Tomas B.

Hobbes

Mali Vule u zmajevoj koiji i druge sindikalne prie

Beograd, januar 2008.

~Drutveni pokreti i promene~

1. Izazov institucionalnim dimenzijama modernosti: Savremena politika socijologija poiva na viedimenzionalnim institucionalnim osnovama, koje Entoni Gidens deli u etiri polja i to: Kapitalizam, Industrijalizam, Aparati nadzorakontrole-integracije, Vojna mo. Po Gidensu sinergetskokumulativni efekat ovid dimenzija je prisutan bar 4 veka. ovekov problem po Gidensu je nemogunost kontrole sopstvene projekcije sveta- on jo nije gospodar svih dimenzija. Zato u vonji zmajeve koije, kako Gidens navodi globalizaciju, najbolje to moemo uiniti je stvaranje projekcije modela utopijskog realizma za budunost. Drutveni pokreti su jedan od glavnih indikatora te projekcije. Oni na najbolji nain pokazuju tenju za promenama, pa Gidens navodi primer radnikog pokreta u kapitalizmu. Naravno, to je deo starih pokreta, ali Gidens jo navodi nove i alternativne pokrete kao nosioce budunosti. Uzimajui u obzir utopijsku ideal pokreta, i realistiku sliku stanja, savremena kritika teorija po Gidensu mora da vodi rauna na sve imanentne institucionalne transforamcije modernosti, da se orijentie geopolitiki, da misli nadnacionalno, i da uvai emancipatorske politike. Ovo poslednje je posebno vezano za drutvene pokrete koji tee oslobaanju od potinjavanja. Povezani sa politikama ivota kao naina da svi ivimo bolje, oni daju uspenu formulunove paradigme modernosti. Odnos ova dva je paralelan odnosu negativne i pozitivne slobode, zakljuuje Gidens. 2. Demokratski i autoritarni lik globalizacije: Dve uktrtene ose danas povezuju procese modernosti: povezivanje emancipatorskih politika sa politikama ivota, i odnos lokalno-globalno. Zato Gidens definie globalizaciju kao intenzifikaciju drutvenih odnosa na svetskom planu uz kompresiju geografskog prostora. Kao kontratea ovakvim procesima javljaju se nacionalne elje za autonomijom, ali i separetizmom. Globalizacija kao proces povezivanja je po Peujiu stari proces koji je zapoeo irenjem velikih svetskih religija. To je i prvi talas globalizacije, dok drugi i trei kreu od renesanse, odnosno industrijske revolucije. Savremeni talas zbog svoje informatike ekspanzije se jo naziva i turboglobalizacija.Ono to ini ovu globalizaciju su tehnikoinformatike revolucije i njom izazvana kompresija vremena, globalno trite, vladanje na daljinu, meuzavisnost, transnacionalne korporacije, kopiranje odreenih formi organizacije. Forma globalizacije moe biti u demokratskom ili autoritarnom liku, i to je stvar izbora nacionalnih drava. Tako npr. neomarksisti, posebno Imanuel Volerstin smatra da je globalizacija savremena kolonizacija u kojoj dominiraju centralne drave (SAD, EU, Japan), polu-periferna zona (npr. Jugoistona Azija), i periferija (zemlje treeg sveta).Glavna pogonska snaga globalizacije je onda kapitalizam, a nus pojava 2

globalizacije je antisistemski pokreti. Dejvid Harvej se donekle slae sa ovim, tvrdei da je kapital glavni integrativni faktor sveta. S druge strane liberalne-demokrate smatraju da je glavna odlika globalizacije irenje demokratije. Meutim za marksiste to je samo jedan od oblika produbljivanja jaza sever-jug prenonoenjem sukoba sa klasa na etnicitete. 3. Demokratija i globalni poredak: Demokratski lik globalizacije preme Peujiu se vidi pre svega u sferi ekologije, humane globalne ekonomije, socijalnih prava, kosmopolitske demokratije, pluralizmu kultura. Danas su ipak najdominantnije teorije koje su izmeu modernosti i postmodernizma, i to teorije Lea, Beka, Gindensa, i donekle Helda. To su teorije refleksivne modernosti. Skot Le zastupa konzumerizam, tezu da je danas glavni kapital informacija. Njegova definicija karaktera oveka, da je on ono to kupuje, onda je danas najdominatnija ekonomija znakova jasan pokazatelj prirode odnosa u globalizaciji. To znai da mi danas nismo striktno vezani za dravu-naciju, ve kupujemo od onoga ko ponudi jasniji i bolje prezentovani znak. To je po Leu sistem dezorganizovanog kapitalizma, u kome je ovek primoran da kupuje u odnosu na ivotne navike i okolinu koja ga okruuje, a sve se svodi na izbor. Bek i Gidnes nude teorije refleksivne modernosti po kojima je modernizacija sada u fazi u kojoj moe da sagleda samu sebe. Po Gidensu (koji koristi termin pozna modernost), modernizacija je donela politiku emancipacije, a danas ona prerasta u politiku ivota. Bek na ovo nadovezuje globalni poredak koji ide ka republikanizmu a individualizmom kao osnovnom vrednou. U takvim procesima traba razlikovati globalizaciju kao proces umanjivanja uloge nacionalnih drava od globaliteta kao faktikog stanja svestkog drutva koje je irevizibilno. Na kraju tu je neoliberalna ideologija- globalizam, kao vladavina svetskog trita. Globalizacija ima nekoliko osnovnih dimenzija: komuniativne tehnologije, ekologija, ekonomija, organizacija rada, kultura, i civilno drutvo. U samoj globalizaciji javljaj se jedno novo drutvo- svetsko rizino drutvo koje proizvodi rizike izazvane obiljem, siromatvom, i ratom novih vojnih tehologija1.

4. Pet najvanijih polja globalizacije:

1

Held daje novu viziju demokratije: kosmopolitske demokratije. Takva demokratija ograniava pre svega stare sisteme moi nacionalnih drava , promovie autonomiju i odgovornost, kosmopolitski pravni sistem posredovan meunarodnim tribunalima, ouvanje demokratije kao kolektivni cilj, socijalnu pravdu, odsustvo sile (osim u krajnjem sluaju), proirenje prava drava-graanin. Postmodernisti, s druge strane u globalizaciji vide ansu da se raskine sa modernou. To je tzv. postmodernistiki obrt. To znai prihvatanje pluralizma kultura kroz jednu dijaloku alternativu- stalno preispitivanje dosada postignutog, a ne verovanje u velike istine. To je uvena Liotareva teza o smrti metanarativa. Oni vie ni nisu pogodni, kada se uzmu u obzir procesi stvaranja novih kultura koje nastaju u velikim megalopolisima (npr. afro-amerikanac). Ovo ne traba meati sa teorijama mekdonaldizacije sveta, jer postmodernisti insistiraju na povezivanju razliitih kultura. To se ogleda kroz koncept glokalizacije koju je oveo Roland Robertson, koja insistira na povezivanju lokalnog i globalnog.

Na teorije o demokratskom liku globalizacije se nadovezuje teorija Arjuna Apaduraia koji smatra da postoji pet sfera u kojima se odvija proces globalne kulturne ekonomije: Etnosfera, Tehnosfera, Finansosfera, Mediasfera, Ideosfera (vezana za ideologije i nove drutvene pokrete). Ove sfere ili predeli ine socijalne prekase koje produkuju, reprodukuju, osporavaju, bore se, menjaju se, samo ako imaju znaenje za specifine drutvene aktere. Za Apaduraia globalizacija je jedan kontradiktoran proces sukoba sfera: nacionalne drave imaju interes da budu otvorene, ali i interes da sauvaju homogenu sliku dobra nacije. Zato se deava proces kanibalizacije izmeu nacionalnih drava. Globalizam samo podstrehuje lokalizam kao nain ouvanja integriteta kultura. Bauman ovo ilustruje kroz primer globalizovanih bogatih i lokalizovanih siromanih. Zato danas u svetu sve vie jaa antiglobalistiki pokret. Drutveni procesi 70tih godina doveli su do stvaranja novih ili alternativnih drutvenih pokreta. Ovi pokreti su izazov kako za modernu dravu i njenu elitu, tao i za korporacije, radniki pokret, potroakoj kulturi, ak i politikoj teoriji. Svi ovi pokreti nastaju pre svega kao produkt odreenih drutvenih konflikata, koji su po Habermasu, Turenu, i Ofeu, produkt pomeranja konflikata iz proizvodnje (klasni konflikt) u sferu ivota. Partije koje su kanalisale stare konflikte, su mogle da rade tako to e samo popravljati sistem. Novi drutveni pokreti za reavanje novih konflikata trae promenu celikupne sistemske paradigme. To ne iziskuje stari koncept revolucije, ve nove kapilarne revolucije- radikalna promena svakodnevnog ivota mirno i nenasilno. 5. Pokreti i promene: Glavni pojmovi moderne su razvoj i drutvene promene. Danas postoje dva dominantna pristupa reevanju ovih pojmova: funkacionalistiko-strukturalni, i dinamiko-procesualni model. Pored ovoga Gidens smatra da danas se moe generalizovati drutvena teroija, ali da se mora voditi rauna o diskontinuitetima modernosti. Postoje tri diskontinuitetna obeleija : brzina promena, irina i domet promena, razliita unutranja priroda modernih institucija. Nosioci drutvenih promena u ovoj eri su drutveni pokreti. Alen Turen smatra ak da sociologija i teeba da se bavi samo pokretima kao kljunim akterima. Vud je to izrazio kao ekvivalenciju drutvenih promena sa drutvenim pokretima. 6. Pokreti i drutveni konflikti: U klasinim teorijama Vebera i Marksa, drutveni konflikti se baziraju na proizvodnji i klasnoj preraspodeli. U neku ruku, pitanje konflikata u ovim teorijama, je pitanje stepena legitimiteta. Kozer vidi konflikte kao elju za sticanjem dobara, koja ima propratni efekat eleminisanja protivnika. Darendorf razlikuje latentne i manifestne interese, na osnovu kojih proizilaze klasni i grupni konflikti. Institucionalizacija i drutvena kontrola su kljune u razreavanju konflikata. U konfliktima koji proizlaze iz delanja drutvenih pokreta, naroito je uticajna teorija mobilizacije Entonija Oberala. Po Oberalu, postoje tri grupe socijalnostrukturalnih uslova koji pogoduju mobilizaciji pokreta. Prvi su zajedniki ciljevi, drugi je organizaciona osnova i liderstvo, i trei su vertikalne veze koje proizlaze iz

interakcije pokreta i ostatka drutva. Idealna strukturalna podloga je segmentirano drutvo (npr. kapitalizam). Slinu teoriju daje i Tili. Alen Turen izdvaja tipologiju konflikata oko sledeih osnova: kompeticija interesa, rekonstrukcija identiteta, politike snage, privilegije i statusi, kontrola kulturnih obrazaca, i revolucije. Na osnovu ovoga Turen izdvaja tri vrste pokreta: drutveni pokreti (oko kulturnih obrazaca), istorijski pokreti (revolucije), kulturni pokreti (identitet i kultura). Na ovo se nadovezuje Habermas koji tvrdi da drutveni pokreti transformiu konflikte iz sfere produkcije na sferu ivota. 7. Razvoj i rizici progresa: Prvi sociolog koji je ukazao na tetnost evolucije kao sinonima progresa, bio je Ferdinand Tenis, smatrajui da ona vodi osiromaenju ljudskih potreba. I sami drutveni pokreti pokazuju da progres nije uvek pozitivan, pa je primer ovome ekoloki pokret. Takoe i teoretiari poput Gidensa, Beka, i Lea upozoravaju da ivimo u drutvu proizvodnje rizika. Bek izvodi deset zakljuaka o ovom drutvu. Prvo dolazi do transformacije od linih ka optim rizicima. Drugo, nekada su rizici bili lokalni, sada postaju globalni. Tree, rizici postaju dugotrajni. etvrto, rizici su danas esto nevidljivi. Peto, rizici su kumulativni i disperzivni- odraavaju se na razliite sfere. esto, danas se rizici tee predviaju, pa dolazi do nekalkulatibilnosti rizika. Sedmo, takvi rizici su onda najee ireverzibilni. Osmo, rizici su najee sistematski i strukturalno intenzivirani, zahvaljujui destruktivnim snagama. Deveto, danas rizik nije hrabrost, ve samodestrukcija. I deseto, rizici su danas prouzrokovani dugim izazovima, zavisno od prostora, ali i vremena. Na kraju valja podvui da se rizici danas ne odnose jednako na sve ljude, ve neke pogaaju manje a neke vie, to stvara drutvene pozicije rizika. Ipak i oni koji proizvode rizike takoe imaju tete od njih, to govori o bumerang efektu. Ipak, danas je rizik veliki biznis, ukoliko ste dobitnik. Zbog svega ovoga, kada se teorija rizinog drutva prebaci na polje globalizacije, dobija se pozicija raskra- na jednoj strani su demokratske, a na drugoj autoritarne tendencije. 8. Pokreti i drutveno vreme: Vremenska dimenzija drutvenog ivota je socijalno vreme. Ono je uvek u kontinuitetu u odnosu na prolost i na budunost, samim tim vremenskog vakuuma nikada ni nema. Vreme kao takvo onda ne poznaje dva indentina dogaaja, pa je promena drutvu imanentan proces. Drutveno vreme u odnosu na promene pojavljuje se u dva vida: kvantitativno vreme (spoljni referentni okvir za merenje dogaaja i procesa), i kvalitativno vreme - (definie se prirodom drutvene pojave). Drutveno vreme u uem smislu je kvalitativno, ono - odreuje vremenski kvalitet procesa. Pjotr Stompka razlikuje etiri manifestacije ovoga: procesi su dui ili krai, bri ili sporiji, ritmiki ili sluajni, i oni su izdeljeni na delove razliitog sadrajnog kvaliteta. Drutveni pokreti mogu ubrzavati ili usporavati drutveno vreme. U temporalnoj logici politike akcije raditi bre znai uraditi vie u okviru istog ili kraeg

intervala. Pokreti stoga moraju da sinhronizuju svoje oseaje za akciju, to se naziva tajming. Procesi globalizacije i modernizacije su doneli kompresiju vremena u odnosu na stare sisteme. Informacione tehnologije naroito doprinose ovakvom razvoju dogaaja. 9. Usmerenost pokreta u odnosu na poredak: Klasifikacija pokreta se moe izvriti i po njihovom odnosu prema poredku. Pokreti koji deluju u okviru sistema, ali ele promene su reformski pokreti. Oni tee malim i postepenim promenama, bez dovoenja u pitanje sistema uopte. Pokreti koji se zalau za mnogo dublje promene , koji ele da utiu na sve socijalne varijable sistema su radikalni drutveni pokreti. Primer ovih pokreta su oni nacionalno-oslobodilaki. Pokreti koji su izmeu ova dva su oni koji pre svega insistiraju na strukturalnim promenama. Takav je npr. evrokomunizam. On je otro kritikovao kapitalizam, ali odbacio sovjetski revolucionarizam. Ovi pokreti nastoje da simultanim promenama u razliitim drutvenim poljima, stvore sinergiju efekata koji e dobaciti mnogo dalje od bilo kog drugog. 10. Socio-politiki i socio kulturni pokreti: Socio-politiki i socio-kulturni pokreti se razlikuju prema ciljevima kojim streme. Tako, prvi nastoje da unsu promene u politiki, ekonomski ivot, strukturu i hijerahiju, dok drugi se odnose na vrednosti, uverenja, matrice ivotnog ponaanja (kavi su npr. hipi pokreti). Dejvid Eberle nam daje neto sloeniju klasifikaciju u odnosu na cilj i oblas promena i to: transformativne pokrete (totalne promene), reformske pokrete (parcijalne promene), pokrete iskupljenja i spasenja (totalnu promenu individua), alternativne pokrete (parcijalnu promenu individua). S obzirom na akciju i logiku pokreta postoje dve vrste: instrumentalni i ekspresivni. Prvi imaju za cilj osvajanje politike vlasti i obezbeivanje promena putem zakona, propisa i sl. Ovi se mahom pretvore u politike parije. Eksprsivni pokreti se bave pitanjima identiteta, vrednostima, autonomije ljudskih prava, i sl.

11. Klasini i novi drutveni pokreti: U epohi nastanka modernog i industrijskog drutva, dominantni pokreti su bili oni vezani za slojeve i klase. Takvi su bili radniki, sindikalni, farmerski. Ovo su stari ili klasini pokreti. U epohi onoga to se naziva postindustrijsko, informatiko, postmoderno drutvo, javljaju se novi tipovi drutvenih pokreta, kakvi su ekoloki, feministiki, mirovni. Ovo su novi ili alternativni pokreti.

Klaus Ofe kae da su novi pokreti rezultat sporednih efekata industrijskog rasta, dok Alan Turen to poistoveuje sa strukturalnim promenama industrijskog drutva. Brand smatra da je domintan sloj u ovim pokratima srednji sloj, koji tei da odbrani potrebe i postavi zahteve. Dakle pokreti su proizvod klase obrazovanih, i to onih novano situoranih, najee humanih radnika, i mladih posleratnih generacija. Slino misli i Ingelhart kada vezu izmeu politikog aktivizma i mladih obrazovanih ljudi naziva kognitivnom mobilizacijom. Ingelhart smatra da je dolo do promena potreba koje idu sada od materijalistiih, prema postmaterijalistikim (kvalitet ivota) Tiha revolicija. Ova teza je zasnovana na dve primese: ljudi cene ono to je retko, i vrednosti zavise od socijalizacije mlade osobe. Zbog toga stare i mlade generacije uvek imaju drugaije vrednosti, to ukazuje na stepen participacije mladih u politikim zbivanjima. 12. Razliiti teorijski pristupi drutvenim pokretima: Marksistiki pristup drutvenim pokretima zasniva se na klasama. Poseban segment izuavanja ove teorije su radniki pokreti kao nosioci klasnih promena i revolucije. Bihejvioristiki pristup koji se javlja u SAD-u u okviru ikake kole, posmatra pojavu pokreta kao izraz nezadovoljstva aktera postojeim stanjem u drutvu. Znaajni predstavnici su Park, Blumer. Robert Ezra Park vai i za osnivaa ikake kole, i njegovi radovi su umnogome uticali na potonje generacije ekologa, ali i politikologa. On smatra da je sociologija nauka o meudelanju ljudi, koje se umnogome zasniva na komunikaciji, a koja opet moe biti izraz, tumaenje i odgovor. Ljudsko delanje se svodi na etiri meuodnosa koja se jednim imenom nazivaju socijalizacija, i to su: utakmica (najoptija nesvesna delatnost), sukob (nastaje iz utakmice, kao vid osveenja), prilagoavanje (prirodno i drutveno), i prihvatanje (krajnji oblik utapanja u drutvene norme). Teorija racionalnog izbora nudi takoe objanjanje kroz radove Mensura Olsona. Ova teorija odbacije prethodne dve, i smatra da pokreti nastaju iz sebinih interesa koji su racionalni. Pojednici nee uestvovati u drutvenoj akciji ukoliko njihovo oekivanje dobitka bude manje od trokova njihove participacije (tzv cost benefit analiza). U sluaju da mu se akcija ne isplati on e ostati free rider koji e se nadati da e dobiti makar neto od preraspodele . Ono to nije dobro u ovom modelu jeste to ne objanjava prisusvo altruizma u drutvenoj akciji. Teorija mobilizacije resursa (amerika teorija) polazi od toga da nezadovoljstvo samo po sebi nee pokrenuti socijalnu akciju ukoliko ne postoji organizacija za mobilizaciju potencijala, kako to ve tvrde Oberal i Tili. Ipak evropska verzija ove teorije insistira na da su inioci identiteta i vrednost pravi pokretai socijalne akcije. Tako Turen i Melui samtraju da pokreti uvek tee uspostavljanju poljuljanih identiteta. Zbog ovoga u ovim teorijama interes ne igra veliku ulogu, koliku igra npr. autonomija i solidarnost. Ovakvi drutveni pokreti tee pre svega da stvore novu politiku kulturu.

13. Drutveni pokreti i etnifikacija politike: Glavna socijalna arena za pojavu modernih drutvenih pokreta je ona demokratska. Budui da nae drutvo (Srbija) nema izgraen demokratski sistem, kao i potovanje razliitosti i osnovnih prava, klima za stvaranje ovih pokreta je nepovoljna. Jedini pokret koji je uspeo duboko da se implementira je onaj radniki (socijalistiki), i to autohtona hibridna varijanta. Takoe moe se izdvojiti i antinuklearni pokret koji je nastao krajem 70tih godina. Po raspadu socijalizma, u Srbiji su se pojavili pre svega tradicionalistiki drutveni pokreti: nacionalistiki i populistiki. Takvi pokreti su vraali drutvo tradiciji, ali nisu mogli da obuzdaju nadolazee nacionalistike struje, koje su se oliile u militantnim etnonacionalistikim pokretima. Proces koji dovodi do ovoga Klaus Ofe naziva etnifikacijom politike. U tim procesima problem koji nastaje javlja se iz straha. Nove elite vlasti strahuju od drugih nacija, umiljen ili objektivan, tera ih da strahom ostaju na vlasti. SFRJ je od 50tih god. 20. veka bila u vrhu interesovanja i naprednosti meu socijalistikim zemljama. Ipak, budui da je vreme za reforme bilo tokom 80tih godina, ona je tu svoju ansu propustila, pa ju je pluralistika revolucija zatekla nespremnu, i zavrila je sa krvavim raspadom.

~Pokreti i demokratske promene~

14. etiri teorijska pristupa demokratskoj tradiciji: Od pada Berlinskog zida 1989., sve je vie teorija o demokratskim tranzicijama. Ove teorije se manje-vie nadovezuju na teorije o treem talasu Hantingtona, i etvrtom talasu Klausa fon Bajmea. Transnacionalne teorije su one koje smatraju da internacionalne promene vuku sa sobom demokratske. To su najee radikalne promene globalnog sistema (npr. svet posle II svetskog rata), koga uvek prati jak demonstracioni ili domino-efekat. Defri Pridam je naroit znaaj pridodao medijima u ovom procesu, nazivajui ove revolucije media revolutions. Strukturalne teorije smatraju da odreene promene u politikoj, ekonomskoj, i kulturnoj strukturi moraju nastati da bi se izvrila demokratska tranzicija. Jedna od glavnih spona i pokretaa je ekonomski boljitak koji onda mobilie drutvo. Lipset je dao jednu deterministiku teoriju po kojoj je stepen uspenosti promena direktno proporcijalan ekonomskom razvitku2. Genetike teorije ili teorije politikih akcija fokusiraju se na procese promene reima. Te procese sprovodi elita, uz mogunost demokratskog izbora, ali i neizvesnost od neuspeha. Zato je tranzicija bitniji faktor od same konsolidacije. Klaus Ofe smatra da postoje dve razlike u istonoevropskoj demokratizaciji i onim pre nje: prva je u duini
2

Ovde se vidi jasan uticaj teorije racionalnog izbora i cost-benefit analize.

vremenskog perioda i karakter promene, koji se ticao nacionalnog identiteta, novih ustavnih okvira, promena ekonomskih prilika (kultura, politika, ekonomija). Drugi momenat je etnifikacija politike. To je proces promiljanja novog poretka jednog etniciteta a koji se drastino razlikuje od bio kog drugog etniciteta, i deluje iskljuujue. Interaktivne teorije su one koje smatraju da se u isto vreme mora vriti i tranzicija i konsolidacija, koji se za neke stvari moraju odvijati brzo, a za neke postupno i multidimenzionalno. Balkan je pogodan prostor za ove teorije, budui da se u ove procese mora uraunati politika kultura, sistem vrenosti, odnos drave i drutva i sl. Prvi koji je dao ovakvu teoriju bio je Kirhajmer nazivajui je teorijom sputavajuih uslova i revolucinarnog proboja. 15. Ustavnopravne, politike, i civilne promene: Ralf Darendorf smatra da pluralistika revolucija iz 1989. nije donela nita novo, osim modiikacije starih koncepata u okvirima civilnog i otvorenog drutva. Svoju teoriju postavlja na potrebi za uvoenjem konstitucionalnog liberalizma i drutvene reforme, i to kroz tri faze. Prva faza je faza konstitucionalnih promena koja vremenski treba da traje kratko, oko 6 meseci, i to je doba pravnika, koji pod geslom let there be as much democracy as possible, treba da pronau konstitucionalnu ravnoteu izmeu podele vlasti i operativnosti vlasti. Druga faza je faza normalne politike u kojoj se vri estogodinje reformisanje ekonomske i politike ravni, a koje sprovode politiari. Trea faza je je faza graanskog drutva u kome najveu ulogu ima civilno drutvo i koje treba da traje i gradi slobodu dugo vremena. On gaji jedan pluralistiki stav oko artikulacije interesa, kao i jedan drutven-solidarni princip, i potovanje fer pleja. Optimalni rok za izgradnju ovoga je 60 godina. Graani. Dakle, Darendorf smatra da je civilno drutvo klju uspene demokratizacije drutva. Primenjujui ovu teoriju na Srbiju, prvi zakljuak do kojeg dolazimo jeste da je ta i takva tranzicija zakasnela u odnosu na Evropu, kako to tvrdi Zagorka Golubovi. Ipak, postoje i mnogo vie ocene ovih zbivanja, pa tako Pudunavac tvrdi da je to bila pre svega libaralna revolucija. Ipak, pitanje je da li je osnovni motiv takve revolucije bila sloboda, ili pravda. Budui da postoji ovakva dilema, onda je mnogo bolje usvojiti Kiovo miljenje da su ovakve promene negde izmeu reforme i revolucije. Ovakav pristup zahteva praenje dve linije retrospektivne i prospektivne. To znai da se mora voditi rauna o dravnom kontinuitetu i legalitetu, ali i neumitnim promenama. Srbija je imala jednu posebnu situaciju da nije pregovarala sa starim reimom oko promena, a sa druge strane politiari insistiraju na retrospektivnom pristupu. Budui na razmimoilaenje struja u okviru promena, Srbija je propustila ansu da primeni Darendorfov model. 16. Meusobnom odnosu konsolidacije, demokratizacije i liberalizacije: Adam Pevorski je proces prelaska iz autoritarnog u demokratski reim video kroz tri faze: liberalizacije, demokratizacija, i konsolidacija. Prva je faza sukoba, druga uspostavljanja institucija, a trea uspostavljanje stabilnog demokratskog sistema.

