Vladimir Goati Politicke Partije I Partijski Sistemi

Prof.
dr Vladimir Goati
Politike partije i partijski sistemi
CEMI
POLITIKE PARTIJE I PARTIJSKI SISTEMI Prof. dr Vladimir Goati Recezent: dr Veselin Pavievi Izdava: Centar za monitoring-CEMI Pokrovitelji: Norveka narodna pomo-NPA Nacionalna zadubina za demokratiju-NED Lektura: Jelena uanj Priprema i tampa: Studio MOUSE-Podgorica Knjiga je izdata u saradnji sa Fakultetom politikih nauka u Podgorici
Prof. dr Vladimir Goati
Podgorica, 2007.
Norveka narodna pomo NPA Nacionalna zadubina za demokratiju
SADRAJ:
UVOD.................................................................................................................. 11 I DEO NASTANAK I DEFINICIJA PARTIJA............................................................ 19 1.1. UZROCI I USLOVI NASTANKA PARTIJA ................................. 19 1.2. IRENJE PARTIJA............................................................................ 23 1.3. DEFINICIJA PARTIJA. ..................................................................... 25 1.3.1 Nazivi partija. ......................................................................... 27 1.3.2 Organizacija partija. ................................................................ 28 1.3.3. Tenja za vrenjem vlasti......................................................... 29 1.3.4. Programska opredeljenja........................................................... 33 1.3.4.1 Pritisci ka uniformnosti............................................. 36 1.3.4.2 ,,Ideoloke porodice................................................. 38 1.3.4.3 Levica i desnica. ........................................................ 40 1.3. 5 Interesna pristrasnost................................................................ 45 1.4. ,,LICA PARTIJE................................................................................ 46 1.5. RELEVANTNE PARTIJE ................................................................ 48 II DEO FUNKCIJA PARTIJA......................................................................................... 51 2.1. LATENTNE I MANIFESTNE FUNKCIJE. ................................... 51 2.2. PROSISTEMSKE I ANTISISTEMSKE PARTIJE......................... 53 2.3. VRSTA FUNKCIJA PARTIJA. .......................................................... 57 2.3. 1. Selekcija i agregacija interesa.................................................... 59 2.3.2 Organizovanje vlasti. ............................................................... 60 2.3.3 Usmeravanje aktivnosti dravnih organa. ................................. 61 2.3.4 Izbor kandidata za nosioce vlasti. .............................................. 62 III DEO PARTIJE - SARADNJA I SUKOB.................................................................... 65 3.1. PARTIJSKE KOALICIJE ................................................................. 68 3.1.1. Vladajue koalicije ................................................................... 69 3.1.1.1 Odluka o obrazovanju koalicije................................. 71 3.1.1.2 Obim koalicije........................................................... 74 3.1.1.3 Subnacionalne koalicije............................................. 76 3.1.3. Izborne i parlamentarne koalicije. ............................................. 77 3.1.4 Koalicije - teorijska elaboracija................................................... 79 3.2. IZBORI INSTITUCIONALIZOVANI SUKOB ......................... 85

IV DEO PARTIJA KAO SISTEM.................................................................................... 87 4.1. OSNOVA ORGANIZACIONE ,,PIRAMIDE . ............................ 87 4.2. UNUTRANJI ODNOSI.................................................................. 89 4.3. PARTIJSKI ORGANIGRAM........................................................... 94 4.3.1. Kongres. .................................................................................. 99 4.3.2. Glavni odbor.......................................................................... 100 4.3. 3. Predsednik. ........................................................................... 101 4.3.4. Predsednitvo i izvrni odbor.................................................. 103 4.3. 5. Poslaniki klub. ..................................................................... 103 4.3.5.1 Karakter mandata.................................................... 104 4.3.5.2 Poslanika disciplina. .............................................. 108 4.3.6 Posebni oblici organizovanja.................................................... 112 4.4. STABILNOST I PROMENA.......................................................... 113 6.3. DVE STRATEGIJE......................................................................... 191 6.4. VRSTA PRIHODA.......................................................................... 