Ikezava Nacuki Prie koje koje mi je priao

TIO S PACIFIKA

Trgo Trgovac razg razgledn lednicama

Avion se sputa na nae ostrvo triput nedeljno: ponedeljkom, sredom i nedeljom. Obino, pola sata pre njegovog dolaska, uzimamo minibus da otpratimo do aerodroma goste koji odlaze. Toga dana, poto niko iz naeg hotela nije naputao ostrvo, tata i ja smo krenuli na aerodrom malo kasnije. Parkirali smo kola i uli u ulazni hol iji krov pokrivaju palme. Iz daljine se ve ulo brojanje letelice, a prema istoku nebo je poinjalo da se boji narandasto. Avion je aterirao nasuprot zapadnom vetru, rulao do kraja piste, zatim se, uzvitlavi vazduh uokolo, tutnjajui potmulo, vratio u pravcu terminala. Izalo je tridesetak putnika. S torbom preko ramena ili s koferom u ruci, uputili su se jedan za dragim ka holu za dolaske. Senke su im se izduivale i titrale na ravnoj povrini asfalta. A ja sam, kao obino, nosio oglasnu tablu na kojoj je pisalo ime naeg hotela i posmatrao ih smestivi se u jednom uglu teminala. Jedna osoba iz sredine reda koji se kupao u zalazeem suncu zastala je naas da osmotri na istoku crnu siluetu brda Kurampok, koja se vrlo jasno ocrtavala na svetloj pozadini. Bila je to ena srednjih godina, svakako Japanka. Ostali putnici prolazili su pored nje, urei da priu terminalu. Poslednji iz reda ju je zaobiao i kada se naao na vie od deset metara ispred nje, ena koja je posmatrala brdo najzad je postala svesna toga da je jedina ostala na pisti. Tada je ponovo uprtila veliku torbu na rame i brzim korakom se prikljuila ostalim putnicima u ekaonici za

dolaske. Maui tablom sa nazivom naeg hotela, ekao sam putnike u holu da obave ulazne i carinske formalnosti. Tata je prepoznao vie osoba i rukovao se sa njima ili ih, smejui se, prijateljski potapao po ramenu. Oekivali smo etiri gosta za na hotel: troje redovnih, od kojih su dvojica bila zaposlena u upravi a jedan u pomorskoj kompaniji, i etvrtog, Japanca, koji nije rezervisao sobu preko agencije koja nam je obino teleksom prenosila rezervacije, ve je neposredno, potom, stupio u vezu sa nama. Tata je rekao da je to verovattio neki malo udan turista. Jedni putnici su nali nekog roaka, drugi kolegu ili nekog slubenika iz hotela koji su doli da ih doekaju. Ubacili su prtijag u prtljanike kola i razili se na sve strane po ostrvu. Troje naih stalnih gostiju popelo se u minibus i ekalo na dolazak etvrtog gosta. Ali kao da niko nije hteo da prie tabli koju sam i dalje drao. Najzad je ostala samo jedna jedina osoba pred carinom. Bila je to ona gospoa koja je prethodno zastala kraj aviona da posmatra brdo. Tata joj je priao i obratio joj se pokazujui prstom na moju tablu. Ona je s podozrivim izrazom pogledala u mom pravcu pa je, smeei se, pristala. Tata je onda uzeo njen kofer i uputio se ka minibusu. Ovo je zbilja divno mesto, rekla mi je dok sam sputao njen kofer u ugao sobe. Stajala je u okviru vrata i posmatrala zvezdano nebo iznad brda Kurampok. Mala rastom, otprilike moje visine, bila je prilino gojazna za Japanku. Lice joj je bilo okruglo i delovalo veselo. Upitao sam je: Da li prvi put dolazite na nae ostrvo? Da, ali imam utisak da ve dugo znam ovo brdo. Pomislio sam da je to po svoj prilici neka goa pozvana razglednicom. Odveo sam je zatim u trpezariju pokuavajui da izvedeni raun: bilo ih je vie desetina, sigurno, ali kako je bilo i osoba za koje se nije znalo da li su ili nisu gosti

pozvani razglednicom, nisam mogao odrediti njihov taan broj. U trpezariji, pet-est grupica gostiju smestilo se za vie stolova. Pokazao sam gospoi meni te veeri, ispisan na crnoj tabli okaenoj o zid. Tata se pojavio na vratima kujne u dnu sale i zapitao: Kako vam se dopada soba? Da li vam odgovara? Da, vrlo je lepa. Je l' to prvi put da dolazite na nae ostrvo? Tata joj je postavio isto pitanje kao i ja. Jeste, ali moj mlai brat je bio ovde prole godine. On je student etnologije i vrio je istraivanje sa jednim profesorom i jo pet studenata. Seam se! Odseli su ovde, rekao je tata. Svake veeri morao je da odlazi do sela na drugom kraju ostrva da pokupi dipom te istraivae. Namuio se da ih prihvate stariji ljudi koji ne mare mnogo za strance. Brat mi je poslao jednu razglednicu za vreme svog boravka ovde. On inae nije od onih to imaju obiaj da piu. I gledajui tu razglednicu vi ste postepeno osetili elju da doete ovde, je l' tako? upitao je tata bezazlenim tonom. Kako ste to pogodili? Obino putujem samo u Evropu, ali udno, osetila sam elju da doem ovamo. Zbog ovog brda. Ta slika me je oarala. Postoje tri tipa razglednica. Prvi tip predstavlja brdo Kurampok, koje je simbol naeg ostrva. Ono se die zapadno od varoi, na sredini male uvale. Nije naroito visoko, ali je neobinog, zupastog oblika. tampa se na markama i tata je to iskoristio da njime ilustruje hartiju sa zaglavljem hotela. Ono je prvo to ugledaju ljudi koji su napustili ostrvo pa, kad se na njega vrate, to brdo im doista budi oseanje da su se opet nali u svom kraju. Druge dve razglednice predstavljaju, jedna pogled na ceo hotel, a druga bele orhideje koje cvetaju iskljuivo na jednom posebnom mestu na planini.

Nova goa je dola zato to ju je oarala slika brda Kurampok. Zaista, ljudi koje opini naa razglednica ele da roenim oima vide ono to je na njoj. Kada je to Kurampok ili hotel, mogu lako da ostvare svoj san. Ali kad su posredi bele orhideje, uspevaju tek posle dobrog peaenja uz planinu. A ja treba da ih vodim. Dobro poznajem planinu, ali kad je, na primer, gost neka starija osoba, to je mala ekspedicija uskom i vrletnom stazom da bi se dospelo do mesta na kome cvetaju orhideje. Pomislio sam da e toj gospoi svakako biti dovoljno da se divi brdu iz hotela, da e zatim poi da se proeta po varoi pre nego to se amcem uputi do ruevina Guragaruguine ili do ostrvceta usred lagune da se okupa u plitkom moru. A potom e otputovati, srena to je mogla da provede nekoliko prijatnih dana na naem ostrvu. Trgovac razglednicama je doao k nama otprilike godinu dana ranije. Nije rezervisao sobu u naem hotelu i doao je do nas, ini mi se, onog dana kad nije bilo aviona. Svakako je doao k nama poto je ve odseo u nekom drugom hotelu u varoi. Te veeri bio sam u trpezariji i itao zabavnik sa japanskim stripovima koji je ostavio neki gost. Taj mladi gospodin je doao. Bio je sam. Upitao me je da li ima neka slobodna soba. Mi nikad ne napunimo dvadeset i jednu sobu, koliko imamo, i naravno, toga dana, kao uvek, bilo je mesta. Gospodin je bio vitalan i pun energije. Osmehivao se kao neko ko se sprema da ispria zgodnu alu. Nosio je ranac koji je izgledao vrlo teak i fotografski tronoac. Imao sam utisak da je Evroazijat i da su se kod njega azijatske i bele odlike savreno ravnomerno izmeale. Mislio sam da je moda sa Havaja ili sa Filipina. Odgovorio sam mu da imamo sobu. Ja se zovem Pip, a ti? Tio.

Da li ti vodi hotel? alio se, sa svojih dvanaest godina teko da sam mogao proi kao direktor hotela. Ne, moj otac je glavni. Ja mu pomaem. A tako? teta. Da si ti direktor, imam utisak da bismo brzo sklopili posao. Da li bih mogao uskoro da se vidim s tvojim ocem? Izaao je, ali bi trebalo da se vrati pre veere. Odgovorio sam pitajui se u sebi kakav bi to posao mogao biti brzo sklopljen da sam ja na mestu svoga oca. Tata je bio otiao u Turistiki biro na neki sastanak. Vratio se kasnije nego to je bilo predvieno, oko devet sati. Oekujui ga, mladi je izvadio hartiju i stilo, i poeo da crta. Izgledao je veoma obuzet svojim crteom. Nastavljajui da posluujem za ostalim stolovima, pogledao sam na njega kriom i video da crta neku ribu. Mladi je skicirao crte velike pacifike skue, zatim je briljivo dodavao jednu po jednu krljust. Nije imao pred oima model i mora biti da je u glavi savreno sauvao oblik ribe. Sa posluavnikom za serviranje u rukama, stajao sam nepomino kraj njega i posmatrao ga. Gospodin Pip je na kraju podigao pogled sa svog papira i pogledao me smeei se. Tata se konano vratio, i ja sam mu odmah rekao za tog neobinog gosta. Tata je priao njegovom stolu, seo kraj njega i poeo da razgovara. S obradovanim izrazom na licu, mladi mu je odgovorio neto to ja nisam uo, a tata je poeo da se smeje. Pomislio sam da su mora biti nali neku beznaajnu temu za razgovor. Tata mi je dao znak i zamolio me da im donesem pivo. Otiao sam, dakle, po dve flaice s pivom i spustio ili na sto. Ostani sa nama, rekao mi je tata. Retko se dogodi da mi zatrai da ostanem i tako razgovaram sa gostom. Priali su neko vreme o ostrvu. Gospodin Pip je rekao da dolazi prvi put. Poslom? upitao je tata.

Jeste, ja sam predstavnik kompanije Nice Day za razglednice, odgovorio je gospodin Pip opet se smeei. Bio je to neko ko se mnogo smeio! Putujem pomalo na sve strane da primam porudbine za razglednice. Slikam fotografije koje donosim u sedite kompanije gde se proizvode na stotine i hiljade razglednica, pa ih zatim aljem klijentima koji su ih poruili. Pomislio sam da je to izvanredan posao koji mu omoguava da putuje i ujedno radi neto korisno! Zbilja, kad ovek putuje, poeli da poalje razglednicu ljudima koje voli. A kad je dobijete, moete da otkrijete nepoznate predele i istovremeno mislite na osobu koja je poslala kartu. Da li biste hteli da poruite razglednice? Razglednice s naim hotelom ? Da, razglednice specijalno za vas, sa slikom i imenom vae firme. Tata je razmiljao. U stvari, mi smo ve prodavali razglednice. Izdao ih je Turistiki biro pre nekih pet godina, a poruio ih je od neke firme sline firmi gospodina Pipa. Ime ostrva je bilo tampano, ali ne i naeg hotela. Specijalno nae razglednice ostavljale bi utisak neeg naroitog i privlaile vie gostiju. Moda bi bilo dobro imati ih, ali sve zavisi od cene, odgovorio je ozbiljno tata. Prirodno, rekao je gospodin Pip, uozbiljivi se i on. Ali problem je upravo u tome to su razglednice koje izrauje naa firma prilino skupe. Postoji razlog za tu cenu, ali je meni esto teko da to objasnim klijentima. U tome je sva tekoa moga posla. Tatin izraz lica postao je malo nepoverljiv. Ma kakav da je proizvod, nije dobro kad je skup. Nae razglednice kotaju dolar po komadu uz minimalnu koliinu od pet stotina primeraka, objasnio je gospodin Pip. Gledao je u svoje cipele s izrazom ustruavanja.

Tata nije krio svoje iznenaenje. Bila je to zbilja preterana. cena! Karte koje smo mi tada prodavali kotale su samo dvadeset pet centi, a kupovali smo ih svakako za upola manje od te sume. Po kojoj ceni bi onda trebalo prodavati razglednicu koju bismo platili dolar? Da li vae razglednice imaju neto specijalno? Da li su u nekom naroitom formatu? Da li su reljefne? pitao je tata. Ve sam video takve razglednice. Nekakav proziran i izbrazdan film bio je nalepljen preko slike i ostavljao utisak da se vidi trodimenzionalni predeo. Ali ak ni te karte nisu kotale dolar! Ne, na prvi pogled nita ih ne razlikuje od ostalih. Format je klasian. E pa zato su onda tako skupe? Zato to osoba koja primi nau razglednicu - obavezno doe, ree gospodin Pip, posmatrajui naizmenino tatu i mene. ta hoete da kazete? upita tata. Objasniu vam: neko kupi jednu vau razglednicu i poalje je nekom prijatelju ili roaku. E pa osoba koja je primi, doputovae obavezno ovamo, zato to e bezuslovno hteti da vidi predeo prikazan na slici. To nije mogue, ree tata. Uveravam vas da ta osoba neizostavno dolazi, ponovio je gospodin Pip. A kakvom to varkom? Ne mogu vam to rei. To je neobjanjivo. Zato se toliko muim da ubedim klijente. Moete mi samo verovati na re. Ali, uveravam vas da su do sada, bez ijednog izuzetka, sve razglednice postigle isto dejstvo. Neizostavno ete privui goste. To je neka magija, dobaci tata. Moete na to da gledate tako, ako hoete. Mogli biste, recimo, da nabavite imenik Hongkonga i da izaberete nasumice kome ete napisati 'ekam vas', e pa, ta e osoba doi ovamo. Tako to ide.

Ali... ne kaem da vi priate izmiljotine, ali priznajte da petsto dolara odjednom, to nije mala para koja se moe s punim poverenjem isplatiti nekom koga prvi put sreete. Naroito kad je re o tako neobinoj prii, rekao je tata, otpivi gutljaj piva. Da li ste dobili neku porudbinu na naem ostrvu? , Ne, nijednu. Svi su odbili. Vi ste mi poslednja prilika. Inae, ljudi veinom odbijaju. Ipak, svi oni koji su doli u iskuenje da mi poveraju, bili su sreni to su mi poklonili poverenje. Ne sumnjam u to, rekao je tata. Da nemate sluajno neki primerak? Imam, pogledajte. Gospodin Pip je izvadio nekoliko razglednica iz depa. Sedei pored tate, i ja sam ih razgledao. Na prvi pogled, bile su potpuno iste kao i svaka druga razglednica i predstavljale su more, grad vien sa neke planine, pticu jarkih boja. Ako sam dobro shvatio, gledajui ove karte, poeleu da obiem mesta na kojima su snimane. To hoete da kaete? zapitao je tata gledajui pravo u oi gospodina Pipa. A ne, da je to sluaj, shvatate da ne bih mogao tako jednostavno da pokazujem ove karte svima. Potrebno je da karta bude adresovana posebno jednoj osobi, da na njoj bude nalepljena marka i da bude poslata potom. Ona deluje samo na osobu kojoj je upuena. Razume se, izrekao je tata. Shvatio sam da on ne veruje u ono to kae gospodin Pip i da pokuava, to je ljubaznije mogue, da odbije njegov predlog. I gospodin Pip je svakako to shvatio. Ali ja sam mislio da bi se moglo imati poverenja u tog mladog oveka zbog onog sjaja u njegovim crnim oima i osmeha koji sam video na njegovom licu nekoliko trenutaka ranije kad je priao o svom poslu, osmeha koji mu se, inilo mi se, ponovo nazirao na usnama. Moda su te razglednice stvarno magine? A ako je to istina, dovoljno bi

bilo da ih poaljemo u velikom broju da bi se saznalo za na hotel. Bilo bi divno da poaljemo na hiljade razglednica, pa da potom vidimo kako na hiljade gostiju dolazi k nama. Ostrvo bi se proulo, a meu svim tim gostima svakako bi bilo mnogo zanimljivih ljudi. Pomislio sam da je moda posredi malo rizino ulaganje, ali da bi vredelo pokuati. Zapitao sam tatu: Zar nee da proba ? Iznenaen, tata me je pogledao pravo u oi. Zar ne misli da bi bilo divno kad bi, kao to kae gospodin Pip, gosti navalili da dolaze ovamo? A onih petsto dolara, jesi li pomislio na njih? Tano, to je problem... Recite, gospodine Pip, zar ne biste mogli malo da popustite sa cenom? upitao sam. Recimo, da napravite samo manje karata za poetak, pa kad se budemo uverili da one deluju, mi bismo vam poruili vie. Priznajte da nije sigurno platiti petsto dolara odjednom da bi se izazvala ta arolija. Gospodin Pip je izgledao malo nespokojan. Poeo je da razmilja, a zatim odgovorio: Pravilo je nae kompanije da prihvatamo samo porudbine od pet stotina razglednica. Ne mogu sam da odluujem da napravim izuzetak. Ali bilo bi mi teko da napustim vae ostrvo, a da ne dobijem ni jednu porudbinu. Onda, evo ta vam predlaem kao izuzetak: ovoga puta mogu da vam napravim samo sto karata. Naroito vas molim, ne kazujte to nikome, molim vas. Kako je posredi mala koliina, trajanje vanosti razglednica bie ogranieno samo na godinu dana. Kad proe taj rok, one e izgubiti mo da privlae ljude i ponovo e postati obine karte. Prihvatate li moj predlog? Ama, kako bi on mogao da ogranii mo razglednica? To pitanje jo je vie uvrivalo nau sumnju, ali konano smo ipak sklopili ugovor na sto razglednica za sto dolara. Gospodin Pip je izgledao oduevljen to je sklopio ovaj posao. A tata je izgledao i dalje isto onoliko nepoverljiv.

Sutra u napraviti fotose. Slaete li se za dva modela? Kako smo postigli petinu od onoga to je gospodin Pip traio na poetku, teko smo mogli da zahtevamo vie. Prihvatili smo, dakle, i odlueno je da u sutradan ja voditi gospodina Pipa na mesta koja treba slikati. Jedno prepodne je bilo dovoljno da se naprave fotografije. Kako je brdo Kurampok simbol ostrva, to bi bio prvi tip karata, a drugi - pogled na ceo hotel. Da bi slikao Kurampok sa malom uvalom u prvom planu, otili smo na plau ispod hotela, a da bi slikao hotel, popeli smo se na breg da naemo mesto odalde e se dobro videti bungalovi podignuti na padini breuljka. Gospodin Pip je postavio svoj vrsti tronoac, uvrstio je na njemu postariji aparat i s velikom ozbiljnou napravio prve kliee. Da fotografije nisu slikane ovim aparatom, ne bi imale magino dejstvo? Ne priaj o magiji tako glasno! Ako te ljudi uju, mogu pogreno da razumeju. Gospodin Pip mi je izgledao veoma oprezan, iako smo bili sami na pustom breuljku. Moe se slikati bilo kojim aparatom. Vano je ono posle, kad se izrauju razglednice. Po tonu njegovog glasa, shvatio sam da o tome nee rei nita vie. Zar neete da idete na planinu? Zavrili smo sa fotografijama i nemate nita naroito da radite danas. Na onu planinu? Ne, ne na Kurampok. On je suvie strm, ne moemo se peti uz njega. Govorim o drugoj planini, usred ostrva. Od puta koji obilazi oko ostrva treba se sasvim malice peti. To je veoma lepo mesto. Onda hajdmo tamo! Zeleo sam da mi pria to vie. ak iako nije mogao da mi poveri svoje magijske tajne, nadao sam se da e mi bar priati kako je putovao po svetu da bi izraivao raz-

glednice. Bilo je vie mesta na naem ostrvu na koja sam mogao da ga vodim, ali sam oseao da je ba planina ono na koje treba ii. Vratismo se u hotel i ja zamolih tatu da nas kamionetom odveze u podnoje planine. Na brzinu sam otiao u trpezariju, pripremio sendvie i predloio gospodinu Pipu da pouri, jer sam bio nestrpljiv da krenemo. On je bio zavrio sa fotografisanjem, ali je ipak poneo aparat. Poto smo se vozili desetak minuta asfaltnim putem, stigli smo na razrovanu stazu punu velikih lokvi. Tata je paljivo vozio kamionet, pokuavajui da izbegne rupe da se ne bismo suvie truckali. Gospodin Pip je utao i upirao pogled na more koje se prostiralo sa nae desne strane. Za malo vie od pola sata stigli smo gore do visoravni. Tata je otiao rekavi da e doi po nas za dva-tri sata. Buka motora se izgubila u daljini, a mi smo se nali okrueni velikom tiinom. Malo iznad puta, do podnoja planine, irio se nekakav proplanak usred kojeg je ovde-onde raslo nekoliko to-on stabala. To mesto nije bilo povoljno ni za useve niti za umu. Da li put obilazi ostrvo? pitao je gospodin Pip. Tako je predvieno, ali za sada on je izgraen samo delimino. Radovi ne napreduju brzo. Ili smo uskom stazom izmeu stabala. Za etvrt sata penjanja nali smo se na znatnom odstojanju od puta, na dovoljno visokom obronku da imamo divan pogled. Na povrini mora savreno se razaznavala linija koju su ocrtavale plime i oseke, a mnogo dalje, u liniji horizonta, primeivao se u izmaglici koralni atol Ansu. Pod naim nogama, du blage padine koja se sputala prema moru, drvee se blago talasalo pod arkim suncem. I ovde je predeo lep, odahnuo je gospodin Pip rastereujui se od fotoaparata koji je nosio preko ramena. Postupio sam kao on i spustio na zemlju tronoac koji me je zamolio da mu pomognem da ponese. Gospodin Pip

se malo znojio. Objasnio sam mu: Pria se da e se graditi nov grad kasnije u niziji koju ste videli dole. Dobra zamisao. Gotovo bih poeleo da doem tu da se nastanim. Seli smo i malo razgovarali. Pokuao sam da usmerirn razgovor na njegov posao. Kako je bilo nemogue ispitivati ga o njegovoj maginoj tajni, hteo sam da mi barem pria o svojim putovanjima. Priao mi je s uivanjem o svakakvim zemljama. O ostrvu na kome ljudi oboavaju morske ptice brzane i gaje njihove mladunce. Prikazuju kako pripitomljene ptice, kad odrastu, dolete da pokupe ribe koje im njihov vlasnik dodaje ispruenom rukom, zatim odleui prema nebu irokim zamasima krila... Drugo jedno ostrvo je celo nastalo od izmeta morskih ptica, to predstavlja odlino ubrivo. Dovoljno je zaeprkati zemlju da bi se zaradio novac. U stvari, stanovnici tog ostrva za kopanje zapoljavaju ljude koji dolaze sa strane, oni ne rade nita i zadovoljavaju se time to piju pivo. Potom svi postaju strano debeli i nijedan ne moe da se popne na kokosove palme... Na jednom drugom ostrvu opet nema nieg drugog osim piste za avione sa rezervoarom s gorivom, tamo niko ne ivi. Ponekad, kad nekom avionu ponestane goriva, on se tu spusti, snabde njime i odmah odlee... Obrnuto, drugde, u velikom gradu, ima toliko stanovnika da nedostaje prostora i neke osobe su prinuene da ive na terasama na vrhu zgrada. Kad avioni ateriraju na aerodromu nedaleko od mora, ovek bi pomislio da e oboriti saksije sa cveem koje su ljudi nareali ispred svojih kua kao batu... Ima i jedno ostrvo na kome nije ostala nijedna kua posle neke oluje. Dok je nevreme besnelo, ljudi su se vezali za kokosova stabla i gledali kako im kue lete u paramparad prema okeanu... Da li ste napravili razglednice svih tih mesta? Nekih jesam, nekih ne. Ne uspevam uvek da pridobijem poverenje ljudi, odgovorio je gospodin Pip smejui se.

To je divan posao koji vam omoguuje da obilazite takva mesta! To je tano, ja mnogo volim svoj posao. Svaki put kad se negde iskrcam, vrlo sam uzbuen. Srean sam to vidim nove predele i sluam ta mi ljudi priaju. Kad bi vam jednog dana zatrebao pomonik, da li biste me zaposlili? Ovo pitanje mi je izletelo. Imao sam utisak da je glas koji izlazi iz mojih usta glas nekog drugog. Gospodin Pip me je netremice posmatrao. Ali ti ima posao u hotelu. Jeste, i ja u svakako kasnije naslediti svog oca. Ali dotle imam dosta vremena da vidim svet. Posle gimnazije, mogao bih, naravno, da idem na univerzitet, ali bih isto tako mogao mnogo da nauim putujui. Imam utisak da bi mi ta vrsta uenja vie odgovarala. Onda ti obeavam da u se setiti da bi ti kad odraste hteo da obavlja isti posao kao ja. Pomislio sam da e mi, moda, jednog dana gospodin Pip ponuditi da ga pratim. Kako je lepo ovo drvee! uskliknuo je gledajui oko sebe, dok je meu nama zavladala tiina. Bili smo na mestu na kome ponekad cvetaju bele orhideje i, stvarno, na nekoliko metara od nas, nekoliko njih se blago njihalo. Ne rastu ni na jednom drugom mestu osim ovde, da znate! Pa onda da i njih slikamo! Mogao bih moda sa njima da napravim razglednicu. Bilo bi dobro da imate tri modela, zar ne? Oh, pa dabome! One cvetaju samo na visini, a na naem ostrvu planina je najvia. Moda ili nikada neete nai na drugom mestu sem ovde. Gospodin Pip je namestio svoj tronoac i briljivo snimio sliku cvea na pozadini sa morem. Pazi, ne poveavam broj karata, napraviu ili sto kao to je ugovoreno. Moja kompanija je prilino stroga u pogledu potovanja ugovora.

Shvatam, to je prirodno. Zauzvrat, slikau i tebe. Konano, da se ti nisi sino umeao, tvoj otac svakako ne bi sklopio ugovor sa mnom. Reeno, uinjeno. Gospodin Pip mi je zatraio da se spustim do polovine padine breuljka i da posmatram more, zatim me je slikao odozgo. Potom je sklopio svoj aparat i posmatrao me s ozbiljnim izrazom lica. Sa ovom slikom u ti napraviti razglednicu. Osoba koja je bude primila, doi e po svaku cenu da te vidi. Za ovu kartu ne vai rok od godinu dana: ona e delovati bez ikakvog vremenskog ogranienja. Kad bude odrastao, ako jednog dana zaista zavoli nekog i ako poeli da ta osoba doe k tebi, moi e da joj poalje tu razglednicu. Siguran sam da e doi dan kad e ti biti korisna. Taj dan mi je izgledao veoma daleko, ali sam bio dirnut ljubaznou gospodina Pipa i zahvalio sam mu se od sveg srca. Dva meseca poto nas je gospodin Pip napustio, primili smo mali preporueni paket, koji je sadravao razglednice koje je on izradio: njih etrdeset je prikazivalo Kurampok, etrdeset hotel, a dvadeset bele orhideje sa planine. Bio je tu i raun na iznos od sto dolara. U isto vreme kad i taj paket, stigla je koverta upuena na mene lino. Ona je sadravala jednu jedinu razglednicu, na kojoj sam se video sasvim umanjen, s lea, sa morem u pozadini. Ako hoemo pravo, ove karte se u poetku nisu dobro prodavale i, posle izvesnog vremena, uspeo sam da ubedim tatu da odustane od zarade i da ili prodaje po ceni po kojoj smo ih platili, za po dolar po komadu. Naalost, i pored tog nastojanja, a kako su ostale razglednice kotale dvadeset pet centi i izgledale iste, niko nije hteo karte koje kotaju etiri puta slaiplje. Prve dve koje smo najzad uspeli da prodamo, u stvari je pomeao sa ostalima jedan kupac koji je odjednom kupio deset. Delovao je kao da mu je ukupna suma malo previsoka, ali je ipak platio ne rekavi nita.

Kada nam je stigao prvi gost koga je privukla magina razglednica, (Kako da vam objasnim, primio sam jednu razglednicu od svog sina i osetio neodoljivu elju da doem da vidim ovaj hotel, rekao nam je taj stariji gospodin), mi smo odista poeli da verujemo u mo razglednica. Onda smo spustili cenu na dvadeset pet centi i ak pre isteka jednogodinjeg roka koji je utvrdio gospodin Pip, prodali smo veinu karata, a vie desetina gostiju je dolo zahvaljujui njima. Dogaalo se ponekad da se vie gostiju pozvanih razglednicom nae u isto vreme u hotelu. Neki su provodili vreme divei se Kurampoku, drugi su me molili da ih odvedem da vide bele orhideje. Bio sam oduevljen to nas gospodin Pip nije slagao. A tata se drao svog skeptinog izraza lica. Ipak nije mogao poricati da su gosti pristizali u velikom broju i plaali bez problema svoj boravak u naem hotelu. Neobino nije samo to to su goste privlaile razglednice, nego to su svi, bez izuzetka, odlazili ozarenog lica od sree to su mogli da borave kod nas. Kad sam shvatio da razglednice ne samo da su imale mo da oaraju ljude, ve i da ih njihovo putovanje usrei, jo vie sam se divio gospodinu Pipu. Jednog dana, kad je ostalo jo samo dvadesetak razglednica u rezervi, tata je uputio pismo da porui petsto dodatnih primeraka od firme Nice Day. ak je napisao da ako neko treba da bude poslat da snimi fotografije i napravi nove uzorke karata, on e biti spreman da snosi trokove njegovog boravka. Odgovor nam je stigao dve nedelje kasnije. Pismo je bilo pedantno napisano sitnim rukopisom: Dragi Gospodine, Zaista mije ao to ne mogu ispuniti vau molbu. Firma kojoj ste se obratili brojala je, u stvari, samo jednu jedinu osobui to je bio moj brat. Meutim, pre otprilike est meseci, on je otputovao za Novu Gvineju i od tada nemam vesti o njemu, pomislila sam da je mogao biti rtva udesa na nekom

zabaenom mestu, pa sam odmah preduzela traganje i pokuala svim sredstvima da ga pronaem, ali naalost bez uspeha do danas. Moj brat je voleo putovanja i esto je odsustvovao po vie meseci. to se tie podatka da je izraivao razglednice, ni ja lino, koja sam mu jedina porodica, to nisam znala. Nadam se da se moe sasvim jednostavno jednog dana vratiti, ali to se tie vae porudbine, mogu samo da vas zamolim da od nje odustanete. Ipak, uveravam vas da u odmah ponovo uspostaviti vezu sa vama ako se on vrati. Autor pisma bila je ena. itajui ovaj dopis i tata i ja smo bili toliko razoarani da smo se gledali bez rei. Gospodin Pip je govorio o preduzeu, ali je, u stvari, radio potpuno sam. I bio je isto tako jedini koji je umeo da izrauje arobne razglednice. Konano smo mogli da privuemo samo nekoliko desetina gostiju zahvaljujui njima. A uz to, moj ambiciozni divni san da postanem pomonik gospodina Pipa i da obiem svet sa njim rasprio se odjednom (tajio sam taj plan samo za sebe i nikad nisam priao tati o njemu). Ostala mi je jo samo jedna jedina razglednica, ona koju mi je gospodin Pip poklonio i koja e privui osobu koju u istinski voleti. Koliko li u je vremena uvati dok ne nastupi dan kad budem poeleo da je iskoristim? Kad bili samo znao gde se u ovom asu nalazi gospodin Pip, poslao bih je njemu, bez i najmanjeg oklevanja, samo da ga vratim. Sutradan po dolasku ovog pisma, vodio sam Japanku da vidi bele orhideje u planini. Ona e svakako biti poslednja posetiteljka koju je na nae ostrvo privukla razglednica. udno, vidim ovo cvee prvi put, ali imam oseaj da sam ga ve odavno videla. Ovo cvee raste samo ovde, zar ne? A ipak, ja ga pamtim jo iz detinjstva, ili moda ak i ranije, sigurna sam! Kao da sam ovde dola da bih ga ponovo videla. Ako je to bilo pre mog detinjstva, onda znai da bi to bilo pre mog roenja? Kakvo udno oseanje!

Za mene ovaj utisak nije bio ni najmanje udan. Karte brda Kurampok i karte s belim orhidejama dugo su stajale jedne preko drugih na polici i njihova mo se prosto-naprosto malo pomeala. Ali, naravno, nita o svemu tome nisam rekao toj gospoi. Nisam joj rekao ni re o maginoj moi koja ju je privukla na nae ostrvo. Imao sam utisak da bih, ako otkrijem tu tajnu, umanjio svoje izglede da ponovo vidim gospodina Pipa.

Prolaz ka zelenom nebu

Nae ostrvo ima oblik po duini prepolovljene

papaje. Na severnom kraju se nalazi varo, a u samom sreditu se uzdie planina Mui, odakle izviru reke koje se vodopadom sputaju na etri strane ostrva pre nego to e se uliti u more. Planina Mui je okruena dunglom u koju niko ne moe da prodre. Ljudi stanuju na obali mora i put ide du obale. Na puini, koralni sprudovi okruuju ostrvo. Izmeu plae i koralne barijere iri se laguna ija je voda uvek mirna i po kojoj se moe ploviti ak i malim amcem. Iza koralnog spruda, stupa se na puinu po kojoj se razbijaju veliki talasi. Ima i mnogo ajkula, ali one velike ne zalaze u lagunu. Moe se, prema tome, tu kupati i roniti bez strahovanja. Motorni amci su poeli da se pojavljuju kod nas kad sam imao desetak godina. Tata mi je priao da je ranije trebalo ii peice krivudavim planinskim putem koji je obilazio polovinu ostrva da bi se dolo do sela Vo ili piro-

gom s jedrom ploviti du koralne barijere ili pak koristiti vladinu alupu koja je dolazila ovamo jednom meseno. Kola su bila retka a, uz to, u svakom sluaju, put kojim se moglo ii nije vodio naroito daleko izvan varoi. Bilo je, dakle, jednostavnije ploviti morem. U to vreme svi su koristili piroge, a jo ranije odlazilo se pirogom do ostrva udaljenih ponekad i vie stotina kilometara, pa je tada u svakom selu bilo vetih graditelja. A onda su se, malo-pomalo, rasprostranili motorni amci i piroge su naputene. Sada se ak i u laguni na sve strane uje buka motornih amaca. Ni mi - ni u kui, ni u hotelu, nismo zadrali pirogu. A ja mislim da kad bismo gostima hotela stavili jednu na raspolaganje, bili bi oduevljeni, ali tata kae da je jedan motorni amac dovoljan. U svakom sluaju, ak i ako bismo hteli da kupimo pirogu, vie niko ne bi bio u stanju da je napravi. U Vou postoji jo gospodin abak koji ume da ih pravi, ali sam nauo da je toliko zauzet opravljanjem starih, da vie nema vremena da izrauje nove i da mu ih, uostalom, niko i ne poruuje. Ipak, piroga ne trai benzin i njom se veoma lako rukuje, jer je gaz plitak. A uz to, moe se graditi od grae koja postoji na naem ostrvu. Ja smatram da su za razonodu blizu obale piroge prijatnije od motornih amaca. Nekadanji prvi amci su bili drveni i imali su motor in-bord. Zatim su ih zamenili motorni amci sa plastinim trupom, lagani, jaki i laki za manevrisanje. Imune porodice su ih prve kupovale za odlazak u ribolov ili obilazak roaka po udaljenim selima zaobilazei koralnu barijeru. I mi, kako imamo hotel, bili smo meu prvima. Kad sam prvi put video na amac, bio mi je divan. Dve zelene pruge bile su izvuene na njegovom belom trupu a imao je i motor Evinrud od 25 konjskih snaga. Prva dvatri dana, tata je napravio sam nekoliko krugova izmeu hotela i varoi, pre nego to je pustio moju sestru i mene da uemo u njega. A zatim, jednog nedeljnog popodneva, ukrcao je goste iz hotela i celu porodicu i poveo na izlet do ostrva Rantaru.

Svojevremeno, kada su se svi postepeno opredeljivali za motorni amac, esto su ljudi priali kako su udarili u koralnu barijeru ili u stene. Pirogom se vidi ta je ispred vas i ne izlaete se opasnosti da naletite na neto, sem ako niste potpuno zaneti. A, uz to, piroga je laka, ne ide prebrzo, pa i kad se dotakne neka stena, drvo se samo malo okrzne. S motornim amcem, naprotiv, moe se ovek pozlediti ili provaliti trup amca. Kad se doe u plitke vode, treba udvostruiti panju i usporiti, ali mnogi meu onima koji su kupili prve motorne amce retko su ranije izlazili na more, pa nita nisu znali o plimama i osekama, nisu pravili razliku izmeu pliaka i dubokih prolaza i bili su skloni da se prepuste da ih suvie opije brzina. Neki su udarali u stene i vraali se sa modricama ili ogrebotinama; dogaalo se ak da od udara izlete i polome kosti kad padnu na neki koralni sprud ili stenu. Jednog jutra debeli gospodin Tamanteg, koji radi u skladitu graevinskog materijala, doao je da se vidi s mojim ocem, s uzbuenim izrazom na licu: Treba brzo preduzeti mere zbog ovih udesa! Svi koji su pozleeni dolaze da mi se ale. A to ipak nije moja greka, niti je greka u motornim amcima! Gospodin Tamanteg daje pod zakup amce i motore, i za njegove poslove nije dobro kad ima mnogo udesa. I tata jednom zamalo nije udario u sprud svojim amcem; u poslednjem trenutku promenio je pravac, ali od naglog skretanja izleteo je i gadno ogrebao rame. Bio sam sa njim toga dana. Odbaen na dno amca, zaradio sam veliku vorugu udarivi u rezervoar za benzin. Treba postaviti signalizaciju koja bi omoguavala razlikovanje plovnih prolaza i pliaka. Trebalo bi obeleiti prave prolaze i zabraniti kretanje izvan njih, predloio je tata. To je dobra zamisao. Podnesimo je Upravi. Moemo o tome da priamo, ali se bojim da nee biti odmah prihvaeno. Osim ako ne budemo ubedljivi.

