КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СТРАНА КЊИЖЕВНОСТ. — МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ.

За последњих десет година француски писци не престају

ппсати о „моралној кризи своје земље."1 Интересантно je да
ce о тој моралној кризи није писало само пре рата, него ce
пише и сада, после рата. Пре рата главни знаци кризе видели
су ce y друштвеној несређености и пометњи и y политичким
свађама. За време рата, као доказ моралне кризе, наводила
ce извесна неспособност за сложан и организован рад. Због
те неспособности, говорило ce, рат je и трајао тако дуго, и
није окончан са свим онако као што ce желело. После
свршеног војног рата, Француска ce нашла пред једним још
тежим и опаснијим економним ратом, и неки њени забринути
синови питају ce, да ли она може т а ј рат водити с успехом,
ако ce претходно не излечи свога болесног антисоциалног
индивидуализма. Француској, веле они, треба један заједнички
циљ и идеал, који ће све њене енергије повезати и упутити
y истом правцу.
Из велике књижевности о моралној кризи Француске
ми издвајамо, као дело вредно нарочите пажње, Испит наше
савесши од Пола Готија. Ту ce као главне махне и болести
данашње Француске обележавају : претерани индивидуализам,
говорљивост, ситничарство, немар, недисциплинованост, сарев-
њивост, лакоумност, политичка ц и г а н и ј а . . . Сваки je Француз
вешт да ce „извуче" и из најтежег положаја: он je, од вре-
мена на време, y стању учинити и какво велико дело, али,
по правилу, он мало мисли на опште стварн, и види их само
кроз своје личне интересе. Политика je сва прожета тим
индивидуалистичким духом. Друштвена солидарност и опште
добро само су празне речи : личне амбиције и интереси, уза-
јамним паралисањем, кваре сваки заједнички посао. Саревњи-
пост и завист царују y истом друштву, истој партији, истој
1
Ми наводимо само нека познатија дела : Paul Bureau, La crise
des Temps nouveaux; Paul Gaultier, Notre examen de conscience; Lysis,
Contre l'oligarchie financière; Lysis, Pour renaitre ; Victor Boret, La Bataille
économique de demain; Victor Cambon, Notre avenir; Victor Cambon, Où
allons nous? Edouard Herriol, Agir; Mellegari. Le livre de l'Esperance;
Sécrétan, La population et les moeurs; J. Payot. Le Travail intelectiel et la
volonté; J. Payot. L' Education de la Démocratie.
136 Српски Књижевни Гласник.

котерији. Француз никако не увиђа да је свачији лични интерес

тесно везан за интересе друштвене заједнице, и да се нешто
мора жртвовати од личних интереса општем интересу. Због
тога у државној управи влада неред и недисциплина, у поли-
тичком животу честе промене и кризе. Сваки Француз узет
за себе вреди много више него узет у друштву с другим
Французима; појединац је јачи него народ. У политици, у
уметности, у књижевности, у војсци, у индустрији, у државној
служби, Французи само крхају врат један другоме.
Рат је затекао Француску у нереду и неспремну. За
време рата, н и ј е било слоге, организоване сарадње, коорди-
нације између разних надлештава и комисија: то је падало
тим више у очи што је француски дух јасан, логичан, мето-
дичан. Француз има реда у животу и у идејама, ипак зато
француско је друштво неорганизовано. Зашто ? Зато што
је Француз недисциплинован. Нико не воли да слуша, па зато
ни власт не сме да заповеда. Министри се боје штампе,
бирача, јавнога мњења; изгубили су кураж управљања, попу-
штају на сваком кораку; нема тога министра који би на
улаз у своје министарство смео истаћи објаву: „Овде се не
праве послови!" У приватном животу, у породици, у школи,
у радионици, види се то исто. Ни родитељ ни учитељ ни
газда ни мајстор немају више ауторитета код својих млађих.
У школи се дете научи свачему само не ономе шта је нај-
важније, — законима заједничког рада, друштвеној дисциплини
и солидарности.
Француз је аљкав. Свако је француско надлештво прљаво,
прашњаво, испрскано мастилом, замагљено димом од дувана.
Инак зато, ч и н о в н и ц и и служитељи проводе у тим одајама
задовољно цео живот. Публика је иста таква; пљује где год
с т и г н е ; квари јавне и држанне ствари. По хотелима првог
реда она се мора опомињати да пази на чистоћу. Иста нечи-
стоћа у приватним кућама, и на селу и у вароши, — на
човеку и око њега. Па ни тачност није француска врлина.
Мало ко долази у уречено време на састанак; на писма се
не одговара никако или доцкан. По јавним надлештвима,
ствар која би се могла свршитм за десет минута, развлачи
се десет месеца. За окореле бирократе француска су надле-
штва прави рај; са н а ј м а њ е напора, увек по обрасцу онога
што је рађено раније, ствари се отправљају просто меха-
нички. Канцеларијска је рутина благодет за чиновника, али у
исто време то је што спречава и упропашћује сваку иници-
ативу и сваки полет у држави. И државне и приватне канце-
ларије скалупиле су се у празне форме и застареле методе.
Због те своје немарности, Французи нити умеју да запазе
нити хоће да прихвате предузимљиве и напредне елементе.
Они се поводе за људима од имена и гласа, чија је снага
 Књижевни Преглед. 137