194 6.4.1. lanarina.............................................................................. 194 6.4.2. Pokloni.................................................................................. 198 6.4.3. Partijsko preduzetnitvo......................................................... 203 6.4.4. Budetska sredstva................................................................. 204 6.5. JAVNOST I KONTROLA............................................................... 208 6.6. KRENJE I ZAOBILAENJE PROPISA..................................... 213 6.7. PROBLEM KORUPCIJE................................................................ 220 6.8. PARTIJE: IZVOR ILI PREPREKA KORUPCIJI?........................ 225 VII DEO PROMENA PARTIJA...................................................................................... 227 7.1. VRSTA PROMENA. ........................................................................ 227 7.2. PODSTICAJI PROMENA. ............................................................. 229 7.2.1. Unutranji podsticaji.............................................................. 230 7.2.2. Spoljanji podsticaji................................................................ 233 7.2.3. Sistematsko praenje stavova graana. .................................... 240 VIII DEO TIPOVI PARTIJA. ........................................................................................... 241 8.1. IRE PRIHVAENE PODELE .................................................... 241 8.2. PARTIJE U POSTKOMUNIZMU................................................. 255 8.2.1 Osobena obeleja postkomunistikih partija............................... 259 8.2.2. Primer Crne Gore. ................................................................. 261 IX DEO PARTIJSKI SISTEM........................................................................................ 267 9.1. POJMOVNO-TEORIJSKA ODREENJA................................... 268 9.1.1 Klasino objanjenje i reinterpretacije. ................................... 269 9.1.2 Oblikovanje partijskog sistema u Crnoj Gori............................. 272 9.2. KLASIFIKACIJA I TIPOLOGIJA.................................................. 279 9.3. IZBORNI SISTEM I PARTIJSKI SISTEM................................... 285 9.4. GENERATORI PROMENA.......................................................... 288 9.5. PROCES INSTITUCIONALIZACIJE.......................................... 292 X DIO PERSPEKTIVA PARTIJA............................................................................... 297 KORIENA LITERATURA......................................................................... 304
V DEO INTERNI AKTERI I PROCESI..................................................................... 115 5.1. LANSTVO..................................................................................... 116 5.1.1 Aktivisti, inovnici, eksperti..................................................... 118 5.1.2 Brojnost.................................................................................. 126 5.1.3. Partijska identifikacija......................................................... 129 5.1.4. Motivi angaovanja. ............................................................. 133 5.1.4.1 Vrste podsticaja....................................................... 134 5.1.4.2 Kitschheltova podela............................................... 135 5.2. RUKOVODSTVO............................................................................ 140 5.2.1. Uloga i znaaj........................................................................ 144 5.2.2. Nain odabira. ....................................................................... 147 5.2.3. Nivoi odluivanja. ................................................................. 150 5.3. PARTIJSKI VOA . ........................................................................ 152 5.3.1. inioci uticaja........................................................................ 155 5.3.2. Dugotrajan opstanak na vrhu................................................. 159 5.3.3. Manipulativne tehnike........................................................... 161 5.4. INTERNI SUKOBI I FRAKCIJE................................................... 163 5.4.1. Iluzija harmonije................................................................... 163 5.4.2 Od tendencije do frakcije.......................................................... 168 5.4.3. inioci nastanka. ................................................................... 172 5.4.4 Efekti delovanja...................................................................... 178 VI DEO FINANSIJSKO POSLOVANJE PARTIJA..................................................... 181 6.1. MISTERIOZNI TOKOVI NOVCA............................................... 182 6.2. PORAST RASHODA...................................................................... 188
