Treci TRG 17

Gl avn i i o dg ovorni ure dni k Dejan Mati Ur e d ni ci Milan Dobrii Borivoj Vezmar eljko Obrenovi Mirjana Petrovi Likovni
ni ure dni ci Branko Markovi Dragana Nikoli O p erativni ure dni ci Sonja Kovaev Nevena Budimir Sp o l jni ure dni ci ejla ehabovi Jelena Angelovski Petar Matovi Dragoslava Barzut Lektor Josipa erjav Nacrt korica Branko Markovi Iz d ava Trei Trg Jurija Gagarina 37/63 11000 Beograd +381 63 8705 007 trecitrg@gmail.com www.trecitrg.org.rs trecitrg.blogspot.com Copyright Trei Trg
TREI TRG easopis za knjievnost Broj 17 Jesen Godina IV Beograd 2007 Sadraj 5 6 8 11 12 18 19 23 27 36 37 44 51 79 90 92 94 TREI TRG_Vladislav Petkovi Dis POEZIJA_Dubravka Matovi Danilo Lui Milica Radojlovi PROZA_Oto Oltvanji Milo Andrejevi Vladimir Vujinovi Bojana Ivkovi PREVOD_Teodor Donald Klajn Krista Faust Dejvid D. Skouv Brajan Hod ESEJ_Dmitrij Kuzmin Svetlana Bodrunova RAZGOVORI_Pavle osi Boris Stareina Goran Bogunovi
VLADISLAV PETKOVI DIS ORGIJE Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvet: Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi eznu za cvet. Zvuci violina, vino, jak dodir ena Daju nam pir, Al svuda se kreu senke mrtvih vremena. Umrli mir. Muzika s pesmom prua nam stare jauke, Opela trag; Zagrljaj, zanavek nae skrtene ruke I ivot nag. U samoi nam stanuje, ko u utanju, Veliki strah; Bez leka smo. S nama tu je, nou i danju, Ledeni dah. U igri, u poljupcima traimo besno Izraza, sna; Plaemo, mrtvima to je u paklu tesno, Kad nema dna. Jer svak ivi u grobu svom, samo to nee Da vidi grob, Ni svoje dane, to gore ko mrtvom svee, Ni svoju kob. Pijemo s usta i aa. Matom ludila Stvaramo zrak: Sve nas je dovela tajna to nas ubila, Otkala mrak. Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvet; I znamo, radost ne moe da probudi, Opao cvet.
5 / Trei Trg / Broj 17
Trei Trg
POEZIJA
DUBRAVKA (JOVANOVI) MATOVI (1982, Arilje) diplomirala je na grupi srpski jezik i knjievnost na Filolokom fakultetu u Beogradu. Laureat 38. Festivala poezije mladih u Vrbasu 2006. godine. ivi u Beogradu, gde radi kao nastavnik srpskog jezika. Objavila je knjigu pesama Imam i nemam (Vrbas, 2007). dubravkajovanovic@yahoo.com
LJUDI KAO VOZOVI Ljudi kao vozovi putuju kroz tunele. Mehanizam nogu vodi me kao po inama. Oko usput fotografie. Vidim dimnjak. Pare dima klati se za nijansu sivlje od pozadine. Bilo bi lepo povui ruicu, otkotrljati se nazad i odspavati jo nekoliko sati. (Iz zbirke Imam i nemam.)
NISAM DRVO Na vetru, jedino biti drvo ima smisla. Ili, jedino na vetru ima smisla biti drvo. Svejedno. Nisam drvo. Imam rukave i nogavice, u njih mi se vetar zavlai, i knjigu ije mi listove otima. Jedino mesto na kom bih da postojim uma je na brdu pod oblakom to guta zalazee sunce. Brdo je daleko. Mnogo toga iz inata doputamo sebi. (Iz zbirke Imam i nemam.)
IZMEU ZIDOVA U mojoj su se sobi zidovi posvaali. Neki hladan, brisani prostor, niija zemlja izmeu njih. Mekan je moj zeleni krevet. Laku no, kaem cveu u saksiji. Izvini, kaem Zeng Fu oljici iz 2004. godine posle Hrista, sutra u te oprati. (Iz zbirke Imam i nemam.)
O RUKAMA Dobro bi bilo imati komplet prstiju za svaki posao; da se ne seamo svega to obavljamo njima; da ne upoznajemo razliite osobe u nama. Jer ne slue prsti samo da se dri stopa ae crnog vina, da se pomiluje koa okrenutih lea. I mnogo toga nae se pod noktima. Uzimam par ruku za pisanje. To svakako nisu iste one kojima sam malopre istila nos. (Iz zbirke Imam i nemam.)
NEKI DANI Neki dani traju u naporu: otvoriti oi, namestiti krevet, biti prijatan s ljudima; kotrljati se kao Zemlja; izdrati do veeri. Neke dane mora traiti fenjerom; traju da bi proli; da poveu jue i sutra. Neki se belee u dnevnik stihovima i mrljama od kafe, pa lepo miriu kada se itaju. Svi ti dani tvoji su kao nemirna deca koju si rodio.
DANILO LUI roen je u Beogradu 1984. godine. Apsolvent na Filolokom fakultetu u Beogradu, grupa za srpsku knjievnost i jezik. Zaposlen u dnevnom listu Politika. Do sada objavljivao u periodici poeziju i prozu, u Treem Trgu, Balkanskom knjievnom glasniku, blogu Kiobran, Locutiou, Branievu, u tampanim i online asopisima za knjievnost i kulturu. full_of_nothing2003@yahoo.com
PRETAKANJE
Ima li to za to bi ko rekao: vidi, to je novo?
Ve je bilo za vijekova koji su bili prije nas. Knjiga propovjednikova 1:10 Moje su misli ve miljene, vekovima koje ne pamti ni vreme. One gonguju Silom onom kojom mrtvi miluju nas ive. U svakoj mi je veni po jedno stradanje, jedna krvava postelja, jedno preklano grlo. Svaka je majka i moja dojilja i u svakom grobu trunu moje kosti. U maru ili kolu, predake rane na Nama se pue u vremenima zlim. A jesmo li oplakani Mi, ubogi soj koji je samoe dotakao vrh? uje li me, mrtvi Ujeviu?! To za mene masa sada otri iljke. I ti si dolivao, pobratime, vidoviti, Ono to Luiu doaptava neki mrtvi Lui...
PUT Ponekad ne vidim put ali hodam dalje, sapliem se, padam... trnje mi se pod nokte zabada i o kamen razbijam slepoonice ali hodam dalje... Ve na telu vidim starenje, taru mi se kosti i meso bei sa zuba A staze i stranputice ne minue
ve se ravaju i kite po beskraju, pa ipak hodam dalje... smrtno zaveden bespuem Jasno ujem zablude po ijim prtinama napustih kuu, pa vie no ikad seem se u sebi seajui se kako besno istrajavah sluajui lai i kletve sreom, zakoraih dalje... kroz ovu grobnu zemlju Oe! ova planina je mrana Poalji po mene, serafime i heruvime bar do prvog poroaja sunca to e razbukteti plamen na otrici ali, evo, hajde hodau dalje... jo dublje u svoju umu...
SOLUS IPSE Muklo tutnje, kidaju bukom svu zemlju i kamen sanjive planine Oni, do skora neni potoii, sad izmenjeni u vodene nemani u doba kad prolee nane sneg i led i toplo je tad, i sve od sokova oivi ali zderu kou ume te planinske stihije i u klancu pod sobom mirnoj reci rastru le i obale joj slome, i krv joj zatruju skrhanim granama i mrtvom ribom vie reice nema sad je to monstrum, udovite virova i talasa silovano do neprepoznavanja Dozvolite, molim, da me ne izmene vai tokovi zaumni. U svojoj predstavi i dalje glumim sebe. Hou biti jo isti, pogrean i mlad i nenazriv sistemu gluposti i neznanja.
PODZEMNA ELITA Iz monarhije utrnulih senki iz nenadnosti noi nahrupie taktom dlakavih noica antenama oslukujui vazduh Govno braon i grobno crne vapske, ruske, belosvetske... to su u divljem maru halapljive horde uhlebljene pod bakalukom od zakona bee kralju pod suknju Gle, evo ih, mrski prosci propasti iz prolosti u maglene noi i u njima s moga poda moju hranu mojom mukom sabranu stranim zubalom grabe da razvlae za svoja sklonita Neprilagoene samelje rvanj evolucije, drugi dobiju nagrade oklopima mutiranim, razglave zamke okotalim zglobovima, ponesu plen halapljivim rilicama A ljudi gledaju udo gde nigde nema ona da im pod leima razmae podom iznutrice
Milica Radojlovi roena je 1982. u Beogradu. ivi u elezniku milica.radojlovic@yahoo.com
*** Posle svog tog vremena, ja znam gde je obala ili bar ostrvca veliine stopala: uvam stare mape, takaste strukture. A pratim toplinu, koja mi se dopala ostalo je neprozirno zbog magle i bure, tlo je jalovo, vrtoglava podloga, oi sigurne samo kada mure. *** Bar je noas mir, kao da kolekcionar razgleda zbirku peata i belega odjednom se seam svega. Svi tekstovi i gravure i figure i oblici su pokreti jednostavni, ne na slici a u ravni. *** esto su stranice slubeno sloene, uredne ivice, papiri su isti, zlatnom tanko podvueni redovi izmeu kojih se itaju misli o prolosti. Zlatne nijanse... Zna se iji su to tragovi. Ne zna se odakle isti?
PROZA
OTO OLTVANJI je roen 1971. godine u Novom Sadu, kolovao se u Subotici, ivi u Beogradu. Objavio je brojne prie i tekstove u antologijama, asopisima i glasilima. Preveo je, izmeu ostalih, Lucijusa eparda, Dejvida oa, Dorda Pelekanosa i Donatana Letema. Njegov prvi roman, Crne cipele, izaao je 2005. godine za Samizdat B92. Zavrava drugi. Kad se nameste zvezde, pie blooog na www.otooltvanji.com.
KOMINO LICE Tog petka nam je stigao samo jedan novajlija, ali ovog su eljno iekivali ak i osuenici na smrt. Najokoreliji zatvorenici obino su stizali krajem radne nedelje. Straari bi se redovno smotali pred kapijom, ispratili maricu kao posrani do glavne zgrade i istovarili pridolice vezane lancima poput neeljenog tovara. Zimi je ritual trajao krae, jer se svima urilo da ugreju muda. Jo ne verujui ko im stie, bagra koja je istila sneg u dvoritu okupila se da mu skandira. Komandir strae lajao je na njih da kuuju. Ostatak druine silovatelji i ibicari, provalnici i ubice, pljakai i prevaranti musavio je licima prozorska stakla du istonog krila. Dan za komediju, u svakom pogledu. Prvo je motor marice umro na kapiji, a onda, dok su goljavog vodili zaleenom stazom, jedan od straara se okliznuo i tresnuo na tur. Ho-ho! Tetovirane, krezube ivotinje su zvidale, zavijale i aplaudirale. Stigao je Milan Jankovi Jaruga, komedija lino. Petnaest godina odsutan sa televizije, u zatvoru popularan kao da nije odsustvovao niti jedan dan. Sada je pripadao samo njima. Sva obeleja bila su tu, uprkos kilometrai: preteka glava nasaena na sparueno telo, poput bundeve nataknute na tap; guste, bunaste obrve, njegov zatitni znak; veno napuene usne, iz podrugljivosti ili zbunjenosti, nikad nije bilo sasvim jasno; obrazi premreeni stotinama borica boje cvekle. Kada sam ga prvi put ugledao u dvoritu, bio sam siguran da je teko bolestan i da se nee dugo gnjaviti sa nama. Nije bio lepotan ni na vrhuncu deo arma dugovao je upravo pogreno rasporeenim crtama lica ali sada je izgledao tronije nego ikad. A uvek je moglo gore. Na robiji se jo niko nije prolepao.
* S poetka, druenje mu nije ilo od ruke, delom i zato to su starosedeoci po prvi put bili ti koji zentaju od novajlije. Nije bilo lako prii ivoj legendi, a kazneno-popravni dom jo nije imao veu. Glavna uloga u najpopularnijim serijama (Porodica Lakoemo, Riznica prznica) i najgledanijim filmovima (Eci peci pec, Talini Toma Pali), deset godina domain televizijskog ou programa (Vee sa Jarugom), da bi jednog dana samo nestao bez traga, glasa i poente. Poto nije umeo ili eleo da se menja, fazoni i fore su mu zastareli preko noi. Poslednjih nedelja stizao je glas preko ograde da se ne skida sa naslovnica pitolj-novina. Ubio je enu sa kojom se nikada pre nije ni sporekao. Ta priica nam je svima izmamila suzu. Prava afera nastala je pak oko navodnog pokuaja vlasti da mu namesti oslobaajuu presudu. Sami nismo mogli da proverimo: ako su dnevni listovi i izvetavali sa suenja, mi smo ih dobijali prekrojene, faline i bljutave kao hrana kojom nas napasaju. Niko od zatvorenika nije se usuivao da uspostavi lini kontakt sa njim, bar ne dok je jo sve. Jeo je sm, u dnu prostorije. etao je sm, pravei neke svoje, krae krugove. Nudili su mu vake, cigarete, vunene kape i arape, ali ni tada nije putao glasa od sebe. Bedni oveuljak, sveden na pravu meru: vaarskog klovna u penziji. inilo se da vreme nee doneti poboljanje. Neki u zatvoru ovrsnu, drugi smekaju. On je delovao kao da je odavno digao ruke od svega. Najtvri meu nama ve su se pitali ima li bilo kakvih dodirnih taaka sa starim Jarugom i kakve e koristi imati od njega ako je bespovratno izgubio icu za komiku. Klasina robijaka ironija: u zatvorski krug ti stigne bivi kralj komedije, a ti da se ne ogrebe ni za vic. ta su zatvorenici uopte imali od zabave? Nisu nam dozvoljavali da pratimo sport na TV-u (u prolosti je izazvalo previe nasilnih incidenata), a posle jebanja u dupe izbor se dramatino suavao. Znao sam da e ga brzo zamrzeti ako nastavi ovako. Niko zbog toga nije bio sreniji od mene. * tih sa metlom desio se naizgled spontano. Straar koji je doveo Jarugu sa redovnog medicinskog pregleda spetljao se sa svenjem kljueva pred njegovom elijom. Jaruga je do tada uporno meseario, ali su mu oi ivnule kada je spazio Mileta Bocu, tri od est za proneveru, sto kila ive vage od kojih mu je bar ezdeset odlazilo u guzove kojima je hipnotiki mahao dok je meo hodnik. Jaruga se iskezio od uva do uva. Oponaao ga je iza njegovih lea, virtuozno baratajui svojom nevidljivom metlom. Kada je straar shvatio ta se deava, smeh se ve orio elijama. Ne znajui ta e, i on se, jadniak, pridruio zatvorenicima. Dok nismo naili moj straar i ja. Prolazei pored vesele druine, oteo sam metlu iz ruku veito zbunjenog Boce i prelomio je preko kolena. Magija je iezla. Smeh je zamro. Jarugin straar je ovog smestio u njegove odaje, zakljuao dveri i otperjao. Pre nego to me je moj uvar poveo dalje, uneo sam se, kroz prozore, Jarugi u lice i primetio neto to ga je u mojim oima obeleilo za sva vremena. Nesigurnost. Sve to je radio bilo je motivisano nesigurnou. Izvinjavao mi se pogledom, a ja sam iao dalje, zadovoljan uinkom. Skoro da sam se smekao.
* Vest o Jaruginom naglom buenju stigla je rekordnom brzinom do upravnika. Budala nije gubila vreme. Ve naredne veeri organizovao je prigodan kulturnoumetniki program sa Jarugom kao glavnom zvezdom. Seo sam u poslednji red akih stolica, unapred se naslaujui blamai koja e mu zapeatiti sudbinu temeljnije od bilo kog obinog internog prekraja. Svi su se pitali koliko je vremena prolo od njegovog poslednjeg javnog nastupa, makar i tezge u mesnoj zajednici, jer e mu biti utoliko tee da zadovolji najteu publiku na svetu. Virla od donje usne nije prestajala da mu podrhtava. Gledao nas je kao da pokuava da odgonetne ko smo i ta tu traimo. Po upravnikovim naduvenim obrazima videlo se da je ve zaalio zbog svog napada ambicije. Bio sam spreman da poloim ozbiljan novac na to da e se seivo prirunog noa zaglaviti meu Jaruginim rebrima za manje od nedelju dana. Komiari, meutim, uvek imaju neki skriveni adut. Profesionalna deformacija. Harizma. Taktika. Ne znam je li uspeo da pobedi tremu, prizove slavne dane ili samo shvati da se bori za goli opstanak. Poeo je da pljee dlanom o dlan, gromko, u dugim intervalima. Prasci su odzvanjali salom za ruavanje. Ponavljao je: Dobrooo, U reduuu, Ajmo onda. Ja se smrknuh. Moji sapatnici se ozarie. Priu kojom je otvorio nastup uo sam bezbroj puta. uli su je i ostali, ali im nije smetalo da uivaju kao prvi put. Zabava je precenjena. Sloboda je precenjena. Onda je izvadio onu stvar, da prosti... ...na to e ona, znam te, puko, dok si pitolj bila. Ja to po sistemu klju u bravu... Ej, Perice, nije ti to pupak... ...da prosti... Tako puna dva sata. Posle obaveznog masnog dela, priao je tosove o svom pokojnom psu, direktorima (foteljaima), a uglavio je i imitaciju pijanca. Kompletan aranman. Magarci su, majko mila, sve progutali. Odustao sam od podmiivanja uvara da me kriom izvede iz sale, shvativi da za tim nema potrebe. Da sam ustao i ietao, niko me ne bi primetio. Straari su se toliko dobro provodili da smo mogli da organizujemo masovno bekstvo sa povezanim aravima. Jedino to ne bi imao ko da bei. Svi su eleli da budu tu. to je gluplje viceve priao, publika se vie smejala. Prvim zatvorenicima je pozlilo posle pola sata. Sat kasnije, nekolicina zacrvenjenih u licu strovalila se na pod, dahui, kaljui, povraajui nasuvo. Dvojica su izgubila svest. Kada sam i ja postao nervozan robijai su ve histerino trali oko stolica, zapomagali kroz smeh i padali niice, dok su se uvari razdrljenih bluza i koulja borili za vazduh Jaruga kao da se prenuo iz transa i olabavio pritisak. Ne znam tano kako je to izveo. Preao je na rimovani nonsens koji je, takoe izmamio smeke, ali inilo se da nije tetan po zdravlje i ljudi su poeli da dolaze k sebi, diu normalnije, primeuju okolinu. Kada se poklonio i zahvalio na panji, svi su disciplinovano napustili salu sa kretenskim kezom na licima. * Kez se nije povukao do narednog jutra. Posle smotre, svi idioti iz mog reda za doruak smekali su se bez razloga. U trpezariji, isto. ak i spoljna ekipa iz kuhinje. uvari su mi se preutno cerekali
u lice kao kada razmenjuju ale na moj raun. Humor iza reetaka odjednom je postao za nekoliko stepeni bolesniji i opasniji. Dok sam tovario splaine u sebe i mozgao nad razlozima odvratne epidemije, susreo sam Jarugin pogled na drugom kraju sale. Sedeo je, ne dirajui svoju tacnu, crvenih oiju i kratkog daha. Zanimalo ga je zato sam jedini ozbiljan. Doiveo me je kao vrhunski izazov, ivotno delo. U svakoj prilici kaskao mi je za petama sa novom dosetkom. Priao mi je poalice u dvoritu, radionici, trpezariji. Gde god da sam se okrenuo, komino lice bi mi se kezilo i mlelo govna. Samo sam jednom pokuao da ga udarim. Prikrao mi se s lea, dok su zatvorenici i uvari bauljali oko nas omamljeni, suzdravajui smeh, ignoriui jedinog smrknutog u toru. Mene. Kako se zove ovek sa patkom od pola metra?, doapnuo mi je. Stisnuo sam zube. Ej. Ajde brii. Je l zna razliku izmeu velikog i malog piva? Zamahnuo sam pesnicom, a izmeu nas dvojice stvorio se red doivotnika. Iz aka im poiskakae seiva. I dalje su se smekali, na silu, poput razdraenih dukela kojima samo brnjica dri eljusti sklopljene. Spremio sam se za kraj igre, ali momci se nisu pomerali iz stava mirno. Drljali su zubima, stenjali pre nego se smejali, drali gard. Poao sam napred, kroz njih, ali me niko nije zaustavio. Proavi pored drhturavog Jaruge i njegovih novih uvara, neometano sam nastavio ka dvoritu. Straari sa pukama na ogradi visoko iznad nas jo su se drali, ali pretpostavljao sam da ni oni nee dugo. Ponovo sam poeo da sanjam o slobodi. * Jaruga nije kontrolisao situaciju u zatvoru ili nije bio zainteresovan da bilo ta dovodi u red. uvari i zatvorenici su mu se klanjali ili sklanjali. Poneki robija bi se sasuio kao biljka i propustio da ustane za jutarnju prozivku. Kau da je smeh zdrav. Ovde je sekao bre od kame. U zatvoru je zavladala anarhija, ona prava. Upravnik se zakljuao u kancelariju. uvari koji su sa smene odlazili kuama vie se nisu vraali; zamenjivali su ih rezervni, koji bi brzo postajali zavisnici o Jaruginom otrovnom humoru. Trebalo je delovati brzo. Posle ponoi sam se iskrao iz irom otvorene elije. Proao sam hodnikom pored robijaa koji su rigali belu penu, sputali se niz gelendere urlajui od straha i uivanja, i jednog jedinog straara koji je lupao glavom o zid ne prestajui da se kikoe. Hodnicima su odjekivale razne vrste oglaavanja siktanje, groktanje, arlaukanje koja su liila na sve samo ne na Veselo vee. Spustio sam se u prizemlje. Nisam stigao da se ponadam da sam uspeo. ekao me je u mraku poslednjeg odmorita kao leinar iz lutkarskog pozorita. Iako mu nisam video lice, prepoznao sam odraz njegovog iskarikiranog profila na zidu. Marija me nije razumela, rekao je. ak ni iz ljubavi. U poetku nisam bio siguran da se obraa meni, a onda sam shvatio da ve danima nije priao ni sa kim. Sve ostale, beslovesne, drao je u aci. Ne mogu rei je li mu od toga bilo bolje ili gore, ali od veine ionako nije imao koristi. Kljuni izuzetak bile su uvek prisutne senke njegove nove vojske. Najopasniji robijai, isukanih osmeha i bodea. Oni su mu konano pruali sigurnost. Jednog dana je poela da se smeje, o da, rekao je izdignutih upavih obrva. Ali meni. Meni se smejala. Ustima je proizveo zvuk prdea cedei iz najblieg telohranitelja otuni cerek.
Iako sam bio srean to sam saznao da nisam jedini kome nije mogao nita, pitao sam se je li mogue da enica sa kojom je proiveo tolike godine nije imala smisla za njegov humor. Moda su jedino tako mogli da funkcioniu. Postojali su i neobiniji brakovi, ba kao to je u bajbokani bilo poinilaca gorih zloina. Ubistvo iz tatine dralo je vrh liste. Imao sam priliku da izaem, ali sam znao da mi ne bi dopustio. ela mu je izronila iz tame na meseinu proaranu reetkama. Sve dok se ne nasmeje, je l zna?, rekao je, namignuvi mi. Odmerio sam ludake oko sebe. Okrenuo sam se na peti i utke se vratio u eliju. Smej mi se, vikao je za mnom. Smej mi se! * Nauio sam da ga ne sluam. Ili sam bar tako mislio. Naredne noi me je iz sna prenuo nedostatak vazduha. Kroz izmaglicu sam nazreo Jarugu kako mi sedi na prsima. Iz mraka su svetlele jedino zakrvavljene oi i balavi osmeh. Udarao me je po bokovima kao da iba konja u galopu. Dok je jahao nekud, ko zna gde, itava institucija se smejala u ritmu, ne shvatajui da nikada nee biti blie paklu. iha! Bio je izaslanik od Boga, ili koga god, poslat da nam prui patnju koju zasluujemo a ne dobijamo, jer je kazneni sistem tako nesavren. Da umre od smeha. Kada sam se pred zoru stvarno probudio, oseao sam otar bol u grudima. Nesiguran je li sve bio san, odluio sam da vie ne spavam. Kada sam obiao zatvorski kompleks, prvi put sam primetio ljude sa pukama ispred ograde. Vojni kamp na snenoj poljani oko zatvora podseao je na neobino ivahnu polarnu ekspediciju. Mogao sam da iekam intervenciju u kojoj e stradati mnogi za koje se ne moe rei da su na bilo koji nain nevini. Ali, u optem meteu mogao sam i sm da stradam. Jaruga bi se, kakav je, verovatno izvukao. Postojala je i druga mogunost. Trebalo je da mi bude svejedno. Nikud nisam iao. Teraemo se jo godinama, u mom sluaju verovatno do kraja ivota. Niko mi tu nije bio toliko drag da mu priskaem u pomo. Jo me je drala podgrejana ideja o begu, ali od umora i nespavanja nisam znao ta zapravo elim. Na kraju je mrnja prema Jarugi nadvladala bilo kakav napad ovekoljublja ili elje za slobodom. * Zavrnuo sam iju glavnom telohranitelju pred njegovom elijom. Ostali robijai iz poasne garde nastavili su da se klate na nogama, hrui zvucima kikotanja. Bio je budan i ekao me je. Upio me je irom otvorenih oiju, usta razvuenih u iskreni izraz radosti. Da smo ih imali na krevetima, presudio bih mu jastukom. Ovako sam mu polagano obavio prste oko guijeg vrata. Pokuao je da mi pria viceve, aforizme, humoreske. Nije vredelo. Moda vie nisu ni bili upueni meni; moda je samo ubijao strah, moj i svoj, dok sam zavravao posao. eleo je da ga ubijem, a ja sam ga mrzeo i zbog toga. Jedini zloini gori od onih u ime tatine ine se iz inata. Ponovo sam davio oca na spavanju. Jasno sam video njegovo ukoeno lice koje mi se ukazalo kada sam sklonio jastuk. Jasno sam video majino lice u modricama, sveim i zaleenim, u trenutku kada je shvatila ta sam uradio. Umesto da me greje njena zahvalnost, jo sam udeo za oprostom koji od nje nikada neu dobiti.
Stiskao sam i stiskao, a Jaruga je pitao kao ajnik. Lice mu se zguvalo od napora, krhki torzo praaknuo jednom ili dvaput, oi pantomimiarski mignule. Neposredno pre nego to e mu ivot istei iz tela, nagnuo sam mu se ka uvu. Moj matori te je voleo najvie na svetu. Vie nego majku. Vie nego mene. Pljunuo sam u stranu. Meni? Nikad nisi bio smean. Groteskni osmeh ostao mu je zamrznut na licu kao svretak loeg vica. Kao da je eleo da kae, nisam ni ja sebi. Konano smo bili slobodni. I mi i on. Mogao sam da potrim napolje, proderem se iz sveg glasa, prodrmam ljude iz hipnotikog sna. Nita od toga nisam uradio. Istog trenutka kada je Jaruga izdahnuo, svi zatvorenici, uvari i pomono osoblje u ustanovi poeli su da vrite. I vrite. Bez prestanka, kao sirene za uzbunu. Vrisci su zamenili smeh, to je bilo jo nepodnoljivije. Zapitao sam se da li u tom asu, kada Jaruge vie nema, narie i njegova verna publika izvan ovih zidina, mase koje je zamaijao nekada davno dok je bio kralj. E, to je dobar fazon. To je dobra fora. Prekrivi ui dlanovima, zapitao sam se ta sam nam to uradio. Ako nita drugo, veini sam obezbedio ekskluzivnu ulaznicu na jedno drugo, turobnije mesto, sa arenim pilulama i tapaciranim zidovima kao jedinom utehom. Bila je to moja poslednja jasna misao, pre nego to su se vrisci stopili u jedan, neprekinuti, od kojeg se uz najbolju volju nije uo moj gromoglasni smeh.
Milo Andrejevi je roen u Prizrenu 1979. godine. Sada ivi u Kragujevcu, po zanimanju je ekonomista. Do sada nije objavljivao, a ne moe ni da se pohvali dobijenim nagradama. Pie i pokuava da pie. milospz@yahoo.com
PANKORUPCIJA U prostoriji bez prozora. Ispred mene sto, stolica. Da, naravno lampa na stolu i on pilji u mene. Iza mene stoji Helga, poznajem je iz stripova koje sam ja carinio. Njega ne znam, a i ne vidim ga dobro. Vrata se otvaraju i unose pokvareni fliper koji stalno tiltuje. Unose i slona sa polomljenom surlom, jo jedno feng-ui sranje. U uniformi sam, znojim se i smrdim na pivo. Poinje. Znate da je korupcija narastajui problem nae slube i naeg celog drutva? utim. On nastavlja. Ja stvarno ne mogu da verujem. Vi ste jedan od naih najboljih slubenika. Primer za sve. Jeste li svesni moguih implikacija, jeste li svesni koga sada moramo da alarmiramo da bi ih zaustavili? utim. On otvara moj dosije i stavlja naoare. Evo vaih rezultata. Ocarinili ste Nabokova i njegovu Lolitu, Vorhol je proao sa najviom stopom, Bukovski i Keruak su takoe evidentirani, Timoti Liri nije preao granicu, gospoice Monro i Beti Pejd su sa pravom ostale neocarinjene, Morison preventivno zadran... Impresivno. Na najbolji carinik ideja. Helga prilazi do flipera. Ubacuje eton, izbacuje kuglu. Igra srednjim prstima i rui kekseve. Udara fliper bedrima i TILT. Pitam vas kao prijatelj: kako vas je Malkolm McLaren podmitio? Nije me podmitio. Besan je. Da, nije vas podmitio! Pa kako je onda proao carinu sa tim jebenim pankom!? utim. Helga ubacuje drugi eton. Kako kolega!? Kako? urla. Pa rekao mi je da otvara sex-shop negde u Balkanskoj ulici. Mislio sam da to nije loa ideja za na grad. Nisam primetio nikakvu ideju panka u tome. Ja i ne znam ta je to pank. Radno vreme mi je isticalo, popili smo par piva, priao mi je da e proizvesti neke seks-pitolje. Oni ne slue za pucanje, ustvari njima i moe da se puca ali... Ponovo sam zautao. Gledao me je zaueno. Helga je skoila na fliper i prekrstila noge. Iznad njene glave je svetlucao natpis STAR TREK. Vrata su se ponovo otvorila i sada nisu vie nita unosili. Uhvatili su me za ramena i odveli.
VLADIMIR VUJINOVI roen je 1976. u Somboru, gde i sada ivi i radi. Dosad objavljivan u Zborniku najlepih kratkih pria za 2004. beogradskog izdavaa Alme. Kratku prozu i poeziju objavljivao u nekoliko eminentnih srpskih tampanih i online knjievnih asopisa: Koraci, Gradina, Balkanski knjievni glasnik, Metafora, Plastelin... Honorarni je novinar i bloger veb sajta City Magazine. Knjievni kritiar Yellow Cab-a, a knjievne i filmske recenzije povremeno objavljivao i u Bestseleru, kao i na web sajtu B92. vladimirvujinovic@sbb.co.yu
MAGLI NA MESECU Najuvenija reenica ikad izgovorena, One small step for men, one giant leap for manking, zvui besmisleno, jer svaki dobar poznavalac engleskog jezika moe da uoi kako toj reenici nedostaje jedno slovo. U pitanju je neodreeni lan a izmeu for i men. Ispravna varijanta bi bila: One small step for a man, one giant for manking. Ako nema slova a izmeu for i men, a pri direktnom prenosu se ne uje da ga ima, onda ispade da je Nil Armstrong prilikom sputanja noge na Meseevo tle rekao: Ovo je mali korak za ljude, a veliki za oveanstvo, umesto: Ovo je mali korak za oveka, a veliki za oveanstvo, kako je to zapisano u istoriji. Nil Armstrong je kasnije izjavljivao da su smetnje u vezama uzrok to se ne uje slovo a, iako svako ko je pratio direktan, dvoasovni TV prenos sputanja na Mesec, moe da posvedoi kako nije bilo nikakvih smetnji ni u tonu ni u slici. Radio-teleskop Parks u Australiji, koji je hvatao signale sa Meseca, odailjui ih dalje u svet, i pored poetne olujne opasnosti, bio je tog julskog dana 1969. poteen vetra, tako da su ljudi irom planete, na svojim televizorima neometano mogli da prate mali korak za oveka, a veliki za oveanstvo. ta je tano Nil Armstrong rekao prilikom sputanja na Mesec, ni nije tako bitno, jer to verovatno ni on sam ne zna, a jo manje mogu znati stanovnici malog bosanskog sela Magli, kojima se takoe ukazala ast da gledaju njegovo skakutanje po Mesecu. Naravno, dotinu ast su imali odreeni stanovnici Maglia, poto se ne moe oekivati da u selu od tek hiljadu dua, u kojem postoji samo jedan televizor, svi vide taj najvei podvig pod kapom nebeskom. Bora Beirevi, ovek koji je jedini u Magliu imao televizor, iz razumljivih razloga, nije mogao sa itavim selom da podeli uitak osvajanja Meseca, ve samo sa onim vienijima. Kao gastarbajter iz Nemake, Bora Beirevi je imao dovoljno novca da se okrui i takvim tehnolokim luksuzom kakav je televizor. Njegovi otac i majka, kao i veina starijih seljana, nisu imali nimalo poverenja prema toj nezgrapnoj kockastoj kutiji sa trbuastim ekranom i poskakujuom jajastom slikom. Uzalud je Bora Beirevi vremenije Magliane ubeivao kako u toj zvreoj kutiji ne prebiva avo, ve pokretne slike predstavljaju odraz stvarnog sveta. Njegov tele-
vizor je najvie oduevio ljude koji su u Magliu predstavljali vlast. Milicionar Rajkovi, kao i Ostoja Vranje, predsednik mesnog odbora Komunistike partije, redovno su, svake veeri poseivali porodicu Beirevi, uivajui u Nedeljnim filmskim novostima, u kadrovima napretka zemlje, uspene socijalistike izgradnje drutva i neumorne delatnosti druga Tita na irenju Bratstva i Jedinstva. Euforija oko sputanja Amerikanaca na Mesec nije mogla da zaobie ni ovu bosansku zabit. Bora Beirevi je jo od lansiranja Apola 11 sa lansirne rampe u movarama Floride, pomno pratio sve aktivnosti vezane za let na Mesec. Tri dana leta kroz etristo hiljada kilometara iroku prazninu izmeu Zemlje i Meseca, protekli su bez problema za posadu Apola 11. Mnogima u Magliu nije odgovarao takav razvoj situacije. U to vreme moglo se biti ili za Ruse ili za Amerikance. Veina u Jugoslaviji se, bar zvanino, deklarisala za Ruse, jer oni su, i pored sklonosti ka unakaenju Marksove i Lenjinove nauke, i pored zabludnelosti i zastranjenja u doba staljinizma, ipak naa braa i po socijalistikoj i po slovenskoj osnovi, i prirodno da jugoslovenska naklonost naginje ka njima. Ostoja Vranje je strano alio to je Sovjetski Savez primat u osvajanju Meseca prepustio Americi, iako ga je Bora Beirevi pokuavao upoznati sa injenicom da su i Rusi uestvovali u trci za Mesec. Rusi su itekako pokuali da osvoje svemir, ali su izgubili, poto su Amerikanci bili bri i uspeniji. Ostoja Vranje ga upozorava da pazi ta pria, jer Sovjetski Savez ne moe da izgubi, niti da bude loiji u bilo emu od Amerikanaca. Moda je i bolje to je Sovjetski Savez odustao od trke za Mesec. Dok trula kapitalistika Amerika troi novac i energiju na svemir, bratskoj Rusiji bi, prema reima Ostoje Vranjea, pametnije bilo da svojim raketama udari na razbludnele amerike gradove. Politiki prvak Maglia, kasnije e se i milicioneru Rajkoviu poaliti na Beirevievo neprimereno omalovaavanje sovjetskih svemirskih postignua, napominjui kako ba nije siguran da li je po zakonu dozvoljeno da se toliko simpatie i voli sve to je ameriko. Moda bi Bora Beirevi bio stavljen i pod policijsku istragu da nije kasnije javno opovrgao kako je simpatizer kapitalistikog sistema, a Vranje i Rajkovi su mu poverovali, izmeu ostalog i zbog toga to mu se pas zvao Lajka, a dokazano je da je kuji to ime dato jo pre amerikog sputanja na Mesec. U selu je postojala i jo tvrdolinijaka struja u odnosu na Ostoju Vranjea i milicionera Rajkovia. Okupljali su se oko pedesetogodinjeg drvosee iji je nadimak bio Limar, a koji je, kao prvoborac i nosilac partizanske spomenice, uivao veliki ugled u selu. Za Limareve pristalice, sluiti se dravi nikad nije moglo dovoljno, pa ne udi to su oni i u gledanju preko televizije amerikog sputanja na Mesec, prepoznavali neprijateljsku aktivnost. Limar se ni estrdeset osme godine, kada je drug Tito izgovorio svoje istorijsko NE Staljinu, nije stideo javno hvaliti sovjetski komunizam kao najvri i najblagorodniji, pa mu nije bio problem ni da sad ospe salvu kritika na sve koji se interesuju za ameriko osvajanje Meseca. Budui potez Limara gorko e da iznenadi i Ostoju Vranjea, a jo vie milicionera Rajkovia. Tog dvadesetog jula kua Bore Beirevia je bila prepuna. Ostoja Vranje je doao sa suprugom i u odelu kakvo nosi samo kad treba da se susretne sa izaslanicima Komiteta. Primetno je bilo i da je drug Rajkovi doao u najsveanijoj milicajskoj uniformi, a ni svi ostali drugovi i drugarice koji dooe, poput kakve gospode, ne oskudevae u nakinurenosti i modnoj prenaglaenosti. Najbogatiji ovek u Magliu, Slavko Vukeli, doao je u amerikom traktoru, koji je u njegovom vlasnitvu jo od onih vremena kada je Jugoslavija, posle raskida sa Staljinom, dobila izdanu ameriku pomo, u okviru koje je bio i taj traktor, zbog kojeg su Vukelia prezirali svi seljani jer ga je jedino on dobio u itavom selu. Magli je bio siromano selo, nikakva industrija u blizini nije postojala, svi metani su
