Floberova poetika

Goa autorka: Ana ori

Istorijski okvir Realizam kao knjievni pravac preovladava drugom treinom 19.veka (gornju je granicu teko odrediti, poto osobine realistikog dela ima ve engleski roman 18. veka - Defo, Riards, Filding, a delom i Skotov tip istorijskog romana) i preivljava do 70-tih i 90-tih godina, s tim to su realistike tendencije vrlo ive i odravaju se do 20-tih godina 20. veka u socijalistikom realizmu.

Glavno pitanje koje zaokuplja pripadnike ovog pravca jeste odnos umetnosti i knjievnosti prema stvarnosti. Velek, posmatrajui promene u recepciji pojma mimesisa, pitanja starog koliko je i vekova od Aristotela, zakljuuje, da ma koliko isticana bila slobodna, kreativna, i preoblikujua snaga umetnosti, ne moe se poricati njeno nuno ustolienje u stvarnosti. Kako on navodi u svome razmatranju, neko je u francuskom asopisu Mercure francais iz 1826. god. zapazio da bi se to knjievno uenje, koje svakoga dana sve vie osvaja i vodi vernom podraavanju izvornicima koje nudi priroda, a ne remek-delima umetnosti, veoma prikladno moglo nazvati realizmom. Prema nekim znacima to e biti knjievnost devetnaestog veka, knjievnost istinitog. anfleri u svom zborniku Le Realisme, iz 1857, uvia da umetnost treba verno da predstavi stvarni svet, stoga treba prouavati savremeni ivot i naravi i to na poseban nain: bez strasti, bezlino, objektivno. ini se da i Auerbah u svom shvatanju istorijskog realizma, kao opisivanja savremene stvarnosti, ukolopljene u dinamiku konkretnost istorijskog toka, podrazumeva navedene zahteve anflerija. Realizam dobija posebno znaenje: on ne sme biti pouan, moralistian, retorian, idilian niti komian. Ovakvim restriktivnim zahtevima Auerbah iskljuuje mnoge pisce iz svoje koncepcije realizma, svodei je na Zolu, Flobera, delove Stendala i Balzaka. Realizam se donekle moe definisati i kao suprotnost romantizmu (iako ima i neke karakteristike ove stilske formacije koje su najoiglednije u delima na granici epoha). Nasuprot romantiarskoj fantastici, simbolici, alegorinosti, novoj mitologiji, razvija se sklonost ka realnosti (pokuaj objektivnog doaravanja stvarnosti). Do tada jo neafirmisan knjievni anr, roman, ako izuzmemo

