Evolucija oveka

I Uvod
Teorija evolucije povezuje sav ivi svet u jednu veliku celinu. Najpre pomou fosila, a danas posredstvom genetskih analiza, naunici prouavaju nastanak nae vrste poev od jednoelijskih organizama, istraujui grananje drveta ivota i traei mesta gde su se prapreci raznih vrsta rastali... Za mnoge ljude evolucija je fantastina ideja, pomou koje se moe sagledati povezanost svega to postoji, i na osnovu koje se moe uoiti ovekovo mesto u optoj shemi postojanja. Za druge, naalost, ovo je uvreda - kako iko moe da tvrdi da je ovek nastao od majmuna? Ovo pitanje se esto koristi kao kljuni argument u preziru prema nauci i esto se moe uti kako kreacionisti nazivaju teoriju evolucije majmunskom teorijom ili kako same naunike nazivaju majmunima. Ova reakcija je pogotovo zanimljiva kada se uzme u obzir da osnovna tvrdnja nije tana: ljudi ne potiu od majmuna, i teorija evolucije to ne tvrdi. Evolucija oveka je mnogo sloenija, zanimljivija i dua pria nego to mnogi ljudi misle. Cilj ovog teksta je da iscrta opti tok poznatog dela evolucije oveka, da pokae ta naunici znaju, ta se pretpostavljaju, a ta jo uvek ne znaju. Pre nego to ponemo da, korak po korak, razmatramo poznate podatke o evoluciji oveka, objasniemo nekoliko osnovnih pojmova o fosilima i paleontologiji i dati pregled opteg toka razvoja koji je doveo do modernih ljudi. Nakon ovoga, pozabaviemo se svakom glavnom vrstom na putu do modernog oveka; i konano, vratiemo se na jo jedan opti pregled, da poveemo sve delove u celinu.

a) Fosili
Autori ovog sajta se zahvaljuju profesoru Denisu ONilu iz Palomar koleda na velikodunoj dozvoli da ovde upotrebimo mnoge od njegovih slika i primera. Za analizu evolucije hominida sa stanovita fizike antropologije, itaocima koji znaju engleski jezik iskreno preporuujemo njegov sajt na adresi:http://anthro.palomar.edu/tutorials/physical.htm

Kosti sporije trunu nego ostatak tela, pa mnogi ljudi misle da kosti traju jako dugo; istina je, meutim, da se pod uobiajenim uslovima kosti potpuno raspadnu u roku od nekoliko godina. U suvim podrujima ovo moe trajati due, a u sluaju kada su kosti zaklonjene i potpuno izolovane od vode (recimo, u kamenom sarkofagu), one mogu trajati hiljadama, pa i desetinama hiljada godina. Neke kosti naih predaka su ouvane upravo na ovaj nain, to omoguava njihovu detaljnu analizu. Recimo, neke kosti Neandertalaca su tako dobro ouvane, da su naunici iz njih uspeli da izdvoje DNK i da na osnovu poreenja sa uzorkom DNK modernog oveka obore teoriju po kojoj su se Neandertalci stopili sa modernim ljudima. Ipak, kosti stare vie od nekoliko desetina hiljada godina poinju da se raspadaju same od sebe ak i u potpuno suvim uslovima i ubrzo se pretvore u prah. Jedini poznati nain na koji ove stare kosti mogu biti ouvane jeste proces fosilizacije. U ovom procesu, duboko zakopane kosti bivaju mineralizovane: proteini kostiju bivaju zamenjeni neorganskim mineralima, koji tokom kristalizacije zauzimaju prostor u kome se nalazila kost. Ovim fosil doslovno postaje pare kamena u obliku kosti. Fosili se datiraju pre svega radiometrijskim metodama; kombinacija tri metoda radiodatiranja daje datum fosilizacije na osnovu koga se moe odrediti u kom periodu je fosilizovano bie ivelo. Arheologija nalaza je takoe vana. Ako su fosili naeni u istom sloju kao i ostaci vatre, recimo, ili ostaci kamenog orua, ti predmeti se takoe mogu datirati i na osnovu njih se moe neto nauiti o kulturi naih predaka i nainu njihovog ivota.
Mnogi kreacionistiki tekstovi tvrde da radiodatiranje ne proizvodi dobre rezultate. Odgovor na te tvrdnje moete nai ovde