preivljavali od rada sopstvenih ruku, od zemlje, od stada stoke i nepreglednih hektara uma u daljini. Kroz skoro polovinu sela eliktrifikacija jo nije prola, pa ne treba da udi ni to je Limarev gnev prema seoskom kremu, koji se u Beirevievoj kui skupio da gleda domete vrhunske amerike tehnologije, naao plodno tle ba u najzaostalijim delovima sela. Najkritiniji momenat misije Apolo 11 je onaj kad se Nil Armstrong i Baz Oldrin, sa lunarnim modulom Orao, sputaju na Mesec. Orao se spustio u More Tiine, za nekoliko kilometara promaujui ciljnu taku sletanja, pri emu je gotovo celokupno gorivo potroeno. Jo je na Zemlji bilo odlueno ko e prvi kroiti na Mesec. Nil Armstrong se polako sputa stepenicama modula, bojaljivo ispitujui prvo jednom nogom tlo, jer je, i prema nekim eminentnim naunicima, postojala opasnost da se u zemlju propadne, ili da se astronaut moda zapali. Kad je konano postalo jasno da je Meseeva povrina vrsta, nepropadljiva i nezapaljiva, Nil Armstrong kree sa odlunijim koracima, a ubrzo mu se u etnji pridruuje i Baz Oldrin, a to su ve trenuci koje i Zemljani mogu pratiti na svojim televizijskim ekranima. U prostoriji gde se nalazi televizor Bore Beirevia vlada muk. Svi su oparani, shvatajui da gledaju neto nesvakidanje i neponovljivo. Tiinu jedino remeti neka baba uja, koja glasno postavlja pitanje da li ti astronauti, tamo gore, mogu da vide Boga? Neiji glas progovara da Boga nema, i da se to na Zemlji moe otkriti mnogo bolje nego na Mesecu. uju se i komentari iji je zagovornik Bora Beirevi, a koji veliaju sadanjost oveanstva, predviajui mu svetlu budunost i konano ujedinjenje u boljem ivotu i socijalnoj pravdi. Ostoja Vranje je umereniji u ushienju, jer ne sme zaboraviti da iza ovog uspeha oveanstva stoje truli kapitalisti sa Zapada. Koliko je upad Limara u kuu Bore Beirevia bio neoekivan, isplaniran u strogoj tajnosti, svedoi iznenaenje i neverica na licima sviju, kad su ga videli sa pukom na gotovs. Pri ulasku je gotovo razvalio vrata, zahtevajui da se gledanje televizora prekine, a agresivnost i nervoza koju je ispoljio, dovoljno je govorila o njegovoj ozbiljnosti. Milicioner Rajkovi je, kako i dolikuje jednom dravnom bezbednjaku, pokazao najveu hrabrost, jer je ustao, zahtevajui od Limara prisebnost. Ni puana cev koju mu je Popaj prislonio na grudi, nije ga spreila da prestane sa kritikovanjem ovog oruanog prepada, jo jedanput se pozivajui na zdrav razum i na injenicu da je neosporno kako svi itelji Maglia, kao prvo, cene i uzdaju se u mo Sovjetskog Saveza. Ali, u tom trenutku, na televizijskom ekranu se videlo kako Nil Armstrong i Baz Oldrin razvijaju ameriku zastavu, a putem radio-veze, stigla je astronautima i estitka od Riarda Niksona lino. Limar prosto poludi, gledajui ameriku zastavu kako se vijori na Mesecu. Da je drug Staljin iv, vikao je on, okreui puku tako da su se naroito uli uzdasi prestraenih ena, ne bi Amerikanci mogli vrljati po svemiru. Drug Staljin bi ve naao naina i dovoljno valjanih ininjera da sagradi vasionski brod, kojim bi, ako treba, i sam otiao na Mesec, spreivi da interplanetarni prostor zagadi izma imperijalistikog kapitalizma. Tek kada je Limar zapucao, vrag je odneo svu alu, a vriska ena dostigla kulminaciju. Prvi put je promaio televizor, drugi put ga je pogodio, ali se slika nije izgubila, a kad je zapucao i trei put, milicionar Rajkovi i jo nekoliko ljudi su ga savladali i oborili na zemlju. Ekran i svi vitalni delovi su izgleda izbegli metak, pa je televizijska kutija, iako pogoena dva puta, nastavila sa emitovanjem amerike astronautske aktivnosti na Mesecu. Jo dok se savlaivao razulareni Limar, Armstrong i Oldrin su usavravali svoje korake, postajui sve slobodniji i otkrivajui kako i etnja u besteinskom stanju moe imati svojih prednosti. Kao prvo, tamo gore ni najgojazniji Zemljani sa kilogramima ne bi imali problema, jer bi ovek posedovao
samo esti deo svoje zemaljske teine. Dva astronauta isprobavaju razne tehnike hodanja, od dinovskog skakanja pa do cupkanja. Golemi skafanderi ih spreavaju da odlete putem svemirske praznine. Pre nego to e krenuti sa postavljanjem raznih naunih instrumenata i skupljanjem praine i stenja, Nil Armstrong i Baz Oldrin e svoj dvoasovni boravak na Mesecu, iskoristiti i da jedan drugom poziraju pred objektivom fotoaparata. Najuvenija fotografija malog koraka za oveka, a velikog za oveanstvo, postae ona Baza Oldrina, koju je uslikao Nil Armstrong. Oldrin se tu vidi spreda, u stavu mirno i sa levom rukom malo savijenom u laktu, u idealnoj figurativnoj rasporeenosti, i sa skladnim Meseevim pejsaom u pozadini. Sin Bore Beirevia, koji je kao osmogodinjak pratio sputanje na Mesec onog uzbudljivog julskog maglikog dana, mnogo godina kasnije, kada kao student astrofizike poseti radio-teleskop Parks, ba tu u Australiji, nabavie veliki poster sa tom Oldrinovom fotografijom. Valjda e ga Oldrinov poster, kao i pejsa Parksa, prepun divljine i nepreglednih panjaka, podsetiti kako je prvu ljubav ka astronomiji naao, moda, upravo dok je, kao dete, u Magliu, prisustvovao onom traumatinom direktnom prenosu sputanja na Mesec. Njegov otac, Bora Beirevi, jo isto to vee kad su Limarevi buntovnici sprovoeni u zatvor, nastavio je da ubeuje potresene goste u pozitivan ishod amerikog sputanja na Mesec. Nije toliko bitno to su Amerikanci prvi stigli na Mesec, bitno je da je to uradio ovek. Simbolika je jasna i veoma korisna za socijalistiku misao: ne postoji zamisao uma niti ideja, koju ovek, uz vrstu reenost i bespogovorno portvovanje, ne bi mogao da ostvari.
Bojana Ivkovi roena je 1980. godine. Diplomirala na Filolokom fakultetu odsek za japanski jezik i knjievnost. Dobitnik je druge nagrade Politikinog Zabavnika 2003. godine. Poseivala je radionicu za pisanje proze, koju je u Domu Omladine drao profesor knjievnosti i pisac Aleksandar Belevi. U maju 2006. godine objavljen je Zbornik radionice za pisanje poezije i proze u kom se nalaze i njene prie. Bila je uesnik Belefove kreativne radioncie 2007. godine. Na treem konkursu SKC-a Re u prostoru odabrana je i njena pria Greka. U julu 2008. godine SKC je objavio i istoimenu knjigu. Iste godine objavljena joj je i pra Nada u knjizi Prie za poneti. ivi i stvara u Beogradu, o roditeljskom troku. jicis@yubc.net
SAT Osamdesetogodinji gospodin i gospoa Sreko sedeli su u dnevnoj sobi. On je itao novine i puio lulu dok je ona zamiljeno gledala prema vratima. Oseam da e se neto loe desiti ree ona. Nita joj nije odgovorio. Jednostavno znam da e se neto loe desiti! Zato? Jutros, kad sam nam spremala doruak, pogledala sam na sat i bilo je 8.50h! Pa? Pa!? Pa to je 13! Baksuzan broj! ree mu neto tie. Gospodin Sreko lenjo podie glavu i pogleda je u neverici. Zna nastavi ona i posle kad sam rasklanjala sa stola, pogledala sam na sat i bilo je 9.13h! I? Opet ti ne razume! Devet i trinaest! Je l ti sad jasno? Mora li ovek sve da ti crta? To su gluposti! Moda su tebi to gluposti, ali proli put se zaista loa stvar desila! ta pria? Koji proli put? Zna ono kad je Danka slomila kuk? Mmm, da, seam se. E, pa ceo dan pre toga me je proganjao broj 13! Tano se seam! Ujutru kad smo ustali pogledala sam na sat i bilo je 8.13h! Sledei put kad sam pogledala na sat bilo je 10.31, posle toga 11.33, i vie nisam smela ni da gledam na sat! Sve je upuivalo na broj 13! Zato onda ti nisi slomila kuk, kad je ve tebe sve upuivalo na broj 13? Jezik pregrizo! Ja sam bila upozorena, tako da sam se pazila! Sea se da sam celo popodne provela u krevetu. Eh, da sam mogla i nju da upozorim. Gospodin Sreko nije mogao da veruje ta njegova ena govori. Da pozovemo decu, da vidimo kako su? Trebalo bi da ih upozorim.
Pobogu, eno, ne preteruj! To je obian broj! Prestani vie da gleda u taj sat! To su obine gluposti! Gluposti... odsutno ponovi. Lako je tebi da tako pria, kad ne zna! ta to ne znam? iznervirano upita gospodin Sreko. Ne zna! I prole godine je bio jedan takav dan. Broj trinaest me je proganjao... I ta se onda strano desilo? Kako ta?! ljutito uzvrati gospoa Sreko. TA? Ona ena iz susedne zgrade se obesila! Eto! Ma, daj! Ne lupaj vie! Ne mogu da te sluam vie! Hoe da kae da se ona ne bi ubila da tebe nije proganjao broj trinaest? To hoe da kae? vikao je gospodin Sreko. Moda smireno mu odgovori. Mi to sad nikada neemo saznati! Ali, da sam je upozorila... E! Telefon je zazvonio. Eto! Rekla sam ti! Sigurno su loe vesti! Ne javljaj se! Ti si luda! Stani! Nikako nemoj da die slualicu! Dokle ti misli da se ponaa tako? Dok se ne desi neto loe? Da! Sigurna sam da e se desiti neto loe! A kako misli da saznamo ta se desilo, ukoliko se ne javljamo na telefon, ne otvaramo vrata? Neka... Oni e nas ve nekako obavestiti. Koji oni? upita gospodin Sreko, dok je ustajao iz fotelje. Gde e sad? Da se javim na telefon. Zar zaista misli da u ga pustiti da zvoni ceo dan? Dobro, ali nemoj posle da mi se ali da te nisam upozorila. ree mu uvreeno. Halo? Da. Da.... dobro, u redu... vai, vai, zdravo! zavri razgovor gospodin Sreko. I? Javljaju da je arko umro! Znala sam! Tano sam znala! ree gospoa Sreko i poskoi sa kreveta. Lepo sam ti rekla da se ne javlja! Znala sam da e biti loe vesti! Ja ti lepo kaem, a ti ne, nee da mi veruje! Neto loe e se desiti! tako sam ti rekla, a ti se pravi pametan, javlja se na telefon! Pa, sad to moda i nije toliko loe! Ju, ju, ta to pria? Kako ta?! Imao je osamdamdeset i tri godine i bio je teko bolestan. Da, ali ja sam pre neki dan ula kako se oporavlja. Rekli su mi da mu je mnogo bolje! ivee ti, arkane, bar jo deset godina!, tako mu je doktor rekao. ak sam i ja u to poverovala kad sam ga videla. Lepo sam i tebi rekla: Ala arko lepo izgleda, potpuno se oporavio!, kad ono... Tano sam znala! Uh, kako sam se nasikirala. Da vidi kako mi srce lupa! Nisu ti brojevi, tek tako... alio sam se! prekide je gospodin Sreko i poe da se smeje. Ne mogu vie da izdrim, da moe samo da se vidi! Ha, ha, ha! Pa, pa, ti si... Kako si samo grozan! Kako moe da se igra sa tim stvarima? Pa, ne, to stvarno nema smisla! ree uvreeno gospoa Sreko i sede na krevet. Izvini, ali nisam mogao da odolim ree joj mu briui suze od smeha. Da si samo mogla da se vidi! Zaista treba da prestane da veruje u te gluposti! I ko je bio?
Naa erka. Doi e predvee sa Mirkom, da nas vide. Da nemaju neke loe vesti za nas? Trebalo je da im kae da ih ne moemo primiti. Zaista si poludela. promrmlja, vie za sebe, gospodin Sreko. Gde e sad? U kuhinju! Nemoj! Saekaj jo malo! ta misli da pozovemo arka i vidimo kako je? Zato? Pa, moda mu se stvarno desilo neto loe. A da ti malo gleda vesti? Siguran sam da se negde u svetu neto loe deava. Moda ti se zato priinjavaju ti brojevi? Da, zaista si upravu. ta emo ako se ispostavi da sam ja ustvari vidovita? Kako ta emo?! Pa otvoriemo ti agenciju. Ja ne znam da li bih to mogla da radim. Ja se sad od ovih brojeva tako premorim, a kamoli da nam svaki dan dolazi na stotine ljudi! uj, na stotine, i to jo dnevno! Pa toliko ni bioskop ne moe da sakupi! Boe, to si naivan! Moj talenat uporeuje sa bioskopom! Koga jo to danas interesuje! Pa eto mene! Ljudi kao ti su odavno prevazieni! A proroice i gatare nisu prevaziene? uj njega ta pita! Pa to je danas najbolji biznis! U policiji je najbolji biznis! Njima su pune ruke posla dok stave sve takve iza reetaka. Ba si ti jedan matori baksuz! Eto ti sad! Ja sam baksuz, a ti celo jutro drobi kako e se neto loe dogoditi! Pa i desilo se! ta se desilo? Eto, desilo se! Desilo se to da ja nikada od tebe nisam imala podrku! Da! Bila sam ti dobra dok sam prala, kuvala i podizala decu, ali sad kad oseam da bih mogla neto da radim sad ne valjam! Ali samo da zna, jo nije kasno da se razvede. Slobodno nai neto bolje! Kad ti ja ne odgovaram, a ti trai ta ti odgovara. Ja ne elim da ti stojim na putu! Da, zaista! ree joj dok je izlazio iz sobe. Pa, da! Najlake je okrenuti lea i otii. To mi je hvala za sve ove godine. Ne mogu vie! On ne moe vie! Ukoliko ne prestane stvarno e se desiti neto loe! ree joj gospodin Sreko, dok je u kuhinji iz fioke vadio veliki lovaki no uspomenu na Legiju stranaca. Meni e se desiti neto loe?! promrmlja vie za sebe gospoa Sreko, dok je rukom napipavala revolver sakriven u njenoj fotelji malu uspomenu na Drugi svetski rat. ZVER Probudila se. Ustala iz kreveta i poela da se trese. Ruke su joj bile krvave. Za sve je kriva uma razmiljala je. Nije trebalo nita da uzimam. Danima nije imala nikakve snove. A onda je jedno vee usnula prelepu umu. Dok je hodala po njoj inilo joj se da uje arobnu muziku. Zbog toga je ila sve dublje i dublje, ne razmiljajui ta joj se moe desiti. Bilo joj je lepo. Odavno nije
bila tako mirna; spokojna. Gotovo da je poelela da se nikada ne probudi. Negde nasred ume ugledala je sunanu poljanu. Sela je na travu i videdala kameni. Stavila ga je u ruku. Otkad neto ovako divno nisam videla pomislila je. Sklopila je oi. Kada ih je ponovo otvorila, gledala je u plafon svoje sobe. Kamen joj je bio u ruci. Tako je sve poelo. Iz veeri u vee sanjala je isti san kako eta umom. Uvek bi neto uzela. Kada bi se probudila, ta stvar bila joj je u krevetu. Soba joj je bila puna cvea, kamenja, granja i listova iz ume. Stalno je neto donosila. Bila je srena zbog toga! Toliko srena da nije primetila da se u umi sve slabije i slabije uje muzika. Sino kada je zaspala opet je sanjala da eta umom. Meutim, muzika se nije ula. To joj je bilo udno. I svetla je bilo manje. Oseala je jo neije prisustvo. Nije bila sama. To ju je uplailo. Vratiu sve!, vikala je, ali nije bilo odgovora. Onda je ugledala dva velika besna crvena oka. Vie niega nije mogla da se seti. Probudila se i videla da su joj ruke krvave. Skoila je iz kreveta. ta ako i zver donese iz ume? To ne sme da dozvoli! Nije znala ta da radi. Panino je uzela da zakucava sve prozore i vrata. Kada je zavrila, umorna se spustila na krevet. Nije ni primetila dva velika, besna crvena oka koja su virila ispod njega. OSVETA Suze su mi se slivale niz obraze. Uinio sam neto loe, i sad mi je bilo ao. Nije trebalo to da uradim, ali sestra je u stvari kriva. Nikako nije smela da me ismeva pred Tanjom iz etvrtog dva! To uopte nije bilo lepo! Ba sam se razbesneo! Reio sam da joj vratim istom merom! Izaao sam u dvorite i otiao iza kue. Upalio sam vatru i u nju bacio njenu omiljenu knjigu Evenije Onjegin. Kada je poela da gori oseao sam da je pravda zadovoljena. Verujem i da je bila zaljubljena u tog Evgenija! Gluposti! Ko jo moe da se zaljubi u mukarca sa takvim imenom? Nek joj bude! On je moda Evgenije, ali ja sam definitivno Ef Genije! Ha! Kakva osveta! Svakako e je zaboleti! Cerio sam se zadovoljno. Okrenuo sam se i poao, ali onda sam zauo slabaan jauk. Ubrzo je usledio jai, a zatim i poziv u pomo, kao i straan krik! Vratio sam se i video da iz vatre iskau likovi, junaci, lica iskrivljenih od bola. Zapomagali su, molili da im pomognem. Pamagite mnje! Pamagite mnje!, cvileli su. Bespomono sam ih gledao. Oi su mi se napunile suzama.
Teodor Eibon Donald Klajn roen je 1947. u Njujorku. Pisac horora i urednik. Objavio dve knjige i veliki broj pria u periodici. Ureivao asopise Twilight Zone i CrimeBeat.
DOBRE VEZE Filip je kasnije shvatio da je njegova prva greka bila to je izabrao sobu bez kupatila. Pre dosta godina, na medenom mesecu u Engleskoj, dok je jo primao pripravniku platu, on i njegova prva ena imali su sree sa takvim sobama i rado su pristajali na kupatilo u dnu hodnika kad god je to bilo ponueno; tako su prolazili izuzetno jeftino, boravei u najstarijoj, najveoj i najlepoj sobi u hotelu, plativi za treinu manje od ostalih gostiju. Sada, iako uteda novca vie nije bila bitna, mladalaka navika naterala ga je da zatrai ba takvu sobu u ovom prostranom hotelu u Novoj Engleskoj. A moda je njegov izbor bio zamiljen kao vrsta testa, neto to bi mu pomoglo da utvrdi da li je mlada ena koju je poveo sa sobom ovog vikenda bila previe sklona luksuznom provodu sa njim, ili je bila od one vrste ljudi kojima ne smetaju male ivotne neprijatnosti i koja bi konano mogla postati njegova druga ena. Ovaj put je, izgleda, loe procenio; ovde, u Brezoviku, sobe bez kupatila gledale su na prednji travnjak, sav razrovan od prologodinjih snegova, na uglaan prostor novog puta koji se zavravao na parkingu, iza reda bunova, i na veliki, nimalo pivlaan znak bele boje sa natpisom SLOBODNO i OD 1810, tik uz mali krljav red breza po kojima je mesto verovatno dobilo ime; vee, znatno prostranije sobe nalazile su se preko puta hodnika i gledale su na brdovite obronke planine Romni, koja se pomaljala poput velikog zelenog zida negde iza bate. Naalost, njihova soba, i pored tako naglaenih pogodnosti kao to su hrastove grede i kamin, nije imala telefon, a znailo bi mu da ima jedan beini u vreme kad je mladi Toni primljen u privatnu kolu blizu Hanovera, udaljenu pedesetak kilometara. Zavideo je gostu koji je boravio u sobi preko puta njihove; prole noi, kada su on i Margaret proli kraj te sobe nosei prtljag uz stepenice, uli su neznanog gosta kako ivo pria telefonom, upleten u nekakav hitan razgovor. Bio je kraj sezone, suvie kasno i za najzagrienije skijae, a suvie rano za godinji juri izletnika, pa je hotel bio poluprazan. Mogao je da zatrai drugaiju sobu. Ipak, izopaen oseaj obaveze prema sopstvenom mladalakom ja naterao je Filipa da uti. Tako je izabrao, pa bilo slobodnih soba ili ne, nije imao nameru da se pakuje i pomera negde drugde. Ionako je trebalo ostati jo samo dve noi.
PREVOD
Danas je petak, njegov prvi slobodan petak ove godine, premda je, napustivi firmu prolog leta kako bi otvorio svoju kancelariju, obeao sebi da e biti vie takvih dana. Moda e, sada sa Margaret, i biti. Njih dvoje su se prole noi vozili od Bostona, putem broj 93, pored dobro osvetljenih saobraajnica, koje su okruivale grad kao linije odbrane, kroz ravnice na jugoistoku Novog Hempira i, najzad, duboko u no, proli su tamne obrise brda iznad kojih se prostiralo zvezdano nebo, a udaljeni planinski venci Sunape i Monadnoks nazirali su se na jugozapadu. Njihovo odredite bilo je udaljeno dvadesetak kilometara od autoputa, vozili su se sve uim putevima, u delu drave koji je pre sto godina bio bolje naseljen nego sad, kad ljudi vie nisu obraivali zemlju, a nekadanje bogate farme progutala je uma. Predeo oko planine Romni, sa peinama i ivopisnim klisurama, znao je za bolja vremena; poetkom veka, izgraena su bar dva luksuzna hotela; postojali su letnjikovci za izletnike iz Bostona; prialo se da je postojala i tajna kockarnica. Hoteli i kockarnica su davno nestali i tek skoro su se posledice poratnog procvata prodaje nekretnina osetile ovde. Blistavi crni put, koji je krivudao dolinom do Brezovika, bio je blato pre manje od godinu dana. Proveli su skoro celo jutro u ogromnom krevetu koji je zauzimao itavu sobu, priljubljeni jedno uz drugo ispod krpljenog jorgana, koji je stvarao prijatnu atmosferu vie nego to ih je grejao i sili su u salu za ruavanje tek poto su stolovi davno pospremljeni. Sreom, vlasnica, gospoa Hartli, imala je srca za one koji nisu ranoranioci; ekalo ih je toplo lone sa kafom kao i palainke sa prelivom od borovnice, spremljene tog jutra. Ona i njen mu kupili su Brezovik prolog prolea; pre toga, njena jedina veza sa dranjem hotela bila je dok je radila kao kuvarica, a njegova dok je prodavao reklamni prostor za jedno odmaralite. Bilo je oigledno po izgledu samog mesta da su Hartlijevi sa vie truda nego znanja pokuavali da ovom svratitu, bar donekle, povrate stari sjaj ili, ne uspevajui u tome, da makar nalikuje na kue iz magazina, sa njihovim slikama u malim ramovima, koje su ukraavale salu za ruavanje. Dok se Margaret presvlaila, Filip je proverio vreme; Toni je ve zavrio sa jutarnjim asovima. U udubljenju u zidu, iza anka, pronaao je starinski zidni telefon i uspeo da dobije spoljnu vezu. Okrenuo je Tonijevu kolu. Pozvan sa ruka, deak je zvuao zbunjeno. Mislio sam da e se javiti sutra, rekao je zadihan, kao da je trao. Bredon nam daje test sa viestrukim izborima za pola sata, a potom imamo probu. Filip mu je poeleo sreu, zadovoljan to je deak tako zauzet i upitao u koje bi vreme bilo najzgodnije da ga sutra poseti. Provesti dan sa sinom bila je osnovna svrha njegovog putovanja; njihovi odnosi bili su zategnuti poslednjih godina. Da li neko dolazi sa tobom?, upitao je Toni oprezno. Zna vrlo dobro da sam ovde sa Margaret, odgovorio mu je Filip. Mislim da sam ti sve objasnio u pismu. Odmah je zaalio zbog nestrpljenja u glasu. Sluaj, sine, ako vie voli da doem sam, siguran sam da ona moe da se snadje na sat-dva. Sutra ionako nije zgodno, ree Toni, navodei oca na ustupak. Trebalo bismo da imamo atletsko takmienje sa Kob Hilom, a to je daleko. Najavili su nam prole nedelje, ali sam zaboravio. Dodao je, sa izvinjenjem: Pobesnee ako se ne pojavim. Jedan sam od dvojice najboljih. A ta kae za nedelju?, upitao je Filip. Morau da odem do tri. U nedelju bi bilo sjajno. Mogao bi da me odvede u Hanover na pristojan ruak. I tata Filip je ekao. Da? Da li bi imao vremena da mi ispria priu? Filipa je neoekivano preplavilo oseanje ljubavi, tako snano da je osetio zbunjenost. Naravno , rekao je. Uvek u za to imati vremena. Prolo je mnogo
godina od kada je Toni traio da mu ispria priu; nekada im je to bila omiljena razonoda. Dan je brzo prolazio. Bilo je suvie hladno za plivanje novi polukruni bazen u dnu bate bio je prazan, ali se ispostavilo da je Margaret po prirodi entuzijasta, a u Brezoviku je bar neeg bilo u izobilju uskih staza. Filip je jedino mogao da se potrudi da je stigne. Ipak, dopadao mu se ovaj izgled devojice skauta; do sada je video jedino njenu urbanu stranu: visoka, studiozna devojka za kojom je potajno udeo na prethodnom poslu izgledala je suvie pametna za rutinske sekretarske poslove koje je obavljala. Nosei nove vodie u sjajnom povezu, koje su dobili od Hartlijevih, peaili su u podnoju planine istraujui gljive raznih oblika, divei se poljskom cveu, traei uzaludno, kako se ispostavilo, tragove ivotinja; grickali su kobasicu, hleb i sir od gospoe Hartli. Uvideli su da im je apetit ostao isti do veere; popili su bocu kabernea uz obrok, sa male ali dobre vinske karte, i jo su nali mesta za desert. Zarumenevi se od vina koliko i od svea, koje su treperile na svakom stolu, uli su u salon teturajui se. Lepu sobu sa visokom tavanicom ve su zauzeli gosti, koji su i sami bili zauzeti piem i razgovorom. Vatra je igrala i pucketala u kaminu, prekrivajui dobar deo zida. Ispred nje, zauzimajui skoro celu klupu, sedeo je krupan ovek nalik na bure, elave glave to se presijavala na svetlosti vatre, oiju utonulih u bore, kao u slona. Imao je na sebi iroke bele pantalone i pohaban demper. Videli su ga u drugoj sobi kako prodire jagnjetinu gospoe Hartli sa prilinim uivanjem. Osim smeurane starice koja je buljila u njega tokom jela, oigledno fascinirana, on je bio jedini gost koji je veerao sam. Bilo je nemogue odrediti njegove godine. Da li vam zaklanjam vatru?, upitao je. Pogledao je Margaret i iskezio se. Vi, mladi, sedite ovde. Aprilske noi su svee u ovom delu sveta. U njegovom glasu se osetio naglasak, nagovetaj bojita starog sveta. Pomerio se i lagano potapao klupu do sebe. Margaret je utivo sela; Filip, za koga nije bilo mesta, privukao je drvenu stolicu. Verujem da vas dvoje uivate ovde. Govorio je kao neko ko oekuje odgovor. Za sada, ree Filip. U stvari, doli smo da posetimo mog sina. On je u koli severno odavde. I, naravno, da se odmorimo, dodala je Margaret. Naravno! ovek se ponovo iskezio. Imao je dugake zube, veoma razmaknute, nalik na korenje drvea izbledelo od vode. I, jeste li pronali togod za relaksaciju? Filip je klimnuo glavom. Neku vrstu. Danas smo peaili u podnoju planine, a sutra bismo mogli da se provozamo, moda da potraimo neke antikvitete. Ah, ovek je ljubitelj starina! Obratio se Margaret. A vi? Ja vie volim plivanje. Naalost, sada nije vreme za to. Podigao je glavu, kao da je prouava na trenutak. udno, moglo bi se rei, jer znam gde ima odlian bazen koji se greje, pola sata hoda od ovog mesta. Zatvorenog je tipa, sa starinskim stepenicama od bronze u svakom uglu i sa izvrsnim barom odmah pored, tako blizu da moe da dohvati vino dok stoji u vodi. Barske stolice su presvuene koom od, izvinjavam se dami, posmatrao ju je skoro stidljivo na trenutak, od kitovih testisa. Filip i Margaret pogledali su se oprezno, a zatim nasmejali. Istina je, govorio je stariji ovek, uveravam vas! Nije se tedelo. Ispod bazena je rezervoar za gorivo koji odrava temperaturu od tano sedamdeset stepeni. Na tavanici je Bahusova slika, koja se najbolje vidi dok plutate na leima, a na podu su ploice u obliku srca, dopremljene specijalno iz Firence. Nikada nisam uo za takvo mesto, ree Filip. U vodiima se sigurno nita slino ne spominje.
Ah, neete to nai u knjigama, prijatelju. Nije otvoreno za javnost. Glas mu je bio priguen, konspirativan. Nalazi se u kui gospodina Hagendorna, sa druge strane planine. Izgleda da je on veoma imuan. Slegnuo je ramenima. uli ste za veliku severnu eleznicu? Jedan od predaka gospodina Hagendorna imao je akcije koje su vredele devet miliona. Moete pretpostaviti da je gospodin Hagendorn uvek dobijao to poeli. Krevet u kojem spava pripadao je italijanskom princu, a sama kua je napravljena po uzoru na toskansku vilu. Ima staklenu batu, sobu za bilijar sa est uvezenih prozora od bojenog stakla i trem sa velianstvenim pogledom na klisuru. Izgleda da dobro poznajete tu kuu, ree Filip. Preko lica mu je prela senka. iveo sam tamo, rekao je blago. Nekada je pripadala vama? Ne, nikada. Samo sam radio tamo. Bio sam mlad kada sam poeo i nov u ovom kraju, ali ve sa dvadeset godina postao sam lini pomonik gospodina Hagendorna. Vino za podrum, antikvarna slika, nova sobarica nalazio sam sve to je traio. Mnogo godina sam ga dobro sluio i ostali smo u bliskim odnosima. esto me poziva u svoj dom. Tamo sam uvek dobrodoao. Uzdahnuo je. Mada nisam bogat ovek, pretpostavljam da biste mogli rei da imam dobre veze. Izgleda, ree Margaret, da je to sjajno mesto. Stari se ovek razvedrio. Da li biste eleli da ga vidite? Uveren sam da bi gospodinu Hagendornu bilo drago da budete njegovi gosti. Mogli biste da doete na plivanje, recimo sutra popodne. Moete da veerate ranije, a ja u vas vratiti kad padne mrak. Znam stazu napamet. Nagnuvi se ka njima, kao da se plaio da e ga drugi gosti uti, dodao je: Ne znate ta je veera dok ne veerate u velikoj dvorani koja gleda na dolinu. Novi ljudi koji sada vode ovo mesto, zamahnuo je rukom, spremaju hranu koja je dobra za seljaka kao to sam ja. Ali, gospodin Hagendorn je unajmio najbolje kuvare u Evropi. Ali zato bi, ree Filip, ovaj ovek eleo da ugosti dvoje nepoznatih ljudi kao to smo mi? Istina je, prijatelju moj, da je on pomalo usamljen. Ovih dana nema mnogo posetilaca i ja znam da bi on voleo da upozna dvoje mladih ljudi poput vas. Ali mi nismo poneli kupae kostime, ree Filip, nadajui se da e se stvar zavriti na tome. Govori u svoje ime, ree Margaret razdragano. Ja sam ponela kostim. Filipu se uinilo da mu je ovek namignuo, ali to je mogao biti i dim u njegovim oima. Uveravam vas da ih gospodin Hagendorn ima puno za mukarce, ene, deake, devojice. Moe vam se, dodue, uiniti da su pomalo izali iz mode! Margaret je pljesnula rukama. O, ja volim staromodne stvari. To zvui zabavno. Obratila se Filipu. Moemo li da idemo, dragi? Progutao je knedlu. Pa, ne dopada mi se ba da tek tako banemo. Mislim, ta ako ovek nije raspoloen za posetioce? Stari ovek je ustao zauujue brzo za nekoga ko je tako krupan i u poodmaklim godinama. Ne brinite se, ree. Pitau ga. Ionako u veeras razgovarati sa njim. Uz izvinjenje i teatralan naklon izaao je iz sobe i otiao svojim putem. Tek poto je otiao, Filip je shvatio da se nisu predstavili i da je itav njihov razgovor posmatrala sa skoro nepristojnom radoznalou stara otrcana dama iz sale za ruavanje, sedei u dubini svoje naslonjae u uglu, dok su joj tamne oi svetlucale. Moda je zaljubljena u njega, ree Margaret kasnije, dok su se vrzmali po maloj sobi i spremali za spavanje. On izgleda star skoro koliko i ona, a mukarci tih godina su retkost.
Kladim se da e se sutra predomisliti u vezi sa bazenom, ree Filip sa neobinim oseanjem nade. Kladim se da se samo hvalisao kako je prisan sa svojim gazdom. Verovatno nee ni nazvati tog tipa. Ali, malo kasnije, kad se vratila iz kupatila u dnu hodnika, Margaret je zatvorila vrata za sobom i proaputala: Pogreio si, dragi. Upravo mu govori o nama o tome kako nas je veeras upoznao u salonu. Otkud zna? ula sam ga, ree Margaret. On je u sobi preko puta. Nosei pekir i etkicu za zube, Filip je oprezno zakoraio u hodnik. Zasigurno je uo priguen muki glas, koji je dopirao iz sobe preko puta i shvatio da pripada njihovom poznaniku iz salona. Napola okrenut u pravcu kupatila, kao da je taj bezazleni cilj bio sve to je imao na umu, priao je blie na vrhovima prstiju. Da, oboje dolaze ta je to? Potom pauza. Ne, ni najmanje. Izgledaju lepo vaspitani Da, ona je arobna. Dopae ti se. Jo jedna pauza. Dogovoreno, onda. Sutra u tri. Negde u dnu hodnika lupila su vrata. Filip se brzo okrenuo i pourio u kupatilo. Kad je izaao, hodnik je bio tih. inilo mu se da jedva uje hrkanje iz stareve sobe. Margaret je ve bila u krevetu kada se vratio. Pogledala ga je sa iekivanjem. I? Jesi li neto uo? Neno je poljubio njene usne. On kae da si arobna. Nasmejala se i povukla ga do sebe. Kako li je samo to zakljuio? Posle, dok su leali jedno do drugog u tami, promekoljila se i rekla pospano: Nadam se da neu ponovo sanjati. Runo si sanjala prole noi? Nisi mi rekla. Ne seam se. Zagnjurila je lice dublje u jastuk. Samo se seam da je bilo strano. Ne sklanjaj ruku, obgrli me, hoe li? Zaspau za tri minuta. Obgrli me onda tri minuta. Nije ni toliko prolo, a on je ve zaspao. Neto kasnije, verovatno negde pred zoru u prorezima zavesa nebo je ve postajalo bledo osetio je da se probudio, jer ga je Margaret vukla za ruku i aputala njegovo ime. ta je bilo?, promrmljao je. Da li si to stvarno ti? Besmislenost njenog pitanja inila mu se, onako bunovnom, ogromna da bi mogao da razmilja. Da, rekao je, ja sam. U trenu je ponovo zaspao. Uplaila sam se, objasnila je ujutru, u sobi koju je preplavilo sunce. Uinilo mi se kao da je jo neko bio sa nama u krevetu. Misli, utroje? Neki ovek koji lei izmeu nas i oboje nas pritiska. I zna, mislim da je bio crnac mali crni ovek. Moda je to bio onaj tip iz pote. inilo se da ga ne uje. udno je to to sam sigurna da sam isti san sanjala prole noi. Filip je zevnuo i protrljao oi. Pa, zna ta kau za snove. to eli, to sanja. Gurnula ga je u rebra. Stvarno, Filipe, ti si tako banalan! Posmatrala je sobu, namrgodivi se are oblaka na tapetama, pukotinu na tavanici u obliku pauka, niz tamnih borova na slici iznad toaletnog stola. Ne misli li da je ovo mesto ukleto? Kad smo ve kod banalnosti
Mislila sam, nastavila je, poznato je da su svratita ukleta. Naravno, ree, sva su takva. Ili se smatraju takvim. Duh nekog davno nestalog kapetana vraa se svakih sto dvanaest godina ili se svakog punog meseca pojavljuje slukinja koja se obesila. Ovde je verovatno u pitanju zet Danijela Vebstera. Sve je to deo arolije. Da li e pitati Hartlijeve? Pitaj ih da li se pojavljuje duh. Zato ih ti ne pita? Sramota me je. Filipu je takoe bilo neprijatno, ali je upitao gospodina Hartlija, dole u kancelariji, dok se Margaret oblaila. Ne znam za duhove ovde, ree mu ovek, poeavi se po proreenoj kosi. Iznenada se iskezio. Ali, ba bih voleo da imam jednog. To bi poboljalo posao. Njihov debeljukasti poznanik ekao ih je u foajeu u vreme kad su zavravali sa dorukom. Sve je dogovoreno, rekao je srdano. Gospodin Hagendorn bi voleo da vas upozna. Danas je stvarno divan dan, ree Margaret. Klimnuo je glavom, smeei se. Velianstven. Bie ist vidik sve do Monadnoksa. U ovo sunano jutro izgledao je kao da sija od radosti. Uzgred, nisam se predstavio prole noi. Zovem se Laslo. Imao je elian stisak ruke; dogovorili su se da krenu posle ruka. U vreme ruka zazvonio je telefon kraj bara, poziv je bio za Filipa. Izvini, tata, ree mu Toni, a u pozadini se ula vesela graja. Pogreno sam razumeo. Takmienje je sutra. Moe li da doe danas? Prokletstvo, ree Filip, ve imamo planove. Ne mogu tek tako. Shvatio je da je pogreio. Da, svakako. Nema problema. U koje vreme bi bilo zgodno? To je to. Jo ne znam. Dimi i ja idemo do grada i treba nam da nas poveze. Potom je usledio niz uasno komplikovanih pubertetskih predloga, tako da je Filip morao da eka da ga Toni pozove u neko doba u rano popodne, kada e dobiti nove instrukcije. Veera sa usamljenim gospodinom Hagendornom nije dolazila u obzir. Laslo, koji ih je ekao u dnu bate gde je poinjala staza, sloio se da povede Margaret do vile na plivanje; obeao je da e je vratiti do mraka, u vreme kada Filip bude stigao. Nije bio nimalo ljut, izgleda da je promenu plana u poslednjem trenutku primio sa iznenaujuom nonalantnou. Gospodin Hagendorn e svakako biti razoaran, ree. Rekao mi je koliko se radovao da vas upozna oboje. Ali, barem dovodim mladu damu. Imao je na sebi iste ljampave bele pantalone, kao neki starovremski lekar Filip je primetio da su imale ak i traku preko bele koulje obukao je toplu planinsku jaknu, a elavu glavu titio je starinski eir. Nije izgledao nespreman za podue penjanje uzbrdo, ak je izgledao mlae i snanije nego kraj kamina prole noi. Bilo je oigledno da je ovek sa planine. Margaret je nosila kupai kostim umotan u pekir. Fotoaparat se klatio na traci koja je visila oko vrata. Kladim se da je pogled divan odozgo, rekla je ljubei Filipa. Poljubila ga je i drugi put umesto pozdrava, a onda su ona i njen pratilac poeli da se penju stazom. Vazduh je postajao sveiji dok su se uspinjali, ali ih je kretanje grejalo. etnja je ispala mnogo napornija nego to je Margaret oekivala. Kako li je samo va gazda uspeo da sagradi kuu ovde?, upitala je pre pola sata dok su napredovali strmim delom staze nedaleko od podnoja planine. Na drugoj strani postoji uzak krivudav put, ree joj Laslo zastajui da smakne eir i obrie elavu oznojenu glavu. Penjemo se drugim putem. Videete, uostalom, da je put bri.