legelov stav o njemu kao najboljem izrazu modernog pesnitva, dobija na znaaju. U realizmu roman konano zadobija svoj dignitet. Kao to je ve istaknuto, da su romantiari pokuali da uzdignu ovaj anr, oponirajui klasicistikim poetikim zahtevima, ali usled prodora simbolikog i fantastinog, roman i dalje vai za trivijalan anr. 19. vek nosi sobom nove zahteve i potiskuje sve one romaneskne crte zbog kojih je roman dugo smatran podruijem nie literature. Glavni zahtev realista, da pripovedanje u delu treba prilagoditi stvarnom iskustvu, najbolje je odraen u romanesknoj formi. Stendalov metatekstualni ekskurs u romanu Crveno i crno, pitoreskno predstavlja navedeni zahtev koncepcije realizma - pripovedaev glas glatko prelazi preko likova ilijena Sorela i gospoice de la Mol iznenadno otpoinjui razmiljanje o romanu: Roman je kao ogledalo koje ovek prenosi cestom. U njemu ete videti kako se odrazuje as nebesko plavetnilo, a as blato drumskih kaljua. Smatra se da je ovom reenicom oznaena bit realizma - odraavanje. Ali uvek ostaje pitanje da li je ovakvo odraavanje zapravo fotografske prirode, tj. da li je zadatak realista da predstave totalitet ivotnih prilika? Nesporno je da su Stendal, Balzak, Dikens i drugi prodrli, u svojoj analizi, u samu sr drutva i socijalnih odnosa, ne obazirui se na nekadanje neprikosnovene, tradicionalne modele ili utopijska reenja, ali problem totaliteta ostaje otvoren. Pre svega postavlja se pitanje da li je uopte mogue prikazati ivot u celosti? Stendalovo ogledalo odraava sve to se nalazi pokraj puta, pa ipak da li je to zaista tako? Odgovor je odrian. Ogledalo predstavlja samo imperativ empirizma u knjievnom stvaranju, ne fotografsku tanost na kojoj e insistirati Zola, a preutno se podrazumeva svest o potrebi izbora iz velikog repertoara iskustvene realnosti. Stendalovo je ogledalo selektivan instrument koji neto naglaava a neto umanjuje u zavisnosti od kompozicijskih naela. Drugi imperativ poetike realizma oituje se kod Stendala u insistiranju na psiholokoj komponenti. ak su i deskriptivne pojedinosti, kao i kod Balzaka, uklopljene strogo funkcionalno u odnosu na karakterizaciju ljudskih radnji. Osnova je njegovog pripovedanja u zanimanju za modalitete ljudskih postupaka, pa je stoga razumljiva sklonost ovoga pisca ka moralizatorskim sudovima nasleenim iz sedamnaestovekovne tradicije. Uz moralistiki psihologizam, autore prve geracije realizma odlikuje pripovedanje proarano komentarima autora. Oni nisu smatrali, poput Zole i Flobera posle njih, da ovakvo knjievno predoavanje rui iluziju stvarnosti. Kao romantiari pre njih u svojoj ironiji, Stendal i Balzak doputaju sebi metanarativne digresije od glavnog fabularnog toka, vraajui itaoca u svet van umetnike fikcije i skreui paznju na sam stvaralaki in. U pripovednoj praksi oko 1840. jo uvek preteu postupci fiktivne komunikacije (pripoveda italac), no u sadrajnom pogledu, sve se vie potvruje tenja ka opsenom razmatranju sloene drutvene realnosti. Ovu tezu ilustruje Balzakov ambiciozni poduhvat pretoen u ciklus romana koji za cilj ima da itaoce vodi kroz sve slojeve francuskog drutva i prui socioloku panoramu. Pravei analogije izmeu ivotinjskog i ljudskog sveta (sasvim u duhu nadolazee pozitivistike ekspanzije) u predgovoru Ljudskoj komediji, Balzak utvruje stav o miljeu, sredini kao glavnoj determinanti,

pored karakternih crta, ovekovog ponaanja. Cilj ovog velikog poduhvata jeste prikazivanje istorije naravi, popunjavnje rupa u istoriji toga doba, tj. njena ilustracija. Knjievnost ima kreativnu snagu koja nedostaje istoriji, snagu koja oivljava prolost. Roman postaje intimna hronika jednog doba. Pozitivistiko usmerenje koje dobija na zamahu, propagira specifino shvatanje mimezisa kao preslikavanja, odraavanja stvarnosti, ne obraajui dovoljno panje na umetniko uoblienje reflektovane zbilje. Generacija u znaku pozitivizma otkrila je pokretaku snagu drutva u materijalnim interesima i potrudila se da se tom otkriu da odreeno mesto u romanu. Meutim, u svom otkrivakom patosu, zaboravili su da materijalno -socioloka zbilja i dalje ne daje itav odraz. Realizam ne biva stvarnost ve stavlja svoje naglaske i organizuje knjievnu grau i knjievni diskurs u skladu sa odreenim shvatanjem ivota. Zanimljivo je da realistika vizura utke preuzima tabue proteklih tradicija u pogledu prikazivanja odreenih motiva, npr. erotskih, iz kojih je iskljuena konkretizacija seksualnosti. S pogledom na jezik zakljuujemo da ni on nije lien tradicionalne restrikcije. Problemom knjievne teksture mnogo vie se bave mlai Balzakovi savremenici, braa Gonkur i Flober. Vano je uoiti da je francuski roman putujui ka naturalizmu ospoljio neku vrstu estetizacije romanesknog pripovedanja, tenju da se roman uopte, pretvori, bez obzira na grau, u izvor vrhunske prozne umetnosti. Estetski ekskluzivizam Floberovog kruga obeleio je jednu od prekretnica u istoriji novijeg romana.

