UVOD

Politike partije kao elemenal drutvene nadgradnje najneposrednije odraavaju ekonomsku i klasnu strukturu drutva. Osmiljavajui klasnu borbu, one vre jak ulicaj na privredni i drutveni razvoj zemlje, ali utiu i na dravno-pravne i sve oblike nadgradnje, njihov broj, masovnost, karakter i sutina, odnos prema nosiocima politike vlasti, umnogome odredjuje stabilnost odnosno dinamiku, razvoj drutva. Zbog toga je od posebne vanosti izuavanje fenomena politikih partija. 1. POJAM I SUTINA POLITIKIH PARTIJA U odreivanju pojma politikih partija postoje razlike medu teoretiarima. One su, naravno, znatne medu nemarksistima. Tako, reeimo, postoje shvatanja da su: politike partije u sutini grupe, koje, sjedinjene zajednikim ubedenjima, usmerene na odreene dravne ciljeve, lee da te ciljeve ostvare; grupe ljudi koje se udruuju na osnovu zajednikih principa da bi svoje zajednike napore slavili u slubu svojih zajednikih ciljeva; udruenje ljudi s istim politikim ubedenjima i ciljevima, koje tei da osvoji dravnu vlast radi ostvarenja svojih zahteva; slobodne drutvene grupe koje su ujedinjene odreenim smerom i pravcem radi zajednikog politikog rada; politika stranka je udruenje ljudi koje povezuju isti pogledi na dravno i drutveno ureenje da bi, putem zauzimanja dravne vlasti ili bar uticajem na nju, ostvarili svoje zahlevc.1 Za navedene i sline definicije politike partije karakteristino je da gube iz vida jedan od najvanijih elemenata - klasnu uslovljenost i klasnu sutinu politike partije. Klasici marksizma su ukazivali, vrlo eksplicite, na vrstu vezu izmeu politikih partija i klasa, dokazujui da je borba politikih partija najpotpuniji i najizraeniji vid politike borbe izmeu klasa. S obzirom na to moemo rei daje politika partija dobrovoljna, relativno trajna, politika organizacija, iji je cilj preuzimanje i vrenje dravne vlasti ili uee u njoj, ili bar stalni uticaj na nju radi ostvarenja odreenih klasnih ili uih, grupnih interesa. Politike partije su odreeni delovi klasa koje okupljaju najnaprednije, najsve-snijc i najspremnije pojedince koji se organizovano i svesno bore za ostvarenje klasnih interesa i ciljeva. Ovo pravilo, naravno,ima izuzetaka. Bilo je, pa i danas ima nekih, recimo buroaskih, pa ak i radnikih partija, koje po svojoj svesti, organizovanosti i aktivnosti zaostaju za ostalim politikim partijama te klase, ili pak i same klascucelini. To je uslovljeno razliitim objektivima i subjektivnim okolnostima (poloaj odreene klase, poloaj pojedinih struktura unutar klase i sl.). Meutim, bez obzira na izuzetke, pravilo je da je karakter politike partije -njena struktura, organizacione forme, principi i clr., odreen karakterom klase iz koje ona izrasta, nastaje. Politike partije su najaktivniji, najsvesniji i najorganizovaniji delovi odreene klase. U njihov sastav ulaze ljudi koji su spremni i sposobni da se bore za interese svoje klase. To znai da su politike partije organizovane drutvene grupe koje okupljaju, organizuju i vode pripadnike svoje klase za ostvarenje interesa i ciljeva te klase. Da bi to ostvarila, svaka politika partija mora da ima bar osnovne konstitutivne elemente: program, statut, odreenu organizacionu strukturu, ideologiju, rukovodstvo, lanstvo.2 U programu politika partija saoplava svoj pogled na svet, na odreeno drutvo i odnose u njemu, izlae svoje ideje, ideale, stremljenja, interese - cilj svoje borbe. Polo programom politika partija nastoji da pridobije to vie pristalica, to ona, pri njegovoj izradi, nastoji da unese principe koji bi mogli da budu ubedljivi i prihvatljivi za pripadnike itave jedne klase, ili ak i veeg ela drutva.
1 2

D. Jankovi: O politikim stranakama u Srbiji XIX veka. Beograd 1951, str.8. str. 258.

Pored programa, svaka politika partija mora da ima manje-vie stabilnu, vrstu organizacionu strukturu. Ona se izraava preko odreenog sistema organa i hijerarhije poloaja, uloga, zaduenja, prava i obaveza, a cilj joj je da omogui politikoj partiji da ostvaruje svoje funkcije. to je vea uloga partije u politikim procesima, utoliko je razudenija njena organizaciona struktura. 2. NASTANAK I RAZVOJ POLITIKIH PARTIJA Nastanak politikih partija vezan je za nastanak klasnog drutva. U njemu su one nastale, razvijale se, smenjivale, u njemu postoje i deluju, sa njim e i nestali. Jo u robovlasnikom sistemu su postojale odreene politike partije, ili tanije, odreena politika udruenja koja su stajala na elu klasne borbe. Ta udruenja predstavljaju zaetak politikih partija. Tako na primer, u antikoj Grkoj su postojala tajna udruenja koja su stajala a elu klasne borbe. Poznat je Pitagorejski savez u velikoj Grkoj, kao partija robovlasnike aristokratijc, za borbu protiv demokratijc. Takode, u vremenu prodora Filipa i Aleksandra Makedonskog na teritoriju Grke, postojale su Atinska i Makedonska partija koje su vodile meusobnu borbu. Naravno, te politike partije bitno se razlikuju od savremenih, modernih politikih partija kako po organizacionoj strukturi, tako i po svojim programima i ciljevima. Zbog loga moemo da kaemo da politike partije, u dananjem smislu reci - sa pisanim politikim programom, sa odreenom organizacionom strukturom, principima, ciljevima i zahlevima, postoje tek od nastanka buroaskog parlamentarnog drutva. Buroasko drutvo koje je ukinulo feudalne privilegije, izgradilo je novu dravu koja je graane inila formalno ravnopravnim i politiki slobodnim. Time je omoguen slobodniji tok klasne borbe i udruivanje graana u politike partije. Politike partije se pojavljuju najprc u onim zemljama gdcjenajpre i konsiitui-san kapitalizam kao drulveno-ckonomski sislem odnosno gde je klasna borba bila najzaolrenija. Kolevka politike partije, u dananjem smislu reci, bila je Engleska. U njoj su jo 1679. godine formirane dve politike partije lorijcvci i vigovci (partije veleposednika i srednjih klasa). Kasnije je iz prve nastala Konzervativna (1824), a iz druge Liberalna partija (1832). Takode je iz Fabijanskog udruenja formirana Laburistika partija (1900 god.). U SAD, posle Ustava iz 1787. godine javile su se, takode, dve partije-federalisti i republikanci. Kasnije je iz prve nastala Demokratska, a iz druge Republikanska partija. U Francuskoj, za vreme velike francuske revolucije nastaju dve partije - iron-disti i jakobinci. Razvoj politikih partija i politikog sistema uopte, u kapitalizmu, uslovljen je nizom okolnosti. Prc svega kapitalizam je znatno razvio proizvodne snage koje su dole u sukob sa postojeim drutvenim odnosima, u tolikoj meri da je bilo teko vladati i upravljati samo dravnim aparatom. Zbog toga je bilo potrebno stvaranje odreenih politikih organizacija koje bi mogle da sauvaju postojeu drutvenu strukturu. Dalje, buroaski dravni i drutveni mehanizam postaje sve sloeniji, tako da vladajua klasa nije mogla da upravlja na stari nain pa je bila primorana da stvara svoje politike organizacije, sa jasno utvdenim programima, koje e uticati na dravni aparat i usmeravati njegovu delatnost. '* Pored toga, eksploatacija potinjenih klasa, u kapitalizmu, poiva samo na ekonomskoj prinudi, dok su one pravno bile slobodne. Zato je vladajua klasa morala odreenom propagandom preko politikih partija da pridobije te strukture. Ovo utoliko prc stoje buroazija u borbi protiv feudalnog plemstva imala radniku klasu kao svog saveznika. Kasnije, kada je dolo do osveavanja proletarijata i do njegovog politikog suprotstavljanja vladajuoj klasi, ova je bila primorana da bolje organizuje postojee politike partije, pa ak i da formira nove, kako bi ouvala postojei druiveno-eko-nomski sislem. Danas, u svim zemljama, politike partije su se toliko oformile i razvile da su postale glavni nosioci politikog ivota. 2

