Aristotelova Politika

Naslov originala:

Aristoteles: Politik
Herausgegeben von Otfried Hffe

Aristotelova Politika
priredio:

1996 by Akademie Verlag GmbH

prevod:

Otfrid Hefe

Smiljana Simeunovi Frick Katarina Risti

Copyright 2009. za Srbiju Utopija - Beograd sva prava zadrana

UTOPIJA
Beograd, 2009.

Predgovor srpskom izdanju Aristotelove Politike

Upravo je Aristotelova Politika tekst koji zasniva politiku filozofiju i politiku nauku. Ta prva potpuno diskurzivna rasprava o politikoj zajednici, dravi, njenom ustavu i njenoj ekonomskoj osnovi u sebi objedinjuje sve osobine kojima se istie celokupno Aristotelovo delo: pojmovnu diferenciranost i otrinu sa kreativnom argumentacijom i neuobiajeno bogatim iskustvom. Nakon analize pojma vlasti, Aristotel razvija tezu prema kojoj je ovek po prirodi politiko bie. Dravna zajednica se razume kao autarkna jedinica, koja svojim graanima treba da omogui dobar ivot. Analizirajui druge ustavne koncepte, kao i razliita postojea dravna ureenja, Aristotel istrauje irok spektar tema, od graanskih vrlina i zakona, preko naina ureivanja ustava, ustavnih promena i naina njihovog ouvanja, do koncepta najbolje zajednice. Zbirka dvanaest originalnih tekstova rekonstruie argumentaciju Aristotelovog vieslojnog teksta, smetajui glavna pitanja kako u istorijski tako i u sistematski kontekst i izaziva itaoca da dalje razvija Aristotelovu misao, kao i da je kritiki promisli. Srpsko izdanje ovog zbornika e, na moje veliko zadovoljstvo, studentima filozofije, ali i studentima starogrkog jezika i politikih nauka u Srbiji, olakati pristup i omoguiti da se upoznaju sa aktuelnim diskursom o Aristotelovoj Politici. Zahvaljujui inicijativi Smiljane Simeunovi Frick, studenti i ostali zainteresovani u Srbiji dobili su priliku da se ukljue u raspravu o Aristotelu i njegovoj Politici. Ja joj se, kao i Katarini Risti, srdano zahvaljujem na prevodu ovog zbornika. Nadam se da e on kako potaknuti tako i produbiti studiranje Aristotelove Politike i izazvati bogatu raspravu o njoj. Tibingen, januar 2009. Otfrid Hefe

Napomena prevodilaca
U prevodu tekstova ovog zbornika koristile smo srpski prevod Aristotelove Politike (BIGZ, Beograd, 2003) i Nikomahove etike (Kultura, Beograd, 1970), kao i njihovo hrvatsko (Globus, Zagreb, 1988) i nemako izdanje (Rheinbeck bei Hamburg. 1994). Svi citati koji se odnose na ova dela preuzeti su iz njihovih srpskih izdanja, osim jednog, koji smo samostalno prevele jer su se prevodi srpskog i izdanja koje je u originalnom tekstu korieno bitno razlikovali (upr. str. 45) Dok se paginacija, broj i raspored knjiga Aristotelove Politike srpskog izdanja ne razlikuje od njenih izdanja na drugim jezicima, poglavlja u knjigama su razliito podeljena. Iz praktinih razloga smo preuzele poglavlja iz originalanih tekstova ovog zbornika, kao i latininu transkripciju pojmova na starogrkom. Pojam politieia, korien u irem znaenju kao politiko ureenje odnosno ustav, preveden je ili kao politiko ureenje, ureenje polisa ili drave ili kao ustav, kao to je uobiajeno meu autorima koji se bave Aristotelovom politikom (nem. Verfassung, eng. constitution); tako pojam ustava ovde ima ire znaenje od dananjeg.

Ostala citirana literatura: Aristotel, Ustav atinski, Plato, Beograd, 1997. Aristotel, Retorika, Plato, Beograd, 2000. Platon, Drava, BIGZ, Beograd, 1993. Platon, Zakoni, BIGZ, Beograd, 1990. Beograd, januar 2009. Katarina Risti Smiljana Simeunovi Frick

Otfrid Hefe

1. Uvod u Aristotelovu Politiku

Uz sve potovanje prema politikoj misli drugih kultura, npr. indijskoj, kineskoj ili kulturi Bliskog istoka, pojmovno-argumentativni diskurs o politikom otkrie je Grka. Oni se prvi uputaju u preispitivanje osnova, ime se empirijsko ispitivanje prava, drave i politike povezuje sa normativnim vrednovanjem i doputa filozofski inspirisanu kritiku. Za Homera je pravni poredak jo uvek sakralan. Grki tragiari, Eshil sa Orestijom, Persijanicma i Pribeglicama (Hiketide), Sofokle sa Antigonom i Euripid sa Orestom, Feniankama i Pribeglicama, zajedno sa Herodotom i Tukididom, govornicima Isokratom, Lisijom, Demostenom i sofistima smenjuju mit logosom. Oni na taj nain pripremaju prostor za dva velika mislioca za Platona i Aristotela. Ve su Platonovi Zakoni u velikoj meri diskurzivno delo, ali prvo, u punom smislu, diskurzivno istraivanje politike, ukljuujui istraivanje prava, pravde i drave, pronalazimo kod Aristotela. On se bavi i temama koje se ne pronalaze kod Platona, npr. ko je graanin. Sa druge strane, Aristotelova Politika je u intenzivnom dijalogu sa Platonom i to ne samo na onim mestima na kojima je njegova politika misao direktan predmet rasprave. 1.1 O linosti Aristotel je roen 384. p. n. e. u Stagiri (danas Starro), malom gradudravi na severoistoku Grke. Period od 367. do 347. provodi na Platonovoj Akademiji u Atini, gde se posle dvanaest godina putovanja vraa i ostaje dvanaest godina predavajui u Likeju, gimnaziji otvorenoj za sve. On ivi u vremenu kada slavni grki drutveni oblik, slobodna drava-republika, gubi svoju slobodu. Aristotel je doiveo pripajanje Atinjana i Tebanaca Filipu II, porazom kod Horoneje (338. p. n. e) i

10

Otfrid Hefe

Uvod u Aristotelovu Politiku

11

uspon Filipovog sina, Aleksandra Velikog. Na Filipovu molbu Aristotel dve godine vaspitava Aleksandra i tako jedan od najveih filozofa preuzima odgovornost za jednog od kasnije najznaajnijih dravnika. Aristotelovom uticaju bi se moglo pripisati to to Aleksandar u svojim ratnim pohodima osim vojnih, sledi i kulturne i naune ciljeve i u svoje drutvo uvodi grke naunike. Nakon Aleksandrove smrti u junu 323. p. n. e. Aristotel opet naputa Atinu. Iako je njegova politika filozofija usmerena protiv makedonskih interesa, Aristotel se plai da bi mogao da postane rtva antimakedonskih sila u Atini. On biva optuen za bezbonitvo (asebia), optubu po kojoj je Sokrat ubijen. Aluzijom na sudbinu oveka koji je od svih savremenika (...), bio najbolji, i uopte najumniji i najpravedniji (Platon, Fedon, st. 174, 1976), Aristotel naputa Atinu govorei da nee dozvoliti da se Atinjani i drugi put ogree o filozofiju (Aelian, Varia historia III 36). Aristotel se povlai u kuu svoje majke u Halkidu na Eubeji, gde ubrzo umire u 62. godini. Ostavlja univerzalno delo filozofskog istraivanja kao i posebnih nauka, kojem je u istoriji ljudskog stvaralatva teko pronai slino, s obzirom na povezanost iskustva, pojmovnog i spekulativnog miljenja. U kasnoj antici nazivan je boanskim Aristotelom (Prokle), a u srednjem veku, od Al Farabija preko Alberta Velikog do Tome Akvinskog, jednostavno filozofom; Dante ga slavi kao majstora sveg znanja (Boanstvena komedija: Pakao IV). Kako je Aristotel bio metok (doseljenik), stranac sa dozvolom boravka i tako bez politikih prava, on se nije meao u politiku Atine. I upravo je on osniva politike kao samostalne nauke. Ipak, nije se ni potpuno povukao iz politike delatnosti, ve je preuzeo ulogu posrednika izmeu razliitih grkih gradova, kao i Atine i Makedonije, na emu mu se graani Atine u jednom natpisu i zahvaljuju. Skeptian prema Platonovoj tezi o politikom pozivu filozofa, on takve zadatke nije smatrao prirodnim nastavkom politike filozofije. 1.2 Politiki spisi Njegovo glavno delo o politikoj filozofiji, Politika, poseduje irok tematski i metodoloki horizont, tako da ga s pravom ne studiraju samo filozofi, filolozi i istoriari, ve i teoretiari prava i ustava, ak i

empirijski usmereni sociolozi. Mnogi Aristotelovi spisi su uticajni tokom srednjeg, preko ranog novog veka sve do amerike i francuske revolucije, ali i kasnije. Za Aristotelovu politiku filozofiju vani su delovi Nikomahove etike, na primer rasprave o metodi i objanjenja zajednikog vodeeg principa sree (eudaimonia), ali i delovi o pravdi (V), prijateljstvu (VIIIIX) i analize razlike izmeu ivota posveenog teoriji i politici (X 6-9). Za celovito razumevanje Aristotelove politike teorije vani su i uvodni delovi Istorije ivotinja, definicija slobode iz Metafizike (I 2, 982b26), kao i poglavlje I 8 Retorike, u kome je skicirano uenje o ustavu. Da bi spoznao raznoliku politiku stvarnost Aristotel sakuplja i grke ustave; od slavne zbirke 158 ustava danas je sauvan samo Ustav atinski. Aristotel je takoe pisao i politike dijaloge: O pravdi i Dravnik; oni su sauvani samo u fragmentima. 1.3 Teme Politike Iako Politika predstavlja majstorsko delo u svojoj vrsti, ona nije napisana u jednom dahu (opirna rasprava kod itrumpfa, 1991, I 3946). Bez obzira na nejasnoe, napetosti, pa i protivrenosti ovog spisa, on predstavlja koherentno uenje. Sporno je da li knjige IV-VI u odnosu na knjigu III razvijaju jednu diferenciraniju ili sasvim drugaiju, njoj konkurentnu teoriju. Spis zapoinje primedbom o vieznanosti pojma vladavine (I 1). Aristotel nastavlja sutinskom misli politike antropologije da je ovek po prirodi politiko ivo bie (I 2). Kao to je u poglavlju 2 ovog zbornika prikazano, primedbe koje su Aristotelovoj politikoj antropologiji upuivane sa raznih strana inei je zastarelom, poivaju na nesporazumima i ne pogaaju je. Paljivije itanje pokazuje da Aristotel oveka ne razume samo kao socijalno nego i kao konfliktno bie. Uz to, Aristotel priznaje mogunost dogovornog nastanka drave. Konano, Aristotelu se ne moe pripisati ni nediferencirano organsko shvatanje drave, prema kome se delovima celine, pojedinanim ljudima, domainstvima i selima, odrie samostalnost. U sledeim glavama knjige I Aristotel razvija osnove teorije ekonomije u smislu uenja o oikos-u: o domainstvu kao ekonomskoj jedinici (I 1-13). Ovde se pronalazi i kritika zaraivanja na kamatama

12

Otfrid Hefe

Uvod u Aristotelovu Politiku

13

i lihvarstva, koja ima brojne posledice; jo vie posledica ima i pravdanje robovlasnitva, takoe tema u ovom delu. U treem poglavlju ovog zbornika Pjer Pelegrin Aristotelovu teoriju robovlasnitva smeta u kontekst porodice i domainstva: oikos-a. Rob je deo ove prirodne zajednice, koja postoji radi zadovoljenja osnovnih ljudskih potreba. Kako je taj cilj prirodan, prirodna su ne samo sredstva koja su za to potrebna, dakle ne samo vetina obezbeivanja sredstava, nego i robovlasnivo, uz pretpostavku da se ne prekorae prirodni ciljevi. Prema Aristotelovom miljenju, rob ne slui proizvodnji dobara, ve srenom ivotu. U knjizi II nalazi se problemska i istorijska rasprava o oblicima polisa, u kojoj veliki deo zauzima kritika Platonove politike filozofije, naroito one iz Drave. Nasuprot Platonu, Aristotel razvija teoriju porodice kao neophodne osnove politike zajednice, jasnim odbacivanjem predloga o zajednici ena i dece. Riard Kraut izdvaja pozitivno odreenje porodice iz Aristotelove kritike Platona u etvrtom poglavlju ovog zbornika. Time to pokazuje koja je uloga manjih zajednica za funkcionisanje polisa, polis se za razliku od Platonove rigorozne predstave o jedinstvu razume kao u sebi diferencirano i strukturirano mnotvo. Knjige III i IV sadre uporedno uenje o oblicima (morfologiji) politikog, koje je uzor za kasnija istraivanja, kao i stotinama godina kanonsko razlikovanje tri legitimna i tri nelegitimna dravna oblika. Ovo razlikovanje je od centralne vanosti ipak samo u knjizi III. U knjigama IV-VI ono nema taj karakter, a moda je ak i zamenjeno novim. Dorotea Frede (peto poglavlje zbornika) postavlja pitanje koje kvalifikacije mora da poseduje graanin polisa da bi mogao da aktivno uestvuje u arche: vlasti i vladi. Graanska vrlina sastoji se u sposobnosti da se preuzmu odreene funkcije u polisu. Aristotel je odreuje kao obostranu vetinu, jer dobar graanin mora da se razume kako u vladanje tako i u potinjavanje. Slube su u svakom ustavu razliito podeljene; Aristotelova koncepcija sposobnosti dobrog graanina u skladu je sa onim ustavima koji nisu izopaeni. U analizi Aristotelovog uenja o ustavima (III 6-9) Riard Malgan (poglavlje 6) izlae vodee principe podele ustava u tri legitimna i tri nelegitimna. Prema Aristotelu svaki mogui ustav mora da se bez prigovora podvede u ovu estolanu shemu. Malgan upuuje na razlike izmeu ovog uenja o ustavima i onog, diferenciranijeg, uenja iz

knjige IV koje pojedinane ustave opisuje prema njihovoj blizini odreenim idealnim tipovima. Na kraju se bavi Aristotelovom kritikom ugovorne teorije o dravi. U poglavljima 10 do 13 knjige III Aristotel panju posveuje pitanju kako treba da se vlada u polisu. Fred D. Miler (poglavlje 7) Aristotelovo razumevanje zahteva za vladavinom interpretira kao zahtev za politikim pravima. Nasuprot uobiajenom shvatanju, prema kojem je pojam subjektivnih prava u grkoj antici nepoznat, Aristotel izlae kompleksnu mreu pojmova koja korespondira ideji o politikim pravima. U osnovi Aristotelove rasprave nalazi se njegova teorija distributivne pravde: graani mogu imati toliko politikih prava koliko doprinose ciljevima politike zajednice. Ekart itrumpf (poglavlje 8) knjigu IV stavlja u kontekst tri srednje knjige (IV-VI) i tvrdi da je u njoj, u odnosu na knjigu III, re o u osnovi promenjenom i obuhvatnijem uenju o ustavu: o novom pristupu, koji je najvei doprinos Aristotela politikoj teoriji. Podela na tri ispravna i tri neispravna ustava zamenjena je podelom koja vie odgovara stvarnosti. Odustaje se od jednostrane usmerenosti na najbolji ustav i na vrlinu; pojedinani ustavi prate svoje sopstvene ciljeve i usmereniji su ka onome to je u datim uslovima mogue. Aristotelova praktina intencija je ovde jasnija nego u drugim knjigama Politike. Hans-Joakim Gerke (poglavlje 8) ukazuje na nestabilnost grkih drava, koja se oslikava i na razlozima za propast ustava, kao i na moguim merama njihovog ouvanja. Knjiga V, prvo sistematsko istraivanje ovog problema, sastavljena je dobrim delom i od istorijske analize i daje uvid u Aristotelovu metodu prikazivanja istorijskog, naroito diferenciranu analizu uzroka. Kako predstavljen istorijski materijal primarno slui kao ilustracija kauzalnih zakonitosti, neke jednostranosti se ne mogu izbei, ali one sutinski ne smanjuju vrednost Aristotelovog istraivanja kao istorijskog izvora. Problematinim se moe uzeti uzgredna tendencija ka korienju antitetikih shema. Knjiga VI je posveena ureivanju demokratija i oligarhija. Rolf Gajger (poglavlje 10) postavlja ovo istraivanje u okvire Aristotelove zamisli praktine filozofije, ovde kao doprinos normativnom i istovremeno pragmatinom usmeravanju dravnika i zakonodavca. Aristotel najvie kritikuje osnovnu politiku greku zakonodavaca, prema kojoj se tei istovremenom ostvarenju svih tipinih elemenata jedne odreene