Zatim, tu je morfoloka analiza. Oblik i poloaj kostiju, oblik lobanje, zapremina mozga, i mnogi drugi parametri paljivo se mere i interpretiraju. Na osnovu ovih merenja se uspostavljaju parametri: kako je na predak hodao, kakvo mu je bilo dranje tela, kako je izgledalo lice, itd. Konano, na osnovu datiranja, morfologije i arheolokih nalaza, naunici pokuavaju da ree zagonetku ovekovog nastanka. Ovaj posao je veoma teak i neizvestan, mada je danas mnogo laki nego to je bio pre pedeset godina. Masa novih fosilnih nalaza, kao i unapreene, preciznije metode datiranja i analize organskih ostataka, omoguili su znaajan napredak...

b) Prvi pogled na stablo razvoja oveka

Pre nego to ponemo da se bavimo pregledom pojedinanih vrsta i da sistematizujemo koja vrsta je postojala u kom periodu vremena, vredi pogledati par slika. Prvo, pogledajmo kakva je tano veza izmeu ljudi i ostalih primata:

Kao to se moe videti, stablo ljudske vrste je veoma razgranato i ne nalikuje direktnoj liniji koja vodi od majmuna do modernog oveka. Za opis celog stabla bilo bi potrebno napisati nekoliko knjiga; u okviru ovog teksta, usredsrediemo se na poslednji deo grananja, koji sadri tri generalne grupe. Prvu grupu ine Ardipithecus i njegovi roaci, o kojima ne znamo skoro nita osim da su postojali. Drugu grupu ine sami Australopitekusi, to ukljuuje i jednu grupu njihovih predaka, Parantropuse. Treu grupu ini genus Homo, koji obuhvata nae neposredne pretke, praljude koji su govorili jedni sa drugima i koristili alatke u svojoj borbi za opstanak. Iz ove slike, meutim, stvari i dalje izgledaju mnogo jednostavnije nego to jesu - ini se kao da su nam majmuni iza oka. Zato bi bilo dobro da pogledamo jo jednu sliku na kojoj se vidi raspored fosila pomenute tri grupe kroz vreme:

(Slika adaptirana iz teksta Dima Folija o evoluciji hominida, koga moete videti ovde.)

Treba imati u vidu da ova slika ne pokazuje koja vrsta iz koje sledi, ve samo starost fosila, i njihove najosnovnije osobine. Pogledajmo sada detaljno ove fosile, idui od najstarijih prema najnovijima...

II Magloviti poetak
Kreacionisti esto priaju kako biolozi izvlae krupne zakljuke na osnovu komadia kostiju, ili ak pojedinanih zuba; ova pria nije tana kao to se moe videti iz daljeg teksta, naunici danas raspolau znaajnim brojem veoma potpunih fosila gotovo svih koraka naeg razvoja od prvih Australopitekusa do danas. Vredi pokazati, meutim, ta se moe zakljuiti i iz nepotpunih fosila. Za primer, uzmimo tri fosila koji se nalaze u najranijem periodu ljudske evolucije... Prvi je Sahelanthropus tchadensis, koji nam je poznat na osnovu jedne lobanje i nekoliko deliminih vilica i zuba, star izmeu est i sedam miliona godina (fosil je pronaen 2002. godine). Lobanja je tipina za hominide, sa malim mozgom od oko 350 kubnih centimetara (ljudski mozak ima prosenu zapreminu od oko 1500 cm3), i mnogim drugim osobinama slinim dananjim impanzama. Ali tu je i nekoliko osobina tipinih za ljudske lobanje, ukljuujui i daleko manje onjake nego to je uobiajeno za majmune. Drugi je Orrorin tugenensis (pronaen 2001.), star est miliona godina. Sve to imamo od ove vrste jesu delovi kostiju ruke i nogu, kao i ostaci donje vilice. Iako je i dalje oigledno veoma srodan impanzi, Ororin je imao zube sline ovekovim, a kosti nogu ukazuju da je, makar deo vremena, hodao na dve umesto na etiri noge. Trei je Ardipithecus ramidus, otkriven 1994, i najbolje istraen od sva tri pomenuta fosila. Star oko 5,5 miliona godina, Ardipitekus nam je poznat iz oko 45% kompletnog skeleta, i vie fragmentarnih lobanja i udova. Oblik zuba je tano na sredini izmeu zuba impanze i ljudskih zuba, osim jednog zuba kod jednog mladog primerka, koji je sliniji zubima impanze nego bilo koji drugi zub daljih hominida. Kosti nogu pokazuju da je Ardipitekus najverovatnije bio dvonoac. ta naunici zakljuuju iz ove tri grupe fosila? Sahelantropus nam ne govori mnogo. Moda se radi o stvarnom primerku prelaznog fosila, ali moda je re i o nekoj izumrloj vrsti majmuna. Jedini razlog zbog koga je ovaj fosil vaan je to to znamo da je vrsta postojala i znamo gde je otprilike ivela, a to nam omoguava da

