Specifinosti i dometi Bodrijarove misli

Biljana Marinkovi

an Bodrijar( 1929-2007) je bio jedan od najbitnijih intelektualaca dananjice, i jedan izuzetno plodan pisac iji rad predstavlja kombinaciju filozofije, socijalne teorije, i jedne idiosinkrastine metafizike koja odslikava kljune dogaaje i fenomene epohe. Otrom kritikom savremenog drutva, kulture i misli, Bodrijar je zaradio naziv gurua Francuske postmoderne teorije, mada se on moe itati i kao mislilac koji kombinuje socijalnu teoriju i filozofiju na originalan i provokativan nain i kao pisac koji je razvio sopstveni stil i formu pisanja. Bodrijar je bio izuzetno plodan pisac koji je objavio vie od trideset knjiga i komentarisao neke od najistaknutijih kulturnih i socijalnih fenomena savremene ere, ukljuujui brisanje razlika roda, rase i klase koje su restrukturirale moderna drutva u nova postmoderna potroaka, medijska i visoko tehnoloka drutva; mutirajuu ulogu umetnosti i estetike; fundamentalne promene u politici, kulturi, i ljudskim biima; i uticaju novih medija, informacija, i kibernetike tehnologije u kreiranju kvalitativno drugaijeg drutva i fundamentalnih promena u ivotu kako pojedinca, tako i drutva u celini. Ve nekoliko godina kultna figura postmoderne teorije, Bodrijar je proao dug put transformacije postmodernog diskursa od ranih 80-ih do danas, i razvio visoko idiosinkrastian modus filozofske i kulturne analize. Ovaj rad se fokusira na Bodrijarov jedinstveni nain miljenja i kako se ono menjalo od socijalne teorije, preko postmoderne teorije do provokativnog tipa filozofske analize. U retrospektivi, Bodrijar se moe sagledati kao teoretiar koji je na originalan nain ispitivao ivot znakova i uticaj tehnologije na drutveni ivot, i koji je sistematski kritikovao glavne modele moderne misli, istovremeno razvijajui sopstvenu filozofsku perspektivu.

1.Rani radovi: Od Sistema objekata do Ogledala produkcije an Bodrijar je roen 1929. godine u gradu katedrala-Remsu. Po njegovim reima, baba i deda su bili seljaci, a roditelji su radili kao slubenici, tako da je on bio prvi u porodici koji je zavrio fakultet,pa da je to dovelo do jaza u kulturnom miljeu izmeu njega i njegovih roditelja. 1956 on poinje da radi kao profesor u gimnaziji i u ranim 60-im radi kao lektor za francuskog izdavaa Seuil-a. Bodrijar je u poetku bio germanista koji je objavljivao eseje o knievnosti u Modernim vremenima (Las temps modernes) u periodu izmeu 1962-1963 i prevodio dela Pitera Vajsa (Peter Waiss) i Bertolda Brehta na francuski jezik, a preveo je i knjigu o mesijanskim
2

revolucionarnim pokretima koju je napisao Vilhelm Mulman (Wilhelm Muehlmann). Tokom ovog perioda, on se susree sa i bavi delom Henrija Lafevra (Henri Lafebvre), ije ga kritike svakodnevnog ivota impresioniraju, kao i delom Rolana Barta (Roland Barthes), ije su semioloke analize savremenog ivota imale trajan uticaj na njegov rad. 1966. Bodrijar dolazi na Pariski Univerzitet u Nanteru (Nanterre), i postaje Lafevrov asistent, istovremeno studirajui jezike, filozofiju, sociologiju i druge discipline. 1966-e brani doktorsku tezu These du Troisieme Cycle (Teza o treem krugu) na katedri za sociologiju sa disertacijom Le systeme des objects (Sistem objekata) i poinje da predaje sociologiju u oktobru te godine. Suprostavljajui se Francuskoj i Amerikoj intervenciji u Alirskom i Vijetnamskom ratu, Bodrijar se povezao sa francuskom levicom u 60.im. Nanter je tad bio centar za radikalnu politiku i Pokret 22.mart koji je bio povezan sa Danijelom Kon-Benditom (Daniel Cohn-Bendit) i pobesnelima (enragees) je osnovan na katedri za sociologiju. Bodrijar je kasnije rekao da je uestvovao u Majskim zbivanjima 1968.e koji su doveli do masovnog studentskog protesta i generalnog trajka koji su skoro doveli do pada vlade de Gola (de Gaulle). Tokom kasnih 60-ih Bodrijar poinje da izdaje seriju knjiga koje e ga na kraju uiniti svetski poznatim. Pod uticajem Lefebra, Barta, i niza drugih francuskih teoretiara, Bodrijar je ozbiljno radio na polju socijalne teorije, semiologije, i psihoanalize, da bi 1968.e objavio svoju prvu knjigu Sistem objekata, i samo dve godine posle (1970.) drugu -Potroako drutvo (The Consumer Society), a zatim Za kritiku politike ekonomije znaka ( For a critique of the Political Economy of the Sign 1972 (drugo izdanje 1981). Ove rane publikacije predstavljaju pokuaj (unutar okvira socijalne teorije), kombinovanja studija o svakodnevnom ivotu koje je prve uveo Lefevr, sa socijalnom semiologijom koja se bavi ivotom znakova u socijalnom ivotu. Ovaj projekat se, pod uticajem Barta, fokusira na sistem objekata u potroakom drutvu (tema prve dve knjige) i interfejs izmeu politike ekonomije i semiotike (jezgro tree knjige). Bodrijarovi rani radovi su jedni od prvih kojih su semiologiju naterali da analizira kako su ustvari objekti enkodirani [obeleeni] sistemom znakova i znaenja koji sainjavaju savremena medijska i potroaka drutva. Kombinujui semioloke studije, marksistiku politiku ekonomiju i sociologiju potroakog drutva, Bodrijar je zapoeo svoj ivotni projekat - istraivanje sistema objekata i znakova koji sainjavaju na svakodnevni ivot.

Rani Bodrijar opisuje znaenja upisana u objekte svakodnevnog ivota (npr.oseaj moi koji prati vozae brzih, skupih automobila) i struktuiran sistem koji te objekte organizuje u novo moderno drutvo (npr.presti iliti znak-vrednost novog sportskog automobila). U prve tri knjige Bodrijar tvrdi da klasina marksistika kritika politike ekonomije mora da se zameni semiolokim teorijama znaka koje artikuliu razliitost znaenja koja oznaavaju razliiti oznaitelji - kao jezik organizovan u sistem znaenja. Bodrijar je, pratei Barta i ostale, tvdio kako sport, moda, mediji i ostali modeli oznaavanja takoe proizvode sopstvene sisteme znaenja, koji se artikulisu preko specifinih pravila, kodova (dress-code) i sopstvenu logiku (termini koji su interpromenljivi unutar odreenog sistema znaenja tj. nisu fiksirani). Postavljajui sopstvenu analizu znakova svakodnevnog ivota u istorijski okvir, Bodrijar tvrdi da je tranzicija od ranijeg doba kapitalizma otvorenog trita do sadanjeg monopolistikog kapitalizma, zahtevala poveanje panje na upravljanje potranjom, da bi ostvarila poveanu i bolje kontrolisanu potronju. U ovom istorijskom dobu, izmeu 1920-ih i 1960-ih potreba za poveanjem zahteva potroaa zamenila je brigu o sniavanju trokova proizvodnje i poveanju proizvodnje. U ovoj eri kapitalistikog razvoja, ekonomske koncentracije i razvoja novih tehnologija, ubrzanja kapaciteta za masovnu produkciju i kapitalistike korporacije, fokus panje se pomera ka kontroli potronje i stvaranju potreba za nova prestina dobra, na taj nain proizvodei reim onoga sto Bodrijar naziva znak-vrednost (sign-value). Prema Bodrijarovim analizama, reklamiranje, pakovanje, izgled, moda, emancipovana seksualnost, masovni mediji (massmedia) i kultura, kao i umnoavanje proizvoda su multiplicirali koliinu znakova i odraza, i proizveli umnoavanje znak-vrednosti. Iz ovoga, tvrdi Bodrijar, proizvodi masovne potronje ne mogu prosto da se karakteriu upotrebnom vrednou i vrednou razmene, kao u marksovoj teoriji proizvoda, ve ih odreuje znakvrednost- izraz i marka stila, prestia, luksuza, moi,itd.koji sve vie postaje bitan i prepoznatljiv deo proizvoda i upotrebe istog. Iz ove perspektive, Bodrijar tvrdi da se proizvodi kupuju i izlau kako zbog svoje upotrebne vrednosti tako i zbog znak-vrednosti, kao i da je fenomen znak-vrednosti postao sutinski sadrilac proizvoda i potronje u potroakom drustvu. Prema Bodrijaru, celo drutvo je organizovano preko potronje i prikazivanja proizvoda kroz koje pojedinci zadobijaju presti, identitet. U ovom sistemu, to su neija potrona dobra prestinija (kue, automobili, garderoba, nakit itd.) to je vei poloaj koji on zauzima u domenu vrednosti znaka. Dakle, kao to rei zadobijaju znaenja u odnosu na mesto u diferencijalnom sistemu znaenja, tako i znak-vrednosti
4

zadobijaju svoja znaenja u odnosu na mesto unutar diferencijalnog sistema prestia i statusa. U Potroakom drutvu Bodrijar na kraju svesno prieljkuje neku vrstu preokreta, u smislu poveanja i irenja razliitih formi odbijanja konzumerizma, socijalnih konvencija i konformistikog stila miljenja i ponaanja, koje sve obuhvata pojam praksa radikalne promene. Bodrijar ovde aludira na oekivane erupcije nasilja i iznenadne dezintegracije koji e doi, neizbeno i sigurno kao to je bio maj 68-e, da razbiju ovu belu masu [potronje]. S druge strane, Bodrijar opisuje situaciju u kojoj je otuenje toliko potpuno da se ne moe prevazii jer je postalo sama struktura trinog drutva. Njegov argument je da u drutvu gde je sve stvar koja moe da se proda i kupi, otuenje je potpuno. I zaista, termin otuen/o poetno je oznaen kao prodat/o, u jednom totalno potroakom drutvu gde je sve proizvod,a otuenje je sveprisutno. ta vie, Bodrijar postavlja kraj transcedencije (fraza pozajmljena od Marcusea) tamo gde pojedinci ne mogu da pojme sopstvene istinske potrebe kao ni mogunost drugaijeg naina ivota. U 70-im, Bodrijar se distancirao od marksistike teorije revolucije, i umesto toga postulirao samo mogunost pobune protivu potroakog drustva u jednoj nepredvidljivoj ali izvesnoj formi.U kasnim 1960-im povezuje se sa grupom intelektualaca okupljenih oko asopisa Utopija (Utopie) koji su teili da prevaziu granice izmeu disciplina i u duhu Gaj Debora (Guy Debord) i Situacionistike Internacionale kombinuju refleksije o alternativnim drustvima, arhitekturi i nainima svakodnevnog ivota. Spajajui pojedince sa margina arhitekture, prostornog planiranja, kulturnog kriticizma i socijalne teorije, Bodrijar i njegovi saradnici su dosta odskakali od ostalih politikih grupa i razvili jedan posebno idiosinkrastian, marginalizovan diskurs iza granica etabliranih disciplina i politikih tenji tog vremena. Ova povezanost sa Utopijom je trajala samo u ranim 1970-im. S jedne strane, on je nastavio sa marksistikom kritikom proizvodnje koja podvlai i kritikuje razliite forme otuenja, dominaciju i eksploataciju koje produkuje kapitalizam. U ovoj fazi, inilo se da njegova kritika polazi sa standardne neo-marksistike pozicije koja predpostavlja da je kapitalizam zlo koje homogenizuje, kontrolie i dominira socijalnim ivotom, dok pojedincima oduzima slobodu, kreativnost, vreme i ljudski potencijal. S druge strane, nije mogao da imenuje ni jednu revolucionarnu silu niti je raspravljao o situaciji i potencijalima radnike klase kao faktora promene u potroakom drutvu. Zaista, Bodrijar ne nudi nikakvu teoriju subjekta kao aktivnog faktora socijalne promene, tako pratei strukturalistiku i poststrukturalistiku kritiku filozofskog i praktinog subjekta kakvog su ga prikazali Dekart, Kant i Sartr, a koji je bio dugo dominantan model unutar francuske misli. Strukturalisti i poststrukturalisti
5

