НИКОЛА Ј ДРУГИ, самог почетка рата, нарочито од оног

ЦАР СВЕТАЦ тренутка кад је упутио познати телеграм

српском Престолонаследнику
...Унук Цара-Ослободитеља Александру. Од тога дана Николаj II
Александра II, цар Николаj II, постао је постаје у очима свих Срба Цар-Спаситељ.
за све православне Словене Цар- У 1915. години цар Николаj II
преживљује најсвирепији удар који му је
Великомученик. Он је спасао душу Русије
људско безумље могло нанети. И тај удар,
у оној кобној години, кад је руска земља,
који не потиче из средине руског народа,
и споља и изнутра немилосрдно
почетак је царске трагедије.
растрзана. Он је живео животом
Одати вечно признање, по
подвижника као Александар Невски, а
канонима хришћанске православне
умро је смрћу мученика као Михаил
цркве, узвишеној сени Цара-Мученика
Черниговски. Његово је пожртвовање
представљало би за Српску цркву дуг
било још и веће. За спас части образа
захвалности.
Русије он је принео на жртву не само
себе, него и оне који су му били
*
најмилији. Он је међутим могао једним
потезом пера да спасе и себе и своју
Цар Николаj II припада историји
породицу од најужасније смрти. Од њега
и само њој. О њему треба објективно
се тражило само да призна Брест-
говорити. Још су живи сведоци који су га
Литовски уговор...
лично познавали и могли оценити
Сад, кад ће вероватно руски
његове особине и као човека и као
архијереји у иностранству проучавати
владаоца. Његов лик лебди пред мојим
питање о процедури за посвећење
очима и буди у мени успомене за које су
последњег руског цара и његове
везани осећаји вечне захвалности и
породице, на Српској и Бугарској
дубоког поштовања. Никад нећу
православној цркви лежи такође једна од
заборавити онај благ и добар поглед
несумњивих моралних и националних
његових очију. У том погледу је био сав
дужности да се том највишем акту
израз његове племените и узвишене
пијетета придруже.
душе. Није истина оно што се о њему,
нарочито у данима револуције, говорило
*
из заслепљене мржње и политичких
страсти. Није истина да он није имао ни
Последњи пут видео сам Цара и
велике памети ни јаког карактера. Није
говорио са њим 1. јануара 1917. године, у
истина да је он крив за невоље и несреће
Царском селу. Цар је био невесео и
руског народа. Николaja II не треба
забринут, али потпуно миран и решен да
поредити ни са Петром Великим, ни са
се до краја покори Свевишњој вољи.
Наполеоном I, ни са Вилхелмом II. За
Такав је морао изгледати Христос после
мене, и као политичара и као мислиоца и
своје последње молитве на Маслиновој
као хришћанина, постоји само једно
Гори. У Петрограду, сигнал за револуцију
мерило за поређење историјских
већ је био дат, и то оданде одакле никад
личности. То је мерило највише и
није требало да се појави...
најистинитије: оно је у личности
У 1914. години цела Русија је
Христовој. Мада је Христос био
стајала чврсто уз свога Цара и осећала је
Богочовек, не може ипак нико рећи за
заједно са њим сву величину задатка који
њега да није био човек у највишем и
је Божја Промисао била доделила руском
најпунијем смислу те речи. Може ли се
народу. Пуне две и по године Његово
рећи, да је ико имао више памети, више
Царско Величанство Николаj II налазио
карактера, више племенитости и доброте
се на челу свога народа у једном од
од Христа? Може ли се и за једног човека
највећих и најстрашнијих ратова. Њему је
рећи, да је страдао више од Христа и да је
највиша воља Провиђења била јасна од