Zar ne bi bilo bolje da se sami snaemo? Sami, hoete da kaete vi i ja? upitao je gospodin Tamanteg zabrinuto. Tano. Mogli bismo da izradimo bele table i da ih uvrstimo za stubove sa svake strane prolaza. Da bi se uoili prolazi kroz koralnu barijeru, trebalo bi da nam pomognu ribari koji dobro poznaju plovne puteve. A za ostalo, ako bismo mogli da okupimo pet osoba, posao bi bio zavren za oko nedelju dana. Bojim se da to nije tako lako kao to vi kaete, uzvratio je gospodin Tamanteg. Ali tata je bio veoma oduevljen i za dve nedelje zavrio je pripreme: obiao je ljude koji imaju motorne amce i ubedio ih da uzmu uea u radovima, postigao je da Uprava isporui materijal i obezbedio uee ribara koji su poznavali atol kao svoj dep. Iako se nisu ba svi pozledili, bar jednom su zagrebali dno barke i, prema tome, veoma su rado prihvatili tatin predlog. Savreno se seam one sedmice kada su obavljani radovi. Svakoga dana bih uzimao tatin amac, da bih video kako napreduje radilite i, ako bih mogao, pripomagao bih. Trebalo je postavljati table na svakih oko sto metara, da bi se ukazalo na mesto kojim se moglo proi bez obzira na stalne plime ili oseke. Gospodin Den, po zanimanju ribar, savreno je poznavao visinu tla nad povrinom mora. On je nacrtao plan za postavljanje oznaka, vodei rauna o strujama, plimama i osekama, i vodio nas na lice mesta. Panoi su bili uglavljeni u koral, tako da budu vidljivi taman za vreme oseke. Na mesto postavljanja najpre bi pristao natovaren amac, zatim bi se elektrinom builicom izbuila rupa u koju treba da stane stub sa oznakom. U nju bi se uvlaio stub i poto bi bio privren nepokretnom zatitom, uokolo se ulivao beton otporan na vodu, koji je prethodno pripreman na amcu i ve skoro ovrsnuo. Sutradan bi se skidala ta zatita. Na taj nain su dobijeni vrsti, otporni panoi, ak i za sluaj nevremena. Kako je trebalo ponavljati iste

radnje za svaku oznaku, ja sam se zasitio ve drugog dana i poeo da traim koljke na koralu ili da ronim traei ribe. Radili smo samo za vreme oseke, ali za pet dana postavili smo stubove za oznake du prolaza na istonoj polovini ostrva. Kako su na zapadu amci ree prolazili, posao je bio odgoen za kasnije. estog dana trebalo je postaviti oznake na stubove. Na desnoj strani kad se naputa varo da bi se obilo ostrvo u pravcu kretanja kazaljke na satu, drugim recima, sa strane najblie ostrvu, bele oznake su bile kvadratne, a sa leve strane, prema puini su bili rombovi. Bilo je, prema tome, mogue dobro ih razlikovati, ak i prilino izdaleka. Idui izmeu tih dveju oznaka, nije bilo nikakve opasnosti da se udari u bilo ta i moglo se ploviti sa punom sigurnou do junog rta ostrva u selu Vo. Odlueno je da e radovi na oznaavanju prolaza koji vode do okolnih sela padati na troak svakog naselja. A kako bi bilo da organizujemo sveano otvaranje? predloio je gospodin Tamanteg tati kad je sve bilo zavreno. Za vreme radova, on nije bio naroito oduevljen i uglavnom se vukao oko gradilita. Ni u jednom trenutku nije probuio nijednu rupu builicom, niti postavio zatitu, niti je nalivao beton. Ipak, kad je posao bio gotov, on je najbunije izraavao svoje zadovoljstvo. Veliko sveano otvaranje! ta kaete na to? Konano, tata je pustio da ga ubedi, a i ostali su izgleda smatrali da e to biti dobra prilika da se svima na ostrvu pokae rezultat njihovog truda. Odluili su, dakle, da otvaranje bude u nedelju popodne posle radova. Posle zvanine sveanosti koja bi se odrala u varokoj luci, desetak amaca e povesti vane linosti u Vo i natrag. Tako bi se pokazalo svima koliko je, zahvaljujui oznakama, sada lako bez opasnosti otploviti i doploviti izmeu varoi i najudaljenijeg junog rta. Narodna sveanost e se isto tako organizovati u Vou da bi se doekali gosti. Postepeno,

praznino veselje je obuzelo celu varo i tata je izgledao veoma zadovoljan. Na dan sveanosti nije mi bilo dozvoljeno da se popnem na tatin amac koji je trebalo da bude na elu defilea. Mnogo vanih osoba iz Vlade i grada je dolo i toboe nije vie bilo mesta za decu. Ja sam uporno traio, rekavi da to nije pravino jer sam uestvovao u radovima svakog dana bez izuzetka, ali tata je bio malo uzbuen zbog sveanosti koja e poeti i izgledalo je da me ak i ne uje. Ogoren, napustio sam luku gde je svako drao govor, sve dui jedan od drugog, i otiao u radio-stanicu na izlazu iz varoi. Toliko sam bio razoaran da vie nisam oseao elju da prisustvujem toj sveanosti. Nije bilo nikog u radio-stanici, a jedan zvunik okrenut ka luci prenosio je svom jainom govore koji su se smenjivali na otvaranju. Uunjao sam se iza zgrade da se uspuem na toranj gde se nalazi emisiona antena. Odrasli su zabranjivali deci da se veru na njega, ali ja sam znao da toga dana tu nee biti nikog. Toranj je prilino visok i pogled sa njega je predivan. Seo sam na platformu da pratim defile amaca u laguni. To zapravo nije bila osmatranica, bio je to veoma tesan radni prostor, ali sam tu mogao komorno da sednem. Sunce je okomito bacalo zrake i bilo mi je pretopio u tom leglu nebu pod oblacima. Iz zvunika su do mene dopirali govori kojima i dalje nikad kraja i ometali amce da isplove iz luke. Osuenog grla, pitao sam se zato odrasli toliko vole te govore, to je podjarilo moj gnev. Smatrao sam da je ovo ekanje veoma dosadno. Najzad sam uo tatin glas: E pa, sada emo moi da isplovimo na more i novim prolazom da potpuno sigurno otplovimo u selo Vo. Odjeknuo je oduevljeni aplauz. uo sam zatim buku, potom brujanje motora koje je postepeno pokrilo klicanje gomile. Pomislio sam da je trebalo da i ja budem na prvom amcu i opet sam osetio kako se u meni penje talas gneva. Sa svog tornja nisam video luku, ali sam mogao da razaznam amce kad budu dospeli do rta Saman.

Oekivao sam, dakle, oiju uprtih u stenoviti rt. U podnoju mog legla pod oblacima prostirao se predeo proaran kuama, stazama, umom i kokosovim palmama. U dolini, prema puini se otvarala laguna, ija se tamna koralna barijera tek nazirala. A onda, u nedogled, prostirao se ogromni okean jo plavlje boje od plave u laguni. Na liniji horizonta gomilali su se beli oblaci, a iznad njih nebo je bilo boje mora po kome je, ovde-onde, kretanje plime izvlailo bele brazde. Posle nekoliko minuta, sa leve strane rta Saman, opazio sam kako se pojavljuje defile motornih amaca. Izgledali su blie nego to sam zamiljao. Ili su napred, jedan za drugim, kao kad se mravi kreu po zemlji usijanoj pod zracima sunca. Da sam mogao biti na nekom amcu, svakako bili imao utisak da se brzo kreemo, ali gledano izdaleka, inilo se da amci polako mile po povrini vode. amac na elu je morao biti tatin. Poto su preli vrh rta, amci su skrenuli udesno kako bi zapoeli plovidbu kroz lagunu pratei oznake. Sa svog poloaja nisam video table, ali sam se otprilike seao njihovog rasporeda, poto sam uestvovao u radovima na njihovom postavljanju. Pomislio sam: za jedan trenutak, da bi izbegli pliake, amci e skrenuti malo udesno... Meutim, tatin amac je skrenuo malo ulevo. Ipak sam se savreno tano seao da smo tu postavili romboidnu tablu. Pomislio sam da se tata svakako prevario, ali jedan za drugim, svi koji su ga pratili skrenuli su isto tako ulevo. Ukoliko produe u tom pravcu, zaobii e uskoro ostrvo Rantaru s desne strane i isplovie na puinu, jer upravo na tom mestu, jedna pukotina u koralnoj barijeri omoguava neposredan prolaz ka puini. Taj pravac nije imao nikakve veze sa poetnim planom da se ide u Vo lagunom! Nisam verovao svojim oima: niz amaca nastavio je da se kree ka puini, u pravcu ostrva Rantaru, proao je pored ostrva Sapuranga i uputio se ka otvorenom moru! Vie mi nije bilo mogue da razaznajem amce koji su, i pored svoje veliine, iezli kao da su utonuli u okean. U

vie navrata, imao sam utisak da opaam izmeu treperavih talasa oblike koji bi mogli biti amci. ekao sam u nadi da e flotila napraviti zaokret, ali uzalud, i posle izvesnog vremena uzalud sam se naprezao da usredsredim pogled na talase - na kraju ba nita vie nisam video. Iznenaen onim to se dogodilo, siao sam s tornja i vratio se u varo. Pitao sam se treba li da ispriam to to sam video nekoj odrasloj osobi. Obuzet mislima uputio sam se ka luci gde se odigrala sveanost. Verovao sam da tamo neu vie zatei nikog, ali vie odraslih je jo ostalo eretajui, a meu njima gospodin Tamanteg. Zauen, zapitao sam ga: Zar vi niste poli? Skupio je oi koje su mu ve bile veoma uske i zatresao trbuinu: Gle, gle, evo Tia! rekao je gledajui me iskosa. Ja stvarno nemam sree, motor mi se pokvario! To je previe smeno, poto sam ba svima priao da prodajem najbolje motore! Nisam uspeo da ga pokrenem! Milije mi je bilo da ne komentariern maler gospodina Tamantega. Znate li da su amci otplovili na puinu? Nema razloga, zaboga! Oni moraju biti na putu za Vo, kao to je predvieno, i lepo pratiti oznake. Uveravam vas da nisu. Skrenuli su nalevo kod ostrva Rantaru i izbili na puinu! U poetku ni gospodin Tamanteg ni ostale prisutne odrasle osobe nisu poverovali u ono to govorim, ali neko drugi je doao da javi to isto, da su amci poli udnim pravcem, ljudi su poeli da shvataju da se zaista dogaa neto neobino. Ali, poto nisu znali ta da preduzmu, rekli su da treba saekati da se sazna vie. Vest se proirila kroz varo i radoznalci su malo pomalo pristizali u luku. I dalje smo iekivali. Pet sati kasnije, nijedan amac se jo nije vratio. ak i raunajui sat i po putovanja do Voa i oko sata za sveanost doeka na trgu, bilo je dovoljno vremena da se amci vrate u luku. Uzalud smo temeljno istraivali lagunu, nismo u njoj ra-

zaznavati nijedan amac. Na zapadu je nebo poinjalo da se boji zalaskom sunca. Konano, deset amaca se vratilo tek sutradan ujutro. Uz to, nisu se vratili sami. Zabrinuti ljudi su pregovarali sa Upravom da jedan izviaki motorni amac poe da ih trai na puini prema ostrvu Rantaru i, na kraju krajeva, veoma daleko od kopna, flotila je pronaena odvuena izvan pravca, amci su uadima bili vezani jedan za drugi. Svi putnici, raunajui i tatu, bili su iscrpljeni. Kad se vratio kui, tata je otiao da legne, ne izustivsi ni re i odmah je zaspao. Krajem dana je ustao i poeo da nam pria o onome to se dogodilo prethodnog dana. Primetio sam zamiljen izraz na njegovom licu. Sve je ilo dobro kad smo napustili luku. Vreme je bilo divno, motori su radili savreno, svi su bili zadovoljni. Kad smo stigli do rta Saman, videli smo s desne strane prvu oznaku koju smo postavili. Videli smo takoe sa leve strane i onu naspramnu. Izmeu njih dve se nalazi dovoljno dubok prolaz da se plovi bez opasnosti. Ja sam tada malo ubrzao. Bilo je veoma prijatno. Ostali amci su me pratili bez problema. Video sam ispred sebe tri sledee oznake. Pomislio sam da je sve u najboljem redu. Tio smatra da sam pogreio pravac u tom trenutku, ali ja sam siguran da sam iao prolazom izmeu oznaka. Ne mogu sebi nikako da objasnim zato sam na puini, prema ostrvu Rantaru, skrenuo ka istoku da uplovim u duboko more. Ipak sam ubeen da sam na desnoj strani ostavio romboidnu oznaku. A uz to, nisam bio potpuno sam, ostali iza mene nisu se zadovoljavali samo time da me prate i isto tako su motrili na oznake. Ni u jednom trenutku nismo prestajali da se orijentiemo prema njima. Put mi je izgledao malo dug, ali sam stalno imao utisak da prepoznajem pejza lagune. U jednom trenutku, seam se, pomislio sam da su talasi vrlo visoki, ali imao sam poverenja u ono to su nam pokazivale oznake. Pa ipak, uzalud smo ili napred, nismo nikako stizali u Vo. Na kraju krajeva, nismo nigde

stigli. Usput nigde nismo videli ni prolaz koji vodi u selo Guramanam, ni ruevine Guragaruguine, ni ostrvo Duge. udno, prepoznavali smo dobro poznata mesta lagune, ali smo bili potpuno nesposobni da kaemo gde se nalazimo. Meutim, ni u jednom trenutku nismo pomislili da se zaustavimo ili da se vratimo nazad. Kao da nam je um bio neim blokiran. Plovili smo jo dugo, a zatim, najednom, situacija nam se uinila veoma udnom. I putnici iz ostalih amaca poeli su da se pitaju, od amca do amca, ne bi li saznali gde smo, kad su se, iznenada, svi motori istovremeno zaustavili. A onda je predeo oko nas iezao! Nije vie bilo predela! amci su plovili po neemu to je istovremeno liilo na plaviastu vodu i na oblake. Nebo je imalo boju koja je vukla na zeleno. Bio sam veoma uznemiren. Ostali su svi izgledali oamueno. amci su stvarno plovili po neemu, pa ipak, kad bismo pruili ruku preko ivice amca, ne bismo osetili hladni dodir vode ve samo nekakvu magliastu vatu, malo obojenu plavo. Neki su poeli da gunaju da je to mesto veoma udno, ali niko se od nas nije uplaio. Kao da smo bili u nekom neobinom stanju. Bilo nam je nemogue da pisnemo. To je moda potrajalo vie sati, ili vie dana, ili moda samo jedan tren - nemam pojma. U jednom trenutku neko od putnika sa mog amca, mislim da je to bilo odgovorno lice iz Biroa za finansije, gospodin Toram, tiho ree: Pogledajte tamo, upirui prstom prema nebu. Pogledao sam u pravcu koji je pokazao, i na nebu zelene boje ugledao morsku kornjau! Bila je toliko velika da je pokrivala gotovo celo nebo po kome se pomerala odbacujui unazad prednje noge. Na bledozelenoj pozadini, kornjaa je liila na kinesku senku. Nastavila je mirno da pliva, a zatim se udaljila i na kraju iezla. Iza nje se pojavio morski pas. Bio je manji od kornjae. Telo mu se graciozno kretalo, spokojno je plivao. Zapazio sam onda da je nebo puno svakojakih ribljih senki. Jedna velika raa pokretala se gipko se talasajui, jedna barakuda je prola velikom brzinom, jato riba testeraa najednom je promenilo pravac

nekako srebrnasto svetlucajui. Riba-klovn kao da se zabavljala vrebajui nas pored neke zadremale tune. Izgledalo je kao da moemo da vidimo lagunu odozdo! Situacija je bila neobino udna, a ipak smo se divili prosto-naprosto lepoti tog prizora iznad nas i ni u jednom trenutku nismo osetili ni najmanji strah. A onda se sve oko nas postepeno smrailo. Mislili smo da je no upravo pala na dno mora. U stvari, to je zaista bila no i, nekoliko trenutaka kasnije, zeleni svet je ponovo dobio prirodan izgled, a mi smo ponovo zauli pljuskanje vode o trup amaca. Iznad naih glava vie nismo videli senke riba ve prosto mnotvo svetlucajuih zvezda. Proao sam rukom preko ivice amca i zaista osetio vodu pod prstima. A onda, talasi su postali veoma jaki. Obuzet strahom, gledajui amce kako slobodno plutaju jedan kraj drugog, povikao sam svojim pratiocima da ili meusobno vrsto veu uadima. Svi su postepeno dolazili k sebi. Zatraio sam da se proveri da li je svili deset amaca tu, i da li je broj putnika na svakom isti kao i pri polasku. Bilo je zbilja deset amaca i niko nije nedostajao prilikom prozivke. Onda smo proverili motore koji su bez problema krenuli. Meutim, bilo je mrano i nismo imali nikakvu predstavu o mestu na kome smo. Mogli smo da odredimo poloaj po zvezdama, ali niko od nas nije znao u kom pravcu se nalazi nae ostrvo, a u mraku, plaili smo se da ne udarimo u sprudove. Dogovarali smo se i odluili da ostanemo gde smo do svitanja. U zoru smo opazili obalu i ubrzo posle videli izviaki amac koji je dolazio po nas; onda smo stavili motore u pogon i poli mu u susret. Priajui nam svoju priu, tata je imao neki bludei pogled, kao da je jo video senke riba kako plivaju iznad njega po nebu obojenom zeleno! Niko nije mogao da nae zadovoljavajui odgovor za sve u ovoj udnoj pustolovini. Vie niko nije imao poverenja u nae oznake i sutradan niko se nije odvaio da uplovi u lagunu. Nekoliko ribara je otilo na puinu iz varoi, ali nijedna barka se nije osmelila ak ni da usmeri svoj

pramac u pravcu Voa. Tata se oseao odgovornim zbog toga i bio je vrlo bezvoljan, a ipak nije izgledao voljan da preuzme inicijativu i svojim amcem proveri pouzdanost prolaza prema oznakama. Tri dana posle ovog sluaja, asna starina iz sela Saman poslao je tati glasnika da bi mu stavio na znanje kako je ono to se dogodilo bilo gruba ala boga Saratimuka. Nekada, prilikom svetkovina, stari ljudi iz svakog sela bili su zadueni da naroitim molitvama izgone neastive sile, ali u nae vreme retko im se prua mogunost da primene svoje moi. Moe se ak rei da se oni veinom zanemaruju. Pa ipak, suoeni sa neobinou onoga to se dogodilo na sveanom otvaranju, ljudi su se odjednom zainteresovali za miljenje asnih starina. im je uo ime boga Saratimuka, tata je uporno traio da ga gospodin Tamanteg prati do Samana. Izgledalo je da je odmah poverovao u objanjenje asnog starine koji je tvrdio da je injenica to su na zelenom nebu viene ribe nasred okeana i to je, povrh toga, prva ivotinja koja se ukazala bila velika morska kornjaa, zaista dokaz da je posredi umeanost Saratimuke. Naime, taj bog je od davnina poznat po tome to se povremeno javlja ljudima u liku kornjae. Starac je tvrdio da Saratimuka ima obiaj da zbija ale sa ljudima, ali da nema nikakvu zlu nameru. Jo je starina ukorio tatu zato to je postavio oznake ne mislei da ukae potovanje bogovima mora. Za starce, objanjenje je, prema tome, bilo oigledno: dananji mladi ljudi radili su rukovodei se samo svojim linim interesom, uopte se ne obazirui na tradiciju, a onda se Saratimuka rasrdio i odvukao motornjake na neko udno mesto. Konano, da bi se izvinili bogovima, odrasli su odluili da prirede malu sveanost i tata je opet morao da se namui da bi je pripremio. Odreenog dana, krajem popodneva, svi odrasli i deca okupili su se na krajnjem vrhu

rta Saman, naspram lagune. Ispeene su tri svinje koje su prinete bogovima, sa kineskim kupusom, bananama i ribom. Kasnije, svi uesnici proslave su se astili tom gozbom koja je bila dar bogovima. A onda, do kasno u no, pevalo se i igralo. Bilo je to zaista veoma veselo slavlje! Sutradan, tata je odluio da se ponovo odvai na put u Vo, pratei svoje oznake. Predloio je plaljivom gospodinu Tamantegu da ga prati, ali ovaj je odbio izgovarajui se gripom koji prati ne samo bol u stomaku ve i neka rana na nozi i ne znam jo koja druga boljka. Dodue, izuzev gospodina Torama iz Biroa za finansije, svi su odbili da prate tatu. Njih dvojica su krenuli izjutra i vratili su se sreno pre zalaska sunca. Oznake su im omoguile da lako nau put i nita neobino se nije dogodilo. Tata je potvrdio da je mogao da vodi svoj amac potpuno sigurno, bez i najmanje bojazni da naleti na pliake ili na sprudove. Od tog dana, uzdajui se u oznake, ljudi su poeli redovno da motornim amcima plove lagunom. Vie godina kasnije, jednoga dana kada smo plovili puinom prema ostrvu Rantaru, tata je, gledajui puinu, promrmljao: Zna, ponekad ba zaelim da ponovo vidim ono zeleno nebo i senku morske kornjae. Misli li da e mi se ta prilika ikada ukazati ? Bojim se stvarno da nee. Od tog sluaja vie nikad nisam uo da je ijedan bog zbijao neku grubu alu sa ljudima. Motorni amci brazdaju lagunom, prave se novi putevi i kola ima sve vie i vie, a veliki avioni sada mogu da sleu na naem aerodromu, pa je sasvim mogue da su bogovi najzad smatrali da je to mesto zbilja suvie buno i bilo im je milije da se presele na neko drugo ostrvo. A ja mislim da je njihov nestanak isto toliko tuan kao i injenica da vie niko ne koristi piroge.

ovek koga je privlaila zemlja

Kada je avion kompanije Gran-Pacifik pao u more,

bio je to veliki dogaaj za nae malo mirno ostrvo, a za mene naroito taj udes je bio izvanredno vaan. Prirodno: odigrao se pred mojim oima! Tata smatra da je ime te kompanije malo suvie neskromno. Ima samo jednu jedinu malu letelicu PiperAztec, sa pet mesta, ali uz takvo ime pomislilo bi se da je posredi meunarodna kompanija koja povezuje tri kontinenta, sa pedesetak boinga od po dvesta mesta, kae on uvek. Moe biti, ali avion kompanije Gran-Pacifik je, uprkos svemu, vano vazduno prevozno sredstvo izmeu nas i susednih ostrva, a gospodin Hankok, koji je istovremeno direktor kompanije i glavni pilot tog aparata, veoma je uvaena linost zato to moe da vozi avion. Tri puta nedeljno, boinzi jedne amerike kompanije opsluuju nae ostrvo, ali piloti tih velikih aviona, razume se, ne stanuju kod nas. Gospodin Hankok je, dakle, jedini avijatiar kojeg poznajemo. On je, izgleda, nauio da pilotira za vreme korejskog rata, dok je bio u vazduhoplovnoj diviziji amerike mornarice. U to doba, tata je jo bio mali. Kad je malo pijan, gospodin Hankok voli da pria kako je bio veoma darovit pilot i kako je oborio veliki broj neprijateljskih aviona, ali ljudi sa naeg ostrva samo mu napola veruju. Neki smatraju da on nije pilotirao borbenim aparatom nego potanskim avionom u pozadini. Drugi idu ak dotle da kau da je pre bio mehaniar na zemlji. Gospodin Hankok je malog rasta, elav, govori sporo i veoma je blag. Nikada se nije uo da se svaa ni ak da digne glas, pa je onda za odrasle osobe na ostrvu prosto-naprosto nemogue zamisliti ga kako se hrabro bori za komandama avi-

ona, mitraljirajui neprijatelja. Posle rata radio je u poljoprivredi u Sjedinjenim Dravama i specijalizovao se za pilotiranje malim avionima za prskanje galicom ili za vazdune topografske preglede. A onda, kada su izgraeni pravi aerodromi na naem i susednim ostrvima, omoguavajui ne vie samo hidroavionima nego svim tipovima aviona da sleu kod nas, gospodin Hankok je doao da se nastani kod nas i sa svom svojom uteevinom osnovao kompaniju Gran-Pacifik. Dobio je i finansijsku pomo od vlade u visini polovine svog kapitala. Na dan udesa trebalo je da sa tatom ispratim do aerodroma jednog naeg gosta. To je bio gospodin Isaj Ernandes, direktor supermarketa na najveem ostrvu glavnog atola Toras, koji se nalazi zapadno od naeg ostrva. Gospodin Ernandes je bio veoma visok, imao je veliku glavu i pravio se vaan. Bio je svakako uticajna linost u Torasu, ali njegovo dranje i nain govora nametali su utisak kako se ima posla sa nekim jo vanijim, kao to je, recimo, predsednik celog arhipelaga ili neka visoka linost tog ranga. Prethodnog dana rekao je da mora odmah da se vrati u Toras radi nekog hitnog posla i, kako ne moe da saeka tri dana na dolazak redovnog boinga, rekvirirao je samo za sebe Aztec kompanije GranPacifik. Njegov posao je zaista morao biti hitan kada plaa samo za sebe trokove prevoza koji odgovaraju za pet putnika. U svakom sluaju, mora da je imao mnogo para. Toga dana, dakle, odlueno je da e gospodin Hankok uzieteti za Toras im se bude vratio sa svog redovnog leta oko okolnih ostrva. A mi smo morali da ispratimo gospodina Ernandesa na aerodrom pazei da stignemo tano na vreme. Ve je bilo skoro etiri sata, a ipak gospodin Ernandes, koji je u salonu hotela raspravljao o poslovima sa odgovornim licem iz fabrike sapuna sa naeg ostrva, nije izgledao spreman da krene. Zabrinut, tata mu je rekao da ako ne krenemo smesta za aerodrom, uzletanje moe da okasni, ali gospodin Ernandes nije mario za to. Konano, ja iznajmljujem avion, on treba da me

eka. Tata nije mogao nita da mu odgovori. Ipak, ima sat leta do Torasa, a nou nije mogue sleteti. Trebalo je bezuslovno uzieteti pre pola pet. To je, uostalom, tata objasnio nekoliko minuta ranije gospodinu Ernandesu koji je ipak, na kraju, ustao. Zar neete da poete na aerodrom? Nastaviemo razgovor u kolima, predloio je odgovornom iz fabrike sapuna. Izali smo svi zajedno iz hotela i uputili se ka minibusu. Jedna stara gospoa, mala i naborana, stajala je pored kola. Prepoznao sam baku Kamai i, kako je dugo nisam video, spremao sam se da je oslovim kad sam opazio da ona pilji u gospodina Ernandesa. A on je iao prema kolima kao da, uostalom, ni ona niti bilo ta drugo ne ulazi u njegovo polje vida. Gle, pa to je baka Kamai! rekao je tata. ta radite ovde? Baka Kamai je udna osoba koju znaju svi na ostrvu. Ona oduvek ivi sama. Malo je luda i esto se vidi kako besciljno lunja. Odevena je u dronjke i, kako ide da vadi koljke obuena, krajevi rukava su joj uvek beli od soli. Ponekad okupi decu da im pria prie koje ulivaju strah, a dogaa joj se i da najednom pozove neke odrasle osobe da bi ih neto upozorila. Ako ona kae da nekog dana ne treba ii u ribolov, odrasli obino sluaju njen savet. A prie koje pria deci su zaista zastraujue i maliani, poto su ih sasluali, uvek runo sanjaju nou. Ipak, ako ih baka Kamai pozove, deca ne mogu odoleti da je ne posluaju i pou da uju njenu priu. Ti e pasti! skresala je ona gospodinu Ernandesu gledajui ga pravo u oi kad je proao pored nje. ta? Ko e pasu? zapitao je on. Pokuao sam i ja da proitam sa lica bake Kamai. Ti e pasti! Reci mi, bako Kamai, ko e pasti? upitao je tata. On, on e pasti! bilo joj je dovoljno da ponovi i, kao

da nema vie nikakva posla sa nama, udaljila se posrui. Gospodin Ernandes pogleda tatu s upitnim izrazom na licu. Ona bubne s vremena na vreme takva upozorenja. Ponekad pogodi, ponekad ne. Glupo je to! Odakle joj to da ja padnem? Hajde, vozite me brzo na aerodrom, uzvrati gospodin Ernandes. Dok smo se vozili, dva poslovna oveka na zadnjem seditu nastavila su da raspravljaju o pola i etvrt santima. Bie da je bila re o ceni sapuna naveliko. Na aerodromu, gospodin Hankok je nestrpljivo iekivao. im je stigao, gospodin Ernandes se, najzad malo pourivi, pope u avion. Jo sam mislio na ono to je rekla baka Kamai. Upitao sam tatu sasvim tiho: Odakle bi on mogao da padne? Ne znam ta je htela da kae. Ipak, bie da nije priala o avionu, apnuo mi je tata. im se gospodin Ernandes popeo u avion, tata je hteo da krene. Ali ja sam mnogo voleo taj mali avion u koji sam se ve dva puta peo; dogaalo mi se ak da ga posmatram i po ceo dan kad bi bio u garai zbog uobiajenih opravki. Dakle, navaljivao sam da ostanemo malo da bih gledao uzletanje. Bilo je u pitanju pet minuta pa je tata pristao da me saeka. Oba motora Piper-Aztec-a. su krenula. Da bi uzleteo licem prema zapadnom vetru, avion se lagano udaljio prema kraju piste, zatim se s jakom tutnjavom brzo vratio prema nama. Kad je proao ispred terminala, iji je krov bio pokriven palmama, ve je bio na deset metara iznad zemlje. Uvek sam bio zadivljen lakoom kojom se avion dizao u nebo. Ubrzo e ieznuti u daljini, razmiljao sam. Zadovoljan to sam mogao prisustvovati uzletanju, spremao sam se da se pridruim tati u minibusu, kad su, iznenada, motori udno zabrajali. Kao da su se nakaljali, a zatim najednom zaustavili. Iznenaen, pogledao sam u nebo prema istoku. Aztec je upravo preao kraj piste. Prednji deo aparata se njihao i usmeravao sada ne vie prema

nebu nego prema zemlji. Otrao sam do parkinga. Video sam da vie osoba navrat-nanos izlazi iz terminala. Avion, pretvoren u plamen, okretao se polako nadesno i postepeno gubio visinu. Nekoliko trenutaka kasnije, zaronio je u okean, u vodama oko aerodroma, i iezao na nae oi u velikom slapu vode. Na aerodromu zavlada silno uzbuenje. Neko povika: amac! Iznesite brzo amac! Pretrao sam preko piste i pribliio se moru. Opazio sam avion na oko dvesta metara, na povrini vode. Bio je napola potopljen, ali nije potonuo. Uspeo je, izgleda, da se spusti na more koristei svoj zalet da vesto klizi po vodi i konano se popne celom povrinom na koralnu barijeru. Video sam kako se otvara okno pilotske kabine i gospodina Hankoka koji provlai ruku kroz njega i mae. Bio sam strahovito uzbuen: upravo sam prisustvovao stranom udesu. Sreom oba putnika su izgledali ivi i zdravi, a to se tie aviona, sputen na sprud, nije izgledalo da e potonuti. Bio sam siguran da je za to trebalo zahvaliti vetini gospodina Hankoka. Posle nekoliko minuta, amac za spasavanje napustio je luku i priao avionu. Mora da ga je neko pozvao telefonom. amac je prihvatio obojicu spaenih i uputio se, ali ne prema luci nego prema aerodromu, da bi pristao na kraju piste gde su svi nagrnuli. Gospodin Hankok je izgledao vrlo uzbuen i nije prestajao da pria, ali gospodin Ernandes je sedeo sasvim klonuo na zadnjem seditu amca, sklopljenih oiju. Mislili smo da je moda pozleen, ali im je amac stigao do obale, on je naglo ustao, odgurnuo gospodina Hankoka koji je bio na seditu pred njim i izaao prvi. Na kraju krajeva, izgledalo je da mu je dobro. Kako se usuujete da vozite putnike u tom starom, trulom avionu! U tom raspadnutom mlinu za kafu! U toj prokletoj starudiji! Toj bednoj napravi! Kako ste veti, bolje bi vam bilo da pilotirate biciklom ili kolicima iz supermarketa! Nije vas stid da naplaujete ljudima i da ih dovodite u ovakve situacije? Samo to je stupio na kopno, gospodin Ernandes

je sve zaudio svojim jezikim sposobnostima udavivi godpodina Hankoka morem pogrdnih rei na vie jezika, od dijalekta naeg ostrva i Torasa, preko engleskog i japanskog. Siroma mali gospodin Hankok, koji je maloas bio tako priljiv u amcu, ostao je bez rei i nije se usuivao da digne pogled. Pa ta se to dogodilo? upitao je tata. Ne znam. Motori su najednom stali. Kao da vie nije bilo goriva. Pokuao sam da se vratim na pistu, ali konano sam morao da se reim da spustim avion na sprud, objasnio je gospodin Hankok. Ako je tako, to je bio mehaniki problem! Kladim se da ste leteli s praznim rezervoarom. Siguran sam da je to! obrecnuo se gnevno gospodin Ernandes. Nemogue! Upravo sam napunio rezervoar. Nema sumnje u tom pogledu. Vi ste lino napunili rezervoar ? Nisam, naredio sam da to uradi jedan mlad ovek iz naftne kompanije. Ali ja sam proverio propisanu meru. A osim toga, da je rezervoar bio prazan, ja bih to osetio odmah pri uzletanju. Ve vie od trideset godina letim, ali prvi put mi se dogaa ovakva stvar. Posle nekog vremena, poto je bilo izlino nastaviti raspravljanje, svi su se vratili u terminal da telefoniraju na sve strane i predloe koje mere da se preduzmu. Vest o udesu se brzo proirila i radoznalci su se okupili na kraju piste da posmatraju kako avion lei na sprudu. Pitali su me kako je avion pao i bezbroj puta sam morao da ponavljam svoja objanjenja. Na naem ostrvu postoji jedan jedini avion, a kako se za sada on mirno ljuljuka na talasima, ma koliko bio hitan posao zbog koga je gospodin Ernandes morao da otputuje, on vie nije imao drugog reenja nego da ostane kod nas jo jednu-dve noi. Popeo se, dakle, u na minibus da bi se vratio u hotel, nastavljajui istovremeno da grdi. Zatim mi je zatraio da na njegovo ime rezerviem mesto u boingu koji e ii u Toras kroz tri dana.