su tvrdili da je subjektivnost proizvedena jezikom, socijalnim institucijama i kulturnim obrascima i da nije nezavisna od sopstvenih konstrukcija unutar ovih institucija i praksi. Ali Bodrijar ne razvija ni teoriju klasne ili grupne pobune, ili bilo kakvu teoriju politike organizacije, borbe, ili strategije bilo koje vrste. Ipak, Bodrijarov rad je na ovom mestu dosta blizak radu Frankfurtske kole, posebno Herbertu Markuzeu, koji je ve bio razvio neke od prvih marksistikih kritika potroakog drutva. Kao Luka i Frankfurtska kola,Bodrijar analizira kako komformitet i komformizacja proimaju drutveni ivot i dominiraju individualnom milju i ponaanjem. Pratei glavnu liniju kritikog marksizma, Bodrijar tvrdi da proces socijalne homogenizacije, otujenja i izrabljivanja konstituie proces reifikacije/postvarenja u potronim dobrima, tehnologijama i stvarima (objekti) koji dominiraju ljudima (subjekti) odvajajui ih od njihovih ljudskih kvaliteta i kapaciteta. Za Lukaa, Frankfurtsku kolu i Bodrijara reifikacija je proces u kome stvari preuzimaju dominaciju nad ljudima koji postaju na taj nain sliniji stvarima, a reifikacija postaje dominantan model drutvenog ivota. Uslovi rada nameu poslunost i standardizaciju ivota, kao i izrabljivanje radnika i njihovo odvajanje od ivota slobode i samoodreenja. U medijskom, potroakom drutvu, kultura i konzumerizam se stapaju, oduzimajui pojedincu mogunosti razvoja individualnosti i samoodreenja. Bodrijarov rad moe da se tumai kao izraz jedne vie faze reifikacije i socijalne dominacije nego one koju opisuje Frankfurtska kola koja opisuje na koji nain vladajue institucije i dominantni modeli miljenja kontroliu pojedinca. Bodrijar ide korak dalje od Frankfurtske kole primenjujui semioloku teoriju znaka da bi opisao kako potrona dobra, mediji i tehnologije proizvode univerzum iluzije i fantazije u kome prevlast nad pojedincima preuzimaju potroake vrednosti, medijske ideologije kao i zavodnike tehnologije kakvi su kompjuteri koji tvore svetove sajberspejsa. U poslednjoj fazi, Bodrijar iz svoje analize dominacije znakova i sistema objekata izvodi jo pesimistinije zakljuke po kojima je tema kraja individue koju su skicirali lanovi Frankfurtske kole dosegla vrhunac u potpunom porazu ljudske subjekivnosti od strane sveta objekata. Ipak,u nekim svojim radovima Bodrijar nudi jednu aktivniju teoriju potronje nego sto je to uinila Frankfurtska kola koja generalno posmatra potronju kao pasivni model socijalne integracije. Nasuprot tome, potronja u Bodrijarovim ranim radovima predstavlja vrstu rada za sebe, aktivnu manipulaciju znakovima, nain na koji pojedinac oznaava sebe unutar potroakog drutva i pokuava da se razlikuje od ostalih. Ipak ova aktivna
6

manipulacija znakovima ne moe da se izjednai sa postuliranjem aktivnog (ljudskog) subjekta koji moe da odoli, redefinie odnosno proizvede sopstvene znakove, tako da Bodrijar ipak ne uspeva da razvije originalnu teoriju aktiviteta. Bodrijarove prve tri knjige mogu da se itaju unutar okvira neomarksistike kritike kapitalistikog drustva. Moemo da protumaimo Bodrijarov naglasak na potronji kao nadomestak Marksove analize proizvodnje a fokusiranje na kulturu i znakove kao vanu zamenu klasine marksistike politike ekonomije, koja dodaje kulturnu i semioloku dimenziju marksistikom projektu. Ali u njegovoj provokaciji iz 1973, Ogledalu produkcije, Bodrijar sistematski napada klasian marksizam, tvrdei da je marksizam ustvari samo ogledalo buroaskog drutva koje smestajui proizvodnju u centar ivota naturalizuje na taj nain kapitalistiku organizaciju drutva. Iako je u 1960-im Bodrijar bio povezan sa revolucionarnom levicom i marksistima, i uestvovao u svibanjskim gibanjima 1968-e, u ranim 1970-im on raskida sa marksizmom iako ostaje politiki radikal, dodue bez ikakve veze s politikom do kraja decenije. Kao i mnogi sa Levice, Bodrijar je bio razoaran injenicom da Francuska komunistika partija nije podrala radikalne pokrete u 60-im, i nije imao poverenja u zvanini marksizam teoretiara kakav je bio npr. Luj Altizer (Louis Althusser) koga je smatrao dogmatikom i reduktivistom. Kao posledica toga, Bodrijar poinje sa radikalnom kritikom marksizma, kritikom koju se sledili mnogi od njegovih savremenika koji su takoje napravili zaokret ka postmoderni. Bodrijarova zamerka marksizmu je da, prvo, neadekvatno oslikava premoderna drutva koja su bila organizovana kroz religiju, mitologiju i plemensku organizaciju, a ne kroz proizvodnju. Drugo, po njemu marksizam ne nudi dovoljno radikalnu kritiku kapitalistikih drutava niti alternativne kritike diskurse i perspektive. Na ovom stupnju, Bodrijar se oslanja na antropoloku perspektivu u odnosu na premoderna drutva zbog emancipatorskih alternativa koje ova prua. Ipak, bitno je zapaziti da je ova kritika marksizma ipak upuena sa levice,a on tvrdi da marksizam nije pruio dovoljno radikalnu kritiku, ili alternativu za, savremena kapitalistika i komunistika drutva bazirana na proizvodnji. Za Bodrijara, injenica da su francuski komunisti odbili da podre pokrete iz maja 68-e, zasniva se delom na konzervativizmu koji ima korene u samom marksizmu. Zbog svega ovoga, Bodrijar i drugi iz njegove generacije su poeli da tragaju za alternativnim kritikim pozicijama.

2.Simbolika razmena i prodor Postmoderne Ogledalo produkcije i sledea knjiga Simbolika razmena i smrt(1976)
koja je konano prevedena na engleski tek 1993, su pokuaji da se obezbede ultraradikalne perspektive koje e prevazii ogranienja ekonomistike marksistike tradicije koja privileguje ekonomsku sferu. Ova ultraleviarska faza Bodrijarove spisateljske karijere nee dugo trajati, iako on u Simbolickoj razmeni proizvodi jednu od najbitnijih i najdramatinijih provokacija. Tekst zapoinje predgovorom koji sazima njegov pokuaj da obezbedi znaajno drugaiji pristup drutvu i kulturi. Gradei na temeljima francuske kulturne teorije ora Bataja (Georges Bataille)Marsela Mosa(Marcel Mauss), i Alfreda arija(Alfred Jarry), Bodrijar velia simboliku razmenu koja se odupire kapitalistikim vrednostima korisnosti i novane zarade kao kulturnim vrednostima. Bodrijar tvrdi da u Batajevoj tvrdnji da su troenje i bahatost povezani sa suverenou, Mosovim opisima socijalnog prestia koji je u premodernim drutvima povezan sa darivanjem, arijevom pozoritu koje ismeva francusku kulturu, i Sosirovim anagramima, postoji raskid sa vrednostima kapitalistike razmene i produkcije, ili produkcije znaenja u jezikoj razmeni. Ovi sluajevi simbolike razmene, Bodrijar veruje, raskidaju sa vrednostima produkcije i opisuju poetsku razmenu i kreativnu kulturnu aktivnost koja prua alternativu kapitalistikim vrednostima proizvodnje i razmene dobara. Termin simbolika razmena je izveden iz Batajevog koncepta opte ekonomije u kome se tvrdi da su troenje, bacanje, rtvovanje i destrukcija znaajniji za ljudski ivot negoli ekonomije produkcije i korisnosti. Batajev model je bilo sunce koje je slobodno irilo svoju energiju bez da trai ita zauzvrat. On je tvrdio da ako pojedinci ele da zaista budu nezavisni (slobodni od imperativa kapitalizma) oni treba da slede optu ekonomiju troenja, poklanjanja, rtvovanja i destrukcije da bi izbegli determinisanost postojeim imperativima korisnosti. Za Bataja, ljudi su bili ekscesna bia sa suvikom energije i imaginacije, fantazija, nagona, potreba i heterogenih elja.Na ovom mestu, Bodrijar predpostavlja istinitost Batajeve antropologije i opte ekonomije. 1976, u recenziji Batajevih Sabranih Radova (Complete Works,Paris 1976), Bodrijar pie: Centralna ideja je ta da ekonomija koja vlada naim drutvima dolazi od pogrenog tumaenja fundamentalnog ljudskog principa koji je solarni princip neobuzdanog
8

troenja. U ranim 70-im Bodrijar je preuzeo Batajevu antropoloku poziciju i kako je to on nazvao, aristokratsku kritiku kapitalizma za koga on sad tvrdi da je baziran pre na banalnom konceptu korisnosti i tednje negoli na uzvienijem (aristokratskom) konceptu troenja i rasipanja. Bataj i Bodrijar ovde predpostavljaju kontradikciju izmeu ljudske prirode i kapitalizma. Oni tvrde da ljudi po prirodi nalaze zadovoljstvo u stvarima kakve su troenje, bahatost, bahanalije, rtve itd. i u kojima su oni nezavisni i slobodni da potroe viak energije (i tako slede svoju pravu prirodu). Kapitalistiki imperativ rada, korisnosti i tednje po predpostavci su neprirodni i protive se ljudskoj prirodi. Bodrijar tvdi da marksistika kritika kapitalizma, nasuprot tome, jedva da napada vrednost razmene dok uzdie upotrebnu vrednost i isto tako korisnost i instrumentalnu racionalnost, na taj nain traei dobru upotrebu ekonomije.Bodrijar preuzima jednu aristokratsku kritiku politike ekonomije pod jakim uticajem Bataja i Niea (Nietzsche). Bodrijar i Bataj ovde zastupaju verziju Nieovog morala gospodara po kojem superiorni pojedinci kreiraju sopstvene vrednosti i ive ivot u fulu, intenzivirajui sopstvenu kreativnu i erotsku energiju. Bodrijar je nastavio jo neko vreme da napada buroaziju i kapitalizam, ali iz perspektive koja velia aritokratsko razbacivanje i rasko, estetike i simbolike vrednosti. Tamnu stranu njegovog preusmerivanja teoretske i politike odanosti predstavlja valorizacija rtvovanja i smrti koja se javlja u Simbolikoj razmeni i smrti (u kojoj rtvovanje obezbeuje darivanje koje podriva buroaske vrednosti koristi i samo-ouvanja, ideja koja ima razorne posledice u eri bombaa-samoubica i terorizma). Sve u svemu, tokom 70-ih, Bodrijar se oslobodio poznatog marksistikog univerzuma proizvodnje i klasne borbe zarad jednog drugaijeg, neo-aristokratskog i metafizikog pogleda na svet. Na ovom mestu, Bodrijar predpostavlja da su premodernim drutvima vladali zakoni simbolike razmene sline Batajevom konceptu opte ekonomije, a ne zakoni proizvodnje i korisnosti. Razvijajui ove ideje, Bodrijar je skicirao fundamentalnu liniju razdvajanja u istoriji izmeju simbolikih drutava (drutava bazino organizovanih premodernom razmenom) i proizvodnih drutava (drutava organizovanih proizvodnjom i razmenom dobara). Dakle, on odbija marksistiku filozofiju istorije koja predpostavlja primat proizvodnje u svim drutvima i odbija markistiki koncept socijalizma, tvrdei da on ne raskida dovoljno radikalno sa kapitalistikim produktivizmom, nudei se jedva kao jedna uspenija i pravednija organizacija proizvodnje negoli kao potpuno drugaija vrsta drutva sa drugaijim vrednostima i formama kulture i ivota. Od ovog momenta, Bodrijar e suprotstavljati njegov ideal simbolike razmene vrednostima
9

proizvodnje, korisnosti i instrumentalne racionalnosti koje vladaju kapitalistikim (i socijalistikim) drustvima.Simbolika razmena se na ovaj nain pojavljuje kao Bodrijarova revolucionarna alternativa vrednostima i praksama kapitalistikog drutva, i predstavlja raznolikost heterogenih aktivnosti u njegovim radovima iz 70-ih. On takoje opisuje svoju koncepciju simbolike razmene u Ogledalu produkcije gde pie: Simboliki socijalni odnos je neprekinuti krug davanja i primanja, koji, u primitivnoj razmeni, ukljuuje potronju suvika (surplus) i oslobaa anti-produkciju [1975:143]. Termin dakle referira na simbolike ili kulturne aktivnosti koje ne doprinose kapitalistikoj proizvodnji i akumulaciji kapitala i koje potencijalno konstituiu radikalnu negaciju proizvoakog drutva. U ovom stadijumu, Bodrijar prati francusku tradiciju velianja primitivne odnosno premoderne kulture nasuprot apstraktnom racionalizmu i utilitarizmu modernog drutva. Bodrijarova odbrana simbolike razmene nasuprot produkcije i instrumentalne racionalnosti ovde stoji u skladu sa tradicijom Rusoove odbrane prirodnog divljaka nasuprot savremenog oveka, Durkhajmovog postavljanja organske solidarnosti premodernih drutava nasuprot apstraktnog individualizma i anominosti modernih drutava, Batajeve valorizacije troenja premodernih drutava, ili Mausovih ili Levi-Strosovih fascinacija bogatstvom primitivnih drutava ili mozgom divljaka. Posle dekonstruisanja glavnih savremenih mislioca i njegovih teoretskih oeva (Marks, Frojd, Sosir i francuski savremenici), poto mu je nedostajalo bogatstvo simbolike razmene, Bodrijar nastavlja da velia simbolike i radikalne forme miljenja i pisanja u jednoj potrazi koja ga vodi u sve vie ezoterijski i egzotiniji diskurs. Na ovaj nain, protiv formi koje organizuju modernu misao i drutvo, Bodrijar velia simboliku razmenu kao alternativu. Protiv savremenih zahteva za proizvodnjom vrednosti i znaenja, Bodrijar poziva na njihovo istrebljenje i ponitenje, kao primer navodei Mosovu razmenu darova, Sosirove anagrame i Frojdov koncept nagona smrti. U svim ovim sluajevima, postoji raskid sa formama razmene (dobara, znaenja i libidalnih energija) i na taj nain bekstvo od formi produkcije, kapitalizma, racionalnosti i znaenja. Bodrijarov paradoksalni koncept simbolike razmene moe da se objasni kao izraz elje da se on sam oslobodi od modernih pozicija i potrai revolucionarnu poziciju izvan modernog drutva. Protivu modernih vrednosti, Bodrijar zastupa njihovo ponitavanje i istrebljenje.
10

