Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3
ЗАШТО ЈЕ УБИЈЕН ЦАР?
Не треба да дајемо оцену убицама,
њихов злочин је већ изваган и одмерен.
Покушајмо одговорити на питање зашто су
они то урадили. У том ће нам поможи руски
историчар Кирил Александров.
- Ко је од бољшевичких вођа
донео решење о стрељању Царске
Породице?
- Ово питање до данас је
предмет дискусије међу историчарима.
Постоји верзија: Лењин и Свердлов
нису санкционисали цареубиство, чија
иницијатива је припадала члановима
исполкома Уралског обласног совјета.
Заиста, стварни документи са потписом
Уљанова до сада нам нису познати.
Истовремено и Лав Троцки је у
изгнанстрву помињао, како је питао
Јакова Свердлова: „А ко је одлучио?“ –
„Ми смо овде одлучили. Иљич је
сматрао да не треба да оставимо
никакав живи симбол, нарочито у
тадашњим тешким условима.“ На улогу
Лењина без икаквог колебања
недвосмислено је указивала и Надeжда
Крупска.
Почетком јула у Москву је из
Јекатеринбурга хитно отпутовао
партијски „господар“ Урала и војни
комесар Уралског војног округа Шаја
Голошчокин. Он се вратио 14. јула, по
свему судећи, са коначним
инструкцијама од Лењина, Ђержинског
и Свeрдлова, за уништење целе
породице Николаја Другог.
- Зашто је бољшевицима била
потребна смрт не само Николаја, који
је већ абдицирао, већ и жена и деце?
- Троцки је цинички
констатовао: „У суштини, одлука је
била не само корисна, већ и
неопходна“, а 1935. у свом дневнику он
је објаснио: „Царска породица била је
1
жртва принципа који чини осовину
монархије: династичку наследност.“
Истребљење чланова Дома
Романових није само уништило правне
основе за установљење легитимне
власти у Русији, већ је везивало
лењинце колективним јемством.
- Шта би било, да су Чеси, који
су пришли граду, ослободили Николаја
Другог?
- Остали би у животу Цар,
чланови његове Породице и верне
слуге. Сумњам да би Николај Други
могао дезавуисати акт о абдикацији од
2. марта 1917. у делу, који се односи на
њега лично. Истовремено је очигледно
да нико не би могао подврћи сумњи
права наследника престола, царевића
Алексеја Николајевича. Живи
наследник, без обзира на болест,
олицетворио би у себи легитимну власт
у Русији, коју је захватила пометња.
Осим тога, заједно са ступањем у своја
права Алексеја Николајевича,
аутоматски би се установио и поредак
престолонаслеђа, нарушен у догађајима
од 2-3. марта 1917. године. Баш те
могућности очајно су се плашили
бољшевици.
- Зашто је део царских остатака
био сахрањен (а убијени канонизовани)
деведесетих година прошлог века, а део
тек недавно, и да ли се сматра да је тај
део стварно последњи?
- Почнимо од тога, да
недостатак моштију није формална
основа за одбијање канонизације.
Проглашење светим Царске Породице
десило би се и да су бољшевици
потпуно уништили тела у подруму
Ипатјевског дома. Многи су емиграцији
баш тако и веровали. У томе, што су се
остаци налазили делимично, нема
ничег чудног. И само убиство, и
скривање трагова, дешавали су се у
страховитој журби, убице су паничиле,
 Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3

припрема и организација уопште нису на трагедију Царске Породице. Но, на

ваљали. Зато и нису успели сасвим да жалост, и она, и остале трагедије
униште тела. Ја не сумњам у то, да милиона других руских породица, које
остаци двоје људи, нађени прошлог су за њом уследиле, оставиле су наше
лета, у месташцету Поросјонков лог савремено друштво практично
код Јекатеринбурга, припадају деци равнодушним.
императора. Тако је постављена тачка
Сергеј Осипов
Извор: www.interfax-religion.ru
Превео: Бранислав Жорж

