Politika kultura u Srbiji Predavanje Latinke Perovi na tribini vojvoanskog Preokreta, u Novom Sadu, 24. aprila 2012.

godine Zahvaljujem vam to ste doli, i na va odziv uzvratiu iskrenou: na izvestan nain, ja sam i inicijator ovog predavanja. Naime, kada su me iz vojvoanskog Preokreta, iju sam Deklaraciju potpisala, upitali da li bih se pridruila nekoj od njihovih inicijativa u izbornoj kampanji, ja sam bez dvoumljenja dala predlog da odrim predavanje Politika kultura u Srbiji. Ali, pre nego to obrazloim razloge za svoj predlog, elim da izrazim zadovoljstvo to predavanje, napokon, drim u ovoj dvorani. Jedan od razloga za predlog nalazim u uverenju da svi ne moemo na isti nain sluiti javnom dobru. Razliita su nam ne samo iskustva nego i uvidi u stvarnost. Ovom razlogu dodajem jo jedan: u razdobljima koja karakteriu promene ideologije, sistema vrednosti i reima, pojedinac se osea izgubljenim. Teko mu je da razazna ta se po istorijskoj inerciji ponavlja a ta joj se, spontano ili organizovano, suprotstavlja: ta je, dakle, staro a ta novo. Jedan od najuenijih ljudi u Srbiji prve polovine XX veka, zapadnjak i liberal, pravnik ivojin Peri, pisao je posle Prvog svetskog rata, koji je video kao slom Evrope: Ne postoje samo groblja umrlih ljudi ve postoje i groblja umrlih ideja. Kako su tek prostrana groblja ne samo ideja nego i itavih sistema. Meutim, istorijsko umiranje ideja dugo traje: one doivljavaju razliite mtamorfoze i dok se ne svedu na svoju sutinu, prolaze kroz vie ciklusa. Deifrovanje tog procesa nije posao jedne nauke, kako se obino misli istorijske, ve vie nauka. Bez njegove spoznaje i razumevanja drutvo ne moe imati svest o svojim realnim mogunostima. Jer, demokratija nije cilj ve sredstvo da drutvo doe do racionalnih reenja koja za pretpostavke imaju: usaglaenost ambicija i mogunosti, uzimanje u obzir Drugog i predvianje sopstvenog razvoja u svetskoj istorijskoj perspektivi. Sutina demokratije u Srbiji u poslednjih etvrt veka ogleda se u devizi: svako ima pravo na svoje miljenje. To je, kako je govorio Jovan Cviji posle balkanskih ratova, elementarna, prirodna demokratija. Naroito ako vlastito miljenje zadire u to isto pravo svakog drugog. Postoji hijerarhija miljenja. Upravo su na njenom nivelisanju u ime jednog cilja, socijalnog ili nacionalnog, i nastale moderne totalitarne ideologije i sistemi. Bez uvaavanja razliitosti miljenja koje je u prirodi stvari ali i hijerarhije miljenja koja svoj izraz nalazi u institucionalnoj razdvojenosti moderne drave i drutva dolazi do sveopte krize poverenja i fatalistikog uverenja da izbor ne postoji. A izbor je uvek postojao i postoji. Niko, zato, ne moe da kae da je neduan za efekte izbora. Jer, svaki izbor je preuzimanje odgovornosti, kao to je odbijanje svih realno moguih izbora, bez ponude vlastitog, zapravo odbijanje odgovornosti. Volim da citiram ruskog mislioca, rodonaelnika narodnjakog socijalizma, Aleksandra Hercena: Istorija kao ni priroda nikad ne stavlja sve na jednu kartu. Na koju, ili na koje karte, je igrala istorija novovekovne Srbije? Traei odgovor na ovo pitanje, jedna grupa srpskih istoriara i istoriarki ve godinama prouava politiku kulturu novovekovne Srbije. To znai: vodee ideje, odnosno kulturno-civilizacijski krug u kome su one nastale jer devetnaestovekovna Srbija ih nije mogla inicirati: ona ih je preuzela i to ve kao preraene. Odnosno, nosioce tih ideja u Srbiji, organizacije koje su oni stvorili, ciljeve koje su postavili i sredstva kojima su se sluili. I naroito: recepciju tih ideja, njihovu socijalnu rezonancu i njihovo trajanje. Na pristup politikoj kulturi u Srbiji ima tri karakteristike.