Ipak, u svojim radovima iz sredine 1970-ih, Bodrijar postavlja jo jednu podelu u istoriji, radikalnu koliko i raskid izmeu premodernih simbolikih drutava i modernih. U maniru klasine socijalne teorije, on sistematski razvija distinkcije izmeu premodernih drutava organizovanih putem simbolike razmene, modernih drutava organizovanih putem proizvodnje, i postmodernih drutava organizovanih putem simulacije pod kojom on podrazumeva kulturne modele reprezentacije koji simuliraju stvarnost, kao to su televizija, kompjuterski sajberspejs i virtuelna realnost koja danas sve vie uzima maha na internetu (preko est (!) miliona korisnika virtuelnog sveta Second Life u kome korisnici plaaju mogunost da kreiraju sopstveno virtuelno Ja potvruju Bodrijarovu tezu o dominaciji simulacije). Bodrijarovo razlikovanje modela produkcije i korisnosti koji su organizovali moderna drutva i modela simulacije za koji on veruje da organizuje postmoderna drustva postulira jaz imeu modernih i postmodernih drutava velik koliki i onaj izmedju modernih i premodernih drutava. Bodrijar objavljuje kraj politike ekonomije i kraj jedne ere u kojoj je produkcija bila organizujua forma drutva. Sledei Marksa, Bodrijar tvrdi da je ova moderna epoha bila era kapitalizma i buroazije u kojoj je kapital izrabljivao radnike koji su inili revolucionarnu silu prevrata. Ipak, Bodrijar objavljuje kraj politike ekonomije i isto tako kraj marksistike problematike same modernosti: Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj politike ekonomije. Kraj dijalektike oznaitelj/oznaeno koja omoguava akumulaciju znanja i znaenja, linearne sintagme kumulativnog diskursa. I u isto vreme, kraj dijalektike znak vrednosti/upotrebne vrednosti koja je jedina stvar koja ini moguom akumulaciju i drutvenu proizvodnju.Kraj linearne dimenzije diskursa. Kraj linearne dimenzije robe.Kraj klasine ere znaka.Kraj ere proizvodnje. Simbolika razmena i smrt (1991:18) Diskurs kraja oznaava njegovu objavu prodora postmoderne u istoriji. Ljudi danas ive u jednoj novoj eri simulacije u kojoj drutvena reprodukcija (procesiranje informacija, komunikacija, industrije saznanja, nove tehnologije itd.) zauzimaju mesto koje je do tada pripadalo produkciji. U ovoj eri, rad vie nije snaga on je postao znak medju drugim znakovima (1991:20) Rad nije vie primarno proizvodan u ovoj situaciji, ve predstavlja znak neije socijalne pozicije, naina ivota i naina usluivanja. Nadnice, odnosno plate takoe nemaju racionalan odnos sa neijim radom i s onim sto on proizvodi ve sa mestom koje taj neko zauzima unutar sistema. Ali, ono sto je najbitnije, politika ekonomija nije vie osnova, socijalna
11

determinanta, ak ni strukturalna realnost u kojoj drugi fenomeni mogu da budu interpretirani i objanjavani. Umesto toga, ljudi ive u hiperrealnosti simulacija u kojoj slike, odrazi, i igra znakova zamenjuju koncepte proizvodnje i klasne borbe kao kljuni konstituenti savremenih drutva. Od ovog trenutka, kapital i politika ekonomija nestaju iz Bodrijarove prie, ili se vraaju ali u radikalno izmenjenom obliku. Ubudue znakovi i kodovi se umnoavaju i proizvode druge znakove i nove maine znakova u rastuim, spiralnim krugovima. Tehnologija dakle zauzima mesto kapitala u ovoj prii i semiurgija (koju Bodrijar tumai kao umnoavanje slika, informacija i znakova) zauzima mesto proizvodnje. Njegov postmoderni preokret je na taj nain povezan sa jednom formom tehnolokog determinizma i odbijanja politike ekonomije kao korisnog eksplanatornog principa-korak koji mnogi od njegovih kritiara odbacuju. Simbolika razmena i smrt, kao i sledee delo - Simulakrumi i simulacija artikuliu princip fundamentalnog preloma izmeu modernih i postmodernih drutava i markiraju Bodrijarovo odvajanje od problematike moderne socijalne teorije. Za Bodrijara moderna drutva su organizovana po principu proizvodnje i potronje dok su postmoderna organizovana po principu simulacije i igre slika i znakova, oznaavajui tako situaciju u kojoj kodovi, modeli i znakovi predstavljaju organizacione forme u novom drutvenom poretku u kome vlada simulacija. U drutvu simulacije, identiteti su konstruisani prisvajanjem znakova i kodovi i modeli odreuju nain na koji pojedinci vide sami sebe i odnose se prema drugima. Ekonomija, politika, drutveni ivot i kultura su pod vlau simulacije, pri emu kodovi i modeli odreuju na koji nain se koriste i upotrebljavaju potrona dobra, razvija politika, proizvodi i upotrebljava kultura i ivi svakodnevni ivot. Bodrijarov postmoderni svet je takoe svet u kome granice i razlike koje su bile bitne u prolosti - kao to su one izmeu socijalnih klasa, rodne razlike, razlike u politikim opredeljenjima i razlike izmeu nekada autonomnih domena drutva i kulture gube mo. Ako su moderna drutva, prema klasinoj socijalnoj teoriji, bila odrejena diferencijacijom, za Bodrijara, postmoderna drutva su odreena dediferencijacijom,kolapsom (moi) razlika iliti implozijom. U Bodrijarovom drutvu simulacije, domeni ekonomije, politike, kulture, seksualnosti i drutva implodiraju jedni unutar drugih, briui granice i razlike. U ovoj imlozivnoj meavini, ekonomija je bitno odreena kulturom, politikom i drugim sferama, dok je umetnost,
12

nekada sfera potencijalne razlike i opozicije, sada apsorbovana ekonomijom i politikom, a seksualnost je sveprisutna. U ovoj situaciji, razlike izmeu pojedinaca i grupa implodiraju u jednom, ubrzanom, mutirajuem, promenljivom razlaganju drutvene sfere i granica i struktura na koje se u prolosti fokusirala socijalna teorija. Bodrijarov postmoderni svet je pritom jedna od hiperrealnosti u kojoj tehnnologije zabave, informacije i komunikacije obezbeuju iskustva mnogo bogatija i angaovanija nego ona koja pruaju scene banalne svakodnevnice, a i kodove i modele koji sainjavaju svakodnevni ivot. Domen hiperrealnog (npr. medijske simulacije realnosti-Big Brother Show, Diznilend i drugi zabavni parkovi, trni centri i potroaki rajevi, TV spotovi i ostale ekskurzije u idealne svetove) je realniji od same realnosti, pri emu modeli, slike i kodovi hiperrealnog uspostavljaju kontrolu nad milju i ponaanjem pojedinaca. Ipak determinacija po sebi je nepredvidljiva u ne-linearnom svetu gde je nemogue mapirati uzrone mehanizme u situaciji u kojoj se pojedinci suoavaju sa neodoljivom strujom slika, kodova i modela od kojih svaki ima mogunost da oblikuje misao odnosno ponaanje odreenog pojedinca. U ovom postmodernom svetu, pojedinci bee od pustinje realnog sveta zarad ekstaza hiperrealnosti i novog carstva kompjuterskog, medijskog i tehnolokog iskustva. U ovom svetu, subjektivnost je fragmenitirana i izgubljena, i pojavljuje se jedno novo polje iskustva koje za Bodrijara otpisuje predhodne socijalne teorije kao irelevantne i staromodne. Pratei preokrete subjekta u dananjem drustvu, Bodrijar je tvrdio da savremeni ovek vie ne pati od histerije i paranoje, ve (to je jo gore) funkcionie u stanju terora koje je karakteristika izofrenika, jedna preterana blizina svih stvari, potpuni promiskuitet svih stvari koje ga opsedaju i proimaju, susret bez otpora, bez zdravo, bez aure, ak bez aure sopstvenog tela da ga titi. Uprkos sebi izofrenik je otvoren za sve i ivi u najekstremnijoj konfuziji [1988:27] Za Bodrijara ekstaza komunikacije znai da je subjekt u neposrednoj blizini instant slika i informacija, u jednom preterano izloenom i transparentnom svetu. U ovoj situaciji, subjekt postaje ist ekran iste apsorpcije i reapsorpcije povrine uticajnih mrea [1988:27] Drugim reima, pojedinac u savremenom svetu postaje jedan entitet zatrovan uticajem medija, tehnolokog iskustva i hiperrealnosti.

13

Tako se Bodrijarove kategorije simulacije, implozije i hiperrealnosti kombinuju da bi kreirali jedno nuno postmoderno stanje koje zahteva potpuno nove modele teorije i politike koji bi mapirali sve izazove i novine savremenog drutva i na pravi nain reagovali na njih. Njegov stil i strategija pisanja su takodje implozivni (npr. pisanje protiv predhodno bitnih distinkcija), kombinujui materijale iz potpuno razlicitih polja ispitivanja, koristei primere iz masmedija i popularne kulture u jednom inovativnom maniru postmoderne teorije koja ne potuje granice izmeu disciplina. Njegovo pisanje pokuava da samo sebi stimulie nove uslove, zadravajui novinu koju oni nose kroz inovativnu upotrebu jezika i teorije. Tako radikalno ispitivanje savremene teorije i potreba za novim teorijskim strategijama su zbog toga za Bodrijara legitimisani velikom koliinom promena koje se odvijaju u savremenom svetu. Na primer, Bodrijar tvrdi da modernost funkcionie preko modela reprezentacije u kome ideje predstavljaju stvarnost i istinu, koncepte koji su kljuni postulati moderne teorije. Postmoderno drutvo ponitava ovu epistemologiju stvarajui situaciju u kojoj subjekti gube kontakt sa stvarnou i tako se cepaju i gube. Ova situacija predskazuje kraj moderne teorije koja je operisala unutar subjekt-objekt dijalektike u kojoj je subjekt po predpostavci onaj koji predstavlja i kontrolie objekt. Prema modernoj filozofiji, filozofski subjekt pokuava da razlui prirodu realnosti, da osigura utemeljeno saznanje i da primeni ovo znanje za kontrolu i dominaciju objekta (prirode, drugih ljudi, ideja itd.). Bodrijar ovde sledi poststrukturalistiku kritiku po kojoj misao i diskurs ne mogu vie biti sigurno usidreni u a priori odnosno privilegovanim strukturama realnosti. Reagujui protiv modela reprezentacije u modernoj teoriji, francuska misao, posebno neki dekonstruktivisti pomeraju fokus na tekstualnost i diskurs, koji se navodno odnosi samo na druge tekstove ili diskurse u kojima je realnost iliti ono napolju proterano u domen nostalgije. U slinom maniru, Bodrijar, kao jak simulakrista tvrdi da su u medijskom i potroakom drutvu ljudi uhvaeni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, da imaju sve manje veze sa spoljanjim svetom tj. eksternom realnou, u tolikoj meri da su sami koncepti drutvenog, politikog, pa ak i same realnosti prestali da imaju bilo kakvo znaenje. I nadrogirana i hipnotisana (jedna od Bodrijarovih metafora), medijima zasiena svest je u takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept znaenja po sebi (koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog konsenzusa) nestaje. U ovoj alarmantnoj i novoj - postmodernoj situaciji,
14