O samoj poetici Sprega pozitivizma, uslovno naunih ambicija, i estetizma, predstavlja sr Floberovog romanesknog postupka. U skladu sa tim, poetika, oslikava oba sistema (estetsko-stilski i empirijski), stoga, kada govorimo o pozitivistikim nastojanjima u ovoga autora, tj. udelu realistike i naturalistike kole na poetike stavove, dolazimo do oiglednog zakljuka da celokupna korespodencija, s isto metaknjievnog stanovita, ima uporite u dvema referentnim takama karakteristinim za realizam: naelu objektivnosti i bestrasnosti. Estetski momenat odraava parnasovske napore ka oblikovanju savrene poetske strukture, otelovljene u idealizovanom pesnikom izrazu. Flober njihove tenje preusmerava sa poezije na prozni izraz elei da ostvari zamisao o poetskoj prozi, romanu celovitom, neoptereenom znaenjskim i moralizatorskim balastom. Fabularni sadraj romana drao je za nevaan, presudna je estetska vizija koju valja ostvariti.

Primeujemo nastojanje u ovoga autora da objedini dominantne misaone struje epohe, pozitivizam i istorizam, s tenjom da se umetnosti prizna potpuna autonomija. Izolovana iz autorove prepiske, poetika nema odlike manifesta niti programa, ve je to lini stav

prema knjievnosti i umetnosti uopte, te kao takav, promenljiv i nedosledan u pojedinim delovima. Nesputan ideologijom odreenog naina pisanja, Flober uspeva da u prepisci objedini vodee ideje razliitih kola, prema svom unutranjem estetskom merilu.

Naelo objektivnosti

Naelo objektivnosti prodire u knjievnost podstaknuto promenama u filozofskim principima toga vremena koji se ogledaju u zahtevu za objektivnou pozitivistike kole. Javlja se i novina u pripovednoj tehnici viena kroz strogo i dosledno ouvanje odreene perspektive pripovedaa . Ovakva promena pre svega u kulturno-filozofskoj klimi druge polovine 19. veka poraa nove perspektive i nazore u pristupu romanu i samom pripovedakom glasu. Objektivizovanje u romanu uvek znai dramatizovanje . Pripoveda gubi svoju sveznajuu ulogu, ne sudi o postupcima likova, ve poput naunika izlae zapaanja omeana logikim sistemom i zakonima kauzalnosti. Dolazi do stvaranja personalnog romana ( Henri Dejms i Flober se smatraju osnivaima). U personalnom romanu pripoveda ne postoji u tom smislu to italac u njemu ne nalazi line osobine, pa stoga ne dobija utisak da se pripoveda - dramatizacija igra veliku ulogu u ostvarivanju iluzije realnosti . mega takoe primeuje: Naelima objektivizma, bestrasnog pristupa svim pojavama, pogotovo ne odgovara uvoenje epskog komentatora u sam in pripovedanja, kao to je to esto bivalo u povijesti novijeg romana. Zahtev za objektivnou pretpostavlja apsolutnu uzdranost pisca od svakog komentarisanja likova ili situacija u delu, identifikacija sa likovima je takoe pogrena i ne zahteva se ni od itaoca. ini se da je ovako formulisan problem slinu artikulaciju dobio jo u ilerovim pogledima na naivno pesnitvo. U eseju O naivnom i sentimentalnom pesnitvu, u koji je Flober verovatno bio upuen, budui ljubitelj romantizma, pronalazimo: Pesnik jednog naivnog...sveta...jeste hladan, ravnoduan, zatvoren, bez ikakve prisnosti. Strog i krut...bei od srca koje ga trai, od udnje koja hoe da ga obuzme. On nita ne uzvraa, nita ga ne moe raskraviti ili popustiti opasa njegove trezvenosti. Suva istina kojom obrauje predmet javlja se neretko kao neosetljivost...Kao boanstvo iza svemira, tako stoji on iza svog dela.

Floberov princip objektivnosti vezuje se za samu tehniku, nain graenja romana. On, za razliku od svojih savremenika, primenjuje u svojim delima poetoloka zapaanja razvijena u korespondenciji, te i egzemplarnou podupire ostvarljivost svojega estetskog suda. Nevezano iskljuivo za imperative pozitivizma ve i za intimno stanovite autora, da je delo imanentna tvorevina sa posebnom porukom kojoj nije potrebno pievo tumaenje, naelo objektivnosti ostaje dominantan princip u Flobera. No, jedinstveno mesto koje mu pripada u istoriji romana oznaeno je time to je mnogo doslednije nego bilo koji srodni pisac roman gradio na znatielji osloboenoj od konvencionalnih predrasuda, dakle u smislu naune skepse, zalaui se u isti mah za estetsku ekskluzivnost, koja e roman podii na nivo savrene jezike umetnosti . Uplitanje pisca u svet likova smatra neumetnikim kao i izraavanje subjektivnih stavova, to ne samo iluziju (nalik dramskoj) dela, ve umanjuje umetniku vrednost. nita nije gora slabost nego unositi u umetnost svoja lina miljenja Povodom svog romana Flober pie:

Gospoa Bovari nema nieg istinitog. To je potpuno izmiljena pria; ja nisam u nju uneo nita ni od svojih oseanja ni od svog ivota. Iluzija (ako neke ima) dolazi, naprotiv od bezlinosti dela. Jedno od mojih naela je da ne treba sebe pisati. Umetnik treba da bude u svom delu kao Bog u svemiru, nevidljiv a svemoan; neka se svuda osea , ali neka se ne vidi. Flober pojam objektivnosti koristi na dva naina: kao impersonalnost, bezlinost, skrivanje linosti pisca, i kao bestrasnost (pisac se ne identifikuje sa svojim junacima) to upuuje na poetike slinosti sa parnasovcima, koji su prvi izrazili ovaj zahtev, pod uticajem Kontove filozofije. Istovetni su i pokuaji Zolinog eksperimentalnog romana u pogledu doslednog pridravanja zakonima kauzalne motivacije i uzdranom posmatranju karakteristinom za nauniko oko pozitiviste. Formuliui svoj zahtev za objektivnou, Flober ide i dalje, traei da knjievnost poseduje osobine

nauke: Knjievnost e sve vie i vie dobiti izgled nauke; ona e poglavito biti izlaganje, to ne znai da e biti didaktika. Treba praviti slike, pokazati prirodu onakva kakva je, ali praviti potpune slike, slikati i ono gore i ono dole. Navedeni odlomak iz pisama neodoljivo podseca na Zoline tenje i opte naslee pozitivistikog determinizma dobijenog od Tena. Eksperimentalni roman podvlai upravo relaciju naukaknjievnost. Mada Flober i Zola imaju na istim osnovama utemeljenu tenju za objektivnim prikazivanjem i slinu metaforiku (knjievnost-nauka), predstavnik naturalizma istie utilitarni aspekt romana. Ovaj anr vidi kroz socijalno-moralnu opomenu i gotovo zanemaruje estetske strane dela. Zola, optuujui pisce koji suvie panje pridaju formi, dolazi u sukob sa Floberovim parnasovskim tenjama (krajnji estetizam i lartpurlartizam). Piui o Floberu Zola na srodan nain istie zahtev za objektivnou: Naturalistiki pisac nastoji da potpuno nestane iza radnje koju iznosi. On je skriveni reditelj drame. Nikada se ne odaje ni u jednoj reenici. Ne uje ga gde bi se smijao ili plakao sa svojim osobama, kao to sebi ne dozvoljava da sudi o njihovim inima..italac bi uzalud traio neki zakljuak, neki moral ili pouku, koju bi mogao izvui iz injenica. Nita nije istaknuto, nita nije jae osvijetljeno, niu se samo injenice, pohvalne ili kanjive. Pisac nije moralist ve anatom, koji eli samo rei, to je naao u mrtvom telu. itaoci e sami stvarati zakljuke, ako budu htjeli, potrait e pravi moral pripovijesti, nastojae da izvuku iz knjige neku pouku. Zadatak pisca je da iz realnosti odabere dogaaje i da ih prenese u jezik, njegovo miljenje o likovima i dogaajima ostaje neizreeno, sam prikaz dovoljno govori o sebi, bolje i potpunije od kakvog spoljnog arbitra. Jezik odnosno stil je apsolutni nain da se stvari zapaaju. Sve tekoe koje se osete kada ovek pie dolaze od nedostatka redaslika ili oseanje koje je sasvim jasno u glavi, dovede re na hartiju. Jedno proizilazi iz drugog. Mukotrpno radei u svojoj krajnjoj stvaralakoj strogosti u svom aru teio je da postigne istovetnost lepote i istine. Ovakvo objedinjenje platonizma, vienog kroz kalokagatiju (jedinstvo lepote i istine), i pozitivizma oslikava i Floberovo nepokolebljivo uverenje da je ivotna istina njegovog dela, tj. prikazivanje iskustava savremenih ljudi bez ikakvih obzira i bez ikakvog pounog taktiziranja, kvalitet po sebi, ali postignut doslednom stilskom disciplinom, upornim knjievnim radom. Etike vrednosti neodvojive su od estetskih, umetnikov moral je lepota. Ta moralnost zahteva od pisca da zatamni svoju linost, pretvarajui se u budno oko vremena to posmatra okolni svet oslikavajui ga u svesti itaoca . Flober govori o svojoj stvarnoj prirodi koja je posmatraka, nezainteresovana da se mea u svet romana. Posmatranjem treba spoznati sve manifestacije ivota, onoliko koliko je to moguce zbog ovekovih ogranienih ula i razuma. Na kraju, ovek nije Bog, sveznajui i premudri, njemu nije dato da sve spozna, te samim tim nije u poziciji da sudi, donosi zakljuke. Veliki umovi ne

