreme u Kaliforniji, kao i u celoj Americi bilo je mnogo Kineza. Doli su kao radna snaga za izgradnju eleznice. Naime, jo od poetka 19. veka razni industrijalci i izumitelji navalili su da grade pruge po Americi. Ve godine 1825. postavljene su probne tranice i postavljen voz. Poinje era elinog konja. Svaki grad koji je eleo da napreduje morao je da bude povezan sa veim centrima. Razvila se opasna konkurencija, kako za gradnju tako i za prevoz robe i ljudi novom udesnom parnom tehnologijom. Malo-pomalo, eleznika mrea razgranala se du istone obale. Sve zahuktalija privreda poela je da prua eline pipke ka zapadu. Postepeno su se gradile i pruge na zapadnoj oblali, pa i elja da se dve obale spoje. Za taj poduhvat bila je neophodna ogromna kolina radne snage. Zbog blizine i pristupanosti jeftine radne snage, angaovani su Kinezi. Ve su poeli da pristiu u Kaliforniju oko 1820. godine, da bi kopali zlato. U Kaliforniji je ivelo preko dvadeset hiljada Kineza, inei ak deset procenata stanovnitva. No, da se vratimo na budueg cara Nortona I. Zbog sve vee potranje za radnom snagom, Norton je, kao lukavi trgovac, shvatio da e uskoro doi do poskupljenja pirina, usled velike potranje. Kinezi koji su se doseljavali nisu bili zainteresovani za zapadnjaku hranu, ukoliko bi mogli da dou do tradicionalne, poput pirina. Stoga je Doua kupio sve zalihe pirina u San Francisku, u nameri da ucenjuje trite i obogati se na toj pekulaciji. U taj poduhvat uloio je gotovo sav kapital. Cene su skoile, nastala je nestaica pirina. Ba kao to je Norton i prieljkivao. Pre nego to je uspeo da preproda pirina i obogati se, u luku su uli brodovi krcati pirinem. Odjednom, preko 1

noi, jednim potezom, Nortonovo bogatstvo pretvorilo se u gomilu pirina. Cene su pale, potranja je namirena, a novac Doue Nortona se istopio. Pokuao je da tui kompaniju koja ga je pretekla, ali je u parnici izgubio sve to mu je ostalo, pa i zemlju koju je morao da proda. Nestao je. arija se pitala ta je sa njim, ali uskoro je pao u zaborav. Vratio se 17. septembra 1859. kao Norton I Car Amerike. Svi su mislili da je s novcem izgubio i razum. Urednik novina, blagonaklon spram aknutog Nortona, objavio je njegovu proklamaciju. Norton je proglasio Ameriku carstvom, a sebe prvim iz loze a merikih careva. Pozvao je sve graane i predstavnike vlasti da mu pomognu da popravi nepravedne zakone, dignu ranjenu domovinu na noge i vrate joj ugled i dostojanstvo u svetu.

Njegovo velianstvo Doua Norton Prvi

Premda vlasti nisu nita odogovorile, Norton I je poeo da se ponaa kao prava pravcata krunisana glava. Nosio je ukrasnu sablju i tap za hodanje, etkao se u nakienoj uniformi patrolirajui ulicama San Franciska. Starao se da ulice budu prohodne, da se sve neophodne popravke prijave i to pre srede, da policajci poteno rade svoj posao. Obilazio je gradilita i upozoravao na mere bezbednosti i zatite. Reju, brinuo se za svoje carstvo. Bilo je onih koji su ili za Nortonom i zadirkivali ga, ali sve u svemu graani San Franciska prihvatili su ga kao neku vrstu maskote. Ugaali su mu i javljali mu se s potovanjem. Besplatno su ga prevozili. tampali su njegov novac i primali ga. Grad mu je ak dodelio stipendiju da moe da se oblai dostojno jednog cara. Zauzvrat, nikad nije preterivao, tro io je umereno i nije donosio radikalne zakone. Norton nije bio samo aknut, ve harizmatian i brzo je uvukao graane u svoj svet. Restorani i hoteli su se utrkivali ko e bolje da ga ugoste, a San Francisko je bio ponosan to je prestonica Amerikog carstva. Putali su ga da ide u inspekciju vojne akademije, salutirali mu, svuda u javnosti pruali panju kao da je zaista imperator. Paradirao je ispred gradske policije, imao pristup gotovo svim javnim dunostima u gradu. Postali su poznati i njegovi psi koj i su ga pratili, pa kada je grekom jedan od njih zavrio u kafileriji, graanstvo se diglo da ga odbrani. Kao to su psii vredno radili i tamanili pacove, tako je i dobriina Norton bio veoma zaposlen monarh. Izdavao je ukaze, vodio zvanina dokumenta Carstva, tampao proklamacije i uvek se starao da prati gradske poslove i bude u sreditu zbivanja. Hteo je da se i prestonici ukazuje duno potovanje, pa je objavio da e kazna za nazivanje grada Friskom (to im je i danas ostao omraeni nadimak) biti 25 $. Osim ovih moralnih obzira, Norton je nadahnuo graane da podignu most preko zaliva. Premda su isprva smatrali da je zamisao luckasta, most izmeu Ouklenda i San Franciska postao je stvarnost, i danas u svetu jedan od najveih i najlepih. Graani su mu se oduili tako to i danas na mostu stoji plaketa zahvalnosti Caru Nortonu I.

Golden Gejt i danas nosi plaketu zahvalnicu caru Nortonu

Bio je veoma pogoen izbijanjem Graanskog rata i nekoliko puta je izdavao ukaze da se rat zaustavi, da se politiari pozovu na odgovornost, a nudio je i da pregovara izmeu zaraenih strana. Jednom prilikom kada su izbili nemiri, a rulja krenula da linuje Kineze, Norton ih je zaustavio prigodnim govorom, pozvao na razum i poveo u boiju molitvu. Posramljeni, izgrednici su se razili. Nije uvek bio uspean medijator. Premda jeste izdao ukaz po kome se zabranjuje bilo kakva diskriminacija na rodnoj osnovi (hej, godine 1878!), na predavanju o enskim pravima zvidali su mu, jer je izjavio da je ceo taj skup besmislen i da bi im svima bolje bilo da idu kui i brinu se za deicu. E, da. Nije se samo starao za svoje carstvo, ve je bio zabrinut i za spoljne poslove. Oaloen stanjem Meksika izdao je ukaz kojim se zahvaljuje graanima te napaene zemlje to ga pozivaju da bude njihov zatitnik. Nakratko je dodao carskoj tituli zvanje Protektor Meksika, ali ga je napustio jer je: nemogue upravljati tako uzburkanom zemljom.

Jednog januarskog dana 1880. naprosto se sruio nasred ulice. Pohitali su da mu pomognu, ali umro je na putu za bolnicu. Premda su kolale glasine da je povratio blago, smrt ga je zatekla u krajnjoj bedi. Nali su svega neto malo novca, uvrnuta dokumenta, pisma raznim monarsima Evrope, tapije nepostojeih rudnika, ukaze i izmiljene hartije od vrednosti. U mesto sirotinjskog ukopa koji je jedino mogao da priuti, voljenom caru priskoili su u pomo i bogati i siromani. Upriliena je prigodna pogrebna oprema, dostojna cara, a povorka oaloenih bila je dugaka ak tri kilometra. Cara Amerike i protektora Meksika, Douu Nortona ispratilo je 30,000 ljudi, gotovo osmina ukupnog stanovnitva San Franciska. Slava mu!

Istorija koju niste uili u koli: Dijana Budisavljevi

Spasiti ivot drugome, veliki je podvig. U vremenima kada se za pomo prognanima gubi gla va, spasiti ljudski ivot ravno je heroizmu. Tu nema merenja ko je spasio vie. Ipak, ljudi kao ljudi, skloni su da veliaju statistiku i istiu one koji su spasili hiljade i hiljade. U tom pogledu, filmska industrija i Stiven Spilberg (Steven Spielberg) p roslavili su gospodina i gospou indler (Oskar Schindler, Emilie Schindler). Zahvaljujui filmu indlerova lista (Schindlers List), ceo svet je doznao da su spasili 1.200 odraslih Jevreja i 2.500 dece. No, o Dijani Budisavljevi (Diana Budisavljevi) niste uili u koli, niti ete gledati film. A spasila je oko 12.000 dece iz ustakih logora smrti. Dijana je roena u Insbruku (kao Diana Obexer). Bila je ena Julija Budisavljevia, efa hirurgije Medicinskog fakulteta u Zagrebu. Na jesen 1941. Dijana doznaje od roake da Jevrejska optina organizuje pomo svojim sunarodnicima i shvatila je da se niko ne brine za srpsku decu. Kree u akciju ve u oktobru 1941. Skuplja dobrovoljne priloge i razvija mreu pomagaa. Odlazi kod ustakih elnika i moli da se bolesna deca izdvoje iz logora. Susretala se sa Luburiem, Kvaternikom, Stepincem, Artukoviem, a najvie sa nemakim generalima koji su veoma uvaavali njene humanitarne napore, verovatno i delom zbog njenog nemakog (austrijskog) porekla. Sve je potanko zapisala. Vodila je detaljan dnevnik sa oko etiristo unosa u kojem opisuje uslove u logorima, razgovore sa glaveinama i njhovo negodovanje to se stara o 6

neprijateljskoj umesto da zbrinjava katolike siroie. Mnoga deca bila su u odve tekom stanju, neuhranjena i bolesna, mnogo ih je umrlo. Ali gotovo deset hiljada maliana Dijana je uspela da smesti kod hraniteljskih hrvatskih porodica, u prihvatilita katolike crkve ili u izbeglike logore u kojima su uslovi ipak bili kudikamo bolji nego u Jasenovcu, Staroj Gradiki, Lobor-Gradu, Mlaki, Jablancu.

