Legvin Ursula

APLJINO OKO Prevod: Kosti-Opai Dubravka

Leguin Ursula K. EYE OF THE HERON (THE), 1978.

KENTAUR 1985.

1.
Na suncu, u sredini prstena koji je obrazovalo drvee, sedeo je Lev skrtenih nogu, glave nagnute nad rukama. Na toploj povrini njegovih dlanova savijenih u obliku plitke olje ualo je malo bie. Lev ga nije uhvatio; bie je samo odluilo ili pristalo da tu ostane. Liilo je na malu krilatu abu. Krila, sklopljena na iljak iznad njegovih lea, bila su zagasito smee boje s tamnim pegama, a telo mu je bilo proarano zagasitim mrljama. Tri zlatna oka veliine ovee glave iode ukraavala su glavu bia: s obe strane i na sredini lobanje nalazilo se po jedno. Ovo sredinje oko, koje je gledalo uvis, posmatralo je Leva. Lev mu namigmu. Bie naglo prameni izgled. Ispod njegovih sklopljenih krila proklijae prljavorozikaste liske poput listastih organa paprati. Za trenutak, bie je liilo na paperjastu loptu, koja se nije mogla jasno razabrati, jer je lie ili paperje neprestano padrhtavalo, zamagljujui mu obrise. Postepeno zamagljenosti nestade. Na dlanu se ponovo nalazila krilata aba, ali sada je bila svetloplave boje. Zadnjom od svoje tri male ape poeala je levo oko. Lev se nasmeio. aba, krila, oi, noge nestadoe. Pljosnatog oblika, nalik moljcu, ualo je sada bie na Levovom dlanu, gotovo nevidljivo poto je, izuzev nekoliko tamnih mrlja, bilo iste boje i tkiva kao njegova koa. Lev je sedeo nepomino. Polako, ponovo se pojavi plava aba sa krilima, koja ga je posmatrala onim zlatnim, okom. Prela je preko Levovog dlana i pregiba njegovih prstiju. est tananih toplih noica grilo se i sputalo, neno i precizno. Zastala je na vrhu njegovih prstiju i naherila bi glavu kako bi mogla da ga pogleda desnim okom, dok je levim i sredinjim otro motrila u nebo. Najednom se skupi poput strele, izbaci dva providna potkrila, duplo dua od tela, i otisnu se u dugom vetom luku prema padini obasjanoj suncem iznad prstena koji je obrazovalo drvee. "Lev?" "Zanimljiv mudrija." Ustao je i pridruio se Andreju koji je bio izvan prstena. "Martin misli da bismo noas mogli da stignemo kui." "Nadam se da je u pravu", ree Lev. Stavio je ranac na lea i prikljuio se kraju povorke sainjene od sedam mukaraca. Krenuli su u nizu jadan po jedan, ne razgovarajui, osim kada bi se neko iz povorke javio da voi puta ukae na moguu preicu, ili kada bi, drugi u povorci, onaj koji je nosio kompas, rekao voi da, skrene desno ili levo. Ili su prema jugozapadu. Poaenje im nije priinjavalo tekoe, ali nije bilo nikakve staze niti, graninih oznaka. umsko drvee raslo je u krugovima, dvadeset do ezdeset drveta obrazovalo je prsten oko istine u sredini. U lebovima odrona prstenasto drvee raslo je tako blizu, esto zatvarajui krug, da su se putnici, naizmenino, as probijali kroz iblje izmeu tamnih obraslih debala, as nesmetano prelazili preko suneraste trave to je rasla u suncem obasjanim krugovima izmeu drvea, zatim ponovo probijali kroz tamu, lie, gustu lozu i zbijena stabla. Na obroncima brda razmak izmeu prstenova bio je vei i ponekad se pruao irok vidik iznad talasastih dolina u nedogled iaranih blago nepravilnim prstenjem stabala. Kako je poslepodne prolazilo magla je sve vie priguivala sunevu svetlost. Sve gui oblaci pribliavali su se sa zapada. Poela je da pada sitna, retka kia. Vreme je bilo blago, bez daka vetra. Gole grudi i ramena putnika sijali su kao da su premazani uljem. Kine kapi lepile su se za njihovu kosu. Nastavili su da hodaju uporno se drei jugozapadnog pravca. Svetlost je postajala sve sivlja. U dolinama, u krugovima koje je obrazovalo drvee, bilo je maglavito i mrano. Ispevi se na vrh dugake kamenite uzviice, voa grupe, Martin, okrenu se i pozva ih. Jedan za drugim popeli su se do njega, i stali na greben samog vrha. Ispod njih leala je iroka reka, sjajna i providna izmeu tamnih obala. Najstariji u grupi, Nepokolebljivi, poslednji je stigao na vrh i sada je stajao gladajui dole, u reku, s izrazom dubokog zadovoljstva. "Hej", promrmljao je, kao da se obraa prijatelju. "Koji put vodi do amaca?" upita momak koji je nosio kompas. "Uzvodno", ree Martin, nagaajui. "Dole", predloio je Lev. "Zar ono nije najvia taka ovog lanca brda, tamo na zapadnoj strani?" Brzo su razmotrili ovo pitanje i odluili da pokuaju nizvodno. Pre nego to e krenuti, zastali su u tiini na vrhu grebena odakle im se pruao iri vidik nego ijednog od proteklih dana. S druge strane reke, prema jugu, sputala se uma u vidu beskrajnih prstenova ispod oblaka koji su lebdeli. Uzvodna, prema istoku, zemlja se koso uzdizala; prema zapadu reka je zadirala u sive povrine tla izmeu niih brda. Tamo gde se reka gubila iz vida prostirala se slaba svetlost, odblesak sunevih zraka na otvorenom moru. Na severu, iza lea putnika, leala su poumljena brda, dani i milje njihovog putovanja, gubei se u tami kie i noi. U itavam tom beskraju jedino spokojna slika prirode koju ine brda, uma, reka, bez traga dima; bez ijedne kue i bilo kakvog puta. Krenuli su prema zapadu, sledei lananu kimu brda. Nakon otprilike jednog kilometra deak po imenu Gostoprimljivi, koji se sada nalazio na elu grupe, uzviknu veselo i pokaza u pravcu dva crna kolca na prevoju ljunkovite plae, u pravcu amaca koje su tamo privezali pre nekoliko nedelja. Spustili su se do plae klizajui se i verui po strmom grebenu. Dole, pored reke, bilo je mranije i hladnije, iako je kia prestala da pada. "Uskoro e mrak. Hoemo li da se ulogorimo", upita Nepokolebljivi nevoljno. Pogledali su u sivu masu reke koja je proticala pored njih, u sivo nebo iznad nje.

"Na otvorenoj reci bie svetlije", ree Andrej, izvlaei kratka vesla ispod jednog privezanog, prevrnutog kanua. itava porodica slepih mieva-torbara nala je udoban smetaj izmeu kratkih vesala. Poluodrasli mladunci iskoie i odskakutae preko plae, skviei ogoreno, a razdraeni roditelji poletee za njima. Ljudi se nasmejae i podigoe lake unove na ramena. Spustili su amce u vodu i krenuli, smestivi se po etvoro u jedan un. O podignuta vesla iznad vode odbijala se srebrna svetlost zapada. Kada su stigli na sredinu reke nebo je izgledalo svetlije i vie, obale niske i crne s obe strane. "Oh kada stignemo Oh kada stignemo u Lisabon, ekae nas bele lae, Oh kada stignemo." Jedan ovek u prvom unu poe da peva, dva ili tri glasa iz drugog amca prihvatie pesmu. Dok su zvonko i enjivo pevali, svuda unaokolo vladala je tiina divljine, iznad i ispod njih, pre i nakon pesme. Rene obale postajale su sve nie, udaljenije, tamnije. Sada su se nalazili na mirnoj masi sive vode, irokoj pola milje. Svakog trenutka nebo je postajalo sve tamnije. Onda iznenada, daleko na jugu, zablista neka svetla taka udaljena i jasna, razbijajui dotadanju tamu. U selima niko nije bio budan. Izbie preko pirinanih polja, sluei se fenjerima koji su bacali lelujavu svetlost. U vazduhu osetie teak miris dima od treseta. Tiho, kao kad pada kia, prolazili su ulicom izmeu malih usnulih kua, sve dok Gostoprimljivi nije glasno uzviknuo: "Hej, stigli smo!" i s treskom otvorio vrata roditeljske kue. "Majko, probudi se! Ja sam!" Kroz nekoliko minuta pola Grada nalo se na ulici. Svetiljke su upaljene, vrata irom otvorena, deca su se unaokolo igrala, stotinu glasova je govorilo, vikalo, postavljalo pitanja, izraavalo dobrodolicu, izricalo estitke. Lev je poao da nae Juni Vetar upravo u trenutku kada se ona urno sputala niz ulicu, pospanih oiju, nasmeena, ala prebaenog preko zamrene kose. On isprui ruke, kako bi je zaustavio. Ona podie pogled prema njegovom licu i nasmeja se: "Vratio si se, vratio si se!" Zatim se izraz njenog lica promeni; hitro je bacila pogled oko sebe na veselu ulinu guvu, zatim ponovo na Leva. "Oh", ree, "znala sam. Znala." "Na putu za sever. Otprilike pre deset dana. Sputali smo se niz kanjon reke. Ispod njegovih ruku odronilo se kamenje. Gnezdo planinskih korpiona. U poetku mu je bilo dobro. Ali bilo je na desetine ujeda. Ruke su poele da mu otiu..." vre je stegao devojine ruke, ona ga je i dalje gledala pravo u oi. "Umro je nou." "U velikim bolovima?" "Ne", slaga Lev. Oi mu se napunie suzama. "Ostao je, eto, tamo", ree. "Napravili smo humku od velikih belih oblutaka. Blizu vodopada. Eto... eto, on je tamo." U vrevi i brbljanju iza njih zau se jasan enski glas: "Ali gde je Timo?" Ruke Junog Vetra izgubie se u Levovim; izgledalo je kao da se smanjuje, da propada u zemlju, da nestaje. "Poi sa mnom", ree on i, obgrlivi je oko ramena, krenue utke prema kui njene majke. Lev ju je tu ostavio s Timovom i njenom majkom. Izaao je iz kue, zastao neodluno, zatim polako krenuo nazad ka okupljenim ljudima. Iz guve istupi njegov otac oekujui da e ga sresti; Lev ugleda njegovu kovrdavu sedu kosu, oi koje ga trae kroz svetlost baklji. Saa je bio vitak, nizak ovek; kada su se zagrlili Lev ispod njegove koe oseti kosti, otre i krhke. "Video si se s Junim Vetrom?" "Jesam. Ne mogu..." Privio se za trenutak uz oca, i jaka uzana aka lupnu ga po ruci. Zamagli mu se pred oima i oseti bol u njima. Kada je konano pustio oca, Saa se odmae da ga pogleda, ne govorei nita, napregrnutih tamnih oiju, ustiju skrivenih iza otrih sedih brkova. "Ti si bio dobro, Oe?" Saa potvrdno klimnu glavom. "Umoran si. Hajde kui." Kada su krenuli niz ulicu, ree: "Jeste li pronali obeanu zemlju?" "Jesmo. Dolinu pored reke. Pet kilometara udaljenu od mora. Sve ono to nam treba. I lepu... planine iznad nje... Planinski lanac za planinskim lancem, sve vii i vii, vii od oblaka, belji... Ne moe da veruje koliko visoko mora da se gleda kako bi se video najvii iljak planine." Prestao je da hoda. "Planine se nalaze izmeu? Reke?" Sa belih zamiljenih visina Lev spusti pogled na svog oca. "Ima ih dovoljno da zadre gazde da nas ne prate?" Nakon izvesnog trenutka Lev se nasmei. "Moda", ree.

Berba pirina u movari bila je u jeku, tako da mnogi ljudi koji su se bavili zemljoradnjom nisu mogli da dou, ali sva sela poslala su po jednog oveka ili enu u Palanku da uju kakvi su izvetaji istraivaa i ta ljudi kau za njih. Bilo je poslepodne, jo je padala kia; veliki otvoreni prostor ispred Hrama bio je zakren kiobranima od irokog, crvenog, papirastog lia sa tranog drveta. Ispod kiobrana ljudi su stajali ili uali na asurama od lia u blatu, krckali orahe razgovarali, dok se konano nije oglasilo malo bronzano zvono Hrama, ding-dong-ding-dong; tada svi pogledae na trem Hrama, gde je stajala Vera spremna da govori. Bila je to vitka ena teke, sede kose, uzanog nosa, tamnih bademastih oiju. Imala je jak i razgovetan glas i dok je govorila nije se uo nijedan drugi zvuk osim tihog dobovanja kie i ponekog cvrkuta malog deteta u gomili, koje bi ubrzo bilo uutkano. Pozdravila je povratak istraivaa. Govorila je o Timovoj smrti i, vrlo smireno i jezgrovito, o samom Timu, kao da je lino bila prisutna onog dana kada je napustio svoje istraivako drutvo. Govorila je o njihovom stodnevnom putovanju kroz divljinu. Uneli su u mapu veliku oblast istono i severno od zaliva Eho, rekla je, i pronali su ono to su eleli da nau - mesto za novu naseobinu i prohodan put do tamo. "Velikom broju ovde prisutnih", ree, "ne svia se ideja o novoj naseobini toliko udaljenoj od Palanke. A meu nama sada se nalaze i neki nai susedi iz Grada, koji moda ele da se pridrue naim planovima i diskusijama. itava stvar mora biti dobro razmotrena i o njoj se mora slobodno raspravljati. Zato neka Andrej i Lev najpre govore u ime istraivaa, i neka nam ispriaju ta su videli i pronali." Andrej, zdepast, stidljiv ovek tridesetih godina, opisao je njihovo putovanje na sever. Imao je mekan glas i nije se lako izraavao, i masa ljudi napeto je sluala kako opisuje svet koji se nalazio izvan njima dobro poznatih polja. Oni to su se nalazili sasvim pozadi, istezali su vratove sve dok nisu ugledali ljude iz Grada, na ije ih je prisustvo Vera ve utivo upozorila. Oni su se nalazili blizu trema, est mukaraca u kratkim kaputima i visokim izmama: telesna straa gazda, svaki je nosio dugaak no u koricama na bedru i bi, uredno savijen kai, zadenut za opasa. Andrej proguna neto i ustupi mesto Levu, mladom oveku, vitkom i koatom, guste, crne, sjajne kose. Lev je takoe poeo da govori zamuckujui, traei rei da opie dolinu koju su pronali i da objasni zato smatraju da je ba ona najpogodnija za naseljavanje. Dok je govorio sve vie se zagrevao i poinjao da se zaboravlja, kao da je ispred sebe video ono to opisuje: iroku dolinu i reku koju su nazvali Mirna reka, jezero iznad nje, movarna zemljita gde je pirina divlje rastao, ume od kvalitetnog drveta, sunane padine gde mogu uzgajati vonjake i itarice, i gde mogu da podignu kue zatiene od blata i vlage. Govorio im je o uu reke, o zalivu punom koljki i jestive morske trave; govorio je jo i o planinama koje se izdiu iznad rene doline, sa severne i istone strane, titei je od vetrova zbog kojih je zima u Palanci, puna blata i hladnoe, uvek bila tako zamorno jednolina. "Vrhovi planina uzdiu se visoko, visoko, ka tiini i sunevoj svetlosti iznad oblaka", rekao je. "One tite dolinu, kao to majka svojim rukama titi dete. Nazvali smo ih Mahatmine Planine. Da bismo videli da li planine zadravaju oluje ostali smo tamo toliko dugo, petnaest dana. Rana jesen tamo lii na sredinu leta ovde, jedino su noi hladnije; dani su bili sunani, a kia nije uopte padala. Nepokolebljivi misli kako bi tamo mogle da se obave tri etve pirina godinje. U umama ima mnogo voa, a pecanje riba u reci i na obalama zaliva pomoglo bi prehranjivanju naseljenika tokom prve godine, do prve etve. Tamo su jutra tako svetla! Nismo se zadrali jedino zato da bismo videli kakvo vreme tamo vlada. Bilo je teko napustiti to mesto, ak iako je re bila o povratku kui." Sluali su ga ushieno, a kada je prestao da govori nastala je mukla tiina. Neko doviknu: "Koliko je to mesto udaljeno, ako se rauna prema danima putovanja?" "Martin pretpostavlja oko dvadeset dana, s porodicama i velikim zaveljajima stvari." "Ima li reka koje treba da preemo, opasnih mesta?" "Najbolje reenje bilo bi da se poalje jedna prethodnica, nekoliko dana unapred, koja e obeleiti najlaki put. Kada smo se vraali klonili smo se svih divljih predela kroz koje smo prolazili prilikom odlaska na sever. Jedina reka koja se teko prelazi, Eho, nalazi se upravo ovde, i nju emo morati da preemo amcima. Sve druge reke, do Mirne, mogu da se pregaze." Dovikivali su jo mnoga pitanja; ljudi behu prekinuli utanje koje je vladalo nakon opte zanesenosti Levovom priom i upustili se u stotinu gorljivih diskusija ispod kiobrana od crvenog lia, kada Vera ponovo istupi i zamoli za tiinu. "Jedan od naih suseda nalazi se ovde i eli da razgovara s nama", rekla je i pomerila se u stranu kako bi pustila oveka iza sebe da istupi napred. Bio je obuen u crno, s opasaem ukraenim srebrnim figurama. est mukaraca koji su stajali blizu trema popeli su se zajedno s njim i istupili napred, obrazujui polukrug, i odvojili ga na taj nain od drugih ljudi na tremu. "Pozdrav svima", ree ovek u crnom. Govorio je suvim, slabim glasom. "Falko", mrmljali su ljudi izmeu sebe. "Gazda Falko." "Drago mi je to mogu da uruim estitke vlade Viktorije ovim hrabrim istraivaima. Njihove mape i izvetaji predstavljae najvredniju zbirku Dravnog arhiva Grada Viktorije. Savet je prouio planove o ogranienoj migraciji zemljoradnika i manuelnih radnika. Planiranje i kontrola neophodni su kako bi se osigurala bezbednost i dobrobit zajednice u celini. Kao to ova ekspedicija pokazuje, mi ivimo u jednom kutku, jednom bezbednom raju, velikog i nepoznatog sveta. Mi koji ovde ivimo najdue, koji pamtimo prve godine nae naseobine, znamo da nagli planovi daljeg irenja mogu da ugroze na opstanak, i da mudrost lei u redu i vrstoj saradnji. Imam zadovoljstvo da vam kaem da e Savet primiti ove hrabre istraivae uz srdaan doek Grada, i da e im uruiti odgovarajuu nagradu za njihov trud." Nastupi jedna drugaija vrsta utanja.

Sada je progovorila Vera; delovala je krhko pored grupe ogromnih mukaraca, a glas joj je zvuao vedro i jasno. "Zahvaljujemo predstavniku Saveta na njegovom ljubaznom pozivu." Falko ree: "Savet se nada da e primiti istraivae i prouiti njihove mape i izvetaje, kroz tri dana." Opet mukla tiina. "Zahvaljujemo Savetniku Falku", ree Lev, "i odbijamo njegov poziv." Jedan stariji ovek povue Leva za ruku, apuui muklo; meu ljudima na tremu razvio se ustar razgovor upola glasa, ali masa ispred Hrama i dalje je utala i bila nepokretna. "Moramo da donesemo odluke povodom nekoliko vanih pitanja", ree Vera Falku, ali dovoljno glasno da su je svi mogli uti, "pre nego to budemo spremni da odgovorimo na poziv Saveta." "Odluke su ve danete, Senjora Adelson. Njih je doneo Savet. Jedino se oekuje vaa saglasnost." Falko se nakloni prema njoj, podie ruku pozdravIjajui masu i napusti trem, okruen svojim uvarima. Ljudi se iroko razdvojie da ga propuste. Na tremu su se obrazovale dve grupe; istraivai i ostali mukarci i ene, uglavnom mladi, okupili su se oko Vere, a jedna vea grupa oko plavokosog, plavookog oveka po imenu Elija. Ovakav model okupljanja ponovili su ljudi koji su se nalazili dole, tako da je okupljena masa poela da lii na prstenastu umu; mali krugovi bili su sastavljeni uglavnom od mladih, a vei krugovi uglavnom od starijih ljudi. Svi su strasno raspravljali, pa ipak bez ljutnje. Kada je jedna visoka stara ena paela da uzmahuje svojim kiobranom od crvenog lia na neku uzbuenu devojku viui: "Bekstvo? elite da pobegnete i da nas ostavite same sa gazdama? Treba vas izudarati?" - slomivi kiobran pri tom - onda su se ljudi oko nje vrlo brzo razili, vodei sa sobom devojku koja je uznemirila enu. Svi su napustili staricu i ona je ostala sama, crvena kao njen kiobran, kojim je namrgoena mahala u prazno. Uskoro, mrtei se i gunajui, starica se pridruila periferiji drugog kruga. Gore na tremu dve grupe sada su se spojile. Elija je govorio sa blagom estinom: "Otvoreni prkos predstavlja nasilje, Lev, isto toliko koliko i svaki udarac pesnicom ili noem." "Kao to odbacujem nasilje, tako odbijam i da sluim nasilniku", ree mladi. "Ako bude prkosio zahtevu Saveta, izazvae nasilje." "Hapenje, batine, moda; slaem se. Da li elimo slobodu, Elija, ili puku bezbednost?" "Prkosei Falku, u ime slobode ili bilo ega drugog, izaziva guenje slobode. Igra kako on svira." "Ve igramo po njegovom taktu, zar ne?" ree Vera. "Ono to elimo to je da se toga oslobodimo." "Svi se slaemo kako je dolo vreme, krajnje vreme, da razgovaramo sa Savetom, da razgovaramo odluno, razumno. Ali ako razgovor budemo poeli prkosom, moralnim nasiljem, nita neemo postii, i oni e ponovo posegnuti za silom." "Nemamo nameru da im prkosimo", ree Vera, "jednostavno emo se drati istine: ali ako oni krenu sa silom, onda e, Elija, ak i nae pozivanje na razum predstavljati otpor." "Otpor je beznadean, moramo da razgovaramo meusobno! Ako nasilje stupi u dejstvo, bilo putem ina ili putem rei, istina je izgubljena - na ivot u Palanci, naa sloboda, bie uniteni. Vladae sila, kao nekad na Zemlji!" "Sila nije vladala nad svakim na Zemlji, Elija. Samo nad onima koji su pristali da joj slue." "Zemlja je izgnala nae oeve", ree Lev. Na njegovom licu blistao je udan sjaj; glas mu je poprimio uvreen, enjiv ton, kao kada se duboki tonovi harfe izvlae grubim povlaenjem ica. "Mi smo izgnanici, deca izgnanika. Zar Tvorac nije rekao da je izgnanik slobodna dua, Boje dete? Na ivot ovde u Provinciji nije slobodan ivot. Tek na severu, u novoj naseobini, biemo slobodni." "ta je sloboda?" ree lepa, tamnoputa ena, Dul, koja je stajala pored Elije. "Ne mislim da ete doi do slobode ako budete ili putem prkosa, otpora, odbacivanja. Sloboda sama dolazi ako se koraa stazom ljubavi. Da bi se dobilo sve, mora se i dati sve." "Mi smo dali ceo svet", ree Andrej svojim prigueniun glasom. "Da li smo dobili slobodu?" "Prkos je zamka, nasilje je zamka, koje moramo odbaciti - a to i inimo", ree Lev. "Poi emo slobodni odavde. Gazde e pokuati da nas spree. Upotrebie moralnu, a mogu da upotrebe i fiziku silu; sila je oruje slabih. Ali ako budemo verovali sebi, naim namerama, naoj snazi, ako budemo nepokolebljivi, sva mo koju imaju nad nama nestae kao senke kad grane sunce!" "Lev", ree tamnoputa ena blago, "Lev, ovo je svet senki."

2.
Kini oblaci vukli su se u dugim mrkim redovina nad zalivom Eho. Kia je dobovala i dobovala po krovu od crepa Falkove kue. Na kraju kue, u kuhinjama, uo se daleki zvuk uurbanog kretanja, glasovi posluge. Nikakav drugi zvuk, nikakav drugi glas, samo kia. Luz Marina Falko Kuper sedela je u dubokom seditu u udubljenju prozora, podupirui bradu kolenima. Ponekad bi bacila pogled kroz debelo, zelenkasto prozorsko staklo na more, kiu i oblake. S vremena na vreme spustila bi pogled na knjigu, koja je leala otvorena pored nje, i proitala nekoliko redova. Zatim bi uzdahnula i ponovo pogleda kroz prozor. Knjiga je bila nezanimljiva. To je doista bilo glupo. Polagala je velike nade u ovu knjigu. Jer, dosada, nikada nije proitala nijednu. Nauila je, naravno, da ita i pie, s obzirom na to da je bila Gazdina erka. Pored toga to je uila lekcije naglas, prepisivala je i moralne savete i mogla je da napie pismo kojim je nudila ili odbijala neki poziv, na pergamentu s kitnjastim okvirom, kao i pozdrav i potpis ispisan naroitim, velikim i krutim slovima. Ali u koli su koristili crep od kriljca i pisanke koje je nastavnica ispisivala rukom. Nikada u sopstvenim rukama nije imala neku knjigu. Knjige su bile isuvie dragocene da bi se koristile u koli; u svetu je postojalo samo nekoliko desetina knjiga. One su uvane u Arhivu. Ali kada je danas posle podne ula u dvoranu, videla je kako na niskom stolu lei mala braon kutija; podigla je poklopac da vidi ta se u njoj nalazi, a kutija je bila puna rei. Uredno ispisanih, uzanih rei, u kojima su sva slova bila jednaka - koliko je samo strpljenja bilo potrebno da bi se postigla jednaka veliina svakog slova! Knjiga - prava knjiga, sa Zemlje, sigurno ju je njen otac ostavio ovde. Podigla je knjigu, odnela je do udubljenja u prozoru, ponovo je paljivo podigla poklopac i vrlo polako proitala sve rei razliitog oblika sa prve strane. PRVA POMO UPUTSTVO ZA HITNU NEGU POVREDA I BOLESTI M.E. Roj, M.D. tampa: grafiki zavod, eneva eneva, vajcarska 2027 Licenca Br. 83A38014 en. Nije nalazila mnogo smisla u ovome. Bilo joj je jasno ta znai 'Prva pomo', ali sledei red predstavljao je zagonetku. Na poetku je bilo ispisano neije ime, 'Uputstvo', a zatim je sledio tekst o povredama. Potom su dolazila mnoga velika slova iza kojih su se nalazile take. A ta je znailo eneva, ili tampa, ili vajcarska? Jednako udna bila su joj crvena koso postavljena slova preko cele strane, kao da su bila ispisana preko teksta ispod: dar svetskog Crvenog krsta za upotrebu u kanjenikoj koloniji na Viktoriji. Okrenula je stranicu, divei joj se. Pod prstima je bila nenija od najfinije tkanine, krta a ipak savitljiva paput sveeg lista trske, i potpuno bela. Nastavila je dalje da ita re po re do kraja prve strane, a zatim je poela da okree po nekoliko stranica odjednom, poto joj ionako vie od polovine rei nije nita znailo. Pojavile su se uasne slike. Usled oka interesovanje joj je naglo oivelo: slike su prikazivale ljude koji pridravaju glave drugih ljudi diui im u usta; kosti u nozi, vene u ruci; bile su to slike u boji, na divnom sjajnom papiru, poput stakla, ljudi sa malim crvenim takama na ramenima, s velikim crvenim ranama na obrazima, s uasnim gukama svuda po telu, i tajanstvene rei ispod slika: Kona alergija. Ospe. Velika Boginja. Mala Boginja. Ne, pisalo je boginje, a ne Boginja. Prouila je sve slike, vraajui se ponekad reima na spoljanjoj strani. Shvatila je da je to knjiga iz medicine, i da ju je doktor, a ne njen otac, sigurno ostavio na stolu prethodne noi. Doktor je bio dobar ovek, ali osetljiv; da li bi se ljutio kada bi saznao da je gledala njegovu knjigu? Knjiga je sadrala njegove tajne. On nikada nije odgovarao na pitanje. Voleo je da svoje tajne zadri za sebe. Luz je ponovo uzdahnula i pogledala napolje na razbacane kine oblake. Pregledala je sve slike, rei joj nisu bile zanimljive. Ustala je i upravo je sputala knjigu na sto tano tamo gde je pre leala, kada je njen otac uao u sobu. Njegov korak bio je odluan, lea prava, pogled jasan i strog. Nasmeio se kada je ugledao Luz. Malo uplaeno, sa oseanjem krivice, naklonila mu se utivo, skrivajui suknjom sto i knjigu. "Senjor! Hiljadu pozdrava!" "Tu je moja mala lepotica. Majkl! Toplu vadu i pekir! Sav sam prljav." Seo je u jednu od iz rezbarenih drvenih fotelja i ispruio noge, dok su mu lea ostala uspravna kao i uvek. "Gde si se isprljao, Tata?"

"Meu crvima." "U Palanci?" "U Viktoriju su sa Zemlje dole tri vrste bia: Ljudi, Vake i Palanani. Kada bih mogao da se oslobodim samo jedne vrste, to bi mi bilo poslednje prljanje." Ponovo se nasmeio, zadovoljan sopstvenom alom, zatim pogledao u kerku i kazao: "Jedan od njih drznuo se da mi odgovori. Mislim da si ga poznavala." "Poznavala?" "Iz kole. Crvima ne bi trebalo dozvoliti da idu u kolu. Zaboravio sam njegovo ime. Sva njihova imena su glupa: Uzdrani, Nepokolebljivi, Ljubazni, ta si me ono... mali crnokosi trkljasti deak." "Lev?" "Taj. Onaj to pravi neprilike." "ta ti je rekao?" "Meni nije nita rekao," U sobu je urno uao Falkov sluga sa dubokim lavorom i bokalom vrele vode; pratila ga je sluavka s pekirima. Falko je trljao lice i ruke, prskajui, duvajui i priajui dok se umivao i brisao. "On i jo nekoliko njih upravo su se vratili iz nekakve ekspedicije gore, na severu, u divljini. Tvrdi kako su pronali lepo mesto za grad. ele da se svi presele tamo." "Da napuste Palanku? Svi?" Falko potvrdno zabrunda i isprui nogu prema Majklu da mu izuje izme. "Kao da bi smeli da se itave zime ne staraju o Gradu? Zemlja ih je poslala ovamo pre pedeset godina kao nedouene imbecile to oni doista i jesu. Vreme je da im se ponovo oita lekcija." "Ali oni ne mogu tek tako da odu u divljinu", ree Luz, koja je sledila sopstvene misli dok je njen otac govorio. "Ko bi onda obraivao naa polja?" Njen otac se podsmehnuo njenom pitanju ponavivi ga, izvrui na taj nain ensko izraavanje emocija u muku procenu injenica. "Ne sme im, naravno, biti dozvoljeno da se ovako raziu. Oni obavljaju neophodan posao." "Zbog ega Palanani obavljaju gotovo sav zemljoradniki posao?" "Zato to nisu dobri ni za ta drugo. Skloni tu prljavu vodu s puta, Majkl." "Teko da iko od naih ljudi zna da obrauje zemlju", primeti Luz. Razmiljala je. Imala je tamne, otro izvijene obrve, kao i njen otac, i kada je razmiljala one bi se spustile u pravu liniju iznad njenih oiju. Ova linija oneraspoloila je njegovog oca. Nije odgovarala licu ljupke dvadesetogodinje devojke. Davala joj je grub, neenstven izgled. esto joj je to govorio, ali ona se nikada nije oslobodila rave navike. "Draga moja, mi smo graani, ne seljaci." "Ali ko se bavio zemljoradnjom pre nego to su doli Palanani? Kolonija je bila stara ezdeset godina kada su oni stigli?" "Radnici su obavljali manuelan posao, naravno. Ali ak ni nai radnici nisu nikada bili seljaci. Mi smo graani." "I onda smo gladovali, zar ne? Vladale su oskudica i glad." Luz je govorila zamiljeno, kao da se prisea neke stare istorijske recitacije, ali njene su obrve i dalje bile sputene u onu pravu crnu liniju. "Tokom prvih deset godina postojanja Kolonije, i u drugim vremenima... veliki broj ljudi je gladovao. Nisu znali kako da uzgajaju pirina u movarama niti da vade eernu repu, dok nisu doli Palanani." Sada su crne obrve njenog oca takoe stajale u pravoj liniji. Jednim zamahom ruke otpustio je Majkla, slukinju i prekinuo predmet razgovora. "Pogreno je", rekao je svojim suvim glasom, "seljake i ene slati u kolu. Seljaci postaju drski, a ene dosadne." Pre dve tri godine ovo bi je rasplakalo. Tada bi se snudila i odvukla u svoju sobu da plae, i bila bi nesrena sve dok joj otac ne bi rekao neto ljubazno. Ali ovih dana nije mogao da je natera u pla. Nije znala zato je to tako, i to ju je veoma udilo. Naravno da ga se, kao i pre, bojala i divila mu se; ali uvek je unapred znala ta e rei. To nikada nije bilo nita novo. Nikada nita novo. Okrenula se i kroz debelo prozorsko staklo ponovo pogledala na zaliv Eho, iji je udaljeni obalni luk bio zastrt koprenom guste kie. Stajala je uspravno, jasna figura na priguenoj svetlosti, u svojoj dugakoj crvenoj suknji od domae tkanine i u nabranoj mukoj koulji. Delovala je nezainteresovano i usamljeno, dok je stajala tako u sredini visoke, dugake sobe; a tako se i oseala. Oseala je takoe kako je otac promatra. Unapred je znala ta e rei. "Vreme je da se uda, Luz Marina." ekala je sledeu reenicu. "Otkad je tvoja majka umrla..." Potom uzdah. "Dosta, dosta, dosta!" Okrenula se ka njemu. "Proitala sam onu knjigu", ree. "Knjigu?" "Sigurno ju je ostavio doktor Martin. ta znai 'kanjenika kolonija'?" "Nije trebalo da je dira!" Bio je iznenaen. To je makar inilo stvar interesantnom.