Kao prvo, u istoriarima, etnolozima, geografima, psiholozima i karakterolozima koji su se bavili prouavanjem srpskog nacionalnog karaktera i mentaliteta mi vidimo svoje nezaobilazne prethodnike. Zatim, mi razlikujemo dominantan od alternativnog obrasca politike kulture. Interpretacija dominantnog kao i jedinog uinila je politiku kulturu monistikom. Meutim, dublja prouavanja pokazuju da je politika kultura u Srbiji ve od polovine XIX veka, u najmanju ruku, binarna: uz dominantni obrazac postoji i alternativni. U konfuziji koja je danas stvarna ili koja se ciljano stvara podjednako se ne vide ili nee da se vide rezultati prouavanja ranog srpskog socijalizma koji je odredio istoriju srpske levice, to jest radikalizma i socijalizma. Kao ni rezultati prouavanja srpskog liberalizma, socijalne demokratije i federalizma. Sa tim radovima je srpska istoriografija blia stvarnoj prolosti. Najzad, kako su Srbiju XIX i XX veka videli stranci: putopisci, etnolozi, istoriari, diplomati, novinari. Oni su znaajan izvor i zbog toga to pokazuju da u vienju novovekovne Srbije izmeu autora sa Istoka i Zapada ima vie dodirnih taaka nego razlika. Kljune ideje u politikoj kulturi novovekovne Srbije su, dakle, identifikovane. Ali, pre nego ih kratko opiem, elim da skrenem vau panju na tri stvari: na socijalnu, kulturnu i civilizacijsku osnovu na kojoj se temelji politika kultura u Srbiji; na njene idejne utemeljivae i sredinu taku prema kojoj oni artikuliu svoje ideje. Istoriar i pravni teoretiar, Slobodan Jovanovi je, za devetnaestovekovnu Srbiju govorio: zemlja jednostavna sa zadacima prostim, zemlja nova. Drugim reima, zemlja bez tradicija: dinastikih, stranakih, klasnih. On kae: Jedina tradicija koja je postojala, vrsta i stamena, to je nacionalizam. On je taj koji daje nadahnua za velike podvige i vladaocima i strankama i narodnoj masi. Ova jedina tradicija je po prirodi stvari totalitarna. Ona iskljuuje unutranje podele: pre svega socijalne a potom i politike. Sa stanovita ove tradicije institucije, mehanizmi i procedure moderne drave i drutva predstavljaju sredstva koja razaraju unutranje jedinstvo otvarajui na taj nain, kako se govorilo, bokove spoljnjem neprijatelju. Cilju koji je proizlazio iz ove tradicije odgovaralo je i sredstvo. Mi smo, govorio je Slobodan Jovanovi, mlad i sirov narod, koji tek poinje sticati politiko iskustvo i koji u nedostatku vetine reava stvari silom. Kako u spoljnoj tako i u unutranjoj. I u svom testamentarnom ogledu Jedan prilog za prouavanje srpskog nacionalnog karaktera, vanom kao intelektualnom i moralnom bilansu ne samo jednog istoriara nego i jednog uenog srpskog nacionaliste, raskorak izmeu ambicija i mogunosti i silu umesto sporazuma i kompromisa, naroito u Kraljevini Jugoslaviji, Slobodan Jovanovi istie kao one karakteristike srpskog nacionalnog karaktera, odnosno politike kulture, koje su ga vodile traginim ishodima u XIX i XX veku. Objanjenje je nalazio u nedostatku kulturnog obrasca, odnosno u poluintelektualcu koji je, srastao sa vlau i partijama, dominirao u javnom ivotu. U Srbiji na poetku XX veka, sa 85,9 % seljaka, sa samo dve varoi sa 10.00050.000 stanovnika i 79,7 % nepismenog stanovnitva starijeg od est godina, izdvajao se samo tanak sloj kolovanih. Oni su bili glavni rezervoar inovnikog stalea ali i rasadnik ideja. Veina stranih autora o novovekovnoj Srbiji nalazila je da se inteligencija ne razlikuje od naroda i da, umesto da ga vodi, ona se prilagoava njegovim instinktima uvrujui zaostalost kao identitet. Ali ve od polovine XIX veka, a naroito posle sticanja nezavisnosti 1878. godine, dolazi do podele u srpskoj inteligenciji. U sreditu te podele je pitanje emu dati prednost: osloboenju i ujedinjenju srpskog naroda ili razvoju nezavisne drave po uzoru na zapadnoevropske drave. U trenutku kada se pomenuto pitanje izotrava bili su ve postavljeni osnovi uenja neponavljanja puta koji su u svom razvitku proli zapadnoevropski narodi, koje je bilo replika ruskog revolucionarnog narodnjatva. U nastojanju da izbegnu proletarizaciju naroda, rani