1
страдао не себе ради, него за људе и због
њих. И као што су људи били
немилосрдни и неправедни према
Христу, тако су и према цар Николи.
Час кајања је куцнуо. Сад се указује
прилика свима да учине све што од њих
зависи те да се исправе греси погаженог
милосрђа и повређене правде.
Мирослав Спалајковић∗
Фељтон:
ЧУДА СВ. ЦАРА-МУЧЕНИКА
НИКОЛАЈА (2)
ПРВО ЧУДО
Као једно од првих чуда св.
Николаја Романова помиње се избављење
ескадрона козака још у време грађанског
рата. Они су у непроходној мочвари били
опкољени од црвене армије. На позив
свештеника, о. Илије, козаци су се
једнодушно обратили молитвеним
вапајем Цару - Мученику и на
невероватан начин изашли из обруча.
Виђење схимонахиње Маргарите
9. фебруара 1997. године, на дан
спомена свв. мученика и исповедника
руских, отишла је Господу старица
схимонахиња Маргарита, последња од
дивјејевских сестара, која се подвизавала у
обитељи до њеног затварања. Када су
покојницу заједно са скоро истовремено
упокојеном монахињом Олгом
преносили из Рождественског храма у
саборни храм св. Тројице, кроз
манастирска врата, на небу, над облацима
видела су се два осмокрака крста.
Многима је била позната висина
њеног духовног живота. Баш кроз њу
Промисли Божјој било је угодно, без
обзира на све буре, кроз које је прошао
њен живот, да сачува и преда Цркви
∗
Мирослав Спалајковић (1869-1951), дипломата и
политичар, посланик у Петрограду
2
постељу, рукавице, вериге, наруквице,
епитрахиљ, метални лончић, у ком се и
сад за поклонике суши двопек, и друге
драгоцене светиње преподобног
Серафима.
Пред смрт она је дуго и тешко
боловала, налазећи се у полусвести.
„Равно месец дана пре смрти, 9.
јануара, - прича инокиња Јекатерина
Чернишова, која је неговала матушку, - на
трећи дан Божића, матушка Маргарита је
дошла себи и у силном узбуђењу рекла:
- Опет сам у Дивјејеву, а управо
сам била у Арзамасу и док сам тамо била,
-показала је на небо, - видела сам на небу
Цара Николаја, он је тамо у великој
слави, сви му прилазе, клањају се и моле
опроштај.
Матушка је додала:
- Он је и пре долазио к мени, то је
било оне године, кад се празновала
хиљадугодишњица крштења Русије, у
Вертјанову“.
У том малом дому, где је тада
живела схимонахиња Маргарита,
покућство је било до крајности убого, али
он је у исто време био пун благодатних
дарова преподобнога баћушке Серафима.
Матушка је не једном причала о тој
посети Государа, којој је претходило
јављање Мајке Божје, како је ушао и
целивао иконе.“
Виђење блаженог Јоасафа
У бр. 3-4 „Вороњешког епархијског
весника“ (1995), објављен је чланак о
блаженом Јоасафу Оптинском (Мојсејеву,
+1976), локалном светитељу Вороњешко-
липецке епархије. Аутор је познати
етнограф, Н. Макејев. Реч је о чудесном
јављању св. Царске Породице будућем
схимонаху Јоасафу, тада
новопостриженом иноку Јосифу.
25.марта/7. априла 1925. године. Јосиф,
обучен у стихар и са крстом у рукама,
налазио се крај гроба почившег
патријарха Тихона. Ту је видео како се св.
патријарх Тихон и убијена Царска
Породица лествицама успињу на небо.
Двадесете године прошлог века
биле су време црквене пометње и
раскола. А широм СССР прогони, послепотопнога човечанства – Ноја, кроз
тортуре, стрељања. За утеху свом верном Богом утврђену династију Цара–пророка
слузи, Господ му је објавио небеску славу Давида, до самога Христа Спаситеља.
својих изабраних. Император Константин, одрекавши се
паганског бешчашћа, после Првог
А. Поповкин весељенског сабора предузео је 326.
свеобухватну истрагу убиства Цара над
Превео и приредио: Бранислав Жорж царевима, што ми празнујемо као
Крстовдан. Самим тим изобличио је тајну
КОНТИНУИТЕТ безакоња јерусалимских врата Адових
(Синедриона) и утврдио је хришћанску
ЦАРСКЕ ВЛАСТИ
законитост у размерама васељенске
државе, Римске империје. На тај начин,
Св. равноапостолни Константин,
он је примио наслеђе у племе Јафетово
обавивши истрагу убиства Господа Исуса
од Богом установљеног престола
Христа, сина Давидова, законитог
Јудејског. Наслеђе се од Константина
наследника Богом установљеног
предавало с колена на колено до
старозаветног престола, узео је на себе
последњег ромејског императора,
титулу Цара и подвиг онога који задржава
Константина Палеолога, погинулог на
светске силе зла. Духовно наслеђе тог
зидинама Цариграда. Од њега, деда првог
црквено-државног служења после пада
руског цара, Ивана Грозног, Иван III
православне Византије – Другог Рима, од
Велики, кроз брак са Софијом-Зојом
времена господара московскога Јована
Паолеологовом, примио је наслеђе
Васиљевича (Ивана Грозног), примили су
Константина Великог и Цара Царева,
на себе цареви Трећег Рима – Москве,
односно подвиг васељенског владара,
верно га испуњавајући све до 3. марта
који задржава силе зла. Двоглави орао,
1917. године, када је преваром и издајом
грб Источне Римске империје, постао је
непријатеља Православља, добијено
руски грб. Од Рјуриковича, то служење,
одбијање Великог Кнеза Михаила
кроз сверуски саборни позив на наслеђе
Александровича (брата Царевог) да се
(1613) примили су Романови - све до св.
успне на руски престо. Русија је у својој
Цара-Мученика. На тај начин, само
историји успоставила законити прелазак
оригинална истрага васељенског злочина,
власти, легитимност, коју је нарушила
уклањања са власти руског Императора и
смутња.
убиства Царске Породице, - биће начин
Визатијско наследство у руском
за успостављање мистичне функције
царству није значило само политичко
онога, који задржава силе зла на грешној
или мистично прелажење права
земљи.
искључиво са империје Источног Новог
Рима, него и укључивање у светску
Будимир Кокотовић
традицију, која је водила своје порекло од
царског венца створеног Адама, од „цара“