Ipak, ovaj proces nije lak, i postoje brojni faktori koji oteavaj put tranzicije. Jedan od autra koji je pokuao da ove faktore prikae je i Dejvid Biam, sumirajui ih u okviru 10 hipoteza. 17. Uslovi demokratske konsolidacije (prvih 5 hipoteza): Prva hipoteza se odnosi na karakter biveg reima kao preduslova za konsolidaciju demokratskih promena. Tako je u Srbiji jedan od problem uspenog reformisanja i pretohodni populistiki reim koji je navikao graane na demagogiju, i ulio paranoju od spoljnih neprijatelja i domaih izdajnika. Druga hipoteza je kae da nain prelaska ka demokratiji utie na potonju konsolidaciju. Srbija se npr. uklopila u opti model pluralistikih revolucija, koja odbacuje nasilje i trai meke metode. Trea hipoteza kae da je trina ekonomija neophodan, mada ne i dovoljan uslov demokratije. Ovde valja nadovezati umpetera koji trinu ekonomiju vezuje za demokratiju jer jaa oseaj individualizma, trai disperziju moi, i odvaja trine sile od politikih. Sa druge strane neke od negativnih posledica trinog razmiljnja su jaz izmeu bogatih i siromanih, nezaposlenost, javni moral. etvrta hipoteza kae da se anse za demokratsku konsolidaciju uveavaju sa demokratskim razvojem. Dakle demokratski reim mora da pokae, makar postepenom svoju mo da uini ivot ljudi lakim, kroz poveanje standarda. Peta hipoteza glasi da specifine forme delovanja klasa utiu na konsolidaciju. Na primeru Srbije moemo videti da su upravo srednji slojevi inili baznu osnovu revolucije, pa je zato ona i ila u smeru ostalih pluralistikih revolucija (bez nasilja i ekstrema). 18. Uslovi demokratske konsolidacije (drugih 5 hipoteza): esta hipoteza smatra da su odreene religije nekopatibilne sa demokratijom. Sedma hipoteza se tie istorijskog antagonizma izmeu grupa u drutvu kao prepreci uspenoj konsolidaciji. Iako je ovo demostrirano na krvav nain u bivoj SFRJ ipak treba uzeti u obzir da upravo kulturni diverzitet i pluralizam ini osnovnu vrednost demokratije. Osma, deveta i deseta hipoteza se odnose na politiki sistem i glase: predsedniki sistemi su manje trajni nego parlamentarni; proporcijalni izborni sistemi dovode do manje raskola nego veinski; demokratska izdrljivost se poveava jaanjem lokalne samouprave. 19. Civilno drutvo i demokratska konsolidacija: Filip miter nam napominje da demokratska konsolidacija mora da stvori sa sobom i stabilno civilno drutvo ako eli da bude samoodriva. miter napominje da takvo civilno drutvo mora da postulira etiri pretpostavke: dualna autonomija, kolektivna akcija, neuzurpacija, i uljudnost. Dakle miterova teza poiva na pretpostavci da tranzicija donosi civilno drutvo a ne obrnuto. Ipak, situacija u Srbiji je neto drugaija. I pre uspostavljanja reima iz 90tih

10

postojale su naznake da se civilni sektor raa. Iako je ovo bilo potisnuto civilno drutvo, dogaaji iz 1996/97 su pokazali da je ono bilo i te kako sposobno da se mobilie. Samim tim zakljuak je da je to peripatetiko civilno drutvo doprinelo uruavanju sistema 2000. god. U prouavanju civilnog drutva istone Evrope, Volfgan Merkel nam daje 5 paradigmi za njuegovo razumevanje. Prva je Lokova funkcija zatite od autoritarnosti drave. Dakle u postkumunistikim drutvima je od vitalnog znaaja odbrana negativne slobode koju nosi civilni sektor. Druga je Montekjeova funkcija ravnotee izmeu vladinog i civilnog sektora. Ispunjenje ovoga je od znaaja za vladavinu prava. Trea je Tokvilova f-ja da je civilno drutvo kola demokratije, jer se nalazi u svakodnevnoj neposrednojk komunikaciji i praksi sa graanstvom. etvrta je Habermasova f-ja civilnog drutva kao kreatora javne sfere. To znai uspenu artikulaciju interesa spontanih organizacija iz privatne sfere u vladinoj sferi, a kao nain stvaranja sveobuhvatne transparentne javne sfere. Peta je Patmanova f-ja stvaranja socijalnog kapitala kroz delovanje civilnog sektora. To se ostvaruje kroz pluralistiku ulogu civilnog drutva. U zemljama u tranziciji je od vitalnog znaaja da socijalni kapital, ili spremnost ljudi na kooperaciju i drutvenu participaciju, postigne sveobuhvatan prelaz ka idealu pluralistike demokratije. 20. Politika strategija demokratskih promena: Moderna drutva su u stalnoj dinamici, pa im je promena imanentno svojstvo. Ipak postoji vreme za promene, i svaka proputena ansa znai stagnaciju, ili nazadovanje. U Srbiji postoji jo i problem rascepa izmeu struja koje su za promene, pored stalne pretnje povratka starog reima u vidu ultranacionalistikih stranaka. Rascep je u poetki iao na liniji emu dati prednost: legalitetu ili legitimitetu demokratskih promena. Nosioci tog rascepa su Demokratska stranka Srbije, i Demokratska stranka. Jedan od problema koji je doveo do ovakvog razvoja dogaaja je i nepostojanje jasne strategije demokratskih promena. Postoje dve najbitnije strategije: politika i civilna. Ove strategije su dijemetralno suprotne po svim osnovama (nastanak, kanali, akteri, itd.). Tako po karakteru i smeru odvijanja politika ide odozgo na dole (ponuda), pa je to ujedno i pasivni vid razmiljanja o potrebi za drutvene promene. Glavni akteri ove strategije su politike elite. Problemi koji se mogu javiti sa ovim tiu se nedefinisanog identiteta elita, uticaj prethodnog autoritarnog reima. Zato se ponekad javljaju i subelite kao korektiv ovima, a koje najee ini menaderska klasa. Drutveni nivo ove stratigije je vrh drutva tj. dravni centar. Kanali akcije i delovanja su kroz politike partije i lidere. to vea fragmentacija partija i programa, to vea nedelotvornost ovih kanala. Takoe nedemokratski pristupi u strukturama samih partija znaju da nakode njenom spoljnom delovanju. Polja promene ove strategije su institucije. Cilj obrazovanja institucija je samoodriva demokratija. Institucije drave su tu naroito bitne, ali i druge autonomne drutvene institucije.

11

Oblast i sredstva normativnog regulisanja su ustavni i pravni poredak. Utvrivanje jasnih sankcija i obezbeivanje prava graana su od vitalnog znaaja za demokratsko drutvo. Nain usvajanja i primene ove strategije tiu se procedura politike komunikacije. To je naroito bitno za utvrivanje fer pravila politike igre. Politika strategije se usresreuje ka razvitku privrede. Vana stavka ovog dela je transformacija iz drutvene u privatnu svojinu. Najvaniji resurs ove strategije je politika mo, a cilj je dobra vladavina. 21. Civilna strategija demokratskih promena3: Civilna strategija poinje od drutvene osnove i ide odozdo na gore. To je stretegija zahteva. Samim tim osnovni akteri su graani, kao irok osnov drutvene mobilizacije. Drutveni nivo je onda predominantno lokalni. Jaka lokalna samouprava je jedan od kljunih preduslova za ovo. Predstavnici ove strategije su nevladine orgenizacije (NGO). Polje delovanja na koji ovi predstavnivici ele da utiu jeste sistem vrednosti. Liberalno-demokratski korpus vrednosti je predominantan u njihovim ciljevima. Oblast regulacije je vladavina prava i odbacivanje arbitrarne politike kulture. Nain delovanja je usmeren ka demokratskoj javnosti. Politika kultura je ta koja determinie koliko e se ovo i prihvatiti, ali nju ujedno i oblikuje delanje ove strategije. Usmerenost ove strategije ide ka optetem poveanju ivotnog standarda, koji su vezani za ekonomiju, ali mogu biti i za neke subsidijarne pojave (npr. ekologija). Slobodno trite umnogome pomae ostvarivanju ovoga. Najvaniji resurs je socijalni kapital, i spreavanje odliva mozgova. Osnovni cilj je izgradnja civilnog drutva kao dela dobro ureene zajednice.

Za ovo pitanje, kao uvod se moe koristiti poetni pasusi pitanja br. 20 o:-)

12

~Politika sociologija i drutveni pokreti~

22. Drutveni pokret- pojam i elementi za definiciju: Autor koji je prvi pokuao da celu politiku sociologiju zasnuje na pokretima bio je Rudolf Heberle. Za njega su drutveni pokreti pre svega izraz nezadovoljstva koje tei menjenju kljunih institucija. Slinu defeiniciju, samo u skladu sa marksistikom klasnom borbom daje nam i Alan Turen. Postoji nekoliko elemanata koji razlikuju drutveni pokret od rugih pojava: kolektivna akcija, dobrovoljnost i otvorenost, stav prema promeni, masovnost, drutveni konflikt, interesna osnova okupljanja, nezadovljene potrebe, javnost delovanja, spontanost, elastinost i drutvena zananjost problema. Drutveni pokret je onda kolektivna i dobrovoljna, javna, masovna, esto spontana akcija ljudi, koja nastaje iz nezadovoljstva, izraava sukobe interesa, pokree reavanje znaajnih pitanja i stremi promenama. 23. Blumerova teorija pokreta: Herbert Blumer je predstavnik simbolikog interakcionizma u bihejvoristikoj sociologiji. Za Blumera drutveni pokret je kolektivni pokuaj da se uspostavi nov poredak ivota. Dakle osnovna motivacija graana proizilazi iz nezadovoljstva postojeima stanjem i verom u bolju budunost4. Za Blumera, postoje tri vrste pokreta: opti drutveni pokreti, posebni drutveni pokreti i drutveni pokreti izraavanja. Opti pokret je npr. radniki. Ovi pokreti operiu sa kulturnim nanosima ili strujama postepeno menjajui dominantne vrednosti. Sa nadolaskom tih struja, ljudi postavljaju i drugaije zahteve i interese, koje proizilaze iz probuenog nezadovoljstva. Ovakvi pokreti su esto neorganizovani, disperzovani i bez etabliranog vostva sa samo generalnim smernicama. Mase su dominantne u ovim pokretima, a esto se diskusije i rasprave pojavljuju kao sredstva optenja. Posebni pokreti se javljaju nanosom struja optih pokreta. Oni su mnogo fokusiraniji na specifine vidove nezadovoljstva. Humanitarni pokret je primer ovoga. Posebni pokreti mogu biti reformski i revolucionarni. Ovakav pokret ima jasnu strukturu, organizaciju i vou, sa jasnim ciljevima i orijentacijom. Mi-svest dominira lanstvom pokreta. Postoje odreene faze ovog pokreta i to: drutveno nezadovoljstvo, drutvena uzrujanost, uzbuenje, faza formalizacije, faza institucionalizacije pokreta. Mehanizmi i sredstva su: agitacija, razvoj esprit de corps, razvoj morala, formiranje ideologije, i razvijanje operativnih taktika . Esprit de corps je oseaj pripadnosti pokretu, kao i unutranja solidarnost kroz intra/ekstra relacije, neformalna udruenja, i ritualnu participaciju. Ekspresivni pokreti ne tee menjanju drutva i to su npr. religiozni i modni pokreti.
4

Ovo dosta lii na teorije politikog mita.

13

25. Smelersova teorija pokreta: Smelers zapoinje teoriju pokreta sa objanjenjem teorije kolektivnog ponaanja i njegovim razlikovanjem od samostalnog i grupnog delanja, kako u veliini tako i u psihologiji. Postoji nekoliko oblika kolektivnog ponaanja: panika, pomama, masovni hirovi, pomodni talasi, finasijski bum, religiozna buenja, neprijateljski izliv, normativno i vrenosno orijentisani pokreti. Samo poslednja dva imaju oblik drutvenog pokreta, dok su ostali oblik socijalne ekspolizije. Normativni pokreti imaju za cilj ponovno uspostavljanje opteprihvaenih drutvenih normi, kroz nove zakone, obiaje, udruenja i sl. To su npr. radniki, mirovni, i dr. pokreti. Vrednosno orijentisani pokreti tee uspostavljanju novih vrenosti, bilo one svetovne ili profane.

26. Klasifikacija pokreta i vrste alternarivnih pokreta: Pokreti mogu biti emancipatorski ukoliko tee poveanju obima polja ljudske slobode, ili neemancipatorski ukoliko se zalau za suavanje. S obzirom na sadraje i nosioce mogu biti klasni, politiki, nacionalni, populistiki, rasni, verski, kulturni, omladinski i dr. U odnosu na teritoriju mogu biti regionalni, nacionalni, i internacionalni. S obzirom na odnos prema promenama mogu biti revolucionarni, reformistiki, konzervativni, i reakcionarni. Pod klasinim pokretima se najee podrazumevaju pokreti karakteristini za XIX i prvu polovinu XX veka. Najbitniji je radniki pokret. Novi drutveni pokreti nastaju 60tih godina XX veka. Oni su prvenstveno usmereni ka drutvu i pojedincima, koncentriu se na jedan problem, ne moraju biti vezani za institucije, najee su nenasilni, imaju nov dopadljiv imid. Vrste novih pokreta su: ekoloki, studentski, kontrakulturni, neofeministiki, mirovni, antinuklearni, pokret za alternativnu energiju i ekonomiju , pokret za autonomiju, za alternativnu medicinu, ravnopravnost manjinskih seksualnih grupa, religijski, i dr5. 27. Emancipatorska energija pokreta: Tom Botomor smatra da su pokreti proizvod modernog doba. U pokretima se artikulie rasuta socijalna enargija u precizno formulisane zahteve. Pogodan prostor za nastanak pokreta je demokratsko i otvoreno drutvo, iako oni nastaju i u okviru diktatura. Pokreti su finalni rascep izmeu politike drave i civilnog
5

Jedini pokret koji zasluuje detaljnije objanjenje je neofeministiki, i zanimljivo je da on kritikuje ne samo drutvo, ve i sam stari feministiki pokret. Ostali su manje vie poznati, pa da nepiem o:-)

14

drutva, ali i most izmeu njih. Naravno ne treba po analogiji donositi zakljuke da su pokreti okrenuti samo ka demokratiji, emu je primer faizma odgovaraju. Ipak mnogo je ei primer kada u totalitarnom reimu koji spolja deluje stabilno, odjednom izbije ogromna energija socijalne mase i srui takav sistem. Primer koji objedinjuje i prvi i drugi stav je Homeinijev pokret u Iranu, koji je zbacio ahov reim, ali zapao u politiki sistem verskog fundamnetalizma. Na osnovu nekih teoretiara kakav je Grami, moe se izvui zakljuak da su drutveni pokreti organski produkt savremenog drutva , a ne konjuktivna, privremena pojava koja prestaje sa postojanjem po obavljanom cilju. Tako Agne Heler daje tezu da drutveni pokreti uvek nastaju iz nezadovoljenog sistema potreba, to je ujedno i snana veza i mobilizatorska snaga angaovanih masa. Iako takvih potreba ima, ipak su elja za slobodom i demokratijom najbitnije. To je jako prisutno u modernom drutvu sa razvojem informacionog sistema, koji omoguava iroku participaciju graanstva. Sa druge strane razvoj istih dozvoljava sve veu dominaciju i manipulaciju masama od strane vodeih elita moi. ovek je sve vie podstaknut na alijenaciju, pa stoga postoji prirodno svojstvo da se on vrati na prvobitno stanje. Na ovo se nadovezuje i nezadovljastvo delanja politikih institucija. 28. Opoziciona kultura, traganje za identitetom, anti-pokreti: Politike partije, politike institucije i akteri, ne mogu da zadovolje sistem osnovnih potreba oveka iz objektivnih razloga. S tim u vezi postoji i potreba za jaanjem civilnog sektora, naroito pokreta koji e se baviti jednom konkretnom stvari. To je ujedno i negovanje opozicione kulture koja je protiv hijerahijskog poretka stvari, politikom profesionalizmu i krutosti,. Sa te strane posmatrano pokreti nisu nita drugo do povratak neposrednoj demokratiji i drutvenog angaovanja ljudi. Agne Heler nam ujedno sugerie da drutvo u kome je ovek predominantno nezadovoljan je ono drutvo koje ima neograniene potrebe . Takvo drutvo je onda identiteno neizdefirencirano, pa drutveni pokreti imaju bitnu ulogu obilkovanja tog identiteta. Tako npr. u nae doba se ponovo raaju mnogi religijski pokreti, sekte, ali i nacionalni pokreti, za rasnu jednakost, ili kulturnu autonomiju. Pokreti se danas uglavnom karakteriu kao progresivni, demokratski i levo oreijentisani. Ipak preutkuje se da ponekada demokratski i emancipatorski pokreti upoteno, ne moraju biti progersivni. Tako Hana Arent nam daje primer totalitarnih pokreta kao nazadnih i reakcionih. Samim tim uvek treba voditi rauna o programskoj orijentaciji pokreta (progresivna/regresivna). Tako nacionalistiki ili etniki pokreti treeg sveta su svakako progresivni, ali to se ne moe rei za one pokrete koji su separatistiki ili zagovaraju rasnu segregaciju. Samim tim svaki pokret ima i svoj antipokret. Tako su anti-pokreti najee regresivni, i aktiviraju se u dobima drutvenih kriza. 29. Neokozervativizam i desnica; defanzivni i ofanzvni pokreti: Periodi tranzicije zbog rekonstruisanja drutva su esto periodi socialne napetosti i konflikata. Kao vid nezadovoljstva javljaju se pokreti koji ele da odustanu od takvog

15

kursa rekonstrukcije i preu na onaj konzervativniji koji ceni red, rad, disciplinu. To su neokonzervativni pokreti, koji idu od liberalnih, preko nove desnice, i antikomunizma. Ovi pokreti esto redukuju dravu blagostanja, i vraaju se slobodama koje donosi otvoreno trite. Problem sa ovim jeste ukidanje mnogih socijalnih prava. Povratak patrijahalnom sistemu vrednosti je takoe prisutan. Prednost desnice nad levicom, kako istie Habermas, je barem za sada taj to oni nude konkretna reenja za konkretne probleme. Habermas takoe pravi razliku i izmeu ofanzivnih i defanzivnih pokreta. Oni se razlikuju na osnovu pristupa integraciji- sistemskoj ili socijalnoj, a koji se opet oslanjanju na dva kljuna faktora sistema- novac i mo. Sistem se dalje moe razlikovati kao poredak i svet ivota, a poredak ima za cilj da dominira nad ivotom. U ovom procepu se javljaju pokreti koji ujedno povezuju ova dva dela sistema, ali i brane ivot od kolonizacije poretka. Samo oni pokreti koji tee sticanju i osvajanju novih prava su ofanzivni (kao npr. feminisiki), dok ostali koji spreavaju tu kolonizaciju su defanzivni. 30. Pokreti i drutvena kriza: Drutvena kriza je osnovno okruenje, ali i proizvod delanja drutvanog pokreta. Tako je npr. strukturalna kriza kapitalizma dovela do pojave novih drutvenih pokreta, ali je i samo drutvo izobilja proizvelo pokrete kao nain artikulacije interesa. I sam uspon drutvenih pokreta se odvio u krilu velike drutvene krize 1968. godine, naroito predvoen studentskim pokretom. Takoe velika ekonomska kriza od 1972-74. godine je umnogome uticala na pojavu i formatiranje pokreta. Samim tim dolazi se do zakljuka da su pokreti proizvod krize kraja prosperitetnog perioda kapitalizma. Naravno nije kriza delovala uvek u istom pravcu formiranja pokreta. Takoje npr studenski pokret izgubio na znaaju, ali su vaskrsnuli neki stari pokreti i to u svom neo-oliku. Takav je neofeministiki, neokonzervativni, neonacionalistiki , itd.Jeadn od predominantnih novih pokreta je i ekoloki pokret. Stranke zelenih postiu ve dve-tri decenije jako dobre rezuletate a zauzimaju i bitne sistemske pozicije. Takoe aktiviranje pokreta kakav je ekoloki, znai da se polja akutnih kriza (sistemskih) suavaju, pa su pokreti nuno preorijenisani na neke druge teme (humanirarni rad, mirovni pokreti, ekologija). 31. Od sumraka do obnove utopije: Svaki drutveni pokret mora imati svoju utopijsku viziju ukoliko ne eli da postane racionalno orue onih koji su edni moi. Drutveni pokret prestavlja oivljavanje ideje delatne utopije. Ernest Bloh je naroito razradio ovaj pojam dosene utopije. Ona je za njega kao nada, neto to je imanentno ovekovom biu. Zato je socijalna utopija uvek povezana sa stvarnou, jer bez nje ne moe ni da se implementira, a kamoli ostvari. Stvarnost uvek mora biti polazna osnova graenja svake utopijske slike. Bloh nam od socijalnih utopija izdvaje utopije slobode koje oliava Mor, i utopije reda koje oliava Kampanela. Prva pokuava da drutvo uini demokratskijim, a druga da napravi autoritarnu sliku besprekornog funkcionisanja drutva. To je razlika izmau emancipatorskih i totalitarnih stremljenja. Totalitarne utopije gladeju da nametnu