већ сва истрошена. Младима се не да напред; француска је

„геронтократија", влада стараца; мртви управљају живима.
Леност је такође једна видна особина сувремене Фран-
цуске. Леност је страх од напора и рада. Радник бежи од
умора; рентијер се једино бави сецкањем купона; чиновник
ради само колико мора; министар колико да се одржи на
власти; индустријалци и трговци колико да добро живе; роди-
тељи и учитељи колико да деца не буду сасвим р ђ а в а . . .
Свуда само трка за уживањем! Дужност, рад, напор, — т р и -
чарије! Уживање је све!
Тврдичење и ситничарство осећа се свугде: на дому,
у раду, у политици, у држави. У место великих ствари
Француз воли ситне; штеди као Кир Јања, неће да има много
деце, не мари за новачења. Он зна све најбоље, виче на
ауторитете и на државу, али опет зато улаже новац у
државне обвезнице.
Француз је рођени критичар, критичар у рђавом смислу
речи. Оговара пакосно, злобно, некад духовито, „у варни-
цама," али понајчешће просто палаца. Охол, саревњив, славо-
љубив, скептичан, Француз не пушта никога испред себе,
свакога свлачи доле, никоме не признаје ништа.
Највећи недостатак Француза то је саревњивост. Једнака и
код сељака и код варошана, она је затровала све друштвене
односе. Туђ комад земље, већа плата у другога, гризе Фран-
цуза као рак. Индустријалац и трговац, пре ће се одрећи
добре добити, но што ће је поделити с другим. Грађански рат
више занима људе него спољашњи, јер се у грађанском рату
може учинити више пакости својим познаницима. Туђу заслугу,
туђу вредност нико не подноси. Пастера су, у своје време,
звали убицом. У политици саверњивост превазилази сваку
меру. Министру нико не опрашта што је сео на министарску
столицу. Интерпелација за интерпелацијом, питање за питањем,
— због какве ситнице, рђаво калдрмисаног пута или поква-
реног места, цела се влада узима, на одговор. Нико не
верује у министрову добру вољу, нико му не признаје какве
било заслуге. Јавно мњење исто је тако немилосрдно: и
последњи међу последњима мислн да има неограничено право
критике. Јавно мњење мрзи своје најбоље службеникс, и у
својој непрестаној зачкољичарској критици не штеди ни њихов
приватни живот. Оно је готово да одмах прихвати највећу
измишљотину и н а ј г н у с н и ј у клевету: оно не тражи доказе, него
тражи само предмете за оговарање. Д р у к ч и ј е и не може
бити, кад сваки гледа шта други раде, у место да гледа себе
и свој посао.
Ко мисли да Француз воли да учи, да чита, да зна,
вара се. На прсте се могу избројати они који имају код куће
књижницу. За просечног Француза читање је кулук и губитак
времена. Француске књиге чита једна иста публика од сто
138 Српски Књижевни Гласник.