usmerimo dalju potragu za fosilima i moda jednog dana naemo potpunije fosile, od kojih moemo vie da nauimo. S obzirom da je fosil otkriven tek nedavno, potraga je tek u zaetku... Ororin nam govori malo vie. Ako nita drugo, znamo da je postojala vrsta velikih majmuna koji su hodali na dve noge i mogli da stoje uspravno. Da li je on bio jedan od naih predaka? Moda jeste, a moda i nije odgovor e morati da saeka dok se ne budu nali kompletniji fosili.
Dva nova otkria su nedavno proirila ovu oblast. Prvo su krajem 2004. naeni fosili jo devet jedinki Adripitekusa, koji podravaju prethodne zakljuke, i ine skoro potpuno sigurnom teoriju da su pripadnici ove vrste hodali uspravno. Drugo otkrie su ostaci hominida naeni u Etiopiji u martu 2005. U trenutku pisanja ovog teksta detalji jo nisu bili objavljeni, osim da se radi o skeletu starom oko etiri miliona godina. Po preliminarnim komentarima naunika, mogue je da se radi o prelaznom obliku izmeu Adripitekusa i kasnijih formi.

Uzet sam po sebi, Ardipitekus ne govori mnogo; ali ako se uporedi sa fosilima Australopitekusa (o kojima govori sledee poglavlje ovog teksta), moemo mnogo toga nauiti. Poto imamo nekoliko razliitih fosila, znamo da nije naprosto re o jednoj jedinki koja je bila deformisana radi se o izumrloj vrsti koja je najverovatnije hodala uspravno, imala zube koji su liili na zube Australopitekusa, i ija lobanja pokazuje mnoge osobine koje su tipino ljudske. Mada jo uvek nije sigurno da su Ardipitekusi bili meu naim precima, oni su sasvim sigurno bili bliski roaci naih dalekih predaka. Sa jedne strane, to nije mnogo podataka; ali sa druge strane, ako uzmemo u obzir koliko malo imamo, prikupili smo mnotvo podataka. ta se onda dogaa kada imamo kompletne fosile?

III Australopithecus i Paranthropus

Australopitekusi obuhvataju vie vrsta, od kojih je jedna i A. afarensis, na najverovatniji davni predak. Pogledajmo za trenutak stablo razvoja Australopitekusa, i njihovih izumrlih potomaka, Parantropusa:

Australopithecus anamensis je najslabije poznat od svih Australopitekusa. Imamo samo devet nekompletnih fosila starih oko etiri miliona godina, uglavnom kostiju nogu dovoljno da znamo da to veoma primitivan Australopitekus, da je re o dvonocu, i da su zubi slini ljudskim. Ali ovo nije dovoljno da izvuemo dublje zakljuke. Prava pria poinje sa Australopithecus afarensis, koji je najverovatnije meu naim direktnim precima. Ova vrsta nam je poznata iz vie desetina nalaza, ukljuujui nekoliko vie od 90% kompletnih fosila, meu kojima se nalazi uvena Lusi preko 70% kompletan skelet enke A. afarensis. Mada su kreacionisti vie godina tvrdili da se zbog Lusinih nepotpunih nogu ne moe znati da li je A. afarensis hodao na dve noge, dalji nalazi (pogotovo fosili naeni u Hadaru, Etiopija) definitivno su potvrdili da su ovi rani Australopitekusi hodali na dve noge. Lice afarensisa imalo je izbaenu vilicu, slinu vilici impanze. Zubi su bili veoma slini ljudskim, sa mnogo manjim onjacima nego kod ranijih primeraka. Karlica je prilagoena hodanju, a oblik femura (butne kosti) je takav da bi etvoronono hodanje bilo veoma neprijatno za afarensise. Zapremina lobanje afarensisa je priblino ista zapremini lobanje impanze i malo je verovatno da je afarensis bio znatno inteligentniji. Zato je tako naizgled sporedan detalj, poput hodanja na dve noge, doveo do razvoja tako kardinalnog svojstva kao to je inteligencija? Svi vii primati imaju ruke kojima mogu da hvataju i dre predmete; meutim, upotreba ruku je veoma ograniena, poto vii primati ne mogu da efikasno koriste ruke u pokretu im treba da potri, impanza, recimo, mora da koristi svoje ruke za odupiranje i ravnoteu. Uspravni hod je dozvolio Australopitekusima da dre stvari u rukama dok hodaju, to im je omoguilo da razviju alatke koje su mogli da prenose sa mesta na mesto, da dre u rukama oruje za lov, i da mnogo svrsishodnije koriste tragove inteligencije koju su imali. Vrlo je verovatno da je upravo ovaj napredak bio kljuan u razvoju razuma kasnijih potomaka afarensisa. Neki kreacionisti i danas insistiraju da je A. afarensissamo izumrla vrsta majmuna. Takvima preporuujemo da pogledaju skelet prikazan na slici, koji pokazuje afarensisa u hodu. Mada jo ne ovek po razumu, afarensis je ve hodao kao ovek, uspravno... Od otkria potpunih skeleta do danas, uraeno je vie rekonstrukcija izgleda afarensisa, od kojih je jedna prikazana ovde. Pri posmatranju ovakvih rekonstrukcija treba imati u vidu da je opti izgled (pogotovo izgled vilice i oiju) verovatno taan, ali da su mnogi detalji (boja koe, dlakavost) puko nagaanje. U savrenom primeru prelaznih fosila, afarensisa je nasledila mnogo razvijenija vrsta poznata kaoAustralopithecus africanus. Paleontolozi su dugo pretpostavljali da je afarensis bio direktni predak oveka; meutim, noviji dokazi pokazuju da je afrikanus nasledio afarensisa, i da se negde kod afrikanusa (ili iz neke grupe izmeu afarensisa i afrikanusa) desio veliki razlaz ljudske vrste. Sa jedne strane su se odvojili Paranthropusi, sa druge strane se odvojio

genus Homo, ovek. Veza izmeu vrsta se moda najlake moe videti ako uporedimo stopala i karlice impanze, afrikanusa, i modernog oveka (Homo sapiens):

Jo zanimljivije je poreenje lobanja afarensisa, afikanusa i modernog oveka:

Kao to se moe primetiti, lobanja je jo uvek daleko od ljudske. Zapremina mozga je suvie mala, a kao to se vidi na lobanji Taung deteta (vie od 90% kompletnog skeleta bebe afrikanusa) onjaci su jo uvek bili iljati. Ali, oblik lobanje je ve poeo da se menja i poveava, pratei rastuu inteligenciju Australopitekusa. Ovde je poela da se dogaa jo jedna promena. Mujaci veine primata mnogo su vei od enki, to je bio sluaj i kod afarensisa (prosena teina mujaka afarensisa je bila oko 45 kg, prosena teina enke oko 29 kg). Kod afrikanusa, ova razlika poinje polako da se smanjuje prosean mujak afrikanusa je bio teak oko 41 kg, prosena teina enke je bila oko 30 kg. Pre nego to preemo na nae skorije i blie roake iz genusa Homo, trebalo bi makar baciti brz pogled na Parantropuse, granu praljudi koja je izumrla pre otprilike milion godina... Najranija i najmisterioznija vrsta Parantropusa je Paranthropus aethiopicus, od koje nam je ostala jedna delimina lobanja i nekoliko parcijalnih fosila. Zbog nedostatka podataka, nije sigurno da li je aethiopicus bio predak kasnije vrsteParanthropus robustus, ili je ona nastala direktno od afrikanusa. Veoma je verovatno, meutim, da je trea vrsta Parantropusa, Paranthropus boisei, nastala odaethiopicusa. Svi Parantropusi imaju neke zajednike osobine: debela i vrsto graena lobanja sa tipinom koatom krestom na vrhu, kao i masivna vilica sa velikim i snanim zubima. Zapremina mozga je malo vea nego kod ranijih Australopitekusa, i neki arheoloki nalazi pokazuju da je vrlo verovatno da su Parantropusi koristili slomljene kosti kao alatke za kopanje.