Za to vreme, razlog iz kojeg je avion gospodina Hankoka pao, bio je rasvetljen: gorivo nije bilo dobro. U toku transporta brodom izmeu rafinerije sa Filipina i naeg ostrva, neko je grekom sa gorivom koje nam je bilo namenjeno pomeao tri bureta kerozina koji se koristi za mlazne avione. Na naem ostrvu uopte nema skladita za snabdevanje za takve avione, posredi je dakle bila greka prilikom isporuke. Mladi slubenik kompanije nita nije primetio i napunio je rezervoar gospodina Hankoka gorivom za mlazni avion. Da je gospodin Hankok prisustvovao punjenju, on bi moda otkrio po mirisu da to nije dobro gorivo, ali za to vreme on je bio u holu aerodroma i jeo sendvie koje mu je ena pripremila. Sa ono malo ispravnog goriva to je ostalo u aparatu, avion je mogao da rula na pisti i da uzleti. Tek kad se naao u vazduhu, kerozin se rairio u kanalima i motori su stali (bio sam vrlo ponosan to sam u potpunosti shvatio ova tehnika objanjenja odraslih). Gospodin Hankok, dakle, nije bio kriv za udes i, po tatinom miljenju, trebalo mu je, naprotiv, odati priznanje to je umeo savreno da izvede hitno sletanje na more ne ozledivi svog putnika. Za ta tri dana, gospodin Ernandes je poslao celu gomilu telegrama u Toras, sreo se sa uglednim ljudima sa naeg ostrva sa kojima je pio pivo, iao ponovo da obie fabriku sapuna, jednom reju, intenzivno je radio. A onda, onog jutra na dan kada je trebalo ponovo da otputuje boingom, gotovo da nije otvorio usta. Zabrinutog lica, ostao je sedei u jednom uglu trpezarije, jedui i puei cigaretu za cigaretom. U jednom trenutku, pogledi su nam se ukrstili i on mi je dao znak da priem. Mali, da nije ona stara gospoa tu negde? Koja? Stara gospoa od pre neki dan? Baka Kamai? Nisam je video ve tri dana. Da li pristaje da je potrai? Hteo bih da je pitam da li se avion danas izlae opasnosti da padne ili ne. Izgledao je vrlo ozbiljan. Uz pomo vie drugara, dao

sam se, dakle, u potragu za bakom Kamai. Niko nije nigde video njenu priliku drhtavu kao list na vetru. Naime, izgleda da je niko nije ni sreo od onog famoznog dana udesa. Kad sam to javio gospodinu Ernandesu, izgledao je zaista razoaran. I dalje se nije razvedrio penjui se u minibus u odlasku na aerodrom. Tata je zaista pokuao da ga ohrabri rekavi da nema opasnosti od greke sa gorivom za boing, ali gospodin Ernandes kao da ga nije uo. Kad je stigao na aerodrom, bio je i dalje onako uznemiren. Nije bilo naroito toplo, ali on se ipak preznojavao krupnim kapima znoja i izgledao vrlo nervozan. Boing je najzad uz zagluujuu buku prispeo. Izgledao mi je izuzetno velik, izuzetno lep i bez ikakve opasnosti da mora prinudno da sleti na koralnu barijeru. Gospodin Ernandes se umeao meu ostale putnike da bi mu paso bio overen peatom i, sa svojom kartom za ukrcavanje u ruci, uputio se ka avionu. Kad je stigao blizu aparata, malo je zastao, a onda se vratio u pravcu hola za odlazak. Odluio sam da se ne ukrcam, dobacio je jednom slubeniku aerodroma i stutio se u na minibus. Zurio je ispred sebe ne miui. Tata mu je uzalud priao, izgledalo je kao da ga ovaj ne slua. Nije bilo druge, pa smo odluili da jo jednom vratimo gospodina Ernandesa u hotel. Bio je istinski preplaen i nismo znali ta da radimo. Dva sata kasnije, tata je telefonirao avionskoj kompaniji i potvrdili su mu da je, naravno, boing sreno stigao u Toras. On je o tome obavestio gospodina Ernandesa koji, uprkos svemu, nije hteo da otputuje ni sledeim boingom. Rekao je da nee ii avionom ako mu baka Kamai ne potvrdi da nema nikakve opasnosti. Onda smo opet vie dana traili baku Kamai po celom ostrvu, ali nije bilo mogue pronai je. ivi na nekom usamljenom mestu u planini i, ako ne odlui da sie u varo, potpuno je nedostupna. Gospodin Ernandes se izgleda muio izmeu neophodnosti da se vrati na svoje ostrvo i svog ludog straha od aviona, tako da nije mogao vie nita da uradi.

Posle nekoliko dana, izmravelog lica i upalili oiju, pozvao me je u trpezariju: Mali, kad ima neki brod? Brod? Hoete da kaete vladin brod za vezu? Uprava je, naime, uspostavila pomorsku transportnu slubu za putnike i robu izmeu mnotva malih ostrva koja ine nau federalnu dravu. Postoje dva broda koji se zovu Prijateljstvo i Dobro susedstvo. Brod je deset puta jevtiniji od aviona, pa onda ljudi veinom koriste brod kad idu da obiu familiju na nekom od susednih ostrva. Zamolio sam tatu da se obavesti u Transportnom birou. Prijateljstvo je otilo da obie najudaljenija ostrva i vratie se tek za dva meseca, ali Dobro susedstvo je upravo u luci i, sreom, treba da krene za dva dana prema ostrvima na istoku. Kapetan tog broda je bio tatin prijatelj. Do Torasa avionu treba samo jedan sat, dok brod putuje dva dana. A uz to, ako je more nemirno, brod se mnogo ljulja, jer je to mali brod za prevoz robe. Bez komentara sam posluao gospodina Ernandesa i otiao u Transportni biro da rezerviem u njegovo ime jednu od dve jedine kabine. Kako je najzad uspeo da nae neki nain da se vrati kui, gospodin Ernandes je najednom postao preterano veseo. Na dan putovanja, odvezli smo ga minibusom do luke. Hteo je da napusti hotel bar tri sata pre polaska broda i im je stigao u luku, zavukao se u svoju kabinu i vie nije izaao iz nje. Poto je malo porazgovarao sa kapetanom, tata se brzo vratio u hotel, ali ja sam ostao u luci da se poigram sa drugarima. Gomila putnika koji su nosili veliki prtljag okupila se u pristanitu, zatim se popela na brod na kome je svako obeleio svoju teritoriju prostrvi asure od rogozine. Oni koji su odlazili na neko udaljeno ostrvo provese desetak dana na tom brodu. Smeteni usred svog prtljaga koji je sadravao rezerve hrane, razne alatke i poklone za familiju, oni e provesti dane i dane, ne radei nita, ljuljajui se na talasima. Ve se dogaalo da se deca

raaju za vreme plovidbe! Vreme polaska je dolo i brod se lagano udaljio iz pristanita. Stajao sam sa drugovima na obali da bih ga posmatrao kako se udaljava i upuuje ka puini. Putnici su se okupili na palubi, okrenuti prema obali, mahali su i posmatrali kako promie predeo. Iza komandnog mosta, na gornjoj palubi, opazio sam siluetu gospodina Ernandesa. Bio sam suvie daleko da bih ga dobro video, ali sam imao utisak da mu razaznajem na licu izraz velikog olakanja. Pomislio sam da svakako vie nikad nee naputati svoje ostrvo. Neko mi je priao. Bacio sam letimian pogled na stranu: bila je to baka Kamai! Rekao sam joj: Bako! Na sve strane smo vas traili! Ali ona nita ne odgovori i produi da zuri u brod. Mislim da je posmatrala gospodina Ernandesa. Rekao je da se suvie plai aviona i hteo je da otputuje brodom. Brod se ne izlae opasnosti da padne! objasnio sam smejui se baki Kamai. Ali ona je promrmljala: Moe! Pada se i odatle! Iznenaen, pogledao sam je pravo u oi: Kako to? Taj ovek e pasti. Poinio je suvie ravih stvari. Bogovi su nezadovoljni. I ne ostavljajui mi vremena da postavim druga pitanja, ode. Tri nedelje kasnije, saznao sam pojedinosti o smrti gospodina Ernandesa za vreme plovidbe na Dobrom susedstvu. Po povratku na nae ostrvo, kapetan je doao da nas obie u hotelu. Prvoga dana on gotovo nije naputao kabinu, ispriao je, pijui pivo sa tatom. Kako si mi ti manje-vie objasnio ta mu se dogodilo, pazio sam malo na njega. Izgleda da je mislio da mu je, radi sigurnosti, najpametnije da ostane zatvoren. A onda, drugog dana, mora da se osetio ohrabren, pa je poeo da se eta po palubi. Za vreme te plovidbe, more je bilo mirno i vreme je

bilo lepo: idealni uslovi da se vrlja palubom. Paluba tvog broda ipak nije tako velika da bi se moglo etati po njoj, ree tata zadirkujui kapetana. ta pria! Dobro, zadnja paluba je uvek zakrena prtljagom i ljudima koji sede, tamo se ne moe napraviti ni korak, ali paluba iznad komandnog mosta je veoma prijatna! Nou je to idealno mesto da se posmatra zvezdano nebo. Najzad, bilo kako bilo, putnik je poeo da se eta po brodu. Nije izgledalo da hoe da opti sa ostalim putnicima koje nije poznavao i koji su pokuavali da mu se obrate, ali mislim da je to bilo njegovo uobiajeno dranje. A onda, oko tri sata popodne, nastala je nekakva zbrka na levom boku broda. Otkako smo isplovili na puinu, ostavljao sam da se vue jedna udica, oekujui da ribe budu dovoljno glupe da se upecaju na nju. Zna ve, ona udica sa plastinim mamcem koji lii na sipu. Jedna sabljarka se upravo tu uhvatila. Takva srea je veoma retka! Svi su se, dakle, okupili na levom boku da gledaju. Da se riba uhvati na mamac, to je pitanje sree, ali da se izvue na palubu, to je pitanje strunosti! Treba pustiti ribu da pliva malo, a kad se umori - izvui je i dotui jakim udarcem u glavu. Ako se koprca, udica moe da se otkai, a to je sve stvar spretnosti. Pa znai tako, kapetan lino peca? Reci, na tvom brodu nema sekiracije! rekao je tata malo iznenaen. ekaj, sasluaj me do kraja! Kad sam shvatio da je sabljarka zagrizla udicu, izaao sam iz svoje kabine da preuzmem rukovoenje tom operacijom, i u asu kada je ta glupa riba trebalo da bude izvuena na palubu, tada se to dogodilo. Putnik je pao sa gornje palube kao kamen! Jedino mogue objanjenje je da je verovatno pratio tu scenu i nagnuo se preko brodske ograde ili se okliznuo elei da se popne na merdevine za pomo. U svakom sluaju, pao je kao klada na prednju palubu i vie se nije pokrenuo. Slomio je vrat. Otprilike, kao da je pao sa drugog sprata neke zgrade. Kako je bio oigledno mrtav, ostavili smo ga da lei tamo gde je pao i dovrili smo iz-

vlaenje sabljarke. Za veeru, svako je imao prava na jedno pare. Veruj mi, to je bila zaista dobra riba! A pokojnik? Stavili smo ga na led. Reeno je da e umreti pri padu. Svakako sila Zemljine tee. Onda sam ispriao tati i kapetanu ta mi je rekla baka Kamai. ta li je on mogao uiniti tako ravo? Ko e ga znati! Teko je ljudima da shvate ta je ravo u oima bogova. Treba pitati baku Kamai. Ali kad sam je ponovo sreo posle nekoliko dana, uzalud sam je pitao ta je gospodin Ernandes uinio ravo, nije mi nita odgovorila. to se tie aviona gospodina Hankoka, kako u svakom sluaju on ne bi mogao ponovo uzleteti, ostavljen je na licu mesta. Oko est meseci kasnije, prilikom nekog nevremena, potonuo je i na dnu mora postao dobro utoite za ribe. esto odlazimo u ribolov oko njega i nije retko da ulovimo dobre komade. Odmah posle udesa, znajui da e mu osiguranje isplatiti obeteenje, gospodin Hankok je poruio nov avion. Dok je ekao da mu bude isporuen, trebalo je ipak nastaviti da se obezbeuje veza sa udaljenim ostrvima, pa je on odluio da iznajmi jedan aparat od neke amerike kompanije. Gospodinu Hankoku se veoma urilo, a iznajmljiva nije imao vremena da prefarba avion, pa smo, na svoje veliko iznenaenje, videli kako aterira na naem ostrvu u bojama prethodnog korisnika: potpuno bombona roze! Gospodin Hankok je hteo da se rasplae kad je na pisti za sletanje otkrio avion koji je upravo spustio pilot iz kompanije za iznajmljivanje. A mi smo se, za ona dva meseca koliko je trebalo ekati na isporuku novog, u belo, zeleno i plavo obojenog aparata, u bojama kompanije Gran-Pacifik, ludo smejali svaki put kad bi velika roze bombona preletela iznad naih glava!

Slika velika kao nebo

Od varoi do vrha rta Saman ima tri kilometra. Odlazili smo esto tamo peke i, ako imamo sree, na izlasku iz varoi, mogli smo da koristimo prolazak nekog kamioneta koji bi nas ostavio blizu mosta to prelazi reku Rigin-Ragan. Kamioneti koji saobraaju na naem ostrvu prevoze uvek mnogo ljudi i nije lako u njih ubaciti desetinu dece. Ipak, im je trebalo ii na rt da se igramo, okupljali smo se uvek u velikom broju. U to doba, imao sam dvanaest godina i Saman je bio najudaljenije mesto na koje sam mogao ii da se igram. Oni najmlai meu nama imali su tri-etiri godine, trebalo je, znai, paziti na njih i baviti se njima, ali mi smo na to bili navikli i odlino smo to radili. ak i kad bismo bili potpuno obuzeti igrom, uvek bi jedan nadgledao one najmlae. Bilo nas je dobrih desetak drugara i prisustvo sasvim malih u grupi nam nije smetalo da se zabavljamo do mile volje. U visini mosta, put se rava u dva pravca i retka su kola koja idu prema rtu. Put od mosta na reci RiginRagan do vrha rta iznosi oko kilometar. Uzan je i more se moe videti sa obe strane. Na kraju se die naputeno pristanite. One godine kada sam se ja rodio, izgraena je prava luka i veliki brodovi su onda stizali do naeg ostrva. Ranije, rt je bio jedino mesto za pristajanje. Utvrenog datuma, hidroavion bi se ukotvio za jednu bovu na puini i putnici su morali da uzmu amac da bi se iskrcali na ostrvo preko tog pristanita. (To su mi objasnile odrasle osobe, jer ja nikad nisam video avion-

amfibiju, prvi aparat koji sam upoznao bio je jedan, boing.) A sada vie nijedan brod ne pristaje uz rt. Toga dana, kao i obino, peaili smo putem viui i diui graju. Hajde da se takmiimo, da vidimo ko moe najdalje da roni! Moemo li da trimo da uhvatimo zalet? Vai. Oriana, idi u vodu i budi sudija. Oriana mi je roaka. Ona je dve godine starija od mene. U to vreme, imala je etrnaest godina, ali svi su govorili da izgleda mlaa, jer je bila malo vetropirasta. Ronili smo svi u isto vreme, uz veliko pljuskanje vode i, kako je jedan od nas pao tano ispred Oriane pravei veliki vrtlog, ona konano nita nije videla. Uvek je, naime, bilo isto, nikad nismo uspevali da saznamo ko je najdalje ronio. U podnoju betonskog pristanita more je duboko i nije ga osvojila mangrova. Dakle, to je idealno mesto za kupanje. Ronili smo otprilike dva metra u dubinu i im bi iezla bela pena koja je ikljala kad bismo ulazili u vodu, nalazili smo se u potpuno plavom svetu. Bilo je neobino plivati izmeu korala. Graja i smeh drugova kao da su najednom dolazili izdaleka. Izmeu varoi i rta nalazi se uvala Rigin-Ragan. ak i kada je plima visoka, voda je tu plitka i motorni amci ne smeju da plove izvan plovidbenog kanala. Sa vrha rta savreno se vidi varo, u kojoj dominiraju zvonik crkve i sat na Administrativnom centru. Zgrade aerodroma se ne vide, ali u dane kada duva zapadni vetar, mogu se videti avioni koji se oprezno sputaju na sletnu pistu i, obrnuto, u dane istonog vetra mogu se videti odmah po uzletanju, u punom zaletu. Njihovo potmulo brujanje uje se ak do vrha rta. Da nas je bilo samo dvoje-troje, ne znam da li bismo mogli ostati tako dugo igrajui se. Ali bilo nas je vie od desetak, deaka i devojica svih uzrasta, od

najmlaeg koji je imao tri godine, do mene i Oriane koji smo bili najstariji i uvek nalazili neku novu ideju za igru. Voleli smo mnogo da uhvatimo jednog meu nama da ga bacimo u vodu. Kad je to bio najmlai, jedan veliki bi najpre zaronio i uhvatio ga odozdo. Inae, u vodu smo bacali ba drugove koje smo mnogo voleli. Nismo se bavili onima koje smo smatrali daveima. Oni su mogli da se prave zanimljivi ronei na neki neobian nain ili ostajui najdue pod vodom, ali niko nije obraao panju na njih. Pa ipak, to im nije smetalo da ostanu sa grupom. Na rtu je bio hangar. Drvena vrata su uvek bila zatvorena velikim malo zaralim katancem. Nikada nismo videli da je otvoren. Svakako nije vie korien otkako su brodovi prestali da pristaju uz to pristanite. Vie puta smo pokuavali da uemo, ali drvena vrata su bila vrsta i katanac izdrljiv; a do prozora se moglo dopreti tako to bi nekog maliu popeli na moja ramena, ali bio je zatvoren gvozdenim ipkama. U ovom hangaru je ogromna avet, poela je da objanjava Enrika, gledajui u oi jednog za drugim svakog od onih koji su se zamorili poto su ostali dugo da se igraju u vodi. Enrika je bila veoma darovita u prianju pria. Ta avet je toliko velika da ispunjava hangar i ne moe da mrdne; zato samo spava. Siva je i ispunjena parom kao oblak. Lice joj je strano, ali se ne vidi jer nestaje u isparenju iz njenog tela. Kad bismo otvorili vrata, beumno bi izala i pojela bi vas! Kad je lupila ovu poslednju reenicu, Enrika je uprla pogled u Kaja koji je imao samo etiri godine i, prestraen, priao je da se privije uz mene. Ako nas pojede, idemo pravo u jedan dragi svet. Ogroman svet, beskrajan, u utrobi aveti. Tamo je vrlo hladno. Sledi se ak i ako navue vie koulja jednu preko druge. Pre e biti da ti uliva strah! Ti si avet, Enrika! na-

alio se jedan od nas. Uvreena, Enrika je odgovorila neto, ali ala je rasturila aroliju pa su, kad je strah nestao, svi ponovo jurnuli u vodu i ponovo poeli da diu graju. Sunce je bilo jo visoko na nebu i bilo je veoma toplo. Lilan je sasluala Enriku kako pria svoju priu sa potpuno drugaijim izrazom na licu od ostale dece. Ona, inae, nije liila ni na koga od njih. Imala je sedam godina i bila veoma lepa. Otac Kinez, a majka rodom sa naeg ostrva nisu bili nita posebno, ali Lilan je bila izuzetno lepa. Ona je oaravala sve i svi su je voleli. Odrasle osobe su je esto hvalile zbog njene pameti i ivahnosti. Usred dece koju zaista nita nije razlikovalo jedne od drugih i koja su navikla da rade manje-vie iste stvari zajedno, ona je redovno privlaila panju iako nije inila nita da bi bila zapaena, kao recimo da bude predvodnica grupe ili da se pravi vana. Dogaalo joj se, ipak, da se izgubi u svojim sanjarijama. Tada njene lepe oi ne bi vie imale uobiajeni sjaj i pogled bi joj ostajao uprt u neto vie od neba. Mogli ste pokuavati da je dozovete, ona ne bi odgovarala, kao da vie nije tu. Ona me malo brine, odgovarala je esto njena majka osobama koje su joj hvalile erku. Ponekad bi ak stvarno nestajala. Naravno, dogaalo se da se deca ne vrate kuci. Ja sam, na primer, odlazio s vremena na vreme kod udaljenih roaka i ne bih se vraao po tri dana. Ali nestajanje Lilan bilo je neto drugo. Na kraju bismo je uvek pronali, ali na nekim udnim mestima: usred brda Kurampok koje nadvisuje varo, na primer, ili iza koralne barijere, blizu oznake koja pokazuje plovni kanal izmeu pliaka. Svaki put, neki kamionet ili barka u prolazu bi je sluajno pronali i vratili majci, poludeloj od brige. Kako je stanovala sasvim pored moje kue, znao sam Lilan jo kao sasvim mali. Jednog dana jedan dip iz radio-stanice instalirane na vrhu planine pokupio je i otpratio kui a ja sam je upitao: Reci, kuda si htela da ide?

Ne znam, htela sam da idem jo dalje, ali sam se umorila... Izgleda da ni sama nije znala zato je tako odlazila. Toga dana smislili smo, dakle, da idemo na rt Saman. Ve neko vreme vreni su radovi na zatrpavanju velikih kanalizacionih cevi na putu koji je prolazio ispred moje kue. Moja kua je samo mali hotel, ali tata je bio oduevljen to se postavlja pravi kanalizacioni sistem. A mi deca bili smo vrlo zadovoljni to svakodnevno odlazimo da gledamo te ogromne maine koje su kopale rovove i veto bacale na gomilu zemlju koja je zatim tovarena na kamione. Dan je bio loe poeo, nita nije ilo kako valja. Najpre je Glazio upao u rov na ijem se dnu nakupila kinica. Rupa je bila duboka i Glazio, koji je imao samo est godina, nije uspevao da se popne. Legao sam na stomak i pruio mu ruku, ali on nije mogao da je uhvati. uvar radilita, koji je video da se smejemo i mlataramo rukama oko rupe, priao je trei: ta radi ti tamo? Smesta se popni! Pruio je svoju dugaku ruku malom Glaziju, snano ga je zgrabio i izvukao na povrinu bez i najmanjeg znaka napora. Glazio je bio skroz mokar i blatnjav. Ne treba da se igrate ovde! Gubite se, je l' razumete? Ama hajdete da pogledate s druge strane ostrva da li sam tamo! Malo postieni, udaljili smo se. Mora biti da se Glazio udario prilikom pada, imao je nekoliko ogrebotina na nozi. Poto smo se kolebali ta da radimo, a kako je bilo jo rano popodne, odluili smo da idemo na rt Saman. Sreom, Kajov stariji brat proao je kamionetom. Kao uvek, bilo gde da ide, njegova ena ga prati sedei pored njega na prednjem seditu, ali nije bilo nikog na platformi. To je bilo savreno, tako nismo morali da peaimo do mosta Rigin-Ragan! Ako idete na rt, pokupiu vas kad se budem sputao sa planine, predloio nam je Kajov brat. Zbilja smo imali sree!

Malo je kua du puta do rta. Put je pravolinijski, ali sav u usponima i padovima, a na nekim mestima, u rupama, bile su velike lokve. Uskoili smo u njih da se poprskamo i gurali smo jedni druge da upadnemo, tako da smo vrlo brzo svi bili isto tako mokri i blatnjavi kao i Glazio posle njegovog pada u jamu. U trenutku kad smo prelazili jednu lokvu veu od ostalih, jednako gurajui se meusobno i galamei, okrenuo sam se i primerio Lilian malo po strani, peaila je oslanjajui se na drvee du puta. Nije bilo ni trunke blata na njenoj nebo plavoj haljini i, mada je obula gumene japanke, noge su joj bile gotovo suve. Lilian, zato se izdvaja od drutva?* Zato to ima novu haljinu. Badava, zato to emo u svakom sluaju svi zavriti u kadi. Lilan nas je pustila da priamo, ne odgovarajui. Usredsreenog izraza, obila je oko jednog drveta i pridruila nam se na putu. Glazio je ljapkao u nekoj lokvi i prikrao joj se da je poprska, ali se naglo zaustavio kad je video kako je ozbiljna u licu. Na kraju puta, more opkoljava drum i s desne i s leve strane, i tu je on savreno ravan, gotovo bez lokvi. Lilan je, znai, lako mogla da sauva svoju odeu besprekorno istu i da sa svima dospe na vrh rta. Prosto da ovek pomisli kako je neka princeza zalutala usred opora seoske blatnjave deurlije. Poslednjih sto metara, trkali smo se i zagnjurili se glavake u more. Voda je bila mlaka. Tonuli smo u toj plavoj tenosti, a telo su nam milovali mehurii koje je izazvalo ronjenje. Svako je plivao u drugom pravcu, to je mogue due. U jednom trenutku ugledao sam suknju neke devojice koja se irila kao cvet i talasala u vodi, zatim sam, u srebrnom blesku, opazio jato siunih riba koje su naglo menjale pravac. Poto sam ronio ka puini koliko sam mogao da zadrim dah, izvukao sam glavu iz vode i pogledao iza sebe. Video sam Lilan na pristanitu

kako dri za ruku dvoje maliana. Jaki zraci sunca preplavili su joj lice, a ona kao da nije gledala ni more, ni mene, ni varo, nego neto visoko na nebu. Vratio sam se na obalu. Svi koji su ronili, peli su se jedan za drugim na pristanite stepenicama postavljenim bono na platformu. Neki su ponovo zaronili, a drugi odjurili iza hangara. Prihvatiu te odozdo, pokuaj da roni, predloio sam Kaju koji je pristao i veoma se uozbiljio. Saekao je da ja budem u vodi pa je zatvorio oi i skoio. U stvari, on je umeo dovoljno dobro da pliva i nije mu bila potrebna moja pomo. Ipak sam se malo poigrao sa njim u vodi pre nego to u se popeti na pristanite. Enrika me je zamenila uz Kaja kome se uopte nije izlazilo iz vode. Ken i Arium su utirali fudbalsku loptu o zid hangara. Kad bi promaili cilj i lopta pala u vodu, Enrika bi je prihvatala i vraala, a dok je odskakala dizao se mlaz sitnih kapljica. Lilan je uplitala kosu maloj Besi i kad je zavrila, zadenula joj je cvet hibiskusa iza uva. Toni je uhvatio Glazija za noge i poterao ga kao runa kolica. 0! to su lepa ova kolica, povezi me! dobacio sam i zajaio Glazija preko lea a on se, jadnik, sruio. Preteak si, Tio. Da se menjamo, ti da nosi. Na kraju, namuio sam se da podnesem Glazijevu teinu, a da malo mrdnem napred bilo mi je nemogue. Jedna barka se vraala sa puine kanalom koji vodi ka dnu uvale Rigin-Ragan prolazei na desetak metara od pristanita. S mesta na kome sam bio, na visini, opazio sam Kaja koji se drao za jednu stenu. Enrika je bila pored njega. U barci je bio samo jedan ovek. Drei krmu jednom rukom, drugom je mahnuo smeei se. Prepoznao sam ga: bio je to gospodin koji stanuje iza pote. Svi su mu puno mahali. Od brazde koju je ostavljala barka polazili su kosi talasi da se buno razbiju o obalu. Pratei pogledom barku koja se usmeravala ka dnu uvale, zapazili smo prisustvo jednog oveka. Nosio je strogo crno odelo. Nepomian, gledao je u naem pravcu. ovek

bi pomislio da je siao s neba i oekivao utke da ga na kraju primetimo. Iznenaen, netremice sam ga gledao. Ostala deca su zautala. Ne miui se s mesta na kome je stajao, ovek je obrisao maramicom znoj sa ela. Izgledalo je da mu je veoma vruina. Teko je bilo rei koje je rase. Bio je preplanuo, ali nije bio onoliko crn kao mi. Nije bio beo, ali nije bio ni Kinez. Jo je tee bilo odrediti mu godine. Bio je mrav i, moda zbog njegove crne pohabane jakne, uska plea su mu davala nekakvu vitkost kojom se nije odlikovao nijedan mukarac sa naeg ostrva. Stidljivo se osmehnuo snebivajui se i kriom bi nas pogledao. Drao je malu crnu torbu u ruci. Najednom, shvatio sam u emu je neobinost njegove iznenadne pojave. Ravnina puta koji vodi na rt dopusta da se veoma daleko vidi i, da je stigao s te strane, neko od nas morao bi da ga spazi mnogo ranije. Prolazak one barke stvarno je privukao panju nekih meu nama, ali to nije bio tako veliki dogaaj kao to je, recimo, nailazak aviona i mi, svakako, nismo svi uprli pogled u more. Nije se videlo nijedno vozilo, oigledno je bilo da taj ovek nije stigao kolima, inae bismo uli buku motora. U stvari, znao sam tog oveka. Bio je to gost koji je boravio u naem hotelu otprilike pet dana ranije. Ja sam pratio tatu kad je iao po njega na aerodrom. Od dolaska, stalno je izgledao uplaeno. Od sveg prtljaga imao je malu crnu torbu koju je uvek predostrono drao. Stidljivo se osmehivao i gotovo da nije govorio, pa se tata nije usuivao da ga pita ta ga dovodi na nae ostrvo. Izgledalo je da mu je veoma vrue, pa ipak nije skidao jaknu niti bi olabavio tamnu kravatu i stalno je stezao u rukama maramicu kojom je brisao elo. Svako jutro, obuen na isti nain, silazio je da dorukuje i jeo polako, bez i najmanjeg uma. Naputao bi zatim hotel peke i ne bismo ga ponovo videli sve do veeri. Zaista je to on stajao sada pred nama. Posmatrali smo ga utei za trenutak. Neko mi je priao i uhvatio me za ruku: bila je to Besi koja je stajala pored mene i istovre-

meno zurila u tog oveka kojem je izgleda stvarno bilo nelagodno to je tako privukao panju sve te dece. Pomislio sam da, kad bismo u isto vreme jurnuli na njega, svakako nam ne bi bilo nimalo teko da ga bacimo u vodu. Ali, u isto vreme, osetio sam da me obuzima neka naklonost prema tom oveku. Zato je doao do vrha rta Saman? Bilo je to mesto na koje odrasli gotovo nikad ne dolaze, a nisam mislio da je naroito hteo da bude sa nama. Da je to bio sluaj, mogao je da nas nae pored hotela gde smo veinom provodili vreme. Pomislio sam da je moda doao zbog hangara i od te misli sam uzdrhtao. A ako izvue iz svoje crne torbe klju za katanac, otvori vrata i pusti da izae avet, siva i puna pare kao oblak? Kriom, bacio sam letimian pogled na zdanje i odmah shvatio da je ona pria o sivoj aveti samo Enrikina izmiljotina. uo sam ljapkanje bosih mokrih nogu Enrike i Kaja koji su se peli na pristanite stepenicama, a odmah zatim pojavile su im se glave na ivici platforme. Izgledali su iznenaeni to vie ne uju nikakvu graju sa pristanita. Penjui se polako stepenicama, Enrika je posmatrala onog oveka. Suknja joj se cedila. Kaj je iao odmah za njom, kao da pokuava da se sakrije iza nje. Videvi ih, onaj ovek je delovao jo smetenije. Moda je pomislio da e sva ta deca udruenim snagama da se bace na njega? Spremao sam se da kaem da treba da ostavimo tog gospodina na miru i da se vratimo igri kad, kao da je uspeo da prikupi hrabrost, ovek krenu prema nama. Glazio i jedan drugi malian, koji su bili tano pred njim, uplaili su se i naglo ustuknuli. ovek kao da nas vie nije video. Priao je napred do sredine pristanita, unuo, spustio onu svoju torbu na zemlju i otvorio je. Posmatrali smo ga sa pristojnog rastojanja. Gledana sa strane, plea su mu izgledala zaista veoma uska, a onako uei u crnoj odei, liio je na nekog slepog mia koji leti nebom varoi kad padne mrak. Enrika mi prie i tiho me upita: Ko je to?

Jedan gost iz naeg hotela, ali ne znam nita o njemu. ovek je preturao po onoj torbi, izvadio iz nje kratku palicu, briljivo zatvorio torbu i ustao. S palicom u ruci vie nije delovao uplaeno i, mada je i dalje bio onako mali i slabunjav, pokazivao je sada izvestan ponos. Palica nije izgledala opasno. Sigurno, ovek je okruio pogledom nau grupu i poeo da se smei. I dalje sa palicom u desnoj ruci, zavukao je levu u dep i iz njega izvadio neki mali predmet koji je vrteo na dlanu poto je proverio da li ga zaista svi gledaju. Zauo se kratak zvuk i pojavio se plamen. Uf, pa to je samo upalja, pomislio sam. Neznanac je pribliio plamen vrhu palice koju je stalno drao u desnoj ruci. Najednom, sitno pucketanje je odjeknulo u isti as kad su se iz palice razletele male varnice u raznim bojama. Nisu padale pravo na tle ve su se irile kao neka blistava cvetna krunica i lagano se sputale ocrtavajui spirale. Svetlost je bila jarka ali ne zaslepljujua. Ponekad, ovek bi pomislio da su dve varnice jedna drugoj pruale ruku da se zajedno kovitlaju. Neke su jo odskakale dotiuci zemlju, kao kad voda tee iz jako otvorene slavine. ovek je ponosno stajao, sa vatrometom na vrhu ake. Naravno, znali smo da je to vatromet. Gospodin San koji dri radnju sa meovitom robom ak ga je jednom uvezao. Iz Hongkonga, rekao je. Naalost, vie od polovine njegove isporuke inile su petarde. Otac Najmana, jednog drugara iz moje bejzbol ekipe, kupio ih je ne znajui ta je petarda i, jedne nedelje popodne, u kutu pri dnu bate iza njegove kue, zapalio ih je, ipak sa izvesnom predostronou. Petarde su najednom eksplodirale uz zagluujui prasak. Iznenaen, Najmanov otac ih je ispustio i petarde su podue produile da odskau na sve strane po bati izmeu potpuno prestravljenih svinja koje su se ratrkale na sve snane. Vie nas je konano uspelo da vrati etiri svinje koje su se bile razbeale, ali za to nam je bilo potrebno celo kasno popodne. Najmanova majka se silno izvikala na Najmanovog oca, a gospodin San je ostao sa

celim tovarom petardi u naruju. U poreenju sa vatrometom ovog neobinog oveka koji je stajao pred nama, vatromet koji je prodavao gospodin San sa petardama bio je prilino jadan: male i sasvim tanke, gasile bi se odmah poto bi ili zapalili, a uz to, preko dana to nije bilo zabavno zato to se gotovo nisu ni videle. U dubini due, mislio sam da je, inae, malo udno da vatromet bude tako lep ak i po jarkom suncu, ali toliko sam bio opinjen, da nisam vie mogao da odvojim pogled od raznobojnih varnica koje su neprestano obigravale sa vrha ake tog oveka. Ne znajui zato, imao sam utisak da taj vatromet ne iri nikakvu toplotu. Oko mene, sva deca su stajala kao ukopana pred predivnim prizorom. Prva raketa je ipak na kraju sasvim sagorela. Sav ponosan, ovek je letimice zaokruio decu pogledom. U naim oima, mogao je da proita koliko smo eleli da vidimo jo jedan vatromet. Ponovo je unuo, otvorio torbu i iz nje izvadio drugu palicu koja nam je izgledala ista kao i prethodna. Ovoga puta, nije odmah pripalio vatru. Pomerio se ka kraju pristanita i, stojei, okrenuo prema moru. Mi smo pohitali da se nareamo pored njega. Ponovo je uzeo upalja i zapalio vrh rakete koju je podigao visoko iznad glave. Nit plave svetlosti vinula se prema nebu, zatim se plamena kugla zacrvenila na kraju palice. Miui rukom, ovek je poeo da crta neto u vazduhu tom uarenom kuglom. Pojavila se crvena riba, koja je potom prela u utu boju, zatim u zelenu pre nego to e se ugasiti i nestati. Zatim je ovek nacrtao pticu. Bila je to ona koju, na naem ostrvu, zovu totopai. Ptica je uzletela veoma visoko u nebo. Zatim se pojavilo jedno svinje. Svi su zapljeskali. A potom, veliki pu, kakvi se nalaze na ostrvu. Pa kokosova palma. Na kraju, taj ovek je nacrtao jedno lice. Bilo je to moje lice! Svi su se okrenuli prema meni zbijajui ale. Onaj ovek me je takoe pogledao smeei se, i izgledao je veoma zadovoljan sobom. A ja sam se postideo i osetio da mi se lice ari. Zatim se i drugi vatromet takoe zavrio. ovek se okrenuo prema svojoj torbi i iz

nje izvadio novu raketu, veu od one dve prethodne. Ovoga puta, kad je zapalio, buket ljubiastih varnica je uzleteo veoma visoko i veoma daleko u nebo. Vrh palice blistao je zaslepljujuom belinom. Polako, ovek je iskrenuo ruku u kojoj je drao raketu i na horizontu iscrtao belu pravu liniju. U istom trenutku, ona ljubiasta boja je nestala. Bela linija poela je da se odvija preko neba kao neka tkanina i na tom platnu na dnu pojavio se neki predeo. Predstavljao je veliki grad, kao gledan s brega koji bi ga nadvisivao. U tom gradu uzdizalo se vie udnih zgrada na kojima su se dizale kule, a na svakoj od njih vijorila se zastava. Zidovi kua bili su svetlouti a krovovi bordo boje. Sa leve strane tekla je reka preko koje je prelazio most. Kako smo posmatrali grad izdaleka, nismo razaznavali ljude, ali smo imali utisak da tu ima sveta i da je veoma ivo. Iza grada, videle su se strme, potpuno bele planine. To je svakako bilo ono to nazivaju snegom? Bio sam potpuno zaboravio da se nalazim na rtu Saman. Pogleda uprtog u tu sliku okaenu o nebo, imao sam utisak da stalno otkrivam sve vie pojedinosti meu zgradama, po zidovima bedema, ispod malih lukova ili mostova, usred bezbrojnih tankih i vitkih stabala, i nisam mogao da odvojim pogled od toga. Posle izvesnog vremena, koje je mora biti prilino potrajalo, predeo na nebu je poeo da se brie, zatim je iezao. Jedino je ostala bela linija na horizontu koja je takoe postepeno nestala. Svi su duboko uzdahnuli i ispitivaki posmatrali okolinu. Hteo sam da postavim gomilu pitanja udnom gospodinu, ali sam bio toliko uzbuen da nisam uspevao da progovorim. ovek je uzeo novu raketu i odmah je zapalio. Kao i prethodno, iscrtao je belu liniju na horizontu od koje se odmotavao pejza. Ovoga puta to je bio pogled na more. Na tamnoj vodi uzdizale su se neke bele stvari, kao planine. Pomislio sam da to moraju biti plovee sante, one velike ledene gromade koje plove u hladnim morima. Na levoj strani slike, video se brod sa razvijenim jedrima.