Neki autori razvoj savremenih politikih partija dele na pet faza.3 Prva raa poinje od sedamdesetih godina XIX veka. Tada su formirane samo buroaske politike partije. One su bile relativno slabo organizovanc, deccntralizova-ne, malobrojne, sa nedovoljno razraenom ideologijom i slabom disciplinom. Druga faza, koja poinje kad i prva, oznaava proces formiranja radnikih socijalistikih partija. Za razliku od buroaskih, radnike partije su bile mnogo vre organizovane, masovne, sa jakom disciplinom i izgraenom ideologijom. Trea faza u nastanku politikih partija poinje od prvog svetskog rata i oktobarske revolucije. U njoj dolazi do stvaranja komunistikih partija. To su izrazilo revolucionarne politike partije, kadrovske, s malim brojem lanova profesionalih politiara, jako centralizovane i disciplinovane, sa jo izgrenijom i preciznijom ideologijom od prethodnih. etvrta faza poinje u periodu pred drugi svetski rat. Tu se stvaraju politike partije u vezi sa krizom kapitalistikog drutveno-ekonomskog sistema i buroaske klase. Tada se stvaraju, najpre, faistike partije, sa toliko vrstom disciplinom i odgovornou da su imale poluvojnu organizaciju, njihova ideologija bila je dosta neizgraena, jer su one delovale vie preko oseanja, nego preko razuma svojih lanova. Karakteristino je da su koristile sva sredstva, ak i krajnje nedemokratska -pritisak, politiki teror, ubistva, i drugo da bi dole na vlast. U toj fazi, buenjem politike svesti seljatva, dolazi i do stvaranja raznih seljakih politikih partija. Katolika crkva procenjujui da su vrlo grubi metodi faistikih partija, stvara razne katolike partije. I najzad, peta faza poinje u periodu posle drugog svetskog rata. Dolazi do stvaranja niza novih partija. One su, uglavnom, imale nacionalni karakter. Poto su vodile borbu za nacionalno osloboenje one su bile vrlo iroko organizovane, obuh-vatajui skoro sve slojeve stanovnitva u jednoj zemlji. Upravo zbog toga one su bile ili jedine u pojedinim zemljama, ili pak toliko brojne i masovne da su druge politike partije koje su postojale uporedo sa njima, bile skoro nezapaene. 3. TIPOVI POLITIKIH PARTIJA Politike partije se mogu podelili na vie naina, zavisno od kriterijuma koji se uzima kao osnov za tu klasifikaciju. Ti kriterijumi mogu bili razliiti s obzirom na njihov nastanak, karakter, brojnost, aktivnost, organizovanost, ulogu i dr. 1) S obzirom na klasni kriterijum - nastanak i karakter, odnosno na njihovu klasnu prirodu, klasni sastav i ulogu u klasnoj borbi, u savremenom drutvu, postoje razliite politike partije-one izraavaj u razliite interese-radnika, sitne buroazije, srednje buroazije, krupne buroazije, veleposednika. Ipak u najoptijem one se dele na:4 a) radnike (komunistike, socijalistike, socijaldemokratske) i b) buroaske partije (konzervativne, radikalne, liberalne, demohrianske i dr.). 2) Po svom odnosu prema postojeem drutvenom sistemu u celini, politike partije se dele na: a) revolucionarne i b) partije drutvenog status quo-a. Prve tee radikalnoj promeni postojeeg drutvenog sistema, a druge ostvaruju svoju aktivnost unutar tog sistema nastojei da ga zatite i ouvaju. Po pravilu, prve - revolucionarne politike partije, izraavaju i tite interese eksploatisanih klasa, dok druge - konzervativne tite interese vladajue klase. 3) Prema broju lanova politike partije se mogu podeliti na kadrovske i masovne. Sa kakvom irinom lanstva e bili organizovana jedna partija zavisi od karaktera drutveno-polilikog sistema u kome ona deluje. Kadrovske partije obino imaju mali broj lanova, vrlo stroge kriterijume za prijem, dobro su organizovne, insistiraju na vrstu disciplinu, na ideoloko i akciono jedinstvo lanstva. Sve to

3 4

R. Luki: Politike stranke, Nauna knjiga, Beograd, 1996. str.14. str. 260.

utoliko vie ukoliko se partija nalazi u veoj opoziciji prema zvaninom vladajuem sistemu, a naroito ako deluje ilegalno. One su mnogo efikasnije od masovnih partija. Nasuprot karovkim, masovne partije nastoje da okupe Sto vei broj lanova. U tom smislu one nastoje da Sto vei broj svojih simpatizera i formalno ulane. Kriteri-jumi za prijem, kod njih su veoma blagi. Dovoljno je da neko izrazi elju da bude lan partije i biva primljen. Dok su komunistike partije uvek vie-manje kadrovske, graanske su najee masovne. 4) Politike partije se mogu podeliti i prema osnovu okupljanja lanova. On moe biti razliit: a) politiki (realizacija odreenog politikog programa); b) nacionalni (politiko okupljanje pripadnika jedne nacije, naroito u vie nacionalnim zemljama); c) konfesionalni (politiko organizovanje pripadnika odreene religije u posebnu politiku partiju); d) regionalni (politiko organizovanje, u odreenu partiju, pripadnika odreenog regiona, oblasti, radi zatite njegovih interesa). 5) Po karakteru i ciljevima politike akcije, politike partije se mogu podeliti na: a) sledbenike - vezane su za jednu linost i slue njenom dolasku na vlast, na primer, dinastike partije; b) ideoloke - nastoje da ostvare odreeni ideoloki program; c) programsko-politike - one svoju aktivnost usmeravaju na reenje odreenih politikih problema, ali bez dubljeg zalaenja u osnovne drutvene odnose, u karakter drutvenog sistema (na primer, politike partije SAD). 6) Po nastanku i organizocionoj strukturi, partije mogu a) nastati samostalno, ili b) biti formirane od strane neke druge organizacije, kao njen politiki instrument. Prve su mnogo vie rasprostranjene, lako rede, postoji i drugi tip - recimo, Laburistika partija u Velikoj Britaniji, koju su formirali radniki sindikati poetkom XX veka. Navedeni kriterijumi i podelesu najvaniji i najei, ali ne i jedini. Postoje jo neke podele politikih partija. 4. STRUKTURA POLITIKIH PARTIJA Struktura jedne savremene, moderne politike partije moe se prikazati preko nekoliko koncentrinih krugova. to je vei krug, to je slabija veza sa politikom partijom, tj. sa njenim jezgrom. Prvi, najiri krug, ine pristalice. Oni formalno i nisu lanovi partije, ali prihvataju njen program i skoro redovno glasaju za nju. Krug pristalica se sastoji od dve odnosno, nekada, od tri struktrure. Prva, najperifernija struktura u njemu su birai. Oni formalno nemaju nikakve partijske obaveze. Od njih se jedino oekuje da na izborima daju svoje glasove upravo za odreenu politiku partiju. tite i propagiraju programe svojih politikih partija, stupaju u organizacije na koje se ona oslanja, pomau je novanim sredstvima, uestvuju u nekim njenim manifestacijama itd. Pored ovih dveju struktura, u prvom krugu, ali samo kod pojedinih politikih partija, nalazi se jo jedna struktura - to su kandidati. I oni formalno nisu lanovi partije. Meutim, iako vanpartijci, oni se ne samo upoznaju sa programom i statutom politikih partija, njenom organizacijom, stilom rada, ve i redovno plaaju lanarinu i izvravaju zadatke koje im partija odredi. Kad tako dovoljno ispolje svoje moralne i politike kvalitete, partija donosi odluku da li da ih primi za svoje redovne lanove. Drugi koncentrini krug ine lanovi partije. Mogu se i ovde razlikovati uglavnom tri strukture: obini lanovi, aktivisti i rukovodioci. Obini lanovi se najmanje optereuju partijskim zadacima. Oni ive partijskim ivotom prisustvuju sastancima, plaaju lanarinu, glasaju na izborima za kandidate svoje partije i izvravaju zadatke koje im naloi partija. 4