14

Otfrid Hefe

Uvod u Aristotelovu Politiku

15

ustavne forme. Kako tada dolazi do etabliranja radikalnog oblika te ustavne forme, Aristotel predlae ono poboljanje koje e biti uticajno kao meoviti ustav: kombinacija institucionalnih elemenata razliitih ustavnih formi, koja se usklauje sa datim uslovima. Kraj Politike, ali ne i njen vrhunac, predstavlja politika utopija knjiga VII i VIII. Aristotel skicira idealnu zajednicu i opirno razmatra veliinu, poloaj zemlje, vezu sa morem, socijalne slojeve, uzrast za venanje, vaspitanje, ak i deobu zemljita. Ada Neke-Henke (poglavlje 11) Aristotelovu analizu razmatra u tradiciji Platonovih konstrukcija drava, posebno one iz Zakona. Ona istie njen fiktivan karakter, ali je ne treba shvatiti kao utopiju, jer tei da ostane u granicama onoga to je mogue ostvariti. U osnovi ove konstrukcije nalazi se razlikovanje ireg i ueg pojma polisa. iri pojam polisa obuhvata materijalne uslove neophodne za njegovu autarkiju, dok se zahtevniji, ui pojam razume kao subjekt lepih dela i u odnosu na to koncentrisan je na udeo koji graani imaju u ostvarenju dobrog ivota. Ovo drugo i ini stvarni politiki karakter najboljeg ustava, ali on bez onog prvog ne bi mogao da postoji. Tako, ispravan prikaz i analiza najboljeg ustava mora da obuhvati obe strane. Zavrni tekst zbornika (poglavlje 12) posveuje se pitanju koju poziciju u politikoj filozofiji zastupa Aristotelova Politika. Aristotel se u kritici Platona, naglaavanju slobode, jednakosti i pravde i u svom pledoajeu za pravnu dravu pokazuje kao anticipator politikog liberalizma. Proto-liberalni elementi njegove teorije ne idu u prilog pokuajima da se Aristotel razmatra kao pristalica komunitarizma. 1.4 Odreen svojom epohom ili moderan? Ko u Aristotelovoj Politici oekuje nama danas strani svet, jer se njen predmet od tada u osnovi promenio, a i mora se raunati sa prevazienim teoretskim pretpostavkama, npr. teleologijom, kosmologijom ili drugim metafizikim elementima, bie iznenaen. Bez sumnje mogue je nai i za antiko vreme i epohu karakteristine elemente. Npr. kada uporedimo dananje najmanje drave sa ondanjim gradovima-republikama, one izgledaju neuporedivo vee. Ni u pravnom poretku nema dananjeg bogatstva zakona. Nedostaju i profesionalne sudije i pravnici,

to ima i uticaj na demokratiju, jer nema eksperata zbog kojih se graani dele na (pravne) strunjake i laike. U Atini su svi laici, dakle jednaki. U ustavu Atine prisutna je u odreenoj meri i direktna demokratija, koja je danas nepoznata ne samo u reprezentativnim demokratijama, ve i u nekim vajcarskim kantonima u kojima postoje skuptine svih punoletnih graana (Landsgemeinden). Drugi elementi su pak odbojni, naroito opravdanje robovlasnitva i nejednakost ena. Ali ne sme se zaboraviti da je robovlasnivo u Americi ouvano sve do kasnog 19. veka i da se nejednakost ena moe pronai i kasnije, a negde i danas. Druge tvrdnje, kao to je recimo ona da je ovek po prirodi politiko ivo bie ili ona o razliitim dravnim oblicima, jo uvek su na probi. Misao prema kojoj se politiki proces mora podvrgnuti pravilima poput pravnog postupka, odreuje evropske ustave i danas. Razmiljanja o dobrom graaninu i ona o demokratiji pozivaju na filozofsko razmatranje bez obzira na njihovu vremensku udaljenost. Osnovna pitanja niti su usidrena u epohu u kojoj su nastala, niti su argumenti principijelno tako usko povezani sa specifinostima grkog polisa da onemoguavaju univerzalni diskurs, odnosno onaj koji prevazilazi kulturne granice. Aristotelova Politika je i metodoloki moderna u mnogim aspektima. Naroito u oslanjanju na neuobiajeno bogato politiko iskustvo. Kako Aristotel promene u Atini uporeuje ne samo sa promenama u drugim grkim, nego i ne-grkim zajednicama, a osvre se i na osnivanje kolonija u misaono eksperimentalnom delu Politike, on analitiku i spekulativnu snagu istraivanja povezuje sa svojim velikim iskustvom. Danas, u vreme sumnjiavosti prema metafizici, filozofija se etablira kao miljenje bez metafizike. Sve dok se metafizika povezuje sa religijom, odnosno teologijom, ili izjednaava sa (obuhvatnim) pogledom na svet ili sa problematinom tezom kao to je Platonovo uenje o idejama ili Kantovo uenje o dva sveta, Aristotel taj uslov ispunjava bez potekoa. Naroito su mu strani elementi koje asociramo sa (religioznim) fundamentalizmom: kada je neophodna i nasilno ostvarena obaveza religioznog sluenja. ak nijedna nenasilna forma religije, npr. religiozno otkrovenje kao religiozna predstava o svetom i izbavljenu, ne igra nikakvu ulogu u Aristotelovom politikom miljenju. Prema dananjem shvatanju problematine su teze kao recimo ona da je celina po prirodi pre nego deo (I2, 1253a20-22) ili da priroda nita ne ini uzalud (1253a9).

16

Otfrid Hefe

Uvod u Aristotelovu Politiku

17

S obzirom da je Aristotelova Politika usko povezana sa Etikom, moglo bi se pretpostaviti da i iz nje dolaze metafiziki elementi. Sve dok se pod metafizikom podrazumeva teorija najvieg bia, zahtev za etikom bez metafizike (Pacig (Patzig, 1971)) Aristotel je ispunio. I u kritici Platonovog uenja o idejama (Nikomahova etika I 4) i u odnoenju bios thertikos na boansko, odluujui argumenti su upravo etike prirode (I X 6-7). Meutim, sami po sebi, metafiziki elementi nisu iracionalni. Kod Aristotela se pronalazi teleologija, ali ne primarno ona etici strana prirodna teleologija, ve ona koja proizilazi iz pojma delanja. A u politikoj antropologiji sadrana prirodna teleologija uglavnom se pokazuje kao prikladna samoj stvari (poglavlje 2). Sigurno, Aristotel se ne libi esencijalnih tvrdnji, poziva se, recimo, na za ljude karakteristinu funkciju (I 6, 1097b24 i dalje). Ova teza sadri vrlo obazriv esencijalizam i ne sadri metafizike pretpostavke u smislu onoga to je kasnije nazvano metafizikim raspravama. Ona se ne zasniva niti na raspravama o biu kao biu (on hi on: Metafizika IV) niti na filozofskoj teologiji (Metafizika, XII). Pojam eidos-a i njegov odnos prema hyl, na primer, vani su samo na nekolicini mesta (npr. III 3, 1276a17-19; VII 4, upr. dalje poglavlje zbornika 11.3) i ak se Aristotel ni tu ne bavi spornim pitanjima Metafizike (npr. Z 3, 1029a20 i dalje). Naroito njegova teorija o najveem dobru otro kritikuje prototip metafizikog entiteta, Platonovu ideju dobra (Nikomahova etika I 4, naroito 1096b33-35), jer ona niti je ostvarivo dobro (to pantn akrotaton tn praktn agathn: I 2, 1095a16) niti je ljudsko dobro (anthrpinon agathon: I 1, 1094b7). Kada veliki aristotelovac srednjeg veka Toma Akvinski u Summa theologiae (I-II, quaestio 3, art. 4 ad 4) Aristotelovu teoriju delanja kao tenje spaja sa teleologijom Fizike i uenjem o boanskom pokretau iz Metafizike (XII 7 i 9) nudei koncept prirodne tenje (desiderium naturale odn. appetitus narturalis), a sa druge strane najviu sreu (beatitudo perfekta) smeta u onostrano, on interpretira Aristotelove misli na jedan za samog Aristotela nepoznat nain. 1.5 Istinska politika filozofija Znaajan teoretiar pravde Don Rols (John Rawls) alternativu metafizikoj teoriji vidi u politikoj, onoj koja se odrie zahteva za

univerzalnim vaenjem. Zato i u svom drugom glavnom delu Politikom liberalizmu (1993/1998) odustaje od iskaza npr. o sutini i identitetu osoba i umesto toga se zadovoljava hermeneutikom demokratije. Aristotel bi takvo samoogranienje filozofije smatrao preskromnim. Aristotel ne odustaje od univerzalno vaeih tvrdnji zasnovanih na pretpostavci univerzalnosti ljudskog razuma, ni u vezi politike i etike, ni u politikoj antropologiji, ni u teoriji pravde niti u uenju o ustavu. Izbor alternativnih modela prava, drave i politike ne proizilazi iz tradicije i konvencije, ve onoga to prema svom zahtevu nadilazi tradiciju: univerzalnih razloga. Uprkos tome, sva ta Aristotelova dela su politika, i to u odnosu na Rolsa u osnovnijem smislu. Dotina teza se istina nalazi u Nikomahovoj etici, ali je ona prema Aristotelovim reima usko povezana sa Politikom. Teza je koliko jednostavna toliko i provokativna: cilj nije saznanje, ve delanje (to telos estin ou gnsis alla praxis: Nikomahova etika I 1, 1095a5 i dalje; slino II 2, 1103b26 i dalje i X 10, 1179a35-b2). ak i ako se ova teza u Politici ne ponavlja zbog svoje povezanosti sa Etikom ona moe da podrazumeva njenu intenciju i metodu. Cilj politke filozofije ne sastoji se u saznanju, ve u politikoj praksi, kako u praksi graana i politiara, tako i u delatnosti koja se odnosi na osnovni poredak jedne zajednice ustav. U Principia Ethica (1903, 14) D. E. Mur (G. E. Moor) veruje da zastupa tezu suprotnu Aristotelovoj; kod njega se ona odnosi na etiku. Njen zadatak, kako Mur kae, jeste u znanju, a ne u praksi. Za Aristotela je ova alternativa previe jednostavna. Prema Aristotelu, praktina intencija se ne sadri ni u moralnim opomenama niti u ostvarivanju politikih akcija, ve joj se tei samo pomou pojmova, argumenata i odreenjem principa (Nikomahova etika I 2, 1095a30 i dalje; upr. I 7, 1098a33-b8). Njegova praktina filozofija ne proizilazi iz, kako se od Tajhmilera (Teichmller, Die praktische Vernunft bei Aristoteles, 1879, 2) jo uvek ponegde pronalazi, moralno-praktinog razuma, odnosno moi suenja, phronsis, niti iz praktinog razuma koji je neophodan za moralno delanje, niti iz politikog razuma koji je nadlean za politiko delanje. Ni etika ni politika ne odnose se neposredno na delanje, ve na njegovo spoznavanje, praktina filozofija prema dananjem razumevanju pripada teoriji. Kao praktina filozofija ona za razliku od teoretske teorije nije sama sebi cilj; ona slui (politikoj) praksi.

18

Otfrid Hefe

Uvod u Aristotelovu Politiku

19

Kao to je poznato, praktino-politika intencija je prisutna ve kod Platona. To je naroito jasno u tezi o filozofu kralju (Drava V 473c-d) upr. VII pismo 326a-b). Zahtevom da filozofi postanu kraljevi ili da se kraljevi obrazuju kao filozofi da bi se stalo na put nedaama u dravama, Platon anticipira i danas omiljen sud prema kome sve znanje mora da bude drutveno relevantno. Aristotel tu pravi razliku umesto da svu filozofiju uini obaveznom praktinom cilju, on razdvaja discipline i deli ih na one koje tee istom znanju, prva filozofija/metafizika, prirodna filozofija, kosmologija i matematika, i one koje svoj cilj nemaju u sebi. Praktian karakter ovih drugih zapoinje sposobnou da se temeljno promisle problemi odreenja i utemeljenja, koje ne karakteriu samo Aristotelovo vreme, ve su i danas aktuelni: 1) prema (moralnoj ili politikoj) praktinoj tekoi u etici se pojavljuju konkurentni naini ivota (bioi: I 3), a u politici suprotstavljeni oblici ustava. Zbog toga, tamo individua ovde zajednica, ne zna na koji nain se najbolje ostvaruje cilj, srea, odnosno zajednika dobrobit. 2) prema etikoj, odnosno fundamentalno politikoj tekoi u njihovom predmetu, dobrom i pravednom, prisutna je nestalnost i nepouzdanost (diaphora kai plan), sve se pojavljuje kao delo ljudi, kao zakon (nomos), sa nedostatkom nad-pozitivnog elementa (physis: priroda; I 1, 1094b14-16). 3) Prema nauno-teoretskoj tekoi predmetu nedostaje konstantnost, koja bi omoguila njegovo tano saznanje (I 1, 1094b16 i dalje). Trezven, kakav jeste, Aristotel se ne oslanja samo na snagu rei. On eksplicitno tvrdi da moralna filozofija, a tako i politika, nije od koristi uverenjima mladih ljudi (Nikomahova etika I 1, 1094b27; 1095a2); upr. ekspir (Shakespeare, Troil i Kresida II 2, 166: Unlike young men, whom Aristotle thought/Unfit to hear moral philosophy.) U mladosti se moe biti dobar matematiar, ali ne i razborit u praktinom smislu (Nikomahova etika VI 9, 1142a11), jer mladima nedostaje praktino iskustvo, a naroito moralna zrelost koja se stie vaspitanjem i navikavanjem, kojim se umesto povoenja za trenutnim strastima razvija vrst stav u moralnom ivotu. To se ne postie praktinom filozofijom. S obzirom da se ona odnosi na navedene probleme, njom se moe razviti kritiki potencijal. Takva intencija ostaje prisutna i u istraivanjima novog veka, ak i u sadanjem vremenu. Od Hobsa i Kanta preko filozofske kritike Niea

do kritike teorije ili nove politike filozofije, u miljenju o praksi se traga za boljom i tako se svi oni, hteli to ili ne, pokazuju kao aristotelovci. Razlike meu njima su u detaljima, odnosno u tome kako se odreuje predmet, lina ili politika praksa, i pitanjima kako filozofija njoj moe ili treba da slui. S obzirom na treu tekou, nauno-teoretsku, Aristotel zapoinje navoenjem specifinih oblika znanja (Nikomahova etika I 1, 1094b1127; upr. I 7 i II 2). Time dokazuje svoju naunu i nauno-teoretsku liberalnost, na koju se ne nailazi esto. Naroito u novom veku naunost se meri prema jedinstvenosti deduktivnog dokaza matematike, to vodi razvijanju jedne more geometrico etike ili praktine filozofije, ili se u njoj pronalazi deficit, ukoliko ona ne ispunjava ovaj kriterijum. Nasuprot tome, Aristotel generalno neguje visok stepen naune fleksibilnosti i tolerancije. Bez odbacivanja ideala znanja, razvijenog u Drugoj Analitici (naroito I 1-4), primedbom o zanatlijama prema kojoj je kovaima dozvoljeno ono to nije dozvoljeno zlatarima on razvija princip tanosti znanja koji je odreen samim predmetom (Nikomahova etika I 1, 1094b12 i dalje; upr. Hefe 1999, deo II). Taj princip u osnovi sadri dva razliita oblika: 1) s obzirom da dobra kao hrabrost, ak i bogatstvo, po pravilu, ali ne i uvek, doprinose srei, etika se zadovolja manje strogim optevaeim stavovima (hs epi to poly: Nikomahova etika I 1, 1094b21; III 5, 1112b8; V 14, 1137b15). U tom smislu se moe razumeti i odnos knjiga IV-VI prema knjizi III Politike: one ublaavaju njenu otru podelu na tri legitimna i tri nelegitimna ustava, jer ona u najboljem sluaju vai uglavnom, ali ne uvek. Istovremeno, Aristotel se suprotstavlja antiliberalnom rigorizmu, koji takve i sline stavove proglaava univerzalnim principima. Umesto toga on zahteva samoodgovornost delatnika, koja jaa njegovu autonomiju i suverenitet, onu kako osetljivu tako i kreativnu sposobnost praktine mudrosti (phronsis) koja uzima u obzir specifine okolnosti situacije. 2) Kako konkretna dela i institucije zavise od razliitih okolnosti, o tome se moe govoriti typ: u skici i crtama. Umesto da se stvar potpuno opie, treba se zadovoljiti jednom vrstom skice, koja obuhvata sutinu (sree, vrline i vrlina, osnovne oblike ustava) i istovremeno je otvorena za dodatne elemente koji pripadaju konkretnom (upr. X 9, 1179a 17-22).