2

srpski socijalisti otkrivali su novo u starom, oslanjali se na one patrijarhalne ustanove koje su srpskom narodu omoguile da opstane pod Turcima. Po njima su principi tih ustanova, uz oslonac na socijalizam, imali da budu ona vrsta osnova koja bi srpskom narodu omoguila da iz susreta sa zapadnoevropskom civilizacijom, sa kapitalizmom i liberalizmom, sa graanskim drutvom, izae ekonomski i kulturno razvijeniji, a da ostane koreno svoj. U njihovoj ideji srpske civilizacije sadrana je takoe jedna varijanta nacionalizma. Tu matricu batinili su i radikali i komunisti. Na temelju narodnjakog socijalizma nastala je ideologija radikalizma iju okosnicu ine ideje narodne partije, narodne drave i narodne samouprave. Ona prolazi kroz dve faze: fazu ruenja institucija a zatim njihovog osvajanja bez ostatka. Unutranji razvoj drave podreen je nacionalnom osloboenju i ujedinjenju. Nikola Pai, koji je na elu Narodne radikalne stranke bio od njenog stvaranja do svoje smrti, gotovo pola veka, ovako je formulisao svoje politiko veruju: Nacionalna sloboda celog srpskog naroda bila je za mene vei i jai ideal, no to je bila sloboda Srba u Kraljevini. Koncentracija narodne drave svih Srba predstavlja osu politike kulture. Ona podrazumeva jedinstvo naroda, socijalno i politiko, koje oliava Narodna radikalna stranka. Sve druge stranke su ne samo njeni neprijatelji ve i neprijatelji naroda. Nad njima je vreno i politiko i fiziko nasilje. Snaan nacionalizam i militarizam nailazili su na otpor samo malobrojnih socijaldemokratskih i liberalnih poslanika u parlamentu. Unutranji razvoj zemlje bio je podreen spoljnim ciljevima. Prve sinhrone reforme (privreda, prosveta, zdravstvo, prva eleznica, reforma vojske) koje je posle sticanja nezavisnosti sprovodila vlada Napredne stranke. koju su vodili prvi intelektualci u Srbiji u modrnom smislu te rei, bile su zaustavljene bunom. Kada je posle donoenja Ustava od 1888. i smene na prestolu dola na vlast, Narodna radikalna stranka je, osim svoje masovne baze u seljatvu, poradikalila i sve institucije, stvorivi od Srbije partijsku dravu. Prihvatala je iz pragmatinih razloga modernizaciju ali bez modernosti. To jest: rezultate nauke i tehnike zapadne civilizacije ali ne i njenu filozofiju, njen sistem vrednosti izveden iz ekonomske i politike slobode pojedinca. Alternativni obrazac politike kulture u Srbiji razliito je u nauci nazivan: liberalan prema narodnjakom, populistikom u svim varijantama koje su obeleile istoriju novovekovne Srbije (socijalistikoj, radikalnoj, komunistikoj); individualistika prema kolektivistikoj; srbijanska prema svesrpskoj. Alternativni obrazac u politikoj kulturi Srbije istorijski je najopravdanije nazvati liberalnim. Liberalizam kao doktrina modernog evropskog drutva u Srbiji, kao ni na Balkanu nema istoriju. Ali, posmatrana u realnom istorijskom kontekstu kao tenja ka ekonomskoj i politikoj nezavisnosti, vladavini prava, uvaavanju politike i kulturne razliitosti njegov trag je prepoznatljiv u svim razdobljima novovekovne istorije, ukljuujui i jugoslovensko razdoblje, kao ona druga karta na koju je istorija igrala. Uvek je bio i danas je, kad stojimo na ruevinama dugotrajne simbioze populizma i nacionalizma, hrabra i odgovorna alternativa. Spremna da, uz pomo Evrope, menja matricu dominantnog kulturnog obrasca koji se u ratovima devedesetih godina sveo na svoju sutinu. Da iz svog istorijskog pamenja izvue krhku ali neprekinutu liberalnu tradiciju: o slobodi pojedinca, vladavini prava, solidarnosti ljudi i naroda.