"Mislila sam da je to kutija sa suvim voem", rekla je i nasmejala se. "Ali ta to znai 'kanjenika kolonija'? Kolonija kriminalaca, zatvor?" "To nije neto to bi ti trebalo da zna." "Nai preci ovde su poslati kao zatvorenici, jesam li u pravu? To su nam Palanani govorili u koli." Falko je prebledeo, ali opasnost je razveselila Luz; njene uspomene naglo oivee i ona glasno izgovori. "Rekli su da su u prvoj generaciji svi bili kriminalci. Zemaljska Vlada upotrebila je Viktoriju kao zatvor. Palanani su nam rekli kako su oni bili poslati zato to su verovali u mir ili tako neto, ali da smo mi poslati zato to smo svi bili lopovi i ubice. A veinu njih, iz Prve Generacije, sainjavali su mukarci. Njihove ene nisu mogle da dou poto nisu bile venane s njima, i zbog toga je u poetku bilo tako malo ena. Oduvek se smatralo glupou da se u koloniju alje vie ena. A to takoe objanjava zato su brodovi bili napravljeni samo za dolazak, ne i za povratak. I zato Zemljani nikada nisu doli ovamo. Mi smo odseeni. To je istina, zar ne? Mi sebe nazivamo kalonijom Viktorija. Ali smo, zapravo, tamnica." Falko ustade i priblii joj se; ona je stajala mirno, vrsto na svojim nogama. "Ne", rekla je blago, kao nezainteresovano. "Ne, nemoj, Tata." Njen glas zaustavio je razljuenog oveka; on je takoe stao mirno i pogledao je. U jednom trenutku prozreo je. Videla je u njegovim oima da je prozreo, i da se uplaio. Za trenutak, samo za trenutak. Okrenuo se. Otiao je do stola i podigao knjigu koju je doktor Martin ostavio. "Zato je to sve vano, Luz Marina?" rekao je konano. "elela bih da znam." "To je bilo pre sto godina. I Zemlja je izgubljena. A mi smo to to jesmo." Klimnula je glavom potvrdno. Kada je govorio na ovaj nain, suvo i mirno, oseala je snagu kojoj se divila i koju je volela u njemu. "Ono to me ljuti", rekao je, ali bez ljutnje, "jeste to to si sluala rei tih crva. Oni sve izvru. ta oni znaju? Dozvolila si im da ti priaju kako je Luis Firman Falko, moj veliki deda, osniva nae Kue, bio lopov, zatvorska ptiica. ta oni o tome znaju! Ja znam, i ja ti mogu rei, ta su nai preci bili. Oni su bili pravi mukarci. Ljudi isuvie snani za Zemlju. Zemaljska vlada poslala ih je ovde zato to ih se plaila. Najbolji, najhrabriji, najjai - sve hiljade malog slabog naroda na Zemlji plaile su ih se, zato su ih pohvatali i otpremili u jednosmernim brodovima, tako da bi mogli da ine ta hoe sa Zemljom, shvata. Pa, kada je to uinjeno, kada su pravi ljudi otili, Zemljani su ostali tako slabi i bojaljivi da su poeli da se plae ak i od takve rulje kakvi su Palanani. Zato su ih poslali nama da ih ovde uvamo. to smo mi i uinili. Shvata? Eto, tako je to bilo." Luz je klimnula glavom potvrdno. Prihvatila je oiglednu nameru svog oca da je umiri, mada nije znala zato joj se prvi put u ivotu obraa pomirljivim tonom, objanjavajui joj neto kao da je smatra sebi ravnom. Bez obzira na to, meutim, koji je bio razlog tome, njegovo objanjenje delovalo je ubedljivo; a ona je bila navikla da slua ubedljiva objanjenja i da kasnije razmilja o njihovom pravom znaenju. Doista, dok u koli nije upoznala Leva, nije imala priliku da sretne nekoga ko bi radije govorio jasne injenice nego la koja bi delovala ubedljivo. Ljudi su govorili ono to je odgovaralo njihovim namerama, kada su bili ozbiljni; a kada to nisu bili, govorili su besmislice. Obraajui se devojkama, jedva da su ikada bili ozbiljni. Rune istine trebalo je sakriti od devojaka, da njihove iste due ne bi ogrubele i ukaljale se. U svakom sluaju, raspitivala se o kanjenikoj koloniji najvie zato da bi odvratila oca od razgovora o svojoj udaji; i trik je upalio. Ali nevolja s ovakvim trikovima, razmiljala je kada se nala u svojoj sobi sama, jeste u tome to oni i tebe samog prevare. Ona je samu sebe prevarila time to se prepirala s ocem, to je izazvala prepirku. On joj to nee oprostiti. Sve devojke njenih godina i drutvenog statusa u Gradu bile su udate ve dve-tri godine. Ona je izbegla udaju jedino zato to Falko, bez obzira na to da li je toga bio svestan ili ne, nije eleo da joj dozvoli da ode iz njegove kue. Bio je navikao da ona stalno bude pored njega. Oni su bili slini, veoma slini; uivali su u drutvu jedno drugog vie, moda, nego u neijem tuem. Ali veeras ju je pogledao kao da vidi nekog ko je drugaiji, nekog na koga nije bio navikao. Ako pone da je primeuje kao osobu koja se razlikuje od njega, ako ona pone da pobeuje u bitkama s njim, ako prestane da bude njegova mala ljubimica, mogao bi poeti da razmilja o tome kakva je ona u stvari - od kakve je koristi. A od kakve je to ona koristi doista bila, emu moe da poslui? Za nastavak kue Falko, naravno. A ta bi sledilo potom? Bilo Herman Markez ili Herman Makmilan. I nita nije mogla da uini u vezi s tim. Bie supruga. Bie snaja. Savie kosu u punu, grdie poslugu, sluae kako se mukarci opijaju u dvorani posle veere i raae decu. Po jedno godinje. Mali Markez Falko. Mali Makmilan Falko. Eva, njena stara drugarica iz detinjstva, udala se u esnaestoj, imala je troje dece i oekivala je etvrto. Evin suprug, Savetnikov sin Aldo Di ulio Herc, tukao ju je, a ona se time ponosila. Pokazivala je modrice i mrmljala: "Aldito je tako temperamentan, tako divalj, kao mali gnevni deak." Luz je napravila grimasu i pljunula. Pljunula je na pod od crepa u svojoj sobi i ostavila pljuvaku da lei. Ukoeno je posmatrala malu sivkastu grumuljicu i poelela da Hermana Markeza, a potom i Hermana Makmilana udavi u njoj. Oseala se prljavom. I njena soba bila je zatvorena i prljava: zatvorska elija. Prestala je da razmilja o tome i izletela iz sobe. Preletela je dvoranu poput strele, pokupila suknje i popela se uz lestve do mesta ispod krova, gde niko drugi nije nikada dolazio. Sela je na pranjavi pod - krov, po kome je dobovala kia, bio je suvie nizak da bi se moglo stajati ispod njega - i pustila je mislima

na volju. Misli joj odmah odlutae napolje, daleko od ove kue i ovog asa, nazad u prolo vreme. Na igralitu pored kolske zgrade, jednog prolenog popodneva, dva deaka iz Palanke, Lev i njegov drug Timo, igrali su se hvatanja. Ona je stajala na tremu kolske zgrade, posmatrajui ih, udei se onome to je videla, pruanju i rastezanju lea i ruku, gipkim okretajima tela, i proletanju lopte kroz svetlost. inilo se kao da igraju na neujnu muziku, muziku kretanja. Sa zapada, preko zaliva Eho, dopirala je ispod olujnih niskih oblaka svetlost zlatna i niska; zemlja je bila svetlija od neba. Humka neobraene zemlje iza polja je zlatna, korov koji je prekrivao humku goreo je. Zemlja je gorela. ekajui da uhvati dugaak hitac, Lev je stajao zabaene glave, ispruenih ruku, i ona je zastala posmatrajui ga, zadivljena lepotom prizora. Iza kolske zgrade pojavila se grupa deaka koji su doli da igraju fudbal. Doviknuli su Levu da im dobaci loptu, upravo u trenutku kada je on skoio, sasvim ispruenih ruku, da uhvati Timov visoki hitac. I uhvatio ga je, nasmejao se i bacio loptu uvis ka novim deacima. Kada su se njih dvojica pribliili tremu, strala je niz stepenice. "Lev!" Zapad je plamteo iza njega, a on je stajao crn, izmeu nje i sunca. "Zato si im tek tako prepustio loptu?" Nije mogla da mu vidi lice naspram svetlosti. Timo, visok, zgodan deak, drao se malo podalje i nije je gledao u lice. "Zato im dozvoljava da se igraju s tobom?" Lev je konano odgovorio: "Ne dozvoljavam im", ree. Kada mu je prila blie videla je da je on gleda pravo u lice. "Oni kau 'daj nam loptu!' i ti im je odmah da..." "Oni ele da se igraju; mi smo upravo zavravali. Na red za igru ve je proao." "Ali oni te nisu zamolili, ve su ti naredili. Zar uopte nema ponosa?" Levove oi bile su tamne, njegovo lice bilo je tamno i grubo, nedovreno; nasmeio se, milim, zbunjenim osmehom. "Ponosa? Naravno da ga imam. Kad ga ne bih imao, ne bi me se ticalo kada je njihov red." "Kako to da uvek ima spreman odgovor na svako pitanje?" "Zato to je ivot tako pun pitanja." Nasmejao se, ali je nastavio da je posmatra kao da ona sama predstavlja jedno takvo, iznenadno pitanje, bez odgovora. I bio je u pravu, poto ona uopte nije znala zato ga je izazivala. Timo je stajao pored njih pomalo smeteno. Neki deaci sa igralita ve su ih posmatrali: dva deaka iz Palanke razgovaraju sa senjoritom. Ne progovorivi vie ni re, njih troje se odmakoe od kolske zgrade i krenue prema ulici ispod nje, gde nee moi da ih vide s poljane. "Kada bi se oni obraali jedan drugom na taj nain, kao to su viknuli na tebe", ree Luz, "izbila bi tua. Zato se vi takoe ne borite?" "Za fudbal?" "Za bilo ta!" "Mi se borimo." "Kada? Kako? Jednostavno ste se udaljili." "Mi dolazimo u grad, svakoga dana, u kolu", ree Lev. Nije gledao u nju sada dok su hodali jedno pored drugog, i njegovo lice izgledalo je kao i obino. Bilo je to jedno obino deako lice, tvrdoglavo, namrgoeno. Najpre nije shvatila ta je hteo da kae, a kada je shvatila, sama nije znala ta da odgovori. "Pesnice i noevi dolaze na poslednje mesto", ree on i verovatno je osetio naduvenost u sopstvenom glasu, izvesnu hvalisavost, poto se okrenuo prema Luz smejui se i slegnuo ramenima, "a ni rei nisu nita bolje, takoe!" Izali su iz senke koju je bacala kua i spustili se u nisku zlatnu svetlost. Kao razlivena crvena mrlja, Sunce se nalazilo izmeu tamnog mora i tamnih obala, a krovovi Grada goreli su nezemaljskom vatrom. Troje mladih ljudi zastade, osmatrajui taj silni sjaj naspram tame zapada. Morski vetar, koji je mirisao na so, prostor i dim upaljenog drveta, duvao im je hladno u lice. "Zar ne vidi", ree Lev, "pokuaj da vidi - pokuaj da shvati kakav bi ivot mogao da bude, kakav ivot jeste." Videla je, gledajui njegovim oima, videla je velianstvenost Grada kakav bi mogao da bude, i kakav je bio. Zanosa nestade. Gubei se u izmaglici, svetlost je gorela izmeu mora i oluje, Grad je jo bio zlatan na beskrajnoj obali; ali iza njih su ili ljudi niz ulicu, razgovarajui i dovikujui se. Bile su to devojke iz Palanke, koje su se zadrale u koli kako bi pomogle nastavnici da oisti uionice. Pridruile su se Timu i Levu, pozdravivi Luz ljubazno, ali kao i Timo, plaho. Njen put ka kui vodio je na levu stranu, dole prema gradu; njihov put vodio je na desnu, gore prema vrleti i Gradskom putu. Kada se idui strmom ulicom odmakla malo podalje od njih bacila je pogled unazad prema njima, dok su se peli uz svoju ulicu. Devojke su nosile radnu odeu svetlih, prijatnih boja. Gradske devojke podrugljivo su se smejale Palanankama to nose pantalone, ali one same pravile su svoje suknje od materijala iz Palanke, kada su mogle da ga nabave, poto je njihov materijal bio finiji i bolje uraen od svakog tofa koji se pravio u Gradu. Pantalone i jakne dugakih rukava i visokih kragni koje su nosili mladii bile su krem boje od prirodnog svilenog vlakna. Levova glava sa gustom mekom kosom delovala je veoma tamno iznad te beline. On je iao iza ostalih, s Junim Vetrom, lepom devojkom tihog glasa. Prema poloaju njegove

glave Luz je mogla da zakljui kako on slua taj tihi glas, i da se smei. "Pokvarenjak!" ree Luz, i stuti se niz ulicu dok su je dugake suknje ibale po lancima. Bila je isuvie dobro vaspitana da bi znala da psuje. Znala je za izraz 'Do avola!', zato to je to govorio njen otac, ak i pred enama, kada bi bio besan. Do sada nikada nije rekla 'Do avola!', to je bila privilegija njenog oca. Ali, pre vie godina, Eva joj je rekla da je pokvarenjak vrlo runa re i stoga je, tek kada bi bila sama, upotrebljavala ovu psovku. Odjednom, izronivi kao Mudrija ni iz ega, i poput njega grbava, zlih oiju i delimino obrasla perjem, kako je izgledala uzbuenoj devojci, pojavi se njena pratilja, roaka Lores, za koju je Luz mislila da ju je napustila i otila kui jo pre pola sata. "Luz Marina! Luz Marina! Gde si bila? ekala sam i ekala - pretrala sam ceo put do kue Falko i nazad do kole - gde si ti bila? Zato sama peai? Uspori, Luz Marina, umirem, umirem." Ali Luz nije elela da uspori zbog sirote kretave ene. Produila je velikim koracima, borei se protiv suza koje joj iznenada navree na oi: protiv suza gneva zato to nikada nije mogla da se eta sama, nikada da uradi neto samostalno, nikada, nikada. Zato to su mukarci o svemu odluivali. Sve inili po sopstvenoj volji. I sve starije ene bile su na njihovoj strani. Tako da devojka nije mogla da sama eta ulicama grada, poto bi neki pripit radnik mogao da je uvredi, a ta ako ga zbog toga strpaju u zatvor ili mu odseku ui? Veina bi tako postupili s njim. Devojaki ugled bio bi tada uniten. Zato to su na osnovu njenog ugleda mukarci jedino i sticali miljenje o njoj. Mukarci su o svemu razmiljali, sve inili, o svemu odluivali, sve stvarali, donosili zakone, ruili zakone, kanjavali one koji ih rue; i nimalo prostora nije ostavljeno za ene, nikakav grad nije postojao za njih. Nigde, nigde, osim u njihovim sopstvenim sobama, kada bi ostale same. ak je i Palanka bila slobodnija od nje. ak i Lev, koji nije eleo da se bori za fudbal, ali koji je, kada se spusti no na njihov svet, glasno osporavao zakone i smejao im se. ak je i Juni Vetar, koja je bila tako tiha i blaga - ak je i Juni Vetar mogla da se vraa kui s kim je elela, ruku pod ruku preko otvorenih polja po veernjem vetru, beei ispred kie. Kia je dobovala po krovu od crepa iznad potkrovlja, gde se sklonila toga dana pre tri godine kada je konano stigla kui, dok je roaka Lores dahtala i kretala iza nje sve vreme. Kia je dobovala iznad potkrovlja, gde se sklonila danas. Tri godine je prolo od one veeri na zlatnoj svetlosti. Pre tri godine jo je ila u kolu; verovala je da e, kada se zavri kolovanje, na udesan nain biti osloboena. Zatvor. itava Viktorija bila je zatvor, tamnica. I nikakvog izlaza nije bilo iz nje. Nigde se nije moglo otii. Jedino je Lev otiao i pronaao novo mesto negde daleko na severu, u divljini, mesto gde se moglo otii... I vratio se odatle, uspravio se i rekao 'Ne' Gazda-Falku. Ali Lev je bio slobadan, uvek je bio slobodan. Eto zato u njenom ivotu, ni pre ni kasnije, nije pastojalo nijedno drugo vreme, osim onog kada je stajala s njim na uzvienju svog grada, u zlatnoj svetlosti pre oluje, kada je zajedno s njim shvatila ta predstavlja slobodu. Ali za samo jedan tren. Koliko traje udar morskog vetra, susret oiju. Prolo je vie od jedne godine kada ga je poslednji put videla. Vratio se, nazad, u Palanku, da bi potom otiao u novu naseobinu, slobodan, zaboravivi na nju. Zato bi je se i seao? Zato bi se ona njega seala? Imala je o emu drugom da razmilja. Bila je odrasla ena, morala je da se suoi sa ivotom. ak i ako bi itav ivot, koji je trebalo da upozna, predstavljao zakljuana vrata, iza kojih nije bilo nikakvog prostora za nju.

3.
Dve ljudske naseobine na planeti Viktarija bile su est kilometara meusobno udaljene. Koliko su stanovnici Palanke i Grada Viktorije znali, nije bilo drugih naseobina. Velika veina ljudi je radila, prenosei ulov i poljoprivredne proizvode ili suenu ribu, to ih je esto odvodilo iz jedne u drugu naseobinu, ali bilo je mogo vie onih koji su iveli u Gradu, i nikada nisu ili u Palanku, ili koji su iveli na jednoj od seljakih farmi blizu Palanke i od poetka da kraja godine nisu odlazili u Grad. Kada se mala grupa, od etiri mukarca i jedne ene, spustila niz Gradski put do ivice strme obale, nekoliko njih gledala je sa ivim interesovanjem i odgovarajuim strahopotovanjem Grad koji se prostirao ispod njih na brdovitoj obali zaliva Eho; zaustavili su se tano iznad velikog Gradskog spomenika - iznad keramike koljke jednog od brodova koji su dovezli prve stanovnike u Viktoriju - ali nisu utroili mnogo vremena gledajui gore u spomenik; bila je to domaa znamenitost impresivne veliine, ali samo simbolina i vie iz samilosti postavljena gore, na vrh stene, prkosno uperena prema zvezdama, ali koja je sluila jedino kao vodi za ribarske brodove na otvorenom moru. Spomenik je bio mrtav. Grad je bio iv. "Pogledaj tamo", ree Hari, najstariji u grupi. "Ne bi mogao da izbroji sve te kue kada bi sedeo ovde itav sat! Ima ih na stotine!" "Ba kao grad na Zemlji", ree drugi, mnogo ei posetilac, s ponosom znalca. "Moja majka je roena u Moskvi, u Crnoj Rusiji", ree trei ovek. "Ona kae da bi grad predstavljao samo malu varo tamo na Zemlji. Ali to je zvualo prilino neuverljivo ovim ljudima, koji su svoje ivote provodili izmeu vlanih polja i zbijenih sela, vezani neraskidivim okovima za teak posao i ljudsko drutvo, izvan ega se prostirala ogromna ravnoduna divljina." "Ona je", ree jedan od njih sa blagom nevericom, "svakako mislila na veliki grad?" I produili su da stoje ispod uplje ljuture vasionskog broda, gledajui u pokrivene i zbijene krovove boje svetle re, u dimnjake koji su se puili, geometrijske linije zidova i ulica, a ne gledajui u prostrani pejza plae, zaliva i okeana, praznih dolina, golih brda, praznog neba, pejza koji je okruivao grad svojom beskrajnom pustoi. Tek kada su proli kolsku zgradu i spustili se na ulice, mogli su sasvim da zaborave na postojanje divljine. Sa svih strana okruivala su ih dela ljudskih ruku. Kue, uglavnom nisko graene, oiviavale su put s obe strane visokim zidovima i malim prozorima. Ulice su bile uzane i itavu stopu utonule u blato. Mestiimino, preko peakih prolaza zbog blata su bile postavljene daske, ali one su se nalazile u loem stanju, i bile su klizave od kie. Sreli su samo nekolicinu ljudi u prolazu, ali kroz jedna otvorena vrata uspeli su da bace pogled na unutranjost dvorita ispred kue: ono je bilo puno ena to su prale, dece, dima i glasova. Zatim ih je ponovo ekala neudobna tiina skuene ulice. "Divno! Divno!" uzdahnu Hari. Preli su fabriku u kojoj su se od gvoda iz Vladinih rudnika i livnica pravile alatke, kuhinjsko posue, kvake za vrata i slino. Ulaz je bio irom otvoren pa su zastali i zavirili u ukastu tamu koju je osvetljavala iskriava vatra i ispunjavala huka ekia i maljeva, ali jedan im je radnik doviknuo da se udalje. Tako su nastavili dalje do Ulice zaliva, i ugledavi njenu duinu, irinu i savrenu pravu liniju, Hari pinovo ree: "Divno!" Ili su za Verom koja je poznavala ovaj put do Grada, du Ulice zaliva, do Kapitola. Pri pogledu na Kapitol Hari je ostao bez rei, i samo je zapanjeno posmatrao. Bila je to najvea zgrada na svetu - etiri puta via od svake obine zgrade - i sagraena od vrstog kamena. Njen visoki trem podupirala su etiri stuba, svaki od jednog ogromnog debla prstenastog drveta, uljebljen i izbeljen, sa izrezbarenim i ukraenim glavama na vrhu. Posetioci su se oseali malim dok su prolazili izmeu ovih stubova, malim dok su ulazili kroz portale to su zjapili svojom ogromnom irinom i visinom. Ulazna dvorana, uzana ali takoe vrlo visoka, imala je obloene zidove; oni su pre vie godina bili ukraeni freskama koje su se prostirale od poda da tavanice. Pred ovim prizorom ljudi iz Palanke ponovo su stali i piljili bez rei; jer to su bile slike koje su prikazivale Zemlju. U Palanci je jo bilo ljudi koji su se seali Zemlje i rado bi priali o njoj, ali njihova seanja, stara pedeset i pet gadina, uglavnom su se odnosila na stvari koje su videli kao deca. Malo je preostalo onih koji su u vreme izgnanstva bili odrasli. Neki su ostatak svojih ivota proveli u zapisivanju istorije Naroda Mira i izreka njegovih voa i heroja, u opisivanju Zemlje, beleenju njene daleke strane istorije. Drugi su retko govorili o Zemlji, oni su najee pevali svojoj deci koja su roena u izgnanstvu, ili deci svoje dece, jednu staru pesmu udnog imena i rei, ili su im priali prie o deci i vetici, o tri medveda, o kralju koji je jahao na tigru. Deca su ih sluala irom otvorenih oiju. "ta je medved? Da li i kralj ima pruge na svom telu?" Prva generacija iz Grada, s druge strane, koja je poslata na Viktoriju pedeset godina pre Naroda Mira, uglavnom je prispela iz gradova, Buenos Airesa, Rija, Brazila i drugih velikih centara Brazil-Amerike; i neki od njih bili su moni ljudi, u vezi sa udnijim stvarima nego to su i same vetice i medvedi. Tako je slikar fresaka naslikao scene koje su izgledale neizmerno lepe ljudima to su ih sada posmatrali: kule naikane prozorima, ulice pune sprava s tokavima, nebesa puna krilatih sprava; ene u sjajnoj odei ukraenoj nakitom i s usnana crvenin kao krv; muzkarci visokih herojskih figura, koji ine neverovatne stvari - sede na ogromnim etvorononim ivotinjama ili iza velikih sjajnih drvenih blokova, koji pucaju iz podignutog oruja na velike gomile ljudi, probijajui se izmeu mrtvih tela i lokvi krvi na elu redova mukaraca, koji su svi bili slino obueni, pod nebom punim dima i rasplamsale vatre. Posetioci iz Palanke trebalo bi da ostanu itavu nedelju dana ukoliko su eleli da vide sve freske; meutim, morali su da poure kako ne bi zakasnili na sastanak Saveta. Ali svi su jo

jednom zastali pred poslednjim platnom, koje se razlikovalo od drugih. Umesto da bude ispunjena licima, vatrom, krvlju i raznim spravama, slika je bila crna. Nisko u levom uglu nalazio se mali plavozeleni disk, a visoko u desnom uglu nalazio se drugi; izmedu i oko njih, nita - crno. Tek kada bi se prilo blie toj crnini moglo se videti da je ona poprskana bezbrojnim sjajnim zvezdama; a na kraju video se tanano nacrtan srebrni vasionski brod, ne dui od ostruka nokta, usmeren prema praznini izmeu svetova. Na ulazu iza crne freske stajala su dva straara impozantnih figura, obueni u istovetne iroke pantalone, kratke jakne s opasaima i izme. Nisu nosili samo savijene bieve, ve i puke: dugake mukete, runo izrezbarenih kundaka i sa tekim cevima. Veina Palanana ula je za puke ali nikada nije videla nijednu, i sada su ih radoznalo posmatrali. "Halt!" ree jedan od uvara. "ta?" Poe Hari. Narod Palanke rano je usvojio jezik kojim se govorilo u Gradu Viktoriji, poto su oni bili narod mnogih razliitih jezika i stoga im je bio neophodan zajedniki jezik za meusobno sporazumevanje i sporazumevanje sa Gradom; ali mnogi stariji meu njima nisu nauili neke od gradskih izraza. Hari nikada nije bio uo za re 'Halt'. "Stani tamo", ree uvar. "Dobro", ree Hari. "Moramo da ekamo", obratio se ostalima iz Palanke. Iza zatvorenih vrata Savetnike sobe dopirao je zvuk razgovora. Palanani uskoro poee da se pojedinano razilaze po dvorani kako bi posmatrali freske dok ekaju na poziv; uvari su im naredili da stanu u grupu, i oni se ponovo pojedinano vratie nazad. Vrata su se konano otvorila i delegaciju iz Palanke uvar je uveo u Savetniku dvoranu vlade Viktorije: u jednu veliku sobu u koju je prodirala sivkasta svetlost kroz prozore postavljene visoko na zidu. U udaljenom kraju nalazila se izdignuta platforma na kojoj je u polukrug bilo postavljeno desetak stolica; na zidu iza njih visio je komad platna crvene boje, sa crvenim diskom u sredini i deset utih zvezda oko diska. Nekih dvadesetak ljudi sedelo je tu i tamo u klupama svrstanim u redove i okrenutim prema uzvienom mestu. Od deset stolica na platformi samo su tri bile zauzete. ovek kovrdave kose koji je sedeo za malim stolom upravo iznad platforme ustao je i objavio kako delegacija iz Palanke trai dozvolu da se obrati Vrhovnom plenumu Kongresa i Saveta Viktorije. Dozvola je data, ree jedan od mukaraca na platformi. "Priite blie - ne, ne tuda, ve sa strane..." Kovrdavi ovek je aputao i grdio sve dok nije doveo delegaciju do mesta gde je eleo, blizu platforme. "Ko je govornik?" "Ona", ree Hari pokazavi glavom na Veru. "Navedite vae ime kako se ona vodi u nacionalnom registru: Kongresmenima se morate obraati sa 'Gospodine', a Savetnicima sa 'Vaa Ekselencijo'", proaputao je slubenik, napetog izraza lica. Hari ga je posmatrao sa blagom simpatijom, kao da je re o slepom miu-torbaru. "Ponite, ponite!" proaputao je slubenik, znojei se. Vera istupi jedan korak ispred grupe. "Zovem se Vera Adelson. Doli sano da sa vama razmotrimo nae planove povodom slanja jedne grupe na sever radi otvaranja nove naseobine. Nismo mogli da naemo vremena kako bi neki drugi dan posvetili razgovoru o pomenutoj stvari, usled ega je dalo do izvesnog nesporazuma i neslaganja. Sada je sve spremno. Don je poneo mapu koju je Savetnik Falko eleo da vidi, i mi smo sretni to moemo da vam predamo ovu kopiju za Arhiv. Istraivai su vas upozorili da mapa nije sasvim precizna, ali ona daje osnovnu predstavu o zemlji severno i istono od zaliva Eho, ukljuujui neke prohodne rute i gazove. Iskreno se nadamo da ova mapa moe biti od koristi naoj zajednici." Jedan mukarac je izvadio rolnu hartije od lia koju je prihvatio zabrinuti slubenik, bacivi pogled prema Savetnicima kao da od njih trai dozvolu. Vera, u svom odelu sa pantalonama od bele svile, stajala je mirno poput statue, obasjana sivom svetlou; glas joj je bio miran, govorila je pribrano. "Pre sto i jedanaest godina, vlada Brazil-Amerike poslala je nekoliko hiljada ljudi na ovaj svet. Pre ezdeset i est godina, vlada Kan-Amerike poslala je jo dve hiljade. Dve grupe se nisu spojile u jednu, ve su meusobno saraivale; a sve do danas Grad i Palanka, iako su i dalje udaljeni, duboko su vezani jedno za drugo. Prve dekade bile su teke za obe grupe; bilo je mnogo umiranja. Smrtnost se smanjila kada smo nauili da ivimo ovde. Popis je gadinama bio neredovan, ali raunamo da populacija Grada iznosi negde oko osam hiljada ljudi, a populacija Palanke, prema naem poslednjem proraunu, iznosila je etiri hiljade trista dvadeset." Meu ljudima koji su sedeli na klupama proao je talas iznenaenja. "Oblast zaliva Eho u stanju je da, smatramo, prehrani samo dve hiljade ljudi bez natprosenog rada na zemlji i stalnog rizika od gladi. Zato mislimo kako je dolo vreme da se neki od nas isele i ponu novi ivot. Ima, uostalom, dovoljno prostora." Falko, koji se nalazio gore na svojoj Savetnikoj stolici, nasmeio se bledo. "S obzirom na to da se Palanka i Grad nisu meusobno spojili, ve jo obrazuju dve odvojene grupe, smatramo da zajedniki pokuaj osnivanja novog naselja ne bi bio mudar. Prvi stanovnici, pioniri, morali bi da ive zajedno, da rade zajedno, da zavise jedni od drugih i, naravno, da se meusobno venavaju. Pokuaj da se ouvaju dve socijalne kaste, u takvoj situaciji, bio bi nemogu. U svakom sluaju, oni koji ele da osnuju novo naselje pripadaju jedino narodu Palanke. Oko dvesta pedeset porodica, to ini nekih hiljadu ljudi, eli da poe na sever. Nee otii svi odjednom, ve po nekoliko stotina svaki put. Kada budu otili, njihovo mesto na farmama naselie mladi ljudi koji ovde ostaju, kao to, poto je Grad ve

prilino pun, i neke porodice iz Grada mogu da, ukaliko ele, preu na to zemljite. Bie dobrodoli. I pored toga to jedna petina naih zemljoradnvka ide na sever, nee biti nikakvog pada u proizvodnji hrane; i bie, naravno, hiljadu ustiju manje da se hrani. To je na plan. Verujeno da pomou diskusija, kritike i zajednike tenje ka istini, moemo zajedno da doemo do pune saglasnosti povodom stvari koja se tie svih nas." Zavladala je napeta tiina. ovek s jedne od klupa ustao je da govori, ali je urno ponovo seo kada je video da se Savetnik Falko sprema da uzme re. "Hvala, Senjara Adelson", ree Falko. "Biete obaveteni o odluci Saveta povodom ovog predloga. Senjar Braun, koja je sledea taka na dnevnom redu?" Kovrdav slubenik jednom je rukom pravio nervozne pokrete prema Palananima, dok je drugom pokuavao da nae svoje mesto meu razbacanim papirima po svojoj klupi. Dva straara pribliie se brzo sa strane petorici ljudi iz Palanke. "Hajde! Krenite!" "Oprostite", ree im Vera blago. "Savetnie Falko, bojim se da je meu nama ponovo dolo do nesparazuma. Mi smo doneli odluku, u vidu predloga. Sada, u saradnji sa vama, elimo da donesemo definitivnu odluku. Ni mi, niti vi, ne moemo sami da odluimo o stvari koja se tie svih nas." "Vi niste shvatili", ree Falko gledajui u vazduh iznad Verine glave. "Vi ste dali predlog. Odluka zavisi od Vlade Viktorije." Vera se nasmeila. "Znam da niste navikli da ene govore na vaim sastancima, moda e zato biti bolje ako Jan Serov govori u nae ime." Povukla se unazad i jedan krupan ovek, svetle koe stao je na njeno mesto. "Vidite", ree on, kao da nastavlja Verinu reenicu, "najpre moramo da iznesemo ono ta elimo i kako to elimo da uinimo, a onda kada se sloimo povodom predloga i da ga izvrimo." "Ova taka dnevnog reda je zavrena", ree drski savetnik Selder sa Falkove leve strane na platformi. "Ukoliko nastavite da ometate rad plenuma morae vas silom udaljiti." "Mi ne naruavamo rad, ve upravo nastojimo da ga privedemo kraju", ree Jan. Nije znao ta da ini sa svojim velikim rukama koje su mu neprestano visile sa strane, poluzgrenih aka kojima kao da je traio drku neke zamiljene motike. "Sve moramo da raspravimo do kraja." Falko ree veoma mirnim glasom: "Straa!" Kada je straa poela da se pribliava, Jan zbunjeno pogleda Veru, a Hari, odgovori: "Ma, hajte, smirite se savetnie, sve to elimo jeste malo ljudskog razumevanja, i sami to moete videti." "Vaa Ekselencijo! Izbacite ove ljude napolje!" viknu jedan ovek s klupa, a drugi nastavie da uzvikuju isto, kao da su eleli da ih uju savetnici na platformi. Narod iz Palanke stajao je mirno, iako su Jan Serov i mladi Kralj zaprepaeno gledali u ljutita lica koja su vikala okrenuta prema njima. Falko se posavetova za trenutak neto sa Felderom, zatim dade znak jednom od straara, koji smesta u trku napusti dvoranu. Falko dade rukom znak za tiinu. "Narode", ree mirno, "morate shvatiti da vi niste lanovi vlade ve 'da ste joj potinjeni. Odluivanje o nekom planu nasuprot vladinoj odluci predstavlja in pobune. Da bi vam to postalo jasno, kao i celom vaem narodu, biete ovde zadrani u pritvoru sve dok ne budemo sigurni da je ponovo uspostavljen red." "ta to znai 'zadrani u pritvoru'?" upita Hari apatom Veru, koja ree: "Zatvor." Hari klimnu glavom. On je bio roen u zatvoru u Kan-Americi; nije se toga seao ali je bio na to ponosan. Najednom ue osam straara i poe da pouruje i gura Palanane prema vratima. "Svi u jedan red! Pouri sada! Ne bei, inae pucam!" naredio je njihov oficir. Niko od njih petoro ba niim nije pokazivao da pokuava da bei, prua otpor ili protestvuje... Kralj, koga je gurnuo jedan nestrpljivi straar, ree: "Oh, izvinite", kao da se naao na putu nekome ko je bio u trku. Straari su sproveli grupu napolje pored freske, ispod stubova, na ulicu. Tu su se zaustavili. "Gde ih vodimo?" upita jedan oficir. "U zatvor." "Nju, takoe?" Svi su pogledali u Veru, urednu i nenu u njenoj beloj svili. Pogledala je nazad u njih s mirnim interesovanjem. "Gazda je rekao u zatvor", ree oficir mrgodno. "Pobogu, gospodine, ne moemo je tamo zatvoriti", ree mali straar otrog pogleda, preko ijeg lica se protezao oiljak. "Tako je rekao Gazda." "Ali ona je dama." "Odvedi je onda u kuu Gazde Falka i prepusti njemu da donese odluku o tome kada se vrati", predloio je drugi, blizanac onog sa oiljkom, kome je jedino oiljak nedostajao. "Dajem vam re da neu beati odande gde me smestite, ali bih radije ostala sa svojim prijateljima", ree Vera. "Uutite, gospoo", ree oficir, odmahujui ljutito glavom. "U redu. Vas dvojica odvedite je u kuu Falko." "I drugi e dati re, ukoliko... " poe Vera, ali oficir joj je okrenuo lea i povikao: "U redu! Krei! Jedan za drugim!"

"Ovuda, senjora", ree onaj s oiljkom. Pre nego to je krenula Vera je zastala i u znak pozdrava podigla ruku prema etvorici svojih drugara, koji su se sada nalazili dalako dole na ulici. "Mir! Mir!" daviknu Hari unazad, strasno. Onaj s oiljkom promrmlja neto i pljunu snano na stranu. Dvojica straara bili su mukarci od kojih bi se Vera uplaila da ih je srela sama negde na ulici Grada, ali dok su sada hodali, okruujui je s obe strane, njihova zatita bila je vidljiva ak i po njihovom dranju. Shvatila je da se oseaju kao njeni spasitelji. "Da li je zatvor veoma neudoban?" upitala je. "Pijanice, tue, smrad", odgovori onaj s oiljkom, a njegov dvojnik dodade sa velikim potovanjem: "To nije mesto za damu, senjora." "Da li je to mesto ita bolje za mukarce?" raspitivala se, ali nije dobila odgovor. Kua Falko nalazila se samo tri ulice od Velikog Kapitola: bila je to velika, niska, bela zgrada sa crvenim krovom od crepa. Debela domaica koja je sila da im otvori vrata bila je zbunjena prisustvom dva vojnika i uzbueno je, dahui, proaptala: "Oh, ah, Gospode, oh, Gospode!" I odletela, ostavivi ih na ulazu. Nakom duge pauze, dok je Vera razgovarala sa svojim straarima i utvrdila da su njih dvojica doista braa blizanci, po imenu Emilijano i Anibal, a da vole svaj posao straara zato ta su dobro plaeni, ali da se Anibalu - onom s oiljkom - nije svialo to toliko vremena mora da provede stojei, poto su ga zbog toga bolele noge i oticali mu zglobavi - upravo u tom trenutku razgovora ula je devojka ije su suknje leprale. "Ja sam Senjorita Falko", ree bacivi hitar pogled na straare, ali obraajui se Veri. Zatim joj se izraz lica naglo promeni. "Senjara Adelson, nisam vas prepoznala. Izvinite. Molim vas, uite!" "To je nezgodno, draga, vidite, ja nisam posetilac, ja sam zatvorenik. Ova gospoda bila su vrlo ljubazna. Simatrali su da zatvor nikako nije mesto za ene, pa su me doveli ovde. Mislim da i oni treba da uu, ako ja uem, da bi me uvali." Obrve Luz Marine spustile su se u finu pravu crtu. Stajala je utei jedan trenutak. "Mogu da priekaju ovde na ulazu", ree. "Sedite na one sanduke", obrati se Amibalu i Emilijanu. "Senjora Adelson e biti sa mnom." Blizanci ukoeno izaoe kroz vrata pored Vere. "Molim vas uite", ree Luz stojei sa strane, izraavajui na taj nain potovanje prema Veri, koja ue u dvoranu kue Falko, s njenim drvenim stolicama koje su prekrivali jastuci, drvenim stolovima i ukrasnim kamenim podom, debelim prozorskim staklima i ogromnin kaminom - u svoj zatvor. "Molim vas sedite", ree njena tamniarka, i ode do unutranjih vrata da narui od posluge kafu. Vera nije sela. Dok se Luz vraala gledala je u devojku sa divljenjem. "Draga moja, vi ste ljubazni i predusretljivi. Ali ja sam zaista uhapena - po nareenju vaeg oca." "Ovo je moja kua", ree Luz. Njen glas je bio otar, poput Falkovog, "a to je gostoprimljiva kua." Vera je pomirljivo uzdahnula i sela. Njena siva kosa bila je raupana od vetra na ulici; zagladila ju je, a zatim mirno sklopila svoje uzane, tamnopute ruke u krilu. "Zato vas je uhapsio?" Poto se dugo uzdravala da ga izgovori, pitanje je bilo izbaeno naglo, kao iz topa. "ta ste uinili?" "Pa, doli smo i pakuali da razgavaramo sa Savetom o planovina za novu naseobinu." "Jeste li znali da e vas uhapsiti?" "Razmatrali smo to kao jednu od mogunosti." "Ali o emu je tu zapravo re?" "O novom naselju - o slobodi, pretpostavljam. Ali doista, draga, ne smem da o tome razgovaram s vama. Obeala sam da u biti posluan zatvorenik, a od zatvorenika se ne oekuje da vre propagandu svojih zloina." "Zato da ne?" ree Luz prezrivo. "Je li taj zloin zarazan, kao prehlada?" Vera se nasmeja. "Da!... Znam da smo se ve upoznale, ali se ne seam gde je to bilo." U sobu urno ue uzbuena domaica nosei posluavnik, postavi ga na sto, i ponovo pouri napolje, uzdiui. Luz je sipala crno, toplo pie - zvano kafa, koje se pravilo od peenog korena jedne domae biljike - u oljice od fine crvene gline. "Bila sam na zabavi u Palanci, pre godinu dana", ree. Autoritativne otrine nestalo je iz njenog glasa, sada je delovala veselo. "Da vidim ples. A i nekoliko puta govorili ste u naoj koli." "Naravno! Vi, Lev i sva ta gomila dece doli ste zajedno u kolu! Znai da si poznavala Tima. Da li zna da je umro, na putu za sever?" "Ne. Nisam to znala. U divljini", ree devojka i nakon toga nastupi duboka tiina. "Da li je Lev bio... Da li je Lev sada u zatvoru?" "On nije poao s nama. U ratu, zna, ne rasporeuju se svi vojnici na isto mesto odjednom." Vera, poto joj se povratilo raspoloenje, srknu kafu i namrti se sa blagim izrazom nezadovoljstva zbog njenog ukusa. "U ratu?" "Pa, u ratu bez borbe, naravno. Moda je bolje upotrebiti re pobuna, kao to tvoj otac ini. Moe biti, kako se ja nadam, da je re samo o neslaganju." Luz ju je i dalje gledala s nerazumevanjem. "Ti zna ta je to rat?" "Oh, da, kada stotine ljudi ubijaju jedni druge. Istorija Zemlje, uili smo u koli, bila ih je puna. Ali ja sam mislila... da

vai ljudi ne ele da se bore." "Ne", potvrdila je Vera. "Mi se ne borimo. Bar ne s noevima i pukama. Ali kada se jedanput sloimo oko toga da li neto treba preduzeti ili ne, postajemo vrlo uporni, a kada se naa upornost suoi s tuom tvrdoglavou, moe da doe do neke vrste rata, do borbe ideja, do jedinog oblika rata koji se uopte moe dobiti. Shvata?" Luz oigledno nije shvatala. "No, dobro", ree Vera utenim glasom, "shvatie ve."