20

Otfrid Hefe

Uvod u Aristotelovu Politiku

21

1.6 Odnos politike i etike Prema uvodnom poglavlju Nikomahove etike (I 1, 1094a26-b11) politika filozofija je tesno povezana sa etikom jer je vodee dobro, eudaimonia (srea), isto i za pojedince i za zajednicu (upr. Politika I 1, 1252a1 u vezi sa I 2, 1252b30; upr takoe III 9, 1280a32 i VII 1-2). Iz dva razloga Politika ima prednost: kada je re o srei, ona je najvanija i vodea ; zadovoljstvo je kada se ono [dobro] ostvari i za jednog jedinog stvora, ali je jo lepe i divnije kada se to postigne za ceo narod ili za dravu. Takva odgovornost drave za sreu danas izgleda problematina. Prema rairenom miljenju, srea je neto vrlo lino, moda ak i privatno. Aristotel ima jedan u osnovi razliit pojam, i ta razliitost primetna je ve ovde njegovim smetanjem u podruje koje se nama ini samo subsidijarno zadueno za sreu, u politiku. Ova razlika bi se mogla uzeti kao suprotnost izmeu antike i moderne. Dok u moderni dominira lian i privatan, ak bi se moglo rei i privatistiki pojam sree srea kao oseanje ili odreeno stanje u antici je, prema Aristotelu kao njenom reprezentu, nju mogue ostvariti samo u zajednici. Odatle proizilazi dvostruko prvenstvo kako drave prema pojedincu tako i politike filozofije prema etici. Ali Aristotel ne podreuje niti linu nadlenost za svoju sreu pojedinca politikoj nadlenosti niti etiku politikoj filozofiji. On praktine sposobnosti, vetine voenja rata, upravljanja domainstvom ili retorike (1094b3) smeta meu politike sposobnosti. Zbog ove, samo relativne podreenosti, on ne protivrei sebi kad u jednom drugom aspektu odrie primat politici: u knjizi VI Nikomahove etike (7, 1141a20-22) prema rangu predmeta besmisleno je pretpostaviti da su dravnika vetina ili praktina mudrost najvrednije, osim u sluaju da se dokae da je ovek najsavrenije od svega to postoji u kosmosu i u knjizi X (poglavlja 6-9) zbog toga to je ivot posveen teoriji onaj koji vodi ostvarenju sree. Pri tome se Aristotel poziva kako na pojam sree kao na najvii i samodovoljan cilj (Nikomahova etika I 5), tako i na elju i naroito na ono za oveka karakteristino (Nikomahova etika I 6). Kako se ovek od ivotinje razlikuje logosom, prednost pripada onom ko poznaje istina vrlo teke i iznenaujue, ali potpuno nekorisne stvari (Nikomahova etika VI 7, 1141b6-8): nauniku i filozofu (VII 1-3, naroito 1325b14-32). Prema

Aristotelu teorija u najveoj meri ispunjava kriterijum za sreu, jer ona u odnosu na politiki ivot ne zahteva ni spoljanja dobra ni druge ljude ni prijatelje, prema kojima ovek dela kao pravedan, dareljiv i tako dalje (Nikomahova etika X 7, 1177a29-32). Osim toga, teoriju ne ugroavaju ni loe okolnosti. I kao praksa koja je sama sebi cilj (Metafizika I 2, 982b24-28), ona svoje opravdanje ima u sebi. Kako Etika tako i Politika (VII 3, 1325b 14-16) plediraju za aristokratiju duha. Ove alternative politici ne znae da politika zauzima mesto stratekih, ekonomskih ili retorikih sposobnosti, ve samo relativizuje njihovu hijerarhiju. Politika nema ekskluzivan karakter, koji iskljuuje druge, ve inkluzivan, koji obuhvata (periechei) i istovremeno regulie (nomothetouss) druge sposobnosti. Na kraju relativizovane su samo navedene sposobnosti (vetine), ali ne i etika. Tek u jednom drugom argumentu (prema Nikomahovoj etici I 1, 1094a28-b11) pokazuje se primat politike filozofije u odnosu na etiku, koji je uz to i neznatan: pojedinci i drave tee istom dobru, odnosno istom cilju (uporedi Politika VII 1, 1323b40 i VII 15, 1334a11); u sluaju naroda i drava dobro je jo vee (1094b7-10; slino Politika IV 9, 1294b6-10). Komparacija kae da srea ve kod pojedinca obuhvata sve izvanredne osobine: ona je krajnja (teleion), poeljna (agapetn), moralno dobra (kalon: lepa u smislu moralno dobrog: izvrsna) i boanstvena (theion). U zajednicama samo vei broj uiva takvu sreu. Ukoliko je bolje kada zajednice ostvaruju sreu, onda je jo bolje kada je ona ostvarena u zajednici svih zajednica, itavom oveanstvu. U svom komentaru na Nikomahovu etiku Toma Akvinski upravo ovako zakljuuje, ali ne kae da je to njegovo proirenje Aristotelovog teksta. Ni ovde ni na drugim mestima Etike ili Politike Aristotel ne pokazuje ni nagovetaje o svetskoj zajednici, kosmopolitizmu. Kako se, dakle, politika filozofija i etika odnose jedna prema drugoj? Sa jedne strane, postoje brojne veze. Tako osnovni pojmovi etike srea, moralne vrline, pravednost, prijateljstvo, igraju vrlo vanu ulogu u politici. Obratno, moralne vrline imaju svoje mesto u ivotu u polisu, iji zakoni podravaju dobar ivot, iako se time ne odrie da je karakter pojedinca nosilac vrlina (upr. Nikomahova etika X 10). Srea se moe ostvariti u bios politikos, (moralno-)politikom ivotu. Sa druge strane, izmeu obe discipline vlada podela rada, kojom se Aristotel suprotstavlja Platonu. Dok Drava itavu etiku integrie u politiku,

22

Otfrid Hefe

odnosno itavu politiku u etiku i obe u metafiziku, Aristotel u Etici razvija osnovne normativne pojmove i etike i politike. Ali on se u etici bavi linim uslovima sree, a politici ostavlja da istrauje institucije i ustave, ukljuujui uslove politike stabilnosti i propasti. Utoliko ne postoji prednost jedne discipline u odnosu na drugu; niti je etika primenjena politika, niti je politika primenjena etika. I kako su one po rangu iste, Aristotel ih obuhvata jednim zajednikim imenom h peri ta anthrpeia philosophia (X 10, 1181b15). Kao filozofija ljudskih prilika etika i politika ine jezgro filozofskog uenja o oveku filozofske antropologije. Zbornik sadri dvanaest originalnih priloga, koji su delimino predstavljeni i o njima je diskutovano na simpozijumu u Tibingenu u februaru 2000. godine. Zahvaljujem se referentima i autorima, mojim saradnicima Rolfu Gajgeru i Timu Vagneru, a za finansijsku podrku jo jednom Fondaciji Fric-Tisen. Tibingen, maj 2000. Otfrid Hefe

Otfrid Hefe

2. Aristotelova politika antropologija

U prva dva odeljka Politike Aristotel razvija tri relativno samostalne teze. Relativno kratko obrauje tezu prema kojoj: (1) najvia (kyriotat) zajednica, politika, tei i najveem dobru (Politika I 1, 1252a 1-7) i (2) da se vladalac polisa (politikos: dravnik), kralj (basilikos), kueupravitelj (oikonomikos) i gospodar (despots, u smislu gospodar robova) ne razlikuju samo prema broju podanika, ve da su njihove vlasti u osnovi razliite (1252a 7-16). Kod druge teze mogla bi biti re o opadajuoj gradaciji. Despots gospodari ljudima nieg ranga, robovima, kueupravitelj ne samo robovima ve i suprugom, koja mu je blia po rangu; podanici kralja su i sami kueupravitelji; a dravnik vlada sebi ravnima, sa kojima se zato i smenjuje u vladanju i potinjavanju (1252a 16). On tako vri kvalitativno najvii oblik vlasti. U ovim tezama se primeuje i Aristotelova kritika Platona: polis se od domainstva ne razlikuje samo kvantitativno, prema broju lanova, ve i kvalitativno. U prvoj tezi nagoveteno je postojanje jednog drugog, vrhovnog dobra, a prema drugoj tezi u polisu je, za razliku od domainstva, u osnovi drugaija arch: politika vladavina i vlada. (3) Aristotel najopirnije obrauje treu tezu, koja je poznata kao njegova politika antropologija (odeljak I 2) i koja je pored njegovog uenja o dravnim oblicama najuticajnija misao Politike. Tu se uvodi i vrhovno dobro; dobar i uspean ivot (eu zn) nasuprot obinog ivota. Indirektno se pojanjava i oblik vladavine u polisu, ime Aristotel nastavlja kritiku Platona, iako ga eksplicitno ne spominje. Pre nego to razvije svoju politiku antropologiju Aristotel se kratko osvre na metodu, koju de facto sledi i Aristotelov odluan protivnik Hobs: polis kod Hobsa drava jeste celina koja treba da se rastavi na delove i istrai poevi od njih (I 1, 1252a 17-23). Kasnije e metoda biti nazvana analitiko-sintetikom, odnosno rezolutivno-kompozitivnom: celina se najpre rastavlja na delove (analitika odnosno rezolutivna strana), a potom od njih ponovo sastavlja (sintetika odnosno

24

Otfrid Hefe

Aristotelova politika antropologija

25

kompozitivna). U drugom odeljku Aristotel analitiku stranu podrazumeva i izvodi samo povratnu, sastavljanje polisa od njegovih najmanjih delova. 2.1 Via antiqua? Physei politikon zon osnovna misao politike antropologije se u Aristotelovoj Politici razvija zajedno sa jo tri druge tvrdnje: polis je potpuna zajednica (1252b 28), prirodna (1253a 2; upr. a 18 i dalje) i po prirodi prethodi domainstvu i pojedincima (1253a 19; upr. a 25). Sve etiri teze bie stotinama godina prihvatane bez prigovora; tek poetkom novog veka nailaze na kritiku. Ukoliko bi ih prigovori pogaali, teze bi izgubile svoj antropoloki status i znaaj, u politikoj misli bi poput via antiqua bile odavno smenjene via modernom. Najotriji prigovor je Hobsov. Poto on oveka smatra manje drutvenim nego konfliktnim biem, on u politikim zajednicama vidi ne samo zajednice, nego i udruenja ijem su osnivanju potrebni i poverenje i ugovori (De cive I 1 primedba) i izvodi Aristotelu suprotstavljenu tezu: zajednica ne nastaje prirodno, ve umetno (art) (Leviathan, Uvod). Hobsovoj primedbi kasnije se prikljuuje i prigovor prema kome je Aristotelova teorija u osnovi pogreno zasnovana: Aristotel na osnovu izraza o tome kakav ovek jeste, izrie zahteve o ovekovom drutvenom ivotu, o tome kako treba da ivi sa sebi slinima, dakle ini jestetreba greku. Konano kae se ovek ne moe da bude politiko bie ve i samim tim to su odgovarajue zajednice istorijski kasnije. Grki izraz za prirodu, physis, izveden je od physein i znai rasti, zaeti, biti proizveden. Prema uzoru na bioloke procese priroda oznaava razvoj u tri aspekta: poetak i cilj, ali i tok razvoja. Iako prema jednom od ovih znaenja politika priroda jeste u vezi sa ovekovim smislom i samoostvarenjem, Aristotel ne tvrdi da se oveanstvo oduvek organizovalo prema modelu grkih gradova-republika. On time obesnauje trei, istorijski prigovor, jer ne tvrdi da su ljudi oduvek iveli u polisu, ve samo da oni u polisu mogu da ostvare eu zn, dobar i uspean ivot. A kako je eu zn normativan pojam i drugi prigovor je bespredmetan: kako Aristotel ne polazi samo od deskriptivnih iskaza (jesteizkaza), on i ne ini jeste-treba greku.

On uporeuje sastavne elemente polisa, kako pojedince tako i domainstva, sa ljudskim organima, koji samo u okviru celine, ivog organizma, mogu postii svoj specifian uinak (Politika I 2, 1253a 2022). Ovo poreenje namee jo jedan, etvrti, prigovor: Aristotel zastupa ono organsko razumevanje koje zajednicu proglaava hijerarhijski ralanjenim organizmom, iji kvalitativno razliiti delovi, misli se kako na vladajue tako i na potinjavajue, ne mogu da postoje za sebe, nego samo u interakciji. Na taj nain, tvrdi se, Aristotel porie samostalnost i pravo samih lanova, domainstava, a naroito pojedinanih ljudi. Protiv jednog takvog organskog razumevanja govori i injenica da ona bia koja samo slue, robovi, za Aristotela i nisu graani, dok su graani principijelno ravnopravni; polis je odreen kao zajednica slobodnih i jednakih (III 4, 1277b 7). Svojom analogijom sa organskim Aristotel na umu ima skromniji zahtev. On samo tvrdi da je kako za pojedinca tako i za pretpolitike zajednice veza sa polisom sutinska. Meutim, ne za sve. Jer prema Aristotelu postoje kako ljudi koji su nesposobni za zajednitvo, koji se time izjednaavaju sa divljim ivotinjama (thrion), tako i oni kojima zahvaljujui neuobiajenoj boanskoj samodovoljnosti zajednica nije ni potrebna (Politika I 2, 1253a 27-29). Aristotel ne podlee ni biolokoj ili evolutivnoj greci, prema kojoj politika zajednica nastaje sama od sebe, bez svesnog zalaganja ljudi. On naime govori o onom ko je zasnovao polis, slavi ga kao osnivaa najveeg dobra (Politika I 2, 1253a 31), u tome se slae sa Hobsom i ne predstavlja, kako se to rado uzima, via antique nasuprot via moderna. Aristotel se slae sa Hobsom u tvrdnji da je momenat umetnog konstitutivan za dravu. Ali odbija da je politiko umetno u smislu neprirodnog i da predstavlja prepreku stvarnog odreenja oveka. Istovremeno se pokazuje da oni imaju i neto sutinski zajedniko. Aristotel se kao i Hobs protivi miljenju da je drava mesto u kojem se ljudi otuuju od svoje sutine: bilo bogatstvom (drugi stupanj u Platonovoj genezi polisa: Drava II 372c) bilo neprikladnim ogranienjem slobode. Umesto toga, oni u polisu, odnosno dravi, vide onu formu zajednice koja ljudima omoguuje da se ostvare. I u jednom drugom aspektu Aristotel moe da se uzme kao moderan, dodue manje u smislu moderne politike filozofije, vie filozofske antropologije i sociobiologije: on smeta ljude u kontekst subhumanih