Aktivisti su vie od obinih lanova angaovni, privreni, vezani za partiju. Oni su pokretaka snaga partije, bez njih se aktivnost partije ne bi mogla ni zamisliti. Poto su oni posredna struktura izmeu rukovodstva i obinog lanstva, to od njih umnogome zavisi da li e i kako e ideje rukovodstva biti shvaene, prihvaene i ostvarene. Oni predstavljaju, u krugu lanstva, vrlo mobilnu, dinamiku partijsku strukturu. Oni su aktivni i kad se obini lanovi odmaraju. Na poziv partije prvi se odazivaju i stupaju u akciju. irina ove strukture razliita je i zavisi od niza okolnosti. Kod razliitih partija, razliit je broj aktivista. Pa ak i jedna ista partija ima razliit broj aktivista u razliitim rutveno-istorijskim okolnostima, u kojima ostvaruje svoju aktivnost. I najzad, trea najua struktura u krugu lanstva je rukovodstvo. Rukovodstvo se deli na ire i na ue. ire rukovodstvo ine izabrani lanovi partijskih foruma, funkcioneri koji obavljaju znaajne partijske funkcije. Ue rukovodstvo ini najua grupa funkcionera - rukovodee jezgro, na ijem elu se najee nalazi jedna linost koja rukovodi partijom, njen lider. Rukovodee jezgro je glavni inicijator, i organizator partijskih politikih akcija. Rukovodstvo se sastoji od najuglednijih, najodanijih i najzrelijih lanova partije. To su obino provereni lanovi partije. Najvii rukovodioci svoj poloaj i autoritet u partiji zasnivaju, u principu, na injenici da su se iskazali i dokazali u najteim partijskim zadacima. 5. OSNOVNE FUNKCIJE POLITIKIH PARTIJA Karakter i broj funkcija koje e ostvarivati odreena politika partija odreen je kako karakterom drutveno-politikog sistema u kome ona ostvaruje svoju aktivnost, tako i prirodom same partije - njene klasne sutine, organizacije, masovnosti. Ipak, postoje odreene funkcije koje manje-vie ostvaruje svaka politika partija. Tri su osnovne funkcije: stvaranje politike ideologije, organizovanje izbora i vrenje vlasti. Formiranjem odreenog politikog miljenja, stavova i zahteva, ostvaruje se proces politikog vaspitanja i politiziranja masa. Ovo je posebno karakteristino za radnike partije koje unose u radniku klasu razvijene oblike klasne svesti, to joj omoguava da shvati istorijske klasne interese i da osmisli svoju klasnu borbu. Druga funkcija politike partije je organizovanje izbora. Poznato je da partije stvaraju politike kadrove i nastoje da ih dovedu na odreene kljune pozicije za voenje politike i upravljanje drutvom. Ova aktivnost posebno dolazi do izraaja u periodu izbora kada partije nastoje da istaknu odreene kandidate, a onda vre aeitaciiu i propagandu da oni budu i prihvaeni i izabrani od strane biraa. I trea osnovna funkcija partije sastoji se u vrenju vlasi. Partije preko izabranih predstavnika utiu na vrenju dravne politike. Tu funkciju ona ostvaruje tko to deluje kao instrument stabilizacije i uvrenja postojeeg drutveno-politikog sistema. U tom smislu one nastoje da formiraju odreeno javno mnenje medu svim strukturama u drutvu, u smislu odobravanja i prihvatanja mera zvanine politike. S druge strane, partije u opoziciji najee utiu i na formiranje drugaijeg javnog mnenja koje bi osuivalo i odbacivalo mere zvanine politike strukture i delovalo kao instrument nestabilnosti i promene politikog sistema. Ali bez obzira na ove pojedinane funkcije, moemo zakljuiti da su politike partije uvek instrument klasne borbe. 6. ODNOS PARTIJE I KLASE Ve smo konstatovali da politike partije imaju klasni karakter. Politika podela na partije poiva u sutini na klasnoj podeli drutva, mada nikada nije identina sa njom. Odreene partije izraavaju odgovarajuu klasnu strukturu drutva, klasne odnose, klasne interese, klasne sukobe. Borba politike partije je, pre svega, vid klasne borbe. Svaka klasa ima svoju (jednu ili vie) politiku partiju. Preko politikih partija klase se bore za ostvarenje svojih ekonomskih, politikih i ideolokih interesa. Zato Lenjin i pie da se u buroasko-demokratskim zemljama, na izborima, narod deli na partije, i obino 5

svaka klasa stanovnitva organizujesvoju zasebnu partiju, na primer, spahije, kapitalisti, seljaci, radnici organizuju zasebne partije. Zato se upravljanje narodom u slobodnim zemljama vri putem otvorene borbe partija i njihovog meusobnog slobodnog sporazuma.5 Nasuprot ovakvoj, marksistikoj koncepciji, postoje i brojne nemarksistike. njihova sutina je u tome da su klase ekonomsko-socioloke, a politike partije politike drutvene organizaciji Ima i takvih shvatanja koja nastanak politikih partija vezuju za razliite morale, religiozne, nacionalne i druge inioce, pa ak i takvih koja nastanak politikih partija objanjavaju sluajnou. Politika partija zahvaljuje za svoj postanak sluajnosti, nju obrazuje ideja vodilja koja proistie iz momentalog istorijskog stanja i vrlo esto postoji i dalje samo iz tog razloga to ve jednom postoji. Poetna stvaralaka ideja neke partije moe biti nacionalna, religiozna, dravno-pravna, humana i ekonomska. Iako se mora priznati da izmeu socijalne klase i politike partije postoji izvesni unutranji odnos ipak treba odluno naglasiti da isto tako vrlo esto nastaje partija bez ikakve uzrone veze sa pripadnou socijalnoj klasi. I dalje: Mogue je, a esto je i sluaj da razliite socijalne klase (na primer, buroazija i proletarijat) zastupaju iste politike principe (na primer, traenje politikih sloboda), isto tako i izvesno religiozno shvatanje... Nije redak sluaj da u jednoj istoj politikoj partiji ima pripadnika razliitih socijalnih klasa... I najzad, ima sluajeva da razliite partije zastupaju istu socijalnu klasu6 Dakle, da bi se dokazala teza o neklasnom, vanklasnom odnosno nadlasnom karakteru politike partije, naglaavaju se tri bitne injenice: a) Da u jednoj klasi ima vie politikih partija; b) Da u pojedinim politikim partijama ima pripadnika razliitih slojeva i c) Da ima partija koje zastupaju interese vie klasa u drutvu. Tana je injenica da unutar jedne klase ima vie politikih partija. Recimo, u okviru buroaske klase postoje razliite politike partije - Demokratksa i Republikanska u SAD, Konzervativna i Liberalna u SR Nemakoj i dr. Buroazija je u procesu svoje transformacije Od radnog elementa u parazitski, doivljavala evoluciju. U liberalnoj fazi svoga razvitka, ona formira svoje liberalne politike partije. Sa uvrivanjem svojih pozicija ona se stabilizuje i poinje da igra konzervativnu ulogu, pa tada nastaju razne konzervativne politike partije. U monopolistikoj fazi razvitka kapitalizma, finansijska buroazija naputa naela slobodne konkurencije i liberalizma, pa stvara politike partije ija je osnovna usmerenost nacionalizam i agresivnost na spoljnjem, a elja za kontrolom dravnog aparata, na unutranjem planu. (Recimo, faistike partije). U periodu dravnog kapitalizma stvaraju se politike partije koje se zalau za dravnu intevenciju u privredi. Isto tako postoje i unutar buroazije razliiti slojevi: krupna, srednja, sitna. Budui da svaki od njih ima drugaiji ekonomski poloaj, to iz toga proizilaze razliit ciljevi i interesi, koje oni ele da ostvare formiranjem svojih posebnih politikih partija. Unutar radnike klase, takoe, postoje razliite politike partije - komunistike, socijalistike, socijaldemokratske (u zapadno-evropskim i skandinavskim zemljama). One postoje naroito u zemljama gde je radnika klasa razjedinjena, pre svega, zbog nejednakog materijalnog poloaja. U nekim zemljama postoji tzv. radnika aristokra-tija (SAD, V. Britanija) na jednoj strani i krajnje siromani radnici na drugoj. Taj nejednaki ekonomski poloaj bitno utie na njihovu razliitu idejnu usmerenost i razliito politiko ponaanje. Naravno, postoje i drugi razlozi za stvaranje razliitih politikih partija unutar radnike klase. Recimo, injenica da se u nju slivaju deklasirani elementi iz razliitih klasa koji donose i razliite ideologije i ostalo.
5 6

Isto, str. 263. Boris Ziherl: Dijalektiki I istorijski materijalizam, knjiga II, Rad, Beograd, 1952.