4.
Drvo prstenova iz Viktorije vodilo je dvostruk ivot. Na poetku to bi bila obina sadnica sa zupastim liem, koja brzo raste. Kada bi drvo sazrelo, bagato bi procvetalo velikim pupoljcima boje meda koji su se brzo rascvetavali. Mudrijai i drugi mali stvorovi koji lete, privueni miriljavim laticama, hranili bi se njima, a za to vreme po njihovom perju, krilima ili kljunovima nahvatao bi se polenov prah. Oploujui ostaci cveta uvukli bi se u tvrdu ljuturu semena. Na drvetu je moglo biti nekoliko stotina takvog semena, ali ono se, jedno za drugim, suilo i padalo, tako da bi na kraju ostalo samo jedno seme na visokoj sredinjoj grani. Ovo seme, teko i gorkog ukusa, postajalo je sve vee i vee, dok je njegovo drvo sve vie slabilo i venulo, sve dok gole grane ne bi konano tuno klonule pod velikom, tekom, crnom loptom semena. Tada, nekog poslepodneva, kada bi jesenje sunce zasijalo kroz otvore izmeu kinih oblaka, seme bi izvelo svoje neobino delo: onako prezrelo, zagrejano sunevom toplotom, seme bi eksplodiralo. Eksploziju je pratio zvuk koji se mogao uti kilometrima uokolo. Podigao bi se oblak praine i estica koji bi vetar postepeno razneo preko breuljaka. U tom trenutku ivot prstenastog drveta bio je, oito, zavren. Ali u krugu oko sredinjeg stabla nekoliko stotina semenki koje su izletele iz ljuture, noene snanom eksplozijom, duboko bi se zarilo u vlano, debelo blato. Godinu dana kasnije mladice su se ve meusobno borile za prostor neophodan korenju; one koje su bile manje izdrljive umirale su. Nakon deset godina, i sto ili dvesta godina posle tog vremena, od dvadeset do ezdeset drveta, na kojima raste lie bakarne boje, obrazovalo bi savren prsten oko sredinjeg davno iezlog stabla. etrdeset prstenastih drveta, izraslih jedno pored drugog, ije su se grane i korenje samo dodirivali, obrazovala bi jedan prsten. U periodu od osam do deset godina drvee je jedanput cvetalo i raalo malo jestivo voe, ije su semenje raznosili mudrijai, slepi mievi-torbari, umski zeevi i drugi ljubitelji voa. Iz semena palog na pogodno tle proklijalo bi i izraslo samo jedno drvo; ono bi rodilo jedno seme; i ovaj ciklus, od jednog prstenastog drveta do celog prstena, neprekidno se panavljao. Tamo gde je zemljite bilo povoljno prstenovi bi se zatvarali, gotovo u potpun krug ali, i pored toga, u njegovoj sredini nije raslo nikakvo drugo veliko bilje, samo trava, mahovina i paprati. Veoma stari prstenovi toliko bi ispostili zemljite iz sredine da je ono tonulo i obrazovalo krenjak, koji se punio padzemnim vodama i kiom. Tako se, konano, krug obrazovan od visokog, starog, tamocrvenog drvea mogao ogledati u mirnoj povrini vode sredinjeg ribnjaka. Sredina prstenova uvek je predstavljala mirno mesto. Najstariji prstenovi, u ijoj su se sredini nalazili ribnjaci, bili su najtii, najudniji. Hram Palanke nalazio se izvan varoice u dolini koja se sastojala od jednog takvog prstena: etrdeset i est stabala izdizalo je svoja stubasta tela i bronzane kronje oko vodenog kruga iju bi mirnu povrinu ponekad poremetila kia ili zamaglio sivi oblak, ili bi je, pak, obasjavala suneva svetlost probijajui se kroz crveno lie sa savreno istog neba. vornovato korenje drvea raslo je i izbijalo ivicom vode, pravei sedita za one koji su eleli da u samoi razmiljaju. Samo jedan par aplji iveo je u prstenu Hrama. aplja sa Viktorije zapravo nije bila aplja; nije to bila, ak, ni ptica. Za opisivanje svog novog sveta izgnanici su posedovali samo rei iz starog sveta. Bia koja su ivela pared malih ribnjaka, imala su noge poput taka, bila su svetlosive boje i jela su ribu: to ih je inilo apljama. Prva generacija je znala da nije re o pravim apljama, ni pticama, niti reptilima, ni sisarima. Sledea generacija nije znala ta ova bia nisu bila, ali je donekle znala ta jesu. Bile su to aplje. inilo se da ive koliko i drvee. Niko nikada nije video bebu-aplju ili neko njeno jaje. Ponekad, aplje su plesale i ukoliko su plesale u paru taj ples se odvijao obavijen divljinom noi, nevidljiv za bilo koga. Neujno, koate, elegantne aplje pravile su gnezda u nanosima crvenog lia izmeu korenja, tragale za vodenim biima u pliacima ribnjaka i piljile preko vode u ljudska bia svojim velikim, okruglim oima bezbojnim poput same vode. Nisu pokazivale nikakav strah od oveka, ali nikada mu nisu dozvolile da im se priblii. Stanovnici Viktorije jo nikada nisu prili blizu nekoj velikoj oblasti na kojoj su ivele ivotinje. Najvei biljojed bio je koni, debela spora zverka, slina zecu, sa finim zatitnim ljuskama po itavom telu; najvei grabljivci bile su larve, crvenooke i otrih zuba, dugake pola metra. Kada bi upale u zamku larve su grizle i grebale sve oko sebe u bezumnom besu sve dok ne bi uginule; koniji su odbijali da jedu, legli bi mirno i umirali kada bi ih uhvatio ovek. Bila su to velika morska bia. Kitolovci su dolazili u zaliv Eho i svakog leta su ih hvatali sebi za hranu. 'Kitolovci6 nisu bili kitolovci, ali ta su ovi monstrumi predstavljali niko nije znao. Nikada se nisu pribliavali ribarskim amcima. Ni ivotinje iz ravnica i uma nikada se nisu pribliile oveku. Nisu beale. Jednostavno su se drale na odstojanju. Posmatrale bi ga izvesno vreme, jasnog pogleda, a onda bi se udaljile, ignoriui stranca. Jedino su se padavci svetlih krila i mudrijai uopte odluivali da se priblie oveku. Stavljeni u kavez, padavci bi savili krila i umirali; ali ako bi im neko ostavio med moglo se desiti da padavac podigne gnezdo-osmatranicu nalik oljici za vodu u kojoj je, budui da je bio vodeno bie, spavao. Mudirijai su oigledno verovali u svoju izuzetnu sposobnost da svakih nekoliko minuta lie na neto drugo. Ponekad su pokazivali prijateljsku elju da obleu oko nekog ljudskog bia, ili ak, da sednu na njega. Promenljivost njihovih oblika imala je u sebi neto od sposobnosti aranja pomou oiju, moda hipnoze, i Lev se ponekad pitao da li mudrijai vole da koriste ljudska bia za uvebavanje svojih trikova na njima. U svakom sluaju,

ako bi ga zatvorili u kavez, mudrija se pretvarao u bezoblinu braon grudvicu nalik hrpici praine, i nakon dva ili tri sata uginuo bi. Nijedno bie na Viktoriji nije se moglo pripitomiti, nije htelo da ivi sa ovekom. Nijedno bie nije elelo ni da mu se priblii. Sva su izbegavala oveka, izmicala mu u ume opojnog mirisa, zaklonjene kiom, ili su beala u duboko more, ili konano, u smrt. ovek ih nije uopte zanimao. On je za njih bio stranac. Nije im pripadao. "Imala sam maku", imala je obiaj, veoma davno, Levova baka da pria. "Debelog, sivog maora s krznom poput najmeke, najlepe svile. Imao je crne pruge na leima i apama, i velike zelene oi. Skoio bi mi u krilo, i stavio svoj nos ispod mog uha, tako da bih mogla da ga ujem, i preo bi, preo - ovako!" Stara gospoa bi napravila dubok, mekan zvuk hrkanja koji je mali deak sluao sa dubokim uivanjem. "ta bi maak rekao kada je bio gladan, Nano?" zadravao je dah dok je ekao njen odgovor. "Frrr, frrr!" Nasmejala bi se, i on bi se nasmejao. Iza vrata, izvan malih obraenih polja, prostirala se divljina, beskrajan svet breuljaka, crvenog lia i izmaglice, pun tiine. Govoriti, tamo, bez obzira na to ta je htelo da se kae, znailo bi rei: ja sam stranac. "Jednog dana", ree dete, "poi u da istraim ceo svet." Bila je to nova ideja za njega, koja ga je celog ispunila. Krenuo je da napravi mape, i sve ostalo. Ali, Nana ga nije sluala. Imala je tuan izraz lica. Znao je ta treba u takvom trenutku da uradi. Priao joj je tiho i prislonio nosi uz njen vrat ispod uha, pravei: "frrr..." "Je li to moj maor Mino? Zdravo, Mino! Gle", ree, "to nije Mino, ve Ljevuka! Kakvo iznenaenje!" Seo joj je u krilo. Obgrlile su ga njene velike, stare tamnopute ruke. Na svakom zglobu nosila je narukvicu od finog, crvenog sapunovog kamena. Njen sin Aleksandar, Saa, Levov otac, napravio ih je i izrezbario specijalno za nju. "Lisice za ruke", rekao je kad joj ih je predao za roendan. "Lisice sa Viktorije, mama." I svi odrasli su se nasmejali, ali Nana je imala tuan izraz lica dok se smejala. "Nano. Da li je Mino bilo njegovo ime?" "Naravno, glupane." "Ali, zato?" "Zato to sam ga ja tako nazvala." "Ali ivotinje nemaju imena." "Ne. Ovde nemaju." "Zato nemaju?" "Zato to ne znamo njihova prava imena", ree baka gledajui napolje preko malih obraenih polja. "Nano?" "Da?" uo se meki glas iz toplih grudi na koja se bio naslonio. "Zata nisi donela Mina ovde?" "Nismo mogli nita da unesemo u vasionski brod. Nita od linih stvari. Nije bilo prostora. Ali, u svakom sluaju, Mino je uginuo mnogo pre nego to smo doli. Ja sam bila dete kada je on bio mae i jo sam bila dete kada je on ostario i umro. Make ne ive dugo, samo nekoliko godina." "Ali ljudi due ive." "Oh, da, vrlo dugo." Lev je nastavio da sedi u njenom krilu, pretvarajui se da je maka sivog krzna, poput prostirke od pamune vune s njihovog poda, samo topla. "Frrr", ree meko, dok ga je stara ena drala sedei na pragu i gledajui iznad njegove glave u zemlju svog izgnanstva. Dok je sada sedeo na tvrdom prostranom korenu prstenastog drveta na ivici Zajednikog Ribnjaka, mislio je o Nani, maki, srebrnoj vodi mirnog jezera, o planinama iznad jezera na koje je arko eleo da se ispne, o uspinjanju na planine to su se nalazile iza ove magle i kie, o uspinjanju u led i svetlost planinskih vrhova; mislio je na mnoge stvari, na isuvie mnogo stvari. Sedeo je mirno, ali njegov duh nije mogao da miruje. Doao je ovde zbog tiine, ali njegov duh je lutao, od pralosti do budunosti i nazad. Samo se za trenutak umirio. Jedna aplja je neujno zagazila u vodu sa udaljene strane ribnjaka, podigavi svoju uzanu glavu i zagledala se u Leva. Uzvratio joj je pogled i za jedan trenutak ostao zarobljen tim okruglim, prozirnim pogledom, beskrajne dubine poput neba bez oblaka; i za trenutak postao je i sam okrugao, providan, tih, sredinji trenutak svih trenutaka, veiti trenutak neme ivotinje. aplja se okrenula na drugu stranu, savila glavu traei ribu u tamnoj vodi. Lev ustade nastojei da se kree mirno i neujno poput same aplje, i napusti prsten, koji je obrazavalo dirvee, proavi izmeu dva masivna, crvena debla. Bilo je to kao da se prolazi kroz vrata u jedan sasvim drugaiji prostor. Nisku dolinu obasjavalo je Sunce, nebo je bilo vetrovito i ivopisno; Sunce je bacalo zlatnu svetlost na krov Hrama crvene boje, koji se nalazio na junoj strani padine. U Hramu se ve nalazio veliki broj ljudi, koji su stajali na stepenitu i tremu razgovarajui meusobno, i Lev pauri k njima. Poeleo je da tri, da vie. Ovo nije bilo vreme za utanje. Bilo je to prvo jutro bitke, poetak pobede.

Andrej mu doviknu: "Hajde! Svi ekaju na Gazda-Lema!" On se nasmeja i potra; u dva koraka preao je est stepenika. "E pa, dobro", ree, "kakva je to disciplina, gde su vam izme, da li smatra da je tvoj poloaj dastojanstven, Seme?" Sem, sme, zdepast mukarac, obuen samo u bele pantalone, dubio je mirno na glavi, pored ograde trema. Elija je otvorio sastanak. Nisu ulazili unutra nego su seli na trem da razgovaraju, budui da je suneva svetlost bila vrlo prijatna. Elija je, kao i obino, bio ozbiljan, ali Levov dolazak oraspoloio je druge i razgovor je bio iv ali otar. Smisao sastanka gotovo da je odmah postao jasan. Elija je eleo da jo jedna delegacija poe u Grad na razgovor s Gazdama, ali niko drugi nije na to pristao; svi su traili da se odri opti sastanak naroda Palanke. Dogovorili su se da se sastanak odri pre nego to zae sunce, i mlai ljudi preuzeli su na sebe obavezu da obaveste udaljena sela i farme. Kada se Lev spremio da poe, Sem, koji je sve vreme razgovora dubio na glavi, uspravi se jednostavnim ljupkim pokretom i ree, smeei se, Levu: "Juhuu, bie to velika bitka." Lev, iji je um bio zaokupljen stotinama stvari, nasmei se Semu i odjuri. Kampanja koju je narod Palanke pripremao bila je za njih neto novo, a ipak i neto poznato. U Palanakoj koli i Hramu, svi su uili o principima i taktikama kampanje, poznavali su ivote junaka-filozofa, Gandija i Lutera Kinga, istoriju Naroda Mira, ideje koje su nadahnule te ivote, tu istoriju. U izgnanstvu Narod Mira nastavio je da ivi prema tim idealima; i sve do sada to su inili uspeno. Odrali su, na kraju krajeva, sopstvenu nezavisnost, time to su preuzeli celokupnu brigu o zemljoradnji u svojoj zajednici i poto su dobrovoljno delili sve proizvode sa Gradom. Za nadoknadu; Grad ih je snabdevao alatom i mainerijama koje su se pravile u vladinim livnicama, ribom koju je lovila gradska flota i raznim drugim proizvodima koje je, poto je prvi bio osnovan, Grad mogao lake da proizvede. Bio je to dogovor kojim su obe strane bile zadovoljne. Ali, postepeno, uslovi trgovine postajali su sve vie nejednaki. Palanani su gajili biljke od kojih su se dobijali pamuk i vuna, kao i drvee od koga se pravila svila, odnosili su sirov materijal u gradske fabrike na sukanje i tkanje. Ali fabrike su bile vrlo stare; kada su Palananima bili potrebni materijali, vie im se isplatilo da ih sami predu i tkaju. Svee i suene ribe koje su oekivali iz Grada nisu stizale. Lo ulov, objasnio je Savet. Alatke nisu bile zamenjivane. Grad je pravio alat za farmere; poto zemljoradnici ne postupaju paljivo s oruem, morae sami da ga zamene, rekao je Savet. Tako je to teklo, dovoljno sporo da ne izbije nikakva kriza. Narod Palanke pravio je kompromise, nalazio opravdanja, poputao. Deca i unuad prvih izgnanika, koji su sada bili odrasli mukarci i ene, nikada nisu videli kako izgledaju primena i tehnika napada i otpora, to je predstavljalo vezivnu snagu njihovog zajednitva. Ali oni su stekli znanje o toj tehnici, o njenom duhu, motivima i pravilima. Oni su je nauili i primenjivali u beznaajnim konfliktima u samoj Palanci. Imali su prilike da vide kako njihovi odrasli lanovi reavaju probleme i nesuglasice, ponekad strasnom diskusijom, a ponekad pomou gotovo preutne saglasnosti. Nauili su da u sastancima trae smisao, ne da sluaju one koji su najbuniji, bilo da je pokornost bila nuna i ispravna ili neumesna i pogrena. Nauili su da in nasilja jeste izraz slabosti, i da duhovna snaga lei u nepokolebljivoj doslednosti. Konano, verovali su u sve to, kao to su verovali da su sve to nauili izvan svake prisile ili sumnje. Niko od njih ne bi pribegao nasilju, ni pred kakvim provokacijama. Verovali su u svoja uverenja i stoga su bili jaki. "Nee biti lako ovog puta", rekla im je Vera, pre nego to su ona i ostali poli u Grad. "Znajte da nee biti lako." Potvrdno su klimnuli glavom, smeei se i hrabrei je. Naravno da nee biti jednostavno. Lake pobede nisu ni vredne pobeivanja. Dok je iao od farme do farme jugozapadno od Palanke, Lev je pozivao ljude da dou na veliki skup i odgovarao na njihova pitanja o Veri i drugim taocima. Neki su se plaili onog to bi ljudi iz Grada mogli da preduzmu kao sledee, i Lev ree: "Da, u stanju su da uine i neto gore nego to je zadravanje talaca. Ne moemo oekivati od njih da se jednostavno sloe s nama, kada se mi ne slaemo s njima. Ali mi smo spremni za borbu." "Ipak, kada se bore oni upotrebljavaju noeve - a tamo se nalazi i ono mesto gde biuju, znate", ree jedna ena sputajui ton. "Gde kanjavaju svoje lopove i..." Nije dovrila. Svima je bilo neugodno i oseali su se postieni pri pomenu tog mesta. "Oni su upali u zamku nasilja koje ih je i dovelo dovde", rekao je Lev. "Mi nismo. Ako ostanemo vrsti, svi koliko nas ima, shvatie nau snagu; videe da je vea od njihove. Poee da nas sluaju. I da se bore za slobodu, sopstvenu." Njegovo lice i glas bili su tako vedri da su farmeri mogli da osete kako govori pravu istinu, i poinjali su da se raduju buduem sukobu sa Gradom umesto da ga se plae. Dva brata koja su dobili imena iz vremena Dugog Mara, Lion i Pamplona, postali su naroito vredni; Pamplona, koji je bio doista prostoduan, pratio je Leva od farme do farme, tako da je do kraja jutra jo deset puta mogao da uje planove za pruanje otpora. Poslepodne Lev je radio sa svojim ocem i druge tri porodice koje su obraivale njihovo pirinano polje, poto je dolo vreme za poslednju etvu koja se morala obaviti bez obzira na druga zbivanja. Kada je dolo vreme za veeru, otac je poao s jednom od tih porodica da jede; Lev je otiao sa Junim Vetrom. Ona bee napustila kuu svoje majke i ivela je sama u maloj kuici zapadno od varoi koju su ona i Timo sagradili kada su se venali. Kuica je stajala usamljena, meu poljima, iako se mogla videti iz najblie grupe kua koje su leale izvan Palanke. Lev, ili Andrej, ili Martinova ena Italija, ili sve troje, esto su dolazili kod nje na veeru, nosei sa sobom poneto da podele sa Junim Vetrom. Ona i Lev jeli su zajedno, sedei na pragu, poto je bilo blago, zlatno avgustovsko poslepodne, a zatim su zajedno poli u Hram, gde se ve bee okupilo dvesta ili

trista ljudi, a svakog minuta pristizalo ih je jo vie. Svi su znali za razlog svog dolaska: da se meusobno ponovo uvere kako su jedinstveni, i da se dogovore o sledeem postupku. Duh okupljanja bio je praznian i pomalo proet ushienjem. Ljudi su stajali na pragu i svi su, na jedan ili drugi nain, govorili isto: "Ne idemo da se predamo; neemo dopustiti da zadre nae taoce!" Kada je Lev progovorio radosno su ga pozdravili: bio je on unuk velikog ulca koji je predvodio Dugi Mar, istraiva divljine i opti miljenik u svakom sluaju. Klicanje je prestalo, u okupljenom narodu koji je sada ve brojao preko hiljadu ljudi, nastao je mir. Pribliavala se no, a svetiljke na tremu Hrama, koje je snabdevao strujom varoki generator, slabo su gorele tako da je bilo teko videti ta se deava na kraju gomile. Izgledalo je da se kroz narod probija nekakav nizak, masivan, crni predmet. Kada se priliio tremu videlo se da je re o grupi mukaraca, o jednoj trupi straara iz Grada, koja se kretala kao neprobojan blok. Blok je imao glas: "Okupljeni... red... bol..." bilo je sve to se uopte moglo raspoznati, poto je svako iz mase postavio neko pitanje nezadovoljstva. Lev, koji je stajao ispod jedne svetiljke, zamoli za tiinu, i poto se gomila utiala, zauo se snaan glas: "Masovna okupljanja su zabranjena, gomila se mora razii. Masovna okupljanja zabranjena su prema nareenju Vrhovnog Saveta pod pretnjom hapenja i kanjavanja. Smesta se raziite i poite svojim kuama!" "Neemo", rekoe ljudi; "zato bismo se razili? Kakvo oni imaju pravo?" "Poite svojim kuama!" "Hajde, dosta!" "Hajde, umirite se!" zagrmeo je Andrej, glasom za koji niko nije znao da ga poseduje. Kada su se ponovo umirili on se obrati Levu na svoj uobiajen nerazgavetan nain: "Hajde govori." "Ova delegacija iz Grada ima prava da govari", ree Lev glasno i razgovetno. "I da bude sasluana. A kad budemo uli ta kau, moi emo da se suprotstavimo, ali zapamtite da smo odluili da nas ne dozvolimo da nas isprovociraju nikakvo delo i nikakva re. Ljudima koji su doli meu nas ne nudimo ni ljutnju ni uvrede. Ono to im mi nudimo jeste prijateljstvo i istinoljubivost!" Pogledao je u straare, a oficir je istim nestrpljivim glasom smesta ponovio nareenje da se skup razie. Kada je zavrio, nastupila je tiina. Muk je patrajao. Niko nita nije rekao. Niko se nije pokrenuo. "Hajde, krei", viknuo je oficir, podigavi glas, "kreite, razilazite se, odlazite svojim kuama!" Lev i Andrej se pogledae, prekrstie ruke i sedoe. Nepokolebljivi, koji se nalazio gore na tremu, takoe sede; a za njim i Juni Vetar, Elija, Sem, Dul, i drugi. Svi ljudi, koji su se nalazili okupljeni na mestu za sastanak, poeli su da se sputaju u sedei stav. Bio je to udan prizor meu lelujavim senkama, pri ukastoj slaboj svetlosti. Neka se deca zasmejae. Kroz pola minuta svi su sedeli. Niko nije ostao na nogama osim trupe straara, dvadesetorice ljudi koji su stajali zbijeni jedan uz drugog. "Bili ste upozoreni", viknuo je oficir, a glas mu je istovremeno zvuao samopouzdano i zbunjeno. Bilo je oito da nije siguran ta treba da radi s ovim ljudima koji su sada utei sedeli na zemlji, gledajui u njega s izrazima miroljubive radoznalosti, kao da su deca na predstavi lutkarskog pozorita gde je on sam predstavljao jednu takvu marionetu. "Ustanite i raziite se, ili u poeti sa hapenjem!" Niko nita ne ree. "Dobro, uhapsiu tri... dvadeset najbliih. Ustanite. Vi, ustajte!" Ljudi kojima se straar obraao ili na koje je pokazivao rukom ustali su i stali mirno. "Da li i moja ena moe da poe s nama?" upita tihim glasom jedan ovek straara, ne elei da prekine veliko duboko utanje okupljene gomile. "Nikakvih masovnih okupljanja bilo kakve vrste ne sme vie biti. Po nareenju Saveta!" prodera se straar, i povede svoje ljude ispred grupe od dvadeset i pet Palanana. Oni uskoro nestadoe u mraku, gde elektrino osvetljenje nije vie dopiralo. Iza njih ostala je gomila u dubokom muku. Jedan glas podie se iz grupe pevajui. Pridruie mu se drugi glasovi, u poetku tiho. Bila je to stara pesma, iz doba Dugog Mara na Zemlji. "O kad stignemo, o kad stignemo u slobodnu zemlju sagradiemo Grad, o kad stignemo..." Kako je grupa straara i uhapenika odmicala u mrak pevanje se, iza njih, nije ulo slabije ve je postajalo sve jasnije i jae, kao da se stotine glasova ujedinilo u jedan jedini koji se prostirao iznad tamne mirne zemlje izmeu Palanke i grada Viktorije. Dvadeset i petoro ljudi koje je straa uhapsila, ili koji su dobrovoljno proli s njom, vratili su se u Palanku kasno sledeeg dana. Tamo su ih preko noi smestili u jedno stovarite, verovatno zato to u Gradskom zatvoru nije bilo dovoljno mesta za toliko osoba, od kojih su esnaestoro bile ene i deca. Poslepodne je odrano suenje, rekli su, nakon koga im je reeno da idu kui. "Ali, moraemo da platimo kaznu", rekao je stari Pamplona vano. Pamplonin brat, Lion, bio je uspean vrtlar, ali Pamplona, spor i boleljiv, nikada ni u emu nije bio naroito uspean. Ovo je bio trenutak njegove slave. Bio je u zatvoru, ba kao i Gandi, kao ulc, ba kao na Zemlji. Bio je heroj, i ushien zbog toga. "Kaznu?" upitao je Andrej s nevericom. "Novac? Oni znaju da mi ne upotrebljavamo njihove novanice..."

"Kazna", objasnio je Pamplona, mirno prelazei preko Andrejeve neverice, "sastoji se u tome to emo morati da radimo dvadeset dana na njihovoj novoj farmi." "Kakvoj novoj farmi?" "Na nekoj vrsti nove farme koju Gazde planiraju da naprave." "Gazde se spremaju da preu u zemljoradnike?" Svi se nasmejae. "Bilo bi im najbolje da to uine, ako ele da jedu", ree jedna ena. "ta e biti ako ne odete da radite na toj novoj farmi?" "Ne znam", ree Pamplona zbunivi se. "Niko nam nije rekao. Od nas se nije trailo da govorimo. Bilo je to suenje, s pravim sudijom. Samo je on govorio." "Ko je bio sudija?" "Makmilan." "Mladi Makmilan?" "Ne, stari, savetnik. Mada se i mladi nalazio tamo. To je jedan krupan ovek! Kao drvo! I sve se vreme smekao. Fini, mladi." Stigao je Lev, trei, poto je upravo dobio vest o povratku zatvorenika. Iz uzbuene grupe to se bee skupila na ulici da bi poelela dobrodolicu zatvorenicima, Lev zagrli prve na koje je naiao. "Vratili ste se, vratili... svi?" "Da, da, svi su se vratili, moe sada da ide da veera!" "Drugi, Hari i Vera..." "Ne, oni se nisu vratili. Nisu ih videli." "Ali vi svi... nisu vas povredili?" "Lev je rekao da nee moi nita da jede dok se vi ne vratite, gladovao je." "Dobro smo, idi pojedi neto za veeru, kakvu to glupost ini?" "Jesu li dobro postupali s vama?" "Kao sa gostima", potvrdio je stari Pamplona. "Pa mi smo svi braa. Zar nije tako? Dali su nam i ukusan, obilan doruak." "Na sopstveni pirina, koji mi uzgajamo, eto ta su nam dali! Divni domaini! Zakljuaju svoje goste u kolibu u kojoj vlada mrkli mrak, a ledenu kao smrznuta kaa... Svaka me kost boli i hou da se okupam, svaki od onih straara bio je pun vaiju, videla sam jednu tano na njegovom vratu, onog to me je uhapsio... vaka je bila veliine tvog nokta, uff, hou smesta da se okupam!" Bila je to Kira, snana vesela ena koja je ukala pri govoru zato to je izgubila dva prednja zuba; govorila je kako joj zubi ne nedostaju i svi su ve bili navikli na njen nain govora. "Ko e da me primi na prenoite? Neu da peaim do kue ak u Istono Selo dok me svaka kost boli a desetine vaiju puzi mi niz kimu!" Petoro ili estoro ljudi odmah joj je ponudilo kupanje, krevet i hranu. Svi osloboeni zatvorenici bili su zbrinuti i samo se o njima sada vodilo rauna. Lev i Andrej odoe niz malu uzanu ulicu koja je vodila do Levove kue. Izvesno vreme ili su utei. "Hvala bogu!" ree Lev. "Da. Hvala bogu. Vratili su se; pomoglo je. Da su se samo Vera, Jan i ostali vratili s njima!" "Za njih ne brinem. Ali ova grupa... Niko od njih nije bio spreman, nisu prethodno razmiljali o ovome, nisu se ranije pripremili za hapenje. Plaio sam se da e ih to uvrediti, bojao sam se da e se uplaiti, naljutiti. Mi smo bili odgovorni, jer mi smo doveli do toga da svi sednu u znak protesta. Zbog nas su uhapeni. Ali, izdrali su: nisu se uplaili, nisu se borili, bili su nepokolebljivi!" Levu zadrhta glas. "Bila je to moja odgovornost?" "Zajednika", ree Andrej. "Nismo ih mi poslali, niti si ih ti poslao, oni su sami poli. Izabrali su da pou. Prestani da se sekira. Mora da jede. Saa!" Nalazili su se pred ulazom u kuu. "Nateraj ovog oveka da jede. Oni su nahranili njegove zatvorenike, sada ti nahrani njega." Saa, koji je sedeo pored ognjita istei ga od pepela, baci pogled prema njima; brkovi kao i obrve iznad njegovih duboko usaenih oiju, podrhtavali su. "Ko moe naterati mog sina da ini ono to sam ne eli?" ree. "Ako eli da jede, zna gde se nalazi inija sa supom."

5.
Senjor Savetnik Falko priredio je veernji prijem. Najvei deo prijema proveo je alei to ga je uopte priredio. Trebalo je da to bude prijem u starom stilu u stilu Starog sveta, sa pet posluenja, s obaveznom sveanom garderobom, odgovarajuom konverzacijom i muzikom nakon veere. Stari ljudi stigli su u zakazani as, svako u pratnji svoje ene i jedne ili dve neudate keri. Neki mlai ljudi, kakav je mladi Helder, takoe su stigli na vreme, sa svojim suprugama. ene su stajale oko kamina, na jednom kraju dvorane Kue Falko, u dugakim haljinama, s nakitom, i askale; mukarci su stajali oko kamina na drugom kraju dvorane u svojim najboljim crnim odelima i razgovarali. Izgledalo je da se sve odvija kako treba, upravo onako kako se odvijalo kada je deda, Savetnik Falko, Don Ramon, prireivao veernje prijeme, upravo poput nekadanjih prijema na Zemlji, kako je Don Ramon esto govorio sa zadovoljstvom i ponosom, jer je, konano njegov otac Don Luis bio roen na Zemlji i bio najpoznatiji ovek u Rio de aneiru. Ali neki gosti nisu doli na vreme. Vreme je prolazilo, a oni i dalje nisu stizali. Savetnika Falka pozvala je kerka da doe u kujnu; kuvarovo lice imalo je tragian izraz, propae izvrsna veera. Na Falkovu komandu u dvoranu je iznesen i postavljen veliki sto, gosti su seli, prvo jelo je servirano, pojedeno, sto je raien, drugo jelo je servirano i tada, tek tada, uli su mladi Makmilan, mladi Markes, mladi Vejler, slobodno i lako, bez izvinjenja i, to je bilo jo gore, sa itavom grupom svojih prijatelja, koji nisu bili pozvani: sedmoricom ili osmoricom krupnih veseljaka koji su za pojasevima nosili bieve a na glavi eire sa irokim obodom, koje nisu ostavili na ulazu; uli su u prljavim izmama, unosei mnogo bunog, nepristojnog razgovora. Trebalo je u zbijenom prostoru za stolom pronai mesta za ove nepozvane pridolice. Mladii su ve pili pre nego to su stigli i sada su nastavili da ispijaju Falkovo najbolje svetlo pivo. tipkali su ensku poslugu, ali na dame nisu obraali nikakvu panju. Dovikivali su se preko stola i sadraj iz nosa istresali u rairene salvete. Kada je stigao najznaajniji trenutak veere, posluenje od mesa, peenje od kunia - Falko je bio unajmio deset lovaca na nedelju dana kako bi obezbedio ovakav luksuz - zakasneli gosti toliko su prepunili svoje tanjire da za druge nije ostala mnogo i niko od onih sa zaelja stola nije uopte dobio meso. Ista stvar dogodila se sa desertom - meanim pudingom od korena tirka, kuvanog voa i nektara. Nekolicina mladia grabila je prstima puding iz inija. Falko je dao znak svojoj kerki, koja se nalazila na kraju stola, i ona je povela etiri dame u batensku dnevnu sobu iza kue. To je mladie jo vie oslobodilo da galame, pljuju, podriguju, psuju, i da se opijaju do besvesti. Male aice za rakiju, po kojoj je Kua Falko bila uvena, ispijane su kao da je u pitanju voda, i mladii su vikali na zbunjenu poslugu da ih ponovo napuni. Nekima od drugih mladih ljudi, i nekima od starijih, dapadalo se ovo prostako ponaanje ili su moda mislili da se tako treba ponaati na prijemu, te su uivali u svemu. Stari Helder se tako opio da je otiao u oak da povraa, ali se potom vratio za sto i ponovo poeo da pije. Falko i nekolicina njegovih bliskih prijatelja, stari Markez, Burnije i doktor, povukli su se do kamina i pokuali da razgovaraju; ali galama oko velikog stola bila je zagluujua. Neki su plesali, neki su se svaali; muziari koji su prestali da sviraju nakon veere pomeali su se sa gostima i pili su kao smukovi; mladi Markez stavio je jednu servirku u krilo, a ona je tu sedela bledei, cvilei i mrmljajui: "Oh, Gospode! Oh, Gospode!" "Vrlo veseo prijem, Luis", ree stari Burnije, nakon jedne naroito zagluujue provale pesme i vriske. Falko je sve vreme ostao staloen; kad je odgovorio lice mu je bilo mirno: "Dokaz nae degeneracije." "Mladi ljudi nisu navikli na takve zabave. Samo Kua Falko zna kako da priredi prijem u starom stilu, u pravom zemaljskom stilu." "Oni su degenerisani", ree Falko. Njegov dever, Kuper, ovek ezdesetih godina, klimnu glavom. "Izgubili smo stil Zemlje." "Ni najmanje", ree ovek iza njih. Svi se okrenue. Bio je to Herman Makmilan, jedan od onih koji su kasno stigli; on je neumereno pio i vikao sa ostalima, ali sada nije pokazivao nikakve znake pijanstva osim to je njegovo privlano mlado lice bilo neto malo vie zajapureno. "ini mi se, gospodo, da ponovo otkrivamo stil Zemlje. Ko su, konano, bili nai preci koji su doli iz Starog sveta? To nisu bili slabi, skromni ljudi, zar ne? Ve hrabri, veliki, jaki mukarci, koji su znali da ive. Planovi, zakoni, pravila, maniri, ta e nama sve to? Jesmo li mi sluge, ene? ega se plaimo? Mi smo mukarci, slobodni mukarci, gospodari itavog sveta. Vreme je da toga postanemo svesni jednom zauvek. Tako stvari stoje, gospodo." Smekao se nadmeno, pa ipak i dalje savreno vladajui sobom. Falko je bio impresioniran. Moda ovaj brodolom od veeranjeg prijema moe i da poslui neemu, na kraju krajeva. Ovaj mladi Makmilan, koji nikada nije liio ni na ta drugo osim na lepu miiavu ivotinju, moguu buduu enidbenu priliku za Luz Marinu, pokazuje istovremeno i snagu, i volju, i inteligenciju, glavne odlike mukarca. "Slaem se s tobom, Don Hermane", ree. "Ali mogu da se sloim s tobom jedino zato to smo i ti i ja jo u stanju da razgovaramo. Za razliku od veine naih prijatelja tamo. Mukarac mora biti u stanju da istovremeno pije i razmilja. Poto se ini da si jedino ti od mladih ljudi u mogunosti da ini oboje, reci mi: ta misli povodom moje ideje o pravljenju latifundije?" "Velike farme, mislite?" "Da. Velike farme. Prostrana polja s jednogodinjim prinosom, to bi bilo najpraktinije. Moja je ideja da upravitelje

izaberemo izmeu naih najboljih mladia; da svakom od njih dam jednu veliku oblast kojom e rukovoditi, jedno imanje, i dovoljno seljaka da ga obrauju; i da im dozvolim da po sopstvenoj elji upravljaju ovom zemljom. Tako e biti proizvedeno vie hrane. Viak stanovnitva u Palanci bie uposlen, i dran pod kontrolom, kako bi se spreio svaki dalji razgovor o nezavisnosti i novim kolonijama. A sledea generacija gradskih mukaraca ukljuie izvestan broj velikih posednika imanja, ime e se proiriti naa klasa. Dovoljno dugo smo se drali jedni drugih zbog moi. Vreme je, kao to si rekao, da se rairimo, da iskoristimo nau slobodu, da postanemo gospodari ovog naeg bogatog sveta." Herman Makmilan je sluao, smekajui se. Na njegovim lepo uoblienim usnama gotovo stalno lebdeo je osmeh. "Nije loa ideja", ree. "To uopte nije loa ideja, Senjor Savetnie." Falko je podnosio pokroviteljski ton Hermana Makmilana zato to je doao do zakljuka kako je to ovek od kojeg bi mogao imati koristi. "Razmisli o tome", ree. "Kako bi se to tebi lino dopadalo?" Znao je da mladi Makmilan upravo to i ini. "Kako bi ti se dopadalo da poseduje jedno takvo imanje, Don Hermane? Jedno malo... kako se ono kae, to je stara zemaljska re..." "Kraljevstvo", dapuni ga stari Burnije. "Da. Malo sopstveno kraljevstvo. Kako ti se to dopada?" Govorio je laskavim tonom i Herman Makmilan oseti kako u njemu raste samoljublje. U oseanju sopstvene vanosti, razmiljao je Falko, uvek ima mesta za jo malo takvog oseanja. "Ne zvui loe", ree Makmilan, klimajui potvrdno glavom. "Da bismo sproveli takav plan, potrebni su nam velika energija i inteligencija vas mladih ljudi. Organizovanje posla na novoj farmi uvek je bio dug i spor posao. Prinudni rad jedini je nain da se veliki prostori brzo raiste. Ukoliko se ovaj proces u Palanci produi, biemo primorani da veinu seljakih pobuna osudimo na prisilan rad. Ali poto se njihove pobune sastoje od samih rei bez ikakve akcije, moda emo morati da ih izazovemo, da upotrebimo bi kako bismo ih naterali da se bore, moda emo morati da ih navedemo na pobunu, shvata? Kako ti gleda na ovakvu vrstu akcije?" "Raduje me, Senjor. ivot je ovde dosadan. Akcija je ono to nam treba." Akcija je, razmiljao je Falko, ono to i ja elim. Voleo bih, recimo, da ovom mladom poltronu izbijem zube. Ali, on e mi biti od koristi, a ja u ga iskoristiti. I nasmei se zadovoljno. "To sam eleo da ujem! Sluaj, Don Hermane, ti ima uticaja na mlade ljude - to je uroeni dar za vostvo. Reci mi sad, ta misli o sledeem. Nae regularne strae prilino su odane, ali one su sastavljene od priprostih ljudi, koje trikovi naroda Palanke mogu lako da zbune. Da bismo ih vodili potrebna nam je trupa elitnih vojnika, mladih aristokrata, hrabrih, inteligentnih i dobro uvebanih. Mukarci koji vole borbu, poput naih dobrih predaka sa Zemlje. Da li misli da se takva trupa moe obrazovati i uvebati? ta predlae u vezi s tim?" "Sve to vam je potrebno jeste voa", ree Herman Makmilan bez oklevanja. "Ja bih mogao da uvebam takvu trupu za nedelju ili dve dana." Nakon te noi, mladi Makmilan postao je est posetilac Kue Falko: dolazio je u nju makar jedanput dnevno na razgovor sa Savetnikom. Svaki put kad bi se Luz nalazila u prednjem delu kue inilo joj se da je tu i Makmilan; poela je stoga da sve vie vremena provodi u sopstvenoj sobi, na mansardi, ili u batenskoj dnevnoj sobi. Uvek je izbegavala Hermana Makmilana, ne zato to joj se on nije dopadao, bilo je nemogue da joj se ne svia neko ko je toliko privlaan, ve stoga to ju je poniavalo saznanje da e svako, videvi Luz i Hermana kako razgovaraju, pomisliti i rei: "Ah, da, oni e se uskoro venati." eleo to ili ne, on je stalno nosio u sebi ideju da e se ona udati za njega, primoravajui i nju na taj nain da o tome misli; a poto nije elela da o tome razmilja, uvek je bila veoma stidljiva pred njim. Poslednjih dana bilo je isto osim to je, viajui ga esto kao da je lan kue, shvatila - mada je to bilo porazno i tuno saznanje - da se ak ni vrlo zgodan mukarac ne mora voleti. Uao je u zadnju dnevnu sobu bez kucanja, zastao u dovratku: privlana i snana figura obuena u pripijenu tuniku s opasaem. Obuhvatio je pogledom sobu koja je svojim prednjim delom gledala na prostranu sredinju batu oko koje je bio ozidan zadnji deo kue. Batenska vrata bila su otvorena i zvuk fine, blage kie, koja je rominjala po stazama i bunovima bate, ispunjavao je sobu mirom. "Tu se, dakle, krije", ree. Luz je ustala kada se on pojavio. Bila je obuena u suknju od domaeg platna i belu iroku koulju koja je svetlucala na priguenoj svetlosti. Iza nje, u senci, sedela je jo jedna ena koja je prela pomou vretena. "Uvek se ovde krije?" ponovio je Herman. Nije ulazio dublje u sobu, verovatno oekujui da bude pozvan unutra, a moda i stoga to je i sam bio svestan privlanog utiska koji je ostavljao njegov lik uokviren dovratkom. "Dobar dan, Don Hermane. Traite mog oca?" "Upravo sam razgovarao s njim." Luz potvrdno klimnu glavom. Iako je bila radoznala da sazna o emu su Herman i njen otac razgovarali do ovog doba, svakako da nije imala nameru da se raspituje o tome. Mladi je uao u sobu i stao ispred Luz, gledajui je sa superiornim osmehom na licu. Pribliio joj se sasvim, uzeo njenu ruku, prineo je svojim usnama i poljubio. Luz se tre, s oseanjem