Фељтон:
ЧУДА СВ. ЦАРА- одвезу и обешчасте, али су изненада у
МУЧЕНИКА НИКОЛАЈА (3) ужасу побегли. Касније су признали, да
су видели Императорску децу, која су се
заузела за девојку. То се десило уочи
Октобра 1991. у Русији две жене
Ваведења 1997. године. Касније се
су пошле да беру лековите траве и
сазнало, да су се младићи покајали и из
залутале су у непроходну мочвару.
основе променили свој живот.
Спустила се ноћ и мочварна баруштина
могла је лако да прогута непажљиве
*
жене. Једна од њих сетила се описа
чудесног избављења одреда козака и по
Данац Јан-Мајкл је од ране
њиховом примеру почела је усрдно да
младости, током шеснаест година,
се моли за помоћ Царским
робовао пороцима алкохолизма и
Мученицима: „Убијени Царски
наркоманије. По савету добрих
мученици, спасите нас, рабе Божје
пријатеља, 1995. кренуо је на
Евгенију и Љубов!“ Наједном, у тами,
поклоничко путовање по историјским
жене су приметиле грану дрвета која је
местима Русије; стигао је и у Царско
светлела. Ухвативши се за њу, извукле
Село. На Божанственој литургији у
су се на суво, а затим изашле на
дворској цркви, где су се некад молили
широку стазу, којом су дошле до села.
Царски Мученици, обратио им се са
Занимљиво је да је друга жена, која је
жарком молбом за помоћ и осетио је,
такође сведочила о том чуду, у то време
да га Господ избавља од греховне
још била неверујућа.
страсти. И, 17. јула 1999. примио је
православну веру са именом Николај у
*
част св. Цара-Мученика.
Марина, православна
*
хришћанка, која је у то време похађала
средњу школу, нарочито је поштовала
У време јубиларног
Царску Породицу и чудесним
Архијерејског сабора парохијани
заступништвом Царске деце била је
московског храма преп. Андреја
избављена од хулиганског напада. Три
Рубљова, који је био у изградњи,
младића хтели су да је увуку у ауто,

2
 Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3
окупили су се ради заједничке молитве
Царским Мученицима. Један део храма
је у плану да се посвети управо Њима.
За време читања акатиста верници су
осетили силан мирис, који је излазио
из књига. Та појава је трајала још
неколико дана.
МИРОТОЧИВА ИКОНА СВ. ЦАРА
Московски лекар Олег
Бељченко 15. маја 1998. добио је на дар
икону Цара-Мученика, пред којом се
свакодневно молио и у септембру је
приметио на икони невелике мрље боје
крви. Олег је икону однео у Сретенски
манастир и за време молебана сви
присутни су осетили од иконе силан
мирис. Икона је унета у олтар, где је
стајала три недеље, за то време мирис
није престајао. Касније, док је боравила
у више московских храмова и
манастира, много пута је потекло миро
од ње, чему су сведоци биле стотине
парохијана.
Забележена су и бројна чуда.
Тако се 1999. пред иконом исцелио од
слепила 87-годишњи старац,
Александар Михаилович: сложена
операција ока скоро да уопште није
помогла, но када је са ватреном
СРОДСТВО
КАРАЂОРЂЕВИЋА СА
ЦАРСКИМ ДОМОМ
РОМАНОВИХ (1)
Четири Марије
Краљевска кућа Карађорђевића,
кроз своју историју, која траје тек
нешто више од једног века, неколико
пута се ородила са представницима
царског дома Романових. У следећим
3
молитвом целивао икону, а служашчи
свештеник му покрио лице платном са
остатком мира, наступило је исцељење
– вратио му се вид.
Мироточива икона је посетила
епархије: Ивановску, Владимирску,
Костромску, Одеску... Свугде, где је
боравила, бележена су њена
мироточења, а двоје парохијана
одеских храмова саопштило је о
исцељењу од болести ногу, након
молитве пред иконом. Из Тулчинско-
Брацлавске епархије јављају о
случајевима благодатне помоћи након
молитава пред чудотворном иконом.
Раба Божја Нина исцељена је од
тешког облика хепатитиса, верница
Олга је добила исцељење сломљене
кључне кости, а од тешке повреде
панкреаса исцелила се раба Божја
Људмила.
Царским Мученицима се многи
хришћани обраћају с молитвом за
учвршћивање породице, за
васпитавање деце у вери и побожности,
за очување њихове чистоте и чедности,
јер у време гоњења Императорска
породица је била нарочито једнодушна
и пронела је недирнуту православну
веру кроз све муке и страдања.
Извор: www.days.pravoslavie.ru
Превео и приредио: Бранислав Жорж
бројевима сетићемо се тих
благословених родбинских веза.
Руски император Александар II
Ослободилац (1818-1881), дошао је на
власт 1855. године. Познати и заслужни
руски реформатор, у његово време је
Русија повратила статус велике силе.
Ожењен је био Маријом (1824-1880),
принцезом хесенском. Унуци су је се
сећали као изнурене, тужне жене са
финим воштаним лицем и дугачким,
 Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3