IV Rani Homo
Pre oko 2.3 miliona godina, jedna grupa australopitekusa je napravila veliki skok u tehnologiji: umesto korienja kostiju ili kamenja koje bi uspeli da nau, pripadnici ove grupe su poeli da sami proizvode svoje alatke. Proizvodnja alata podrazumeva sposobnost planiranja: neke grupe dananjih impanzi umeju da, kada nau mravinjak, na brzinu od grane naprave prostu alatku za izvlaenje mrava iz njihovih podzemnih tunela. Meutim, nikada nije vien nijedan impanza kako pravi takve alatke unapred, spremajui se za lov. Prva grupa praljudi koja je postigla ovaj napredak smatra se pravim poetkom genusa Homo, istinskim ljudima. Pre nego to ponemo priu o njima, pogledajmo stablo razvoja na osnovu svih podataka koje imamo do danas:

Prva vrsta otkrivena zajedno sa ostacima orua i tragovima upotrebe tog orua jeste Homo habilis. Znatno kasnije su otkriveni tragovi vrste sline habilisu, mada sa znaajnim razlikama u strukturi lobanje. Ova vrsta je nazvana Homo rudolfensis, mada jo uvek nije sigurno da li je re o posebnoj vrsti, ili tek o malo drugaijoj grupi habilisa. Za potrebe ovog teksta, koristiemo re habilis da oznaimo obe ove grupe.

Na slici se vidi da je lobanja habilisa u nekoliko detalja razliita od lobanje afrikanusa. Zanimljiv je prvi znak smanjenja veliine vilice, i njene manje isturenosti; zapremina mozga je samo malo vea nego kod Australopitekusa. Karlica i lea habilisa su bolje prilagoena uspravnom hodanju, tako da ovde ve nestaju svi tragovi povijenosti. Zubi su manji, to ukazuje da je habilis jeo meku hranu rezultat seenja hrane alatkama, to je zamenilo kidanje zubima. Ono to je moda najvea i najvanija razlika u odnosu na Australopitekuse uopte nije vidljivo spolja, ve se moe primetiti tek pomou skeniranja unutranjosti lobanje. Naime, deo mozga koji kontrolie govor, takozvano Broka podruje, nalazi se ispod veoma specifine izboine na mozgu koja se uklapa u odgovarajue udubljenje na lobanji. Nijedan od ivih primata nema ovo udubljenje, niti su ga imali Australopitekusi i Parantropusi ono se prvi put javlja kod habilisa. Znai, Homo habilis je bio prvi predak modernog oveka koji je imao sposobnost govora! Ova sposobnost je verovatno bila prilino rudimentarna i ograniena, poto ostaci vrata i veze kime sa lobanjom pokazuju da je habilis verovatno imao vrlo primitivne glasne ice. Meutim, ova sposobnost, kada se jednom pojavila, relativno je brzo evoluirala, kao to emo videti u daljem tekstu. Prvi pripadnici roda Homo iveli su (koliko znamo) u jugoistonom delu Afrike. Njihove alatke su bile veoma primitivne, uglavnom sainjene od kamenja koje su lomili na takav nain da lomljenje ostavi otru ivicu. Poto su prvi tragovi ovakvog orua naeni u Olduvaiu, prva ljudska tehnologija se zove oldovanska. Primer jedne oldovanske alatke prikazan je na priloenoj slici.

V Homo ergaster
Poslednji deo ljudskog stabla predstavlja savrenu tranziciju. Mozak polako raste, vilica postaje sve manje izbaena, glasni aparat se sve vie razvija, zubi postaju sve manji... Promene su toliko glatke da postoji odreena doza neslaganja meu naunicima u vezi sa tim da li su kasniji primerci i dalje deo vrste Homo ergaster, ili je re o ranim primercima vrste Homo erectus. Dobar primer ove kontroverze je jedan od najkompletnijih fosila ergastera, Deak iz Turkane (na slici), koga neki svrstavaju u ergastere, a neki u erektuse. Otkud neslaganje? Rani primerci ergastera imaju zapreminu lobanje od oko 700cm3 oko 150cm3 vie nego Homo habilis. Sledei primerci ergastera kojima raspolaemo imaju zapreminu mozga od oko 850 cm3, dodatak od jo 150 cm3, koji pokazuje naglu evoluciju inteligencije. Konano, najrazvijeniji primerci ergastera dostigli su vie od 900 cm3, to je na nivou ranih primeraka Homo erectusa. Kranijalni fleksus, deo vrata koji oslikava razvoj govornog aparata, takoe pokazuje stalni razvoj. Drugim reima, imamo dovoljno fosila da pratimo evoluciju iz koraka u korak, da posmatramo kako se jedna vrsta pretvara u drugu; to samo po sebi dovodi do pitanja na kom mestu tano treba povui liniju i rei da se tu nalazi granica izmeu dve vrste... Jedini nain da steknemo realnu sliku ljudske evolucije jeste da posmatramo ergastera i erectusa kao jedan kontinuum. Analiza fosilnih karakteristika nam govori da je negde u toku prelaza izmeu ergastera i erectusa, moda ba u vreme kada je deak iz Turkane iveo, dolo do sledee velike podele ljudske rase. Jedna grupa je ostala u Africi i nastavila je da ivi tamo