Nikada nisam video jedrenjak te veliine: bio je mnogo vei od naih piroga, velik kao parobrodi. Poeo je da se kree. Lagano, preao je sliku sleva nadesno. Posmatrali smo kako se kree napred ne isputajui ga iz vida. U trenutku kad je jedrenjak stigao do desnog kraja slike, iezao je. ovek je pohitao da ispali novu raketu. Trebalo mi je vremena da shvatim da je predeo koji se odvijao pred nama uma viena s neba. Predeo se kretao. Zelena masa ume prolazila je odozgo nadole. Bilo je to kao da smo postali ptice ili kao da smo u avionu. Ukazala se iroka reka koja je vijugala kroz drvee. Voda joj je bila mutna, zagasitosmee boje. Videle su se male bele take koje su preletale preko nje. To su verovatno bile ptice koje su letele nie od nas. ak i kad smo preli na drugu stranu reke, i dalje smo videli umu kako se prostire u nedogled. A onda smo opazili pustinju. Pa pustinju boje meda, u kojoj se nalazio uti lav. Pa brdace pokriveno travom na ijim padinama se lagano kretalo stado ovaca. Torba tog gospodina izgledalo je da sadri beskonane predele. Kao da smo izgubili svest o sebi. Od trogodinjeg maliana do najstarijeg od etrnaest godina, svi smo bili opinjeni skicama koje su se ocrtavale na nebu! Sledei vatromet nije pokazivao predeo, nego zmaja. Iskriavih oiju, tela pokrivenog krljutirna sa zelenim i zlatnim odsjajima, teturao se jurei za sopstvenim repom. Brkovi su mu se praakali. Grebao je vazduh svojim dugakim apama sa savijenim kandama i vitlao je po nebu. Prvi put sam video takvu ivotinju. Iznenada, okrenula se prema nama; njena crvena eljust i krupne oi bile su zastraujue. Adaja se batrgala, a mi smo stajali piljei u nju. Posle podueg vremena je iezla, ali ak i kad je nestala nismo mogli da odvojimo pogled od neba. Bio je to poslednji vatromet. Kako vie nita nije nailazilo, postepeno smo se pribrali i primetili da je onaj ovek nestao. Ni njegova crna torba nije vie bila tu. Otiao je beumno, kao to je i doao. Ne znajui ta da kaemo, zgledali smo se izmeu sebe, izgubljeni, kao da je jedan

deo naeg duha odleteo daleko prema nebu. Posle ne znam koliko vremena, Enrika se priunjala do mene i apnula mi: Lilan je nestala! Pogledao sam oko sebe da li su sva deca tu. Enrika je bila u pravu, Lilan se nije videla. Pogledao sam prema moru, ali nije bilo nikog. A uz to, setio sam se da se Lilan nije kupala nijednom toga dana. Traili smo je na sve strane, ali nigde je nije bilo, ni na pristanitu, ni pod vodom u koju sam ipak zaronio da bih proverio, ni u ikari du puta. A hangar je i dalje bio zatvoren. Nastavili smo da traimo Lilan sve dok Kajov brat nije doao po nas svojim kamionetom. Lilan se nikad nije vratila. Te veeri svi su je traili svuda po ostrvu, ali bez uspeha. ak i nada da e na kraju iskrsnuti na nekom neverovatnom mestu, kao ranije, posle nedelju dana se ugasila, kao to su iezle one slike koje su se nizale po nebu. Okupio sam svoje drugare i napravili smo ekipu za traganje, ali uzalud smo iz dana u dan pretraivali i najmanja skrovita mesta na ostrvu, naa pretraivanja su ostala uzaludna. Lilan se nije mogla pronai. Onaj ovek je isto tako iezao. Nije se vratio u hotel i nita nije ostavio u svojoj sobi. U hotelskoj knjizi zabeleeno je Lotos K, Sasafras, 37 godina, nacionalnost amerika, ali broj njegovog pasoa bio je neitak, kao da je neko prosuo vodu tano na mestu na kome ga je zapisao. Ni on, ni Lilan nisu napustili ostrvo avionom niti brodom. U tom pogledu nije bilo nikakve sumnje. Poslednjih dana nikakva sportska jedrilica nije pristala u luci obilazei ostrvo i niko nije primio novac da ih odvede amcem do broda ukotvljenog na puini. U principu, oni ne bi mogli da napuste ostrvo, a ipak Lilan i gospodin Sasafras nisu se mogli nigde videti. Onoga dana kada je Lilan nestala, moj roak Lukas, koji je isplovio u ribolov na puinu, nije se vratio u luku. Trebalo je, znai, traiti i njega. Imali smo utisak da sve vreme provodimo tragajui za nestalima. Konano,

posle pet dana, Lukas se vratio jednog jutra na tankeru koji je obilazio ostrva u tom regionu. On nam je ispriao da se motor njegovog amca pokvario kad je bio na puini i da se udaljavao od obale tri dana. Svi su mu govorili da je glupo isploviti na puinu iza koralne barijere ne ponevi rezervne sveice. Ve se vie puta dogaalo da su ljudi, poto bi se udaljili od obale nedelju-dve, na kraju uspevali da se vrate na ostrvo. Ponekad je bivalo i da se nikad ne vrate. Vie dana posle povratka, veoma ponosan na nain na koji se izvukao iz nevolje i uspeo takoe da spasi svoj motorni amac utovarivi ga na tanker, Lukas nam je objasnio nadugako i nairoko kako je ostao priseban kad je osetio da se udaljuje od obale. Pria koju nam je potom ispriao nije imala nikakve veze sa njegovom nezgodom i zato je mislio da nam o njoj pria tek mnogo kasnije: toga jutra, rano, zaplovio je poto je preao koralnu barijeru pratei plovni kanal. Potom je zaustavio motor, bacio sidro i poeo da peca. Neznatno se udaljio od kopna, od severa prema severoistoku ostrva i, posle izvesnog vremena, pomislio je da je vreme da se vrati. Ali, i pored vie pokuaja, nije uspeo da pokrene motor. Dobar sat je vukao i povlaio starter, a onda u asu kad je ve digao ruke, pogledao je prema nebu i opazio neto to je letelo u pravcu istoka. Pomislio je da je neka ptica, ali je ipak bilo malo udno da leti tako visoko i tako pravo. Pogledavi bolje, razaznao je dve crne takice jednu pored druge, kao dve osobe rairenih ruku. Mogla su to biti dva aviona koja lete visoko na nebu, ali nije uo ni najmanji zvuk. Avion mnogo lii na oveka rairenih ruku, zar ne misli? upitao me je Lukas. Da bi bio naisto, vrlo paljivo je posmatrao te dve take. Toliko se usredsredio da su ga na kraju zabolele oi, ali one su se postepeno stopile na nebu dok nisu iezle. Lukas je produio da se bori sa svojim motorom i njegova zabrinutost je rasla toliko da je zbog toga

zaboravio onu udnu stvar koju je video kako leti. Naknadno je tvrdio da je svakako gospodina Sasafrasa i Lilan primetio na nebu, ali niko nije znao da li zaista treba verovati u to. U svakom sluaju, od tog dana, niko vie nikad nije video Lilan.

Blago skriveno na raskrsnici

Imao sam trinaest godina kada je prvi asfaltni put

izgraen na naem ostrvu. U to doba igrao sam kao prva baza Delfina, najboljeg bejzbol-tima na ostrvu. Od tada, vezujem uvek makadam za bejzbol. To je zbog afere oko gospodina Bama i kopanja rupe. Kad se pria o bejzbolu, odmah mi padnu na um seanja na radove oko ureenja puta, i obrnuto, im se pria o asfaltu, priseam se slika rukavica za bejzbol. Ranije nije bilo puta na naem ostrvu zato to gotovo i da nije bilo kola. Otprilike u vreme kad sam se rodio, vozila Uprave su se namnoila, a i neki pojedinci su takoe poeli da stiu sopstvena kola. Imao sam sedam godina kad smo kupili minibus da idemo po goste hotela kad stignu i da ih otpratimo pri odlasku. A onda se, sa poveanjem broja kola, postavio problem puteva. Na naem ostrvu mnogo pada kia i ranije, kada su padavine bile ogromne, velike lokve stvarale su se po putevima, prave kaljuge, pa nije bila retkost da se na njima kola zaglibe. Jednog dana, sa tatom, pri povratku s puta iz jednog malo udaljenijeg mesta, nali smo se

zaglavljeni u planini poto se ve spustila no. Kako nismo mogli nita da preduzmemo, prenoili smo u Gramanamu, najbliem selu. Sutradan izjutra, zahvaljujui pomoi nekolicine ljudi, uspeli smo da izvuemo kola iz blata. Kad kia nije padala, putevi su bili dombasti i kako su bili pokriveni ljunkom, nije bilo retko da guma pukne. Uvek vozei se zajedno sa tatom, dogaalo nam se da nam guma pukne, da je zamenimo, pa da nam onda crkne i rezervna. Tada bismo morali da prenoimo kod prijatelja koji stanuju u tom kraju. Sluajno, opet blizu Gramanama, desilo nam se da se zaglavimo, a kad su nas videli kako stiemo, ljudi iz sela malo su se alili na na raun, govorei da mi zaista ne elimo vie da ih napustimo. Ni u varoi situacija nije bila slavna. Teren za bejzbol su ipak manje pokrile lokve nego to je to bio sluaj po putevima. To se dogaalo zbog kola iji su tokovi dubili brazde u kojima se voda lako skupljala. Neki ljudi su se alili to kola tako izazivaju neugodnosti ak i peacima. Tata je govorio da, u svakom sluaju, kako se na putevima ostrva moe voziti samo prvom i drugom brzinom, bolje bi bilo praviti jevtina kola bez tree i etvrte brzine. (Po miljenju gospodina Tamantega, koji radi u skladitu za graevinski materijal, ne postoji mnogo zemalja na svetu koje bi elele taj tip kola, pa bi to, znai, zahtevalo specijalnu izradu i bilo bi nemogue nabavljati ih po povoljnoj ceni.) U svakom sluaju, u poetku, svi su mislili da se tu nita ne moe i da je prirodno da se u kine dane putevi pretvore u kaljuge. A onda, posle nekog vremena, ljudi koji su odlazili na vea ostrva ili u inostranstvo, proneli su vest da postoje ravni, vrsti i tako graeni putevi da se na njima voda ne skuplja. Uprava ostrva je na kraju ozbiljno shvatila problem i odluila da bar u varoi saobraajnice budu asfaltirane. Najpre su inenjeri iz jedne japanske kompanije, specijalizovane za drumske radove, doli da ispitaju teren. Ostali su oko mesec dana i smestili se u naem hotelu.

Prokrstarili su ostrvo uzdu i popreko tragajui za planinom iz koje bi bilo moguno vaditi kamen, i najzad su nali idealno mesto - tano iznad sela Gramanama. Potom su svakakve sprave stigle brodom na ostrvo. Otvoren je majdan u planini i tu su postavljene kolibe na radilitu, da bi se smestili radnici koji su doli tu da rade. Sve je to oduevljavalo nas decu i esto, koristei zadnju platformu nekog kamioneta u prolazu, uspevali smo da se prebacimo do Gramanama kako bismo satima posmatrali velike maine koje su buile stenu uz zagluujuu buku i pokretne trake koje su prenosile tako izvueno kamenje, da bi ga tovarile u prikolice ogromnih kamiona. Za to vreme, druge teke maine pokretale su se u varoi. Buldoeri su kopali zemlju, praeni bagerima koji su je odnosili. Zatim bi inenjeri brzo premeravali pre nego to dou kamioni da prospu ljunak, koji bi potom valjci utabali. Na kraju, povrina je bila potpuno glatka, ba kao zidovi zgrada od betona. Tek zavreni putevi bili su crne, svetlucave boje. Kapljice vode padale bi na njihovu povrinu i blistale na suncu. Ponekad, na tim vlanim mestima, moglo se videti neto kao duga. Provodili smo dane posmatrajui taj oaravajui prizor. Radnici, koje smo pratili u stopu, uili su nas imenima svih sprava. A esto bi traili da se udaljimo zato to je opasno i grdili nas ako se suvie pribliimo. Uostalom, nisu samo deca bila opinjena, ak bi i odrasle osobe ostajale satima da stoje na ivici puta posmatrajui radove. Bilo je uzbudljivo gledati velike sprave kako se kreu u potmuloj tutnjavi a, uz to, miris asfalta nas je uzbuivao. Radnici su se alili na vruinu i istovremeno radili mnogo. Napredovali su vrlo brzo, tako da su ulice u varoi bile brzo opremljene. Prvi put su kola mogla prelaziti u treu brzinu! Radovi na ureenju ulica u varoi bili su manjevie zavreni kada je bejzbol tim iz Torasa, susednog atola, doao k nama da igramo utakmicu. To je bio prvi susret u sezoni. Milije bi nam bilo da smo mi uzeli avion da idemo da igramo u Torasu, ali poto je na teren bio

vei, odlueno je da e se utakmica igrati kod nas. Konano, protivniki tim nije uhvatio avion nego neku staru laicu Uprave koja se vukla; dakle, zaista vie nismo imali razloga da im zavidimo. Naravno, tim Delfina, kome sam pripadao, predstavljao je nae ostrvo. Mi smo, naime, pobedili na turniru u kome su igrale etiri lokalne ekipe. Trebalo je igrati jednu za drugom eliminacione utakmice i pratiti u isto vreme napredovanje radova na putevima; dani su nam, prema tome, bili izuzetno dobro ispunjeni. Utakmica se igrala na terenu pored stare crkve. U stvari, to je trg, ali kako se on koristi jedino da bi se igrao bejzbol, zovemo ga teren za bejzbol. Na dan utakmice mnogo ljudi sa ostrva je dolo da nas ohrabri. ak su i igrai iz ona tri tima koje smo tukli bili prisutni u prvom redu terasastih sedita (ili tanije na nagnutom terenu pokrivenom travom) i urlali bodrei nas. Nai protivnici, Pirati, bili su vrlo jaki. Iskreno govorei, bili su jaki koliko i mi. Uspeo sam da ubacim jednog trkaa u drugu bazu i da zadam jedan siguran udarac, a jedan drugar je udario home run. Osvojili smo ukupno etiri boda, ali i protivniki tim isto tako, trebalo je, dakle, igrati produetke. Naalost, na kraju desete izmene, jedan trka iz protivnike ekipe je stigao u drugu bazu, sledei udarac je udario jednu munjevitu loptu koju na presreta nije uspeo da uhvati - i na kraju smo izgubili. Poto smo prisustvovali predaji divnog trofeja (poklon jedne vazduhoplovne kompanije koja dri boinge) kapitenu Pirata koji je doista izgledao oduevljen, spakovali smo svoje stvari ne mogui da sakrijemo razoaranost, i uputili se ka kamionetu gospodina Bama koji je bio rezervisan za na tim. Zaista nam je malo trebalo, rekao sam. Sledee godine, pobediemo! dobacio je Kristobal, baca, veoma samouveren. U poetku nije bio naroito siguran u sebe, ali tokom utakmice, gaao je bolje nego to smo oekivali pa

je, i pored poraza, ipak bio zadovoljan. Oprostite, ja sam pogreio, uzdisao je Najman. Kad smo stigli do kamioneta, nabacali smo u neredu palice i rukavice na zadnju platformu. Ako izgubimo zbog jedne-dve greke, to je zato to jo nismo u top-formi. Reci, Najmane, imali smo utisak da ak nisi ni pokuavao da uhvati poslednju loptu. Je l' tano? upitao je Gregori, hvata. Jeste, u pravu si. Priznajem da mogu da uhvatim loptu u vazduhu, ali munjevite lopte malo se plaim. Nije da se pravdam, ali pogledaj mi rukavicu. Stara je. Vidi li? Riter je otiao i, ako je lopta vrlo jaka, stvarno boli! odgovorio je Najman s oaloenim izrazom lica. To je tano, svima su nam propale rukavice. Rupe treba sami da krpimo. Protivniki tim je imao novu opremu. Eh, momadijo, ne treba preterivati! Gospodin Bam je stajao pored kamioneta i sluao nas, ljutei se. Izgubili ste, pa vam je sad kriva, oprema! Znate li onu poslovicu, a? Dobar pecaro ak i bez udice upeca ribu. E to nije mogue! Hou da kaem da je pamet najvanija. Suoen sa bilo kakvim problemom, gospodin Bam se uvek poziva na pamet. Pravi posao gospodina Bama je da je on pomoni inenjer u Centru za poljoprivrednu tehniku, pod upravom profesora Takemotoa. On presauje drvee, deli ubrivo, bira seme. Sigurno je svakodnevno veoma zauzet, ali to mu ne smeta da aktivno pomae naem bejzbol-timu. Za ljude iz varoi, on je osobenjak koji ivi sam u jednoj kui blizu Centra, gotovo nikad se ne smeje, pa ak i ne osmehuje. Vrlo je ozbiljan na poslu i, moda bez udice ne moe da upeca ribu, ali ipak je odlian ribolovac. U dane kad je u Centru odmor, on esto otplovi na more i uvek donese riba i koljki. ak i kad ima pameti, munjevita lopta, kao ona

maloas, strahovito boli! branio se Najman. Onomad sam ugurao travu u rukavicu da zamenim onaj futer to je otiao, ali lopte su odskakale i nisam mogao nita da uhvatim. Sve zavisi od stanja duha! ponovio je gospodin Bam Recimo, ako smo ove godine izgubili, izgubili smo i zbog slabe tehnike, ali sledee godine emo pobediti zato to emo reiti problem rukavica i moralno ojaati, dobacio sam da bili stavio taku na raspravu. Onda su se svi ponovo raspriali i poeli da smeju razmetajui se na platformi kamioneta. Dva-tri dana kasnije, uo sam da se pria jedna neobina pria. Neko je iskopao rupu u potpuno novoj oblozi ulice, i uz to, ne bilo gde: na sred srede velike raskrsnice, tano ispred Administrativnog centra. Najman mi je to ispriao u koli i, im su se asovi zavrili, odjurio sam tamo da vidim tu famoznu rupu. Pred Admmistrativmm centrom nekoliko odraslih osoba i deca posmatrali su utei iskopano mesto. Zaista je postojala rupa prenika oko pedeset santimetara, obrezana u asfaltu i na ijem se dnu videla zemlja. Ko li je ovo mogao da uradi? Ovo je vandalizam, ili koji drugi avo? Ne moe biti lako kopati u asfaltu. Znai da to moe biti samo neka odrasla osoba. Posle nekog vremena, kako nita zanimljivo nije izgledalo da moe izai iz rupe, spemao sam se da krenem na trening bejzbola kad sam primetio tatinu siluetu iza okupljene gomile radoznalaca. Bio je u jeku rasprave sa gospodinom Saburom iz Biroa za snabdevanje, i izgledao je zabrinuto. Priao sam im. Dobro, onda raunam na vas. Gospodin Saburo je promrmljao tako neto, zatim je otiao. ta se dogaa? upitao sam, pravei se nevest. Neko je iskopao rupu u potpuno novom asfaltu, odgovorio je tata, gledajui u pravcu raskrsnice.

I on je govorio vrlo tiho, kao da se boji da ga uju. To su mi ispriali. I ja sam, podraavajui ga, poeo da govorim sasvim tiho. Po miljenju Sabura, nee biti da je posredi puka ala. On kae da je onaj ko je kopao na tom mestu, to uinio sa odreenim ciljem i da je, svakako, pobegao i ostavio stvari takve kakve su zato to nije imao vremena. S kojim ciljem? Nemam pojma, ali, po miljenju Sabura, veoma je verovatno da e se krivac vratiti veeras da dovri posao. Znai treba ga nadzirati ? Dabome. Kako Saburo radi na snabdevanju, dunost bi mu nalagala da on doe da nadzire, ak sasvim sam, ali plai se i molio me je da ga pratim. Kakva kukavica! Rekao mi je da se plai da to nije delo oveka nego duha planine. Duhovi ne silaze u varo! Kad se ovek plai, moe da vidi bilo ta, da zna. Zato sam pristao da se vratim i pazim sa njim. I ja u, hou da straarim sa vama. Vai, samo ne treba nita rei mami. Razumem. Tako smo te veeri, u pono, kriom napustili kuu i krenuli ka Administrativnom centra. Na ostrvu, svi rano odlaze na poinak i rano ustaju. U pono, ni u varoi ni izvan nje nema vie nikog. Uzeli smo kola, ali tata je rekao da bi brujanje motora moglo da upozori krivca, pa smo kraj puta prepeaili. Kad smo stigli u centar varoi, trebalo je da izbegavamo mesta osvetljena ulinim svetiljkama i da se kreemo to vie po mraku. Imao sam utisak da radim neto bezvezno, ali tata je bio veoma ozbiljan. Trebalo je da se sa gospodinom Saburom naemo ispred supermarketa, ali uzalud smo ga ekali, nije stizao. Okrenuvi se malo, bacio sam letimian pogled iza zgrade supermarketa, u pravcu Administrativnog centra, ali go-

spodin Saburo nije bio ni na raskru. Tako, ekajui ga dobrih pola sata, istovremeno smo osmatrali ulicu i raskrsnicu, slabo osvetljenu samo jednom ulinom svetiljkom. Uz to, posle nekog vremena, poe da pada kia. Uzdisao sam: Nikog na vidiku. Ostaemo jo malo ovde, da vidimo ta se dogaa, apnuo je tata. Samo da ne pone da pada jae. To bi tek bila dobra prilika za krivca. On upravo to i hoe: da radi, a da ne bude vien. Jeste, to je tano. Samo to sam izgovorio ove rei, neka crna prilika mi najednom prie i izazivaki stade ispred mene. Iznenaen, poskoili, uzvilcnuvsi: Aaah!... Zatim sam shvatio: Pa to je gospodin Saburo! Jo nikog niste videli? upitao je tiho, dobro zatien ispod kiobrana. Nikog. Vi ste dosta zakasnili! rekao je tata sa malo prebacivanja u glasu. Bojao sam se da budem sasvim sam ekajui vas, odgovorio je gospodin Saburo. Zar vas nije sramota? upita tata. Ali, u tom trenutku uini mi se da se neto mie u blizini raskrsnice i znakom ruke uutkah dva odrasla oveka. Ima nekog! Osetio sam da gospodin Saburo prilazi da se sakrije iza mene. Na kraju ulice, pod kiom, bio je zaista neko ko je poeo da kopa aovom. ta da radimo ? Za sada, da posmatramo ta se deava, odgovorio je tata. Ona prilika je bila odrastao ovek. Nosio je majicu blede boje i nije uopte liio na duha ili utvaru. ovek je kopao veoma ivo i, s vremena na vreme, sputao kolena na tlo i zavlaio ruku po dnu rupe. Izgledalo je da trai

neto to je zakopao. Ponovio je vie puta te pokrete, zatim, u jednom asu, naao je svakako ono to je traio, ostao je kleei i ne miui se vie. Tada nam je tata dao znak. Hajdemo! Tata je poao napred, ja za njim, a gospodin Saburo iza mene. Tim poretkom smo se pribliili crnoj kleeoj prilici sa rukama zaronjenim u onu rupu. Hej, vi! ta to radite? povikao je tata. A?... Nemojte tako da me plaite! A, pa to ste vi! I Tio! I ak Saburo! ta se to dogaa s vama? Jednako ostajui da ui, ovek je samo digao glavu prema nama. Bio je to gospodin Bam. uvali smo strau da iznenadimo onog ko se usudio da iskopa rupu na potpuno novom putu. Znai vi ste taj krivac! Samo otkopavam ono to mi pripada. Nema u tome nieg ravog. Naprotiv, nije bilo lako kopati u ovome. Upravo sam naao ono to sam traio. Evo! I, dok je priao, gospodin Bam je izvukao sa dna rupe nekakvu veliku gvozdenu kutiju. ta je sad pa to? To je neto to sam zakopao. Zar ne biste da poemo na neko malo bolje osvetljeno mesto? Objasniu vam! Ono to je gospodin Bam drao u rukama bila je velika limena kutija za kafu, kakvih ima po preduzeima. Spustio ju je pokraj sebe i poeo da zatrpava rupu. Napunio je otvor zemljom dobro je utapkavi, a zatim iz plastine kese koju je doneo sa sobom izvukao plou asfalta i postavio je odozgo. Ispalo je kao da gotovo nikad i nije bilo rupe. Prethodne noi se, mora biti, postarao da odnese kui pare asfalta koje je izrezao. Ipak, kad se dobro pogleda, trag one rupe je jo bio vidljiv na sasvim glatkoj povrini potpuno novog puta. Gospodin Saburo ga je posmatrao s mrzovoljnim izrazom lica. Trebae svakako ponovo postavljati oblogu na oteenom mestu. Odluili smo, na kraju, da se vratimo u hotel, u

stvari, to je bilo najblie bolje osvetljeno mesto. Uli smo u hol, molei se da se mama ne probudi i, poto smo se brzo izbrisali pekirima namenjenim gostima, okupili smo se oko kutije gospodina Bama. Dobro, otvoriu je, izjavio je podiui poklopac vrhom male lopate. Videli smo kako se pojavljuje jaka plastina kesa. Gospodin Bam je paljivo izvukao iz kutije, kao da je posredi neki izuzetno krhki predmet. Zatim je otvorio kesu koja je bila zatvorena kopama i iz nje izvukao staru krpu kojom je bila uvijena neka stvar veliine kokosovog oraha. Gospodin Bam je odmotao krpu. Unutra je bilo jo ambalae, ovog puta od novinske hartije. Piljili smo u ruke gospodina Bama i pitali se ta bi moglo biti na dnu sve te ambalae. Najzad, gospodin Bam je sa velikom predostronou odmotao poslednji paket koji je bio od veoma finog flis-papira. Neka koljka? Jeste, to je jedna izuzetna koljka, proaptao je gospodin Bam. Bila je to velika kupa, bledonarandaste boje, sa malo udnim otvorom. Otprilike veliine kokosovog oraha iznutra. Povrina joj je bila sjajna i glatka. ak i ja, koji se u to nisam bogzna koliko razumevao, shvatio sam odmah da je re o veoma retkom primerku. To je zvrk! uskliknuo je gospodin Saburo. Savreno tano! Ja sam ga ulovio. Veoma se retko nalaze, znate. Verovatno se moe veoma skupo prodati. Sigurno. To je najrea vrsta i kolekcionari je najvie trae. Siguran sam da bi neki strani muzej za njega ponudio veoma dobru cenu. Tamanteg e mi ga prodati u jednoj specijalizovanoj radnji na kontinentu. Zato ste ga zakopali na takvom mestu? zapitao je tata. Kad sam ga izvukao mreom, bio sam zaista vrlo zadovoljan. Pomislio sam da je to izuzetna srea. Ali sreu

koja se uva samo za sebe uvek prati isto tako velika nesrea. To mi je moj pokojni otac uvek govorio: kad doe srea, treba je podeliti sa drugima. Zato sam zakopao svoje blago. Mislili ste da ete, zakopavi ga na raskrsnici, sreu preneti na sve? Kako, zar vi to ne znate? Zar to nije obiaj kod vas? U svakom sluaju, na Torasu, mom rodnom ostrvu, ak i deca znaju da zakopati dobre stvari na raskrsnici donosi sreu svakom ko tuda proe. Uostalom, zato ima svakojakih stvari zakopanih ispod puteva na mom ostrvu. Znai tako, vi ste rodom sa Torasa?... Ali, stvarno, zato ste hteli da otkopate to to ste zakopali ? Zato to mislim da sam dosad dovoljno podelio. A, uz to, neto su mi potrebne pare. Hoete da se enite? upitao sam stidljivo. Ne priaj gluposti, Tio! To nema veze. Ali neu ti rei nita vie, to je tajna. U svakom sluaju, samo sam uzeo ono to mi pripada, pa nemam ta sebi da prebacujem. Ali otetili ste asfalt. Mogli ste izbei da kopate put ba tano kada su radovi zavreni, rekao je gospodin Saburo prekornim tonom. Nisam znao da e biti tako teko. Nisam mogao da zavrim za jednu no. Sreom, ipak sam uspeo da povratim svoje dobro ne otetivi ga! I gospodin Bam je ponovo zamahnuo koljkom pod naim pogledima. Bila je zaista predivna i blistala je na svetlosti. Tek mesec dana kasnije najzad smo saznali zato je gospodinu Bamu bio potreban novac. Jedno popodne, upravo smo trenirali na trgu pored crkve koji slui kao teren za bejzbol. Imali smo jo mnogo vremena do sledeceg susreta sa timom iz Torasa, ali to to smo izgubili podstaklo nas je i veoma ozbiljno smo trenirali. Ukljuili smo tri nova igraa u tim. Posle vebi razgibavanja i malo tranja, trenirali smo odbranu bacajui i

hvatajui lopte, kad ugledasmo kamionet gospodina Bama. Kako on nikad nije dolazio zbog treninga, njegova poseta nas je iznenadila i pitali smo se ta li ga dovodi. Siao je iz kola i maui nam dao znak da se okupimo. Prekinuli smo vebanje da bismo se okupili na bazi u centru. Gospodin Bam je spustio veliku kutiju sa platforme kamioneta. Treba samo da koristite ovu opremu! U kutiji je bilo deset rukavica za bacae, dve rukavice za hvatae, komplet za zatitu i palice. Sva ta oprema bila je potpuno nova. Ali gde ste nali sve to? Niste valjda... rekao sam gledajui gospodina Bama pravo u oi. Znai, novac je bio za to? ta te briga? A onda, ako opet izgubite, neete moi da se vadite na opremu! Mrgodnog izraza, gospodin Bam vie nita nije rekao. Shvatio sam da je bio malo zbunjen. Popeo se naglo u kamionet i, dok smo jo razgledali nove novcate rukavice, ne shvatajuci sasvim ono to se upravo dogodilo, on je ve iezao.

Drvo koje je podupiralo nebo Evo ti, pismo za tebe, rekao je tata. To je opet ona. Prepoznajem joj rukopis, pisala ti je prole godine. Spustio sam odmah s lea kolsku torbu i uzeo

pismo. Bila je to fina plaviasta koverta sa crvenim i plavim prugama. Ime naeg ostrva, ime malog hotela koji dri moja porodica i onda moje ime bili su naznaeni veoma itkim rukopisom. Protresao sam kovertu da bih prebacio sadrinu na jednu stranu a pocepao onu drugu. Tekst pisma je bio kratak: Dragi Tio, Ve je prolo godinu dana. Naalost, neu jo moi da odem po ono to ti zna. Veoma sam zauzeta i ne uspevam da naem dovoljno vremena. Kao prole godine, aljem ti novac, hvala to e ga uruiti gospodinu Hehairu. I, kao uvek, hvala to e izvestiti sve na ostrvu da je novac stigao. Idue godine neu ga slati i obeavam ti da u lino ii po ono. Nadam se, kada budem dola, da e pristati da mi opet pomogne. Dakle, do vienja do sledee godine. Budi dobro. Asako Kitamura Koverat je sadrao ek na dvadeset dolara. Dakle, doi e? upitao je tata. Nee, kae da ni ove godine nee moi. Opet alje pare. Treba da unovim ek i predam novac gospodinu Hehairu. Sjurio sam se do banke. Usput sam naiao na gospodina Dalimunara koji radi u vladinoj kooperativi i ispriao mu za pismo. Dakle tako, poslala ti je pare? Hehairo e morati da strazari jo godinu dana. Ipak, nikom ne bi palo na um da ide da krade takvu stvar! Nikad se ne zna. Neupueni ljudi bi mogli to da iskoriste da zapale logorsku vatru kad odlaze tamo na izlet u prirodu. Da bih to izbegao, obavetavam sve da sam primio njeno pismo i novac. Ne brini, ja u preneti poruku bar kolegama iz kancelarije.

Hodajui putem izmeu kue i banke, na rastojanju od oko trista metara, mogao sam tako da prenesem tu vest pred etiri osobe. Jedna od njih spadala je u one dve-tri najbrbljivije na ostrvu, mogao sam se znai nadati da e se obavetenje dosta brzo razglasiti. U banci, namerno sam pozvao izdaleka gospodina Zabija, direktora agencije, koji je sedeo u dnu sale, da mu javim vrlo glasno da dolazim da razmenim za gotov novac ek koji je stigao za gospodina Hehairu. Svi koji su bili u banci u tom trenutku morali su da me uju. Zatim sam otiao kod gospodina Hehaire koji stanuje u kuici blizu luke. Bojao sam se da ne bude odsutan, ali kad sam stigao pred njegova vrata, pozvao sam ga i on je odmah odgovorio: Oho, tu sam. Opet vam je poslala pare. Moli vas da straarite jo godinu dana i uverava da e doi sledee godine Pristajem da nastavim sa nadziranjem koliko god je potrebno. Uiniu sve to mogu da zasluim novac koji mi alje. Potenje je kod mene princip! Dvadeset dolara godinje, to je ipak dobar posao! Ali dosta naporan, da zna. Ako ovek hoe da obavlja stvari kako valja, onda ima trokova i na kraju probije budet. Treba ipak valjano raditi ono to treba da bude uraeno. Tu ravnoteu je teko nai. Vidim, odgovorio sam da pokaem malo razumevanja. Neete li poi tamo sada da pogledate? Odmah. Imam dosta posla, ali dobro, ako ti je stalo do toga, hajdemo. A konano, taman sam primio pare, pa onda... Usred popodneva, upravo se odmarao kod kue. Bio sam siguran da nema nita naroito da radi. Napolju je sunce bilo bletavo. Gospodin Hehairo je bio velika danguba. Na naem ostrvu jedini ljudi koji imaju odreen posao su oni koji rade u Upravi, koli, supermarketu ili na odailjau. Ostali, prema raspoloenju u datom trenutku, idu na more u ribolov ili obrauju male parcele zemljita koje svi imaju u

planini. Svi su, dakle, prilino nezaposleni, ali gospodin Hehairo, poto nije enjen i nema dece, jo je manje zauzet od ostalih. Kad bi hteo, mogao bi da ivi iskljuivo se hranei bobom i bananama koji rastu oko njega. Spustili smo motorni amac u vodu i proli kroz lagunu u pravcu ostrva Sapulanga. U stvari, to i nije ba ostrvo. Pre je prilino ravan sprud koji viri nad koralnom barijerom to opasuje glavno ostrvo na kome mi ivimo. Na njemu raste nekoliko palmi i paprat. Niko tu ne ivi i veoma retko neko pristane. Na donjem delu, odnosno onom koji gleda na lagunu, nalazi se plaa gde ak i sasvim mala deca mogu slobodno da se zabavljaju, pa nekim danima, naroito nedeijom, porodice tu dolaze barkom na izlet. Mi smo pristali na plai, izvukli amac na suvo i vezali ga uzetom za jednu palmu koja je pala na zemlju. Zatim je trebalo peaiti malo po pesku. Sunce je veoma jako sijalo, bilo nam je vruina i mnogo smo se znojili. Poto smo obili mali rt, opazio sam ga izdaleka. I dalje je tu! uzviknuo sam okreui se prema gospodinu Hehairi koji je peaio iza mene, malo sporije nego ja. Na ta bismo liili da je iezlo? odgovorio je. Stvarno je bilo i dalje na svom mestu. Duine oko pet metara, gornji deo se irio i uvijao oko tri metra. Najiri, spiralno izuvijan deo, moda je imao u preniku skoro etrdeset santimetara. Bilo je to stablo udnog oblika koje se nasukalo na plai. Kad je bilo u zemlji, moralo je biti ogromno. Verovatno je raslo u nekoj dalekoj zemlji, svakako ga je oborio tajfun, palo je u vodu i more ga je odnelo daleko od obale, sve dok ga nije izbacilo na to mesto. Izgubilo je svu koru i deblo mu je bilo golo. Uglaano vodom, potom vetrom i peskom, dobilo je neobinu beliastu boju i savreno su mu se razaznavale linije vlakana. ovek bi mogao pomisliti da je to kostur neke ivotinje velikog, gipkog tela, recimo neki zmaj koji se najednom okamenio. Da budemo iskreni, ak i poto sam

ga paljivo osmotrio vie puta, i dalje nisam uspevao da smatram da je lepo. Samo je gospoa Asako rekla da je posredi neto izuzetno. Ona je govorila o lepoti sakrivenoj u drvetu koju bi samo ona mogla izvui na videlo, da bi je uinila vidljivom za ostale. Njeno objanjenje me je ostavilo malo u nedoumici, ali ipak priznajem da sam oseao neku postojanu snagu u tom deblu napola utonutom u pesak, izloenom morskom vetru i jarkim zracima sunca. Pored njega je bila postavljena tabla sa natpisom Dragoceo drvo. Ne dirati. uvar: Hehairo Lidodo. Ime uvara je bilo ispisano mnogo krupnijim slovima nego samo upozorenje! Mnogo je izbledela, primetio je Hehairo. Morau da je prefarbam sledeeg puta kad budem doao. Smejao sam se u sebi mislei na tablu koju e on prebojiti ispisujui ponovo svoje ime slovima krupnijim od upozorenja. Gospoa Asako je bila dola na nae ostrvo etiri godine ranije. Bila je starija od veine japanskih turistkinja koje su se ponekad kod nas viale, ali mlaa od osoba koje su dolazile na ostrvo da pronau uspomene iz rata. Mora biti da je imala etrdesetak godina. Bila je visoka i vitka, sa veoma snanim krupnim akama. Priznajem da mi je njeno lice delovalo prilino strogo. Tata je kazao da se njen nain da otvoreno kazuje stvari mnogo razlikuje od veine Japanki koje je sreo. to se tie snage njenih aka, dolazila je od njenog posla: gospoa Asako mi je o njemu mnogo priala, ali nisam shvatao bogzna koliko: bavila se vajarstvom, ali i ikebanom, koristei podjednako metal kao i beton. S druge strane, ona je izraivala pozorini dekor i, povrh toga, slikala. Bilo je takoe deo njenog posla da razgovara sa raznoraznim ljudima a, uz to, pojavljivala se na televiziji i esto putovala u inostranstvo! One veeri prvog dana koji je provela na naem ostrvu, u trpezariji hotela ispriala je tati zato je dola iz Japana ak kod nas. Rekla je da trai debla koja su se nasukala na plaama. Priala je kako e se ona njima

posluiti, ali ni tata nije izgledao da mnogo razume. Odgovorio joj je ipak da stabala ima na sve strane po plaama ostrva i da bi mogla biti srena ako neko pristane da joj iznajmi motorni amac i da je prati. Dodao je da bi svakako nala vie stabala po ostrvcima u laguni ili na koralnim sprudovima sa strane okrenute puini nego na glavnom ostrvu. Gospoa Asako se brinula zbog vlasnikih prava. Tata je malo razmislio pre nego to e odgovoriti da su se debla tamo sluajno nasukala, te da nikom ne pripadaju. Gospoa Asako je rekla da hoe ipak, za svaki sluaj, da ima zvaninu dozvolu od nekog. Tata joj je onda predloio da joj napie pismo sa preporukom za odgovorno lice u optini. A zatim je razmislio kome bi mogla biti poverena dunost da prati gospou Asako na njenim traganjima. Zato ne bi gospodin Hehairo? predloio sam, jer sam utei pratio njihov razgovor. Siguran sam da je to posao koji bi mu zaista odgovarao. Moda si u pravu. Mogli bismo da ga zamolimo, a ti bi ga pratio. Bila bili mirnija ako bi ti poao, rekla je gospoa Asako okreui se prema meni. Mislim da sam malo pocrveneo. Je li gospodin Hehairo Japanac? Nije, on je odavde. Rodjen je za vreme rata, kad je nae ostrvo jo bilo japanska kolonija, pa mu je onda otac dao ime jednog poznatog Japanca. Jo i sada je gospodin Hehairo zbog toga veoma ponosan. Pitajte ga kad ga budete videli, bie veoma zadovoljan. Pokuau da ne zaboravim, rekla je gospoa Asako smeei se. Sutradan sam je otpratio do optine. Nije bilo nikakvog problema da se dobije zvanina dozvola zahvaljujui pismu s tatinom preporukom, ali pogotovu zato to nije bilo nikakvog razloga zabraniti da se odnese neto to nema nikakvu vrednost. Dotle su se, uostalom, svi slobodno sluili drvetom naenim na plaama da bi

loili vatru i pekli ribu posle ribolova. Administrativna pitanja su, dakle, bila reena za jedno prepodne, a poto smo ruali u restoranu koji je drao neki par sa Filipina, otili smo gospodinu Hehairi. Sreom, zatekli smo ga kod kue. Predstavio sam mu gospou Asako i dok sam objanjavao na plan, oni su se uzajamno zgledali s nepoverljivim izrazom na licu. Ona, zato to se najverovatnije pitala da li e taj gospodin moi da obavi posao, a on, zato to nije jasno shvatao iz ega bi se sastojao posao o kome je re i pitajui se da li e biti plaen. Na kraju, dogovorili smo se da ponemo ve to popodne. Gospoa Asako je uruila gospodinu Hehairi odgovarajui iznos za pola dana rada i zamolila ga da je otprati do skladita sa graevinskim materijalom. Ni gospodin Hehairo ni ja nismo shvatali zato joj je potrebna specijalna oprema da bi ila po stabla iupana iz korena, ali smo izvravali ono to nam je traila ne postavljajui pitanja, pa smo je otpratili do radnje gospodina Tamantega. Gospoa Asako je tu kupila znatnu koliinu ve obrezanih drvenih tabli, dva metra sa etiri, koje obino slue za gradnju kua, velike zavrtnje i rafove, metalne uglomere, materijal za zatitno oblaganje, uad i laneno platno. Nismo verovali svojim oima. Nikada nismo videli da jedna dama obavlja takvu kupovinu. Ona je takoe pregovarala sa gospodinom Tamantegom o dozvoli da smesti u jednom uglu njegovog lokala debla koja e pokupiti na plaama. Zatim je zamolila da se vratimo u hotel i, pred zaprepaenim tatinim pogledom, natovarila je neke stvari u kamion gospodina Hehaira: mali generator za struju sa motorom na benzin, elektrinu testeru i elektrini rafciger, kao i ogromnu kutiju sa alatom. Bila je opremljena kao da e graditi celu kuu. Zatim smo sve natovarili u motorni amac i najzad smo mogli da ponemo da traimo stabla. Sa gospodinom Hehairom razmislio sam o najboljem planu puta i krenuli smo u pravcu onih obala na kojima je bilo najvie izgleda da naemo nasukana debla.