лепим, белим рукама. Многе године су је од малена звали, сва се састојала

проживела је у патњи и болести. од суште кротости и осмеха. Никада се
Супруг јој је убијен после 26-годишње није наљутила и никада се ни на шта
владавине, надживевши је само годину није пожалила. Удала се 1922. за
дана. Витешког краља Александра I
Имали су кћер јединицу, Велику Ујединитеља. Краљица Марија од
Књегињу Марију Александровну, Румуније упокојила се 1938. године.
рођену 1853. године. Била је Њена кћи, југословенска Краљица-
оваплоћење праве руске лепоте. Када је Мајка од детињства се одликовала
стасала за удају, 1873. постала је супруга смиреношћу, стрпљивошћу и
Алфреда Ернеста Алберта, војводе скромношћу. Имала је уметничког дара.
единбуршког. Он је био други син Личила је на краљицу из бајке,
Викторије I, краљице Велике Британије окружена љубављу народа. Била је
и царице Индије. Марија је неизмерно велика и због свог хуманитарног рада.
волела Русију и у Енглеској се није Њен девер, краљевић Ђорђе, записао
осећала срећном. Никада Енглеску није је: „Краљица Марија заслужила је
сматрала својим правим завичајем, поштовање равно светици“. Овенчана
нити је волела као што се воли своја ореолом трагике и мучеништва,
отаџбина. Како пише њена кћи, преселила се у вечност у Лондону, 22.
васпитана је врло строго. Свом душом јуна 1961. године.
била је предана својој православној Дакле, краљу Петру II и његовој
вери. У свакој кући у којој је живела, браћи, краљевићима Томиславу и
налазила се у неком кутку православна Андреју пренета је царска крв
капелица. У њеној пратњи вазда се Романових, преко њихове узвишене
налазио руски свештеник, са два Мајке, која је била праунука Цара
црквењака, који су му помагали при Александра II и кћи сестре од тетке св.
богослужењима. Марија цара Николаја.
Александровна се упокојила 1920.
године. Будимир Кокотовић
У браку Алфреда и Марије
рођена је 1875. Марија, принцеза од
Саксен- Кобург-Готе и Велике
Британије. Удајом за Фердинанда
Хоенцолерна, постала је румунска
престолонаследниковица. Наиме,
пошто румунски краљ Карол није имао
директних потомака, престо је требало
да припадне његовом синовцу,
Фердинанду. Венчали су се по
католичком и англиканском обреду. По
румунском закону, деца будућег краља
морала су бити крштена у православној
вери.
Њихово треће дете, кћи Марија,
рођена је 1900. године као принцеза од
Румуније и Хоенцолерн-Сигмарингена.
Како се сећала њена мајка, Мињон, како

4
 Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3
Годишњице:
КРАЉ АЛЕКСАНДАР I
КАРАЂОРЂЕВИЋ
Ове године, 9. октобра,
навршава се 74 године од мученичке
смрти Витешког краља Александра
Ујединитеља. Тим поводом, доносимо
беседу св. Јована Шангајског, изречену
у руској цркви св. Тројице у Београду,
свега три дана по убиству.
“Пре часнога крста Твојега, Господе,
смрт је била страшна човеку;
После добровољног страдања Твог,
човек је страшан смрти.
Овим речима, које се поју уочи
успомене мученика Калистрата, Црква
прославља победу над смрћу. И кад су
се неки дан ове речи певале у српским
црквама, баш овога сата срели су се
смрт и Краљ Југославије Александар, и
погледали једно другом у очи. Који је
од њих био за другог страшнији и ко се
5
кога уплашио? Да ли се уплашио смрти
јунак, који се још од Куманова научио
да гледа смрти у очи? Да ли је била
страшна смрт за оног који је свој живот
жртвовао за свој народ за време
светског рата и пролазио тада поред
смрти хиљаду пута? Није се он бојао
смрти ни после рата и увек је чврсто
бранио правду Христову, борећи се
против зла, које демон помоћу слугу
својих штити по целом свету. Није
одустао он од ове борбе, иако је знао да
зло неће њега да поштеди. Предање
каже да је пред Косовску битку цар
Лазар примио писмо из Јерусалима, где
се предлагало њему изабрати или
Царство небеско, или царство
земаљско; - царство земаљско, ако се
покори непријатељу, јачем од њега, и
Царство небеско, ако продужи борбу,
бранећи правду Христову. Цар Лазар је
изабрао Царство небеско и, како се
чинило, био је побеђен и погинуо је са
својом војском и царством. Али његова
смрт је постала извор духовне моћи и
снаге за српски народ и из ње је никло
васкрснуће Србије и стварање нове
моћне државе. Тако ће и смрт краља
Александра и успомена на њега будити
живи дух свију Словена, као
неустрашивог борца за правду. А његов
бесмртни дух ће се уселити у вечна
рајска насеља. Тамо ће њега дочекати
Цар Лазар и Цар Николај Други са
осталим словенским витезовима и
мученицима, који су пре њега истим
путем, путем самоодрицања до смрти,
ушли у Царство Христово.
Нека је слава и вечан помен
блаженопочившем Краљу Југославије
Александру I Ујединитељу!”
Приредио: Пантелија Петровић
 Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3

ХРИШЋАНСКО „Грамзивост и похлепа?

