Dopisnica sa planete Azerbejdan

Tokom Kurban Bajrama, izmeu Dior i Canali radnje, moe da vas zatekne zaklana ovca bez glave, koja visi naglavake, e da bi sva krv otekla i meso postalo halal. Lino sam, na povratku iz centralnog gradskog muzeja, a izmeu dva japanska dipa, zatekao oviju odseenu glavu, sa sve iskolaenim oima, dlakom i uima, koju je neko, kao nepotrebnu, odbacio ispred kue. Tanije zgrade.

Ako se odluite da poete na put u Baku, glavni grad Azerbejdana, mora da imate neka posla sa internacionalnim organizacijama ili trgovinom naftom. Pravih turisti u Azerbejdanu nema mnogo, obino dolaze u sklopu putovanja kroz nekoliko zemalja Kavkaza, tako da su i tampani vodii koje moete nai na svetskim jezicima uglavnom grupni, retki i nezanimljivi. Za Baku leti nekoliko standardno dobrih evropskih kompanija (Austrian, Lufthansa...), iz Beograda uvek sa presedanjem naravno, a let i ekanje su dovoljno dugi da, umesto bilo kog vodia, proitate itav, jedva nekoliko stotina stranica dug, roman Ali i Nino pisca Kurbana Saida. Ako mu je to ime. I ako je on zaista autor. Jer, oko identiteta najslavnijeg azerbejdanskog romanopisca i dalje nita nije definitivno jasno. Osim da stvarao poetkom veka, koristio nekoliko pseudonima, pisao moda u etiri ruke sa ljubavnicom tokom izbeglitvu u Beu i da je za svog kratkog ivota, pre nego to je tokom drugog svetskog rata na bizaran nain umro, napisao ovu ljubavnu priu o ljubavi pravoslavne Nino i muslimana Alija, u svom rodnom Bakuu, knjigu prevedenu na etrdesetak svetskih jezika, pa i na na. Pria je lep okvir za istoriju ovog grada, na prelomu vekova, razapetog izmeu kontinenata, a u vreme prvih naftnih buotina, poetaka emancipacije, ali i neprestanih ratova i surovih ulinih krvoprolia, kojima su Rusi smenjivali Persijance, i obrnuto, u prevlasti nad gradom. Dok itate "Ali i Nino" jasno vam je da i danas osnovna pitanja identiteta i istorije nisu reena najpre, kom kontinentu Azerbejdan pripada i to - i bukvalno i metaforino? Azija ili Evropa, niko u Bakuu nije sasvim siguran, iako ine politike napore da se priblie starom kontinentu, mentalitet Orijenta pomean sa nasleem biveg Sovjetskog Saveza je ono to Azerbejdan udaljava od Evrope vise nego planinski venac Kavkaza. Da nije ni Azija, ni Evropa, postaje vam jasno im sletite na aerodrom Hejdar

Alijev. (Prema poslednjim propisima, ipak je naim graanima potrebna viza, koja se dobija na samom aerodromu, nakon to savladate ekanje u dugom redu, kao i svi stranci). Ime Hejdar Alijev zapamtite odmah, jer se u Bakuu sve tako zove. Ulice, bulevari, glavne dvorane od sportskih, koncertnih, kongresnih, shopping centri, parkovi, gotovo sve bitne graevine nose ime najveeg sina azerbejdanskog naroda, biveg i sada ve odavno pokojnog predsednika koji je zaveo red u dravi onda kada je, nakon raspada Sovjetskog Saveza, zemlja bila na ivici haosa i graanskog rata. Ogromni bilbordi sa fotografijama nasmejanog pokojnika na svakom oku, podseaju vas da je Azerbejdan daleko od demokratske drave u poznatom smislu rei. Nakon njegove smrti, predsednik Azerbejdana, sada ve u drugom mandatu, postao je niko drugi do njegov sin, koji upravo pokuava (bez veeg otpora u zemlji) da promeni Ustav i sebi dozvoli mogunost neogranienog broja kandidatura, a time i praktino doivotni mandat. Ukoliko predlog za reformu ustava ne proe, to ce biti samo zahvaljujui stranim pritiscima, koji su mnogobrojni, ali prilino neefikasni, jer sve dok Azerbejdan ima naftu i jedini neruski gasovod u regionu, nema te zapadne zemlje koja je spremna na ozbiljan i otvoreni sukob, a u ime demokratije. Ipak, ako se to udo dogodi, ideja politike elite je da rezervni kandidat bude gospoa First Lady, Mehriban Alijeva, druga najmonija osoba u Azerbejdanu, ija lepota, mondenske navike, svakomesena poseta Parizu, bitno utie na izgled Bakua. Bez ale. Jer, kada savladate red pred pograninom policijom sovjetskih manira na aerodromu Aliev, gde se, iako imate ispravna putna dokumenta i nita nalik na meunarodnu poternicu vam ne visi nad glavom, ipak oseate kao Stanko Suboti pred moskovskim carinikom, a zatim uputite jedinim autoputem ka gradu (predsedniki par se prebacuje helikopterima, putevi po zemlji zato nisu prioritet, ali jeste ovaj ka aerodromu), proete predgraa koja lice na ona iz svih slinih zemalja, stiete u centar grada taj pseudo napuljski zaliv, sa avenijom nalik na pariku Montaigne, najskupljim radnjama, najluksuznijom robom, najneekolokijim vozilima i zbunjenim Bakuancima koji se tuda kreu. Ideja gospoe First Lady da od Bakua napravi Pariz, poiva na kozmetikim zahvatima izmeu Bulgari, Tiffany ili Brioni radnje, parkirani skupi automobili i lepe jahte u zalivu, ali im se zae u srce grada, naleete na Orijent u svom punom ukusu i mirisu. To je Baku, ta udna meavina sovjetskih navika, mirisa Irana i zadivljenosti Evropom, jednostavno koegzistiraju bez veeg problema. Tako ete, na primer, u ovom gradu moi da kupite odelo koje nosi James Bond, ali ete u toj po svetskim standardima sreenoj radnji, najnormalnije zatei tetkicu koja u borosanama i plavom mantilu, kad opere pod (ne preskaui cipele muterija i prodavaca) jednostavno otvori vrata i prljavu vodu prospe pred prolaznike ispred, na ulicu. I tek kad vas jednom ta prljava voda krsti, onda ste