Znai, injenicu da postoji vie politikih partija unutar jedne klase treba objanavati nehomogenou klasa. Svaka klasa, i to ne samo buroazija i proletarijat, ve i srednje klase, imaju u sebi razliite slojeve i grupe iji su interesi unekoliko specifini pa imaju potrebe i za posebnom politikom organizacijom i delovanjem. Meutim, iako je tana injenica da unutar jedne klase ima vie politikih partija, to ne negira tezu o klasnom karakteru politikih partija. To je samo dokaz sloenosti i protivurenosti razvitka klasnog, buroaskog drutva. Druga injenica koja se naglaava u negiranju klasnog karaktera politikih partija jeste okolnost da se u istoj politikoj partiji, pa ak i u njenom najuem vodstvu nalaze ljudi veoma razliitog klasnog porekla. Navode se primeri buroaskih partija iji lanovi ne potiu samo iz redova buroaske, ve i sitnoburoaske, pa ak i iz radnike klase. I obrnuto, navode se razliite politike partije ije lanstvo, pa i rukovodstvo ne potie samo iz radnike, ve i sitnoburoaske (Lenjin, Plehanov) pa ak i buroaske klase (Marks, Engels). Poznati buroaski sociolog, Pilirim Sorokin, da bi dokazao tezu o nadklasnosti politikih partija, odnosno da bi pobio marksistiku tezu o klasnom karakteru politikih partija, istraivao je koliko je rukovodilaca i ideologa komunistikih i socijalistikih partija iz redova radnike klase.6' I ova injenica je tana, ali to ne negira tezu o klasnom karakteru politikih partija. Za odreivanje karaktera politike partije nije najhitnije klasno poreklo njenih pripadnika (iako to nije beznaajno), ve ideoloko-klasna usmerenost - ije interese tite i protiv ega se bore. injenicu da se u lanstvu odreene politike partije nalaze pripadnici razliitih klasa, treba objanjvati njihovim istorijskim razvitkom i njenom ulogom u razvitku drutva. Svaka nova, napredna klasa, koja tek stupa na istorijsku pozornicu nudi iroko prihvatljiv program. Zbog toga napredni pripadnici drugih klasa i slojeva da bi potpomogli njenu borbu, prihvataju njenu ideologiju i pristupaju u njenim politikim partijama. U istoriji je bilo dosta takvih sluajeva. Obrazovani i napredni pojedinci iz redova vladajue klase, naroito njene mlae generacije, odbacivali su ideologiju svoje klase i prihvatili ideologiju progresivne, revolucionarne klase. To se naroito deavalo u prelomnim epohama. Jedan deo plemstva pristupio je buroaziji u periodu buroaskih revolucija, a takoe jedan deo buroaske klase otrgnuo se od svoje klase i pristupio proletarijatu, u periodu socijalistikih revolucija. Progresivni mislioci naputaju svoju klasu kad unutar nje ne mogu vie da nalaze oslonac za svoju stvaralaku akciju. Na primer, Marks i Engels su poeli da ostvaruju svoju politiku i naunu aktivnost u okviru najradikalnijeg krila nemake buroazije. Ali kako im je postalo nemogue da sa pozicija te klase, odnosno tog njenog krila, ostvaruju svoje revolucionarne ideje, oni su potraili oslonac u proletarijatu. Uostalom i u naoj socijalistikoj revoluciji t>io je jedan broj radnika i seljatva koji su bili pasivni, pa ak i protiv nje, a s druge strane bilo je inteligencije i ostalih pojedinaca koji su poticali iz redova buroaske klase, a veoma aktivno su uzeli uea za pobedu revolucije. U sutini ipak osnovna zakonitost nije naruena - eksploatisane mase su bile za revoluciju, a eksploatatorska klasa, svojim najveim delom je bila protiv. Imajui u vidu ba tu klasnu bifurkaciju, Marks i Engels, u Manifestu piu: Sukobi meu klasama starog drutva uopte mnogostruko pomau razvitak proletarijata. Buroazija se nalazi u neprekidnoj borbi: spoetka protiv aristokratije; docnije protiv delova same buroazije, iji interese dolaze u protivurenost s napretkom industrije; uvek protiv buroazije svih stranih zemalja. U svim tim borbama ona je prinuena da apeluje na proletarijat, da trai njegovu pomo i da ga tako uvali u politiki pokret. Tako ona sama dodaje proletarijatu svoje sopstvene elemente obrazovanja, tj. prua mu oruje protiv same sebe. Zatim, kao to smo vidcli, uslcd napretka industrije itavi delovi vladajue klase bivaju bacani u proletarijat ili bar ugroeni u ivotnim uslovima. I to donosi proletarijatu masu elemenata obrazovanja. Dakle, da bi se dokazala teza o neklasnom, vanklasnom odnosno nadlasnom karakteru politike partije, naglaavaju se tri bitne injenice:7
7

Dr. Predrag Aleksi, Dr. Vlajko Petkovi, Socilolgija, Beograd, 1992.

a) Da u jednoj klasi ima vie politikih partija; b) Da u pojedinim politikim partijama ima pripadnika razliitih slojeva i c) Da ima partija koje zastupaju interese vie klasa u drutvu. Tana je injenica da unutar jedne klase ima vie politikih partija. Recimo, u okviru buroaske klase postoje razliite politike partije - Demokratksa i Republikanska u SAD, Konzervativna i Liberalna u SR Nemakoj i dr. Buroazija je u procesu svoje transformacije Od radnog elementa u parazitski, doivljavala evoluciju. U liberalnoj fazi svoga razvitka, ona formira svoje liberalne politike partije. Sa uvrivanjem svojih pozicija ona se stabilizuje i poinje da igra konzervativnu ulogu, pa tada nastaju razne konzervativne politike partije. U monopolistikoj fazi razvitka kapitalizma, finansijska buroazija naputa naela slobodne konkurencije i liberalizma, pa stvara politike partije ija je osnovna usmerenost nacionalizam i agresivnost na spoljnjem, a elja za kontrolom dravnog aparata, na unutranjem planu. (Recimo, faistike partije). U periodu dravnog kapitalizma stvaraju se politike partije koje se zalau za dravnu intevenciju u privredi. Isto tako postoje i unutar buroazije razliiti slojevi: krupna, srednja, sitna. Budui da svaki od njih ima drugaiji ekonomski poloaj, to iz toga proizilaze razliit ciljevi i interesi, koje oni ele da ostvare formiranjem svojih posebnih politikih partija. Unutar radnike klase, takoe, postoje razliite politike partije - komunistike, socijalistike, socijaldemokratske (u zapadno-evropskim i skandinavskim zemljama). One postoje naroito u zemljama gde je radnika klasa razjedinjena, pre svega, zbog nejednakog materijalnog poloaja. U nekim zemljama postoji tzv. radnika aristokra-tija (SAD, V. Britanija) na jednoj strani i krajnje siromani radnici na drugoj. Taj nejednaki ekonomski poloaj bitno utie na njihovu razliitu idejnu usmerenost i razliito politiko ponaanje. Naravno, postoje i drugi razlozi za stvaranje razliitih politikih partija unutar radnike klase. Recimo, injenica da se u nju slivaju deklasirani elementi iz razliitih klasa koji donose i razliite ideologije i ostalo. Znai, injenicu da postoji vie politikih partija unutar jedne klase treba objanavati nehomogenou klasa. Svaka klasa, i to ne samo buroazija i proletarijat, ve i srednje klase, imaju u sebi razliite slojeve i grupe iji su interesi unekoliko specifini pa imaju potrebe i za posebnom politikom organizacijom i delovanjem. Meutim, iako je tana injenica da unutar jedne klase ima vie politikih partija, to ne negira tezu o klasnom karakteru politikih partija. To je samo dokaz sloenosti i protivurenosti razvitka klasnog, buroaskog drutva. Druga injenica koja se naglaava u negiranju klasnog karaktera politikih partija jeste okolnost da se u istoj politikoj partiji, pa ak i u njenom najuem vodstvu nalaze ljudi veoma razliitog klasnog porekla. Navode se primeri buroaskih partija iji lanovi ne potiu samo iz redova buroaske, ve i sitnoburoaske, pa ak i iz radnike klase. I obrnuto, navode se razliite politike partije ije lanstvo, pa i rukovodstvo ne potie samo iz radnike, ve i sitnoburoaske (Lenjin, Plehanov) pa ak i buroaske klase (Marks, Engels). Poznati buroaski sociolog, Pitirim Sorokin, da bi dokazao tezu o nadklasnosti politikih partija, odnosno da bi pobio marksistiku tezu o klasnom karakteru politikih partija, istraivao je koliko je rukovodilaca i ideologa komunistikih i socijalistikih partija iz redova radnike klase.6' I ova injenica je tana, ali to ne negira tezu o klasnom karakteru politikih partija. Za odreivanje karaktera politike partije nije najhitnije klasno poreklo njenih pripadnika (iako to nije beznaajno), ve ideoloko-klasna usmerenost - ije interese tite i protiv ega se bore. 8