Gospoa Asako je traila dvogledom i ako bi primetila drvo na nekoj plai, traila je da se amac priblii. Kad je pronaen prvi panj, i gospodin Hehairo i ja smo pomislili da je posredi zbilja lak posao. Nasukanih debala bilo je do mile volje: za jedan dan ne bi bilo komplikovano nakupiti ih pet ili ak deset. E, to se zove loa procena situacije! Gospoa Asako je uoila jedno drvo. Traila je da pristanemo uz obalu, zatim je sila iz amca da podje da ga potanko razgleda. Ne pet ili deset minuta, ne, ona ga je posmatrala utke due od pola sata. Sunce je peklo, a gospodin Hehairo i ja smo se prilino brzo umorili stojei pored nje i ne radei nita, pa smo se onda smestili u jedan kutak u hladovini da je saekamo. A gospoa Asako, glave zatiene od sunca velikim belim eirom, stajala je nepomino i posmatrala nasukano stablo. Ne odgovara, rekla je najzad. Nismo imali pojma zato joj to deblo ne odgovara. Gospodin Hehairo me je pogledao s izrazom kao da kae: Vidi, jasno mi je bilo da je ona malo udna. Ali, konano, poto me plaa, posao je posao. Onda smo radili ono to nam je gospoa Asako traila i ponovo smo krenuli u traganje za drugim trupcem. Tree drvo joj je, najzad, odgovaralo. Ovoga puta odluila se za manje od pet minuta. Bilo je dugako oko metar i po, koren mu se delio natroje, a gornji deo je bio slomljen. Ovo ima lep oblik, objasnila je, to nas je ohrabrilo. U stvari, problemi su tek poinjali. Gospodin Hehairo i ja smo mislili kad naemo neko drvo, bie dovoljno da ga natovarimo na amac i da ga odnesemo u hotel. Ali ni sluajno: gospoa Asako je traila da skinemo sve njene alatke sa amca, zatim je postavila vrlo brzo nekakvu radionicu u hladovini jednog umarka. Stavila je u pogon generator, ukljuila je u njega elektrinu testeru i poela da obrezuje drvene table. Bila je tako veta da bi joj mogao pozavideti i najbolji profesionalni drvodelja na ostrvu. Gospodin Hehairo je hteo da bude koristan i stajao je

pored nje, ali nije mogao nita da radi. Posle jednog sata, gospoa Asako je zavrila izradu etvrtastog rama. Onda je obloila deblo zatitnim materijalom, zatim ga uvila u omota koji je vrsto uvezala uetom pre nego to e uglaviti pakovanje u drveni ram i uvrstiti ga na vie mesta. Udaljila se na korale, briljivo pogledala ambalau i odluila da je dobro za transport. Od trenutka kada smo pristali uz obalu proteklo je dva i po sata! Dobro, moemo da ga natovarimo u amac, rekla je radosno. Taj paket je bio toliko teak da smo utroje jedva uspeli da ga prenesemo. Tada smo bolje shvatili koliko je taj posao oko traganja za deblima naporan. Toga dana morali smo se zadovoljiti tim jedinim stablom. Kada smo se najzad nali u amcu, gospodin Hehairo mi je apnuo: Zmaj-ena! a ja sam u njegovom glasu osetio veliko potovanje. Poev od sledeeg dana naa traganja su postala napornija. Odabir je bio strog. Zavisno od dana, mogli smo nai dva stabla, ali isto tako i vratiti se praznih aka. Zujanje elektrine testere i rafcigera odjekivalo je po plaama uz koje smo pristajali, a parad drveta letela na sve strane. etvrtog dana, gospodin Hehairo i ja poeli smo da se alimo na umor, ali gospoa Asako je i dalje izgledala neumorna. Ona bi bez greke mogla postati drvodelja na naem ostrvu, rekao mi je jednog dana gospodin Hehairo. Napregao sam se da se saglasim, istovremeno zamiljajui gospou Asako na zadatku da sagradi veliko administrativno zdanje ili neto slino, a gospodina Hehairu i mene, njene pomagae, kako huemo i znojimo se pored nje. Prirodni oblik drveta je bitan. Nipoto ne treba da se umea ruka oveka. Dola sam dovde zato to traim forme uobliene samo snagom vetra, peska ili talasa. Neu zato da bude ni najmanja ogrebotina prilikom transporta.

Shvatate me, sigurna sam, relda je gospoa Asako. Imao sam utisak da postepeno shvatam ono to nam objanjava, pa sam klimao glavom, ali za gospodina Hehairu sve je to izgledalo potpuno nerazumljivo. U jednom uglu stovarita gospodina Tamantega reala su se, malo-pomalo, uredno upakovana stabla. Trebalo ih je poslati u Japan brodom koji e naii dve nedelje kasnije. Izgledalo je da posao napreduje u dobrim uslovima. Jednog dana, gospoa Asalco nam je rekla da e to biti poslednji dan rada. A upravo tog, estog dana, nali smo ono znamenito drvo. Nije ga otkrila gospoa Asalco nego ja, na Sapulangi. Uputili smo se ka ostrvu koje se nalazi na granici lagune, blizu izlaza na puinu. Plovili smo, dakle, u pravcu puine kad sam zapazio na jednoj plai neto beliasto, izuvijanog oblika. Pliak je bio vrlo velik i bilo je nemogue prii amcem, pa smo pristali malo dalje i prepeaili da vidimo tu stvar. Izraz gospoe Asalco se preobrazio im je ugledala drvo. Kao da je upravo pronala dragu osobu koju ve dugo nije videla, prila je polako, pomilovala neno povrinu debla, podigla pogled ka najviem delu, obila ga sitnim koracima. Deblo je izgledalo toliko veliko da je bilo oigledno da neemo moi da ga prenesemo, pa poto je rekla da e ga posmatrati neko vreme a onda odustati od njega, mi smo strpljivo seli u hladovinu. Ipak, sat kasnije, gospoa Asaklco je i dalje posmatrala deblo i nije izgledalo da e se od njega odvojiti. Gospodin Hehairo je na kraju zaspao. Gospoa Asako mi je dala znak da joj priem, pa sam ustao da joj se pribliim. Vidi ovo drvo, ono je veoma davno pridravalo nebo, rekla mi je sasvim tiho. Kad je sve ovo drvee jo stajalo uspravno, svet je iao dobrim putem. Ljudi nisu bili osorni kao to su sada i ivotinje su imale mnoga mesta da na njima ugodno ive. Zato je ovo drvo tako lepo. Ali otkako je oboreno, mnoge stvari su krenule naopako. Godinja doba su prelazila preko godova koje vidi na stablu i povezivala su tako zemlju i nebo. I zna li da su

se dinosaurusi ugledali na koru koja pokriva stablo da bi na svojoj koi izvukli te motive? Gospoa Asako nije vie htela da se udalji od drveta. Ipak, i utroje, bilo je potpuno nemogue da ga prenesemo. Pa kad je no poela da se sputa i zaista se smrailo, tako da gotovo vie nismo videli vrh svojih stopala, privoleli smo je da se ponovo ukrca u amac. Hodajui, nastavila je da se okree prema onom drvetu, s bolnim izrazom lica to mora da ga napusti. Te veeri, zatraila je savet od tate. Ja sam mu ve priao s kojim arom gospoa Asako vodi svoja traganja. On zato nije pitao zato ona izriito hoe ba to drvo i bilo mu je dovoljno da konkretno razmotri problem: najpre pakovanje predmeta te veliine, a zatim pitanje prebacivanja brodom do Japana. Izraunao je koliko bi kotalo da se sakupi potrebno ljudstvo i materijal: desetak mukaraca, velika koliina opreme za pakovanje, prenosila dizalica, bove za prenos od plae do amca itd. Sve je to iziskivalo ulaganje sredstava koje ak ni gospoa Asako ne bi mogla da podnese. Ona je, znai, morala jedino da odustane od odnoenja tog stabla ovoga puta, ali je donela vrstu odluku da e se vratiti sledee godine sa dovoljno para da moe da ga preuzme. Da li e biti bezbedno dok se ja ne vratim? upitala je zabrinuto. Niko ga nee ukrasti, tvrdio je tata, ali po izrazu lica gospoe Asako videlo se da nije bila potpuno umirena. Ja sam predloio: Mogli biste da zamolite gospodina Hehairu da ga nadgleda. Ako mu predloite da bude uvar drveta i ako mu malo platite, siguran sam da e ga vrlo dobro paziti. Ova zamisao je, izgleda, oduevila gospou Asako. Koliko misli da bi trebalo da mu dam? Kolebao sam se i odgovorio: Pa, dvadeset dolara? Gospoa Asako je odmah prihvatila. Kasnije, gospo-

din Hehairo me je ukorio rekavi mi da je trebalo da traim sto dolara. Ipak, izgledalo mi je da je dvadeset dolara dovoljna cena za taj posao. Zamolio sam gospodina Hehairu da mi oprosti, ali i on je napomenuo da njegov zadatak nije da bude sve vreme na ostrvu Sapulanga, ni da nadgleda drvo dvadeset etiri sata dnevno. Moete ga ostaviti tamo gde je. Gospoa Asako je rekla da nema nikakvog problema da ostane izloeno kii i vetru. S druge strane, ne treba da ga ljudi diraju. Dakle, va posao e biti da prosto obavestite sve u varoi da postoji to deblo. Ako objavite da nije posredi obian trupac koji se nasukao, ve da pripada jednoj vanoj gospoi u Japanu, kojoj je do njega veoma stalo, niko nee ii da ga koristi za paljenje vatre, to je sigurno. U pravu si. Ima pametnu glavu, malia. Sa dvadeset dolara kupiu piva i bie mi dovoljno da malo popijem sa ljudima i da im lepo objasnim. To nije bilo tano ono to sam predlagao, ali sam se ipak sloio. U izvesnom smislu, bila je moja greka to nisam traio sto dolara u trenutku kada sam to mogao. Onog jutra kad je odlazila, gospoa Asako je otila jo jednom na Sapulangu da vidi svoje drvo. ovek bi pomislio da se oprata od svog dragog. A zatim je otputovala za Japan. Tokom godine koja je usledila, dogaalo nam se esto da razgovaramo o nainu na koji emo preneti to drvo. Sa gospoom Asako tata je priao samo o problemima oko para ali, u stvari, bilo je mnogo tehnikih pitanja koja je trebalo reavati, kao to je prenoenje dizalice do plae dok je uokolo veliki pliak ili pretovarivanje jednog takvog tereta na bove. Zabavljali smo se mnogo pokuavajui da reimo sve te tekoe. Naalost, gospoa Asako se nije vratila. Poslala je novac i pismo da odgaa svoj plan za godinu dana. Gospodin Hehairo je opet platio pie svima i ponovo objasnio znaaj tog debla. Tako su prole tri godine. Ove godine sam opet primio pismo i novac, ali gospoa Asako nije dola. Posmatrajui ogromno belo deblo, poeleo sam

da joj piem i kaem joj da ne brine, moe da ne uri. Drvo je izgledalo spremno da je eka pet godina, deset ili ak hiljadu godina; a gospodin Hehairo e biti oduevljen da aava turom piva svake godine. Pomislio sam kako bi bila srena da zna kako e je negde, na jednom dalekom mestu, neto do ega joj je stalo - uvek ekati.

Par koji vie nije hteo da otputuje

Prvi put kad sam video gospodina Toma i gospou

Tomoko u holu naeg hotela, pomislio sam da su turisti kao i ostali. U majici i ortsu, liili su na veinu ljudi koji dolaze k nama. Nisu imali kofere, ve je svako na leima nosio ranac. Pre njih, i drugi posetioci su ponekad imali takav prtljag. Samo jedna stvar u njihovoj opremi mi je izgledala malo udna: kako su bili obueni. Bilo bi logino da su bili obuveni u japanke, meutim oboje su imali debele vunene dokolenice i grube duboke cipele od dobre koe. Zapazio sam da su cipele kestenjaste boje sa veoma upadljivim crvenim pertlama. Gospodin Tom je nosio naoare i bio prosene visine Japanca, gospoa Tomoko je bila via. Bili su mladi, izgledali savreno zdravi i ostavljali utisak da su sreni. Da li ovo prvi put dolazite na nae ostrvo? Sputajui prtljag u jedan ugao ulaznog hola u hotelu, tata je upitao gospodina Toma koji je popunjavao prijavu. Da, ovo je prvi put.

Odgovorila je gospoa Tomoko, stojei pored gospodina Toma. Zatim je vedro nastavila: Eto Tom i ja, to je Tomoko. Koliko dugo raunate da ostanete? Nedelju dana. Proveemo jednu no ovde, a zatim emo ii u planinu. Tata i ja smo bili malo iznenaeni njenim odgovorom. Prvi put su gosti eleli da idu na planinu. Hoete da planinarite?* Da, uli smo da se pria o planini Mui i doli smo ovde da zajedno planinarimo. Maloas smo je videli iz aviona i potpuno smo se zagrejali. Oboavamo planinarenje! Nae ostrvo lii na dve polovine papaje, jedna uz drugu, a u sredini se nalazi planina Mui, najvia planina na ostrvu. Moe da se vidi sa svih strana ostrva, ali veinom joj je vrh sakriven u oblacima. Ne moe se peti na planinu Mui. Nema puta. Nijedan stanovnik ostrva se nikada nije popeo na nju. A tako? Ipak smo videli jednu fotografiju panorame sa vrha planine. More, koralna barijera, to je bilo toliko divno da smo poeleli da vidimo taj predeo svojim oima i zato smo doli ovamo. Planinu pokriva dungla! dodao sam. Na vrhu, stena je gola, ali ostalo je osvojila uma, nikad niko nije mogao da prodre u nju. Uveravam vas, nikad se niko nije peo uz planinu! smatrao je tata da je umesno da doda. Ali ta fotografija?... Gospodin Tom je apnuo neto na uvo gospoi Tomoko, zatim se uputio prema prtljagu, otvorio zeleni ranac i iz njega izvadio jednu reviju i pruio je gospodi Tomoko promrmljavi: Evo je... I mi smo prili da je pogledamo. Legenda na engleskom oznaavala je Ostrvo***, pogled s vrha planine Mui, i fotografija je stvarno pokazivala panoramu naeg ostrva.

Mogao sam na njoj da prepoznam mesta koja poznajem: varo, rt Saman, brdo Kurampok. Bila je to neobina fotografija: pokazivala je nae ostrvo kakvo nikad nismo videli. Ova slika nas je navela da pomislimo kako je mogue popeti se do tog vidikovca, pa smo zato doli. Tada sam shvatio otkud one njihove udne cipele. Bile su to planinarske cipele! ekajte, rekao je tata, zatim je razmislio nekoliko trenutaka. Seam se sada! Jednom je stvarno jedan ovek iao na vrh planine Mui. Ima od tada desetak godina. Kad je trebalo da postavi radar za avijaciju. Graa je prebaena helikopterom na vrh. Bie da je tada neko napravio ovu sliku. Gospodin Tom i gospoa Tomoko su izgledali vrlo razoarani. Uzeli su svoj prtijag, otili u svoju sobu i nisu iz nje izali ak ni za veeru. A onda, sutradan ujutto, sili su rano u hol. Dorukovali su brzo i upitali gde mogu da nau radnju da kupe japanke. Kao da su odluili da se ne vraaju odmah u Japan, ak i ako ne mogu da se penju na planinu Mui. Bie da su tako isto shvatili da planinarske cipele nisu pogodne za peaenje na tropskom ostrvu. Rekao sam im da e tata za oko etvrt sata poi kolima da obavi neku kupovinu i da bi mogli da pou sa njim da kupe japanke, treba samo da posle ostave svoje duboke cipele u kolima, da ih ne vuku ako idu u etnju. Tata mi je kasnije ispriao da im nije bilo dovoljno da kupe samo japanke, nego i kupae kostime, uz masku za ronjenje i disaljku. Cela je istina da ovde moe bolje da se provede na moru nego na planini, zakljuio je tata. Sledea tri dana gospodin Tom i gospoa Tomoko su odlazili svako jutro i vraali se u hotel tek uvee. Nismo ih pitali kuda idu ni ta rade, ali svaki put kad bismo ih sreli, mogli smo da primetimo da su malo vie preplanuli. Izgledali su u punoj formi, kao da im se mnogo dopada na naem ostrvu.

Uvee treeg dana, posle veere, dok sam posluivao kafu, pozvali su me rekavi da hoe da mi povere neto. Kako nije bilo drugih gostiju te veeri, seo sam sa njima da ih sasluam. U stvari, gospoa Tomoko je priala, dok je gospodinu Tomu bilo dovoljno da povlauje smeei se. Shvatio sam da je za ta tri dana gospoa Tomoko uvek priala i da konano nisam gotovo ni uo glas gospodina Toma. Pa... evo dakle... hteli bismo sutra da napustimo hotel, rekla je s izrazom nelagodnosti na licu. Odlazite li u Japan? upitao sam. Ne, nije to, odgovorila je. Zatim je uutala. Odlazite li u neki drugi hotel? upitao sam, pazei da ne delujem neprijatno. Nae ostrvo nije veliko, ali na njemu su otvorena etiri hotela i ne bi bilo udno da poele da isprobaju ostale. Ma ne, nipoto. Mi se odlino oseamo ovde. Zar ne Tom? odgovorila je okreui se prema gospodinu Tomu i traei od njega da to potvrdi. Jeste, i meni se mnogo svia ovaj hotel, potvrdio je sasvim tiho. U stvari, evo ta je: zaljubili smo se u ovo ostrvo. Teko je objasniti zato, ali odluili smo da ostanemo due nego to smo predviali. Hteli bismo da se nadiemo vazduha na ovom ostrvu, da se divimo predelima, da to due plivamo u moru. Da li ti to izgleda udno? Nikako! To me raduje, odgovorio sam ne znajui uopte ta da kaem. Odluili smo, dakle, da malo pritedimo i zato emo napustiti hotel. Nadam se da e razumeti. Gde ete stanovati? upitao sam ne shvatajui tano ta ona hoe da kae, jer znam da na ostrvu ne bi nali jevtiniji smetaj nego kod nas. Spavaemo pod vedrim nebom. Kako smo doli s namerom da planinarimo, poneli smo vree za spavanje. Nemamo ator, ali ovde je dovoljno blago vreme, nee

nam ni biti potreban. I, uz to, nema opasnosti da nas napadnu neke ivotinje, a? Mogu da vam naem neku slobodnu kuu, ima ili mnogo. Ali ta nameravate da radite za hranu? Koliko moemo, sami emo pripremati svoje obroke. Imamo reo na gas i Tom je odlian kuvar. A, uz to, videli smo da u supermarketu ima konzervi. Iste veeri rekao sam tati za odluku gospoe Tomoko i gospodina Toma. Mogli bi da se smeste u kolibi deke Torapane, predloio je tata kad sam mu kazao da sam se ja ponudio da im naem neku kuu. Tamo vie niko ne stanuje otkako je on umro. Kako je ona na bregu, odande se odlino vidi planina Mui. Treba samo da ih sutra otprati donde. Izgledalo je da bi tata hteo da me pusti da se sasvim sam bavim gospoom Tomoko i gospodinom Tomom. Sreom, znao sam dobro tu kolibu. Bilo je to stvarno idealno mesto za kampovanje. To dvoje su zaista neobini! Doi na nepoznato ostrvo da bi planinarili, pa odjednom odluiti da se tu nastane! dodao je tata smejui se. Deka Torapana je sam sagradio planinsku kolibu u kojoj je stanovao. Nije imao porodicu, ali je izgledao vrlo srean ivei usamljeno i sputajui se samo retko u varo. Bio je stariji od mog dede, to znai da je morao biti zaista veoma star. Umro je tri meseca ranije i nismo imali pojma u kakvom se stanju nalazi koliba. Ubacio sam prtljag u kamionet i odvezli smo se do ispod kolibe. Zatim vie nije bilo puta, pa je trebalo uprtiti stvari na lea i nastaviti penjanje peke, otvarajui prolaz udarcem maete kroz gusto rastinje. Za etvrt sata peaenja, stigli smo do visoravni na kojoj je bila koliba. Divno! Ovo je udesno mesto! oduevila se gospoa Tomoko. Gospodinu Tomu, uvek vernom sebi, bilo je dovoljno da se osmehne, briui znoj sa ela. Naalost, kad smo prili kolibi, otkrili smo da nedostaje polovina krova. Taj-

fun je proao pre tri meseca i verovatno ga je odneo. 0, pa to je pod vedrim nebom! uskliknula je gospoa Tomoko kada je videla tetu. Nije bilo razoaranosti u njenom glasu, pre je izgledalo da je ta situacija zabavlja. Moraemo da ga popravimo vrlo brzo, rekao sam. Odmah sam se bacio da reem listove mirisne palme pandan oko kolibe i da ih na ulazu slaem na gomilu. Zatim sam objasnio gospoi Tomoko i gospodinu Tomu na koji nain da ih upliu. S veoma zadovoljnim izrazom na licu, latili su se posla. Kad je desetak listova bilo upleteno, popeo sam se na krov i zatraio da mi ih dodaju da ih uvrstim za grede. Za jedan sat, opravka krova je bila zavrena. Ala ti ume da majstorie! Bogami, reklo bi se pravi drvodelja! kazala je gospoa Tomoko, gledajui opravljeni krov. Vrlo si darovit! dodao je gospodin Tom. Ovde to svi umeju da urade! odgovorio sam. To je istina, a dogaa se da deca sebi sagrade kolibu da bi u njoj zajedniki ivela. Ali obino, posle nekoliko dana, roditelji ih pronau i strogo izgrde, pa se deca na kraju vrate kui. Dobro, a ta sada da radimo? upitao sam. Zaista mi je ao, odluili smo da napustimo hotel da bismo utedeli, a na kraju krajeva neprestano traimo usluge od tebe, kazala je gospoa Tomoko. Nema problema! Ovo me zabavlja. Hoete li ostati ovde noas ? Hoemo, snai emo se sada. Ovo je vrlo lepa koliba, rekao je gospodin Tom sasvim tiho. ta nameravate sutra da radite? upitao sam pomislivi da ih ne mogu tek tako napustiti. Treba da idemo u agenciju vazduhoplovne kompanije da otkaemo povratak i zatraimo otvorenu kartu. Onda, do vienja do sutra ujutro, treba samo da se spustite do puta, mi emo doi po vas kolima.

Neemo da zloupotrebljavamo vau predusretljivost. Ne, ii emo peke do hotela da nam ti pokae samo gde se nalazi agencija. Nigde ne urimo i moemo da se snaemo a da vas ne uznemiravamo stalno. U redu. ekau vas u hotelu. Onda, ostavljam vam ovo, moda e vam biti korisno, i dao sam im maetu koja mi je prethodno dobro posluila. Hvala! A, jo neto: ispod puta, videli ste palme sa bananama, mislim da e od sutra banane biti dobre za jelo. Moemo da ih beremo? Moete, ne pripadaju nikome. Sutradan, stigli su ili u hotel. Izgleda da su odlino spavali u kolibi. Dorakovali su kod nas, napisali nekoliko pisama, zatim smo poli zajedno u varo. Najpre smo ili u putniku agenciju da ponite rezervaciju za povratak. Zatim smo poslali potom pisma, koja su upravo napisali pijui kafu u salonu hotela, da bi obavestili svoje preduzee i rodbinu da e se vratiti u Japan kasnije nego to je bilo predvieno. Telegram bi bio bri, ali potom je jevtinije, rekla je gospoa Tomoko smejui se. A uz to, ljudi su sada na odmoru nedelju dana, pa se ovim ne menja bogzna ta, dodao je gospodin Tom tiho. Zatim smo otili u supermarket da kupe konzerve, soli, bibera, plastine tanjire i ostalo, pa na pijacu da uzmu neto povra i voa. Prethodnog dana video sam da je u prtljagu koji smo preneli u kolibu jedna mala erpa, reo na gas, utura, noevi i viljuke. Poinjalo je da me zabavlja to ih pratim, i pomislio sam da ovo pomalo lii na igru u kojoj pokuava da vidi koliko vremena moe izdrati sa budetom koji je u poetku bio predvien za samo nedelju dana. Imao sam utisak da aktivno uestvujem u tom izazovu. A, uz to, mislim da sam zavoleo naa dva gosta. Kako je bila posredi igra, nije trebalo podvaljivati: znai, nije trebalo da im dajem hranu. Mogao sam, u

krajnjem sluaju, da im pozajmim svoju maetu, ali kafu koju su dolazili da piju u hotelu trebalo je da im normalno naplaujem. Zarekao sam se da je vano potovati pravila igre. Oni su nastavili da se etaju na sve etiri strane ostrva i uvek su izgledali zadovoljno. Svakog treeg dana ustajao sam rano da bih ih obiao u njihovoj kolibi, a osim ovih poseta, dogaalo nam se esto da se sluajno sretnemo negde na ostrvu. Svaki put bi mi s uivanjem priali odakle dolaze i ta svi videli, ta su jeli, s kim su razgovarali. Ovo dvoje se mogu svugde videti! rekao je jednog dana tata, s malo ironije, kad su gospoa Tomoko i gospodin Tom tu boravili ve vie nedelja. Izgledaju veoma zadovoljni, odgovorio sam. Kako bi bilo da ih povede na pecanje?* predloio je tata. Nemam barku. Nije bilo teko iznajmiti jednu, ali trebalo je to platiti, a ja sam mislio da to ne spada u pravila igre. Mogli biste da iskoristite oseku da odete na koralnu barijeru peke sa Kunemapa. Ne bi vam bila potrebna barka, a to mesto je puno riba, napomenuo je tata. Sutradan sam, dakle, predloio gospoi Tomoko i gospodinu Tomu da pou na pecanje. Odluili smo da mamce naemo na licu mesta i samo sam kupio najlon, jedan zapua od plute i udice, jer to nije bilo skupo. Gospoa Tomoko je kupila i plastini mamac u obliku sipe, smatrala je da je vrlo zabavan. Tata je iao dipom u neku nabavku, a kako je kamionet bio na opravci, pomirili smo se s tim da preemo put peice, ali sreom jedna kola u prolazu su nas odvezla do zaseoka Kunemap. Deca koju sam poznavao upravo su se igrala, pa sam im predloio da pou sa nama. U poetku su se kolebala zbog prisustva dvoje udnih Japanaca, ali prvo je krenuo jedan, pa su onda i drugi na kraju otili po svoj pribor za pecanje

do kue i, sve u svemu, nakupilo nas se dobro tuce. Sili smo do plae, zatim smo peaili pola sata po koralnom sprudu koji je oseka otkrila, da stignemo do vrha koralne barijere, prema kanalu ka puini. Utvrdili smo pravilo da plivamo u laguni gde je more plitko, ali da se za pecanje drimo one strane prema puini, dakle, tu nije trebalo roniti da se ribe ne bi razbeale. A onda smo poeli da pecamo. Ribe su dolazile da grizu ak iako smo na udice kao mamce kaili parie kolaa. Gospodin Tom se malo udaljio od grupe i najednom nas je pozvao. Izgledalo je da je ulovio neto to mu je bilo teko da izvue. Spremao sam se da mu priteknem u pomo, ali jedna visoka devojka iz Kunemapa je bila bra od mene i poela da vue najlon. ak i udvoje muili su se da izvuku plen, pa su im se ostala deca pridruila. Na kraju sam se i ja prikljuio grupi i, posle mnogo napora, uspeli smo da izvuemo iz vode veliku ribu ivih boja koju mi ovde zovemo teg-teg. To je izvrsna riba i najlepi ulov toga dana. Ovo je super, Tome! uskliknula je gospoa Tomoko. Gospodin Tom, koji je izgledao vrlo zadovoljan svojim dobrim ulovom, zaronio je u lagunu i poeo mirno da pliva. A kako su ostala deca vie volela da se gnjuraju i plivaju, nego da mirno ekaju da ribe dou da zagrizu, dobra polovina grupe se ubrzo nala u vodi s njim. I ja sam se, ne zaboravljajui da pazim na vreme kad nadolazi plima, okupao malo, a zatim dao znak za povlaenje. Kad smo prispeli na obalu Kunemapa, plima je ve dobro nadola i voda je poinjala da nam dotie stopala. Te veeri ostao sam u kolibi gospoe Tomoko i gospodina Toma. Bilo je puno dobrih stvari za jelo: osim velike ribe koju smo ispekli na umuru, bilo je banana do mile volje i slatkog krompira koji mora biti da im je neko doneo. Ostao je pirina koji su skuvali toga jutra i tano tri kokosova oraha od onih desetak koje sam doneo dvatri dana ranije. Da mi priini zadovoljstvo, gospoa Tomoko je otvorila konzervu s tunjevinom.

Provodimo zaista divne dane, rekla je ona pijui aj na kraju obeda. Svia vam se ovo kampovanje? Volimo ovo ostrvo! odgovorila je naglaavajui svaku re. Onomad sam pisao svom preduzeu da podnesem ostavku, proaptao je gospodin Tom. Je li ono pismo pre neki dan bilo pismo sa ostavkom.? naglo se okrenula gospoa Tomoko, iznenaena. Ve je pet nedelja kako smo ovde. Trebalo je zbilja doneti neku odluku, nisam mogao da dopustim da me poslodavac beskonano eka. Da nisi malo prenaglio? upitala je gospoa Tomoko, i dalje zaprepaena. Biu veoma zadovoljan da ne radim neko vreme. Mnogo sam radio poslednjih godina. Sigurna sam da nee prihvatiti tvoju ostavku. Suvie si im potreban, rekla je gospoa Tomoko, a okrenuvi se prema meni, dodala je: Tom ima veoma dobar poloaj u Japanu. Kako radi dobro, dobija mnogo porudbina. Moe se rei da je gotovo cela sluba na njegovim leima. Ve pet godina je tako. Prole godine, mislila sam da treba malo da se odmori i predloila mu da idemo na planinu. Ali na koncu, u toku cele godine, jedva da smo tri puta otili u duu etnju. Zar ne vie od toga? Jesi li sigurna? uzdahnuo je gospodin Tom. A ta e raditi kad se budemo vratili? Ne znam, ali mi se sada ne misli na to. Shvatam. I onda su uutali nekoliko trenutaka. Kako to da smo toliko zavoleli ovo mesto ? proaptala je gospoa Tomoko kao da pita samu sebe. Zatim je produila: Ima takvih mesta. ovek na njih doe prvi put, ali ona deluju kao da su stvorena da se jednog dana tu doe. Mesto da se ovek sretne sa dragim samim sobom. Ovde je mesto stvoreno za tebe, Tome: ovo mirno i

vedro ostrvo nasred ogromnog junog Pacifika. Predivno more, palme, bezbrini ljudi. A uz to, veoma zlatan kompanjon... A vi, ta vi o tome mislite ? upitao sam. Ja, ako je s Tomom, mogu iveti sreno bilo gde. To to kaem moda nije naroito lepo od mene zbog tvog ostrva, dodala je, i poela da se smeje. Sutradan, odluili su da pou u etnju malo dalje nego obino i krenuli su u pohod prema jugu ostrva. Upitali su me ta treba da ponesu od namirnica. Odgovorio sam im da e usput nai sve to poele i posavetovao im da ponesu samo cigarete koje bi mogli trampiti za hranu ili ih pokloniti u znak zahvalnosti. Kupili su, dakle, dva paketa cigareta u supermarketu, stavili su ih u plastinu kesu da ili zatite od mogueg pljuska, zatim su krenuli sa celom gomilom pribora u rancima. Kako su najpre hteli da obiu ruevine Guragaruguina, tata im je dao pismo s preporukom, da ga pokau asnoj starini sela. Za vreme njihovog odsustva, ja sam potraio mogueg kupca za njihove planinarske cipele. Bile su to solidne kone cipele, dobrog kvaliteta i za tri dana sam naao kupca za oba para po priblino onoj ceni koju su traili gospoa Tomoko i gospodin Tom. Ova prodaja e im omoguiti da ostanu jo nedelju dana due. Sva sredstva su bila dobra da to vie produe svoj boravak na naem ostrvu. Naalost, poto su cipele prodate, nije im vie nita preostalo za prodaju. Najpre su se liili fotografskog aparata, zatim svojih satova. Ipak nisu mogli prodavati odeu, ni naoare gospodina Toma! Gotovo da im pare nisu bile potrebne, osim za kupovinu namirnica na pijaci ili u supermarketu, i za veeru svakog drugog dana, bilo u hotelu ili u filipinskom restoranu u varoi. Ipak im je bilo nemogue da ive potpuno bez novca. Naii e, znai trenutak kad zaista vie nee biti reenja. Desetak dana kasnije, vratili su se sa obilaska juga ostrva.