dobrodoli u Baku. U Azerbejdan ne treba putovati zimi i ako ste osetljivi na prirune kasapske zahteve nad domaim ivotinjama, treba izbei Kurban Bajram. Tada, izmeu Dior i Canali radnje, moe da vas zatekne zaklana ovca bez glave, koja visi naglavake, e da bi sva krv otekla i meso postalo halal, lino sam, na povratku iz centralnog gradskog muzeja, a izmeu dva japanska dipa, zatekao oviju odseenu glavu, sa sve iskolaenim oima, dlakom i uima, koju je neko, kao nepotrebnu, odbacio ispred kue. Tanije zgrade. Baku je, poetkom devedesetih, kada je, raspadom komunistikog carstva, krenula i strahovita kriza, haos i nasilje, pretrpeo jo jedan ozbiljan egzodus. Iako nema zvaninih podataka, osnovano se tvrdi da je oko sedamsto hiljada starih Bakuanaca napustilo grad (i zemlju) i iselilo se u svud po regionu i svetu, a da je na njihovo mesto pristiglo oko milion graana iz duboke provincije Azerbejdana, donosei sa sobom i svoje navike, nain ivota, relativizovan odnos prema urbanoj sredini, higijeni ili saobraajnoj disciplini. Saobraaj je moda najvei izvor opasnosti u ovom, inae vrlo sigurnom i gotovo crime-free gradu. Neko je jednom napisao da se na Kavkazu vozi kao to se jau konji, grosso modo pravo, bez generalne ideje o bilo kakvoj drugoj vrsti sistema s koje strane se pretie, ko i kada ima prednost, u kom smeru idu ulice i slino. Prei ulicu, a ponekad i samo mirno hodati trotoarom, je iskustvo koje preuzimate na sopstveni rizik, zbog sumanute vonje, bez veeg poznavanja pravila, desetine hiljada ganc novih automobila kojih, zbog niske cene benzina, ima mnogo vise nego peaka. Peaki prelazi su retki i aproksimativno potovani, ulica se prelazi tako to se pomolite i uhvatite zalet, pa onda stvarno u ozbiljan sprint, dok automobili, imate utisak, namerno juriaju ka vama. Crveno svetlo na semaforu je samo razlog da voza iza vas legne na sirenu, podseajui vas da ste uobraeni ludak to potuje zapadne propise. A sirene su statusni simbol, ba kao i marka automobila u Bakuu, naime, dozvoljeno je i poeljno instalirati bilo koju vrstu sirene u svoje vozilo. Najmodernije su one to imitiraju ambulantna kola, zatim brodske sirene, zvuci amerikih policijskih vozila, a ima i kreativnih u ritmu mugama, azerbejdanske nacionalne muzike. Sve su glasne, i svi ih pritiskaju neprestano, to je deo zvune kulise ovog inae veoma glasnog grada, gde uz saobraajnu buku, do treeg sprata sasvim jasno ujete muziku iz svakog automobila, i to onu za koju bi se zakleli da je sto posto peva Ceca. Policija, posebno saobraajna, takoe ima posebne navike. Oni retko naputaju svoja vozila, u kojima imaju mikrofone, a na krovovima snane zvunike. Saobraaj reguliu tako to strahovito viu na vozae, esto grubim i vulgarnim izrazima nareuju da se vonja ubrza (nikad uspori) i da onaj to stoji pred

peakim prelazom odmah da gas, da mu ja ne doem tamo, na primer. U tim situacijama, zaista je dobro ne znati azerbejdanski, iako je toliko slian turskom, da se, koristei nae turcizme, moete sasvim lepo snai u elementarnim situacijama: aj, kafa, ilim, budala, oban salata i to vam je dosta i za shopping i za posetu jednom od mnogobrojnih i vrlo dobrih restorana, kojih ima u zaista neverovatnom broju. (Ipak, i to ima svoje limite, kada vas neko, na primer, pozove na veeru u ekskluzivni restoran po imenu - Sline.) Hrana je vana, teka, ukusna, ponekad opasna po ivot, restorana ima naravno najvie nacionalnih, ali i italijanskih, libanskih, turskih, iranskih, kineskih, ak i japanskih sushi barova i irskih pabova, ako vam je elja. Uz sve odline poslastiarnice i pekare, nepaljivi turisti nabace nedeljno i po pet kila, jer je hrana sveprisutna, dobro mirie, prosto omamljuje, a odlazak u restorane i night life generalno, jedina je zanimljiva leisure aktivnost koju u ovom gradu nebogatom kulturnim sadrajima, moete da smislite.