zakljuuju (Homer, ekspir koji je ostvario ideal pasivnog boijeg oka u svetu svog dela, Gete), nijedna velika knjiga to ne radi (navodi Bibliju kao primer). U ivotu, predstavljenom kao peana morska obala, ne treba brojati zrnca, jer je to uzaludan posao, treba se etati. Flober se udaljava od prikazivanja na nain modernog realizma, balzakovskog i stendalovskog tipa, mada su glavne odlike pomenutog pravca prisutne u njegovim delima: prikazivanje svakodnevice niih socijalnih slojeva, kao i uklapanje linosti i radnje u dinaminu istorijsku pozadinu. Otrica njegovog rasuivanja uperena je protiv romanesknog diskursa u duhu karakteristika graanske kulture. Po njegovom miljenju, modernom romanu je neprimereno naglaavanje artificijalnosti pripovednog ina. Flober ne odobrava bratimljenje sa potencijalnim itaocem, komunikativnost ostvarenu u etikim lekcijama utkanim u delo kroz osudu loih i afirmaciju dobrih karaktera. A to se tie tog da pokaem svoje lino miljenje o ljudima koje iznosim na pozornicu, to ne, ne, hiljadu puta ne. Ja sebi ne priznajem pravo na to. Ako italac ne izvede iz neke knjige moralni zakljuak koji treba da se u njoj nalazi, znai da je italac neki glupak ili da je knjiga lana u pogledu vernosti. Jer im je jedna stvar istinita, dobra je. Ne upliui se u svet svog romana, on vlada njime na ravni jeziko-stilskog izraza. Paljivim odabirom i nizanjem opisa, slika, atmosfere, Flober vri vivisekciju svesti junaka (kroz koju opaa) ali koju ne tei da objasni niti razume, sve se svodi na smiljeno iznoenje injenica i poverenje u stil koji e ih osvetliti. Auerbah ovo ne-uplitanje u psiholoke eksplikacije naziva konkretnom ozbiljnou. Kada predstavlja svoje likove, Flober se trudi da ih naini tipinima, u smislu klasne reprezentativnosti, tj. da svaki od njih slui kao piktoralno objanjenje socialnog miljea, to odgovara zahtevima poetike realizma. Smatra da umetnost nije stvorena da slika izuzetke, linosti divovskih razmera i nadljudske snage, esto prisutnih u delima prethodne epohe. Treba prodreti u duu stvari i zaustaviti se na optim sluajevima, izbegavati ekstremnosti (udovita , heroji), opisivani karakter mora da bude reprezentativan. Uvek sam se trudio da siem u duu stvari i da se zaustavim na najirim optim sluajevima, i hotimice sam se okretao od neobinog i dramatinog. Nikakvih udovita i nikakvih heroja! Kada se brani govorei da nije inio aluzije na stvarne ljude povodom Gospoe Bovari, dodaje da bi oni bili utoliko manje verni, da je to inio. Namera mu je bila da iznese tipove. Gospoa Bovari je skroz neto izmiljeno...Pored sveg tog, ovde u Normandiji su ipak tvrdili da otkrivaju bezbrojne aluzije. Da sam ih inio, moje slike ljudi bile bi manje vredne, zato to bih imao u vidu posebne linosti a ja sam, naprotiv, hteo da iznesem tipove. Ma koliko insistirao na objektivnosti, Flober nju ne vidi kao preslikavanje istorije, odredjena poklapanja postoje ali nikada doslovna; pri radu na svom delu, koristi obilje literature najrazliitije sadrine kako bi uao dublje u svet likova i ostvario iluzuju realnosti (korienje medicinskih knjiga pri pisanju Gospoe Bovari), ali to nije imperativ, glavni zahtev je zahtev za lepotom.