Zvuao je sasvim prijateljski, ali od tada su jedva progovorili koju re. Kako je bivalo sve hladnije, tako se menjalo i njegovo raspoloenje; postao je utljiv, zabrinut, kao da je sluao glasove planine i kada ga je upitala koliko jo ima do cilja, samo je klimnuo glavom u pravcu severa i odgovorio: Jo malo. Uspinjali su se ve skoro itav sat, pratei krivudav pravac kroz gusto poumljenu kosinu. Bilo je oigledno da je Laslo vodi pogrenim putem ili je moda prevario i samog sebe; mada je nastavio da koraa vrsto i sa ciljem ak i sada, bez traga oklevanja, poela je da se pita da li stvarno dobro poznaje put, kako je tvrdio. Vremenom je staza postajala sve ravnija, drvea je bilo sve manje i kada se okrenula da pogleda iza, mogla je videti koliko su se udaljili. Ispod njih se prostirala zelena ustalasana dolina, a hotel se izgubio iz vida na drugoj strani planine. Sada su bili na pola puta planinskog nagiba, pratei krunu stazu prema severnom grebenu. Laslo, koji je iao ispred nje, zastao je gledajui netremice uvis, mimo udaljenih stena, i izustio: Skoro smo stigli. To je iza one okuke. titei oi od sunca, potraila je na horizontu obrise krova. Iznenada je zakiljila. Ko je to? Gde? Gore, meu onim stenama. Pokazala je rukom, osetivi se budalasto; u trenutku je pomislila da je videla malu crnu priliku kako se stapa sa senkom velikog kamena koja je pala na neravno tlo. Ali, kad je bolje pogledala, videla je da je zemlja pokrivena bunjem i da se ono njihalo na vetru. Doi, ree joj Laslo, kua je ispred nas, a mi treba da se vratimo nazad pre mraka. Filip je nestrpljivo sedeo na zadnjem tremu prelistavajui asopis za skijae od prole zime i ekao da unutra zazvoni telefon. Geranijumi su se neno njihali na povetarcu koji je dolazio s planine. Zakljuio je da je stvarno besmisleno, nepotrebno da neprestano ubeuje sebe kako e Margaret biti sigurna sa Laslom, ali je ipak uporno nastavljao da uverava samog sebe. Podigao je pogled i shvatio da vie nije sam. Starija ena od prole noi sela je na stolicu kraj njega i izvadila pletivo. Klimnula je glavom. Prvi put ste ovde? Da, rekao je, automatski povisivi glas, jer je pretpostavljao da ona slabije uje. Samo za vikend. Dolazim ovde vie od pedeset godina, ree. Moj mu i ja smo prvi put doli ovde u leto 1935. Preminuo je 1964, ali ja se stalno vraam. Videla sam kako hotel menja vlasnike sedam puta. Graknula je. Sedam puta! Filip je ostavio asopis. I da li sada drugaije izgleda?, utivo je upitao. Ne. Kraj je drugaiji. Mnogo novih ljudi je dolo, a mnogo starih je nestalo. Izgledalo je kao da e poeti da ih nabraja, ali u tom trenutku otvorila su se vrata i pojavila se gospoa Hartli sa knjigom rauna u rukama. Videla je Filipa i nasmeila se. Jo uvek oekujete poziv? Da, ree. Ne znam ta zadrava to dete. Odavde mogu da ujem telefon, zar ne? Svakako. Ali neko razgovara i izgleda da e potrajati. Pokuau da ga pourim. Filip se namrtio. A telefon u kancelariji? Moj mu ga upravo koristi. Dogovara porudbine sa naim snabdevaem iz Konkorda. Ali ne brinite, nee potrajati. Problem je u tome, odgovori Filip sa sve veim nestrpljenjem, moj sin moda pokuava da me dobije u ovom trenutku. Zar ne moete da prebacite taj poziv na telefon na spratu? Mogu da saekam u jednoj od praznih soba. Odmahnula je glavom. Gore nema telefona. Ova dva dole su jedina dva telefona koja imamo.
Ali to je nemogue, ree Filip. Mogao je da oseti kako mu srce bre kuca. Nemogue! Onaj krupan tip, Laslo, ima telefon u svojoj sobi. uo sam ga prole i pretprole noi. Razgovarao je sa nekim po imenu Hagendorn. uo sam ga. Dok je izgovarao ove rei uurbano, znao je da to to je rekao nije tano; da to uopte nije mogue; da je jedino uo Laslov glas. Sve to je znao bilo je da je ovek moda govorio sa zidovima, u vazduh, sa praznom sobom. Postoji re za takve ljude, za one koji priaju sami sa sobom. Psihopate. Odatle ga znam!, stara ena je progovorila. Bio je Hagendornov ovek. Znala sam da sam ga prepoznala. Okrenula se prema Filipu. ovek sa kojim ste razgovarali prole noi, bio je neka vrsta ah, ne znam kako biste ga nazvali. Vrsta linog sluge. Radio je za jednog groznog oveka koji je iveo u planini. Dovodio mu je ene gore. Bilo je svakakvih pria. Tako je, ree Filip, eljno hvatajui svaku potvrdu injenica, bez obzira to je bila neprijatna. Taj tip, Hagendorn. On navodno ima neku raskonu vilu gore. ena je razrogaila oi. Ali ta kua je izgorela 1939. Seam se bila je neka jaka eksplozija. Neto u vezi sa rezervoarom za gorivo. Taj Hagendorn je izgoreo, odlino se seam, i svi su govorili da se dobro zavrilo. Zatresla je glavom. Nieg sad nema tamo gore. Ve godinama nema kue. Iskreno, Laslo, uzviknula je Margaret, jeste li sigurni da nismo otili predaleko? Ovo ne moe biti taj put. Proli su stenje i zalutali na usku zaravan pokrivenu krljavim borovima i korovom. Ispred njih, krivudajui uz prednju stranu planine, nalazilo se neto to je izgledalo kao nizak razruen kameni zid dopola prikriven rastinjem. Iza njega, borovi su izgledali kao ukotvljeni u nebesko plavetnilo, jer se u njihovom podnoju zemlja strmoglavila u kameni ponor dubok trista metara, kao da su dinovske ruke odsekle deo planine. Laslo je iao ispred nje, hod mu je postao ustriji, dok je ona koraala sporije plaei se pada i oprezno posmatrajui. Nestrpljivo joj je mahnuo i dao znak da mu se pridrui. Laslo, izgovorila je bez daha, upinjui se da ga stigne, gde smo mi to? Gde je kua gospodina Hagendorna? ta to? Kua? Skupio je usne i pogledao tupo na trenutak. Odsutno je zurio oko sebe, kao neko ko prvi put vidi mesto. Odjednom, pogled mu se ukoio; primetila je da je zurio negde pored njenih stopala. Zato, evo ovde je kua, rekao je tihim glasom, kao da objanjava detetu. Evo je ovde. Pratila je njegov ukoen pogled. Pokazivao je pravo na klisuru. Uzmakla je korak unazad, zbunjena. On se to samo ali, govorila je sebi, ali je njen stomak odbijao da joj poveruje. Osetila je kako se njegova ruka lagano spustila na njeno rame. Pretpostavljam, ree on, da ete prvo eleti da vidite bazen. O, da, ree, uzaludno pokuavajui da se izmigolji. Da, Laslo, pokaite mi bazen. Za trenutak mu je ruka skliznula sa njenog ramena i ona je bila slobodna; ali ve ju je zgrabio i neumoljivo povukao napred. Doi, rekao je. Ima toliko toga da se vidi. Smeei se, pokazivao je na ono to se nalazilo ispred njih, veliko udubljenje u steni, duboko kao jama, otro useeno na ivici litice, kao vrh nekakvog monstruoznog kraga. Laslo ju je povukao blie. Gubei dah videla je da su tri kamene strane pravilno iseene, kao zidovi ogromne tamnice, ali ve popucali i oteeni vremenom, ispresecani liajem i mahovinom reju, stari. Dno je bilo razvalina pokrivena korovom koja je zjapila ka nebu. A ovde, rekao je, imamo bazen. Zglob ju je zaboleo u trenutku kad ju je povukao ka ivici bazena. Oseala je
da gubi tlo pod nogama, kao kad deo oblaka mine pored sunca i izgubi se. Koraknula je nesigurno unazad. Ne, ree ljutito, ne moe sada da ode. Morae da prenoi. Nagnuta napred, piljila je u mrane dubine. A u njima, kako se svetlost menjala, neto se micalo, crno kao gar, kao grana ugljenisanog stabla. Ploice su iz uvoza, govorio je. Nije se tedelo. Oseala je stisak njegove ruke na ramenu. Tlo joj se okretalo pod nogama, senke su se pomaljale traei je. A sada, rekao je, vreme je da upoznate gospodina Hagendorna. Hartlijevi nisu bili od neke pomoi, jedino su u lokalnom vodiu pronali mapu izletnikih staza koje su uzdu i popreko presecale planinu; ali stara dama, drhtei usnama od usredsreenosti, uspela je da se doseti gde je vila nekad stajala, ba iznad sive linije, koja je na mapi oznaavala klisuru Romni. Sudei po mapi, izgledalo je, uprkos Laslovoj prii, da je trebalo peti se bar jedan sat; Filip se popeo za pola sata na vreme da spazi krupnu priliku u beloj bolesnikoj odei kako se bori sa mladom enom na vrhu staze, kraj dubokog procepa u steni koji je zjapio ka nebu. Potrao je ka njima sa ono malo preostale snage, sa saznanjem da e jednog dana, negde daleko, moi da ispria sinu priu o tome kako je jedna osoba povuena dalje od ponora, dok je druga otila u susret svom gospodaru sama. Prevela s engleskog Ivana Keki
Krista Faust, roena 1969. u Njujorku. Pie novele.
BATERFEJS Dinel je bila strano runa, ali nekako joj je polazilo za rukom. To lice bi vas uhvatilo i ne bi putalo. Otrih mukobanjastih crta, grube koe. Iskrivljeni krokodilski zubi u ivotinjskom prorezu usta. Uske zelene oi mogle su biti njeno najbolje obeleje da vam se nisu uvek smejale. Te oi su govorile da zna ko ste. Saznao sam da je mrtva na prvoj pu-pauzi tog dana. uo sam da je stara Baterfejs1 ula u pogrena kola prole noi, ree mi Dimi Stenclo dok mi je pruao upalja. Pronali su je u kontejneru sa njenom mreastom arapom oko vrata. Dimi je bio stariji dve godine od mene i voleo je da vidi sebe kao svetskog oveka. Bio je vrlo ozbiljan u vezi sa kurvama. Vodio je detaljnu statistiku o svakoj prostitutki u krugu od petnaest kilometara. On je Dinel prozvao Baterfejs : Imala je sjajno telo. Ali, njeno lice... U prvi mah se nikako nije uklapalo. Dinel ne moe biti mrtva. Video sam je na uglu Delmont avenije pretprole noi, poto sam zavrio smenu. Pokazala mi je da nema gaice ispod mini suknje, namignula mi i pitala me da li imam pet dolara. Nisam imao. Sad je mrtva. Dok sam razmiljao o tome, imao sam udan oseaj u stomaku. Voleo bih da sam joj dao pet dolara. Voleo bih da sam joj dao pet stotina dolara da provede no sa mnom umesto sa tipom koji ju je ubio. Ona mi je samo odradila jednom rukom tog leta i jo ponekad mislim na to. Zna, ubica joj je stavio papirnu kesu na glavu kad ju je bacio na ubrite, ree mi Dimi dok je palio cigaretu i osmehivao se kroz stisnute zube. Zvui kao projekat gradskog ulepavanja, ako mene pita. Nisam hteo da mu prereem grkljan. Samo sam hteo da... Ne znam. Samo da ga udarim, tako neto. Za Dinel. Potpuno sam zaboravio na seivo za kutije koje sam drao u ruci. Ve devet godina ekam na izvrenje smrtne kazne, a tipa koji je ubio Baterfejs nisu pronali nikada. Jo uvek mislim o njoj i o runom radu koji sam samo jednom dobio od nje. Jo uvek vidim zle, podsmeljive oi, koje su gledale pravo u mene dok mi je to radila. Bila je jedina ena sa kojom sam ikada bio. Prevela s engleskog Ivana Keki
1 Butterface hot body, but-her-face, naziv za zgodnu enu runog lica (prim. prev).
Dejvid D. Skouv roen je 1955. u Marburgu u Nemakoj. ivi u SAD. Objavio vie zbirki pria, romana i scenarija za filmove.
RAJSKI FRIIDER Svetlost je blaenstvo. Vie je nego lepa. Garet vidi svetlost i strahopotovanje istie iz njega. Garet ne moe da ne vidi svetlost. Kapci su mu vrsto zatvoreni; slivaju mu se suze iz bolnih proreza u uglovima oiju. Svetlost prodire u te uglove. Od arke beline ne vidi ilice na unutranjoj strani kapaka. Pokuava da izmeri vreme otkucajima srca; ne vredi. Svetlost je oduvek sa njim, ini mu se. Ona je vena, svemona. Garet dahe, ali ne osea bol, istinski bol ne, jer je svetlost via sila i on joj duguje svoje uenje. Ona je mnogo vie od njega samog, tako je intenzivna da moe da uje kako mu miluje telo, traei tajna mesta, njegove organe, misli, osvetljava svaku pukotinu i brazdu u mozgu. Garet snano pritiska oi dlanovima i divi se kako svetlost ne mari za to i nema milosti. Garet se osea patetino; osea da je svetlost nedvosmislena i ista. Garet je pogledao u svetlost razmiljajui na nov nain o tome kako bi Bog morao da izgleda. Osea se poastvovanim to je ba njemu, meu tolikim smrtnicima, bilo dozvoljeno da vidi boanstveno. Njegov um tumai svetlost kao neto vrelo, premda on sam ne osea da mu se telo pri. Tako isto, tako potpuno... Nikada u svom patetinom smrtnom veku nije video takav spektakl. Na kraju, svetlost se vie ne moe izdrati. Garet mora da odvrati pogled, ali ne moe. Bez obzira na koju stranu okrene glavu, svetlost je tu, istei satnice i krivicu, i ljudske slabosti, i greke prolosti, kao i pogrene predstave o budunosti. Svetlost, zauvek, u Garetovoj glavi. Pokuava da pronae rei koje bi preneo svetlosti i pronalazi samo ograniene ljudske pojmove, kao to je ljubav. ena je u krevetu sa muem. U predahu voenja ljubavi njene oi su poluotvorene i plave u polutami, sa jedinstvenim sjajem koji mukarcu govori da je on sve to ona vidi ili eli da vidi u tom trenutku. Ona mu kae da ga voli. Nepotrebno. Rei u tami mu ipak prijaju. Dodiruje mu nos vrhom prsta i neno ga sputa nanie. Ti. Tebe volim. On to zna. Sprema se da joj odgovori, ako ni zbog ega drugog, onda da je ne bi, u toplom postkoitalnom miru, ostavio sasvim samu sa njenim reima ljubavi. Pokuava da smisli neto seksi i duhovito, neto istinski neno kako bi potvrdio da mu je stalo. On lei na leima, a njena noga, topla i vlana na najnenijem delu bedra, prebaena je preko njegove. Ti si moj, govori zagrljaj. Ti si ono to elim. ovek se i dalje bori sa reima koje ne dolaze. On proputa priliku. Ako propusti trenutak, neke druge sile pojure da popune prazninu umesto tebe, a ovek retko ima kontrolu ili izbor.
Kasnije, razmilja, da je samo progovorio, nijedna od loih stvari ne bi se dogodila. uju se povici. Sledea stvar za koju ovek zna, jeste vritanje njegove ene dok je on licem okrenut nadole, a obraz mu je grubo utisnut u tepih. Pitanja njegove ene koja uje kroz vrisak ostae bez odgovora u ovom ivotu. Njegove ruke su na leima, u lisicama. Podigli su ga lisicama, nagog, dok su se svetla palila u spavaoj sobi. On okree glavu, pokuava da vidi. Jedan od napadaa mu vrsto dri ruke na leima. Na trenutak je ugledao svoju enu, nagu poput njega, dok je ovek u poslovnom odelu hvata za vrat i prislanja uz sam zid spavae sobe. Slobodnom rukom to odelo dri pitolj tik uz njen nos i govori joj da uuti ako zna ta je dobro za nju. Kao lo gangsterski film, pomilja ovek. On sve ovo vidi u deliu sekunde. A onda, pucanj. Ponovo udara u pod i osea kako mu se niz rascepljenu obrvu sliva svea krv. lanci su mu uvezani nekom od plastinih lisica kakve koristi policija. Zatim ga podiu, dok mu se penis klati, i iznose ga iz njegove spavae sobe kao peenje na ranju. On se bori da vidi enu pre nego to ga napadai iznesu. U ovom trenu, videti nju poslednji put postaje najvaniji imperativ koji je ikada goreo u njegovoj svesti. Dok ga vuku, on joj govori da je voli. Ne moe da zna da li ga ona uje. Ne moe da je vidi dok izgovara rei. Na kraju, rei lako dolaze. Nikad vie ne vidi svoju enu. Doneli je posmatrao kutiju sa smenim izrazom na licu, naginjui glavu udesno. Povukao je dug dim, napravio oko centimetar pepela, onda je slegnuo ramenima kao komiar kada zna da je napravio tos a publika je suvie glupa da bi to cenila. I ta je uradio ovaj tip?, ree sa izvetaenom lakoom. To je poverljivo, odgovori Kambr. Ne tie te se. estere, to je glupo pitanje, valjda zna. Samo isprobavam, ree Doneli. Ja sam taj koji bi morao da ispita pametnjakovie kao to si ti da bih se uverio da informacije ne cure. I ta je uradio? On je reporter, koliko ja znam. Bio je na pogrenom mestu u pravo vreme, sa fotoaparatom i rikorderom, a nita od toga ne moemo da pronaemo. Poslali su nareenje da ga se dokopamo. Vrlo zabavno. Trebalo je da donesemo vest pre drugih. Kambr uze etiri aspirina obloenih kodeinom. Ima li jo pitanja? ta je video? ta je uo? Mogu li da ti postavim pitanje: eli li da zadri ovaj posao? Hoe li da ja izgubim svoj? To su dva pitanja. Doneli se zabavljao. Ti si prvi postavio dva pitanja. Ali tvoji odgovori su vie kul. Hoe li cigaretu? Ne. Kambr je stvarno eleo da povue dim, ali je smatrao da je to navika koju bi morao bolje da kontrolie. Malo ta je moglo da se radi skrtenih ruku u sobiku i bio je zahvalan zbog Donelijevog prisustva u ovoj smeni. Zatvorili su ovog tipa u eliju na etiri dana, to ti je prvo preznojavanje. Nema telefona. Ne moe nikud da mrdne. I tad bi ljudski faktor morao da ga slomi; jo uvek nita. Koristili su i vreice napunjene gvourijom. Mm. Doneli je popuio cigaretu i potraio pepeljaru. Na kraju je opuak
ugasio na onu. Nema spoljanjih znakova, osim koje modrice, a organi se pretvore u kau. Koristili su i telefonski imenik. itao je imenik i rekao: Ima tu vie sjajnih likova, ali je zaplet bedan. ovee, ima ih milion takvih. I svi oni smrde. Hvala. Doneli je poeo da pretresa pantalone zbog novog dima. Zakleo se da treba da prestane sa tom navikom. Sa pretresanjem, ne sa puenjem. I ta onda? ta onda. Doveli su bolniara. Dao mu je serum istine; nita. Onda su na red dole psihodeline stvari, pa elektrookovi. I opet nita. Tu smo sad mi. Doneli je pogledao dva puta. Da, bio je to kuhinjski tajmer na vrhu Kambroove konzole. Donelijeva ena je imala ba takav nalik na sat, sa podeavanjem na ezdeset minuta. Koristila ga je za precizno kuvanje kafe; ona je imala istanan oseaj za stvari kao to je savrena kafa. Doneli je pokazao na tajmer, a onda na veliku kutiju. Ti ga kuva u onom? Aha. Jo nije gotov. Kutija je bila oko metar i ezdeset sa metar i ezdeset i liila je na friider. Bila je bela, kao od emajla, ojaana elikom i bez ikakvih obeleja osim velike brave, poput onih koje je Doneli video u avionu. Debeli kablovi od 220 volti vijugali su od kutije ka konzoli. Prevarili su te, ree Doneli. To nije aparat za pravljenje leda. Kambr je imao izraz lica kakav uvek ima za sve Donelijeve ale. Doneli je primetio ne po prvi put da je Kambroova glava izgledala savreno okrugla, nalik na mesec, sa savrenim lukom kose u ravni obrva i okruglim cvikerima ludog naunika sa plavim i zlatnim mrljama na rubovima. Nove naoari? Aha, stare su me pritiskale. Muenje. Udarale su me ba ovde. Kambr je pokazivao na slepoonice. Pravo jebeno muenje. ovee, ako ikad bude morao da izvue neku informaciju od mene, samo me nateraj da nosim stare naoari i ja u umesto tebe pobiti roenu decu. Doneli je obiao krug oko kutije. Kako se ovo zove? Friider. ta drugo? Reporter? Smeno. Veina novinara nema petlju za ovu vrstu maratona. Da je progovorio, ne bi bio ovde. Tano. Slaem se. Zato bulji, estere? Volim da posmatram oveka koji uiva u svom poslu. Kambr mu pokaza srednji prst. Namerava li da se celo popodne vrzma okolo i divi mi se ili bih te mogao nagovoriti da stavi lone za kafu? Zazvonio je Kambroov tajmer. ekao sam da vidim ta e se dogoditi kad na reporter bude pren, ree Doneli. Evo ta se dogaa. Kambr je uzeo tajmer i podesio ga na ezdeset minuta. Doneli je mirkao. Isuse. Koliko dugo si danas ovde? est sati. Po novim pravilima zahteva se osam sati. Oh. Mleko i eer? Samo malo. Tek toliko mleka da kafa promeni boju. Poinje da zvui kao moja ena. Takni me i pucau ti u muda. Ovo je verovatno glupo pitanje. Od tebe, sigurno, odvrati mu Kambr. Mogu li da dobijem neto za naeg momka, novinara? Kambr se odgurnuo od konzole, a tokii njegove stolice zazveali su glasno
i prazno u sobi, kao suvie buno otkucavanje tajmera. Proturio je prste ispod naoara i protrljao oi sve dok se nisu zacrvenele. Jesam li ja rekao da je tip reporter? Izbrii to. Bio je reporter. Kad izae iz friidera, nita mu nee biti potrebno, osim moda tapacirana elija. Ili mrtvaki koveg. Doneli je i dalje buljio u kutiju. Bilo je suvie udno, kao nekakava anomalija koju ne moe da ne gleda. A kako bi bilo da mu dam dobri stari cijankalijum, koji je ionako stvar vlade? Ne jo, ree Kambr, dodirujui tajmer, kao da to ini radi inspiracije, a potom je dodao zabeleku u sivu svesku. Ne jo, prijatelju. Proteklo vreme nije vie imalo nikakav smisao, a to je dobro za Gareta. Olakanje. Bio je slobodan od nekadanjih ogranienja i zemaljske svakodnevice. Ovde nema dana, nema noi, vremena. Bio je osloboen. Elementarna sila; ogranienja fizike forme postala su njegove jedine realnosti. Proitao je jednom da bi sledei korak u ljudskoj evoluciji mogao da bude intelekt bez forme, vean, gotovo kosmiki, besmrtan, transcendentalan. Ako je svetlost bila Bog, onda je hladnoa Usnulost. Nova pravila, nova boanstva. Sklupan je, u poloaju fetusa, kao prebijena ivotinja, jei se nekontrolisano dok se njegov prosvetljeni um napree da razrei problem kako ispravno izraziti svoje potovanje novom bogu. Osea da su mu kosti hladne; ruke i noge kao da nisu njegove, bez oseta. Disanje je postalo ledeno seivo, bui mu plua. Plitko die i moli se da ozleen jednjak pozajmi vazduhu deli metabolike toplote pre nego to nemilosrdno uroni u njegovo pluno tkivo. On je jo uvek samo smrtno bie. On zna, hladnoa nee da pokrade vie od nekoliko kritinih stepeni njegove toplote. Hladnoa ga nee ubiti; ona ga iskuava, poziva ga da otkrije sopstvene krajnosti. Bilo bi suvie lako ubiti Gareta, besmisleno. Ne bi preiveo svetlost da bi tek tako stradao od hladnoe. Hladnoa brine o njemu, kao i svetlost, jer reeno je da nebriljiv bog brine o stadu obogaljenih, muenih, pobijenihda bi obnovljena vera bila ispovedana. Hladnoa je tako intimna da to prevazilazi njegovo telo. Njegovi prsti su sada samo udaljene pritoke zaboravljenog oseaja. Garet se sklupao na desnom boku, a onda na levom da bi zavarao oba pluna krila i odbio napad ledenog bola usitnjavajui ga na delie. Dozvoljava da temperatura ispod nule protee kroz, a ne da tue u slabane zidove njegove koe. Misli na oboreno drvo u umi. On je ovde i hladnoa e imati neku svrhu. On je dokaz za zvuk u tiini, umski kraj okovan snegom; bio je potreban ledenom vazduhu, koji je bio potreban njemu samom kako bi proverio sopstveno postojanje. Tako uuren i nag, drhtei, dok njegova usporena krv postaje gusta i gmie kroz hladne vene, Garet dozvoljava hladnoi da ga uzme. Pozdravlja njenu agresivnu prirodu, njenu drskost. Garet zatvara oi. Osea se blaeno. Smeei se, stisnutih zuba, spava. Na prljavom stoiu za kafu ispred Alvarada bilo je nekoliko vanih predmeta: boca viskija, veliki fotoaparat, puka i neotvoreno pismo. Fotoaparat je bio sa autofokusom, filmom u boji 1600 ASA, bez blica i sa dugmetom za brzo premotavanje i beuman rad. Zabeleen je dvadeset jedan snimak za nekoliko sekundi. Viski je bio prilino blag, dopola popijen. Puka marke Charter Arms 44 Bulldog bila je jo nekoriena. Kad god bi se u zgradi zauli i najmanji noni zvuci, Alvarado bi postao na-
pet, srce bi mu brzo udaralo, predoseajui. Tren za trenom, bio je bezbedan premda bi svaki sledei trenutak mogao biti presudan. Dovezao se ak u dolinu San Fernando da bi poslao svoje ve adresirane pakete, kopije dragocenih snimaka i fotografija. Njegove mere obezbeenja bile su dobre, njegovi dokazi bili su prokleti i jedini razlog zbog kojeg se jo uvek vrzmao oko stana bio je to se i sam oseao prokleto. Nekako ukaljano. Novi dokaz ekao je u unutranjosti njegovog fotoaparata. Siroviji, jo otrovniji, opasno dobra stvar koja e potkrepiti njegove ve dovoljno vrste dokaze. Alvarado je podigao koverat i proitao adresu po hiljaditi put. Bio je to raun za kablovsku televiziju za Gareta, njegovog komiju, koji je stanovao odmah do njega. Jednom davno, bogovi koji brinu o kompjuterizovanim mejling listama tucnuli su i zamenili njihove brojeve. Umesto da bezuspeno okreu telefonske brojeve da bi ispravili greku, Alvarado i Garet su ve godinu dana razmenjivali potu, ubacujui je ispod ulaznih vrata kada nisu bili kod kue. I jedan i drugi su puno putovali. Stvar sa potom postala je deo njihovih uobiajenih viceva. Garet je radio kao agent u izdavakoj kui. Obilazio je svoju teritoriju sa novim izdanjima i iao od radnje do radnje. Alvarado je radio za Los Angeles Times sve dok nije ostao bez posla u sezonskom potkresivanju praenim priom o najnovijoj recesiji. Poeo je da radi samostalno, dok ne doe ponovo red na njega; imao je ve dovoljno radnog iskustva da poveruje u karmike poslovne ritmove. Samostalan rad ga je bacio na neka nova, veoma udna mesta. Alternativni asopisi. Tabloidi. Pop magazini. Istraivako novinarstvo sa sopstvenom motivacijom. Sada, ako bi njegovi saveznici na pravi nain iskoristili kopije njegovih snimaka i fotografija, koje su na sigurnom, u potanskom tranzitu, Alvarado bi se vratio u punom sjaju. ekanje nije predstavljalo najgoru stvar, mada mu je zbog toga ivot postao prilino neizvestan u proteklih par dana, koji su bili pakleni. Ponekad novinare ubijaju zbog njihovih reportaa. To se deavalo, ali javnost malo zna o tome. Stoga se Alvarado dobro obezbedio. Ponekad se novinarima deava neto gore od ubistva. Da, zato je puka napunjena, a on bdi u mranoj sobi. To se desilo pre etiri ili pet dana. Recimo nedelju. Alvaradov dnevni ritam i spavanje postali su zbog mogunosti okraja potpuno poremeeni. Pre nedelju dana, zauo je buno komeanje u noi. Njegove optuujue fotografije i trake jo nisu bile kopirane ni poslate. Probudio se iz dremea na sofi u trenu, na oprezu. U prvi mah je pomislio da je u pitanju domaa svaa Garet i njegova ena ili devojka glasno su se raspravljali usred noi, kao to to ponekad ine ljubavnici. Alvaradov mozak deifrovao je buku koju je uo. Nije to bila rasprava. Sea se da je odmah zgrabio fotoaparat i pomerio se na balkon. Nakon trenutka dvoumljenja, zakoraio je na Garetov balkon i odmah shvatio da je unutra gadno sranje. Veinu zbivanja posmatrao je kroz objektiv, fokusirajui se na prorez svetla koji je dopirao kroz zavese na Garetovim klizeim vratima. Video je nagog Gareta koga je vezao efikasan, brz odred siledija obuen u odela tajne slube. Garetovu enu, ili devojku, takoe nagu, zlostavljali su uz pretnje na drugom kraju spavae sobe. Ljudi su se kretali kao da imaju neki zadatak. Dvadeset jedan snimak, a Garet je napolju, otet, nestao Alvarado je otrao do potanskog sandueta sa starijim, nita manje zastraujuim zadatkom. Morao je da titi sopstvenu budunost. Ove noi Alvarado je sedeo i piljio u raun za kablovsku adresiran na Gareta. On ga je dobio. A Garet je dobio none posetioce koji su bili namenjeni njegovom susedu. Meni namenjeni, Alvarado je znao.
Bila je to sluajnost, skoro boanska, koja je dala Alvaradu dovoljno vremena da sakrije svoj materijal na sigurno. Garet je izvukao ibicu i verovatno se zahvaljujui tome Alvarado i dalje vukao okolo. Tek tako ivot mu je postao nalik na lo film noir. Tu je gde je, pije, miluje svoju puku i fantazira o neizbenom sukobljavanju. Unititi, raskrinkati i u bljesku slave svi e zavriti u novinama. Post mortem. Pod uslovom da loi momci ovaj put dobiju pravu adresu. Ako je Bog svetlost, a hladnoa San, onda je zvuk Ljubav. Garet misli da je iskuan i preien zbog veoma posebne svrhe, dunosti, ili izabrane sudbine. Osea se ponosnim i ispunjenim. Nemogue je da prima tolika otkrovenja bez odreene svrhe i zato dobro obraa panju na lekcije koje mu donosi zvuk. On je paljiv mali poboni ovek na obuci. Krajnosti koje izdrava putokazi su njegove sopstvene evolucije. Poeo je kao normalan ovek. Sada postaje neto vie. To ga oduevljava. Nestrpljivo oekuje Vrelinu, i Tiinu, i Tamu, i sve to mu je potrebno izvan njih. Hoe li da uje tos?, ree Kambr. Doneli je osetio da mu nee biti zabavno. Ja zbijam ale u ovom klozetu. Ali ne takve kao to je ova: na reporter? Pokupili su ga jutros u tri sata. Drali smo pogrenog tipa u friideru celu nedelju. Doneli se nije nasmejao. Nikad se nije smejao kad bi osetio da mu se eludac otkainje kao lift, odnosei mu jaja pravac u Pakao. Hoe da kae da je ovaj tip nevin? Kambroov stil nije dozvoljavao glupost ni vraanje na staro. Ne bih to rekao. Svako je zbog neeg kriv, zar ne? Ne. Ne bih rekao da je na ortak u kutiji nevin. Ne vie. Gledali su ukoeno u friider. Unutra je bio zakljuan ovek izloen takvim ekstremima koji bi slomili i najvreg agenta. Mozak mu se do sada ve pretvorio u kajganu. I on nita nije uinio sem to je nevin. Jebeni uvari, frktao je Doneli. Oni uvek zajebu nareenja. Gomila naoruanih mladia, sloio se Kambr. Uvek je bolje okriviti drugo odeljenje. I hoe li ga pustiti napolje? Nije to moja dunost. Znali su da ovek u kutiji mora biti puten, ali nijedan od njih se ne bi pomerio sve dok odgovarajui papiri ne bi stigli. Na emu je on sada? Visoko frekventni zvuk. Podeeno je na sranje! Doneli je video kako se Kambr katapultirao iz stolice, zgrabio kuhinjski tajmer i bacio ga na drugi kraj sobe. Raspao se u komade. Kambr je potom izbezumljeno upao prekidae i zaustavljao brojanike. Prokleti tajmer se zamrznuo! Stao je! Doneli je odmah pogledao u friider. Suvie dugo je bio podeen na maksimum. Prokleti tajmer, ete! Pitali su se ta e ugledati kada se poklopac konano podigne. Garet osea da je doao do krajnje granice i da je za njega cena previsoka. On izdrava jer mora. Lebdi na rubu ljudskog milenijuma. On je prvi. On mora da iskusi promenu otvorenih oiju. Zvuk je uklonio sve iz Garetovog sveta. Na kraju, nije kasno, Garet izgovara volim te.
Mora to da izgovori vritei. Nije odve kasno. Potom mu pucaju bubne opne. Kambr je pio kafu u predvorju, pognutih ramena, laktova naslonjenih na kolena, pokajniki. Da li si ikada uo za sigurnosni osigura?, ree Doneli. Takav osigura ima sopstvenu zatitu koja ti raznese itav stereo? Nije reagovao. Video sam da je friider otvoren. Kada su izvadili naeg deka? Jutros. Bio sam kod konzole kada su nareenja konano stigla. Hej tresu ti se ruke. et, oseam se skoro kao da moram da plaem. Video sam kad je momak izaao iz friidera. Nikada nisam video tako neto. Doneli je seo pored Kambroa. Loe? Loe. Ote mu se otrovan smeh. Liio je vie na kaalj ili lave. Otvorili smo kutiju. I taj tip nas je pogledao kao da smo mu upravo ukrali duu. Imao je krv svuda po sebi, uglavnom iz uiju. Poeo je da vie. et, on nije hteo da ga izvadimo. Ovo nije dobro zvualo, a dolazilo je od profesionalca kakav je Kambr. Doneli je izdahnuo odmerenu koliinu vazduha kako bi smirio svoj ubrzani metabolizam. Ali, ti si ga izvadio. Da, gospodine, mi smo to uinili. Takva su nareenja. I kada smo ga izvukli, on je pukao, iskopao je oi i uguio se sopstvenim jezikom. Isuse Hriste Odneli su ga uvari. Uklanjanje je jedina stvar koju ti klovnovi dobro obave. Ima li cigaretu? Doneli mu je pruio cigaretu, upalivi mu je. I sam je zapalio jednu. et, da li si itao Bunar i klatno2? Gledao sam film. Pria je u osnovi o oveku koga Inkvizicija mui danima. Ba kad je bio na samoj ivici bunara, izbavila ga je francuska vojska. Fikcija. Da, srean kraj. Mi smo uinili isto. Osim to ovek nije hteo da ode. On je pronaao neto unutra, ete. Neto to ti i ja nikada neemo nai. I mi smo ga izvukli, sklonili od neeg to je otkrio I on je umro. Da. utali su nekoliko minuta. Nijedan od njih nije bio naroito sklon duhovnim stvarima; to su ljudi koji su bili plaeni za svoju sposobnost da obave posao. Ipak, nisu mogli da ne misle na to to je Garet mogao videti u kutiji. Nijedan od njih ne bi nikada uao u kutiju da to otkrije. Suvie mnogo razloga da to ne uine. Na hiljade. Imam poklon za tebe, ree Doneli. Dao mu je novi tajmer, tek izaao iz fabrike. Imao je i garanciju. Kambr se nasmeio. Malkice. Polako, stari drue. Dunost zove. Kasnije emo popiti pie. Kambr je klimnuo glavom i prihvatio Donelijevo bratsko tapanje po ramenu. Samo je radio svoj posao. To nije greh. Doneli je iao niz hodnik osvetljen fluorescentnom svetlou svesno izbegavajui put koji bi ga odveo pored sobe gde se nalazio friider. U ovom trenutku ne bi voleo da ga vidi otvorenog. U svesti je zacrtao da treba da potrai Poovu priu. Voleo je da proita neto dobro.
2 Pripovetka Edgara Alana Poa (prim. prev.).
Brajan Hod roen je 1960. ivi u Koloradu. Pie prie i romane. Bavi se i fotografijom i muzikom.
SIGURAN DOBITAK Svake veeri, bez izuzetka, poinje ovako: MUZIKA: Uvod u Mars, donositelj rata, Gustava Holsta. ...Ako postoji mrana i turobna muzika ova je ta. Zatim sledi spiker, veseo i okretan kao igra. Monti nije znao gde su nali tog tipa, ali je bio najbolji imitator Don Parda koga je uo. SPIKER: Ostavite to to radite nee nikuda otii! Hajde! Pridruite nam se sad u najneizvesnijem satu na televiziji Siguuraaan doobiiitak! Svake veeri, bez izuzetka. Sedam dana u nedelji, uivo i bez ponavljanja. Kada je Monti prvi put pogledao na sat, bilo je pola sata do poetka oua. Zavalio se jo dublje u fotelju u svojoj garderobi. Imao je vremena. Vremena za ubijanje. Hoe li okrvaviti ruke? Prekasno, Monti! Ve su krvave! Priao je bifeu i iz pranjave unutranjosti izvadio flau ivas Regala. I pio je dok je peklo. Kajanje. Malo kasnije ugodno je utrnuo. I ponovo je mogao da podnese samog sebe. Do sada je Monti Olson iveo skoro sa svima. Duhom, ako ne telom. Putovao je TV signalom, igrao po sunanim dnevnim i spavaim sobama, noen na krilima televizije. Uvek gost, nikad uljez, uvek dobrodoao. Proslavili su ga kvizovi poput Posao veka i Kladim se u million. A da li je bio voljen? Oh da li je ikad ... jer on je bio ovek sa keom, ovek sa nagradama, ovek sa arobnim tapiem. On je ovek sa osmehom od milion dolara. Ovih dana mu je bilo teko da prizove taj iroki osmeh od uva do uva. Ali ipak je uspevao. Jednom profesionalac, uvek profesionalac. Ko bi to ikad pretpostavio? Zapitao se po valjda milijarditi put od kad se probudio i shvatio da su on i svi nenaviknuti na jezu i mrtvaku ukoenost manjina u opadanju. Ko bi pretpostavio da e i dalje traiti zabavu? Monti se okrepio jo jednim gutljajem viskija za ohrabrenje i posegao za svojom torbicom sa minkom. Ovih dana se sam minkao, mada nije znao zato li se uopte trudi. Lice mu je bilo mlitavije, oputenije, popucali kapilari proarali su mu nos. Ali i dalje je bio pravi Klerk Gebl u poreenju sa ostalim momcima iz ekipe. Monti je piljio u linije koje su se irile iz uglova njegovih oiju i usana i nabolje to je umeo prekrio ih tekom korektivnom minkom. Oni i dalje trae zabavu.
To i nije bila tako luda ideja, ne kada joj da vremena da se uvue u tvoju ve istraumiranu glavu. U vreme kada mrtvi odjednom vie nisu morali da budu u grobovima i mrtvanicama, Monti je lutao ulicama. Nije traio mnogo, samo da izbegne da postane ruak nekom novoprobuenom leu, i moda da se povee sa jo nekim ija je krv jo uvek tekla vrela. I video je zombije u njihovim domovima. Bili su tamo sami, u parovima, cele porodice parkirani ispred televizora, ba kao i pre, kao da se nita nije promenilo. ak i kada su sve TV mree i nezavisne stanice pogasile kao sveice na vetru, oni su i dalje gledali u prazne ekrane hipnotisani nepokretnou. ivi mrtvaci ekaju zabavu. Veina zombija nije ba bila bistra. Veina njih nije bila nita drugo do dvononi dinosaurusi u potrazi za najbliim zamkama u koje bi upali. Ali, neki od njih verovatno oni koji su i pre bili najvetiji i najbistriji uspeli su da povrate dovoljno inteligencije, to je samo po sebi istinski zastraujue. Gledali biste u te staklaste oi i shvatili da nisu tupave kao to ste mislili. Ili se nadali. Oups, svetla su i dalje gorela i neko je bio kod kue, samo to se stanar sada usredsredio na njihove glave. Bred Bernerd je bio takav stvor. Ovde u Njujorku, on je brzometno postao direktor TV mree sa kilometarskom listom top ou programa. Pre propasti onoga to je Monti nostalgino smatrao za Stari svet, neki ljudi su govorili da e Bred Bernerd otvoriti svoju televiziju. Ispalo je mnogo drugaije od oekivanog, ali je on ipak dobio svoju ansu. Jednog dana, Monti je zabasao u studio u kome je sniman Posao veka, ogroman, toliko tih amfitetar u kome je zamro i odjek nekadanijh aplauza. Stajao je na centralnoj pozornici, na kojoj je proveo skoro polovinu od svojih etrdeset tri godine, oseajui slatku vrelinu reflektora na sebi ... i bio je spreman da si raznese mozak i umre na mestu na kojem je proveo najlepe trenutke. Ali Bred Bernerd je ba tada odluio da ue u njegov ivot. Osim udubljenja veliine pesnice na desnoj strani lica, nije izgledao mnogo drugaije od onoga kako ga se Monti seao. Kretao se sporije, opreznije, ali se i dalje drao ponosno. Arogantan, ak i posle smrti. Monti se zamalo upiao u gae kao trogodinjak kad je pogledao u te razrogaene oi i shvatio da su ga prepoznale. Netremice su se gledali, beskrajno dugo. Napokon je Bernard rekao Imam posao za tebe. Glas mu je zadrao deo poletnosti ... ali nije izgubio mo ubeivanja. Sve se svelo na hej mome, nema razloga da otegne papke. Ne sada kada predstava mora da se igra, kada mogu da te vratim na ekrane, kada moe da se vrati na vrh. Tako je roen prvi televizijski programa namenjen iskljuivo zombijima. elim svoju ZTV. Monti je jo jednom pogledao na sat i shvatio da je ponovo kucnuo odsudni as. Iskapio je i poslednji gutljaj ivasa i spustio flau, kad se, tano po planu, zaulo kucanje na vratima. Vreme je za predstavu, rekao je Bred Bernerd kada je Monti otvorio vrata. Vreme je za zabavu, faco. Da, kao da mi svako vee treba podsetnik! Monti se probio kroz ekipu kostura koji su odravali kamere i rasvetu u bekstejdu, tim koji je odravao ou u ivotu. Trebalo bi uraditi neto sa ventilacijom, mada se Monti odavno navikao na smrad raspadajuih leina. Jednom profesionalac, uvek profesionalac. Kako ti uspeva?, pitali su ga oboavatelji, zavisnici. Kako svaki put uspeva da deluje kao da si na sedmom nebu?