Videli smo planinu Mui iz svakog ugla, rekao mi je gospodin Tom tihim glasom. Videli smo je sa zapada, juga i istoka, a kad nije bilo oblaka, videli smo joj i vrh, dodala je gospoa Tomoko. ak iako se nismo popeli na nju, imam utisak da savreno poznajem tu planinu! A uz to, doneii smo odluku: vratiemo se s parama, snabdeemo kolibu sa dovoljno namirnica da bismo poli da maetom prokrimo put, pa i ako za to bude potrebno vie nedelja, popeemo se do vrha! Videe da je to moguno. Sigurno je, vratiemo se. Ali zato, treba najpre da otputujemo, otprilike kroz nedelju dana. Sada kad znam da emo se vratiti, spreman sam da krenem. Uspon na planinu Mui sada je cilj naeg ivota. Sutra emo ii da rezerviemo avion za odlazak, rekao je gospodin Tom odluno. Ali po boji njegovog glasa, stekao sam utisak da pria naroito zato da bi uverio samog sebe. Priznajem da sam mnogo oklevao, nastavio je gospodin Tom. Oko ega? upitala je gospoa Tomoko, iznenaenog izraza lica, jer gospodin Tom joj svakako jo nije ispriao ta je namislio. Mislio sam da bismo, ukoliko prodamo avionske karte, mogli da ostanemo ovde bar jo est meseci. ak si razmatrao i takvo reenje? Na kraju, smislio sam da to nije naroito pametno. Ipak, ako otputujemo i nastavimo ponovo s poslom, svakako e nam biti teko da se vratimo. A ako je to zato da bismo ponovo poeli kao ovoga puta, to nema smisla. Ali istovremeno mislim da emo se vratiti i da, radije nego da ostanemo est meseci, mogli bismo vie puta da ponovimo putovanje.

Nisam shvatao ta hoe time da kae. Najpre stoga to nisam mogao da shvatim da se neko tako oduevljava jednom zemljom koja nije zemlja u kojoj je roen, a, uz to, i dalje nisam znao kakav je posao gospodina Toma u Japanu. To bi morao biti neki dobar poloaj, poto se on mnogo zalagao na njemu i bio cenjen u svom preduzeu. Ipak, bio je spreman da ga se odrekne. Pitao sam se da li e takva stvar moi da mi se dogodi kad odrastem. Da li u na nekom putovanju nai mesto za koje u pomisliti da je stvarno stvoreno za mene? A onda je, najzad, doao i taj dan kad su gospoa Tomoko i gospodin Tom otputovali za Japan. Ja sam ih ispratio do aerodroma. Bili su toliko preplanuli da bi ovek pomislio da to nisu one iste osobe koje su stigle pre nekoliko meseci. Hvala! Uveravam te da emo se vratiti! rekla je gospoa Tomoko vrsto mi steui ruku. Jeste, vratiemo se, to je sigurno, dodao je gospodin Tom, uvek onim svojim tihim glasom. Pa ipak, sluajui ih, imao sam oseaj, ne znam zato, da se nikad nee vratiti. Njihov doivljaj na naem ostrvu je svakako bio izuzetno snaan. Gospodin Tom se preko svake mere oduevljavao naim paretom zemlje. Jedva je uspeo da odoli iskuenju da proda svoju avionsku kartu da bi ostao ovde. Pomislio sam da e se, kad se nae u Japanu, boriti mislei da ovo mesto ima suvie jaku privlanu mo i da je bolje da mu se vie ne pribliava. Bio sam siguran da e oboje pamtiti nae ostrvo, da e nastaviti da o njemu esto priaju, ali da nee imati hrabrosti da se vrate. Posmatrao sam ih kako se upuuju prema avionu i mislio da ih svakako vie nikad neu videti.

Velik eliko prozrano telo kr kroz koje se vide zv zvezde

Toga dana, krajem popodneva, tata me je zamolio

da odem doktoru Andou da mu odnesem neke dokumente. Njegova kua se nalazi izvan varoi, blizu rta Saman, tano na zgodnom rastojanju da se moe mirno otii peice i uz poslednje zrake zalazeeg sunca. Ti papiri su se odnosili na plan obnove bolnice o kojem su tata i doktor razgovarali ve neko vreme. Tata mi je rekao da predam sveanj dokumenata gospoi Ando, jer u ovo doba doktor e svakako biti u ordinaciji u bolnici. Naalost, ni gospoa Ando nije bila kod kue i vrata mi je otvorila Jolanda. To nije nita neobino poto je ona zaposlena kod doktora, ali zatekao sam je neobino utuenu i lice joj je izraavalo veliku zabrinutost. Dobar dan! Moe li da preda ove papire doktoru? U redu, odgovorila je Jolanda slabim glasom. ta ti je? zabrinuo sam se. Ako je bolesna. Gospodin i gospoa Ando su doli iz Japana da rade u naoj bolnici, a Ako, njihova ki, roena je na naem ostrvu. Uskoro e napuniti etiri godine. Ovdanji ljudi su vrlo zadovoljni to se doktor Ando nastanio kod nas, a Ako, poto je ovde roena, postala je, u stvari, pomalo ljubimica svih. Treba rei da je ona zaista prijatna i vrlo lepa devojica. Uz to je vesela i dirne nas redovno onim to pametno kae. Kad je ovek vidi, ne moe odoleti elji da joj se obrati i da je pomiluje. Njeno radovanje ivotu je zarazno i sve ini srenim. ak i Stari Markos, koji radi na optinskoj pijaci i uvek je ravo raspoloen,

najednom se razvedri kad se nae sa Ako. Ve sam ga video kako klei da bi bio njene visine i kae joj: Znai, dobro je naa Japanica? Odlino sam, a vi? odgovorila je Ako smeei se, od ega se i gospodin Markos istopio od uzbuenja. A onda, mumlajui ne znam ta kroz zube, vratio se ushienog izraza lica ka svojoj ribarskoj tezgi pod pokrivenom pijacom. Jolanda je jo vie od svih drugih duboko privrena devojici. Zakljuujemo u razgovorima da ona radi kod gospodina i gospodje Ando naroito zato to hoe da bude sa Ako. Nije me, dakle, iznenadilo to je tuna zbog bolesti malene. Je l' zaista loe? Temperatura se ne sputa. U bolnici je od prekjue, ali se ne zna ta joj je. Majka je odvela i ostala tamo uz nju. To je strano! rekao sam. Zar ni doktor Ando ne zna ta da radi da bi je izleio? On je hirurg. Za tu vrstu bolesti potreban je lekar opte prakse, kao to je doktor Migel, ali on nije naroito pouzdan. Doktor Migel je vrlo ljubazan, ali nikome stvarno ne uliva poverenje. Jednog dana, odavno, gospodin Tamanteg, koji radi u skladitu graevinskog materijala, otiao je u bolnicu jer ga je zaboleo stomak. Doktor Migel ga je pregledao i izjavio: To je napad slepog creva, treba odmah da vas operie doktor Ando. Otpoele su pripreme za operaciju, ali u asu kad je trebalo da primi anesteziju, gospodin Tamanteg se setio da je ve bio operisan. Leei na operacionom stolu, zapitao je gospodina Andoa: Doktore, ako se slepo crevo jednom operie, moe li ponovo da izraste? Intervencija je smesta prekinuta. Nemoj da se brine, rekao sam Jolandi predajui joj sveanj. Siguran sam da e joj sutra biti bolje.

I vratio sam se kui. Sutradan, prolazei pored bolnice, setio sam se ta mi je rekla Jolanda o bolesti Ako, i odluio da odem da se obavestim o njoj. U hodniku sam potraio sobu u kojoj lei Ako, kad sam ugledao Kesjuzu da ide prema meni. Pomislio sam da e opet da mi se ruga, ali konano, roaka mi je i ipak mi je bolje da se obratim njoj nego nekoj dragoj sestri. U svakom sluaju, dok sam oklevao, ona me je primetila, nisam, prema tome, vie mogao da je izbegnem. ta se to dogaa s tobom? Opet si se prejeo banana? upitala me je. Videi me u bolnici, bilo je logino da pomisli kako sam bolestan. Ali ipak nije mogla da se obuzda da me ne zadirkuje. Poeleo sam veoma da joj uzvratim neim, ali nije bio trenutak za to. Kako je Ako? Ah, doao si da je obie? rekla je, smraenog lica, to joj se retko dogaa. To je neka udna bolest. Temperatura se ne sputa. Ako je vrlo slaba. To je zabrinjavajue. Mogu li da je vidim? Moe, njena soba je broj esnaest. Ne zadravajui se due, uputih se ka sobi sasvim u dnu hodnika. Lako sam razgrnuo zavesu koja je zatvarala ulaz i video Jolandu kako sedi pored kreveta, zamiljena. Provukao sam glavu unutra da je pozdravim. Jolanda mi se pridruila napolju i razmenili smo tiho nekoliko rei u hodniku: Kako je? Zabrinut sam, pa sam doao da vidim ta se dogaa. Loe je, temperatura je veoma visoka. Doktor Migel kae da u bolnici u Manili ne znaju nita o tom oboljenju i da je to svakako neka boljka svojstvena naem ostrvu. Ali moraju ipak postojati neki lekovi? Izgleda da ne deluju. U vatri Ako bunca i kae: 'Neu! Neu da idem! Odlazite!' ta to znai? Ne znam, to su svakako komari.

Gde joj je majka? Vratila se maloas kui. Mislim da e brzo natrag. Ni ona nije nita jela i veoma ravo izgleda, strano je! Ona toliko voli Ako! Moj mlai brat je imao ranije tu istu bolest. Mama je ila po baku Kamai i ne znam ta joj je baka kazala, ali mama se vratila vrlo utuena. I ta je bilo s tvojim bratom? upitao sam Jolandu, znajui da je jedinica. Umro je. Nisu mogli da ga spasu. Mislim da je baka obavestila mamu. Mogli bismo da odemo da vidimo baku. Da je pitamo za Ako? Jeste. Ako je to neka bolest svojstvena za ostrvo, najbolje je pitati baku Kamai za miljenje. Ja je se ne plaim i znam gde je koliba u kojoj sada stanuje. Ako sutra i dalje temperatura ne spadne, razmisliu o tome. Jolanda se plaila da uje ta e rei baka Kamai. Bojala se da ne uje isti odgovor kao za njenog mlaeg brata. Uao sam u sobu da vidim Ako. Lice joj je bilo zajapureno i ubrzano je disala. Izgledalo je da ima bolove. Videlo se da se njeno malo telo svim snagama bori protiv bolesti. Iskreno sam eleo da Ako ozdravi, da je opet gledam kako veselo skakue kao ranije. Sutradan uvee, oko osam sati, Jolanda je dola da tiho kucne na moj prozor. Celoga dana brinuo sam se zbog stanja u kome je Ako i pojurio sam da otvorim. Odvedi me kod bake Kamai. Ne mogu vie da ekam. Dohvatio sam jednu baklju, iskoio kroz prozor i krenuo sa Jolandom u pravcu planine. Kolebao sam se na trenutak: moda je trebalo da pitam tatu za miljenje, ali, imao sam utisak da je bolje da mi delujemo sami i odluio da krenem ne govorei mu nita. Bio nam je potreban jedan sat da stignemo u podnoje planine, a zatim jo sat da se popnemo do kolibe bake Kamai. Srea,

bili smo otprilike desetog dana meseca i nismo bili potpuno izgubljeni u mraku. I pored toga, za Jolandu, koja je manje od mene bila naviknuta na to mesto, penjanje uz planinu usred noi zbilja nije bilo neko uivanje. Vie puta sam joj pruio ruku, ali njoj je bilo stalo do toga da se sama snalazi, kao da je to vano u borbi protiv bolesti Ako. Ila je za mnom, hvatajui se za drvee, za lijane i korenje i istovremeno duboko disala. Bio sam malo nespokojan i pitao se ta emo raditi ako ne naemo baku Kamai u kolibi. Ona stalno luta po ostrvu i nije uopte bilo sigurno da se svake veeri vraa da prenoi u svojoj kui. Ali, u isto vreme, mislio sam da ne moe biti odsutna u trenutku kad imamo tako vanu stvar da je pitamo. To nije bilo nimalo logino, ali videi Jolandu koja se toliko mui da se popne da je vidi, imao sam oseaj da baka Kamai ne bi mogla da ne bude kod kue. I zaista je bila tamo. Sedela je na malom zemljanom uzvienju ispred svoje kolibe i izgledalo je da nas oekuje. Eto vas! rekla je. Znali ste da emo doi? upitao sam je prilazei oprezno. Jolanda se krila iza mene. Baka Kamai tako izgleda da bi ak i usred dana svako ustuknuo pred njom. Odea u dronjcima, zamrena dugaka kosa visi u pramenovima.Njen nain da gleda ljude pravo vi oi plai ak i odrasle. Usred noi, pri slaboj svetiosti meseine, bila je jo stranija. Jeste, znala sam da ete doi. Ili tanije, znala sam da e neko doi, ali tek sam maloas doznala da si to ti. Ko se krije iza tvojih lea?* Jolanda. Jedna prijateljica. Ah, unuka Starog Markusa. Zbilja? Je li to tano? Iznenaen, okrenuo sam se prema Jolandi i upitao da li je to tano. Jeste, niko ne zna, ali istina je. Mi smo roaci,

odgovorila je sasvim tiho. Ovakvo tajno srodstvo nije retko na naem ostrvu. Ali sam se pitao kako je baka Kamai tako dobro obavetena. Bako, treba da izleite Ako, molim vas, rekla je Jolanda, prela ispred mene i klekla pred baku Kamai. Bolesna je i veoma joj je loe. Vatra se ne sputa, a ni ameriki ni japanski lekovi ne deluju. U bunilu je, a ako joj daju da popije malo vode - odmah povrati. Gotovo da je bez svesti. Nekada se esto dogaalo da ovdanja deca navuku tu bolest, rekla je baka Kamai prozuldim glasom upirui mutan pogled u Jolandu. Slatka deca, deca koju svi vole, navlaila su tu boljku. I uglavnom nisu ozdravljala. Ta bolest oduvek postoji na naem ostrvu. Jolanda je sela na zemlju jecajui. Ne obraajui panju na to, baka Kamai je produila da pria:Rodi se dete, milo je, lepo raste, veselo, naui mnogo stvari, pone da pria i da se zabavlja. Svi ga jako vole! I onda se dete razboli. Nijedno udotvorno reenje, nijedan lek tu nita ne mogu. Ta bolest oduvek postoji. Oseao sam se utuen onim to je priala baka Kamai. Nisam hteo da verujem da smo prevalili toliki put samo da ujemo kako Ako nee biti spaena. Tvoja majka je bila ranije da me pita za miljenje. Zbog mog mlaeg brata. Nismo mogli da ga spasemo. Tako je to, relda je baka Kamai, zatim se upiljila u Joiandu i upitala: Zato se ti toliko brines za malu kad ti ona nije erka? Ne znam. Ali radim oko nje svakog dana ve godinu dana. Uestvujem u njenom podizanju sa njenom mamom, a to je kao da mi je mlaa sestra. Mlaa, izuzetno draesna sestra, odgovorila je Jolanda i ponovo poela da plae. Tio! izusti baka Kamai naglo se okrenuvi prema meni.

Bio sam iznenaen, kao da me je neko najednom udario tapom. Ton joj je bio veoma zapovedniki. Prvi put sam uo da baka Kamai govori takvim glasom. Dobro je to to nije njena erka. Svaki roditelj eli da izlei svoje dete, da ga odgaja u zdravlju, ali protiv te bolesti roditelji ne mogu nita. Elem, dobro je to mala nije erka gospoice koja te prati. Nisam dobro shvatao ta baka Kamai hoe da kae, sluao sam je bez rei. Moda postoji nada, Tio! Da li e biti dovoljno hrabar? Ne znam, odgovorio sam iskreno. Ako bi trebalo uiniti neto kao to je penjanje na vrh kokosove palme, ili neko dugako preplivavanje, mogao bili rei da sam prilino hrabar. Ali nisam bio siguran da baka Kamai govori o takvoj hrabrosti. Znao sam dobro da ima situacija u kojima mogu da se pokaem kao veoma straljiv. Bolest malene izazvali su bogovi. Kad oni vide vrlo slatko dete roeno meu ljudima, hoe da ga pozovu k sebi. Tio! Jolanda! Da li ste u stanju da pregovarate? upitala je baka Kamai piljei mi ponovo pravo u oi. Bio sam potpuno nesposoban da odgovorim. Pozvau bogove. Hoete li da pokuate da ih zamolite da ne odnesu malu? Da li ste sposobni da ili ubedite valjanim razlozima? Ne znam, odgovorio sam sasvim tiho. Treba pokuati, rekla je Jolanda okreui se prema meni. Treba da nam vrate Ako! Da li u biti sposoban da pregovaram? Nisam znao ak ni kako su bogovi stvoreni. Suoen s takvim sagovornicima, moda neu umeti da pronaem prave rei... Ako ne uspem, aliu zbog toga celog ivota. Ne bih mogao nikad da zaboravim svoju nesposobnost da spasem Ako. A i Jolanda bi morala da ivi uvek sa tim seanjem. Ali ukoliko je ono to kae baka Kamai tano, a mi ne preduzmemo nita, Ako nee ozdraviti. Nismo, dakle, za-

ista imali izbora, trebalo je delovati i prihvatiti rizik da zatim budemo mueni tim stranim seanjem. Odluio sam se, prema tome, da odgovorim: Pokuau. Pratite me na vrh planine, naredila je baka Kamai, zatim je ustala oslanjajui se na tap koji je do tada leao nedaleko od nje. Baka Kamai mi se uinila viom nego obino. Poela je da hoda ak i ne gledajui nas, i stala da se penje uz planinu odlunim korakom. Oslanjala se na tap, ali je hodala brzo, korakom koji ni u emu nije podseao na staru enu, tako lako kao da je na ravnom tlu. Jolanda i ja smo imali mnogo muke da je pratimo. Nije bilo ba lako verati se kad nema puta i kad je jedino osvetljenje slaba meseeva svetlost. Hodao sam po tragu bake Kamai, a Jolanda je ulagala velike napore da me prati. Poto smo se peli neko vreme, stigli smo sasvim zadihani na iroku visoravan obraslu travom. Baka Kamai je otila da se smesti na sredini. Priite. Treba samo da ostanete ovde oboje. Ako budete ekali ne govorei nita, oni e najzad doi. Onda e biti potrebno da im se obratite, moraete da koristite glas razuma. To nisu nekakvi ljudi od kojih se trai da imaju saaljenja. Treba biti hrabar i odluan. Da li ste razumeli? Nisam mogao rei da sam zaista razumeo. eleo sam da joj postavim neka pitanja, ali mi ona nije ostavila vremena za to, jer je smesta otila, i dalje brzim korakom, ka podnoju planine. Mislili smo da e ostati sa nama, ali ona je iezla i ostavila nas oboje nasred livade. Nismo imali izbora, pa smo ekali. Bili smo prestraeni, jer nismo znali ta e se dogoditi. Vetar je pirkao i od njega je treperilo lie po drveu. Nebo je bilo puno zvezda. Mesec se znatno spustio prema istoku. Bili smo neko vreme u iekivanju. Zamiljao sam da e moda neka zvezda pasti s neba. Pomislio sam da razgovaram o svojoj zamisli s Jolandom, ali sam se uzdrao. Ne znajui zato, imao sam

oseaj da ne treba govoriti. Kao da bi me to to otvaram usta izloilo opasnosti da mi oduzme hrabrost. I Jolanda je stajala bez rei. Imao sam utisak da smo veoma dugo ekali, ali moda nije prolo vie od etvrt sata. Izgubio sam svaki pojam o vremenu. A onda sam, tano u isto vreme kad i Jolanda koja je, osetio sam, poskoila iza mene, shvatio da se neto deava. Nekakav ogroman proziran lik stajao je pred nama. Ili tanije, lebdeo iznad tla. Bio je isto toliko visok kao i drvee to-on koje se videlo u daljini. ovek bi pomislio: silueta nekog ogromnog diva. Proziran, kao mehur od sapuna, taj lik se lagano talasao i, kroz njega, videli su se vrhovi drvea kako podrhtavaju pod povetarcem i nebo na kojem su svetlucale zvezde. Mogle su da se razaznaju crte glave, ali ni oi ni nos nisu bili vidljivi, bilo je to kao neki ogroman prozirni balon. Ukoio sam se malo pri pomisli da e se taj lik pribliiti, ali on je ostao na rastojanju. Zato ste me pozvali ? Je li to progovorila ta stvar? Imao sam pre utisak da su se rei pojavile u mojoj glavi. Odjeknule su kao glas koji dolazi iz dubine neke peine. Ipak, shvatio sam da je Jolanda, koja se uhvatila za mene, isto tako ula glas, jer sam osetio da je opet poskoila. Mora da je baka Kamai pozvala tu stvar rekavi joj da elimo da porazgovaramo. Trebalo je, znai, odgovoriti. Poto je ogromna prilika pristala da doe do nas, trebalo joj je bezuslovno rei ono to imamo da joj kaemo. Bila je moja dunost da to uinim. Da li ste vi odgovorni to je Ako bolesna? upitao sam. Ne znam da li sam govorio glasno ili sam prosto smislio svoje pitanje. U svakom sluaju upravo to sam hteo da pitam gorostasnu stvar koja je stajala ispred mene. To je vrlo zlatna devojica, odgovorio je div. Rei su mi sporo stizale. Meka i prozirna prilika se opet zatalasala. Znam, i mi smatramo da je vrlo umiljata. Odluili smo da je pozovemo k nama.

Je li se zato razbolela? To nije bolest, to su pripreme da nam se pridrui. Pokuao sam da se tano setim saveta bake Kamai. Ona je rekla da se vrsto drimo, razmiljajui logino i da bi bilo izlino da raunamo na oseanja. Jolanda se i dalje vrsto drala za moju ruku. Ona je ula razgovor izmeu mene i dotine stvari koja je dola s neba. Najednom sam se setio rei Ako u njenom bunilu. Da li je Ako rekla da hoe da ide uz vas? Nije ona nita tako rekla, ali ako doe, videe jasno da je bolje kod nas nego ovde. Nema razloga, odgovorio sam. Nema razloga, zato to je Ako veoma dobro sa nama. Na zemlji postoje svakojake muke. Na sve strane je nesrea. Na nebu nema nieg od toga. Ta stvar je sporo govorila, kao da razmilja pre nego to izgovori svaku re, njene rei su dopirale do mene jasno, jedna za drugom. Utoliko je srea vea, rekao sam. Ni sam ne znam odakle mi je dola ta misao. Osetio sam kako me Jolandine ruke jo jae steu. Shvatio sam da hoe da kae da sam u pravu. To nije tano. Nebo je mesto beskonane sree. Vi ne moete da shvatite. Ponovo je ta stvar uzdrhtala, ali veliina joj je ostala ista. Kroz prozirno telo videli smo jednu zvezdu padalicu. A vi ne znate ta je ivot na Zemlji. Odozgo dobro vidimo ta se dogaa. Ljudi esto plau. Zato smo sreni: ima trenutaka kada se plae, ali i drugih - kada se smeje. Ako mala doe k nama, na nebo, bie presrena. Bie mnogo srenija ako ostane na Zemlji, sa nama. Sa svojim tatom i mamom. I mi emo se dobro starati o njoj. Nebo nema granica. Nisam znao ta vie da kaem. Vreme je prolazilo.

Stideo sam se. Nebo nema granica, ta to znai? Da li e Ako zaista biti srenija tamo gore. Poinjao sam da sumnjam: a ako upravo spreavam Ako da nae sreu? Bogovi su roeni na nebu i tamo ive, dobacio sam. Ako je ljudsko bie - i ona je roena na Zemlji. Roena je da upozna sreu i muku ljudskog bia. Ne treba, znai, da je odvedete na nebo. Oseao sam da se u meni penje gnev, gnev zbog moje line sumnje koja me je navela da pomislim, u jednom trenutku, da bi za Ako moglo biti povoljnije da ode na nebo. Poeo sam da se ljutim na tu bezoblinu i prozirnu stvar to stoji preda mnom. Hteli biste da odvedete Ako poto ste je bacili u bolest? Vi ste samo kradljivci dece! Zli ste! Niste dostojni neba ako inite tako strane stvari! Vikao sam iz sve snage, i dalje nisam znao da li zaista izgovaram ili samo mislim svoje rei. Ono to je sigurno jeste da sam sve svoje snage uneo u ono to sam govorio. A onda sam shvatio da sam zaboravio preporuku bake Kamai da ostanem razuman i da ubeujem razumom. Shvatio sam da sam dopustio da me ponese gnev. Ta stvar nije vie nita govorila, ve je poela da postepeno raste pribliavajui nam se, i ja sam razaznao neke motive na povrini njene tanke, prozirne opne. Stvar je postupno menjala oblik i ruke su se pruale ka nama, kao da bi da nas epaju. Bio sam prestravljen. Razbesneo sam diva! Rekavi stvari koje nije trebalo izrei, upravo sam izgubio priliku da pregovaram, priliku koju je baka Kamai uspela da dobije za nas. Dobiemo batine, smrvie nas na licu mesta, a sutra, Ako e umreti od svoje bolesti. Stvar se jo pribliila i vrhom svojih prozirnih ruku, veih od stabala kokosovih palmi, uskoro e me dotai. Prestraen, upravo sam izmicao kad me je Jolanda iza mene vrsto zadrala i zgrabivi mi desnu ruku, gurnula me i naterala da, naprotiv, nainim korak unapred. Stojei pored mene, ona se suprotstavila toj stvari. Bio sam skamenjen od straha, ali Jolanda je

pokazivala veliku sigurnost. Ponovo me je gurnula i naterala da uinim jo jedan korak unapred. Vratite nam Ako, molim vas, rekla je. Vratite nam nau Ako. Prozirne ruke se najednom ukoie u visini naih oiju. ta se tano dogodilo posle? ak ni sada, sa udaljenosti, ne uspevam to da razumem. Veoma polako, ta prozirna stvar je postala jo neopipljivija dok nije sasvim iezla. Mi smo ipak imali oseaj da je ona jo tu i ostali smo skamenjeni. Posle dueg vremena, palo nam je na um da je stvar moda otila, da nas je, poto je postala potpuno prozirna, na kraju ostavila. Tada smo poeli da se malo oputamo i sruili smo se u travu. Jolanda me je i dalje vrsto drala za desnu ruku. Pomisao da napustimo to mesto nije nam odmah pala na um. Neto kasnije ponovo sam se setio upozorenja bake Kamai: Treba biti hrabar i ostati vrst i shvatio da sam upravo bio na putu da budem slab. Isto tako sam se setio da je Jolanda imala hrabrosti da ne ustukne i da me je ona spreila da ne napravim korak unazad. Pomislio sam da smo moda upravo dobili bitku. Zahvaljujui Jolandinoj hrabrosti koja nas je gurnula da krenemo napred, moda smo uspeli da tu stvar koja je dola s neba nateramo da popusti. Osetio sam da sam umiren i istovremeno sam postao svestan svoje slabosti. Ostali smo na istom mestu ekajui da svane i sa prvim svetlucanjem, spustili smo se polako prema kolibi bake Kamai. Ona nas je oekivala, sede pred ulazom. Pogledala me je i nasmejala se. Nisam znao da li se raduje zbog toga to se dogodilo ili se pre ruga bednom straljivku kakav sam bio. Odlino ste proli, rekla je posmatrajud nas jedno pa drugo. Mala vie nije u opasnosti. Ja sam bio na putu da popustim, Jolanda je odnela pobedu, promrmljao sam. Ne seam se nieg. Sedam se da sam ula Tija koji se napree da se raspravlja. Imala sam samo jednu misao

u glavi, spasti Ako, onda sam neto rekla. A onda, tano posle toga, opazili smo da je stvar nestala. Odlino ste proli, ponovila je bakai Kamai. Malena je spaena. Ubrzo e potpuno ozdraviti. Hvala, bako! rekla je Jolanda. Klekla je pred baku Kamai, uzela njenu ruku u svoje i zaplakala. Prekini! Ne trpim kad se plae. Ja sam samo dozvala tu stvar, nita vie. Vi ste uradili ono to je trebalo. Odsad, nebo e bdeti nad malom. Da li ste sigurni u to? upitala je Jolanda. Jesam. Odsad, ona e biti pod zatitom neba. Sigurno, vie nikad nee biti bolesna. Dobro, poto je sada sve reeno, pourite da se vratite kui! Reklo bi se da je baka Kamai bila zbunjena. Podigao sam Jolandu koja joj je i dalje drala ruku. Imam neto da dodam, doviknula nam je baka Kamai dok smo kretali. Ne treba nikome nita rei o ovome to se dogodilo. Ako budete o tome priali, nebo e vas uti, a ono ne voli ljude koji se hvale da su ga pobedili.Mogla bi da se dogodi neka nesrea. Onda, ne kazujte nikome nita. Prepriavali smo te rei celom duinom puta sputajui se sa planine. Tri dana kasnije, Ako je izala iz bolnice. Bio sam u holu da je vidim kako odlazi. Doktor Ando je nosio u naruju, a ona je ponovo izgledala ila. Ljudi koji su bili u ekaonici, bili svi svi oduevljeni. Njena mama i Jolanda su takoe bile tu. Gospoa Ando mi je izgledala jo mnogo lepa nego obino, a Jolanda je zraila od radosti. Odsad Ako vie nikad nee biti bolesna. Bilo ta da se dogodi, nebo e je tititi i bogovi nee vie pokuavati da je pozovu k sebi. Jedino smo Jolanda i ja znali tajnu kako je Ako ozdravila. Znao sam takoe da ja nita nisam mogao da uradim i da je Jolandina hrabrost zadrala Ako na zemlji. Pomislio sam da hrabrost konano moda nema veze sa mukou, snagom, odvanou ili pustolovnim

duhom, ve da je posredi neto sasvim drugo. Svakako neki naroit oblik ljubavi. Ako mi je mahnula rukom i uputila veliki osmeh. I ja sam joj, presrean, uzvratio maui.

Osoba koju je traio gospodin ospodin Hose

Uobiajeno je da se gosti naeg malog hotela

obraaju tati da od njega trae svakojake savete. Jednog dana, na primer, jedan japanski novinar ga je upitao koja je osoba najpozvanija da raspravlja o politikim problemima ostrva; drugi put, neki mladi ameriki antroplog, koji je doao da izuava drevne obiaje koje ni mi sami nismo znali, molio je tatu da mu nae izvesne veze da pripremi svoje istraivanje. Ali ono to je traio gospodin Hose bilo je druge vrste. Najpre smo mislili da je doao kao turista. Stigao je avionom sa Filipina, odeven veoma oputeno, u koulji s cvetovima i belom ortsu. Nije izgledalo da ima neki odreen plan i dan kasnije proveo je lutajui kroz varo i okolinu. Rekao sam mu da u ga, ako hoe da ide na neko posebno mesto na ostrvu, tamo odvesti kolima (u stvari, jo nemam dozvolu ali se odlino snalazim za volanom), ali on mi se samo osmehnuo. Uvee, dok je pio kafu posle veere, pozvao je tatu: Hteo bili da vas neto upitam. 0 emu je re? odgovorio je tata, manje-vie mahinalno.