reference, iza i napolju, zajedno sa dubinom, sutinom i realnou, nestaju, i sa njihovim nestajanjem, mogunost svih potencijalnih suprotnosti takoe iezava. Kako se simulacije umnoavaju, tako one referiu samo na same sebe: karneval ogledala koja reflektuju slike koje projektuju druga ogledala na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti, koji zauzvrat alju sliku u njeno predhodno skladite slika takoe proizvedenih od strane ogledala simulacije. Zarobljene u univerzumu simulacije, mase se kupaju u medijskoj kupci bez poruka ili znaenja,i tako zapoinje era masa u kojoj nestaju klase, politika umire kao i veliki snovi o kraju otuenja, osloboenju i revoluciji. Po Bodrijaru, mase dakle trae spektakl, a ne znaenje. One postaju tiha veina, oznaavajui kraj drutva. Bodrijar implicira da socijalna teorija gubi sopstveni objekt dok se znaenja, klase i razlike uruavaju u crnu rupu ne-razlikovanja. Fiksirane razlike izmeu socijalnih grupa i ideologija nestaju i konkretni lice-u-lice socijalni odnosi se smanjuju dok pojedinci nestaju u svetovima simulacije - medijima, kompjuterima i samoj virtuelnoj realnosti. Sama socijalna teorija dakle gubi svoj objekt - drutvo, dok radikalne politike gube svoj subjekt i organizaciju. Ipak, tvrdi on, na ovoj taki svoje putanje (kasne 70-e i rane 80-e), odbijanje znaenja i uee masa predstavlja formu otpora. Kolebajui se izmeu nostalgije i nihilizma, Bodrijar istovremeno ponitava ideje moderne (subjekt, znaenje, istina, stvarnost, drutvo, socijalizam i emancipacija) i afirmie model simbolike razmene koji izgeda da odraava nostalginu eznju za povratkom premodernim kulturnim formama. Ovu oajniku potragu za originalnom revolucionarnom alternativom on ipak naputa u ranim 80-im. Ubudue, on razvija jo neispitane perspektive savremenog trenutka, kolebajui se izmeu skiciranja alternativnih formi miljenja i ponaanja, i odricanja od potrage za politikom i drutvenom promenom. Na jedan nain, kod Bodrijara postoji jedna parodijska inverzija istorijskog materijalizma. Umesto Marksovog naglaska na politikoj ekonomiji i primatu ekonomije, za Bodrijara je to model, superstruktura, ono to stvara realno u situaciji koju on naziva krajem politike ekonomije. Za Bodrijara znak-vrednost prevladava upotrebu upotrebne vrednosti i vrednosti razmene; materijalnost potreba, i upotrebne vrednosti potronih dobara da nam slue nestaju u Bodrijarovom semiolokom imaginarnom, u kome znakovi imaju prvenstvo u odnosu na realnost i rekonstruiu ljudski ivot. Okreui marsistike kategorije protiv njih samih, mase apsorbuju klase,
15

subjekt praxisa je polomljen, a objekti poinju da vladaju nad ljudima. Revolucija je apsorbovana objektima kritike i tehnoloka implozija zamenjuje socijalistiku revoluciju u pravljenju prodora u istoriji. Za Bodrijara, nasuprot Marksu, katastofa moderne i erupcija postmoderne su posledica razvijanja tehnoloke revolucije. U skladu s tim Bodrijar zamenjuje Marksov vrst ekonomski i drutveni determinizam sa njegovim naglaavanjem ekonomske dimenzije, klasne borbe i ljudske prakse, sa jednim oblikom semiolokog idealizma i tehnolokog determinizma u kome znakovi i objekti preuzimaju dominaciju nad subjektom. Bodrijar zatim zakljuuje da se katastrofa ve desila, da je destrukcija modernosti i moderne teorije koju je on zapazio jos sredinom 70-ih, postala potpuna s razvojem samog kapitalistikog drutva, da je modernost nestala i da je nova socijalna situacija zauzela njeno mesto. Protiv tradicionalnih strategija pobune i revolucije, Bodrijar poinje da velia ono to on naziva fatalnim strategijama koje pritiskaju vrednosti sistema do njihovih krajnjih granica, nadajui se kolapsu ili preokretu, da bi na kraju prihvatio stil izraeno ironinog metafizikog diskursa koji odbija emancipaciju i diskurs i nade napredne socijalne transformacije.

3.Od Patafizike do Metafizike i Trijumfa objekata

Bodrijarova misao je od sredine 1970-ih pa do njegove smrti predstavljala izazov teorijama u razliitim disciplinama. Tokom 1980-ih, veina Bodrijarovih radova iz 1970-ih je prevedena na mnoge strane jezike, a nove knjige iz 1980-ih su prevedene na engleski i ostale svetske jezike u rekordnom roku. Sledstveno tome, on postaje svetski poznat kao jedan od najuticajnijih mislioca postmoderne. Bodrijar je postao celebrity akademik koji putuje po svetu, promovie svoje delo i zadobija dosta sledbenika, mada vie izvan polja akademske teorije negoli unutar sopstvene socioloke discipline. U isto vreme, dok je njegovo delo bivalo sve popularnije, Bodrijarovo pisanje je postajalo sve mranije i tee za razumevanje. 1979 on objavljuje De la seduction (O sedukciji, Oktois, Pritina 1994), teak tekst koji predstavlja veliku promenu u njegovoj misli. Knjiga oznaava zaokret od vie sociolokog diskursa njegovih predhodnih radova ka vie filozofskom i knjievnom diskursu. Dok je u Simbolikoj razmeni i smrti Bodrijar skicirao ultra-revolucionarne perspektive kao

16

radikalnu alternativu, uzimajui simboliku razmenu kao ideal, on sada koristi zavoenje kao alternativu proizvodnji i komunikativnoj interakciji. Zavoenje, ipak, ne potkopava, naruava ili transformie postojee drutvene odnose niti institucije, ali je blaga alternativa, igra sa pojavnou i igra sa feminizmom i provokacija koja je izazvala otar kritiki odgovor. Bodrijarov koncept zavoenja je idiosinkrastian i ukljuuje igre sa znakovima koji postavljaju zavoenje kao jedan aristokratski poredak znaka i rituala u kontrastu prema buroaskom idealu proizvodnje, suprostavljajui vetinu, pojavu, igru i izazov nasuprot smrtno ozbiljnom radu proizvodnje. Bodrijar tumai zavoenje primarno kao ritual i igru sa sopstvenim pravilima, armom, zamkama i mamcima. U ovom trenutku njegovo pisanje mutira u neo-aristokratski esteticizam posveen stilizovanim modelima miljenja i pisanja, koji predstavljaju skup kategorija- reverzibilnost, izazov, duel koji pomeraju Bodrijarovu misao ka jednoj formi aristokratskog esteticizma i metafizike. Umnoavanje metafizikih spekulacija je oigledno u Fatalnim strategijama [Novi Sad, 1991] (Les strategies fatal, Paris, 1983), jo jednoj taki prevrata u njegovoj karijeri. Ovaj tekst predstavlja bizarni metafiziki scenario koji se bavi trijumfom objekata nad subjektima unutar opscene proliferacije objektivnog sveta koja je potpuno van kontrole da to prevazilazi sve pokuaje razumevanja, konceptualizacije i kontrole. Njegov scenario se tie umnoavanja i poveanja prevlasti objekata nad subjektima i konane pobede objekata. U tekstu Ekstaza i inercija, Bodrijar razmatra kako objekti i dogaaji u savremenom drutvu neprekidno prevazilaze same sebe, rastui i poveavajui sopstvenu mo. Ekstaza objekata u njihovoj ogromnoj proliferaciji i ekspanziji; ekstaza u smislu bivanja izvan/iznad sebe: lepo kao vie lepo nego lepo u modi, realno kao vie realno nego realno na televiziji, seks jo seksualniji nego seks u pornografiji. Ekstaza je dakle forma opscenosti (potpuno eksplicitna, bez skrivanja) i hiperrealnosti dovedene na jedan vii nivo, udvostruene i intenzivirane. Njegova vizija savremenog drustva prikazuje liniju rasta i izrastanja (croissance et excroissance), razvijanje i izbacivanje na trite jo vie potronih dobara, slubi, informacija, poruka ili zahteva nadmaivanje svih racionalnih krajeva i granica u jednoj spirali nekontrolisanog rasta i udvajanja. Iako su rast, ubrzanje i proliferacija dostigli takve ekstreme, Bodrijar predpostavlja da je ekstaza izrastanja (npr.poveanje broja potronih dobara) praena inercijom. Proces rasta predstavlja katastrofu za subjekta, jer ne samo da ubrzanje i proliferacija objektivnog sveta pojaavaju nepredvidljivu dimenziju sluaja i ne-determinacije, ve sami objekti preuzimaju kontrolu nad iscrpljenim subjektom, ija se fascinacija igrom objekata pretvara u apatiju,otupelost i inerciju. U retrospektivi, rastua mo sveta objekata nad
17

subjektom je bila Bodrijarova tema od poetka, to upuuje na jedan bazini kontinuitet u njegovom projektu. U svojim ranim radovima, on je ispitivao na koji sve nain su potrona dobra fascinirala pojedince u potroakom drutvu i na koji nain je svet dobara predpostavljao nove i vee vrednosti posredstvom znak-vrednosti i kodova koji su bili deo sveta stvari, sistema objekata. Njegova polemika s marksizmom je bazirana na verovanju da su znak-vrednost i kod fundamentalniji negoli tradicionalni elementi politike ekonomije kao to su vrednost razmene, upotrebna vrednost i proizvodnja u konstituisanju savremenog drutva. Onda refleksije o medijima izbijaju u prvi plan: televizor je centar doma u Bodrijarovim predhodnim delima a mediji, simulacije, hiperrealnost i implozija na kraju briu razlike izmeu privatnog i javnog, unutranjosti i spoljanjosti, medija i realnosti. Nadalje, sve je postalo javno, transparentno i hiperrealno u objektivnom svetu koji je postajao sve fascinantniji i zavodljiviji kako je vreme prolazilo. U Fatalnim strategijama i delima koja su sledila potom, objekt dominira subjektom odnosno poraava ga. Fatalne strategije predpostavljaju da pojedinci jednostavno treba da se pokore strategijama i lukavstvima objekta. U banalnim strategijama, subjekt veruje za sebe da je pametniji od objekta,dok u ovim drugimfatalnim strategijama za objekt se predpostavlja da je lukaviji, cininiji, brilijantniji nego subjekt (1991:259) Predhodno, u banalnim strategijama, subjekt je za sebe verovao da je moniji i suvereniji od objekta. Fatalna strategija, nasuprot tome, prepoznaje prvenstvo objekta i zbog toga ona zauzima stranu objekta i predaje se njegovim strategijama, smicalicama i pravilima. U ovim delima, Bodrijar izgleda da svoju teoriju uvodi u domen metafizike, ali to je specijalna vrsta metafizike, inspirisana patafazikom koju je razvio Alfred Dari (Alfred Jarry). Za Darija: pataphysics is the science of the realm beyond metaphysics It will study the laws which govern exceptions and will explain the universe supplementary to this one; or, less ambitiously, it will describe a universe which one can see must see perhaps instead of the traditional one Definition: pataphysics is the science of imaginary solutions, which symbolically attributes the properties of objects, described by their virtuality, to their lineaments (Jarry 1963: 131). Patafizika je nauka iz domena koji je iza metafizikeOna e prouavati zakone koji upravljaju izuzecima i koji e objasniti univerzum suplementaran ovome; ili manje ambiciozno, opisae univerzum koji moemora da se vidi moda - umesto ovog tradicionalnog.Definicija: patafizika
18

je nauka imaginirnih reenja, koja simboliki pripisuje svojstva objekta, opisana njihovom virtualnou, njihovim izraajnim crtama (odnosno interfejsu jer objekt tj. maina nema lice ve displej p.a.) Jarry (1963:131) [prevela autorka ] Kao univerzum u arijevom Ubu roi, The Gestures and Opinions of Doctor Faustroll(1969), i drugim knjievnim tekstovima - kao i u arijevim vie teorijskim objanjenjima patafizike - Bodrijar je u totalno apsurdnom univerzumu u kome vladaju objekti na neki misteriozan nain, a ljudima i dogadjajima upravlja apsurd i uglavnom nedokuive meuveze i predodredjenosti (francuski dramaturg Een Jonesko (Eugene Ionesco) je jo jedan dobar izvor pristupa ovom univerzumu ). Kao u arijevoj patafizici, Bodrijarovim univerzumom vladaju iznenaenja, preokreti, halucinacije, blasfemija, opsenost i elja da se okira i uvredi. Dakle, u kontekstu rastue prevlasti objekata, Bodrijar eli od nas da napustimo subjekt i stavimo se na stranu objekta. Ako sklonimo po strani patafiziku, ini se da Bodrijar pokuava da ukine filozofiju subjektivnosti, koja je kontrolisala francusku misao od Dekarta naovamo, potpunim prelaskom na suprotnu stranu. Dekartov malin genie, taj zli genije, je bio jedno lukavstvo subjekta koji je pokuao da ga zavede da prihvati ono to nije bilo jasno i razgovetno, ve ono to je on na kraju bio u stanju da savlada. Bodrijarev zli genije je sam objekt, to je mnogo gore negoli epistemoloke obmane s kojima se suoava Dekartov subjekt, koji odreuje fatalnu sudbinu koja zahteva kraj filozofije subjektiviteta. Za Bodrijara, ljudi ubudue ive u eri vladavine objekata.