Ne eeru, rekao bi im. Treba samo da pritisne pravo dugme u pravo vreme, da ukljui adrenalin, nabaci osmeh, potegne arm, napuni gorivo i to je jo bitnije, da iskljui mozak i savest. Na kraju krajeva, koliko dugo bi mogao da ivi sa samim sobom, ako prizna da je tvoj posao da podstie ljude da se poniavaju za novac? Dok je doetao do troje velikih vrata levo od pozornice, svi njegovi dugmii su bili spremni da se ukljue/iskljue. Ekipa je udarala poslednji glanc pred poetak. Ponekad je nadzornik morao da spreava prerevnosne scenske radnike da dou do neke od nagrada. Pre... prepo... hej ja te znam. Slabaan glas iz kaveza iza vrata broj 3. Svetlo je bilo slabo, i bilo je teko videti kome je pripadao taj glas. To to je u kavezu znai da spada u ive. Monti je bio jedini iv ovek u ovim svetim hodnicima. Znam te. Glas je bio pun, ali jasan. Njen glas ga je privukao kao svetiljka nonog leptira. Pitao se zato jo uvek moe da pria povezano kad su ostali u kavezu ve podlegli bensiima. Stari dobri bensedin inio je ive poslunijima i spreavao ih da uznemiravaju gledaoce. I naravno voditelja. Molim te, pusti me napolje ... molim te ...? Zapomagala je iz kaveza. Lice joj je uokvireno dugom, tamnom kosom. Nosila je crvenobelu suknju i prljavobeli demper sa V izrazom i velikim crvenim slovom M na sredini. Stiskala je reetke toliko vrsto da su joj ruke pobelele. Molim te? Sve je na svom mestu, sve je pod kontrolom. Ne mogu to da uradim, mala, rekao je, i da bi je ohrabrio dao joj veliki Monti Olsonov osmeh. Bio je to i te kakav osmeh, mogao se nositi sa osmesima iz Starog sveta. Kad je bal, nek je maskenbal. Kako moe ... ovako da nas prodaje? Ti si ipak jedan od nas. Rukama je pokazala prema grupi identino obuenih devojaka koje su delile kavez sa njom. Ti nisi jedan od njih. Zaplakala je. Borila se sa bensedinom, oi su joj bile staklaste, ali ne prazne. Kako moe da nas prodaje? Sada oni dre sve konce u rukama, ionako e te pre ili kasnije srediti. Oni me plaaju. Putaju me da ivim. Monti je unuo pored nje i skoro oinskim glasom rekao: Sea li se Endija Vorhola, a? On je nekad davno rekao da e svako imati svojih petnaest minuta slave. Sea li se toga? Pa, ovo je tvoja no, mala. Veeras e te gledati cela Amerika. Zurila je u njega borei se da ostane pribrana, rairila je pesnice i ruke su joj skliznule niz reetke. Zagledala se u mesto na kome su bile. Probaj ovo da iskoristi najbolje to moe, rekao je , i ostavio je. Morao je da stavi bubicu. ou tajm, viknuo je iz mraka Bernard. Ajmo, ljudi, ivo, ivo. Bernard je dao znak tipu u zvunoj kabini, zauvek mladom momku zvanom Budala, koji je umro i ponovo se rodio u majici Grateful Dead. Budalin posao je bio da puta pravu muziku u pravo vreme. On je sa nekoliko kaseta izvodio arolije i uspevao da ih dri u savrenom redu. MUZIKA: Mars, donositelj rata, opasnost u najavi. SVETLA: pojaavaju se od priguenih do jakih. KAMERE: trepere crvene kontrolne lampice, soiva se fokusiraju, troma siva lica zure u vizire. Pseudo-Don Pardo: Ostavite to to radite nee nikuda otii! Hajde! Pridruite nam se sad u najneizvesnijem satu na televiziji Siguuraaan doobiiitak! Picnut, u fensi sakou, Monti je nabacio osmeh od uva do uva, i krupnim koracima se popeo na podijum. Sako mu je bio jedva primetno pocepan ispod levog rukava. Sa njegove leve strane su bila Vrata Broj Jedan, Dva i Tri, a sa desne Toak Sree. Dok se zavesa dizala siao je do same ivice podijuma, poslednja prepreka je uklonjena...
I eto ih. Njegova publika. Oko hiljadu njih je mirno sedelo, dve hiljade ukoenih oiju je zurilo u njega. Neki su tapali, ili bar pokuavali da pljeskaju svojim, kao prebijenim ribama trapavim rukama. Drugi su navijali, zvuei kao krdo goveda koje se vraa sa ispae mukajui zadovoljno. More sivih lica, staklastih oiju. Dozvolite mi da vas zabavim, da vas nasmejem. Na pravom ste mestu, ovo je Siguran dobitak, a ja sam Monti Olson. Vau, veeras ste ba zgodni. Pa, hajmo! Znam da vi mrzite da ekate da zabava pone, ba kao to i ja mrzim duge monologe, pa zato preimo odmah na igru, zar ne? Publika je promrmljala odobrenje, neki su klimali pegavim, sivim glavama. Monti je zakoraio unazad, ka toku, oseao se bolje nego ikad. Svetla, kamere, miris pudera ... hrana za njegovu duu. Pre nego to ponemo, podsetimo se jo jednom pravila, hoemo li? Ona su dovoljno jednostavna da svi moete da ih shvatite. Svaki takmiar ima pravo da jednom zavrti toak, i da postane ili dobitnik ili gubitnik. Ako se toak zaustavi na brojevima 1, 2 ili 3, takmiar dobija nagradu koja se nalazi iza odgovarajuih vrata. A verujte na re vaem Montiju, tamo su neke stvarno kul nagrade. Samo jedno upozorenje ... nemojte napraviti Fatalnu greku. Svi znamo ta je to i ta znai, zar ne, ha ha haaa! Dok je Monti pipkao svoj pocepani rukav, iz publike se ulo neto to je verovatno bio smeh. Dakle, ko je na prvi takmiar veeras? Dok je spiker najavljivao priliku koja se pela na pozornicu, Budala je pustio Oh, Pretty Woman od Roja Orbisona. Ona je uspena poslovna ena s Menhetna, biva direktorka prodaje u banci u centru grada. Molim pozdravite prvu takmiarku u veeranjem Sigurnom dobitku Sintiju! Ponovo trapavi, ljapkavi aplauz. Zauli su se neki uznemirujui jauci, kojim su se u Starom svetu dozivali vukovi. Sintija se dogegala do toka, visoka i koata u poluraspadnutoj prugastoj uniformi. Usta su joj izgledala kao crvena mrlja od karmina na bledom licu od plastelina. Dobrodola, Sintija, dobrodola, rekao je Monti. Bogami, izgleda kao dama koja zna ta hoe. Reci mi, u emu je tajna tvog uspeha? U glavi, rekla je, iskezivi se. Montiju se stomak tresao od smeha. Doveo ju je do toka, i ona je uhvatila jednu ruicu i snano ju je povukla. Pokretna kamera je prenela sliku rotiranja toka na monitore u studiju. Kako je toak usporavao, oblici koji su poput mrlja leteli po ekranu dobijali su oblik brojeva i nagrada. Na kraju se marker zaustavio na velikom broju 2. ta je ovo, prvi veliki dobitak veeras!, slavio je Monti, nabacivi osmeh od uva do uva. Pokaite joj ta je osvojila! Vrata br. 2 su se lagano podigla i otkrila prizor kao iz ostave dobro snabdevene mesare. Stolovi od nerajueg elika i belim aravima prekriveni bolniki kreveti bili su totalno natrpani. Publika je jeala od zavisti. Zatim su gledaoci poaeni nemontiranim snimkom razorenog predgraa koje je liilo na ratnu zonu. Oajni spasioci puzali su po gomilama zapaljenog kamenja, izvlaei rtve, cele ili u delovima iz do neprepoznatljivosti izvitoperene olupine. Ko bi zaboravio dvadeset trei maj prole godine?, rekao je spiker, veseo i okretan kao i uvek. Let 901 sa aerodroma OHara? Sruio se samo minut nakon poletanja. Sintija, tvoj dobitak je, trea po veliini nacionalna avio-nesrea. Zahvaljujui Sigurnom dobitku, samo za tebe, pravo iz hladnjae mrtvanice u okrugu Kuk, ono to je ostalo od leta 901.
Sve to je ostalo od Sintijine profesionalne staloenosti nestalo je u tom trenutku. epajui, doteturala se do vrata br. 2, bacila se na najblii sto i raskomadala telo na njemu. Dve kamere su zumirale njeno oduevljenje ... slatki ukus pobede. Sledei takmiar je bila doterana gospoa u dronjavoj haljini sa kaiem i perlama oko vrata. Ispod prljave, bezoblien mase, koja je nakad bila negovana kosa, nazirale su se minue. Zvala se Dun, bila je domaica iz Mejfilda u Ohaju. Ona je osvojila jednu od utenih nagrada, postala je ponosni vlasnik butine i potkolenice biveg maratonca. Sledei je bio graevinac iz Bruklina, Karl, koji je izaao na pozornicu uz zvuke Born in the USA. Lea su mu bila iroka kao vrata, a plava radna bluza se sva rastegla preko stomaka i grudi. Vau, Karl, pazi ta radi, vai?, nasmejao se Monti. Zna, ovaj toak e nam trebati i za druge takmiare. Karl je promumlao neto, zgrabio ruicu, a iz mase se prolomio duboki uzdah kada je zavrteo toak. Tada se, uz zvuk kao kada se raspukne velika, trula argarepa, zombijeva ruka odvojila od tela. Skliznula je iz ramena kao veliki sivi crv, a aka je i dalje vrsto drala ruicu. Karl je zgranuto posmatrao kako se njegova ruka besomuno vrti, kao dete koje oajniki eli da se zadri na vrteci. Zapanjeno je gledao oko sebe. Tiina. ulo se samo zveckanje markera. Upalila se crvena lampica i studijom se razlegao zvuk sirene. Uh, to je to! Fatalna greka!, uzviknuo je Monti. Samopovreivanje povlai automatsku diskvalifikaciju! Iz sakoa je izvadio dugu 38-icu i uperio je u zombijevu glavu. teta, Karl, dobro si ga zavrteo. Kada se zauo pucanj, publika je tuno zajecala, Karlov potiljak se pretvorio u sivokestenjastu smesu, a njegovo telo palo je na pod uz tup utarac. Nekoliko pomonih radnika se dovuklo na podijum da odnesu telo; kada je zavrio posao jedan od njih je polizao prste. Monti je vratio 38-icu u futrolu, iroko se osmehnuo i slegao ramenima. U Sigurnom dobitku je uvek pravo vreme za osmeh. I ponovo je poela gegajua parada nemrtvih u potrazi za nagradama. on, skitnica iz Kalifornije kome su krhotine daske sa surfing i dalje virile iz grudi, otiao je sa poklon-paketom u kome su bile glave direktora televizije koje Bernerd nije voleo. Milisent, koja je ubijena ubrzo nakon svog debi nastupa, osvojila je miiavu ruku dizaa tegova i nosila je oko vrata, kao krzno. I tako u krug... Do, konano, poslednjeg takmiara. asovnik nas opominje da nam istie vreme, ali, ubacimo jo jednog takmiara, hoemo li?, ree Monti. Ko je sad na redu? Pa, Monti, on dolazi sa istone obale, i njegova interesovanja su utka i grafiti. Visok est stopa, plave kose, zove se Feng! Na podijumu se pojavila neverovatno visoka osoba. Plava raupana kosa ga je inila jo viim. Ispod razvuene, crne mreaste majice videle su se njegove rahitine, levkaste grudi iarane lancima. Gornja usna mu je bila odgriena skoro do nosa, pa je izgedalo kao da rei. Feng je stao pored toka. Feng, ovo je poslednji pokuaj veeras, ree Monti. Dobro ga zavrti. To je i uradio. Toak se vrteo itavu venost, usporivi tek sa klepetanjem markera. Konano se zaustavio na velikom broju 3 i publikom se prolomio gromoglasan aplauz. Vau, vau, vau, kakva srea!, zaurlao je Monti, a Feng se cerio najbolje to ume. Jo jedan veliki dobitnk! ta imamo za njega? One su mlade, spremne za udaju, pravo iz Holivuda! I sve su one tvoje, Feng! enski deo hit predstave prolog prolea Masakr na zabavi navijaica! Vrata broj 3 su se podigla, i video se kavez pun ambicioznih starleta u
identinim crvenobelim uniformama. Kakva teta da provede godine nadajui se i sanjajui o velikom proboju, o nastupu na vodeoj TV stanici u udarnim terminu ... i da to propusti zbog bensedina. Bile su toliko uraene, da su liile na plastino povre. Osim ... Publika se pomamila od uzbuenja. Neki su poustajali, maui rukama kao klasje na vetru. Drugi su lupali nogama u ritmu. Budala je pustio novu muziku, teke gitare i prodoran vokal. Old Blue Eyes, ili moda Dead Kennedys? Osim... Feng je bio u sopstvenom ludilu, trzajui se u ritmu muzike, kao epileptiar kad ima napad. Glava mu se najeila kao buzdovan. Nekoliko prethodnih takmiara dolutalo je nazad na podijum, da bi bili tu kad krene odjavna pica. Sintija sa ostacima leta 901 po licu, on sa svojim paketiem glava, Milisent koja je nametala svoju novu ruku. Feng se trzao i bacio na Sintiju; jedno uvo je preletelo preko podijuma, kao mali, naborani frizbi. A Monti je shvatio da ne moe da skine pogled sa devojke sa kojom je priao pre kviza. vrsto se drala za kavez, borei se protiv bujice bensedina, dok su ostale starlete bile na katatoninim gomilama. Zglobovi su joj se beleli naspram elinih ipki. Ona ne bi trebalo to da radi! Trebalo bi da je izvan toga! Izgledala je mravo, tako krhko, i sigurno je prolo mnogo vremena otkako joj je kosa oprana. Usne su joj drhtale, na bledom licu oi su joj izgledale ogromne. Oi koje su fiksirale, oi koje su optuivale. Oi koje su poele da preureuju njegove unutranje prekidae. Iskljuio se osmeh, iscurilo je gorivo. Pomozi mi, molim te, rekla je. Poto je nije mogao uti od buke na podijumu, itao je sa njenih usana. Svako ima svoju cenu, koja je tvoja? Da li je ovo? I onda, u bednom pokuaju zavoenja, devojka je nespretno dohvatila jednu stranu svog dempera i strgla ga. Iskrzani nokti su ostavili crvene are na njenoj koi. Stajala je tako, drei ipku u jednoj, a demper u drugoj ruci, odmeravajui njegovu cenu. Svako ima svoju cenu, koja je tvoja... U besmislenoj jednostavnosti svoje ponude nekako je uspela da mu pokae istinu koja ga je, do sada, uvek zaobilazila: pohlepa je jedina stvar koju smrt ne moe pobediti. Ljubav joj moe podlei, i odanost, prijateljstvo i ast, moral i dostojanstvo, pa ak i humanost, ali ne i pohlepa, o, ne. Pohlepa je besmrtna, i uspeva i tamo gde nita drugo ne moe opstati. Prvi put posle toliko godina iskreno se osmehnuo. Posegao je ispod sakoa i napipao drku 38-ice. To e bar biti milosrdan izlaz. A onda, moda jedan metak i za mene? Izvadio je pitolj, i pustio ruku da visi sa strane. Devojka je videla i razumela. Kao znak pristanka obukla je demper. Njene staklaste oi su se zatvorile, a njeno lice se polako naginjalo prema nevidljivom nebu. Kao da je govorila, neka bude brzo. A onda, metak za mene? Ne, to ne mogu da uradim. Boe, pomozi mi, ja ipak jo elim da budem na sceni. Da bude brzo? U redu, toliko je mogao da uradi. Ali, pitolj mu je istrgnut iz ruke, jo pre nego to ga je podigao. Monti nije primetio da mu se Bred priunjao i da gleda pravo u njegovu pokvarenu facu. Bernerd je bio pametniji nego to se inilo, i Monti je to znao, ali, oigledno je bio i snaniji i bri. Monti nije uspeo ni da se pomeri kada je Bernerd uperio cev pitolja u njegov donji deo bedara i povukao obara.
Uz prasak baruta uinilo mu se kao da je pogoen betonskim blokom. Monti je osetio da mu se noga izmakla, kada je shvatio da lei na podu i guta prainu. Kada se zauo pucanj, sve je stalo ... spiker je prekinuo odjavu, Feng je prestao da se lomata po podijumu, Milisent je prestala da se doteruje. ak je i Budala ugasio muziku. Stalo je sve, osim odjavne pice na monitorima. Jo jednom, Monti je bio u centru panje, more oiju je piljilo u njega. Oslonio se na lakat, gunajui, dok mu je hladan znoj curio sa ela. Odjednom mu vie nije bilo vrue pod reflektorima. Zagledao se u Bernerdove nemirne oi. Ovo bi se svakako desilo, pre ili kasnije, rekao je Bernerd. Polako je okrenuo svoju razbijenu glavu ka vratima broj 3. Ona nije bitna. Monti je razjapio usta. Osetio je da su mu oi tupe, a mozak prazan, kao i svima oko njega. Pa, zato onda?, bilo je sve to je uspeo da kae. Gledanost, ree Bernerd. Vreme je za promene. Pada ti gledanost. I, dok je Monti razmiljao o nezamislivom, Bernerd se jednostavno okrenuo i otiao. Odjavna pica se i dalje vrtela, a i ostali su se pokrenuli, pribliavajui se poput kamera. Navirali su na podijum iz gledalita ... jedan po jedan, u parovima, itave porodice, obruavajui se na njega razrograenih, gladnih oiju. Gledanost mi pada? Moja? PADA? Jaina tog saznanja kao da mu je na pola pocepala mozak. Osetio je da mu rana na butini pulsira, i video da su kamere uperene na njega. Sada su oi celog sveta uperene na mene! Pomislio je. Ali uperili su i ruke... a boga mi, i zube. Ovo je ou u kome publika zaista uestvuje. Prevela s engleskog Irena Buzi
Dmitrij Vladimirovi Kuzmin roen je 1968. godine u Moskvi. Diplomirao je i magistrirao na Filolokom fakultetu. Od 1993. godine glavni je urednik izdavake kue ARGO-RISK, koja je izdala preko 200 naslova. Pokreta je knjievnog kluba Avtornik, koji deluje od 1996. godine. Od 1997. godine osniva i kurator pionirskog projekta savremene ruske knjevnosti u elektronskom obliku Vavilon i veoma agilan i uspean kulturni menader. Godine 2002. dobitnik je nagrade Andrej Beli za svoj doprinos knjievnosti. Pie poeziju i kritiku, te prevodi sa engleskog, francuskog i beloruskog jezika. Sastavlja je Antologije monostiha i antologije ruske zagranine poezije Osloboeni Ulis (2004). www.vavilon.ru info@vavilon.ru
RUSKA POEZIJA POETKOM 21. VEKA Ovaj saeti prikaz savremene ruske poezije nastao je zahvaljujui moskovskom dopisniku panskih novina El Pais, Rodrigu Fernandesu, koji mi je sredinom 2005. godine poslao pismo sledee sadrine: Upravo pripremam veliki blok o ruskoj knjievnosti, i preostaje mi da napiem kratak lanak o ruskoj poeziji. U vezi s tim obraam Vam se za pomo i molim Vas da mi odgovorite na sledea pitanja: Kakva strujanja postoje danas u ruskoj poeziji? Imenujte, molim Vas, desetak (do dvadeset) najznaajnijih savremenih pesnika i okarakteriite u dve-tri reenice njihovo stvaralatvo. Podrazumeva se da u se u svom radu pozvati na Vas. Nakon prvog uenja pomislio sam kako, i pored izvesne ekstravagantnosti postavljenog pitanja, u njemu ima mnogo istine: slika savremene ruske poezije je toliko arolika, da zahteva uoavanje i nekakvog opteg plana. Razume se, u situaciji kada sistematina istorija ruske poezije poslednjih sto godina jo nije napisana, sistematian opis poetske dananjice deluje kao prava avantura. Gledano iz ugla empirije ne podlee sumnji da je (bez obzira na niz jarkih pesnikih individualnosti Pukinove epohe, od Baratinskog i ranog Tjuteva do Katenjina i Poleajeva, ili na znaajne nesuglasice izmeu pesnika akademske i njekrasovske kole 18701880-ih godina) ruska poezija 19. veka inila jedinstveno, monolitno stablo koje, nastupanjem epohe modernizma, biva podvrgnuto intenzivnom granjanju: poetkom 20. veka ponuda individualnih i grupnih estetikih orijentira oigledno raste. Taj proces, koji je u izvesnoj meri bio analogan deavanjima u svim ondanjim zapadnjakim tradicijama, bio je u Rusiji vetaki prekinut staljinistikim totalitarizmom. Sredinom 50-ih on se obnavlja novom snagom istina preteno u neoficijelnoj knjievnosti, poto su zvanine sovjetske knjievne institucije nastavile da slede princip proseka, presecajui svaki pokuaj naputanja konceptualno nejasnog,
ESEJ
ali empirijski utemeljenog i prilino uskog dijapazona prijemivosti. Sfera neoficijelne knjievnosti, obrazovana na principu kruoka, bila je takorei osuena na estetiki i svetonazorni pluralizam. Uzmemo li u obzir da su se u uslovima cenzorskih ogranienja u distribuciji tekstova i informacija o njima kruoci zasnivali delom na ideolokim i stilskim ukusima uesnika, a delom na ivotnim okolnostima koje su objedinjavale autore razliitih poetika (recimo moskovska grupa ertkova i lenjingradska filoloka kola), nije udo to je krajem 80-ih godina, kada je nestalo zabrana cenzure i kada su se samizdatska dela pojavila u otvorenoj tampi, stablo ruske poezije pokazalo svoju izvanredno gustu i isprepletenu kronju. Analiza ili tek preliminarni opis ove kronje imali su nekolike smetnje. Kao prvo, kako je to ukazivao kritiar i teoretiar knjievnosti Ilja Kukuljin, koji je (zajedno sa Mihailom Ajzenbergom i Vladislavom Kulakovom) doprineo osmiljavanju niza znaajnih fragmenata savremene poetske stvarnosti, sovjetska kritika i knjievna teorija, nastala na uskom segmentu dozvoljenih pesnikih praksi u prostoru zvanine knjievnosti, ne poseduju refleksivni instrument pogodan za kvalitet drugaijeg materijala. I teorija i kritika sa sovjetskim predznakom bezuspeno nastoje da uguraju najrazliitije pojave u Prokrustovu postelju lanoklasicistike (poimanje sovjetske kulture kao restauracije klasicizma iroko je rasprostranjeno u savremenoj estetikoj misli) normativne poetike. U isto vreme, u prostoru neoficijelne knjievnosti, zbog niza razloga, nije se formirao odgovarajui kritiarski esnaf. Kao drugo, u normalnoj knjievnoj situaciji bitnu ispomo pri opisu poetikih dijapazona i odnosa pruaju istorija i sociologija knjievnosti pre svega opis delovanja aktivnih knjievnih institucija, ije deklaracije, a potom i realno delovanje na neki nain odgovaraju realijama knjievnog procesa: svaka iole znaajna knjievna struja ima svoje institucije izdavake kue, asopise, festivale, nagrade i dr., a svaka knjievna institucija sa svoje strane afirmie neku estetiku tendenciju (povrh takve diferencijacije prave se pokuaji mapiranja jedinstvenog prostora: antologije razliitih poetskih pravaca i dr.). Od te eme kardinalno se razlikuje stuktura nezvaninog knjievnog prostora 5080-ih godina, ba kao i sovjetski knjievni sistem, u kome (skoro) nikome nije bilo dozvoljeno da ima sopstvenu umetniku individualnost. Potom se situacija samo zaotrila. Osnovne postsovjetske knjievne institucije pre svega debeli asopisi kao ni pre nemaju neku odreenu estetiku poziciju, te neodreeno proiruju krug svojih autora, koji neposredno ili posredno batine sovjetsku uproseenu poetiku, pesnicima neoficijelne provenijencije (sastav autora ovih izdanja esto je jedan te isti). Izdavaki, premijalni, festivalski projekti u oblasti poezije, koji nastaju u postsovjetsko vreme i na ovaj ili onaj nain nasleuju neoficijelne tradicije, takoe izbegavaju estetiku odreenost, smatrajui svojim zadatkom posvemano suprotstavljanje debelim asopisima (kao to su to ranije inili pesnici samizdata). Kao rezultat, u savremenoj ruskoj poeziji imamo, naravno, autore sa srodnom poetikom, ali ove grupe po pravilu nisu vrste, nemaju nikakav manifest, a ak su i sami pesnici esto slepi za svoje meusobne slinosti. Sve to veoma oteava zadatak istraivaa. Postoje dva znaajna pokuaja klasifikacije najnovijih ruskih autora koji (u razliitoj meri) apeluju na istorijski nastale grupe i institucije, uz apriorno uvoenje odreenih estetskih dihotomija: etvorodelna ema Vladislava Ljona i manje kruta a razgranatija klasifikacija Mihaila Eptejna. Uza svu njihovu privlanost, profesionalna zajednica nije u celini prihvatila ni krupne klase Ljona, ni male grupacije Eptejna, poto one ne uzimaju u obzir amorfnost, neodreenost samog materijala. Uza sve to, ni Ljon ni Eptejn nisu radili sa materijalom poslednjih 15 godina. Pomenimo jo i pregled Dvadeset godina nove ruske poezije, koji je pod pseudonimom Aleksandar Kalomirov objavio 1979. godine Viktor Krivuljin.
Mnoge njegove postavke do danas su sauvale istorijsku i metodoloku vrednost. Za razliku od mojih starijih kolega, ja sam pokuao da se ograniim na empirijski opis stanja stvari, minimalizujui sopstvenu konceptualizaciju. U centar moje panje ne dospevaju najsamosvojniji autori kao ni najautoritarnije institucije, ve osnovni problemi i tendencije savremene ruske poezije. Kao posledica takvog pristupa, niz odlinih autora je samo pomenut, a za neke se uopte nije nalo mesta. To nije sluajno. Smatrajui poeziju saznajnom delatnou i proizvodnjom novih smislova, smatram moguim da se, sa tanou i bez oklevanja, odredi imamo li u opusu datog autora prirast smisla; operativno pak merenje tog prirasta ini mi se da nije mogue, poto se radi o veliinama koje nisu apsolutne ve relativne, i ispoljavaju se tokom vremena zahvaljujui manje ili vie irokom i dubokom uticaju autorskih otkria na potonji razvoj knjievnosti i kulture. Broj autora koji na ovaj ili onaj nain daju pozitivan doprinos ruskoj poeziji danas, po mom miljenju, mnogostuko premauje cifru koju mi je zadao Rodrigo Fernandez. Spisak moskovskih pesnika, sastavljen pod supervizijom Jevgenija Bunimovia uoi dodele knjievne nagrade Moskovski raun, iznosi oko 250 autora. U sastav antologije Stihovi u Peterburgu. 21. vek, koju su sainili Ljudmila Zubova i Vjaeslav Kuricin, ulo je 70 autora. U antologije Neprestonika knjievnost: Poezija i proza regiona Rusije i Osloboeni Ulis: Savremena ruska poezija izvan granica Rusije svrstao sam oko 150 (sa upadljivom prevagom pesnika nad prozaistima), odnosno 250 imena. Sve u svemu, radi se o 600700 pesnika koji imaju svoje mesto na knjievnoj karti savremene Rusije, ali taj broj taaka je naelno prevelik za iscrtavanje kontura ove karte. Moj koncizni pregled je, dakle, bio korien u lanku Rodriga Fernandesa. Isti tekst sam proitao u svojstvu predavanja na vie filolokih fakulteta, da bi finalni tekst bio obogaen mnogim dopunama i citatima. U isto vreme ni sama ruska poezija nije mirovala: na knjievnu scenu su dospela nova imena, nova izdanja... Mada se slika u celini nije promenila, u nizu sluajeva promenio se odnos meu detaljima. Nakon godinu i po dana rada nad tekstom, fiksirao sam ga, s obzirom na stanje, poetkom 2007. godine. U prvoj polovini 90-ih godina u ruskoj poeziji najuoljivije su tendencije konceptualista i metarealista /metametaforisti/. U centru panje prvih nalazio se problem totalne neslobode ljudskog iskaza, njegova neizbena neoriginalnost, neautentinost, predodreenost od strane postojeih diskurzivnih praksi. U ondanjoj kulturnoj situaciji vladao je utisak da je umetniki iskaz konceptualista usmeren pre svega protiv sovjetskog diskursa: Izlazi bravar u batu zimsku Gleda: a bata ve je prolena Eto kao i on to jeste Bio je ak, a sada bravar A onda sve redom do smrti A pre toga starako doba A pre toga, a pre toga A pre toga to sad je, bravar. Dmitrij Aleksandrovi Prigov
Egzistencijalna problematika suoena je u ovoj pesmi sa vulgarnim sociologizmom, koji svakog oveka odreuje pre svega po njegovoj socijalnoj pripadnosti i vrsti zanimanja dakako, 70-ih, kada je Prigov poinjao svoju stvaralaku aktivnost, ovaj princip je delovao sasvim zastarelo. Vremenom je, ipak, postalo
oigledno da u ovom i slinim tekstovima, Prigov i drugi konceptualisti podvrgavaju reviziji i diskreditovanju svaki diskurs, a ne samo onaj oito inferioran: ba kao to je smeno i glupo biti bravar (preteno bravar, po osnovnoj definiciji i samodefiniciji) pred licem univerzalija ljudskog bitka tako je apsurdna i neumesna i sama egzistencijalna problematika, pitanja proticanja vremena, pitanja ivota i smrti primenjena na oveka, redukovanog do svoje socijalne uloge i profesionalne pripadnosti. Sociokulturna kritika koju je plasirao konceptualizam bila je veoma snana i uticajna, ali se do kraja 90-ih iscrpla. Od pet centralnih figura ovog pravca, dvojica (Andrej Manastirski, ro. 1949, i Lav Rubintejn, ro. 1947) sasvim su napustili poeziju (prvi se posvetio radikalnim umetnikim praksama, akcionizmu, a drugi esejistici; druga dvojica (Timur Kibirov, ro. 1955, i Mihail Suhotin, ro. 1957) otro menjaju poetike orijentire i okreu se veoma linoj lirici; samo je Dmitrij Aleksandrovi Prigov (19402007), nastavio da stvara u okvirima konceptualistike paradigme, sve vie usmeren na kritiku rei i iskaza kao takvih, nezavisno od njihove sociokulturne i diskurzivne pripadnosti. Nove pristalice konceptualizam nije stekao, mada su neki tekstovi i ciklusi autora kao to je Miroslav Nemirov, ro. 1965, ili Valerij Nugatov, ro. 1972, povezani sa konceptualistikom problematikom. Hronoloki i logini prethodnik konceptualizma bio je ruski konkretizam, koji se takoe usredsredio na problem govora, ali je u njemu video izvorite smisla i estetskog doivljaja, koje pesnik treba da uoi i ozvui: govor sam po sebi drugim reima govor ta mu je drago
Tako je formulisao svoje shvatanje uloge poezije patrijarh ove kole Vsevolod Njekrasov, ro. 1934, pola veka aktivan u poeziji. Za samog Njekrasova osnovni resurs samorodne poetinosti je pre svega unutranji govor: Granice ta ti je ta te je spopalo granice Ah Vodica
Ovo je unutranji monolog oveka koji posmatra granu zasaenu u zemlju ili stavljenu u vodu, i u potpunosti je proet spontanim paronimikim i aliteracijskim vezama. Njekrasov pie i danas, kao i nekoliko njegovih sledbenika: Ivan Ahmetjev, ro. 1950, Mihail Nilin, ro. 1954, Boris Koejvili, ro. 1940. koji stavljaju akcenat na druge govorne slojeve: kod Nilina, koji se esto nadovezuje na found poetry, postoji jedna karakteristina pesma: [SUZE] Juliji Bederovoj Filharmonijsko lice koncertne sezone
rasplinuto. Ova pesma predstavlja reenicu iz prikaza muzikog kritiara J. Bederove, premetenu u poetski kontekst (uvoenje stihova i naslova u uglastim zagradama, kao nekog dometka publikatora naune literature), zahvaljujui emu se otkriva njen lirski potencijal. Na prelazu vekova (poslednja decenija 20. i prva decenija 21) nekoliko mladih pesnika, nastavljaa konkretista i konceptualista, promovie veoma uticajnu struju poznatu kao postkonceptualizam. Oruje konceptualizma sada se okree na drugu stranu, njegovi metodi se koriste pri konstrukciji lirskog iskaza: osnovno pitanje postkonceptualizma jeste kako ostvariti autentian lirski iskaz nakon konceptualizma koji je pokazao da je takav iskaz nemogu? Prigovljevu kritiku diskursa postkonceptualisti su pokuali da prevladaju na nekoliko naina. U nekim tekstovima Dmitrija Vodenikova, ro. 1968, i Kirila Medvedeva ro. 1975, klju autentinosti lirskog iskaza nalazio se u bledunjavom, nemarkiranom jeziku i odgovarajuem slikovnom nizu, poto samo ono to je niije moe i da se prisvoji: Stvar je u tome da od samog poetka i obrati panju preda mnom u tebi traje tako opak in, jedini, moda, veliki, i taj in meni je nedostupan.
A mene, ta me se tie, ta se tie mene, mene ta se tie me?
Dmitrij Vodenikov
Ovo je fragment dosta dugake pesme, tokom koje se pojaava dijalektika protivurenost minimizacije izraajnih sredstava i rasta emocionalne napregnutosti. Drugi naelni postupak postkonceptualista su tzv. zone neprozranog smisla: 10.00 telefonirati u miliciju povodom pasoa. 14.00 svratiti kod Olrickog u RGGU. 16.00 sudar s Natalijom. 18.00 sudar s Kukuljinom. 18.15 sudar s Oepkovom. 18.30 Esej-klub, mogu doi do sedam, ionako nee ranije poeti. Danila Davidov Ovaj fragment iz belenice, inkorporisan u veliki pesniki ciklus, demonstrira naelnu neodgonetljivost doivljavanja lirskog ja za posmatraa, tj. itaoca. Jasno je da iza svakog imenovanog dogaaja u ivotu subjekta postoji neki doivljaj, ali mi ne moemo znati kakav, lirski iskaz ne moe da prenese oseanje, ve samo da ga signalie. Dostignua pesnika postkonceptualista Vodenikova, Medvedeva, Danile Davidova (ro. 1977), Dmitrija Sokolova (ro. 1975) bila su znaajna, ali kratkotrajna: neki autori su zautali, drugi su poeli da piu drugaije. Umetnika problematika postkonceptualizma kao i njegovi metodi preli su (to se desilo i sa konkretizmom i konceptualizmom) iz poseda jedne grupe autora u elemenat
kulturnog miljea razliitih pesnika i poetika. Suprotni tabor ruske poezije kraja 80-ih i poetka 90-ih godina ine metarealisti pesnici za koje je osnova pesnikog pogleda na svet stvar, predmet iz okolnog sveta, metafiziki sadraj te stvari, metafiziki zasien dijalog izmeu tih stvari u koji se ovek mora ravnopravno ukljuiti. Krug autora koji tee metarealizmu nije bio stalan, bez obzira na napore Konstantina Kedrova (ro. 1945) da se metarealistika tendencija oformi u knjievnu grupu. Najpoznatiji pesnici ovog kruga su Aleksandar Jeremenko (ro. 1950), Ivan danov (ro. 1948) i Aleksej Parikov (ro. 1954); radi potpune slike treba uzeti u obzir i stvaralatvo peterburkih autora Arkadija Dragomoenka (ro. 1946) i Mihaila Jerjomina (ro. 1937), kao i Moskovljanina Vladimira Aristova (ro. 1950), koji se u okviru same po sebi sloene metarealistike poetike istiu sloenim rukopisom. U osnovi poetike metarealizma jeste sloena metafora esto mnogostepena, s moguim izostavljanjem srednjih beouga poreenja (Mihail Eptejn je predloio da se ona smatra novim tropom metabolom). esto je to pesnike-metarealiste navodilo na veoma hermetine tvorevine: Drvenarija prozora zurenje u zastakljene vode Iz kojih pomaljaju se Tri veka plutajui kening Zaudo prokletstva, potopi, opsade i bune Osovljen, a mutan No, slava im, udostojie nas evo: danas, kao nekad U dva kljuna Krvavu digericu kljuje. Mihail Jerjomin Nije odmah jasno da je ova nevelika pesma posveena 300-godinjici Peterburga, koju grad doekuje sa obnovljenom imperijalnom simbolikom dvoglavim orlom. Pesnika genealogija metarealista je razliita. Prozodijsku i leksiku osnovu stihova Ivana danova ine otkria Osipa Mandeljtama, prelomljena kroz harmonino i ouujue posrednitvo Arsenija Tarkovskog: Kao spoljanu duu nosimo kocku u sebi nije dom i nije zatvor, mada lie na nju, kao usahli vertograd u bezazlenoj hvali ahilovom petom ili isto njegovim titom.
Arkadije Dragomoenko pak pripada autorima za koje je strana jezika tradicija vanija od sopstvene: njegova poezija se nalazi u ivom dijalogu sa amerikom language school: vreme drugog, poput biljnih zraka; ratrkani po predelu soli, i slepa je nafta za prste, i ne preostaje drugo, do fajumska nit u padu; sna zaonoga, u kojem trepavica krnjetka uzgaja kristal podudarnog, kada se re kriljanog ostatka liava odslojavanjem bruene patine.