Doao sam da potraim nekog. Jednu enu otprilike mojih godina. Gospodin Hose je verovatno upravo preao ezdesete. Kako je bio malog rasta, izgledao je svakako mlai od svojih godina a, u stvari, imao je moda i vie. Odea mu je bila vrlo birana, govorio je perfektno engleski i izgledao otmeno. Kako se ta osoba zove? upitao je tata koji je mislio da poznaje bezmalo sve stanovnike na ostrvu. Dok sam nastavljao da raspremam susedni sto, poeo sam istovremeno da sluam ono to su priali. Marija. Marija? Polovina ena ovde imaju krteno ima Marija, da znate! Naalost, znam samo ime. Uvek sam je zvao Marija. Nekada sam ovde iveo godinu i po dana. Kada je to bilo otprilike? 1945. godine. To nije bilo jue, bogami! Ja jo nisam bio ni roen. Znate li neko porodino ime? Nije imala porodicu. Bila je rodom sa atola Toras, siroe. Rekla mi je da je ovde stigla sa sestrom i zetom. Za vreme rata. Njenog zeta regrutovala je japanska vojska i odvela ko zna gde. A sestra, ne znajui ta da radi, vratila se na Toras i Marija je ovde ostala sama. Retko sam imao priliku da ujem tako stare prie. Upitno sam pogledao tatu koji mi je dao znak da mogu da priem i sednem sa njima da bili sluao gospodina Hosea. Pomislio sam da bih moda mogao da mu budem od koristi u njegovim traganjima. Marija je radila u oficirskoj kantini japanske mornarice. Mislim, kako nije bila sa ostrva, da je to bio jedini mogui posao. A ja sam bio doao sa Filipina sa japanskom vojskom i radio na opravljanju brodova. Zar je japanska vojska bila ovde smetena? upitao sam tiho tatu. Jeste. Za vreme rata, odgovorio mi je, govorei isto

tako tiho kao i ja. Tako smo se Marija i ja sreli, nastavio je gospodin Hose. Neko vreme posle rata vratio sam se na Filipine, a Marija je ostala ovde. Znai pre etrdesetak godina. Tako je. Ve etrdeset godina! uzdahnuo je gospodin Hose i podigao pogled prema tavanici kao da na njoj vidi kako se odraavaju senke prolosti. Da li biste mogli vie da nam kaete o tome? upitao je tata smetajui se udobnije na stolici. Bio je to zaista udan rat. Na samom poetku Japan je odnosio nesporne pobede, zatim je poeo da gomila poraze i morao je da se povlai, poeo je gospodin Hose. Vojnici, na bojnim poljima, nisu imali pojma o onom to se dogaa. Svako je bio ubeen da ak iako je on potuen na svom frontu, ostali se dobro dre. Jedino je ef generaltaba u Tokiju ukupno sagledavao poloaj, ali nije prenosio nikakve informacije. Eskadron, baziran na atolu Toras, borio se protiv amerike mornarice na Pacifiku i cela flota je potopljena. Ljudi sa Torasa, videi da se brodovi ne vraaju, pomislili su da su otplovili u neku drugu luku da se usidre. U stvari, u to su ih uveravali. ak ni garnizon smeten ovde nije znao da Japan upravo gubi rat. Kako neprijatelj nije dovde doao, svi su verovali da Japan i dalje pobeuje. Moj otac mi je ispriao sve to, ree tata. Konano, na ostrvu se nije vodila nijedna bitka. Tako je. Rat se zavrio, a garnizon nije morao ni da se bori. Ali pri kraju borbi, mi, hou rei Marija i ja, borili smo se mnogo. Protiv koga? Protiv japanske vojske. Ili tanije protiv jednog japanskog vojnika. Jedne gnusne osobe. Veoma usluan pred ljudima, ali u sutini veoma ohol. Mislim da se seam da je po inu bio glavni mornariki podoficir. On je zapazio Mariju i progonio je svojim udvaranjem. Takva pria se esto deava, naroito za vreme

rata, rekao je tata. Moda. U svakom sluaju, dotle ja nisam bio naroito blizak sa Marijom. Ona je pre bila neupadljiva i radila utke, nezapaena. Izmenjali bismo samo utive pozdrave. Ali taj Takagi na kraju je zaista suvie navaljivao, i ja sam jasno video da Marija ne zna kako da ga se otrese. Dakle, u neku ruku iz saaljenja, obratio sam joj se prvi put. A zatim malo-pomalo, poela je sve vie da rauna na moju zatitu. To je bila opasna situacija? Jeste, veoma opasna. Japanski vojnici su bili vrlo uvredljivi, a tog Takagija se niko nikada nije usuivao da postavi na njegovo mesto. Marija je esto ila da plae iza zida trpezarije. Bila je istinski zaplaena. Rekavi to, gospodin Hose me je pogledao, kao da bi da kae da to nije pria koja se pria pred jednim detetom. A onda, ta se desilo? pitao je tata da bi ga podstakao da nastavi. I ja sam bio zbunjen. Kad je video da smo se Marija i ja sprijateljili, Takagi me je smatrao suparnikom. Nalazio je najrazliitije izgovore da me udari. Oseao sam da e, ako nita ne preduzmemo, situacija postati nepodnoljiva za Mariju i mene. Onda smo jednog dana doneli odluku: pobegli smo u planinu. Da je Marija bila rodom sa ostrva, roditelji bi je svakako zatitili, ali ona ovde nije imala nikog, pa sam konano ja preuzeo brigu o njoj, zato to sam i ja bio u stranoj zemlji, kao ona. Bilo je udno sluati priu koja se zbila vie desetina godina pre mog roenja. Sve te linosti su mi bile potpuno nepoznate, dok je mesto na kome se ona odigravala bilo ovo ostrvo koje tako dobro poznajem. I mogli ste da preivite u planini? Pre rata, bilo je mnogo japanskih imigranata na ovom ostrvu. Oni su krili planinu da bi tu gajili pirina, sadili kineski kupus, a neki su pokuali da gaje biber. Znao sam jedno mesto u planini gde se bila nastanila

jedna takva grupa. Krajem rata, kad su najzad shvatili da je Japan konano na putu da izgubi, odustali su od ivota na ostrvu i vratili su se kuama. Mislio sam, dakle, ako bih otiao na ono mesto koje su oni napustili, mogli bismo svakako nai od ega da preivimo. I zaista, ostala su stabla bananinih palmi i rasad kineskog kupusa. Bilo je takoe vie koliba, i mi smo se smestili u najbolje ouvanoj. iveli smo sakriveni oko est meseci. Bili smo sreni zajedno i provodili veoma lepe dane. Pogled gospodina Hosea kao da se ponovo izgubio u daljini. Marija je imala mnogo vrlina koje nisam zapaao kad je utei radila u kantini. Bila je ozbiljna, nena, lepa. Mislio sam da sam naao enu svog ivota. Zajedno nam nikad nije bilo dosadno, a uz to, s vremena na vreme dolazili su da nas obiu Marijini prijatelji, koji su nam donosili ribu i pirina. A onaj vojnik? On nikada nije doao. Svi ljudi sa ostrva su morali znati gde se krijemo, ali nas niko nikad nije potkazao. A svakako za njega Marija nije bila toliko vana da bi se latio da je goni. A onda? A onda se rat zavrio. Dola je amerika vojska. Napustili smo svoje skrovite u planini. Ve vie nije bilo japanskih vojnika i gotovo ni imigranata. iveli smo neko vreme u varoi, a onda sam se ja zaeleo da se vratim na Filipine, samo za neko vreme. Bio sam malo zabrinut da doznam ta je s mojim roditeljima, braom i sestrama. Mislio sam, ako ekonomska situacija bude dobra, mogao bih dovesti Mariju i nastanili bismo se na Filipinima. Marija je, dakle, ostala ovde i obeala da e me ekati. Nije se vratila u Toras? Nije, govorila je da se bolje osea ovde. Uspeo sam da naem brod i otputovao sam na Filipine, gde sam prionuo veoma estoko da radim. Hteo sam, pre svega, da pritedim malo para i dovedem Mariju. Obavljao sam ve-

oma naporne radove mislei da sve to radim zbog nje. Ali, naalost, nisam uspevao da zaradim mnogo para. Postepeno, uspeo sam da steknem poloaj na Filipinima, samo nisam imao ni trenutak slobodnog vremena. Mislio sam jednako jo samo est meseci, jo tri meseca i konano, deset godina je prolo. Svih tih godina nisam prestajao da mislim na Mariju. Nikada je nisam zaboravio. Ali bio sam zarobljenik svakodnevice i vreme je prolo, a da ja toga nisam bio svestan. Niste pisali jedno drugom? upitao sam. To pitanje mi se izmaklo. Marija nije umela da ita. A, uz to, ona mi je rekla da nee pismo. Da ne osea potrebu za reima na hartiji. Da vie voli da brzo doem po nju. Da, naravno, to je normalno reagovanje za jednu enu sa Torasa, rekao je tata. A potom, konano, nikad nisam uspeo da naem priliku da se ovamo vratim. Deset godina kasnije, oenio sam se na Filipinima drugom enom. Dobio sam decu i da bih ih podigao, nastavio sam mnogo da radim, a vreme je i dalje proticalo. Nikada ne bih poverovao da je ivot tako kratak i da tako brzo prolazi! Mislio sam uvek na Mariju. Nadao sam se da je dobro, da je kao ja nala nekog pristojnog oveka za koga se udala. A vreme je nastavilo da tee. Jeste. Da budem iskren, treba da priznam da je ovih dvadeset poslednjih godina bilo lake. Imao sam najzad slobodnog vremena i, da sam hteo, mogao sam da se organizujem da doem ovamo. Nisam mogao to da uradim u pravom trenutku, a vie nisam imao hrabrosti da ponovo vidim Mariju posle toliko vremena; ne bih prosto umeo da razgovaram sa njom. Uvek sam mislio na nju, ali to moda nije bilo dovoljno duboko oseanje. Nisam dobro razumeo ta je time hteo da kae. Ne znam ta je to voleti nekog. Naravno, ja volim tatu i volim svoje drugove, to znam ta je, ali biti zaljubljen, ne znam. Bio bih zaista nesposoban da procenim ta je pra-

vo ili nije pred izborom koji treba nainiti tokom dugog ivota. Zadovoljio sam se, dakle, time da sluam, ne govorei nita. Trebalo je da saekam godine koje danas imam da se najzad osetim sposobnim da je ponovo vidim, nastavio je gospodin Hose. Ma kakav bio sadanji Marijin poloaj, imam oseaj da u moi da je ponovo vidim, da od nje zatraim oprotaj i da joj objasnim. Ako vie nije na ovom ostrvu, ii u da je traim tamo gde se sada nalazi. Osnovao sam eksport-import kompaniju i vie nemam problema sa novcem. Sada je vodi moj sin i mogu sebi da dopustim da izostanem mesec dana. Hou bezuslovno da ponovo vidim Mariju i da je zamolim za oprotaj. Eto, sada znate sve. Mislim da sam shvatio. Ali gde li Marija sada moe biti? Pokuaemo da naemo neku stariju osobu koja je znala to doba. Ne seate li se nekog odavde s kim ste bili u kontaktu? Seam se jedne od prijateljica koja je s vremena na vreme dolazila do nae kolibe da nam donese hranu, ako se dobro seam zvala se Anita-Komo Kusutiran. Bila je otprilike Marijinih godina. Anita? usldiknuo sam u isto vreme kad i tata. Zatim smo se okrenuli jedan prema drugom smejui se: U tom sluaju nee biti teko pitati je. Vi je poznajete? To je moja tetka! odgovorio je tata. Tetka Anita je sestra tatinog oca. To je, znai, moga dede sestra. Ona ne stanuje u varoi, zato je ne viam esto, ali, kako nema dece, smatra me za svog unuka. Da li u moi da se sretnem sa njom? upitao je gospodin Hose oduevljen. Mislim da ete moi. Ona je bila malo bolesna i sada je u bolnici, ali moi ete da razgovarate sa njom. Ona e svakako imati obavetenja o vaoj Mariji. Mogli bismo ve sutra da je obiemo. Sutradan, krenuli smo sva trojica za bolnicu koja

se nalazi na breuljku iznad varoi. Uvek je puna sveta. U ulaznom holu, sreli smo roaku Kesjuz, tri meseca ranije se vratila sa Havaja gde je zavrila kolovanje za sestru i odmah poela da radi u bolnici. Kad je bila mala, bila je vrlo nevaljala i sve vreme me zlostavljala. Bio sam veoma iznenaen to je izabrala taj posao medicinske sestre u kome treba initi dobro ljudima. Gle, Tio! Sta ti radi ovde? Da li te boli stomak to si se prejeo banana? Prestani da se ponaa prema meni kao prema derletu! Doao sam zbog jedne stvari koja se tie odraslih. Kako je tetka Anita? Mnogo je bolje. Ne prestaje da pria kako hoe brzo da napusti bolnicu. Moemo li da razgovaramo sa njom? umeao sa tata. Moete, naravno. Ona bi stalno da razgovara sa mnom, ne znam kako da je zaustavim. Ponekad zaelim da joj zalepim usta flasterom. Kesjuz je bila u stanju da to izistinski uradi. Uostalom, pomislio sam, ako to ve nije uradila, to je zaista dokaz da je bolja nego ranije. Soba tetke Anite se nalazila u dnu dugakog belog hodnika. Odkrinuo sam vrata i zavirio unutra. Moja baka je sedela na krevetu i plela, iz toga sam zakljuio da je dobro. Uao sam u sobu. Obradovala se kad me je ugledala. Izgleda da joj je moja poseta priinila toliko zadovoljstvo, da sam sebi zamerio to nisam ranije doao da je obiem. Rekli su mi da njena bolest nije opasna, pa prema tome, nije mi palo na um da se bavim njom. Ipak, kad dobro porazmislim o tome, upravo kad nisu mnogo bolesni ljudi se u bolnicama najvie dosauju. Tata i gospodin Hose ekali su iza vrata, dao sam im znak da uu. Kad je videla da je i tata doao, tetka Anita se dvostruko obradovala. Malo zbunjen, gospodin Hose je zastao i ona ga je opazila tek posle nekog vremena. Da ti predstavim..., poe tata, ali ne dovri

reenicu. Tetka Anita kao da nije ula ono to on kae i, bez rei, uprla je pogled u gospodina Hosea. Hose! Jesi li to stvarno ti? Dabome, prepoznajem te! Koliko godina je prolo? Nezahvalnie jedan! ta li je moglo da te navede da se sada vrati ? Tetka Anita je bila po obiaju otvorena, ali iz njenog glasa probijalo je malo nostalgije. Anita! Toliko vremena je prolo! Reci mi, da li zna gde je Marija? upitao je gospodin Hose drhtavim glasom. Budalo jedna! Podlae! Nezahvalnie! Strugnuo si kao lopov, emu se nada kad se sad ponovo pojavljuje? A? Trideset pet godina kasni, suvie si odugovlaio, puu jedan! Nema vie Marije! Da si doao prole godine, jo bi moda bilo na vreme. Umrla je? Dabome. ena, kad je napusti, na kraju umre, da zna. Ali ko je Marija? upitao je tata veoma radoznalo. Tata i ja smo morali poznavati sve prijateljice tetka Anite, ali nismo videli koja bi mogla biti iz prie gospodina Hosea. Tano, vas dvojica ne poznajete Mariju. Ili tanije ne znate je pod tim imenom. Vi poznajete baku Elenu. Onu koja je pozajmljivala novac? upitao je tata. Baka Elena je ivela u lepoj kui na izlazu iz varoi. Govorilo se da je veoma bogata i nije bilo retko da ljudi od nje pozajmljuju novac kad su u nevolji. uo sam da se pria kako ona uopte ne prata onima koji kasne s vraanjem. Izgledalo je da ne voli mnogo decu iz susedstva. Uvek je nosila crnu odeu, imala strogo lice i u varoi su je viali uvek kako ponosno veoma uspravljena hoda. Kad bismo je videli, priali smo izmeu sebe da lii na veticu, znajui ipak da ona to nije. Njen pravi posao nije bilo pozajmljivanje para, ali svi oni koji su imali finansijskih problema, nisu oklevali da idu k njoj da uzajme, a posle, kad bi dolo vreme da joj se

dug vrati, uvek su pravili probleme zbog kamata. Ali treba razumeti da ona nije imala nikog na koga bi mogla raunati. Imala je samo nekoliko prijatelja, kao to sam ja, ali na koje se nije mogla zaista oslanjati. Novac je bio njena jedina podrka. Zato joj je bilo toliko stalo do para. Vi je nikada niste razumeli. ta je radila za sve ove godine moja Marija? upitao je gospodin Hose utanjivi glasom. Tvoja Marija, poto si otiao, ekala te je pet godina! Radila je u radnjama tu i tamo i ekala te. A onda je jednog dana donela odluku: otputovala je na Filipine da te trai. Nisam to znao. Nikad nita o tome nisam doznao. Otiao si, a nisi ostavio ak ni adresu. Ona svakako mje mogla da ti ue u trag. Ne znam koliko je dugo ivela na Filipinima, ne znam nita o tome ta je izdrala tamo, ali kad se vratila, bila je to druga linost. Ona nije bila odavde, pa je niko nije prepoznao. Svi su je ve bili zaboravili. Dala je da joj se sagradi mala kua na izlazu iz varoi i vodila je povuen ivot. A onda, jednog dana, proneo se glas da ima veliku sumu novca poloenu u banci. Napolju, video se vrt sa travnjakom i leptirima koji su proletali na zracima sunca, a u bolnikoj sobi tri oveka su u tiini sluala priu koju im je priala tetka Anita. Bila sam jedina koja sam znala ko je ona. U poetku, jedva bi mi nazvala dobar dan kad bismo se mimoilazile, ali ja sam je prepoznala. Onda sam je jednog dana otvoreno upitala da li je zaista Marija. Ona Marija koja je otputovala na Filipine da trai Hosea. Odgovorila mi je da je zaboravila prolost, da joj je sada ime Elena i da tako treba da je zovem. I nita vie nije rekla o prolosti. Dakle, ja sam potovala njenu volju i sauvala tajnu: nikad nisam rekla da su Elena i Marija koja je nekad stanovala na naem ostrvu - jedna te ista linost. Gospodin Hose je stegao glavu rukama. I zatim smo poele da se viamo s vremena na vre-

me. Ona je stavljala novac u banku i ivela skromno od kamata. Svakako bi mogla da vodi laki ivot, ali bi se reklo da oekuje neto i da ivi u nadi da e se to dogoditi. Svake nedelje, odlazila je u crkvu. Kad bi joj ljudi traili novac, ona bi im uzajmila. esto smo askale pijui aj, ali nikad nije rekla ni re o prolosti, niti o tome ta je radila na Filipinima. Ni jedan jedini put nije izgovorila ak ni prvi slog tvog imena, Hose. Gospodinu Hoseu je lice bilo zgreno, kao nekog ko osea uasan bol, ali se uzdrava da ne jaue. I nikad nije otila u planinu. Mesto na kome je ivela s tobom, koliba u kojoj je provela najlepe dane ivota, na to mesto puno uspomena nikada nije htela da se vrati, makar jedan jedini put. To ja znam. To je ono isto oseanje koje je rukovodilo da odbija da govori o prolosti. Ali znam isto tako, uprkos svemu, da je nastavljala da te eka. Da eka da se vrati. Kazujui to, tetka Anita je pruila ruku i dotakla ruku gospodina Hosea. Do kraja nije rekla ni re. Ostala je nema do smrti. U ovoj bolnici? proaptao je tata. Jeste, ba ovde. Umrla je ovde, u tiini, ne prozborivi ni re. Kad je izdahnula, imala je zadovoljan izraz lica. U testamentu je zavetala sve svoje bogatstvo crkvi. Mislim da joj je ivot izgledao u isto vreme beskonaan i veoma kratak. Za nju, ekanje je bilo razlog da ivi. Konano, moda si bio u pravu to se nisi ponovo pojavio. To joj je moda omoguilo da spokojno provede kraj ivota na ovom ostrvu na koje se vratila da prosto-naprosto nastavi da te eka. Umrla je, znai, pre nego to u se vratiti. Stigao sam prekasno, proaptao je gospodin Hose. Zatim je upitao: Gde je sahranjena? Pa upravo to pokuavam da ti kaem jo od maloas. Da je sahranjena skromno, na groblju uz crkvu, ja te ne bih doekala onako kako sam postupila maloas,

nazivajui te budalom i zakasnelim, zato to se jo ljutim na tebe. Shvata li, toliko je godina prolo od vremena kada ste bili zajedno, da bi bilo sasvim prirodno da ste zaboravili jedno drugo. Ali vidi, ne, ona je traila da bude sahranjena u planini. Na mestu gde se nalazila koliba u kojoj ste zajedno iveli. Tamo se nalazi njen grob. To znai da te je ekala do kraja! Shvata li? Video sam suze kako naviru na oi gospodinu Hoseu i teku iscrtavajui pravu liniju du oba obraza. Imao sam utisak da prisustvujem malo neobinoj sceni. Sutradan otpratio sam gospodina Hosea dipom do planine. Tata je imao neki sastanak koji nikako nije mogao da otkae, i nije mogao da poe sa nama. Usput smo svratili u bolnicu da nam tetka Anita dobro objasni gde je grob. I pored njenih uputstava, mnogo smo se namuili da naemo to mesto. Nije trebalo uzdati se u seanja gospodina Hosea koja su bila vrlo mutna, a kako odavno vie niko ne stanuje u okolini, kineski kupus i stabla bananinih palmi su ponovo podivljali. Izali smo iz dipa i, poto smo tragali dobrih pola sata, na kraju sam ipak otkrio beli krst postavljen na padini planine. Na njemu je bilo urezano ime Elene-Marije Ahijave. Gospodin Hose je seo ispred krsta. Sve vetar koji je dolazio sa mora dopirao je do nas kroz drvee to-on. Udaljio sam se malo oivljavajui seanje na baku Elenu. Zaista nisam imao nikakvu predstavu o celoj njenoj prolosti koju sam otkrio za ova dva poslednja dana. Za nas, decu, ona je bila samo malo dangrizava starica koja nije pobuivala elju da joj se pribliimo. Da gospodin Hose nije doao, tetia Anita nam sigurno nilcada ne bi priala o baki Eleni i ona bi za nas ostala neznanka. Gospodin Hose je ostao pola sata sedei ispred krsta. Mora biti da je u srcu priao sa Marijom. Zatim je ustao i dao mi znak da hoe da se vrati u dip. Ponovo smo se popeli u kola, ukljuio sam motor i, u trenutku kad sam ubacio u prvu brzinu, gospodin Hose je jo jednom podigao pogled prema planini.

Imam oseaj da sam uinio neto neoprostivo. Ali moda je dobro tako. Anita je svakako u pravu kad kae da ekanje prua razlog da se ivi. Ako je tako, Marija je imala sa mnom u srcu veoma ispunjen ivot, ak iako se nisam vratio. Niko to nikad nee saznati. Nisam znao ta da mu kaem. ta misliti o onome to je uinjeno ili nije kad se stigne na kraj ivota i kad se pogleda unazad? Imao sam etrnaest godina i nisam umeo da odgovorim na to pitanje. Jedina stvar koju sam imao oseaj da donekle razumem, jeste da ljudi imaju razliite ivote i da svako konano pokuava da bude veran na svoj nain. Dok sam vozio dip, pokuavao sam da zamislim staru Elenu, koju sam znao - sa crtama Marije kakva je morala biti kad je bila mlada. Sedei na suvozakom seditu i gospodin Hose je sve vreme utao. Imao sam utisak da na njegovom licu iz profila itam izvesno olakanje to je najzad mogao, ma i sa zakanjenjem, da uini ono to ga je tako dugo muilo. Moda je to bilo na drugaiji nain od onog o kome je sanjao, ali gospodin Hose je ipak na kraju ponovo naao Mariju.

Emiliov Emiliov odlazak

Mislim da se seam da Emilio nije bio na prvom

brodu koji je prispeo na nae ostrvo sa izbeglicama koje su dole iz Kukuruirika. Kada je pristao, bio sam upravo u luci i video kako silaze putnici na kej. Prenosili su svoje

stvari u vreama ili korpama, i svi imali iznurena lica. Bilo je i dece ali se ne seam da sam video Emilija meu njima. U to vreme jo ga nisam poznavao. Kukuruirik je mali atol na oko est stotina kilometara juno od naeg ostrva. Ljudi koji tamo stanuju su drukiji od nas: to su Polineani. uli smo da je straan tajfun opustoio atol; vie osoba je poginulo, mnoge kokosove palme su popadale, privatne kue i javne ustanove bile su razorene. Izvesno vreme bilo je teko za ljude da ive na tim opustoenim ostrvima. Mogli smo koliko toliko da zamislimo razmere te katastrofe. Nekoliko dana kasnije Uprava je poslala u Kukuruirik brod koji je odneo hranu i ebad. Vratio se nekih nedelju dana kasnije sa velikirn brojem izbeglica. Taj brod sam video u luci kako iskrcava putnike. Odlueno je da e te izbeglice neko vreme iveti na naem ostrvu. Zato smo ih susretali na sve strane po varoi. Kretali su se u manjim grupama, razgovarali tiho i mogli ste ih videti podjednako u katolikoj crkvi kao i u protestantskom hramu, u naem jedinom supermarketu kao i na optinskom skladitu graevinskog materijala ili jo u bolnici gde su leeni oni koji su bili ozleeni za vreme prolaska tajfuna. Mislim da sam upoznao Emilija otprilike dva meseca posle dolaska prvog broda. Nekoliko dana ranije, poslednje izbeglice prispele su sa Kukuruirika. Pre nego to su doli da se nastane kod nas, bili su odluili da neko vreme ostanu na svom ostrvu da bi raskrili ruevine poruenih kua, prikupili pale kokosove palme i posadili nove. Emilio je, znam, morao stii tim drugim brodom. Trebalo je da stanovnici Kukuruirika stanuju na naem ostrvu uz pomo vlasti nekoliko godina, koliko je potrebno da mlade kokosove palme ponu da donose plodove. Na oko pet minuta od naeg hotela, sagraeno je prihvatno selo, odakle je svake veeri do nas dopirala muzika i vesele pesme. Pomo vlade je bila mrava i samo gledajui njihovu odeu nasluivali smo koliko su te izbeg-

lice imale malo za ivot, a ipak su bili veoma veseli, kao da se ne oseaju siromani. Toga dana, poetkom popodneva, stajao sam na putu ispred naeg hotela. Pitao sam se s kim bih mogao lepo da provedem kraj dana kad sam spazio dugorepu pticu toto-pai kako leti iznad mene. Opinjen, ostao sam oiju uprtih u nebo ak i poto je iezla: ptica u arenim bojama kao to je ta ima mnogo u planini, ali je retko videti ih u varoi. Tada sam ugledao ta tri deaka kako mi se pribliavaju. Reklo bi se da zaziru: primicali su se u grupi, sitnim koracima, pogledajui levo i desno, bez ijedne rei. Bila su to meni tri potpuno nepoznata lika. Kad su me videli nasred puta, izgledalo je da su u neprilici i potpuno su stali. Osmehnuo sam se onom koji je koraao prvi. Uplaenog izraza na licu, samo je oborio oi. Vi ste doli iz Kukuruirika? upitao sam koliko da neto kaem. I dalje oborenih pogleda, nisu odgovorili. Svakako uplaeni, nijedan od njih trojice se nije usuivao da bilo ta kae. Pomislio sam da ovdanji jezik mora biti drukiji od polineanskog u Kukuruiriku, pa sam upitao: Razumete li ovo to kaem? Ali oni su i dalje stajali utei i kada sam napravio nekoliko koraaja prema njima, onaj koji je bio na elu trojke naglo se okrenuo i pobegao trei u pravcu iz koga su doli. Dvojica ostalih pohitali su za njim. Iznenaen, mogao sam samo da ih gledam kako bee. Sutradan, ponovo sam ih sreo na istom mestu. Kad sam ih primetio na putu, mahnuo sam im. Zaustavili su se na licu mesta, zatim su se pribliili. Zdravo! dobacio sam im. Zdravo! odgovorio je mekim glasom deak koji je, kao i prethodnog dana bio na elu trojke. Ovoga puta nije pobegao. Malo nii od mene, imao je dugaak oiljak na elu i ivahne oi. Uinilo mi se da mu sa lica itam izraz gneva,

ali se na kraju malo osmehnuo. Posedali smo na ivicu puta i poeli da razgovaramo. Toga dana, proveo sam celo popodne sluajui ta mi pria, laganim glasom, sa mnogo kolebanja. Mada na est stotina kilometara od Kukuruirika, nae ostrvo je ipak najblie veliko ostrvo i deko je imao neke predstave o naem jeziku. Malo-pomalo, shvatao sam bolje ono to kae. Priao mi je o stranom tajfunu, o svom ivotu na malom ostrvu atola, o putovanju brodom ovamo. A ja sam mu priao o naem ostrvu, objanjavajui mu da imamo aerodrom, Administrativni centar, a i mnogo kola. Rekao sam mu da moja porodica vodi jedan hotel (malo kasnije, sva trojica su doli da bace letimian pogled na salon). Celo popodne smo porveli u razgovoru, sedei na ivici puta. U stvari, priao je samo jedan, a ostala dvojica nisu otvarala usta. Pomislio sam da moda ne razumeju na jezik. Ja se zovem Tio. A ti? upitao sam pre nego to smo se rastali. Emilio, odgovorio mi je. Sutradan, odveo sam svu trojicu na aerodrom. Bio je to dan kada jedan avion svraa. Tih dana tata odvozi goste hotela ili ide po njih a ja ga pratim da sluim kao vodi i pomognem pri noenju prtljaga. Emilio je svratio popodne sa svojim drugovima i ja sam im predloio da pou na aerodrom kolima hotela. Imao je na licu izraz nelagodnosti, zatim je na svom jeziku popriao sa drugom dvojicom i tiho su raspravljali neko vreme. Ii emo peice, rekao je najzad. Zato? Poite bolje sa nama kolima. Peke. Ne poznajemo tvog oca. Onda sam odluio da i ja prepeaim put sa njima. Obavestio sam tatu da kreem ranije i pridruio sam im se na putu koji je iznosio oko dva kilometra do aerodroma. Emilio mi je rekao da je ve video avione na nebu, ali da nikad nije prisustvovao sletanju. Avioni ne idu za Kukuruirik. Kao i uvek kad neki avion treba da proe, moji

drugovi su bili okupljeni na aerodromu i igrali su se oekujui da letelica stigne. Priao sam im da im ispriam za Emilija i njegove prijatelje, ali kad sam se okrenuo da ili upoznam, ovih vie nije bilo. Poto sam proveo neko vreme sa svojim drugovima, dao sam se u traganje za trojicom deaka. Konano sam ih ugledao sasvim na kraju visoke iane ograde. Sedeli su jedan pored drugog i uporno posmatrali sletnu pistu. Milije mi je bilo da im ne prilazim i da ih ostavim na miru, a kad se avion pojavio na nebu prema istoku, pritrao sam da se pridruim Emiliu. Evo ga! viknuo sam. Oni se uopte nisu okrenuli prema meni ve su ostali pogleda uprtih u plavo nebo na kome se jasno ocrtavala silueta aviona. Postepeno, avion se pribliio tutnjajui i postajao sve vei dok nije dostigao veliinu koju ima kad je na tlu. Zatim se grubo spustio i, uz zagluujuu buku pri koenju, udaljio rulajui punom brzinom po pisti, pre nego to e se vratiti i zaustaviti pred terminalom. Za sve to vreme, Emilio i njegovi drugovi su posmatrali ta se deava, ne izustivi ni re, bez ijednog pokreta. Kad se ve avion zaustavio, jedno vozilo sa platformom koje je prenosilo pasarelu prilo je vratima, tek u tom trenutku, Emilio je najzad malo mrdnuo i okrenuo se prema meni. Bilo je super, a? dobacio sam mu, ali on nije odgovorio i nastavio je da u tiini posmatra avion. Kako sam morao da pomognem tati, predloio sam im da me saekaju i otiao ka holu za dolaske. Toga dana imali smo tri gosta. Poto sam ih odveo do hotelskog minibusa i spustio njihov prtljag pozadi, rekao sam tati da u i u povratku ii peice. Tata me je, dakle, pustio i otiao sa gostima. Ali kad sam se okrenuo prema ogradi, Emilija i njegovih drugova vie nije bilo tamo. Traio sam ih bezuspeno uokolo, pa sam, posle nekog vremena, morao da se reim da potraim nekoga koga znam da me vrati kui kolima. Pomislio sam da je

Emilio prosto naprosto morao otii, ali mi je bilo ao to me nije obavestio. Tokom polugoa koje je usledilo postao sam vrlo blizak sa Emiliom. U prvo vreme, pokazao sam mu mnoga mesta na naem ostrvu, svakojake graevine u naoj varoi, otkrio sam mu kutije konzervi, napitke koje nije znao i kako rade kola. A onda, malo-pomalo, on je poeo da me ui nekim stvarima i dolazio po mene da se igramo. Sve te aktivnosti bile su vie poslovi za odrasle, samo malo preraeni u igre. Na primer, jednog dana iao je da trai korenje mangrove, isekao ga je na tanke listie koje je potom upleo da napravi dugaku usku kotaricu iji se jedan kraj zavravao zailjen. Veoma zadivljen, pratio sam paljivo njegove spretne pokrete. Kad je zavrio, ustao je i pokazao mi s izvesnim ponosom korpicu u obliku banane, dugaku oko deset santimetara, sa jednim otvorenim i drugim zatvorenim krajem. Hajdemo! rekao je Kuda? Na more. Naravno! Jo ne shvatajui emu bi mogla sluiti takva korpica, iao sam za Emiliom vukui noge i pitajui se ta li emo raditi. Luka i aerodrom se nalaze na jednom ostrvcu oko kilometar od varoi prema puini, povezanim s naim ostrvom nasipom. Da bi se izbeglo da male barke zaobilaze kad idu izmeu rta Saman i uvale Kurampok, probijen je tunel na sredini nasipa. Ovaj prolaz je uzan i more je plitko na tom mestu, zato ga mogu koristiti jedino motorni amci. U visini tog tunela, Emilio je siao u vodu, klizei du nasipa. Bila je oseka i kad bismo se popeli na koralne grebene koji dotiu povrinu mora, voda ne bi dopirala dalje od kolena. Skaui s jednog bloka na drugi, Emilio se primakao puini na oko dvadeset-trideset metara od nasipa. Ja sam se trudio to bolje mogu da ga izbliza pratim. Najzad, mora biti da je stigao do cilja koji je sebi postavio, jer se okrenuo i dao mi znak da mu se pridruim. Dodao mi je

korpicu i poeo da ispituje uokolo more. Posle toga je zaronio i na dnu poeo da pravi nekakav mali prolaz, samo malo ui od korpice, pomerajui pomalo nekoliko malih koralnih blokova. Zatim je namestio korpicu u upljinu koju je napravio. Ovo je zamka, objasnio mi je. Za hvatanje riba? Da. Kotarica je tako napravljena da ribe koje u nju uu ne mogu vie da izau. Nisi to nikad radio? Nisam znao za taj nain. Na naem ostrvu vie niko nije koristio takvu zamku. Sve ribe prolaze ovuda u vreme plime. Do sutra emo ili nahvatati mnogo, sigurno, rekao je Emilio nastavljajui da vezuje vrsto kotaricu uetom za gomilu korala. Na vrhovima prstiju pokuao sam da vidim to dalje oko nas. Kao da smo bili sasvim sami, obojica, usred okeana. Kad je zamka bila dobro vezana, ostali smo neko vreme da plivamo i galamimo u vodi. Sutradan, naalost, vetar je bio jak a more uzburkano. Mesto na kome smo postavili zamku bilo je plitko, ali nije dolazilo u obzir ii tamo peke. Bojao sam se da korpica ne bude odneta, ali Emilio nije uopte izgledao zabrinut. Trebalo je saekati tri dana pre nego to smo se vratili da vidimo zamku. Mnogo riba je bilo uhvaeno. Emilio ih je stavio u kesu koju se postarao da ponese kad je polazio, i odneo ih je u izbegliko selo. Emilio je bio siroe, a roaci koji su se starali o njemu bie svakako oduevljeni kad ga vide da se vraa s takvim ulovom. Kad smo se rastajali, dao mi je dve ribe. Pomislio sam da je to pravina raspodela plena. Dodue, ja sam ga samo pratio i nisam nita uinio da mu pomognem. Posle se vie nismo razdvajali. Emilio je znao strahovito mnogo stvari o moru, drveu i cveu koje se nalazi u planini, o vetru i meteorologiji. Znao je savreno ta treba raditi u druenju s prirodom, stvari koje su svi na naem ostrvu zaboravili. Kad smo razgovarali sedei

na obodu nekog puta, dogaalo mu se da podigne opali palmin list sa zemlje i da od njega neto napravi. Gotovo da nije gledao prste, oni kao da su se sami kretali i pre nego to bili mogao ita da razumem, palmin list se pretvarao u ribu, skakavca ili rajsku pticu. Pravio je sve te oblike od jednog jedinog lista koji bi cepao, savijao, uplitao. Nauio me je kako to da radim, pa sam, na kraju, i ja mogao da napravim nekoliko obinih predmeta. Ali oni koje je Emilio pravio bili su mnogo lepi. Sa loptama koje je pleo mogao se zaista igrati bejzbol, dok bi se, ako smo koristili neku od mojih, ona raspadala posle samo nekoliko udaraca. Emilio se malo druio sa ostalom decom sa ostrva. Ili se zabavljao sa decom sa Kukuruirika, ili je sam odlazio na more ili u planinu. Nikad ne bi doao da mi se pridrui kad sam se igrao sa svojim drugovima. Malo-pomalo, ostala deca sa Kukuruirika su poela da se meaju u nae igre, ali Emilio je ostajao po strani. Moji drugovi se na kraju ak nisu vie usuivali da nas pozovu ili da priu kad bismo se sreli u varoi. Svako popodne Emilio je dolazio pod prozor moje sobe i zvao me zviduui. Kad ne bih imao posla u hotelu niti neku drugu obavezu, nalazio bih ga napolju i odlazili bismo zajedno u planinu, ili u varo, ili na koralnu barijeru da skupljamo koljke. Ponekad smo zakazivali sastanak prethodnog dana i ve od jutra, rano, odlazili motornim amcem da ribarimo. Bio je bolji ribolovac od mene, ali zahvaljujui druenju sa njim mnogo sam napredovao, jer me je uio da izaberem dobar mamac i najbolju opremu, da prepoznam gde se nalaze ribe i koje, vodei rauna o plimi i oseci, obasjanosti suncem i satu. Emilio je, izgleda, toliko voleo ribolov i bio toliko vetiji od najboljeg odraslog ribolovca meu nama, da sam mu rekao da moe koristiti na amac kad god hoe ukoliko je slobodan. Zahvalio mi je ali, u stvari, nikad nije doao da ga pozajmi. Kad bi iao u ribolov, nasred lagune, to je uvek bilo sa mnom. Jednom smo otplovili u ribolov na puinu, izvan koralne barijere. Posle nekog vremena jedna

velika riba je dola da mu zagrize udicu. A ja sam bio zaprepaen kad sam joj ugledao glavu u talasima. Pa to je ajkula! povikao sam. A da, ajkula! Pst! rekao je Emilio. Nije nita ozbiljno, nai emo ve neko reenje. Da sam bio sam i da sam ulovio toliku ajkulu, svakako bih se toliko uplaio da bih sam presekao najlon da oslobodim ribu. Ali Emilio je ostao vrlo miran. Omotao je ruku krpom i poeo polako da vue udicu, zatim je olabavio da bi omoguio ribi da pliva neko vreme. im je ajkula pokazala znake zamora, on je ponovo povukao, zatim opet olabavio, putajui ribu da se koprca slobodno, pre nego to je otpoeo da snano izvlai udicu. Ponavljajui vie puta taj postupak, na kraju je dovukao ajkulu sasvim blizu amca. S takvim zubima bi veoma lako mogla da presee najlon, dobacio sam uplaen velikom siluetom ajkule koju sam upravo ugledao izmeu dva talasa. Koristio sam klavirsku icu. Sam najlon nije dui od metra, objasnio je Emilio, napreui se ponovo da povue udicu. Kad se peca izvan koralne barijere, treba biti spreman na sve. Jo jednom je povukao icu da bi se ajkula nala gotovo zalepljena uz trup amca, zatim mi je zatraio da drim udicu dok se nije domogao nekakve kratke motke sa dna jedne kutije. Potom je saekao nekoliko trenutaka i iskoristio taan momenat kada je ajkula, koprcajui se i dalje uz ivicu naeg amca, podigla glavu izvan vode, da je udari. Ubijena, riba je odmah prestala da se mrda. Ajkula se ponekad pravi da je mrtva. Dogaa se da ribarima otkine nogu poto je izvuku u amac. Uplaen, poskoio sam i ustuknuo korak nazad. Ne brini! Ova je istinski mrtva. Emilio se zaista dobro razumeo u sve te stvari, a ja sam se pitao kako i gde je mogao da naui sve to zna. Bilo je takoe veoma zanimljivo etati se sa njim kroz varo. Veoma je eleo da dozna mnoge stvari, ali se