4. Poetak 1990-ih: Od imanentnog preokreta do nemogue razmene

Jo u 1980-im Bodrijar je postavio imanentni preokret, flip-flop, odnosno obrnuti smer znaenja i efekata, u kome se stvari pretvaraju u svoju suprotnost. Zbog toga, prema Bodijaru, drutvo proizvodnje je prelazilo na simulaciju i zavoenje; panoptika i represivna mo koju je opisivao Fuko (Foucault) se pretvarala u ciniku i zavodniku mo medijskog i informacijskog drutva; osloboenje koje su svi slavili u 1960-im je postalo oblik dobrovoljnog ropstva; suverenost je prela sa subjekta na stranu objekta; a revolucija i emancipacija su se pretvorile u sopstvene suprotnosti, zarobljavajui pojedince unutar poretka simulacije i virtualnosti. Bodrijarov koncept imanentnog preokreta tako predstavlja jedan perverzni oblik Horkhajmerove (Horkheimer) i Adornove dijalektike prosvetiteljstva, gde sve postaje sopstvena suprotnost. Za Adorna i Horkhajmera, unutar transformacija organizovanog i

19

tehnoloki razvijenog (hi-tech) kapitalizma, model prosvetiteljstva postaje dominacija, kultura postaje kulturna industrija, demokratija postaje forma masovne manipulacije, a nauka i tehnologija postaju bitan deo aparata socijalne dominacije. Bodrijar sledi ovaj koncept preokreta i svoju paradoksalnu i nihilistiku metafiziku viziju i u 1990-im, kada njegova misao postaje jo zatvorenija, iscepkanija i tea za razumevanje. Tokom ove dekade, Bodrijar je nastavio da igra ulogu akademskog i medijskog superstara, putujui po svetu, drei predavanja i uestvujui u kulturnim dogaajima. Neka od njegovih iskustava su sauvana u njegovoj kolekciji aforizama, Cool Memories (1990), Cool Memories II (1996), Fragments: Cool Memories III, 1990-1995 (1995), Cool Memories IV, 1995-2000 (2000). Ovi tekstovi kombinuju razmiljanja o njegovim putovanjima i iskustvima sa razvojem njegovih (esto recikliranih) ideja i zapaanja. Bodrijarovi fragmentirani dnevnici esto pruaju uvid u njegov lini ivot i psihologiju i sadre iskustva i scene koje su izrodile ili inspirisale neke od njegovih ideja. Iako u njima ima dosta ponavljanja, njegove cool memories knjiice pruaju direktan pristup Bodrijaru i njegovim idejama, i potvrdjuju njegov status svetski poznatog intelektualca- superstara koji putuje po svetu i iji je svaki dnevniki zapis vredan objavljivanja i panje. Napustivi Univerzitet Nanter 1987-e godine, Bodrijar ubudue funkcionie kao potpuno nezavisna intelektualna figura, posveena jetkim razmiljanjima o savremenom drutvu i filozofskim potragama koje obogauju njegovu posebnu i sve razvijeniju teoriju. Od juna 1987-e do maja 1997-e, objavljivao je razmiljanja o dnevnim dogadjajima i fenomenima u pariskim novinama Liberacion (Oslobodjenje), seriju lanaka koji su sakupljeni u spisu Screened Out(2000) i koji omoguavaju pristup laboratoriji ideja kasnije razrajenih u njegovim knjigama. Bodrijarovo penzionisanje sa sociolokog fakulteta kao da je oslobodilo njegove filozofske impulse i kao dopunu njegovoj kolekciji dnevnika i povremenim izletima u dnevnu tematiku, Bodrijar proizvodi seriju izrazito filozofskih i teorijskih radova. Tokom 1990-ih Bodrijarov rad obuhvata: Prozirnost zla, (Svetovi, Novi Sad, 1994.) Rat u zalivu se nije dogodio,(Evropski diskurs rata,Beogradski krug,br.1-2/1995.) Iluzija kraja, trajk dogaaja(Rad, Beograd, 1995),Savren zloin(Beogradski krug, Beograd, 1998.) i Impossible Exchange(Verso,London,2001.) odnosno Nemogua razmena. Ovi tekstovi nastavljaju njegov izlet u metafiziko objekta i poraz subjekta i ironinu vezu sa savremenom istorijom i politikom. Spajajui u jedno razmatranja koja su dovela da razvoja njegovih ideja i/ili komentare savremenih zbivanja, ovi tekstovi nastavljaju da postuliraju raskid s istorijom u prostoru postmodernog coupur-a
20

(rascepa) iako se Bodrijar uglavno drao podalje od ostalih verzija postmoderne teorije. Tekstovi koji su nastali u 2000-itim nastavljaju sa fragmentiranim stilom i upotrebom kratkih eseja, aforizama, priica i prikaza koje je Bodrijar poeo da koristi jo u 1980-im i esto ponavljaju neke od istih ideja i tema. Dok u knjigama razvija kvazi-metafizike perspektive 1980-ih, on ipak proizvodi neke nove ideje i pozicije. One su esto zabavljakog karaktera, mada su ponekad okantne i skandalozne. Ovi tekstovi mogu da se itaju kao kombinacija razrade nekih originalnih teorijskih perspektiva zajedno sa neprekidnim komentarima trenutnih drutvenih uslova, u pratnji tekueg dijaloga s marksizmom, postsrukturalistike teorije i drugih oblika savremene misli. Ipak, nakon estoke i ciljane polemike iz 1970-ih protiv konkurentnih modela miljenja, Bodrijarov dijalog s teorijom se sada uglavnom sastoji od povremenog odvajanja i recikliranja ranijih ideja, jedne retro-teorije koja moda ironino ilustruje Bodrijarove teze o propadanju teorije i politike u savremenom drutvu. U Prozirnosti zla (1993:1995), Bodrijar je opisao situaciju u kojoj se predhodno odvojeni domeni ekonomije, umetnosti, politike i seksualnosti uruavaju jedni u druge. On tvrdi da je umetnost, na primer, prodrla u sve sfere postojanja, pri emu su snovi umetnike avangarde - o umetnosti koja informie ivot - ispunjeni. Ipak, u Bodrijarovoj viziji, sa ostvarivanjem umetnosti u svakodnevnom ivotu, umetnost sama, kao poseban, transcedentan fenomen je nestala sa scene. Bodrijar ovu situaciju naziva transestetikom u odnosu na sline fenomene transpolitike, transseksualnosti i transekonomije, u kojima sve postaje politiko, seksualno i ekonomsko, tako da domeni kao to je umetnost gube svoju specifinost, svoje granice i svoju upeatljivost. Rezultat je konfuzno stanje u kojem nema vie kriterijuma vrednosti, suda ili ukusa i funkcija standarda odnosno norme propada u movaru ravnodunosti i inercije. I tako, iako Bodrijar svuda vidi proliferaciju umetnosti, i pie u Providnosti zla da: umetnosti nije uspela,po estetskoj utopiji modernih vremena,da nadidje sebe kao idealna forma ivota(14str.), mo umetnostiili umetnost kao avantura, umetnost kao negacija stvarnosti, umetnost kao iluzija izbavljenja, umetnost kao druga dimenzija i tako dalje-nestala je. Umetnost je svuda ali ne postoje vie bazina pravila po kojima se umetnost razlikuje od drugih objekata i nema vie kriterijuma suda ili zadovoljstva (14str.). Za Bodrijara, ovek dananjice je ravnoduan prema ukusima, i manifestuje samo neukus: ukusi nisu vie determinante (str.72). Ipak, kao umnoavanje slika, formi, linija, boja, dizajna, umetnost je znaajnija nego ikad za savremeni drutveni poredak: nae drutvo je uzdiglo optu estetizaciju: sve forme kulture - ne iskljuujui anti-kulturne - se promoviu i svi modeli reprezentacije i anti-reprezentacije su ukljueni (str.16). Zbog toga Bodrijar zakljuuje da: esto se kae da je veliki poduhvat Zapada komercijalizacija celog sveta,
21

Sudbina svega se pretvara u sudbinu potronog dobra. Taj veliki poduhvat ce ispasti pre da je estetizacija celog sveta-njegova kosmopolitska spektakularizacija, transformacija u slike, njegova semioloka organizacija(str.16) U postmodernom medijskom i potroakom drutvu, sve postaje slika, znak, spektakl, transestetski objekat ba kao to sve postaje trans-ekonomsko, trans-politiko i transseksualno. Ova materijalizacija estetike je praena oajnikim pokuajem da se simulira umetnost, da se iskopiraju i izmiksuju neke ranije umetnike forme i stilovi, i da se proizvede jo vie slika i umetnikih objekata, ali ovaj zbunjujui eklekticizam formi i zadovoljstava dovodi do situacije u kojoj umetnost nije vie umetnost u klasinom ili modernom smislu ve je jedino slika, artefakt, objekat, simulacija ili roba (Bodrijar je svestan preteranih cena umetnikih dela, ali to uzima kao dokaz da je umetnost postala neto drugo u orbiti hiperspejsa vrednosti, ekstaza vrednosti u nekoj vrsti svemirske opere [str.19] ). Primerima paradoksalnog i ironinog stila Bodrijarove filozofske inspiracije obiluje Savren zloin (Le Crime parfait, 1995) [Beogradski krug ,Beograd, 1998]. Bodrijar tvrdi da je negacija transcedentalne realnosti u savremenom medijskom i tehnolokom drutvu savren zloin koji sadri destrukciju realnosti. U svetu pojavnosti, slika i iluzija, Bodrijar tvrdi, realnost nestaje iako njeni ostaci nastavljaju da gaje iluziju realnog. U tenji ka virtualizaciji u hi-tech drutvu, sve nesavrenosti ljudskog ivota i sveta su eliminisane u virtualnoj realnosti, ali ovo je eliminacija same realnosti, savren zloin. Ovo post-kritiko, katastrofalno stanje stvari na predhodni konceptualni svet ini nebitnim, prema Bodrijaru, podstiui kriticizam da postane ironian i preobrazi naslee realnosti u jednu umetniku formu. Bodrijar je stupio u jedan svet misli daleko od akademske filozofije, svet koji dovodi u pitanje tradicionalne modele miljenja i diskursa. Njegova potraga za novim filozofskim perspektivama mu je obezbedila vernost svetske publike, ali i kritiku njegove preterane ironije, igre s reima i intelektualnih igara. Ipak, njegov rad predstavlja jedinstvenu provokaciju u odnosu na tradicionalnu i modernu filozofiju koja izaziva mislioce da se pozabave starim filozfskim problemima kakvi su istina i realnost na jedan drugi nain u kontekstu savremenog sveta. Bodrijar nastavlja da prati istu liniju misli u delu iz 1999-e Nemogua razmena. U tri dela koja sadre seriju kratkih eseja, Bodrijar prvo razvija koncept nemogue razmene izmeju pojmova i sveta, teorije i realnosti, i subjekta i objekta. On napada filozofske pokuaje zahvatanja realnosti, zalaui se za nesrazmernost izmedju pojmova i njihovih objekata, sistema misli i sveta. Za Bodrijara, budue uvek izbegne da bude zarobljeno prolim, tako da je filozofija jedna nemogua razmena u kojoj je nemogue shvatiti istinu sveta, postii izvesnost, podii temelj za filozofiju i/ili proizvesti filozofski sitem koji se moe odbraniti. U retrospektivi, Bodrijarova filozofska igra sa subjekt/objekt
22

razlikom, njegovo naputanje subjekta i prelazak na stranu objekta predstavljaju kljuni aspekt njegove misli. On poistoveuje ovu dihotomiju sa dualitetom dobra i zla u kome je kultivisanje subjekta i njegova dominacija nad objektom shvaena kao dobro unutar zapadne misli, dok je suverenost i strana objekta povezana s principom zla. Bodrijarova misao je radikalno dualistina i on zauzima stranu u okviru koje je serija dihotomija zapadne misli koje su obino ismevane kao inferiorne, kao to je podravanje pojavnosti nasuprot realnosti, iluzije nad istinom, zla nad dobrom i ene nad mukarcem. U Savrenom zloinu Bodrijar objavljuje unitenje realnosti i tvrdi da e ljudi ubudue iveti u svetu potpune pojavnosti. U ovom univerzumu, izvesnost i istina su nemogui i Bodrijar zauzima stranu iluzije, tvrdei u Nemoguoj razmeni da je iluzija osnovno pravilo [str.6] Bodrijar takodje tvrdi da je svet bez smisla i da je afirmacija besmislenosti oslobajajua: If we could accept this meaninglessness of the world, then we could play with forms, appearances and our impulses, without worrying about their ultimate destination As Cioran says, we are not failures until we believe life has a meaning and from that point on we are failures, because it hasnt (2001: 128). Ako bismo mogli da prihvatimo ovu besmislenost sveta, onda bismo mogli da se igramo sa oblicima, pojavama i sopstvenim impulsima, bez brige o konacnom odredistu.Kao to kae Sioran, mi nismo promaaj, dok ne verujemo da ivot ima smisla- i od tog trenutka mi jesmo promaaj, jer on nema smisla.[p.a.] Vrlo kontraverzno, Bodrijar se identifikuje i sa principom zla definisanim kao suprotno od, i protiv dobra. Oigledna je manihejska i gnostika crta u Bodrijarovoj misli, kao i naglaeni cinizam i nihilizam. Dekonstrukcija, ipak, razbija subjekt/objekt dihotomiju pokazujui nemogunost zauzimanja strane bilo objekta bilo subjekta, bilo dobra bilo zla jer su oboje uzajamno meu-povezani i ne moe da postoji ist objekt bez subjekta i obrnuto, jedan argument koji je postavio Adorno .Bodrijarova misao je intrinsino dualistika a ne dijalektika. Ta misao je samo-ispovedno agonistika sa borbom predstavljenom u tandemu sa njegovim dualizmom, ciljajui i napadajui suparnike teorije i pozicije. Kontradikcije ne brinu Bodrijara, jer on ih ustvari afirmie i podrava. Zato je ustvari nezgodno da se polemie sa Bodrijarom na striktno filozofskom polju i mora da se ue u njegov model pisanja, njegov pojam teorije fikcije i da se uzmu u obzir njihova zasienost i efekti.