Meu metarealistima izdvaja se opus Jeremenka, koji esto ironijskom zavrnicom neutralie metarealistiki patos:
U grmu rastvoren slavuj. Nad njim vrti se zvezda. U mulju stisnuta voda poput elektrotransformatora. Leti luna nad glavom, na placu svetli reflektor i ograniava sektor, odakle utnut je korner.
Oko 2000. godine Aleksandar Jeremenko i Ivan danov praktino su zautali, a i Aleksej Parikov retko nastupa sa novim stihovima. Istina, Jerjomin, Dragomoenko i Aristov nastavljaju sa plodotvornim radom, ali nisu vie u centru panje kritike i publike: metarealistika poezija je suvie sloena za itaoca i, to je vanije, odve posredno usmerena za aktuelni trenutak. Istina, almanah Komentari, koji izdaje od 1992. godine prozaik Aleksandar Davidov, obezbeuje toj pesnikoj struji nove pesnike snage. Postoje i novi pokuaji da se objedine pesnici metarealistikog pravca i prozni pisci koji slede iroko shvaen magijski realizam; pomenimo godinjak Govorne figure, pod urednitvom Sergeja Solovjova (ro. 1959) i seriju Novi Guliver, iniciranu od strane Vadima Mesjaca (ro. 1964). Ipak, meu pesnicima deklarativno metarealistikog usmerenja praktino nema omladine: najznaajnija figura koja se prikljuila ovom dobro poznatom krugu jeste Andrej Tavrov (ro. 1948); mlae pokolenje ima druge orijentire. Na periferiji metarealistike tendencije razvijaju se opusi Galine Jermoine (ro. 1962) i Aleksandra Ulanova (ro. 1965), koje, za razliku od demonstrativno urbane poezije svih (sa izuzetkom danova) metarealista, karakterie okretanje sferi arhetipske slikovnosti: I, zovui mia, bokvica eka ivica lista zakaila ivicu nezaleenog mesta da bi se videlo klatno dvaput godinje, vrtlog je napunjen teinom krljuti. Galina Jermoina
Posebno je zanimljiv sistematian rad Jermoine i Ulanova sa malim proznim formama: pesme u prozi su ravnopravne sa poezijom, i smenjuju se u njihovim knjigama to je uobiajena praksa zapadnih autora druge polovine 20. veka, koje Ulanov i Jermoina prevode s engleskog. Tokom 90-ih godina meu polovima konceptualizma i metarealizma postojao je i postakmeistiki mejnstrim. Nastavljajui tradicije ruskog akmeizma Ahmatove i Mandeljtama (sa velikim diapazonom mogunosti) pesnici ovog pravca su zastupali stav o lirici kao psiholokom i filozofskom istraivanju o oveku, o njegovom mestu u svetu i kulturi pridravajui se klasine ruske prozodije, u granicama rimovanog silabo-tonskog stiha. Navedimo dve osnovne grupe ovog pravca: Moskovsko vreme (Bahit Kenejev, ro. 1950, Sergej Gandlevski, ro. 1952, Aleksej Cvetkov, ro. 1949, koji je zautao 80-ih) i, s druge strane, vie generacija i rukavaca veoma uslovne lenjingradske kole (Josif Brodski, 1940 1996, Jevgenij Rejn, ro. 1935, Aleksandar Kuner, ro. 1936, Viktor Krivuljin, 19442001, Jelena varc, ro. 1948, Oleg Jurjev, ro. 1959, Valerij ubinski, ro. 1965, Vsevolod Zeljenko, ro. 1972. i drugi). Upravo je ovaj tip poezije zauzeo stranice debelih asopisa istina, ne uvek u svojoj najboljoj verziji. Danas
svi ti autori (osim pokojnih Brodskog i Krivuljina) nastavljaju da budu srika knjievnog procesa, mada stvaralatvo nekih starijih majstora odavno stagnira. Kenejev nastavlja da pie mnogo i uspeno, Jurjev je izdao svoja impozantna izabrana dela. Nakon 17-ogodinje pauze oglasio se i Cvetkov u njegovom sadanjem opusu zastupljena je kako psiholoka lirika, zasnovana na stoikoj filozofiji (po svoj prilici u redakciji egzistencijalizma): evo uzrasta kada ceptei pojmi okrutnim krgutom primera da poto lepota nikom ne duguje spasavaju nepravda i vera
tako i mnogostepene, ironijski oslonjene metaforine kostrukcije u Jeremenkovoj interpretaciji metarealizma: komandiru metronoma i interni tokaru tuge iju je marusju moskva pola puta u metrou biskala glavu gore ako si pravilno mrdao vijugama mozga celivan si u elo, ali prvo osmudi dlaice laaj se posla, perce, a s petrom se pobratimljuj
Ipak, veina novih autora koji piu poslednjih 1015 godina u postakmeistikom stilu, odaju utisak briljivih, ponekad veoma talentovanih ali ipak epigona: njihove pesme ne zaostaju po majstorstvu iza svojih uzora, ali u njima nema novih iskaza niti autorske intividulanosti. ini se da je ta, najbolje obraena parcela ruskog pesnikog polja, definitivno izgubila svoju plodorodnost, mada nedavne knjige Marije Stepanove, ro. 1972, i Arsenija Rovinskog, ro. 1968, ulivaju i izvesnu nadu: oba autora su dosegnula stvaralaku zrelost i pokazala se kao pravi nastavljai Viktora Krivuljina. Glavna Krivuljinova tema, tokom mnogih godina, sve do poslednje godine ivota, bila je tema mesta prosenog oveka u istoriji, tema direktnog ulaska dananjice u istoriju. Evo primera: IA kauukovog creva svedritelj demijurg esme zarane iz bunja veto skriveni sluitelj diriguje hirovima fontane osamdesetak leta krnjetak zrcala paradnog, poretka prethodnog ia iz seljaka saradnik pada i uzleta stubova vodenih ... imperijalne visine... poinjao je lomei dvorsku staklariju bio je potrko Dibenku, na Turksibi se probio u efa kancelarije za melioraciju otkuda je grunuo kao prosti kanalarmejac pod Medvedogorsk, ali se potajno
vinuo put neba da ui od Nemca odvodnjavanje i navodnjavanje
Aluzije na konkretne dogaaje iz istorije SSSR obrazuju realistiki sloj teksta, dok se na motivu vode, njenog ciklinog nadolaenja i povlaenja, po volji neke skrivene demijurke snage gradi metaforiki plan. Krivuljin nam nudi vienje istorije kao neeg nepokretnog, statuarnog, to se iznova ponavlja (nasuprot asocijativne povezanosti vode sa kretanjem). Sva je prilika da Krivuljin nije sluajno za veinu svojih pesama odabrao posebnu grafiku ravnanje stihova ne prema levoj ivici ve prema centru; ono to se dobija nije silueta leptira, ve mermerne urne (simetrija je atribut neivog, ivo je uvek asimetrino). Marija Stepanova u svojoj najnovijoj knjizi Fiziologija i mala istorija (2005), koja je dobila prestinu rusku nagradu Andrej Beli, razvija Krivuljinovu paralelu ivog tela i statue ili kamena (dodue, ta paralela je privlaila jo Josifa Brodskog). Stepanova kombinuje problematiku istorinosti svakodnevice sa refleksijom o sopstvenoj telesnosti i seksualnosti, uspostavljajui metaforian odnos izmeu kulturno-istorijskog i seksualnog i vice versa. Pesma Balustrada u Bikovu izraava poriv samoidentifikacije lirskog ja sa detaljem vrtne arhitekture (na pozadini oskudnosti i ubogosti okolne prirode: u konfliktu izmeu prirode i kulture Stepanova je otvoreno na strani druge). U pesmi Vazduh vazduh predstavljena je obrnuta identifikacija: dva sruena moskovska spomenika vode ljubavno-erotski dijalog. Nasuprot negativne istoriozofije Krivuljina (istorijsko vreme je neprijatelj linog vremena oveka), Stepanova istie lini doprinos oveka u istorijskom procesu, u svojstvu jedinog naina da sauva samosvojnost. Arsenije Rovinski pak intenzivira negativizam Krivuljina, predstavljajui istoriju kao svojevrsnu apsurdistiku dramu, koja zahteva ouujui pogled. U tom smislu je karakteristian njegov ciklus Napevi Reze Sholija (grki termin je pretvoren u gruzinsko prezime), u kojem travestirana, minijaturna Gruzija zamenjuje podrazumevanu Rusiju. Stalni motivi Rovinskog su motiv opservacije istorije iz neke neodreene daljine, motiv prostornog i vremenskog pomeranja, te motiv problematinog linog identiteta: ini se da znam zbog ega i ime e se ovo zavriti. Vojnici e postati sopstveni komandiri, a mi vojnici, koji vau dodatak jelu, sneg beli praak, i jedino e blato ostati da lei na ovim padinama. U blesavim sandalama, sa boom ispod mike, pokazati se jednom kao strelac hladnokrvnog daha, koji osmatra poznate visove na novi nain. Tako stari tat poslednji put obilazi stan koji tek to je pokrao.
Specifinost ove pesme je u tome, to u njoj izvorno mi nije definisano, zahvaljujui emu tema eenskog rata, kao i u poznim tekstovima Krivuljina, pored konkretno-istorijskog, dobija i egzistencijalnu dimenziju.
Na periferiji postakmeistikog mejnstrima deluje i poneto konzervativnija poetika, koja se orijentie na ruski stih 19. veka. Ona verovanto ne bi bila vredna pomena, da u okviru nje ne pie nekoliko odlinih pesnika starijeg pokolenja pre svih Ina Lisnjanska, ro. 1928, i Natalija Gorbanjevska, ro. 1937. Njima uspeva da uliju novo vino u stare mehove. Originalnost i individualnost umetnikog iskaza Lisnjanske lei u tematskoj ravni (njena lirika je od poetka 21. veka u celini posveena srenoj suprunikoj ljubavi u dubokoj starosti, na pragu smrti). Gorbanjevska pak u svojim najboljim pesmama demonstrira sirove poetske resurse kratkih lirsko-dramatskih formi, neposredno nastavljajui liniju Tjuteva i Nikolaja Njekrasova. (Po miljenju kritiara i teoretiara knjievnosti Danile Davidova, upravo u opusu Gorbanjevske imamo zavrnicu evolucije ruske oktave, u pravcu stroge forme, kao novog analoga sonetu). To Gorbanjevskoj uspeva pomou izvanredne plastinosti poetskog renika, koji obuhvata i arhainu i modernu leksiku, varvarizme i tzv. potencijalne rei (obrazovane prema postojeim modelima, ali nefiksirane od strane leksikografa), kao i putem bogatih intertekstualnih veza te suptilnih odstupanja unutar silabo-tonske metrike: ta se to desilo sa mnom u gradu P. u prolee kasno? Ne banim, ne pijem, ne jedem, kao jurodivi u gradu M. Kao nakaza iz staklenke virim da ne idu ahajski tenkovi, nije li za otvaranje vatre vreme... Ne, drveni konj to je tek.
Treba rei da u ovoj oblasti pesnikog spektra ve dugo nema novih imena vrednih panje. Sa druge strane, postoji relativno irok i prilino raznovrstan krug autora za koje postakmeistiki kanon u ovoj ili onoj svojoj manifestaciji ne predstavlja oblast koja se moe razvijati i dopunjavati, ve punkt od koga se treba otisnuti ka drugim pesnikim svetovima. Meu takvim autorima 90-ih najvaniji su Mihail Ajzenberg, ro. 1948, i Jevgenij Saburov, ro. 1946, koji na postakmeistiku prozodiju kaleme dostignua konkretizma tako dobijamo stihovno apsorbovanje brino sauvanih fragmenata govora, intonacionih kliea ili gotovih konstrukcija: Zar nisi povezan dubinski sa svakom niti jestestva, to trepti u nezasitoj jari i zbog toga i jeste iva? Razotkriva se neizbenost u hitnji zavetnoj:
Nena temena kosti! Mrkli mrae! Sneko Beliu! Vodena bolesti!
Mihail Ajzenberg
Posebno mesto u ovom krugu zauzimao je i zauzima Nikolaj Bajtov, ro.
1951, koji balansira na granici totalne konceptualistike negacije, ali ne prelazi tu granicu umnogome zbog prisustva osetnog interesa spram same pesnike materije, spram ritmike, melodijske i fonike organizacije teksta (to na egzistencijalnom nivou, kako svaki formalni izbor ima obavezne sadrinske implikacije, govori o vrednosnoj stabilnosti, o nespremnosti na etiki relativizam). Vojnik visoki krokom nadmenim proe po Tverskom. A bakalin niski proe po Nikitskom krokom prostim. Proe po Neglinom s omehom nevinim meu ostalima i opet vojnik sa kratkom zadrkom novine kupivi. Prooe po Basmanoj sa udnom oprezom i u dvorita se skrie krokom solidnim s osmehom pakosnim monah i predradnik. Istoga trena u susret njemu naoit kuepazitelj sa brigom, skrivenom pod vanjtinom kolebljivom po Mitnoj proe. Namah na Ordinku izlazi u stisku sa mnom moja zver i odmah zebnje i tajne veze svi znakovi i karike i senke, i strah, sva kamenja i dogovori izgubie smer.... Postae zera. Rasprie se u prah.
Ovu pesmu valja citirati u celini, jer je u njoj bitan kumulativni efekat. Spisak prolaznika, sainjen po zvunom saglasju, podsea na analogne konstrukcije sa nabrajanjem i zvunim poklapanjem u poeziji za decu pre svega u pesmama Daniila Harmsa, ruskog pesnika 30-ih godina, lana oberiuta najkasnije i najradikalnije pesnike grupacije ruske avangarde; taj kataloki princip nasledili
su konceptualisti (od ranih tekstova Manastirskog do poznih knjiga Prigova i nekih tekstova Nugatova). Konceptualistika katalogizacija naglaava naelnu naporednost svega sa svim, suspendujui razliku kao takvu. Ipak, u Bajtovljevom tekstu ovaj postupak poprima lirski rasplet finalni deo teksta sadri par rima (Ordwnku v obnimku) koji upuuje na Boinu romansu Josifa Brodskog, gde je isti postupak nabrajanja (inae svojstven Brodskom u 60-im godinama) korien u isto lirske svrhe. U isto vreme gramatiki sklop iskaza Namah na Ordinku izlazi u stisku sa mnom moja zver fiksira svojevrsnu razdvojenost narativne instance: jedno ja ide ulicom grlei voljenu, drugo ja posmatra i opisuje tu situaciju sa strane ta razdvojenost odgovara razdvojenosti autorove pozicije, koja ukljuuje i lirski i konceptualni (kulturno-kritiki) sastavni elemenat. Kod mlaih generacija prilino je rasprostranjena radikalna revizija postakmeistikog kanona putem njegove hibridizacije sa nekom od konkurentskih tendencija. Recimo, i kod Marije Stepanove ceo niz poetikih posebnosti (emfaza putem deformisanja rei i sintaktikih konstrukcija) ima futuristiki ili oberiutski koren bez da remeti osnovnu umetniku problematiku njene poezije. Mnogo je radikalniji, na primer, Andrej Poljakov, ro. 1968, koji sledi Mandeljtamovo shvatanje sveopteg dijaloga oveka s kulturom, kao nain da se izdri bezgranina egzistencijalna usamljenost, ukrtajui ipak Mandeljtamovu poetiku sa apsurdizmom oberiuta: Ja ivim zlaanu Jevropu gradove u dimu Elizija, al viriti u guzicu pengleru nikome ne savetujem ja. Zato: to mi smo ljudi starog kova, sa kamenjem u rodnoj nam jezikoj muci, a kratko seanje na udo nije drae od vrapca u ruci. Mandeljtamova apologija kulture slui kao polazna taka Sergeju Kruglovu, ro. 1966, koji u prozodijskom smislu sledi evropsku poeziju sredine 20. veka, recimo T. S. Eliota. Kruglov je, ipak, daleko vei pesimista od Mandeljtama: on vidi prostor kulture kao prostor potpune proizvoljnosti, u kojem se sve moe premetnuti u ta bilo (programska pesma Kruglova o Geteu, koji, ispostavlja se, nije napisao ni jedan jedini stih kako tvrdi neimenovani sabesednik lirskog subjekta, na uas poslednjeg). Beg u kulturu za Kruglova je oajniki korak, diktiran okolnou da se vie nema kuda beati. Pesniko stvaralatvo to je crni mrak. slepa uliica, orsokak, hodnik, laz. zabaena kua, naputeno selo, umski estar u oblanoj noi, bunar u predgrau, vrea na glavi (i udarac); orman s naftalinom (i baba roga, crna ruka, nevidljivo neto, to te iz tame prati). Potinjena su mu samo usamljena, bolesna deca, uplaena deca, defektna, slepa deca, deca sa oduzetim nogama, sa uroenom sranom manom, deca koja mokre u krevet u snu, deca u ijoj sobi se odjednom ugasila lampa, deca odrasla bez majke, deca koju je osudilo detinjstvo, sunce, svet, vazduh, lie, voda, badminton, vijanje,
smejanje na tamu. Deformacija postakmeistikog kanona deava se u stvaralatvu itavog niza znaajnih autora na sredokrai 20. i 21. veka: Igora Vinjeveckog, ro. 1964, Nikolaja Zvjaginceva, ro. 1967, Demjana Kudrjavceva, ro. 1971. i dr. Posebno stoji ona linija ruske poezije za koju glavni dogaaj srebrnog veka, tj. prve etvrtine 20. veka nije bio akmeizam ve futurizam. Ti autori, za koje se glavni doprinos futurizma sastojao u ideji sinteze umetnosti i u inu odricanja od logocentrizma, veinom su napustili oblast poezije kao oblika umetnosti i okrenuli se ka vizuelnoj poeziji, saund-poeziji, performansu. Na ivici je do poslednjeg dana balansirao Dmitrij Avaliani (19382003), uinivi punovrednim formama ruske poezije palindrom, anagram i neke druge eksperimentalne oblike pisma. Motivi alternacije i jedinstva suprotnosti dolaze do izraaja i u njegovom predmetno-tematskom repertoaru i u formalnim traganjima. Pesnika minijatura koju navodimo predstavlja varijaciju na temu klasinog fragmenta jednog od osnivaa ruske poezije, Gavrile Deravina (Ja telom u prahu trunem,/Umom zapovedam gromu,/Ja sam car ja sam rob ja sam crv ja sam bog), i naglaava dijalektiki uticaj suprotstavljenih naela unutar ja. To ini posvemanim anagramiranjem identinim slovnim sastavom parnih stihova. , , . . . .
Bukvalni prevod: Ja jesam stih, i ivim merom vrst, Iza sedam mora klice vidim rast, U svetu sam siroe U Rimu Ariosto sam. Vizuelne materijalizacije istog motiva jedinstva suprotnosti jesu i tzv. listovrtai Avalijanija. Ti vizuelni palindromi, napisani posebnim rukopisom (od jedne rei do jednog stiha) nakon rotiranja (najee za 180) drugaije se itaju, i esto je to drugo itanje suprotno prvom. Prva Avalijanijeva knjiga se zvala, po jednom od listovrtaa Plam v purge:
Shvatanje futurizma kao pokuaja da se smisao oslobodi iz okova jezike norme dalo je u drugoj polovini 20. veka tako istaknute majstore kao to je Viktor Sosnora, ro. 1936, Vladimir Kazakov (19381988), Henrih Sapgir (19281999), Genadij Ajgi (19342006). Ajgi je, zahvaljui irenju perspektiva ruskog futurizma i oslanjanjem na domete evropske avangarde (predstavljene francuskim nadrealistima i njihovim sledbenicima), kao i oslanjanjem na naslee Pola Selana i folklorno naslee, pre svega svog, uvakog, naroda postao, pored Josifa Brodskog, najpopularniji i najpriznatiji ruski pesnik. Ekstatina, transformovana sintaksa, individualni pesniki vokabular (obogaen srastanjem dve, tri ili vie rei u osobite rei-reenice verovatno pod uticajem nemakog jezika), personalni sistem kljunih likova koji
proima skoro 50 godina Ajgijevog stvaralatva, i poesto ima arhetipsku osnovu ine Ajgija direktnim naslednikom centralne figure ruskog futurizma Velimira Hlebnjikova: To m o d r o jeste kao miris-vatra bie umesto pojma sve: i tai e plamsavo namah niklim bodljikavo (kao u mozgu) i rastuim uvlaei razum: krajevima-kao-krgama bezdana-poslednjeg-tebe! znajui ime nj e go v o poput boga nepogreivo: to je s v u d a s v e p r o l a z n o
Ipak, kao i u sluaju Brodskog, pokuaji neposrednog nastavljanja puta koje je trasirao Ajgi, dovodi, u veini sluajeva, do otvorenog epigonstva. Treba posebno istai diskretni ali duboki dar Jurija Milorava, ro. 1952, koji je sredstvima nadrealizma saeo prostrana platna Ajgija u izuzetno hermetine minijature: opet umesto larvi-rua-arkih svaki ali iskoen iz est delova poput spuska i rezak u kupolu ustremljen plamen
Na tom putu intenziviranja koncentrovane slikovnosti stoji i poezija Natalije Azarove, ro. 1956, koja je u oblasti estetske problematike nainila jo jedan korak u pravcu zapadnjakog modernistikog iskustva uz pojaanu eksploataciju futuristikih paronimijskih struktura: hrizantema harizma zatim hram za-njim tema: da li u se osmeliti da pustim-korenje u hlor? neoien neosvetan u horu ne ponavljajui
smrt? U svojstvu svojevrsnog nastavljaa Ajgijeve linije moemo pomenuti i Sergeja Zavjalova, ro. 1958, koji je ispoljio i temeljno interesovanje prema antikoj prozodiji i pogledu na svet. Istorija i mitologija Mordvina drugog povolokog naroda vezuje se za starogrku istoriju i mitologiju putem opteg motiva izgubljenosti, ieznua itavog nacionalnog univerzuma; modifikovana sintaksa funkcionie kao znak raspada ivog, harmoninog govora, beline unutar stiha (poput lakuna u delimino sauvanim antikim knjievnim spomenicima) slue kao ikoniki simbol gubitka. Moe se rei da Zavjalov gradi obrnutu, mranu stranu blistavog pesnikog lika Ajgija. Sada sve vie JA toliko vie da je posve pusto plavo svitanje i januarsko sunce nekako kao crno Sputati (naizmence) ma ruke (zatim) koplja oiju (jezik : on zaboraviti!)
U celini, ipak, budunost postfuturistike struje u ruskoj poeziji dovedena je u pitanje posebno posle naputanja poezije sredinom 90-ih od strane tako jarkih debitanata-neofuturista kao to su: Aleksandar Surikov, ro. 1970, Sergej Provorov, ro. 1970. U isto vreme, kao i u sluaju linije konkretizamkonceptualizampostkonceptualizam, iskustvo futurizma i postfuturizma duboko je prodrlo u rusku poeziju i odraava se u stvaralatvu irokog kruga autora. S velikom dozom uslovnosti mogue je izdvojiti, u svojstvu posebnog pravca najnovije ruske poezije, i krug autora, za koje glavni poetiki izvori lee izvan ruske nacionalne tradicije. To se odnosi u izvesnoj meri i na ve navedene autore: na metarealistu Dragomoenka, pa i na Aristova i Parikova, koji su se, kako je ve reeno, oslanjali na ameriku language school; isto tako, za postkonceptualistu Medvedeva karakteristino je ugledanje na poeziju arlsa Bukovskog. Ruski analog objektivistike poezije (koja se pripisuje autorima kao to su Vilijam Karlos Vilijams ili arls Reznjikof), koja nastoji da fiksira sa maksimalnom tanou i verodostojnou opaske i refleksije subjekta, poeli su da stvaraju jo 1960-ih godina Sergej Kule (19361984), Mihail Fajnerman (19642003), Sergej Magid, ro. 1947, i neki drugi pesnici. U centar panje ne uvek dobronamerne knjievne javnosti objektivistiki orijentisana poezija dospeva tek poslednjih godina, zahvaljujui stvaralatvu Stanislava Ljvovskog, ro. 1972, Sergeja Timofejeva, ro. 1970, Viktora Poleuka, ro. 1957 i drugih, prilino razliitih pesnika. Tako, Ljvovski fiksira iskustvo stanovnika megalopolisa, iji je svakodnevni ivot povezan sa novim tehnologijama, koje prodiru u samu dubinu ljudske due i menjaju pogled na svet. glen miler je jednom napisao
mar za armiju SAD da bi lake ratovali porunici vojniii domovina im pravo u rovove na prvoj liniji pravu Koka-Kolu u pravim flaama a sada ceo rat upload i download duplo kljocanje desnom rezom obaraa host connected document done a glen miler kako bi se radovao etrdeset i pete godine da se avion nije razbio da se samo neko tada dosetio iz menija EDIT da izabere komandu UNDO ili da se bar prosto prijavio pred poletanje.
Poleuk pak pie o umalom ivotu daleke ruske provincije, gde se skoro nita ne deava, i zbog munog nedostatka dogaaja sve iole bitno biva spresovano u vremenu, stvarajui katastrofian epos bez junaka: Andrej se vratio iz eenije, na nozi zjapi i kljuje. Lekar je rekao, ako je metak zakaio kost loe je. Valentina Ivanovna vozila sina u Novopokrovku kod nadrilekara, on je neto promrmljao, i privio travu, i ratniku odlaknu, ipak nije izbegao invalidnost. Andrej se ni sa kim ne drui, sedi u zamraenoj sobi i ita Kjerkegora. Kada je imao dve godine Valentina Ivanovna je sazidala kuu od opeka i iskopala garau koliko je to zemlje za jedan dan. Deda je bio dvometra i jednom je pesnicom ubio konja kozaka skuptina liila je magarca zemlje. A baka je pruila otpor nasrtljivom crvenoarmejcu, posle je jurcao sa njenim unakaenim telom po naselju, viui pijanim glasom: Ipak smo mi, Rusi, jai od vas, kozaka!
Drugo, inojezino i inokulturno iskustvo, znatno ree postaje izvorite za savremenu rusku poeziju. Polina Andrukovi, ro. 1969, koja u svojim minijaturama nastoji da spoji iscepkanost, fragmentarnost utisaka i samooseanja, otvoreno se oslanja na nove francuske autore, poput Andrea de Buea. Mihail Gronas, ro. 1970, tei metafizikoj dubini i novom preosmiljavanju arhetipskih likova, neskriveno se nadovezujui na Eliota i Selana. SRCE algama arterijskih sudova tamno crvena aba malenim gutljajima ukusnu crnu vodu prozrana baka koja u snu doziva ne ive ve mrtve posao koji ee ruke tegliti ut vremena bez ikakve nade
Posebno irok krug svetske poezije 20. veka stvaralaki angauje poezija, vizuelna poezija i poetska proza Andreja Sen-Senjkova, ro. 1968, koji pasionirano neguje veze izmeu ruske i svetske kulture. Za njega fragmentarnost kulturnog prostora predstavlja datost: njegova omiljena forma je ciklus minijatura, objedinjenih centralnim likom svaka od minijatura promatra ovaj lik sa druge strane; dodatnu dimenziju pridaje epigraf koji ini obavezni deo teksta u ovom autorskom anru koji je stvorio Sen-Senjkovski: KLINOVI: POSTOJANJE OVEKA BURATINA Nema druge realnosti, Osim u sebe povuenog oveka. S. de Bovoar
klinovi zabijeni iznad kretanja slepe kie kapljice daljine klinovi odgurani na periferiju bola gvozdeni sagovi istog tog bola klinovi gudala
to postepeno nestaju u ravnotei muzike praznih soba
Sve pomenute autore povezuje intenzivan odnos prema verlibru umesto rimovanog i metrikog stiha; taj odnos se sve do danas u Rusiji razume kao znak zapadnjakih kulturnih orijentira. Od poetka 90-ih godina u Rusiji se svake godine odrava festival slobodnog stiha; to nije samo projekat pesnika i teoretiara stiha Jurija Orlickog, ro. 1952, ve i dokaz da autori koji preteno piu slobodnim stihom nastavljaju da se oseaju kao diskriminisana manjina. Suprotna tendencija, takoe veoma raznorodna, povezana je sa obraanjem poezije italakoj publici, pod uslovom da to obraanje ne stupa u koliziju sa novatorskom ulogom poezije, i ne rezultira ablonski prepoznatljivim delima. Na prelazu 80-ih i 90-ih godina prilino velika grupa autora, okupljena oko moskovskog kluba Poezija, iznala je odgovarajue empirijsko reenje: spoj socijalne kritike i ironijskog pogleda na stvari. Cela istorija ruske poezije 20. veka u izvesnoj meri je pripremila taj talas ironine poezije kraja 80-ih: znaajna, mada i periferna, pojava srebrnog veka bila je grupa pesnika oko asopisa Satirikon, sa Saom ornim i Petrom Potjomkinom na elu; u poeziji od 30-ih do 50-ih godina isticala se figura Nikolaja Glazkova, koji je, sva je prilika, prvi nazvao reju samizdat mainopisne zbornike koji su kruili meu poznanicima. Socijalnoironina nota igrala je znaajnu ulogu u poeziji Vladimira Uflanda (19372007) i Vladlena Gavriljika, ro. 1929; spoj socijalne kritike sa ironijom moe se videti i u lirici iz baraka Igora Holina (19201999). Ipak, u datim uslovima nije mogla da prevlada ni ironina ni socijalno-kritika tendencija kako zbog apriorne nemogunosti stvaranja jedinstvenog velikog stila u pesnikom prostoru koji je bio strukturisan po principu kruoka, tako i zbog okolnosti da je veina ovih autora smatrala kritiko-ironijski odnos prema nekim aspektima stvarnosti samooevidnom datou, kako za sebe, tako i za pretpostavljenog itaoca. Krajem 80-ih nakratko je stvorena iluzija ponavljanja sociokulturnog paradoksa iz 50-ih i 60-ih godina, kada poezija postaje sfera najslobodnijeg (uza svu uslovnost i doziranost te slobode) javnog iskazivanja i (kroz delovanje nekolicine pisaca, specijalno tretiranih od strane sovjetskog partijsko-dravnog aparata kao oficijelnih buntovnika Evgenija Jevtuenka, Andreja Voznjesenskog, Roberta Rodestvenskog) izaziva talas masovnog interesovanja, ukljuujui i pesnike veeri na ogromnim stadionima. U toj situaciji nastala je mogunost pesnikog odgovora na zahteve ire italake publike i taj zahtev je, za razliku od 50ih i 60-ih godina, u velikoj meri podrazumevao socijalnu kritiku u ironijskom svetlu (do te mere da je italac bio spreman da je vidi i u tekstovima Dmitrija A. Prigova, koji su negovali kritiku diskursa kao takvog). Najmarkantniji pesnici koji su 80-ih i 90-ih godina doivljavani kao ironisti, jesu Igor Irtenjev, ro. 1947, i Vladimir Druk, ro. 1957. Poezija Druka predstavlja socijalno-ironijsku tendenciju u najistijem vidu: jo nije sve dozvoljeno jo nije sve zabranjeno i u taj zjap kao u kino ulazi svako govno izreena misao je krv speena u ig goslita nemojte je propovedati u doba imunodeficita
Efekat estradnosti ove pesme nastao je plasiranjem socijalne kritike posredstvom savremenih realija (ig Goslita, peat o dozvoli tampanja knjige, obavezan u SSSR; imunodeficit tema AIDS-a tek to se pojavila u sovjetskoj tampi), putem opscene leksike i najrazliitijih citata (Tjutevljeva misao izreena stoji pored refrena jo nije sve dozvoljeno popularne muzike grupe Vremeplov). Konzervativna publicistika je toj kombinaciji svojstava nadenula naziv postmodernizam. Raskrinkavanje postmodernizma postaje opte mesto ruske knjievne kritike, mada to prema pravom postmodernizmu i njegovoj estetskoj i antropolokoj dimenziji, nema ba nikakav odnos. Poezija Irtenjeva je u svojim najboljim dometima davala dubinu poneto jednolikom socijalno-kritikom patosu epohe: Proglaeno Novo leto u Kremlju Dekretom VK. Svira Lenjin na pili Besmrtnog Mrmota. <...> Dovodi Ded-Mraz do jelke Sneguljicu-Kaplan, On u belom veniu rua Ona prola Avgan. U nosu benzolne bice Na elu zvezda gori, Njeno starmalo lice Mnogo nam govori.
Apsurdnost sovjetskih mitova i rituala za Irtenjeva predstavlja upadljiv pojedinani sluaj opte apsurdnosti postojanja. U tom periodu doprinos ironinoj poeziji dali su i takvi autori, kao to je Nina Iskrenko (19511995), Vladimir Strokov, ro. 1946, Evgenije Bunimovi, ro. 1954, i drugi. U svim ovim sluajevima ironija, shvaena kao instrument socijalne kritike bila je tek jedan, esto sasvim sporedan, elemenat autorove poetike. Kod Iskrenko su, recimo, ironina pominjanja socijalno-politikih realija pre imala funkciju fona lirskog iskaza, a delom (moda ak mimo volje autorke) i svojevrsnog mamca za manje kvalifikovanog itaoca. Upravo tako moemo razumeti obraanje Jegoru Ligaovu, lideru konzervativne frakcije u sovjetskom rukovodstvu poslednjeg perioda: Draga Skini se do pojasa Razgrni purpurnu svilu ipke i brokat Daj da pokaemo Jegoru Kuzmiu u emu je zalog optimizma sovjetskog drutva u emu su njegove neosporne prednosti Pravilno U poverenju prema lekaru koji lei
Draga Postavi noge malo ire od ramena I krei telom u stranu Urengoja Ta poza izaziva elju da se stvori kompozicija Adam i Geja
koji mue jedno drugo u vreme meseine koji se trude da razumeju jedno drugo
Draga Pokuaj da legne Na tramvajske ine to idu iza horizonta Draga Ti lei doseui apsolutnu izraajnost Kao crni kvadrat ili maramica to plai jato leinara Mi na alost ne moemo oekivati milost od su-koritara I ne oekujemo je na sreu Mi ekamo tramvaj
Pribegavanje socijalno-kritikoj ironiji u kljunom delu Strokova poemi Bolesna R. blisko je konceptualistikoj kritici diskursa. U ovoj ironiji dolazi do izraaja vulgarna istoriozofija, karakteristina za epohu Perestrojke, koja melje istorijske dogaaje i njihove uesnike u neselektivnu meavinu fakata i imena, te biva predstavljena kao svojevrsna bolest govora, koji ne moe da se zaustavi i fiksira iskaz: ...i tresui se u paroksizmu strasti, kao nakon vatrenog kresanja, tj. Godunova, to jest Boduena de Kurtene, takvog lingviste kao sam Soso, tj. onaj Oba Keba, to jest Stahaljin, u smislu El Esej, slavodobitnik viestruki u bitkama kod Kajale i Kalke, to jest kajlama, tj. kalkom sa mrtvog jezika, zaepivi mu gubicu baltikom kilkom u paradajzu, to jest Kantom, to jest haltom, tj. koltom, to jest Keltom, i gajde kotske pod kiltom vezavi u mornarski vor jo por Traalgarom, gde, par dana stukavi pod Kilom, do nogu je potukao Hozare i potopio ih flamanski je kobzar, to jest karbaz, to jest barkas, sjebavi ceo njihov geeft, getalt, gevalt i bazl, celu njihovu klepsidru, to jest celu eskadru, to jest Armand, tj. ovaj, Armadu, i sav njihov kaganat, iliti kagal...
i tako svih 425 stihova. Talas ironine poezije jenjava isto tako brzo kao to se bio pojavio. Druk je emigrirao u SAD, na nekoliko godina siao sa knjievne scene, i vratio se sa istom lirikom; u stvaralatvu Strokova, i ranije bliskog lirici, ona sada konano istiskuje sve druge sastavnice; isti proces odvijao se i kod Nine Iskrenko, u godinama koje su prethodile njenoj smrti; Irtenjev je pak postao autor stihovanih feljtona na socijalno-politike teme, te njegovi tekstovi imaju aktuelan i primen-
jen karakter. U masivu ironine poezije 80-ih i 90-ih godina posebno stoji stvaralatvo Vadima Stepanceva, ro. 1960, kao i njegov Red kurtoaznih manirista, osnovan 1988. godine: ova grupa autora se demonstrativno odrekla socijalne kritike, zauzvrat negujui ljubavno-erotsku tematiku, u ludistiki stilizovanom kljuu: Jednom e moja zloba ipak da izjede gvoe zamke to uzapti mi srce, ali srce mi ne udi ba za slobodom, vie bi volelo kavez, Dijanice.
Otvoreni neukus proglaen je od strane Stepanceva za rukovodei princip, i na taj nain podvrgnut ouavanju; zahvaljujui tome, interesovanje prema Redu kurtoaznih manirista ispoljili su, osim cinino raspoloene omladine, i neki poznavaoci, koji su u praksi manirista raspoznali verziju postmodernistikog eksperimenta. Ispostavilo se pak da se kanon koji su predloili maniristi namah petrifikuje posebno je u tom smislu karakteristian rad Vladimira Vinjevskog, ro. 1953, u domenu monostiha, koji se kod njega iz slobodne, mada i egzotine forme, pretvorio u autorski anr koji skoro da ne doputa varijacije (sve do ustaljene versifikacije: dozvoljen je samo petostopni jamb). Zato, bez obzira na to to Red kurtoaznih manirista nastavlja da funkcionie, izdaje nove knjige, organizuje poezokoncerte (termin pozajmljen od pesnika srebrnog veka Igora Severjanina, ija je knjievna reputacija takoe ukljuivala trijumf loeg ukusa i iroku popularnost kod publike daleke od poezije), moe se rei da je taj kanon zanimljiviji kao sociokulturni projekt nego po dometima svojih protagonista. Tokom itave naredne decenije, u svojstvu kljunog elementa autorske poetike, ironija se praktino ne javlja kod istaknutih autora, mada neki tekstovi Julije Skorodumove, ro. 1964, i Svete Litvak (uenice Nine Iskrenko), ro. 1959, mogu da nas podsete na ve prohujalu ironinu epohu; talentovani debitanti ovog perioda, koji su po sklopu linosti teili ironiji i socijalnoj kritici, na primer, Aleksandar Delfinov, ro. 1971. ostajali su neprimetni za publiku i profesionalnu zajednicu. Ipak, poetkom 2000. godine situacija se promenila; zanimljivo da su dva kljuna autora, sa kojima je povezana ta promena, Andrej Rodionov, ro. 1971, i Fjodor Svarovski, ro. 1971, veoma bliski svom neposrednom prethodniku Delfinovu. Kao i kod Delfinova, anrovska osnova glavnih dela Rodionova i Svarovskog jeste travestija balade, iji junaci su socijalno, moralno ili tehnoloki manjkavi marginalci; svu trojicu autora odlikuje sklonost prema kosmikoj tematici, preuzimanje likova i realija iz drugorazredne fantastike knjievnosti od 50-ih do 70-ih godina, kao i protagonisti sa gradskog dna narkomani, alkoholiari, prostitutke kod njih se smenjuju sa komandantima propalih kosmikih letova i rtvama meuzvezdanih ratova. Ovi junaci, prema zamisli svojih autora, pripadaju domenu humanistike koncepcije ruske proze 19. veka, koja nas ui saoseanju sa malim ovekom iz galerije arhetipskih knjievnih junaka (Akakija Akakijevia iz Gogoljevog injela ili Semjona Marmeladova iz Zloina i kazne Dostojevskog). U isto vreme taj humanistiki arhetip podvrgava se ironinom ouavanju, poto se njegova primena rasprostire izvan uhodanih granica na primer, na robota, koji se u jednom od tekstova Svarovskog ne moli onom ko ga je stvorio nego nekom drugom: znam ja da nismo bliski i moda ne moemo