Popisivanje i pregled maliana

Osim izvlaenja dece iz logora smrti, njen tim alje u logore odeu, hranu, lekove, novac. Pomae lanovima Crvenog Krsta da obavljaju svoje aktivnosti. Dijana vodi urednu evidenciju o svakom detetu. Bila je odluna da zabelei sve to je neophodno da bi deca posle rata mogla da nau roditelje. Tolika je bila upornost njena da su joj pomagali i zvaninici nemake vojske i pojedini ministri NDH. ak su i najvei krvnici, premda besni to moraju da joj predaju decu, poklekli pred upornou ove neverovatne dame. A onda stie osloboenje. Po nareenju Ozne, Dijana predaje celu dokumentaciju i sve fotografije, podatke za 12.000 maliana. Premda je zahtevala od Ministarstva socijalne politike da se ukljui u proces identifikacije dece i ponudila pomo da povratnicima iz logora pomogne da se spoje sa svojim potomcima, komunisti nisu usliili molbe. Ceo njen rad proglaen je zaslugom KPJ, a Dijana je kao burujka, Austrijanka i lice van partije bila gotovo kanjena. Pretili su joj da e razotkriti kako je saraivala sa Nemcima, bilo im je sumnjivo to je njen mu

Srbin preiveo rat usred Zagreba. Stoga niko nita nije znao o njenom radu, osim onih koji su naredili da se sve zataka. Dijana je bila oajna to nee uspeti da vrati svu decu roditeljima, grizla se jer je razmiljala da li je mogla spasiti jo koje dete. O svom herojstvu (ak jedanaest lanova njenog tima bilo je ubijeno, a i sama je mogla biti smaknuta u svakom trenutku) nije govorila nikome, ak ni porodici i prijateljima. Dnevnik je otkrila njena unuka, Silvija Sabo. Voen na nemakom, preveden je i odtampan, ali svega u 700 primeraka. Osim u arhivima pojedinih istorijskih instituta, tekst nikome nije bio zanimljiv, a u Beogradu i danas postoji samo jedna kopija. Dijana se, sa muem, 1972. godine vratila u rodni Insbruk, gde je i umrla 1978. godine. O njenim delima nije snimljen film, niti je nazvana ijedna ulica. Pominje je tek Svetlana VelmarJankovi u knjizi Lagum, a priu su pre dve godine iskopali novinari Veernjih novosti. alosna je injenica da i danas postoje ljudi koji bi voleli da zavire u Dijanin dnevnik, da se poslue njenom kartotekom, jer i danas postoje ljudi koji nisu nali svoje blinje. Tek posle napisa u novinama, reagovala je pravoslavna crkva i dodelila joj posthumno ordenom Carice Milice, a ini mi se da je mitropolit Amfilohije predloio da jedna ulica dobije njeno ime. Apel je konano uslien i nekoliko ulica u raznim gradovima u Srbiji sada nosi ime ove velike humanitarne heroine. Glumac Tihomir Stani pokrenuo je snimanje filma o Dijani, ali nije nam poznato da li je pala prva klapa.

storija koju niste uili u koli: Ipak se okree

Prethodne tekstove iz serije Istorija koju niste uili u koli moete da naete ovde. Priu o Galileju (Galileo Galilei) uili smo u koli, zar ne? Ovako, otprilike, ide verzija koju smo zapamtili iz tih kolskih dana. Galileo je bio neki Italijan to je iveo u srednjem veku. Bio je naunik i mrzeo je svetenstvo. Onda je izmislio da se Zemlja okree i zbog toga to je bio napredan, zla inkvizicija ga je spalila na lomai. Poslednjim dahom svojim, Galileo im je prkosio izjavom: Ipak se okree! Poenta prie je da je crkva zatucana i spaljuje naunike, a u ast Galilejevu, razne svemirske dida bide nose njegovo ime ivei u doba sekularne drave (a ova naa je jo povrh toga bila i komunistika), im je u igri crkva protiv nauke, skloni smo da dogaaje posmatramo svedeno, pojednostavljeno. ak je i 8

Stiven Fraj (Stephen Fry), poznati glumac, ljubitelj nauke i vatreni ateista u jednom TV-duelu sa predstavnicima crkve izjavio da je Galileja muila inkvizicija. Poreklo slike naunika na mukama nalazi se u starijim delima boraca za prevlast racionalizma, na primer i kod Voltera (Franois-Marie Arouet de Voltaire).

Galilej je postao muenik nauke tek u 19. veku

No, da pogledamo nekoliko (urbanih) legendi o Galileju, pa emo, valjda, doi do istorije koju niste uili u koli: Galileo je dokazao da se Zemlja okree oko Sunca Ne. Nije. Rasprava o tome da li se Zemlja okree oko Sunca, ili Sunce oko Zemlje (heliocentrizam vs geocentrizam) trajala je gotovo pola veka pre nego to se Galilej uopte i rodio. Tiho Brahe (Tycho Brahe) bio je naunik koji je ponudio novu verziju geocentristikog modela, dok su Kopernik (Nicolaus Copernicus) i Kepler (Johannes Kepler) ponudili heliocentrine modele, s tim to je Kepler preciznije opisao kreta nje planeta. Galilej je bio zastupnik teze da se Zemlja okree oko Sunca, ali nije prihvatao Keplerov eliptini model, ve je bio blii Kopernikovom modelu. Galilejev doprinos nauci bila su opaanja Venerinih mena, to je 9

pomoglo da heliocentrini model prevlada, ali Galilej ga nije dokazao. Naime, naunici onog vremena imali su potekoe da dokau da se Zemlja okree oko Sunca, iste one zbog kojih su Grci odbacili tu tezu i prihvatili Ptolomejski model. Dakle, Galilej nije bio genije koji je reio tajnu, naprotiv bio je i sam u zabludi, na primer, tvrdei da su putanje planeta pravilne krunice ili da Zemljina rotacija izaziva plimu i oseku. Crkva je bila protiv nauke i odbacivala je naune dokaze Ne. Nije. Protivnici Galilejevi bili su podjednako naunici i svetenici. Galileveji branioci bili su takoe i svetenici i naunici. Jo sto i neto godina pre Galileja, katolika crkva utvrdila je da je Bog racionalan i da stoga sva njegova kreacija mora biti racionalna i dokuiva umom. To je otvorilo put za nauku grkih filozofa i uspostavljanje prirodnjake filozofije koja se nije kosila sa crkvom, niti ju je crkva guila naprotiv. Kopernik, na primer, nije bio uveren da moe uspeno da brani model koji je postavio, ali ga je biskup Giz iz Helmna (Tiedeman Giese) nagovorio da ipak objavi rezultate svojih istraivanja. Ona su predoena i Papi Klementu (Clement VII) koji je bio oduevljen i darovao je predavaa koji je doao da mu objasni ta to Kopernik tvrdi. Galilejem su se hvalili Jezuiti kao svojim edom, jer je pohaao njihove kole, a poetna skepsa spram Galilejevih opservacija teleskopom pala je kad su Jezuiti poeli da koriste teleskop i ponovili uspeno sve Galilejeve opite. Dakle, u vreme kada su trajale naune rasprave, Galilejev nain razmiljanja bio je manjinski, ali prihvaen. Ueni ljudi bili su pripadnici crkve, ali i laici. Bojim se da je naa zamisao o crkvi koja progoni naunike zabluda. Teka artijerilja koju ateisti poteu je injenica da je srednjovekovna crkva traila da se Biblija tumai doslovno. To nije istina. Teza o doslovnom tumaenju Biblije potie od 19. veka i ostraenih protestanata koji su radikalizovali religiju. U dogmi katolike crkve izriito se navodi da se svaki deli Biblije tumai sa najmanje etiri nivoa (eshatoloki, moralni, simboliki i doslovni). Kardinal Belarmin (Bellarmine) izriito pie da: Kada bi se zaista dokazalo da se Zemlja okree oko Sunca, a ne obratno, tada bismo morali da zaemo u svete spise i istraimo koje delove moramo ponovo tumaiti. Ali takva rabota ne ini se u hitnji, te nisam sklon da menjam tumaenje svete knjige dok se ne stvori potreba za to, potkrepljena vrstim dokazima. Pomenuti kardinal bio je i sam naunik i predava prirodnjake filozofije u Flandriji, a crkva je kao to je Belarmin i predvideo promenila tumaenje Biblije kada je heliocentristiki model nepobitno dokazan. Galilej je bio muen, u lancima, spaljen na lomai ili mu je bar bilo preeno lomaom Ne. Nije. Galilej je bio istaknuti lan zajednice. Osim toga u vreme kada je izbila guva oko njega, bio je ve starac. Nije bio optueni koji prkosi sistemu, ve je bio aktivno ukljuenu istragu koja se povela. Bio je prijatelj crkvenih velikodostojnika i za vreme Galilejvog procesa bio je gost u palatama bogatih svetenika u Rimu. Dakle, osim to je bio VIP, Galilej nije bio okoreli 10