Ja smatram sasvim sporednom svaku strunu pojedinost, obavetenje sa samog mesta, jednom rei, istorijsku i tanu stranu stvari. Traim iznad svega lepotu, za kojom su moji drugovi prilino malo u potrazi. Flober eli da dostigne drugu vrstu istine, istinu koju izraava lepota, ivotom koji svoj smisao dobija u umetnosti. Ovi artistiki uzleti imaju slinu formulaciju u larpurlartizmu (istina zadovoljava razum ali ne i lepotu) gde se itavo postojanje upravlja ka estetskom prosuivanju jezika i umetnosti.

O stilu Flober govori u parnasovskom maniru, njegovi knjievno-umetniki pogledi umnogome odraavaju stanovite karakteristino za estetizam u umetnosti (briga o formi je glavni zadatak knjievnika, u njenoj obradi treba da pokae svu vetinu specijaliste). Prvobitno zastupa ideju da je forma vanija od sadraja i da ona delo ini umetnikim, kasnije naputa ovu ideju i prestaje da odvaja sadraj od forme, slino nastojanjima u kritici, formalista, s poetka 20. veka. Ono to mi izgleda divnoto je neka knjiga ni o emukoja bi se drala sama od sebe unutarnjom snagom svog stilaNajlepa dela su ona u kojima ima najmanje sadraja; Verujem da je budunost umetnosti na tim putevimaZato nema ni lepih ni runih predmetanikakav i ne postoji, poto je stil, sam bez ieg drugog, apsolutan nain da se stvari zapaaju.

I uravo te knjige ni o emu bie Gospoa Bovari i Sentimentalno vaspitanje, iji sieji ne sadre zanimljive obrte, ak su i fabule vrlo prozaine, razmatraju manje-vie svakodnevicu predstavnika srednje klase. Pisac zapravo eli da se oslobodi mukotrpnog bavljenja ljudskim sudbinama, ambijentom, radnjama, ukratko nekom konkretnom zbiljom i iskustvima. Ali vrei odabir ovakvih tema, on eli da naini i stilsku vebu, da suspregne svoj zanos poete i preobrazi se u marljivog zanatliju koji samo uz veliku muku dolazi do savrenstva izraza. Glaanje reenica je trajalo i po nekoliko godina. U izbegavanju nadahnua raskida sa romantiarskim uzletima svoje mladosti i zauzima stav strpljivog radnika.

Proimanje sadraja i forme postaje oiglednije u njegovim kasnijim razmiljanjima. Jedna ideja (sadraj) zahteva samo jednu sebi svojstvenu formu, koju umetnik treba da pronae. trebauvek misliti na stil i pisati sto se manje moe, samo da se ublai nadraaj ideje koja trai da dobije obliktaan, koji joj sasvim odgovara. Ideja o prozi kao istoj umetnosti uobliava Floberovu poetiku. Zasnovana je na misli da se upornim radom na oblikovanju forme ostvaruje savrenstvo oblika koje e prozu pribliiti poeziji (Parnasovci). Na ovaj nain dolazi do postepenog uobliavanja nove koncepcije umetnike proze, daleko od prvobitnih zahteva realizma. Prototip idealnog proznog dela bio bi rastereen problema oko voenja fabule, organizovanja spoljnih elemenata. Ono bi se moglo potpuno zadovoljiti unutranjim mogunostima jezika. Sa te strane, teme u tradicionalnom smislu rei bi nestalo, postojali bi samo problemi stilskih reenja, pitanja estetskog sklada. Kakva je pasija stvar prozareenica treba da bude vrsta kao stih. U svojim vizijama, Flober je poetiku romana bitno pribliio ideji o lirskoj prozi kroz razbijanje fabularnog toka opisima koji nemaju funkciju za samu radnju. Pored toga, njegova razmiljanja o nadasve estetski organizovanom tekstu, neposredno anticipiraju simbolistiku ideju iste poezije i apsolutno autonomne umetnosti uopte. Parnasovski uticaj koji oslikava sr Floberovog struktuiranja romana nalazi svoju formulaciju u Salambi. Kako je uvek utkivao svoje poetoloke ideje u dela, ni u sluaju ovoga romana nije pravio izuzetak. Misao o reenici vrstoj kao stih eli da nae uoblienje u ovom romanu. Svaka reenica odzvanja unutarnjom muzikom, ritmom i svaka re, kao u poeziji, skree panju na sebe samu kao ivi entitet. San je bio stvoriti pesnikim ritmom voenu prozu sa gotovo naunikom tanou. Zola je navodio Floberove rei da je skoro duplo tee napisati stranicu dobre proze nego isto toliko u stihovima. Mnogi savremenici su ovo delo nazivali poemom, aludirajui na poetsko u proznom delu, a Flobera postavljali meu pesnike Parnasa. Njihovo odobravanje Floberovog narativnog postupka proizlazi iz anti-romantiarske usmerenosti ovih stavova. Sladunjavost opisa, visokoparni patetini izrazi i vrhunska subjektivnost bili su na udaru kritike Parnasa, stoga Flober kao otelotvorenje takve pobune u prozi, afirmie njihove stavove i postaje miljenik ovoga pravca. Salambo, napisana potpuno u duhu poetikih strujanja svog vremena, odraava parnasovsko interesovanje za istoriju povezanu sa pre-hrianskim religijama i mitovima, protkanim svojevrsnom netrpeljivou prema oficijelnoj religiji. Uticaj se ogleda i u upotrebi metafora vezanih za skulpturu i arhitekturu, kao i uporeenje mramora i rei, stila i graevine. Stie se utisak da svoje teorijske zahteve Flober, sa knjievnosti, prenosi i na kritiko posmatranje iste, te kao centralni problem kritike postavlja estetski formalizam. Kritika treba da bude nauno