biti bliski imam umesto nosa neugledne analizatore gasa i njune dlake ali ako i pored toga jesam neka sam tupi lim i zamrene ice i mene za trideset devet sekundi ubija voda ali molim da me se izbavi od ove neshvatljive tuge
Pojava Rodionova i Svarovskog na knjievnoj sceni poklopila se sa uvoenjem pesnikih turnira (u Moskvi i veim ruskih gradovima), koji su bili svojevsrni analog stadionskoj poeziji s poetka 60-ih godina, poto se takoe podrazumevala nekvalifikovana publika, koja od knjievnosti oekuje neke spoljanje, pobone efekte. Rodionov je bio viestruki pobednik, a zatim i mediator takvih turnira. Isto se deava i sa Delfinovom, dodue u Berlinu. Oko pesnikog slema postepeno se formira poseban krug autora. Mnogi od njih povrno reprodukuju estradne efekte razraene od strane pomenutih autora, poev od Irtenjeva pa sve do Rodionova; ipak, kako to pokazuje delo Rodionova i Svarovskog, prisustvo estradnosti ponekad ne iskljuuje duboku umetniku sadrinu. Najzad, posebnu tendenciju u razvoju savremene ruske poezije ine pokuaji da se obnovi ili iznova konstruie epsko naelo. Geneza ovih pokuaja je krajnje raznorodna, a i rezultati ni najmanje ne lie jedan na drugi. Najimpozantniji je rad Larise Berezovuk, ro. 1948, iji pristup je jedinstven jer se ne oslanja na tradiciju klasicistike poeme, ve upravo na konstruktivne principe epske drame i krupne muzike forme; u ishodu, duga poetska forma Berezovukove poseduje izuzetno suptilnu i sloenu organizaciju na nivou malih jedinica teksta (zvukova, slogova i sl.). Kao materijal esto nastupa istorija; tako je gigantska kompozicija Posmatrani posmatrai posveena Vartolomejskoj noi, pri emu je stepen istorijske verodostojnosti umetnikog teksta veoma visok (recimo, jedna od scena koja se odvija u oruarnici sadri detaljan spisak linog oruja i njegovih osobina, druga podrobno opisuje as maevanja i sl.). Pa i dela manjih razmera Berezovukove na neki nain spajaju lirsku intenciju sa epskim pogledom na svet; navedimo seriju prozimetrijskih fragmenata Put Z tramvaja br.12, u kojoj se poslednji susret junakinje sa ocem, koji lei u bolnici na samrti, dosledno projektuje na odnos prema smrti junaka kasnoantikog mita. Moemo rei da je za ovaj segment pesnikog prostora najbitnije pitanje o slinostima i razlikama epskog i mitolokog. Ova dva principa se ulivaju jedan u drugi, Berezovukova tretira ep kao materijalizaciju mita. Alternativu ovoj poziciji ine Faina Grimberg, ro. 1951, i Boris Hersonski, ro. 1950. Knjiga Hersonskog Porodina arhiva, posveena linim dramama roaka i poznanika lirskog subjekta, uronjena je u epsko pripovedanje o propasti istonoevropskog jevrejstva, i naelno je antimitoloka: svaki junak predstavlja figuru u stanju trpljenja, a ce-
lovita slika opisuje propast hora, a ne samih junaka (osobina koju je Josif Brodski smatrao bitnom za tragediju; a sam Hersonski pak, za razliku od mnogih savremenih autora, nije krio to svoje pesniko sledbenitvo). Grimbergova ide dalje i zamenjuje mitoloko naelo narativnim, demostrirajui svojim stvaralatvom istorijski prelazak epa u dramu njene dugake pesme su neto poput saetih romana (u veini sluajeva ljubavno-istorijskih), mada je najpoznatija od njih, Andrej Ivanovi se vraa kui, uslonjena korienjem folklornih modela. Sa druge strane, za neke autore su izazovni mitoloki koreni govora i miljenja izvan svake veze sa pripovednim strategijama. Vadim Mesjac, ro. 1964, uzima sam mit kao materijal, modelujui (u ciklusu Norumbega, koji je fragmentarno objavljivan tokom 2000) prilino uslovan prostor neke severnjake (varjake?) mitologije. Sloeni preobraaji folklorno-mitolokih izvora, ponekad maskirani do neprepoznatljivosti, i interpretirani u izrazito provokativnom kljuu zbog dvoznanosti datog leksikog sloja (sakralnog u arhainoj i opscenog u savremenoj upotrebi), nalaze se u centru panje Kirila Reetnjikova, ro. 1975, koji pie pod knjievnom maskom i Brjanskij. U celini gledano, poetika razlika meu autorima orijentisanim na problematiku epa i mita doprinela je da ih ne doivljavamo kao protagoniste jedne struje, ve kao individualne autore. A ustrojstvo ruskojezinog knjievnog ivota daje takvim autorima prilino male anse za stabilnu panju italaca i profesionalne zajednice. Regionalni princip, delotvoran i vaan u drugim knjievnostima, u ruskom pesnikom prostoru prilino slabo je razvijen: suprotstavljenost Moskve i Sankt Peterburga nije se uobliila u neku stvarnu suprotnost izmeu moskovske i peterburke poezije, dok regionalne pesnike kole, ako se i pojavljuju u ruskoj provinciji, zbog tekih socijalnih i kulturnih uslova, kratko traju: njihove kljune figure ili brzo zaute, ili prelaze u prestonicu ili u inostranstvo, i veza izmeu uesnika date kole slabi i prestaje. Tako je danas ve teko govoriti o voronjekoj koli, primetnoj krajem 90-ih, nakon to su se Jelena Fanajlova, ro. 1962, i Konstantin Rubahin, ro. 1976, preselili u Moskvu. Roman Karnizov, ro. 1978, prestao je da objavljuje, a najverovatnije i pie. Kao jedini aktivni voronjeki pesnik ostao je Aleksandar Anaevi, ro. 1971. Nije u pitanju samo promena mesta boravka ovih pesnika, ve i nepoklapanje njihovih pesnikih orijentira. Tako se Fanajlova, naputajui problematiku neuhvatljivosti linog identiteta (koja je izvorno objedinjavala sve pesnike iz Voronjea, a Anaevia zaokuplja sve do danas) sve vie okree graanskoj lirici, jedinstvenoj po svojoj emocionalnoj snazi i dubini analize. A tamo u Avganu med i mleko Uzbekinje jebeno lepe Uzice jezikom su rasplitale. Pa vetru su ih vozali na oklopu Uz psovku neku, Da ne iznose prljav ve, Ispred puka ih je potom streljao, Tanije komandovao je streljanjem sam Pukovnik one to vukli su u bunje, Za kike u bunje I one to silovali su u bunju, Avganke naizgled od esnaest leta A u stvari svega dvanaestak. Nasilnici sa jedva dvadeset. Rodbina nije nita saznala. I lagano se sputao strop,
Poput helikoptera, uz enski lelek. Za poslednjih 10 godina raspalo se jo nekoliko regionalnih pesnikih kola koje su mnogo obeavale. To je snalo i najzapadnjakiju, kemerovsku kolu, sa njenom sintezom verbalnog, vizuelnog i audio principa (sve do proizvodnje pesnikih videoklipova). Ova kola se raspala nakon smrti lidera, Igora Davletina (19672002). Kemerovski autori su vodili iv dijalog sa rikom kolom ruskog stiha, koja je ivnula krajem 90-ih, kada je Sergej Timofejev ro. oko 70-ih, okupio knjievnu grupu Orbita, u koju su uli letonski autori, koji piu na ruskom jeziku. Orbita takoe tei eksperimentalnim formama sinteze uz uee poezije, organizujui u Rigi Meunarodni festival videoklipova. Autore Orbite odlikuje, osim toga, intenzivan stvaralaki dijalog sa letonskim pesnicima istog pokolenja u tom pogledu knjievna situacija u Letoniji je jedinstvena u odnosu na sve drave biveg SSSR-a, gde takav dijalog veinom nedostaje ili se nalazi u poetnom stadijumu. U tom pogledu se izdvaja ferganska kola ruskog stiha, koja je nastajala 1980. i 1990-ih godina, u iji sastav ulaze pesnici, etniki Uzbeci, koji su na neutralnoj teritoriji ruskog stiha izneli na istac razlike izmeu srednjeazijatskog mentaliteta i zapadnoevropske poetike. Pogoravanje socijano-politike situacije u Uzbekistanu negativno se odrazilo na sudbinu ferganske kole (veina njenih pripadnika rasula se po svetu, i njihova stvaralaka povezanost je oslabila). Ipak, lider kole amad Abdulajev, ro. 1957, ostao je veran Ferganu, gde i danas ivi, kao i svom pesnikom metodu, nastavljajui da predstavlja znaajnu figuru na horizontu ruske poezije. Spustiti se u uanj, zapaliti cigaretu, kraj pekare, sedmorica-osmorica bitangi, jedan beli ujgur inteligentnog lika, probnim pokretima ruku raiavaju vazduh za prave gestove, to ispunjavaju sobom pljosnati kraj junog kvartala. Upravo si doitao drugo poglavlje kad je boni prozor nad tektavim motorom zasekla gradska reka, ali uz nju se jo uvek pribija isueno jezero sred toplog trnja umesto tvoje rastresite istorije istih godina. ini se da su betonske pore upravo usisale vodu plae zvezdasti crvi, ubre sa dna, utopljenik, koji u levoj ruci stiska eton nardi, tu malu almu bez mule. Imena, to podraavaju staklo flaa u kapima krvi na gornjem rubu oniskih duvara, nemi od crnoputosti susedi, Medvedica1, prvi oltar.
U drugim zemljama sveta, takoe ima dosta ruskih pesnika, ali o pesnikim kolama moemo govoriti samo u Izraelu, gde nekolicina znaajnih pesnika izjavljuje da nisu ruski pesnici koji ive u Izraelu ve izraelski pesnici koji piu na ruskom jeziku. Zanimljivo da se takvo samoodreenje skoro i ne odraava na prozodiju vie se manifestuje srodnim krugom tema i likova, povezanih lokalnom istorijom, kulturom, geografijom, uz dodatno oslanjanje na leksiku i idiomatiku ivrita. U drugim sferama teko je nai dodirne take meu pesnicima izraelske ruske poezije. Tako, Mihail Gendeljev, ro. 1950, stvara svojevrsni fragmentarni ep repatrianta shvatajui ep kanonski, kao pripovedanje o nepomirljivom sukobu naroda i kultura: Tako elim da odem iz naeg govora
1 Medvedica, ime reke (prim. prev.).
da odem muki i ne po-ljudski ve da stavim uarenu auto haubu pod jezik pilulu za ulazak u astmu Gaze neugasive dok kao priklani zavijaju mujezini tada se javlja poriv za ubistvom nema se im a ipod sunca komandantskog ususret njima urlik otrice. I tako pati ovo kurvinsko meso u zenitu obamirui u ritmu pocupkivanja u povoju sa larvom ubice na pleima i jasno je da e larva da progrize omotae i razjapie ralje vilinog konjica jelski vaspitanik muenik El Akse na dva reflektora stajati u zracima
Aleksandar Bara, ro. 1960, sebe smatra vie pripadnikom Izraela negoli Rusije; u kontekstu te privrenosti jedinstvenoj sredozemnoj civilizaciji, trenutne vojno-politike okolnosti nisu drugo do ostvarivanje veite eme: pribliavam se onome mestu gde pre tri i po hiljade su godina iveli slini meni i podigav pogled videli istu planinsku liniju crvenu zemlju i plavo more Zaliv od doba Trojanskog rata znatno se povukao od bive carske luke to gledae u pravcu Egipta ako pak virnemo ulevo evo i istorijske domovine Fenikije Tamo je jedne noi na plai severno do Haife mrzovoljni porunik iz vojske mirovnjaka na jednoj acid party susreo uenicu tihona2 ta se dogodilo dalje itaj u starogrkim mitovima
4
Bez obzira na slabu regionalnu strukturisanost savremene ruske knjievnosti, ona podrazumeva prilino visok vrednosni potencijal: o tome svedoe relativno brojni pokuaji deklarisanja jedinstva i specifinosti regionalnog knjievnog
2 Tihon, na Ivritu kola treeg stepena, od 10. do 12. razreda (prim. prev.).
prostora, bez obzira na neosnovanost takvih deklaracija (kao primer mogu da poslue diskusije o vladivostokoj pesnikoj koli u almanahu Sivi konj ili tvrdnje o sibirskoj poeziji kao jedinstvenoj celini, u almanahu Irkutsko vreme). pomalo paradoksalno, poto u krug neprikosnovenih klasika ruske poezije prve polovine 20. veka ulaze bar dve ene Ana Ahmatova i Marina Cvetajeva (po miljenju niza strunjaka, njihovo mesto mogle bi osporavati jo i Jelena Guro i Marija kapska). Autora-ena je mnogo i u najnovijoj poeziji, pa i u njenim prvim redovima, ali veina ih nije stvaralaki zaokupljena specijalnom refleksijom rodne problematike. To nije smetalo istraivaima da u najnovijim delima Ine Lisnjanske vide izuzetno emocionalan prikaz enske sudbine kao nesebinog sluenja svom mukarcu, a u poeziji Olge Sedakove, ro. 1949, prefinjeno i uverljivo otelovljenje tradicionalnih predstava o eni kao uvarki stabilnosti ivota: Zborila je starica ovako: Fino, toplo je na svetu bojem. Kao zrna graka u mahuni, mi leimo na dlanu Gospodnjem. I za koga moli nee doi. I ma ta da smisli ne ostvari. A srce se i tome raduje, kao ptici kad u lepi kavez bace preslatko semenje nije uzaludan taj poklon. Ja potvrdih, al u sebi kazah: Starice glupava, zauti. Biva svata, i vie od toga.
Osnovni krug enskih tema (brak, materinstvo, emocionalno hlaenje u braku, nova ljubav koja vodi raspadu porodice) psiholoki tano i iscrpno dat je u poeziji Vere Pavlove, ro. 1963; ipak, i tu je primetno da su temeljne rodne predstave lirskog ja (i, verovatno, autorke) veoma tradicionalne. Zna li ta ti je nedostajalo? Malo prezrenja, bez kojeg enu nee oboriti na lea, da se kao kornjaa batrga, a doao si do bezdune lude, to se sama od sebe ne obara.
Problematizacija roda sree se u savremenoj ruskoj enskoj poeziji (sa izuzetkom najnovije generacije) retko. U svojstvu kljunog autora treba spomenuti Marinu Tjomkinu, ro. 1948, koja ivi u SAD. Njena osnovna tema je uticaj na svest savremenog oveka ustaljenih predstava o enama, Jevrejima, intelektualcima i sl. Dugake (600700 stihova) pesme Tjomkine graene su na odreenim stereotipima, klieima, koji se smenjuju sa autorskim komentarima, ili su pak srodne traktatu, sa pomerenom sintaksom (preteno inverzija) i rasporedom stihova koji diskretno istie lirsko ja. Na samom poetku ona je uinila tu zajedniku za mlade devojke greku, predloiv da se njome i njenim vremenom besplatno koriste, to nema toliko veze sa ljubavlju, koliko,
kako su gospoice uili tada: biti od koristi muu, pomagati mu u postizanju cilja, a za svoj cilj bolje proglasiti ideju dokazivanja da je ona njemu savreno neophodna, da bez nje snai se uopte ne moe, sa tajnom nadom: da ne ode, da je ne odbaci, da ne nae na strani neku drugu, tim samim i sebe osudiv na zavisnost od njegovih tenji, i trudei se da njega uini od sebe zavisnim, da ga stavi pod svoju kontrolu, jedino svojom ljubavlju kao svesrdno voena
Nemnogobrojna ruska gej-poezija sebe rauna od stihova Jevgenija Haritonova (19411981), koji je prvi podvrgao umetnikom istraivanju istopolnu ljubav. Veoma je raznovrsna: od stilizacija Alekseja Purina, ro. 1955, koji u knjizi Apokrifi Feonida osmiljava ljubavne odnose izmeu mukarca i deaka prema starogrkim modelima, do agresivne queer-poezije Jaroslava Mogutina, ro. 1974, koji nam nudi reviziju svih vrednosti privatnog ivota, a odnose meu ljudima tretira kao odnose vlasti i svojine. to se tie ruske lezbijske poezije (bez obzira na injenicu to su dela od 1910. do 20-ih godina, pre svega opus Sofije Parnok, daleko blie savremenom shvatanju rodne problematike nego to je to homoerotska lirika Mihaila Kuzmina iz iste epohe), ona je sve do danas na amaterskom nivou, i tek joj se novo pesniko pokolenje prve decenije 21. veka ozbiljnije posvetilo (Gila Loran, ro. 1978, Ksenija Marenikova, ro. 1981, Natalija Starodupceva, ro. 1979). U zakljuku recimo da se mogunost razgovora o novom pokolenju tek nedavno pojavila. Generacijska granica, oigledno, nastaje onda kada neka krupna sociokulturna promena menja uslove formiranja linosti mladih u celini, a napose mladih autora. Mladi pesnici 90-ih, koji su poneli zajedniko ime Pesnici Vavilona (prema godinjem almanahu mlade poezije, koji je izlazio u periodu 19942002), formirali su se u Rusiji, pod uticajem Perestrojke, koja je dramatino promenila socijalno-politiku klimu i kulturni kontekst: bilo je to prvo pokolenje nakon mnogih decenija koje je moralo da se profilira u svetu brzih promena, a ne da se adaptira na uslove stagnacije. Kao posledicu dobili smo stilistiku i svetonazornu disperzivnost meu mladim autorima, koji su u knjievnost ulazili u isto vreme i, reklo bi se, pod slinim uslovima. S druge strane, biografska datost je uinila da se zajedno dre pesnici veoma udaljeni po svojim knjievnim zadacima. Otuda svojstvena pokolenju Vavilona estetika tolerantnost, koja veini knjievnika prethodnog perioda, koji su formirani u relativno homogenoj sredini, nedostaje. Poetkom 21. veka situacija linog i stvaralakog sazrevanja izmenjena je prodorom novih informacijskih i komunikacijskih tehnologija u ivote ljudi. To nije uticalo samo na ideoloke i ponaanjske modele (kako je reeno u pesmi Stanislava Ljvovskog, posveenoj ovim promenama: Pre su govorili osetila sam neto i doputovala, /a sada vele dobila sam tvoju SMS poruku), ve je donelo i nove oblike socijalizacije mladih autora pojavili su se internet-sajtovi sa slobodom publikovanja, koji predstavljaju komunkacijsku sredinu oglaavanja skoro svih debitanata 21. veka. Ako se sloimo da znaajna pesnika dostignua nastaju tamo gde se plodotvorna knjievna tradicija ukrta sa izazovima vremena i socijalno-psiholokim karakteristikama epohe, onda moemo rei da se ranije autor, po pravilu, ukljuivao (makar i posredstvom podraavanja) u tok tradicije, a tek potom postepeno dospevao na nivo zahteva epohe, a sada mnogi mladi talentovani autori praktino odmah poinju da rade u slojevima savremenosti, uzimajui za osnovu savremene govorne modele (reklamni tekstovi, glamurna urnalistika ili rok-tekstovi i dr.), dok se ukljuivanje u tradiciju i obogaivanje kulturnog prtljaga deava tek kasnije. Zahvaljujui
tome, neka otkria ruske poezije poslednjih decenija (konkretistika otvorenost prema pesnikoj rei, postkonceptualistika posvemana tenja ka iskrenosti i autentinosti iskaza, objektivistiki patos fiksiranja detalja okolnog sveta, interesovanje prema rodnoj problematici) na paradoksalan nain su u posedu mlaeg pokolenja, kome tek predstoje kontakti sa iskustvom starijeg pokolenja. Govoriti o 2223-godinjim pesnicima kao o oformljenoj knjievnoj pojavi uvek je rizino, ali se ini da takvi autori mlaeg pokolenja, kao to je Tatjana Mosejeva, ro. 1983, Mihail Kotov, ro. 1983, Julija Idlis, ro. 1981. otkrivaju novu stranicu u istoriji ruskog stiha. Osim toga, pokolenje autora roenih 80-ih godina ve je doprinelo razvoju nekolikih oznaenih tradicija: bliska metarealizmu poezija Mariane Gejde, ro. 1980, zapadnjaka verlibristika minijatura Ilje Krigera, ro. 1978, neoekivani krak konkretizma kod Dine Gatine, ro. 1981. To je doprinelo da ovi autori postanu znaajne figure ruske poezije bez obzira na svoju mladost. S ruskog prevela Draginja Ramadanski
Svetlana Bodrunova roena je 1981. godine u Belorusiji, diplomirala je urnalistiku, ivi i radi u Sankt Peterburgu. Autor je knjige stihova Vetar u sobama (2001) i etnja (2005). Od 2000. godine prisutna je u internet-publikacijama i debelim asopisima, almanasima i zbornicima. Zastupljena je u antologiji mlade poezije Bratska kolevka i antologiji Stihovi u Peterburgu. Pokreta je i urednik knjievne serije poesii.net.
PESNIKA MAPA PETERBURGA: MLAA GENERACIJA Mapiranje neke otvorene i dinamine strukture nije zahvalan posao: tek to stigne da uhvati opu sliku, a ona se promeni. Ipak se nadamo da ponuena mapa mladog pesnikog Peterburga moe pretendovati na izvesnu stabilnost na njoj ve godinu dana, kao na frontu, nema promena. Dozvoliu sebi prvo nekoliko uvodnih napomena. Prva opaska se odnosi na granice u naslovu prisutne mlae generacije: te granice su i u pogledu ivotne dobi i u sadrajno-stilistikom pogledu jo uvek dosta amorfne. Najlake je sa ivotnim dobom: gornja granica obuhvata one roene 197677. (ti autori danas imaju 3032 godine), donja roene 1984 85. Zato tako irok dijapazon, zapitaete se. Odgovor je ili vrlo jednostavan ili vrlo sloen. Ako biramo ovaj poslednji, moemo rei da se autori toga uzrasta formiraju u vreme pozne perestrojke ili ak posle nje, stupaju u knjievni ivot 19972004, koriste novu medijsku sredinu, ive u novoj knjievnoj situaciji etc. etc. A ako bismo da kaemo jednostavno, moete mi verovati na re: iz sredine generacije sasvim je lako odrediti ko je od tridesetogodinjaka tvoga miljenja, a ko se dri onog starijeg, kao i koga od mlaih moe smatrati svojim vrnjakom. Zeitgeist je ovde precizniji od line karte. Ali upravo on (sa celokupnom tematikom-poetikom-stilistikom) podrazumeva odreenu sloenost: mlae pokolenje se u Peterburgu deli na dva, ili ak tri znaajna segmenta. Vrhunac prvog je priblino 1977. godina: drugog 19811982; pre godinu dana pojavio se i trei segment pesnici roeni 198485. godine. Ovde Petrograd ne odudara od Rusije: granicu 197778. mnogi kritiari nazivaju vremenom raanja novog pesnikog pokolenja u celoj ruskojezinoj poeziji, a 1981. godinu kljunom za pokolenje 20+. Uzmimo Moskovljanke, Juliju Idlis, Kseniju Marenikovu, Anu Logvinovu, kazansku Moskovljanku Anu Rus sve su roene 1981. godine. Samo je godinu dana starija Mariana Gejde, priznati lider pesnike omladine 21. veka Uzgred reeno, u Peterburgu liderstvo u poeziji mladih pripada devojkama. Druga opaska se odnosi na injenicu da su do 1980. godine na ulogu pesnike prestonice pretendovali i Peterburg i Moskva, dok je u narednoj deceniji tas nedvosmisleno prevagnuo na stranu Moskve, da bi se od tada polako vraao u ravnoteu. Ipak je danas Peterburg (neka mi oproste drugi gradovi) najraznolikija i najinteresantnija pesnika provincija. To je pokazala i nagrada Debi: Petrograani su je u oblasti poezije odnosili 2003. i 2005. godine, a u pesniki ui
izbor su 2005. godine dospele dve Peterburanke i jedan Velikonovgoroanin. Postepeno jenjavanje prestonikog prvensta otvorilo je u Petrogradu jedinstveni knjievni prostor i, posledino, pruilo stilistiku ansu novom pesnikom pokoljenju, to je bilo teko zamislivo desetak godina ranije. Ovaj proces je imao bar etiri vana uzroka, koji su svi zajedno ispovocirali vankontekstualnost novog pesnikog pokoljenja. Njegova odvojenost od krugova kako prve tako i druge kulture, danas je osetnija negoli raskol izmeu dva bilo koja posleratna pokoljenja pesnikog Peterburga; i upravo stilistika pokazuje najdublje lomove! Prvi uzrok je relativna malobrojnost prethodne generacije: velikih pesnika uzrasta 3045 godina. Dok je meu onima koji su iveli i pisali 70-ih, danas znaajno minimum dvanaest, a moda i svih petnaest autora, iz pokolenja roenih 196575. (danas 30+) u opteruski kontekst dospeva svega pet ili est imena: Aleksandar Skidan, Dmitrij Golinko-Volfson, Vsevolod Zeljenko, koji godinama ne objavljuje i ne nastupa u Peterburgu, Oleg Jurjev, koji odavno ivi u Nemakoj i iznenada ponovo stie popularnost, te posve mlada, ali ipak blia generaciji tridesetogodinjaka, Polina Barskova, koja odavno ivi u SAD. Po estetskoj orijentaciji njima je blizak stariji kolega Sergej Zavjalov, koji je nedavno preao u Helsinki. U peterburkom knjievnom ivotu sasvim posebno stoje figure Igora Bulatovskog i Vladimira Bauera ne tvrdim da imaju sledbenike u mlaem pokolenju, mada svaki od njih ima nedavno izdatu knjigu. Pomenimo i Valerija ubina, knjievnog kuratora u kui-muzeju Ane Ahmatove, kao i autore grupe VALI (D. Grigorjev, V. Zemskih, A. Mirzajev), mitjke, kolu starijeg pokolenja pod okriljem Vjaeslava Lejkina (T. ivotovskij, A. Siev, N. Savukina, V. Puga), pitomce kruga Viktora Sosnore (pre svih A. Ikonikov-Galicki); u svakom sluaju, moemo govoriti o sedam ili osam aktivnih peterburkih pesnika od 35 do 50, iji radovi imaju neospornu teinu na ruskoj sceni. Najvanije je to su sve te stvaralake individualnosti veoma razliite; upravo je ta generacija omoguila zadivljujui nastavak (kod Lejkinovih vaspitanika, Zeljenka i Barskove) peterburke moderne stilistike i otar zaokret (pogotovo kod Skidana i Golinka) od stiha srebrnog veka ka evropskom i amerikom postmodernistikom poimanju teksta. Ako je ikada i postojao neki (kon)tekst peterburke poezije, onda je to krajem 90-ih, kada su ga poetnici doivljavali kao razruen i raslojen, a uoi novog veka kao dom Oblonskih, u kome se sve pomealo pomealo a nije urodilo novim sistemom. Danas u Peterburgu nema prostog svrstavanja u nekakvu peterburku poeziju; potreban je ozbiljan, viestepeni izbor ili premetanje u neki drugi kontekst. Dodue, postojanje i ak pritisak tog peterburkog stila, koji se dri na dve veliine na Ahmatovoj i Brodskom za sada se ne moe potpuno iskljuiti. Njegovo postojanje kao stvari po sebi, skupa sa Ermitaem i belim noima, jo uvek se osea kao represivno u jednim krugovima ili kao izvorno peterburko u drugim. Traimo li neku taku preseka konteksta, onda je ona upravo tu. S druge strane, dolo je do poremeaja toka knjievnog ivota u celini. Kao prvo, godine 2001. nestala je mona objedinjujua figura necenzurisane poezije Peterburga Viktor Krivuljin. Osim toga, dananje mlado pokoljenje ulazi u poeziju bez da se upoznalo sa srednjim i starijim pokoljenjem. U sovjetsko doba mladi pesnici su obavezno ulazili u knjievne organizacije, i preko njih se upoznavali sa krugovima, dobijali mogunost nastupa i prvih publikacija, sticali predstavu o vrednosnoj hijerarhiji, reju, odomaivali se. Bar polovina dananjih mladih pesnika ne poznaje sredinu realnih kruoka, i svoj prvi simbolini kapital stie sa pesnikih sajtova na Internetu, u stihijnim virtuelnim pesnikim krugovima, u moskovskim izdavakim kuama, koje su poele da im izdaju knjige, na festivalima u drugim gradovima, u okviru sopstvenih blogova i web-
stranica. Tako neki mladi pesnici imaju vatreno krtenje u sasvim drugaijoj sredini (manje hijerarhinoj, ali agresivnijoj) i dospevaju na peterburku arenu sa strane, sa iskustvom knjievne komunikacije, a ponekad i sa formiranom poetikom. Otuda su pokuaji prilino rafinovane peterburke knjievne sredine da ih asimiluje esto neuspeni i podrazumevaju napor i od strane onih starijih i onih mlaih. Generacije se lino poznaju veoma povrno, a tekstualno ak ni tako: za mnoge mlade peterburki tekst nikada nije bio centralni i kljuni, a stariji ne itaju produkciju mladih. Pogotovo ne onu sa Interneta. Tako dolazi i do neugodnih situacija kao, na primer, na eksperimentalnoj zajednikoj veeri Genadija Grigorjeva i Ale Gorbunove, koje se zavrilo nakon prvog segmenta: autori razliitih generacija (koji nisu ranije uli jedni druge) spremno su odustali od daljeg zajednikog itanja, ispoljivi nepomirljive poetske ukuse. To je, svakako, ekstremna situacija, ali itekako simptomatina. Sa izlaskom knjievnosti na Internet povezan je i trei uzrok generacijskog jaza sintetizam poetike mladih autora. I stvarno, ta se sve ne moe nai na mrei! Osnovna je, izgleda, dostupnost korpusa ruske i svetske knjievnosti nakon dospevanja samizdata u javnost, a takoe i talas novih prevoda. Dakako, i u Lenjingradu su itali i poznavali i svetsku klasiku i vrhunske tekstove savremenika. Prevodilaka kola imala je tamo svoj procvat; neka samizdatska istraivanja u sferi drutvenih nauka i danas su neprevaziena. Ali danas i puka dostupnost faktiki svakog korpusa tekstova proizvodi sasvim drugaji odnos prema tradiciji: manje je pijeteta a vie slobode prilikom kontakta. Dostupnost raa, ne, nije to ravnodunost, ve oseaj posedovanja: elim i mogu da osvojim sve ono to mi se dopada i to mi odgovara. Mogu da biram i da dozvolim sebi da se ne kaim za ono najblie: za dati gradski kontekst. U ovim uslovima nije mogla, a da se ne ispolji tendencija otvaranja mimo prethodnog peterburkog stiha, a u susret najirem spektru uticaja. Po tome se pesniki Peterburg razlikuje i od mlade Moskve i od drugih regiona. Dok se u Moskvi formiranje zbirne poetike pokoljenja ve skoro zavrilo, za Peterburg je danas kao nikada pre vana raznovrsnost poetika i konkurencija tradicija. Dok u Kalinjingradu, Jekaterinburgu, Ninjem Novgorodu mlada poezija ima uoljive opte karakteristike (to se, recimo, vidi po regionalnim poetskim zbornicima u asopisu Vozduh) i, tavie, upravo formira nove regionalne stilove, o Petrogradu se danas jedva moe govoriti kao o gradu jedinstvenog stila 21. veka. Uticaj famozne peterburke tradicije naglo opada, dok uticaj dveju drugih, ne manje znaajnih peterburkih linija futuristike i oberjutske raste. Primetan je i porast interesovanja prema inostranom iskustvu pre svega prema slobodnom stihu i prema poeziji povezanoj sa drugim sferama umetnosti. U stvari, Peterburgu i prilii ta posvemana predusretljivost. Nita nas ne staje da nae teze ilustrujemo ubedljivim primerima. Mogue da bi neki posmatra drugaije rasporedio prioritete, ali ja smatram da u dananjoj mladoj poeziji Peterburga dominiraju tri imena, i sva tri devojaka. Skoro pukinski, klasian sluaj. Prema godinama starosti to bi bile: Darja Suhovej, Naila Jamakova, Ala Gorbunova. U poetici ovih triju devojaka kriju se raznoliki uticaji i tradicije; uzeti zajedno, njihovi tekstovi su prava enciklopedija peterburkog stiha. Pri tome, ni jedna od njih nije tesno povezana ni sa jednim pesnikim krugom (nije iz njega izala i sebe ne povezuje s njim), mada sve one imaju dodirnih taaka sa odreenim krugovima. Njihovo nesumnjivo liderstvo nije samo moja impresija sve tri su prihvaene i od strane kolega i od strane italaca, zastupljene su u prestinim antologijama (Devet dimenzija, Bratska kolevka, Stihovi u Peterburgu. 21. vek), knjievnim asopisima i almanasima u Rusiji i inostranstvu, imaju svoje knjievne veeri i okupljaju iroku i raznovrsnu publiku.
Onome ko se u Peterburgu bar malo interesuje za poeziju, Darju Suhovej ne treba predstavljati. Darja ima tri hipostaze: pesnika, knjievnog teoretiara, kulturnog poslenika. Ako je uopte treba vezati za neki krug, neka to bude onaj Viktora Krivuljina, koji je predstavljao srce pesnike druge kulture u gradu; nakon njegove smrti, Darja je dobrovoljno preuzela na sebe ulogu posmatraa i organizatora pesnikog ivota u Petrogradu, kao figura naelno nezavisna od pesnikih krugova i potencijalno neprobirljiva. Takva je i Darjina poetika, koja spaja najrazliitije uticaje sa genuinom petrogradskom poetikom. Na primer, njena poetika poetka 21. veka idealan je predmet za istraivanje svakojakih kompjuterskih uticaja na pesniki tekst. U poeziji pokolenja 90-ih nema nikog ko bi ee i raznolikije koristio kompjuterske mogunosti od polumasnog kurziva do umetanja u tekst crtea i fotografija. Daa precrtava rei u stihu, umee grafike simbole, kompjuterske (22jan04) i pre-kompjuterske (1981 g. r.) skraenice, imitira tip-felere: 1981 g. r. <...> 2. Pevali pesmicu antoni olje svete i marine naminkane katarine ruke oko metro vagoni METR OO VAGONI REKE ovo prijateljstvo nije veno ivot radniki obian umoran <>
Darjino interesovanje prema vizuelnim postupcima pesnike kompozicije nije diletantsko ve profesionalno: kao teoretiar knjievnosti Darja se poslednjih godina bavi elementima vizuelne poezije u poeziji ruske moderne. Ne zaboravimo, ipak, da je poetika Darje Suhovej bila ekstrem jedne veoma zastupljene tendencije poetkom veka prodora vizuelnih caka u nau poeziju. Darja je veto kombinovala sve vizuelne mogunosti koje prua kompjuter, i ak pisala o tome: jedna njena pesma se i zove modem. Pri tome je uspela da ostane ist (i ak suptilan) liriar. U nekim drugim njenim tekstovima, bliih klasinom kanonu, imponuje mudar spoj nesalomive zdravorazumske logike ivota sa jednako nesalomivom peterburkom intelektualnou. Kao kada bismo univerzitetskog profesora snimili ne putem dagerotipa, ve digitalnim aparatom. Tehnologija jeste drugaija, ali profesor ostaje profesor, sa svojim nepromenjenim ivotnim principima. Negde oko 2003. godine Darjini stihovi postaju meki i smireniji. Moda je razlog tome novoroena kerkica Julja. U tom periodu, po reima same Darje, delimino se promenio nain zapisivanja umesto kompjutera prvi instument je bila belenica, to nije ba svojstveno autoru, ali je ... vano za recepciju teksta. Promena optike nije toliko povezana sa odricanjem od kompjutera, koliko je pokazatelj stupanja u novi pesniki uzrast: hodam po spoljanjoj zimi. i zima straari mene, na, dri, vadim buelar iz-pod promrzlog ala-ogrtaa,
iz beskaplja, iz pesme, iz bajke, iz lutajuih siea poput rogate koze. plaam za milost sunca februarskog februarskom suzom (zima)
Osim poezije, liderom pesnikog pokolenja 21. veka, Darju Suhovej ini i njen kuratorski rad i kulturtraegerung. Darja je autor informativnog biltena SanktPeterburki knjievni vodi, koji izlazi ve sedmu godinu, i obuhvata gradske knjievne novosti, obavetenja o knjievnim manifestacijama i priredbama, informacije o asopisima i novim knjigama. Vodi je pokrenut 1999. godine, sa svega est pretplatnika; od novembra 2000. godine stoji na sajtu pesnika Aleksandra Levina: http://levin.rinet.ru/spb-guide/index.html, na kojem objavljuje i sama Darja http://www.levin.rinet.ru/FRIENDS/SUHOVEI/index.html. Danas ovaj Vodi, koga esto preuzimaju i druga sredstva informisanja, ima oko pet stotina pretplatnika i nekoliko hiljada posetilaca, italaca. Darja Suhovej stoji i iza mnogih festivalskih projekata. To je redovni godinji Majski festival novih pesnika zastupljenih u Vodiu (ovog prolea esti po redu) i njegov nastavak Savremeni pesnici protiv leta i jesenje-zimski Maj zimi. Festival okuplja mlade pesnike iz cele zemlje one koji, po Darjinoj oceni, obogauju savremenu pesniku scenu, ali su nepravino zanemareni od strane kritike i izdavaa. Na Festivalu su uestvovali mnogi autori, pa i Naila Jamakova, o kojoj e sada biti rei. U Nailinim tekstovima tradicija forme trpi manje promene nego kod veine savremenih mladih autora. Forma se podriva, ali iznutra osobenom sadrinom i novinom pogleda. Popularnost Naile Jamakove kao pesnika i prozaika poela je od Samizdata pri Biblioteci Mokova http://zhurnal.lib.ru/j/jamakova_n_r/. U periodu 20002003. godina Naila je savladala i klasine pesnike postupke (i u vezanom i u slobodnom stihu), ali i radikalnu tehniku eksperimentatorstva: iz promrzle zemlje uvis do neba rastu gradovi, slani telegrafski stubovi, autostrade; bee ice. blesak seanja ela i klizalita od useka klizaljki sav u brazgotinama naih dneva, dragih dvojnika, dnevnika.... (Rastu gradovi) ono to udi: t o due ivim, ti m vie se seam sebe i uskoro do odojatva doi u u seanjima. ja ispisujem ovo crvenim tajmsom, a nekada lju biastom verdanom, u zavisnosti od obo jenosti oseanja (ciklus Prolee tajmsom)
Naila nam nudi potresan koktel: postsovjetski pogled na svet plus islamska nota (Naila je Tatarka i muslimanka) i maglovita identifikacija pola. Ali os-