injenicu da se u lanstvu odreene politike partije nalaze pripadnici razliitih klasa, treba objanjvati njihovim istorijskim razvitkom i njenom ulogom u razvitku drutva. Svaka nova, napredna klasa, koja tek stupa na istorijsku pozornicu nudi iroko prihvatljiv program. Zbog toga napredni pripadnici drugih klasa i slojeva da bi potpomogli njenu borbu, prihvataju njenu ideologiju i pristupaju u njenim politikim partijama. U istoriji je bilo dosta takvih sluajeva. Obrazovani i napredni pojedinci iz redova vladajue klase, naroito njene mlae generacije, odbacivali su ideologiju svoje klase i prihvatili ideologiju progresivne, revolucionarne klase. To se naroito deavalo u prelomnim epohama. Jedan deo plemstva pristupio je buroaziji u periodu buroaskih revolucija, a takoe jedan deo buroaske klase otrgnuo se od svoje klase i pristupio proletarijatu, u periodu socijalistikih revolucija. Progresivni mislioci naputaju svoju klasu kad unutar nje ne mogu vie da nalaze oslonac za svoju stvaralaku akciju. Na primer, Marks i Engels su poeli da ostvaruju svoju politiku i naunu aktivnost u okviru najradikalnijeg krila nemake buroazije. Ali kako im je postalo nemogue da sa pozicija te klase, odnosno tog njenog krila, ostvaruju svoje revolucionarne ideje, oni su potraili oslonac u proletarijatu. Uostalom i u naoj socijalistikoj revoluciji Taio je jedan broj radnika i seljatva koji su bili pasivni, pa ak i protiv nje, a s druge strane bilo je inteligencije i ostalih pojedinaca koji su poticali iz redova buroaske klase, a veoma aktivno su uzeli uea za pobedu revolucije. U sutini ipak osnovna zakonitost nije naruena - eksploatisane mase su bile za revoluciju, a eksploatatorska klasa, svojim najveim delom je bila protiv. Imajui u vidu ba tu klasnu bifurkaciju, Marks i Engels, u Manifestu piu: Sukobi meu klasama starog drutva uopte mnogostruko pomau razvitak proletarijata. Buroazija se nalazi u neprekidnoj borbi: spoetka protiv aristokratije; docnije protiv delova same buroazije, iji interese dolaze u protivurenost s napretkom industrije; uvek protiv buroazije svih stranih zemalja. U svim tim borbama ona je prinuena da apeluje na proletarijat, da trai njegovu pomo i da ga tako uvali u politiki pokret. Tako ona sama dodaje proletarijatu svoje sopstvene elemente obrazovanja, tj. prua mu oruje protiv same sebe. Zatim, kao to smo videli, uslcd napretka industrije itavi delovi vladajue klase bivaju bacani u proletarijat ili bar ugroeni u ivotnim uslovima. I to donosi proletarijatu masu elemenata obrazovanja. Naposletku, u vreme kada se klasna borba pribliava reenju, proces raspadanja u okviru vladajue klase, u okviru celog starog drutva, uzima tako estok, tako otar karakter da se jedan nemali deo vladajue klase odrie od nje i prikljuuje revolucionarnoj klasi, klasi koja u svojim rukarrra nosi budunost. I zato, kao to je nekad jedan deo plemstva preao na stranu buroazije, tako sada jedan deo buroazije prelazi na stranu proletarijata, a naroito jedan deo buruja-ideologa, koji su se uzdigli do teoretskog razumevanja celokupnog istorijskog kretanja.8 U ovome citatu ve je dat odgovor i na trei argument kojim se osporava klasni karakter politikih partija, zbog injenice da je u istoriji razvitka drutva bilo i takvih politikih partija koje su se borile za interese itavog, ili bar veeg dela drutva. Kao primer za to navode se buroazija i proletarijat. Prva, u periodu ruenja feudalizma, odnosno drugi, u periodu ruenja kapitalizma. Meutim, ono to kvalitativno razlikuje aktivnost politikih partija ovih dveju klasa jeste injenica da buroaske politike partije samo odreeno vreme istupaju kao predstavnici interesa itavog drutva. im buroaska klasa preuzme politiku vlast u svoje ruke, ona podreuje interese ostalih klasa svojim uskoklasnim interesima. Time su graanske partije otkrile svoju klasnu sutinu. One drugaije i nisu mogle da postupe, jer bi dole u sukob sa onim zato su povele borbu - sa prirodom buroaskih drutvenih odnosa. Sasvim su drugaijeg karaktera politike partije proletarijata. One se trajno bore za optedrutvene interese - kako u periodu ruenja kapitalizma i stvaranja socijalizma tako i posle preuzimanja politike vlasti, u socijalizmu. Zbog toga se ni ova injenica, da u odreenim konkretnoistorijskim okolnostima razliite klase mogu imati odreene zajednike interese, ne moe koristiti za dokazivanje teze o nadklasnom karakteru
8

Dr. Predrag Aleksi, Dr. Vlajko Petkovi, Socilolgija, Beograd, 1992.