23

5.Teorija fikcije: Bodrijar danas

Bodrijar razvija kako je on to imenovao teoriju fikcije, odnosno kako je takodje nazvao teoriju simulacije iliti teoriju anticipacije. Takva teorija namerava da simulie, zahvati i predvidi istorijske dogaaje, za koje on veruje da neprekidno nadmauju sve savremene teorije. Trenutna situacija, on tvrdi, je fantastinija od najfikcionalnije naune fantastike, ili bilo kojih teorijskih projekcija futuristikog drutva. Zato teorija moe samo da pokua da zahvati dananjicu u pokretu i da pokua da predvidi budunost. Ipak Bodrijar ima vrlo jadne rezultate kao socijalni i politicki analitiar i prognostiar. Kao politiki analitiar, Bodrijar je esto promaivao temu i bio povran. U eseju Anoreksine ruine objavljenom 1989-e, on je itao Berlinski zid kao znak zamrznute istorije, jedne anoreksine istorije, u kojoj nita vie ne moe da se dogodi, markirajui to kao nedostatak dogaaja i kraj istorije, uzimajui Berlinski zid kao znak stagnacije izmedju komunizma i kapitalizma. Nedugo zatim, vrlo znaajni dogaaji su unitili zid koji je Bodrijar tumaio kao trajan i tako otvorili novu istorijsku eru. orsokak Hladnog rata Bodrijar je dugo tumaio kao poetak zamrznute istorije u kojoj nikakva znaajna promena ne moe da se dogodi. Jo u razmiljanjima iz sredine 1970-ih, on je predstavio rat u Vijetnamu kao alibi za ukljuivanje Kine, Rusije i na kraju Vijetnama u racionalizovaniji i modernizovaniji svetski ekonomski i politiki poredak,i u njegovoj knjizi o Zalivskom ratu on ponavlja tu tvrdnju,tako ne uspevajui da vidi stvarne politike uloge i razloge za Vijetnamski rat, kao i znaaj borbi izmeu kapitalistikog i komunistikog bloka. Za Bodrijara Kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku takoe su simbolizovale zamrznutu istoriju i stagnaciju izmeu dva sistema - kapitalizma i komunizma. U celini, Bodrijar vidi istoriju kao razvijeno poveanje tehnoloke racionalnosti koje se pretvara u sopstvenu suprotnost, dok sistem ukljuuje sve vie elemenata, proizvodei sve napredniji tehnoki poredak, koji onda postaje iracionalan zbog svoje ekscesnosti, iluzija, i nepredvidljivih posledica koje proistiu iz njega. Ovaj model apstraktne analize, ipak, opstruira specifinije istorijske determinante koje bi analizirale kako je konstruisana i kako funkcionie tehnoloka racionalnost, i kako i zato nije uspena. On takoe prikriva nered i zbrku koji su stvorili krize i restruktiranje globalnog kapitalizma, uspon fundamentalizma, etnike sukobe i globalni terorizam koji su se oslobodili delom kao odgovor na globalnu racionalizaciju trisnog sistema i na slom bipolarnog svetskog poretka.

24

Bodrijarove refleksije o Zalivskom ratu imaju slinu poziciju, posmatrajui taj rat kao pokuaj Novog Svetskog Poredka da jos vie racionalizuje svet, tvrdei da je zalivski rat zapravo sluio da bi se Islam uveo u Novi Svetski Poredak. Prvi tekst nazvan Zalivski rat se nee dogoditi je prvobitno objavljen par dana pre stvarnog poetka oruanih sukoba i u njemu se ponavlja njegova ranija teza o slabim dogaajima i zamrznutoj istoriji. Suprotno Bodrijarovom tvrenju, Zalivski rat se jeste dogodi, ali to ga nije odvratilo od objavljivanja novog teksta u kome tvrdi dok rat jo traje, da se on ne dogaa stvarno i posle rata nastavlja da tvrdi da se rat nije dogodio-zakljuujui da je to bio medijski spektakl a ne pravi rat. Bodrijar nam ne pomae da razumemo mnogo ta o tom dogaaju i ak nam ni ne pomae da shvatimo ulogu medija u savremenim politikim spektaklima. Redukovanje kompleksnih dogadjaja kakvi su ratovi na kategorije kao to su simulacija ili hiperrealnost baca svetlo na virtualnu i tehnoloku dimenziju medijskih dogadjaja, ali brie sve njihove konkretne determinante.A ipak, Bodrijarovske postmoderne kategorije pomau u shvatanju nekih mehanizama kulture zivljenja u medijskim i kompjuterskim svetovima gde ljudi izgleda da uivaju da se prepuste simuliranim dogadjajima (to potvrjuju fasciniranost zalivskim ratom 1991-e, suj enja O.J. Simpsonu tokom 1994-96, Klintonov seks skandal i mnogi drugi medijski spektakli iz 1990-ih kao i teroristiki napad 11-og septembra na poetku treeg milenijuma). U Kraju iluzije (Lillusion de la fin, Paris, 1995), Bodrijar direktno napada ono to on vidi kao trenutne iluzije istorije, politike i metafizike i hrabro pokuava da objasni sopstvene politike pogresne prognoze o pojavi savremene istorije u zamrznutom, gleerskom stanju, o orsokaku izmeju Istoka i Zapada, o sistemu zastraivanja koji se zamrzao, vodei rauna o tome da se nita dramatino ubudue ne desi, o nemogunosti Zalivskog rata i o pojavi kraja istorije. Bodrijar vadi iz daka sve mogue retorike trikove i filozofske analize u pokuaju da odri ove hipoteze nasuprot dramatinim dogaajima 1989-1991, za koje on tvrdi da su u stvari slabi dogaaji, da dogaaji jo uvek trajkuju, da je istorija zaista iezla. On nastavlja da rezonuje o kraju moderne kao istorijske epohe, sa svim njenim politikim sukobima i potresima, inovacijama i revolucijama, autonomnim i kreativnim subjektom, njenim mitovima o progresu, demokratiji, Prosvetiteljstvu i sl. Ovi mitovi, ove jake ideje su iscrpljeni, tvrdi on, i ubudue e postmoderna era banalnog eklekticizma, inertne implozije i vene reciklae istog postati odreujua karakteristika stvarnosti. Za Bodrijara, do kraja 1990-ih sa kolapsom komunizma, era jakih ideja, sukobljenog sveta revolucije i univerzalne emancipacije, je gotova. Komunizam je, prema Bodrijarevom tumaenju, propao zbog sopstvene inercije, samo-unitio se iznutra, pre se uruio nego to je ieznuo u ideoloskoj borbi ili ratnom sukobu. Apsorbujui sopstvene disidente i dajui im mo, ne postoji vie sukob jakih ideja, opozicije i
25

otpora, kritike transcedencije. Sa umetanjem bivih komunistikih sistema u sistem kapitalistikog svetskog trista i liberalne demokratije, Zapad vie nema Drugog da bi se borio protiv njega, ne postoje vie nikakve kreativne ili ideoloke tenzije, nema vie globalne alternative Zapadnom svetu. Bodrijar je proslavio dolazak novog milenijuma reciklirajui neke stare ideje o kloniranju, kraju istorije i nestajanju realnog u seriji predavanja pod nazivom Lillusion vital (2000). Za Bodrijara, kloniranje je povezano sa fantazijom o besmrtnosti, eljom da se porazi krug ivota. Zato, nije iznenaujua injenica da je kriogenika zamrzavanje mrtvih u nadi da e se u budunosti moi oiveti uz pomo medicinskih dostignua globalna industrija u usponu. Takoe, u digitalnoj eri, Bodrijar tvrdi da je istorija dola do kraja a da je virtualizacija ubila stvarnost, kako se ljudska bia spremaju za virtualno postojanje. Bodrijar se alio da je moderno doba bilo jedan od slabih dogaaja, da se nikakva znaajna istorijska zbivanja nisu desila, i da su zbog toga ivot i miljenje postajali sve vie dosadni. Nedugo posle teroristikog napada 11-og septembra 2001-e, Bodrijar je napisao tekst Lesprit du terrorisme objavljen 2-og novembra 2001-e u Le Monde. Bodrijar u tom tekstu tvrdi da su napadi na Svetski trgovinski centar i Pentagon konstituisali jak dogaaj, da su napadi bili ultimativni dogaaj, majka svih dogaaja, ist dogaaj koji ujedinjuje u sebi sve dogaaje koji se nikad nisu desili.trajk dogaaja, objavljuje Bodrijar, je zavren i od ovog trenutka on nastavlja da se intenzivno fokusira na dinamiku i dogaaje savremene istorije. Ipak, Bodrijarovom milju je zavladao 9/11 i potonji teroristiki rat koji je demonstrirao neprekidan znaaj nekih od njegovih kljunih kategorija i inspirisao neke od najprovokativnijih njegovih dela. Bodrijar je dugo pisao o terorizmu a fokus mu je bio na globalizaciji kada se desio napad 9/11. On je brzo reagovao sa lankom u Le monde, uskoro prevedenom i proirenom u jednu od najizazovnijih I najkontraverznijih knjiga o spektaklu terora, The Spirit of Terrorism: And Requiem for the Twin Towers iz 2002-e. Za Bodrijara, napad 9/11 predstavlja novu vrstu terorizma, koja izlae formu akcije koja igra igru, i dri u aci pravila igre, iskljuivo s ciljem da ih prekrioni su preuzeli sva oruja dominantne moi. To jest, teroristi u Bodrijarovom itanju, su iskoristili avione, kompjuterske mree i medije povezane sa Zapadnim drutvima da proizvedu spektakl terora. Napad je izazvao globalni spektar terora zbog kojeg je sam sistem globalizacije i Zapadnog kapitalizma i kulture bio ugroen duhom terorizma i potencijalnim teroristikim napadima bilo kad i bilo gde.Posle 9/11 niko vie ne moe da bude siguran u svoju sigurnost. Za Bodrijara, govori i komentari posle 11-og septembra odaju ogromnu posttraumatsku reakciju kako na sam dogaaj tako i na fanscinaciju koju on izaziva.

26

Moralna osuda i sveti savez protiv terorizma su direktno proporcionalni ogromnoj radosti koja se osetila pri gledanju unitenja ove globalne supersile. Bodrijar primeuje da je nada terorista bila da e sistem prenagliti sa reagovanjem na mnogostruke izazove terorizma: Teroristiki je model da se izazove jedan suviak realnosti, i natera sistem da se urui ispod tog suvika. Prema Bodrijarovom vijenju, napad 9/11 je predstavljao sudar pobednike globalizacije u ratu sa samom sobom i otkrio etvrti svetski rat. Prvi je stavio taku na evropsku prevlast, drugi taku na nacizam; a trei na komunizam. Svaki nas je doveo korak blie do jedinstvenog svetskog poretka dananjice, koji se sada blii svom kraju, svuda se sukobljava, svuda bori sa neprijateljskim silama. Ovo je rat fraktalne kompleksnosti, koji se vodi po celom svetu protiv pobunjenih jedinki, koje u maniru antitela, pojaavaju otpor u svakoj eliji. Posle poetnog objavljivanja njegove reakcije u Francuskim novinama i njegovog skorog prevoda na engleski i druge jezike, Bodrijara su optuili za opravdavanje terorizma kad je izjavio za Le Monde: Zato to je to bila ta arogantna supersila [p.a.USA] koja je izrodila i nasilje koje se sada iri svetom i teroristiku imaginaciju koja (bez da mi to znamo) boravi unutar svih nas. Da je ceo svet bez izuzetaka sanjao o ovom dogajaju, da niko nije mogao sem da sanja o destrukciji tako mone hegemonije-ta cinjenica je neprihvatljiva za moralnu savest zapada. A ipak to je uprkos svemu, injenica, injenica koja se odupire emocionalnom nasilju svih retorikih zavera da se ona sakrije. Na kraju, to su bili oni koji su to uinili, ali mi smo ti koji su to eleli. Bodrijar se branio od optubi da su takva razmisljanja stvorila zarazan antiamerikanizam odnosno legitimisala terorizam, tvrdei: Ja ne veliam ubistvene napade-to bi bio idiotizam. Terorizam nije savremeni oblik revolucije protiv ugnjetavanja i kapitalizma. Nijedna ideologija, nikakva borba za objektivnou, ak ni islamski fundamentalizam, ne mogu to da objasneNisam veliao nista, optuio nikoga, nista opravdavao. Ne treba meati glasnika sa porukom koju prenosi. Ja sam pokuao da analiziram ovaj proces kroz koji neogranieni razvoj globalizacije kreira uslove za sopstvenu destrukciju.[French Toast. America wanted Sept. 11.] I zaista, Bodrijar je uradio nekoliko vrlo provokativnih prikaza globalizacije. U The Violence of the Global, on razlikuje globalno i univerzalno,povezujui globalizaciju sa tehnologijom, tritem, turizmom i informacijom nasuprot identifikaciji univerzalnog sa ljudskim pravima, slobodom, kulturom i demokratijom ( This is the Fourth World War: The Der Spiegel Interview With Jean Baudrillard, translated by Samir Gandesha, in). Dok, globalizacija izgleda da je ireverzibilna,... univerzalizacija kao da je na putu da nestane .Na drugom mestu, Bodrijar pie: ...ideja slobode,nova i skoranja ideja,ve iezava iz misli i svesti, i liberalna globalizacija dolazi u potpuno suprotnom obliku globalizacija policijske
27