26

Otfrid Hefe

Aristotelova politika antropologija

27

ivih bia; on naime pronalazi osobinu politikog i kod ivotinja i uprkos tome priznaje posebno mesto oveka. Uvodni deo Istorije ivotinja razlikuje ona iva bia koja ive sama od onih koja ive u grupama i poslednje deli na ivotinje koje ive ratrkano i na politike. Kao primer politike ivotinje navodi ljude, pele, ose, mrave i dralove. Jer svi oni u zajednikom ivotu ostvaruju svoje zajedniko delo (koinon ergon: 487b33-433a10). Drugo najvanije mesto za pojam politikog, odeljak I 2 Politike, ne samo da ne negira ovo bioloko odreene, ve ga proiruje poreenjem prema kojem nije tek ovek politiko bie, ali je to vie (politikon mallon) od pela i drugih ivotinja koje ive u grupama. Ova gradacija mogla bi se razumeti i isto kvantitativno: politike zajednice ljudi imaju vie lanova nego ivotinjske. Aristotel ne misli na to, a pogotovo ne misli na ono to se danas razume kao sutinski politiko, politike slube i institucije, pravo i borbu za vlast. On smera vie na ono to je kao koinon ergon sadrano u biolokom pojmu politikog. A pri tome manju vanost pridaje onom pouzdanom, onom to omoguava koinon ergon. Onaj ko uzima u obzir svae, ak ratove meu ljudima, teko da oveka moe smatrati pouzdanijim za saradnju od pela i mrava. Aristotelu nije stalo ni do intenziteta saradnje, ve samo do njenog kvaliteta: kod ivotinje se rauna samo ivot (zn), kod oveka nasuprot tome dobar ivot (eu zn), onaj iz Etike poznati princip eudaimonie, sree. ovek nije u veoj meri politiko bie jer stvara brojnije ili kooperaciono pouzdanije zajednice, ve zbog toga to je on sposoban za jednu kvalitativno viu zajednicu. Aristotel je i utoliko moderan to razvija, istina staru, ali u novije vreme ponovo aktuelnu misao supsidijarnosti, prema kojoj zajednice/drutva predstavljaju subsidium: one s jedne strane pomau i podupiru individue, a sa druge, obuhvatnije forme zajednice/drutva pomau i podupiru one zajednice/drutva koje obuhvataju. 2.2 Tri grupe argumenta Kao obrazloenje Aristotel iznosi etiri jezgrovita argumenta, od kojih e ovde biti predstavljena tri: 1) Prvi argument (Politika I 2, 1252a 26-1253a 7) preuzima Platonovu misao da pojedinac sebi nije dovoljan (ouk autarks) i da su mu

potrebni i drugi (polln edes: Drava II 369b). On je i proiruje, time to je temelji na iroj iskustvenoj osnovi, ne samo na podeli rada i olakavanju ivota u ekonomskom smislu kao Platon u izvoenju prvog stupnja polisa. On koriguje i kritiku civilizacije koja se pojavljuje u drugom stupnju Platonovog polisa. Aristotel naglaava jo dva meustupnja izmeu krajnjih delova, pojedinca i najvie zajednice, polisa: domainstvo, koje zatim blie istrauje, i selo, koje u nastavku Politike nije od znaaja. Prema Aristotelu razvoj polisa se odvija u tri stupnja. On proizilazi iz dve vrste uzajamne zavisnosti, prema kojima se ovek ne pojavljuje sam za sebe, kao atomiziran individuum, ve je od poetka upuen na druge ljude, ak zavisan od njih. Pravedna razmena uzajamnosti predstavlja minimalno shvaen normativni momenat na osnovu koga se Aristotel jo jednom pojavljuje kao moderan, u najmanju ruku ne kao predmoderan, tj. prevazien: zbog instinktu slinog nagona (horm: 1253a 30), seksualnosti, spajaju se ena i mukarac (bukvalno: ensko: thly, i muko: arren). A na osnovu kvalitativno razliitih nadarenosti spajaju se po prirodi vladajue (archon) i potinjavajue (archomenon): gospodar (dspotes) i rob (doulos). U sledeem odeljku njima se dodaje jo jedna, trea, prirodna veza izmeu dece (onih kojima je potrebna pomo) i roditelja (I 3, 1253b 7). Domainstvo (oikos, oikia), bioloko-ekonomska osnovna jedinica, tako je sainjena od tri razliite veze. Kako odrasla deca zasnivaju svoje porodice stvara se drugi stupanj u genezi polisa zajednica domainstava istog porekla, selo (km). Ono treba da se razume kao pleme odnosno klan jer njeni lanovi vae kao srodni po mleku (homogalaktoi: 1252b 18). Od vie plemena gradi se na kraju ona zajednica u kojoj ne vlada ni princip domainstva, podela rada, ni princip plemena, krvna veza. Tako polis istina nastaje iz interesa obinog ivota, ali postoji radi dobrog i uspenog ivota (1252b 29). 2) Dok prvi argument polazi od prirodnih, delom biolokih (mukarac ena) delom bioloko-ekonomskih socijalnih impulsa (gospodar sluga/rob), druga se poziva na obdarenost razumom i jezikom (I 2, 1253a 7-8). Oba argumenta u osnovi nisu razliita jer se rob odlikuje manjkom razuma, nedostatkom sposobnosti planiranja (1252a 31-34). Oba osnovna odreenja zapadne antropologije, politika priroda i jeziko-razumska priroda oveka, meusobno su povezane: bez nadarenosti

28

Otfrid Hefe

Aristotelova politika antropologija

29

razumom ovek ne bi mogao da razvije svoju politiku prirodu i obratno, obdarenost razumom se razvija u okviru polisa. Njegovo ostvarenje, bios thertikos, dostie se dodue samo izvan, u smislu imanentne transcendencije polisa (Nikomahova etika X 6-9, spec. Od. 8). Na poetku Metafizike (I 1) Aristotel uvodi razliite nivoe pre svega teorijske racionalnosti: opaanje, seanje, iskustvo, nauku i mudrost. A u Politici razlikuje tri stepena praktine racionalnosti i svakoj dodeljuje po jednu vrstu jezike i komunikativne sposobnosti. Na taj nain se pojaava teza o vioj politikoj sposobnosti oveka: poto samo on raspolae viim nivoima praktine racionalnosti i komunikacije, on je sposobniji za vii koinon ergon i ba zbog toga je u veoj meri politiko bie. Prvim stepenom racionalnosti i komunikacije, tanije predstepenom, oseajem i posredovanjem bola i zadovoljstva, raspolau i ivotinje. On im omoguava politiko u jednostavnoj formi, preivljavanje individua i vrsta. Drugi i istovremeno prvi pravi stupanj racionalnosti sastoji se u sposobnosti razmiljanja o korisnom i tetnom, kao i u sposobnosti meusobne komunikacije zajednikog. Zato je vodei cilj, preivljavanje, mogue podeliti u meu-delove i meu-ciljeve i napraviti iroku mreu meuveza, meuzavisnosti. Konano logos prevazilazi perspektivu partikularnih koristi i time dostie pravu politiku dimenziju, zajednicu ne samo dobrog i loeg, nego i pravednog i nepravednog (dikaion kai adikon: 1253a 14-18; dikaion je sloen pojam, kojem pripada kako pozitivno pravo tako i moralni pojam prava, pravednost; upr. Nikomahova etika V 2, 1129a 32) 3) Protiv ovako razvijene argumentacije moe se izneti Hobsov prigovor da se politiko razumeva samo kao oblik saradnje, a ona, zbog opasnosti od konflikta, mora biti organizovana. Saradnja zahteva i slube i institucije sa pravom prinude, ukratko: iziskuje vladavinu. injenino, polis nije specijalan sluaj bezvlasne zajednice. I u Atini postoje porezi i vojna sluba je obavezna; postoje utvrene mere, novac, procesi u civilnom pravu; putem ostrakizma (ostrakismos) sme da se protera u egzil; u njoj postoje i krivino pravo i smrtna kazna. I u Aristotelovoj Politici je re o zakonima i potovanju zakona; on vrlo opirno govori o slubama i institucijama, ak i o tri javne vlade, koje mi iz kasnijih teorija poznajemo kao podelu vlasti (Politika IV 14). Utoliko bi bilo vee iznenaenje kada bi u politikoj antropologiji (I 2) o saradnji (istina) bilo mnogo rei, a o pravu na prisilu i vladavini

nikakve. Politiko bi time poprimilo nepolitiki karakter, a Aristotel bi se, per silentium, zalagao za ono to je u novom veku, u epohi francuske revolucije, eksplicitno propagirano: bezvlae. Pre svega Aristotel tako ne bi mogao da postigne svoj cilj rekonstrukciju polisa iz njegovih delova; samo iz drutvene prirode, naime, ne moe se izvesti nikakav drutveni poredak koji ima pravo na prisilu, tj. nikakva drava. Aristotel navodi jo jednu, treu, grupu argumenata, koju su Hobs i mnogi drugi prevideli: ovek, koji ivi izvan polisa, reeno je potpuno jasno, udi za ratom, nadalje: on je kao divlja ivotinja; ak je i najgora naoruana nepravda (Politika I 2, 1253a 6, a 29, a 33). U ovoj argumentaciji ve je delimice re o Hobsovim tvrdnjama o ratu svih protiv svih (Leviathan, odeljak 13) i o oveku koji je oveku vuk (De cive, posveta). Osim toga, pojam prava i pravde (dikaion) ne sme se izvesti samo iz drutvene prirode, jer je re i o savladavanju i, vie od toga, o predupreenju koflikata. Razumevanje Aristotela inspirisano Hobsovom kritikom, koje u Aristotelovoj politikoj antropologiji vidi samo socijalnu prirodu, iznenaujue je jednostrano. Za razliku od Hobsa, Aristotel poznaje vie od jednog leka protiv opasnosti od rata; koliko je vano pravo, pravednost i drava, njemu je bar toliko vano i prijateljstvo. U Etici mu je posveeno nita manje nego dve od deset knjiga, a u uvodu je reeno da zakonodavac o njemu treba vie da se brine nego o pravdi (Nikomahova etika VIII 1, 1155a 23). Prijateljstvo kao najvee dobro za drave u Politici dobija jo vie vanosti (II 4, 1262b 7 i 10). Prema III 9, 1280b 35 polis je zavisan od rodbinskih, polnih i rtvenih zajednica i drugih oblika drutvenog ivota: sve je to rezultat prijateljstva, jer prijateljstvo je elja da se ivi zajedno (upr. IV 11, 1252b 23). Utoliko je iznenaujue da u politikoj antropologiji odeljka I 2 Politike nema rei o prijateljstvu.

2.3 U emu je znaaj polisa za sreu? Ove tri grupe argumenata nisu sasvim koherentne. Dok prvi argument polis vezuje za neskroman zadatak dobrog i uspenog ivota (eu zn), druga dva se zadovoljavaju uzajamnom koristi i zajednicom prava i pravednosti. U daljem toku Politike pojavljuju se oba odreenja, prvo u III 9 (1280a 32, b 33), a drugo u III 12 (1282b 17: politkon

30

Otfrid Hefe

Aristotelova politika antropologija

31

agathon to dikaion). Stvarno je odriv ipak drugi argument. Iako polis na sebe preuzima i zadatke vaspitavanja, npr. itanja, pisanja, gimnastike, muzike i crtanja (VII 14 VIII 7), on niti je odgovoran za ostvarenje sree, ivot posveen teoriji, niti se u okvirima politikog ivota postie potpuna vrlina. Obina vrlina dobrog graanina (polits spoudaios) skromnijeg je zahteva od potpune vrline (arete teleia: Pol. III 4, 1276b16 ff odn. b34), jer se ona ostvaruje onim to graanin duguje ostalim graanima. Po Etici, (moralno) politikom ivotu (bios politikos) pripada interakcija dve vrste vrlina: karakternih vrlina (aret thike) i jedne intelektualne vrline (aret dianoetik), razboritosti (phronsis: Nikomahova etika II, 1103a 14ff). Posebno se kod karakternih vrlina pokazuje da dobrom graaninu nije potrebna potpuna vrlina. Prema uvodnoj reenici Politike (I 1, 1252a 2) svaki polis je zajednica, koji kao zajednica postoji radi nekog dobra, a kao polis radi najvieg. Prema razlikovanju elementarnog dobra, obinog ivota (zn) od potpunog dobra, dobrog ivota (eu zn: upr. I 2, 1252b 30), u drugom odeljku Aristotel ne sumnja da se odreeni zadaci politike mogu ostvariti i bez ostvarenja najvieg stupnja vrline. Sve dok je re o obinom ivotu, nije potreban itav skup karakternih osobina. Ali za pun pojam politike on ima trostruki znaaj. (1) Naroito je pravednost pretpostavka polisa, jer bez nje je ugroeno kako postojanje tako i dobrobit polisa. Samo kod pravednih graana zakoni, koji inae imaju pravo prisile, nailaze na dobrovoljno potinjavanje, tako da je momenat prisile kod njih smanjen i polis ne mora stalno pribegavati sredstvima prisiljavanja. Aristotel ovde izraava misao koja e sve vie biti aktuelna u politikoj filozofiji novog vremena: da pravni i dravni poredak zavisi od morala koji ga podupire. (2) Vrline, veina karakternih kao i razboritost, posledica su polisa, jer se one uvebavaju i praktikuju u okviru polisa. (3) One seu i preko polisa, jer vrline graanina obuhvataju samo deo potpune vrline. Kod onih koji vladaju (archon), vrlina graanina treba da je jednaka sa vrlinom oveka (Politika III 4 1277a 12). Ali njeno blie odreenje ne govori o u svakom smislu dobrom graaninu, spoudaios, ve o phronimon, razboritom graaninu, naglaavajui intelektualnu kompetenciju kojom vladar raspolae. U pogledu njihovih karakternih osobina moralni zahtev je jo skromniji. Nesumnjivo, oni koji vladaju ne smeju da

podleu korupciji, a sudije moraju da budu nezavisne, ali ne zahteva se da oni u svakom smislu moralno delaju, niti u okviru domainstva, niti prema svojim prijateljima. Iznenaujue je da se odeljak III 4 ne bavi tim problemom. Aristotel s pravom smatra da se polis ne moe sastojati samo od dobrih ljudi (1277a 37). Prema njegovom miljenju polis nije zaduen za dobar ivot, nego u sutini samo za zajednicu prava i neprava (upr. Politika 1 2, 1253a 15-18), tako da teza Etike prema kojoj pojedinac i polis prate isto dobro (I 1, 1094b 7, upr. Politika VII 1, 1323b 40 i VII 15, 1334a 11) zahteva jednu skromniju interpretaciju. Ne samo da osim politikog postoji i ivot posveen teoriji, nego polis postavlja samo privredne i drutvene i pravne okvire za dobar ivot, koji svaki graanin mora sam da izabere i ostvari. ta, dakle, znai politika priroda oveka? Prema prvom znaenju politikog, ovek srean nije sam, ve u zajednikom ivotu sa sebi slinima. Drugo, specifino znaenje politikog precizira nain zajednikog ivota i pobija istovremeno rado korien ali trivijalizovan prevod ens sociale (drutveno bie): ovek ne dostie svoj ivotni cilj, uspean-srean ivot, samo u seksualnosti ili u radu, ne samo u materijalnoj nezavisnosti jedne zajednice i u ekonomskom dobru, ne u kanjavanju krilaca pravde, ne samo u unutranjem ili spoljanjem miru. On se dosee tek tamo gde su ovi aspekti priznati tako to su integrisani u ivot koji tei viim ciljevima. Na ovaj nain Aristotel u politikom ima komparativan pojam sa irokim pojmovnim spektrom. Poinje skromno, skoro nepolitiki, sa privrednim vezama kua. Penje se ka rodbinskim vezama, vezama sluenja bogovima i kulturnih zajednica, unutranjoj i spoljanjoj zatiti. Najvie politiko je zajednitvo koje se ostvaruje u zajednici prava i pravednosti. ovek je u smislu prvog stupnja teze o supsidijarnosti zavisan od zajednikog ivota sa sebi slinima, ali se anse za zajedniki ivot ispunjavaju tek drugi stupanj teze o supsidijarnosti u uslovima kvantitativno vee i kvalitativno zahtevnije zajednice, u polisu kao zajednici slobodnih i jednakih u ovoj dvostepenoj tvrdnji lei potpuno znaenje Aristotelove politike antropologije. Moderna je skeptina prema obavezivanju zajednice na uspeansrean ivot, krae: sreu svojih graana. Naroito je skeptina prema Aristotelovoj interpretaciji sree kao ostvarenja u oveku postojeih