jeretik (za njih su uvali sve te lomae i bukagije). Kazna koju je pretrpeo jeste bila stroija nego to je iko oekivao. Bilo mu je nareeno da ne izlazi iz svoje vile u Firenci, gde je i iveo sledeih devet godina, do smrti. Ali daleko od toga da je bio zatoen ili muen, naprotiv, u tom kunom zatvoru napisao je i najvanija dela. Galilej je bio opasan, jer je koristio nauku da dovede u pitanje crkvenu dogmu Ne. Nije. Crkva u ono vreme nije smatrala nauku za opasnost. Naprotiv, mnogi naunici bili su svetenici. Crkva je ohrabrivala istraivanje sveta oko nas, kako bi se bolje razumela i vie slavila veliina boije kreacije. Ukoliko bi ishod naunih istraivanja doao u sukob sa Bi blijom, stav crkve davao je prednost nauci, a protivrenost proglaavala za na nedostatak razumevanja. Dakle, tvrdili su da su i nauka i Biblija u pravu, a ako se neto tu ne slae, sami smo krivi to smo ogranieni. Nevolja sa Galilejevim uenje bila je u tome to se nije moglo dokazati (kao to i nije sve do 1838). Galileo se sloio da ne moe da dokae ispravnost Kopernikovog modela. Sloio se da nastavi da ga istrauje i prouava samo za potrebe astronomskih prorauna. I tu dolazimo do prvog pravog razloga za nevolju. Papa je traio od Galileja da napie knjigu u kojoj e prikazati oba modela, Kopernikov i Ptolomejev, te istai prednosti i nedostatke jednog i drugog. Galileo je napisao Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo tolemaico e copernica no, kao to je papa zahtevao. Ali napisao je da je kopernijanski sistem superiorniji, a papine rei smestio je u junaka koji se zove Simplicimo tj. budaletina. E, sad. Vladari nikad nisu bili blagonakloni spram onih koji ne ispune njihov zahtev, a jo ih i vreaju. Uvreeni papa povukao je podrku Galileju i optuio ga da je prekrio zavet koji je dao 1616. da nee tvrditi da je heliocentrizam superiorniji. U to vreme, trajala je iva i katkad burna rasprava izmeu dva sistema, a svi vodei astronomi radili su na dokazivanju jednog ili drugog. Jezuiti su pratili Galilejeve opite i skladno tome korigovali crkveno stanovite. Meutim, osim to je neposredno uvredio papu, Galilej se naao u sreditu prevrata u svetu nauke. Usred inkvizicijskog procesa, pojavili su se mnogi naunici koji su ga blatili, jer su eleli da iskoriste priliku da napakoste kopernijancima. Osim toga, kad je uvredio papu, mnogi pobornici Galilejevog uenja povukli su se, jer se nisu podravali tu vrstu napada na Svetu stolicu. Duhovi su bili uzburkani, a mnogo raznih inilaca upleteno, pa je presuda inkvizicije bila stroga (premda daleko od muenja) u pokuaju da se itava ta rasprava presee, razrei i uspostavi red. Sve u svemu, Galileja su kasnije kao muenika nauke isticali razni autori to je doprinelo da se istina skrije. Istina koja se nalazi negde izmeu toga da su na Galileja bili ljubomorni kolege naunici, da je radio u vreme uzburkanih preokreta, da se tu negde naao i svetenik -inovnik koji je iz line ambicije hteo da raspiruje proces, da se papa naao uvreen i da je Galilej bio nadmeni namor koji je rasterao svoje saveznike. No, premda jeste bio teak lik, Galilej nije 11

izgovorio Ipak se okree!, naroito ne u brk inkviziciji. Reenica potie sa jedne slike na kojoj navodno Galilej pokazuje tamniarima natpis Eppur si muove, ali kako nikad nije bio u zatvoru, slika je verovatno samo ilustracija anegdote (traa?) koja je, ini se, kruila jo za njegovog ivota.

Istorija koju niste uili u koli: Vetice iz Salema

Prethodne tekstove iz serijala Istorija koju niste uili u koli moete proitati ovde. Za ljude koji su iveli u 17. veku, natprirodni svet postojao je kao veoma stvaran, op ipljiv i vidljiv. Danas takoe postoji praznoverje, verovanje u razne budalatine, ali zrno sumnje postoji i u onima koji su se sasvim odali ovoj ili onoj udnovatoj misteriji. Za nas je neophodno da vidimo udo ili bar ujemo tra, da bismo poverovali u neto. Za ljude onog vremena, Satana je bio stvarni uzrok bolesti, ludila, zle sree ili prirodne nepogode, a boanska pravda zaista oliena u ekiu sudije, vealima delata. Zbog snage uverenja da je natprirodno izvesno, mnogi su se odavali sitnim obredima koji su, navodno, titili useve i pomagali u ivotu. To dodatno oslanjanje na vie sile bilo je neophodno oveku koji je iveo u Novom Svetu punom tajni, u svetu u kome je neprestano pretila glad, smrt, bolest. No, negde krajem 17. veka, u vreme odravanja progona vetica u Salemu i okolini, prevladalo je miljenje da bele magije i nema, ve da su sve vrste vraanja, delo Satane. Iz takve klime, vrstog uverenja da natprirodno postoji i snage novog verovanja da je natrpirodno nuno i zlo, izrodila se klima koja je pogodovala salemskoj histeriji. Postoje, meutim, neki politiki i lokalni razlozi koji su potpirili vatru spaljivanja vetica. Zbog politikih preokreta u Engleskoj, priliv doseljenika u Novi Svet se smanjio, a doljaci vie nisu bili verski fanatici kalvinistikog tipa, kao to je bila izvorna grupa. Da bi sauvali svoj nain ivota i svoje imanje, preki puritanci iveli su u nekoj vrsti izolacije, sumnjiavi prema svemu to je novo i drugaije. Tako je vremenom nastao dubok jaz izmeu Salemskog Sela (dananji Danvers u Masausetsu) i Salemskog Grada (dananji Salem). Svaali su se oko mee, prava na ispau, sitnih zaevica dooa i starosedelaca, crkvenih privilegija. Vodu je dodatno zamutio Semjuel Peris (Samuel Parris) koji je posle nekoliko svetenika koji su pobegli iz Salemskog Sela pristao da bude lokalni svetenik. Izbio je sukob jer gradska crkvena vlast nije htela da ga ustolii, a i on je, izgleda, bio nekakav udak koji je potpirivao svae umesto da ih smiruje. Kasnije se posvaao sa seljanima, a s obzirom na to da je tra o vetiarenju krenuo iz njegove kue, nije sasvim nemogue da posredi nije bio nain osvete stanovnicima Salemskog Sela. 12

Nekoliko godina pre masovne histerije, u Bostonu je obeena En Glouver (Ann Glover), zbog vetiarenja. Muenu En Kromvel (Oliver Cromwell) zarobili su u Irskoj i prodali u roblje. Mua su joj ubili na Barbadosu, jer nije hteo da se odrekne rimokatolike vere. U Bostonu je ivela sa erkom kao pralja u domu Gudvinovih (The Goodwins). Jednog leta, Gudvinovi su izgubili etiri erke od bolesti, optuili pralju i obesili je nasred gradskog trga. Sirotica nije mogla ni da se brani, jer nije znala engleski jezik (govorila je maternjim, gelskim). Krunski dokaz da je vetica bilo je to to je na suenju oena recitovala na latinskom. Tek 1988. presuda je osuena kao nepravedna, a 16. novembar proglaen za Dan Gudi Glover (Goody Glover Day). Ovaj dogaaj je veoma vaan zato to je u potpunosti dokumentovan, a napis je, verovatno, proitao i gospodin Peris kojeg su isterali iz Salemskog Sela. Sledee godine po isterivanju Perisa iz Salemskog Sela, osmogodinja Ebigejl Vilijems (Abigale Williams) i devetogodinja Elizabet Peris (Elizabeth Parris) dobijaju neobine napade, viu, bacaju predmete, gre se. Ba kao to je opisano u dokumentu o bostonskom sluaju. Uskoro se devojicama pridruuje En Putnem Dunior (Ann Putnam Jr.), te jo neke devojice iz Salema. Doktor proglaava boljku napadom vetiarenja. Kominica Meri Sibli (Mary Sibley) daje slukinji Perisovih, crnkinji Titubi (Tituba), recept za spravljanje kolaa od raanih pahul jica i mokrae devojica. Kola je trebalo dati psu koji e im otkriti ko je vetica. Recept potie iz staroengleske bele magije. Gradski oci zovu svetenike u pomo, a devojice pokazuju na Titubu, Saru Gud (Sarah Good) i Saru Ozborn (Sarah Osbourne) optuujui ih da su vetice. E, sad. Tituba je rob, Sara Gud je beskunica pomraenog uma, a Sara Ozborn uticajna ena u suparnikom selu. Putnamovi pritiskaju gradske vlasti koji hapse sve tri optuene. Sve ih ispituju, a Tituba priznaje da je vetica i da pria sa avolom, i otkriva dve Sare kao sauesnice. Zanimljivo je da uprkos priznavanju, Tituba nikad nije osuena niti kanjena. Provela je neko vreme u pritvoru, pa je putena.