novno vorite njenih stihova nisu line emocije, kako bi se moglo pretpostaviti iz ovakvog bekgraunda, ve otro postavljanje socijalnih tema, nestvojstveno pretenoj masi umreenih pesnika, koji najee piu ispovednu liriku. Mogue da je popularnost Naile Jamakove povezana upravo sa njenom upornom zagledanou u detalje svakodnevnog ivota i sa njenim umeem da prikae ivot kao neprekidni krah, kraj, pukotinu pod glatkom povrinom istorijskog vremena. Stoga je Naila veoma brzo stekla popularnost, ula u antologije, i dva puta dospela u ui izbor nagrade Debi. to se tie pripadnosti nekom krugu, jedina Nailina privrenost je uee u projektu PIITER od 2002. godine (zajednica pesnika koji objavljuju na Internetu, i koji nisu povezani sa ranijim knjievnim generacijama). I to uee je, meutim, od 2005. godine postalo isto formalno. Poev od 2005. godine Nailina poetika postaje tvra, preciznija, okrenuta klasinim oblicima da bi iste demontirala jedinstvenom intonacijom: Krstovi Tek malo kuhinjske soli Put kaznionice posuti. Zato i opet nisi uspeo Da doe na Devije polje? kao da me odbio nisi kao da me odbacio nisi Tog crnog ribljeg etvrtka, Gde grizu od strasti usne, Gde na delove kidaju ribe. Reetke, parte, itulje, Snegovi i slike grobljanske, Skeleti riba i kikice, U rukavici seme za senice I zimsko devojako vee jabuno Na obali gde je kazniona, Krstovi. Gde stenju sanitarci, bezvidni. Gde su jadne lize i mree ribarske, Gde je crna i gorasta srea, Gde je smrt, i oprotaj, i ti. Svakako ive. Ljudi te ljudi. Svakako plutaju. Foke te foke. Svakako rastu. Vrbe te vrbe. Spravljaju. Svadbe te svadbe. Znam kako je Judi slatko Za vremena vetrovitog i sivog Od Zimskog do Pristanita da se vue, A na mene se obara teak san. Ne bi, dakako, trebalo da znam, Umotana u staru vetrovku, Kako se bele sveske o ponoi, Kako su zidovi pusti o podnevu, Kako idu u stroju vojnici na paradi I kako se smrzavaju suvici. emu se to ipak radujem?
emu se to ipak raduje? I ko je taj to odlaganje ne trpi. I ko ovde uvek kolo vodi. I skida kajmak s mleka.
Trei nesumnjivi lider mlade poezije Peterburga je Ala Gorbunova. Ova crnooka studentkinja Filozofskog fakulteta dospela je na peterbuku knjievnu scenu odjednom kroz nekoliko vrata, i sva ta vrata su bila ne-internetska, to je netipino za dananje mlade autore. Krajem 2003. godine sa stihovima Ale Gorbunove upoznao se Valerij ubinski, peterburki pesnik i kritiar, organizator knjievne sekcije u kui-muzeju Ahmatove. Tada ih je proitao i Sergej Zavjalov. Alini stihovi proizveli su snaan uticaj na oba pesnika. Neposredno pre toga, u jesen 2003. godine, Alu Gorbunovu nagradio je iri konkursa POETomu, u kome su bili veoma ugledni strunjaci, poput Borisa Averina i Ljudmile Zubove. Ve maja 2004. godine Darja Suhovej je pozvala Alu na svoj Majski festival novih pesnika. Na Internetu su se Alini stihovi pojavili kao posledica njenog ulaska u knjievni krug Peterburga. Valerij ubinski je preporuio Alu sajtu Nova ostava za uvanje, koji odlikuje veoma stroga selekcija autora i gde su objavljena uvena imena kao Mihail Ajzenberg, Jelena varc i dobitnik nagrade Andreja Belog za 2005. godinu Marija Stepanova. Tamo je Ala dobila linu stranicu http://www.newkamera.de/gorbunova_.html. U poslednje tri godine Ala Gorbunova je iznikla u znaajnu figuru na poetskoj karti Rusije kako u poetici, tako i u knjievnom ivotu, uavi, kao i Naila Jamakova, u mnoge antologije i primivi 2005. godine nagradu Debi za poeziju. Tek tada je postala oevidna izdvojenost Gorbunove iz konteksta aktuelne poezije, koja se iskazuje ne samo u ignorisanju internetskog klanskog udruivanja, ve i u odbijanju etikih i estetikih principa lidera poezije devedesetih. U svom govoru na ceremoniji uruenja nagrade Debi, Ala je ukazala da dananja svest pesnike zajednice umnogome primorava poeziju da postane postpoezija, namenjena ne toliko muci nad neizrecivim i dijalogu sa drugim, ve mnogo vie samoterapiji autora i komunikaciji sa njim. Po Alinom miljenju, pesnici su se odrekli i iskonske magije stiha i nacionalne pesnike tradicije, nainivi izbor u korist globalne kulturne unifikacije. Sama Ala u svojim stihovima demonstrira privrenost shvatanju poezije kao magijskog ina, ukorenjenog koliko u sferi kulture toliko i u socijalnom okruenju. Alinim stihovima je od samog poetka bio svojstven svojevrsni magijski realizam, zasnovan na metafizici grada i spoju najrazliitijih kulturnih znakova. Osim toga, Ala je skoro jedini pesnik u Peterburgu koji se otvoreno okree bogatoj mistikoj simbolici as nudei u tekstu neobino pagansko hrianstvo i obnavljajui skoro amansko ritmiko naelo... ...Ti ne pucaj u me, strani Moskva grade, na Nerli stoji crkva Pokrova, na njoj krila lava i modra kupola. Kao livada Bogoljupska i krasna i divna, lomi se moj stas, kao stabljika plugom, jer je meni i lako i drago na tu perinu lei zanavek... ...as eksperimentiui sa hinduizmom: Cvetale su vinje u Gospoda Vinu,
i sazrele ljive u Gospoda ive. A u mene da pravoga uda! Samo jabuica, pa i to natrula.
Godina 2005. nije za Alu samo godina spoljanjeg uspeha. Desilo se i veoma zanimljivo poetiko pozicioniranje iz aspekta unutranjeg menjanja. Nove note u Alinoj poeziji povezane su sa jaanjem uloge socijalno-istorijske problematike u njenom stvaralatvu. Pesme o ljubavi, drue, i o smrti smetene su u okvir nedavne prolosti ili najblie sadanjosti: *** Odreite mi moje Kurile, svaki santimetar, bez urbe, da me u svetu ne more, kao nekakvo zivle. <>
Ako nastavimo da iscrtavamo ovu mapu, treba pomenuti i pesnike ije je stvaralatvo upravo povezano sa poetskim kruocima. Bie to skoro iskljuivo momci ali vas molim da ovu podelu ne smatrate enskim ovinizmom... Ma kako udno delovalo, i sa kruocima je sve na broj tri. Moemo, tako, izdvojiti tri tipa dananjeg konteksta u kojem deluju mladi pesnici Peterburga. Prvi tip su samoorganizovani krugovi, koji su uglavnom izali sa Interneta. Drugi uslovno-tradicionalni krugovi nastali u okviru knjievnih drutava. Samo su oni povezani sa prolovekovnim pesnikim ivotom Peterburga. Trei tip konteksta su neinternetski krugovi, nepovezani sa peterburkim kontekstom; to su doljaci koji su organski dospeli u peterburku sliku. Samoorganizacija je svojstvena knjievnom ivotu per se i poslednjih godina se u Peterburgu primeuje njen porast. Bukvalno pre nekoliko meseci nastala je nova omladinska inicijativa almanah Translit, koji publikuje i pesme i njihove autorske autokomentare. Jedna od urednika Translita je Vadim Kejlin http:// key_linn.livejournal.com. Poslednja godina nam pokazuje da Vadim ozbiljno ugroava devojaki pesniki trijumvirat. To je primeeno ne samo u Peterburgu, ve i u Moskvi: decembra ove godine je izala Vadimova knjiga u seriji Pokolenje, iji urednik je poznati kulturtreger Dmitrij Kuzmin. U novim krugovima, pa i u poetici urednitva Translita (O. Pervuina, P. Arsenjev) primetno je zanemarena tradicija peterburkog stiha, a itekako osetna tenja ka eksperimentu u sferi forme. Tako je Vadim poznat kao autor nekoliko pomeanih anrova, pomenimo naprimer njegove haikulibre. Bliska mu je poetika slobodnog stiha, ali dobro vlada i tradicionalnom metrikom, to mu dozvoljava da u pesmama kombinuje slobodni stih i tzv. doljnik. Tu je jo jedan znaajan autor-urednik Vasilij Raskov http://svistok.ru/ users/Vasilko/uinfo povezan sa krugom almanaha Mera svih stvari. Njegova poetika se zasniva na produavanju futuristike linije, i to u njenom maginom segmentu (koji korespondira i sa magijskim junoamerikog realizma). Direktno oslanjanje na Hlebnjikova i neto posrednije na Majakovskog ne dozvoljava da se jasno uje njegov sopstveni glas; ali ve sada su njegove pesme zanimljiva i neoekivana lektira: ...Tamo ogromna ticala Podupiru nebeski svod, I sa niti pauine visi Laki od paperja avion.
Proviri kroz prozore Nad livadom arenom: Maem ti, kao bratu, Ruicom ovolikom. (Prozore)
Postoji jo jedan krug, koji nam je doao bukvalno ni od kuda grupa autora pod nazivom Valjenki (ne Valjenke!). Vrhunac njihovog stvaralatva pada na kraj 90-ih. Danas im je svima oko 30 godina, ali je njihova optika mnogo blia dananjem stilu pisanja, negoli najboljim tekstovima postperestrojke. Valjenki su grupa kolskih drugova iz grada Pukin kod Peterburga, kao i njihovih istomiljenika; broj uesnika grupe varira, ali ih nikada nije manje od etvorice. Jedan od lidera grupe je Dmitrij Bogatirjov http://piiter.ru/authors.php?aid=14; njega bi trebalo podrobnije ispitati. On fokusira u svom opusu poetika dostignua svih lanova grupe Valjenki, uz upadljivu raznolikost tekstova. Grupa se, kako je ne jedanput programski isticano, ne vezuje ni za jednu pesniku tradiciju; sami autori se toboe ale na svoju nenaitanost i nerazumevanje pesnike scene. Ipak se uticaj oberjutske poetike ne moe negirati. U svemu ostalom Valjenki su posve samorodni. Osnovni postupak grupne poetike, a posebno Dmitrija Bogatirjova, je rad sa leksikom spojivou i leksikim vezama izmeu razliitih jezikih jedinica; otuda i neobina struktura pesnikih slika: *** Gle moju: praznih li rei I ele, gole, kao listopadne reke, Kao istinski Grci, kao sova, Kada hue o bivem oveku. I to je tako, i nema nikud puta, I nita nee videti na svetu. I posta zelen rep, slabaka vaka. Nona leptirica, nedogoena deca. Pusti me, pusti! Sada vie Ne zna gde je ire a gde ue. Na svetu postoje dva slova, eM i e: Privlanost tvoja neka bude ka muu Ne ka deaku, ne ka ratniku poletnom Sa remenom i izmama na klinu. Planinske raseline. Sin ide ocu, to boluje u bolnici zabaenoj. Bee deveti dan, vorkov poj lukavo podraavae jauke enske. Stajae kod hrasta sin, leae otac, I miljae konj, vezan za rudu, Kako je vreo dan i lo strljen, A teret lak. I konj zaglaba em. A mati, trebei vorove ala, Nastojae da se seti: ta je zaboravila
Internet-grupe, a posebno sajt Polutonovi predstavlja u Peterburgu Timofej Dunenko http://polutona.ru/?show=evilangelo. Njegova poetika je maksimalno orijentisana na savremenu ruskojezinu poeziju, posebno moskovsku; pomenimo i uticaj Dmitrija Vodenikova, kao i nekih anglofonih pesnika i prozaista. Bez obzira to je mlad, Timofej ima prepoznatljiv pesniki rukopis: razlivena
strofika, neredovna rima, smenjivanje prekratkih i predugih stihova, oksimoronski leksiki spojevi. Izaziva najrazliitiju recepciju od otrog odbacivanja do ushienog prihvatanja. Timofej je uesnik nekolikih festivala aktuelne poezije u Peterburgu i drugim gradovima, i moemo rei da su njegova eksperimentatorska smelost i popularnost u porastu. Drugi krupan kontekst predstavlja neotuivi deo peterburkih tradicija; pri tome se te tradicije razliito interpretiraju. Recimo, u mladom pokoljenju grupe V. A. Lejkina mnogi prepoznaju uticaj Brodskog, ba kao i u starijem pokoljenju. U tome ima istine: lejkincima su svojstveni tradicionalni sadraji i klasina metrika, kao i tematizacija konflikta obinog junaka i sumornog sveta. Ipak, nema osnova za optubu ove genaracije za epigonstvo paljivo oko otkrie tu veoma irok poetiki spektar. Mladi autori Lejkinove grupe istorijski su povezani sa Gatinom i sa peterburkom grupom None Slepakove. Najpoznatiji meu njima su Mihail Bogu i Dmitrij Kolomenskij koji ima svoju stranicu na adresi http:/www.poezia. ru/user.php?uname=dim_ko. Dmitrij je neoficijelni lider gatinskih pesnika; uz to je i bard, jedan od organizatora bardovskih koncerata i festivala bardovske pesme Topos. Njegove pesme su mnogo sloenije nego to se to na prvi pogled moe uiniti: ...Leei na polici, ne zuri u prugu praskozorja, Ve u to kako tamnina puta mehure Naranastih vatri; Bilo da pui ili govori unutar nje si, Mada i pored nje. Leti nad trima mostovima, nad deset straa, Pritisni salvet tame na razjapljena usta, Hitaj na svetkovinu, Reci nieg nema..., pogledaj napred i tamo Niega nee biti. (Ree nema nieg lepeg... i slaga...)
Grupa je konano oformljena kada joj je pristupio Mihail Aleksandar, dosledni nastavlja linije Brodskog. Druga grupacija ima naziv Utkonos, i predvodi je Valerij ubinski. U njenom sastavu deluje nekoliko zanimljivih stvaralaca, pomenimo samo Andreja Malieva. U njegovoj imaderiji pojavljuju se motivi F. Sologuba. To nije nikakvo udo, jer je slina metaforika tamne tajne bila svojstvena mnogim pesnicima Peterburanima, koji su stariji i do petnaestak godina; naprimer, Evgeniju Mjakievu. Vie udi kod Andreja Malieva tema sela, data veoma prirodno i realno: *** U stozubom selu, gde nema Ni dvadesetak dua na broju Plavobradi pohod se sprema Vojska nebeska u modrom stroju. <>
Na svoj nain tradicionalan je jo jedan autor, koji mnogo obeava Andrej Sidorkin http://www.topos.ru/article/1453. Njegova tradicionalnost je posve osebujna. Andrej je blizak filolokim krugovima Filolokog fakulteta i Slobodnom
univerzitetu nauka i umetnosti. To je sfera tvorakog uticaja Marusje Klimove i Andreja Astvacaturova. Iz toga sledi da je lirika Sidorkina veoma sloena sa tendencijom ka hermetinosti i ponekad predstavlja skoro pravi centon sastavljen od raznih amerikih, evropskih, izraelskih i domaih tekstova. Ako postmodernistiki pesniki eksperiment danas ve ima svoju tradiciju, onda je Andrej, oito, upravo njen sledbenik. A evo i treeg tipa konteksta: tradicije preuzete iz drugih gradova. Odnedavno doljaci u Peterburg imaju primetnu ulogu u pesnikoj mapi grada uz ouvanje svoje postranine samobitnosti. Ovde treba pre svih pomenuti etiri imena. Prva tri su ranije predstavljala Vladivostok: to su autori uvenog almanaha Sivi konj, koji je stekao ugled u opteruskim razmerama. Teko je meu peterburkim Vladivostoanima odabrati centralnu figuru. Nekome se dopada svakodnevika lirika Vjaeslava Krianovskog http://kryzhanovsky.rbcmail.ru/ texts/all.htm, neko pak preferira verlibre i performanse Pavla ugurova http:// www.gif.ru/greyhorse/gh4/shugurov4.html, ali meni su najblii stihovi Lidije eredejeve, koji su i pored smelosti zamisli veoma suptilno intonirani www. cheredeeva.rbcmail.ru/poems.html. Predstavnik jo jedne regionalne kole jeste autor koji pie pod pseudonimom Eter de Panji. Eter se vezuje za Saratov; ali je njegova poetika uticajna meu svim mladim pesnicima, i izvan granica Peterburga. Eter neguje i duge, postkonceptualistike slobodne stihove http://vernitski.narod.ru/eter.htm i sasvim kratke tekstove, sve do monostihova http://amber2002.narod.ru/panji.htm, ali i velike forme vizuelne poezije; mnogi od njih su izloeni na meunarodnoj izlobi Platforma, http://platform.netslova.ru/show.php?a=Ester_de_Panji/ p=may04, koja je tokom 2005/06. godine obila mnoge gradove Rusije, ali i SAD, Poljske, Belorusije, Ukrajine. Eter se takoe bavi izdavanjem knjiga chapbooks inostranih autora, o kojima Rusija inae nita ne bi znala. Na pregled ovde se mora privesti kraju, mada smo nuno izostavili mnoge autore vredne pomena. Tu je jo, recimo, uesnica rusko-amerikog programa za pisce Otvoreni svet Natalija Kuratova; autorka predivnih stihova i proze Ksenija Buka; Olga Hoglakova iz grupe PIITER; Roman Osminkin sa svojom sentimentalnom poetikom; naslednik Skidana, Petar Razumov; otpadnik od estetike grupe Udri gde stigne Gera ipov; autor udnih prutopleta Ovsej Rorin; Ilona Jakimova sa svojom neoklasinom orijentacijom; izvanredna prevoditeljka i tanana minimalistkinja Marija Sosnovska; pobednica peterburkih slemova Ljuba Lebedeva; pesnik koji plee Marija Gromakova; laureat nagrade Debi 2003 Pavel Kolpakov; napola Moskovljanin Andrej Griajev; povratnica iz Moskve pseudo naivna Nastja Denisova; Polina Kopilova koja je otila u Helsinki. Ali, tu se stvarno moramo zaustaviti, i neobuhvatnu grau prepustiti filolozima i biografima. Treba jo samo skrenuti panju na ono, ega u mladoj peterburkoj poeziji nema. A nema, pre svega, mini-anrova: ni ozbiljne japanistike (u Moskvi je neguju Marina Hagen i Ilja Kriger), ni poetskih minijatura (osim opita Etera i Maksima Sabajtisa). Zauzvrat je snaan uticaj verlibra; izgleda da slobodni stih ima velike anse da se rascveta na peterburkom tlu i ozbiljno ugrozi peterburki kanon. ta li e uslediti dalje? S ruskog prevela Draginja Ramadanski
RAZGOVORI
autointervjui sa piscima izdavake kue kornet
Pavle osi roen je 1967. godine u Beogradu. Magistar lingvistike, pisac i pripadnik multimedijalne grupe Ilegalni poslastiari. Radio kao novinar i kolumnista (Naa Borba, Dnevni telegraf, B92, Yellowcab, X Zabava, Politikin Zabavnik, itd). Napisao roman Leposava (Kornet, Beograd, 2007) ije je prvo poglavlje kao pria objavljeno u zbirci Blog SF - Transfuzija 01 (Mentor, Zagreb 2006). Takoe, objavio Renik sinonima (Kornet, Beograd, 2008) na 700 strana sa preko 15000 odrednica. Podruje njegovog lingvistikog rada su veze izmeu srpskih i hrvatskih dijalekata, argon, leksikoloke studije i problemi u nastavi srpskog jezika. Napisao Prirunik za lektore i studente iliti Srpski za strance (WN UAM, Poznanj, 2004), dok je u Poljskoj radio kao lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Poznanju. Uestvovao u osnivanju izdavakih kua Rende i Maado. Ureivao veb-zin posveen satiri Krompir, a tokom bombardovanja SRJ, snimio dokumentarni film Slobo- Klintone!. Skuplja renike.
Intrervju s Pavlom osiem Razgovor vodila Leposava Crvi Leposava Crvi: Kako to da si se odluio da napie roman? Ipak si ti jedan ugledni lingvista, koji se nikad nije bavio knjievnou. Pavle osi: Taj roman se napisao sam. Gledaj, kad sam bio mali, ne znam zato, ali stalno sam traio ljude koji se prezivaju isto kao i ja. To me iz nekog razloga zabavljalo. Ispostavilo se da je moje prezime prilino retko. Svi ljudi za koje sam uo da se tako prezivaju bili su ili pisci, ili neki publicisti ili barem novinari (ukljuujui tu i moju osiku rodbinu). Tako mali sam se istripovao da je osiima predodreeno da budu pisci, a poto sam ja oduvek bio buntovnik, odluio sam da ja budem prvi osi koji se nee baviti pisanjem. A onda mi se desilo da iz ista mira napiem roman. Totalno nenamerno i nesvesno. Sedeo sam kod kue i slao kontinuirane postove na blog, dok u jednom momentu nisam shvatio da piem roman i da sam postao pisac. Izgleda da sam u tom infantilnom tripu bio u pravu osiima je sueno da piu. Stvarno nije bilo namerno, veruj mi.
Leposava Crvi: Dobro, ali pisao si ti i ranije. Seam se tvoje rubrike Gistro atro u X Zabavi. Pavle osi: O.K. priznajem, objavljivao sam ja svata i ranije. ak i neke stvari za koje ti, nadam se, ne zna, ali to je bilo ovako ili onako u okviru profesije. Imam i dosta radova objavljenih u strunim asopisima, ali to se valjda ne rauna... Leposava Crvi: A jesu li i tvoje filmske recenzije u Dnevnom telegrafu bile deo tvoje struke? Pavle osi: Nisu, ali uzmi u obzir da sam ja pre svega eleo da postanem filmski reiser. Lingvistika mi je bila alternativna varijanta. Mislim da sam te kritike pisao zato to sam bio iskompleksiran injenicom to nisam uspeo da upiem reiju. Tek mnogo godina kasnije sam saznao da niko u istoriji FDU nije upisao filmsku reiju, a da nije imao jako debelu vezu. Leposava Crvi: A sajber magazin Krompir? Je li i to bilo u struci? Pavle osi: Krompir je bio stvar trenutka i oekivana reakcija moje linosti. On se na netu pojavio prilikom civilizovanja 1999. godine. Neki moji drugari i ja smo reili da krenemo da se sprdamo sa beznaem. To nema veze ni sa strukom ni sa pisanjem. I sve to se posle izrodilo iz Krompira bila je ista zajebancija. Osim toga, to iskustvo mi je puno pomoglo da formiram svoju linost, kako god to glupo zvualo. Shvatio sam da umem da pratim disanje mase i da umem da nasmejem ljude. To se vidi i po tome to je Krompir na Internetu stvorio puno klonova, koji su postali mnogo uspeniji i od njega samog, jer ja Krompirom nisam ni eleo ni mogao da se bavim sasvim predano. To je bio hobi. Leposava Crvi: Koji su to klonovi? Pavle osi: Ima ih stvarno mnogo, ali izdvojiu najbezobrazniji i najbezobzirniji: Srbovanje.com. Leposava Crvi: Zato si me u romanu prikazao kao kretena i naivnu budalu? Pavle osi: Ma nisam, bre! Ti si samo malo mnogo mlada i indoktrinirana medijima. Prikazao sam te onakvom kakva stvarno jesi ti si jedna vesela, zdrava, prava i jako normalna devojka. Osim toga, vrlo si lepa i zgodna. U romanu moda i vie nego u stvarnosti. Leposava Crvi: Jeste, a ovamo ispada da se loim na sve to vole mladi, jedem samo u Mekdonaldsu, prim se na B92 i Ameriku i jo svata... Pavle osi: To je zato to si ti nekad stvarno bila takva. Seti se sama. I mene je stid nekih mojih uverenja i postupaka iz mladosti, ali ih se dobro seam. Do kraja knjige si sasvim sazrela i nauila da razmilja kritiki. Leposava Crvi: Misli da je taj tvoj nacionalistiko-faistiki stav, koji zastupa, zaista sazrevanje?
Pavle osi: Daj, Leposava, nemoj me sad razoarati. Gde si ti videla moj nacionalistiki i faistiki stav? Leposava Crvi: Tako tvrde mnogi ljudi koje poznajem i s kojima se druim. Osim toga, valjda si proitao recenziju Teofila Pania u Vremenu. Tamo lepo pie da si faista. Pavle osi: I sad mi jo reci da nisi indoktrinirana i da sam te predstavio kao naivnu budalu! Pa Teofil je morao da me proglasi faistom po zadatku. Nee mi niko od tih ljudi o kojima ta knjiga govori nikad oprostiti to se alim na njihov raun i sa amerikim imperijalizmom, to sam obrnuo uloge i njih koji se predstavljaju kao napredni graani raskrinkao kao izuzetne konzervativce, to oni zaista jesu. Kako drugaije opisati ljude koji u potpunosti opravdavaju sve najnazadnije pojave u dananjem svetu? Ceo progresivan svet se bori protiv amerike dominacije i njene uloge svetskog policajca i NATO-a, a oni se za to zalau svim srcem i duom. Da sve bude jo licemernije, prodaju se za liberale i ljude pune razumevanja i tolerancije. Leposava Crvi: Da li je istina da e se po Leposavi snimiti film? Pavle osi: Ne znam kako si dola do te informacije, ali to je tano. Vidm da si se dobro spremila za ovaj intervju. Ne smem da otkrivam detalje, poto su pregovori u toku. Ono to mogu da kaem je da je da je ve uraena i emitovana radio-drama za Radio Beograd jo septembra prole godine. Nisam naroito zadovoljan dramatizacijom, pa se najtoplije nadam da me ni taj potencijalni film nee razoarati. Leposava Crvi: Za kraj, mogu li da ti postavim jedno indiskretno i intimno pitanje? Pavle osi: Pitaj me ta god hoe. Na sve u ti iskreno odgovoriti. Leposava Crvi: ula sam da ima prilino veliki penis. Da li je to istina? Pavle osi: To je jo jedna predrasuda i jo jedna etiketa koju pokuavaju da mi prilepe. Ima dosta takvih primera.
BORIS STAREINA roen je 1973, u Beogradu. Godine 2002. dobio je nagradu UNESCO-a i Sarajevske knjievne radionice Omnibus za kratku priu Hronika koja je ula u zbirku pria Bun(t)ovna P(r)oza. Autor je romana Sanatorijum (2004), zbirki pjesama Kraljevi Marko natprirodni ciklus pesama (2006) i Da im recitujem komare (2009), koautor u zbirci Undergrad Jam (2008). Do kraja godine oekuje objavljivanje romana Batovan i remiks romana Sanatorijum.
Boris Stareina: Imamo obavezu da ispunimo 5000 karaktera, sa razmacima. Hoemo li biti ozbiljni, ili ono drugo? Stareina Boris: Da probamo malo od oba? Smijeano, najlake se pije. Boris Stareina: Voli Njegoa? Stareina Boris: Voleo ne voleo, znam tri etvrtine Gorskog vijenca napamet. Takav mi bio profesor u gimnaziji. I danas, posle petnaest godina, ta petnaest, posle sedamnaest godina, mogu da ga deklamujem odakle god hoe. A moe i ti. Zajedno smo ga uili, sea li se? Boris Stareina: Ne moram ja ba svega da se seam... Mada, dobro, poverovau ti da je tako. Znam i ja dosta pesama naizust. Neke od njih, pretpostavljam, uio si i ti. Ali, idemo dalje. Ovih 5000 karaktera s razmacima brzo se potroi. Stareina Boris: Rasipnie. Vidi ta si znakova upotrebio, a nita me nisi pitao. Pitau onda ja tebe. ta si prvo napisao u ivotu? Boris Stareina: Hm... Verovatno MAMA, ili tako neto... Umeo sam da piem sa pet godina, a jo od kada mi je bilo pet godina, ihaaaj... Stareina Boris: Neozbiljan si. Zna dobro na ta sam mislio. Boris Stareina: Samo se trudim da malo opustim atmosferu. ini mi se da smo napeti. No, dobro. Prve relevantne stvari koje sam napisao bile su pesme. Uas od pesama, sa ove vremenske distance. Jo uvek ih uvam. Pazi, sa rimovanim stihovima... Stareina Boris: U emu je problem? Rimuje i sada. Samo si malo preao na rimovane deseterce. Pa odmah o Kraljeviu Marku... Boris Stareina: Nije ba odmah. Prvog Kraljevia napisao sam 92. godine.
Ono, s ljudoderima... A ini mi se da sam tada napisao barem jo dva. Ko e sve to da pamti. Stareina Boris: Znai, ti si pesnik? Boris Stareina: ta je pesnik? Ukoliko je to onaj koji pie pesme, onda da. Ali, pesnik je veoma relativna kategorija. Kao, uostalom, i pisac. Pisac si samo dok sedi i pie. Sve ostalo vreme si neto drugo. Nisi pisac ak ni kad ti se objavi knjiga, ili kad daje intervjue, ne. Tu si ve promoter, diler, zabavlja, kako god. Ponavljam, pisac si samo dok satima sedi na onoj stolici i troi olovku za olovkom. Stareina Boris: ta, jo uvek koristi olovku i papir (nesrenie...)? Ne kuca na kompjuteru? Boris Stareina: Kompjuter je pomono sredstvo. Olovka je osnovna alatka. Mislim da tu ne treba da bude zabune. I tee je unititi papir na kojem je neto napisano, nego prosto kliknuti na delete... Stareina Boris: Aludira na onu znamenitu no, kad si spalio preko ezdeset pesama, jednu po jednu? Boris Stareina: Ne podseaj me... Stareina Boris: Dobro, hajdemo na neto vedrije. Napisao si i neto pria, veina njih je bila i nagraena ili publikovana. Pesme i prie, kako se to slae? Boris Stareina: Zato mora da se slae? Ali, kad smo ve kod toga, evo nekoliko podataka: pria Hronika nagraena je 2002. godine na knjievnom konkursu u realizaciji sarajevske knjievne radionice Omnibus i UNESCO-a. Tom prilikom upoznao sam i Ivana Tobia, alijas Tobia Tobia Idola mladih, kao i znamenitog zagrebakog genija Gorana Bogunovia. Pored Hronike, i njihove prie ule su u zbirku Bun(t)ovna p(r)oza, koja je prevedena na nekoliko svetskih jezika. Osim Hronike, imao sam jo nekoliko nagraenih pria. No, emu uopte slue nagrade... Stareina Boris: Valjda je slatko kad te isplate... Pria Hronika trebalo je da ima i svoj nastavak. Meutim, neto udno se desilo s tim nastavkom... Boris Stareina: Tanije, dolo je do zabune, pa je umesto Hronike 2 nastao roman Sanatorijum. Pria se u jednom trenutku otela kontroli i prela u roman. Nisam mogao nita da uinim kako bih to spreio. Stvar je otila toliko daleko da, eto, sada moram da piem i roman Sanatorijum 2... Stareina Boris: Znai, Sanatorijum nije jedini roman koji si napisao? Boris Stareina: Pored Sanatorijuma, koji je za sada jedini objavljen (uz zbirku deseteraca Kraljevi Marko natprirodni ciklus), gotovi su i Batovan i Princeza dragulja. ekaju nekog simpatinog, lepog i pametnog izdavaa. U aprilu treba da mi izae prva zbirka pesama Da im recitujem komare. U avgustu se oekuje i izlazak remiks verzije romana Sanatorijum, u izdavakoj kui Kornet. A u najavi su i jo dva romana, trenutno u nastajanju, od kojih je jedan upravo Sanatorijum 2. O tom, potom...
Stareina Boris: Da, drimo se sadanjosti. Pridrueni si lan Ilegalnih poslastiara, promoviete se i u Srbiji i van Srbije. Boris Stareina: Veoma sam zadovoljan Ilegalcima. Jedini je problem to se ta grupa raspala, ali ja sam optimista po pitanju ponovnog okupljanja. Stareina Boris: Pored pisane knjievnosti, postoji i elektronska. Hou rei, ima i svoj blog, gde si skoro pa hiperaktivan. A? Boris Stareina: Ne bih mnogo o blogovima. Ko zna zna. Dovoljno je doi na www.sanatorijum.mojblog.rs i tamo e se posetilac lako i brzo upoznati sa osnovnim postulatima blogovanja, pa ak i malo preko toga. To je svet za sebe, onakav kakvim si ga sam napravio. Za postojanje bloga Sanatorijum kriv je Tobi Tobi, jer on ga je otvorio i sveano mi ga predao na korienje. Nego, ini mi se da smo ispunili onih 5000 karaktera. Jo neto? Stareina Boris: Dosta je. Boris Stareina: I ja mislim tako.
Goran Bogunovi, roen 1972, objavio dvije knjige pjesama i dvije knjige pria od kojih je posljednja Ljenjivci i druge prie upravo izala u izdanju Korneta. Svira u grupi Radost! Intervju je dao neobinom stvorenju, jednom biciklu, koji je za tu priliku izaao iz Goranove prie Marina vozi bicikl.
Marinin bicikl: Novu knjigu objavio si za Kornet, izdavaku kuu Ilegalnih poslastiara. Zato se drui s njima? Goran Bogunovi: Vrag e ga znati zato ljudi ponu s druenjem i suradnjom. Bit e da je tako zapisano u Knjizi promjena, ili nas do toga dovede teorija kaosa. Moda se radi i o zavjeri Novog svjetskog poretka. Vano je to da su mi se njihova zaigranost svidjela ba stoga to je danas gotovo nemogue rei bilo to ozbiljno i vano ako pri tome koristite ozbiljan i vaan ton. Osjetio sam srodnost po senzibilitetu, rodilo se i prijateljstvo koje se produbilo raznim avanturama koje je bolje ne opisivati, kako bismo svi zajedno sauvali ono malo digniteta to nam je preostalo. Marinin bicikl: Opii sudbinsko djelovanje teorije kaosa koje vas je spojilo. Goran Bogunovi: Ivana Tobia i Borisa Stareinu upoznao sam u kasnu zimu ili rano proljee 2002. godine u Tuzli, kad su nam prie ule u zbirku Bun(t)ovna p(r)oza. Tu sam upoznao zavidan broj finih i zanimljivih ljudi. Nastavili smo se druiti virtualno, a povremeno bi nas ivot spojio i na raznim knjievnim dogaajima. Druenja su se intenzivirala, pa sam upoznao i uglednog beogradskog lingvista Pavla osia, Bucija, nadarenog bizajnera i ostale lanove te vrlo opasne i subverzivne nepostojee grupe, te njihove simpatizere. Tu je negdje poelo i sviranje Marinin bicikl: Dakle, priznaje da se uz pisanje bavi i glazbom! Goran Bogunovi: Gitaru sviram od najranije mladosti, prosvirao sam tulume, srednjokolske bendove, gae, ili kako se kod vas kae, tezge, na morskim terasama, i onda napravio gotovo desetogodinju pauzu. Tobieve glazbene nepodoptine, njegovi pozivi da zasviram i knjievna itanja koja su se pretvarala u svirke na kojima smo znali izvoditi i Rokere s Moravu, natjerale su me da se sjetim radosti tamburanja i ponovno prihvatim gitare. Tako s bratom osnovah bend svoj, Radost! svoju, koja se od potpuno neozbiljne sluajnosti polako pretvara u jednu vrlo ozbiljnu neozbiljnost. 2007. objavili smo album Radost! oslobaa, a upravo dovravamo novi album, Radost! si i u radost e se pretvoriti. Ali nema para od muzike
Marinin bicikl: Pa od ega onda ivi? Goran Bogunovi: Zavrio sam neke fakultete, pa se sad bavim tonom u tehnici Hrvatske televizije. Vjerojatno me stoga sitan novac koji povremeno kapne za kulturnoumjetniki rad ini radosnim. Inae bi me vjerojatno deprimirao. Marinin bicikl: To je mnogo razliitih aktivnosti. Sigurno si blizanac u horoskopu? Goran Bogunovi: Kako si pogodio? Marinin bicikl: Znam te od roenja. Goran Bogunovi: Ti si jedan vrlo mudar i udan bicikl. Znam i ja sebe od roenja, ali prvih se svojih godina ne sjeam. Horoskopski znak dijelim s Tobiem, s kojim sam se sloio da najvaniji dan nije roendan, nego zaetdan, koji mi je 18. 9, pa sam po tome djevianski uredan i smiren, iako me o tome jo nitko nije obavijestio. Marinin bicikl: to e dalje? Ima li uope dalje ili se vrijeme vrti u krug? Goran Bogunovi: Metamatematika nam kae kako vrijeme ne postoji, ali ipak se poneemu nadam, svjestan da je nada neto jako krhko i osjetljivo na dodir, ak i na dah. Uskoro se nadam novoj knjizi ve nekoliko godina radim na romanu Tajni ivot doktora Dulitla, kapaju prie za novu knjigu, a ovih dana od svega toga odvukle su me pjesme koje su mi samoinicijativno poele dolaziti u velikom broju i svaka borba tu je uzaludna. Pjesme objavljujem na blogovima http://wrunga.blog.hr i http://radost.mojblog.co.yu, a uskoro bi se mogle pojaviti i u nekoj knjizi. Radosnih svirki bit e sve vie i vie, ako se mene bude pitalo. Napravit emo i spot, to je nuno ako ovjek eli biti slavan. Bojim se da sam po tom pitanju potpao pod zlokobni utjecaj Ivana Tobia. Za kraj, upravo poraamo radosnu internetsku stranicu. Marinin bicikl: Hoe li otkriti ljudima tko je ta Marina, moja vlasnica i to si joj uinio? Goran Bogunovi: Marina se ne zove Marina. Zanimljivo je to to u svom ljubavnom ivotu nikada nisam imao posla s Marinama. Nisam sreo ni ljenjivce, pa sam ipak napisao priu o njima. Bit e da se radi o udnji, slinoj onoj kod Fernanda Pessoe, tonije, jednog od njegovih alterega, Bernarda Soaresa, koga takoer nikada nisam sreo. A Marina se moe zvati ak i Marina, ili se moe zvati potpuno razliito. Moda se ak zove slino Marini. Tko to moe znati, a najmanje to mogu znati ja. Moram rei da Marini nikada ne bih mogao nanijeti zlo, osim u prii. A o emu god pisali, ljudi uvijek piu o sebi, kako to mudro kaza David Albahari. Mislim da bi se s time sloili i ljenjivci, kao i kornjaa, junakinja jedne od pria iz knjige. Marinin bicikl: Dakle, Marina je sigurna? Goran Bogunovi: To je neto emu se najdublje nadam. Ali danas nitko nije siguran, pogotovo ako ga dohvati neija mata, pa sam poeo paziti to piem. Moda je to tek praznovjerje...
Marinin bicikl: Jesi li ikada razgovarao s biciklom? Brine li te to da bi ova situacija mogla biti plod tvoga bolesnog uma? Goran Bogunovi: Nisam, ali ini mi se da mi se spremaju i udnije stvari u ivotu. Recimo, ini mi se da nema udnije stvari od ljubavi, neega to bi trebalo biti jasno i opepoznato. Neki dan jedna draga osoba opisala mi je svoj razgovor s drveem i ini mi se da je to neto to bih svakako trebao probati. Ne znam jesu li razgovori s biciklima, drveem, ljubav prema drveu i ljubav kao takva razlog za strah ili za radost, ali, ba iz principa, odluio sam se za radost.
CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82+7 TREI Trg [Elektronski izvor] : elektronski asopis za knjievnost i umetnost / glavni urednik Milan Dobrii ; odgovorni urednik Dejan Mati. - Online izd. - Elektronski asopis. - God. 1, br. 1 (maj/jun 2004)- . - Beograd (Jurija Gagarina 37/63) : Udruenje graana Trei Trg, 2004Internet pretraiva Nain dostupa (URL): http://www.trecitrg.org.yu. - Tromeseno. Nasl. sa nasl. ekrana. - Izvor opisan dana 22.02.2006. ISSN 1820-2071 = Trei Trg (Online) COBISS.SR-ID 115388428