neprijatnosti. "To je glup obiaj", ree okrenuvi se od njega. "Svi obiaji su glupi. Ali stari narodi ne mogu da ive bez njih, eh? Oni misle da bi se pri tom svet raspao. Rukoljub, klanjanje, senjor ovo, i senjora ono, kako se to inilo u Starom svetu, istoriji, knjigama... ubre... zar ne?" Luz se nasmeja uprkos svemu. Bilo je dobro uti kako Herman kao pravu glupost otpisuje stvari koje su je toliko optereivale i muile u ivotu. "Crne Strae vrlo dobro napreduju", ree. "Mora doi da vidi kako vebamo. Doi sutra ujutru." "Kakve Crne Strae?" upita ona prezrivo, sedajui i uzimajui ponovo u ruke svoj rad, pare tkanine od kojeg je, za etvrto dete to ga je oekivala Eva, ila kapicu. U tome je bila nevolja s Hermanom: ako bi mu se samo jednom osmehnuli, rekli neto iskreno ili pokazali da mu se divimo, on bi odmah navalio da iskoristi svoju prednost i morali ste da ga ukorite. "Moja mala armija", odgovorio je. "ta je to?" Seo je pored nje na sedite od pletenog prua. Nije bilo dovoljno prostora za njegovo veliko i njeno vitko telo. Ona povue suknju na koju je on seo. "Kapica", ree, nastojei da suzbije bes koji je navirao u njoj. "Za Evitinu bebu." "Oh, Boe, da; kako je to plodna devojka! Aldo ve ima punu kuu dece. Mi ne uzimamo oenjene ljude u strau. To je fin skup mladia. Trebalo bi da doe da ih vidi." Luz je napravila mikroskopski mali zavrni vor, i nita nije odgovorila. "Bio sam izvan grada da pregledam svoju zemlju. Zato jue nisam dolazio ovde." "Nisam primetila", ree Luz. "Iao sam da odaberem zemlju za svoje imanje. Onu dolinu koja se nalazi dole na vodeniarskoj reci. Bie to dobra zemlja, kada se jednom dovede u red. Moja kua bie sagraena na vrhu brda. Smesta sam shvatio koje e to mesto biti. Bie to velika kua, poput ove, ali vea, na dva sprata, okruena tremovima sa svih strana, ambarima, kovanicom i slinim stvarima. Zatim, dole u dolini, blizu reke, nalazie se seljake kolibe koje u moi da nadgledam odozgo. Pirina u gajiti na movarnom tlu tamo gde se reka iri ka dnu doline. Vonjaci e se nalaziti na padinama breuljaka - drvo za svilu i voe. Trgovau jednim delom ume, a drugi deo sauvau za lov na konije. Bie to divno mesto, pravo kraljevstvo. Poi sa mnom da ga vidi kad sledei put budem iao tamo. Poslau mali fijaker iz Kue Makmilan. Mesto je suvie daleko da bi devojka ila peke do njega. Obavezno mora da ga vidi." "Zbog ega?" "Dopae ti se", ree Herman s apsolutnom sigurnou. "Kako bi ti se dapadalo da lino poseduje takvo imanje? Da poseduje sve to sam ti opisao. Veliku kuu, mnotvo posluge. Svoje sopstveno kraljevstvo." "ene nisu kraljevi", ree Luz. Savila je glavu nad svojim runim radom. Svetlost je sada doista bila suvie mutna za ivenje, ali to joj je bio dobar izgovor da ne gleda u Hermana. On je nastavio da je posmatra, prodorno i s napetim i bezizraajnim izrazom lica; oi su mu bile tamnije nego obino i prestao je da se smeka. Ali iznenada usta mu se otvorie i on se nasmeja: "Ha, ha!" suvie tur smeh za tako velikog oveka. "Ne. Uvek je isto, ene imaju svoj nain da dobiju ono to ele, zar ne, mala moja Luz?" Ona se jo vie savi napred i nita ne odgovori. Herman je pribliio svoje lice njenom i proaputao: "Oslobodi se starice." "ta si rekao?" upita Luz sasvim narmalnim glasom. "Oslobodi se nje", ponovi Herman, pokazavi neprimetno u pravcu ene. Luz paljivo zabode iglu na svoje mesto, zamota svoj rad i ustade. "Izvinite me, Don Hermane, moram da poem neto da kaem kuvaru", rekla je i izala napolje. Druga je ena sedela mirno, za preslicom. Herman je sedeo jo koji minut, grizui usne; onda se nasmeio, ustao i nonalantno izaao napolje, zadenuvi palac za opasa. Kroz etvrt sata Luz pogleda u otvorena vrata kroz koja je malopre izala i poto nije videla Hermana Makmilana vrati se u sobu. "Taj ljigavac", ree i pljunu na pod. "On je veoma zgodan", ree Vera izvlaei poslednju traku svile i brzo je potom namotavajui na kalem, spustivi vreteno uz svoje krilo. "Veoma", ree Luz. Pokupila je paljivo malopre zamotanu kapicu za bebu na kojoj je radila, pogledala u nju, skupila je u loptu i zavitlala preko sobe. "Prokletnik", ree. "Tebe ljuti nain na koji on razgovara s tobom", ree Vera, poluupitno. "Nain na koji govori, na koji izgleda, nain na koji sedi, na koji... uhh, uhh, uhh! Moja mala armija, moja velika kua, moja posluga, moji seljaci, moja mala Luz. Da sam muko udarala bih njegovom glavom o zid dok mu ne ispadnu svi ti veliki zubi." Vera se nasmeja. Nije se esto smejala, to je obino inila samo kada bi bila iznenaena. "Ne, ne bi ti to uinila!" "Bih. Ubila bih ga." "Oh, ne. Ne bi ti to uinila. Jer kada bi ti bila muko znala bi da si snana kolika i on, ili jo snanija, i stoga ne bi morala da to dokazuje. Nevolja je biti ena, ovde, gde ti stalno govore kako si slaba da im to na kraju i poveruje. Kako je bilo smeno kada je rekao da su June doline suvie udaljene da bi devojka do njih mogla da peai! Oko dvanaest kilometara!" "Nikada nisam prepeaila toliku razdaljinu. Verovatno ni upola od toga." "Pa, upravo to hou da kaem. Kau ti da si slaba i bespomona. I ako im poveruje, onda poludi i eli da napada ljude."

"Da, to elim", ree Luz, okrenuvi se od Vere. "elim da napadam ljude. elim i verovatno u to i uraditi." Vera je sedela mirno, gledajui gore u devojku. "Da." Govorila je neto ozbiljnijim glasom. "Ako se uda za ovakvog oveka i ivi njegovim ivotom, onda se slaem. Ne mora doista eleti da povredi ljude, ali e to uiniti." Luz je zaprepaeno pogleda. "To je gnusno", ree konano. "Gnusno! Rei to na takav nain. Da nemam nikakvog izbora, da u morati da napadam ljude, da ak nije bitno ta lino elim." "Naravno da je vano ono to sama eli." "Nije. U tome je sav problem." "Vano je. I u tome je itava stvar. Ti bira, ti odluuje hoe li ili nee izabrati svoju sopstvenu sudbinu." Luz je ostala jo koji minut u istom poloaju, ukoeno gledajui u Veru. Obrazi su joj jo bili zaareni od besa, ali obrve joj nisu bile sputene u ravnu liniju; bile su uzdignute kao u uenju ili u strahu, kao da se neto neoekivano ispreilo pred njom. Pokrenula se neodluno, zatim je brzo izala kroz otvorena vrata u batu koja se nalazila u samom centru kue. Oseti na licu nean dodir retke kie. Kine kapi su padale u mali bazen fontane usred bate i pravile nene prstenove, tako da je cela povrina vode u okruglom bazenu od sivog kamena neprekidno blago podrhtavala. Zidovi kue i zatvoreni prozori koji su okruivali batu, poivali su u dubokoj tiini. Bata je podseala na neku unutranju sobu kue; zatvorenu i zatienu. Ali na sobu bez krova. Na sobu u koju je padala kia. Ruke su joj bile vlane i hladne. Stresla se. Vratila se do vrata, do polumrane sobe u kojoj je sedela Vera. Stala je izmeu Vere i svetlosti i upitala oporim, tihim glasom: "Kakav je tip oveka moj otac?" Nastala je pauza. "Da li je to lepo od tebe da me to pita? Ili od mene da ti odgovorim?... Pa, mislim da je to ipak u redu. ta mogu da ti kaem? On je jak. On je kralj, od onih pravih, doista pravih kraljeva." "To je samo re, ali ja ne znam njeno znaenje." "Mi imamo stare prie... o kraljevom sinu koji jae na tigru... pa, mislim da je on duevno jak, da ima plemenito srce. Ali kad je ovek zatvoren izmeu zidova koje je itavog ivota stalno dograivao da budu to vei i snaniji, onda mu moda nikakva snaga nije dovoljna. On ne moe da izae izvan tih zidina." Luz je prela preko sobe, sagla se da pokupi deju kapicu koju je bacila ispod stolice, i zastala, okrenuvi lice od Vere, ispravljajui maleni komadi polusaivenog materijala. "Ne mogu ni ja", ree. "Oh, ne, ne", ree starija ena energino. "Ti nisi zazidana zajedno s njim! Ne titi on tebe - Ti njega titi. Kad duva vetar, ne duva na njega, ve na krov i zidine ovoga Grada koji su njegovi oevi sagradili kao tvravu protiv nepoznatog, kao sopstvenu zatitu. A ti si deo toga grada, deo njegovih krovova i zidina, njegove kue, Kue Falko. A to je i njegova titula, Senjor, Konsiljer, Gazda. To su sve njegove sluge i straa, svi mukarci i ene kojima izdaje nareenja. Svi su oni deo njegov, kue, zidine koje treba da ga zatite od vetra. Shvata li ta hou da ti kaem? Izraavam se tako glupavo. Ne znam kako da se izrazim. Ono to hou da kaem jeste da mislim kako je tvoj otac mukarac koji je mogao biti veliki ovek, ali je uinio veliku greku. Nikada nije izaao napolje, na kiu." Vera je poela da na ravnu plou premotava konac koji je isprela sa vretena; svoj posao obavljala je teko jer je u sobi postajalo sve mranije. "I tako, poto ne eli da sam bude povreen, pogreno postupa sa onima koje najvie voli. A onda to ipak shvati i, na kraju krajeva, zbog toga pati." "On pati?" ree devojka besno. "Oh, to je poslednja stvar koju saznajemo o naim roditeljima. Poslednja, jer poto je nauimo, oni prestaju da budu nai roditelji, postaju samo drugi ljudi slini nama..." Luz je sela na pleteno sedite i stavila deju kapicu na svoje koleno nastavljajui da je paljivo ispravlja sa dva prsta. Nakon izvesnog vremena ree: "Drago mi je da si dola ovde, Vera." Vera se nasmeila i nastavila da odmotava trake. "Daj da ti pomognem." Kleei, dok je s vretena odmotavala niti kako bi Vera lake nainila jednake namotaje, ree: "Glupo je od mene to sam to rekla. Ti eli da se vrati svojoj porodici, ovde si u zatvoru." "U vrlo prijatnom zatvoru! A ja nemam nikakvu porodicu. Naravno da elim da se vratim. elim, zapravo, da mogu da dolazim i odlazim kad to sama poelim." "Nikada se nisi udavala?" "Bilo je toliko drugih stvari koje je trebalo uraditi", ree Vera vedro, smeei se. "Toliko drugih stvari da se uradi! Ne postoji nita drugo, za nas." "Ne postoji?" "Ako se ne uda, postaje stara usedelica. Pravi kapice za decu drugih ena. Nareduje kuvaru da sprema riblje orbe. Poinju da te ismejavaju." "Da li se boji toga, da te ne ismejavaju?"

"Da. Veoma se bojim." Luz je izvesno vreme provela u razmrsivanju konca koji se zakaio na iljak vretena koji je Vera drala. "Nije me briga ako se glupi ljudi smeju", ree mnogo mirnije. "Ali ne dopada mi se da me preziru. A zasluila bih prezir. Zato to je potrebno hrabrosti da bi se doista bilo ena, isto toliko hrabrosti koliko je potrebno da se bude mukarac. Potrebna je hrabrost za venanje, za podizanje dece i njihovo vaspitavanje." Vera je posmatrala njeno lice. "Da. Potrebna je velika hrabrost. Ali, ponavljam, je li to tvoj jedini izbor... brak i materinstvo - ili nita?" "ta drugo postoji za enu? ta se drugo doista ceni?" Vera se malo okrenula kako bi pogledala kroz otvorena vrata u sivu batu i ispustila je dubok, nesvestan uzdah. "Veoma sam mnogo elela decu", ree. "Ali, vidi, bilo je drugih stvari... koje su ekale na mene." Nasmeila se blago. "Oh, da, re je o izboru. Ali ne i o jedinom. Moe se biti majka i jo mnogo pored toga. Neko je u stanju da se bavi vie nego jednim poslom. Uz veliku volju i sreu... ja, eto, nisam imala dovoljno sree, ili sam moda bila pogreno usmerena, napravila pogrean izbor. Ja ne volim kompromise, zna. Poklonila sam srce oveku koji je... svoje srce poklonio nekom drugom. Bio je to Saka, Aleksandar ulc, Levov otac. Oh, pre mnogo, mnogo vremena, pre nego to si se ti rodila. On se, dakle, oenio i ja sam nastavila da se bavim poslom za koji sam bila dobra, jer me je taj posao oduvek interesovao, ali nijedan drugi mukarac nije vie uspeo da me privue. Meutim, ak i da sam se udala, da li bih morala celi ivot da presedim u zadnjoj sobi? Vidi, ako boravimo u zadnjoj sobi, sa decom ili bez njih, i sav ostali svet prepustimo mukarcima, onda e doista mukarci sve obavljati i sve predstavljati. A zato bi to bilo tako? Oni predstavljaju samo jednu polovinu ljudske rase. Nije poteno da im prepustimo sav posao. Nije poteno ni prema njima ni prema nama. Osim toga", i nasmei se jo ire, "ja mukarce veoma volim, ali ponekad su... tako glupi, tako ogranieni svakakvim teorijama... Oni se kreu jedino pravolinijski i ne ele da se zaustave. Opasno je ponaati se tako. Opasno je prepustiti sve mukarcima, zna. To je jedan od razloga zbog kojih bih elela da poem kui, makar u posetu. Da vidim dokle su Elija, sa svojim teorijama, i Lev, sa svojim idealima, stigli. Bojim se da e otii suvie daleko, isuvie pravolinijski, i da e nas dovesti do mesta odakle se neemo moi izvui, do zamke. Meni se, vidi, ini da ono to mukarce ini slabim i to je opasno po njih jeste njihova sujeta. ena poseduje jezgro. Ona jeste jezgro svega. Ali mukarac to nije, on tei spoljanjem svetu. On, dakle, kree u irinu, osvaja stvari i gomila ih oko sebe pa kae: Ja sam ovo i ono, ovo sam Ja, ovo ini mene. Dokazau svima ko sam Ja! I on je u stanju da uniti mnogo ta kako bi tako neto i dokazao. To sam pokuala da kaem o tvom ocu. Kada bi on bio u stanju da bude samo Luis Falko. To je sasvim dovoljno. Ali ne, on mora da bude Gazda, Konsiljer, Otac i tako dalje. Kakvo gubljenje vremena! A Lev? On je takoe uasno tat, moda na isti nain. Ima veliko srce, ali nije siguran gde mu se nalazi jezgro. Oh, elela bih da mogu da razgovaram s njim samo na deset minuta i da se uverim." Vera je ve odavno zaboravila da odmotava svoje trake; tuno je zavrtela glavom i odsutno pogledala dole u svilu. "Pa, idi onda", ree Luz tihim glasom. Vera je pogleda malo iznenaena. "Vrati se u Palanku. Jo noas. Ja u te pustiti da izae. I rei u ocu, sutra, da sam to ja uinila. Mogu da uinim neto... neto drugo, osim da sedim ovde, ijem, kunem i sluam onog glupog Makmilana!" Gipko i odluno devojka skoi na noge i stade iznad Vere, koja je sedela mirno, delujui sasvim siuno. "Dala sam re, Luz Marina." "ta to znai?" "Ako ne govorim istinu ne mogu ni da je zahtevam od drugih", odgovori Vera tekim glasom. Gledale su jedna u drugu, ozbiljnog izraza lica. "Ja nemam dece", ree Vera, "a ti nema majku. Kada bih mogla da ti pomognem, dete, uinila bih to. Ali ne na ovaj nain. Ja drim svoja obeanja." "Ja nisam nita obeala", ree Luz. Uklonila je s vretena i poslednju nit, a Vera je namota na preslicu.

6.
Udarci bia zaklopotae po vratima. Zau se odjek mukih glasova; dole pored Rene Farme neko je dozivao ili vritao. Po hladnoj, zaguljivoj magli koja je mirisala na dim; seljaci su se zbili; u gomilu; zora jo nije bila svanula, kue i lica gubila su se u magli i mraku. U malim kuama uplaena sveoptim strahom i pometnjom svojih roditelja, deca su vritala uglas. Ljudi su pokuavali da upale lampe, da pronau odeu, da umire decu. Gradski straari, besni, naoruani meu nenaoruanima, i obueni meu neobuenima, s treskom su otvarali vrata, upadali u tamnu unutranjost kua, izvikivali nareenja seljacima i jedni drugima, gurali mukarce na jednu stranu a ene na drugu, njihov oficir nikako nije mogao da uspostavi kontrolu nad narodom ratrkanim u mraku, izmeu kua, i samo delimino zbijenim u gomilu na jednoj seoskoj ulici; jedino je poslunost seljaka spreila da se podivljala surovost straara ne pretvori u ekstazu ubijanja i silovanja. Protestvovali su, raspravljali se i glasno postavljali pitanja, ali poto je veina mislila da je uhapena, i kako se u Hramu behu svi dogovorili da ne pruaju otpor prilikom hapenja, izvravali su nareenja straara to su bre mogli; kada su shvatili naredbe - "odrasli mukarci napolje na ulicu, ene i deca ostaju u kuama" - sledili su uputstva spremno i tano kao najbolji vid sopstvene zatite; tako je podivljali oficir bio zateen prizorom zatvorenika koji se sami okupljaju. im se obrazovala grupa od nekih dvadesetak ljudi, on pozva etiri straara, od kojih je jedan bio naoruan muketom, da izvedu ljude iz sela. Dve takve grupe ve su marirale iz Ravnog sela; kada je stigao Lev, etvrtu su grupu upravo odvodili iz Junog sela. Lionova ena Roza dotrala je iz Ravnog sela u Palanku i, iscrpljena, gotovo se sruila na ulcova vrata, teko diui: "Odvode mukarce, straari, odvode sve mukarce." Lev je smesta krenuo sam, ostavivi Sau da probudi ostatak Palanana. Kada je stigao, teko zadihan od trokilometarskog tranja, magla je stala da se razreuje, postajui providna; figure seljaka i straara na Junom putu udno su se talasale u polusvetlu, kada je poao preicom preko polja do voe grupe. Zaustavio se ispred oveka na elu poluzbijenog, poluratrkanog reda. "ta se deava?" "Radna grupa. Stani u red s ostalima." Lev je poznavao straara, visokog oveka po imenu Aneo; godinu dana su zajedno ili u kolu. Juni Vetar i druge devojke iz Palanke plaile su se Anela zato to ih je saterivao u oak hodnika kad god je mogao i pokuavao da ih tipka. "Stani u red", ponovio je Aneo i podigao muketu naslonivi kraj cevi na Levove grudi. Disao je teko, gotovo kao i Lev, a oi su mu bile iroko otvorene; ispustio je neto poput rapavog smeha, posmatrajui kako se cev podie i sputa od Levovog disanja. "Jesi li ikada uo da ovo moe da opali, mome? Jako, jako, poput semena prstenastog drveta..." Pritisnuo je jae muketu na Levovu kljunu kost, zatim je iznenada podigao puku prema nebu i opalio iz nje. Zagluen uasnom bukom, Lev odskoi unazad i stade gledajui zapanjeno. Anelovo lice postade mrtvaki sivo; on je takoe stajao nekoliko sekundi bez rei, uzdrman trzajem i bukom koju je izazvao pucnjem. Seljaci iza Leva, mislei da je on pogoen, urno prioe napred. Ali osam straara potra za njima viui i psujui; dugaki bievi, odmotani i uzvitlani, fijukali su divlje kroz maglu. "Dobro sam", ree Lev. Glas mu je zvuao slabo i udaljeno. "Dobro sam!" povika to je jae mogao. uo je kako Aneo takoe vie i ugleda kako se udarac bia spusti pravo preko lica jednog seljaka. "Nazad, u red!" Pridruio se grupi seljaka, a oni se zbie to su vie mogli, zatim, sluajui straare, prooe pored drvea u redu dvojica po dvojica, i krenue prema jugu niz divlju stazu. "Zato idemo prema jugu? Ovo nije gradski put. Zato idemo ka jugu?" uzbuenim apatom upita jedan od njega, momak od osamnaest godina. "Ovo je grupa za rad", ree Lev. "Za jednu vrstu prisilnog rada. Koliko su ljudi poveli sa sobom?" Zatresao je glavom kako bi se oslobodio vrtoglavice i nesnosnog zujanja u uima. "Sve mukarce iz nae doline. Zato moramo da idemo?" "Da bismo vratili ljude iz ostalih sela koje su poveli sa sobom. Kada smo svi na okupu moemo da dejstvujemo zajedno. Sve e biti u redu. Niko nije povreen?" "Ne znam." "Sve e biti dobro. Dri se vrsto", apnu Lev ne znajui uopte ta govori. Poeo je da se povlai unazad izmeu drugih dok nije stigao do oveka koji je bio iiban. On je hodao s rukom preko oiju, dok ga je drugi mukarac pridravao za rame poto nije video put; oni su bili poslednji u redu, jedva vidljivom u gustoj magli, a iza njih je iao straar. "Moe li da vidi?" "Ne znam", ree ovek, pritiskujui rukom preko lica. Njegova seda kosa trala je u neurednim pramenovima; bio je u koulji i pantalonama za spavanje i bos. Njegova iroka bosa stopala izgledala su poput deijih dok je zapinjao i saplitao se o kamenje i upadao u blato na putu. "Skloni ruku, Pamplona", ree drugi ovek zabrinuto. "Da vidimo kako stoje stvari." Straar koji ih je pratio uzviknu neto, neku pretnju ili naredbu da poure. Pamplona spusti ruku. Oba oka bila su mu zatvorena. Jedno je bilo itavo, drugo se izgubilo u otvorenoj rani od udarca biem, koja je krvarila na mestu gde ga je jezik bia rasekao, od ugla obrve do ivice nosa. "Boli me", ree. "ta se to desilo? Ne mogu da vidim, imam neto u oku: Lione? Jesi li to ti? elim da idem kui!" Vie od stotinu mukaraca odvedeno je iz sela i udaljenih farmi juno i zapadno od Palanke na rad po novim imanjima u

Junoj dolini. Tamo su stigli negde sredinom jutra, kada je magla u lelujavim pramenovima poela da se uzdie nad Vodeniarsku reku. Nekoliko straara bee postavljeno du Junog puta kako bi spreili ljude iz Palanke, koji su se pridruivali grupi za prisilni rad, da prave nered. Alatke, motike, aovi, kose, bili su ve isporueni; ljudi su poslati na rad u grupama od etvorice ili petorice mukaraca, a svaku grupu nadgledao je po jedan straar naoruan biem ili muketom. Nikakve barake nisu bile postavljene za njih, niti za tridesetoricu straara. Kada je palo vee, podigli su logorske vatre od vlanog drveta i spavali na vlanoj zemlji. Hrana im je bila obezbeena, ali je hleb pokisao tako da se uglavnom pretvorio u ljigavu kau. Straari su se meusobno gorko vajkali i gunali. Seljaci su neprestano razgovarali. Oficir koji je upravljao radom, kapetan Eden, najpre je pokuao da im zabrani razgovor, plaei se zavere; zatim, kada je shvatio da se jedna grupa raspravlja sa drugom grupom koja se spremala da bei tokom noi, dopustio im je da razgovaraju. Nije mogao da ih sprei da se puzei priblie jedan drugom. Straari, naoruani muketama, bili su rasporeeni uokolo, ali nisu mogli da vide u mraku, jer nije postojala mogunost da se po kii odri jaka vatra, a oni nisu bili u stanju da sagrade zasvoen prostor kako im je bilo nareeno. Seljaci su mukotrpno radili na raiavanju zemljita, ali se pokazalo da su nesposobni i glupi za konstruisanje bilo kakve ograde ili palisade od skupljenog grmlja i trnja, a njegovi sopstveni ljudi nisu smeli da odloe oruje kako bi obavili takav posao. Kapetan Eden je naredio svojim ljudima da stalno motre; on sam cele noi nije sklopio oka. Ujutru je izgledalo da se itava grupa, i njegovi ljudi i seljaci, nalazi tu; svi su se sporo kretali kroz hladnu maglu i trebalo im je nekoliko sati da upale vatre, da skuvaju neku vrstu doruka i da ga poslue. Zatim je trebalo ponovo isporuiti alatke ljudima, dugake motike, otre eline kose, vile, krampove. Sto dvadeset mukaraca naoruanih ovim alatom, protiv tridesetorice sa bievima i muketama. Zar nisu shvatali ta mogu tako lako da uine? Pod nepoverljivim pogledom kapetana Edena, seljaci su se pribliili gomili alata, ba kao to su uinili jue, uzeli su to im je bilo potrebno i ponovo se dali na raiavanje grmlja i iblja koje je raslo du padina doline nadole, sve do reke. Radili su naporno i savesno; poznavali su ovu vrstu posla; ne obraajui mnogo panje na nareenja straara, podelili su se u timove, smenjujui se na najteim poslovima. Veini straara bilo je dosadno i hladno i oseali su se suvinim; raspoloenje im je bilo sumorno i zlovoljno i ono ih je pratilo od onog kratkog i nezadovoljenog besa prilikom upada u sela i sakupljanja ljudi. Sunce je izalo kasno ujutru, ali oko podneva oblaci su oteali i kia je ponovo poela da pada. Kapetan Eden je naredio prekid za ruak - za jo jednu porciju upropaenog hleba - i razgovarao je sa dvojicom straara koje je potom poslao nazad u Grad po svee zalihe hrane, neka platna za atore i prostirke za pod, kada mu je priao Lev. "Jednom naem oveku potreban je lekar, a dvojica su suvie stari za ovu vrstu posla." Pokazao je na Pamplonu, koji je sedeo, obmotavi glavu pocepanom kouljom, razgovarajui s Lionom i dvojicom sedokosih mukaraca. "Trebalo bi ih poslati nazad u njihova sela." Levovo ponaanje, mada nije spadalo u podreeno obraanje jednom oficiru, bilo je savreno utivo. Kapetan ga je pogledao iznenaeno, ali bez podozrenja. Prole noi Aneo je ukazao na ovog ilavog malog oveka kao na jednog od voa Palanke, a bilo je oito da su seljaci imali obiaj da gledaju u Leva kad god bi im bila izdata neka naredba ili im pretila opasnost, kao da oekuju neko uputstvo od njega. Kako su dobijali to uputstvo, kapetan nije znao, jer nikada nije video Leva da im lino izdaje neka nareenja; ali ako je momak bio, na neki nain, voa, kapetan Eden bio je voljan da se tako i ophodi prema njemu. U ovoj situaciji kapetana je najvie uznemiravala injenica da nedostaje hijerarhija. On je bio glavni, pa ipak nije imao vie autoriteta nego to su ovi, kao i njegovi ljudi, bili voljni da mu priznaju. Njegovi ljudi bili su u najboljem sluaju grubi najamnici, a sada su se oseali frustriranim i zloupotrebljenim; narod Palanke za njih je predstavljao potpunu novinu. Kad je sve procenio, Eden je video da mu preostaje jedino sopstvena muketa da se na nju osloni. Bez obzira na to da li je odnos tridesetorica naspram stodvadesetorice, ili jedan protiv sto etrdeset devetorice jedino mudro ponaanje, razmiljao je Eden, oito je razumna vrstina bez pretnji. "To je samo udarac bia", rekao je zato mirno mladom oveku. "Moe da izostane s posla nekoliko dana. Stari mukarci mogu da se staraju o hrani, da sue ovaj hleb, da odravaju vatru. Nikome nije doputeno da ode dok je posao u toku." "Rana je duboka. Izgubie oko ako se ne povede rauna o tome, a ima i bolove. On mora da ide kui." Kapetan se sloio. "Dobro", ree. "Ako ne moe da radi, moe da ide. Ali sam." "Isuvie je daleko za njega da hoda bez neije pomoi." "Onda ostaje." "Morae da ga nose. Uzeu etiri oveka da ga prenesu na nosilima." Kapetan Eden slegnu ramenima i okrete se. "Senjor, mi smo se dogovorili da ne radimo dok Pamplonu ne odvedu kui." Kapetan se ponovo okrenuo ka Levu i pogledao ga ne s nestrpljenjem ve samo strogo. "Dogovorili...?" "Kada on i stari ljudi budu poslati kui, vratiemo se na posao." "Ja sam primio naredbe od Saveta", ree kapetan, "a tebi ja izdajem nareenja. Mora to da objasni ovim ljudima." "Vidite", ree mladi ovek, malo ustrije, ali bez ljutnje, "mi smo odluili da nastavimo s radom, makar privremeno. Ovaj posao je vredan truda, zajednici je potrebna nova zemlja za obraivanje. Ovo je dobra lokacija za to. Ali mi ne primamo nareenja. Mi podnosimo vae pretnje silom da bismo potedeli sebe, i vas, od povreda i ubistava. Ali sada je jednom oveku koji se zove Pamplona ugroen ivot i ukoliko vi neete da ga spasete, onda emo to morati da uinimo mi. Dvojicu staraca

takoe; oni ne mogu da ostanu ovde bez ikakvog zaklona. Starac po imenu Sunce ima artritis. Dok oni ne budu poslati kui ne moemo da nastavimo s radom." Okruglo, crnomanjasto lice kapetana Edena prilino je pobledelo. Mladi Gazda Makmilan rekao mu je: "Skupi nekoliko stotina seljaka i daj im da oiste zapadnu obalu Vodeniarske reke ispod gaza", i to je zvualo privlano, ne kao lak ve kao muki posao, prava odgovornost s nagradom koja za nju sledi. Ali izgleda da je jedino on, kapetan Eden, snosio odgovornost. Svoje ljude jedva je drao pod kontrolom, a ovi Palanani bili su nerazumljivi. Najpre su bili uplaeni i neverovatno pitomi, a sada su pokuavali da njemu izdaju nareenja. Ako se u sutini nisu plaili njegovih straara, zato gube vreme u razgovoru? Kada bi on bio jedan od njih, poslao bi sve do avola; njih je bilo etvorica naspram jednog straara, i najvie bi deset Palanana poginulo pre nego to bi oborili i vilama pobili straare koji imaju mukete. Nije bilo nikakvog smisla u njihovom ponaanju ali ono je bilo sramno, nemuko. Gde je on lino mogao da stekne samopotovanje, u ovoj prokletoj divljini? Siva reka zastrta zavesom kie, neprohodna, divlja dolina, bljutava kaa koja je trebalo da predstavlja hleb, hladnoa od koje su mu promrzla lea, mrzovoljna lica njegovih ljudi, glas ovog udnog deaka koji mu govori ta da radi - sve je to bilo isuvie za njega. vrsto je rukom obuhvatio muketu. "Sluaj", ree. "Ti i ostali, vratite se na posao, smesta. Ili u narediti da te veu i odvedu u Grad, u zatvor. Lopatu u ruke!" Nije govorio glasno, ali svi ostali, i straari i seljaci, bili su svesni njihovog sukoba. Mnogi su ustali od ruka pored logorske vatre, nekoliko izmeanih grupa mukaraca, blatnjavih, vlane kose koja im se lepila po licu. Jedan trenutak je proao, nekoliko sekundi, najvie pola minuta, i to je trajalo veoma dugo u tiini. uo se jedino zvuk kie koja je padala po itkom blatu, po zamrenom iblju padine to se sputala do reke, po liu od pamukovog drveta pored reke; fino, meko, dobovanje kie svuda unaokolo. Kapetanov pogled, nastojei da sve odjednom obuhvati, svoje ljude, seljake, gomilu orua, susrete se s Levovim pogledom i zaustavi se. "Zateeni smo, Senjor", ree mladi gotovo apatom. "ta emo sad?" "Reci im da prionu na posao." "Dobro!" ree Lev i okrui se na drugu stranu viknu: "Rolf, Adi, hoete li da ponete s pravljenjem nosila? Vi i dvojica Graana nosiete Pamplonu nazad u Palanku. Tomas i Sunce ii e s njima. Ostali se vraaju nazad na posao, vai?" Oni ostali pooe do gomile alatki, prikupie svoje orue, i ponovo se razioe po padini upajui zapleteno granje divljih kupina i kopajui duboko korenje bunova. Kapetan Eden s oseanjem hladnoe u stomanoj duplji, okrete se svojim ljudima. Izdao je nareenje dvojici najbliih. "Vi ete sprovesti bolesne u njihova sela pre nego to odete u Grad i vratite se sa drugom dvojicom sposobnih za rad. Morate ovde biti do sumraka. Jasno?" Opazio je kako ga Aneo, drei muketu u rukama posmatra. "Ti e poi s njima, porunie", ree mu odseno. Dvojica straara, gledajui pogledom bez izraza otpozdravie; Aneov pogled bio je otvoreno drzak podsmeljiv. Te veeri, Lev i tri druga seljaka ponovo dooe do kapetana koji se nalazio pored vatre za kuvanje. "Senjor", ree jedan od najstarijih ljudi, "odluili smo, vidite, da ovde radimo nedelju dana, kao na drutvenom, zajednikom poslu, ako i vi graani, budete radili zajedno s nama. Ne ide, vidite, da dvadesetoro ili tridesetoro vas samo stoji oigledno besposleno dok mi radimo." "Vrati ove ljude tamo gde im je mesto, Martine!" ree kapetan uvaru na osmatranici. uvar poe da im se pribliava, drei ruku na biu; seljaci se zgledae, zatim slegnue ramenima i vratie se svojoj logorskoj vatri. Vano je, ree kapetan Eden, u sebi, ne razgovarati - ne dozvoliti im da razgovaraju. Padala je no, crna i kina. Nikada ovako nije padala kia u Gradu; tamo je bilo krovova. Zvuk kie u mraku ovde bio je uasan, dok se irio svuda uokolo, miljama i miljama po mranoj divljini. Vatra je pucketala, i postepeno se gasila. uvari su se skupili ispod drveta, spustili svoje nabijene puke u itko blato, zgureni, proklinjui i drhtei od hladnoe. Kada je svanulo, seljaka vie nije bilo; nestali su u noi, u kii. Nedostajalo je, takoe, i etrnaest straara. Bled, promukao, poraen, besan, kapetan Eden pokupi ostatke svoje promrzle i pokisle trupe i krenu nazad u Grad. Moda e izgubiti in kapetana? Moda e biti iiban i osuen na odsecanje nekog organa zbog svoje greke, ali u ovom trenutku nita ga se nije ticalo. Nije mario ni za ta to mu mogu uiniti, osim ako to ne bude izgon iz Grada. Naravno da e shvatiti kako ovo nije bila njegova greka, pa niko ne bi bio u stanju da obavi ovaj posao uspeno! Kazna izgnanstvom izricala se retko, samo za najgore zloine, kao to su izdaja ili ubistvo gazde s predumiljajem; zbog ovog poslednjeg zloina odvezli bi oveka izvan grada, obino bi ga odvezli amcem daleko od obale, ostavili ga na divljem, pustom ostrvu samog, sasvim samog, pod pretnjom da e ga muiti i ubiti ako se ikada bude vratio u Grad; ali niko se nikada nije vratio; umirali bi sami, izgubljeni u uasnoj, ravnodunoj praznini, tiini. Kapetan Eden je teko uzdisao dok je hodao, oima traei ispred sebe prve obrise gradskih krovova. Po mraku i gustoj kii morali su seljani da se dre Junog puta; kada bi pokuali da se pojedinano ratrkaju preko brda odmah bi se izgubli. Bilo je dovoljno teko drati se puta koji nije bio nita drugo do staza utabana stopalima ribara i povremenim prolaenjem kola za prevoz drva. Morali su da se kreu veoma sporo, tumarajui i pipajui po mraku, dok se kia nije proredila i poela da nadire prva svetlost. Veina je otpuzala u asovima posle ponoi, a kada se pojavila prva svetlost

behu preli tek neto malo vie od polovine puta prema kui. Uprkos njihovom strahu od potere, veina je ostajala na putu, kako bi se kretali bre. Lev je poao s poslednjom grupom, i sada svojevoljno iao na kraju, iza ostalih. Ako bi ugledao strau mogao je da vikne u znak opomene i ostali bi mogli da se sklone s puta u okolno rastinje. Nije bilo neke stvarne potrebe zbog koje bi morao to da ini, jer svi su otro motrili oko sebe; ali to mu je bio dobar izgovor da ostane sam. Nije eleo da bude s ostalima, niti da razgovara s bilo kim. eleo je da ostane sam sa sobom, dok se iznad vlanih istonih breuljaka pomaljala srebrna svetlost izlazeeg sunca; eleo je da hoda sam u pobedi. Pobedili su. Uspelo im je. Dobili su bitku bez nasilja. Nisu imali mrtvih; samo jednog ranjenog. 'Robovi' su se oslobodili ne koristei metode zastraivanja ili nasilja; gazde sada tre nazad svojim drugim gazdama da im saopte poraz i, moda, da se zajedniki pitaju gde su to pogreili da bi konano poeli da shvataju, da spoznaju istinu... Bili su dovoljno pristojni mukarci, kapetan i ostali; kada konano budu osetili ukus slobode, sve e im postati jasno. Grad e se pridruiti Palanci, na kraju. Kada ih budu napustili straari, gazde e morati da odustanu od svoje bedne potrebe da vladaju, od svoje tenje ka moi i vlasti nad drugim ljudima. Oni e takoe shvatiti, dodue sporije od radnika, ali ak i oni e morati da shvate kako e, ako ele da budu slobodni, morati da odloe oruje, da se opravdaju i da se pojave pred Palananima, jednaki meu jednakima, braa. I tada e sunce obasjati zajednicu ljudske vrste na Viktoriji, kao to se sada, ispod teke mase oblaka iznad brda jasno nazire srebrna svetlost, kao to se svaka senka jasno prostire preko uzanog puta, a svaka barica koju je napravila sinonja kia prska pod nogama poput dejeg smeha. A ja sam bio taj, mislio je Lev s neizmernim zadovoljstvom, ja sam bio taj koji je govorio u njihovo ime, kome su se okrenuli, ja im nisam dozvolio da popuste. Bili smo nepokolebljivi! Oh, boe moj, kada je opalio iz one puke u vazduh, a ja pomislio da sam umro, a potom da sam ogluveo! Ali jue, kada sam bio s kapetanom, nijednog trenutka nisam pomislio: "ta ako opali?" poto sam znao da nikada nee moi da podigne puku i on je to znao, jer puka nije bila ni od kakve pomoi u toj situaciji... Ako postoji neto to se mora uiniti, to se i moe uiniti. Samo se mora biti nepokolebljiv. Ja sam izdrao, svi smo izdrali. Oh, boe moj, koliko ih volim, kako ih sve volim. Nisam znao, doista nisam znao, da postoji tolika srea na svetu! On potra kroz sve, bistar vazduh prema kui, a kia koja je padala odzvanjala je svojim brzim, hladnim smehom pored njegovih stopala.