3
 Молитва св. Велике Кнегиње Олге Николајевне
написана у Тоболску

Царице неба и земље Света Русија – Твој светли дом

Жалосних утјешеније, Само што није пропао,
Молитву грешника услиши, К Теби, заступнице, вапијемо
У теби је надежда и спасеније. Јер другу ниједну не знамо.

Заглиби смо се у зло страсти О, не остави своју децу,

Лутамо у тами порока, Жалосних поуздање,
Но... наша Родина... о, на њу, Баци поглед очију својих
Скрени свеведећег Ока. На нашу тугу и страдање.

Годишњице:

Ове године, 8. јула, навршило се

тачно сто година од рођења јеромонаха о. Био је члан Горског штаба у
Георгија Бојића, старешине манастира Лозници, затим командант Јадранске
Троноше. бригаде Церског корпуса и заменик
Филип Бојић је рођен у Срему, у команданта Трећег јуришног корпуса.
селу Јаску поред славног, тада мушког Прославио се под надимком Џиџа.
манастира, што је у њему и учврстило Његовом иницијативом зидан је
жељу да се посвети Богу. Родитељи су му Преображенски манастир на Иверку, који
били Димитрије и Милева, ратари. После су после рата порушиле комунистичке
свршене основне школе у родном селу и власти. На крају рата преживео Босанску
два разреда гимназије у Руми, завршио је голготу, а по повратку на подручје Цера
и дворазредну монашку школу у ухапшен је у селу Коренити на св.
Раковици 1929. године. Отишавши 1932. Николу 1945. Суђено му је у Шапцу.
године у новоослобођене крајеве, Стрељан је 9. априла 1946. године.
замонашио се у манастиру св. Димитрија Сведоци су упамтили да је певао целим
у Велесу, добивши име Георгије, те је ту путем до Доњошорског гробља, где је
једно време био и старешина. Оболевши ликвидиран.
од маларије, прешао је у манастир Јоаким
Осоговски код Криве Паланке. Ту се
1934. зађаконио. Као јерођакон примљен
је у шабачку епархију и у Чокешини је
вршио дужност намесника манастира. За
јеромонаха је рукоположен 1935. године.
Служећи годину дана на парохији у
Богатићу, основао је црквени хор и
музичку секцију при соколском друштву.
Почетком 1936. године постао је
настојатељ троношки. Ту је остао пет
година.
На самом почетку Другог св. рата
прикључио се устаницима са своја два Георгије Бојић Џиџа
брдска топа која је скривена чувао, још од
априлског рата. Јавио се у штаб кап. Пантелија Петровић
Рачића.
4
 ТРАГОВИ БОГОТРАЖЕЊА У „ЕX PONTU“ ИВЕ АНДРИЋА
Андрићева књига песама у прози
,,Ex Ponto“ објављена је 1918. године.
Дело се изводи из духа модернизма, али
се у трагичној визији света види значајна
улога пишчевих преживљавања: затвор
1914. године и интернација до краја рата.
Дело је уствари настало као низ
неповезаних затворских записа.
Иво Андрић је у своме делу „Ex
Pontо“ описао најдубља стања људске
душе, стравичну патњу, тугу и бол а
понајвише људску самоћу, најгору ствар
на овоме свету. Нека врста надокнаде за
ту самоћу била је религија, али не
отворено хришћанска. Али у „Ex Pontu“
има одјека хришћанског, религиозног
обраћања али и утехе. „Тешко је бити