nije usuivao da neposredno pita odrasle ljude. Siguran sam da bi mu ljubazno odgovorili, ali on, izgleda mi, nije imao odvanosti da im se obrati. Kad smo odlazili da se kupamo ili etamo po planini, pomiljao sam da ne znam nikog toliko hrabrog kao on, ali kad se nae u varoi postajao je vrlo bojaljiv. Pitao sam se gde li je mogla da odleti ona snaga njegove prirode koju je pokazivao kad smo ulovili ajkulu, na primer. Malo-pomalo, tokom naih etnji, nauio je razne stvari: kako idu kola (i takoe emu slue benzin i ulje, kako se odrava motor, koji su glavni delovi, a i da, na koncu konca, nije tako teko voziti), odakle dolaze proizvodi koje kupujemo u supermarketu (ona roba koja dolazi iz inostranstva brodom i skladiti se u hangarima), gde se proizvodi struja (centrala se nalazi izvan grada, a nafta se u nju dovodi direktno iz luke naftovodom). Svaki put kad bi otkrio neku takvu olakicu, Emilio se najpre divio, ali bi vrlo brzo sasvim tiho promrmljao da su to stvari bez kojih se zaista moe. Za njega su bili vani kokosovi orasi, lie palmi, stabla mirisne palme, ribe koje plivaju u laguni, bananine palme posaene u planini, ili jo kako, prema simptomima, prepoznati i izabrati lekovitu biljku meu svim onima to postoje. Za njega je bilo vano moi preiveti sopstvenim sredstvima. Ma ta da se dogodi, Emilio nje hteo da gubi poverenje u svoje sposobnosti da se sam snalazi. Na naem ostrvu, ako ovek hoe, moe iveti bez sekiracije, ali on je sebi zabranjivao svaku olakicu i bilo mu je stalo do toga da ivi onim istim ivotom kao na Kukuruiriku. Nje pio koka-kolu ve uvek kokosovo mleko, nije jeo ribu iz konzerve ve onu koju je sam ulovio. Izgubio je majku za vreme tajfuna (otac mu je nestao na moru ve odavno) i prihvatili su ga dalji roaci koji se nisu brinuli ako se ne pojavi u vreme obeda, jer su znali da je svakako naao negde neto za jelo; to je, uostalom, i bio sluaj. Istina je da kokosovih oraha, dorijana ili banana ima na naem ostrvu i da niko ne bi zamerio ako Emilio ubere tu i tamo jednu-dve voke. A onda, veina

ljudi sada radije jede pirina i ribu iz konzerve, pa ostalih namirnica kojima smo se sluili nekad ima i vie nego to treba. Da ne zna ima li negde drvo maa? upitao me je jednog dana Emilio. Maa je, na jeziku Kukuruiriku, dorijan. A kod nas se kae mai. Odgovorio sam: Ima ga koliko ti dua ite! Traim stablo za seu. Veliko drvo sa potpuno pravim stablom. Hoe li da odemo da potraimo na zemljitu koje nam pripada u planini? Ima vie desetina stabala dorijana, ali su naputena i plodovi nisu ubirani ve veoma dugo. Mislim da uopte nema problema da posee jedno drvo. Nae zemljite u planini se nalazi na oko etvrt sata kolima od varoi, u podnoju brda Kurampok. Ono nam pripada, ali mi ga ne obraujemo i puno stabala dorijana je izraslo. Da li u moi da odnesem stablo? upitao je Emilio s ozbiljnim izrazom na licu. Mislim da to nee biti problem. Ali ta bi ti od njega napravio? Pirogu. Sa lepim, potpuno pravim stablom moe da se napravi ba dobra. A sa njom bih mogao da idem u ribolov kad god hou. Ti e sam da je napravi?* Aha, na Kukuruiriku sam napravio jednu sa bratom mojeg dede. Seam se otprilike ta treba da radim, a ako ne uspem sasvim sam, moi u da zatraim pomo. Taj veliki plan za pravljenje piroge me je oduevio. Odmah sam ga ispriao tati koji nije video nikakve smetnje da Emilio uzme jedno stablo. ak je bio zadivljen svim onim to Emilio moe da uradi, pa se odmah sloio, preporuujui nam samo da pazimo dok obaramo drvo i prenosimo ga. Otili smo na brdo hotelskim kamionetom. Ja sam vozio. Naravno, jo sam premlad za to i ne bi

trebalo, ali kako nismo vozili kroz varo tata je smatrao da to zbilja nije opasno, i pozajmio mi je kola. Parkirao sam kamionet u podnoju brda, na putu, i uli smo u umu da traimo dobro drvo: trebalo je da bude deblo od najmanje pedeset santimetara u preniku, sasvim pravo, bez granja do visine otprilike est metara. A da bi se olakalo prenoenje, idealno bi bilo da drvo ne bude suvie daleko od puta. Peaili smo tri sata kroz umsko rastinje pre nego to smo pronali odgovarajue drvo. Poto smo omotali jedno crveno ue da ga obeleimo, sili smo do kamioneta kako bi ga parkirali to je mogue blie, pa smo se obojica latili sekira. Trebalo nam je mnogo vremena da oborimo stablo, ak i radei ovako udvoje. Drvo mai je prilino tvrdo i sekire su nam odskakale. Udarali smo iz sve snage, ali uspevali smo samo da ogrebemo koru. Nikako nam nije polazilo za rukom da dopremo do srca. Da smo zamolili gospodina Tamantega iz skladita graevinskog materijala, on bi nam svakako pozajmio krunu testeru, ali Emilio je bio uporan da isee drvo sekirom. Govorio je da drvetu ne bi bilo pravo da se koristi maina, a to znai da se ne bi mogla napraviti dobra piroga koja bi se dobro drala na puini. Napregao sam se manje-vie da verujem u njegovo objanjenje, smatrajui da je ipak teko iskuenje sei drvo sekirom, usred ume, po takvoj vlazi i vruini. Konano, posle jednog sata, Emilio je zadao poslednji udarac sekirom koji je oborio drvo tano u pravcu koji smo predvideli. Na posao za taj dan bio je gotov i vratili smo se u varo vrlo zadovoljni. Sutradan smo ponovo doli na brdo da iseemo grane i lie. Bio nam je potreban jedan dan rada da okreemo drvo. Znali smo da neemo biti dovoljni nas dvojica da sreno izvedemo posao treeg dana. Obratili smo se, dakle, drugovima i krenulo je nas desetak. Nije bilo lako spustiti deblo do kola. Trebalo je privezati dugako ue pozadi za kamionet i vui drugi kraj gore uz padinu, da bismo ga vezali za stablo. Ali kako je ue ilo u cikcak izmeu ostalih stabala, nije se posle moglo prosto

vui kamionetom da bi stablo klizilo ka podnoju strmine. Trebalo je vui i zaustavljati se im bi deblo blokiralo neko drvo pa onda motkama napraviti poluge da bi se malo usmerio pravac debla, pa vui nanovo dok ga opet ne blokira neki panj, od kojeg bi ga oslobaali sekui ikaru uokolo. Svako je hteo da kae svoje miljenje ili da neto tumai, i taj posao nam je uzeo dobrih pola dana. Bio sam, razume se, odgovoran za vonju kamionetom, a Emilio je upravljao postupcima oko debla. Za teak i naporan rad bilo je pet deaka, a du puta pri sputanju bilo ih je jo dvojica-trojica koji su davali znak - bilo da se ide napred ili da se prekine s vuom. Trebalo je veoma paziti, jer bi neko od nas lako mogao da se povredi za vreme sveg tog manevrisanja. Bili smo, dakle, svi veoma usresreeni. Najzad, malo pred podne, deblo se nalo kod kola i, uprevi svi zajedno, uspeli smo da ga spustimo na platformu. vrsto smo ga vezali i preneli na plau ispod hotela. Tokom tri meseca koji su usledili, Emilio je ostavio drvo onakvo kakvo je bilo, ne dotiui ga. Oekivao je da, suei se, drvo postane lake za obradu. Emilio mi je rekao da e se loe osueno drvo kasnije izloiti opasnosti da se izvije ili ispuca. A onda, jednog dana, konano, odluio je da je dolo vreme da pone da pravi pirogu. Toga dana, Emilio je zamolio tri starija oveka koji su doli sa Kukuruirika da ga prate. Jedan od njih bio je brat njegovog dede. Pre nego to se otpone sa radom, trebalo je pridravati se obreda. Emilio mi je objasnio da treba obavestiti drvo da e postati piroga. Uvereno u korist plana, drvo e tada dati sve od sebe da postane dobar amac koji se ne plai talasa, ume da privue ribe i ak bude u stanju da se odupre nevremenu. Trebalo je, dakle, pripremiti drvo za sve to, a zatraiti i pomo kako od bogova mora, tako i planine, lagune i neba. Emiliov plan da napravi pirogu izgleda da je obradovao sve izbeglice pridole sa Kukuruirika i zainteresovao sve kod nas. Tri mudre starine su stigli

rano izjutra. Pletenim, liem mirisne palme pandan ukrasili su deblo smeteno u hladovinu jedne kokosove palme. Zatim su oko njega stavili ljuske kokosovog oraha napunjene rakijom od palme, ribe ulovljene blizu koralne barijere i kineski kupus, potom su se smenjivali izgovarajui dugake molitve. Emilio i ja, kleei na pesku, svesrdno smo se moili da piroga postane sran amac. Drugovi koji su nam pomagali da svuemo deblo sa planine bili su isto tako prisutni na obredu koji je potrajao oko jedan sat. Popodne, Emilio je poeo sa pravim radovima na graenju. Pomou male sekire, ostrugao je deblo celom duinom, zatim je izdubio sredinu. Bio je potreban ceo mesec dana rada da se pred oima pojavi oblik koji lii na pirogu. A ja sam pomagao na najjednostavnijim poslovima. Kad je trebalo prosto grubo ostrugati, ja sam mogao da radim kako sam znao i umeo, ali im bi zadatak postajao precizniji i kad se ne bi smelo rizikovati da se naini i najmanja greka, morao sam da saekam Emiliova uputstva. Ona poslednja doterivanja ostavljao sam da radi potpuno sam, bilo mi je dovoljno da se divim vetini kojom je rukovao tekom sekirom i postepeno postizao divnu izvijenost trupa amca. Tri puta je brat Emiliovog dede doao da ga obie i odlazio je zadovoljan kako posao napreduje. Kada je trup amca bio gotovo zavren, Emilio se bacio na izradu ostalih delova. Piroge koje se koriste u toj oblasti imaju jarbol postavljen sa obe strane trupa na ijem je kraju uvrstio dvostruki boni plovak koji omoguuje da se uvek dri jedan prema vetru kad se plovi na jedra. A da bi omoguio da se menja pravac i pristaje, pramac i krma imaju isti oblik. To znai, u stvari, da oba kraja piroge moraju da budu oblikovana kao krma. Emilio je pridavao znaaj i najmanjoj pojedinosti. Na svakom kraju uvrstio je ukras u obliku vila pa je piroga delovala veoma elegantno. Objasnio mi je da je to rep ptice brzana. Tako je od razliitih komada drveta napravio bone

plovke, gredice za koje ih treba uvrstiti, daske koje dolaze odozgo, kao i daske koje treba da slue za sedita, jarbol za jedro i jo celu gomilu neophodnih delova koje je ostrugao, ispolirao i uvezao lijanama mirisne palme. Uostalom, pre nego da ih je uvezao, trebalo bi da kaem da ih je spojio, toliko se sve skladno utapalo. Napravio je isto tako vesla i jednu crpku. Posle svake etape ovih sloenih radova, piroga je sve vie dobijala oblik. A potom, tano tri meseca posle obreda za poetak radova, Emilio je objavio da je amac dovren. Za sve to vreme stalno sam iao u kolu i radio u hotelu, dolazei da pomognem Emiliu samo kad bih imao malo slobodnog vremena, ali on se bio potpuno posvetio toj izradi, da nije radio nita drugo. Po svoj prilici, kako je obred bio odran pred poetak radova, nije bilo potrebno da se odri drugi na kraju. Emiliu i meni je, dakle, bilo dovoljno da spustimo pirogu u vodu, uemo u nju da se malo provozamo veslajui, da proverimo neke delove, zatim podignemo jedro od lia mirisne palme i malo zaplovimo. Emilio je pokazao da je sasvim zadovoljan tek poto je izvrio jo nekoliko podeavanja. Piroga je tada bila savrena! Reagovanja ljudi su bila prilino razliita. Kod nas su amci sada opremljeni motorom. Retki su ljudi koji se jo slue pirogama, a vie ih niko ne pravi. U selu Vo postoji zaista gospodin abak koji jo ume da ili izrauje, ali sam uo da se ali kako ve dugo nema porudbina. Samo porodice koje idu u ribolov usred mangrova jo imaju nekoliko dugih i uskih piroga kojima se ide na vesla (ti ribari kau da je u laguni, nou, lake uloviti ribe tim pirogama, zato to su one tihe). Svi su, dakle, doli radoznalo da vide Emiliov amac, zato to je ta stvar postala retkost. Stariji ljudi pokazivali su izvesno uzbuenje, jer ih je lepa piroga podseala na amce iz njihove mladosti. A one mlae iznenaivalo je to to je Emilio mogao sasvim sam da napravi amac. Iskreno su se divili videi da jedan deak njihovih godina raspolae potrebnim znanjem i vetinom da izradi tako lepu stvar od

grae koja potie iskljuivo sa naeg ostrva. Reagovanje ljudi sa Kukuruirika je bilo sloenije. Neki su kanda vreme koje provode na naem ostrvu stvarno smatrali kao neki raspust, mislei da nije tako loe ostati ne radei nita u vreme kad bi trebalo nastaviti normalan ivot na njihovom ostrvu. Inae, izbeglicama se, izgleda, zbilja nije urilo da se tamo vrate. Njihov smetaj, koji je trebalo da bude privremen, trajao je ve tri godine, ali oni nisu pokazivali nikakve znake nestrpljenja. Svi su govorili da hoe da se vrate svojim kuama, ali izgleda da su konano shvatili da je prilino prijatno iveti na naem ostrvu uz pomo drave. A onda, kad su uli da Emilio gradi pirogu kao to se to oduvek radilo na njihovom ostrvu, osetili su se, izgleda, malo nelagodno. Tim amcem koji je napravio svojim rukama, Emilio, koji je jo samo dete, pokazao je da, iako boravi na tuem ostrvu, eli da ouva obiaje svoga zaviaja. Bilo je, dakle, prirodno da se odrasli, koji su se zadovoljavali time da ive od danas do sutra, zahvaljujui hrani koju je delila vlada, osete malo posramljeni. Tokom est meseci koji su usledili, Emilio se svakog dana ukrcavao u svoju pirogu da bi iao u ribarenje po laguni. Dogaalo mi se ponekad da ga pratim, ali je ee odlazio sam. Svakoga dana donosio bi mnogo ribe koju je delio sa svojim prijateljima, a divljenje koje je izazivao samo je raslo. Ali on nije pridavao nikakav znaaj pohvalama koje su mu upuivane. Jednog dana, dok smo sedeli jedan pored drugog u amcu i ekali da ribe naiu i zagrizu nae udice, okrenuo se iznenada prema meni i rekao mirnim glasom: Vratiu se na svoje ostrvo. Nisam odmah shvatio to to je rekao i pogledao sam ga na trenutak zabezeknuto. Zatim sam konano shvatio znaaj njegove izjave. Hoe da kae da e se vratiti na Kukuruirik? Jeste. S kim? Hoe li svi otii? Nee.

Vratie se sasvim sam? Dabome, rekao mi je mirno, oiju uprtih u kraj udice. Pokuao sam da zamislim Kukuruirik. Tamo vie niko nije iveo. Veina kokosovih stabala popadala je sa prolaskom tajfuna, a drvee koje je potom zasaeno sigurno jo nije dovoljno poraslo da ita rodi. Osim ako neka stabla nisu ve poela da raaju neto voa. Za ribolov, nije bilo problema: ribe bi tamo moralo da ima. Trebalo bi takoe da ima i mirisnih palmi i mai drvea. Kineski kupus bi bilo dovoljno zasaditi da se brzo ubere. A u kakvom li su stanju bananine palme? I onda sam pomislio da, ak i ako bi bilo dovoljno onoga ime bi se prehranio, ostrvo zasaeno samo mlaim kokosovim stablima, jo krhkim, nije mesto za ivot petnaestogodinjeg deaka preputenog samom sebi! Rekao sam Emiliu: Ne verujem da je to mogue! Ama jeste, mogue je! A kako namerava da otputuje? bio sam uporan, jer mi je ivot na njegovom ostrvu bio nezamisliv, a nain da se tamo stigne mi je izgledao isto tako neizvestan. Ovom pirogom. Kako mi to nije ranije palo na pamet! Emilio je svakako imao tu misao na umu od poetka. Za ovih poslednjih est meseci imao je dovoljno vremena da se srodi sa svojim amcem. Jo je poboljao nekoliko sitnih pojedinosti i njegova piroga je sada potpuno savrena. A uz to, navikao se na manevrisanje. Uostalom, ve smo odlazili u ribolov zajedno u Ansu, susednu lagunu i ja sam proverio da amac moe da prkosi talasima na puini. Meutim, Ansu se nalazi na samo desetak kilometara i, ma kakvo bilo vreme, videle su se obale naeg ostrva. Kukuruirik je, naprotiv, bio na skoro est stotina kilometara i tokom putovanja ovek bi se mogao nai nasred okeana, bez ikakvog ostrvca na vidiku. Zato hoe da ode?

Ne mogu beskonano da ostanem na ostrvu koje nije moje. Ali odrasli ljudi ne kau da e se vratiti! Zato to su digli ruke! dobacio je Emilio. Ali kako e se snai za ivot ako ode sasvim sam? upitao sam ga. Nai u ve ime da se hranim. Mogu da pecam. A zatim, kokosova stabla bi morala uskoro da daju prve plodove. Moda ne dovoljno da prehrane trista ljudi, ali deset-dvadeset sigurno. Za mnoge ljude ivot ovde izgleda laki. Oni mogu nita da ne rade i ive od pomoi drave, zato su se predali. Nema sumnje da je bio u pravu. Meu izbeglicama prispelim sa Kukuruirika, Emilio je konano bio jedini koji zaista radi. Posmatrao sam ga kako se latio rada otkako ga znam i na kraju sam pomislio da bi, ak i sam, na svom pustom ostrvu uspevao da preivi. Zna, ve dugo elim da se vratim. Ne mogu vie da ekam. Uvek sam hteo da odem. Od prvog dana kad sam stigao ovamo. U poslednje vreme, svake noi to sanjam. A kako bi bilo da predloi nekom odraslom da se vrati s tobom? Ne dolazi u obzir! Najpre, niko ne bi bio za odlazak, a zatim, ako bih priao o svom planu, siguran sam da bi pokuali da me zadre. Vie volim da budem sam. Uostalom, moda e neki, kad doznaju da sam se vratio u zaviaj, pozeleti da postupe kao ja. Moda e odrasli postati svesni toga da bi im bilo bolje da se i oni vrate svojim kuama to je mogue pre. U pravu si, proaputao sam, mislei da bih i ja, da sam daleko od svog ostrva, svakako eleo da se vratim kui i da bih ga sigurno sanjao svake noi. Emilio me je pogledao pravo u oi: Pristaje li da mi pomogne da pripremim odlazak? Tajno, ne govorei nikom nita? Prihvatio sam. U svakom sluaju, Emilio je bio odluan. Nisam mogao uiniti nita drugo sem da mu

pomognem. ak i ako to znai da u se uskoro rastati od najboljeg prijatelja. Prihvatio sam da mu olakam pripreme, ali, u stvari, jedino to sam mogao uiniti za njega bilo je da prikupim zalihe. Emilio nije imao ni prebijene pare i nije mogao nita da kupi. Ja sam, dakle, preuzeo na sebe da od svoje uteevine nabavim konzerve u supermarketu, kao i kod gospodina Sana i u ostalim radnjama. Da ne bih privlaio panju, nije trebalo da kupujem suvie stvari u istom duanu. Pravei se da nita posebno ne pripremam, kupovao sam uobiajenu koliinu zaliha za male izlaske na more koje smo ponekad pravili. Kod mene, u hotelu, bilo je isto tako veoma lako nai neto za jelo u kujnama. Jednog popodneva kad nije bilo nikog, uvukao sam se u magacin i uzeo tri konzerve unke, tri konzerve prene piletine u bujonu, paket eera i kutiju suvog keksa. To je bilo prvi put da ukradem neto iz kue, ali se zaista nisam oseao kao krivac. Bio sam spreman na sve da pomognem svom prijatelju. Sakrio sam ove namirnice u jednom oku svoje sobe i, kad je palo vee, poao sam da naem Emilia. Pripremio sam ti zalihe. Hvala, odgovorio mi je, istinski zahvalan. A ako ne nae pravi put, ta e raditi? Ne brini. Kad sam bio na svom ostrvu, proveo sam vie meseci u kui za mukarce radi mog upuivanja u ivot mukarca i nauio sam da odreujem poloaj zvezda. Znam kojeg dana, u koliko sati i u kom pravcu ta i ta zvezda treba da se nae. A zatim, postoje talasi. Jedna struja sa Kukuruirika ide daleko ka puini. Bie mi dovoljno da usmerim amac u dobrom pravcu i ona e me odvui na ostrvo. Siguran si u sebe? Za vreme tih upuivanja, stareina me je ispitao i rekao da sam spreman. Kad je to bilo? Tano pre nego to je tajfun proao preko naeg

ostrva. Da nije bilo tog pustoenja kod nas, sad bih imao pravo da idem sa odraslima na puinu da lovim krupne ribe ili kornjae, rekao je Emilio i u njegovom glasu sam osetio samouverenost i veliki ponos. ta ti jo treba? upitao sam. Kokosov orah. Dvadesetak. A uz to - voda. I banane. Koliko dugo e ploviti? Najmanje desetak dana, ali moda i dvadeset. Najednom sam veoma konkretno sagledao ono to se pripremalo. Nije to bila igra na dejoj stazi. To je bila prava plovidba, ozbiljna i opasna. Emilio e moda morati da provede dvadesetak dana na otvorenom moru, bez ikakvog sigurnog saznanja o mestu na kome se nalazi, i zamiljao sam ga kako mu se postepeno namirnice i voda za pie izmiu, a ne moe nita da uradi sem da se nada da je na dobrom pravcu i da se moli da more ne postane nemirno ili da se ne razboli. A ja nisam znao kojeg boga treba moliti u tim sluajevima i, uz to, nisam znao kako se treba moliti u takvom poloaju. Bilo bi dobro kad bih mogao da te pratim. Rekao sam to ne razmiljajui i tek naknadno sam shvatio ta sam rekao. To je nemogue, rekao mi je Emilio vrlo mirnim glasom. Pre svega, ne mogu dvojica stati u pirogu. Za mali izlazak na more - jo i nekako, ali do Kukuruirika, to je nemogue. A uz to, ako ja nestanem, niko nee nita rei, ali ako ti napusti ostrvo, to e napraviti neprilike. Sigurno e vie motornih amaca i ak velikih barki biti poslato da te trae i vratie te ovamo. Nisam nita umeo da mu odgovorim. Nije bilo teko nai kokosove orahe. Kokosovih palmi ima mnogo kod nas i niko nita ne kae ako se uzmu trietiri oraha sa stabla. Mi smo ipak izabrali palme dovoljno udaljene od varoi da ne privlaimo panju, i oborili smo nekoliko plodova. Emilio se verao dvaput bre od mene i za tili as smo nakupili dvadesetak oraha, koje smo sakrili

u mangrovama kraj plae, gde je bila vezana piroga. Zatim sam nabavio pet plastinih kanistera za vodu, svaki je hvatao jedan galon: dobio sam ih prazne od poslovoe agencije firme Sanrajz. ena tog poslovoe je nekako nepoverljive naravi i, kako ona misli da voda na naem ostrvu nije za pie, alju joj u tim kanisterima vodu iz njenog kraja, koja jako zaudara na deterdent. Ipak, naa voda ima vrlo dobar ukus i dobra je za zdravlje, tako da je ljudi sa ostrva uokolo odnose svojim kuama da je ponude prijateljima, ali ena tog poslovoe odbija da pije drugu vodu osim one iz svog zaviaja. Aganija, kuna pomonica u toj kui mi je dalja roaka i nije mi bilo teko da dobijem nekoliko praznih kanistera. Na kraju, popeo sam se na brdo iza kue i nabrao venac jo zelenili banana. Mora da je stvarno nosio ezdesetak plodova. Kad je hleb vlaan nije dobar za jelo, a krompir se lako kvari na vlazi. Naprotiv, banane su idealna hrana na moru. One e postepeno dozrevati i biti dobre za jelo za vreme putovanja. Uoi Emiliovog polaska, u toku popodneva, vratili smo se u umu u kojoj smo oborili drvo da napravimo pirogu. Nismo imali oseaj da emo se rastati tako da se tokom vie godina ponovo ne vidimo. Bili smo suvie zaokupljeni pripremama za odlazak i nije nam padalo na um da razmiljamo o onom to e se kasnije dogaati. Kad je ve sve zavreno, Emilio je poeleo da vidi odozgo more na kome e se izloiti opasnosti, i predloio mi je da ga pratim. Imao sam more razloga da se brinem. A ako za vreme plovidbe pone nevreme? Da li e Emilio nai pravi put? Da li e nai neko mesto da pristane na svom ostrvu? U kakvom e ga stanju zatei? I kad i kako u moi da doznam da li je sreno stigao? Ne razmenivi ni jednu re, usred naeg penjanja, seli smo da se odmorimo. Nekoliko nenih oblaka bilo je rasuto po nebu i od povetarca je utalo lie na drveu. Potroio si dobar deo uteevine, rekao je Emilio. Ne sekiraj se za to! Bio je to novac koji sam zaradio kao vodi gostima

hotela i iz dubine due sam bio srean to je posluio da se kupe zalihe za Emilija. Jesi li siguran da e sve dobro ii? Siguran sam, odgovorio mi je gledajui me pravo u oi. Na povrini lagune, pod naim nogama, ocrtavalo se vie belih linija od planktona. Sutra, rano izjutra, Emilio e ih preploviti da pree s druge strane koralne barijere. A ja u ga svakako gledati kako odlazi, sa mesta na kome se sada nalazimo. Dva dana po njegovom odlasku, bie potrebno da krenem da obavestim ljude sa Kukuruirika. To smo zajedno odluili. Otkriu ti jednu tajnu, ree najednom Emilio ustajui. ta to? Magiju, odgovorio mi je nehajno. Zatim je ponovo poeo da se penje uz planinu, a ja sam iao za njim. Posle nekog vremena zaustavio se na irokom proplanku na kome nam je trava dopirala do kolena. Seo je posred tog prostora okruenog drveem toon, a ja sam, ne shvatajui ta smera, uinio to isto. Izvadio je vie predmeta iz korpe koju je stalno nosio sa sobom: veliku koljku u obliku kupe, kanap ispleten od stabljika hibiskusa, vie belih, glatkih kamiaka, parad stakla uglaana talasima i peskom. Rasturio ih je na zemlji i zatim je ustao. Saekaj me ovde, rekao mi je upuujui se ka umi sa malom maetom u ruci. Pet minuta kasnije vratio se nosei potpuno pravu granu drveta od oko dva metra i ogroman list paprati koji mora da je naao u umi. Pomou kanapa od hibiskusa uvrstio je onaj list paprati za kraj drveta iji je drugi kraj ubacio u malu rupu koju je iskopao u zemlji. Nogom je utapkao zemlju oko tapa uperenog u nebo. Slobodan kraj kanapa uvukao je u koljku koju je napunio travom da ne bi klizio. Iz korpe je izvukao jednu flaicu i mrmljajui neto prosuo taj sadraj u koljku. Gledao sam ga toliko puta kako za tili as pravi

kotarice da bi prenosio plodove koje je ubirao za vreme naih etnji, da ga sada posmatram kako pravi ove skalamerije ne razumevajuci nita od toga, ali ih ipak ne smatrajui udnim. Lezi, rekao mi je. Uradio sam to mi je traio i opruio se. Meka trava, ugrejana pod zracima sunca, mirisala je veoma prijatno pomeana sa blagim mirisom zemlje. Priao mi je i stavio na uvo onu kupu vezanu kanapom. Da bi vrh koljke dosegao visinu mog uva, podigao je sa nekoliko kamiaka. Zauo sam tada neku tutnjavu: Dri ovo u aci, rekao je pruajui mi parie plaviastog stakla. Osetio sam na dnu dlana prijatnu toplinu stakla takoe zagrejanog suncem. Zatvori oi i opusti se. ue neto veoma lepo. Emliov glas mi je dopirao sa velike daljine. Bio je to neki udan utisak. Tutnjava koja je dolazila iz koljke se pojaala i neki drugi zvuk je dopirao meajui se s njom. Bio je to udaljeni glas Emilija, kao da se on nalazi usred mora i peva visokim glasom. Pomislio sam da nije mogao mnogo da se udalji, ali ako bih se pouzdao samo u ono to ujem, imao bih utisak da je daleko-daleko od mene. A onda se zauo veoma prijatan glas. Kao let anela na nebu: ispod njihovih irokih krila, tankih i prozranih, vazduh je blago treperio i taj talas se irio u beskonaan odjek od koga je ak tle podrhtavalo. Nisam vie bio opruen na zemlji: lebdeo sam u vazduhu, kao noen bezbrojnim vlatima trave, a sve povetarac dolazei sa dalekog ostrva Kukuruiriku dopirao je do mene, zatim, da bi izbegao da mi se telo ohladi, menjao pravac i vraao se u suprotnom smeru. Ova nena pesma, izazvana pirenjem vazduha, osveavala mi je duh i bistrila ga: drao sam oi sklopljene, ali sam imao utisak da jasno vidim ceo svet. Ne oima ve uima! Svi oblici, boje, sav prostor, pokreti, postali su zvuci koji su mi prodirali u ui i otkrivali mi duboku sutinu sveta. Veoma nisko ispod mene,

ogroman ovek sive boje drao je dugaak tapi kojim je mirno davao takt na steni. Davao je takt disanju sveta koji se irio pa opet skupljao. Div je bio okruen mnotvom zrikavaca koji zriu da probiju glavu i kao da ga podstiu da jae udara u stenu. Onda se ogromna mlada devojka, uvijena u beli veo, pojavila daleko na zapadu; jedva je micala noge i izgledalo je da se kree klizei po nebu. Dugakim pozlaenim biem koji je drala u ruci udarala je Sunce koje je odjeknulo kao jak zvuk staklenog gonga. Taj zvuk se rairio po svetu i, uvi ga, sve biljke, travke, drvee, cvee, korenje, puzavice ili stabljike koje se penju, kora stabala, veliko granje i granice, poeli su da trepere od uivanja. U vie navrata devojka je udarala Sunce i svaki put zlatni kolut bi odjeknuo istim zvukom, a svaki put kad je taj zvuk odjeknuo, biljke su postajale snanije i jo blistavije. Izmeu ta dva sveta - onog u kome sam se nalazio i onog koji sam opaao u daljini, zauo se polako blagi zvuk flaute u koju je duvao trei sin neba koga sam prepoznao kao Emilija. Meutim, moda sam se varao. Uostalom, razmislio sam: Emilio nije umeo da svira na tom instrumentu. Ali polako svet se punio zvukom flaute, koji se meao s taktom izazvanim udaranjem sivog oveka u stenu i sa zveanjem stakla koje je ona devojka prosipala udarajui Sunce. Tada, more, ostrva, ribe koje su se praakale u talasima, blage krivine planina, svakodnevne delatnosti ljudi, dim iz dalekih vulkana, kretanje zvezda, ljubavne igre kitova, sve to ini ovaj svet koji poznajemo, postalo je samo muzika pod arolijom koja me je opinila. Nemam nikakvu predstavu o vremenu koje je tako proteklo. Imao sam utisak da sam ostao danima i danima opruen u travi sluajui svet koji je postao muzika, ali u isto vreme mi je izgledalo da je protekao samo deli trenutka i da je sve to prolo kao senka. Taj zvuni svet je bio tako divan da nisam uopte eleo da se vratim u stvarni svet. Hteo sam da ostanem leei: bio sam savreno srean sluajui tu udesnu muziku i nisam oseao potrebu ni za

im drugim. Ali Emilio me je izvukao iz tog sna. Hajde, probudi se! Dovoljno je, zar ne? Njegov glas, koji mi se uinio vrlo grub, odjeknuo je u uvu koje je ostalo slobodno a ono drugo je i dalje bilo pokriveno koljkom. Jo omamljen, otvorio sam oi. ta se to dogodilo? upitao sam i dalje lebdei u svom snu. To je bila muzika sveta. Ulio sam ti u uvo zvuke koje sam prikupio listom paprati i tome sam dodao svoju pesmu. Vidi, moe se svirati takva muzika. Pusti me da je jo sluam, molim te! Nemogue. Gotovo je sada. Uostalom, to je zabranjena stvar. Ako ovek pone da slua ovu muziku, nee vie nita drugo da radi. Ja je nikad ne sluam. Danas je bilo neto izuzetno. Zato to si uradio toliko stvari da mi pomogne. Emilio mi je izgledao jo mnogo odrasliji nego obino. Kako ume da izvede takvu stvar? Pa i ti, hou da kaem i ovdanji ljudi, nekad su umeli da izvedu puno ovakvih stvari, ali oni su se na kraju okrenuli da se zanimaju samo za sve te proizvode to su doli iz inostranstva, pa su zaboravili. Dobro, hajde, odlazimo. Vratio je koljku u torbu, namotao kanap i sloio ga tako isto, zatim je odbacio daleko onu dugaku granu. Sutra, pre nego to svane, spustiu pirogu u vodu, rekao je jednostavno i krenuo. Sutradan, rano izjutra, dok je nebo na istoku jo bilo crno, nali smo se na plai. Sve to je trebalo da bude ukrcano, bilo je dobro sakriveno u mangrovama. Emilio je poneo samo neto stvari koje je gurnuo u kotaricu koju je stalno nosio. Ne govorei nita, natovarili smo veoma paljivo zalihe u amac i pokrili ih asurom od lia mirisnih palmi. Prethodnog dana postarao sam se da

napunim kanistere vodom. Dobro, odlazim, rekao je jednostavno Emilio. Nije trebalo nita drugo rei. U tim trenucima rei su izline. Gurali smo pirogu kroz mrkocrnu vodu dok nam nije doprla do visine grudi, na vie desetina metara od plae, zatim se Emilio popeo u amac. Poeo je da vesla, a ja sam ostao neko vreme gledajui kako se udaljava, zatim sam otplivao do plae. Okrenuo sam se i ugledao kako se amac blista na prvim jutarnjim zracima. Otrao sam do kue, uzeo kamionet i vratio se na brdo, na ono mesto na kome smo bili prethodnog dana. Vie belih linija ocrtavalo se na glatkoj povrini lagune usred koje se, tano na pola rastojanja izmeu plae i koralne barijere, veoma jasno izdvajala Emiliova piroga. Njegova vesla pravila su krugove koji su se irili na povrini vode. Bie da je imao nameru da razapne jedro im isplovi na puinu, s druge strane koralne barijere. Kukuruirik je bio veoma daleko, ali ja sam bio siguran da piroga ide u dobrom pravcu. Ma ta da se desi, znao sam da e se Emilio snai, da e stii na svoje ostrvo: u dubini due nisam vie uopte sumnjao. Proveo sam celo prepodne gore na brdu, posmatrajui more i oblake, mislei na svog prijatelja koji me je upravo napustio.

Pogovor ili poruk poruka Tia

Mislim da je gospodin Ikezava prvi put doao na

nae ostrvo jo pre mog roenja. Zatim je esto navraao i svaki put odsedao u naem hotelu. Nikad nije propustio da mi donese neki poklon tipian za Japan i ja sam ga veoma zavoleo. Kad sam dovoljno porastao, esto sam ga pratio na moru ili na planini. Dogodilo nam se da odemo do ostrva Rantaru motornim amcem, a vodio sam ga i

da obie ruevine Guragaruguine. Gospodin Ikezava je veliki putnik i on poznaje mnogo stranih mesta irom sveta. Mnogo sam voleo da ga sluam kako pria svakojake prie sa svojih putovanja. Ali gospodin Ikezava je dovitijiv i on bi mi ispriao priu o nekoj dalekoj zemlji samo pod uslovom da mu ja najpre priam o naem ostrvu. Ja sam mu, dakle, objasnio puno stvari o naem atolu, a on mi je ispriao svakakve prie o Grkoj i Africi. Sve u svemu, bila je to dobra trampa. Ne bih nikad pomislio da e gospodin Ikezava napraviti knjigu od onog to sam mu ja priao. Rekao mi je da je pisac, ali sam ipak bio veoma iznenaen videi ono to sam mu priao pretvoreno u knjigu! Kad sam je proitao, imao sam utisak da to nisam ja, ali istovremeno sam se prepoznavao. Bilo je to neko veoma udno oseanje. U knjizi nalazim da sam mnogo zreliji i razboritiji nego to sam u stvarnosti, a ima delova koje bih poeleo da malo ispravim. I pored svega toga, veoma sam ponosan to postoji knjiga u kojoj sam ja glavna linost. Ali, u sutini, zaista, nisam ja u sreditu ovih pria. To su pre svi moji drugovi i odrasli ljudi koji ive na ostrvu, gosti koji su dolazili da odsednu u naem hotelu, a zatim isto tako koralna barijera, planina Mui, stabla kokosovih palmi, uz to more i nebo koji su im sr. Ako ste itajui poeleli da sretnete ljude koji ovde ive, ako ste poeleli da se kupate u ovom moru, poeleli da ribarite, nemojte oklevati da doete. Moi ete da odsednete u naem hotelu. Eto, zavravam dakle ovo pisamce pravei malo reklame. Dakle, do skorog vienja, moda!

Za Vas:

BABAC