У ТЕКСТОВИМА ГРУПЕ Хвала лепа, хвала лепа.
„ПАРТИБРЕЈКЕРС“
Пуно жеља, пуно мртвог тела,
Мало пара, пуно лешинара.
Затровани медиокритетом и
необавешћеношћу многи људи ће рећи Плаћа онај који има,
чему ово и зар било шта хришћанско лицемерје лепи се по свима.
постоју у рокенролу, музици садашње
омладине? Такви појединци ће одмах Ако имаш, ти дај
навести лоше примере из историје Ако немаш, ти не отимај.“
рокенрола, а уопште неће окренути (Грамзивост и похлепа,
другу страну медаље. О тој другој „Грамзивост и похлепа“ 2002)
страни медаље делом нам сведочи
београдска рок група „Партибрејкерс“, „Не постоји
„Партибрејкерс“ (у преводу на Замена за љубав
српски: журколомци) су српска рок Само одложена бол
група из Београда, основана у августу Са наплатом што чека
1982. године. Основали су је четворица Иза угла
младића: Зоран „Цане“ (певач), Горан На лицу без сјаја
„Минза“ Булатовић (бубњар), Анто Меша се немир
Антонијевић (гитариста) и Љубиша Са страхом
Константиновић (гитариста). До сада су У опасну навику
објавили дванаест албума. Тим путем не можеш да стигнеш
Партибрејкерси су и данас популарни, далеко
а нову екипу осим Цанета и Антона Тим путем не можеш“
чине: Владислав Рац и Дарко Утвар. (Замена за љубав, „Слобода или
ништа“ 2007)

Ово је само мали извод из

Уместо речи понудићемо
текстове њихових песама:
„Боже, опрости нам
Пружи руку и помилуј нас
Ово је моја молитва
не заборави нас.“
(Молитва, „Кисело и слатко” 1994)
текстова групе „Партибрејкерс“, а све
текстове њихових песама можете
пронаћи на интернет сајту групе:
www.partibrejkers.net и уверити се у
њихову дубоку прожетост
хришћанством. Ови стихови као да нам
говоре: Бог је свугде присутан где се
призива, па макар то било и у
„ђаволском“ рокенролу како би
доказе,
појединци рекли. Ово нам потврђују и
речи још једног великана Антоана
Егзиперија: „Ево моје тајне. Сасвим је
једноставна: човек само срцем добро
види. Суштина се очима не да
сагледати.“
Владимир Петровић