do sledee velike klimatske promene; ovu grupu ine nai direktni preci, arhaini Homo sapiens (alternativno nazvan Homo heidelbergensis). Druga grupa je izala iz Afrike i naselila vei deo june Evrope i Azije; ova, danas izumrla grupa, nazvana je Homo erectus, uspravni ovek.

VI Homo erectus

Homo erectus je istorijski najuspenija grana ljudske vrste. Naa vrsta, Homo sapiens sapiens, postoji tek nekih dve stotine hiljada godina. Erectus je vladao dobrim delom sveta skoro 750,000 godina. Od svih ljudskih predaka, Homo erectus je najbolje poznat nauci preko dve stotine fosila je naeno do danas na podruju od panije do Kine, zajedno sa njihovim oruem, tragovima lova, ishrane, naina ivota... Na osnovu ovog obilja arheolokih podataka, zna se da je erektus bio mnogo bolji lovac nego prethodni ljudi (koji su najverovatnije bili veinom skupljai plodova). Iz razvijenog mozga i tragova razvijenog govornog aparata znamo da je imao i relativno dobru sposobnost komunikacije. Ubojitost i efikasnost erektusa u lovu se dodatno poveala pre oko 1.200.000 godina, kada je dolo do sledeeg velikog skoka u razvoju tehnologije: prelaska na korienje vulkanskog kamena za orue, i izrade dvoseklih sekira. Ova tehnologija se naziva aulejska, i neki primeri su prikazani na slici, zajedno sa principom proizvodnje ovakvih orua: erektusi su prvo grubo klesali kamen uz pomo drugog, tekog i tupog kamena, pa zatim fino oblikovali otricu mekim ekiem od kosti.

Korienje orua i razvoj alata bili su plodovi erektusove inteligencije, ali su takoe vodili ka daljem pritisku za razvoj ove inteligencije: rani primerci erektusa imaju zapreminu lobanje od oko 850 cm3, dok poslednji primerci koje imamo dostiu i do 1200 cm3, to se preklapa sa niim rangom zapremina mozga kod modernog oveka! Kako je erektus izgledao? Njegova vilica je i dalje bila izbaenija nego vilica modernog oveka, a takoe je jo uvek bio prisutan takozvani supraorbitalni torus, tipino izbaeno elo. Zubi su bili veoma slini ovekovim, ali i dalje vei, sa veim onjacima. Rekonstrukcija verovatnog izgleda erektusa je prikazana na slici. Pre otprilike 400.000 godina, erektus je napravio poslednji veliki skok, savladavi upotrebu vatre. Meutim, upravo u ovom periodu, nova vrsta, potomci erektusa iz Afrike, poela je da se iri kroz Evropu i Aziju.Homo sapiens, moderni ovek, konano je stupio na scenu. Njegov dolazak, uz njegovu modernu tehnologiju i veu inteligenciju, predstavljao je kraj erektusa. Mada je mogue da su izolovane grupe preivele jo stotinama hiljada godina (moda ak i do samo dvadesetak hiljada godina pre nae ere), u roku od sto hiljada godina, novi osvajai su preuzeli najvei deo teritorija kojima je erektus nekada vladao.