7.
"Treba nam jo talaca - naroito njihovih voa, efova. Moramo da ih razljutimo dok ne odlue da prue otpor, ali ne i da ih zastraimo u tolikoj meri da se uplae akcije. Da li razumete? Njihov otpor sastoji se u pasivnosti i razgovoru, razgovoru, beskrajnom razgovoru. elimo da ponovo stupe u trajk, dok imamo njihove voe, tako da njihov otpor bude neorganizovan i da ga lako moemo razbiti. Onda e se demoralisati i bie lako upravljati njima. Morate pokuati da naete momka, kako se ono zvae, ulca; zatim oveka po imenu Elija; ali prekinite za izvesno vreme da ih zastraujete. Da li moete da raunate na svoje ljude da e prestati sa zastraivanjem kada im to naredite?" Luz nije mogla da uje ta je odgovorio Herman Makmilan; ula je samo nehajno, zlovoljno mrmljanje. Oigledno da mu se nije dopadalo da mu se govori kako 'mora' da uradi to i to, niti da ga pitaju da li je neto razumeo. "Svakako uhvatite Leva ulca. Njegov deda bio je jedan od velikih voa. Moemo da ga zaplaimo time da emo ga ubiti, a moemo i da to stvarno uinimo ukoliko se ukae potreba. Ali bolje je ne postupiti tako. Ako ih preterano zaplaimo, vratie se onim svojim idejama, i zakaie se jedino za njih jer nemaju nita drugo. Ono to elimo da uradimo, a to e zahtevati obuzdavanje s nae strane, jeste da ih nateramo da se odreknu svojih ideja - da izgube veru u sopstvene voe, njihove argumente i govor o miru." Luz se nalazila ispred oeve radne sobe, sa spoljanje strane zgrade, upravo ispod prozora irom otvorenog prema mirnom od kie vlanom vazduhu. Herman Makmilan je urno uao u njihovu kuu pre nekoliko minuta donosei novosti; ula ga je kako kae, ljutitim i optuujuim glasom: "Trebalo je da odmah upotrebimo moje ljude, rekao sam vam to!" Bila je radoznala da sazna ta se desilo, a jo vie da uje nekoga ko tim tonom razgovara s njenim ocem. Ali Hermanova tirada nije dugo trajala. Posle izvesnog vremena izala je napolje i stala ispod prozora odakle je mogla da prislukuje; Falko se savreno kontrolisao, dok je Herman gunao. "Da, da", samo toliko se ulo od Hvalisavca Makmilana. Konano je nauio ko izdaje zapovesti u kui Falko i u Gradu. Ali zapovesti... ipak. Dodirnula je obraze, vlane od sitne kie, a zatim brzo otresla ruke kao da je dotakla neto ljigavo. Njene srebrne narukvice zazveae i ona mugnu kao konj, preskoivi zid, koji se nalazio pored kue ispod prozora, kako je Herman ili otac ne bi videli ako pogledaju napolje. Jedanput, dok je govorio, Falko je priao prozoru i naslonio se rukama na drveni okvir; njegov glas uo se tano iznad nje, i uinilo joj se kako bi mogla da oseti toplinu njegovog tela u vazduhu. Osetila je neodoljiv nagon da skoi i vikne "Buuu!" i u isto vreme je grozniavo smiljala izvinjenja, objanjenja, "traila sam naprstak koji sam izgubila..." Poelela je da se glasno smeje, a sluala ih je s oseanjem pometnje koje joj je nateralo suze u oi. Da li je to njen otac, njen otac govorio tako uasne stvari? Vera je kazala kako on ima veliku duu. Da li bi velika dua mogla tako da govori o obmanjivanju ljudi, njihovom zastraivanju, ubijanju, iskoriavanju? A on to ini i s Hermanom Makmilanom, razmiljala je Luz. Iskoriava ga. Zato da ne? zato da ne? Za ta je drugo Herman Makmilan bio dobar? A za ta je ona sama bila dobra? Da bude iskoriena, i on ju je doista koristio - za svoju tatinu, svoju udobnost, kao svoju mezimicu, celog njenog ivota. A ovih dana koristio ju je kako bi Hermana Makmilana drao u poslunosti. Prole noi naredio joj je da ljubazno prima Hermana kad god eli da razgovara s njom. Herman se nesumnjivo alio da ga ona izbegava. Veliki razmetljivac, koji cvili i ali se. Razrmetljivci, obojica, svi oni sa svojim velikim pleima, svojim velikim ponosom, svojim nareenjima, svojim donoenjem planova. Luz je prestala da slua ta dva mukarca govore. Odmakla se od kunog zida, uspravno stojei, kao da je nezainteresovana da li e je neko videti. Nastavila je da hoda oko kue do zadnjeg ulaza, prola kroz prazne, prljave kuhinje kakve su u vreme popodnevnog odmora, i stigla do sobe date Veri Adelson. Vera se takoe poslepodne odmarala, i primila ju je pospano. "Prislukivala sam svog oca i Hermana Makmilana", ree Luz stojei na sredini sobe dok je, Vera sedei na krevetu, trepui gledala u nju. "Planiraju iznenadni napad na Palanku. Nameravaju da uhapse Leva i sve druge voe, a potom da pokuaju da vae ljude razljute i nateraju ih da se bore, tako da bi mogli da primene silu i veliki broj njih poalju da po kazni rade na novim farmama. Neke od njih ve su poslali tamo dole, ali svi su pobegli, ili su straari pobegli - nisam dobro razumela taj deo. Zato Makmilan sada kree sa svojom 'malom armijom' a moj otac mu govori da natera ljude da uzvrate napad, kako bi na taj nain izdali svoje ideje, i on ih tada moe iskoristiti za ono to eli." Vera je sedela irom otvorenih oiju. Nita nije rekla. "Shvata ta time misli. Ako ti ne razume, Herman sigurno shvata. Time misli da pusti Hermanove mukarce da siluju ene." Luzin glas bio je hladan, iako je govorila veoma brzo. "Trebalo bi da ide da ih opomene." Vera i dalje nije progovarala. Gledala je u svoje sopstvene bose noge ukoenim pogledom, bilo od oamuenosti bilo zato to je razmiljala ta da se preduzme povodom onog to je Luz govorila. "Da li i dalje odbija da ide? Da li te tvoje obeanje jo obavezuje? Nakon ovoga?" "Da", ree starija ena slabim glasom, kao da je odsutna duhom, a potom mnogo jae, "da." "Onda u ja poi." "Gde?"

Znala je; pitala je samo da bi dobila u vremenu. "Da ih upozorim", ree Luz. "Kada treba da se dogodi taj napad?" "Sutra uvee, mislim. U toku noi, ali nisam sigurna na koju no misle." Nastala je pauza. "Moda je to veeras. Rekli su, 'bolje ako se nalaze u krevetu'" To je rekao njen otac, Herman Makmilan se nasmejao. "A, ako poe... ta namerava da uini?" Vera je jo govorila kao da je pospana, tihim glasom, esto zastajui. "Obavestiu ih a zatim u se vratiti." "Ovde?" "Niko nee znati. Ostaviu poruku da sam otila u posetu Evi. To nee smetati... Ako budem rekla ljudima iz Palanke ta sam ula, ta e oni preduzeti?" "Ne znam." "Ali moglo ba da im pomogne ako ih obavestim o svemu kako bi se pripremili unapred? Rekla si mi kako sve mora da isplanira unapred, da svakog upozori i pripremi..." "Da. To bi moglo da im pomogne. Ali..." "Onda u poi. Smesta." "Luz. Sluaj. Razmisli o tome ta radi. Da li moe da izae po danu a da niko ne primeti da naputa Grad? Hoe li moi da se vrati? Razmisli." "Nije me briga ako ne budem mogla da se vratim. Ova kua je puna lai", odgovori devojka brzo, istim onim hladnizn glasom; i ode. Lako je bilo otii. Peaenje je bilo teko. Uzeti stari crni al i umotati se njime, kao to je ona uinila kada je pola iz kue; izvui se neujno kroz zadnja vrata i niz sporedne ulice, trei poput sluavke koja uri kako bi stigla kui na vreme; napustiti Kuu Falko, Grad - to je bilo lako. To je bilo uzbudljivo. Nije se plaila da e je iko zaustaviti; nije se nikoga plaila. Ako bi je zaustavili jedino je trebalo da kae: "Ja sam kerka Savetnika Falka!" I oni se ne bi usudili da bilo ta uine. Niko je nije zaustavio. Bila je sasvim sigurna kako je niko nije prepoznao, poto se kretala zabaenim alejama, najkraim putem koji je vodio iz Grada, gore pored kole. Kroz nekoliko minuta ostavila je gradske ulice za sobom, prola pored Makmilanovih stovarita sa drvenom graom, zatim je prela nasip i nala se na putu za Palanku. Kada je zakoraila na ovaj put peaenje je postalo teko. Samo jedanput u ivotu nala se na njemu, kada je sa grupom svojih prijatelja, u prigodnoj pratnji tetaka, dvorkinja i strae iz Kue Markes, ila na igranku u Hram. Bilo je leto, brbljali su i smejali se sve vreme, s fijakera Evine tetke Katarine otpao je jedan toak, tako da je tetka pala u prainu, i celo paslepodne pasmatrala igranku sa belom flekom na zadnjem delu svoje odee, zbog ega devojke nisu prestajale da se kikou... Ali Palanani, ak, nisu ni prolazili kroz Grad. Kako je Palanka izgledala? Koga da zaustavi tamo i ta da im kae? Trebalo je najpre da se posavetuje s Verom, umesto to je ovako naglo jurnula. ta e joj oni odgovoriti? Hoe li je uopte pustiti da ue u Palanku poto je dolazila iz Grada? Hoe li piljiti u nju, podsmevati joj se, pokuati da je napadnu? Govorilo se da oni nikoga ne napadaju. Verovatno samo nee govoriti s njom. Vetar je sada bio hladan. Kia se probila kroz njen al i odeu sve do lea, a krajevi njenih sukanja oteali su od blata i vlage. Polja su bila pusta i siva. Kada se okrenula unazad nije mogla da vidi nita osim Spomenika, bledog i udaljenog, besmisleno uperenog prema nebu. Sve to joj je bilo blisko sada je lealo skriveno iza te krajnje take vidika. Na levoj strani povremeno bi ugledala reku, iroku i sivu, na koju je padala gusta kia. Mogla bi da preda poruku prvoj osobi na koju naie, da ih pusti da urade ta god hoe u pogledu itave te stvari i da se odmah vrati kui. Stigli bi nazad najvie za jedan sat, mnogo pre veere. Kroz jedan vonjak ugledala je seosku kuicu, malo udaljenu od leve strane Puta, i enu u dvoritu. Luz malo uspori svoj brzi hod. Mogla bi da skrene prema farmi, da preda eni poruku, a potom bi ta ena mogla da krene umesto nje u Palanku i da ljudima prenese novost, a ona sama mogla bi da se odmah ovde okrene i vrati kui. Oklevala je, gledajui prema farmi, zatim se okrete i ponovo krenu nazad, niz vlanu travu, prema putu. "Treba samo da nastavim, predam poruku i da se vratim", aputala je samoj sebi. "Nastavi, zavri posao, vrati se." Hodala je bre nego ikad, gotovo trala. Obrazi su joj goreli, uasno se zadihala. Nije hodala dugo ili brzo ve mesecima, godinama. Ne sme da se pojavi meu strancima sva crvena i zadihana. Prisilila je sebe da uspori, da koraa mirno i uspravno. Usta i grlo su joj se osuili. elela je da stane i pije kiu s lia na bunju to je raslo pored puta, da jezikom dohvati hladne kapi koje su visile sa svake vlati divlje trave. Ali to bi bilo detinjasto. Ovaj put bio je dui nego to je zamiljala. Da li se uopte nalazi na putu za Palanku? Da nije krenula pogrenim pravcem i stigla na neki put kojim prolaze drvosee, na neku stazu koja ne vodi nikud osim u divljinu? Pri pomisli na re divljina telom joj prostruja hladan talas uasa i zaustavi je u pola koraka. Okrenula se nazad da vidi Grad, svoj lepi Grad uzanih ulica, toplih zidova, zbijenih krovova, pun dragih lica i glasova, da

vidi svoju kuu, dom, svoj ivot, ali tamo nije bilo nieg, ak je i Kula utonula iza duge uzviice na kojoj se nalazio put i nestala sa vidika. Polja i breuljci bili su prazni. Nad celim prostranstvom duvao je blag vetar koji je dolazio s pustog mora. Nema ega da se plai, govorila je Luz samoj sebi. Zato si tolika kukavica? Ne moe da se izgubi, nalazi se na putu, i ako eli da se vrati kui treba samo da se okrene u suprotnom pravcu. Nisi krenula u planine tako da ne moe da naie na korpione, ne zalazi u umu da bi mogla da se ubode na trn otrovne rue, ega se toliko plai, na putu nema nieg to te moe povrediti, tu si savreno sigurna. Ali, ipak je nastavila da hoda, u uasnom strahu, zagledajui preplaeno svaki kamen, bun ili kronju drveta, sve dok nije ugledala crvene krovove i osetila miris dima: ula je u Palanku. Izraz lica bio joj je smiren, lea uspravna; vrsto je obmotala al oko sebe kada je kroila na prve blatnjave ulice varoice. Male kue nalazile su se izmeu drvea i bata s povrem. Bilo je mnogo kua, ali mesto nije bilo zbijeno, ograeno zidom, zatieno poput Grada. Nigde u blizini nije videla ljude. Luz se polako spustila niz jednu ulicu, nastojei da pronae nekog kome bi se obratila - da li da priem onom oveku tamo? da li da zakucam na ona vrata? Iznenada, jedno malo dete izniklo je niotkuda i zastalo posmatrajui je. Deak je imao svetlu kou, ali je bio poprskan blatom od vrhova nonih paleva do kolena, i od prstiju na rukama do laktova, kao i svuda po telu, tako da je liilo na nekakvo areno dete. Odea koju je nosio takoe je imala udne are i boju blata. "Zdravo", ree on nakon due pauze, "ko si ti?" "Luz Marina. A ti?" "Marijus", ree on i poe da se udaljuje kosom stazom. "Da li zna gde... gde ivi Lev ulc?" Nije elela da pita za Leva, radije bi se videla s nekim nepoznatim; ali nije mogla da se seti nijednog drugog imena. Vera joj je priala o mnogima, ula je svog oca kako pominje imena 'voa prstenova', ali sada nije mogla da ih se seti. "Koji Lev?" ree Marijus, ekajui uvo i dodajui okolnom blatu jedno povee pare zakorele zemlje koje je upravo izvukao iz uveta. Palanani, znala je, nikada ne izgovaraju prezimena u meusobnom sporazumevanju, osim kada bi se nalazili u gradu. "On je mlad i on..." nije znala ta je Lev: voa? kapetan? gazda? "Saina kua je tamo dole", ree umazano dete pokazujui dole na blatnjavu, zaraslu stazu i udalji se brzo kosim putem kreui se tako veto da je izgledalo kao da je postao deo opte magle i blata. Luz je stegla zube i pola prema kui koju joj je pokazao. Nije imala ega da se boji. Ovo je bilo samo jedno prljavo malo mesto. Deca su bila prljava, a ljudi su bili seljaci. Mogla bi da ostavi poruku bilo kome ko joj otvori vrata, tada bi sve bilo gotovo i mogla bi da se vrati kui, u visoke, iste sobe Kue Falko. Zakucala je. Vrata joj je otvorio Lev. Poznala ga je iako ga nije videla ve dve godine. Bio je poluobuen i razbaruen, poto se upravo digao iz kreveta nakon popodnevnog odmora, i gledao ju je svetlim pogledom tek probuenog deteta koje ne razume ta se oko njega deava. "Oh", ree, zevajui, "gde je Andrej?" "Ja sam Luz Marina Falko. Iz Grada." Svetli deji pogled se izmeni, nestade, postade dublji; Lev se probudio. "Luz Marina Falko", ree. Njegovo tamno, uzano lice oive; pogledao je najpre u nju, onda iza nje, traei pogledom njene pratioce, zatim ponovo u nju dok mu se u oima ogledala itava skala oseanja - oprez, podozrivost, vedra znatielja, neverica. "Jesi li ovde... sa..." "Dola sam sama. Imam... imam neto da ti saoptim." "Vera", ree on. Na tom ivahnom licu nije bilo vie osmeha, ve samo napetosti, srdbe. "Vera je dobro. Kao i ostali. U pitanju si ti, Palanka. Neto se dogodilo prole noi, ne znam ta... Ti zna o emu je re..." On klimnu potvrdno glavom, posmatrajui je. "Oni su ljuti, i spremaju se da dou ovamo, mislim da e to biti sutra uvee... jedan mukarac, mladi Makmilan, uvebavao je svoju etu grubijana, i pokuae da uhvati tebe i druge voe i da vas zatvori, a onda... da zlostavlja i osramoti ostale kako bi im oni uzvratili napad, pa e Makmilanovi ljudi da ih kazne zbog pobune i odvedu na prisilni rad na latifundiju. Dolaze poto se smrkne, mislim sutra, ali nisam sigurna... On ima oko etrdeset ljudi, ini mi se, i svi su naoruani muketama." Lev ju je i dalje posmatrao. Nije nita govorio. Tek tada, dok je utao, ula je pitanje koje sebi ranije nije postavila. I to ju je pitanje u tolikoj meri obezorualo da joj nije padao na pamet nikakav mogui odgovor; pa je samo stajala tu i gledala u njega, dok joj je lice sve vie crvenelo od zbunjenosti i straha, i nije bila u stanju da progovori ni jednu jedinu re. "Ko te je poslao, Luz?" upita on konano, blagim glasom. Bilo je normalno da e ovo biti njegov odgovor na njeno pitanje, da e misliti kako ona lae, ili da je Falko koristi zbog nekog trika ili pijuniranja. Bilo je prirodno da on tako misli, da pomisli kako ona slui svome ocu, a ne da zamisli kako izdaje svog oca. Sve to je mogla da uini bilo je da odreno odmahne glavom. Ruke i noge su joj drhtale, a u oima joj je gorela vatra; oseala je da e joj pripasti muka. "Moram sada da se vratim", ree, ali se nije pokrenula jer su je kolena izdala. "Da li se dobro osea? Ui, sedi. Nakratko."

"Vrti mi se u glavi", ree. Glas joj je bio slab i drhtav, i stidela se toga. Uveo ju je unutra i ona sede u pletenu stolicu, koja se nalazila za stolom; u tamnoj, dugakoj, nisko zasvoenoj sobi. Skinula je al sa glave da bi se oslobodila njegove toplote i teine; to je pomoglo; iz obraza i oiju postepeno je poela da se povlai vatra kada se malo privikla na tamu ove sobe. Lev je stajao blizu nje, na kraju stola. Bio je bos, obuen samo u pantalone; stajao je mirno; nije imala snage da mu pogleda u lice, ali u njegovom dranju i nepokretnosti nije osetila nikakvu pretnju, nikakvu ljutnju, nikakav prezir. "urila sam", ree. "elela sam da se brzo vratim, to je dugaak put, i to me je iscrplo." Zatim je dola k sebi, otkrivi da ispod uzrujanosti i straha, postoji jedno mesto u njoj, jedan tihi ugao gde je njen um mogao da se spusti i razmilja na miru. Razmiljala je i konano ponovo progovorila. "Vera ivi s nama. U kui Falko. Jesi li to znao? Ona i ja provodimo zajedno svaki dan. Razgovaramo. Ja njoj prenesem sve to ujem da se deava, ona meni pria... o svemu i svaemu... Pokuala sam da je nagovorim da se vrati ovamo. Da vas lino upozori. Nije elela; kae kako je obeala da nee beati, tako da mora da dri obeanje. Zato sam dola ja. ula sam ih kako razgovaraju, Herman Makmilan i moj otac. Prislukivala sam, otila sam i stala ispod prozora da sluam ta govore. Ono to su rekli, naljutilo me je. Smuilo mi se od toga. I tako, poto Vera nije elela da doe, dola sam ja. Da li zna za te nove Makmilanove strae?" Lev odreno odmahnu glavom, posmatrajui je napeto. "Ja ne laem", ree ona hladno. "Niko me ne alje. Niko osim Vere ak ni ne zna da sam napustila kuu. Dola sam jer mi je dosta toga da budem iskoriavana, jer mi je muka od lai i nerada. Moe mi verovati ili ne. Nije me briga." Lev ponovo odmahnu glavom, trepui oima, kao da je zaslepljen neim. "Ne, ne mislim... ali uspori malo..." "Nemam vremena. Moram da se vratim pre nego to iko primeti moj odlazak. Dobro, evo: moj otac je uzeo mladog Makmilana da uvebava jednu trupu mukaraca, sinova gazdi, za specijalnu armiju, kako bi ih upotrebio protiv tvojih ljudi. Ve dve nedelje ne razgovaraju ni o emu drugom. Spremaju se da dou ovde zbog onoga to se desilo dole, u Junoj dolini; nadaju se da e uhvatiti tebe i druge voe, zatim e primorati tvoje ljude na borbu kako bi se odrekli svojih ideja o miru, kako bi se odrekli onoga to zovete nenasiljem. I vi ete se zaista boriti i izgubiti, jer smo mi bolji borci, a u svakom sluaju posedujemo puke. Da li poznaje Hermana Makmilana?" "Iz vienja, ini mi se", ree Lev. On se toliko razlikovao od oveka ije je ime sada izgovorila i ija je slika lebdela jo uvek pred njom - sjajno lice i miiavo telo, iroka plea, dugake noge, jake ruke, teka odea, tunika, pantalone, izme, opasa, kaput, puka, bi, no - a ovaj je ovek bio bos; mogla je da nazre rebra i grudnu kost ispod tamme, nene koe na njegovim grudima. "Mrzim Hermana Makmilana", ree Luz manje ustro, govorei iz onog malog hladnog mesta sopstvene unutranjosti gde je mogla da razmilja na miru. "Njegova dua je malecna poput odrezanog pareta nokta. Trebalo bi da ga se plai. Ja ga se bojim. On voli da vrea ljude. Nemoj pokuavati da razgovara s njim onako kako to tvoj narod ini. Nee te sluati. On je sam sebi dovoljan. Sve to moe da uini s tom vrstom ljudi jeste da ih udari ili da pobegne od njih. Ja sam pobegla... da li mi veruje?" Mogla je da ga to upita, sada. Lev potvrdno klimnu glavom. Pogledala je u njegove ruke na naslonu stolice; vrsto je stezao drvenu preku. Njegove ake bile su sama ila i kost ispod tanke koe; jake, a krhke ake. "Dobro. Sada moram da se vratim" ree i ustade. "ekaj. Mora ovo da ispria i drugima." "Ne mogu. Ti im sve reci." "Ali rekla si kako si pobegla od Makmilana. Sada mu se vraa?" "Ne! Vraam se svom ocu... svojoj kui..." Ali on je bio u pravu. To je bilo isto. "Dola sam da te upozorim", ree ona hladno, "zato to se Makmilan sprema da vas prevari, i zasluuje da sam bude prevaren. To je sve." Ali to nije bilo dovoljno. Pogledala je kroz otvorena vrata i ugledala stazu koju bi morala da pree, ispod nje nalazila se ulica, zatim put, potom Grad i njegove ulice; zatim vide svoju kuu i svog oca... "Ne shvatam", ree. Ponovo je sela naglo, zato to je ponovo drhtala, mada sad ne iz straha, ve od ljutine. "Nisam razmiljala. Vera je; rekla..." "ta je rekla?" "Da stanem i razmislim." "Da li je ona..." "ekaj. Moram da razmislim. Kad onda nisam to uinila, moram sada." Sedela je mirno na stolici, nekoliko minuta, sklopljenih ruku u krilu. "U redu", ree. "'Ovo je rat', rekla je Vera. Trebalo bi da... Ja sam izdala stranu mog oca... Vera je talac koji je zadran u Gradu. Ja u biti talac za Palanku. Ako ona ne moe da se vrati nazad, ne mogu ni ja. Moram da se s tim pomirim." Dah joj je zastao u grlu, proizvodei mukli zvuk na kraju reenice. "Mi ne zadravamo taoce, ne hapsimo, Luz..."

"Nisam rekla da vi to inite. Rekla sam da ja moram da ostanem ovde. Ja sam izabrala da ostanem, ovde. Hoe li mi dopustiti?" Lev ode na drugi kraj sobe, sagnuvi se automatski kada je stigao ispod niskog kosog svoda. Njegova se odea suila ispred vatre. On je obue, ode u zadnju sobu, vrati se sa cipelama u rukama, sede na stolicu pored stola da bi ih obuo. "Vidi", ree saginjui se da navue cipele. "Moe da ostane ovde. Svako moe. Mi nikoga ne teramo, nikoga ne zaustavljamo." Uspravio se gledajui je pravo u oi. "Ali ta e pomisliti tvoj otac? ak i ako poveruje da si ostala ovde po svojoj volji..." "Nee to dozvoliti. Doi e po mene da me odvede nazad." "Silom?" "Da, silom. S Makmilanom i njegovom malom armijom bez sumnje." "U tom sluaju postae povod za nasilje koje oni trae. Mora da poe kui, Luz." "Za vae dobro", ree ona. Ova misao izletela joj je sama od sebe, kada je videla ta je uinila i kakve posledice moraju iz toga da proiziu. Ali Lev je sedeo nepomino, sa cipelom - blatnjavom, izgaenom, plitkom izmom, primetila je - u ruci. "Da", ree. "Za nae dobro. Dola si ovde da nas spase. Sada se i vrati za nae dobro. A ako saznaju da si bila ovde?" Nastala je pauza. "Ne", ree. "Ne moe da se vrati. Uhvatili bi te u lai - svojoj i njihovoj. Dola si ovde. Zbog Vere, zbog nas. Ti si s nama." "Ne, nisam", ree Luz ljutito; ali sjaj i ljubaznost Levovog lica duboko je postidee. Govorio je tako jasno, s takvom sigurnou. Sada se smekao. "Luz", ree, "sea li se kada smo ili u kolu? Uvek si bila... uvek sam eleo da razgovaram s tobom, nikad nisam skupio hrabrost... Jednom smo razgovarali pri zalasku sunca, ti si me pitala zato ne elim da se borim s Anelom i njegovom grupom. Nikada nisi bila kao druge devojke iz Grada, nisi se uklapala u njihovu sliku, nisi im sutinski pripadala. Ti pripada ovde. Ti eli istinu. Sea se kako si se jednom razbesnela na uitelja kada je rekao da koniji ne provode zimu u snu, a Timo pokuao da kae kako je pronaao itavu peinu punu konija zaspalih zimskim snom, a uitelj se spremao da ga iiba zbog drskosti, da li se sea?" "Rekla sam da u sve rei svom ocu", ree Luz tiho. Bila je veoma bleda. "Ustala si sa svog mesta u uionici i rekla kako uitelj ne zna istinu, i da hoe da iiba Tima zato to je on u pravu - imala si tek oko etrnaest godina. Luz, sluaj, poi sada sa mnom. Otii emo do Elijeve kue. Moe im rei ono to si meni ispriala i onda emo odluiti ta da preduzmemo dalje. Ne moe sada da se vrati, i bude kanjena, posramljena! Sluaj, moe da ostane s Junim Vetrom, ona ivi izvan varoice, tamo e biti na miru. Ali hajde sada sa mnom, ne smemo da gubimo vreme." Ispruio je ruku ka njoj preko stola, tu lepu, toplu aku, punu ivota; prihvatila je njegovu aku i susrela njegov pogled; oi joj se ispunie suzama. "Ne znam ta da radim", ree dok su joj suze oblivale lice. "Obuo si samo jednu cipelu, Lev."

8.
Poto im bee ostalo sasvim malo vremena, trebalo je hitno obavestiti i okupiti celu zajednicu, kako bi se vrsto zbili i nali snage u optoj nepokolebljivosti. Doista - urba im je odgovarala jer su ih inae mogle da pritisnu zebnja i sumnja u sopstvene snage; pod pretnjom skorog napada svi su eleli da pronau i ouvaju nekakvo sredite, koje bi predstavljalo snagu grupe. Jezgro je postojalo i nalazilo se u njemu - on sam predstavljao je jezgro, zajedno s Andrejom, Junim Vetrom, Martinom, Italijom, Santom i svima ostalima koji su bili mladi, odluni. Vera nije bila fiziki prisutna, a ipak je bila tu, jer se u svim njihovim diskusijama oseala njena blaga i nepokolebljiva vrstina. Ni Elija nije bio prisutan; on, Dul i nekolicina, drugih, uglavnom starijih ljudi, stajali su po strani, morali su da stoje, jer se nisu slagali s optim stavom grupe. Elija nikada nije bio odluno za plan emigracije a sada im je zamerao kako su otili isuvie daleko, da devojka smesta mora da se vrati svom ocu sa delegacijom koja bi, "Sela zajedno sa Savetom i razgovarala - kada bismo samo seli i meusobno razgovarali, ne bi bilo nikakve potrebe za svim ovim nepoverenjem i otporom..." "Naoruani ljudi ne sede i ne pregovaraju, Elija", ree stari Lion, ustro. Ljudi iz Palanke nisu se priklonili Eliji nego 'Verinom narodu', mladima. Lev je oseao snagu svojih prijatelja i cele zajednice, njihovu saglasnost i podrku. Gotovo da mu nije bilo potrebno da savetuje ove ljude, da im objanjava ta moraju da uine; oni su znali da je re o optem, mirnom otporu kojim se treba suprotstaviti nasilju Grada. To su znali jo od ranije i sada su razmiljali u njegovo ime, a on u njihovo; njegova re izraavala je njihovu volju. Devojka Luz: upravo je prisustvo ove strankinje, poluizgnanika, u Palanci, izotrilo njihov oseaj za savreno zajednitvo i obogatilo ga saaljenjem prema njoj. Znali su zato je dola i nastojali su da budu ljubazni s njom. Bila je usamljena meu njima, uplaena i sumnjiava, i branila se ponosom i arogancijom Gazdine kerke svaki put kada neto nije razumela. Ali, ona ipak sve razume, mislio je Lev, bez obzira koliko je njen razum spreava u tome; razumela je srcem, jer je dola kod njih s poverenjem. Kada joj je to rekao, kada joj je rekao da ona jeste i da je uvek bila, u duhu, jedna od njih, jedna od Naroda Mira, zaogrnula se svojom oholou. "Ne znam ak ni ta te vae ideje znae", ree. Ali ona je ve mnogo toga, zapravo, nauila od Vere; i za vreme tih udnih, napetih dana bez delanja, dana ekanja na re ili napad iz Grada, kada je svakodnevni posao bio odloen a Verini ljudi bili mnogo vie zajedno; Lev je razgovarao s njom to je ee mogao, udei da je potpuno uvede meu njih, u centar gde je bilo toliko mnogo mira i snage, i gde pojedinac nije bio usamljen. "Veoma je glupa, doista", objanjavao je, "ta nekakva vrsta odreenog spiska pravila, ba kao u koli. Najpre uradi to, zatim ono. Prvo pokuava s pregovorima i iznoenjem problema, bez obzira na to o kojem je problemu re, putem postojeih sredstava i institucija. Nastoji da razgovara o tome kao to Elija stalno zahteva. Takav korak preduzela je, kao to zna, Verina grupa - da razgovaraju sa Savetom. I nije ilo. Zato se prelazi na drugi korak. Nesaraivanje. Na neku vrstu povlaenja i mirovanja, tako da shvate kako doista najozbiljnije veruje u svoje rei. Tu se mi sada nalazimo. Trei korak koji pripremamo jeste objavljivanje ultimatuma. To je poslednji apel, nuenje konstruktivnog reenja i jasno tumaenje ta e se preduzeti ako se ovako reenje ne prihvati." "I ta e se desiti ako se oni ne sloe?" "Prelazak na etvrti korak. Graanska neposlunost." "ta to znai?" "Odbijanje da se poslua svako nareenje ili zakon, koje nam je vlast silom nametnula. Mi smo ustanovili nau sopstvenu, parlamentarnu, nezavisnu vlast, i sledimo na sopstveni kurs." "Doista?" "Doista", ree on, smeei se. "Ovakav stav uvek je, zna, imao uspeha na Zemlji. To je stav protiv svih oblika zastraivanja i hapenja, tortura i nasilja. Moe da ita o tome, trebalo bi da proita Mirovskajinu Istoriju..." "Ne umem da itam", ree devojka na svoj prezriv nain. "Jednom sam poela da itam jednu... Ako to funkcionie tako dobro, zato ste onda otpremljeni sa Zemlje?" "Nije nas bilo dovoljno. Vlade su bile suvie velike i mone. Ali oni nas ne bi poslali u izgnanstvo, zar ne, da nas se nisu plaili?" "To isto kae moj otac o svojim precima", primeti Luz. Obrve su joj bile sputene u pravu liniju iznad oiju, tamnih i zamiljenih oiju. Lev ju je posmatrao, umiren za trenutak njenim utanjem, zateen njenom neobinou. Jer uprkos njegovoj tvrdnji kako je ona jedna od njih, ona to nije bila; nije liila na Juni Vetar, niti na Veru, niti na bilo koju enu koju je poznavao. Bila je drugaija, njemu strana. Kao i u sivoj aplji sa Zajednikog Ribnjaka bilo je mira u njoj, mira i tiine koji su ga odvlaili, na drugu stranu, prema drugaijem jezgru. Bio je toliko zaaran, toliko privuen njenom udnom linou, da nije uo kad je Juni Vetar neto rekla, a kada je sama Luz ponovo progovorila gotovo se zaprepastio i, za trenutak, prisna soba kue Junog Vetra delovala je udno, kao neko strano mesto. "Volela bih kada bi to sve moglo da se zaboravi", ree ona. "Zemlja... to je bilo pre stotinu godina, to je jedan drugaiji

svet, drugaije Sunce, ta nam ona danas znai? Mi se sada nalazimo ovde. Zato ne moemo da ivimo na sopstveni nain? Ja nisam sa Zemlje. Ti nisi za Zemlje. Ovo je na svet... Trebalo bi da ima i sopstveno ime. 'Viktorija', to je glupo, to je jedna zemaljska re. Naem svetu treba da damo neko nae ime." "Kakvo ime?" "Neko koje ne znai nita. Oobo, ili Babo. Ili, nazovimo ga Blato. Ovaj svet je sav u blatu ako je Zemlja nazvana 'zemljom' zato ovaj svet ne bi mogao da se nazove 'blatom'?" Govorila je ljutito, kao to je esto inila, ali kada se Lev nasmejao, nasmejala se i ona. Juni Vetar se samo smekala, ali konano i ona ree svojim mekim glasom: "Da, to je ispravno." "A tada bismo mogli da uredimo svet po svome, umesto da uvek imitiramo one sa Zemlje. Ako ne bi bilo nikakvog nasilja, onda ne bi moralo da postoji ni bilo kakvo nenasilje..." "Poeti sa blatom i sagraditi svet", ree Lev. "Ali zar ne vidite da upravo to i inimo?" "Pravite kolae od blata", ree Luz. "Gradimo novi svet." "Nezavisno od zabluda starog sveta." "Ako ljudi zaborave svoju prolost, moraju da sve ponu od poetka i nikada ne stiu do budunosti. Zato na Zemlji stalno vode ratove. Zaboravili su kako je izgledao poslednji rat. Mi doista poinjemo sasvim nov ivot. Zato to pamtimo stare greke i ne elimo da ih ponovimo." "Ponekad mi se ini", ree Andrej, koji je sedeo pored ognjita pravei sandale za Juni Vetar - njegovo uzgredno zanimanje bilo je krpljenje cipela, "ako mi ne zameri to tako govorim, Luz, da se u Gradu seaju svih starih greaka tako da stalno mogu da ih ponavljaju." "Ne znam", ree ona nezainteresovano. Ustala je i otila do prozora. Bio je zatvoren, poto kia nije prestajala da pada i vreme je bivalo sve hladnije, s vetrom koji je duvao sa istoka. Mala vatra u ognjitu davala je toplinu i svetlost sobi. Luz stade okrenuta leima toj udobnosti, gledajui napolje kroz tanka, zamagljena prozorska stakla, u tamna polja i teke oblake. Onog jutra nakon njenog dolaska u Palanku, posle razgovora s Levom i ostalima, napisala je pismo svom ocu. Kratko pismo, iako joj je bilo potrebno itavo pre podne da ga napie. Pokazala ga je prvo Junom Vetru, a zatim Levu. Kada je on sada pogledao tu uspravnu, snanu figuru, obrisa crnih naspram svetlosti, ponovo se setio sadraja njenog pisma, pravih, crnih, krutih poteza. Napisala je: Potovani gospodine! Napustila sam nau kuu. Ostau u Palanci zato to ne odabravam Vae planove. Ja sam odluila da odem i ja sam odluila da ostanem. Niko me ne dri kao zatvorenika ili taoca. Ovi ljudi su moji Taoci. Ako mislite da im pretite nisam na Vaoj strani. Morala sam da napravim ovakav izbor. Napravili ste greku povodom Hermana Makmilana. Senjora Adelson nije umeana u moj dolazak ovde. To je bio moj izbor. S potovanjem Vaa kerka Luz Marina Kuper. Nijedna re prenemaganja; nijedna molba za oprotaj. I nikakav odgovor. Pismo je odmah odneo trka, mladi Gostoprimljivi; gurnuo ga je ispod vrata Kue Falko i smesta otrao nazad. im je bezbedno stigao u Palanku, Luz je poela da eka na oev odgovor, da strepi od njega, ali isto tako, oito, i da ga eljno iekuje. To se desilo pre puna dva dana. Nikakav odgovor nije stigao. Nita. Svi su razgovarali o tome kakvu je promenu Luzino naputanje kue moglo da izazove u Falkovim planovima, ali nisu o tome raspravljali pred njom; sve dok ona lino nije naela tu temu. Kada je rekla: "Ne razumem vae ideje, doista. Sve te korake, sva pravila, sve razgovore." "Oni predstavljaju nae oruje", odgovori Lev. "AIi ta e vam borba?" "Ne postoji drugi izbor." "Da, postoji. Da se poe odavde." "Da se ode?" "Da! Poi na sever, u dolinu koju ste pronali. Jednostavno otii, napustiti. To sam ja uinila", dodade gledajui ga oholo poto joj nije odmah odgovorio. "Ja sam otila." "Ali oni e doi za tobom", ree on blago. Slegnula je ramenima. "Nisu doli. Nije im stalo." Juni Vetar promrmlja neto poput upozorenja, protesta, simpatije; time je sve bilo reeno, ali Lev prevede njen gest - "Ali njima jeste stalo, i oni e doi, Luz. Tvoj otac..." "Ako on doe po mene, ja u pobei dalje. Nastaviu da beim." "Kuda?"