Treci TRG 17

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Treci TRG 17

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Gl avn i i o dg ovorni ure dni k Dejan Mati Ur e d ni ci Milan Dobrii Borivoj Vezmar eljko Obrenovi Mirjana Petrovi Likovni

5 / Trei Trg / Broj 17

6 / Trei Trg / Broj 17

7 / Trei Trg / Broj 17

8 / Trei Trg / Broj 17

9 / Trei Trg / Broj 17

10 / Trei Trg / Broj 17

Milica Radojlovi roena je 1982. u Beogradu. ivi u elezniku milica.radojlovic@yahoo.com

11 / Trei Trg / Broj 17

12 / Trei Trg / Broj 17

13 / Trei Trg / Broj 17

14 / Trei Trg / Broj 17

15 / Trei Trg / Broj 17

16 / Trei Trg / Broj 17

17 / Trei Trg / Broj 17

18 / Trei Trg / Broj 17

19 / Trei Trg / Broj 17

20 / Trei Trg / Broj 17

21 / Trei Trg / Broj 17

22 / Trei Trg / Broj 17

23 / Trei Trg / Broj 17

24 / Trei Trg / Broj 17

25 / Trei Trg / Broj 17

26 / Trei Trg / Broj 17

27 / Trei Trg / Broj 17

28 / Trei Trg / Broj 17

29 / Trei Trg / Broj 17

30 / Trei Trg / Broj 17

31 / Trei Trg / Broj 17

32 / Trei Trg / Broj 17

33 / Trei Trg / Broj 17

34 / Trei Trg / Broj 17

35 / Trei Trg / Broj 17

36 / Trei Trg / Broj 17

Krista Faust, roena 1969. u Njujorku. Pie novele.

37 / Trei Trg / Broj 17

38 / Trei Trg / Broj 17

39 / Trei Trg / Broj 17

40 / Trei Trg / Broj 17

41 / Trei Trg / Broj 17

42 / Trei Trg / Broj 17

43 / Trei Trg / Broj 17

44 / Trei Trg / Broj 17

45 / Trei Trg / Broj 17

46 / Trei Trg / Broj 17

47 / Trei Trg / Broj 17

48 / Trei Trg / Broj 17

49 / Trei Trg / Broj 17

50 / Trei Trg / Broj 17

51 / Trei Trg / Broj 17

52 / Trei Trg / Broj 17

53 / Trei Trg / Broj 17

54 / Trei Trg / Broj 17

A mene, ta me se tie, ta se tie mene, mene ta se tie me?

55 / Trei Trg / Broj 17

56 / Trei Trg / Broj 17

57 / Trei Trg / Broj 17

58 / Trei Trg / Broj 17

vinuo put neba da ui od Nemca odvodnjavanje i navodnjavanje

59 / Trei Trg / Broj 17

60 / Trei Trg / Broj 17

Nena temena kosti! Mrkli mrae! Sneko Beliu! Vodena bolesti!

Posebno mesto u ovom krugu zauzimao je i zauzima Nikolaj Bajtov, ro.