човјек, Господе!“ вели он бунтовнички на
једном месту и иде за хришћанством која
је религија страдања (али и васкрсења),
глорификује патњу и придружује се
саучешћем према јаду ближњега:
“Несрећна су браћа моја (...) и ја пружам
руку свим несрећним, савладаним, свој
браћи својој у патњи“. Осећајући и сам ту
патњу Андрићу је неопходно потребна и
молитва како би сабрао све своје силе и
кренуо даље. Господ је поузданији од
ломљиве и превртљиве људске душе,
зарад које се све чини. Веома је видљива
и хуманистичка нота у доживљају Бога,
која нам помаже да човек буде јак јер има
наднебеску помоћ.
Критичари различито говоре о
Андрићевом схватању религиозности и
Бога. Неки говоре да је његова идеја
надовезана на Паскалову идеју
„скривеног Бога“, за Шелинга Андрића
повезује, веза уметности са Богом, а све је
то у вези са људском истинском вером
која једина може осмислити људско
битисање.
Но, колико год Андрић био
религиозан, за њега однос са Богом није
догматско - књишки и канонски, већ Бога
доживљава као апсолутни идеал. То је и
разумљиво, јер се ни хришћанска етика
не задовољава књишким формулацијама
5
и тај однос назива „робовским“ и смешта
га на најнижи степен.
За Андрића свет без Бога је
алогичан и он дели неке вредности које
налазимо у хришћанским идеалима. По
Андрићу нема проблема у апсолутном
бићу - Богу већ је тај проблем у
успостављању односа са Богом. Затим
следе поједина Андрићева мишљења која
преносим: „Бог је неко непознат“ - „Бог
је оправдање појединачног постојања“ -
„Бог је на небесима“ – „У Богу је
свршетак мисли“. Проблем Андрићеве
вере у Бога је у томе што је та вера
прожета песимизмом, а вера прожета
песимизмом је трагична вера,
ирационална вера, не доноси одговор ни
утеху, већ изазива бол и патњу. Стога
можемо схватити и ону песимистичну
Андрићеву молитву: „Бог не би требало
да нас толико искушава и да нас доводи
на страшно мјесто, гдје је смрт и живот
једно те исто“.
У коначном исходу, Андрић
успева да оствари везе са Творцем, и да
одговори на питање везе човека са
„моћним Богом“. Да би ускладио
човекову слободу са свемоћју и
свезнањем Бога, Андрић је прихватио да
се човек не налази изван Бога, већ да је у
Богу и да је све што чини човек део
Божијег промисла: ,,У Богу је свршетак
мисли која нам се губи у очајан бескрај“.
Поступак слободне човекове воље
омогућује да заузме херојски став у
остварењу хришћанских идеала и
прикључења Божанском плану и
промислу по Андрићу.
Посетите:
www.romanovi-srbija.org.rs
Владимир Петровић
 ПЕСМА (Српски добровољачки корпус,
СРПСКОМ БРАТСТВУ Динарску четничку дивизију војводе
Ђујића и Лички четнички корпус
СВЕТОГ ВЛАДИКЕ
војводе Добре Јевђевића), дирнут
НИКОЛАЈА њиховом слогом од радости је испевао
песму српском братству. Њу је
Када је св. Владика Николај забележио Бошко Костић у својој
посетио у априлу 1945. националне књизи „За историју наших дана“, Lille,
јединице у простору Словеније 1949. Француска. Песма владичина, у
изводу, гласи:

„Боже мили и Боже једини, Покрај Добре славни Ђуришићу,

Бјеху тмине земљу ухватиле, Дивни Павле Бог му дао здравље,
У тминама Србе запутале, Побратим је војводе Момчила
Српском крвљу свијет устрашиле, И побратим дурмиторских вила.
Све због српске проклете неслоге.
Ал' ево се данас разданило, Сви се вишњем Богу помолили
Род се српски слогом опасао, И на слогу до гроба заклели,
Сјединио у тешкој невољи, Да се боре као српска браћа,
Збратимио најбоље од бољих. Да се боре за српску слободу,
Поред оног српског Врховника, До васкрса српскоме народу.
Што над Српством четир' љета .................................................
стражи Слава Богу на Његову дару,
(Знај му име, али га не кажи), Бог да прости браћу изгинулу,
Све за Српство за се ништ' не тражи... Бог да живи браћу збратимљену.“
.................................................................
Па крај њега и ти Димитрије,
Димитрије, мудри добровољче
И Божији дивни угодниче,
Што молитвом небеса отвараш,
Од светаца савезнике ствараш
И злотворе духом покораваш.
До Љотића војвода Момчило,
Ој Момчило, све ти здраво било,
Момчила си старог надмашио,
Твоја слава и твоје јунаштво
Гласиће се док буде гусала
И док буде пјевачкијех грла.
Крај Момчила Јевђевићу Добра,
Крв јунака и сој свештеника, Свети владика Николај
Колико је имао мегдана,
Толико је задобио рана
И толико однео победа.

6
 ОСЛОБОЂЕЊЕ игуман био Георгије Бојић Џиџа. По
ЛОЗНИЦЕ - 31. 08. 1941. традицији су српски духовници били
први гласници слободе у српском
народу, па је и отац Џиџа наставио
У Подрињу се одувек неговала
следити њихов пут. Он у устанак
посебна љубав према отаџбини. Овај
полази са два брдска топа које је
део наше земље прослављен бојевима
склонио у манастир приликом
на Мишару, Чокешини, у Лозници и
априлске пропасти краљевске војске.
Лешници у Првом српском устанку, и
Јавља се у штаб Драгослава Рачића,
борбама на Церу, Гучеву, Колубари и
ускоро бива члан Горског штаба у
Мачковом камену у Првом светском
Лозници, а затим и четнички
рату, посебно се показао по храбрости
командант Јадарске бригаде Церског
и јунаштву и после окупирања Трећег
корпуса и заменик команданта 3.
Рајха тадашње Краљевине Југославије,
јуришног корпуса.
априла 1941. године.
Крајем августа, Рачић шаље
Убрзо су се позиву Вожда
Јездимиру Дангићу у Семберију
Трећег српског устанка пуковнику
јединицу са капетаном Богданом
Драгољубу Михаиловићу одазвале
Дрљачом на челу. Убрзо са Равне Горе
многе српске патриоте из свих крајева
стижу наређења за нападе на Лозницу,
земље. Један од првих који се појавио
Богатић, Бању Ковиљачу, Завлаку,
на слободној планини, почетком јуна
рудник Зајачу и Крупањ. Веселин
1941, био је потпуковник Веселин
Мисита вредно ради и веома брзо на
Мисита.
одржаном састанку у Троноши 30.
За време свог кратког боравка на
августа припрема напад на немачку
Равној Гори у јуну месецу 1941,
посаду у Лозници. Преко своје
Веселин Мисита је добио упуства и
организације четнички устаници су
наређење да иде у западну Србију
припремили народ Подриња да на дати
(Подриње) и ту са својим замеником,
знак крену ка Лозници, и да ће почетак
капетаном Драгославом Рачићем и
напада огласити црквена звона.
осталим саборцима, припреми устанак
Подељени у три групе, четници
који је био планиран. Мисита се 15.
су, 31. августа, напали на сва три
јуна појављује у Лозници и јавља се
немачка упоришта, а нападом су
породици трговца Душана Савића. Син
руководили: Веселин Мисита на
трговца Савића, Лазар Савић, пре тога
кафану Хајдуковића, поручник Мика
је био на Равној Гори и добио
Комарчевић на Вуков дом и Георгије
инструкције да са својим класним
Бојић Џиџа на Гимназију. На знак
другом Ратком Мартиновићем оде у
звона, око 7 часова, започео је напад.
источну Босну и помогне мајору
Остаће забележено у историји Другог
Јездимиру Дангићу у одбрани српског
светског рата да је Веселин Мисита
живља од усташа. Савићи су помогли
први официр у запоседнутој Европи
Мисити да се смести на горњем спрату
који је Немцима упутио писмени
њихове куће у којој је била чувена
ултиматум за предају. Први предлог за
Тицина кафана. Одавде је Мисита
предају гарнизона Немци су одбили, па
успоставио контакте по целом
је затим упућен и други, који је гласио:
Подрињу.
„Активни и резервни официри,
За место где ће бити смештен
подофицири и редови са својим
устанички штаб Подриња Мисита је
учитељима и свештеницима и целим
одабрао манастир Троношу, у којем је
околним грађанством траже предају