16

projekciju budunosti, a u tome nema slobode, zakljuuje Agne Heler. Danas postoji generalni strah od utopija- svaka je u sutini totalitarna jer kroz socijalni inenjenrig pokuava da nametne socijalnu entropiju. Ovakav stav najee potie iz postmodernistikih pera, mada ni neomarksisti nisu daleko od ovog stava. Jo je Markuze oznaio kraj utopijama. To dovodi do zakljuka da se pesimizam uvukao duboko u strukture, to teorijske misli, to praktine delatnosti (kroz buenje neokonzervativnih struja). Ipak utopija jo ima svoju svrhu, i danas ona sve vie postaje zamena za ideologiju. Majnhajm nam poruuje da su utopija i ideologija dva zasebna tumaenja sveta proizala iz misli jednog sloja- inteligencije. Iz ovog stava, da je svet oko nas projekcija nae misli, dolazi se do zakljuka da su i pokreti deo te projekcije. Zato je problematika sagledavanja sveta oko nas vezana za to kako emo ga mi odrediti. Upravo iz tog razloga nai interesi igraju veliku ulogu, a ideologija im je glavni produkt, gde je on oblik svesti odreene drutvene grupe ili klase. Povezano sa vlau, ideologija je najee tenja da se ostvari neki optedrutveni interes. S druge strane ideologija se retko odnosi na samo drutvo (koliko na vlast). Projekcija svesti koja eli da odredi drutvo jeste utopija. Utopija je uvek stremila idealima pravde i moralnog savrenstva, kao i istine. Pokreti su zato mnogo blii utopijama nego ideologijama, koje su vie vezane za politike partije. Trensformacije utopije u ideologiju, ili ideologije u praznu utopiju su takoe mogue. Prazna utopija tako nije nita drugo do projekcija statusa quo u budunost- bez promena. To je stanje kada nastupa politika paraliza, a cveta ideologija. 32. Realnost, kriza, umorna utopija, alternativne mogunosti: Veze izemu realnosti i utopije se najbolje oitavaju u periodima drutvenih kriza. Za Karla Kosiska drutvena kriza dok ne dobije dimenziju politikoga i nije prava kriza. Kako u osnovi ovoga moe biti podrivanje moralnog sistema, ili vrednosti, a to znai gubljenje orijentacije, onda je najakutnija kriza ona vezana za utopijsku energiju. Helerova upozorava da u drutvenim krizama bez kompasa utopije ovek je izgubljen. Tako se i deava za vreme istih da se granice realnog sve vie pomeraju ka utopiji, to dokazuju revolucije. Zato su studenti 68. god i imali parolu Budimo realni, zahtevajmo nemogue. Dve dominante utopije u posleratnom periodu u svetu su bile one vezane za socijalistiku dravu na Istoku, i dravu blagostanja na Zapadu. Energija i jedne i druge utopije potie iz iste osnove- sveta rada. Ipak danas kao da te snage rada posustaju, kako kroz stvaranje novih postkomunistikih drutva, tako i kroz menjanje logike proizvodnje na Zapadu pod sve veim eko-pitiscima. Danas utopija naputa radniki pokret selei se na nove sfere interesovanja, kakve su marginalizovane grupe. Bitna odlika utopije jeste ta to se okree ka novome, pa je lako prihvaena od novih drutvenih pokreta. Ipak, ti pokreti najee fragmentiraju utopiju- ona nije sveobuhvatna, ve konkretno usmerena. Zato je moemo nazvati utopijom alternativnih drutvenih mogunosti. Takva utopija je utopija sveta ivota u habermasovskom smislu. Jedna od glavnih deviza ovoga je deluj lokalno, misli globalno. Ova utopija se ne odnosi nuno na politiki vrh, koliko na sistem vrednosti politike kulture, podrivajui status quo. Ona je radikalna, ali ne i revolucionarna. Takva utopija je uvek otvorena, i ne

17

najvaljuje miran i srean kraj. Ona nikada ne iscrpljuje do kraja stvaralke potencijale drutva. --------------------------------------------------------------

~Novi pokreti kao kritika marksizma~

33. Odnos radnikog i novih pokreta, stvarne i prividne razlike: Osnovna razlika izmeu starih i novih pokreta je u sferi delovanje- nove interesuje sfera ivota, a stare sfera poretka. Tako se deava da i novi pokreti kritikuju stare. Ipak savremeni radniki pokret ima sve tenje veze sa drugim novim drutvenim pokretima, i kroz podrivanje samog jezgra kapitalistike logike, postaje jedan od glavnih emancipatorskih snaga savremenog drutva. Ipak sam pluralitet novih pokreta otkriva jednu dihotomiju- samo politike partije mogu biti nosioci politike revolucije, a samo masovni pokreti mogu ostvariti sociojalnu revoluciju. Razlog pluraliteta pokreta za socijalnu emancipaciju je taj to danas promene iziskuju izlazak iz okvira klasnih sukoba zasnovanih na proizvodnji. To i dalje ukljuuje radnike pokrete, ali trai i dodavanje novih. Kod tih drugih pokreta, kakav je recimo mirovni, klasna struktura je ak disperzovana i preseena, pa u njima uestvuju svi- od najsiromanijih u latinskim favelama, do holivudskih zvezda i velikih dravnika. Samim tim klasni sastav ovih pokreta je hibridan, pa i ne moe biti determiniui. Kada su u pitanju konfliktne sfere, za razliku od radnikog koji je determinisan oblau proizvodnje, tu su novi pokreti okrenuti ka nekim drugim poljima- npr. ivotnoj sredini. Oni prevazilaze klasine metode reprezentativne demokratije budui da se ona pokazala neefikasnom u arikulaciju ovih problema. I na kraju, radniki pokreti su odlikovani vrstom organizacijom i jedinstvom. Kod novih drutvenih pokreta prednost ima spontanost i mreno organizovanje. Time se pokazuje da se ceni bogatstvo linosti a ne mi-identitet. Ipak postoje i neke zablude i stereotipi kao to je onaj da je radniki pokret univerzalan, a novi pokreti su partikularni.Tako neofeministiki, ekoloki i mirovni pokreti se bave i te kako univerzalnim temama. Oni tee menjanju celine stavova drutva, a ne samo pojedninom kompenzacijom. Druga zabluda je da samo radniki pokrweti imaju direktan uticaj na vlast. Danas su novi drutveni pokreti sve ei kanal arikulacije interesa graanstva u Zapadnim demokratijama. I na kraju tu je Habermasova zabluda da su novi pokreti iskljuivo defanzivnog karaktera6. Pitanja koja ovi pokreti pokreu su pre ofanzivnog, nego defanzivnog karaktera. 34. Kulturni raskid, antitehnokratsko usmerenje pokreta i identitet: Postoji podela drutvenih pokreta na kulturne i politike. Prvi osporavaju postojei drutveni ivot, a drugi postojeu politiku dominaciju. Kulturni pokreti esto razvijaju kontrakulturu, a politiki iznalaze nove sisteme vlasti. Ipak pomalo je
6

To Vule! Udri Vule! :-))))))))

18

nezahvalno govoriti o kulturnim i nekulturnim pokretima, ali i da postoji striktna izolacija kulture od politike. Drugim reima nema tog pokreta bez politikog stava i kulturne orijentacije. Danas se identitet pokreta pre moe utvrditi kroz prouavanje efekta generacijskog jaza. Tako su u novim pokretima nove generacije koje potiu iz drutva izobilja. Proseni aktivista pokreta ima oko 35 godina. Time je dovoljno odreena kulturna orijentacija, a politika se moe videti kroz prvi veliki novi pokret- studentski. Studenski pokret kroz svoj hipi karakter ve dovoljno pokazuje kulturni bunt protiv namentutog potroakog drutva. S druge strane iako usko orijentisan, ovaj pokret je praktino pokazao kroz zahteve za promene sistema obrazovanja na univerzotetima, u kom pravcu treba da ide demokratizacija drutva. Slina je i situacija sa ekolokokim pokretom koji ne samo to povezuje razliite ljude razliitog usmerenja, ve otro kritikuje rasipniku kulturu i eksploatatorsku ekonomiju savremenog drutva. Od posebnog je znaaja i uspon partija zelenih u evropskoj parlamentarnoj praksi. Pored ovoga, Alen Turen smatra da su pokreti u celini antitehnokratsko orijentisani. Oni ostvaruju pravo na samoupoznavanje inei znanje dostupnim i transparentni. Tako je eko-pokret ukazao na razorne moi industrijkog drutva dovodei u pitanje paradignu o naunotehikom progresu. Antinuklearni pokret je moda u ovoj sferi najdominatniji. On je ak i protiv upotrebe nuklearne energije zarad mira. Za njih je ona simbol destrukcije, autoritrizma, i zaleene drutvene hijerahije (sve potie iz neophodne kontrole nuklearne proizvodnje). Zato Turen zakljuuje da su pokreti glavni instrument prelaza od kluturnog osporavanja na socijalanu i politiku borbu, koja moe dovesti do redemokratizacije Zapada. Opte je mesto da je u savremenom drutvu nastupila kriza, kako kolektivnog tako i individualnog identiteta. Smatra se da je drava blagostanja, kroz svoj sistem kontrole ula u sve pore drutva, postajui skoro totalitarna. Potroaka kultura koju ona namee i od koje se hrani je sve vie u padu zbog ekonomske krize i nezaposelnosti. Samim tim se javljaju novi drutveni pokreti kao nain povratka identiteta onih koji su se negde zagubili. Takvi pokreti esto nude samopomo i alternativne vidove ivota. esto su to sekte, ali i oni koji se opredeljuju za direktnu nasilnu akciju. Geotoizacija ovih grupa, i to na samostalnu inicijativu, nije redak pojam. esto je njihova glavna parola uzmimo na ivot u nae ruke. 35. Izmeu crvenog i zelenog: Simbolika crvenog i zelenog moda najbolje oslikava tranziciju drutvenih pokreta od tradicionalnog masovnog radnikog pokreta, ka novom masovnom pokretu u razvijenim industrijskim drutvima. Tako npr. poznati marksista Rudolf Barou, iako je i ranije kritikovao real-socijalizam, vremenom je sa isto marksistike pozicije preao na poziciju ekomarksiste. Meutim Barou je otiao u ekstrem, traei odbacivanje svih vrednosti modernog drutva. Neto bolju koncepciju od njegove, ili barem prihvatljiviju daju nam Ferenc Feher i Agne Heler. Tako nam oni daju sedam orednica novih drutvernih pokreta, ili modrenih drutvenih pokreta7.

Pavlovi tvrdi da je pojam moderni logiki nekoherentan, budui da se odnosi na veoma irok vremenski period, pa se ne moe tano odrediti gde je prelom izmeu premodernih i modernih.

19

Novi drutveni pokreti su transfunkcionalni, kao opozit Lumanovom funkcionalno povezanom drutvu, odnosno oni povezuju posednike razliitih funkcija. Dalje, njihov rad je javnog karaktera, ali takoe i neformalnog. Ovakvi pokreti se onda organizuju oko jednog/par problema, i to drutvenog a ne politikog karaktera. Upavo zbog toga su nestalni ili diskontinuelni, ali bez obzira oni su kljuni faktor u samoodreenju civilnog drutva. Ono to su Helerova i Feher izostavili su i da oni nastaju na osnovu sistema potreba, ali i da imaju internacionalni karakter. U odreenju novih drutvenih pokreta Alberto Melui nam ukazuje da su pored ovoga jo i identitetna, solidarna, i direktna participacija, tri funkcije novih pokreta. Ipak, doprinos Helerove i Fehera ide i dotle da nam objanjavaju prelomni momenat izmeu klasinih i novih pokreta. Oni tako za vrh klasinih uzimaju pokrete 60-tih godina, a poetak novih od 70-tih. Tako osnovna razlika u borbi je bila da su se prvi borili protiv kozumerizma i potroakog drutva, a drugi protiv kapitalistikog produktivizma. Mada treba priznati da su i jedan i drugi dva pola kapitalistike logike, pa je ovakva dihotomija diskutabilna. Dalje prelom se deava kada se prelazi za predominantno politikih problema na drutvene. Samim tim je dolo u prelomu jezika pokreta, pa dok je onaj klasini bio protiv autoritarnosti, dotle je ovaj novi bio protiv svake vreste politizacije. Novi pokreti takoe kritikuju i socijaldemokratske i laburistike partije, koje su klasini podravali. Samim tim novi pokreti su generalno antitinstitucionalno usmereni. Pokreti iz 60-tih su vie bili ainstitucionalni, odnosno traili su opozit. Takoe neke od razlika su i te da su novi pokreti protiv samoupravljanja (vs. zahtevima za istim), da su za instrumentalizaciju medija (vs. antimediji), da su nenaslini (vs. militantni) i na kraju da je im je ivot najvea vrednost (vs. slobode kao isto). Ovo poslednje je naroito bitno u odreenju demokratskog karaktera novih pokreta. Tako oni zakljuuju da su novi pokreti demokratski, i to na osnovu njihovog ponaanja prema socijalnom okruenju, procedurama, i kroz demokratski duh. Takoe dihotomija sloboda vs. ivot nam najbolje ukazuje na transmisiju od crvenog ka zelenom. Prva boja je simbol krvi i revolucija, a zelena ivota. Zato zeleni smatraju da ni jedna akcija nije vredna ljudskog ivota (dok su oni iz 60tih bili spremni da umru za svoje ideale). Ono to meutim Feher i Helerova kritikuju, jeste razdvajanje ove dve stvari, odnosno da je to opasno i da novi pokreti treba da kombinuju ova dva. 36. Novi pokreti i postindustrijsko drutvo (Turenova koncepcija): Alan Turen je moda najznaajniji sociolog koji je pokuao da zasnuje celokupnu sociologiju na drutvenim pokretima. Turen svoju analizu zapoinje kroz odbacivanje teze da je doba drutvenih pokreta zavreno. On to temelji na razlikovanju tri etape u novovekovnom razvoju drutva: trgovako drutvo (pokret za prava i slobode graana), industrijsko drutvo (radniki pokret), i postindustrijsko drutvo (novi drutveni pokreti). Postoje tri teme oko kojih se vrti svaki od ovih pokreta: sloboda, drutvena pravda, samoupravljanje. Za Turena, drutvo je samoproizvodea kategorija, u kojoj su akcija i drutveni odnosi najvitalnije fukcije. Drutveni odnosi su uvek odnosi mo i predstavljaju prostor izgradnje drutva. Samim tim u njemu se odvijaju i konflikti koji se tiu kontrole istoriciteta (rad, institucije, investiranje, i kulturne modele). Klase su glavni interesenti

20

za ovu kontrolu. Samim tim drutveni pokreti su organizovano kolektivno delanje putem koga se u odreenoj konkretnoj istorijskoj celini klasni akter bori za drutveno rukovoenje istoricitetom . Samim tim pokreti su centralne pokretake sile drutva. On ak nisu ni znak krize i napetosti drutva, ve stanje normanosti. Drutveni pokret je uvek dvostruki odnos- prema protivniku protiv koga se bori i prema ulozi za koju se bori. Tri su bitna obeleije pokreta: identitet, suprotnost, totalitet (u ime koga, protiv koga, gde). Pokret je uvek vid drutvene borbe u kojoj se sukob odnosi na celinu drutva, i nema pokreta bez negativne dimenzije (iako se on nikada na nju ne svodi). Dakle pokret nikada ne sme samo da razara sistem, ali ni da se svede na deo sistema. Od klasine marksistike koncepcije Turen se razlikuje po shvatanju da je klasna borba drutvena borba, odnosno ona nije usmerena samo protiv vlasti. Takoe, ovako koncipirani pokreti imaju i svoja kulturna usmerenja. Samim tim, postoji i izvesni pomak u problemima drutva oko nas. Tako dominantan kategorijalni problem drutva nije vie u eksploataciji nego u alijenaciji. Drutvo kao takvo onda nije drutvo protivurenosti, ve drutvo sukoba, odnosno do promena ne dolazi onda kada neto ne tima ve su promene konstantne kroz delovanje pokreta. Ako je to tako, onda mraksistikog prevazilaenja ni ne moe biti, ve mogu postojati samo alternative. Turen to pravda da se pokret uvek bori za neko alternativno polje kulturne egzistencije, koje ne mora nuno biti progres (koji je nuan u prevazilaenju). Samim tim i klasini radniki pokret u postindustrijskom drutvu doivljava svoj suton, i zamenjuju ga novi pokret.

~Feminizam, mirovni pokreti, ekoloki pokret~

37. Protest feminizma; odnos klasinog i novog feminizma Feimizam i neofeminizam se raaju u slinim drutvenim uslovima- u vreme radikalnog revolucionizma. Zaetci feminizma se nalaze u Francuskoj revoluciji kada je Olimp de Gu sa istomiljenicama napisala Deklaraciju o pravima ene i graanke, kritikujui tako revolucionare. Naravno zavrile su na giljotini. Neofeminiskinje nisu bile gljotirane, ali su se rodile u okvirima studentski protesta 60-tih godina 20. veka. Neofeminizam je u meuvremenu evolvirao od pokreta koji je bio proizvod seksualne revolucije do pokreta koji preuzima palicu obrazovanja novih pokreta od studentskog. Nove feminstkinje su krenule putevima dvostruke kritike: i patrijahalnog drutva i muke dminacije u levici. Feministiki pokret je u kljuu podele na stare i nove pokrete prisutan i u jednima i u drugima. Samim tim moe se zakljuiti da je to opti pokret. Ipak odreene metodske i sadrinske razlike postoje izmeu starog i novog feminizma. Naravno osnova borbe je ista- ukidanje razlike po polu, aktivizam i mobilizacija ena. Uta Gerhard nam daje dobru komparaciju ova dva pokreta. Tako po njoj novi fem. nema institucionalizovano vostvo niti strukturu, vie stremi autonomji i samoupravi ene, bori se protiv birokratizacije i negativnih uticaja industrijskog rasta i na kraju ima radikalnu kritiku tradicionalne podele rada. Takoe, Blaenka Despot nam daje objanjenje da promena izmeu starog i novog

21

feminizma je u sutini promena u pojmu emancipacije. Tako u klasinom pokretu feminizam se manje vie svodi na pokret za graanska prava. Neofeminizam zahteva dve vrste emancipacija: od drave i vlasti uopte, i od volje za moi. Samim tim se novi feminizam ograuje i od ciljeva koje je postavljao klasini. 38. Tri faze u razvoju neofeminizma: Prva faza- eksplozivni uspon. Ova faza traje od poetka 60-tih do sredine 70-tih godina 20. veka. Tada dominiraju tri plana akcije: u pogledu sadraja i usmerenosti, novi organizacioni oblici, i novi metodi. Tada feminiskinje se preoprijentiu u svojim zahtevima na osnovu slogana lino je politiko- privatno je javno. Organizaciono poinju da se formiraju prvi enski centri ali poinje i horizontalno delanje na nacionalnom planu. Takve grupe imaju za cilj podizanje svesti ena pokreui mnoga drutvena pitanja. Tako na konferenciji Pokreta za oslobaanje ena 1970. godine formulie se varijetet ciljeva od onih socijalnog karaktera, preko ukidanja podele rada, do tolerancije marginalizovanih (lezbejskih) grupa. to se tie politikog dejstva ena, takva strategija je utvrena 1972. u Frankfurtu na prvom saveznom kongresu ena Zapadne Nemake. Tada se propagira solidarnost a odbacuje autroitarizam i muka dominacija. to se ie metoda, prve su bile one simbolikog karaktera kakav je spaljivanje grudnjaka, a kasnije su uvedeni principi samoiskustva i samopomoi. Druga faza- razvoj feministike kulture. Ova faza traje do sredine 80tih godina 20. veka. Tada feministkinje poinju da se angauju u na drugim poljima, kao to su nauka, obrazovanje i kultura. To je prvenstveno znailo emancipaciju pitanja medicinskog tretmana ene, zatim ustanak protiv nasilja nad enama, porodici i drutvu uopte, kao i antitrafiking ena. Tada se raaju i tzv. enske studije. asopisi, publikacije, i nauni radovi takoe karakteriu ovu fazu. Trea faza- zastoj pokreta. Od sredine 80tih poinje zastoj fem pokreta. Nove generacije devojaka se jednostavno ne interesuju za ovakve probleme, ali dolazi i do sukoba u samom pokretu (npr. majke i ene bez dece, ili lezbejke protiv heteroena). Takoe uspon neokozervativizma i povratak tradicije je umanjio uticaj feministkinja na drutvo. Tako npr. je pravo ene na abortus mnogim delatnosima pro-life pokreta osporeno, ak u nekim zemljama i ukinuto. Sam fem pokret mora da razrei neke protivurenosti unutar sebe- mora da se izjasni da li je za jednakost ili razliitost, da li treba angaman ena da bude sa i bez uea mukaraca 8, i da li je ovaj pokret politian ili nepolitian (da li eli uee u vlasti kroz obrazovanje partije ili ne). 39. Mirovni pokreti- kult nasilja i vek ratova: Smatra se da je od 3000 godina ljudske istorije samo 300 prolo u miru. Od Heraklita, preko Makijavelija i Hobsa, do Glumpovica i Fukoa, svi su na ovaj ili onaj nain smatrali da je rat upisan u genetski kod zapadne civilizacije. Frojd je potrebu za ratom smatrao samo pogreno usmerenom stvaralkom energijom, koja bi mogla uda da napravi u suprotnom smeru. From smatra da rat raste sa razvitkom civilizacije, a Roe Kajoa smatra da je rat cena civilizacijskog progresa.
8

Ahhh, Mali Vule bi ba tako voleo da se angauje oko tih ena :-)))))))))))

22

XX vek je bio vek ratova i revolucija, kako je to predvideo Lenjin. Samo u I svetskom ratu je uestvovalo 32 drave i stradalo je 47 miliona ljudi, a u II svetskom su skoro sve drave uestvovale sa 75 miliona rtava. Kada ratovi postaju globalni mirovni pokreti se javljaju kao pratei fenomen. 40. Nastanak prvih mirovnih pokreta: Jo je u Antikoj Grkoj bilo pokuaja da se ratovi spree i to kroz tzv. Amfiktioniki savez. I ne samo to, ve su se borili za mnogo humanije uslove rata (npr. da se prilikom opsade ne uskrauje voda). U renesansi je ovu tradiciju nastavio Erazmo Roterdamski. Kasnije tokom verskih ratova za doba reformacije i kontrareformacije, pojedine zemlje kao to su eka i Nemaka su izgubile vie od polovine svoje populacije. Tek nakon Vestfalskog mira 1648. godine i reenja religijskih sporova dolo se na ideju o Ujedinjenoj Evropi bez ratova. Treba odmah napomenuti da se mir moe razvijati u dva pravca: meu dravama, i tu je sredstvo diplomatija, i meu graanima i tu su sredstvo mirovni pokreti. Tako su jo 1640. godine u ovu svrhu stvoreni Kvekeri, mirovni pokret religijskog karaktera. Oni su odbacili svaku mogunost pravednog rata, karakteriui ga samo kao ravog. Kant e u svom spisu O venom miru dodatno utvrditi mirovna nastojanja. Mir nije mir ukoliko u sebi sadri povoda za rat, suverenitet postojeih drava mora se potovati, stajae vojske treba ukinuti, rat nije povod za takve akcije koje e naneti venu mrnju dva naroda, samo su neki od Kantovih postulata. Za veni mir Kant nam poruuje da treba da se ostvare 3 stvari: svaka drava treba da ima graansko republikansko ureenje, meunarodno pravo treba da se zasniva na federalizmu nezavisnih drava, i pravo graanina sveta treba da se ogranii na uslove opteg hospitaliteta. Mir je tako najvie politiko dobro. Kantov pacifizam dakle podrazumeva univerzalistiki kosmopolitizam. Zbog toga su danas i neprihvatljive one teorije koje pospeuju ratove, ma koliko oni bili lokalnog karaktera, jer je samo globalni mira veni mir. Ipak prvi organizovani graanski mirovni pokreti nastaju u XIX veku, i to posle pojave tzv. totalnog rata (koji je bio posledica Napoleonovih osvajanja). U SAD-u se 1828, osniva i prvo Ameriko mirovno drutvo, a slino je uinjeno i u Velikoj Britaniji. Svi ovi pokreti su se zsnivali na teoriji i praksi Vilijema Lojda Gerisona, Ejdina Beloua, i Gandija, odnosno na moralnom, a ne otporu silom. Po nekom pravilu ovi pokreti su nastajali u zemljama sa protestanskom religijom, liberalnim naelima, i slobodnim tritem. Meutim, mnogi evropski pokreti su smarali da su neki ratovi pravedni, dok u SAD-u to nije bio sluaj. U XIX veku treba jo izdvojiti formiranje Meunarodnog mirovnog biroa, koji je inicirao mirovne konferencije u Hagu 1899. godine i 1907. godine. Prvi ogromni poraz mirovnih pokreta je svakako I svetski rat. Iako su mirovne pokreta tada inili socijalisti, mnogu su pod naletom nacionalizma opravdali rat u u svojim parlamentima (izuzetak Dimitije Tucovi). Ipak postojale su etiri pozicije mirovnih pokreta: socijalistika, anarhistika, hriansko-pacifistika i liberalna. Tada nastaje i poznati prigovor savesti. Bertan Rasel je bio jedan od najveih zagovornika ovakvog liberalnog koncepta. Posle I svetskog rata napravljena je prva sveobuhvatna mirovna organizacija na inicijativu Vudra Vilsona- Liga naroda. U poetku je Ligu naroda inilo 28 drava potpisnica Versajskog sporazuma, a kasnije je ovaj broj narastao