politikih partija. Ovo utoliko pre to nikada nije dolo doslivanja tih razliitih partija i klasa u jednu, jednistvenu. To jedinstvo interesa uvek je bilo privremeno. Uostalom, svaka konkretna politika partija zastupa i razvija opte interese, ako je to uslov i forma razvitka njenog klasnog interesa. Danas bi teko mogla da se ostvaruje bilo koja politika partija, ako bi delovala samo sa pozicija svojih usko klasnih interesa. Zbog toga sve politike partije svoju aktivnost naelno usmeravaju ka ostvarenju optih ciljeva, jer je to najbolja forma za ostvarenje svojih klasnih interesa. S obzirom na to jasno je zbog ega se buroaska drava angauju na reavanju najkrupnijih problema radnike klase i radnih ljudi uopte. Ugroavajui opte, one bi ugrozile i svoj klasni interes. Recimo, na izborima ne bi dobile dovoljan broj glasova i sl. Da rezimiramo. Politike partije su klasne organizacije, njihov nastanak i aktivnost klasno su uslovljeni. Ta veza je toliko vrsta da se uticaj politike partije odreuje uticajem njene klase u drutvu. Ako, recimo, raste uticaj buroazije, kao vladajue klase, proporcionalno raste i utcaj njenih politikih partija. Tada njenim politikim partijama pirstupaju i pripadnici drugih klasa. Meutim, sa pramenom njene uloge i moi i sa sve veom afirmacijom proletarijata, slabe graanske, a jaaju radnike politike partije. Po meri toga i sve vei broj pojedinaca, naroito iz redova radnike, pa i stinoburoaske klase prelazi iz buroaskih u radnike politike partije. Odnos izmeu klasa i partija, koji smo ovde tretirali, u stvarnosti je mnogo sloeniji i neodreenji.8* Na to utie niz faktora: drutveno-politiki, nacionalni, rasni, religiozni, kulturni, istorijsko-tradicionalni i dr. Ukazaemo, ukratko na najvanije. Dok je buroazija igrala progresivnu ulogu, dotle su u njene politike partije stupali pripadnici ne samo iz njene klase, ve i ostalih - radnitva, seljatva i dr. im je buroazija poela da igra reakcionarnu ulogu, a proleterijat poeo da ostvaruje ulogu progresivnog istorijskog razvitka, onda su nastala i politika grupisanja pod zastavom njegovih partije. Ovo je posebno karakteristino za pripadnike sitnoburoa-ske klase koja je kako svo ve videli itava prevrtljiva, protivurena, nestabilna, pre svega ekonomski, ali zbog toga i politiki, ideoloki, moralno. Nacionalni interesi, pozitivni ili negativni, mogu da budu razlog okupljanja pripadnika razliitih klasa u iste politike partije. Recimo, partije koje svoju programsku i praktinu aktivnost usmeravaju na ostvarenje nacionalnog osloboenja, okupljaju pripadnike gotovo svih socijalnih klasa. Ili, ideja nacionalnog porobljavanja ostalih nacija od strane Nemake, ujedinila je pripadnike svih drutvenih klasa u nemaku nacionalsocijalistiku partiju, sa Hitlerom na elu. Rasni faktor je takodc veoma vaan. To potvruje, kako navedeni primer Nemake nacionalsocijalistike partije, tako i primer Crnaca u SAD. Naime svi Crnci za vreme Ruzvelta, bez obzira na njihov socijalni status i klasno poreklo, pomagali su Demokratsku partiju i Ruzvelta koji se odluno suprotstavio faizmu. I religija moe da bude veoma vaan faktor ideolokog ubeenja i politikog opredeljenja. To najbolje pokazuje primer demohricanske partije koja okuplja pripadnice veoma razliitog socijalnog porekla - sitna buroazija, radnitvo, seljatvo. Uostalom, zbog nje se pocepala itava radnika klasa na dva osnovna krila - radnike ateiste, koji se slivaju u komunistike partije i radnike teiste, koji se vezuju za demohricanske politike partije. 7. IDEJNA FIZIONOMIJA POLITIKIH PARTIJA Pri klasifikaciji politikih partija, reeno je da je najznaajnija podela ona koja se vri prema njihovoj klasnoj sutini. S obzirom na to, u savremenom buroaskom drutvu, postoje dve osnovne politike partije: buroaske i radnike. Pored njih, gotovo uvek, postoje i razne sitnoburoaske partije. Sve do kraja XIX veka, postojale su dve osnovne vrste graanskih partija: konzervativne i liberalne. Sam naziv ukazuje na njihovu idejnu orijentaciju. Konzervativne su bile okrenute prema starim, feudalnim odnosima, dok su se liberalne borile za pobedu novog buroaskog drutvenog sistema. Ovakva najjednostavnija podela postojala je u Engleskoj. Meutim, poetkom XX veka sa pojavom Laburistike partije, ta podela bila je naruena. 10

U drugim zemljama nije postojala tako jednostavna podela politikih partija. Recimo, u Francuskoj, ta podela je bila mnogo razuenija, s obzirom da su se i onzervativna i liberalna parlija delile odnosno objedinjavale niz razliitih politikih frakcija - struja. Tu su se konzervativne snage slile u dve politike partije: monarhiste i bonapartiste. Monarhisti su se podelili na legitimiste i orleaniste. Ali, bez obzira na naziv, sve ove partije su titile stare drutvene odnose. Zastupnici liberalnih shvatanja politiki su se organizovali u nekoliko razliitih partija, od kojih su dve najpoznatije: oportunisti i radikali. Oni su, zapravo, predstavljali levo i desno krilo Liberalne partije. U politikom ivotu pojedinih zemalja nekad su vei uticaj imali jedni, a drugi put - drugi. U praksi, ove frakcije unutar pojedinih partija su se meusobno pribliavale ili udaljavale. Nekada ravnopravno egzistiraju, drugi put jedno krilo potisne drugo, ali zadre naziv partije, a ne svoje frakcije (recimo, sluaj sa radikalima u Engleskoj). Negde su se ove frakcije potpuno razile (recimo, u skandinavskim zemljama), pa su se radikali, kao levo krilo liberalne partije pribliavali radnikim - socijalistikim partijama, dok su liberali skretali udesno. Tako je njihova idejna orijentacija poela da postaje konfuzna. Sa pojavom radnikih politikih partija ta situacija postaje jo konfuznija, mada se razliito izraavala. Tamo gde su bile dve osnovne partije - konzervativna i liberalna (npr. u Engleskoj), zamenjene su konzervativnom i radnikom - laburistikom. U drugim zemljama stare partije su nastavile da egzistiraju, iako su nastajale i razne nove partije socijalistike, komunistike, socijaldemokratske i dr. Tako je situacija postojala jo zamrenija. Zbog toga bi trebalo ukazati ukratko na idejnu fizionomiju, bar nekih savreme-nih politikih partija. Demohrianske partije predstavljaju posebnu vrstu graanskih politiih partija. Po svom klasnom sastavu su heterogene. Okupljaju pripadnike razliitih klasa -krupne kapitaliste, sitnu buroaziju, (srednji seljaci, slubenici, zanatlije, slobodne profesije) i radnike, njihova osnovna orijentacija je na hrianski socijalizam. To znai, nastojanje da se ostvari socijalna pravda i humanizam, da se pobolja poloaj radnike klase, ali uz potovanje i ouvanje privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju. Ali poto su to dva sasvim suprotna postulata, to je i itava njihova idfeologija pritivurena, sa puno primesa utopijskog. Zagovarajui ideju pravde ta ideologija podstie, ali istovremeno zagovarajui klasni mir, ona paralie pokret naprednih snaga i otupljuje njihovu revolucionarnu otricu. Ta njihova protivurena ideologija formira se, s jedne strane, zbog njihovog veoma heterogenog klasnog sastava, a sa druge, zbog politikog poloaja i uloge koju igraju u drutvu. Naime, ove partije nastoje da zauzmu poloaj politikog centra, izmeu levo i desno orijentisanih snaga u drutvu. Takav poloaj odreuje i njihovu specifinu ulogu, zbog ega one nastoje da pomire ekstremne, krajnje suprotne interese. Znaajno je jo naglasiti da njihova ideologija ima dosta primesa religioznog. Po njima principe dravne politike treba formulisati prema religioznim idealima. Zalaui se za te principe ove partije produbljuju unutranje konflikte, jer radnike hriane, vernike suprostavljaju radnicima ateistima, nevernicima. Ti unutranji sukobi i neslaganja politiki imobiliu potencijalne porgresivne snage koje se nalaze unutar tih partija. Socijalistike partije su politike organizacije radnike klase. U pojedinim zemljama u njih ulaze u predstavnici sitno buoaske klase. Nastale su krajem XIX i poetkom XX veka. Svoju idejnu fizionomiju zasnovale su na shvatanjima Druge internacionale. njihova karakteristika je da su dosta masovne, brojne, ali i dosta nejedinstvene, heterogene u shvatanjima. U velikom broju evropskih i vanevropskih zemalja, danas postoje dosta brojne socijalistike odnosno socijaldemokratske partije. Karakteristino je da postoje odreene razlike ne samo u programima i orijentaciji ovih partija u pojedinim zemljama ve postoje razlike i izmeu lanova unutar jedne iste partije. Osnovni cilj ovih partija je demokratski socijalizam. Pod tim izrazom ove partije podrazumevaju borbu za socijalizmom, koji se stvara mirnim parlamentarnim sredstvima, tj. 11