7
града, при чему вам се јемчи свака
војничка част. Уколико не извршите
предају града, ми ћемо вас напасти и
град отети.У том случају немате шта да
од нас тражите, а рок за испуњавање
овог захтева је 30 минута.“.
Потпуковник Мисита храбро је
јуришао на кафану. Убацивао је бомбе
кроз прозор, а кад су се Немци почели
повлачити из локала у двориште,
ускочио је кроз прозор у кафану. Ту је
покошен рафалом из стројнице. Крај
њега је пао и Мујага Зечановић,
Лозничанин са секиром у руци. После
Миситине смрти поручник
Комарчевић је код Вуковог дома
започео преговоре с Немцима о
њиховој предаји. Немци су одбили да
се повуку. Онда је и овде почео напад.
Масе устаника жестоко су јуришале, те
су Немци убрзо били приморани да
истакну белу заставу.
Немачкој посади, која је бројала
250 људи и била одлично наоружана,
нису могли помоћи ни немачки
гарнизон из Бање Ковиљаче, ни усташе
из Босне, јер су били онемогућени да
дејствују прецизно испланираном
акцијом потпуковника Мисите.
Лозница је после два часа борбе
била у српским рукама. Седамнаест
Немаца је погинуло у борби, њих 96
пало је у заробљеништво, а остатак је
О СРПСКОМ НАЦИОНАЛИЗМУ
Етика српског национализма је
хришћанска и она се најбоље
одсликава у поруци мајке Краљевића
Марка, Јевросиме, која се свом сину
обраћа следећим речима: "Марко сине,
једини у мајке, не била ти моја рана
клета, немој сине, говорити криво, ни
по баби ни по стричевима, већ по
правди Бога истинитога! Немој сине
.
8
побегао. Заробљеници су спроведени у
манастир Троношу, а рањеници у
болницу. Превијени су и према њима
се поступало врло хумано. Губици
ослободилаца Лознице су били: 8
погинулих и 4 рањених. Тако је
Лозница постала први ослобођени
град у поробљеној Европи и уједно то
је била и прва победа над силама
Осовине у Другом светском рату и тзв.
„савезници“ су је вешто искористили у
своје пропагандне сврхе. Устаници су
потом под командом Драгослава
Рачића наставили да нижу победе и
ускоро су били ослобођени Бања
Ковиљача, Богатић и Крупањ.
Преживели борци који су под
командом Веселине Мисите
учествовали у ослобађању Лознице
памте свог команданта као
интелигентног, храброг и правичног
официра који је својом појавом
подсећао на многе славне српске
великане.
Потпуковник Веселин Мисита
је положио свој млади живот на олтар
отаџбине и тако ће његово име заувек
остати записано златним словима у
српској историји. Краљевска влада га је
посмртно унапредила у чин пуковника
и одликовала га златном Карађорђевом
звездом са мачевима.
изгубити душе, боље ти је изгубити
главу, него своју огрешити душу!"
Једна од великих врлина
српског национализма је да не мрзимо
друге народе, него волимо свој. Не
мрзимо друге вере, него волимо своју,
не презиремо туђе, него негујемо своје,
не присвајамо туђе територије, него
само бранимо своју Отаџбину.
Милан Старчевић
 Актуелне вести:

Билтен и у овом броју обавештава своје читаоце о актуелним догађајима из

живота овог духовног - националног центра..

Текериш – Делегација Одбора великана, а у 12 часова откривена је

за подизање храма Св. Цару мученику, спомен плоча на месту где је на
17. августа текуће године, данашњи дан 1941. године погинуо
присуствовала је централној прослави Веселин Мисита. Скупу су
обележавања деведест и четири године присуствовали бројни гости а говорило
од Церске битке. Подсећамо да је цар је неколико историчара.
Николај први честитао победу у бици
на Церу Српском престолонасленику
Александру Карађорђевићу речима:
„Од своје стране и од целе братске
руске војске, из дубине душе честитам
прву победу, која је Божјом помоћу
почетак читавог низа даљих будућих
победа. У том лицу цела руска војска
кличе громко српским победницима:
Живели!“

Спомен плоча Веселину Мисити

Јошева – Одбор за подизање

храма Св. Цару мученику сваке недеље
у 17:00 часова организује читање
акатиста Св. Царској породици.
Позивамо све заитересоване вернике да
Лозница – Представници се придруже овом молитвеном скупу.
Одбора за подизање храма Св. Цару Јошева – У рад је пуштена
Николају су 31. августа текуће године интернет страница нашега одбора на
учествовали су у организацији прославе адреси: www.romanovi-srbija.org.rs.
поводом шездесет и седам година од Обавештавамо наше читаоце да све
ослобођења Лознице (о овоме информације у вези нашега Одбора
опширније прочитати на странама 7 и могу пронаћи на овоме месту.
8 ). У 10 часова на лозничком гробљу је
извршен парастос потпуковнику
Весeлину Мисити, у 11 часова
положено је цвеће на споменику овога Владимир Петровић

9
 ИЗВЕШТАЈ О ГРАДЊИ ЦРКВЕ

Градња цркве посвећене Св. Петровић. Градња темеља је завршена у

Цару Николају Романову започета је
ова године, која је и јубиларна јер је сто
четрдесета година од рођења Св. Цара
и деведесета од његове смрти, са
благословом Његовог
Преосвештенства епископа шабачког
Г. Г. Лаврентија. Најпре су
прибављене све грађевинске дозволе, а
пројектант цркве је био г. хаџи Милан
Арсеновић. Градња темеља је започета
у мају 2008. године, а молитвословље за
почетак градње цркве су одслужили
протојереј-ставрофор Драгољуб
Ивановић и протојереј Добрица
јулу 2008. године када је уприличена и
прослава поводом завршетка израдње
темеља.
Наставак градње цркве се
очекује током ове јесени а завршетак
радова се планира до следеће године.
Приложници овога месеца су: г. Зоран
Митрић – Сафир из Лознице,
архимандрит хаџи Георгије
(Милошевић) из манастира Чокешине,
г. Бранислав Жорж из Београда, г.
Владо Ђукић из Београда, г. Милан
Старчевић из Швајцарске и г. мр
Славомир Дедић из Сомбора.

Пантелија Петровић

Темељи цркве посвећене Св. Цару Николају

Молимо читаоце Билтена храма Светог цара Николаја да у складу са својим

могућности узму учешће у израдњи храма посвећеног Светом Цару – мученику.
Имена свих дародаваца биће обележена на посебној плочи а њихова имена ће бити
помињана на свакој литургији која ће се служити у овоме светом храму. Број динарског
жиро рачуна је 250-1310011231530-58 у Eurobank EFG банци филијала Лозница. За
све информације се можете обратити на следећи број телефона: 015/849–268, или на
е–mail: vladimir_pet@hotmail.com.

10