23

na 60. Ova organizacija je bila zasnovana na principima kolektivne sigurnosti i prevencije agresije. Ipak, iako svetskog karaktera u sutini ona je bila panevropskog, sa Francuskom i Engleskom na elu, i njihovim efovima diplomatija Frenk Kelog i Aristid Brajan. Oni su 1928. izradili i pakt o optem miru, tv. Kelog-Brajanov pakt. Nastup faizma i nacizma i II svetski rat su unitile Ligu naroda. 41. Mirovni pokreti posle drugog svetskog rata: Iako za vreme II svetskog rata nije bilo znaajnijih mirovnih pokreta, vladao je konsesus da je rat protiv Hitlera nuan i pravedan. Ipak ne samo nacistiki zloini ve i promocija nove vrste naoruanja- atomskog, su bitno obeleile posleratni period. Takoe, zapoinjenje Hladnog rata i neprestalno zveckanje atomskim oruijem i probama s kraja 1940tih i poetkom 50tih su inicirale stvaranje novih mirovnih pokreta. Zabrinutost je naroito dolazila od zemalja Treeg sveta na ijoj se teritoriji isprobavalo oruije, ali i od zapadnih naunika. Tako su Albert Ajntajn i Bertand Rasel bili inicijatori Pagvakog pokreta koji je mobilisao naunike u mirovne svrhe. Sredinom 50-tih godina, posle Staljinove smrti, dolazi do formiranja i prvih akcija Anti-nuklearnog pokreta. Na maru od Londona do Aldermastona je prvi put noen poznati simbol nuklearnog naoruanja. Ovaj period se formalno zavrio 1964. godine kada je oformljena Meunarodna asocijacija za istraivanje mira. U SAD-u su se 1957. formirala dva pokreta od znaaja i to Nacionalni komitet za razumnu nukleranu politiku (SANE) i Nacionalna akcija protiv nuklearnog oruija. Ta godina je inicirala i nastanak drugih pokreta na tlu Evrope, jer je u njoj testirana hidrogenska bomba na Boinim ostrvima u Pacifiku. U Britaniji je pokret CND sstavljn mahom od leviara bio veoma uticajan. U Nemakoj je ovaj pokret bio jak zahvaljujui delanju protestantske crkve. U Japanu je najstao najuticaniji pokret. Taj pokret je formiran 1955. pod nazivom Gensuikyo. Po uticajm brojnih protesta, japanski premijer Sato je 1967. formulisao tri principa politike nuklearnog nauruanja: ne proizvoditi, ne posredovati, i ne unositi u Japan. Drugi talas mirovnih pokreta je formiran 60tih godina protiv rata u Vijetnamu. Ipak ovaj pokret se uvek provlaio kroz ire socio-kulturne proteste. Tako je on u SAD-u u poetku bio deo Studenskog pokreta do poetka 70tih. Taj protest je zapoeo na Berkli Univerzitetu i proirio se dalje sa kulminacijom u Francuskoj. Drugi uticaj na pokret protiv rata u Vijetnamu dolazi od kontrakulturnog hipi pokreta. I trei dolazi od crnakog pokreta za slobodu i prava. Sve ovo dovelo je do toga da se ovaj pokret vremenom transformie u Novu Levicu iji je najvei glasnogovornik bio Herbert Markuze. Ipak, postojao je i tzv. Komitet za Vijetnam, formiran sredinom 60tih koji je svoj protest zapoeo tako to nije eleo da plaa porez za vijetnamski rat. Kasnije je na univerzitetu u Miigenu uvedena teach-in metoda borbe- dranje predavanja, debata, seminara protiv rata u Vijetnamu. Ovome se 1966. pridruio i Martin Luter King. Senator Viljem Fulbrajt, zatim Don Galbrajt, i mnoge druge linosti su poele da sumnjaju u potrebu za ratom. Poetkom 70tih sa maskrom civila u etvrti Mi Laj, poinju i iri protesti stanovnitva protiv rata. Ovome se pridruuju i veterani rata. Pokret je izgubio na znaaju posle potpisivanja mira 1973. godine. Ipak, Novi mirovni pokreti koji se javljaju od 1979-1987. godine su bili i najuticajniji i najmasovniji. Direktni povodi za nastanak ovih pokreta su bili odluka

24

SAD-a i NATO pakta da postavi nove raketa sa nuklearnim bojevim glavama na tlo Evrope, ali i invazija Sovjeta na Avganistan. Takoe i Reganova politka Ratova zvezda je uticala na ovo. Tako pokreti niu u zemljama gde je bilo predvieno razmetanje ovih raketa V. Britanija, Z. Nemaka, Holandija, Belgija. CND je ponovo dobio na znaaju u Britaniji. Prva velika inicijativa ovog pokreta koja je ujedno uvukla i neofeminstkinje bio je enski protest pred bazom u Grinam Komonu. Druga inicijativa dolazi 1980. sa END Appeal-om, odnosno pozivom za nuklearno razoruanje. Pokreti su jo nikli u Italiji, vetskoj, Grkoj, Poljskoj. Holandski pokret je imao najvei uspeh, nateravi vladu da odloi postavku raketa. Osnovna ideja ovih pokreta je unilateralno nuklearno razoruanje. Ipak ovo je imalo razliita tumaenja- od postepenog ukidanja, do samo zamrzavanja postojeih potencijala (SAD). 42. Ekoloki pokreti u USA: U SAD-u, 1960-te godine predstavljaju prekretnicu za mnoge pokrete, od studentskog, preko pokreta za ljudska prava, pa do ekolokog. Ekoloki pokret doivljava svoj bum sa knjigom Rejel Karson Tiho prolee, objavljenom 1962. Treba naglasiti da se ekoloki pokret, u neto izmenjenom obliku pojavio u Novoj Engleskoj jo u XIX veku, pod uticajem pesnika Ralfa Emersona i prirodnjaka Henrija Dejvida Toroa. No, metaforina slika malog amerikog gradia u kome u prolee ne pevaju ptice, a sve usled zagaanja pesticidima koje ej predoila Karsonova je masovno probudilo svest Amerikanaca. Ona se samtra majkom ekolikog pokreta, dok se za oeve uzimaju Aldo Lepold, Pol Erlih i Beri Komoner. Aldo Leopold je formulisao teze etike zemlje. To podrazumeva da homo sapiens nije osvaja i izrabljiva zemlje, ve njen punopravni graanin sustanovnik. Osnovna teze glasi: jedna stvar je sa etikog stanovita u redu kada nastoji da ouva integritet i lepotu biotike zajednice. Pol Erlih se bavio problemima polpulacionog buma predviajui da e 2000. godine biti 6 milijardi stanovnika Zemlje. On predvia da ukoliko se ovakav trend nastavi da e za 9 vekova na zemlju biti 100 stanovnika po jednom metru kvadratnom. Njegovo upozorenje se odnosi i na to da je 40% stanovnitva nerazvijenih zemalja mlae od 15 god. to znai da produktivne snage tek dolaze, ali i da takvo stanje guta sve proizvodne rezultate privrede u tim zemljama. Beri Komoner je 70ih godina dao tezu o Biosferi i Tehnosferi. Zakonitosti biosfere su: sve je povezano sa svaim, sve nekuda mora da ode, priroda zna najbolje, nema besplatnog ruka. Poenta ovih teza jeste da da pokau kako u prirodi postoji samoregulacija sistema, dok u tehnosferi je regulacija najee izostavljena i linaerna. Kada su se ova predvianja pokazala i praktino, npr. na kalifornijskim laama, UN su ustanovila da je 22. april dan Zemlje (1970.). Kasnije su u SADu ustanovljenje i mere praktine politike za ekologiju, na osnovu koje je nastala i EPA- Afencija za zatitu okoline. 43. Ekoloki pokret u Evropi: U Italiji su se 1968. godine na poziv industrijalca Aurelio Peelia okupili ugledni naunici da bi diskutovali o aktuelnim eko problemima. Tada nastaje Rimski Klub. Prvi izvetaj rimskog kluba doneo je Denis Medous sa Masausetskog univerziteta pod nazivom Granice rasta. On se bazirao na izazovima pet inilaca: stanovnitvo,

25

poljoprivredna proizvodnja, sirovine, industrija, zagaivanje. Ipak kritiari su zamerili previe tehnokratski pristup, kao i nedovoljno reenja za opisane probleme. Ipak zakljuci su bili da e do 2020. godine biti dosegnute granice rasta, da je ovo mogue promeniti, ali da se sa tim mora krenuti odmah i sada. Sa tim se nije krenulo, pa je Rimski klub izbacio 1992. novi izvetaj S onu stranu granica, u kome se smatra da je ovo ve dostignuto. Ipak optimizam postoji i u ovom izvetaju, i preorijentacija ka odrivom sistemu je mogua uz poveanu upotrebu nekih alternativnih vidova energije (solarna). S teoretske strane, naroiro je bitan doprinos Andre Nesa i njegove dubinske ekologije. Po njemu postoje povrni ekolozi koji se bave samo poseldicama, i dubinski, koji se bave problemima koji se ih preorijentiu sa pozicije antropocerizma na ekocentrizam. Da bi se to postiglo moraju se potovati neki principi (njih 7). ovek mora odbaciti sliku sebe u okruenju, i prihvatiti sliku celine. Takva slika podrazumeva mrenu strukturu sveta u kojima su relacije uvek povezane. ovek mora da usvoji biocentrini egalitarizam, odnosno da potuje pravo svih vrsta na ivot. ovek mora da usvoji principe diverziteta i simbioze, ili naelo ivi, i pusti druge da ive. Ovo e najbolje funkcionisati ako se prihvati antiklasni stav. ovek mora da vodi borbu protiv zagaenja i iscrpljivanja resursa. ovek mora da se vodi naelom kompleksnosti, a ne komplikovanosti. Ukoliko je lokalna autonomija data oveku, toliko e on potovati i pravo drugih na samostalnost. 44. Dolazak i uspon zelenih partija: Prve zelene partije formirane su na Novom Zelandu 1972. godine, a u Evropi godinu dana kasnije i to u Velikoj Britaniji. Progam Zelene partije se zasnivao na maksimumu ekoloih procesa i ouvanja sredina, nultom prirataju, i socijalni sistem u skladu sa ovim. Prvi put je jedan poslanik zelene partije u Evropi bio iz vajcarske i to u sazivu iz 1979. godine, a u Finskoj je prvi put za ministra ekologije izabran Pavo Havista, predstavnik zelenih. Partije zelenih su se u Evropi formirale od 1972. do 1982, godine. Tada nastaju partije u Italiji, Belgiji, Finskoj, Nemakoj, vetskoj itd. Od 1983. pa do poetka 90tih sledi ulazak ovih paritija u parlamente. Od 1990te i pluralistikih revolucija, zelene partije se ire i na postkomunistike zemlje. Ipak, najuspenija partija zelenih su oni Zeleni iz Nemake, koji su formirani 1980. godine, a ve 1983. godine su imali 22 poslanika u Bundestagu. Ova partija se formirala tokom druge polovine 70tih iz nekoliko pokreta zelenih u Zapadnoj Nemakoj. Karakteristika ove partije jeste to je mogla da ujedini socijaliste i konzervatice, radikale i liberale. Oni su predstavljali novi kulturni izazov zapadnom potroakom drutvu, jer su ih se ticali potpuno drugi problemi. Time su oni naruavali opti konsensus koji je vlada u sistemu. Ingehart smatra da je to proizvod potroakog drutva, odnosno onda kada su graani postali zadovoljni svojim egzistencijalnim stanje poeli su da vode rauna o ivotnoj sredini. To je deo postmaterijalistike paradigme. Ofe sa druge strane, smatra da je to deo dekomodifkacije radne snage. To praktino znai da kroz razvoj tercijarnog i

26

kvartarnog sektora, radnici gube status robe (u marksistikom smislu), pa samim tim poinju da se bore za drugaije stvari, pa time pokreti zelenih poinju da dobijaju veu podrku. Tree objanjenje ovog fenomena se poziva na ubrzan industrijski razvoj Nemake, koji je sa sobom doveo brojne ekoloke probleme. Takoe, pojava ovih partija je tumaena kao institucionalizacija onoga za ta se zalagao studentski pokret 60-tih, a sve praeno meugeneracijakim jazom (mladi imaju drugaije vienje stvarnih problema). I na kraju, postoji tumaenje da je pojava partije zelenih deo krize identiteta razdvojene Nemake, u tom smislu da je ona bila pogodno tle da se ponovo povede veliki, i ovoga puta nuklearni rat, a to se elelo izbei orijentacjom na druge, a opet sline probleme. Po ujedinjenju Nemake, Zeleni su uspeli da preskoe cenzus od 5% pa ih i danas ima u oba doma parlamenta. 45. Ekoloke NGO: WWF, Prijatelji zemlje, Grinpis Svetski fond za prirodu (WWF) je nastala nakon posete Africi ser Artura Hakslija, direktora UNSCO-a 60-tih godina. Tokom naredne decenije WWF je uspeo da sakupi od dobrovoljnih priloga priblian fond od 10 miliona dolara, koji mu je umnogome olakao operacije irom Zemlje. Kao finasijski jako mona, ona je privukla ugledne linosti, pa je time i jako popularna. Neke od akcija koje su pokrenuli ticali su se ouvanja tigrova u Indiji, tropskih uma u pojasu Ekvatora, zatim kampanja za zatitu slonova i nosoroga od lovaca na slonovau itd. Takoe podrali su stavove Rio konferencije od 1992. godine. Ova organizacija je tokom 80tih promenila svoju strategiju, pa se ouvanje prenelo i na ostale vrste (ne samo ugroene), a i pokret je postao omasovljen (naroito dolaskom Vojvode od Edimburga na elo organizacije). Takoe, povezao se i sa UN, utvrujui principe delovanja ka ouvanju biolokog diverziteta, odrive upotrebe prirodnih resursa, i protiv rasipnike kulture. Prijatelji Zemlje su najvea ekoloka NGO osnovana 1971. god, sa oko 250 miliona lanova. Njihov program se pored zatite i ukazivanja na oteenja ivotne sredine, bazira i na lobiranju, finansiranju eko projekata, i iznalaenju odrivih reenja. Njihove najbitnije akcije su se ticale kontrole toksinog otpada, kao i promociji sistema reciklae. Takoe, primorali su vladu da redovno saoptava o koliini tetih gasova u vazduh, ali i Svetsku banku da prepolovi kreditiranje krenja kinih uma. Prijatelji zemlje se zanivaju na principima odrivog razvoja, principa prevencije, princip zagaiva plaa, kao i edukacije pojedinaca o eko-svesti. Ginpis je takoe formiran 1971. godine. Oni povezuju ekoloke probleme sa problemima opasnosti od nuklearnog naoruanja. Razlika koju neguje Grinpis u odnosu na prezervativne pokrete poput WWF-a, je ta to se oni zalau za direktnu nenasilnu akciju. Akcije Grinpisa su esto usmerene protiv kapitalistike logike- da su progres i nauna revolucija dobro po sebi. Kroz negovanje principa predostronosti, Grinpis ima za cilj da podigne nivo ekoloke svesti drutva na vii nivo. Taj princip predostronosti je akcijama Grinpisa tokom 80tih i 90tih usvajan od mnogih vlada, a primer je bila Ministarska konferencija o zatiti Severnog mora 1987. godine. Akcije Grinpisa su danas uglavnom usmerene ka tome da pokau kako pravila Svetske trgovinske organizacije ugnjetavaju pravo zemlje da primeni princip predostronosti.

27

~Etniki sukobi, demokratija i civilno drutvo~

46. Etno-nacionalistiki uspon masa i etnifikacija politike: XX vek je protekao u procesu uspona masa, ali i lidera koji su ih predvodili. To su dva lica iste pojave, one koju je Le Bon nazvao masifikacijom. To se ne moe rei da je bilo karakteristino samo za period pre velikih ratova, ve su usponi drutvenih pokreta u Zapadnoj Evropi i revolucije u Istonoj napravile kontinuitet tokom celog XX veka. Bilo da su traile nov, alternativni vid ivota, ili su svojim usponom smenjivali reima u tzv. pluralistikim revolucijama, mase su imale vitalnu ulogu u menjenju sveta oko nas. Ipak treba napomenuti da su ponekada mase pokrenute i verskim entuzijazomom i emocijama, kakav je primer fundamentalistikih pokreta u Aziji i Africi. Na Zapadu se, kao recimo pokret Le Pena u Francuskoj, mase okreu ka neofaistikim obeleijima, naroito ih primenjujui na strance. Ipak, pored ovog re-uspona masa, postoji jo jedna karakteristika pokreta s kraja XX veka, a to je deficit lidera. To potvruje i Ofe sa svojom tezom o ungovernability, nesposobnosti vladanja u kriznim trenucima kakavi su ovi. Moda je nedostak liderstva kao vida samoidentifikacije, razlog to mase se bude u amorfnom obliku, pozivajui se na svoj etniki identitet. Kada se tie Balkana, ovo je bilo naroito izraeno, i etniki sukobi tokom 90tih su naroito diskreditovali civilizacijski napredak ovih naroda u oima sveta. Kako se na tlu Balkana uruavao socijalizam, tako se uspinjao nacionalizam. To je odgovor na krizu kolektivnog identiteta, koji je takoe odlazio sa socijalizmom. Ovaj identitetni resurs se pokazao izuzetno instrumentalnim, pogotovo u novoj alokaciji i redistribuciji politike moi. Teorijski model koji nam nudi Ofe moe biti od pomoi u razumevanju ovoga. Ofe smatra da se etnifikacija politike javlja onima koji je prihvataju kao racionalna strategija u kriznim trenucima. Ona iznaava dvostruko pomeranje teita politike i to: od regulisanja odnosa drava-graanin ka odnosu izmeu etniki grupa i; od razlikovanja pojedinaca po pripadanju politikim opcijama, ka razlikovanju po pripadnosti zajednici . Dalje, Ofe nam nudi trostepenu formulu etnifikacije politike. U prvom fundamaentalnom stepenu se donosi odluka ko smo mi, kakve obrasce prihvatamo. Zatim se ovo institucionalno oblikuje kroz konstitucionalizaciju, a na poslenjem nivou se interesi pretau u politike odluke. Problem po Ofeu je taj to se u postkomunistikim drutvima, zbog pritiska vremena, ovo donosi sve istovremeno. Tako moe doi do kompresija nivoa, pa je npr. u Srbiji sve bilo podvedeno pod prvi nivo, odnosno nacionalizaciju. Time je tadanja vladajua partija zaobila konstitucionalizaciju, neinei sutinske promene drutva. Opozicija, koja je najpre prihvatila takva pravila igre, bila je posle nemona da so odupre toj maineriji. Trei nivo koji ne bi treba ni na koji nain da bude povezan sa prvim, se u ovom sluaju instrumentalizovao u ime patriotizma. Ovo je prolo relativno glatko jer u Srbiji nije postojalo razvijeno civilno drutvo koje bi ovo ograniavalo.

28

47. Obeleija meunacionalnih sukoba kao sukoba identiteta: U uslovima etnifikacije politike, glavni sukobi idu preko kolektivnih identiteta. Postoji nekoliko obeleija ovoga. Prvo obeleije je svakoako jak emocionalni naboj. Zbog pojedinanih interesa, i masovne histerija, za objanjanje ovoga treba uzeti i racionalnu i iracionalnu komponentu. Drugo, identitet je uvek prvi, pa se ekonomski i drugi interesi lako mogu rtvovati zarad odbrane. Tree, je zakljuak da zbog strasti u odbrani identiteta ovi sukobi se mogu okarakterisati kao iskljuivi. Takvi sukobi su ili/ili karaktera u kojima je jedinka spremna da angauje sve svoje snage. etvrto obeleije je uloga i prisustvo straha. To je onaj strah koji jedinka osea prema strancu, prema neizvesnom. Taj strah diktira ponaanje, i nagomilan moe da izazove socijalnu eksploziju. To je naroito karakteristino za pogranina podruija. Peta karakteristika je nemogunost iznalaenja kompromisa, najee zbog ili/ili politike. esto obeleije je eksponencijalno irenje oseanja potrebe za konfliktom, koje ujedno kroz socijalnu indukciju poveava poetnu bazu emocija. Sedmo obeleije je injnica da su neutralne gupacije najtee prole u ratu, to zbog okruenja to zbog pritisaka da se opredele. Osma karakteristika jeste da je ovakav sukob spiralnog karaktera. Deveto je da ovakvi sukobi esto izmiu kontroli. Deseto obeleije jeste da simboli i rei igraju ogromnu ulogu u sukobima. 48. Odgovornost politikih i kulturnih elita za rat: Patnje koje dolaze ratom, ne dolaze same od sebe, jer su najee dirigovane od lidera i socijalne pameti drutva. Takvi lideri su najee nekometentni da konflikte reavaju politikim sredstvima. Na tlu Jugoslavije predugo prisustvo arbitrarnog socijalistikog reima unitilo je produkciju sposobnih lidera. Ipak, ovakvo stanje potpomau i intelektualci, koje Encerberger posebno pominje u okviru svog eseja O proizvodnji mrnje. Trea kraika u lancu proizvodnje mrnje i rata su mediji koji esto i nisu bili instrumentalizovani u ovome. Lideri su veoma lako znali da iskoriste situaciju u kojoj se drutvo nalazilo pri raspadu SFRJ. Oni su tada zaigrali na kartu identiteta, znajui da e to da sprovede dalekosenije posledice nego da su se poveli za npr. interesima. Elite u ovom sluaju koriste sva ona obeleija ili slabosti koje identiteti konflikti nose sa sobom, kakva je npr. osana upotreba simbola. Sa terijske strane, ovakvi potezi i praksa ratova na tlu bive SFRJ pokazale su da je nacionalizam i dalje u usponu, da nije kako to veli Hobsbaum postao irelevantan, ali i da on nikako ne moe biti vodi ka budunosti. Danas nacionalizam dobija jednu novu sliku u odnosu na onaj liberalni u doba Francuske revolucije. To je separatistiki liberalizam koji unitava ideju saveza i federacije. Oevi nacija su naroito krivi za takvo stanje stvari, pravei sebe idolom poput ispiranja mozga medijima. Moskovisi smatra da legitmet takvih lidera lei u podrci masa, pa ga one mogu i svrgunti ukoliko bi se emancipovale. Takve mase postaju

29

ono to se u Srbiji i Hrvatskoj dogodilo- umesto da napreduju ka razvijenom civilnom drutvu, one postaju vojno drutvo. Vesna Pei zato smatra da je potrebno napraviti diskontinuitet u ovoj praksi i staviti pred drutvo novi drutveni ugovor sa dva osnovna naela: razvijeno civilno drutvo i pravna drava. 49. Intelektualci kao proizvoai meuetnike mrnje: Socijalna inteligencija esto zna da bude krivac u situacijama kakvi su etniki ratovi. Bilo da priaju za rat, ili da ute kada se on spominje, oni ne govore za mir. Kako je to Karl Poper upozoravao, treba se uvati lanih proroka. Intelektualna elita zajedno sa liderima uestvuje u krojenju novog identiteta i modela legitimacije vlasti. Nacionalizam, kao izuzetan mobilizacijski potencijal pred masama se lako prihvata od intelektualaca. Svakako kao generatori nacionalizma, inteligencija u Srbiji mu je dala jo destruktivniju snagu. Tako, inteligencija Srbije se usmerila protiv civilnog drutva, i to u dva sluaja: optuujui je da unitila komunizam i razbila zemlju, i da civilnog drutva uopte nije ni bilo pa se zato zemlja dezintegrisala. Inteligencija kao da nije htela da trai sistemske probleme u SFRJ, kao to je npr. Ustav iz 1974. godine, nego se okrenula ka onome to se pojavilo kao novo u drutvu. Slovenako iskustvo meutim, obara obe optube, budui da je ono pomoglo u formiranju nove nacije. Civilno drutvo ne dvodi do rata, ono ga spreava, jer rat je destrukcija civilnog drutva kako to vele Hobs i Ferguson. Kada je u pitanju Jugoslavija, za uzroke rata moe nam posluiti analiza Vesne Pei. Tako za arite sukoba ona uzima dva naroda, Srbe i Hrvate, koji su vodili rat za nacionalnu dravu. Sukob je izbio na liniji drugaijih gledita o tome kako formirati tu dravu, dali separatizmom ili ujedinjavanjem, ali proterivanjem manjina na obe strane. Tu su dakle odgovornost imale direktno politike, kulturne, i intelektualne elite. to se tie intelektualne elite, njena odgovornost je bila u selekcioniranju prolosti, a u oba ova sluaja, mesta nije bilo za manjinske identitete. Jugoslavija kao takva nije mogla da koegzistira u federaciji. Bilo je pravie autoritarizma i straha od onoga kakvi su drugi. Kako Merton navodi, to je samoispunjavajue proroanstvo- na kraju su Srbi kao najvei narod postali previe autoritarni, a manji narodi previe separatni. Kada je Berlinski zid pao, u SFRJ poinje da se odvija balkanizacija naroda, a u tome je selektovani nacionalni identitet imao veliku ulogu. 50. Uslovi demokratskih promena: erd Konrad s pravom tvrdi da je drutvo sa strategijom jae od naoruane drave. Drutvo uvek mora voditi rauna da kada barata politikom ona ima dva lica. S jedne strane ona regulie odnose izmeu pojedinca i drave i to je dominacija, a sa druge ona usmerava ka nekim vrednosti i to je kreacija. Upravo korienje te kreativne strane znai imati dobru strategiju, kako preduslov razvoja demokratije u postkomunistikim drutvima. Bez dobre strategije moe se desiti upravo obrnuto, pad u totalitarizam. Dobra strategija nije jedini preduslov za promenu ka demokratji. Drugi deo ovoga je masovna podrka graanstva. Zajedno, oni daju uspean put ka demokratiji, koji ima nekoliko faza ili uslova.