zasnovana anatomija stila, empijriska, skoncentrisana na samo delo. U vreme pozitivizma i Tenovih rasprava o rasi, sredini i trenutku, Flober, kako vidimo iz navedenog dela, propagira imanentno bavljenje knjievnou. Upravljenost na tekst glavni je problem bilo kojeg kritiara. Kritiku treba pisati kao to se piu prirodne nauke, izostavljajui svaku moralnu pomisao. Nije re o tome da se deklamuje o ovoj ili onoj formi, nego, naprotiv, da se iznese u emu se ona sastoji, kako se povezuje sa nekom drugom i ime ona ivi. Objektivnost i bestrasnost smatra ne vie samo zahtevom knjievnosti ve i bilo kakvog razmiljanja o njoj. Njegove vizije i zahtevi koje joj upuuje, prevazilaze proste anticipacije neposredne budunosti, ve ukljuuju dalekovidost koja see do polovine 20. veka, u postupke francuske i amerike strukturalistike kole i stilistiku kritiku. Znanje koje svima njima nedostaje jeste anatomija stila; ne znaju kako se reenica grana i ime se vezuje.

Religija lepoga: Fanatizam je religija. Floberovo shvatanje lepog je nalik parnasovskom. Ideja da se u svim stvarima ono moe nai, pa ak i u runim, grotesknim, potvruje ovu tezu. Umetnost postaje apsolutna, superiornija od realnosti koju opisuje, superiornija ak i od Prirode. Za mene postoje na svetu samo lepi stihovi, lepo sastavljene reenice, harmonine, raspevane, lepi zalasci Sunca, meseina, slike pune boja, antiki mramorni kipovi i jako izrazite glave. Nita izvan toga. Nalaenje lepote u svim stvarima je zadatak pisca: To smo mi pisci istai nunika i vrtari. Mi izvlaimo iz trulei oveanstva naslade za njega samog. Postoji samo jedno Lepo. Uvek jedno te isto svuda, ali ima razliite izglede. Bekstvo iz ivota u svet umetnosti, opisano autorovom prepiskom, usmereno je ka potrazi za istinom, ali ne istinom u smislu realizma, ve istinom koju izraava Lepota. Ovaj eskapizam je jo jedna od niti koja spaja Flobera sa poetikom Parnasa, pored larpurlartizma koji se ogleda u tezi o nezainteresovanosti i samodovoljnosti. Ako se nadoveemo na autorovo shvatanje stila kojim se osvetljavaju stvari u umetnosti, videemo da Flober nagovetava novu formulaciju odnosa prema knjievnosti koji nije vie u realistikoutilitaristikom smislu pouan, koristan, moralizarorski, kakvim ga je video Balzak, ve stanje nezainteresovanog posmatraa koji uiva u umetnosti radi nje same. Art is the search for the useless, gde useless moemo pre oznaiti kao nezainteresovanost, odnosno nesvrsishodnost (u kantovskim terminima), nego kao beskorisnost, potvrujui lak prelaz