sredstvima koja im prua graanska demokratija - opte i jednako pravo glasa, sloboda tampe, sloboda organizovanja, pravo na trajk, ekonomska demokratija viepatijski sistem itd. Na taj nain ove partije apsolulizuju znaaj buoaskcdemokratije i mirnog puta u socijalizam. Nema sumnje da ideja mirnog puta u socijalizam ima realnog osnova u praksi (strukturne promene u buroaskom nainu proizvodnje i izmene odnosa snaga progresa i reakcije) i da je ne treba odbacivati. Ali isto tako tu ideju ne treba apsolutizo-vati. Uostalom, ideolozi tih partija, vie od pola veka, aktivno zagovaraju ideju stvaranja socijalizma mirnim putem, a u praksi ona nigde nije realizovana. Negirajui potrebu oruane borbe u stvaranju socijalizma ove partije su objektivno razvijale ideje oportunizma i revizionizma u meunarodnom radnikom pokretu odnosno stvorile su kompromise i ublaivale klasne suprotnosti na nacionalnom planu. Komunistike partije su mlade. One se formiraju posle prvog svetskog rata. Idejnu fizionomiju fundirale su na shvatanjima Tree internacionale. Najprogresivnije snage u meunarodnom radnikom pokretu smatrale su da su se socijaldemokratske radnike partije velikog broja zemalja kompromitovale i izdale interese radnike klase, poto su podrale poziv svojih nacionalnih buroazija da uu u imperijalistiki rat. Zato je dolo do njihovog izdvajanja i formiranja komunistikih partija. 1 one kao centralni cilj svoga pokreta proglaavaju borbu za socijalizam. U tome se ne razlikuju od socijalistikih partija. Razlika izmeu njih je u shvatanju naina, sredstava i puta kako doi do socijalizma. U poetku one su se izjanjavale iskljuivo za stvaranje socijalizma nasilnim putem. Mnoge su ta svoja shvatanja kasnije ublaile, dozvoljavajui i druge mogunosti stvaranja socijalizma. Meutim, pod ulicajem Staljina najjae komunistike partije dugo su ostale pri prvobitnom shvatanju, to je dovelo do dogmatskog revizionizma, neslaganja i razmimoilaenja izmeu pojedinih partija u meunarodnom komunistikom pokretu. I danas postoje znaajne razlike u organizaciji, ulozi, uticaju, koje imaju pojedine komunistike partije na drutveni razvoj, po pojedinim zemljama. Te razlike su naroito velike izmeu komunistikih partija u socijalistikim i kapitalistikim zemljama. Ali, bez obzira na njihovu masovnost i uticaj, u pojedinim zemljama, one su danas, nema sumnje, politike partije sa najprogresivnijom orijentacijom. Naravno, po svojoj idejnoj orijentaciji i ove parlije nisu apsolutno jedinstvene. Postoje razlike i izmeu ovih partija po pojedinim zemljama, pa i medu lanovima unutar jedne partije. Ali, te razlike su mnogo manje nego kod ostalih partija. 8. LENJINOV KONCEPT POLITIKE PARTIJE U jedan od najveih Lenjinovih doprinosa marksizmu ubraja se i stvaranje politike partije novog tipa - radnike revolucionarne partije. Stvaralaki prime-njujui marksistiku teoriju o politikim partijama u konkretnim istorijsko-nacional-nim i drutveno-ekonomskim uslovima, on se zalae za organizovanje radnika u posebnu politiku partiju. Suprotstavljajui se veoma rairenoj teoriji spontanosti, Lenjin je zastupao stav o potrebi formiranja svesne i veoma organizovane politike partije. Poznata je njegova teza da klasna svest moe biti uvezena radnicima spolja, a da ulogu posrednika u tome procesu moe najadekvatnije da ostvari radnika politika partija. Zbog toga je poseban znaaj pridavao ulozi revolucionarne radnike politike patije koja jespremna i sposobna da politiki organizuje radniku klasu i osmisli njenu klasnu borbu. Da bi takav cilj ostvarila politika partija mora da bude i specifino organizovana. Ona ne moe da obuhvati elu klasu, ve samo najsvesnije i najaktivnije pojedince. S obzirom na kpnkretne drutvenoistorijske uslove, u kojima deluje, ona mora da bude strogo centralizovana, konspirativna i kadrovska sastavljena samo od proverenih, prekaljenih, profesionalnih revolucionara. itava organizacija partije je zasnovana na principu demokratskog centralizma. To znai da su najvii partijski organi izborni, odgovorni i smenjivi. Biraju se demokratskim putem, a za svoj rad 12

odgovaraju kongresu partije. Ali, isto tako, odluke viih organa, koje su takoe demokratski donete, obavezne su za nie organe. Sa jaanjem partije, Lenjin se zalagao za irenje unutarpatijske discipline. Ve u Nacrtu statuta koji je Lenjin predloio II kongresu partije (1903), izneti su stavovi: obnavljanje sastava centralnih partijskih organa; autonomija lokalnih komiteta da odluuju u delokrugu svoga rada; pravo lana partije da se obraa Centralnom komitetu i dr. Za odreeno vreme i prilike, prema Lenjinovoj koncepciji partija se sve vie pribliava itavoj klasi, skoro da se poistoveuje sa njom. Mi smo partija klase i zato gotovo itava klasa (a u ratnim vremenima, u epohi graanskog rata, i itava klasa bez izuzetka) mora delovati na rukovoenje nae partije, mora se to je mogue tenje pribiti uz nau partiju...9) U Lenjinovom konceptu partije, posebna panja je posveena oveku - pojedincu, lanu partije. Svaki lan partije mora da se bori za ostvarenje njenih ciljeva, ali i partija je odgovorna za svakog svog lana. lan partije mora da ivi partijskim ivotom, da se bori za dosledno ostvarenje njenih odluka. Meutim, on ne moe samo mehaniki i slepo da izvrava odluke partije, ve mora aktivno i kreativno da uestvuje u procesu formulisanja i donoenja tih odluka. Svako ima pravo da slobodno i demokratski izraava svoje miljenja, ali isto tako i obavezu da potuje odluku veine. Bilo kakvo sektatvo odnosno frakconatvo, u partiji, nedopustivo je. Ovakav Lenjinov koncept bio je kritikovan kako od liberala i reformista, tako i od oportunista, pa ak i od samih njegovih pristalica i saradnika. Oportunisti su zastupali tezu da partija treba da se otvori i prema neprolcterskim slojevima. Trocki kritikuje Lenjina zbog navodnog centralizma i apsolutizma, dokazujui da njegovi metodi vode zameni partije centralnim komitetom, a ovoga, Lenjinom - lino. Pleha-nov, pak, osuuje Lenjina zbog navodnog anarhizma, dokazujui da se njegova koncepcija partije pribliava koncepciji Buharina i Blankija. Istorijski tok dogaaja ne samo da je potvrdio ispravnost Lenjinove koncepcije, ve je i pokazao daje ona bila najbolje mogue reenje za date prilike. ak i danas ta koncepcija je aktuclna, kako za teoriju tako i za praksu. Mada stoji injenica da je taj koncept u praksi mnogo iskrivljavan i zloupotrebljavan. To se i danas ini. 9. PERSPEKTIVA POLITIKIH PARTIJA Teorijskih radova o perspektivi politikih partija ima veoma malo. Ipak, i ta malobrojna teorijska saznanja dozvoljavaju da se formuliu neki zakljuci. Perspektiva politikih partija je u njihovom odumiranju. Taj proces nee biti ni brz, ni kratkotrajan. Naprotiv, on e ii postepeno i dosta sporo -brzinom odumiranja klasa i stvaranja visoko razvijenog socijalistikog drutva. Osnovni uslovza to je ostvarenje visokog stepena homogenosti drutva, odnosno likvidacije, pre svega, ekonomskih nejednakosti, kao i svih ostalih - klasnih, ideolokih, nacionalnih, rasnih, religioznih. Drugi uslov je aktivno uee svakog pojedinca u politikom ivotu. To uee svakog graanina trebalo bi da bude na nivou partijskog aktiviste. Time nestaju aktivisti kao profesionalni politiari, a sa njima i opasnost od birokratizacije. Trei uslov je ostvarenje,-do odreene mere, procesa odumiranja drave kao politikog instrumenta vladajue klase. Poto e kao klasna institucija odumreti i drava i politike partije, treba naglasiti da je uslov za odumiranje drave, pored ostalog, i prethodno odumiranje politikih partija. Ali, isto tako, jedan od uslova za odumiranje politikih partija je delimino odumiranje drave odnsno njena takva organizacija koja e omoguiti demokratizaciju drutvenih odnosa i pruiti mogunost svakom graaninu da aktivno uestvuje u upravljanju drutvom. Proces odumiranja politikih partija e se ostvarivati i iznutra i spolja. Unutra e se ostvarivati kroz sve veu demokratizaciju odnosa izmeu lanstva i rukovodstva, a spolja, kroz sve vee podrulvljavanje poltikih partija i njihovo otvaranje prema drutvu. 13