30

Prvi se tie Tokvilovog postulata o starom reimu, tj. da karakter prethodnog reima umnogome utie na kvalitet demokratskih promena. Tako, reim iz 90tih je ostavio bolne oiljke na srpsku javnost, a uloga straha koji je on nametnuo je oigledna. Drugi uslov je Biamova teza da kvalitet demokratskih promena u znatnoj meri zavisi od naina kako je izvren demokratski preokret. Moglo bi se rei da je Srbija sreno prola pored mogueg nasilnog zavretka revolucije, pa to popravlja umnogome njenu poziciju. Trei uslov je umpeter-Lipsetova teza o veem uspehu demokratije sa ekonomskim boljitkom koji donosi drutvu. U Srbiji se demokratija nakalemila na devastiranu privredu, pa sa te strane ima teak zadatak. etvrti uslov je Moskina teza da kvalitet demokratske tranzicije zavisi od elita koje je sprovode. Moska takoe pretpostavlja i postojanje produktivne politike formule koja spreava energiju potrebnu za promene da se rasipa. U Srbiji je evidentan nedostatak toga. Peti uslov je Ofeov princip deetnifikacije politike, odnosno da etnifikacija politike i demokratske promene ne idu zajedno. Ofe smatra da je problem kompresije demokratske tranzicije koja se na Zapadu odvijala i po nekoliko vekova, dovela do toga da se sve podvede u etnifikaciju. esti uslov je Kinova sintagma o civilnom drutvu kao neophodnom za ograniavanje dravne akcije. Problem u Srbiji nije nedostatak civilnog drutva, ve njegovo pozicioniranje uz nosioce demokratskih promena. Ono treba da kritikuje i ograniava, a ne i dalje da ih nosi i sprovodi. Demokratska vlast i civilno drutvo treba da imaju konfliktan odnos zasnovan na fer-pleju u demokratskoj areni. Sedmi uslov je spoljanji faktor, odnosno demokratske promene e umnogome zavisiti i od toga kakvi su meunarodni odnosi sa demokratskim dravama.

~Politika participacija~
51. Pojam i oblici politike participacije: Politiku participaciju moemo odrediti kao proces dobrovoljnog uea pojedinaca i grupa u iniciranju, razmatranju, donoenju politikih odluka i stavova, i njihovoj realizaciji. Oblikovanje politike volje je njihov cilj. Za razliku od ovoga postoji i prinudna paricipacija, ritualnog karkatera. Slobodna i dobrovoljna participacija podrazumeva da svaki graanin jednakim pravom glasa, po punoletstvu moe imati pravo na participaciju. Da bi smo jasno razlikovali politiku participaciju od drugih oblika aktivizma potrebno je naglasiti da je o njoj ra kada se ciljevima i interesima daje nota politikoga, i kada se nosioci iste odnose prema politikim institucijama. Politika participacija moe imati raznovrsne oblike, no ipak su dva osnovna: mikro, mezo, i makro oblik participacije i; institucionalni i spontani oblik participacije . Dakle prostor participacije moe se ticati nacionalne i internacionalne ravni, ali i lokalnih pitanja. Drutveni pokreti su naroito bitni za povezivanje ovih nivoa participacije kroz razliite mree inicijativa (misli globalno, deluj lokalno). Kada se tie metoda za participaciju, institucionalni metodi su najee razliite peticije i referndumi, dok oni

31

spontane, vaninstitucionalne meode se vrte oko protesta, graanske neposlunosti, i sl. to se tie paricipativnih sadaja, u njih ne treba ubrajati samo izbore, ve i kampanju, tele-marketing, tv debate i duele, stranake tribine. Treba napomeniti i da participacija kroz uee u politikim partijama, se razlikuje po odreenoj partiskoj disciplini i regulaciji koja odlikuje partije. Najvea participativnost odraslih kroz partije se mogla nai u realsocijalistikim partijama, gde se to kretalo izmeu 10-15% ukupnog stanovnitva. 52. inioci i determinante politike paricipacije: Nalazi o irini, uestalosti, kontinuitetu i intenzitetu politike paricipacije, ine polazne kriterijum za klasifikovanje stepena politike patrticipacije. Samtra se da je srednji nivo angaovanja u politikoj participaciji najuestaliji, dok su politiki aktivisti i apolitiki mnogo manji. Tako po Mirbatovom istraivanju stanovnitva SAD-a stanovnitvo sa ove take moemo podeliti u etiri kategorije: 1-3% stanovnitva ine politiki gladijatori (politiari), zatim 7-9% su frupe prelaznih aktivnosti koje uestvuju na skupovima stranaka, trei su nosioci spektatorskih aktivnosti kojih ima oko 60% i koji glasaju aktivno, i oko 30% ini politiki apatino stanovnitvo. Danas najpoznatija tipologija obuhvata sledee kategorije: aktivistiko jezgro, politiki angaovano stanovnitvo, povremeni participanti, politiki pasivno, i apolitino stanovnitvo. Pasivno stanovnitvo je ono koje ima stav da ne treba da paricipira jer njihov glas nee promeniti nita. Pored stepena participacije, takoe u analizu valja uzeti i interese, informisanost, politiko umee, ideologiju. Lasvel tako one koji uestvuju razlikuje na: autsajdere, izvrioce, administratore, ideologe, svestrano razvijene. Pored ovoga politika sociologija uzima jo 5 varijabli kao relevantne za analizu participativnosti akoje se odreuju na dijahronskoj i sinhronskoj ravni: politiko-institucionalne, situacione, politiko-kulturne, socio-kulturne, i individualne. Obim politike paricipacije zavisi i od politike kulture socijalnog okruenja. Tako antropoloka, politikoloka, i socijalna istraivanja pokazuju drugaiji pristup participaciji u drugaijim kulturama. Tako u drutvima sa nedemokratskom tredicijom sreemo nesprenost na ire angaovanje, politiku izolaciju, i podravanje galvnog politikog toka. Pored ovoga postoje jo i politike kulture koje su tradicionalno vezane za institucije, ali i one koje sa cinizmom pristupaju istima. Faktor koji mda najvie utie na stepen participacije je socijalni status. Povoljniji socijalni status uslovljava vii stepen politike participacije. I ne samo to, ve neka zamnimanja na vioj socijalnoj lestvici daju i vie slobodnog vremena, ime se oblikuje politiko umee i preciznije artikuliu politiki interesi. Zato su politike elite uglavnom iz takvih slojeva, pa ponekad poveanje participacije znai menjenje celokupne socijlane slike drutva. Za to je naroito bitan faktor organizovanosti, odnosno koliko se ljudi ukljuuju i informiu, ili to bivaju, u neki politiki proces. Ta organizovanost je od posebnog znaaja za radnitvo i nie slojeve. Tako integrisana i organizovana politika klijentela, kako naziva Ofe, e onda biti lake sasluana od politikog vostva. Drava je uvek pristrasna prema sindikalnim organizacijama u odnosu na pojedinanog radnika, esto bivajui sprena na vanparalamentarna dogovore.

32

Pored ovoga moemo jo izdvojiti razliite stepene participativnosti u takvim skupinama kakve su religijske, etnike, i nacionalne. Tako etniko i nacionalno moe doi do sukoba u obojenim drutvima pa da stepen participacije zavisi od toga. Religijska komponenta moe determinisati participaciju vernika. Politika participacija, na kraju moe biti i izraz individualne jednaine, nekih porodinih okolnosti, psiholokih predispozicija i stremljenja linosti i sl. 53. Politika participacija i demokratija: Politika participacija postoji izmeu ostalog da bi se realno uticalo na neke politike procese. Samim tim jedan od kljunih relacionih odnosa jeste i onaj izmeu participacije i demokratije. Participacija kao sloen pojam ne mora a priori biti vezana samo za demokratiju, odnosno znak jednakosti izmeu ova dva nije uvek nuan. Na primer previe zahteva putem participacije moe preopteretiti demokratski sistem i dovesti ga do ruba anarhije kroz neefikasnost. Zato predstavnici pluralizma i kompetetiog elitizma, kako nas upozorava Held, nastoje da participaciju i demokratiju poveu na taj nain da se dobije formula politike reprezentacije. Samim tim direktna politika participacija postaje nepoeljna, a mase se usmeravaju ka biranju reprezentatitvne elite kroz edukaciju. Mase same po sebi su nedozerele za politiko miljenje budui da su sklone sentimentima i impulsivnosti. umpeter zakljuuje da se zbog ovakvog stanja mora napraviti striktna podela rada u kojoj birai i mase nee suflirati voama. Ponekad, politika apatija je ta koja pomae demokratiju i njeno funkcionisanje, naroito ako se uzme u obzir da je politika marginalno podruije interesovanja obinog oveka. Ipak Lipset smatra da totalna apatija nije dobra, i da mase stalno treba mobilisati demokratskom edukacijom, budui da takvu apatinost mogu iskoristiti ekstremistiki pokreti sa svojom simplifikovanom verzijom politike stvarnosti budei u njim sentimente. Demokratiju kompetetivno elitizma Moris Divere naziva demokratijom bez naroda. Takva demokratija je minimalna demokratija za koji Sartori smatra da je jedina i mogua. Ipak, sa raanjem novih drutvenih pokreta krajem 60tih godina dolazi do preispitivanja ovakvih minimalnih vidova participacije, pa dolazi do kritika liberalne teorije. Tada se ovi pokreti okreu ka marksistikim koncepcijama, i usvajaju stavova kakav je onaj o ukidanju razlike izmeu graanskog drutva i drave i odumiranja drave. Danas skoro da su odbaene teorije kompetetivnog elitizma jer se pokazalo da on vodi odumiranju javnog mnjenja. Takoe postavlja se kao prioritet transaretnost rada i ogranienje delovanja institucija, a to se bez participacije ne moe. Na punoj participaciji se insistira u domenima lokalne samouprave i sferi radnih odnosa. Ovakva participacija onda ide u korist drutvene redistripucije dobara u korist niih drutvenih slojeva.

~Partijski sistem Srbije~

54. Pojam i elementi za odreivanje politikih partija:

33

Politike partije su dobrovoljne i relativno trajne organizacije politikih istomiljenika iji je cilj preuzimanje i vrenje vlasti, odnosno vrenja uticaja na nju zarad ostvarivanja odreenih grupnih interesa. Ovakava organizacija eli da se prikae kao deo za celinu (pars pro toto) i promovie svoje vienje drutva (ideologiju). Re partija potie od latinske rei partire- podeliti. Prethodnice partija su fakcije i sekte koje su eutim delovale sentimentima podrivajui interese zajednica. Tek sa Hjumom, Berkom i Konstanom partijma se pridodaje dananji znaaj. Tri knstitutivna elementa parije si organizacija, program i interesi. Cilj partije je osvajanje vlasti i to je ono to je determinie. Partije vlast mogu sprovoditi samostalno ili u okviru ire koalicije. Koalicije ako su predizborne mogu poveati izgled da se doe na vlast, ili ako su postizborne da se napravi veina u parlamentu. Ponekad se sklapaju i nelogine i neprincipijalne koalicije samo da bi se dolo na vlast. Zato Maks Veber smatra da su parije instrumenti njihovih voa u otvorenoj borbi i vrbuvanju, a zarad dobijanja bitnih javnih pozicija. U vaizmu i plebiscitarnim demokratijama figuru tzv. politikog preduzetnika interesuje samo da privue glasove, bez obzira na stavove koje ima i koje je spreman da menja. Ideologija je jo jedna od glavnih determinanti partija, jer je to prizma kroz koju gledaju postojee stanje i projektuju neko budue- idealno stanje. esto se partije poklapaju u ciljevima ideologija normativna komponenta) ali se razlikuju u pogledu metoda dolaska do tih ciljeva. Ideologija je stoga u temelju podela partija na odreena politike familije. Ideologija se esto izlae u programu partije. Progam partije je prostorno i vremensko preciziranje, konkretizaciju, razvoj i operacionalizaciju odreene ideologije, ali i revidiranje, pa i naputanje dela ideolokog balasta, njeno prilagoavanje konkretni okolnostima i prilikama jedne zemlje. Upravo je ovaj poslednji deo definicije uzrok pojave pluraliteta partija u odreenoj sredini. Ipak za valjanu klasifikaciju treba uzeti i praksu partija, jer se iz ideologije esto kriju latentne namere. Ti praktini delovi su akciona dokuneta politika i izborni programi. U osnovama partija su i odreene interpretacije ivotnih vrednosti koje izraavaju stavove odreenih interesnih grupa. Kao poetni interes je naravno zadobijanje politike podrke na tritu biraa. esto to znai da se program razvodnji, pa se i ne odnosi ne neki konkretan socijalni sloj. Ovakvo vezivanje za srednjeg biraa je deo racionalne teorije izbora, koja sve ovo poredi sa tritem i kompeticijom preduzetnika. Ovaj pristup se oslanja na birae kao racionalne individue zanemarujui sentimente i socijalne podele. Problem ovakvog pristupa je taj to je esto teko sjediniti interese npr. seljaka ili preduzetnikog sloja, a da ne spominjemo diverzifikovanost pri etnikom, verskom, generacijskom identitetu. Naravno, sve ovo ne znai da su se reprezentacije u potpunosti odrekle pojedinih interesa grupa, to dokazuje postojanje lokalnih partija. Takoe, ak i oni nemarksistiki pisci priznaju da su klase i dalje osnov razlikovanja, pa se prtije ne mogu ba svakoj klasi udvoriti. 55. Organizacija politikih partija: Samtra se da je partijska organizacija moda najbitniji element partije. Svaka ozbiljna partija mora imati izdifirenciranu infrastrukturu i autonomiju. Partijsku osnovu ine organizacione jedinice po teritorijalno principu, ili po finkcionalnom radnom principu. Te jedinice su npr: kokas (liberalne i kozervativne partije), sekcije (socijal-

34

demokrate), elije (komunistike), milicija (faizam). Ove jedinice su najee poveuzane u jednu kapilarnu mreu inei manje-vie decentralizovani sistem. Raspodela moi u partiji se upravo odvija putevima vertikalne i horizontalne organizacije bili na egalitarnim ili ne principima. Partije su tako esto samo formalno demokratski ureene, dok unutar nje vlada Mihelsov gvozdeni zakon oligarhije. Saznanje o relanos strukturi mora u analizu da ukljui tri realciona odnosa: lanstvo- rukuvodstvo (demokratska ili autokratska), meusobni odnosi u raspodeli moi (koncentracija ili dekoncentracija), odnos teritorijalno- funkcionalno (centralizacija ili decentralizacija). Takoe ako partija postane parlamentarna treba voditi i rauna o odnosu partijska celina- parlamentarna grupa. esto parlamentarna grupa ma nezavisnu strukturu od one partijske. esto se radi utvrivanja moi, lideri stranaka postavljaju za efove poslanikih grupa, ili trae potpisivanje blanko ostavki. Klaus fon Bajme smatra da se irenje moi poslanikih grupa u odnosu na partiju odvija kroz kartelizaciju partija i fragmentiranost partijskog sistema, dok su suprotne tendencije kroz stroge mehanizme disciplinovanja i povremenih talasa reideologizacije. Politike stranke mogu da konsteluju svoju mo sa propratnim organizacijmasindikatima i pokretima i to: kroz zajednike izborne deklaracije, uspostavljanje trajnije saradnje, i kroz direktnu organizaciju i kadrovsku isprpletanost. Treba naglasiti da izvan prie o saradnji ostaju tzv. partije makete ili kanabepartije koje od lanstva broje vou i aicu njegovih prijatelja i roaka. Takoe u manje partije ubrajama i one koje se bore za prava marginalizovanih grupa. Kao zakljuak moe se rei da partije danas predstavljaju neku vrstu holdig kompanija, koje ukljuuju lokalne odbore, omladinu, partijske funkcionalne strukture, programske inovacije, i naravno jezgro partije. 56. Drutvena uloga i funkcije politikih partija: Nastanak partija se vezuje za doba parlamentarizma, dakle 18. i 19. vek. U poetku su to bili predstavnici aristokratije, a kasnije su njihova opozicija- liberali, laburisti, radikali- osnovali partije kakve i danas poznajemo. TO je odraz politike modernizacije drutva. Pored ovoga smatra se da su tri vrste kriza- legitimacije, integracije i participacije- dovele do stvaranje partija. Partije nastaju po internom principu: povezivanjem parlamentarnih grupa sa lokalnim, i po eksternom: kada pokreti i sindikati se institucionalizuju. Osnovna uloga partije jeste uloga kontrolora vlasti i medijatora izmeu drave i drutva. One artikuliu interese koje nazivami drutvenim inputom. Takoe one su i vrdta politikog autputa koji daje podrku donetim odlukama. Opzicija stremi prvoj, a pozicija drugoj odlici. Samim tim politike partije su tako struktuirane da omoguuju pojednostavljeno sagledavanje veinskog drutvenog miljenja. Funkcije parija moemo podeliti na manifestne i latentne. Latentne f-je su stvaranje vrstog birakog tela i pridobijanje (ne)materijalnih politikih dobara. Manifestne f-je su: izraavanje interesa i uobliavanje javnog mnjenja, nominacija nosioca javnih f-ja, kontrola rada dravnih organa, mobilizacija i participacija, politiko obrazovanje i socijalizacija. Prva f-ja se svodi na izraavanje politikog zahteva kao konkretizovanog interesa pojedinca ili grupe. Kroz to se obrazuju alternativne, nameravane politike. Izraavanje

35

interesa produkuje oblikovano javno mnjenje. Partije stoga da bi oblikovale to ire javno mnjenje, postaju kao prodavnica meovite robe (interesa). Posledica je postojanje pluraliteta partija bez idntiteta, to je za Ofea svoenje na jednopartizam. Interesi su esto i deo harizme lidera, odnosno sposobnosti da se lino profitira. Druga f-ja operie sa sistemom plena- nainom raspodele javnih f-ja, kroz nominaciju svojih kandidata. To je fenomen neomenklature gde parije imaju monopol raspodele javnih f-ja. Praksa koja najvie ide na ruku ovome jeste sistem zatvorenih lista, gde se glasa sa itavu listu, a u krajnjoj instanci za njenog nosioca. Ipak izbor na f-je partije i javne f-je nije po istim kriterijumima. Tako za prvu je posedovanje organizacionih sposobnosti dominantno, a za druge posedovanje visokospecializovanih znanja. To si tzv. partijski insajderi i autsajderi. Trea f-ja se svodi na upravljanje drutvom. To se ini policy making-om kroz davanje ciljeva odreenim institucijama postavljanjem ljudi od poverenja da to realizuju. Partija tako gradi svoju mreu u razliitim privrednim sektorima, a konani cilj je preuzimanje resornog ministarstva. Tome ujedno i slui formiranje vlada u senci, kje su karakteristine npr. za britanski sistem. Ekstrm u ovome je jednopartijski sistem, gde se drava i partija stapaju. Ipak neeljeni efekat ovoga jeste prenoenje dravnih problema u partiju, ime se unitava njena kohezija. Opzicione partije u ovom sluaju imaju ulogu grupe za pritisak, sa ciljem mirne promene vlasti. Sa ovakvom opozicijom javlja se i zdravo demokratsko javno mnjenje. To znai sistem u kome su pravila igre uvek jasna i optepotovana. Opozicija je esto plurlana sa brojnim razlika, od snage, preko ideologije, do uticaja. Opozicija moe biti odgovorna i neodgovorna. Takoe one mogu prihvatati sistem ili ga negirati (u Srbiji postoji tzv dvostruka opozicija). Samim tim postoje i parlamentaran i vanparlamentaran srestva borbe. Prema svemu ovome Dal i Linc opoziciju dele na umerenu ili lojalnu, i radikalnu ili nelojalnu. etvrta f-ja ima za cilj pokretanje graana pro et contra nekog akta ili predloga. Takoe dobijanje podrke civilnog drutva je jedna od tendencija. Tako partijskousmeravani aktivizam ukljuje iroke socijalne akcije- od uea na forumima, preko dobrotvornih akcija do uea u trajkovima i protestima. Samim tim partiju ine nekoliko koncentrikih krugova: partijsko jezgro, aktivisti i partijske mase. lanovi se od partijske mase rzlikuju po lanstvu pa time i pravima i obavezama koje imaju. Mobilizacija najee raste u predizbornim kampanjama. Stranke imaju svoje sigurne glasae u kojima valja razlikovati aktiviste od onih koji samo glasaju. Hiperaktivizam se javlja u dobima socijalnih kriza, dok se hlaenje deava u ivotnim koloteinama. Peta f-ja se posveuje informisanu i treningu biraa. U tu svrhu se organizuju seminari, radinice, kole. Fondacije za razvoj su takoe prisutne u ovoj f-ji, a najei vid obraanja je putem tampanja letaka i broura. Poseban instrument ovoga jesu veliki elektronski mediji. U Srbiji je tako karakteristian rat konferencijama za tampu. Ponekad partije koriste i internet sajtove, koji su manje-vie redovno aururani. 57. Pojmovno odreenje i klasifikacija frakcija: Frakcija je relativno organizovan i autonoman deo politike partije koji prihvata odreeni program za jedan broj relevantnih pitanja i tako se lojalnou i organizacijom vie vezuje za samu frakciju. U partijama uvek barme latantno postoje frakcije, ali one to

36

i postaju tek sa organizacijom. One se razlikuju i od unutarparijskih klika kojima nedostaje idejni plat. Dakle da bi frakcija postala upravo to ona mora da ima suverenost u okviru partije, pa je tako ona sa ostatkom povezana u federativnom smislu. Stranke naravno mogu i zabraniti frakcije, ak i zabraniti generalno preispitivanje relevantnih partijskih odluka. U Srbiji primer stranke koja ima mogunost stvaranja frakcija je SDP, uslov za to je bar 500 lanova koji su za tu ideju. Motivi za stvaranje frakcija su najee sticanje vlasti ili postizanje odreenog projekta, mada su ovi motivi esto integrisani. Takoe, frakcije uvek raspolau nekom posebnom ideologijom koja ide od fanatizma ka svetloj budunosti, do pragmatizma relanosti. Takve frankcije se onda naje u partiji dele na desnicu, levicu, i centar. Voe ovih frankcija su onda gladijatori u areni koji se bore za neopredeljene birae, budui da su u manjini. Tako dobar primer frakcionisanja je onaj u Laburistikoj partiji, i njihovo viedecenijsko sporenje oko opredeljenja za javnu svojinu. Tek su 1995. laburusti odluili da se opredele za privatnu svojinu. Oni koji osporavaju politiku partije mogu se po Kozeru podeliti na renegate i jeretike. Renegati istiu zastarelost programa, a jeretici se zalau za nove, autentine vredenosti. Frakcije se takoe mogu razlikovati o po regrutaciji, i to su ili pesonalistike ili koalicione frakcije (voa vs. povezivanje grupa). I na kraju frakcije se mogu razvrstati prema ulozi u partiji i to na: pobednike, blokirajue, nagodbeno-interesne frakcije. Frakcije se mogu oformiti na osnovu partijskog i izbornog sistema, kao i unutarpartijskog grupisanja, ali i internih partijskih pravila i raspodele resursa. Tako, to je fragmentisaniji partijski sistem to je mogunost i potreba stvaranja frakcija manja. Npr. u Kini frakcije predstavljaju deo zvanine politike komunistike partije. Takoe visoki prag prelaza u izbornom sistemu onemoguava liksuz frakcija, budui da partije esto moraju da se ujedinjuju. S druge strane pluralizam ideologija je uvek pogodno tle za frakcionatvo. Tu dolazi ak i do saveza frakcija razliitih partija. Sve ovo sabrano moe stati u tri Sartorijeve hipoteze: veinski izborni sistem vodi igri veine-manjine, viskoproporcionalni sistem u partiji dovodi do postojanja frakcija, i vea prohibitivna klauzula dovodi do manjeg broja frakcija. 58. Frakcije i unitarpartijski odnosi: Postojanje dve ili vie frakcija u partiji dovodi do dinaminijeg partijskog ivota. Time se ostvaruju uslovi za aktivnije uee lanstva, a i odnosi se demokratizuju pod uslovom da frakcionatvo ne paralizuje rad stranke, i da naravno u frakcijama vlada demokratsko raspoloenje. Takoe postojanje frakcija momoguuje ineresantnije unutarpartijsko nadmetanje za kljune pozicije, pod uslovom da ne postoji dominantni deo i male marginalizovane frakcije. Kritiari sa druge strane smatraju da frakcije usporavaju rad, unose podelu, i prete raspadom partije. Ipak preksa u Srbiji, a i svetu je pokazala da nepostojanje frakcija znai cepanje velikih partija na male. Cepanje se da izbei ako se ustanovi princip jevnosti rada, krig pitanja koji je podloan raspravi iodreivanjuj minimalnog broja lanova koji mogu initi frakciju. 59. Modeli i praksa unutarpartijskih odnosa:

37

Opasnosti u koju moe upasti jedna partija koja smo stremi da doe na vlast jesu oni autoritarni modeli poput Mihelsovog gvozdenog zakona, zatim dobijanje cezaristikog voe, ali i dalekosenije posledice po drutvo tako to e se nedemokratski karakter unutarpartijske orgnanizacije preslikati na socijalnu organizaciju. Ovakva sudbina se moe izbei ukoliko unutarpartijski model ima bar minimalni oseaj za elje, preferencije, i interese lanstva, kao i mogunost unutarstranake kompeticije. Samim tim pluralistiko-demokratsko okruenje ne mora nuno da bude i model prema kome e se partija organizovati. Da bismo analizirali unutarpartijske odnose treba ukljuiti tri metodska koraka: postavljanje idealtipskih odnosa, pravljenje mree indikatora za njihovu komparaciju, i njihova primena na: alnstvo, rukovodstvo i vertikalno-horizontalnu distribuciju moi. Idelatipski modeli su svakako nedemokratski i demokratski model. to se tie demokratskog modela on moe biti zasnovan na organizaciji, mada postoji opasnost od Mihelsovog zakona. Takoe moe biti zasnovan na otvorenoj kompeticji i proporionalnom sistemu, poliarhijskom modelu, i na kraju moe se zasnivati na kompetetivnom elitizmu. Ipak partije su jako retko demokratski organizovane jer im je potrebno vrsto vostvo. Najbolje emu se moemo nadati u partijama jeste da postoji autoritarno vostvo koje se bira demokratskim procedurama. Mrea indikatora se da svesti na procese odluivanja. Tako u ovo moemo uraunati prava i obaveze lanstva, formalno i stvarno pravo za artikulaciju interesa (frakcije), iz ega se izvlai prisustvo principa supsidijarnosti u partiji (decentralizovano odluivanje) ili princip subordinarnosti. Na osnovu ovoga se stvaraju oligarhijski ili liderski principi vostva. Zatim podela snaga je jedna od kljunih indikatora, na ta se dovezuje i distribucija moi kao i mogunost uea u unutarpartijskim izborima. Kada ovo sve prenesmo na praksu Srbije dobija se sledea slika. Najpre Srbiju karakterie relativno velika gustina partijskog lanstva gde je svaki 10 punoletni graanin lan partije, iako je najee svaki 2-3 lan aktivan (politiki gladijator). Postoje tri osnovna motiva za pridruivanje partijama: homeocentrini, ideocentrini, klijentistiki (interesni). esto su sva tri motivna u simbiozi. Takoe, postoje i one stranke koje ne raunaju na masovno lanstvo (profesionalne stranke) ve na strunost, odnosno vie se baziraju na npr. marketinke poruke za vreme izborne kampanje nego za stranaki aktivizam. Tako primer partije koja se zasnivala na harizmi voe je SPS, dok je DS partija koja se zasniva kompetetivnom elitizmu, ili pluralizmu u optimistinijem sluaju. Ne treba zanemariti ni odnose moi u strnaci koje Panebjanko naziva kontrolama zona neizvesnosti. Voa partije na taj nai nkroz pregovore sa lanstvom na vertikalnoj skali, smanjuje zonu neizvesnosti na horizontalnoj skali u pregovorima sa drugim liderima. Goati na osnovu distribucije moi razlikuje slabe i jake lidere, pa u prve spadaju SPS i G-17, a u druge SPO, DSS, DS. Mo lidera zavisi kako od njegovih sposobnosti tako i od podrke lanstva. Ulogu u ovmome mogu imati i partijske sive eminencije- savetnici, kljuni finansijeri, lanovi porodice. Panebjanko zakljuuje i da je oligarhijsko rukovodstvo sastavljeno uglavnom od sposobnih koordinatora i akademiara. Jedan od naina da se sprei ovakava distribucija moi jeste i uvoenje kvota za ene, mlade, nacionalne manjine i sl., a sto je naroito prisutno u sekcijam socijaldemokrata i zelenih. ene su naroito uporne, pa se u parlametarnoj Evropi ta kvota kree od 25-43% dok je u Srbiji ona jedva 12%. Prvi put je ovo bilo ozakonjeno u Argentini 1991. godine, a u naem okuenju u Makedoniji 2001. godine i BIH 2002.god.

38

Partije zelenih su se naroito zalagale za direktnu demokratiju, ali kako se to tokom decenija pokazalo neefikasnim, odustali su delimino od te zamisli. Mihels je takoe konstatovao, to ide u prilog voama, da partijske mase ne vole este izmene lica. Masa je inetrtna i nezainteresovana i odgovara joj vrsto vostvo koje zna ta hoe. ak i povremeni impulsi su slabi i difuzni, pa je pomeranje ka kompetetivnom elitizmu uvek neizvesno. U Srbiji su tako frakcije retkost, jer je stvarnost pokazala da odlasci neistomiljenika nikada nisu produktivni, pa su ujedinjavanja mnogo ea. Takoe u Srbiji dominira i obrazac sa liderom-osnivaem naroito karakteristian za SPO i DSS. Naravno ima i stranaka poput DS koje idu ka kompetetivnom elitizmu. Iako ima svog lidera, ipak postoji pluralizma interesa i mogunosti za redistribuciju moi. No treba rei da ni to nije spreilo seriju rascepa u DS, pa je tako dolo do formiranja LDP-a. 60. Znaaj i problemi finansiranja stranaka: Moda je o znaaju novca u politici i delanju politikih stranaka najbolje rekao kalifornijski politiar Dasi Arnu nazvavi ga majinim mlekom politike. Novac je potreban stranci za sve- za prostorije, stranake aktivnosti, komunikacije sa javnou, naknade. Skupe izborne kampanje su posebna pria. Tako pored rada volenotera, partijama za dugovenost je potrebna i organizacija ali i novac. Novac postaje dominantan onda kad se uvodi masovno pravo glasa, raste centralana uloga partija, ali i trokovi oko izborne kampanje. Novac je ranije imao ulogu, ali se uvek smatrao sivim delo partije. Kako su partije svojim delanjam mobilisale mase, artikulisale interese u razumnom broju i kanalisali drutvene konflikte, usledila je ustavna regulativa partija, ali i regulisanje njihovih trokova. To je tzv. cena demokratije. Naravno nisu svi oblici finansiranja regularni kao npr: nazakoniti pokloni, korupcija, upotreba dravnih resursa, prihvatanje sredstava radi obezbeivanja neke koristi, uzimanje od kriminalnih krugova, i kupovina glasova. Tako je npr. psle operacije iste ruke u Italiji ustanovljena veza 1500 politiara sa mafijom od ega dva biva premijera. Politika korupcija je dakle jedan od sveprisutnih fenomena, ali i sve prefidniji naini njenog upumpavanja u sistem. Danas je jedan od glavnih dilema da li treba finansirati partije iz javnih izvora ako su one ve kreatori javnog dobra. Protivnici ovoga kau da je to atak na autonomiju poreskog obveznika koji moe i sam finansirati stranku ako eli. Dakle svaka vrsta distributivne pravde se odbacuje. S druge strane glavni argument je da demokratija kota i da finsijska mo ili nemo ne sme biti smetnja u vrenju demokratije. Od 50tih 20. veka praksa javnog finansiranja postaje sve prisutnija, najpe u Kostariki, Argentini, Nemakoj, vedskoj itd. Pored ovoga se doputa jo i privatno finansiranje. Logika ovoga jeste da su partije privatno vlasnitvo pa da stoga imaju pravo na tu vrstu finasija. Autori koji su ovo prouavali takoe su postavili pitanje i kontrole ovih finasija izmeu ostalih Pinto-Duinski, Hajdenhajmer, Nasmaher i dr. Skuptina Saveta Evrope je takoe donela Preporuku 1516 kojom se reguliu pojedini delovi finasiranja stranaka. Privatno finasiranje stranaka:

39

Pod privatnim finansiranjem podrazumevaju se kako sredstva prikupljena unutar samih stranaka tako i prilozi i poklonih nestranakih fizikih i pravnih lica. Istorijski lanarine datiraju od pojave radnike partije. Danas one imaju simboliki karakter, a namesto toga uveden je partijski porez kao dobrovoljna ili prinudna uplata stranakih javnih funkcionera stranci. Tako funkcioneri DS-a izdvajaju 5% plate, a poslanici SPS ak 30% plate. U Nemakoj je ovakva vrsta naplate prozvna neustavnim nametom. Danas su one svega oko ukupnih prihoda stranke. Same lanarine, npr. u Britaniji nisu ozbiljan deo finansija- Laburistima je to svega 10% budeta. Ipak, sama Nemaka je primer visokog uea lanarina u budetu strnaka- u proseku 30%. Holandija je ekstremni primer sa 60%, mada u istoj javno finansiranje ne prelazi 20% budeta stranke. Pored ovoga unutarstranako finasiranje je i prodaja broura i publikacija, organizovanje proslava, aukcija. U Francuskoj ovo ini oko 20% budeta, naroito levo orijentisanih partija. Neke zemlje dozvolajvaju i ogranien broj privrednih aktivnosti kojima se stranka moe baviti kako bi se finansirala. U Srbiji je ovo najnovijom zakonom ogranieno, a zakonom iz 1997. nije bilo ogranienja, pa je znaajan deo prihoda SPS poticao odatle. Pokloni i dotacije vanstranakih lica su najbitniji deo budeta. U SAD-u tzv fund raising na veerama sa predsednikim kandidatima je uobiajna stvar. Slino je i sa povezivanjem stranaka i preduzea, ali i sindikata. Ovakav vid finansiranja nosi sa sobom i plutokratsku opasnost. Zakoni zato ine ove priloge transparentnim, ali iogranienim. U Srbiji do 2004. anonimni prilozi nisu smeli da prelaze vie od 3% stranakog budeta. Dotacije se esto ograniavaju broj prosenih plata- u Rumuniji fiziko lice ne moe dotirati vie od 100, a pravno vie od 500 prosenih plata. Takoe postoji i razlika da li se donacija uplauje kandidatu stranke ili samoj stranci, i ovo je dosta izraeno u SAD. U Srbiji zakonom iz 1997. nije bilo nikakve redukcije, dok se zakonom iz 2003. ovo ograniilo. Takoe postoji i problem soft money- unoenja novca indirektno u kampanju kroz finansiranje istraivanja ili predizbornih kampanja. Zabrane su postavljene onda kada postoji evidentna sumnja o sukobu interesa i korupciji. Tako, najei vid zabrane jeste finasiranje od strane stranih lica i drava. Takoe zabranjeno je da stranke finasiraju dravna preduzea, ili preduzea koja posluju sa dravom. U Belgiji je izbila npr. afera Daso kada je istoimena aviokompanija iz Francuske kandidatima uplatila veliku sumu zarad garancije sklapanja poslova. U Srbiji do 1997. postojala je arbitrarnost drave u zabranama donacija, odnosno ila je na ruku SPS-u. Od 1997. ovo je bilo neto ublaeno pa su se stranke finansirale iz dravnog budeta. I na kraju zakonom iz 2003. ovo se proiruje u onom pravcu u kome je to standard u svetu. Ipak mana je proirivanje liste na npr verske organizacije ime se zakon ini pomalo nedelotvornim. Dakle privatno finasiranje je dozvoljena, ak i korisna aktivnost stranaka, dokle god poznaje zakonske i moralne granice, i te granice su u utvrivanju gornih limita donacija. 62. Javno finansiranje stranaka: Javno fifansiranaje je sada ve pola veka stara praksa. Ono danas ne postoji u Britaniji, Maleziji. Indiji. S druge strane u Francuskoj to je 60% budeta stranke, a u paniji ak 70-80%. Samtra se da je finansiranje iz javnih prihoda antikoruptivna mera. Zato se ove dotacije mara strotinama milona evra. U Francuskoj se ovo popelo 1995. na 10 eura po birau, dok je u Srbiji 2005. ovo iznosilo 0,5 eura po birau.

40

Dotacije javnog porekla mogu biti usmerene ka pokrivanju izbornih trokova (SAD, Italija), ka radu u parlamentarnim aktivnostima (Austrija, Grka) ili ka drugim namenama kako je u Srbiji. U Nemakoj dotacije su prve vrste, ali se dodeljuju u etiri rate pa su praktino celokupno godinje finasiranje. Subjekti primaoci mogu biti same stranke ili pojedinani kandidati. Sredstva se mogu rasporeivti na federalnom, republikom, ili lokalnom nivou. U Srbiji se finasiraju stranke na svim nivoima u izbornim kampanjama. Manji deo novca se deli na podnosioce, a vei na srazmerno osvojene glasove. U Nemakoj se ovo dodeljuje i vanparlamentarnim strankama ako su osvojile makar 0,5% glasova. U Srbiji zakonom iz 2003. stranke mogu raunati na ukupno 0,15% dravnog budeta, i 0,1% budeta autonomija. Realno to iznosi blizu 1 evra po glavi tanovnika. Podela je takva da 30% se deli na ravne asti svima koji su uli u parlament, a 70% srazmerno glasovima. U kampanjama sluaj je 20-80%. U Srbiji takoe privatne donacije ne smeju prei 1/5 ukuponog dobitka iz bueta Republike. Kako broj mandata nije mogue predvideti pra izbora, ova odredba je zakonska slabost. Takoe slabos ovoga je to grupe graana kao ne-pravna lica ne mogu da uestvuju u raspodeli budeskih dotacija. Kontrola sredstava se vri kroz otvaranje posebnog rauna u banci. Finasiranje iz sopstvenih izvora se granii odnosom 1:1. Jednu od najveih dotacija jeste i davanje besplatnog termina na javnom servisu. To je praksa u skoro celom svetu, sem u SAD-u gde nema besplatnih termina. Kada govorimo o prednostima ovog vida finasiranja prvo tu je stvaranje stabilnijeg partijskog sistema, autonomije od darodavaoca, ali i smanjivanje broja vansistemskih stranaka. S druge strane kritiari poruuju da se ovim stvara dravni kartel partija, stvaranje nove politike klase, konzerviranju postojeeg partijskog poretka itd. 63. Kontrola i javni nadzornad stranakim finasijama: Javne kontrole pre svega trae transparentnost u finasiranju stranaka, bilo javnog ili privatnog. Ovo je pre svega potrebno da bi se spreilo korumpirano, i u nejavnom interesu zasnovano takmienje politikih partija. Neki od primera malverzacija su i palanje na ruke, fiktivni poslovni aranmani, isplaivanje nepostojeeg autora za prava i sl. Spreavanje ovoga je svakako postizanje legitimitetaporetka i poverenja u politike aktere. Jedan od naina kontrole je i primanje novca iskljuivo preko namenskih rauna, kao i registrovanje prihoda nakon izbora u javnom glasilu. Ponegde ovo ukljuuje i obraanje na medijima. U Srbiji svi godinji prihodi preko 6000 dinara moraju se registrovati, a zavrnio raun se podnosi Odboru za finasije republike skuptine. Ipak nae zakonodavstvo se zbog maleverzacija stranaka i aktera, kao i kanjenja uplata pokazalo jako neefikasnim. Komparativna praksa je pokazala da treba da postoji dravna revizorska komisija koja e imati uvid u sva dokumenta stranke. Neki primeri pokazju da malverzacije mogu dovesti i do ukidanja stranke. To je uinjeno u Letoniji, gde su stranke obavezne da svoje prihode objavljuju na sajtu stranke. U ovoj zemlji postoji Biro za prevenciju i borbu protiv korupcije koji je odgovoran premijeru, ali efa mu bira skuptina, pa je ovo telo jako uticajno.

41

Slovaka predvia da svi oni sa kojima stranke posluju moraju da objave u kojoj vrednosti su poslovi obavljeni. Takoe i Slovakoj postoji nekoliko nevladinih organizacija koje se bave ovim, i pritosak koji stvaraju nije zanemarljiv. Ove organizacije su sastavile i bazu podataka sa dugoronim uticajem javnosti, tako da svaki graanin u svakom trenutku moe da vidi ko finasira stranku. 64. Odreenje partijskog sistema: Partijski sistem predstavlja okvir unutar koga se obavlja, partijskom aktivnou posredovana, dvosmerna komunikacija na liniji civilno drutvo-drava. Partijski sistemi mogu biti determinante vladajeg politikog reima. Daglas Rej ovome dodaje i notu konkuretnosti, i takav sistem za Sartorija je otvoreni sistem. Takav sistem spreava zloupotrebu vlasti kroz sistem opozicije, zatim demokratsku kontrolu u sl. Partijski sistem je kako generator inputa civilnog drutva, tako i realizator autputa drave. Kriterij za odeivane partijskog sistema ine broj relevantnih partija kao i stepen politike i ideoloke polarizacije u drutvu. Pored ovoga, neke od determinanti su i izborni sistem, klasna podeljenost drutva, socijalni bekgraud isl. Kada je u pitanju brojani sistem klasifikovanja sistema, danas je prihvaeno da je odreenje na jednopartijske. dvopartijske, i viepartijske sisteme nedovoljno. Puko nabrojavanje stranaka nije dovoljno, pa se uzimaju samo relevantne stranke. Relevantnost se odreuje posebnim kvantitativnim merama. Merenje se ne odnosi samo na snagu, tj broj glasova koje dobija, ve i njena ideoloka usmerenost. Tu su jo usmerenost prema vlasti, koalicioni potencijal, ucenjivaki potencijal opozicionih stranaka. Sartori smatra da bez ova poslednja dva, stranke ne moe biti relevantna.

65. Dinamika promena partijskog sistema: Partijski sistem nije imun na spoljanje uticaje, klasne stratifikacije, i razliite okove, to sve odreuje njegovu dinamiku. Sartori tako smatra da se promena partijskog sistema moe odvijati na dva naina- unutranjim razvojem i slomom sistema. Slom sistema pored onog revolucionarnog (i to samo onog koji menja temelje sistema) moe biti i jednostavna promena ustava. Pored ovoga Sartori navodi da se slom sistema vri i menjanjem strukture vlasti. S druge strane, partijski sistem se moe menjati i usled nekih unutranjih promena, npr. prelazak iz hegemonijskog sistema u sistem sa predominantnom strankom. Kada se uzima primer prelaska iz nekompetetivnog u kompetetivni sistem obino se kao primeri navode Turska i Meksisko. Promena sistema dakle zavisi od socijalnog konteksta ali i menjenja konstelacija snaga u okruenju. Ukoliko ne moemo da potujemo pravila igre pri menjenju sistema, npr. da ostanemo u pluralnom sistemu, onda se govori o diskontinuitetnom menjanju (tj. prelazi se na sistem stranake drave). 66. Kriterijum institucionalizacije partijskog sistema:

42

Institucionalizacijom partija se smatra osiguravanjem njihove dugovenosti i trajnosti. Tako Rouz i Maki smatraju da opstanak u 4 izborna turnusa je garant ovoga, i to je rezultat empirijskih istraivanja. Panebjako smatra da je partija institucionalizovana kada postaje vrednost po sebi a ne sredstvo. To se postie kroz razliite organizacione sheme kakav je centralizovan aparat ili trajni dotok prihoda. Hantigton ovo proiruje smatrajui to delom modernizacije, kao i adaptilnosti, autonomije i koherentnosti organizacija i procedura partija. Skot Mejnvoring smatra da postoje 4 kriterijuma ovoga: stabilnost bez odstupanja u rezultatima, ukorenjenost u drutvo, kredibilitet partije, partija postaje bitnija od samog lidera. Prve tri su dakle partijske indentifikacije biraa a etvrta je osnov identifikacije sa partijom. Samim tim institucionalizacija je proces koji nastaje iz vizure biraa. Recimo nivo participacije moe biti dobar pokazatelj kredibilnosti sistema ali i samih partija, naroito u prouavanju meupartijskih seoba biraa. Danas tendencije pokazuju da slabi vezanost biraa za partije, mada to ne mora nuno da dovede do sloma sistema. Takve tendencije su uoene najpre u vedskoj, Irskoj, Francuskoj, mada npr. u SAD imamo cikcak kretanje. U novim demokratijama treeg talasa se odvija obrnuti proces- vea participacija i vezanost za partije. 67. Proporcionalni i veinski izborni sistem: Proprcionalni sistem je prevoenje glasova u mandate uvanjem srazmernosti izmeu birakog tela i njengovog odraza u parlamentu. Eliminaciona kvota je osnovni kriterijum dobijanja mandata u parlamentu. Idealni model je jedna zemlja- jedna jedinica sa prirodnim pragom prolaza (u Srbiji bi to bilo 0,4%). To smanjuje efikasnost sistema, ali poveava reprezentativnost ak i veoma egzotinih opcija. Optimum je onda 10-20 mandata po izbornoj jednici sa pragom prolaza od 2-8%. Male i srednje jedinice (2-5, 610) su opravdane samo na lokalnim izborima. Velike izborne jedinice sa pragom prelaza od 5% i vie pogoduju sistemima koje imaju tendenciju partijskog ukrupljavanja, pa je sve ovo samo jedna politika kalkulacija. Postoje dva osnovna metoda raspodele- metod izbornih lista, i metod izborne kvote (kolinika). DOntov metod je najprimenjivaniji metod zajednikog delitelja. Njime se najpre dele dobijeni glasovi sa svim brojevima od poetnog do konanog broja mandata, pri emo se izdvajaju najvei razultati, a zajedniki delitelj je najmanji rezultat. Broj poslanika se dobije tako to se ovim onda deli biraka masa svake liste. Problem sa ovim metodom su znaajni ostaci, pa se listma sa najveim ostatkom dodaju mandati. S druge strane Herovom metodom se mandat dobija tako to se ukupan broj vaeih glasova podeli sa brojme poslanika. Preostala mesta odlaze partijama sa najveim ostatkom. Hagenbah-Biopova kvota se oslanja na ovo ali poveava delitelja, pa se otklanja Herova naklonjenost manjim partijama. Izbori po veinskom sistemu su oni na kojima u jednomandatnim izbornim jedinicama pobeuje samo prvoplasirani. Najee se zahteva da pobednik osvoji 51+1 glasova- apsolutnu veinu. Pored ovoga neki sistemi zahtevaju i apsolutnu izlazniost biraa, pa se organizuju dva kruga glasanja. Francuski izborni sistem je primer dvokrunog, a Britanski jednokrunog izbornog sistema. U Britaniji je dovoljna relativna veina- jedan glas vie od drugoplasiranog. U polarizovanim sistemima kakva je Srbija, ovo bi ilo na ruku samo najveim partijama.

43

Primena izbornog sistema je prema tome deo paljivog soscijalnog ininjeringa koji uzima u uobzir sve socijalne deternimante. Tako cilj veinskog sistema je formiranje stabilne vlasti, ali i ukrupljavanja partija i smirivanje tenzija. Ipak ovo je donekle iskivljivanje izborne volje pa je to glavni kontraargument proprcionalnog sistema. 68. Uticaj izbornog sistema na partijski sistem: Do 1992. godine, u Srbiji je postojao takav izborni sistem koji je favorizaovao vladajuu partiju- SPS, odnosno on je sainjen bez nunih kosultacija sa opozicijom. Tada je izborni sistem bio dvokruni veinski, pa je SPS sa ukupno 46,1% glasova osvojila 77,6% mandata u republikom parlamentu. Od 1992. na insistiranje opozicije prihvaen je proporionalni sistem koji se primenjuje do danas. Prohibitivna kvota koja je tada utvrena bila je 5%, a na lokalnim izborima i u Vojvodini 3%. Srbiji je ovakav sistem odgovarao zbog polarizovanig socijalnog sistema. Takoe u Srbiji je Zakonom od 2000. godine ustanovljeno da se operie sa sistemom otvorenih lista, u kome partije slobodno mogu da dodeljuju mandate. Tokom prethodnih 15 godina, deavali su se razliiti sluajevi izbornog sistema. Tako je u periodu 2000-03. godina Srbija bila jedna izborna jedinica, sa pragom od 5% to je onemoguilo ulazak malih partija. Mahinacije su bile karakteristine za izbore 1997. godine kada je sa 9 podignuto na 29 izbornih jedinica, ime je faktiki cenzus podignut na preko 15%. Primera radi Socijaldemokratija sa 100000 glasova nije ula u parlament. Opozicija je bojkotovala ove izbore. Jedan od simptoma sa kojim se Srbija suoila prihvatanjem proporcionalnog sistema jeste i broj baenih glasova. To su oni glasovi koji odlaze na partije koje ne preu cenzus. To je bilo najsimptomatinije na izborima 1992. ali kasnije se menjalo, tj. sa obrazovanjem biraa i uvodom u kongnitivnu partijsku scenu, oni su se opredeljivali racionalno za one partije koje imaju anse da uu, a ne one koje intimno podravaju. Najmanji procenat baenih glasova od 5,7% je bio na izborima 2000. god. Na izborima 2003. ovaj broj je dosegao cifru od 15%. Ovde su posebno bile pogoene stranke manjinskih zajednica, koje ako nisu bile na izbornim listama nekih od 6 partija koje su ule, nisu imale anse da prou. Prednost ovoga je ukrupljavanje i ustaljivanje politike scene. 69. Socijalni rascepi i polje politike: Pretpostavlja se da se polje politike, a gde su partijski sklopovi jedan od konstitutivnih elemenata, formira iz struktura koje oblikuju linije socijlnih rascepa. Rascep je tako intermedijalni koncept izmeu socijalne stratifikacije i politikih institucija. Samim tim politike opcije su samo deo potreba da se popune ovi rascepi. Oni mogu biti popunjeni i neki suprotstavljenim konceptima- liberalnim, nacionalnim, socijalistikim- sve u zavisnosti od refleksije socijalnih podela. Tako su Lipset i Rokan formulisali tezu da aktuelna politika podela je nita drugo do zamrznuti socijalni rascep. Ovakva zamrznuta sistuacija je nastala sa verskom, nacionalno-politikom i industrijskom revolucijom. Osnovne linije rascepa pri tom su drava-crkva, centarperiferija, selo-grad, rad-kapital. Sa dolaskom novih drutvenih pokreta 80tih godina ovaj rascep se jo vodi i na temu materijalizam-postmaterijalizam.