VII Homo sapiens

Danas postoji samo jedna vrsta genusa Homo, i mi tu vrstu zovemo ovek. U prethodnom tekstu smo videli da se ova vrsta najverovatnije odvojila od erektusa negde u toku prelaza ergaster-erektus. Kao to je uobiajeno u evoluciji, nije dugo bila re samo o jednoj vrsti. U okviru ove diskusije, vane su tri vrste, ili podvrste: prvi, arhaini Homo sapiens, takoe poznat kao Homo heidelbergensis; i dve podvrste na koju se ova originalna vrsta podelila, moderne ljude, Homo sapiens sapiens, i neandertalce, Homo sapiens neanderthalensis. Arhaini sapiensi su poznati na osnovu nekih ezdesetak fosila, starih izmeu 800 i 400 hiljada godina. Posedovali su mnoge osobine sline erektusu, ali znatno slinije modernim ljudima. Prosena veliina mozga je bila oko 1200 cm3, vea nego kod erektusa ali manja nego kod modernih ljudi. Lobanja je postala zaobljenija nego kod erektusa, zubi manje izraeni, i vilica uvuenija. Mnogi primerci, pogotovo stariji, i dalje imaju izraene koate izrasline iznad obrva, sa elom nagnutim unazad. U jo jednoj savrenoj evolutivnoj tranziciji, razlika izmeu erektusa i ranih arhainih sapiensa je minimalna i teko je povui liniju izmeu dve vrste. Arhaini sapiensi su se podelili na dve grupe koje su donekle postale razliite. Sa jedne strane su stajali nai preci i naa dananja rasa. Sa druge strane bili su neandertalci. Neandertalci su iveli izmeu 230.000 do 30.000 godina p.n.e; veoma su dobro proueni, poto do danas imamo preko etiri stotine njihovih fosila i ostataka. Bili su neto nii, ali zato znatno iri i fiziki snaniji nego moderni ljudi. Lobanje su im bile izduenije nego kod modernih ljudi, sa izbaenom vilicom i sredinom lica, ali i dalje sa nagnutim elom. Donja vilica je obino bila uvuena u poreenju sa sredinom lica. Veina razlika izmeu neandertalaca i modernih ljudi bila je upravo u grai lobanje; ostale kosti su uglavnom iste, sa izuzetkom ramena i neobinog oblika nekih od kostiju karlice. Na slici moete videti rekonstrukciju izgleda neandertalca (kao i kod prethodnih rekonstrukcija, boja koe, kao i duina i raspored dlaka su nagaanje). Obratite panju na dug, pljosnat nos, nagnuto elo, i uvuenu vilicu. Skeleti neandertalaca esto pokazuju tragove lomljenja i ponovnog zarastanja kostiju, znak da je njihov ivot bio veoma teak i surov. Ipak, injenica da su ljudi sa polomljenim kostima uspevali da preive dovoljno dugo da te kosti zarastu, ukazuje da su neandertalci iveli u grupama u kojima su lanovi podravali jedni druge. Suprotno nekim ranim idejama koje se i dalje ponekad mogu nai u knjigama, neandertalci su bili visoko inteligentni vrlo verovatno isto onoliko koliko i nai preci. Od njih poinje trea era razvoja kamenog orua, takozvana Musterijanska tradicija, a zna se da su bili veoma dobri i organizovani lovci koji su bili u stanju da uhvate mnoge velike i opasne zveri. iveli su esto u blizini ivica gleera tadanjeg ledenog doba, i bili su veoma uspeni u preivljavanju u takvim hladnim i oskudnim uslovima.

Za razliku od naih predaka, neandertalci verovatno nisu imali tradiciju umetnosti, poto do danas nisu otkriveni nikakvi tragovi njihovih slika ili dekoracija. Meutim, postoje tragovi da su verovali u ivot posle smrti, poto su farbali svoje mrtve crvenim prahom, posipali ih odreenim vrstama cvea, i ponekad sahranjivali zajedno sa ritualnim predmetima.