Ponovo se okrenula ne rekavi nita. Svi su mislili na isto: o divljini. inilo se kao da se divljina uvukla u sobu, kao da su se zidovi sruili, ne ostavljajui nikakav zaklon. Lev je ve bio tamo, i Andrej je bio tamo. Meseci beskrajne usamljenosti bez ijednog zvuka; usamljenost se sada uvukla u njihove due i oni nikada nisu uspeli da je se u potpunosti oslobode. Juni Vetar nije bila u divljini, ali njena ljubav je leala pokopana u njoj. ak je i Luz, koja nikada nije videla divljinu niti ula za nju, kao dete onih koji su stotinama godina podizali svoje zidove protiv divljine, poriui je na taj nain, poznavala divljinu i plaila je se, i znala je da njene rei kako treba napustiti koloniju naglo, bez pripreme, predstavljaju budalatinu. Lev ju je posmatrao utei. Oseao je saaljenje prema njoj, duboko otro saaljenje, kao prema nekom uvreenom tvrdoglavom detetu koje odbija utehu, dri se povueno i nee da zaplae. Ali ona nije bila dete. ena se nalazi tu pred njim, ena stoji sama na svom mestu bez pomoi ili zatite, ena u divljini; i njegovo saaljenje se pretvori u divljenje i strah. On se nje plaio. U njoj je postojala nekakva snaga koja nije poticala iz ljubavi, poverenja ili zajednitva, koja nije izvirala ni iz jednog njemu poznatog izvora. Plaio se te snage i istovremeno udeo za njom. Ova tri dana, otkako je bio s njom, stalno je mislio na nju, na sve je gledao njenim oima. Kao da e itava njihova borba imati smisla jedino ako ona bude u stanju da je razume, ako se opredeli za njihove planove i ideale po kojima ive. Ona je bila vredna saaljenja, divljenja, dragocena kao to je svako ljudsko bie dragoceno, ali ona ne sme da okupira njegov duh u toj meri. Ona mora biti jedna od njihovih, da radi s njim, da podrava njega, ali ne da ispunjava i remeti njegove misli na ovaj nain. Kasnije, kada sukob bude prevazien, kada budu osvojili mir, imae vremena da razmilja o njoj i da je shvati. Kasnije, imae sve vreme ovoga sveta. "Ne moemo da poemo na sever sada", ree on strpljivim ali neto hladnijim glasom. "Kada bi grupa sada pola, to bi oslabilo jedinstvo onih koji moraju da ostanu ovde. A Grad bi krenuo u poteru za beguncima. Moramo da obezbedimo slobodu za odlazak - ovde i sada. Tek tada emo poi." "Zato ste im dali mape, pokazali put!" ree Luz, nervozno i ustro. "To je bilo glupo. Mogli ste jednostavno da odete." "Mi smo zajednica", ree Lev. "Koju ine Grad i Palanka." I zaustavio se na tom objanjenju. "U svakom sluaju, ne moemo jednostavno da se otunjamo odavde. Velika grupa ljudi koja se seli ostavlja za sobom veoma vidljive tragove koji se mogu lako pratiti", ree Andrej. "Pa, ako vas oni budu pratili sve tamo do severa, gde se nalaze vae planine, gde ste ve bili, vi ete im rei: 'ao nam je, ovo pripada nama, a vi idite i pronaite za sebe drugu dolinu, ima dovoljno prostora za sve!'" "I oni e tada upotrebiti silu. Najpre moraju da se uspostave principi jednakosti i slobode izbora ovde." "Ali oni ovde upotrebljavaju silu! Vera je ve zatvorenik kao i drugi koji su u zatvoru, a jedan je starac izgubio oko, i Makmilanovi grubijani stiu da vas napadnu ili pucaju u vas - sve zbog uspostavljanja nekakvih principa; iako ste jednom bili u stanju da odete, i otili ste, slobodni!" "Sloboda se stie rtvovanjem", ree Juni Vetar. Lev pogleda u nju, a zatim brzo u Luz; nije bio siguran da li Luz zna kako je Timo umro na putu za sever. Verovatno da je, dok je ovde bila sama tokom poslednje tri noi sa Junim Vetrom, saznala za to. U svakom sluaju, miran glas Junog Vetra umirio ju je. "Znam", ree Luz. "Morate da rizikujete. Ali rtve... Mrzim tu ideju rtvovanja!" Lev se nasmeja veselo uprkos sopstvenoj elji. "A ta si ti drugo uinila?" "Nisam se rtvovala ni za kakvu ideju! Jednostavno sam pobegla - zar ne shvata? I to je ono to bi svi trebalo da uinite!" Luz je govorila izazivaki, prkosno, u samoodbrani i neubedljivo, ali odgovor Junog Vetra zaprepastio je Leva. "Moda si u pravu", ree. "Sve dok ostajemo i borimo se, iako se borimo sopstvenim orujem, mi vodimo njihov rat." Luz Falko bila je pridolica, stranac, nije znala ta Narod Mira misli i osea, ali uti Juni Vetar kako govori neto neuobiajeno bilo je okantno, to je predstavljalo napad na njihovo savreno jedinstvo. "Pobei i kriti se po umama - zar je to izbor?" ree Lev. "Za konije, da. Ne i za ljudska bia. To to stojimo uspravno i imamo dve ruke ne ini nas ljudima. Uspravno stajanje, nae ideje i ideali jeste ono to nas ini ljudima! I vrsto pridravanje tih ideala. Ali zajedniko pidravanje. Ne moemo iveti sami. Ili emo umreti sami - kao ivotinje." Juni Vetar tuno potvrdi glavom, ali Luz mirno pogleda u njega. "Smrt je smrt, zar nije svejedno da li nas zatie u krevetu, u kui, ili napolju, u umi? Mi jesmo ivotinje. Zbog toga uopte i umiremo." "Ali iveti i umreti za... u ime duha... to je neto drugo... to je neto drugaije nego kad beimo, skrivamo se, svi razdvojeni, sebini, u potrazi za hranom, uureni, puni straha i mrnje, sasvim sami." Lev je poeo da zamuckuje od uzbuenja, osetivi kako mu lice gori. Srete Luzin pogled, ponovo zamuca i uuta. U njenom pogledu video je divljenje, takvo divljenje kakvo nikada do sada nije osetio, nikada sanjao da e dobiti, divljenje i radosno prihvatanje tako da je, upravo u tom trenutku besa i prepirke, znao da je stekao priznanje, potpuno priznanje za svoje rei, svoj ivot, svoje bie. To je pravo jezgro, pomislio je. Rei su mu prolazile kroz glavu. Nije stigao da ponovo razmilja o njima, ali posle tih rei, nita nije bilo isto; nikada nita nee biti isto. Konano se ispeo na svoje planine. Desna ruka bila mu je poluispruena prema Luz kao da od nje trai podrku. Opazio je, i ona je opazila, taj nedovreni pokret; polusvesno, on iznenada spusti ruku; pokret ostade nedovren. Ona se naglo pomeri, okreui se na drugu stranu i ree ljutito i oajno: "Oh, ne razumem, sve je to tako udno. Nikada neu shvatiti, vi sve znate a ja nikada nisam ak ni razmiljala o bilo emu..." Dok je govorila delovala je fiziki smanjeno, usamljeno, besno, poraeno. "Jedino elim..." naglo zastade. "Doi e, Luz", ree on. "Ne mora uriti k tome. To dolazi, to e doi... obeavam..."

Nije ga upitala ta joj to obeava. Niti bi on to mogao rei. Kada je napustio kuu vlani vetar ga je udario u lice oduzimajui mu dah. Uzdahnuo je duboko; oi mu se napunie suzama, ali ne zbog vetra. Mislio je na ono blistavo jutro, potom na srebrni izlazak sunca i svoju veliku sreu, od pre samo tri dana. Danas je sve bilo sivo, nebo se nije videlo, bilo je malo svetlosti, a mnogo kie i blata. Blato, ime ovog sveta je Blato, mislio je, i poeleo da se nasmeje, ali oi su mu jo bile pune suza. Ona je promenila ime svetu. Onog jutra na brdu, razmiljao je, to je bila srea, ali ovo je - i nije imao nijedne rei za to, jedino njeno ime, Luz. Sve je bilo sadrano u tome, srebrni izlazak sunca, veliki crveni zalazak sunca iznad Grada od pre nekoliko godina, cela prolost, i sve je to trebalo da doe, ak i njihov sadanji posao, razgovori i planiranja, sukob i njihova sigurna pobeda, pobeda svetlosti. "Obeavam, obeavam", aputao je u vetar. "itav svoj ivot, sve godine svog ivota." eleo je da hoda sporije, da stane, da zaustavi ovaj trenutak. Ali sam vetar, koji mu je duvao u lice, terao ga je napred. Trebalo je toliko toga uraditi, a ostalo je tako malo vremena. Kasnije, kasnije! Ova no moe biti upravo ona no kada e doi Makmilanova eta; nita se nije znalo sa sigurnou. Pretpostavljajui da je Luz izdala njihove planove oni su ih, najverovatnije, izmenili. Nita nije moglo da se uini, osim da se eka i bude spreman. Sve je zavisilo od spremnosti. Ne sme doi ni do kakve panike. Bez obzira na to hoe li Grad ili Palanka napraviti prvi korak, Narod Mira mora znati ta treba da uini. Kako da se ponaa. Krenuo je, gotovo trei, u Palanku. Na njegovim usnama kia je imala sladak ukus. Nalazio se u kui, jednog kasnog mranog popodneva, kada je stigla poruka. Doneo ju je njegov otac iz Hrama. "ovek sa oiljkom, straar", ree Saa tihim ironinim glasom. "Doao je nakon dueg tumaranja, traio je ulca. Verujem da je mislio na tebe, ne na mene." Poruka je bila ispisana na debelom, grubom papiru, kakav je pravljen u Gradu. Za trenutak Lev pomisli da je Luz ispisala kruta, crna slova... ulc: nalaziu se u prstenu kod topionice sutra u sumrak. Povedi koliko hoe ljudi. Ja u biti sam. Luis Burnije Falko Trik, oigledan trik. Suvie oigledan? Bilo je taman toliko vremena da se vrati u kuu Junog Vetra i ovu beleku pokae Luz. "Ako kae da e tamo biti sam, bie doista sam", ree ona. "ula si ga kako se sprema da nas prevari, s Makmilanom", ree Andrej. Oholo ga je pogledala. "Ovo je njegov potpis", ree. "On ne bi stavio svoj potpis ispod neke lai. Bie tamo sam." "Zato?" Slegnula je ramenima. "Idem", ree Lev. "Da! Idem sa tobom, Andrej! I s onoliko ljudi koliko misli da je potrebno. Ali morae da ih sakupi prilino brzo. Ostao nam je samo sat dnevne svetlosti." "Zna da te ele za taoca", ree Andrej. "Da li eli da im upadne pravo u ruke?" Lev ustro odmahnu glavom. "Kao mudrija", ree i nasmeja se. "Upasti - i izai! Hajde, hajde da zajedno skupimo ljude, Andrej. Luz, da li eli da poe?" Stajala je neodluno. "Ne", ree; ustuknula je. "Ne mogu, bojim se." "To je mudro." "Trebalo bi da poem. Da mu sama kaem kako me vi ne zadravate ovde, da sam lino izabrala da ostanem. On to ne veruje." "ta si ti izabrala, i da li on u to veruje, nema pravog znaaja", ree Andrej. "Ti jo uvek predstavlja izgovor: njihovo vlasnitvo. Bolje nemoj da ide, Luz. Ako bude tamo, verovatno e upotrebiti silu da te uhvate i vrate nazad." Klimnula je potvrdno glavom, ali je i dalje oklevala. Konano ree: "Treba da poem." Izgovorila je to s tako oajnikom odlunou da joj je Lev upao u re: "Ne...", ali ona nastavi. "Moram. Neu da stojim po strani dok se o meni razgovara, neu da budem odbaena dok se o meni pregovara da bi me na kraju vi izruili njima." "Niko te nee predati njima", ree Lev. "Ti pripada sebi. Poi s nama ako si tako odluila." Klimnula je potvrdno glavom. Topionicu je sainjavao prostor jednog starog prstena od drvea; nalazio se juno od Gradskog puta, tano na pola puta izmeu Palanke i Grada, i bio nekoliko vekova stariji od drugih prstenova; drvee je tu odavno poluistrulilo, ostavivi za sobom jedino okrugao ribnjak u sredini. Prvi gradski radovi na topljenju gvoa obavljali su se ovde; oni su takoe naputeni, kada je pre etrdeset godina pronaeno bogatije nalazite rude u Junim brdima. Dimnjaci i maine su nestali, staro razvoe je zaraslo u korov i grmlje divljih rua, i delovalo je izgubljeno i zaputeno pored ravne obale ribnjaka. Kada su poli, Andrej i Lev su poveli sa sobom grupu od dvadeset ljudi. Andrej ih je vodio okolnim putem pored starih

razvoa, kako bi se uverio da se nikakva grupa straara ne krije u njima ili oko njih. Razvoa su bila prazna, i na nekoliko stotina metara unaokolo nije bilo drugog mesta gde bi se Makmilanova eta mogla sakriti. Ovo je bilo ravno mesto bez drvea, pustog i jadnog izgleda, u kraju koji je bio mraan i pri dnevnoj svetlosti. Sitna kia padala je na sivu vodu i oko nje, a voda je leala nezasvoena, bespomono, poput slepog, otvorenog oka. Na udaljenoj strani ribnjaka stajao je Falko ekajui ih. Videli su kako se odmie od gustia gde je potraio zaklon od kie, i kako im prilazi sam, putem koji je okruivao obalu. Lev se izdvojio ispred ostalih. Andrej mu je dopustio da ide napred, ali je nastavio da ga prati na odstojanju od nekoliko metara, zajedno sa Saom, Martinom, Luz i nekolicinom drugih ljudi. Ostatak njihove grupe bio je rasporeen du sive ivice ribnjaka i na padini koja je vodila gore ka putu, da uvaju strau. Falko je stao, posmatrajui Leva. Stajali su tano uz samu ivicu ribnjaka, gde je hodanje bilo lake. Izmeu njih je leao uzani blatnjavi rukavac vode, zaliv, ne iri od duine muke ruke, s obalama od finog peska, pravo malo pristanite za deije amce-igrake. Usled izotrene moi zapaanja Lev je istovremeno bio svestan tog dela vode i peska, i kako bi deca mogla da se tu igraju, kao i Falkove uspravne figure, njegovog privlanog lica koje je bilo Luzino lice a ipak sasvim razliito od njenog, njegovog kaputa s opasaem, potamnelog na ramenima i rukavima natopljenim kiom. Falko je svakako video svoju kerku u grupi iza Leva, ali nije gledao u nju niti joj se obraao; obratio se Levu, polusuvim glasom, koji se pomalo teko uo od ubora kie koja je svuda unaokolo padala. "Ja sam, kao to vidi, sam i nenaoruan. Govorim u sopstveno ime. Ne kao Savetnik." Lev saglasno klimnu glavom. Osetio je elju da zovne ovog oveka po imenu, a ne Senjor, ili Falko, ve njegovim linim imenom, Luis; nije shvatio ovaj nagon i ne ree nita. "elim da moja kerka dode kui." Jedva primetnim pokretom Lev nagovesti da se ona nalazi tu, iza njega. "Obratite se njoj, Senjor Falko", ree. "Doao sam da razgovaram s tobom. Ako si ti taj koji govori u ime pobunjenika." "Pobunjenika? Protiv ega, Senjor? Ja, ili bilo ko od nas, govorie u ime Palanke, ako elite. Ali Luz Marina moe da govori u svoje sopstveno ime." "Nisam doao da se prepirem", ree Falko. Njegovo ponaanje bilo je savreno kontrolisano i utivo, na licu je imao tvrdoglav izraz. Falkov mir i vrstina bili su od one vrste kakvu ispoljava ovek koji pati. "Sluaj, uskoro e napasti Palanku. Sada to znate. Nisam vie bio u stanju da to spreim, ak i da sam to eleo, mada sam odloio napad. Ali elim da svoju erku izvuem iz svega. Da bude bezbedna. Ako je poaljete sa mnom kui, ja u vama poslati senjoru Adelson, i druge taoce, u pratnji straara, jo noas. I ja u poi s njima, ako elite; pustite je, dakle, da se vrati sa mnom. Ovo se tie samo vas i mene. Ostalo, borba... pa vi ste je svojom neposlunou zapoeli; ja ne mogu da je zaustavim, niti to moete vi, sada. To je sve to moemo da uinimo. Da zamenimo nae taoce i tako ih spasemo." "Senjor, uvaavam vau otvorenost... Ali ja nisam oteo Luz Marinu od vas i ne mogu ja da vam je vratim." Dok je govorio, Luz je dola do njega, umotana u svoj crni al. "Oe", ree jasnim, tvrdim glasom, ne blago kako su ona i Falko obino razgovarali, "ti moe da zaustavi Makmilanove grubijane ako to eli." Izraz Falkovog lica nije se promenio; nije, moda, nije mogao da se promeni, a da mu se lice ne raspadne u paramparad. Nastupila je duga tiina, ispunjena zvukom kie koja je padala. Vidljivost je bila slaba, bilo je svetlo jo jedino sasvim nisko i daleko na zapadu. "Ne mogu, Luz", ree on onim bolnim, mirnim glasom. "Herman je... on je odluio da te vrati nazad." "A ako se ja vratim s tobom, tako da on vie nema povoda za napad, hoe li mu narediti da ne na padne Palanku?" Falko je stajao utei. Gutao je teko, kao da mu je grlo veoma suvo. Lev je stisnuo ake, videvi to - videvi oveka takvog ponosa koji inae ne podnosi nikakvo ponienje, a koji sada stoji ponien, videvi tako snanog oveka koji mora da prizna sopstvenu nemo. "Ne mogu. Stvari su otile odve daleko." Falko ponovo proguta pljuvaku i pokua nanovo: "Poi kui sa mnom, Luz Marina", ree. "Smesta u poslati nazad taoce. Dajem re." Bacio je pogled na Leva, a njegovo bledo lice govorilo je za sebe ono to on sam nije mogao da izgovori: da trai Levovu pomo. "Poalji ih", ree Luz. "Nema nikakvog prava da ih dri zatvorene." "I ti e doi..." To nije bilo pravo pitanje. Ona odmahnu glavom. "Nema nikakvog prava da me dri kao zatvorenika." "Nisi ti zatvorenik, Luz, ti si moja kerka..." Zakoraio je napred. Ona uzmaknu nazad. "Ne!" ree. "Neu doi dokle god se bude pogaao oko mene. Neu se nikada vratiti sve dok napada i, proga... nja ljude!" Zamucala je, traei rei koje su joj nedostajale. "Nikada se neu udati za Hermana Makmilana, niti u ga uopte pogledati, ja se njega gadim! Doi u kad to budem elela, iniu ono to sam sama izabrala i sve dok on bude dolazio u Kuu Falko nikada se neu vratiti!" "Makmilan?" ree otac guei se, u panici. "Ne mora se udati za Makmilana..." Zastade i pogleda u Luz pa u Leva, s neto vie ljutnje. "Doi kui", ree. Glas mu je zadrhtao, ali se borio da zadri kontrolu nad njim. "Zaustaviu napad ako budem mogao. Mi... mi emo razgovarati s vama", obratio se Levu. "Razgovaraemo." "Moemo da razgovaramo sada, kasnije, kad god elite", ree Lev. "To je jedino to smo ikada traili, Senjor. Ali vi ne

moete da zahtevate od vae kerke da zameni svoju slobodu za Verinu slobodu, ili za vau dobru volju, ili za bilo iju sigurnost. To je pogreno. Ne moete to da inite; mi neemo to da prihvatimo." Falko je ponovo stajao mirno, ali to je sada bio drugaiji mir: poraz ili njegov poslednji pokuaj da ne bude poraen? Njegovo lice, bledo i vlano od kie i znoja, bilo je mirno, bezizraajno. "Neete, dakle, da je pustite da ode", ree. "Ja neu da idem", odgovori Luz. Falko klimnu glavom samo jedanput, okrete se i laganim korakom udalji krivudavom obalom ribnjaka. Proao je kraj gustog bunja koje je u dubokom sumraku izgledalo nejasno i bezoblino, i uputio se uz klizavu padinu do puta to je vodio nazad u Grad. Njegova uspravna, niska, tamna figura, brzo se izgubila iz vida.

9.
Jedna devojka iz posluge zakucala je na Verina vrata, otvorila ih i rekla poludrskim - polubojaljivim glasom koji su kune pomonice koristile kada su sledile nareenja: "Senjora Vera, Don Luis eli da vas vidi u velikoj sobi, molim vas!" "Oh boe, oh boe", uzdahnu Vera. "Da li je jo loe raspoloen?" "Uasno", ree devojka, Tereza, zaboravljajui smesta svoje ponaanje u stilu 'prenoenja nareenja' i sae se da poee ulj na svojoj gruboj, goloj, debeloj, peti. Sve devojke u kui do sada su dobro upoznale Veru i smatrale su je za prijatelja, za neku vrstu dobre tetke ili starije sestre; ak je i stroga sredovena kuvarica Silvija jednog dana nakon Luzinog nestanka dola u Verinu sobu i razgovarala s Verom o tome, oito ne marei ni najmanje to od neprijatelja trai obavetenja. "Jeste li videli Majklovo lice?" nastavila je Tereza. "Don Luis mu je izbio jue dva zuba zato to mu je Majkl sporo izuvao izme; Majkl je stenjao i gunao, znate ve kako sve obavlja, i Don Luis samo uini hop! nogom na kojoj se jo nalaziia izma. Sada je Majkl sav oteen kao slepi mi-torbar, stvarno izgledao smeno. Linda kae da je Don Luis iao u Palanku jue uvee sasvim sam, video ga je Markesov Tomas, Don Luis se peo kosinom ulice prema glavnom putu. ta mislite da se desilo? Da li je pokuao da otme sirotu Senjoritu, Luz? ta mislite?" "Oh boe", uzdahnu Vera ponovo. "Pa, bolje da ga ne putam da eka." Zagladila je kosu, poravnala svoju odeu i rekla Terezi: "to ima lepe minue. Hajdemo!" I pola je za devojkom u dvoranu Kue Falko. Luis Falko je sedeo u dubokom seditu na prozoru, piljei napolje, u zaliv Eho. iva jutarnja svetlost prostirala se nad morem; oblaci su bili veliki, uskomeani, bletavo beli po ivicama kada bi ih obasjala suneva svetlost, tamni kada bi dunuo vetar i vei oblaci zaklonili manje. Falko ustade da se pozdravi s Verom. Izraz njegovog lica bio je teak i veoma zabrinut kada je progovorio. Nije gledao u nju. "Senjora, ako imate neto od svojih stvari ovde koje biste eleli da panesete sa sobom, molim vas uzmite ih." "Nemam nita", ree Vera polako. Falko je nikada do sada nije plaio; doista, u toku meseca koji je provela u njegovoj kui, poeo je da joj se svia veoma, poela je da ga potuje. Sada se na njemu zapaala promena; nisu to bili vidljivi bol i bes to su se u poetku, nakon Luzinog odlaska, mogli zapaziti i razumeti; nije bila re o oseanju, ve o promeni u oveku, o njegovom oiglednom propadanju, kao kod nekog ko je bolestan ili ranjen na smrt. elela je da mu se priblii na neki nain, ali nije znala kako. "Dali ste mi odeu, Don Luise, i sve ostalo", ree. Odea koju je sada nosila pripadala je nekada njegovoj eni, znala je to; naredio je da se hrpa odee odnese u njegovu sobu - divne suknje, bluze i alovi od fine vune, sve paljivo sloeno, s liem od slatke lavandule umetnutog izmeu delova odee tako davno da je sav miris ve izvetrio. "Da li da se presvuem u svoje stvari?" upitala je. "Ne... da, ako elite. Kako vi hoete... Vratite se ovamo to bre moete, molim vas." Kada se kroz pet minuta vratila, obuena u svoju belu odeu od bele svile, on je ponovo nepomino sedeo u prozorskom udubljenju, upirui ukoen pogled napolje, iznad velikog srebrnog zaliva nad kojim su visili oblaci. Ponovo je ustao kada mu se pribliila, ponovo je nije gledao u oi. "Poite sa mnom, molim vas, Senjora." "Kuda idete?" upita Vera, ne pomerivi se. "U Palanku", dodade kao da je zaboravio da to pomene, mislei na neto sasvim drugo. "Nadam se da e vam biti mogue da se ponovo pridruite vaem narodu kada stignete tamo." "I ja se nadam da hoe. ta bi moglo da to onemogui, Don Luise?" Nije odgovorio. Oseala je da ne izbegava njeno pitanje ve da jednostavno nije u stanju da joj odgovori. Povukao se u stranu kako bi je propustio da proe ispred njega. Obuhvatila je pogledom veliku sobu, koju je tako dobro upoznala, a zatim pogledala u njega. "elim da vam zahvalim na vaoj ljubaznosti prema meni, Don Luise", ree konvencionalno. "Zahvaljujem na iskrenom gostoprimstvu, koje je od obinog zatvorenika nainilo gosta." Njegovo umorno lice nije menjalo izraz, samo je odmahnuo glavom i saekao da krenu. Prola je pored njega i on ju je utivo pratio kroz celu dvoranu sve do ulice. Nije prela prag ove kue od onog dana kada je bila dovedena u nju. Oekivala je da e Jan, Hari i drugi biti ovde, ali nije bilo ni traga od njih. Desetak ljudi, koje je prepoznala kao Falkove line uvare i sluge, ekalo je u grupi, a tu je bila jo jedna grupa sredovenih mukaraca, meu kojima se nalazio savetnik Markes i Falkov dever Kuper, sa delom svoje pratnje, moda tridesetoricom mukaraca sve u svemu. Falko je preao brzim pogledom po svima, zatim, i dalje izraavajui formalno potovanje prema Veri, proputajui je da hoda ispred njega za jedan korak, krenu niz strmu ulicu, dajui ostalima znak da ga prate. Dok su hodali ula je kako stari Markes razgovara sa Falkom ali nije mogla da razazna o emu govore. ovek s oiljkom, Anibal, namignuo joj je prijateljski, dok je sa bratom prolazio pored nje. Snaga vetra i sjaj suneve svetlosti, nakon toliko vremena koje je provela zatvorena u sobi ili u ograenoj bati kue, zbunili su je; oseala se nesigurno na nogama, kao da je dugo vremena provela bolesna u krevetu. Ispred Kapitola ekala je povea grupa, od oko etrdeset, moda pedeset mukaraca, koji su svi bili sasvim mladi, svi nosili isti model kaputa, od tekog tamnosmeeg materijala. Fabrike za preradu pamuka i vune sigurno su radile neprekidno kako bi proizvele toliku koliinu istog tofa, pomislila je Vera. Kaputi su imali opasae i velika metalna dugmeta, tako da su mladii meusobno veoma liili. Svi mukarci nosili su i bieve i mukete. Liili su na one ljude sa zidnih slika u Kapitolu.

Herman Makmilan je istupio ispred svih, visok, irokih ramena, smeei se. "Stojim vam na usluzi, Don Luis!" "Dobro jutro, Don Hermane. Svi spremni?" upita Falko svojim priguenim glasom. "Svi spremni, Senjor. Pravac - Palanka, mukarci!" On se brzo okrenu i povede povorku ljudi pravo uz Morsku ulicu, ne ekajui na Falka, koji je uhvatio Veru za ruku i pourio napred s njom probijajui se izmeu ljudi u tamnim kaputima da bi se pridruio Makmilanu na elu trupe. Njegovi lini straari nastojali su da se probiju za njim. Vera je bila pritenjena izmeu mukaraca, njihovih puaka i bieva, njihovih grubih ruku i mladih lica koja su bacala neprijateljske poglede na nju. Ulica je bila uzana i Falko se urno uspinjao uz nju, vukui Veru za sobom. Ali im je izbio na elo trupe do Makmilana ispustio je Verinu ruku i nastavio da koraa sam, kao da se sve vreme nalazio na elu. Makmilan ga je pogledao i nasmeio se svojim turim, samozadovoljnim osmehom. Zatim je odglumio iznenaenje kada je ugledao Veru. "Ko je ovo, Don Luise? Jeste li poveli pratilju sa sobom?" "Ima li novih vesti iz Palanke u toku poslednjeg sata?" "Jo se okupljaju, ali ne za pokret, ve za poslednji raport." "Gradska straa ekae nas kod Spomenika?" Mladi potvrdno klimnu glavom. "Aneo ih je sakupio, a poveo je i izvesno pojaanje sa sobom. Krajnje je vreme da krenemo! Ovi su ljudi isuvie dugo ekali." "To su tvoji ljudi, oekujem da odrava red meu njima", ree Falko. "Oni su tako eljni akcije", ree Makmilan s odglumljenom poverljivou. Vera vide kako mu je Falko uputio jedan brz, mraan pogled. "Sluajte, Don Hermane. Ako vai ljudi ne ele da primaju nareenja, ako vi ne elite da ih primate... onda emo se ovde zaustaviti. Smesta." Falko stade a snaga njegove linosti bila je tolika da se Vera, Makmilan i njegovi ljudi takoe zaustavie za njim, kao da su svi za njega vrsto vezani nekakvim uetom. S Makmilanovog lica nestade osmeha. "Vi nareujete, Savetnie", ree laskavim tonom koji nije mogao da sakrije njegovu zlovolju. Falko klimnu glavom i nastavi put. Sada on diktira tempo, primeti Vera. Kada su se pribliili strmoj obali ispod nasipa, blizu Spomenika, spazila je vei broj mukaraca koji su ekali na njih; a kada su se uspeli na vrh i proli ispod senke sablasnog, potamnelog vasionskog broda, ova nova grupa im se pridruila stupajui iza Falkovih ljudi i Makmilanovih braon-kaputaa, tako da ih je, kada su produili niz Put, bilo oko dve stotine ili vie. Ali ta to oni rade? - razmiljala je Vera. Je li to napad na Palanku? Ali zato bi onda poveli mene? Na ta se spremaju? Falko je lud od bola a Makmilan je lud od zavisti, a zatim ovi ljudi, svi oni, svi tako veliki, sa svojim pukama i kaputima, koji koraaju ogromnim koracima, ne mogu da ih pratim, kada bi samo Hari i ostali bili ovde da vidim jedno oveno lice! Zato su poveli samo mene, gde su ostali taoci, jesu li ih ubili? Oni su svi ludi, to se moe osetiti po mirisu, svi miriu na krv... Da li znaju kuda idu, u Palanku? Da li znaju? ta li e uiniti? Elija! Andrej! Dragi moj Lev! ta ete vi uiniti, ta ete uiniti? Hoete li izdrati? Ne mogu da odrim korak, hodaju tako brzo, ne mogu dalje. Iako su ljudi iz Palanke i seljani poeli da se okupljaju - za Kratak mar, kako je Saa ovo okupljanje opisivao ozbiljnog izraza lica - rano ujutru, nisu stigli do puta skoro sve do podneva; a poto je u pitanju bila velika grupa, neveta u rukovanju orujem i poneto haotina, zbog prisustva tolikog mnotva dece i usled stalnog pristizanja novih pojedinaca koji su traili prijatelje s kojima e peaiti, nisu krenuli tako brzo niz put prema Gradu. Falko i Makmilan, naprotiv, krenuli su veoma brzim korakom kada su dobili vest o velikom okupljanju Palanana na putu. Njihove trupe - Makmilanova armija, gradska straa, lini telohranitelji nekolicine Gazda i meovita grupa dobrovoljaca, nalazile su se na putu ve oko podne, i kretale su se brzo. Tako su se dve grupe susrele na putu za Najvie brdo, blie Palanci nego Gradu. Izvidnica Naroda Mira prela je preko niskog obronka brdaca i videla kako ljudi iz Grada upravo poinju da se penju prema njima. Smesta su se zaustavili. Bili su u prednosti zbog vee visine na kojoj su stajali, ali i u goroj poziciji, takoe, s obzirom da se veina njihovih ljudi jo nalazila na istonoj strani brda, odakle nisu mogli da vide ta se deava, niti da sami budu vieni. Elija je predloio Andreju i Levu da se povuku oko stotinak metara, da se susretnu sa Graanima na jednom zaravnjenom prostoru na samom vrhu brda, i mada je to povlaenje moglo da se protumai kao predaja ili slabost sloili su se kako je najbolje da tako postupe, Vredelo je videti lice Hermana Makmilana kada se ispeo na vrh brda i prvi put u ivotu ugledao sledei prizor: negde oko etiri hiljade ljudi okupljenih du puta, niz celu padinu brda, i daleko pozadi du ravnice, decu, ene i mukarce, najvee okupljanje ljudskih bia koje se ikada odigralo na ovom svetu; i svi su pevali. Makmilanovo sirovo lice izgubilo je boju. Izdao je neke zapovesti svojim ljudima, onim u braon kaputima, i oni su svi neto uinili sa svojim pukama, a zatim ih, spremljene za upotrebu drali u rukama. Mnogi od straara i dobrovoljaca, poeli su da viu i gotovo urlaju, kako bi zagluili zvuk pesme. Falko je poeo da govori, ali jo je vladala velika galama, tako da se njegov suvi glas nije uo. Lev je stupio napred i uzeo mu re. Njegov glas je uutkao sve druge, odzvanjajui vedro srebrnastim, vetrovitim vazduhom na vrhu brda. "Narod Mira drugarski pozdravlja predstavnike Grada! Dali smo da vam objasnimo ta nameravamo da inimo, ta traimo od vas da inite, i ta e se dogoditi ako odbijete nae odluke. Sluajte ono to govorim, ljudi Viktorije, jer sve nae

nade poloene su u to! Prvo, nai taoci moraju biti osloboeni. Drugo, nee vie biti prisilnog rada. Tree, predstavnici Palanke i Grada sastae se zbog utvrivanja povoljnih trgovakih sporazuma. I na kraju, plan Palanke da osnuje koloniju na severu bie sproveden bez posredovanja iz Grada, kao to e plan Grada da raskri Junu dolinu du Vodeniarske reke za naseobinu biti sproveden bez meanja od strane Palanke. Ove etiri take razmotrili su i usvojili svi stanovnici Palanke, i one ne mogu da predstavljaju predmet spora. Ako ne budu usvojene od Saveta, narod Palanke mora da upozori narod Grada da e svaka poslovna saradnja, svaka trgovina, svako snabdevanje hranom, drvetom, odeom, rudom i ostalim proizvodima, prestati i nee biti obnovljeno sve dok ove etiri take ne budu usvojene i sprovedene u delo. Ova odluka ne podlee nikakvom kompromisu. Mi ni u kojem sluaju neemo upotrebiti nasilje protiv vas; ali sve dok nai zahtevi ne budu prihvaeni mi, takoe, ni na koji nain neemo da saraujemo s vama. Niti emo pregovarati s vama, niti praviti kompromise. Govorim u ime svog naroda. Biemo nepokolebljivi, do kraja!" Okruena krupnim mukarcima u braon kaputima tako da nije mogla nita da vidi osim njihovih ramena, lea i kundaka, Vera je stajala drhtei, teko zadihana od ubrzanog mara, otirui suze. Taj jasan, hrabar, jak, mladi glas, koji je govorio bez ljutnje i nesigurnosti, koji pevajui izgovara rei razuma i mira, ta pesnika Levova dua, njena dua, njihove due, izazov i nada... "Nema ni govora", progovori mranim i oporim glasom Falko, "o nekakvom pregovaranju ili kompromisu. S time se slaemo. Broj vaih ljudi koji su se ovde okupili impresivan je. Ali imajte na umu, svi, da se mi drimo zakona i da smo naoruani. Ne elim da dae do nasilja. To je nepotrebno. Vi ste ti koji nam nameete nasilje, time to ste izveli tako veliku masu ljudi da nas prisili na vae zahteve. To je neprihvatljivo. Ako vai ljudi pokuaju da se priblie samo jedan korak prema Gradu, naim ljudima bie nareeno da ih zaustave. Odgovornost za povrede i mrtve bie vaa. Vi ste nas primorali da preduzmemo krajnje mere u cilju odbrane Zajednice Mukaraca u Viktoriji. Neemo oklevati da ih upotrebimo. Sada u izdati nareenje ovoj masi da se razdvoji i poe kui. Ukoliko smesta ne posluaju, narediu svojim ljudima da upotrebe oruje. Pre toga eleo bih da razmenimo taoce, kako smo se ranije dogovorili. Dve ene, Vera Adelson i Luz Marina Falko, jesu li ovde? Dozvolite im da bezbedno preu granicu koja nas deli." "Nismo se dogovorili ni o kakvoj razmeni!" ree Lev i sada se u njegovom glasu oseala ljutnja. Herman Makmilan je prokrio sebi put izmeu svojih ljudi i zgrabio Veru za ruku, kao da eli da je sprei da pobegne ili da je, moda, sprovede napred. Ovaj teak pritisak na njenoj ruci zapanjio je i naljutio Veru, i ona ponovo zadrhta, ali nije se istrgla, niti bilo ta rekla Makmilanu. Sada je mogla da vidi obojicu, i Leva i Falka, i ostala je mirna na svom mestu. Lev ju je posmatrao, stojei na ravnoj uzviici brda, nekih desetak metara udaljen od Vere. Lice mu je bilo neuobiajeno svetlo pri ivom, bletavom zalasku sunca. Elija je stajao pored njega i govorio mu neto ustro. Lev odmahnu glavom i ponovo pogleda u Falka. "Nikakav dogovor nije, niti e biti napravljen. Pustite Veru i druge na slobodu. Vaa kerka je takoe slobodna. Mi ne drimo taoce, da li razumete? I mi nikome ne pretimo." U masi od nekoliko hiljada ljudi koji su stajali iza puta nije se uo nikakav zvuk. Mada svi nisu mogli da uju ta je reeno, meu svima je zavladala tiina; jedino se, tu i tamo, ulo slabo gugutanje ili plakanje beba, koje su na taj nain izraavale nezadovoljstvo zbog prikljetenosti u tako velikoj guvi. Vetar na uzviici naglo je dunuo da bi potom sasvim prestao. Oblaci nad zalivom Eho postajali su sve gui, ali jo nisu zaklonili sunce. Falko nije u prvi mah nita odgovorio. Konano se, naglo, okrete. Vera ugleda njegovo lice, tvrdo kao da je saliveno od gvoda. Pokazao je rukom u njenom smeru, upirui oito prst u nju, dajui joj znak da krene napred - da slobodno ode, zapravo. Makmilan ispusti njenu ruku. Jo ne verujui, ona napravi jedan, zatim drugi korak napred. Oi joj se susretoe sa Levovim pogledom; on se smeio. Zar je to tako lako, ta pobeda? Tako lako? Eksplozija Makmilanove puke tano pored njene glave odbacila joj je celo telo unazad. Poto je ve izgubila ravnoteu lako su je oborili na tlo ljudi u braon kaputima, kada su jurnuli, a zatim je pala na ruke i kolena. Nastupila je uasna buka, urlanje i prodorno pitanje kao od nekakve velike vatre, ali sve je to dopiralo iz daljine, gde je moda izbio poar; ovde su se nalazili samo ljudi koji su gazili, navaljivali u grupama, lomili sve ispod i ispred sebe, posrtali; ona je puzala pokuavajui da se sakrije, ali nije bilo mesta gde bi se moglo sakriti, nije bilo niega osim itanja vatre, stopala i nogu koja su gazila sve ispod i ispred sebe, gomile tela i bele, kamene praine. Vladala je tiina, ali ne ona prava. Glupa, besmislena tiina u njenoj sopstvenoj glavi, u njenom desnom uhu. Zatresla je glavom, kako bi iz nje istresla tu gluvou. Nije bilo dovoljno svetlosti. Suneva svetlost je nestala. Bilo je hladno, duvao je ledeni vetar, ali svojim duvanjem nije proizvodio nikakav zvuk. Otresla je prainu sa sebe, kada je ustala, i pritisla je rukom stomak. Kakvo glupo mesto da ovek padne, da lei dole; to ju je ljutilo. Njeno lepo odelo od svile bilo je blatnjavo i poprskano krvlju, lepljivo ispod njenih grudi i ruku. Pored nje leao je neki ovek. Uopte nije bio velik. Svi su oni izgledali tako veliki, krupni, dok su stajali uspravno i gurali je izmedu sebe, ali dok je leao dole, ovaj ovek bio je sasvim siuan, i zabio se u zemlju kao da je pokuao da postane deo nje, upola utonovi u blato. Nije to vie ni bio ovek, samo blato, kosa i prljavi smei kaput. Nikakav ovek to nije bio. Niko osim nje nije ostao. Bilo joj je hladno dok je sedela tako a, osim toga, bilo je glupo sedeti na takvom mestu; pokuala je malo da puzi. Nije ostalo vie nikoga ko bi mogao da je obori, ali ona jo