32

Otfrid Hefe

Aristotelova politika antropologija

33

razumskih mogunosti. Ne sumnja se samo u mogunost zajednice da oveku pripomogne u samoostvarenju, ve postoji bojazan da ona u tim pokuajima postane neliberalna, ak totalitarna. Ti pokuaji zadiru u slobodnu igru drutvenih sila i u privatnu sferu pojedinca. Da bi se Aristotelova pozicija pravilno procenila pravi se razlika izmeu njegove formalne i supstancijalne definicije sree. Kod prve je re o specifinom odreenju cilja, o srei kao cilju iznad kojeg se ne moe misliti nijedan drugi (upr. Nikomahova etika I 5), a u drugoj o specifinom zadatku i delovanju oveka, o logosu, o jeziku i razumu, kao ergon tou antropou. Formalno, srea za Aristotela nije uobiajeni, pozitivan, ali jeste nuan cilj. On utoliko nije pozitivan ukoliko ovek alternativno ne moe teiti lepoti, bogatstvu i poslovnom uspehu ili srei. On predstavlja vie onaj horizont u kome svi uobiajeni ciljevi i interesi pronalaze svoj smisao. Kada se tako razume, u srei je krajnji, najvii i prirodni cilj ovekovog stremljenja. Aristotelova formalna definicija se moe prihvatiti i kada se sumnja u supstancijalnu, bilo uopte, bilo u okvirima politikog. Dalje, mora se razlikovati izmeu jednog samo indirektnog znaenja polisa za dobar ivot, iako sam Aristotel na to uvek ne ukazuje (npr. Nikomahova etika VII 2, 1325a7). I ne sme se prevideti koliko se grki polis razlikuje od moderne drave. Kao jedno pregledno mesto sa poznatom topografijom i stanovnitvom, zajednica veliine Atine nije samo udruenje usmereno na korist, ve i domovina; i ve zbog toga nudi mnogo vee direktne anse za sreu od dananje drave u kojoj je zahvaljujui raznovrsnim birokratskim i policijskim sredstvima mnogo vea mogunost zloupotrebe nego u antikom polisu. U interpretaciji ideje dobrog ivota normativan element se ne sme prenaglasiti. Iako Aristotel to ne kae, polis je od koristi i za one koji slede ivotne strategije kao to su ivot uivanja ili trgovine, koji su suprotni njegovom supstancijalnom pojmu sree (upr. Nikomahova etika I 3). Jedna odlunija granica polisa pronalazi se i u ovekovoj logosprirodi; ona ne slui samo zajednikom delanju, ni jedino ni primarno. Ne samo u Etici (X 6-7) ve i u Politici, teorija kao najvia forma ovekovog samoostvarenja pripada dobrom delanju, eupragia (Politika VII 3, 1325b14). Mogue je da Aristotel upuuje upravo na teoriju kada govori o ljudima koji stoje na viem nivou od obinih, tj. na zajednicu

upuenih ljudi (I 2, 1253a3, upr. a28). Politika priroda oveka iz vie razloga ne obuhvata celinu oveka; ni kod Aristotela se ivot u dravi ne poklapa sa potpunim samoostvarenjem. 2.4 Koliko je ubedljiva Aristotelova politika filozofija? Ukoliko se nastavi itanje Politike jedna stvar moe da zasmeta. Aristotel polis posmatra kao sloenu celinu ne samo u svojoj politikoj antropologiji, ve i na poetku knjiga III, IV i VII. U knjizi I delovi su komplementarna bia, koja su od poetka upuena na zajedniki ivot sa svojim komplementom: kako mukarac i ena, tako gospodar i rob, deca i odrasli. U knjizi III delovi su naprotiv pojedinani graani. U tome bi se mogla videti protivrenost izmeu komplementarnih i meusobno odvojivih delova. Radi se u stvari o dve razliite i saglasne perspektive deobe. Da bi se polis pokazao kao neophodan okvirni uslov za ljude, politika antropologija zapoinje sa jednostavnim, jo uvek ne-politikim, ve isto biolokim ljudima. Ali u njegovu biologiju, tanije antropologiju, spadaju dve stvari. ovek ni kao pojedinac ni kao vrsta sam nije sposoban za preivljavanje, to rezultira u potrebi za zajednicom, a u razumu i jeziku lei sposobnost za nju. U ova dva aspekta ovek se pokazuje kao komplementarno bie. To meutim drugaije izgleda kada je Aristotel ve izgradio dotinu politiku zajednicu i kada se pita ko je pravno-politiki a ne vie bioloki deo ove zajednice. Ovaj deo, pojedinani graanin, ostaje bioloko-antropoloko komplementarno bie: mu svoje ene, gospodar svojih robova i otac svoje dece. U pravno-politikoj perspektivi se moe apstrahovati od ovih uloga koje oveka odreuju kao lana jednog drutva, domainstva. Utoliko pravno-politika podela drave u knjizi III moe da stane na pola puta, makar da u uslovima patrijahalnog drutva Atine doe samo do efova kua. Ona sme da zanemari sve kune uloge jer su pretpolitike suprug, otac i gospodar robova, koje osnovnija, atropoloka perspektiva iz I 2 mora da tematizuje. Jer prema normativnoj ideji uspenog ivota, ona iz pretpolitikih odnosa treba da razvije nunost politikih. Prema Aristotelu nisu prvo zajednice od kojih se kasnije zahteva pomo. Aspekt pomoi je u genezi polisa. Zajednice se grade upravo iz

34

Otfrid Hefe

Aristotelova politika antropologija

35

tog razloga to individue ne mogu svoje ivote da oblikuju atomski, svaka za sebe. Isto tako nastaju i vee i obuhvatnije zajednice, upravo tu gde one ve postojee forme nalaze granicu svojih mogunosti. Pitanje gde je to sluaj zavisi od faktora koji deluju oveku iza lea. Za nie drutvene jedinice odgovorni su bioloki impulsi, seksualnost, potreba za pomoi kod dece i neutralnije kod Aristotela izraeno razliite radne nadarenosti. Za nastanak polisa je opet suodgovorna normativna perspektiva, koja nije drugaije nego kao i bioloki faktori osloboena od uticaja subjektivnih miljenja; ovek ima prirodni interes za uspenim ivotom, sreom (eudaimonia). Aristotelovac ranog novog veka, Johan Altusije (Johannes Althusius), u svojoj Politici (1614, 17, 25-33) uzima u obzir jo obuhvatnije jedinice, one koje u Aristotelovo vreme nisu postojale. On preuzima osnovni nain Aristotelove argumentacije; osnovni pojam politikog je consiciatio symbiotica, ivotna zajednica. Na njenoj najmanjoj formi, braku, gradi se sukcesivno i organski drutvena celina: prvo porodica i cehovi, onda optina, grad, zemlja, provincija i na kraju carstvo. Ali Aristotelova politika antropologija nije bila ubedljiva samo u ranom novom veku, ve je to i danas, ali uz ogradu: ona je ubedljiva samo u osnovi jer se u njoj pojavljuju najmanje dva kritina momenta. Sa jedne strane je Aristotelov pogled na javnu upravu ulepan jer u njoj primarno vidi nosioca reda, a manje vladanja. Sa druge strane je jedan znaajan deficit. Iako su kod Grka postojale zajednike institucije, kao olimpijske igre i zajednica delfskog kulta, zajedniki novac, trgovinska i ratna udruenja, kao i veze sa zajednicama izvan Helade, nedostaje pokuaj njihovog teorijskog poimanja. ak se ne pronalazi nijedna meuhelenska pravna zajednica koja nadilazi polis. A u Aristotelovoj Politici se ne spominje ni mirovna konferencija koju je sazvao Filip II posle pobede nad Atinom i Tebom iz koje je proizaao panhelenski savez. U pismu, politikoj opomeni svom bivem vaspitaniku Aleksandru, Aristotel je navodno razvio viziju jedne svetske drave, kosmopolisa sa ustavom i vladom bez rata (tajn (Stein) 1968). Da se u temama tako bogatom delu kao to je Politika ne pronalazi pokuaj koji bi iao u tom pravcu, kosi se sa pretpostavkom da je to pismo, nama preneto samo na arapskom jeziku, napisao Aristotel. U meunarodnoj perspektivi koju Aristotel svakako uzima u obzir (Politika II 6, 1265a20), on je ipak dete jedne ratne kulture. Iako on kae da je rat

u cilju mira (VII 14, 1333a35), on u tome, kao i Platon, ne vidi povod da razmilja o meunarodnom pravnom poretku. Nedostatak pogleda na panhelensku zajednicu je utoliko iznenaujui jer je neophodan za oba cilja Politike: kako za preivljavanje (zn) pojedinih polisa, npr. s obzirom na pretnju Persije, tako i za uspean ivot (eu zn): za religiozno, jeziko-kulturno i privredno, kao i za pravno jedinstvo. Razlog za ovaj nedostatak mogao bi da lei u precenjivanju potencijala autarkije pojedinanog polisa (Politika VII 4, 1326b22-25). Uprkos tome moe se uvideti da momenat koji izaziva stvaranje polisa, nedostatak samostalnosti pojedinca, ak izaziva vea udruenja. Tu se uostalom pokazuje i trei nivo teze supsidijarnosti: ona zahteva stvaranje novih, obuhvatnijih drutvenih jedinica, na kraju i jednu istinski globalnu, onu koja bi obuhvatala celinu oveanstva. Literatura
Cooper, J.M., Political animals and civic friendship, u: Patzig (prir.) Aristoteles Politik. Akten des XI. Symposium Aristotelicum, Gttingen, 1990, str. 220-242. Hffe, O., Grundaussagen ber den Menschen bei Aristoteles, u: Hffe, Ethik und Politik. Grundmodelle und probleme der praktischen Philosophie, Frankfurt/M, 1979. Kullmann, W., Der Mensch als politisches Lebewesen, u: Hermes 108/1980, str. 419-443. Mulgan, R.G., Aristotles doctrine that man is a political animal, u: Hermes 102/1974, str. 438-445. Stein, S.M., Aristotle and the world state, London/Colchester, 1968.

Pjer Pelegrin

3. Domainstvo i robovlasnitvo (I 3-13)

Odeljci od 3 do 13 knjige I Politike bave se hijerarhijskim vezama, koje su u osnovi oikia-e. Izraz oikia, obino preveden kao kua ili porodica, oznaava prvu prirodnu ljudsku zajednicu; njen cilj je da zadovolji ono to Aristotel naziva dnevnim potrebama, a to se svodi na dve osnovne potrebe: razmnoavanje (gennesis) i samoodranje (stria). Ukoliko se pri razmatranju oikia-e nadalje upotrebljava izraz porodica, mora se istai da tu nije re o porodici u modernom smislu rei, ak ni kada bi se ona proirila na vie od dve generacije, ve o zajednici koja ne obuhvata samo bioloke roditelje. Aristotel razlikuje tri veze: izmeu gospodara i roba, izmeu supruga i supruge, i izmeu oca i deteta. Iako je ispitivanje odnosa prema robu najdue (posveeni su mu odeljci od 3 do 8), ono svoj smisao dobija unutar obuhvatnijeg istraivanja porodice, kao to emo videti. To je neke komentatore navelo na pokuaj odbrane Aristotela od prigovora, prema naem vienju nitavnih, da je on utemeljiva robovlasnitva koje je muilo Grku njegovog vremena. Aristotel ne daje filozofski blagoslov tadanjem sistemu robovlasnitva. Ovde je re o jednom drugaijem odnosu zavisnosti, koji Aristotel smatra prirodnim. Ali i taj odnos predstavlja jednu vrstu robovlasnitva, tako da nije neprikladno govoriti o robu (doulos) i robovlasnitvu (douleia). Ono to najvie iznenauje, a ujedno i poraava, Aristotelov tekst je jedina analiza koju mi danas imamo kakvo je robovlasnitvo u antici bilo. Stoici, na primer, sigurno daju jedan potpuno drugaiji smer miljenju o robovlasnitvu, upravo protivljenjem predstavi ostalih grkih mislilaca prema kojoj je hijerarhija prirodna i time dobra. Ukoliko je za hijerarhijsku strukturu drutva kriva moralna slabost njegovih lanova a ukoliko su ljudi po prirodi odreeni da stvaraju zajednicu ravnopravnih bia za robovlasnitvo bi se teko moglo pronai etiko opravdanje (upr. Erskin (Erskine) 1990). Stoiki autori,

38

Pjer Pelegrin

Domainstvo i robovlasnitvo

39

koliko se prema postojeim svedoanstvima moe suditi, stvarnost robovlasnitva ipak nisu podvrgli analizi. Aristotelova teorija robovlasnitva se od poetka moe posmatrati iz dve perspektive. injenica da ljudi po prirodi i time s pravom treba da budu robovi, objanjava se iz opte strukture onoga to se moe nazvati Aristotelovom psihologijom. Ali Aristotel u Politici ne postupa na taj nain, iako se poziva na psihologiju. U tekstu se izvodi analiza koju treba pratiti korak po korak. Princip na kojem se zasniva itava knjiga I Politike je teleoloki: svaka ljudska zajednica1 osniva se zbog jedne odreene stvari. Tu je tvrdnju Aristotel morao smatrati oiglednom: ak i onaj ko organizaciju kosmosa smatra sluajnom, priznae da ljudi osnivaju zajednice zbog jednog odreenog cilja, iako se mogu varati u pogledu njegove korisnosti ili tetnosti ili ga ne ostvariti. Zajednice su ili prirodne ili konvencionalne. Re je o jakoj tvrdnji koju Aristotel uvodi u odeljku 2 knjige I razmatrajui polis, a da je nije obrazloio. Prirodnost prve u logikom, ne u hronolokom smislu ljudske zajednice, oikia-e, bie u odreenom smislu implicitno dokazana. Porodica je prva od svih prirodnih zajednica s obzirom da zadovoljava najosnovnije potrebe, koje se smatraju prirodnim. Ova teza je, kako se smatra, utvrena na poetku drugog odeljka (I 2, 1252a24-b14). Tekst se dalje razvija na sledei nain: postoje dve nune veze meu ljudima, upravo radi zadovoljavanja dva nagona, naime razmnoavanja i samoodranja. Svakom od nagona odgovara razliita veza. Veza izmeu mukarca i ene zadovoljava ljudski nagon za razmnoavanjem, koji odgovara prirodnoj potrebi svega to je ivo da za sobom ostavi neto sebi slino.2 Veza izmeu onog po prirodi gospodareeg i onoga po prirodi pokoravajueg slui osiguranju samoodranja i to meusobnom ouvanju gospodareeg i pokoravajueg (upr. 1252a34). U
1 Mogue je da Aristotel misli da to pogaa i zajednice ivotinja, ali misao je ovde formulisana u pogledu na ljudske zajednice: jer radi onoga to misle da je dobro ljudi rade sve (I 1, 1253a 2-3). 2 U razmnoavanju ljudi, osim prirodnog nagona pojavljuju se i drugi faktori, od kojih Aristotel govori o svesnom izboru (prhairesis). Kada kae da zaee nije svestan izbor, on misli da to nije krajnje objanjenje. Krajnje objanjenje je u osnovnom prirodnom nagonu. Meutim, kada za to ima uslova, ovek oigledno moe izabrati da se razmnoava odnosno ne razmnoava. Naravno, puno ena, slobodnih ili ropkinja, nije imalo mogunost suodluivanja o tome.

sledeem odeljku (a34-b12) Aristotel upozorava da se ove veze ne smeju brkati: injenica da se kod obe radi o hijerarhijskim vezama ena i pokoravajue su po prirodi potinjene mukarcu i gospodareem ne dozvoljava da se one svedu jedna na drugu. Svaki od vladajuih odnosa upuuje na specifine razlike (upr. I 1, 1252a7-9). Obe zajednice, ona suprunika3 i ona gospodareeg i po prirodi pokoravajueg, zajedno ine porodicu, prvu prirodnu zajednicu (upr. I 2, 1252b9/12). Neto kasnije (3, 1253b5) Aristotel precizira da porodicu konstituiu tri zajednice, naime ona izmeu gospodara i roba, ona izmeu supruga i supruge, i ona izmeu oca i deteta. Na kraju treeg odeljka Aristotel objavljuje da e razviti teoriju kojom bi odgovorio na dva pitanja o kojima se diskutovalo u njegovo vreme a iji je status vrlo razliit: da li je vladavina gospodara nad robom iste vrste kao i ostale forme vladavine? Da li je robovlasnitvo protivprirodno? Na prvo pitanje Aristotel jo u prvom odeljku odgovara negativno, iako svoj odgovor ne potkrepljuje argumentima. Njegovo pitanje ovde dobija novu, precizniju formu. Autori sa kojima Aristotel polemie, najverovatnije platoniari, veruju da postoji jedna opta nauka o vladavini (despotik epistm), koja se na isti nain odnosi na upravljanje domainstvom, polisom ili kraljevstvom; kako je re o jednoj nauci i zadaci su isti. Na drugo pitanje Aristotel odgovara svojom teorijom o prirodnom robovlasnitvu, po kojoj se ono smatra pravednim, a ostali oblici robovlasnitva nepravednim. Aristotelov postupak je odlino razjasnio Viktor Goldmit (Victor Goldschmidt, 1973). Aristotel prvo razvija pojam roba (I 4) da bi na osnovu njega ispitivao da li zaista ima takvih ljudi (5, 1254a17). Pri tome se Aristotel poziva na ono to sam oznaio kao njegovu psihologiju. On veruje da je time odgovorio na pitanja o legitimnosti robovlasnitva (I 6) i o takozvanoj nauci o vladavini. U delu koji sledi on se bavi voenjem domainstva, u koje se robovlasnitvo ubraja samo kao jedna oblast.