хиљада лица, уз коју треба још додати странце. У Енглеској,

књижевни листови и часописи броје читаоце на неколико сто-
тина хиљада; у Француској једва на неколико хиљада. Али
зато цео свет јури у позоришта, а још више у биоскопе.
У новинама се више говори о глумцима и њиховим крава-
тама него о друштвеном питању, економној експансивности,
уређењу војске и спољашњој политици.
Французи су невероватно површни. Разговори у високом
друштву очајно су празни; у буржоазији и радништву налази
се са мање отмености иста празноћа; жене, кад не оговарају,
говоре о с и т н и ц а м а ; учени људи, када су заједно, говоре о
свему, али ни о чему не долазе до закључка. У министарским
седницама није ништа озбиљније; зар пре рата један мини-
стар војни није јавно говорио, да више никада неће бити рата?
Француз воли да ужива. Кавана, позориште, излети, мода,
жене, авантуре, то је његов главни интерес. Завирите у
локале за забављање: маса снета! Завирите у скупштину,
када се претреса какво озбиљно питање: свега дваестак
посланика (напротив, када је на дневиом реду какав скандал
или када треба оборити владу, све је дупком пуно). Погле-
дајте о чему пншу новине: фељтони, дневне вести, извештаји
из суда, полиције и позоришта. У енглеским и немачким
листовима, напротив, налазе се многобројни чланци, озбиљно
и сручно написани, о разним политичким и друштвеним пита-
њима. Али Французу су озбиљне ствари досадне; он за њих
нема никада времена. Зар да лупа главу о каналима, желез-
ницама, путевима, пристаништима, болницама, школама...
Француз напушта сваки посао за који се тражи већи напор.
Француз је почео Панамски канал, али су га довршили други.
Иста неиздржљивост и несталност огледа се и у француској
спољашњој политици: за час се напуштају пријатељи и савез-
ници, и од њих праве непријатељи, чије ће се пријатељство
после неког времена опет тражити.
Французи су парламентаран народ у томе смислу што
воле да држе и да слушају говоре. Од политичара се не
тражи ни знање ии карактер ни енергија; довољно је да
уме говорити. Добар говорник се одмах проглашава за великог
човека, и данашња је република режим говорника и адвоката.
Колбер, који је муцао, не би данас могао бити министар.
Французи су толико навикли на фразе, да не цене људе по
њиховим делима него по њиховим беседама; зато у њиховом
јавном животу много се говори, а мало ради.
С овим моралним особинама какве се виде код дана-
шњих Француза не може се отићи далеко, — али како да се
и з в р ш и морални препорођај француског друштва?
Писци који су се бавили тим питањем не слажу се међу
собом. Сви увиђају да се мора наћи један заједнички циљ
који ће надахнути и одушевити све Французе у њиховом раду.
 Књижевни Преглед. 139

Али, докле једни траже тај циљ у вери, други (међу ове
с ада и Готије) траже га у пробуђеној и ојачаној дру-
штвеној свести, која има свога основа у позитивним наукама.
Католици су ти који траже спаса у вери; социалисти ти
која га траже у друштвеној свести. Али и једни и други
слажу се у томе, да јединка сама за себе, — као земља у
васељени, тако и она на земљи, - не значи ништа. За католике
човек је сићушни делић нечега непојмљивога и недостижнога,
нечега над нама; за социалисте човек је део велике дру-
штвене целине која се да научно проучавати и сазнати. У
свакоме случају, и за католике и за социалисте, човек има
свој циљ ван себе самога; отуда за њега дужност да се
жртвује. Без пробуђенога духа пожртвовања ни католици
ни социалисти не очекују повратак моралнога здравља у
Француској.
Ми свраћамо пажњу на ову француску кризу зато што
је она у многоме и наша. Ми имамо, ако не све француске
махне, а оно доста од њих. Сваки народ, чак и један тако
велики и даровит народ као што је француски, има скло-
ности ка назадовању. Он се од те склоности може отети
само понављаним напорима. Зато је потребно чинити од
времена на време овакав „испит савести", какав је за Фран-
цузе учинио Пол Готије са толико немилосрдне увиђавности.
Само такав испит савести може нам показати, шта се у
нашем народном карактеру почело да квари. и шта треба
поправљати. За сваку је похвалу, да се Французи нису дали
опити својим великим ратним успесима — и да код њих
има куражних и увиђавних људи који, сутра дан после једног
победничког рата, устају да говоре о моралној кризи. То
треба да буде за поуку и нама. Ми се не смемо успавати
великим успесима нашег народног уједнњења, и почети уобра-
жавати да смо један народ без махна, који нема потребе да
се усавршава, и који постоји ту само тога ради да му се
други свет диви. То уображење било је фатално за друге
народе, па би могло бити фатално и за наш.
Ј О В А Н М. Ј О В А Н О В И Ћ .