nije bila u stanju da ustane i hoda. Od sada pa nadalje uvek e morati da puzi. Niko vie nee moi da ustane. Nije bilo nieg za ta se ovek mogao uhvatiti. I zato niko nee moi da hoda. Nikad vie. Svi su leali na zemlji, nekoliko njih koji su ostali ovde. Nakon kratkog puzanja pronala je Leva. On nije bio toliko duboko zaglibljen u blato, ni prljav, kao braon-kaputai; njegovo lice, moglo se videti, tamne oi, bile su otvorene prema nebu; ali nisu videle nita. Nije ostalo dovoljno svetlosti. Uopte nije bilo nikakve svetlosti i vetar nije proizvodio ni najmanji zvuk. Spremala se kia, teki oblaci iznad njene glave podseali su je na krov. Jedna Levova ruka bila je zgaena, a kosti su bile slomljene i bletavo bele. Pomerila se malo, do mesta s kojeg nije morala da to gleda, i uzela je njegovu drugu ruku u svoju. Bila je nepovreena, samo hladna. "Tako", ree ona, pokuavajui da nae rei utehe. "Tako, dakle, dragi moj Lev." Jedva je ula rei koje je izgovarala, utonule u duboku tiinu. "Uskoro e biti dobro, Lev." 10 "Dobro je", ree Luz. "Sve se dobro razija. Ne brini." Morala je da govori glasnije i oseala se glupavo uvek kada bi govorila iste stvari; ali to je, takoe, uvek pomagalo, makar za izvesno vreme. Vera je morala da lei na leima i da bude mirna. Ali odskora, pokuavala je da ponovo sedne, raspitujui se ta se deava, nervozno i uplaeno. Pitala bi za Leva: "Da li je Lev dobro? Ruka mu je bila povreena." Zatim bi rekla kako mora da se vrati u Grad, u Kuu Falko; kako nikada nije smela da poe s tim ljudima koji su nosili puke, to je bila njena greka, ali je tako silno elela da doe kui. Kada bi se vratila da bude ponovo talac, stvari bi se popravile, zar ne? "Sve je u redu, ne brini", ree Luz glasno, poto je Verin sluh bio oteen. "Sve e biti u redu." I doista, ljudi su uvee odlazili u krevet i ujutru ustajali, obavljali su svoje poslove, kuvali jela i jeli ih, razgovarali; i ivot se nastavljao. Luz je takoe nastavila da ivi. Ona je odlazila u krevet uvee, bilo joj je teko da zaspi, a kada bi zaspala budila se usred mrkle noi, prenuta iz sna slikom uasne gomile ljudi koji se guraju, vrite; ali nita od svega toga nije se uistinu deavalo; to se sve ve desilo... Soba je bila mrana i tiha. To se ranije desilo, bilo je zavreno i ivot u Palanci nastavio je da tee uobiajenim tokom. Sahrana sedamnaestoro ubijenih ljudi odrana je dva dana nakon mara u Grad; neke je trebalo sahraniti u njihovim selima, ali skup i sluba za sve odrana je u Hramu. Luz je oseala da ne pripada tu i pretpostavila je kako e Andrej, Juni Vetar i drugi smatrati kako je bolje da ona ne ide s njima. Rekla je, stoga, da e ostati s Verom i oni su je ostavili. Ali nakon dueg vremena koje je provela u tamnoj tiini kue okruene vlanim poljima, Vera je zaspala, dok je Luz kupila semenje iz svilenih vlakana sa svilenog drveta, kako bi neim uposlila ruke; tada se na vratima pojavio jedan ovek: vitak, sedokos mukarac. Nije ga odmah prepoznala. "Ja sam Aleksandar ulc", ree on. "Je li ona zaspala? Hajde. Nije trebalo da te ostave ovde." I on je povede sa sobom u Hram, na kraj slube za mrtve, a potom krenue na groblje, u tihoj povorci koja je nosila dvanaest mrtvakih sanduka iz Palanke. Stajala je tako ogrnuta svojim crnim alom dok je padala kia, na ivici groba pored Levovog oca. Bila mu je zahvalna zbog ovoga, mada mu nije nita rekla, niti on njoj. Ona i Juni Vetar preko dana su radile u polju oko krompira koji je pripadao Junom Vetru, odakle je uskoro trebalo da se vade plodovi; jo nekoliko dana i poee da trunu u vlanoj zemlji. Radile su zajedno, dok je Vera spavala, a smenjivale bi se, jedna na polju a druga u kui, kada Vera nije bilo dobro i kada je trebalo da neko ostane pored nje. Majka Junog Vetra i krupna, vredna Italija, prijateljica Junog Vetra, esto su dolazile, dok je Andrej dolazio jedanput dnevno, mada je i sam imao posla na polju i takoe morao da preko dana odlazi u Hram, s Elijom i drugima. Elaja je sada bio njihov zajednaki staratelj, sada je on vodio pregovore s ljudima iz Grada. Andrej je posle priao Luz i Junom Vetru ta je na tim pregovorima postignuto i reeno; lino nije izraavao nikakvo miljenje; Luz nije znala ta on odobrava, a ta ne. Svako miljenje, verovanje, teorije, principi, sve je to nestalo, prohujalo, umrlo. Duboki, poraavajui bol velike mase ljudi na zajednikoj sahrani bilo je sve to je ostalo. Sedamnaestoro ljudi uz Palanke poginulo je tamo na putu; osmoro ljudi iz Grada. Jedni su poginuli u ime Mira, ali ovi drugi su ubijali takoe u ime Mira. Andrejeve oi bile su tamne poput ugaraka. Pravio bi ale kako bi razveselio Juni Vetar (a Luz je shvatila, kao to je sada sve shvatila, nepristrasno posmatrajui sve oko sebe, da je on ve dugo zaljubljen u Juni Vetar) i obe su se devojke smejale njegovim alama, i nastojale da mu omogue malo odmora dok boravi tu, s njima i Verom. Luz i Juni Vetar radile su zajedno svakog poslepodneva na poljima. Krompiri su bili mali, vrsti i isti, dok su izbijali napolje, iz blata, na svojim nenim zapletenim vlaknima korenja. Rad na polju predstavljao je zadovoljstvo; ni u emu ostalom nije bilo mnogo zadovoljstva. S vremena na vreme Luz je mislila: "Nita od ovog nije istina", jer joj se inilo da je ono to se desilo bila samo neka vrsta slike ili predstave, poput igre senki, iza koje lei prava stvarnost. Bila je to lutkarska pazorina predstava. Sve je, uostalom, bilo tako udno. ta je to ona radila u polju kasno poslepodne u gustoj kiovitoj tami, obuena u okrpljene pantalone, u blatu do kolena i laktova, vukui krompir za Palanku? Sve to je trebalo da uini bilo je da ustane i ode kui. Njena plava suknja i iroka bluza visile bi iste ispeglane u njenoj garderobi; Tereza bi donela toplu vodu za kupanje. U zapadnom delu dvorane Kue Falko gorele bi toplom, pucketavom vatrom cepanice u kaminu. Iza debelog prozorskog stakla vee bi postajalo sve modrije, tamo iznad zaliva. Doktor bi moda upao na aicu razgovora, sa svojim starim prijateljem Valerom, ili starim Savetnikam ulijem, nadajui se partiji aha s njenim ocem... Ne. To su bile lutke, male svetle lutke koje je samo ona videla u svojoj mati. To nigde nije postojalo; ovde se nalazilo sledee: krompiri, blato, tihi glas Junog Vetra, Verino upalo, bezbojno lice, ukanje slamnih dueka u ovom golubarniku od

kolibe tokom itave crne i gluve noi. Sve je to bilo udno, pogreno, ali to je sve to je ostalo. Vera se polako oporavljala. Doktor, Dragulj, rekao je kako je opasnost od posledica potresa prola; ali e morati da ostane u krevetu makar jo nedelju dana, i tek onda e sasvim ozdraviti. Vera je traila neto da radi. Juni Vetar joj je dala korpu sa pamunom-vunom, skupljenom sa divljeg duvea iznad Crvene doline, da prede. Na vratima se pojavno Elija. Tri ene su upravo zavrile svoj podnevni ruak. Juni Vetar je prala sudove, Luz je stavljala stolnjak, Vera je sedela naslonjena na jastuk, izvlaei prve upredene niti s vretena. Elija izgleda isto, poput malih krompiria, pomislila je Luz, gledajui njegovo vrsto, okruglo lice s plavim oima. Glas mu je bio neoekivano dubok, ali vrlo nean. Seo je za raspremljen sto i poeo da govori, najvie se obraajui Veri. "Sve se dobro odvija", rekao joj je, "sve je u savrenom redu." Vera je malo govorila. Leva strana lica jo joj je bila nepokretna i nateena tamo gde je najpre bila udarena a potom izgaena, ali ona je okretala tu stranu prema sagovorniku kako bi mogla da ga uje; njena desna una koljka bila je raseena. Sedela je naslonjena na jastuk, vrtela je svoje vreteno i klimala glavom dok je Elija priao. Luz nije obraala mnogo panje na ono to je govorio. Andre im je ve ispriao: taoci su osloboeni; uslovi saradnje meu Grada i Palanke usvojeni su kao i dogovor o potenijem snabdevanju Palanke oruem i suenom ribom za hranu; sada su razmatrali plan o zajednikom naseljavanju June doline. "A ta je sa severnom kolonijom?" upitala je Vera svojim sasvim slabim glasom. Elija je spustio pogled na svoje ake. Konano je odgovorio: "To je bio san." "Da li je sve bio san, Elija?" Verin glas se izmenio, odlaui inije, Luz je poela da ih slua. "Ne", ree ovek. "Ne! Ali suvie brzo... suvie brzo, Vera. Suvie je mnogo nade polagano u samo jedan in - u in otvorenog otpora." "Da li bi tajni otpor bio bolji?" "Ne. Ali suprotstavljanje je bilo pogreno. Saradnja, zajedniki razgovori, promiljenost... razum. Rekao sam Levu... sve vreme, pokuavao sam da kaem..." U Elijinim plavim oima pojavile su se suze, primetila je Luz. Ona uredno sloi inije u kredenac i sede pored ognjita. "Savetnik Markes je razuman ovek. Da je samo on bio ef Saveta..." Elija se zaustavi. Vera ne ree nita. "Sada najvie razgovara s Markesom, kae Andrej", ree Luz. "Je li on ef Saveta sada?" "Jeste." "Da li je moj otac u zatvoru?" "U kunom pritvoru, kako oni to zovu", odgovori Elija uasno pometen. Luz klimnu glavom, ali Vera je uporno gledala u njih. "Don Luis? iv? Htela sam rei... uhapen? Zbog ega?" Bilo je bolno gledati Elijevu zbunjenost. Luz odgovori: "Zato to je ubio Hermana Makmilana." Vera je ukoeno pogleda. "Nisam to videla", ree Luz svojim otrim, mirnim glasom. "Nalazila sam se pozadi u masi sa Junim Vetrom. Andrej je bio gore napred sa Levom i Elijom, on je video i ispriao mi je. To se desilo nakon to je Makmilan pucao u Leva. Pre nego to je iko od nas znao ta se deava. Makmilanovi ljudi su upravo poinjali da pucaju u nas. Moj otac je uzeo puku iz ruku tih mukaraca i upotrebio je kao batinu: nije pucao iz nje, rekao je Andrej. Pretpastavljam da je bilo teko utvrditi istinu, nakon borbe koja je nastupila i poto su ljudi kasnije prelazili preko leeva, ali Andrej kae da se misli kako je taj prvi udarac morao ubiti Makmilana. U svakom siluaju, on je bio mrtav kada su se vratili." "I ja sam to video", ree Elija, stegnutog grla. "To je bilo... pretpastavljam da je to bilo... ono to je neke ljude iz Grada spreilo da pucaju, to ih je zbunilo..." "Nikakva zapovest uopte nije bila izdata", ree Luz. "Zato su uesnici Mara imali vremena da jurnu na graane. Andrej misli da ne bi uopte dolo do borbe da se moj otac nije okrenuo protiv Makmilana. Da bi dolo samo do pucnjave i bekstva uesnika pohoda." "Niti bi dolo do naputanja naih principa", ree Juni Vetar jasnim glasom, nepokolebljlvog tona. "Moda, da nismo jurnuli napred, ljudi iz Grada ne bi pucali u samoodbrani." "I samo bi Lev bio ubijen", ree Luz jednako razgovetno. "Ali Makmilan bi svima naredio da pucaju, Juni Vetre. On je i zapoeo pucnjavu. Da su uesnici Mara bre pobegli, da, moda bi bilo manje mrtvih. A nijedan graanin ne bi bio smrtno pogoen. Tvoji principi bili bi sauvani. Ali Lev bi i pored toga bio mrtav. A Makmilan bi ostao iv." Elija je gledao u nju s takvim izrazom lica kakav nikad ranije nije videla u njega. Nije znala ta bi ovaj izraz lica mogao da znai - odvratnost, moda, ili strah. "Zato?" upita Vera, saaljivim, jedva ujnim apatom. "Ne znam!" ree Luz i poto je bilo veliko olakanje govoriti ove stvari, razgovarati o njima, umesto da se kriju i govori kako je sve u redu, ona se gotovo nasmeja. "Da li razume ta moj otac radi, ta misli, ta on predstavlja? Moda je poludeo. To je stari Markes rekao Andreju prole nedelje. Da sam bila na njegovom mestu znam da bih i ja takoe ubila Makmilana. Ali to ne objanjava zato je on to uinio. Ne postoji nikakvo objanjenje. Lake je rei da je to uinio u ludilu. Vidi, to je ono to

je pogreno u tvojim idejama, Juni Vetre, u idejama tvog naroda. Sve su one tane, ispravne i istinite. Nasiljem se ne postie nita. Ni ubijanjem... samo to je ponekad to nikad upravo ono to ljudi ele. Smrt je ono to ele. I oni je i nalaze." Vladala je tiina. "Savetnik Falko je shvatao ludost Makmilanovog ina", ree Elija. "On je nastojao da sprei..." "Ne", ree Luz, "nije. Nije on nastojao da sprei vie pucnjave, ubijanja i on nije bio na vaoj strani. Zar u svojoj glavi nemate nita drugo osim razuma, senjor Elija? Moj otac je ubio Makmilana iz istog razloga zbog kojeg se Lev tamo isprsio naspram ljudi s pukama, izazivao ih i bio ubijen. Zato ta je bio mukarac, eto ta ine mukarci. Razum dolazi naknadno." Elija je vrsto stisnuo ake; lice mu je bilo bledo tako da su njegove plave oi svetlele neprirodnim sjajem. Gledao je pravo u Luz i rekao, prilino blagim glasom: "Zato ostaje ovde, Luz Marina?" "A kuda bih inae mogla da idem?" upita ona, skoro veselim glasom. "Svome ocu." "Da, to je ono to ene rade..." "On je ucveljen, nesrean; potrebna si mu." "A vama nisam." "Jesi, potrebna si i nama", ree Vera u oajanju. "Elija, jesi li i ti poludeo? Da li pokuava da je otera?" "Sve se desilo zbag nje... Da ona nije dola ovde, Lev... to je bila njena krivica..." Elija je bio u emocionalnom gru koji nije mogao da savlada, glas mu je podrhtavao, oi se rairile. "To je bila njena krivica!" "ta to radi!" proaputae Vera i Juni Vetar uasnute. "Nije bila njena krivica! Nita od toga nije tano!" Luz ne ree nita. Elija, trasui se, prekri rukama lice. Dugo vremea niko nije progovorio ni rei. "Izvini", ree on kanano, podigavi glavu. Oi su mu bile suve i svetle, usta su mu se pakretala udno kada je govorio. "Oprosti mi, Luz Marina. Sve to sam rekao bilo je besmisleno. Dola si k nama i ovde si do brodola. Postao sam... postao sam veoma umoran, pokuavajui da shvatim ta je trebalo da uinim, ta je ispravno, teko je utvrditi ta je dobro..." Tri ene su utale. "Pravim kompromise, da, ja pravim kompromise s Markesom, ta drugo mogu da radim? Onda kaete: Elija izneverava nae ideale, baca nas u veite okove Grada, gubi sve za ta smo se borili. ta, dakle, elite? Jo mrtvih? Vi elite jo jedan sukob, elite da vidite kako ponovo ubijaju ljude Mira, kako se oni bore, kako ih biju... Kako ponovo biju oveka na smrt... oni koji... koji verujemo u mir, u nenasilje..." "Niko to ne govori o tebi, Elija", ree Vera. "Moramo polako da napredujemo. Moramo biti razumni. Ne moemo sve da postignemo odjednom, napreac, divlje. To nije lako... nije lako!" "Nije", ree Vera. "To doista nije lako." "Doli smo iz svih krajeva sveta", ree starac. "Ljudi su dolazili iz velikih gradova, i iz malih sela. Kada je u gradu Moskvi poeo mar bilo je etiri hiljade ljudi, a kada su stigli na kraj zemlje koja se zvala Rusija ve ih je bilo sedam hiljada. A zatim su preli preko velike oblasti koja se zvala Evropa, stotine i stotine ljudi se prikljuivalo maru: porodice i porodice, mladi i stari. Dalazili su iz susednih varoi, iz velikih zemalja koje su bile daleko preko okeana, iz Indije, Afrike. Svi su donosili sa sobom ta su mogli da ponesu od hrane i dragocenog novca za kupovinu hrane, jer tolikom broju uesnika mara hrana je bila neophodna. Ljudi iz mnogih varoi stajali su du puta da posmatraju kako pralaze uesnici mara, a ponekad bi deca strala s poklonima u jelu i dragocenom novcu. Vojske velikih zemalja stajale su takoe du puteva i posmatrale, titile uesnike i pazile da ne naprave nikakvu tetu, da ne unite polja i drvee oko gradova poto ih je bilo toliko mnogo. A uesnici su pevali, ponekad su i vojske pevale zajedno s njima, a ponekad bi vojnici bacali svoje oruje i pridruivali se marerima u mrkloj noi. Peaili su i peaili. Nou bi se ulogorili i tada bi se inilo da na otvorenim poljima nie ogromna varo, od svih tih ljudi. Peaili su, peaili i peaili, preko francuskih i nemakih polja, preko visokih planina panije, peaili su nedeljama i mesecima, pevajui pesme mora, i tako su konano stigli na kraj kopna i poetak mora, do grada Lisabona, gde su im bile obeane lae. I lae su doista leale u luci. To je dakle bio Dugi Mar. Ali to nije bio kraj, sledilo je putovanje. Uli su u brodove da bi otplovili do Slobodne Zemlje gde e biti dobrodoli. Ali sada ih je bilo isuvie mnogo. Lae su mogle da prime samo dve hiljade ljudi a njihov broj stalno se poveavao dok su marirali, i sada ih je bilo deset hiljada. ta su uinili? Okupili su se u grupe; sagradili su vie kreveta, okupljali su se po desetoro u jednu sobu velikih laa, u sobu koja je bila namenjena za dvoje. Gazde brodova su rekle: 'Prekinite, ne moete vie da optereujete brodove, nema dovoljno vode za dugo putovanje, ne moete svi da otputujete brodovima.' Zato su kupili amce, ribarske amce, amce s jedrima i motorima; a ljudi, oni veoma bogati, dolazili su i govorili: 'Uzmite moj brod, poveu pedeset dua do Slobodne Zemlje.' Ribari iz grada po imenu Engleska doli su i rekli: Uzmite moj brod, poveu pedeset dua.' Neki su se plaili da u malim amcima preu tako veliko more, a neki se tada vratie kui i napustie Dugi Mar. Ali uvek su dolazili novi ljudi da se pridrue Maru, tako da se njihov broj stalno poveavao. I konano, svi otplovie iz luke Lisabon; muzika je svirala, a na vetru su se vijorile trake a svi ljudi na velikim laama i u malim amcima otplovie zajedno pevajui.

Nisu, meutim, mogli da ostanu zajedno na moru. Lae su bile brze, a amci spori. Kroz osam dana velike lae su doplovile u pristanite Montreal, u jednoj zemlji Kan-Amerike. Drugi amci stigli su kasnije, kroz nekoliko dana ili nedelja, plovei pomou jedara preko celog okeana. Moji roditelji su se nalazili na jednom od tih amaca, na divnom belom amcu po imenu 'Anita', koji je jedna otmena dama poklonila Narodu Mira kako bi mogli da stignu do Slobodne Zemlje. To su bili sreni dani, priala je moja majka. Bilo ih je etrdesetoro na brodu. Vreme je bilo lepo, oni su sedeli na palubi pod suncem i planirali kako e da izgrade Grad Mira na zemlji koja im je obeana, na Zemlji izmeu planina, u severnom delu KanAmerike. Ali kada su stigli u Montreal, presreli su ih ljudi s pukama, koji su ih pokupili i strpali u zatvor. A tu, u zatvorskim logorima, nalazili su se i svi ostali, s velikih brodova, ceo narod, koji je ekao. Bilo ih je previe, rekli su voi te zemlje. Trebalo je da ih bude oko dve hiljade, a bilo je deset hiljada. Nije postojala nijedna zemlja niti mesto za toliko ljudi. Bili su opasni u tolikom broju. Ljudi sa cele Zemlje nastavili su da dolaze kako bi im se pridruili; kampovali su izvan grada i zatvorskih lagora, i pevali pesme mira. Dolazili su ak i iz Brazila, zapoeli bi svoj sopstveni Dugi Mar severno, iznad velikih kontinenata. Vladari Kan-Amerike su se uplaili. Rekli su da ne postoji nikakva mogunost za odravanje reda, niti da se nahrani toliki broj ljudi. Rekoe da je to invazija. Rekoe da mir znai la, a ne istinu, zato to sami nisu razumeli niti eleli istinu. Rekli su kako ih njihovi sopstveni ljudi naputaju i pridruuju se Miru, a da se to ne sme dazvoliti zato to svi moraju da uestvuju u Dugom Ratu s Republikom, koji je trajao ve dvadeset godina i nije prestajao. Rekoe kako su Ljudi Mira izdajnici i pijuni koje je poslala Republika! I tako nas stavie u zatvorske logore, umesto da nam daju onu zemlju izmeu planina koju su nam obeali. Tu sam ja roen, u zatvorskom logoru Montreala. Konano, vladari rekoe: dabro, odraemo nae obeanje, daemo vam zemlju na kojoj ete iveti, ali na naoj zemlji nema mesta za vas. Daemo vam brod koji je odavno sagraen u Brazilu, gde aljemo lopove i ubice. Sagradili su tri broda, jedan su poslali na svet po imenu Viktorija, trei nikada nisu upotrebili zato to im se izmenio Zakon. Niko nije eleo taj brod zato to je bio napravljen za putovanje samo u jednom smeru pa nije mogao da se vrati na Zemlju. Brazil nam je dao takav brod. Dve hiljade vaih ljudi moe da stane u njega, samo toliko ljudi brod moe da izdri. A vi ostali morate ili da pronaete nain na koji ete se vratiti nazad u vau zemlju preko okeana, nazad u Crnu Rusiju, ili da ostanete ovde u zatvorskom logoru i pravite oruje za rat s Republikom. Sve vae voe moraju na brod, Meta i Adelson, Katnijnski, Vievska i ulc; ne elimo te ljude i ene na Zemlji, zato to ne vole Rat. Oni moraju da odnesu Mir na neki drugi svet. Tako je pomou bacanja kacke izabrano dve hiljade ljudi. A takav izbor bio je gorak, bili su to najtei od svih tekih dana. Za one koji su odlazili postojala je nada, ali uz kakav rizik! - tako to je trebalo da se vinu bez upravljaa preko zvezda na neki nepoznati svet, s nemogunou povratka. A za one koji su morali da ostanu, nikakva nada nije vie postojala, jer na Zemlji nije vie bilo mesta, nijednog jedinog mesta za Mir. Tako je napravljen izbor, suze su tekle, a brod je poslat. I tako je, za te dve hiljade ljudi, za njihovu decu i unuad Dugi Mar bio zavren. Zavrio se ovde, u mestu koje smo nazvali Palanka, u dolinama Viktorije. Ali mi ne zabaravljamo Dugi Mar, veliko putovanje i one koje smo ostavili za sobom, njihove ruke ispruene ka nama. Ne zaboravljamo Zemlju." Deca su sluala: svetlih lica u tami crne kose i obrva; napetog pogleda, pre nego to su odlazila na spavanje; uivajui u prii, ponesena njom... koja im je ponekad bila dosadna... sve su to ve ranije bili uli, ak i oni najmlai meu njima. Bio je to deo njihovog sveta. Samo je za Luz sve bilo novo. Stotinu pitanja prolazilo joj je kroz glavu, isuvie pitanja; pustila je decu da ih postavljaju. "Da li je Amiti crna zato to je njena baba dola iz Crne Rusije?" ... "Priaj nam o vasionskom brodu! O tome kako se spavalo na njemu!" ... "Priaj nam o ivotinjama na Zemlji!" ... Neka pitanja postavljali su u njeno ime; eleli su da ona, pridolica, odrasla devojka koja ovo nije znala, uje omiljene delove sage o njihovom narodu. "Priaj Luz o leteim laama!" uzviknu jedna mala devojica, vrlo uzbueno; okreui se ka Luz, ona poe da prepriava starevu priu umesto njega: "Njegova majka i otac nalazilli su se u amcu nasred mora a letei brod preleteo je iznad njih u vazduhu, bio pogoen, pao u more i eksplodirao, a to je uinila Republika, i oni su to videli. I pokuali su da izvade ljude iz vode, ali nije bilo nijednog oveka a voda je bila otrovna pa su morali da odu." ... "Priaj o narodu koji je doao iz Afrike!" traio je jedan deak. Ali Hari je bio umoran. "Dosta za sada", ree. "Hajde da pevamo jednu od pesama sa Dugog Mara. Marija?" Devojica od dvanaest godina ustade, nasmeena, i okrenu se prema ostalima. "O, kada stignemo", poela je slatkim zvonkim glasom, i ostali joj se pridruie. "O kada stignemo o kada stignemo u Lisabon, ekae nas beli brodovi, O kada stignemo..." Oblaci su se razilazili, teki i nejednake veliine, iznad reke i severnih brda. Na jugu, leala je srebrna, udaljena obala zaliva u vidu tanke pruge. Poslednje kapi kie teko su se odvajale s lia velikog pamukovog-drvea i padale na vrh ovog brda koje se nalazilo istono od kue Junog Vetra; nije se uo nikakav drugi zvuk. Svet tiine, neujni sivi svet; Luz je stajala

sama ispod drvea, gledajui preko prazne zemlje. Nije zadugo ostala sama. Kada se uputila prema brdu, nije ni znala ta trai. Nesvesno je pola ka ovom mestu, ovoj tiini, od usamljenosti. Noge su je vodile prema samoj sebi. Zemljite je bilo blatnjavo, korov teak od vlage, ali pono koji joj je dala Italija bio je debeo; spustila se na tek izniklo lie ispod drvea, i obgrlivi rukama kolena ispod pona, sela je mirno, pogleda uperenog prema zapadu iznad iroke reke. Sedela je tako dugo, ne videi nita osim nepokretne zemlje, oblaka koji su se polako kretali i reke. Sama, sama. Bila je tako sama. Nije imala vremena da shvati koliko je usamljena: dok je radila s Junim Vetrom, negovala Veru, razgovarala s Andrejem, uklapajui se postepeno u ivot Palanke; dok je pomagala da se osnuje nova palanaka kola, jer je gradska odskora bila zatvorena za narod Palanke, prihvaena kao gost u toj kui i u tom mestu, privuena njihovom gostoprimljivou poto su oni bili ljubazni ljudi, kojima su ogorenost ili nepoverenje bili nepoznati. Jedino nou, dok je leala u ukavoj slami i mraku kolibe, poseivala ju je njena usamljenost, s maskom belog i ogorenog lica. Tada se plaila. ta da radim? vikala je u sebi i, okreui se na drugu stranu da bi izbegla gorko lice svoje usamljenosti, nalazila je pribeite u svom umoru, u snu. Stara usamljenost sada joj je prilazila opet, primiui se lagano preko sivog breuljka. Ali njeno lice sada je bilo Levovo. Luz nije imala nikakvu elju da pobegne od tog lica. Dolo je vreme da se suoi s onim to je izgubila. Da se suoi sa gubitkom i da ga konano prihvati. Proleni zalazak sunca iznad krovova Grada, davno nekad, i njegovo lice osvetljeno svetlou slave... Tamo, tamo, moe videti ta je moglo biti, ta jeste... Polutama u sobi kue Junog Vetra, i njegovo lice, njegove oi. "iveti i umreti u ime duha..." Vetar i svetlost na Visokom brdu, i njegov glas. I ostalo, sve ostalo, svi dani i sva svetlost, vetrovi i godine koje su mogle biti, a koje nikada nee biti, koje bi trebalo da budu, a nee, zato to je on bio mrtav. Smrtno pogoen na putu, po vetru, u dvadeset i prvoj godini. Njegove planine na koje se nije popeo, na koje se nikad nee popeti. Ako je njegov duh ostao na svetu, mislila je Luz, eto gde je do sada otiao: na sever u dolinu koju je on pronaao, u planine o kojima joj je priao s ogromnom radou poslednje noi pre mara u Grad: "Vie su nego to moe da zamisli, Luz, vie i belje. Gleda nagore, i jo dalje, a iznad vrhova koje vidi nalaze se uvek novi iljci." Trebalo bi da se on sada nalazi tamo, ne ovde. Ono to je videla bila je jedino usamljenost, mada je imala njegovo lice. "Produi, Lev", proaptala je glasno. "Popni se na planine, idi jo vie..." "Ali gde ja da poem? Kuda ja da poem, ovako sama?" Bez Leva, bez majke koju nikada nisam upoznala i oca kojeg nikada neu upoznati, bez svoje kue i Grada, bez prijatelja... oh, da, prijatelji; Vera, Juni Vetar, Andrej i svi ostali, svi ti ljubazni ljudi, oni nisu moj narod. Jedino Lev, jedino je Lev bio moj ovek, i on nije mogao da ostane, nije eleo da eka, morao je da poe da se popne na svoju planinu, i da odloi ivot za kasnije. On je bio moja ansa, moja srea. A ja njegova. Ali on nije hteo da to shvati, nije hteo da se zaustavi i pogleda. Sve je to odbacio. Zato sam se sada zaustavila ovde, izmeu dolina, ispod drvea, i moram da pogledam. A ono to vidim jeste mrtvi Lev i njegova izgubljena nada; moj otac ubica, koji je poludeo; i ja koja za Grad predstavljam izdajnika, a za Palanku stranca. I ta jo postoji? itav ostali svet. Ona reka tama, brda i svetlost nad Zalivom. Sve ostalo to ini ovaj mukli ivi svet, bez ljudi u njemu. I ja sama. Kada je sila sa brda videla je Andreja kako izlazi iz kue Junog Vetra, okreui se da kae neto Veri koja je stajala na vratima. Javili su se jedna drugom preko irokog polja i on ju je saekao na krivini staze koja vodi u Palanku. "Gde sa bila, Luz?" upitao je na svoj ozbiljan, stidljiv nain. On nije nikada kao drugi pokuavao da je uvue u neto; jednostavno se nalazio tu, uvek pouzdan. Nakon Levove smrti nikada nije bio veseo ve uvek veoma zabrinut. Sada je stajao tako, snaan i pomalo poguren, brian, strpljiv. "Nigde", odgovorila je iskreno. "Jednostavno sam etala. Razmiljala. Andrej, reci mi. Nisam nikada htela da te pitam u Verinom prisustvu, ne elim da je uznemiravam. ta e se desiti sada, izmeu Grada i Palanke? Ne znam dovoljno da bih mogla da shvatim ta Elija pria. Hoe li sve da se jednostavno nastavi po starom?" Nakon neto due pauze, Andrej potvrdno klimnu glavom. Njegovo tamno lice s izraenim jagodicama kao od izrezbarenog drveta, bilo je smrknuto. "Ili jo gore", ree on. Potom, iz obzira prema Eliji, dodade: "Neke stvari su bolje. Trgovaki ugovori... ako ih se oni budu pridravali... i krenje June doline. Nee biti prisilnog rada, ili 'novih imanja' i svega slinog. Nadam se da e tako i ostati. Moi emo tamo da radimo zajedno, prvi put do sada." "Hoe li i ti ii tamo?" "Ne znam. Pretpostavljam. Voleo bih." "ta je sa Zapadnoan kolonijom? Sa dolinom koju ste pronali, s planinama?" Andrej podie pogled prema njoj, odmahnu glavom. "Nema naina...?" "Jedino kada bismo ili kao njihove sluge." "Markes se ne bi sloio da idete sami, bez ljudi iz Grada?"

On odmahnu glavom. "ta e se desiti ako ipak odete?" "ta misli, o emu sanjam svake noi?" ree on i prvi put u njegovom glasu osetila se gorina. "Nakon to sam bio s Elijom, Dul, Semom, Markesom i Savetom, kada smo sklapali kompromise, razgovarali o saradnji, razumno razgovarali... Ali ako bismo otili, oni bi poli za nama." "Poite onda tamo gde ne mogu da vas prate." "Gde bi to moglo da bude?" upita Andrej, iji je glas postao tih, pomalo ironian i tuan. "Bilo kuda! Dalje na istok, u ume. Ili jugoistono, ili juno, uz obalu... Tamo mora da se nalaze drugi zalivi, drugi prostori za novi grad! Ovo je itav kontinent, itav svet. Zato moramo da ostanemo ovde, ovako zbijeni, unitavajui se meusobno? Ti si bio u divljini, ti, Lev i ostali, zna kako ona izgleda..." "Da. Znam." "Vratili ste se. Zato morate da ostanete? Zato ljudi ne bi mogli jednostavno da odu, ne mnogo njih odjednom, ali da ipak odu, preko noi, i da se vie ne vrate. Moda bi nekolicina mogla da poe kao prethodnica i da napravi mesto za odmor sa zalihama hrane; ali vi ne ostavljate trag, nikakav trag za sobom. Vi samo idite. Daleko! I kada preete stotinu kilometara, ili petsto kilometara, ili hiljadu kilometara, i naete dobro mesto, zaustavite se, i podignite naselje. Novo mesto. Sami." "To nije... to razbija zajednitvo, Luz", ree Andrej. "Bilo bi to... beanje." "Ooo", ree Luiz i oi joj ljutito sevnue. "Beanje! Upali ste u Markesovu zamku u Junoj dolini i to nazivate svojom postojanou! Priate o izboru i slobodi a... svet, itav svet nalazi se pred vama da biste iveli u njemu kao slobodni, i to bi za tebe bilo bekstvo! Od ega? Ka emu! Moda mi ne moemo da budemo slobodni, moda ljudi nikada ne mogu da pobegnu od sopstvenih mana, ali mogu makar da pokuaju. Zato ste preduzimali va Dugi Mar? Zbog ega misli da je Mar uopte zavren?" 11 Vera je nameravala da ostane budna kako bi ih videla kad odlaze, ali je zaspala pored vatre a meko lupkanje vrata nije je probudilo. Juni Vetar i Luz se pogledae, Juni Vetar odmahnu glavom. Luz je klekla i paljivo, to je mogla tie, poloila sveu gomilu treseta iza ara, da bi u kui bilo toplo preko noi. Juni Vetar, koja se nespretno kretala u svom tekom kaputu i s putnim tovarom na leima, sagla se i dodirnula Verinu sedu kosu usnama; zatim je obuhvatila pogledom kuu, uzbuenim, brzim pogledom - i izala. Luz poe za njom. No je bila oblana ali suva, i vrlo mrana. Ushienje zbog odlaska koje je obuzelo Luz brzo je uguila velika hladnoa, koja joj je oduzimala dah. Oko nje, u mraku, nalazili su se ljudi, ulo se nekoliko tihih glasova. "Jeste li obe tu? Dobro, hajdemo." Krenuli su, proli kuu, zatim polje s krompirom, i poli prema niskom lancu brda koja su se prostirala iza polja prema istoku. Kada su joj se oi navikle na tamu, Luz je otkrila da je osoba koja hoda pored nje Levov otac, Saa; oseajui njen pogled u mraku, on ree: "Da li ti je teak prtljag?" "Sve je u redu", ree ona apatom. "Ne smeju da razgovaraju, ne smeju da prave nikakvu buku, razmiljala je, ne jo, sve dok ne napuste naselje, dok ne prou polednje selo i poslednju farmu, dok ne preu Vodeniarsku reku, tamo daleko. Moraju da idu brzo i tiho, i ne sme ih niko za ustaviti. Oh, gospode boe, molim te da nas niko ne zaustavi!" "Mine se prave od gvozdenih poluga, ili od neoprostivog greha", promrljao je Saa; zatim produie da hodaju u tiini, desetak senki u senci sveta. Jo je bilo mrano kada su stigli do Vodeniarske reke, na mesto koje se nalazilo nekoliko kilometara juno od ua reke u Zaliv. Tu ih je ekao amac pored kojeg su ekali Andrej i Gostoprimljivi. Hari je prebacio estoro ljudi na drugu obalu, zatim sledeih est. Luz se nalazila u drugoj grupi. Dok su se pribliavali istonoj obali, neprozirna tama noi postajala je sve neprozirnija, usled magle koja se zgusnula nad vodom, zakriljujui sve stvari. Drhtei, Luz je pruila nogu prema udaljenoj obali. Ostavljen sam u amcu koji su Andrej i ostali odmah gurnuli nazad u vodu, Hari doviknu tiho: "Sreno, sreno! Neka vas prati mir!" I amac nestade u magli poput duha; dvanaestoro ljudi stajalo je na sablasnom nevidljivom pesku. "Ovuda gore", zau se Andrejev glas iz magle i sivila. "Spremili su nam doruak." Oni su bili poslednja i najmanja od tri grupe koje su naputale Palanku, po jedna grupa svake noi; prethodne dve grupe ekale su ih tamo dole u kotlini, izmeu divljih brda istono od Reke, na zemlji u koju su odlazili jedino lovci na konje. U nizu, sledei Andreja i Nepokolebljivog, napustili su obalu reke i krenuli u divlju zemlju. Razmiljala je ve satima, dok su se udaljavali korak po korak, kako e im se budu zaustavili klonuti pravo dole u prainu, blato, ili pesak, kako e klonuti, i nee se pomai sve do jutra. Ali kada su se zaustavili, ugledala je Martina i Andreja, kako gore na elu o neemu raspravljaju, i produila je da koraa sporo, korak po korak, dak se nije dovukla do njih, pa ipak, ni tada nije klonula, ve je nastavila da stoji kako bi ula o emu razgovaraju. "Martin misli da kompas nije ispravan", ree Andrej sumnjiavog izraza lica. Pruio je instrument prema Luz, kao da e ona jednim pogledom moi da utvrdi njegovu ispravnost. Ono to je ona zapazila, meutim, bila je lepota kompasa: kutija od uglaanog drveta, zlatan prsten, staklo, nena sjajna igla koja lebdi i podrhtva izmeu urezanih taaka; kakva divna, udnovata, neverovatna stvar, pomislila je. Ali Martin je gledao u kompas s negodovanjem. "Siguran sam da ga neto vue prema istoku",