3 Veza mukarca i ene unutar porodice mora se opisati kulturolokim izrazom, a ne biolokim, ukoliko je ta veza deo porodice.

40

Pjer Pelegrin

Domainstvo i robovlasnitvo

41

3.1 Pojam roba etvrti odeljak na prvi pogled deluje loe struktuiran. Zapoinje podseanjem na vrlo vanu taku, kao to emo kasnije videti, prema kojoj se problem robovlasnitva pojavljuje unutar porodice. Porodici, prvoj prirodnoj zajednici, potrebni su robovi. Tekst je teak, tei nego to veina interpretatora veruje. Aristotel roba na poetku definie kao orue (organon): deo imovine (ktma) je orue; rob je ivi deo imovine, sledi da je on ivo orue. Imovina, o kojoj je re, definisana je kao celina orua (1253b31 i dalje) ili kao celina delova imovine, od kojih je svaki od njih orue. Imovina je vrlo precizno odreena: kako je na poetku odeljka reeno, ona je deo porodice (b23: meros ts oikias). Imovina ne pokriva sve ono to jednom licu (u pravnom smislu te rei) pripada. Ako neko poseduje rudnike srebra, na osnovu kojih pekulacijama ostvaruje dobit, tu nije re o porodinoj imovini. Iz tog razloga taj nee ni svoje robove, ukoliko oni u tim rudnicima rade, koristiti prirodno, ni ukoliko je re o individuama koje su po prirodi odreene da budu robovi, jer oni nisu odreeni da ispunjavaju tu funkciju. To treba imati u vidu prilikom itanja sledeeg odeljka (1253b271254a1), iz koga se stie utisak kao da Aristotel o robu govori u jednom isto tehnikom smislu. S obzirom da orue ne radi samo od sebe, kako je potrebno neto to e pokrenuti njegovo dejstvo i, iako to mogu biti i maine ili ivotinje, iza njih se mora nalaziti ljudska delatnost. Taan smisao izraza organon pro organn (1253b33) nije potpuno jasan on moe znaiti kako orue koje se koristi umesto nekog drugog kao i orue ija upotreba prethodi onim oruima koje pokree on mora da se razume u smislu one kontrole koju ovek vri nad oruem koje koristi. Zato se onda taj kuni sluga definie kao rob? Zar se ak i u porodici ne zapoljavaju nadniari, koji nisu robovi a koji upravljaju oruima? Na ovom mestu (1254a1 i dalje) Aristotel precizira svoju definiciju roba kao orua, menjajui tako i njen sadraj. Neki komentatori veruju da Aristotel time koriguje svoj sopstveni i ujedno neuobiajeni nain upotrebe izraza orue (organon), s obzirom da grka re organon u stvari oznaava orue za stvaranje neega (upr. Njuman (Newman) 1887, II 139). To je sigurno tano, mada se Aristotel u razlikovanju delanja i stvaranja u oba sluaja poziva na orua (organa; 1254a6).

Roba ovde odreuje pomou sledeeg argumenta: razlika izmeu stvaranja i delanja (praxis) sadri se u oruima koja se upotrebljavaju; ivot je delanje; rob je dakle orue koje slui delanju. (Na ovom mestu Aristotel ne koristi izraz organon, ali se kasnije, 1254a17, pronalazi formulacija praktino orue). Ovde je vano primetiti da se teorijski sutinske premise argumenta moraju proiriti: rob je doveden u vezu sa ivotom (bios). Teza je vrlo teka za razumevanje, a Aristotel je jo pojaava, uporeujui odnos roba i gospodara sa odnosom dela prema celini: kao to je deo potpuno deo celine, dok celina ne pripada delu, tako i rob pripada potpuno gospodaru, a da ovaj njemu ne pripada. Aristotel u ovome ide jo dalje, sve dok ne objasni da rob predstavlja neku vrstu ivog ali odvojenog dela gospodareva tela (I 6,1255b11 i dalje). Ova veza je mnogo tenja nego veza izmeu poslodavca i radnika, pa bio on i rob. Bez sumnje, nijedan posednik plantaa u junim dravama Amerike nikada nije svog crnog roba posmatrao kao deo, pa ni kao odvojeni deo, svog sopstvenog tela... 3.2 Porodica i ekonomija ta Aristotel razume pod robom i robovlasnitvom moe biti jasno samo ukoliko se prvo razume priroda i funkcija oikia-e. To vodi pitanju upravljanja domainstvom, tj. ekonomiji u etimolokom smislu te rei. Pojednostavljeno, Aristotelova pozicija je sledea. Politika priroda ljudi oznaava i da ljudima tanije onim ljudima, koji su mukarci, Grci, odrasli i poseduju dovoljno etikih kvaliteta samo ivot u polisu dozvoljava potpuni procvat, koji Aristotel, kao i mnogi drugi, zove srea (eudaimonia). Postojanje polisa kao zajednice koja se ne redukuje na druge zajednice zahteva strogo odvajanje funkcija. U tekstovima koji ga ine prvim, a bez sumnje i poslednjim, stvarnim politikim misliocem, Aristotel pokazuje da se sa jedne strane polis razlikuje od porodice i sela, koji slue samo zadovoljavanju dnevnih potreba, iako na jedan prefinjen nain, a sa druge, polis nije ni privredni ni vojni savez. Srea se ostvaruje praktikovanjem jedne odreene vrline, politike vrline. Ona se moe razviti samo u zajednikom ivotu jednakih graana u okviru politikih institucija, iako se graani kao jednaki naizmenino smenjuju

42

Pjer Pelegrin

Domainstvo i robovlasnitvo

43

na vlasti. Potrebe, koje se mogu nazvati pretpolitikim, i dalje su prisutne i moraju biti zadovoljene. Razmnoavanje i samoodranje, kao to je ve reeno, osnovne su potrebe i njihovo ispunjenje je zadatak porodice. I kao graanin ovek ostaje ivo bie koje mora da se hrani, ouva svoje telo i razmnoava se. On ostaje lan porodice, koja ga za sebe vezuje mnogovrsnim emotivnim vezama. Prema Aristotelu ove razliite potrebe mogu i moraju da se zadovolje u nepolitikim instancama, kojima se moe dati jedna odreena autonomnost, iako su one istovremeno vrsto potinjene politikim. Aristotel ne preuzima Platonovo reenje. Slabljenje porodice nije ak ni tema za razmatranje, jer snaga porodinih veza ne preti politikom jedinstvu, ali porodica ne sme prekoraiti oblast svog delovanja. Od osmog odeljka Aristotel suprotstavlja prirodnu ekonomiju (oikonomia) tj. dobro voenje domainstva, i njeno mogue izopaenje ekonomiju u dananjem smislu rei, osloboenu potinjavanja politici. Ekonomska sfera u modernom smislu, tj. ona u kojoj je re o produkciji i razmeni dobara bez polaganja rauna u odnosu na ciljeve zbog kojih se stvara i razmenjuje, predstavlja veliku opasnost za polis. Kada logika profita dobije prvenstvo, ona e inficirati i institucije polisa i u tome se sastoji kraj politike vrline. Iz tog razloga Aristotel iskljuuje zanatlije iz graanstva: kada oni zarauju novac na dobitku je itav polis, meutim, ukoliko oni polisu nametnu svoj red vrednosti, polis e biti depolitizovan. Takva forma vlade, ne tako retka u Aristotelovo vreme, ima svoje ime oligarhija, a injenino se sastoji u plutokratiji. Istovremeno graani treba da izbegavaju zanate i trgovinu. Svoje vreme pre svega treba da posvete vanijim delatnostima; Aristotel govori o politici i filozofiji (I7, 1255b36). Protiv fizikog rada jo vie govore etiki razlozi, jer izmeu vrline i fizikog rada postoji netrpeljivost, isplativ ili ne, fiziki rad poniava oveka i ini ga neprijemivim za vrlinu. Na ovom mestu stojimo pred jednom osobitom slikom. Skicirajui ekonomiju (oikonomia), koja je u skladu sa prvenstvom politike, Aristotel kao njen negativ odreuje protivprirodnu ekonomiju, koja je injenino ekonomija u dananjem smislu, dakle trina privreda. U tom smislu se moemo sloiti sa Karlom Polanjijem (Karl Polanyi, 1957) da je Aristotel otkrio ekonomiju. Da bi spreili nesporazume, upravljanje domainstvom zvaemo isto kao i Aristotel oikonomia, a ekomomijom oznaavamo ono to se danas pod tim razume.

Da bi ostvarila svoje zadatke, porodica mora da obezbedi i obradi zemlju. Pri tome moraju da budu potovani jasno utvreni uslovi, obezbeenje i obraivanje zemlje ne sme da ugrozi prirodnost porodice niti da dovede u pitanje potinjenost porodice polisu. Porodica naravno ima prirodnu tendenciju ka autarkiji. Aristotelov pojam autarkije je teko razumeti iz dananje perspektive, jer on nije miljen isto ekonomski. Jedna ljudska zajednica je samodovoljna kada njene funkcije i njeno postojanje nisu zavisni od onoga to je izvan nje. U tom smislu samodovoljno je skoro istog znaenja kao potpuno ili savreno (teleion). Aristotel pokazuje da se potpuna i stvarna autarkija moe pripisati samo polisu (I2, 1252b28). Tako onaj polis koji je ekonomski potpuno nezavisan ne bi bio i samodovoljan u Aristotelovom smislu rei ukoliko bi bio pokoren. Za porodicu je autarkija u principu ekonomska, s obzirom na prirodu potreba koje ona treba da zadovolji. Kod porodice je re o mogunosti preivljavanja i razmnoavanja i u tome rauna samo na svoju radnu snagu. Aristotel tvrdi da postoji prirodna vetina sticanja sredstava jer porodica, da bi ispunila svoj zadatak, mora da obezbedi i obradi zemlju, u emu uestvuju i robovi (upr. I8, 1256b26-30/a1-3). Najvaniji deo vetine sticanja sredstava je onaj koji je usmeren na hranu. Nain obezbeivanja hrane odreuje ak i nain ivota (bios). On se sa jedne stane u osnovi svodi na obraivanje, a sa druge na razliite varijante nasilnog prisvajanja: lov, ribolov, uline pljake, rat, ukoliko on vodi obezbeivanju ivotno neophodnih dobara, u prvoj liniji, robova; takav rat je po prirodi pravedan (1256b26). Pri obezbeivanju ivotno neophodnih dobara, lanovi porodice su u osnovi upueni na prirodu, koja treba da im obezbedi ono to im je potrebno (upr. 1256b7; 10, 1258a34). Tu se pronalaze osnove porodine autarkije. Ona se svodi ili na jedan jedini oblik sticanja sredstava, stoarstvo ili zemljoradnju, ili nekoliko, ukoliko jedan nain nije dovoljan da obezbedi autarkiju porodice (upr. 1256b2). I tu se moe pronai i osnova za autarkiju polisa. Tako Aristotel, iako se ovde bavi upravljanjem domainstvom, upuuje na to da je prirodan nain sticanja sredstava koristan za polis (upr. b30) i time se bave kako domain porodice tako i dravnik (b38). Dve primedbe: prvo, sve to je ovde reeno o upravljanju domainstvom vai oigledno i za skupine porodica, selo, kao i za skupine sela. Dalje, izgleda da je autarkija glavni kriterijum za prirodnost po-

44

Pjer Pelegrin

Domainstvo i robovlasnitvo

45

rodine zajednice. Porodica odrava svoj prirodni karakter u onoj meri u kojoj raspolae sredstvima koja su joj potrebna za ispunjenje svog zadatka, ispunjenje osnovnih prirodnih potreba. Jo znaajnije je mesto od 1256b30 do devetog odeljka: najvea opasnost za prirodnost porodice ne lei u nedostatku sredstava ve u izobilju. Deveti odeljak je s pravom poznat iz vie razloga. On pre svega pokazuje kako oikonomia, kao izopaena, izgubivi svoj prirodni karakter moe da ugrozi primat politike i time istovrememo ljudski ivot lii pravog cilja, sree. Vetina sticanja sredstava (chrematistike) moe uzeti protivprirodni oblik, i to vrlo lako jer se prelaz deava neopaeno, a obe vetine, i pravilna i izopaena, imaju isto ime i bave se istim stvarima. Aristotel svoju analizu zasniva na epistemolokim razmatranjima: svaka vetina neogranieno tei svom cilju, npr. vetina leenja tei neogranienom uspostavljanju zdravlja (upr. 1257b25), iako su sredstva koja se za taj cilj koriste ograniena. Cilj prirodne vetine obezbeivanja sredstava, koja je deo oikonomia-e, sastoji se u ispunjenju potreba i u svojoj tenji je neograniena, dok su ograniena sredstva koja su joj za to potrebna. Aristotel govori o istinskom bogatstvu, pod tim razume u sutini ivotno neophodna dobra i robove, jedno takvo imanje koje je dovoljno za dobar ivot ne obuhvata neogranieno mnogo stvari (8, 1256b31 i dalje). Izopaena vetina sticanja sredstava, koju u dalje zvati hrematistika, uzima sredstva kao cilj, time to za cilj odreuje gomilanje bogatstva. Ovu vezu Aristotel sumira na sledei nain: Naime, oblast jedne zalazi u oblast druge, jer je predmet kojim se slue isti. Meutim, upotreba jednog te istog imanja nije usmerena ka istom cilju, i dok vetina voenja domainstva ima svoj poseban cilj, dotle je cilj bogaenja samo gomilanje novca. (I9, 1257b36-38) Ova opasnost ne pogaa ni porodicu u strogom smislu, niti dobro shvaenu oikonomia-u. U porodici se sve deli (1257a21), a hrematistika se javlja potpomognuta uvoenjem dve novine, za koje u porodici nema mesta, a koje se pojavljuju sa poveanjem zajednice. Prva od njih je razmena. Aristotel, koji prvi pravi razliku izmeu upotrebne i razmenske vrednosti cipela se moe koristiti kao cipela ili se razmenjivati sa nekim dobrom iste vrednosti (upr. 1257a6-15) ne osuuje razmenu. On eksplicitno objanjava da jedna takva razmena nije protiv prirode (a29), jer se zasniva na prirodnim datostima ona se javlja u onoj situaciji koja je prirodom odreena, a u kojoj stanovnitvo ne