44

Proizvod verske i nacionalne revolucije su diverzivikovanost identiteta, naroito onih nacional-politikih. Proizvod industrijske revolucije jeste podela selo-grad, a potom i rad i kapital. Kombinovane, ove revolucije u svojim procepima stvaraju nove drutvene strukture, sa svojim rasporedima i hijerahijama. Takve razlike idu izmeu imovinskih, nacionalnih, verskih, preko rezidencijlanih i kulturnih. Lipset i Rokan smatraju da se u ovom procesu gradi i partijski sistem kao proizvod potrebe reperzentovanja ovih diverzifikovanih interesa. Kroz ovo se onda odvija osvajanje korpi prava. U odnosu na prava (okupljanje, sloboda tampe, protest...) obrazuju se izborni sistemi. Ipak ovakav model, smatra Atila Aga, nije primenjiv na postkomunistika drutva, budui da se u njima partije ne zasnivaju na procepima interesa socijlanih grupa, ve kao projekti politikih elita. Tako je izborna utakmica takmienje ideologija a ne dubljih podela u drutvu. Srbija je primer toga da se glasai uglavnom opredeljuju na osnovu harizme voe, a ne nekog socijlnog interesa koje ona zastupa. Ipak, jedan drugi maarski politikolog erd Marku, smatra da se Lipset-Rokanovi procepi mogu prepoznati u postkomunistikim drutvima u bar tri linije: komunisti vs. antikomunisti, populistiki tradicionalizma vs. graanski oksidentalizam, i komodifikacija vs. dekomodifikacija (izmeu trine i komndne privrede). Kiel sa druge strane nam daje isto tri podele samo: univerzalizam-parikularizam (status graanstva), liberalizamautoritarizam (opseg i pravila odluivanja), trina alokacija- politika redistribucija. Kiel nam i definie politiki rascep kao ponudu stranaka biraima koja se satoji od ideolokih uverenja i spremonosti da se ukljue u politiko delanje. Kada se tie postkomunistikih drutava, tu Kiel ralikuje rascepe u eko, gde se birokratski socijalizam uruio na levicu i desnicu, uz prisustvo homogene kulturne celine. Sa druge strane Bugarska i zemlje SFRJ su imale rascep na antikomuniste i komuniste, dok je za Srbiju bio karakteristian procep na otri etniki raskol. U Srbiji danas postoje etiri grupe raskola: socioekonomski, istorijsko-etniki, kulturnovrednosni, i ideoloko-politiki rascep. 70. Linije politikih podela i partijski sistem: Politiki spektar Srbije mogao bi se alanlizirati na osnovu tri kriterijuma: socijalne osnove partija, pripadnosti i samoidentifikaciji stranaka sa familijama i nadnaconmalnim stranaim federacijama, i prema polity orijentacijama. U odnosu na identifikaciju danas imamo liberale, konzervativce, regionaliste, hrianske demokrate, agrarne stranke, socijldemokrate, ekologiste, komuniste, desne pluraliste i ekstremiste. Ovome se jo mogu dodati i periodini opozicioni pkuaju nereformisanih komunista, stranaka penzionera, i zaposlenih i sidikata. Naravno ove familije ne ostaju homogene, pa se politika polja presecaju dajui koalicije razliitih familija. Primer u Srbiji je formiranje DOS-a ukome se okupilo vie familija ujedinjenih oko jedne ideje. To je klasian primer tranzitnog drutva, dok kasnije se ovo obrazuje na osnovu Lipset-Rokanovih rascepa (najee onih ekonomskih). Treba napomenuti da se u Srbiji u periodu do 1996. vodio tzv. srbocentrini rascep, odnosno sporenja su bila uglavnom oko toga kako oblikovati novu Veliku Srbiju. Graanska opcija je u ovome bila zanemarljiva.

45

Geneza politikih podela u Srbiji od 1990. je ila na dve linije: nacionalnoj i reimsko vs. antireimsko. Start partiijskog sistema u Srbiji (1990-1992) imao je predispozicije sistema sa predominantnom strankom (SPS). Potom je 1992. ovo ublaeno opozicijom DS-a, ali i kolaicionog potencijala SRS i DEPOS-a. Kada se 1993. ovome pridruio i DSS, prelo se u pravo viestranaije. Kada se desio bojkot 1997. ponovo se vratio trostranaki sistem sa SPS, SRS, SPO. Sa izbornim zemljotresom 2000. stvara se sistem sa predominantnom koalicijom DOS, a ve 2003. sa sastavom DS, DSS, SRS, NSSPO, G17, SPS se ponovo vraa na viestranaije. Takoe, kada je 1999. SPO na kratko uao u vladu, sistem je bio praktino bez opozicije. Dakle danas je partijski sistem Srbije polarizovano viestranaije. Tu, uslovno reeno imamo i dve antisistemske stranke- SPS i SRS koje smatraju demokratske promene nelegitimnom uzurpacijom vlasti. Takoe ovo karakterie i opozicija bez kolicionog potencijala, kakvu danas imamu izmeu LDP-a i SRS (u knjizi se navodi primer iz 2003. izmeu DS i SRS). Takoe postojanje neodgovorne opozicije je jedna od karakteristika. 71. Partijska scena, socijlni rascepi i politika identifikacija: Problem tranzicionih zemalja, pa i Srbije je taj to ga karakteriu ispresecane i ne jasno diferencirane linije podele politikih polja. Tako politiki blok nastaje najee na bazi interesa, pa je stoga i nepredvidiv, a potkrepljen je voljom odreenih socijalnih skupina. Primer ovakvog bloka je i crveno-crna kolicija socijalista i radikala. Za Srbiju model koji izraava politiku konfiguraciju je Azenkova potkovica, sa demokratskim kracima, i do 2000. god nagnuta ulevo, a od 2000. nagnuta udesno (ka radikalima). Po promenama iz 2000. godine, dolazi i do izvesnih programskih promena i usmerenja ovih stranaka. Tako SPS i SRS su ranije zastupali bilo socijalnu bilo nacionalistiku retoriku, sa manje-vie potovanom evropskom perspektivom ali bez ikavih EU ucena i diktata. No, posle odlaenja Miloevia i eelja u Hag dolazi do promena. U SPS su te promene oigladnije. Prvo tu je jasna podela stranke na doslednu politiku Miloevia (manji deo) i ostatak koji se distancira i demokratski evoluira. Cilj novog SPS je pribliavanje evropskom modelu socijaldemokratije. SRS sa druge strane je odustala od programa Velike Srbije kao i od oruane politike, okreuu se prvenstveno politikim sredstvima. Ipak, oni ostaju na delu ekstremne desnice, iako socijalni aspekt njihovog programa ih svrstava i nacionalpopulistike stranke, pa bi oni sebe da pozicioniraju na umerenu desnicu. Posle razoraranja biraa tranzicijom i podelama u DOS-u, radikali su izbili na elo kolone vodeih partija, preuzimajui dobar deo glasaa od SPS-a, a igrajui na nacional-socijalnu smeu politikih dobara. Zajedno, ovaj promiloevievski blok broji do 2 miliona glasova (sa trendom rasta). Sa druge strane, antimiloevievski blok broji do 2,5 miliona glasova (sa trendom pada). Ipak ovaj blok je podeljen na bar dve struje: nacionalni (DSS, NS, SPO) i reformski (DS, G17, LDP...). Pored ovoga Sran Bogosavljevi birako telo deli na krike: neopredeljene, miloevievce, demokratske tradicionaliste, i demokratske reformatore. Smatra se da sliku prosenog biraa u Srbiji reprezentuje DSS. Ipak tendencije pada njihove podrke su evidentne, to pokazuje da se Srbija okree ka drugom kursu

46

promena. S druge strene socijalliberalno i socijaldemokratsko stanovite biraa, pre svega mlaeg uzrasa zastupa DS. Iako pored SRS najvea stranka, nijedna od njih nema izgleda na samostalni uspeh. DS pokuava da se okrene socijaldemokratiji smatrajui da e privui deo neopredeljenih biraa, i da otkloni, ili ublai imid elitistike strnake. G17 Plus je stranka koja uzima glasove od DS i to onih biraa koji su jo uvek za elitno vostvo, i prozapadnu liberalnu koncepciju. Danas je G17 na ivici cezusa. Takoe, treba pomenuti da je partijsku sliku na trenutak pomutio Kariev PSS, a danas se u trku ozbiljno ukljuuje i LDP. 72. Izborne kolacije i proces formiranja vlasti: Izborne koalicije su izraz nastojanja stranaka da poveaju izgled za ulazak u parlament ili u samu vlast. Samim tim one mogu biti predizborne ili postizborne. Koalicione teorije se uglavnom bave problemom i strategijom formiranja koalicija ali i raspodelom resursa unutar njih. Politika scena u Srbiji pogoduje stvaranju koalicija, ali uestali problem je nedovoljno razvijanje koalicione strategije. Tako koalicije bi trebalo uvek sastavljati u odnosu na potencijale stranke, konstelaciju snaga birakog tela, i izbornog sistema. Pri tom se stvaraju ili minimalne ili iroke koalicije. Minimalne su one koje stapaju programski sline stranke i to na dui rok, a iroke su one koje stapuju programski udaljene, sa ciljem odranja ili obaranja vlasti. U atomiziranim politikim sredinama koalicije su gotovo neizbene, ali i nestalne i za jednokratnu upotrebu. One su samo instrument. esto linije podele idu izmeu programskih istunaca i politikih oportunista. Jedni trae striktne i unapred odreene uslove, a drugi samo gledaju da li ima odgovara ulazak u koaliciju ili ostanak bez mandata odnosno vlasti. Takoe, oportunistiesto znaju da izau udrueni sa dojueranjim ljutim protivnicima, iako e to odbiti deo tradicionalnih glasaa. Dakle glavni clj udruivanja treba da bude: ako sinergetski efekat stranaka donosi vie biraa onda treba ii tim putem, a ako ne, onda treba ii samostalno. U viepartijskom proporcionalnom sistemu postizborne koalicije su gotovo pravilo. Tako je od 1945. do 1990. godine u Evropi bili 68% koalicionih vlada. Bilo da je vlada jednopartijska ili koaliciona, na moe biti manjinska ili veinska. Postojanje koalicione manjinske vlade je esto politiki kalkulans da je trenutno bolje biti u opoziciji. Opozicija na taj nain kroz jaka neformalne i formalne kanale moe uticati na politiku vlasti, ali se i ograditi od pogubnih odluka. Manjinske vlade su onda formirane od formalno najjae partije ili koalicije, uz parlamentarnu podrku, ali sa visokim stepenom nestabilnosti. Takoe ostoji i sluaj neformalne podrke dovoljne za veinu ali bez ulaska u vlast, kakav je sluaj sa SPS-om i vladajuom DSS-G17-SPO-NS kolaicijom od 2003-2007. Koalicije tee da formiraju vlade i sa vikom veine. Jedan od razloga je tzv. nacionalno jedinstvo. Drugi razlog je ustavne prirode, odnosno mogunost menjenja ustava po potrebi. Ponekada ovo ima i psiholoki efekat- recimo ako je neka strenka koja nije bitna za opstanak vlade u koaliciji podrava samanjenje javne potronje, onda javnost to vezuje za celu koaliciju. Primer ovoga je ulazak Nove Demokratije u vladu sa SPS-om 1993. godine. 73. Determinante, logika i taktika sklapanja i odravanja koalicija:

47

Kada se tie pregovarake logike i taktika, nepravilnosti su esto prisutne. Tako moe se ispostaviti da do jueranji neprijatelji oforme vladu, ali i da sasvim male stranke postanu kljuni faktor u reavanju pitanja vlasti. Samim tim odnos snaga i interesa se mogu uzeti kao poetni u odreivanju koalicione logike. Najjai partneri obino tee tome da daju to je manje mogue ustupaka. Oni vole da pregovaraju sa vie manjih partnera simultano ne bi li im spustili cenu, a esto da stvaraju i viak u parlamentu ne bi li osigurali svoju vrstu poziciju od ucena. Manje partije izbegavaju da budu otira veim pa ee da budu realna pretnja. Zato velike stranke uzimaju u vladu sluajne prolaznike ne bi li uvrstili poziciju. Naravno, vlade se mogu forsirati i na osnovu ekvilibrijuma snaga. Tada se formiraju vlade minimalne pobede ili vlade minimalne koalicione veliine. U ovom sluaju stranke gledaju da maksimiziraju svoju vlast, pa e se udruiti samo sa neophodnima za veinu. Ulazak treeg lica automatski znai smanjenje broj ministarstava stranke, ali i jaanje unutarkoalicione opozicije to je nepoeljno. Teorije minimalnog opsega i teorije koalicije minimalne povezane pobede smatraju da e se lake formirati vlada od programski bliih stranaka, odnosno da e se stranke uvek opredeliti pre za svoje ideoloke komije. Teorija koalicije mogue politike smatra da je centralna stranka u parlamentu uvek dominantna, jer stranke levo i desno od nje budui da su programski ustremljene nikada nemaju dovoljno potencijala za onu moguu-realnu politiku. Na toj bazi e se onda i formirati koalicije. U uee centralne stranke u vladi je onda irelevantno, jer prava vlast lei u parlamentu. Koalicione vlade su esto pod institucionalnim ili vaninstitucionalnim pritiscima, ime se postiu odreena ogranenja. Takva ogranienja mogu biti zakonske prirode, ali i sopljne veto-grupe. Ponekad koalicija i sama sebi postavlja ogranienja kao deo taktike, npr. da jedan od partnera nee nikada oformiti vladu sa drugom strankom. Time se stavlja reputacija u zalog. esto su takve parije one antisistemske (u zapadnoj Evropi) i nedemokratske (u tranzicionim zemljama). Pritisci dolaze i sa spoljne strane, npr. od sindikata, bogatih monika, lobista i meunarodne zajednice. To su veto-igrai. Primera radi, posle Drugog svetskog rata u Zapadnoj Evropi komunisti su bili izuzeti iz vlada jer to nije bilo u intersu SAD, a koja je pruala ogromnu finasijsku pomo. Ovakav pritisak je tvrd, dok meki pritisci otvaraju vie koalicionih mogunosti. Ponekad i ustavna ogranienja mogu biti prepreka za odreene koalicije. Ponekad ustav sadri pravilo prepoznavanja odnosno kojim redom e stranke biti pozivane na konsultacije oko mandata vlade. U tim sluajevima predsednik igra aktivnog posrednika. Takoe postoje zakoni koji trae kvalifikovanu veinu za donoenje sistemskih zakona i budeta (Belgija), zatim pad vlade znai i rasputanje parlamenta (Italija i Finska), i naravno disproporcionalnost izbornog sistema utie na irinu kolaicija. Kada se vlada formira ona se mora ponaati prema dva pravila- odluivanja i ostavke. Tako pravila odluivanja umnogome utiu na koalicione sprazume. Primera radi doktrina kolektivne odgovornosti vlade trai to jau koheziju unutar koalicije. to se tie ostavke vlade, ukoliko je bilo koj njen poraz u parlamentu fatalan, to e traiti mnogo jae jednistvo nego da je obrnuto. Ipak sposobnost kontinuiranog cenkanja je ono to odrava i stabilizuje vladu.

48

Ministri uglavnom imaju dve suprotstavljene tenje: ili da iskoriste funkciju za sopstveno dobro ili da ostave trag u javnom ivotu. Za prve je pogodnija vlada sa dovoljnom veinom, a za druge je pogodnija vlada sa ideolokom kompatabilnou. Vlada ima dva faktora stabilnosti: njen sastav i delovanje uih i irih drutvenih okolnosti. Smatra se da je najdugotrajnija onda jednopartijska veinska vladavina, zatim koaliciona minimalna vladavina, pa tek onda manjinska vlada. Stanje ekonomije je jo jedan faktor stabilnosti vlade. Smatra se da je stopa nezaposlenosti najvei pokazatelj stabilnosti vlade. U izbornoj trci, po Voviku, buroaske i meovite stranke uvek prete visokom nezaposlenou, a socijalistike i leve visokom inflacijom. 74. Izborna motivacija: Na izbor i odluku za politiku paricipaciju uestvuju dva faktora: sociodemografska i psiholoka obeleija biraa, i imid partije i samoidentifikacija biraa sa njom. Kada se tie socijalni obeleija tu se uzimaju razliite varijable od nacionaliteta, preko starosti, pa do onog to Lipset smatra najbitnijim a to je klasni poloaj. Samim tim ekonomski inioci ine determinantu da se nii slojevi opredeljuju za levicu, a vii za konzervativne partije. Tu je u sutini izbor izmeu jednakosti i socijalne redistribucije dobara na jednoj, i slobode, privatnu svojinu i kapitalizam na drugoj strani. Ipak danas partije pokuavaju da prevladaju klasne determinante i to zbog dekomponovane prirode klasnih grupacija, brojnosti i sloenosti drugih linija socijalnih preseka isplativost izbornih raunica zasnovanih na nadklasnim ponudama. Psihologiziranje izbornih determinanti polazi od Stavovski modela koji kae da e ovekovi ivotni stvavovi uvek nastojati konzistentnosti, pa e u odnosu na neku bazu ovek birati i stranku. Drugi korak je subjektivno blagostanje odnosno u kojoj meri e odreene politike i ekonomske preferencije doneto dobroga birau. Istraivanja CESIDa od 2005. su pokazala da postoji mnogo vea sistemska veza izmeu socijalnog poloaja i subjektivnog oseaja pri odabiru stranke nego to je to sa onim objektivnim- tj. na osnovu programa stranke. Ovo je oblikovao jo Dauns u teoriji racionalnog izbora primenjenoj na demokratiju, odnosno da e birai troiti svoju energiju samo na osnovu procene koja e im politika opcija doneti dobrobit. Ovakav glasa je racionalno orijentisani glasa. Agnus Kembel je doprineo istraivanju drugog vida opredeljenja. Pored stalnog prisustva samoidenifikacije, Kembel smatra da se birai opredeljuju i na osnovi imida i aktuelnosti tema u izbornoj kampanji. Zato Sartori smatra da se birai ili opredeljuju na osnovu partijske identifikacije ili na osnovu pitanja i reenja koje partije pokreu i nude. Ovo su dva pola birae motivacije. Posredovani izmeu partije i biraa se odvija njenim imidom koji je derivat tematske orijentacije i partijske identifikacije. Postoje miljenja da imid partije nije isto to i identifikacija, da je on nuan za identifikaciju, ili da je on proizvod identifikacije. Bilo kako bilo, postoje tri strategije graenja imida: pojaano prisustvo u javnosti, naglasiti slinosti i razlike sa konkurentima, i navesti prednosti svoje partije. Postoje jo i tematsko glasanje, gde se birai opredeljuju za stranku na osnovu jedne teme koje pokree i problemsko glasanje gde je bira svestan problem i ume da razlui razliite pristupe za njegovo reenje.

49

75. Partijska identifikacija u Srbiji: Partijsak identifikacija se definie kao oseanje pripadnosti graana odreenoj politikoj partiji. U Srbiji partijska identifikacija je na izuzetno niskom nivou, odnosno 1/10 ispitanika smatra da partija odreuje njihov identitet. Ipak to ne pokazuje reperkusije stvarne partijske identifikacije, odnosno najee je izborno opredeljenje ono na kome se utvruje da li se stavovi dve individue pokalapaju. Rairenost partijske identifikacije je rasprostranjenost oseaja privrenosti partijama meu biraima. U Srbiji u trenucima neizbornih kampanja 40-50% ljudi obraa panju na partijsku identifikaciju, dok za vreme izbora to naglo skae. Sredinom 1998. partijska identifikacija je bila najnia sa 38%, dok je 2000/01. bio izuzetno visok stepen politizacije, a on se opet sniava posle izbora 2003. a osnovu ovoga treba izdvojiti tri hipoteze. Tokom 90tih postoji trend opadanja partijske identifikacije zbog sve uestalijeg delegitimiziranja vlasti. Tako je 1997. godine poverenje u vlast imalo svega 17% graana. Smatra se da su politika netolerancija, autoritarnost politikog voestva, meupartijske arke i meusobne optube partijskih lidera za lopovluk izvorite permanentnog nepoverenja u stranke u Srbiji. Treba napomenuti da se politika mobilizacija ipak intezivifikovala u zaotrenim trenucima kao npr. kolacija DOS-a. Kampanje koje se obraaju srednjem birau takoe se ine neinteresantnim ljudima. Druga hipoteza je ta da izjanjavanje biraa pred izbore nije siguran pokazatelj identifikacije. Tako npr. formiranje odreenih koalicija i njihovog sinergetskog efekta moe doprineti poveanoj participaciji. To je ono to Kembel naziva short-term dejstvima. Trea hipoteza govori u prilog opadanja partijske identifikacija, ako se izuz,u zaotreni trenutci. To nije karakteristika samo Srbije, ve i ostalih zemalja tranzcije, ali i zapadnih demokratija. Tako je na neuspelim predsednikim izborima 2003. godine glasali upola manje biraa nego na izborima iz 1990., a mesec dana kasnije na parlamentarnim 1,3 miliona graana vie. To se objanjava potpunijom stranakom ponudom, pa sa rastom iste raste i biraka participacija. Kako se apstinentcija iri a partije ne pruzimaju nita povodom tog pitanja, dovodi se do politikog defetizma i stava da su svi isti. Snaga udealjenosti od suprotnih i drugih politikih opcija naziva se intenzitetom partijske identifikacije. U Srbiji se ovo odreuje lanstvom u partiji. Ipak mogue je izdvojiti pet vrsta intenziteta identifikacije: birai sa jakom identifikacijom, birai sa slabom identifikacijom, sa potencionalnom identifikacijom, neodluni, apolitini. Apolitini su inili 8% u 2001. a 22% u 1998. najvei broj graana je prvog tipa, koji nemaju 2. izbor partije i oni su 2000. inili populacije, a 1992. ak 2/3. Prema CESIDovom istraivanju 2005. najvei broj nesigurnih biraa su imali DSS i PSS, sa vie od pola, odnosno vie od 1/3. Najmanji broj je imao SRS sa 1/5. 76. Stabilnost i osnovi formiranja partijske identifikacije: Pod stabilnou partijske identifikacije smatra se trajnost privrenosti biraa jednoj partiji. Stabilnost se meri intenzitetom transfera biraa od jedne ka drugoj partiji. Trnasferi mogu biti uzrokovani promenama ivotnih sistuacija, politikoj, socijalnoj i

50

ivotnoj sferi, sloma berze, okupacije itd. U Srbiji postoji pet grupa razloga za promenu orijentacije. Prvi razlog je nezadovoljstvo izbornim rezultatima. Tu se misli na varijetet problema, od obeane brze tranzicije, preko ratova koje je vodio SPS, sankcija, izdaje ideje monarhije, naputanje demokratskih vrednosti itd. Drugi je pruanje anse onima koji jo nisu bili na vlasti . Ovi glasai ne glasaju za nekoga, ve tano znaju za koga nee da glasaju. esto se uspeh SRS-a tumai glasovima iz inata. Priklanjanje uz aktuelnu vlast je trei razlog, i to onih pragmatski orijentisanih biraa. Tako radnici privrednih giganta kojima upravlja vlada menjaju orijentaciju prema postavljenjima i uspesima novih vlada. Nemoralnost politike i politiara zna da bude uzrok promene, naroito kada se kao u prethodnih nekoliko godina vlast sve vie dovodi u vezu sa kriminalnim i mafijakim aferama. Na kraju, tu je nedoslednost partija pod ime se misli na sklapanje neprirodnih i tehnikih saveza. Ovo se esto sree na lokalnom ali i nacionalnom nivou. Utvreno je da prelaz izmeu dve orijentacije skoro nikada ne prati bar privremena politika apstinencija. Smatra se da od 2000. pa na ovamo broj politikih preobraenika se od izbora do izbora kree od 6-8%. Do 2000. godine ako se izume preuzimanje nacionalistikih biraa SRS od strane SPS-a moe se zakljuiti da je slika bila dosta stabilna. Sa oktobarskim promenama imamo ogomne trasfere meu patijama. Prvi talas ovoga je uoi izbora 2000.godine kada se veliki broj biraa indentifikovao sa Vojslavom Kotunicom ispred DOS-a. Drugi talas nastaje do decembra 2000. kada imamo masovno priklanjanje pobedniku odnosno DOS-u i slabljenje JUL-a i SPS-a i SRS-a. Trea izmena slika nastaje 2003/04. godine trvenjem na relaciji DS- DSS, pojavom Bogoljuba Karia i naglom usponu SRS-a. DS je uspeo da pridobije razoarane birae DOS-a i to kroz uspenu kadrovsku reformu, to je potvrdila pobeda Borisa Tadia na izborima 2004. godine. Karievi glasai su se prelili malo iz SPS-a i SRS-a, ali ponajvie iz DSS, SPO, i NS-a, odnosno on je pokupio tranzicione gubitnike koji su jo verovali u promene. SRS je na svoji pola miliona tradicionalnih glasaa dodao jo toliko tranzicionih gubitnika. Neto vie od 1/3 biraa se opredeljuje za stranku na osnovu njenog ideolokog programa. U okviru ovoga nije glasanje za partiju po kao cilju po sebi, ve kao nainu da se postigne neki drugi cilj. Oko 1/5 graana se opredeljuje na osnovu harizme lidera, a isti taj broj se identifikuje sa strankom koja programom odgovara biraevoj socijalnoj slici. Neto manje od ovoga su oni birai koji se opredeljuju za dobar pogram i organizacione mogunosti, a samo 5% se odluuje u poslednjem trenutku. U ovom korpusu su i oni koji se odluuju na osnovu izborne tradicije njihove porodice. 77. Izborna apstinencija: Rastua izborna apstinencija u Srbiji identifikuje dve vrste apstinenata: dobrovoljne i prinudne. Prinudna apstinancija pre svega podrazumeva objektivne razloge. To su bolest ili odsustvo iz zemlje, ali i neredovna auiriranost u biraki spisak. Ponekad loi meteroloki uslovi imaju uticaja na apstinenciju. Ovaj broj ini bar 5% biraa u Srbiji.