13

Grafika iz 19. veka, suenje Meri Valkot

Jo tri devojke javljaju se kao navodne rtve vetiarenja, a Putnamova erka optuuje Matu Korej (Martha Corey) za vetiarenje. Marta je bila veoma pobona i dobra ena, ali racionalna i pomalo povuena od ostatka sela. Nije verovala u besmislice i smatrala je da devojice lau. Nije bila svesna stepena histerije koji je vladao i pokuavala je da apeluje na zdrav razum svojih sugraana. Meutim, na suenju devojice su poele da se prave da su pod vetiijim napadom i to je bilo dovoljno da Martu obese. Njen mu je pokuao da je odbrani, ali poto je odbio da uestvuje u procesu, osuen je da bude zgnjeen kamenjem. erif je traio da se gospodin Korej pokaje, ali ovaj je odbio traei jo kamenja. Postao je glavni junak drame Artura Milera (Arthur Miller) Vetice iz Salema (The Crucible). Korej je iveo dva dana spljeskan izmeu dve daske pritisnute odozgo kamenjem, pa izdahnuo. Devojice optuuju i Rebeku Nurs (Rebecca Nourse). Njen jedini greh je bio u tome to su Putnamovi hteli da preotmu imanje Nursovih. Rebeka je bila ljupka bakica od sedamdesetak godina i mnogi su priskoili da je odbrane, svedoei u njenu korist i potpisujui peticiju za njeno osloboenje. Meutim, na sudu su priznavali tzv. spektralni dokaz. Ovaj dokaz se sastojao u tome to devojice padaju u trans i viu da ih vetica napada. To je uzeto kao dovoljan dokaz da bakicu Rebeku obese. Desetak godina kasnije, devojica je priznala da su lano optuili Rebeku Nurs, ali porodica je ve bila rasturena, a imanje su i dalje zadrali Putnamovi. Zamislite

14

tu grozotu. Da vas u smrt i nepravdu oteraju neke balavice koje se krevelje, a to je sud uzeo kao krunski dokaz Od suenja nije poteena ni etvorogodinja Doroti Gud (Dorothy Good) koja sreom nije osuena, ali jeste pretrpela teke traume tokom boravka u zatvoru, od kojih se kasnije oporavila. Zbog toga to je stala u odbranu Rebeke Nurs, optuena je i Sala Klojs (Sarah Cloyce), sestra Rebekina. Zajedno sa njom pod istragom je i Elizabet Proktor (Elizabeth Proctor), a njen mu Don (John Proctor) prvi je mukarac optuen za vetiarenje, posle ega je ubrzo i obeen. Njegova krivica ponitena je tek (!!!) 1992. godine. Tek kad je obeen, Meri Voren (Mary Warren), slukinja Proktorovih priznaje da je lano optuila porodicu poslodavaca. Pod pretnjom, povlai izjavu i pridruuje se tuiteljima.

Slika iz 19. veka, scena sa suenja

Te iste devojice koje su poele histeriju, optuile su novu turu vetica, Ebigejl Hobs (Abigale Hobbs), Meri Voren i Bridet Biop (Bridget Bishop). Ebina sestra Deliverans Hobs (Deliveranc e Hobbs) priznaje vetiarenje. No, zvezda ove histerije je svakako Bridet koja je i prva pogubljena. Njena krivica bila je u tome to se tri puta udavala, to je bila gazdarica nekoliko krmi, oblaila se provokativno, govorila otvoreno. Ipak, najvei greh bio joj je to se prezivala isto kao Sara Biop (Sarah Bishop), ena krmara iz Salemskog Sela. Tvrdila je da ne poznaje 15

tuioce, ali svejedno je obeena, najvie zbog drskog obraanja sudu. Pod istragom se nala jo jedna sestra Rebeke Nurs, Meri Isti (Mary Easty) koja je obeena naprosto zato to je stala u Rebekinu odbranu. Devojice iz Salema optuuju i Dorda Barouza (George Burroughs), biveg svetenika. Premda je svetenik teno recitovao oena neto to je sud uzimao kao oslobaajui dokaz Dord je obeen, prevashodno zato to su mu neki ljudi dugovali pare, pa im je pogodovalo da ga obese Zanimljivo je i to to je Dord bio veoma snaan, a smatralo se da takva snaga ne dolazi bez avolove pomoi. Oena nije spasio ni Saru Martin (Sarah Martin) koju su pomahnitali stanovnici Salemskog Sela optuili da je vetica i obesili zato to je bila umeana u ostavinsku raspravu koju seljani nisu hteli da joj prepuste. U smrt su je oterale tri devojice, kao i mnoge rtve pre nje. Ba kad je porota bila ubeena da je Sara nevina, devojice su poele da se izmotavaju i gaaju Saru rukavicama, to je uzeto kao dovoljan razlog da se udovica Martin pogubi. Sva strka i frka oko vetica i suenja odigravala se u Salemskom Selu i bila mahom uperena protiv stanovnika Salemskog Grada. Sudije su bili lokalni magistrati, ali vano je napomenuti da je sve raeno protivustavno, jer u vreme pomame Masausets nije imao guvernera. Tek krajem maja 1692. stie opunomoeni guverner. No, to nije popravilo stanje, naprotiv. Uspostavljen je zvanini sud i poela su veanja. Prve rtve pale su poetkom juna. Do kraja oktobra veanja su bila gotovo svakodnevna, sa kamenovanjima i rtvama koje su izdahnule u zatvoru. Nekoliko puta razni su pokuavali da opomenu guvernera i sudije da odbace spektralne dokaze (praktino da iskljue mahnitanje devojica) iz dokaznog postupka. Tek kad su svetenici prihvatili da se bacakanje devojica izuzme kao dokaz, suenja su zamrla, a guverner raspustio sud i zabranio progon vetica. Od pedeset dvoje koliko je u tom trenutku bilo u zatvoru, etrdeset devetoro je puteno zbog odbacivanja spektralnih dokaza. Ubijeno je pedesetak ljudi, veinom ena. Zbog susedske svae, svetenika eljnog osvete i nekoliko devojica koje su pristale da igraju ulogu posednutih. Pobijeni su siromani, oni koje su stanovnici Salemskog Sela eleli da se ree ili da im otmu imovinu, kao i sve drne, slobodoumne i razborite ene. Savremenici dogaaja, retki protivnici ovih progona, nisu imali zamerke na veanja i progon, ve na dokazni postupak koji je bio nedovoljno pouzdan. Ve posle nekoliko godina poela su ponitavanja sudskih odluka i pokuaji nadoknade porodicama nastradalih. Godine 1706. glavna progoniteljka veitca, En Putnem Jr. ponudila je izvinjenje za ulogu koju je imala u progonu vetica. Neki od optuenih nisu bili rehabilitovani sve do kraja 20. veka.

16

Istorija koju niste uili u koli: Pria o bitangi i princezi

Prethodne tekstove iz serijala Istorija koju niste uili u koli moete proitati ovde. U svetlu genocidnosti kolonijalne istorije, pria o Pokahontas uvek se navodi kao iskupljujui trenutak za istoriju osvajanja Amerike. Pria koju je zapisao kapetan Don Smit (J ohn Smith) dobila je brojne verzije, svaka je bila romantinija od druge. Stoga ne udi to se Diznijev film Pokahontas (Pocahontas) ne dri nikave istorijske podloge, ve nadograuje romantinu pripovest. Prilagoena za savremeno doba, Pokahontas postaje ikona ekologije, razgovara sa ivotinjama i ui Dona Smita da zavoli prirodu. Naravno, ljubavni deo pretvara se u dramu dvoje mladih zaglavljenih izmeu dve zaraene strane, a ustupak modernosti je odloeni hepiend.

17

Ovako ju je prikazivala kolonizacijska kompanija

Najpre, hajde da rasprimo zabludu oko imena ove Indijanke. Roena je kao Matoaka, erka vrhovnog poglavice u savezu plemena koje je ivelo na teritoriji dananje Virdinije. Osoba je mogla da ima nekoliko imena tokom ivota, svako je obeleavalo odreenu osobinu ili dogaaj iz ivota. Postojala su i tajna imena, koja su se saoptavala samo najbliima, a titule su se koristile kao ime. U trenutku kad je Don Smit sreo Indijanku, njen nadimak bio je Vragolanka ili Igrakica. Po svoj prilici, imala je oko 10 godina. Tako je Smit zabeleio prvi put, da bi u kasnijim napisima promenio iskaz i tvrdio da ima 13.

18

Don Smit je na obale Novog Sveta stupio u lancima. Naime, na putu do Amerike organizovao je pobunu, pa ga je kapetan broda bacio u lance. Trebalo je da ga pogube, ali predvodnik je odluio da najpre pobodu englesku zastavu i proitaju zapeaena uputstva Vridinijske kompanije. Jedna od stavki odnosila se na mesto nove kolonije. Plaei se panaca i Portugalaca, dobili su zadatak da zau dublje u Novi Svet i nasele se uz reku koja skree ka severozapadu. Druga stavka izriito je navodila da voa ekspedicije bude kapetan Smit.