VIII Opti pregled

I tako smo stigli do Homo sapiens sapiens, modernog oveka, vrste kojoj pripada kako pisac ovog teksta, tako i svi itaoci. Ostalo nam je jo samo da poveemo sve prethodno reeno u jednu celinu. Prvi korak u razvoju je pojava dvononog hodanja. Osim po ovoj osobini, rani australopitekusi nisu bili mnogo razliiti od svojih majmunolikih predaka; da su preiveli do danas, ljudi bi ih verovatno smatrali uspravnim majmunima. Dvonono hodanje je bilo najpre primitivno, ali se veoma brzo razvilo do dananjeg nivoa; ve kod Homo habilis su noge i kima postali praktino onakvi kakvi su i danas kod modernih ljudi. Razvoj mozga je bio druga pria. Mada veliina mozga nije merilo inteligencije, generalni rast zapremine mozga jeste pratio razvoj orua i upotrebe tog orua kroz istoriju, tako da neki nivo korelacije postoji. Pogledajmo tabelu:

vrsta impanza Homo habilis Homo erectus neandertalci

raspon veliine mozga (cm3) prosek veliine mozga (cm3) 300-500 500-750 800-1250 1300-1750 631 1000 1400 1345

australopitekusi 400-530

moderni ovek 900-2300

Moe se videti kako se mozak razvijao korak po korak. Skeleti i lobanje pokazuju slian gradualni razvoj, savreni evolutivni prelaz od jedne vrste ka sledeoj. Ostalo je jo samo jedno pitanje: zato su ljudi danas jedini preiveli lanovi nae familije? Nai dalji roaci, impanze, ive kao skupljai u dungli, za koju su mnogo bolje prilagoeni od nas. Izmeu ljudi i impanzi nikada nije postojao direktan sukob. Ali sukob jeste postojao izmeu ranih ljudi i australopitekusa: iveli su na istim podrujima, hranili su se slinom hranom, i koristili sline resurse. Prvi ljudi, naoruani svojim novim kamenim oruem i veom inteligencijom, su prvo potisnuli australopitekuse, da bi ih zatim i istrebili. Ovaj proces nije bio brz od nastanka prvih ljudi, do nestanka zadnjih parantropusa je prolo skoro milion i po godina ali je bio nezaustavljiv. U nekom smislu, australopitekusima je odzvonilo u trenutku kada je prvi Homo habilis dohvatio polomljeni kamen i pomislio hej, ovim mogu da seem meso. Sa kasnijim ljudskim vrstama, situacija je malo komplikovanija. Postoje dva osnovna modela razvoja: model zamene, i model regionalnog kontinuiteta.

Po modelu zamene, ljudi su se odvojeno razvijali na tri kontinenta, da bi ih onda moderni Homo sapiens sve potisnuo u svom irenju. Po modelu regionalnog kontinuiteta, stalno je postojala genetska migracija izmeu razliitih delova, tako da je ljudska rasa na planeti evoluirala kao jedna velika masa. Istina je verovatno negde na sredini, mada je nagnuta ka modelu zamene. Fosilni i anatomski dokazi pokazuju da je odreena koliina ukrtanja postojala do razvoja arhainog Homo sapiensa, ali da je posle toga najverovatnije dolo do zamene: nova, inteligentnija vrsta je potisnula erektuse, i na kraju ih istrebila. Direktnije dokaze imamo u vezi sa nainom na koji su neandertalci nestali. Mada postoje neki tragovi ukrtanja neandertalaca i modernih ljudi (nekoliko skeleta modernih ljudi sa nekim neandertalskim osobinama), genetski dokazi ukazuju na nesreniju priu. Naime, neke kosti neandertalaca su toliko dobro ouvane da su naunici iz njih uspeli da izvuku mitohondrijalnu DNK, genetski materijal koji su onda mogli da uporede sa istim materijalom kod modernih ljudi. Pokazalo se da potomci neandertalaca nisu preiveli do danas u ljudskoj populaciji. Drugim reima, najverovatniji scenario je da su nai preci, u svom irenju kroz Evropu, prvo potisnuli pa zatim i istrebili neandertalce.

IX Dodatak: Homo floresiensis

Samo par nedelja pre poetka pisanja ovog teksta, objavljeno je otkrie nove vrste u okviru genusa Homo. Patuljasti skeleti naeni na ostrvu Flores u Indoneziji imaju neke neverovatne osobine, meu kojima je i struktura kostiju nogu slinaHomo erektusu. S obzirom da su fosili stari tek nekih 18,000 godina, ovo bi znailo da je makar jedna izolovana grupa erektusa uspela da preivi znatno due nego to se ranije znalo, ak due nego neandertalci. Ovi nalazi se sada nalaze pod lupom intenzivnog naunog istraivanja, i verovatno e biti

potrebno par godina pre nego to se o njima bude moglo rei ita definitivno. Kada detaljniji podaci postanu dostupni, ovaj tekst e biti dopunjen da ukljui i te informacije.