6
 Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3
НАЦИОНАЛНО ПОМИРЕЊЕ
Прошло је чак шездесет и седам
година од почетка Другог светског рата,
на подручју Србије, а да ране још увек
нису исцељене и залечене. И данас се
делимо на равногорце, љотићевце,
недићевце и партизане. Па, докле
ћемо?! Зар у овој земљи не може да се
деси некакав национални консензус, да
нам земља не би личила на следећи
опис: „То је Србија, сирота, намучена,
прокажена и ограђена од света као црна
рупа на глобусу.“ (Момо Капор,
Елдорадо)
Данас су нам пуна уста о
злочинима других, а своје злочине не
спомињемо и сакривамо. Трудимо се
само да запамтимо оно што је било
лоше, а на добро се не обазиремо. Ми
као да заборављамо да наше грехове
једино можемо поништити љубављу
према другом, а никако мржњом.
Колико пута чујемо исхитрене изливе
беса, позиве на освету, а да сами и не
знамо разлоге за то. Једина могућност
помирења данас је опроштај-катарза,
онима који су нашим прецима и нама
учинили зло. На то нас подсећају речи
познатог српског писца који се управо
бавио овом темом: „Он можда и не зна
да се грех поништава љубављу а не
гневом. И не мржњом. Никако
мржњом. Грех се поништава само
љубављу, божанском љубављу.“ (Данко
Поповић, Свињски ујед)
Наравно многи ће ми замерити
што не помињем злочине једних а не
одбацујем злочине других. А ја ћу им
одговорити да се у исто време не може
волети и мрзети, и треба једно
изабрати. Ако ћемо мрзети
припашћемо оцу мржње и све зависти
на овоме свету, а ако ћемо волети
испунићемо Завет љубави који нам је
предао Господ Исус Христос. „Можда
би требало да их мрзим, али не могу. Ја
7
немам два срца једно за мржњу, једно за
љубав.“ (Меша Селимовић, Дервиш и
смрт)
Oвим текстом ja највише
апелујем на младе људе, који нису
упамтили ни узалудни рат, а ни немају
разлоге да некога мрзе, да се окану
наших српских, само нама својствених
подела и да коначно изађемо као
победници после свих пораза. Доста је
подела, доста је злочина, доста је свега
што нас дели. Нека победи срце а не
разум јер, „срце има своје разлоге које
разум не зна.“ (Блез Паскал)
Да ли ће ово бити могуће, пита
се скромни потписник ових редова.
Можда, а можда и не, јер нам се свакога
дана намећу нове поделе. Тако да је сад
Србија подељена на напредну и
назадну, на грађанску и сељачку, на
леву и десну. И ето опет нема
помирења, нема могућег саживота, нема
онога што је вековима изграђивано -
Србије без подела, Србије која је
јединствена, Србија која све воли. Али
остаје нада да ће свако од нас
допринети националном помирењу,
кроз кога ћемо показати колико
уствари волимо своју своју земљу.
„Могу те натерати да кажеш било шта
– било шта – али не могу те натерати
да у то верујеш. У душу не могу да уђу.“
(Џорџ Орвел, 1984)
Владимир Петровић
 Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3
РАСПИС СВИМ
ЈЕДИНАЦАМА
21. фебруара 1944.
Света православна црква
учествује са нама само преко
појединаца. Потребно је да ступи сада у
наше редове целом својом
организацијом. Сваки корпус, по
могућству и бригада, треба да имају
свештеника или калуђера. Њихове
породице имају бити обезбеђене, а они
да чинодејствују у народу и бесплатно.
Сви свештеници имају да буду
илегални. Пре одласка у шуму нека то
изврше у сагласности са владикама.
У свима корпусима обележити
значајна места спомен капелама, у
којима Равна Гора посвећује Видовдан.
Капеле да буду брвнаре покривене
шиндром. Понављам брвнаре
покривене шиндром. Унутрашњи
простор осам пута 12 метара.
Иконостас од дрвета са троја врата. На
иконостасу окачене иконе. Главна врата
за улаз у цркву са задње стране, а
између олтара и леве певнице. Према
северу једна мала врата за излаз после
причешћа.
Ове спомен капеле командати
ће подизати у споразуму са
свештеником. Командати ће известити
да ли имају свештенике по корпусима и
бригадама. Свештеници треба да
одговарају следећим условима: да нису
склони пићу и да нису уопште
укаљани. Поред чинодејства
свештеници имају следеће дужности:
пропаганду за сузбијање псовки и
неморала, као и за ширење
трезвености, на организацији помоћи
санитетске службе, нарочито преко
женске омладинске организације по
селима, у вези са равногорским
одборима. Они су референти за помоћ
породицама погинулих и умрлих и
8
воде евиденцију о указаној братској
помоћи. Да држе моралне проповеди у
цркви и ван цркве и у народу. У трупу
узимати првенствено млађе
свештенике.
Њихови заступници у
парохијама помагаће њихове породице
по црквеним прописима.
О успеху овога рада стално ме
извештавати. Напомињем да у народу
има много некрштене деце, нарочито у
Босни, као и невенчаних дивљих
бракова.
Дивље бракове озаконити
венчањем.
Скрећем пажњу командантима
да је на овај начин ангажовање цркве
веома потребно као врста наше
убедљиве пропаганде ко смо и шта смо.
Свештеницима: Да би
одговорили боље својој дужности и
потребама нашег народа у овом часу,
свештеници морају показати
безусловно чист морални живот,
редовно држати проповеди недељом,
празником и другим згодама и умерено
наплаћивати свештене радње и заједно
са учитељима да раде неуморно на
добру свога народа.
Драгољуб Михаиловић
Св. Владика Николај, осам дана
пре свог упокојења, упутио је писмо
проигуману манастира Хиландара, о.
Никанору. Писмо је датирано 10. марта
1956. и њега је објавио, заједно са
факсимилом, Боривоје Карапанџић у
својој књизи „Виђења и разговори са
св. Николајем Жичким“ Кливланд,
САД, 2004. С леве стране Светитељевог
писма, на маргини, стоји овај додатак:
„Спомени на литургији моје
родитеље +Драгомира и +монахињу
Катарину. Спомени и три велика
српска мученика Димитрија, Дражу и
Милана.
 Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3
СРПСКЕ ГУСЛЕ српског устанка а и неке старе народне, као
„Смрт Краљевића Марка“. Филип Вишњић
је умро у Грку ( Срем ) а захвални српски
Сваки Србин би требало да зна шта
народ поставио је на његовом гробу таблу
су гусле, исто тако њихову улогу коју су
са натписом: „Благо гробу и у тами што се
одиграле у животу српског народа. Гусле су
сјаји, где кандило припаљују нараштаји.“
гудачки инструмент, направљен најчешће
Захваљујући гуслама и гусларима
од јаворовог а гудало од шимшировог
српски народ није заборавио ни ко је, ни
дрвета, док је струна од коњског репа,
шта је. Живео је и умирао за своју веру
најбоље пастува. Оне су задобиле љубав
прађедовску. Учио је и научио да се бори
Срба због специфичног звука и због
„за Крст часни и слободу златну“. А кад је
песама које су уз њих певане.
дошло време „да се Срби на оружје дигну“
После Видовданског боја на Косову
доказали су да у српским устанцима, као
преко свих српских земаља спустила се
осветницима Косова, тече она иста крв која
тешка тама. Није било слободне српске
је пре пет векова текла у косовским
државе и Срби су постали сиротиња раја.
јунацима. Српски гуслари одржали су
Није било штампаних књига нити српских
својом песмом код српског народа
школа. Једине светле тачке у тој тами били
Косовски завет и Православну веру;
су српски манастири и у њима се народ
развијали у њему и утврдили дивне
окупљао. На тим скуповима, под
особине које красе Србе од памтивека.
столетним храстом, седео би седи гуслар.
Србин верује да се јека гусала до
Гудећи уз гусле он би певао о српској
Бога чује. Зато он преко гусала узноси
прошлости, о косовским јунацима, о
своје молитве и захвалност Господу Богу.
страдањима и жртвовању. Певао би гуслар
Гусле су као олтар пред којима се Србин
и на другим скуповима и у српским
исповеда; преко њих он уздиже своје наде,
домовима. Народ би га са побожном
уздахе и вапаје до небеса. До данашњих
пажњом слушао, гутао и памтио сваку реч,
дана Србин је сачувао своју веру и
а трептај гусала налазио је одјек у сваком
поштовање према гуслама. То се потврђује
српском срцу. И тако се то преносило с
и на тај начин што се у многим српским
поколења на поколење вековима.
домовима гусле чувају као светиња. Само
Наш познати гуслар Филип
данас, нажалост, нису више у тако честој
Вишњић (1765 – 1834) био је син Ђорђа и
употреби као некада. Додуше, у многим
Вишње по којој је узео презиме. Судбина
српским земљама, нарочито Црној Гори и
му је била немилосрдна, јер је већ у осмој
Херцеговини, и данас се пева уз гусле, али
години ослепео од богиња. Али у награду
изгледа као да су изгубиле значај и смисао
за изгубљени вид, Филип је Божјом вољом
који су кроз векове имале. Срби и Српкиње
прогледао срцем и душом, осетивши још у
треба да имају на виду да је Турака било,
раној младости дар за песму и гусле.
има их и биће их само у разним бојама, али
Његове су песме узбудљиве, по некад
увек са истим пакленим намерама. Зато
пророчански видовите. Пуне су
морамо збити своје редове и угледати се на
историјских чињеница и имају облик
наше силне народне јунаке који су животе
стихованих хроника. Био је често са
своје положили бранећи своју Отаџбину и
српким главарима, па је издржао и опсаду
Свето Православље. Тако надахнути
Лознице (1810 ). Одлазио је код чувених
њиховим примером, морамо увек бити
јунака и од њих директно сазнавао о
спремни на све опасности које нам прете,
појединим значајним бојевима. Његов
како од спољних тако и од унутрашњих
савременик Вук Стефановић Караџић
непријатеља.
затекао га је у манастиру Шишатовцу (
1815 ), где је имао прилике да запише све
Милан Старчевић, Швајцарска
Вишњићеве песме – творевине из Првог