19

Ovako su je zamiljali u 19. veku

20

Odluka se zasnivala na bogatom iskustvu Dona Smita. Naime, gospodin Smit bio je pustolov prve vrste. Gonjen eljom za dokazivanjem i avanturom, putovao je po svetu kao plaenik, borio se protiv panaca i Turaka. Zanimljivo je da pria o tome kako neprijateljska princeza spasava ivot naem junaku potie upravo iz ovog razdoblja ivota. Naime, Smit je, ratujui protiv Turaka, uo ili mogao uti priu (danas bismo rekli urbanu legendu) o erki turskog plemia koja spreava pogubljenje hrabrog ratnika. Iz ratova, Smit se vratio kao plemi, ali je ostao buni nadmeni tip koji je mislio da je u svemu i uvek bolji od svih. Bio je bitanga, hou da kaem. E, sad. Don Smit je bio vojnik i razmiljao je vojniki. Ostavio je koloniste da se baku sa uspostavljanjem proizvodnje (profit je bio glavni cilj, a kolonizacija preputena privatnoj kompaniji) i pokuao da nae hranu, izvore, da napravi mapu i da pokua da stupi u dodir sa Indijancima, kako bi procenio koliko su snani, koliko ih ima. Indijanci su pratili Engleze od trenutka iskrcavanja, ubijali ih u umi, ali nisu otvoreno prilazili jer nisu bili sigurni ta bledoliki ele. Uspeli su da izoluju Smita od patrole i zarobe ga. Odveli su ga kod vraeva da pokuaju da razaznaju ta stranci hoe i vodili ga od sela do sela, da pokau drugim plemenima mo, kao i da ih uvere da belci nisu utvare. Smit je mrzeo Indijance, smatrao je da su ubice, prevaranti, lopovi i bezboni varvari, ali je bio prilagodljiv i tokom zatoenitva, koje je bilo srazmerno udobno, nauio je pomalo njihov jezik. Devojici je verovatno bio zanimljiv stranac, ali teko da je mogao da joj bude ljubav ili ljubavnik s obzirom na to da je bio znaajno stariji, te ipak zarobljenik. Izglednije je da su Indijanci smatrali da je Smit vaan kao poglavica i uinili mu ast da poglaviina erka sprema i donosi hranu za njega. Anegdota da mu je spasila ivot nastala je u jednoj kasnijoj Smitovoj knjizi i verovatno predstavlja ili izmiljotinu ili pogreno protumaen ritual. Poglavica Pouhatan eleo je da primi bledolike u plemenski savez, te su svi bili ljubazni prema Smitu, a na kraju su ga inicirali u pleme, to je verovatno bio obred koji je zastraio Engleza. Sve su to nagaanja, ali vrlo je neobino da navodni dogaaj sa spasavanjem ivota Smit ne belei u dnevniku, nego tek 10 godina kasnije, kada je Pokahontas ve na engleskom dvoru. Osim toga, Smit je bio PR menader kolonizatorske kompanije (dananjim renikom reeno), jer je objavljivao knjige u kojima je hvalio vrline Novog Sveta i predlagao svima da se presele u Ameriku i postanu svoji ljudi, gospodari svoje sudbine. A tu je i pria iz Evrope, iz ratova sa Turcima koju je lako mogao da prilagodi za potrebe tih propagandnih knjiga. No, Englezi nisu razumeli Indijance. Nastala je trgovina, a nepoverenje je raslo. Izbio je rat, a Smit je povreen u incidentu sa zapaljenim barutom, pa je otiao u Englesku da se lei. Znajui ko je Pokahontas, kolonisti su je oteli i traili da Pouhatan prestane da ih napada, da vrati zarobljenike i da preda vatreno oruje koje su ukrali. Indijanci su zaista obustavili napade, ali oruje i zatoenike nisu predali. Indijanski sukobi nisu bili naivni, ali prema zarobljenicima nije se 21

postupalo surovo, a od zarobljenih ena oekivalo se da se priviknu na injenicu da e morati da ive u novom plemenu. Tako je i Pokahontas pokuala da se integrie u zajednicu kolonista, to ne znai da je bila diplomata ili da je elela da povee Indijance i Engleze ili ve ta priaju romantine budalatine. Naprosto je ivela s njima i udala se za engleskog trgovca Dona Rolfa (John Rolfe). Za nju je to, verovatno, bio nain da nastavi ivot u novom plemenu. Napominjem da su je Englezi kidnapovali u trenutku kada je imala indijanskog mua i bila majka detetu kog a nikad vie nije videla. Rolf je taj koji je bio pravi romantik u ovoj prii. Zaljubljen u bezbonicu, varvarku, kao poten i poboan Englez, to je veoma teko prihvatio. Borio se protiv srca, ali nije odoleo. Naposletku je odluio da je ipak oeni, ne zarad spasenja njene bezbonike due, niti zbog telesne udnje koja ga obuzima, ve za dobrobit kolonista i Indijanaca, za prosperitet plantae i dunost spram otadbine. I tako je nekako i bilo. Venanje nije pomirilo Engleze i Indijance, ali rat je zausta vljen, a primirje je potrajalo godinama. Da bi promovisala uspeh virdinijske kolonije, kompanija je Dona Rolfa i Pokahontas dovela na engleski dvor. Smit je uo da Indijanka dolazi, ali nije pohitao da je vidi ili ta drugo to se moglo oekivati od biveg ljubavnika, ve je pisao kraljici da je posredi princeza i da se ophode s najveom brigom i panjom prema njoj. Vrlo je mogue da je i anegdota o spasavanju nastala za potrebe tog pisma. Nejasno je kako je tano dvor doekao Pokahontas. Izvesno je da je nisu prikazivali kao udo i verovatno joj jesu ukazivali poast, ali nije zabeleno da su je primili kao plemkinju, kao to neki bajkoviti napisi tvrde. Rolf i Indijanka iveli su u predgrau Brentforda, a Smit tvrdi da su se susreli. O tome daje turi izvetaj, iz koga nije jasno o emu su tano razgovarali, osim da njegovi saplemenici mnogo lau. Pokahontas se razbolela, verovatno od tuberkuloze ili boginja. Smatrajui da e joj povratak u Novi Svet prijati, Rolf se ukrcao na brod za Ameriku, ali u me uvremenu je Indijanki pozlilo, pa je umrla u okolini Grejvsenda na Temzi, na Rolfovim rukama. Bilo joj je 22, a na samrti je izjavila da joj je drago to e iveti kroz svoje dete. Tomas Rolf (Thomas Rolfe) jedini je potomak Pokahontas i Dona. Kao potomak prvog doseljenika, uspenog vlasnika plantae, i indijanske princeze, Rolf je nasledio ogromno imanje u Virdiniji, a zaslugama u ratu protiv Indijanaca stekao je jo zemlje i postao bogata, te jedan od utemeljitelja nove amerike aristokratije. Kroz Rolfa, krvnu vezu sa Pokahontas isticali su Edit Vilson (Edit Bolling Galt Wilson), ena amerikog predsednika Vudroa Vilsona (Woodrow Wilson), guverner Virdinije Hari Flad Bird (Harry Flood Byrd), dizajnerka Polin de Rotild (Pauline de Rothschild), biva prva dama Nensi Regan (Nancy Reagan) i drugi. Kao to vidite, princeza i bitanga uopte nisu bili u emi, ve zarobljenica i trgovac, a da li se sve zavrilo bajkovito, procenite sami 22

Istorija koju niste uili u koli: Car koji nam je darovao vino
Prethodne tekstove iz serijala Istorija koju niste uili u koli moete proitati ovde. Godine treeg veka nae ere bile su burne. Rimsko carstvo je jo snano i uspeno odbija napade varvara, ali iznutra je rastrzano graanskim ratovima. Vremenom, smena careva nasilnom smru postaje neto uobiajeno, a jedna od carskih dunosti da progoni uzurpatore. Ovo je pria o Marku Aureliju Probu (Marcus Aurelius Probus) i tome kako je za vjek i vjekova zaduio vinare!

23

24

Ovako je umetnik video Marka Aurelija Proba

Marko Aurelije roen je na imanju u okolini Sirmijuma (Sremska Mitrovica). Otac mu je bio vojnik (veteran) koji je posle slubovanja dobio od drave imanje. im je postao punoletan, Marko je stupio u vojsku i ubrzo se istakao, te zasluio in vojnog tribuna (oficir u rimskoj armiji). Napredovao je i postepeno dospeo do funkcije zapovednika svih armija istonog dela carstva. Tek tada, ukljuio se u borbu za presto i pobedio nadmonijeg Florijana (Marcus Annius Florianus Augustus), polubrata pokojnog cara Tacita (Marcus Claudius Tacitus Augustus Tacitus). Kad ga je vojska proglasila za cara, Probov carski mandat potvrdio je i senat. Odmah je poao sa vojskom na Gote i potukao ih kod Dunava, ime je stekao tituluGothicus. Uspeno je ratovao i u Galiji protiv Alemana, a zatim i protiv drugih germanskih osvajaa (Franaka i Burgunda), pa su mu nadenuli nove titule: Gothicus Maximus i Germanicus Maximus. Probus je, kao iskusan vojnik, bio svestan da je za vojnike najpogubnija dosada. Stoga bi uvek, u predasima izmeu bitaka, naredio da vojnici pomau da se opustoeni predeli koliko -toliko saniraju. Zbog toga je u narodu bio poznat kao dobriina, a i vojnici su ga potovali. Jedan od naina da se oivi privreda bio je da se prekine monopol na vino, koji su drale mediteranske provincije. Stoga je za njegove vladavine prvi put zasaena vinova loza izvan Italije. Plemenitu biljku posadili su na brdu Glavica na Frukoj Gori, u okolini dananjeg sel a uljam. Saenje je nastavljeno, pa je tako vinova loza dola i u okolini Smedereva, na Zlatnom Brdu. Tu je nastala autohtona sorta groa Smederevka. U Mavanskom okrugu, u optini Vladimirci postoji selo Provo, za koje pria kae da je dobilo naziv po ovom istaknutom rimskom caru. Prob je nastavio da ratuje i sadi lozu po Francuskoj, Britaniji i paniji, ime je mnogo vie zaduio svet nego pobedama protiv varvara i uzurpatora. Istorija kae da su ga vojnici izdali u korist komandanta pretorijanske strae, Marka Aurelija Kara (Marcus Aurelius Carus). No, zanimljivo je da se Kar otro obraunao sa vojnicima koji su ubili cara. Stoga je, moda, istinito predanje sauvano u okolini Sremske Mitrovice koje kae da su Proba ubili jer je po vrelini terao vojnike da kopaju kanale i popravljaju puteve. Pria se da su se gorko pokajali kad su shvatili ta su uinili, te da su ga sahranili sa najviim poastima. Nadgrobni spomenik imao je sledei zapis: Prob je bio dobriina, pobednik svih varvarskih naroda i tirana. Kako bilo, sledei put kada budete pili dobru Smederevku ili kakvo drugo vino, frukogorsko, na primer setite se starog dobriine Proba.