rekao je. "Sigurno se u ovim brdima nalaze ogromne koliine gvozdene rude koje privlae kompas." Pokazao je glavom u pravcu istoka. Nakon jednog i po dana nali su se u udnoj oblasti obrasloj rastinjem, na kojoj uopte nije raslo prstenasto drvee ili pamuna-vuna, ve samo ratrkano, zamreno iblje koje nije bilo vie od dva metra; to nije bila uma, ali ni gola zemlja; retko se mogla videti istina. Ali znali su da se prema istoku, s njihove leve strane, nastavlja lanac visokih brda koja su prvi put ugledali pre est dana. Kad god bi se popeli na neku uzviicu, ugledali bi tamnocrvene, stenovite vrhove brda koji su parali nebo. "Pa", ree Luz prvi put uvi sapstveni glas nakom nekoliko asova, "da li je to mnogo vano?" Andrej je grizao donju usnu. Lice mu je bilo usahlo od umora, suenih oiju i beivotna pogleda. "Nije mnogo vano za dalje napredovanje", ree. "Sve dok imamo Sunce ili poneku zvezdu tokom noi. Ali za pravljenje mapa..." "Pa ta mari ako ponovo krenemo na istok. Ako preemo ona brda. Ona se ionako ne smanjuju", ree Martin. Mlai od Andreja, delovao je mnogo manje umorno. On je bio jedan od glavnih lanova grupe. Luz se oseala prijatno u njegovom drutvu. On je liio na ljude iz Grada, snaan, tamnoput, dobro graen, prilino otar i namrgoen; ak je i njegovo ime bilo jedno od uobiajanih imena u Gradu. Ali i pored sve Martinove privlane snage, Andrej je bio taj kome se obratila sa pitanjem: "Zar jo ne smemo da ostavljamo trag za sobom?" Ne elei da napravi ijedan trag po kojem bi mogli da ih slede, pokuali su da na mapi obelee pravac svog kretanja, kako bi mapu mogli da odnesu nazad u Palanku. Nekoliko glasnika moglo bi da odnese mapu u Palanku kroz nekoliko godina, kako bi prema njoj doveli drugu grupu u novu koloniju. To je bio jedini razlog zbog koga bi trebalo praviti mape, o kojem su oni ikada razgovarali. Andrej, koji je pravio mapu prilikom putovanja na sever, bio je i sada zaduen za to, i oseao je da je njegova odgovornost velika upravo zbog njihove osnovne namere da dovedu i ostave ljude iz Palanke ovamo. Mapa je bila njihova jedina veza s Palankom, s ljudskom vrstom, s njihovim sopstvenim dosadanjim ivotima; jedina potvrda da nisu uzalud lutali po divljini bez ikakvog cilja i, poto nisu smeli da ostave nikakav trag za sobom, bez nade u povratak. Ponekad, Luz bi se uhvatila za ideju o mapi, ponekad je bila netrpeljiva prema njoj. Martinu se dopadala ova ideja, ali njegova najvea briga bila je da vodi rauna hoe li uspeti da prikriju sve svoje tragove; trgao bi se, primetila je Italija, svaki put kada bi neko stao na neku granicu ili vei prut i polomio ih. Naravno da su, u toku deset dana svog putovanja, ostavili onoliko malo tragova kaliko je to mogue grupi od ezdeset sedmoro ljudi. Martin je odmahivao glavom na Luzino pitanje. "Vidi", ree, "na pravac, oigledno je, od samog poetka predstavljao izbor najlakeg puta." Andrej se nasmejao. Bio je to suv, praskav smeh, poput pucketanja kore od drveta, pri emu su mu se oi suzile u dve uzane pukotine. Zbog toga je Luz volela da bude s Andrejom, da crpi snagu od njega, iz tog humornog strpljivog smeha, poput pucketanja drveta. "Uzmi u obzir mogunost izbora, Martine!" ree on, i ona je shvatila da on zamilja grupu ljudi iz Grada, Makmilanove ete, puke, bieve, izme i sve ostalo, kako stoje na strmoj obali reke Eho, gledajui prema severu, istoku, jugu, preko sive beskrajne ogromne divljine, bez ijedne staze, i prekrivene kinom zavesom, i nastojei da pogode koji su od stotinu moguih pravaca izabrali begunci. "Dobro", ree ona, "preimo, dakle, preko brda." "Uspinjanje nee biti mnogo tee od provlaenja kroz ovaj gusti", ree Andrej. Martin potvrdno klimnu glavom. "Ponovo kreemo na istok, dakle?" "Odavde ili sa bilo kojeg drugog mesta moemo da krenemo", ree Andrej i izvadi svoju izlizanu, iskrzanu skicu mape da obelei dalji pravac njihovog kretanja. "Kreemo odmah?" upita Luz. "Ili emo se najpre ulogoriti?" Obino nisu kanpovali dok sunce ne bi gotovo zalo, ali danas su prevalili dugaak put. Obuhvatila je pogledom trnovito bunje bronzane boje koje je raslo do visine ovekovog ramena, meusobno udaljeno jedan do dva metra, tako da su milioni besciljnih krivudavih stazica vodili unaokolo, izmeu i unutar rastinja. Samo se nekolicina iz grupe mogla videti; veina s spustila na najnia mesta da se odmori, kada je dat znak da stanu. Iznad njih prostiralo se olovnosivo, bezlino nebo, bez ijednog oblaka. Ve dve noi nije padala kia, ali je svakog sata postajalo hladnije. "Pa, jo samo nekoliko kilometara", ree Andrej, "i nai emo se u podnoju brda; moda emo tamo pronai neki zaklon i vodu." Pogledao je u nju oekujui potvrdan odgovor. On, Martin, Italija i ostali putnici, esto su navodili nju i nekoliko starijih ena kao predstavnike slabih, onih koji ne mogu da odre korak sa najjaima. Njoj to nije smetalo. Svakog dana peaila je tano do granice svoje izdrljivosti, ili iznad nje. Prva tri dana putovanja, kada su urili, u strahu od potere, iznurila su je, i mada je u meuvremenu fiziki ojaala nikada nije uspela da prevazie taj prvi utisak koji je ostavila. Pomirila se s tim i sav svoj bes prebacivala je na teki ranac, iznurujui teret pod kojim je padala na kolena i koji joj je lomio vrat. Kad samo ne bi morali da nose sve sa sobom! Ali ne bi bili u stanju da guraju kola ukoliko prethodno ne naprave staze pomou orua koje su nosili u svom prtljagu; a ezdeset sedmoro ljudi ne bi moglo da napusti divljinu u toku putovanja ili da se nastane u njoj, bez pomoi alatki, ak i da nije bila pozna jesen koja je ve ulazila u zimu... "Jo samo nekoliko kilometara", ree. Uvek bi se zaudila kada bi izgovorila tako neto. "Jo nekoliko kilometara", kao da to nije predstavljalo nita, poto je u toku poslednjih est sati udela, beskrajno eznula da sedne, samo da sedne, samo da

sedne na jedan minut, na mesec dana, itavu godinu! Ali sada, kada su razgovarali o povratku na istok, uvidela je da isto tako eli da se to pre izvue iz ovog sumornog lavirinta od trnovitog bunja, ka brdima, odakle e moda moi da utvrde kuda dalje. "Nekoliko minuta odmora", dodala je i sela, svlaei remenje svog zaveljaja i trljajui utrnula ramena. Andrej takoe brzo sede. Martin ode da porazgovara s nekolicinom ostalih ljudi i da razmotri promenu pravca. Niko od njih nije se mogao videti, svi su iezli u moru trnovitog bunja, koristei svojih pet minuta odmora, ve isprueni na peskovitom, sivkastom zemljitu iz kojeg je virilo opalo trnje. Nije mogla da vidi ak ni Andreja, ve samo deo njegovog zaveljaja. Pod naletom severozapadnog vetra, slabog ali hladnog, ukale su male, suve granice bunja. Nikakav drugi zvuk nije se uo. ezdeset sedmoro: a ni traga ni glasa od njih. Nestali. Izgubljeni; kap vode u reci, re koju je zameo vetar. Nekolicina malih bia zala je u divljinu, ne odve duboko, zatim je prestala da se kree, i to ni najmanje nije poremetilo samu divljinu, niti bilo ta; nije izazvalo veu promenu u njoj od pada samo jednog trna od hiljadu trnova ili od pomeranja jednog zrnca peska. Ledeni, slepi strah koji je upoznala tokom ovih deset dana njihovog putovanja preplavljivao je njen duh kao to sive magle preplavljuju polja, uvlaio se u nju. Dok je ivela iza zatvorenih vrata svoje kue jedva da je znala za strah. Tamo se oseala potpuno bezbedno. ak i u Palanci, gde je bila stranac, zaboravila je na strah, jer tu zidovi nisu bili vidljivi iako su bili veoma jaki; zidovi drugarstva, saradnje, ljubavi; zatvoren ljudski krug. Ali izala je iz tog kruga, po sopstvenom izboru, ietala u divljinu, i konano se suoila sa strahom, od kojeg je itavog svog ivota bila odeljena, ograena. Sada, kada je strah poeo prvi put da je preplavljuje, nije bila u stanju da ostane ravnoduna ve je morala da se bori protiv njega, inae bi je strah u potpunosti preplavio i ona bi izgubila snagu, mo slobodnog izbora, zauvek. Morala je da se slepo bori, jer nikakav razum nije se mogao suprotstaviti strahu. Strah je bio kudikamo snaniji i stariji od ideja. Postojala je ideja o Bogu. Tamo u Gradu priali su deci o Bogu. On je stvorio sve svetove, on kanjava zle ljude, a dobre alje gore na nebo, u raj, kada umru. Raj je bio divna kua sa zlatnim krovom gde Marija, Boja majka, svaija majka, neno doekuje due umrlih. Dopadala joj se ta pria. Kada je bila mala molila se Bogu da omogui nekim stvarima da se dogode a nekima ne, jer on je bio u stanju da uini bilo ta ako biste ga zamolili; kasnije je volela da zamilja kako Boja majka i njena majka zajedno uvaju kuu. Ali kada je ovde razmiljala o raju, izgledao joj je mali i dalek, poput Grada. Nije imao nieg zajednikog sa divljinom. Ovde nije bilo nikakvog Boga; on je pripadao ljudima i tamo gde njih nije bilo nije bilo ni Boga. Kada su sahranjivali Leva i ostale, razgovarali su o Bogu, takoe, ali to je bilo na sasvim drugaijem mestu, na sasvim drugaijem mestu. Ovde nije bilo nieg slinog, niko nije stvorio ovu divljinu, i nije bilo ni zla ni dobra u njoj; divljina je jednostavno postojala. Nacrtala je krug na peskovitom tlu pored svoga stopala, oblikujui ga to je savrenije mogla, koristei trnovitu granicu za crtanje. To je bio svet ili bie, ili Bog, taj krug, nazvali ga kako mu drago. Nita drugo u divljini nije upuivalo na krug kao ovo - mislila je na nean zlatni prsten oko stakla na kompasu. Poto je bila ljudsko bie, posedovala je um, oi i vete ruke kojima je mogla da zamisli i nacrta ideju kruga. Ali svaka kap vode koja padne s lista u ribnjak u stanju je da napravi krug, mnogo savreniji, koji se iri iz centra prema spoljanjosti, i kada nita ne bi ograniavalo vodu, krug bi zauvek nastavio da se iri, sve sporije i uvek sve vei. Nije bila u stanju da uini ono to je mogla svaka kapljica vode. ta se nalazilo unutar njenog kruga? Zrnce peska, praina, malo sitnog ljunka, poneki trn zaboden u tle, Andrejevo umorno lice, zvuk glasa Junog Vetra, Saine oi koje su liile na Levove, bol u njenim sopstvenim ramenima i njen strah. Krug nije u stanju da izbaci taj strah. Njena ruka izbrisa krug, poravnavajui pesak, ostavljajui ga onakvim kakav je oduvek bio i kakav e uvek biti nakon to budu otili. "Najpre sam se oseala kao da ostavljam Tima", ree Juni Vetar, dok je posmatrala najvei plik na svom levom stopalu. "Kada smo napustili kuu. Zajedno smo je sagradili... zna. Oseala sam se kao da odlazim i konano ga naputam, zauvek, da odlazim od njega. Ali sada mi to ne izgleda tako. On je umro ovde, napolju, u divljini, ne na ovom mestu, znam; umro je tamo iza, na putu za sever. Ali nemam utisak da je tako uasno udaljen od mene kao to sam oseala tokom itave jeseni dok sam ivela u naoj kui; ini mi se, gotovo, kao da sam izala napolje da mu se pridruim. Ne u smrti, neu to da kaem. To jednostavno znai da sam tamo samo razmiljala o njegovoj smrti, a dok hodamo, sve vreme mislim o njemu ivom. Kao da se sada nalazi sa mnom." Ulogorili su se ispod jednog nanosa zemlje tano ispod crvenog brda, pored brzog planinskog potoka. Podigli su ognjita, kuvali i jeli; mnogi su se ve ispruili na svoju ebad za spavanje. Jo uvek se nije bilo sasvim smrklo, ali je bilo tako hladno da su oni koji se nisu kretali morali ili da se zbiju uz vatru ili da se umotaju i spavaju. Pet prvih noi putovanja nisu podizali ognjita, iz straha od potere, i to su bile mune noi; Luz nikada ranije nije upoznala tako potpuno zadovoljstvo kao onda kada su upalili prvu logorsku vatru, tamo u velikom prstenu od drvea na junoj padini ove rune zemlje, i svake noi to zadovoljstvo se ponavljalo, to krajnje uivanje u toploj hrani i upaljenoj vatri. Tri porodice s kojima su se ona i Juni Vetar ulogorile i kuvale ve su otile na poinak; najmlae dete - najmlai u celoj migraciji, deko od jedanaest godina - ve je bio umotan kao slepi mi u svoje ebe, i vrsto spavao. Luz je razgorevala vatru dok je Juni Vetar buila svoje plikove. Uz rene obale i niz njih nije sijala jae od plamena svee u plavosivoj tmini, poput uarenog, drhtavog zlata. Buka koju je pravio potok

prekrivala je svaki zvuk razgovara to se vodio oko drugih ognjita. "Uzeu jo malo iblja", ree Luz. Nije imala nameru da izbegne odgovor na ono to je Juni Vetar malopre rekla. Nikakav odgovor ni nije bio potreban. Juni Vetar je bila ljubazna i zrela osoba; davala je i govorila, ne oekujui nita zauzvrat. Na itavom svetu ne bi se mogao nai prijatelj koji manje zahteva, a vie ohrabruje. Prevalili su veliki deo puta toga dana, oko dvadeset sedam kilometara prema Martinovom proraunu; izvukli su se iz tog jednolinog i ubitanog lavirinta od gustog rastinja; imali su toplu veeru, vatra je dobro gorela i nije padala kia. ak je i bol u Luzinim ramenima bio prijatan zato to je sada nije pritiskao teret prtljaga. Upravo su ovi trenuci na kraju dana, pored vatre, nadoknaivali duga sumorna, gladna popodneva beskonanog hodanja i njene uzaludne pokuaje da olaka pritisak remenja na svojim ramenima, i asove provedene u blatu i kii kada se inilo da nema nikakvog razloga da se produi dalje, i najgore asove, u mrkloj tami noi, kada se uvek budila zbog jednog istog uasnog sna: u tom snu videla je krug koji obrazuju nekakva bia, ne ljudi, koja okruuju njihov logor, upravo na mestu do kojeg dopire pogled, bia koji oni, zapravo, ne mogu da vide u mraku, ali koja posmatraju njih. "Ovaj je ve bolje", ree Juni Vetar, kada se Luz vratila s naramkom drva koja je pokupila u gustiu iznad padine, "ali ovaj na levoj peti jo loe izgleda. Zna, ceo dan sam bila sigurna da nas niko ne prati." "Ne mislim da smo ikad i bili praeni", ree Luz potpaljujui vatru. "Nikada nisam mislila da im je ozbiljno stalo do toga, ak i da su znali da se spremamo za odlazak. Tamo u Gradu, oni i ne ele da misle na divljinu. Vole da se pretvaraju kao da ona ne postoji." "Nadam se da je tako. Mrzela sam oseanje da nas neko juri. Mnogo je bolje oseati se kao istraiva nego kao begunac." Luz je udesila da vatra gori niskim ali toplim plamenom, i uala je pored nje izvesno vreme uivajui u toploti. "Nedostaje mi Vera", ree. Grlo joj se osuilo od praine tokom peaenja i nije esto govorila tih dana; kada je progovorila sopstveni glas joj je zazvuao suvo i grubo, poput oevog glasa. "Doi e sa drugom grupom", ree Juni Vetar uverljivo, obmotavajui pare materijala ako svojih lepih, mlenobelih stopala, vezujui ga vrsto na lanku. "Ah, ovako je bolje. Sutra u da umotam stopala kao to Nepokolebljivi ini. Tako e mi biti i toplije." "Samo da ne padne kia." "Nee padati noas." Ljudi iz Palanke bili su mnogo spretniji u predvianju vremena od Luz. Oni nisu toliko dugo iveli zatvoreni u kui kao ona, znali su ta koji vetar znai i kakvo vreme donosi, ak i ovde, gde su duvali drugaiji vetrovi. "Moe pasti sutra", dodade Juni Vetar, nametajui se udobno u svojoj vrei za spavanje, dok joj je glas ve zvuao usnulo i meko. "Sutra emo se nalaziti gore u brdima", ree Luz. Pagledala je gore, prema istoku, ali bliska padina strme doline i plavosiva tmina skrili su taj stanoviti horizont. Oblaci su se proredili; visoko na istoku zasijala je nakratko jedna zvezda, mala i zamagljena, zatim je nestala kada su se nevidljivi oblaci ponovo sakupili. Luz je ekala da se zvezda panovo pojavi ali nje vie nije bilo. Oseala se glupo razoaranom. Nebo je sada bilo tamno, i zemlja je bila tamna. Nigde se nije mogla videti svetlost, izuzev osam zlatnih mrlja, njihovih logorskih vatri, jedinog bledog sazvea u ovoj noi. A daleko odavde, daleko iza njih na zapadu, odakle su krenuli, hiljadama i hiljadama koraka iza njih, iza ibljaka, siromane i rune zemlje, prevaljenih brda, dolina i potoka, pored velike reke koja juri ka moru, bilo je neto vie svetlosti nego ovde: Grad i Palanka, slabo treperenje mlenouto osvetljenih prozora. Tamna reka, to juri kroz mrak. I nimalo svetlosti nad morem. Pomerila je panj da tinja laganije i nabacala pepeo po njemu. Pronala je svoju vreu za spavanje i uvukla se u nju, pored Junog Vetra. Sada je poelela da razgovara. Juni Vetar je retko govorila o Timu. elela je da slua kako pria o njemu, i o Levu; prvi put lino poelela je da govori o Levu. Suvie je dugo utala. Stvari bi mogle da se izgube u tom utanju. ovek mora da govori. A Juni Vetar bi je razumela. Ona je takoe izgubila svoju sreu, upaznala smrt, pa ipak nastavila da ivi. Luz je blago pozva po imenu, ali topli zamotuljak pored nje nije se pomerio. Juni Vetar je spavala dubokim snom. Luz se paljivo spusti dole, nametajui se udobno. Rena plaa, iako kamenita, predstavljala je bolji krevet od trnovitog ibljara prole noi. Ali telo joj je bilo toliko umorno da je postalo teko, utrnulo, nepokretno; plua su je bolela i nije mogla da die. Sklopila je oi. U trenutku je ugledala veliku dvoranu kue Falko, dugaku i tihu, srebrnu svetlost koja se odbijala o vode zaliva, obasjavajui prozore dvorane, i svog oca kako tamo stoji, uspravno, napeto, samapouzdano, kako je uvek stajao. Ali sada je bio besposlen, to nije liilo na njega. Majkl i Tereza nalazili su se u dovratku, apuui izmeu sebe. Osetila je udnu odbojnost prema njima. Njen otac bio im je okrenut leima, kao da nije znao da se tu nalaze, ili kao da je znao, ali ih se plaio. Podigao je ruke na udan nain. Za trenutak ugledala je njegovo lice. Plakao je. Nije mogla da die, pokuala je da duboko uzdahne, ali nije mogla; uhvatilo ju je konano; prvi put je plakala - dubokim drhtavim jecajima zbog kojih je teko dolazila do daha. Iscrpljena jecanjem, leei potresena i uzbuena na zemlji, utanuloj u no, plakala je zbog smrti, zbog gubitka - za mrtvima, za izgubljenim ocem. Sada to nije bio strah, ve bol, nepodnoljiv bol, koji je trajao. Umor i tama iscrpli su je i ona utonu u san pre nego to je prestala da plae. Cele noi spavala je bez snova, kao kamen meu kamenjem. Brda su bila visoka i stenovita. Penjanje uz njih nije bilo teko, poto su mogli da ih prelaze cik-cak linijom, preko velikih,

otvorenih padina, ali kada su stigli na vrh, meu otre litice visoke poput kua i kula, videli su da su se uspeli tek na prvi od trostrukih ili etvorostrukih lanaca brda, i da su novi vrhovi bili jo vii. U kanjonima izmeu planina gusto je raslo drvee, koje ovde nije obrazovalo prstenje ve je bilo vrsto zbijeno, stremei neprirodno visoko prema svetlosti. Teko bunje aloja bilo je zbijeno izmeu crvenih stabala, oteavajui hodanje, ali na alojama je jo bilo voa, sonih, velikih i tamnih mesnatih plodova sa semenom, koji su predstavljali dragoceni dadatak oskudnoj hrani iz njihovih zaveljaja. Na ovoj zemlji nisu mogli da ne ostavljaju tragove za sobom: da bi mogli uopte da napreduju morali su put ispred sebe da kre otrim srpovima. Jednog dana probijali su se kroz kanjon, drugog dana peli su se uz drugi lanac brda, iza kojeg se prostirao sledei lanac kanjona, gusto obrastao bronzanim drveem i grimiznim rastinjem, a iza toga ekala ih je uasna planinska izboina, jedan strmi greben to se, potpuno ogoljen, uzdizao do zaravnjenog vrha. Trebalo je da se ulogore dole, u kanjonu, sledee noi. ak je i Martim nakon krenja i prosecanja njihovog puta, korak po korak, ve posle podne bio suvie umoran da bi mogao da nastavi dalje. Kada su se ulogorili, oni koji nisu bili umorni od pravljenja staze razili su se izvan logora, oprezno i ne udaljujui se daleko, jer se u gustom rastinju veoma lako mogao izgubiti svaki oseaj za orijentaciju. Traili su i brali aloje, a nekolicina deaka, koje je predvodio Gostoprimljivi, pronala je vrelo svee vode u potoku na dnu kanjona. Dobro su veerali te noi. To im je bilo potrebno, jer je ponovo padala kia. Magla, kia, veernja tama, zamaglile su napadno crvenilo uma. Podigli su zaklon od iblja i okupili se oko vatri koje nisu mogle da ostanu upaljene zbog kie. "Video sam neto udno, Luz." Bio je udan ovek taj Saa. Najstariji od svih njih, ali izdrljiv i ilav, u stanju da peai due od mladih ljudi; nikada nije gubio ivce, bio je krajnje povuen, i gotovo je uvek utao. Luz ga nikad nije videla da uestvuje u razgovorima, osim to bi rekao da ili ne, nasmeio se ili odmahnuo glavom. Znala je da nikada nije govorio u Hramu, da nikada nije bio jedan iz Elijeve grupe, niti pripadao Verinim ljudima, da nikada nije donosio odluke meu svojim ljudima, iako je bio sin jednog od najveih junaka i voa, ulca, koji je predvodio Dugi Mar od grada Moskve do luke u Lisabonu, i dalje. ulc je imao jo dece, ali ona su pomrla tokom prvih tekih godina u Viktoriji; jedino je Saa, poslednje dete roeno u Viktoriji, preiveo. I sam je dobio sina, i video ga kako umire. Nikada nije govorio. Jedino se, ponekad, obraao njoj, Luz. "Video sam neto udno, Luz." "ta?" "Jednu ivotinju." Pokazao je nadesno uz kosu padinu rastinja i drvea to je sada, pri svetlosti koja je trnula, liila na tamni zid. "Tamo gore, gde se nekoliko stabala sruilo i tako oslobodilo malo prostora, ima neto vie svetlosti. Naao sam nekoliko aloja na jednom kraju tog prostora i poeo da ih berem. Pogledah preko ramena... osetio sam da me neto posmatra. Bilo je to na najudaljenijem kraju te istine." Zastao je za trenutak ne da bi ostavio utisak, ve da bi naao rei kojima e dopuniti svoj opis. "To je takoe skupljalo aloje. Najpre sam pomislio da je re o nekom oveku. Da je to neto slino oveku. Ali bie nije bilo vee od konija, kada se spustilo na sve etiri. Tamne boje, crvenkaste glave - velike glave koja je delovala preveliko u odnosu na njegove ostale delove. Na sredini glave oko, kao kod mudrijaa, kojim me posmatra. Sa strane, takoe oi, ini mi se, ali nisam mogao sasvim jasno da vidim. Bie je piljilo jedan minut u mene, zatim se okrenulo i zalo meu drvee." Govorio je tihim, jednolinim glasom. "To zvui zastraujue", ree Luz tiho. "Ne znam zato." Ne znajui ni sama zato, ali setila se svog sna o biima koja su dola i posmatrala ih; i pored toga to ovaj san nije sanjala otkako su napustili ibljak. Saa odmahnu glavom. Sedeli su uureni jedno pored drugog ispod grubog krova od granja. On je otresao kapi kie s kose i otrih sivih brkova. "Nema ovde nieg to moe da nas povredi", ree. "Osim nas samih. Da li u Gradu postoje prie o ivotinjama za koje mi iz Palanke ne znamo?" "Ne... osim bajki." "Bajki?" "Starih pria. O biima nalik oveku, sa sjajnim oima i kosmatim. Moja roaka Lora priala je o njima. Moj otac je rekao da su to nekad bili ljudi - izgnanici, ili ljudi koji su lutali unaokolo, ludaci, podivljali." Saa klimnu glavom. "Nita nalik tome ne bi dolo ak ovamo", ree. "Mi smo prvi." "Mi smo tamo iveli samo na obali. Pretpostavljam da postoje ivotinje koje nikada do sada nismo videli." "I biljke. Vidi onu tamo, lii na ono to zovemo bele-jagode, ali nije isto. Nikada je pre nisam video, sve do jue." Nakon kraeg utanja on ponovo ree: "Nema imena za ivotinju koju sam video." Luz potvrdno klimnu glavom. Izmeu nje i Sae sada je nastupilo duboko utanje, utanje tiine. Ni on ni ona nisu ostalima ispriali nita o njegovom susretu sa udnom ivotinjom. Nisu nita znali o ovom svetu, njihovom svetu, osim da moraju da uu u njega tiho, dok ne naue jezik kojim e moi ovde da govore. On je bio jedan od onih koji su voljni da ekaju. Treeg dana kako je padala kia poeli su da se penju na sledei lanac brda. Negde sredinom dana vetar je promenio pravac, duvajui sada sa severa, i oterao je oblake i maglu s planinskih vrhova. Celo posle podne peli su se uz poslednju padinu i te veeri, pri sveobuhvatnoj, hladnoj, jasnoj svetlosti nali su se izmeu masivnih grubih stena na samom vrhu, i ugledali prostranu zemlju na istoku.

Polako su se tu okupljali, najstariji su se jo teko uspinjali uz kamenitu padinu dok su voe stajale na vrhu ekajui ih - pet siunih tamnih figura, kako su izgledali onima koji se penju, naspram ogromne, svetle praznine neba. Niska, retka trava koja je rasla na vrhu brda otro se presijavala pri zalasku sunca. Svi su se tu okupili, ezdeset sedmoro ljudi, i stali da posmatraju ostali deo sveta. Malo su govorili. Ostatak sveta izgledao im je ogroman. Senke to ih je bacao lanac brda uz koja su se popeli prostirale su se daleko preko ravnice. Ispod tih senki zemlja je bila zlatna - treperavo, crvenkasto, mutno zlatna, nejasno ispresecana tokovima udaljenih potoka i naikana niskim brdacima ili gajevima prstenastog drvea. Daleko iza tog platoa, na samom rubu vidokruga, uzdizale su se planine naspram ogromnog, bezbojnog, tekog neba. "Koliko su udaljene?" upita neko. "Stotinu kilometara do podnoja, verovatno." "Velike su..." "Kao one koje smo jednom videli na severu, iznad Mirnog jezera." "Moda su iste veliine." "Ova ravnica je kao more, isto se tako sputa i podie." "Hladno je ovde gore!" "Spustimo se dole, ispod vrha, gde ne duva vetar." Dugo nakon to su visoke zaravni uronile u sivilo, na istonom horizontu mogla se jo videti fina mala ivica suncem obasjanog leda. Zatim je i ova svetlost izbledela i nestala, pojavile su se zvezde, gusta sazvea u dubokom mraku nad prostorom koji nije bio njihov dom. Divlji pirina rastao je pored potoka na platou; tu su iveli osam dana, koliko je trajalo prelaenje poslednjeg lanca. Gvozdena brda nazirala su se iza njih, poput krivudave linije to se gubila prema zapadu. Ravnica je bila puna kunia koji su ovde imali mnogo due noge od kunia iz njihovih uma pored morske obale; obale reke bile su izbuene i ispresecane njihovim sklonitima, a kada bi granulo sunce kunii bi izali na istinu, sedeli na suncu i posmatrali ljude oko sebe mirnim, nezainteresovanim pogledom. "Ovde niko ne moe da umre od gladi", ree Nepokolebljivi posmatrajui Italiju kako postavlja zamke pored jednog velikog kamena u pliaku. Ipak su krenuli dalje. Vetar je snano duvao na tom visokom otvorenom platou i nije bilo drvea za gradnju niti grejanje. Nastavili su sve dok zemlja nije poela da se talasa, uzdiui se prema podnoju planina i dok nisu stigli do velike reke koja je tekla prema jugu; nju je Andrej uneo u mapu pod nazivom Siva reka. Da bi je preli morali su da pronau gaz ili da sagrade skele. Neki su bili za to da se reka pree, kako bi ostala iza njih poput velike pregrade izmeu novog i prethodnog sveta. Drugi su bili za to da se ponovo ide na jug i nastavi du zapadne obale reke. Dok je rasprava trajala, podigli su svoj prvi logor za odmor na due vreme. Jedan ovek je povredio nogu pri padu, a nekolicina drugih imala je sitne povrede i manje nevolje; svi su bili umorni i eljni odmora. Podigli su zaklone od iblja i velikog lia ve tokom prvog dana. Bilo je hladno, oblaci su se skupljali, ali hladan vetar ovde nije duvao. Te noi pao je prvi sneg. U zalivu Eho sneg je retko padao; nikada nije padao tako rano, na samom poetku zime. Nisu se vie nalazili na obali gde je vladala blaga klima. Ova brda, zemlja i Gvozdene planine zadravali su kiu koju su donosili vetrovi s mora; ovde je vreme bilo suvlje, ali hladnije. Veliki planinski lanac prema kojem su se kretali visoki vrhovi pod ledom, retko su se mogli videti dok su prelazili ravnicu jer su sneni oblaci skrivali sve osim modrog planinskog podnoja. Sada su se nalazili upravo na tom podnoju, na prostoru izmeu vetrovite ravnice i visokih vrhova na kojima duva oluja. Odatle su izbili na uzanu dolinu kojom je tekao potok i gde je duvalo; dolina se irila prema prostranom, dubokom kanjonu Sive Reke. Bila je poumljena; tu je uglavnom raslo prstenasto drvee i neto pamune-vune, ali izmeu drvea bilo je mnogo proplanaka i golog prostora. Na severnoj strani doline uzdizala su se strma krevita brda, zaklanjajui dolinu i niske, otvorene june padine. Bilo je to prijatno mesto. Oseali su se ugodno dok su podizali zaklone tokom prvog dana. Ali ujutru, proplanci su osvanuli beli, a ispod prstenastog drvea, iako se na bronzanom liu zadrao sneg, na svakom kamenu i na svakoj vlati sparuene trave presijavao se debeli sneni prekriva. Ljudi su se okupili oko vatri da se osue pre nego to budu u stanju da krenu u sakupljanje drva za potpalu. "Zakloni od iblja nee nam biti dovoljni po ovakvom vremenu", rekao je Andrej tunim glasom, trljajui svoje ukoene, promrzle prste. "Jao, jao, jao to mi je hladno." "Razvedrava se", ree Luz gledajui kroz irok otvor izmeu drvea u pravcu gde se njihova dolina irila prema kanjonu reke. "Za sada. Uskoro e sneg ponovo pasti." Andrej je delovao krhko dok je sedeo tako uuren pored vatre koja je na sveoj jutarnjoj svetlosti gotovo nevidljivo gorela; krhko, smrznuto, obeshrabreno. Luz, koja se prilino odmorila od dosadanjeg peaenja, osetila je veliku ljubav prema Andreju, tom nenom, oseajnom oveku. unula je pored njega uz vatru i potapala ga po ramenu. "Ovo je dobro mesto, zar ne", rekla je. On je potvrdno klimnuo glavom, uuren, i dalje trljajui svoje bolne, crvene prste.

"Andrej." On samo promrmlja neto. "Moda bi trebalo da sagradimo kalibe, ne zaklone od iblja." "Ovde?" "Ovo je dobro mesto..." On baci pogled na visoko crveno drvee, na potok koji je jurio prema Sivoj reci, proizvodei snaan zvuk, na sunanu svetlost, na otvorene padine prema jugu, na velike plave visine istono. "Mesto je dobro", ree mumlajui. "Ima mnogo drvea i vode, u svakom sluaju. Riba, konija... Mogli bismo da ovde provedemo zimu." "Moda bi trebalo? Dok jo ima vremena da podignemo kolibe?" uuren pored vatre, dok su mu ruke visile izmeu kolena, Andrej je mehaniki trljao prste. Posmatrala ga je, i dalje drei ruku na njegovom ramenu. "To bi mi odgovaralo", odgovori on konano. "Ukoliko smo ve dovoljno odmakli..." "Moraemo svi da se okupimo, da se saglasimo..." Pogledao ju je i obgrlio oko ramena. Sedeli su uureni jedno pored drugog, zagrljeni, ljuljajui se blago na petama, gotovo priljubljeni uz treperavu, jedva vidljivu vatru. "Dosta mi je beanja", ree on. "A tebi?" Ona potvrdno klimnu glavom. "Ne znam. Pitam se..." "ta?" Andrej pogleda u slabani plamen koji je osvetljavao njeno od vetra i kie ogrubelo lice. "Kau da se ovek, kada je izgubljen, doista izgubljen, stalno kree u krug", ree. "Da se vraa tamo odakle je krenuo. Jedino to nije uvek toga svestan." "Ovo nije Grad", ree Luz. "Niti Palanka." "Nije. Jo ne." "Nikada nee ni biti", ree ona, a obrve joj se spustie u pravu, odlunu liniju. "Ovo je novo mesto, Andrej. Gde poinje na novi ivot." "Daj boe." "Ne znam ta bog eli." Ispruila je slobodno ruku i uhvatila malo vlane, polusmrznute zemlje koju je stegla akom. "To je bog", ree, otvorivi aku. "To sam ja. I ti. I svi ostali. I planine. Svi smo mi... Sve je to jedan krug." "Mene nisi pomenula, Luz." "Ne znam o emu govorim. elim da ostanem ovde, to je ono to znam, Andrej." "Onda se nadam da emo ostati", ree on i lupi je blago po leima. "Da li bismo ikada krenuli, pitam se, da nije bilo tebe?" "Oh, nemoj tako da govori, Andrej..." "Zato da ne? To je istina." "Imam ve toliko mnogo na savesti i bez toga. Imam... Da sam ja..." "Ovo je novo mesto, Luz", ree on vrlo blago. "Imena su sada nova." Opazila je suze u njegovim oima. "Ovde emo sagraditi novi svet", ree on, "daleko od blata." Jedanaestogodinji Aer sputao se prema Luz koja se nalazila na obali Sive reke gde je vadila svee koljke iz zaleenih pukotina stenja. "Luz"; ree on kada joj se dovoljno pribliio da bi mogao da govori tiho. "Pogledaj." Bila je srena to moe da se uspravi i izvadi ruke iz ledene vode. "ta si pronaao?" "Pogledaj", ree deak apatom, ispruivi otvoren dlan. Na njemu se nalazilo jedno malo bie nalik pegavoj abi s krilima. Tri zlatna oka veliine glave iode gledala su ne trepui, jedno u Aera, drugo u Luz. "Mudrija." "Nikada nisam videla nijednog izbliza." "Priao mi je sam. Silazio sam ovamo s korpama i on je sleteo na jednu, ispruio sam ruku, i on se spustio na nju." "Da li bi preao kod mene?" "Ne znam. Isprui ruku." Stavila je ruku pored Aerove. Mudrija je zadrhtao i u jednom trenu pretvorio se u samo-treperenje perja i paperja; zatim, u skoku ili letu koje ljudsko oko nije moglo da prati, naao se na Luzinom dlanu i ona oseti dodir est toplih tananih, vrstih noica. "Oh, kako si lep", obratila se neno udnom biu, "kako si ti lep. Mogla bih da te ubijem, ali ne bih mogla da te zadrim, ak ni da te uhvatim..." "Ako se stave u kavez, ova bia umiru", ree dete. "Znam", ree Luz. Mudrija je sada dobio plavu, jasnu azurnoplavu boju kakvu ima nebo izmeu vrhova Istonog brda preko dana kakav je

bio ovaj vedri, zimski dan. Tri zlatna oka zasvetlucae. Krila, svetla i prozirna, rairie se, preplaivi Luz; nagli pokret njene ruke naterao je bie da poleti nagore, prema irokoj reci na istoku, i ono zalepra poput mauhice na vetru. Ona i Andrej napunili su svoje korpe tekim, crnim koljkama za jelo i krenuli nazad putem prema naselju. "Juni Vetre!" doviknuo je Aer, odlaui korpu pored sebe: "Juni Vetre! Ovde ima mudrijaa! Jedan mi je priao!" "Naravno da ih ima!" ree Juni Vetar krenuvi prema njima da im pomogne u noenju tekih korpi. "Koliku ste gomilu nakupili! Oh, Luz, tvoje jadne ruke, doi, u kolibi je toplo, Saa je kolima dovukao novu gomilu drva. Zar si mislio da ovde nee biti mudrijaa? Pa nismo toliko daleko od kue!" Kolibe - do sada su podigli devet, a tri su bile pulugotove - nalazile su se na junoj obali potoka koji se ispod granja ogromnog prstenastog drveta irio u ribnjak. Vodu za pie uzimali su s malog vodapada na poetku ribnjaka, a kupali su se i umivali na njegovom kraju gde se ribnjak suavao pre nego to e, s velike visine, voda pasti u Sivu reku. Svoje novo naselje nazvaIi su aplja, ili apljin Ribnjak, prema jednom paru sivih bia koja su ivela na udaljenoj obali jezera, gde ih nije uznemiravalo prisustvo ljudskih bia, dim njihove vatre, buka njihovog posla i kretanja, njihovo dolaenje i odlaenje, zvuk njihovih glasova. Elegantne, dugih nogu i tihe, aplje su se bavile skupljanjem hrane na drugoj strani irokog, tamnog ribnjaka; ponekad bi zastale i svojim istim, mirnim, bezbojnim oima posmatrale ljude. Ponekad, za vreme tihih hladnih veeri koje su prethodile snegu, aplje bi plesale. Kada su Luz, Juni Vetar i dete krenuli prema svojoj kolibi, Luz je opazila aplje kako stoje pored korenja jednog velikog drveta - jedna aplja je zastala da ih posmatra, druga je okrenula svoju uzanu glavu prema umi. "Noas e plesati", rekla je poluglasno; i zastala je za trenutak, sa svojim tekim bremenom, stojei na stazi mirno poput aplji; zatim je produila prema kolibi.