drave,totalna kontrola,teror zasnovan na meramareda i zakona.Deregulacija zavrava u maksimumu ogranienja i zabrana,srodnim onima u fundamentalistikom drutvu.(The Violence of the Global,) Mnogi vide globalizaciju kao matriks trine ekonomije, tehnologije,migracije i turizma,i cirkulisanja ideja i kultura irom sveta.Bodrijar,zaudo,zauzima poziciju onih u anti-globalistikom pokretu koji osuuju globalizaciju kao suprotnost demokratiji i ljudskim pravima.Za Bodrijara, globalizacija je bazino proces homogenizacije i standardizacije koji unitava posebnost i heterogenost.Ova pozicija, ipak, ne uspeva da zapazi kontradikciju da globalizacija istovremeno proizvodi homogenizaciju i hibridizaciju i razliitost, i da se anti-korporativni pokret za globalizaciju bori za socijalnu pravdu,demokratizaciju i poveanje prava,faktori koji Bodrijara povezuju sa umiruom univerzalizacijom.U stvari,borba za prava i pravdu su bitan deo globalizacije a Bodrijarova predstava ljudskih prava, demokratizacije i pravednosti kao dela zastarele univerzalizacije koju je izbrisala globalizacija je teoretski i politiki problematina. Pre 9/11,za Bodrijara su globalizacija i tehnoloki razvoj proizvodili standardizaciju i virtualizaciju koje briu individualnost,socijalnu borbu,kritiku pa i samu stvarnost kako sve vie i vie ljudi biva uvueno u hiper i virtualne realnosti medija i sajberspejsa.Ovo nestajanje stvarnosti konstituie savren zloin koji je subjekt istoimene knjige i koji Bodrijar razvija u The Vital Illusion(2000) Bodrijar ovde sebe predstavlja kao detektiva u potrazi za poiniteljem savrenog zloina, ubistva realnosti,najznaajnijeg dogaaja moderne istorije.Tema kojoj se on uvek vraa je destrukcija i nestajanje realnog u u domenima informacije i simulakruma i potonja vladavina iluzije i pojavnosti.Na jedan nieanski nain,on predpostavlja da su ubudue istina i realnost iluzije,da iluzije vladaju i da bi zbog toga ljudi trebalo da potuju iluziju i pojavu i odustanu od iluzorne potrage za istinom i realnou. Ipak,u napadima 9/11 i potonjem Teroristikom ratu,razliitosti i konflikti su izbili na svetsku scenu i heterogene sile koje izgleda globalni kapitalizam ne moe da apsorbuje i asimiluje su se pokrenule da bi izazvale ono to izgleda kao jedno doba intenzivnih sukoba.Ideoloki apologetiari kao to je Thomas Friedman su bili prisiljeni da priznaju da globalizacija ima svoje tamne strane i proizvodi sukobe isto toliko koliko i umreavanje,meupovezanost i progres. Ostaje da se vidi, naravno, kako e trenutni rat protiv Terorizma i intenzivirani globalni sukobi, opet, izmeu Istoka i Zapada,biti zavreni.

28

6. Zakljuno razmatranje
Bodrijar nikad nije bio uticajan u Francuskoj kao u engleskom govornom podruju i drugde(recimo kod nas tokom 90-ih.).On je pravi primer svetskog superstara,popfilozofa koji ima sledbenike i itaoce po celom svetu,ali ipak,nijedna Bodrijarovska kola se jo uvek nije pojavila. Bodrijarov uticaj je uglavnom ostajao na marginama razliitih disciplina, od socijalne teorije preko filozofije do istorije umetnosti,tako da je teko izmeriti njegov uticaj na mejnstrim bilo koje specifine akademske discipline.On je moda najbitniji kao deo postmodernog preokreta protivu modernog drutva i njegovih akademskih disciplina. Bodrijarov rad ukrta razliite discipline i promovie inter-disciplinarno razmiljanje.On izaziva standardno miljenje i dovodi u pitanje steene dogme i metode. Dok njegovi rani radovi o potroakom drutvu, politikoj ekonomiji znaka, simulaciji i simulakrumu i imploziji fenomena koji su predhodno bili razdvojeni, mogu da se smeste u domen kritike filozofije i socijalne teorije,veina od njegovih post-80-ih radova vrlo samosvesno zalaze iza klasine tradicije i u veini intervjua iz prole decenije Bodrijar se distancira od kritike filozofije i socijalne teorije, tvrdei da je energija kritike ve potroena. U retrospektivi,Bodrijar se pojavljuje kao jedan trans-disciplinarni teoretiar koji donosi znak-pismo novoj eri postmoderne i jest (odnosno,bio je) bitan,mada teko dostojan poverenja,vodi za novu eru.Bodrijarovi radovi posle 70-ih neko moe da ita kao naunu fantastiku koja predvia budunost preuveliavajui trenutne tendencije,i tako prua rana upozorenja o mogunosti dogaanja ako se trenutni trend nastavi(Kellner 1995).Nije sluajno to to je Bodrijar fan naune fantastike,koji je sam uticao na veliki broj savremenih pisaca naune fantastike i filmskih reisera savremenog doba,ukljuujui tu i Matrix (1999)gde je njegov rad citiran. Meutim,imajui u vidu njegova preterivanja o navodnom prekidu sa modernom, njasno je da li je bolje itati njegove radove iz poslednje dve decenije kao naunu fantastiku ili kao teoriju.Bodrijar je oigledno eleo oba,sa drutvenim teoretiarima koji misle da on obezbeuje dovoljno jasne perspektive savremenih drutvenih realnosti,da on otkriva ta se zaista dogaa,da govori o stvarima i stanjima kakvi jesu.A ipak,oni cininiji anti-sociolozi su u mogunosti da uivaju u Bodrijarovoj fikciji,njegovom eksperimentalnom diskursu,njegovim igricama i igrama.Isto tako,on ponekad ohrabljuje kulturne metafiziare da itaju njegov rad kao jednu ozbiljnu refleksiju o realnostima naeg vremena,dok sa patafizike strane namiguje onima koji su skeptini prema takvim obeanjima.I Bodrijarovi filozofski radovi provociraju filozofe da brane sopstvene pozicije protiv njega i da ponovo razmisle o odreenim tradicionalnim pitanjima u svetlu savremene situacije. Dakle,teko je odluiti da li je Bodrijara najbolje itati kao fikciju i patafiziku,ili kao filozofiju,socijalnu teoriju i kulturnu metafiziku,i da li njegov post-70-ih rad treba
29

itati kao istinu ili fikciju.U retrospektivi,Bodrijarova rana kritika istraivanja sistema objekata i potroakog drutva sadre neke od njegovih najznaajnijih doprinosa savremenoj drutvenoj teoriji.Njegove analize iz sredine 1970-ih koje se bave dramatinom mutacijom unutar savremenih drutava i roenjem novog oblika simulacije,i koje su prikazivale efekte medija i informacija na drutvo u celini,takoe su bitne i originalne pre svega.Ali,u ovoj fazi svoga rada,Bodrijar postaje rtva tehnolokog determinizma i semiolokog idealizma koji predpostavljaju autonomiju tehnologije i igru znakova koji konstruiu drutvo simulacije koje stvara postmoderni prodor i proliferaciju znakova,spektakala i simulakruma.bodrijar brie sve autonomne i razliite sfere ekonomije,politike,drutva i kulture koje je postavila klasina socijalna teorija,zarad jedne implozivne teorije koja prelazi granice izmeu disciplina,na taj nain meajui filozofiju i socijalnu teoriju u jednu iru formu socijalne dijagnostike i filozofske igre.Na kraju, Bodrijar je moda bio vie koristan kao provokator koji izaziva i dovodi u pitanje tradiciju klasine filozofije i socijalne teorije nego kao neko ko obezbeuje koncepte i metode koji mogu da se primene u filozofskim,socijalnim ili kulturnim analizama.On je tvrdio da je objekt klasine socijalne teorije modernost- prevaziena novom postmodernou i da su zbog toga potrebne alternativne teorijske strategije,modeli pisanja i teorijske forme.Dok njegov rad o simulaciji i prodoru postmoderne od sredine70-ih do 80-ih predstavlja paradigmatinu postmodernu teoriju i analizu postmodernosti koje su bile izrazito uticajne, i koje uprkos njegovim preterivanjima nastavljaju da se upotrebljavaju pri interpretaciji trenutnih socijalnih tenji,njegov kasniji rad je uglavnom vie literarno zanimljiv. Bodrijar tako konano zalazi iza socijalne teorije u jednu novu sferu i nain pisanja koji obezbeuje povremene uvide u savremene socijalne fenomene i provokativnu kritiku savremene i klasine filozofije i socijalne teorije,ali ne obezbeuje zaista jednu adekvatnu teoriju savremenog doba.Bez obzira na sve, Bodrijarova misao je i danas,posle njegove smrti,jednako iva i zanimljiva za prouavanje i tumaenje kao i pre dvadeset ili trideset godina.

Bibliografija:

30

Knjige: Le systeme des objets, Les Essais, Gallimard, Paris, 1968. Le Societe de consommation, Le Point, Denoel, Paris, 1970. Pour une Critique de lEconomie politique du Signe, Les Essais, Gallimard, Paris, 1972. Le Miroir de la production, Casterman, Paris, 1973. LEchange symbolique et la mort, Sciences Humanies, Gallimard, Paris, 1976. Oublier Foucault, Editions Galilee, Paris, 1977. Leffet Beauborg, Editions Galilee, Paris, 1977. Lange de stuc, Editions Galilee, Paris, 1978. A Lombre des majorites silencieuses, Cahiers dUtopie, 1978. Le PC ou les Paradis artificiels du politique, Cahiers dUtopie, 1978. De la seduction, Editions Galilee, Paris, 1979. Jean Revol:peintures, dessins, Edition Feudon-Bearn, Paris, 1978. Simulacres et simulation, Editions Galilee, Paris, 1981. Les Strategies fatales,Grasset, Paris, 1983. Suite venetienne, Bay Press, Seattle, 1983. Please Follow me, Editions de lEtoile, Paris, 1983. La Gauche divine, Grasset, Paris, 1984. Le miroir de la production, Editions Galilee, Paris, 1985. Amerique, Grasset, Paris, 1986. Lautre par lui-meme, Editions Habilitation, Paris, 1987. Cool memories, Editions Galilee, Paris 1987. Le Xerox et lInfini, Grasset, Paris, 1987. Cool memories II, Editions Galilee, Paris, 1990. La transparence du mal, Editions Galilee, Paris, 1990. La guerre du golfe na pas eu lieu, Editions Galilee, Paris, 1991. Lillusion de la fin, Editions Galilee, Paris, 1992. Le crime parfait, Editions Galilee, Paris, 1995. Fragments: Cool memories III, Editions Galilee, Paris, 1995. Knjige na engleskom: For a Critique of the Political Economy of the Sign, Telos Press, St.Louis, 1981. Beyond the Unconscious: The Symbolic, Discourse, 1981. The Evil Demon of Images, Power Institute Publications, Annandale, 1984. America,Verso Press, London, New York, 1988. Xerox & Infinity, Agitac, London, 1988.

31

Selected writings, Stanford University Press, Stanford, 1988. Seduction, St.Martins Press, New York, 1990. Revenge of the Crystal, Pluto Press, London, 1990. Cool Memories, Verso Press, London, New York, 1990. Fatal Strategies, Semiotext(e), London, Pluto, New York, 1990. The Revenge of the Crystal, Pluto Press in association with the Power Institute of Fine Arts, University of Sidney, London, Concord, 1990. Symbolic Exchange and Death, Sage, London, 1993. The Illusion of the End, Stanford University Press, Stanford, 1994. The Gulf War did not take place, Indiana University Press, Bloomington, 1995. The System of Objects , Verso Press, London, 1996. Cool Memories II, Verso Press, London, 1996. The Perfect Crime, Verso Press, London, 1996. Art and Artefact, (ed.), Nicholas Zurbrugg, Sage Publicatios, London, 1997. Fragments:Cool Memories III,1990-1995.Verso Books,London and New York,1997. The Consumer Society, Gallimard,Paris,1998. The Vital Illusion,Columbia University Press, New York,2000. Impossible Exchange,Verso,London,2001. The Spirit of Terrorism: And Requiem for the Twin Towers. Verso,London,2002. Screened Out, Verso,London,2002

Izabrani radovi o Bodrijaru: Best, Steven, and Kellner, Douglas (1991) Postmodern Theory: Critical Interrogations. London and New York: MacMillan and Guilford Press. ----, (1997) The Postmodern Turn. New York: Guilford Press. -----, (2001) The Postmodern Adventure. New York: Guilford Press. Butler, Rex (1999) Jean Baudrillard: The Defense of the Real. London and Thousand Oaks: Sage.