raspolae namirnicama uvek na isti nain; a sa druge strane razmena izmeu ljudskih zajednica ispunjava jednu funkciju u ostvarenju njihove prirode: ona omoguuje ostvarenje prirodne autarkije (a30)4. Da Aristotel razmenu smatra prirodnom, primeuje se i u primedbi datoj u vezi razlikovanja upotrebne i razmenske vrednosti: i onaj ko razmenjuje cipelu, koristi je kao cipelu, jer onaj ko je trampi, trampi je da bi je nosio (upr. 1257a7). Druga novina je uvoenje novca. Novac je prirodan jer je neophodan (upr. 1257a33: ex ananks). Uvoenje novca nije po sebi neprirodno jer novac pojednostavljuje razmenu, koja doprinosi ostvarenju autarkije zajednice. Autarkija, dakle, omoguava da se uvedu nova sredstva, uz pretpostavku da joj ta sredstva stoje na raspolaganju. Hrematistika se razlikuje od prirodne vetine obezbeivanja sredstava u dva aspekta. Prvo, novac ovde ne slui vie posredovanju izmeu dve vrednosti, ve predstavlja cilj, i tako se hrematistika moe oznaiti kao trgovina (kapelike); trgovina ide za tim da pravi novac, i to ne na bilo koji nain ve samo putem razmene novca. (1257b21). Ta analiza pokazuje da je Aristotel uvideo razliku izmeu produkcije vrednosti radom i vetakog poveanja vrednosti samom trgovinom. Drugo, cilj hrematistike se sastoji u sakupljanu bezgraninog bogatstva. Kako jedan proces ne moe biti usmeren ka dva cilja, zajednica koja je pod uticajem hrematistike teie poveavanju svog prostora, a ne dobrom ivotu (upr. 1257b40). Ova Aristotelova analiza sadri tekou i istovremeno predstavlja vaan korak u njegovom miljenju. Zato se deava prelaz vetine prirodnog sticanja sredstava u njen izopaeni oblik? Aristotelov tekst ostavlja utisak da je ovaj prelaz neminovan: kada je zbog nunosti razmene pronaen novac, nastao je i drugi oblik sticanja sredstava, trgovina (1257a41-b2).5 Prema Aristotelovom gleditu, ipak nije mogua pretpostavka o nunosti, dakle prirodnosti ovog prelaza, jer bi to znailo prihvatanje predstave da se priroda nuno pretvara u svoju suprotnost. Reenje problema se pokazuje u
4 injenica da se cipela u razmeni ne upotrebljava na za nju svojstven (oikeion) nain, nagnala je neke komentatore da razmenu ne smatraju zaista prirodnom; upr. itrumpf (1991, 327) Mikel (Meikel 1991, 165). 5 Tekst bi se mogao itati i drugaije: im je pronaen novac, nastao je, zbog nunosti razmene, jedan drugi oblik vetine sticanja sredstava... [upr. srpski prevod]. Ja ne preuzimam ovaj nain itanja, jer mi se ini da Aristotel naglaava da novac sa sobom vue trgovinu.

46

Pjer Pelegrin

Domainstvo i robovlasnitvo

47

paljivom itanju sledeeg odeljka. Jedina mogunost da se zaustavi nesrean razvoj od prirodne razmene ka hrematistici sastoji se u odbacivanju obinog ivota i biranju srenog ivota.6 Ispravno shvaen, srean ivot znai da se materijalna dobra, njihovo sticanje i korienje, shvataju kao sredstvo za ostvarenje tog cilja; jasno je da onaj ko tei srenom ivotu svoje vreme nee rasipati na zaraivanje to je mogue vie novca. Javlja se utisak da je Aristotelov tekst mogue tako razumeti da ljudi, kada prate svoju prirodnu potrebu da ive, nuno zapadaju u hrematistiku, koja se krije iza zaraivanja novca. Meutim, srean ivot nije cilj pretpolitikih zajednica, ve je on cilj polisa (upr. I2, 1252b27). Zahtevati od ljudi koji ine pretpolitike zajednice, porodicu ili selo, da se odupru hrematistici time to bi im se reklo da je jedina mogunost za to biranje srenog ivota, znailo bi zahtevati neto nemogue. Uz to, prvi ljudi koji su osnovali polis nisu to uradili svesnim izborom srenog ivota, ve je taj cilj bio jedna vrsta lukavstva uma: polis nastaje radi odranja ivota (zn), a postoji radi dobrog ivota (eu zn) (I2, 1252b29). Sa druge strane, politiki, a time i srean ivot, od poetka deluje kao pokreta po prirodi politikih bia, ljudi. Mi smo u pogledu prelaza vetine prirodnog sticanja sredstava u hrematistiku suoeni sa jednim problemom koji je povezan sa politikom prirodom oveka: svi ljudi tee stvaranju polisa, ali samo malobrojni to stvarno ine. Ukoliko se veruje odeljku 7 knjige VII, klima, koja oblikuje karakter ljudi, igra odluujuu ulogu i za njihovu sposobnost stvaranja polisa: varvari, koji su ili glupi (zapadno od Grke) ili kukavice (istono), nee se nikad razviti u graane. Logika Aristotelovog teksta izgleda vodi sledeem rezimeu: s obzirom da odluka za pravi cilj politike zajednice, dakle srean ivot, moe sauvati ljude od hrematistike, narodi koji su nesposobni za ivot u polisu jer nikad nee dostii graansku vrlinu, teko e joj se odupreti. ak se i ovde pronalazi potvrda jednog rasistikog objanjenja za navodnu sklonost Orijenta ka profitu i trgovini. Samo oni varvari koji su ostali na prvom stupnju ljudskog razvitka, na stupnju porodice u strogom smislu, nee potpasti hrematistici. Re je o glupim varvarima Evrope.
6 I oni koji smatraju da se srean ivot sastoji u telesnim uivanjima (upr. 1258a24) imaju jednu mada nejasnu predstavu o srei. Njima nedostaje uvid da nije imovina, ve njena upotreba ono to ini pravo bogatstvo, upr. Retorika I 5, 1351a23.

3.3 Za robove je i korisno i pravedno da robuju (I5, 1255a2) Nema sumnje da je rad robova u grkoj antici shvaen kao normalan oblik zadovoljavanja drutvenih potreba. Pijer Vidal-Nake ((Pierre Vidal-Naquet)1981; upr. Garland (Garland, 1982)) je pokazao kakve su tekoe Grci imali samo da predstave mogunost postojanja drutva bez robova. U utopijskoj literaturi se takva drutva pojavljuju u predistorijsko vreme. U prikazivanju izvrnutog sveta, kao recimo u Aristofanovim komedijama, najuvrnutije su one situacije koje opisuju vladavinu ena (ene u narodnoj skuptini ili Lisistrata) ili komunizam (Ptice); u oba sluaja zadrano je robovlasnitvo. Nesumnjivo je da je Aristotel osuivao vladajuu praksu robovlasnitva, koja je uprkos neznatnoj produktivnosti rada robova tesno povezana sa trgovinsko-ekonomskom praksom njegove epohe. Polisu, kako ga Aristotel razume, robovlasnitvo nije ekonomski nuno. Ako su polisu potrebni radnici, koji moraju da se dre na udaljenosti od politike sfere, i iako je upravo to nesumnjivo jednostavnije ukoliko je re o robovima, izmeu ostalog i zbog toga to oni potiu iz drugih zemalja, za radnike nije po svaku cenu neophodan status robova. Postoje i drugi sistemi koji se npr. baziraju na malim proizvoaima koji se plaaju novcem ili u naturi; neki od tih sistema vodili su odnosima koji jedva da su bolji od robovlasnitva. Meutim, robovlasnitvo je nuno za porodicu kakvu Aristotel koncipira. Ali ova nunost i nije ili vie nije stvarno ekonomske prirode. Nuno je postojanje bia, koja ispunjavaju pojam roba definisan u etvrtom odeljku, koju ak zahteva prirodnost porodice. Videli smo da graani, da bi iveli na nain koji vodi srei, moraju da pronau sredstva da zadovolje pretpolitike potrebe i da se one zadovoljavaju u porodici, jednoj prirodnoj vezi. Dokaz da zaista postoje bia pogodna za taj zadatak, dakle odreena da graanima budu podreena, kao neka vrsta dodatka, istovremeno pokazuje da je ovako shvaena priroda porodice intrinsino dobra, to bi opet pokazalo ispravnost Aristotelovih analiza upravljanja domainstvom. Aristotel se poziva na svoju koncepciju prirode i prirodnog, mislei da time pokazuje postojanje bia koja odgovaraju njegovom pojmu roba. Hijerarhija, koja u ovom sluaju postoji izmeu gospodareeg i potinjavajueg, prirodna je datost: to je, kae Aristotel, kako teorijski

48

Pjer Pelegrin

Domainstvo i robovlasnitvo

49

utemeljeno tako i empirijski utvreno (I5, 1254a20). Argumentacija upuuje na dva komplementarna aspekta onoga to je po prirodi sluaj, na nuno i na bolje (korisnije). Nuno ima dva oblika, neizbeno i opte. Hijerarhijski karakter stvarnosti pokazuje se u celoj prirodi (1254a31) i proiruje se kao harmonija i na neprirodne oblasti stvarnosti. Pri tome, hijerarhijski poredak delova u unutranjosti celine je neizbean za ispunjenje ivotnih funkcija, i svaki deo u tome pronalazi svoju sopstvenu korist. Aristotel navodi primere koji nemaju dokaznu vrednost. Dua vlada telom, a kada to nije sluaj ima se posla sa nekim ko je u ravom i protivprirodnom stanju (1254b2). I u dui je sklad sa prirodom i korisnim tako da razum vlada strastima (b8 i dalje). Primer due je interesantan onoliko koliko Aristotelov tekst doputa mogunost ukidanja i obrtanja hijerarhije: kod mnogih ljudi strastveni deo vlada razumnim ili stoji na istom stupnju hijerahije. Ali kako Aristotel kae: jednak ili obrnut odnos snaga izmeu ovih elemenata tetan je za sve (b9), jer delatnost due ili u sluaju veze tela i due, bia sa duom svoju delatnost mogu da ostvare samo u sluaju najboljeg od svih oblika. Znaajan korak je postignut u sledeem primeru za ivotinje je bolje da budu potinjene ljudima: Pitome ivotinje po prirodi vie vrede od divljih, a za sve njih je bolje da se pokoravaju jer tako stiu zatitu. (b10-13) Tekst, koji je toliko teak za razumevanje da su se komentatori saplitali o njega, tvrdi da je za pitome ivotinje bolje da budu potinjene oveku. Ali tekst jasno kae da je za sve ivotinje bolje da budu potinjene ljudima. Da li to treba da se razume u smislu antropocentrizma, iznesenog na jednom drugom mestu, u spornoj tezi osmog odeljka, biljke postoje radi ivotinja, a ivotinje radi ljudi (1256b16)? Ovaj odeljak bi mogao da nam da klju za razumevanje Aristotelove teorije robovlasnitva. Prethodno je ipak potrebno razjasniti o kakvoj zatiti je re. Jer, prema najjednostavnijem itanju, tj. onom koje polazi od zatite pitomih ivotinja, stria oznaava preivljavanje ivotinja koje su u pitanju ovce koje nemaju obana pojeli bi vukovi tee je nego to se na prvi pogled ini. Potreba za zatitom ne pripada, precizno uzevi, prirodi posmatrane ivotinje; jer svaka vrsta, koja postoji kao pitoma, postoji i u divljem stanju, tako konji, volovi, svinje, ljudi, ovce, koze, psi (Istorija ivotinja I 1, 488a30). Konano, situacija svih ili skoro svih ivotinja je ista: to se ovek manje o njima brine, to im je bolje.

Primeri se nastavljaju prema analogiji, u Aristotelovom smislu, navoenjem jednakosti veza: mukarac se prema eni odnosi kao bolje prema loijem i kao vladajue prema potinjavajuem.7 Onda se uvodi rob, i to jo uvek po analogiji: rob se po prirodi odnosi prema svom gospodaru kao telo prema dui i kao ivotinja prema ljudima. Meni se ini da se iste karakteristike mogu proiriti na sve ove primere i da svaki potinjeni lan u paru uvek ima koristi od potinjavanja ono je neophodno i bolje dok god je prirodno i stria se sastoji u samom potinjavanju. Ali ispod ove formalne jednakosti skrivaju se razlike. Aristotel razlikuje vie vrsta koristi. U jednom znaajnom odeljku (III6, 1278b22 i dalje) razlikuje izmeu gospodarenja gospodara robovima i vladanja supruga i oca enom i decom. Poslednja vladavina sutinski postoji zbog dobra onih koji su u ovoj vezi potinjeni. Re je o brizi da deca da ostavimo sporno objanjenje odnosa prema eni po strani ostvare svoje razliite sposobnosti da bi postali dobri graani. Nieg slinog nema kod robova: Gospodarska vlast, mada uistinu podjednako koristi i robu i gospodaru, ako ih je priroda takvima stvorila, ipak ima vie u vidu interese gospodara, dok su interesi roba na drugom mestu (1278b32-36). Isto je i sa ivotinjama. I Aristotel se ne stidi da u odreenim aspektima izjednai ivotinje i robove (upr. I5, 1254b24-26). Vratimo se zato ivotinjama. Aristotelova analiza nivoa savrenstva ivog organizma moe ii u dva pravca, kao to sam ranije izlagao (upr. Pelegrin 1990). Jedno ivo bie moe imati i svoju sopstvenu normu dok god je po svojoj prirodi prilagoeno svojim ivotnim uslovima. Ali, relativan nivo ostvarenja nekog ivog bia meri se prema nivou slinosti sa najsavrenijim ivim biem, prema oveku. U odeljku 5 knjige I Aristotel ide korak dalje. Divlja maka pokazuje stepen svog ostvarenja sigurno i svojom pokretljivou, koja joj dozvoljava da ostvari svoj ergon. Ali svaka ivotinja e pokazati i jednu drugu vrstu ostvarenja uestvujui u ivotu njoj pretpostavljenog oveka. U sluaju domaih ivotinja, potinjavanje ljudskim ciljevima sigurno je deo njihove prirode i mogue glavni razlog zbog koga se kae da je njihova priroda bolja od prirode divljih ivotinja. U svakom sluaju je sumnjivo da Aristotel veruje da potinjavanje ljudskim ciljevima predstavlja deo prirode ivotinja koje se ne
7

Ja, kao i Njumen, verujem da je ovo upravo smisao kreitton i cheiron (1254b14).