51

Broj dobrovoljnih apstinenata varira od 5-50% na izborima. Ovi apstinenti su ili apolitini, ili svesno ne ele da izau na izbore kao znak politikog stava. Apolitini ine priblino 1/10 izbornog tela. To su najee neobrazovani, ili oni najstariji ili najmlai birai. Apsinencija kao svesno oblikovan stav nastaje usled loe politike ponude, stavu o nepotrebnosti viepartijskih izbora, i razoaranau promenama. Najmanji su ovi drugi koji ine nostalgiare za jedinstvom komunistikog poretka. Zatim dolaze oni kojima se niko ne dopada, a najbrojniji su oni koji su razoarani bilo u brzinu promena, bilo da su postali tranzicioni gubitnici. Faktori koji utiu na ovo su pre svega nizak ivotni standard, prisustvo tajkuna, mogui gubotak Kosova, razlaz sa Crnom Gorom, korupcija, nesreenost socijalnog osiguranja i zatite itd. U Srbiji visoka apstinencija se pokazala kao jako lo i razdirui efekt, za razliku od teze Lipseta i umpetera.

~Politike partije i mo~

78. Kadrovske i masovne partije: Divere je napravio distinkciju izmeu kadrovskih ili tradicionalnih partija konzervativaca i liberala, i masovnih partija koji su vezani za socijaliste i faiste. Evropske kadrovske partije nastoje da okupe moralnu, ekonomsku i intelektualnu elitu vezujui se za kvalitet ispred kvantiteta. Amerike partije imaju neto drugaiju tradiciju tenjeg kontakta sa biraima, iako ih kao i evropske, karakteriu migracije i nestalnost biraa. Pored ovoga postoje jo i indirektne stranke u kojim je lanstvo okupljeno kroz razliite organizacije. To je sluaj Laburista koji okupljaju intelektualce, sindikate, zadruge. Glavna poenta masovnog lanstva je finasiranje iz lanarina. Tako je Socijaldemokratska stranka Nemake 1913. imala ak milion lanova. Karakteristika svih masovnih partija je usko parijsko vostvo- oligarhija, na elu sa autoritetnim voom. Masovne partije se dele na socijalistike, komunistike, i faistike. Socijalistike partije karakterie hijerhijski aparat i ira potreba za profesionalcima u vrhu. Komunistike partije karakterie dobra eliska organizacija po rodnom principu, tanije po mestu rada (u preduzeima). Ovo su strogo centralizovane partije. Faistike stranke odlikuje kruta hijerahija ali po vojnikom principu sa jedinicama. Zato su njihove akcije sline vojnimbrze, uz silu i teror. 79. Sveobuhvatne i kartel partije: Kirkehajmer smatra da se danas partije transformiu iz tradicionalnih oblika (socijaldemokratije i graanskih partije) u sveobuhvatne partije. To su partije sa mnogo manje ideolokog prtljaga, jaanje partijskog vostva i smanjenje uloge lanstva, prilagoavanje veem broju klasa, i otvorenost ka razliitim interesnim grupama. Razvoj medija i eksplozija informacija je omoguilo ovakav preokret partija. Riard i Mejr smatraju da do pojave svobuhvatnih partija, u sutini je dominirao Divereov oblik masovnih partija. Te partije su imale dve tendencije- da artikuliu

52

interese graana, i da naprave sibiozu sa dravom. Pojednici i grupe su ulazile u ove partije ne bi li uestvovali u pisanju ideologije prema svojim interesima. Tako su razliiti pojednici i grupe ulazili prema svojim interesima u razliite partije vrei pritisak na dravu. Sa socio-ekonomskim promenama 60tih i 70tih godina, i sa ekspanzijom mas medija, ovakvo vienje partija je osporeno pojavom sveobuhvanih partija. One su se sada nale tano u sredini izmeu civilnog drutva i drave, bez tendencije da se drava partitizuje. Partije su i morale da se menjaju u ovom pravcu, jer su birai poeli sada da se ponaaju kao potroai- gledali su ta je njima najisplatljivije. Zato su partije morale da se ponaaju svima-dostupno i atraktivno. One su morale da idu ka biraima, a ne birai da dolaze ka njima. Uloga se dakle manje od pritisaka odozdo na dole, ka brokerskim ili posrednikim ulogama. Takva partija menje koalicije interesa po potrebi, veto manipulie dravom i titi svoje interese. To je partija koja odgovara pluralistikoj demokratiji. Ove partije imaju svoju dalju evoluciju. Naime, budui da sada imaju mo drutvene raspodele dobara kroz svoju posredniu ulogu, drava postaje svesnija da apsorbovanjem partija moe da se odupre mobilizacijskim naporima civilnog drutva. To znai da drava osigurava opstanak partija, ali time ih pretvara u kvazi-agencije. To su kartel partije. Ovakve partije se vie ne bore za opstanak, njima je to sada zagarnatovano. Politiko polje onda postaje jedna zamrznuta struktura, u kome se izbor svodi oko istog menadmeta razliitih menadera. Samim tim borba lidera je da sada preuzmu administraciju, a ne da je menjaju. Ove paritije prestaju i da budu posredik civilnog drutva, ve sarauju sa interesnim grupama koje se tiu drave- sindikatima, trgovakim udruenjima.

80. Klijentistike partije i ostale tipologije: Herbert Kiel nudi tipologiju na klijentistike, programske i harizmatske stranke. Klijentistike partije su one koje nude preferencijalne tretmene u raspodeli dobara i vladinih ugovora. One nastaju iz nepostojanja trinih odnosa, slabe ukljuenosti privrede u svetsko trite, kao derivat poraenih eks-komunistikih partija. Njima vie odgovara predsedniki sistem sa veinskim jednokrunim izbornim sistemom. Goati zakljuuje da je SR Jugoslavija bila obeana zemlje za klijentistike partije Programske partije svoju ponudu daju indirektno, kroz program koji e se ostvariti po dolasku na vlast. Harizmatske partije su one koje se oslanjaju na harizmu svoga voe. Liderske partije po pravilu imaju jake lidera na elu koji pokuavaju da skoncentriu to vie moi u svojim rukama. Ta mo mora biti dvostruka: moguost reinterpretacije partijskih naela, i moi regulisanja unutarpartijskih kadrovskih reenja. Goati smatra da lider partije ne mora nuno da bude na vrhu hijerahijske lestvice, dokle god ima snanog upliva u partijske odluke. Samim tim partije se prepoznaju po imeneima voe koje ih vode. Mihels smatra da partije i nastaju kada voa okupi istomiljenjike, ali

53

ostavljaju i najveu mo u svojim rukama. Bondel nam donosi podatak da su krajem 50tih i poetkom 60tih partije u 45 zemalja formirane na osnovu odluke lidera. Panebjanko nam jo istie i izborno-profesionalnu partiju koju karakteriu profesionalci a ne birokrate za kadrovska reenja. Nojman smatra da su se danas partije transformisale iz partija individualne reprezentacije kao partija od nekoliko ljudi koji predstavljaju ue politiko polje, u partije socijalne integracije. To su partije sa daleko veim obavezama i odgovornostima, koja mobilie ire mase. Primer ovoga su kontinentalni Socijalisti. Od ovoga treba razlikovati partije totalne integracije to su bili boljevisti. Maks Veber partije deli na patronane i ideoloke. Patronane tee da dovedu svoje voe na vlast kako bi oni davali funkcije partijskim lanovima. Ideoloke su one koje se bore za jednu ideju. U oba sluaja radi se samo o borbi za poloaje. U zemljama tranzicije javljaju se jo i embrionalne partije, patuljaste partije, proto partije, partije konglomerati, pokreti partije i sl. 81. Mihelsov gvozdeni zakon oligarhije: Mihels u sociologiji zastupa elitistiku teriju, verujui da su odreene nejednakosti meu ljudima uroene. Te nejednakosti nastaju u dihotomiji nadreeni/podreeni. Takvo istraivanje je zasnovao na prouavanju masovne Socijalistike partije Vostvo nastaje iz intelektulanih, psiholokih, ili tehniko-administrativnih razloga. To vostvo najpre poinje u partijama u odnosu na masu naroda. Tako je narodni suverenitet posredovan i zalepljen partijskom organizacijom. Ta organizacija se podraava na mase dajui joj konzistentnost. Partije zato uvek nasataju iz linih interesa, a u ime naroda. Dakle uvek imamo voene i voe, a meu voama uvek treba da postoji neko ko e na mitinzima da sastavlja dnevni red i proklamuje program. To je ist zakon masovne psihologije. Geneza ovoga je takva da u poetku voe koje su se namentule uistinu jesu u slubi mase. One odabiraju pojedine istomiljenike da ih okrue. Oni koji su ostali izvan tog voinog kruga polako gube svoj identitet i postaju masa. Samim tim, koliko god da demokratski bio izbor vostva, on se uvek transformie u oligarhiju. ak i neke kontrolne f-je stranke i masa prema voi, kakvi su statuti stranaka i parlamentarizam, Mihels naziva samo sredstvima vladavine voa. Ostrogorski je nadogradio ovaj model, tvrdei da je za njegovo ostvarivanje potrebno drutvo u kome sposobni lako dolaze na javne f-je, da oni snose neku odgovornost, da postoji kontrola njihovog rada, i da sankcije koje izriu imaju trajnost a time i jainu. Kako je ovo teka igra, danas postoji sve manje pravih voa. 82. Parlamentarni objektiv partijske oligarhije: Parlament je esto pozornica stranaka. U njemu su diskusije najee formalne jer je sve unapred dogovoreno u partijskim kabinetima. Ipak istorija ideje parlamentarizma nije elea da ide u tom pravcu. Kada je 1215. god sazivan Model Parlament njegova maksima je bila ono to se tie svih, treba da bude prihvaeno od svih. Danas se to manje-vie svodi na partijsku oligarhiju, pri emu dobar voa pravi sistem akcija i reakcija, dozvoljavajui lanstvu tek toliko da se ne osea vuenim za nos. Ipak

54

partijska disciplina meu poslanicima i ministrima je neosporna. Ministarstva danas sainjavaju zakone, a skuptine se pretvaraju samo u zakonodavnu inicijativu. Mo se koncentrie u vladi, a skuptina je vie ceremonijalnog karaktera. Danas partija i njene voe teko da se ponaaju dravniki, koliko pragmatiki, Osnovni cilj partije, odranje na vlasti je uvek i svuda prisutan. To izaiva sve vee razoarenje biraa u partije i povretnu izbornu apstinenciju. Parlament i poslanici su izgubili presti koji su imali- kakav je presti sedeti, itati novine, i dobijati novac za to 9. Pijaana umetnost je postala glavni kvalitet za opstanak u parlamentu. Svi koji to nemaju rtvuju se na sledeim izborima. Sve ovo nastaje usled uruavanja starih vrednosti, menjenja karaktera politike kulture, urbanizacije, zaboravljanja na koncept dentlmenstva. Sve je vie inovnike vladavine gde optinari donose propise, vlada ih usled interesa moi i novca titi, a parlament ima samo posrednu ulogu u tome. Ostrogorski je primetio da je ovo karakteristrikno za Britanski parlament i ameriki Senat. Njihova nezavisnost i uloga koju im je Tokvil pridodavao, izgubili su se u napadu Habermasovog sveta sistema. Tako je degradacija Kongresa zapoeta zahtevanjem da se glasa zatvornih oiju a sve na osnovu partijske discipline. To je zahtev koji dolazi od profesionalnog vostva, a po Mihelsu je poetak toga kraj demokratije. Po Mihelsu sve stranke imaju parlamentarni objektiv- njihov cilj je da dou u parlament, da zaposednu oligarhijsku kontrolu. Odatle onda izbijaju oni najglasniji, majstori u tumaenju poslovnika, i demagozi. Lina odgovornost postaje odgovornost partiji. Ostrogorski smatra da je demokratija donela dve slobode- spoljnu slobodu i unitranju. Spoljna sloboda kroz partijsko organizovanje i javno okupljanje se ve primenjuje, ali unutranja, sloboda misli tek treba da bude probuena. Dokle god ne postoji samosvesno graanstvo dominirae partije. Za sada prosean bira prati u stopu druge, ima pasivan stav prema politikim dobrima.

83. Unutarpartijski izbori: Mesta u vrhu partije uvek ima malo, i uvek su popunjena sa istomiljenicima, kojima je partija i ivot i karijera. Ti partijski vojnici onda gledaju da sede u zatvorenom krugu. To je karakteristika nepotizma, koji esto kooptiranjem izbegava unutarpartijske izbore, a ime se podriva demokratinost. Jedine partije koje ne predviaju nikakvu demokratsku proceduru, ve idu dirktno na imenovanje su faistie partije. Rukovodstvo partije onda moe biti imenovano, kooptriano, ili birano. Birano je najei oblik, mada mahinacije esto govore u prilog da su partije prikriveno autokratske. Tako, ako nema tajnog glasanja, izbori su onda vie imenovanje. Slino je i sa zatvorenou lista- ako se o nominovanim kandidatima ne moe raspravljati to onda umanjuje demokratske vrednosti. Takoe, pitanje upliva vostva u sastanke partijskih odbora, dosta govori o metodama, autonomnosti, i demokratinosti stranaka. 84. Partijska disciplina:

Ov pitanje bi moglo da se zove The Rage of Slavisha :-)))))))))))))

55

Mihelsova konstatacija o partijskoj oligarhiji, zahteva element partijske discipline. U kako on naziva ratnikim partijama gladijatori su ti koji zahtevaju tanost i efikasnost, a ostali misle svojom glavom samo ako su ludo hrabri. umpeter konstatuje da se voe uvek okruuju mediokritetima jer najisplativiji kurs je onaj izmeu autoritarnog i dozvoljavnja da mu se protivrei. Zato i partijski lanovi koji ele da napreduju moraju da se ponaaju kao mediokriteti. U Britanskom parlamentu poslanici su uvek pod stegom voe i partijskog bia. U amerikom sistemu svaki poslanik glasa za sebe, pa je potrebno strpljivo izgraditi poverenje u vou. U psiholokoj osnovi discipline je strah. Strah od kritike javnog mnjenja je jedan od najveih pokretaa vostva. Graani zato i tee da vlast uine odgovornom, ne bi li spreile apsolutnu samovolju voe, kojom oni i tee.

~Sindikat~
85. Nastanak i razvoj sindikata: Istorija sindikata see skoro dva veka unazad, nastali iz potreba regulacije sistemske nejednakosti koje donosi industrijska revolucija. Kako su Sindi i Beatrisa Veb to odredili, cilj sindikata je odravanje i poboljanje uslova rada. Centriranost na uslove rada je ono ih razlikuje od ostalih udruenja i organizacija. Istorija sindikata se moe podeliti u etiri faze. Formativna faza traje od pojave sindikata u 40tim XIX veka do njihove legalizacije krajem istog veka. Od ovog perioda do II svetskog rata sledi period turbulencije i rascepa jedinstvenog sindikata. Trea faza deradikalizacije i institucionalizacije nastaje u posleratnom perriodu privrednog rasta. I etvrta faza nastaje od 70tih godina sa naputanjem dotadanjih praksi i uverenja. Prvobitno sindikati su se bavili pruanjem pomoi radnicima u slicaju nezaposlenosti, i to ilegalno i konspirartivno. Njihov cilj je kontrola nad radnim procesom, a tek e 70tih godina XIX veka u SAD poeti sa irim politikim zahtevima. to se tie ideologije, u ovom periodu se prate Ovenova socijalna utopija, ideje artistikog pokreta, kao i ludistiki metod unitavanja maina. Zanaajan datum ovog perioda je 1. maj 1886. godine kada su izvedena uvene 888 demonstracije u ikagu. U isto vreme u Bizmarkovoj Nemakoj se deavaju prvi pokuaji legalizacije sindikata. U drugom periodu dolazi do cepanja sindikata na pristalice sindikalizma i anarhosindikalizma, i sindikata (marksizam). Sindikalizam je pokret direktne drutvene akcije protiv graanskog sistema, razvijanja solidarnosti i stvaranja besklasnog drutva. Generalni trajk je najistiji metod ovog pokreta, odnosno negiranje bilo kakve participacije. Suprotnost ovom radikalizmu su sindikati nastali na marksistikoj tradiciji, koja se zalae za sistemsku borbu kroz radniku partiju sposobnu da mobilie iroke mase. Masovni trajk je takoe njihov metod, ali pitanje njegovog sprovoenja je ovaj pokret

56

1921. podelio na socialdemokrate i komuniste, okupljene iz II internacionale u Meunarodnu sindikalnu federaciju, odnosno Proviternu-Crvnu sindikalnu internacionalu. Komunisti su kasnije iz ideje sindikata izveli pojam diktature proleterijata koje sprovodi partija. Taj Lenjinov koncept je ujedno bio i srednji, stavljajui sindikate da posreduju izmeu partije i radnitva, odnosno primirio je suprotstavljene ideje Trockog i Radnike opozicije. Vremenom sindikat je u potpunosti pao u ruke partijske nomenklature. Sa druge strane socijaldemokratski sindikati su nastojali da reformiu poloaj radnika unutar kapitalizma kroz isto sistemsku borbu. Ciljevi ovih pokreta su recimo bili podela profita, sigurnost posla, i pristojne nadnice. Ovi sindikati su u SAD za vreme Velike krize odigrali kljunu posredniku ulogu (Amerika federacija rada). U okviru sindikata treba jo izdvojiti i hrianke sindikate nastale posle papske enklitike De rerum novarum iz 1891. godine. Ovi sindikati su jaki u zemljama sa katolikom tradicijom, zalaui se kroz organizovano delanje za hrianski moral, klasni mir i saradnju. Sa nastupom kenzijanske drave blagostanja dolazi do pakta izmeu drave i sindikata pa i menjenja neki osnovnih sindikalnih vrednosti. Tako, usled poveane socijalne redistribucije dobara sindikati se ponovo javljaju kao posrednik izmeu drave i radnitva. Galbrajt smatra da su oni kljuni za funkcionisanje sistema blagostanja. Sindikati dogovaranjem cena radnitva ustvari prave sistemsku ravnoteu, pa je planiranje mnogo izvesnije. Svaki disbalans se onda moe pregovorima ponovo vratiti na normalno stanje. Tako je po Drakeru ovo dovelo do saradnje rada i kapitala, a logika privrednog rasta je radu dala neke nove povlastice- plaene odmore, kolovanje dece, sopstvene kue. Na taj nain se radikalno potiskuje ideja o samoupravljanju, a sve vie zastupa ideja o kooperaciji i radnikog odluivanja u upravljanju. Tako se sindikati deradikalizuju i deideologizuju. Situacija nije bila bolja ni u real-socialistikim drutvima. Usled politizacije sindikata, lastvo je inilo samo pasivni objekat, a svaka autonomna akcija se zavravala uvek isto- kao deo plana proizvodnje, to je propaganda dobro znala da iskoristi. Sindikalna apatija je uzela maha. Zanlo se da su 100% alnova rukovodstva sindikata lanovi partije. Time je stvar interesa bila reena i opredeljena. Sindikati su imali kakvu-takvu ulogu u stambenim pitanjim i sporsko-rekreativnim aktivnostima. Kada su u pitanju zemlje u tranziciji, ako su mahom agrarne onda sindikati postaju praktino marginalizovani, a sa druge strane esti su Prosocijalistiki nacionali pokreti koji podraavaju sindikate real-socijalizma. Opta je ocena da rascepkanost sindikata slabi poloaje radnika u odnosu na multinacionalne kompanije. 86. Sindikati pred izazovom promena: Prvredna recesija koja nastaje po padu kenzijanske ekonomije je stavila kapitaliste u poloaj da terete socijalnih trokova prebace na radnike. Sindikati odgovaraju na to raskidanjem primirija sa dravom i ponovnim uspostavljanjem masovnih trajkova. Tada se sindikad suoio sa viestrukim izazovima. Tehnoloke inovacija uvek imaju negativan efekat po uposlenost. Pored ovoga zemlje koje rade za niske nadnice su bile direktan konkurent industrijskim zemljama, odnosno njihovom radnitvu. Kako je nazaposlenost rasla prema permanentnoj 5-15% i sa prilivom nove emigrantske radne snage, pozicija sindikata je slabila. Takoe viak

57

radnika i uestalost modernizacije je dovelo do erodiranja klasinog radnog ugovora svoenjem na odreeno radno vreme. Takoe one najorganizovanjie sindikalne grane poput prljave industrije su imale sve manjiodeo meu zaposlenima usled razvoja tercijarne privredne delatnosti. U postkomunistikim zemljama dolazi do deidologizacije, deinstitucionalizacije i nastanka sindikalnog pluralizma. esto je ovo ilo do atomiziranja to je praktino unitavalo poziciju sindikata. Sindikati su u ovim zemljama podravali ok-terapiju tranzicije, ali je to imalo negativan ishod po njihovu popularnost. Kako su se i novi i socijalistiki sindikati nali na istoj poziciji dolo je do njihovog zbliavanja na temu potrebe dravne regulative. Sindikati sada pokuavaju da budu posrednik izmeu dravne regulative sa jedne i potpuno slobodnog trita sa druge strane. Danas je osnovna strategija sindikata da ublai meusobne podele i iznae nove zajednike sadraje i sredstva sindikalne akcije. Kalsina podela sindikata je izgubila na znaaju. Ovakvi pokuaju su va dali rezulatata na regionalnom nivou (Evropska konferencija slobodnih sindikata) ali i u nekim zemljam poput V. Britanije, Austrije, Norveke, Danske, koje imaju jedinstvene sindikalne centrale. Osnivanje meusindikalne mree je osnov za prevazilaenje krize sindikata.

58