25

Istorija koju niste uili u koli: Pozorite ekspirovog vremena

Prethodne tekstove iz serijala Istorija koju niste uili u koli moete proitati ovde. Za vreme vladavine kraljice Elizabete I (Elizabeth I Tudor), Engleska je doivela takav preporod da to doba s pravom nosi njeno ime elizabetansko doba. Procvetale su ekonomija, kultura, filozofija i umetnost. Zlatno doba Engleske vinulo je dramu u nebeske visine i popularizovalo pozorite kao osnovni vid zabave i interesovanja ljudi svih stalea. Poetak Renesansa je u Englesku stigla s malim zakanjenjem, pa je u drugoj polovini 16. veka London i dalje izgledao kao srednjovekovni grad. Brojao je oko 200,000 stanovnika, bio bez kanalizacije i osvetljenja na ulicama. Iako su u Italiji ve bili nikli prvi univerziteti, London je mogao da se pohvali samo pravnim kolama i brojnim crkvama, kojih je bilo ak stotinu. Ljudi su se okupljali i u gostionicama, pa su prve pozorine predstave igrane na svim mestima gde je bilo publike: u crkvama, kolama, dvoritima gostionica, na ulici, ali i na dvorovima. Glumake druine Uvoenje protestantske vere odrazilo se i na pozorinu umetnost. Meu protestantima bilo je puritanaca koji su ispoljavali prezir prema pozoritu. Kako su bili veoma strogih moralnih naela, smatrali su da pozorite iri nemoral, pa je1572. godine glumcima zabranjen rad, osim ako nisu bili pod zatitom nekog plemia. Tako nastaju brojne glumake trupe, u okviru kojih su glumci radili, a dramski pisci pisali svoja dela koja su postajala vlasnitvo te trupe. Kada se iz Stratford a doselio u London, ekspir (William Shakespeare) je prvo radio kao glumac, da bi tek kasnije poeo da pie drame. 1642. godine puritanci su zabranili sva pozorita u Engleskoj, ali zabrana nije dugo trajala. Gloub Kako je popularnost drame rasla, vlasti su zabranile prikazivanje predstava na ulicama. To je dovelo do gradnje prve zgrade pozorita, 1576. godine. Ipak, najpoznatije londonsko pozorite koje danas ima veliki istorijski znaaj, sagradila je 1599. godine ekspirova glumaka druina. Gloub (Globe) je bilo vodee pozorite sve do 1613. godine kada je izgorelo prilikom ispaljivanja topa u jednoj ekspirovoj predstavi. Sagraeno je ponovo dve godine kasn ije i trajalo punih 29 godina.

26

Ovako je spolja izgledao Gloub

Ovo pozorite imalo je kruni oblik. Izgraeno je od drveta obloenog malterom, a krov iznad galerija (jer su samo galerije imale nastrenicu) bio je pokriven slamom. Pozornica je bila okruena gledaocima sa sve etiri strane. Bilo je mesta za 2,000 -3,000 ljudi. Siromaniji posetioci bili su smeteni ispred same pozornice i na galerijama, dok su bogati imali loe iznad scene. Predstave Pozorine predstave uvek su igrane danju, uglavnom oko 14 asova i trajale su oko dva sata. Nije postojala nikakva scenografija, niti su glumci koristili rekvizite, osim pojedinih simbolinih predmeta. Recimo, s obzirom na vreme izvoenja predstava, nosili su sveu da bi doarali no. Odea je imala ogromnu simboliku. Kostimi su bili izuzetno raskoni, a ako su glumili linosti iz vieg stalea, glumci su nosili skupocenu odeu posutu pravim zlatom. Nosili su plat ukoliko je trebalo da doaraju nevidljivost, ute arape za zaljubljenost, crnu boju za alost, belu za nevinost Podizanje i sputanje zavese omoguavalo je brzu smenu scena, pa su predstave bile veoma dinamine.

27

Ovako je izgledalo izvoenje predstave u Gloubu

Glumci Iako su ih puritanci smatrali za dokoliare, glumcima posao uopte nije bio lak. Zbog kuge, premijere su izvoene svake nedelje, pa su glumci morali da u glavi dre i vie od deset uloga. Kako je kuga bila est razlog zatvaranja pozorita, glumake druine odravale su predstave po unutranjosti. ekspirova druina bila je veoma poznata, radila je leti i zimi i dosta zaraivala. Muzika je bila sastavni element svake predstave, a izvodili su je glumci koji su morali da ovladaju sviranjem nekoliko muzikih instrumenata. Glumci su mogli biti samo mukarci, enama ovaj posao nije bio dostupan. Njih su tumaili deaci i to oni koji jo nisu uli u pubertet, pa im glas nije mutirao. To objanjava zato u renesansnim dramama ima tako malo enskih uloga. Oskarom nagraen film Zaljubljeni ekspir (Shakespeare in Love) govori upravo o devojci koja se preruava u mukarca kako bi dobila ulogu Romea u ekspirovoj tragediji

28

Arene za borbu ivotinja bile su glavna konkurencija pozoritu, ali oito je da umetnost uvek nae put do srca publike. Pozorite elizabetanskog doba opstajalo je uprkos svim preprekama i tako utrlo put razvoju ove umetnosti, koja i vekovima kasnije nalazi iskrene poklonike.

Istorija koju niste uili u koli: Kapija srpske slobode

Prethodne tekstove iz serijala Istorija koju niste uili u koli moete proitati ovde. Stazom smrti i neopisive patnje srpski vojnici su napustili domovinu u zimu 1915 godine. Na toploti grkog i afrikog sunca ivot se vratio u izmuena tela, ruke su dovoljno ojaale da podignu puku, da zamahnu bajonetom. Nahranjeni i obueni, ponovo su se nali na frontu, eljni bitke, eljni domovine. U septembru 1916. pred srpskim vojnicima je stajao ogroman izazov. Ogroman kao planina. I to ne bilo koja, ve 2,525 metara visoka planina Nida, na granici Grke i okupirane Srbije. Srpski rovovi su bili ukopani nekoliko stotina metara ispod vrha, zaklonjeni senkom planine, sa stalnim pogledom na pretee cevi bugarskih topova. Na planinskom vrhu se uzdizao Borisov grad, utvrenje sainjeno od nepreglednih redova rovova, mitraljeskih gnezda i skrivenih haubica. Bugari su ga nazvali po svom caru, jer su smatrali da je neosvojiv. Za Srbe, pogleda stalno 29

uprtog u nebo, strani planinski vrh Kajmakalan bio je Kapija slobode. Na tim stenama je poinjala Srbija, na tim padinama okienim bodljikavom icom bio je prag domovine.

30

Ostaci bugarskog utvrenja jo uvek se mogu videti na planinskom vrhu

Vrhovna komanda je naredila juri 12. septembra. Osamnaest dugih dana Kajmakalan nije bio deo ovog sveta, njegovi visoki vrhovi spustili su se u srce pakla. Nebrojeno puta srpski vojnici su juriali, telima punili rovove, golim rukama kidali bodljikavu icu i ostajali da vise razapeti na njoj, pokoeni mitraljeskim rafalom. Vojnici su priali da je na vrhu vladao toliki haos da se teko razaznavalo ko se sa kim bije. Zato su skidali bajonete sa puaka, uzimali ih u golu ruku, a drugom bi drali lem na glavi, jer je on bio sve to ih je razlikovalo od bugarskih vojnika.