9
 Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3
ИНТЕРВЈУ СА МАТИ АНОМ
МАНАСТИР ЧОКЕШИНА
У овоме броју доносимо интервју са
високопреподобном мати Аном
(Петровић), игуманијом манастира
Чокешине. Мати Ана има дугачак монашки
пут и то из манастира Радовашнице, преко
Крке, Крушедола, Сокола до Чокешине. У
манастиру Чокешини је игуманија већ шест
година и спровела је велику обнову
манастира, која је укључила обнову цркве,
старог конака, инфраструктуре, а подигла
је и неколико нових зграда, такође и
спровела велику духовну обнову
манастира. Ово је и повод за овај интервју.
Мати Ана одакле црпите снагу за
овај велики рад на обнови манастира?
На ово питање је веома тешко
одговорити, али превасходно је то воља и
благодат Божија. У току обнове манастира
често сам се сусретала са многобројним
искушењима, али благодат Пресвете
Богородице ме је увек оснаживала и
помагала да сва искушења превазиђем.
Манастир Чокешина је познат
по великим историјским догађајима као
и великанима прошлости, такође се у
манастиру налази и чудотворна икона
Пресвете Богородице. Можете ли нам
нешто више рећи о томе?
10
Да, као што сте рекли у манастиру се
налази чудотворна икона Пресвете
Богородице, која је одувек пружала утеху и
излечење болесним и нема тога ко је
дошао у овај манастир са непоколебивом
вером да није изашао духовно излечен. Од
историјских догађаја требало би поменути:
чувени Чокешински бој 1804. године и
нашег јеромонаха Митрофана Матића који
је мученички пострадао 1941 године .
Све је више оних који се враћају
у цркву. Како им помоћи?
Знате како, из сопственог искуства
ја знам да тим људима треба прићи са
великом љубављу и пажњом и не смемо
никога пустити ко нам дође да оде, не
осетивши Божију благодат. Њима би
требало помоћи да превазиђу своје духовне
слабости, а све на славу Божију.
Упознати сте са пројектом
градње храма посвећеног Св. Цару
Николају. Шта мислите о овом
пројекту?
Овај пројекат је за сваку похвалу, јер
мислим да је коначно дошло време да се и
овај светитељ прослави у српском народу.
У том контексту, у потпуности подржавам
овај пројекат.
Можете ли нам рећи какву
поруку за крај?
За сами крај ја бих навела речи
народног песника: „Бежи у цркву
Краљевићу Марко иначе ћеш изгубити
главу.“ Дакле, Срби враћајте се у Цркву.
Разговор водио: Пантелија Петровић
Посетите:
www.romanovi-srbija.org.rs
 Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3

А СА ЦЕРА РАЊЕН ЈУНАК ВИЧЕ!