32

Debord, Guy (1970) The Society of the Spectacle. Detroit: Black and Red. Frankovits, Alan (1984), editor Seduced and Abandoned: The Baudrillard Scene. Glebe, New South Wales: Stonemoss. Gane, Mike (1991) Baudrillard. Critical and Fatal Theory. London: Routledge. -----, (1993), ed. Baudrillard Live. Selected Interviews. London: Routledge. Genosko, Gary (1994) Baudrillard and Signs. London: Routledge. Jarry, Alfred (1963) "What is Pataphysics?," Evergreen Review, no. 13: 131-151. -----, (1969) The Ubu Plays. New York: Grove press. Kellner, Douglas (1989a). Jean Baudrillard: From Marxism to Postmodernism and Beyond. Cambridge and Palo Alto: Polity Press and Stanford University Press. -----, (1989b) Critical Theory, Marxism, and Modernity. Cambridge, UK and Baltimore, Md.: Polity Press and John Hopkins University Press, 1989. -----, (1994) ed., Jean Baudrillard. A Critical Reader. Oxford: Basil Blackwell. -----, (1995) Media Culture. Cultural Studies, Identity and Politics Between the Modern and the Postmodern. London and New York: Routledge. -----, (2003a) Media Spectacle. London and New York: Routledge. -----, (2003b) From September 11 to Terror War: The Dangers of the Bush Legacy. Lanham, Md.: Rowman and Littlefield. Lefebvre, Henri (1971 [1968]) Everyday Life in the Modern World. New Brunswick: Transaction Books.

33

-----, (1991 [1947; 1958]) Critique of Everyday Life. London: Verso. Rokek, Chris and Bryan Turner (1993), editors Forget Baudrillard. London: Routledge. Sokal, A. and J. Bricmont (1998) "Jean Baudrillard" in Fashionable Nonsense: Postmodern Intellectuals' Abuse of Science. New York: Picador. pp. 147-153. Stearns, William and William Chaloupka (1992), editors The Disappearence of Art and Politics. New York and London: Saint Martins and Macmillan Press.

Eseji i intervjui: Les Romans dItalo Calvino, Les Temps Modernes 192/1962 La Proie des flammes, Les Temps Modernes 193/1962 Uwe Johnos;La frontier, Les Temps Modernes 199/1962 Marshall MacLuhan, Understanding Media-The Extensions of Man, LHomme et la societe, 5/1967 Fetishism and Ideology: The Semiological Reduction, in Nouvelle Revue de Psychoanalyze, autumn 1970. The Structural Law of Value and the Order of Simulacra, in Gallimard, 1976. Serge Clement, in Cimaise, February/May 1978. The Implosion of Meaning in Coda Press, 1980. Forgeting Foucault in Humanities in Society, Winter 1/1980. Beyond the Unconcious: The Symbolicin Discourse, Spring 1980. Interview: in Cinematographie, July/August 1982. The Ecstasy of Communication, The Anti-Aesthetic, 1983. Interview: Revenge of the Crystal in Parachute, June/August 1983. Interview in Magazine litteraire, March 1983. Interview in Psychologie, May 1983. Nuclear implosion, in Impulse, Spring/Summer 1983. Is Pop an Art of Consumtion in Tension, 1983.

34

The Precession of Simulacra ( excerpt from Simulations) in Art and Text, september 1983. What Are You Doing After the Orgy , in Artforum, October, 2/1983. Interview: in Cinema, june 1984. On Nihilism, in On the Beach, Spring 1984. Interview: Game with Vestiges in On the Beach, 5/1984. Interview: In Cuadernos del norte no.26/1984. Astral America in Artforum, september, no1/1984 Interview;Intellectuals, Commitment and Political Power, in Thesis Eleven 1984/85. Multiplicity, Proliferation, Reconvention, in Contemporary Art Magazine, 1985. the Child in the Bubble, in Impulse, no4/1985. Year 2000 Will Not Take Place in Traverses, 1985. The Masses : The Implosion of the Social in the Media, in New Literary History, spring No-3/1985. Interview: in Social Text, No-3/1986. Interview: in Flash Art, October/November 1986. Clone Boy in Traverses, 1/1986. The Realized Utopia, America in French Review, 1986. Softly,Softly, in New Statesman, March 6, 1987. USA 80s, in Semiotext(e), 1987. Amerique in Literary Review, No-31987. Desert foreverin Semiotext(e), 1987. Interview in The Evil Demon of Images, 1987. Please Folow Me in Art and Text, March/May 1987. Modernity in Canadian Journal of Political and Social Theory, 1987. A Perverse Logic and Drugs as Exorcism, in Unesco Courier, 1987. Discussion with Jean Baudrillard[Claude Thibaut], Ctheory, p-1988, www.ctheory.com Disneyword Company, Ctheory,p-1988, www.ctheory.com For a Critique of the Political Economy of the Sign in Sub-stance, 1988. Interview: The Work of Art in Electronic Age, in Block, Autumn 1988. How the West Was Lost in Guardian, october 21,1988. Hunting Nacist and Losing Reality, in New Statesman, February 19, 1988. Places of Urban Ecstasy in Die Zeitschrift fur Kunst und Kultur, 1988. the System of Objects in Art Monthly : Australian and International, 1988. Te Trompe lOleil, in Beyson, Norman, ed. Calligram: Essays in New Art histoty from France, Cambridge: Cambridge University Press, 1988. The Anorexic Ruins-Im Looking Back on the End of the World, in Semiotext(e)
35

Interview in Art Papers January/February, No-1/1989. Interview, in Block, Spring 1989. Interview : After Utopia:The Primitive Society of the Future, in New Perspectives Quarterly, Summer, No-2/1989. Interview: Politics of Performance: Montana, Coluche Le Pen?in New Political Science fall/winter 1989. Art and Value: The Contemporary Art Market is Beyond Good and Evil in Art International, Autumn 1990. Interview: Fractal Theory, in Paragraph, November No-3/1990. Hot Painting: The Inevitable Fate of the Image in Guilbaut, 1990. Interview in Art International, Autumn 1990. Hyperreal America, Economy and Society, No-2/1993. Pataphysics of Year 2000, Ctheory, p-1995, www.ctheory.com Hystericizing the Millenium, Ctheory, p-1995, www.ctheory.com Le Xerox et Linfini, Traverses, no.44/1996. No Reprieve for Sarajevo, Ctheory, p-1996, www.ctheory.com Plastic Surgery for the Other, Ctheory,p-1996, www.ctheory.com

Bodrijar na srpskom jeziku: Knjige: Simulacija i simulakrum, Svetovi, Novi Sad, 1991. Simbolika razmena i smrt, Deije Novine , Gornji Milanovac, 1991. Fatalne strategije, Knjievna zajednica, Novi Sad, 1991. Amerika, Buddy Books, Beograd, 1993. Prozirnost zla, Svetovi, Novi Sad, 1994. Drugo od istog: Habilitacija, Lapis, Beograd, 1994. O zavoenju, Oktois, Pritina, 1994. Iluzija kraja, trajk dogajaja, Rad, Beograd, 1995. Cool memories, Kov, Vrac, 1997. Savren zloin, Beogradski krug, Beograd, 1998. Tekstovi: Drama dokolice ili nemogunost liavanja sebe svog vremena, Odjek, br.21/1987. New York, Delo, br.9-12/1989.

36

Trenutno nemamo stil, Delo , br.9-12/1989 Amerika i Ponor modernosti, Delo, br.9-12/1989 Ekstaza komunikacija, Delo , br.4-5/1989. New York, Quorum , br.2-3/1990. Simbolika razmena i smrt, text- Polja br.381/1990. Moda ili arolija koda Polja, br.394/1991. Moda ili arolija koda, Frivolnost ve vienog, Polja, br.394/1991. O nihilizmu, Ovdje, br.269/1991. Zato teorija, Knjievna re, br.376/1991. Cool memories, Pismo, br.2/1991. Prilog teoriji potronje, Delo br.4-5/1991. Koncept rada, Delo, br.4-5/1991. Prilog kritici politike ekonomije znaka, Delo, br. 4-5/1991. Poslije orgija, Odjek, 1-30.09.1991. Cool memories 1980-1985, Pismo, br.27/1991. Melodrama razlika, Delo, br 3-4/1992. Savreni zloin, Projekat, br. 2/1993. Svet videa i fraktalni subjekt, Koava, br. 11/1993 Rat u zalivu se nije dogodio, Koava, br.15/1994. Ne treba saaljevati Sarajevo, Beogradski krug, br.0/1994. Bez saaljenja, Borba, 8.2.1994. Nema milosti za Sarajevo, Odjek, 3/1994. Cool memories, Re, br 8/1995. Savreni zloin, Odjek, br.2/1995. Posrbljavanje zapada Naa Borba, br.235-236/1995. Cool memories II, Sveske, br.24/1995. Rat u zalivu se nije dogodio, Evropski diskurs rata, Beogradski krug, br. 1-2/1995. Raspad intelektualca, Trei Program, br. 103-104/1995. Posrbljavanje zapada, Beogradski krug, br. 1-2/1995. Sindrom Babilona, Odjek, 2/1995. Savreni zloin, Beogradski krug, br.3-4/1995. i 1-2/1996. Nema milosti za Sarajevo, Zidne novine, 4-5/1996. Dvostruko istrebljenje, Odjek, 1/1996. Nema vie razlike izmedju levog i desnog , Naa Borba, 31.05.1997. Prozirnost zla, Zidne novine, 4-5/1997. Najlepi predmet potronje: telo, Pismo 4/1997. Pisac u svetu prividne stvarnosti, Knjievnost, 11-12/1998. Avetinjski radnici biznisa zabave, Naa Borba, 18-19.07.1998. Topljenje na istoku, Naa Borba, 25-26.07.1998. Zavera umetnosti, Re, br.44/1998.
37

Koriena literatura: Simulacija i simulakrum, Svetovi, Novi Sad, 1991. Simbolika razmena i smrt, Deije Novine , Gornji Milanovac, 1991. Fatalne strategije, Knjievna zajednica, Novi Sad, 1991. Savren zloin, Beogradski krug, Beograd, 1998. Prozirnost zla, Svetovi, Novi Sad, 1994.

Tekstovi: Zaboraviti Fukoa Trei program,br.70/1986. New York, Delo, br.9-12/1989. Trenutno nemamo stil, Delo , br.9-12/1989 Amerika Delo, br.9-12/1989 Ekstaza komunikacije, Delo , br.4-5/1989. Teorija virusa(Virus teorija),Gledita,5-6,1990. Melodrama razlike, Delo, br 3-4/1992. Rat u zalivu se nije dogodio, Koava, br.15/1994 Diskretan arm jezika-intervju sa an Bodrijarom-Neda Vali Lazovi NIN, 23.0.2007. Branko Romevi Batajeva ekonomija, Re,maj 1998.

The Society of the Spectacle,Guy Debord,downloaded from wikisource:

http://en.wikisource.org/wiki/The_Society_of_the_Spectacle

Web izvori: International Journal of Baudrillard Studies, hosted at Bishop's University.

38

Baudrillard, J., 2002, The Violence of the Global, translated by Franois Debrix, from La Violence du Mondial,, in Jean Baudrillard, Power Inferno, Paris: Galile, 2002, pp. 63-83. Baudrillard, J., 2003, The Matrix Decoded: Le Nouvel Observateur Interview With Jean Baudrillard,, translated by Gary Genosko. Baudrillard, J., 2004, This is the Fourth World War: The Der Spiegel Interview With Jean Baudrillard, translated by Samir Gandesha, in International Journal of Baudrillard Studies, Volume 1/No. 1 (January). Goldblatt, M., 2001, French Toast. America wanted Sept. 11., National Review Online, (December 13, 2001). Smith, Jonathan, 2004, The Gnostic Baudrillard: A philosophy of terrorism Seeking Pure Appearance, in International Journal of Baudrillard Studies, Volume 1/No. 2 (July). C-Theory, edited by Arthur and Marilouise Kroker (University of Victoria). Jean Baudrillard Bibliography, maintained at the European Graduate School. Postmodern Theory, maintained by Douglas Kellner (UCLA). Situationist International, maintained by A.H.S. Boy. s(t)imulacrum(b) Baudrilllard on the web Baudrillard at wikipedia Baudrillard-simulacra and simulations baudrillard-bibliography

39

40