Osmatranica srpske Vrhovne komande sa Kajmakalana je posle rata rastavljana i volovskim kolima prenesena u park ispred Narodne skuptine gde je ponovo sastavljena da bude mesto seanja i ponosa. Ovde i danas stoji, iako malo ko za to zna

Konano, 30. septembra vetar je oterao maglu sa planiskog vrha. Bio je nii za etiri metara, raznesen granatama srpske artiljerije. Utvrenje je bilo u ruevinama. Na centru se vijorila srpska zastava. Okolni vrhovi su jo bili posednuti Bugarima, koji su gaali srpske poloaje, nadajui se da e ponovo preoteti vrh. Uzalud. Nije bilo te zemaljske vojske koja je sa tog hladnog kamena mogla oterati srpske vojnike. Seljaci iz daleke umadije, sa obala Drine, sa zlatnih ravnica kraj Skoplj a svi su u suzama ljubili zemlju kada bi se konano uspentrali na vrh. Odatle nije bilo nazad, samo napred, ka svojoj kui, enama, deci 31

U borbama na Kajmakalanu pao je i uveni vojvoda Vuk, heroj srpske borbe za slobodu. Domovina mu se oduila spomenikom u parku na Topliinom vencu u Beogradu

32

U narednim danima itava planina je pala u srpske ruke. Bugari su beali u haosu, ostavljajui za sobom artiljeriju, namirnice, prazne rovove. Pao je i Bitolj, prvi osloboeni grad u Srbiji. Prva stopa zemlje bila je slobodna. Tela mrtvih vojnika su pokupljena i smetena u kosturn ici na vrhu planine. Tamo gde im je i mesto. Na Kapiji slobode koju su svojim ivotom otvorili. Posle rata na Kajmakalanu je podignuta mala kapela i spomen obeleje srpskim herojima. U kapeli je smeten up u koji je poloeno srce Aribalda Rajsa (Archibald Reiss). vajcarac je zavoleo Srbe kao sopstveni narod, divio se herojima Kajmakalana sa kojima je delio dobro i zlo i ostavio u amanet da mu srce zauvek lei sa njima. elja mu nije ispunjena, jer su tokom Drugog svetskog rata Bugari srce ukrali, odneli ga i bacili nezano gde.

33

U maloj kapeli i dalje se nalazi up u kome je lealo srce Aribalda Rajsa

34

Spomen obeleje danas je oteeno, ruinirano. Sa kapele je ukradeno Pupin ovo zvono, dar velikog naunika Mihajla Pupina. Ista ona trava koja prekriva jo uvek neraiene ostatke topova, lemove i zarale bajonete osvaja i ovo mesto seanja. Srpske vojnike polako svi zaboravljaju, ak i oni koji nikad ne bi smeli, njihovi roe ni potomci, njihova Srbija za koju su dali ivot. Ali, ak i ako se to desi, ako ove heroje svi zaborave, jedan spomenik e pamtiti i zauvek stajati. Gordi i visoki Kajmakalan, Kapija srpske slobode.

Spomen obeleje na Kapiji srpske slobode danas je zaputeno, ruinirano, zaboravljeno

Istorija koju niste uili u koli: Zaboravljena srpska heroina

Prethodne tekstove iz serije Istorija koju niste uili u koli moete da pronaete ovde.

35

Ispred brkatog narednika, koji je u Beogradu upisivao dobrovoljce za Prvi balkanski rat, stalo je seljako mome od nekih dvadesetak godina i promuklim glasom reklo: Hou puku! Narednik ga je upisao sa ostalim dobrovoljcima i Milun ubrzo odlazi u boj protiv Turaka. Stigao je prekasno da uestvuje u pobedonosnim bitkama. Turci su bezglavo beali ka jugu. Posle vie od etiri veka stara Srbija i Makedonija konano su ponovo bili srpski. Priliku da oseti pakao rata Milun je dobio ubrzo. Bugarska je napala s rpske poloaje na Bregalnici. Poraeni su za nekoliko dana, ali i to je bilo dovoljno Milunu da se prokae. Dobio je prvi in i komandu nad desetinom koju je hrabro vodio u bitku. Poslednjeg dana borbe, u jednom juriu, Milun je ranjen u grudi. Stari doktor zaprepastio se kad je hrabrom vojniku otkopao injel i koulju kako bi mu sanirao ranu. Milun je bio Milunka. Tako je poela legendarna pria o Milunki Savi, hrabroj seljanici iz sela Koprivnice u Rakoj. Niko se nije podsmevao ovoj hrabroj devojci ka da je njena tajna otkrivena. Nadreeni su probali da je otpuste iz vojske, ali im je Milunka zapretila da e se odmetnuti u hajduke, dopustili su joj da ostane, dali in kaplara i medalju za hrabrost. Milunka je kasnije priala da je esto razmiljala kako bi vie volela da pogine, nego da bude ranjena. Ako je ve rane, nek bude u ruku, nogu, pa i glavu, samo ne u grudi. Sudbina je htela da se njena tajna otkrije, ali je uporna Milunka ostala sa srpskim ratnicima.

Istorija koju niste uili u koli: Velika rtva srpske princeze

Prethodne tekstove iz serijala Istorija koju niste uili u koli moete da pronaete ovde. Kosovo. Teko da postoji re u jeziku nekog naroda koja budi tako muna i teka oseanja kao to to ova re za Srbe ini. Sve je poelo pre vie od est vekova kada su se na valovitom Gazimestanu sudarile srpska i turska vojska i krvlju zalile bourima posutu travu. Kada se no spustila na krvavo polje poslednja aica srpske vojske stajala je na njemu. Po shvatanjima srednjeg veka to je znailo pobedu, ali teko da je postojala bolnija pobeda od ove. Voa vojske, najmoniji meu srpskim plemiima, knez Lazar Hrebeljanovi bio je mrtav, a sa njim i cvet srpske mladosti. I turski sultan je ostao mrtav na bojnom polju sa hiljadama svojih ratnika, ali nepregledna masa Turaka navirala je iz Anadolije. Kneeva udovica, kneginja Milica, preuzela je upravljanje zemljom sa svojim sinom Stefanom Lazareviem. Prvi zadatak novih vladara bio je da obezbede mir sa Turcima. Srbija je postala vazalna kneevina, obavezna da novom sultanu Bajazitu prui vojnu pomo kada ovaj to zatrai. Kao garant mira Srbija je morala

36

da podnese jo jednu teku rtvu. Najmlaa erka kneza Lazara, Olivera, morala je da postane ena oveka koji joj je ubio oca.

Knez Lazar sa porodicom

Sultanov dvor se nalazio u Jedrenu, antikom Hadrijanapolju, u blizini dananje bugarsko -turske granice. Predanje kae da je narod laticama rua posuo put pod nogama petnaestogodinje princeze, poslednje rtve Kosovskog boja, kad je u pratnji brata odlazila iz Kruevca. Kneevi Stefan je klekao pred sultana, pognuo glavu pred oevim ubicom, zakleo mu se na vernost i predao ruku svoje mlade sestre. Olivera je postala jedna od etiri zvanine supruge sultana Bajazita, pored stotina drugih ena u njegovom haremu. Ipak, lepa princeza osvojila je srce svoga mua. Sultan je izuzetno voleo i cenio mladu princezu koja je na oevom dvoru stekla odlino obrazovanje. Olivera je svoj poloaj koristila da pomogne svom narodu, pa je Srbija bila u najboljem poloaju od svih balkanskih vazalnih drava. Bajazit je neobino zavoleo i Oliverinog brata Stefana, prema kome je zbog njegovog junatva i iskrenosti gajio skoro oinski odnos. Godine 1402. sa istoka su stigli novi osvajai. Veliki mongolski kan Tamerlan sa nepregledno m vojskom udario je na istone granice turskog carstva. Bajazit je odjahao da mu se suprotstavi. U bici kod Angore Turci su do nogu potueni, a sultan zarobljen.

37

U zarobljenitvo je i pao itav harem sa Oliverom. Stefan Lazarevi je ispunio svoju zakletvu i borio se rame uz rame sa sultanom. Sa svojim vitezovima je iskazao veliko junatvo i na kraju uspeo da probije put do slobode. Legenda kae da su ubrzo do mladog kneza stigle teke vesti. Tamerlan je Bajazita zatvorio u metalni kavez, postavio ga u dvoranu gde je slavio sa svojim velikaima, a Olivera i druge ene iz harema sluile su pobednike golih grudi. Lud od bola i razoaranja sultan se ubio udarivi glavom o reetke kaveza. Stefan se odmah okrenuo nazad i hrabro ujahao u Tamerlanov logor. Bez straha je uao pred velikog osvajaa i zatraio da mu preda sestru. Zadivljen hrabrou mladog viteza i junatvom koje je pokazao u bici, Tamerlan mu je dopustio da odvede sestru i obezbedio mu slobodan povratak u Srbiju.

Sultan Bajazit je veoma zavoleo svoju mladu enu

Olivera je postala udovica sa 27 godina. Odluila je da se vie ne udaje. Nastavila je da ivi na dvoru svoga brata pod kojim je Srbija jo jednom procvetala. Stefan je od vizantijskog cara dobio visoku titulu despota, a ugarski kralj mu je poklonio Beograd na upravu. Despot Stefan Lazarevi je umro 1427. godine. No pre nego to je vladar ispustio duu, Beograd je bio pogoen 38

zemljotresom koji je otetio i Oliverinu kuu. Bilo je to zlokobno predskazanje vladareve smrti. Sutradan, narod se okupio ispred kue da utei princezu koja je posle mua izgubila i brata.