ovog poimanja umetnosti, sa britanske estetike misli na francusku i nemaku, koja e vrhunsko uoblienje dobiti u Kantovoj Kritici moi suenja. Ne nalazite li vi da su nai prijatelji malo zaokupljeni lepotom? A ipak je to na svetu jedino vano. Slikati verno ne izgleda mi prvi uslov umetnosti. Teiti lepome je glavno, i postii ga ako se moe. Odjek Aristotelove poetike (razlika izmeu istoriografije i knjievnosti) nailazi na odziv u autorovom stavu o optem (istini u umetnosti) i posebnom u knjievnosti: otkrie autentinih dokumenata koji dokazuju da je Tacit s kraja na kraj lagao. ta li bi to smetalo slavi i stilu Tacitovom? Ni najmanje. Umesto jedne istine imali bismo dve: istinu istorijsku i Tacitivu. Flober odluno odbacuje svaki utilitarizam u umetnosti, buni se protiv pesnikovog drutvenog zadatka, koji u francuskoj postaje bitan sa pojavom socijalizma; delo ne mora da ima moralni znaaj, svaka drama ne treba da udara monarha po prstima, roman ne mora da poduva, umetnost je u slubi lepote a ono to je lepo, moralno je; to je sve, i gotovo. U umetnosti, takoe, upravo fanatizam umetnosti znai umetniko oseanje. Pojam poezije izjednaava sa nainom vienja stvari, preobraava stvarnost ne menjajui je. Flober ide i korak dalje. Zahteva potpuno proimanje sa ovakvim nacinom vienja, jer da bi se neka stvar (umetnika) dobro obavila treba da nam ue u sastav tela. Umetnost dalje dobija odlike religioznog zanosa: Volimo se, dakle, u umetnosti kao to se mistiari vole u bogu, i neka sve iezne pred tom ljubavlju. Za njega sve i iezava pred ljubavlju za lepotu dela. Godine utroene na ispravljanje rukopisa i stilske vebe, nervna bolest, jesu rtva koju pisac podnosi u mistikom zanosu stvaranja. Umetnik je vernik lepote, koja jedino moe da ostvari njegove snove i olaka njegova nespokojstva.

Zakljuak Floberovi teorijski pogledi na knjievnost su kljunih dogaaj sredine veka, iz kojih vode putevi ka Malarmeu i Valeriju, ali isto tako, prema distanciranom, prividno impersonalnom pripovedanju koje u kasnijim knjievnim modama dolazi do vrhunca. Flober je u svojim razmiljanjima, poto prepisku ne moemo nazvati poetikom, izrazio stavove sline zahtevima vodeih pravaca toga doba, stavljajui akcenat, u svojoj poetikoj kompilaciji, na odreena mesta: parnasovski estetizam kao i zahtev za objektivnou i distanciranou predoen u naturalizmu. Sloboda kojom razmeta i spaja ideje prethodnih i savremenih mu kola, paradoksalno, ukazuje na osloboenost od svakog knjievnog sistema ili smislenog stvaranja novog estetikog manifesta.

Polazna pretpostavka je da svako delo ima svoju posebnu poetiku koja se mora otkriti u skladu sa njim samim. Knjievna tvorevina jeste svet za sebe sa svojom unutranjom logikom neprimenjivom na ostala dela, sem u optem sluaju harmoninosti i stilskog uoblienja. Ovakav imanetan prilaz delu otvorie horizont ka modernom pristupu knjievnosti. Stavljajui pred sebe imperativ lepote, Flober pravi konglomerat svakojakih poetikih odrednica iz razliitih vremena, ne polaui na zahteve vremena u kome ivi niti na popularnost. Odbacuje mogunost da se javno nazove predstavnikom ma koga pravca i gotovo se gnua pomisli da su ga nazvali realistom. Njegovo uzdizanje umetnosti iznad ivota, i umetnike egzistencije iznad bilo kog zemaljskog postojanja, izdvojenost iz drutva, rad na bruenju forme, reakcija na socijalnu angaovanost realistike knjievnosti i dr. Pribliavaju ga poklonicima Gotjea i Bodlera, ali nain prikazivanja i izbor tema, kao i potovanje istorijske tanosti, grupiu ga meu predstavnike realizma. Izmeu ova dva pravca, Flober ostvaruje poetike zamisli u svojim delima, koja se, kao i sva velika dela ne daju svrstati u jednobrazne teorijske okvire.