50

Pjer Pelegrin

Domainstvo i robovlasnitvo

51

mogu pripitomiti. Sve to se moe rei s obzirom na oba aspekta jeste da je po prirodi bolje sluiti ljudskim ciljevima nego svojim sopstvenim: s jedne strane iz perspektive onog ko upotrebljava za ljude je prirodno da za zadovoljenje svojih potreba koriste ona orua koja pronalaze u prirodi, to se posebno odnosi na ivotinje a sa druge strane iz perspektive itave prirode, koja se razlikuje od prirode svake ivotinje ponaosob. injenica da potinjeni u odnosu na nadreenog po prirodi treba da zauzme poziciju orua, iako to nije u prirodi potinjenog, ima vie posledica. Prvo, postoje stepeni prirodnosti; ljudski ciljevi su prirodniji od ciljeva drugih ivih bia. Na tome se zasniva i ono Aristotelovo potpuno besmisleno obrazloenje da su ljudi bia koja su u najviem skladu sa prirodom (O kretanju ivotinja 4, 706a19; upr. 5, 706b10). U tom smislu se mogu razumeti i kratke primedbe koje Aristotel navodi u 1254b22-24: ivotinje su bez razuma, i iako, makar kako deluje, one same od sebe prate samo strasti, mogu se ponaati prema razumu ukoliko se dre naredbi ljudi. U tom sluaju je njihovo ponaanje prirodnije. Drugo, ta dupla norma iz citiranog teksta, koja se esto razume kao svedoenje za vizionarsku poziciju Aristotela: biljke postoje radi ivotinja, a ivotinje radi ljudi (1256b16). Za tigra je prirodno da se hrani ljudima i tako, iz perspektive prirode tigra, ljudi postoje zbog tigrova. Ali iz perspektive ljudske prirode i itave prirode sa kojom su ljudi u veem skladu nego tigrovi tigrovi postoje zbog ljudi. To nam dozvoljava da se sada, bolje pripremljeni, vratimo na problem stria-e. Prema mom miljenju, sumnjivo je da Aristotel trvdi da je onima koji su po prirodi odreeni da vre robovsku funkciju potreban gospodar da bi preiveli, kao to su deci potrebni roditelji. Na kraju krajeva varvari, koji su svi robovske prirode (upr. I2, 1252b6), preivljavaju vrlo dobro. I na stria-u se moe proiriti ono to je reeno o korisnosti (sympheron): ako gospodar i rob svoje stria ostvaruju u meusobnoj vezi (urp I2, 1253a31), to gospodara pogaa sutinski, a roba samo sluajno. To isto, samo saeto, reeno je i u nastavku na ve citirani odeljak III 6: vlast gospodara je robu samo sluajno korisna jer gospodarska vlast ne moe da postoji kada nema robova. (1278a37). Drugim reima, gospodaru su potrebni robovi da bi mogao da vodi ivot gospodara, to je za njega nuno, ali ne izgleda da Aristotel veruje da

je i robu potreban gospodar. Na ovom mestu treba zastati i kratko rekapitulirati. Aristotel zastupa miljenje da je za roba, izmeu ostalog, i zbog toga korisno da nad njim vlada gospodar jer on sam nije sposoban ni da planira ni da razmilja. Prema Aristotelu robovi se odlikuju dvema osobinama: psiholokom i moralnom nezrelou i onom vezom sa gospodarem koja odgovara odnosu dela prema celini. Prva taka je vie puta tematizovana u knjizi I, prema Aristotelu robu nedostaje sposobnost da miljenjem predvia (I2, 1252a32) i mogunost razmiljanja koja je u Nikomahovoj etici oznaena kao mogunost prosuivanja i sastoji se u izboru pravih sredstava za odreeni cilj (upr. III5, 1112b11 i dalje). To ne znai da Aristotel robovima ne priznaje razum i da su ljudska bia,8 ve to znai da rob pripada sredstvima i ne vidi ciljeve zbog kojih se sredstva upotrebljavaju. Svi komentari koje sam konsultovao interpretiraju to kao znak da gospodar robu prua onu uslugu za koju je on sam nesposoban rob ne moe da misli za sebe i to preuzima na sebe gospodar.9 Ali rob je samo nesposoban da razmilja o delu koje je zajedniko i njemu i njegovom gospodaru. Kada Aristotel govori o tome da je rob pogodan za ispunjavanje zadataka, i to samo za njihovo izvravanje, oigledno je re o tom zajednikom delu koje gospodar planira u svom interesu i koje je samo sluajno u interesu roba. Aristotelov tekst nam ne daje nimalo povoda za pretpostavku da veruje da bi robovi, u sluaju da su preputeni sami sebi, tj. bez robovlasnikih odnosa, bili nesposobni za ivot jer ne mogu da razmiljaju o onom za njih korisnom. Nita ne govori u prilog tome da bi rob koji bi bio preputen sam sebi bio nesposoban da odredi svoje sopstvene ciljeve da se prehrani, uva, razmnoava... Rob se nalazi izvan ciljeva gospodara i on je orue upravo za ispunjenje tih ciljeva.

8 U I 5, 1254b22-23 izgleda da tekst robovima ne priznaje razum, ali bez obzira na to to je tekst nejasan i moda sadri jednu aluziju na saznanje razuma koje potie iz opaanja, jasno razdvaja ivotinje koje ne mogu da razumeju nareenja razuma i robova koji to mogu. U svakom sluaju odeljak I 13, 1260b5 je potpuno jasan: nisu u pravu oni koji odriu robovima razum. 9 Upr. npr. ofild (Schofield, 1990, 14): robovima je potreban neko ko e da misli u njihovo ime, ako hoe da preive.

52

Pjer Pelegrin

Domainstvo i robovlasnitvo

53

3.4 Razvoj teorije robovlasnitva Jedna Aristotelova primedba o robovlasnitvu iz knjige VII omoguava nam da razjasnimo one take koje su u knjizi I nejasne. Ona ostavlja utisak da su robovi za Aristotela gruba, nerazvijena bia, u nekom smislu velika deca. U drugom odeljku knjige VII on jasno upuuje na prirodno robovlasnitvo (upr. 1324b36-41). Poto je osudio vlast gospodara, on dodaje da je ova forma vlasti legitimna samo tamo gde je priroda odredila da se nad nekima vlada na despotski nain. Da se ova aluzija odnosi na knjigu I s obzirom na tekou da se utvrdi koji je tekst ranije napisan najmanje na u knjizi I razvijenu teoriju, jo je verovatnije suprotno prvom utisku kada se doda sledee mesto: kao to za gozbu ili rtvu ne treba loviti ljude (b39 i dalje); vrlo je mogue da je on, kao i u I 8, hteo da kae: oni se love da bi se porobili. Zbog toga, prema mom miljenju, iskljuena je tvrdnja da Aristotel u knjizi VII jo uvek ne raspolae teorijom o prirodnom robovlasnitvu.10 Ono to Aristotel govori o Azijatima u takozvanoj knjizi VII, mora se uskladiti sa teorijom knjige I ukoliko hoemo da izbegnemo oiglednu inkoherenciju. Azijati su inteligentni i imaju smisla za umetnost, ali nemaju hrabrosti, pa stoga ostaju pod jarmom veitog ropstva (VII7, 1327b2729). Ovo uenje nije svojstveno samo knjizi VII, pronalazi se i u III: I poto su varvari ropskijeg karaktera nego Heleni, a azijski narodi (podloniji ropstvu) nego evropski, oni podnose despotsku vlast bez roptanja. (III14, 1285a19-22). Orijentalni robovi izgleda da su s pravom robovi i to vie zbog etiko-politike nego intelektualne podreenosti. To nas upuuje da se vratimo na jednu taku iz knjige I, koju smo ostavili po strani. U 13. odeljku Aristotel iznosi tvrdnju da je nemogue da je dobar rob bez i jedne vrline. Njegove vrline su pre, iako bi bile oznaene istom reju kao i one gospodara druge vrste moe se govoriti o umerenom i pravednom robu (upr. 1260a2-7). Svakako postoji jedna vrlina koju rob nikada ne bi mogao da poseduje, ak ni u jednoj specijalnoj formi politika. U to se uklapa ono reeno u knjizi VII: jasno je da oni ljudi koje zakonodavac moe lako da vodi ka vrlini moraju da budu po prirodi inteligentni i hrabri (7, 1327b36-38).
10 D. M. Rist (J. M. Rist, 1989, 157) npr. postavlja hipotezu da Aristotel u prvoj knjizi uzima u obzir razvoj svoje bioloke teorije, a da to u sedmoj nije sluaj. Jedan pokuaj odbacivanja ove pozicije kod Pelgerina 1996.

Nesumnjivo glupim robovima iz Galije ne daju se isti zadaci kao pametnim iz Male Azije. Jedni se brinu o niim slubama, dok drugi mogu da nadgledaju11 i vaspitavaju. Kada se, na ta nas tekstovi pozivaju, poe od pretpostavke da se teorije iz knjiga I i VII slau, onda se istovremeno mora pretpostaviti da je potinjenost robova u sutinskom etike prirode, a tek u drugoj liniji intelektualne, jer su i glupi robovi etiki inferiorni. ini mi se da to potvruje gore izloenu analizu korisnosti, koja proizilazi iz situacije i nesposobnosti roba da razmilja. Rob po prirodi ima korist od uea u ostvarenju njemu i gospodaru zajednikog dela, ne iz ugla njegove robovske prirode, ve zbog toga to je ovo zajedniko delo prirodnije nego njegovo sopstveno, jer je osmiljeno od jednog savrenijeg bia, kojem i slui. Pri tome su pametni azijski robovi bez sumnje u stanju da planiraju i da razmiljaju o sredstvima koja su im potrebna da vode sopstveni ivot. Oni to nisu u stanju kada je re o ivotu graanina, koji ivi srean ivot. Ovo me vraa Aristotelovom zakljuku da je rob orue u odnosu na ivot, dakle slui delanju, a ne stvaranju. Ne verujem da to znai da je Aristotel hteo da kae da robovi treba da se ogranie na kune poslove.12 U odnosu na novije socioantropoloke radove, pre nekoliko godina sam uporedio Aristotelovu koncepciju prirodnog robovlasnitva sa takozvanim plemenskim drutvima (upr. Pelegrin 1982). Za razliku od sistema robovlasnike privrede, u kojem je mnotvo robova upotrebljeno u radu, ovde robovi pripadaju plemenu, ukljuuju se u porodini ivot. Iako plemenska drutva robove podvrgavaju brojnim iskljuenjima on je stranac, ima posebno ime, iskljuen je iz legitimnih branih veza, za njega vae posebne kazne, poseban nain sahranjivanja u principu postoji tendencija integracije potomaka robova. Voe plemena tih drutava dobro su razumeli ta Aristotel misli kada kae da su robovi deo njihovih gospodara. Mora se ii i dalje. Prema Aristotelu izmeu gospodara i roba po prirodi postoji zajednikost delanja i ivota. Rob je gospodarev organ i
11 U I 7, 1255b35 Aristotel kae da gospodar treba da preda voenje robova nadzorniku, ukoliko za to ima mogunost. Nita ne govori protiv toga da taj nadzornik i sam moe da bude rob. 12 Ovo izgleda da pretpostavljaju mnogi komentatori, upr. Branvig (Brunschwig 1979).

54

Pjer Pelegrin

Domainstvo i robovlasnitvo

55

dela koja on izvrava i on i gospodar smatraju delima gospodara. Ako se rob dobro ponaa, treba to da zahvali svom gospodaru jer je on podstreka takve vrline kod roba (I 13, 1260b3). Radnik, koji ne uestvuje u ivotu gospodara, bio on pravno slobodan ili ne, ne uestvuje ni u jednoj takvoj vrlini. Njegovoj poziciji moe se jo manje zavideti nego onoj roba po prirodi. To je ono to Aristotel kae u jednom delu teksta, koji do sad nije privlaio veliku panju: jer rob direktno uestvuje u naem ivotu, dok radnik stoji van njega i potrebno mu je samo toliko vrline koliko se njegova uloga pribliava ulozi roba. Poloaj obinog radnika lii na neku vrstu ogranienog ropstva. Priroda, dodue, stvara robove, ali ne i obuare i zanatlije. (1260a39-b2) Suprotno verovanju koje moe da izazove povrno itanje nekih delova teksta, robovi nisu po prirodi predvieni za odreene zadatke. Oni su po prirodi odreeni za jednu vezu: ne pripada prirodi roba da pravi cipele; njegovoj prirodi pripada da pravi cipele za gospodara, jer ovaj time dobija vreme za srean ivot graanina.

Pellegrin, P., On the Platonic part of the Aristotles Politics, u: W.Wians (prir.) Aristotles philosophical development. Problems and prospects, Lanham, Md., 1996, str. 347-357. Polanyi, K., Aristotle discovers the economy, u: Polanyi, K. and Arensberg, .C (prir.) Trade and market in the early empires, New York, 1957. Rist, J.M., The mind of Aristotle, Toronto, 1989. Schofield, M., Ideology and philosophy in Aristotles theory of sclavery, u: G. Patzig (prir.) Aristoteles Politik. Akten des XI. Symposium Aristotelicum, Gtingen, 1990. Schtrumpf, E., Aristoteles, Politik I, bers. und erl., Berlin, 1991. Vidal-Naquet, P., Esclabage et gynecocratie dans la tradition, le mythe, lutopie, u: Le chasseur noir, Paris, 1981, str. 267-288.

Literatura
Brunschwig, J., Lesclavage chez Aristote, Cahiers philosophiques (CNDP), Sept. 1979. Erskine, A., The Hellenistic Stoa. Political thought and action, London, 1990. Garland, Y., Les societes sans esclaves dans la pensee politique grecque, u: Les esclaves en Grece ancienne, Paris, 1982, str. 143-155. Goldschmidt, V., La theorie aristotelicienne de lesclavage et sa methode, u: Zetesis. Album Amicorum (Melanges E. De Strycker), Antwerpen, 1973, str. 147-163. Meikle, S., Aristotle and exchange value, u: D. Keyt and F.D. Miller (prir.) A companion to Aristotles Politics, Oxford, 1991. Newman, W.L., The Politics of Aristotle, Oxford, 1887. Pellegrin, P., La theorie aristotelicienne de lesclavage: Tendances actuelles de linterpretation, u: Revue Philosophique de la France et de lEtranger, Nr. 2/1982, str. 345-357. Pellegrin, P., Naturalite, excellence, diversite. Politique et biologie chez Aristote, u: G. Patzig (prir.) Aristoteles Politik. Akten des XI. Symposium Aristotelicum, Gtingen, 1990, str. 124-151.

Sadraj

Predgovor srpskom izdanju Napomena prevodilaca 1. Uvod u Aristotelovu Politiku Otfrid Hefe
(sa nemakog prevela Smiljana Simeunovi Frick)

5 7 9

2. Aristotelova politika antropologija Otfrid Hefe

(sa nemakog prevela Smiljana Simeunovi Frick)

23

3. Domainstvo i robovlasnitvo Pjer Pelegrin

(sa nemakog prevela Smiljana Simeunovi Frick)

37

4. Aristotelova kritika lanih utopija Riard Kraut

(sa engleskog prevela Katarina Risti)

57

5. Ustav i graani Dorotea Frede

(sa nemakog prevela Smiljana Simeunovi Frick)

73

6. Ureenja i cilj drave Riard Malgan

(sa engleskog prevela Katarina Risti)

89

7. Suverenitet i politika prava Fred D. Miler ml.

(sa engleskog prevela Katarina Risti)

105

212 8. Ustav i politike institucije Ekart itrumpf

(sa nemakog prevela Smiljana Simeunovi Frick)

Aristotelova Politika 121

Aristotelova Politika Otfrid Hefe (priredio) I izdanje Izdava Utopija d.o.o. Kralja Petra 10, Beograd www.utopija.co.rs Za izdavaa Miroslav Krsti Urednik Smiljana Simeunovi Frick

9. Promena ustava Hans-Joakim Gerke

(sa nemakog prevela Smiljana Simeunovi Frick)

135

10. Ureivanje demokratija i oligarhija Rolf Gajger

(sa nemakog prevela Smiljana Simeunovi Frick)

147

11. Bezuslovno najbolje ureenje polisa Ada Neke-Henke

(sa nemakog prevela Smiljana Simeunovi Frick)

163

12. Aristotelova Politika: anticipacija liberalne demokratije? Otfrid Hefe

(sa nemakog prevela Smiljana Simeunovi Frick)

181
Lektura Tamara Mileki

Bibliografija Beleka o autorima

199 207

Priprema za tampu IM format ISBN 978-86-85129-39-7 Tira 500 tampa Slava, Sopot Beograd, 2009.

CIP - 14 321.01 ARISTOTELOVA Politika / priredio Otfrid Hefe ; [prevod Smiljana Simeunovi Frick, Katarina Risti]. - 1. izd. - Beograd : Utopija, 2009 (Sopot : Slava). - 212 str. ; 20 cm Prevod dela: Aristoteles: Politik / herausgegeben von Otfried Hffe. - Tira 500. - Napomena prevodilaca: str. 7. - Beleka o autorima: str. 207-209. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija uz svaki rad. - Bibliografija: str. 199-206. ISBN 978-86-85129-39-7 1. , [] ) (384-322) - b) COBISS.SR-ID 158364684