(делови поеме посвећене прадеди Владимиру који је погинуо на Церу као трећепозивац)

Зебња ми душу обузе

Помози Ђурђе, тек је живети почео
мој свети, нечија нада беше,
пакао видим свуд а ја му живот одузе.
страх ми у душу уђе, Сагреших небу и земљи
бојим се ноћас ћу умрети. дигох руке на њега,
убица ноћас постадох
Једна ми жеља Боже, због чега?
да јаук стане,
топове да не чујем. Због земље и части
Одавде далеко да одем то су нам рекли у строју.
Боже да л' ће да сване? Нестало сад је свега
у моме последњем боју.
За трен тишина ***
ал' бол ме трже, Ничега нема више
отворим очи жив сам, осећам нема живота, нема слободе
срце ми закуца брже. Сад зли дуси над нама
слављено коло воде.
Боже хвала ти Ватру похлепе за власт
што ме из сна диже. на земљи запалише
Покора даћу ти увек, незнано пута од Адама.
и добрих дела
да мора не буде више. Да ли и ову Голготу
грехови наши одредише?
Ал' опет јаук
па звук тишине чудан. Србија од Бога залута
Погледам небо узоре потражи лажне
облаци месец носе, На Западу сунчевог пута,
Постадох потпуно будан. и претке посрами славне.
***
Нисам сањао, А деце своје посла доста
рат је и битка била да тамо траже знање
Пробам устати не могу у отрову познаје ствари
крај себе пипнем без вере и части
крваво блато. за коју Европа не мари.
Крв је из ране лила
а поред мојих ногу И дође плата за школе
рањен војник стење. послаше војску да руше!
Гладноме хтедосмо дати
Погледам лице тако нам Слово рече,
и дах ми стане њихови ђаци не чуше
без бора детиње рекоше нације право је прече
овакав војсци нашој и од људске душе.
оде и мој јединац Пане.

11
 Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3

Сетих се речи седог проте а млађе две, скупљене

о науци што рече на сламарици поред ње,
кад хтедох Пана у школе дати, спавају ћилимом покривене.
пун је доброте ***
туђинци ће да га покваре. Тргнем се као опечен
задавићу те душмане, јечим
Сетих се тих учењака огњиште ми сатре,
чиновника и министара, кућу ми пусту учини
европских ђака. а ја да те лечим.
Тих овде на бојишту нема И рука ми врат његов тражи
плашљив их разум негде крије, на хладној месечини.
планове праве велике
простима за после, Испод клонуле руке
кад земља крв упије осетим глатке образе.
а тамјан душе однесе. Пређох прстима по челу
*** и преко меке косе,
Зашто сам овде и ја? Спава, спокојно,
Носим те кући дете, где ли га снови носе?
ти си из далека
добар сам домаћин Очинска љубав тад ми сене
преживећеш, наћи ћу лека. и освете гнев однесе.
Овако помазих у сну јединца
Идем ту сам близу, кад пође у Дринску пре мене.
види се шљивик
ено наниже куће. Исто је била месечина
Да ли су моји будни? оне последње ноћи,
Ускоро свануће. кад ми је сумња
У глави дамар бије, мрачна мозак грчила,
видим испод крушке Да ли ће жив доћи?
неко ме чека код капије Привучем очински брижно
препознам по оделу рањено дете на груди
свог старог стрица да га топлота моја греје,
обешеног, на грани виси. док зора са Цера не заруди.

Прелетим сенку од плота, Не жалим тело моје, трошно,

пред прагом икона погажена нека га влага и земља гризу
кроз врата одваљена само душу да спасем,
на огњишту угашеном видим, њен је одлазак близу.
укочена ми лежи жена. ***
Тело моје нико да не тражи,
Јурнем у собу, на церскоме вису
где су ми деца? остаје на стражи.
У углу сагнуте главе Чувајте слободу
с' рукама у коси поштење и веру
кћер ми старија јеца због овога ја сам
и шапатом зове мене, остао на Церу.