39

40

Despot Stefan Lazarevi je bio vitez uven u itavoj Evropi, jedan od vitezova Reda Zmaja

Ostatak svog ivota Olivera je provela ivei na dvoru svog sestria despota uraa Brankovia i povremeno odlazei u Dubrovnik kod svoje sestre Jelene Bali Kosae. Poslednji put se pominje u sestrinom testamentu napisanom 1444. godine. Veruje se da je umrla nekoliko godina potom. Sahranjena je na nepoznatom mestu. Iako joj je grob izgubljen u magli prolosti srpski narod nije zaboravio rtvu mlade princeze koja se hrabro rtvovala za dobro svoga naroda.

Mlada Milunka, preruena u mukarca, hrabro je otila u balkanske ratove da se bori za slobodu Srba

Mir posle Drugog balkanskog rata nije potrajao dugo. Pucnji Gavrila Principa u Sarajevu zapalili su ve odavno spremno evropsko bure baruta, buknuo je Prvi svetski rat. Krila austrougarskog 41

orla nadvila su se nad Srbiju. Vojska je mobilisana, ali Milunku niko nije pozvao da brani otadbinu. Zaputila se pravo u Kragujevac, u tab Vrhovne komande. Stala je pred vojvodu Radomira Putnika i hrabro rekla: Ja sam kaplar srpske vojske i hou svoj ratni raspored, gospodine vojvodo! Stari ratnik ju je pogledao, i pomirljivo rekao: Dobro. Budi bolniarka, teta je da pogine tako mlada. Neu da budem bolniarka, hou puku! itav dan je Milunka ekala pred vratima taba. Komandanti za nju verovatno ne bi imali razumevanja da je na savetovanju nije podrao major Voja Tankosi, uveni etniki vojvoda iz bojeva sa Turcima po Makedoniji. Kada je vojvoda Putnik rekao da mu dosauje jedna budalasta devojka koja eli da ide u rat, Voja Tankosi mu je odgovorio: Ako je ta devojka Milunka Savi, trebalo bi je primiti u neku dobrovoljaku jedinicu. Ona se ve proslavila u ratu sa Bugarima. Neustraiva je, brza, okretna, snalaljiva, lukava kao vidra Odlueno je da se Milunka prikljui njegovoj dobrovoljakoj jedinici. Milunka je na ramena okaila redenike, bombe obesila o pojas i zakoraila u legendu. Sa srpskom vojskom je preivela Cer i Kolubaru, strahote albanske golgote i proboj Solunskog fronta. Govorila je da se samo jednom uplaila. Kada je posle Cerske bitke neprijatelj oteran preko Drine, komandant puka je zapitao vojnike ije grudi zasluuju medalju? Puk je kao grom odgovorio: Kaplar Milunka Savi! Na grudima joj je zablistala Karaoreva zvezda sa maevima, a noge su joj zaklecale jedini put u ivotu. Do kraja rata Milunka je dobila preko dvadeset odlikovanja. Jedina je ena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratnim krstom sa palmama. Kada je posle rata dojahala pred kuu svojih roditelja na grudima su joj blistale medalje Miloa Obilia, dve francuske Legije asti, engleski Orden Svetog Majkla, rus ki Svetog ora Pobedonosca Iz rata je ponela devet rana i bezbroj pria koje je esto priala svojim kerima i unicima. Najpoznatija je ona kada je u bici na Gorniku 1916. godine sama zarobila 23 bugarska vojnika! Njeni potomci sa ponosom uvaju slike mlade Milunke u drutvu velikana vremena: Aribalda Rajsa (Rudolph Archibald Reiss), admirala Geprata (mile Paul Aimable Gupratte), generala Frana DEperea (Louis Flix Marie Franois Franchet dEsprey).

42

43

Milunka Savi sa odlikovanjima na grudima, 1916. godine

ivot posle rata Milunka je provela mirno. Nije traila nikakve povlastice i pomo od drave, branila je svoju otadbinu, a za to je jedina plata ponos i ast. Iz kratkotrajnog braka u Mostaru dobila je erku Milenu. Sa muem se ubrzo razila, pa je usvojila jo tri devojice. ivela je tiho, radila kao valja, kuvarica i istaica. Umrla je kao starica, u 84. godini, u malom stanu u naselju Brae Jerkovi. Kao seanje na ovu hrabru enu ostao je samo spomenik u Joanikoj banji i ime ulice na Vodovcu gde je dugo godina ivela. Dosta je to, verovatno bi rekla ova skromna ena. Jer sve sto je uradila za Srbiju uradila je zbog asti i patriotizma, ne zbog slave.

Milunka je posleratne dane provela mirno, uz svoju porodicu, etiri erke i mnogobrojne unuke. Ratni drugovi je nikad nisu zaboravili i na njihovim skupovima ponosno je nosila svoja najvrednija odlikovanj

44

Istorija koju niste uili u koli: Svi su plakali osim oca

Prvi novembar 1912. godine u Beogradu osvanuo je tmuran. Grad je bio neobino buan. Oduevljenje je sijalo na licima Beograana koji su u rukama drzali Politiku, tampu, Veernje novosti. Prva armija nezadrivo napreduje, Turci su slomljeni na Kumanovu, vojska iz Crne Gore je pod Skadrom, jo malo pa e pasti i Bitolj. Konano pobeda, posle toliko dugih vekova ropstva! Pobeda! Sloboda! Osmesi, zagrljaji, nada i koja tiha molitva za pale, preko ijih mrtvih tela je srpska vojska ponela baklju slobode ka jugu. Tiina je okruivala samo u crno zavijenu kolonu starica, koje su u crkvama palile svee za pale sinove. Tiina je teko poivala i na jednom u crno odevenom skupu na jednom beogradskom groblju. Izdaleka, neko bi pomislio da najvaniji ljudi Srbije na ovom mestu tiine i spokoja veaju o sudbini zemlje. Svi su bili tu: ministri, akademici, univerzitetski profesori Samo su njihova smrknuta lica otkrivala da ih je okupilo neto mnogo bolnije od problema koji su nicali pred mladom i poletnom Srbijom. Tu je Stojan Novakovi, akademik i ministar, prvak naprednjaka, predsednik vlade u tekim danima aneksione krize. Nedaleko od njega stoji Kosta Kumanudi, demokrata, visoki slubenik ministarstva inostranih poslova. Sa njim je prijatelj i stranaki kolega, Voja Marinkovi, za koga se govori da e u narednom sazivu vlade sigurno postati ministar. Mnogi drugi naunici i politiki monici stoje podalje od cent ra ovog crnog skupa, pognute glave, sputenih eira, bez snage da pogledaju ka otovrenom grobu oko koga su se svi okupili.

45

Otac je telo mrtvog sina doneo u Beograd im se bitka zavrila. Dok je putovao vozom, iz ruku nije mogao da ispusti kameru od koje se Vladeta nije odvajao i koju je sa sobom poneo i u svoju poslednju bitku. Kamera je preivela, junak nije

Iznad samog groba, cipela blatnjavih od vlane zemlje, princ srpskog pesnitva Milan Raki i sam potomak ministra i akademika stoji, sa suzama u oima jedva pridrava svoju enu Milicu. A Milica jedva stoji na nogama. Lepotica ija elegancija nije ostala neprimeena na vedskom i italijanskom dvoru, ena koju je Milan Jovanovi Stojimirovi opisao reima lepa kao san i otmena kao kneginja, suzdrava se da glasno ne zajeca, samo zbog brata koji kao nemi kip stoji pokraj nje. Ljubomir Kovaevi, profesor Velike kole, s ekretar Srpske kraljevske akademije, rodbinskim i prijateljskim vezama povezan sa najmonijim ljudima Srbije, danas sahranjuje sina. Nekoliko tihih rei na uvo bilo koga od njegovih uticajnih prijatelja bila bi dovoljna da sin Vladeta rat provede u pozadini, daleko od boja i smrti. Umesto toga, nekoliko rei ekalo je da bude izgovoreno na ovom nemom skupu, iznad otvorenog kovega sa telom sina izreetanog turskim rafalom prvog dana Kumanovske bitke. Kad je stari profesor progovorio, svi su zaplakali osim njega. Sine, idi mirno, jer si svoj dug otadbini ispunio. Sine, ja ne plaem, ja se ponosim tobom, jer ti si bio sa vitezovima koji su posle vekova stradanja doli da svojom smru spasu ivote miliona drugih. Idi spokojno pred presto Venoga i kai radosno Lazaru i Duanu, kai svim kosovskim muenicima da je Kosovo osveeno! 46

47

Monumentalni spomenik podignut u ast srpskih junaka veim delom su sruili Bugari u Drugom svetskom ratu. Ruinirani ostaci postoje i danas, velianstveni iako tek senka originalne graevine

Politika je sutradan objavila posmrtni govor Ljube Kovaevia nad telom sina. Cela Srbija je zaplakala. Oevo oko je ostalo suvo. Imao je pet keri i jednog sina, iji je ivot poput junaka grke tragedije poloio na oltar otadbine. Ranjeno srce starog profesora jo jednom se slomilo kad mu je godinu dana kasnije umrla ki, Vidosava Vida Kovaevi mlada, a ve veoma cenjena slikarka. Sestra nije mogla da preali gubitak brata, od tuge je izdahnula 11. septembra 1913. godine. Ljubomir Kovaevi je i ovo izdrao. iveo je jo pet godina, do drugog decembra 1918. godine. Umro je dan nakon to je kralj Aleksandar Karaorevi proglasio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jedinstvenu kraljevinu. Dua velikog naunika i patriote konano je spokojno mogla da napusti ovaj svet.

48