Neki autori smatraju da bi se proces odumiranja politikih parija mogao podeliti u tri osnovne faze. Prolazei kroz svaku od ovih faza, pod preduslovima koje smo naveli, politika patija bi sve vize gubila osnovna obleja partije i tako bi se pretvarala u neku drugu organizaciju ili prosto nestajala, tako da iz nje ne nastaje nikakva druga organizacija.9 U prvoj fazi, politika partija e i dalje vriti dravnu vlast, ali sve manje na stari nain. Zapravo, odluke koje e samostalno donositi dravni organi bie sve brojnije, odnosno bie sve manji broj odluka koje e prethnodno biti razmatrane i donete od strane partijskih, pa tek onda od strane dravnih organa. Politika partija e donositi samo najvanije odluke, kojim se odreuje opti pravac privrednog i drutvenog razvitka. U drugoj fazi, politika partija e i dalje raspravljati o nekim konkretnim pitanjima, o kojima inae odluuju drutveni organi. Nekada e ak zauzimati odreene stavove i donositi odluke, ali one nee imati obavezni karakter, ak ni i za lanove partije, ve e vie delovati kao smernica za odreeno politiko delovanje. Na taj nain, lanovi partije stiu znatnu samostalnost i slobodu, a politika partija odumire kao partija, elujui u masama, sve vie kao vaspitna orgnaizacija. U treoj fazi, politika partija prestaje da donosi bilo kakve odluke o konkretnim pitanjima. Ona samo povremeno raspravlja, diskutuje o pojedinim pitanjima. Pa ak i takve rasprave postaju sve rede. Na taj nain politika partija potpuno iezava ili se pretvara u politiko vaspitnu organizaciju koja samo propagira opte ciljeve. Time se stvara prostor da graani preuzimaju, u svoje ruke, dotadanje funkcije politike partije. Kad njihova svest bude toliko razvijena da mogu u potpunosti preuzeti politike funkcije onda potpuno nestaju i politike partije, ak i kao politiko vaspitne organizacije. Naravno i po nestanku politikih partija ljudi e se u procesu drutvenog ivota, udruivati slobodno sa drugim ljudima koji imaju iste stavove da bi ih realizovali. Ali ta udruenja nisu stalna, ve se formiraju od sluaja do sluaja. Tako, konano nestaju politike partije kao trajne organizacije, a svaki graanin postaje potpuno samostalna politika jedinka. 10. DOMAA PARTIJSKA PANORAMA 1 povran pogled na domau viestranaku politiku scenu pokazuje njene dve osnovne karakteristike: veliki broj politikih partija i raznovrsnost motiva njihovog politikog organizovanja. Za dve godine postojanja viestranakog politikog sistema, kod nas je formiran ogroman broj politikih partija. Prema Slubenom glasniku Srbije (od 14. avgusta 1992. godine) u Srbiji ima 85 registrovanih politikih partija. To su partije koje su zvanino registrovane uz puni identitet (naziv, ime predsednika, adresa uprave, telefon). Druga karakteristika naeg viestranakog sistema je raznovrsnost motiva organizovanja politikih partija. Kod jednih politikih partija dominiraju politiki, kod drugih ideoloki, kod treih nacionalni, kod etvrtih socijalni, kod petih religiozni, kod estih ekoloki itd. Neke partije su okrenute odreenim regionima, a druge Jugoslaviji, Evropi, ak svetu. Pojedine politike partije, obino sline programske orijentacije, spajaju se i nastaju razni savezi i udruenja, a druge se raspadaju, pa nastaje vei broj razliitih politikih partija. I konano, neke politike partije svojim programom i nazivom okrenute su prolosti, druge budunosti. Najvei broj njih je usmeren na sadanjost. tome govore karakteristini nazivi pojedinih politikih partija: Udruenje graana za bolju Grocku - "Zora", Radikalna stranka 21 veka, Stara radikalna stranka, Narodna radikalna stranka, Srpska radikalna stranka, Radikalna stranka "Nikola Pai", Partija prirodnog zakona, Velika roken rol partija, Moravska partija, Uiki pokret, Liga za Panevo - stranka umerenog napretka, Svesrpski savez "Milana . Nedia", Evropski pokret u Srbiji iz Novog Pazara, Pokret za mir i slogu Muslimana i Srba iz Sjenice, Pokret za zatitu ljudskih prava, Savez svih Srba sveta, Srpska Sveto-savska stranka. Tu su i Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju, Novi komunistiki pokret, Srpski pokret obnove, Socijalistika partija Srbije, Ekoloka stranka, Liberalna partija, Narodna stranka, Narodna seljaka stranka, Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Srpska demokratska stranka (za Srbiju),
9

R. Luki: Politike stranke. Nuna knjiga, Beograd, 1966. str.240.

14

Demokratska stranka slobode, Demokratska stranka "Davidovi - Grol", Demokratska pedagoka stranka, Demokratska narodna stranka, Demokratska zajednica vojvoanskih Maara, Reformska demokratska stranka Vojvodine, Demokratski savez vojvoanskih Hrvata, Partija za demokratsko delovanje iz Preeva itd. Kao Sto se iz naziva vidi najvei broj politikih patija se vezuje i svoj imid gradi na pojmovima: demokratija i radikalizam. Meutim, njihovo dosadanje delovanje u praksi pokazuje da veliki broj njih nema mnogo a jedan broj njih nema gotovo nikakve veze sa demokratijom, ni sa radikalizmom. Povodom velikog broja politikih partija u Srbiji, normalno se postavlja pitanje: odakle ih je toliko? U tom pogledu Srbija i jeste i nije specifina. Specifina je u tom smislu to mali broj zemalja danas u svetu ima tako veliki broj politikih partija. Zemlje koje imaju tradiciju u viestranakom politikom organizovanju, obino imaju dve, neke tri ili, eventualno, nekoliko masovnih, jakih, uticajnih politikih partija. Ostale partije su malobrojne, sa malim politikim uticajem. Ali, broj tih partija nije toliki kao kod nas. Erupcija veistranakog organizovanja u Srbiji u izvesnom smislu ne iznenauje. Takve pojave su karakteristine za zemlje koje naglo, brzo prelaze iz jednopartijskih u viepartijske, a posebno iz totalitarnih u demokratske sisteme. Poznat je sluaj panije u kojoj je posle ruenja dugogodinjeg diktatorskog, faistikog sistema dolo do formiranja nekoliko stotina raznih politikih partija. U takvim sluajevima posle nekoliko izbornih turnusa, malobrojne, neafirmisa-ne politike partije, bez znaajnijeg politikog ugleda i uticaja spajaju se sa drugim politikim partijama ili se jednostavno gase, a njihovo lanstvo se preliva u druge, uglavnom najsrodnije politike partije. Konkretno, kod nas, uticaj nekih politikih partija u politikom ivotu je zanemarljiv. To su obino malobrojne politike partije i retko se oglaavaju. Takav je sluaj, naroito u poslednje vreme, sa strankom Jugoslovena (koja je ranije bila parlamentarna partija, sve do prelaska njenog poslanika u Demokratsku stranku). Takav sluaj je i sa Savezom svih Srba sveta, Pokretom za zatitu ljudskih prava. Nasuprot njima, ima malih ali veoma aktivnih, nekada ak agresivnih politikih partija. Vezujui se za velike politike partije one se veoma esto oglaavaju kroz svoju medijsku promotivnu aktivnost. Takve su Srpska narodna obnova, Nova demokratija, Srpska svetosavska Stranka, Srpska liberalna stranka, Narodna radikalna stranka. Izuzetnu panju, oglaavajui se svojim saoptenjimaoaktuelnim politikim dogaajima, privukla je Demokratska pedagoka stranka Jugoslavije.

15

LITERATURA

1. R. Luki: Politike stranke. Nuna knjiga, Beograd, 1966. 2. Boris Ziherl: Dijalektiki I istorijski materijalizam, knjiga II, Rad, Beograd, 1952. 3. D. Jankovi: O politikim stranakama u Srbiji XIX veka. Beograd 1951. 4. Dr. Predrag Aleksi, Dr. Vlajko Petkovi, Socilolgija, Beograd, 1992.

http://www.besplatniseminarskiradovi.com

16