Пантелија Петровић

12
 Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3
AKТУЕЛНЕ ВЕСТИ
Манастир Чокешина
Обавештавамо вас да је одбор за
подизање храма Светом цару Николају
21. септембра текуће године
присуствовао храмовној слави Свете
обитељи манастира Чокешине
(интервју са мати Аном настојатељицом
ове свете обитељи доносимо на страни
10). Светој обитељи манастира
Чокешине честитамо храмовну славу и
желимо пуно успеха у обнови
манастира која је још увек у току.
Петровчић – Представници
Одбора за подизање храма Св. цара
Николаја 05. октобра текуће године су
присуствовали парастосу шесторици
бораца IV пука Српског добровољачког
корпуса на челу са младим песником
Иваном Милaчићем. Том приликом је
и освећена надгробна плоча погинулим
добровољцима. Парастосу су
присуствовали бројни поштоваоци
неумрлих витезова као и мештани села
Петровчић.
Јошева - У организацији
Одбора за подизање храма Св. Цара
Николаја дана 09. октобра одлужен је
парастос витешком краљу Александру
(о овоме јубилеју прочитати
опширније на страни 5) као и српском
добровољцу Милутину Ћурћићу који је
пострадао 1991. године у Вуковару.
- Парастосу су присуствовали бројни
верници и поштоваоци ова два
великана.
Јошева – Интернет адреса
нашега Одбора је пуштена у рад
прошлога месеца и до сада је доживела
доста успеха. У току месец дана њеног
рада њу је посетило нешто више од
петсто људи који су се могли упознати
са нашим радом. За оне који још нису
посетили нашу интернет страницу а
желели би да то учине, адреса је:
www.romanovi-srbija.org.rs.
Јошева - Одбор за подизање
храма Светоме цару Николају је
поводом почетка нове школске године
опремио оделом четворо деце из села
Јошеве захваљујући донацији госпође
Мирјане Нил и њених пријатеља из
Немачке.
Јошева – Приложници овога
месеца су: г. Зоран Радосављевић из
Цириха и г. Слободан Ерић из
Београда.
Јошева – Овим путем молимо
наше цењене читаоце да потврде да ли
желе да примају овај Билтен. Ово нам
је потребно због правилног распореда
тиража. Хвала на разумевању.
Владимир Петровић
13
 Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 3

ПИСМА ЧИТАЛАЦА

Поштовани и драги наши! Из молитвама Господу Богу да истрајете на

свег срца поздрављам зидање Спомен започетом делу.
храма Св. Цара Николаја који је први те
врсте и који ће служити на част и Одани Вам брат Бора М.
понос и Српској Православној Цркви и Карапанџић, књижевник
васцелом српском народу. Све Вас
поштује и срдачно поздравља с
________________________________________________________________________

Шта да вам кажем о вашем загађеност околине и на стални живот

пројекту. То је заиста велика ствар,
велика не у смислу колико кошта и
колико ће да траје итд. већ у смислу
поруке коју носи у себи. А по мом
убеђену је порука вишеструка, од тога
да постоји неко мало село на падинaма
Цера, где живе часни и честити људи ,
да постоје искрене нетакнуте идеје и да
постоје људи који су у ова кошмарна
времена спремни да се боре за своје
идеале. Ви можда у целој ствари видите
пре свега верски видик, али знајте да је
много људи, који виде у томе и друге
позитивне аспекте. У ова савремена
времена, можда је то прави корак да се
село не заборави и да се устави ерозија
одласка људи из села. Вековима је село
било симбол и хранитељ градског
живља, формула за опстанак једног
народа. Данас је то мало другачије, али
можда ће опет доћи време кад ће
ситуација бити другачијa. Ту пре свега
мислим на овај луди темпо живота, на
под стресом. Ако реално погледамо
људи на селу никада нису имали тих
проблема и симптома које данас има
градско становништво. Узмимо само
например здраву околину, у граду је
једноставно не може бити, а село је
остало недотакнуто. Ето то је по мом
скромном мишљењу компаративна
предноста тог начина живота и у томе
видим величину вашег напора, да се на
те ствари макар подсете људи, ако већ
не могу да се мењају. Убеђен сам да ће
овај подухват Јошеву сачувати од
пропадања, очувати село да не опусти
попут многих у Србији, да ће јој врати
прави смисао живота и вратити веру у
човека. Само храбро наставите и знајте
добро се добрим плаћа и враћа.
Срећно. Има ко све види и ко све то
зна да цени и оцени.
Зоран П.
Камница-Љубљана

Молимо читаоце Билтена храма Светог цара Николаја да у складу са својим

могућностима узму учешће у изградњи храма посвећеног Светом Цару – мученику.
Имена свих дародаваца биће убележена на посебној плочи, а њихова имена ће бити
помињана на свакој литургији која ће се служити у овоме светом храму. Број динарског
жиро рачуна је 250-1310011231530-58 у Eurobank EFG банци филијала Лозница. За
све информације се можете обратити на следећe бројеве телефона: 015/849–268 и
+41795411507, или на наше е–mail-ове: vladimir_pet@hotmail.com и starac0@sunrise.ch.

14