U znak seanja na rano preminulu suprugu Mirjanu Goati (1953-2006). Autor
11
UVOD
Politike partije nastale su pre priblino dva stolea kao sluajno drutveno otkrie u Velikoj Britaniji, kolevci demokratije, i proirile se, kao kap ulja na vodi, na ogromnu veinu zemalja na svim kontinentima. Izuzetak u tom pogledu, poetkom treeg milenijuma, predstavlja samo nekoliko malih drava u regionu Persijskog zaliva, u kojima ne deluju politike partije. Vlast i opozicija otelotvorene su u obliku partija i zato nije preterano tvrditi da su partije ila kucavica demokratije. U zemljama stabilne demokratije partije proimaju sve ostale demokratske institucije: one odreuju nain rada i sadraj odluka parlamenta; aktivnost vlade zavisi od opredeljenja vladajue partije (ili koalicije partija); personalni sastav uesnika izbora odreuju partije; ishod izbora, takoe, zavisi od odnosa snaga meu partijama. Partije na jo jedan, sutinski, nain omoguavaju odravanje izbora, to Katz ovako opisuje: Bez partija koje strukturiu (izborne V.G.) kampanje, koje osiguravaju kontinuitet od jednih do drugih izbora, obezbeuju veze izmeu kandidata u raznim lokalnim sredinama i za razne poloaje, nije verovatno da bi sprovedeni izbori bili smisleni ak kad bi bili tehniki slobodni (1980, 1). Veliki procenat graana emotivno se vezuje za partije (partijska identifikacija, partijska lojalnost), to nije u tolikoj meri sluaj sa drugim demokratskim institucijama, na osnovu ega se moe tvrditi da partije ak imaju izvestan prioritet nad tim institucijama. Nije zato sluajno da se partije poimaju kao aktivni element, glavni protagonisti demokratskog poretka, pokretaka snaga moderne politike (Neumann, 1963, 15), a metaforino i kao hleb svakidanji liberalne demokratije (Seiler, 1982, 3). Postojanje vie samostalnih partija (najmanje dve) koje se nadmeu za podrku graana na slobodnim i ravnopravnim izborima, jedno je od konstitutivnih obeleja demokratije. Atribut samostalne ima sutinski znaaj, jer ako u nekoj zemlji funkcionie vie partija koje nisu samostalne kao to je to, na primer, bio sluaj u Poljskoj, Bugarskoj, DR Nemakoj i ehoslovakoj do pluralistikog obrta 1989/1990. godine, ne moe se govoriti o stvarnom, nego o prividnom viepartizmu u kojem zapravo deluje samo jedna partija, dok su ostale puka dekoracija, partije makete. Politike partije odigrale su odlunu ulogu u globalnom procesu tranzicije iz autoritarnog u demokratski poredak, koji je Huntington (1991)
12
13 (1988, 182) komentar tih nastojanja u kojem naglaava da nikada nije postojao politiki reim koji je u isto vreme negovao demokratski parlament i ukidao graanske slobode, niti reim koji je ukidao parlament i osiguravao graanske slobode mogli bismo rei da nikada nije postojao viepartijski reim u kojem su zatirane ljudske i graanske slobode, niti reim u kojem nisu postojale partije, a koji je branio te slobode. Veza izmeu viepartijskog reima i graanskih sloboda nije konjunkturna, nego sistemska, jer proizilazi iz vitalnih funkcija partija, od kojih su najvanije: (a) selekcija; (b) agregacija i izraavanje interesa; (c) odabir kandidata koji na kompetitivnim izborima zadobijaju najvanije politike funkcije, i (d) obrazovanje vlade ili kritika vlasti. Neke od nabrojanih funkcija mogu, dodue, da vre druge organizacije, ali ne sve njih. Sindikati, na primer, ostvaruju selekciju i izraavanje interesa (prvenstveno ekonomsko-socijalnih), ali oni ne vre vlast. Politiki klubovi mogu da kritikuju vlast, kao to to mogu da ine i mediji, ali nemaju mogunosti da to direktno izraze u parlamentu, niti mogu da svoje stavove i opredeljenja potkrepe predlozima za izglasavanje nepoverenja vladi, zahtevom za vanredne izbore, bojkotom parlamenta, organizovanjem protestnih okupljanja i graanske neposlunosti i dr. To jo vie vai za graane, pojedinano uzev, koji imaju beskrajno razliita opredeljenja ne samo o politikim ciljevima nego i o sredstvima i metodima za njihovo ostvarivanje, tako da bi politika akcija graana, bez posredstva partija, neizbeno vodila u anarhiju. Partije su neophodne upravo da bi, na osnovu neogranieno mnogo ideja, ciljeva i vrednosti (neretko razliitih, pa i suprotnih) koje zastupaju graani, formulisale razuman broj politikih programa o kojima se odluuje na izborima. Iako se skeptina, (uslovno) antipartijska struja moe smatrati invarijantom u teorijskoj misli o partijama u protekla dva stolea, ona ipak predstavlja u savremenom razdoblju periferan misaoni tok. Nasuprot tome, mainstream teorijske misli prihvata partije bez naglaenog normativnog naboja (negativnog ili pozitivnog) kao conditio sine qua non demokratije i nastoji da podrobno opie i objasni i njihovu anatomiju i fiziologiju. Od sredine dvadesetog stolea, osim partija, u fokus analize dolaze i partijski sistemi, ne samo kao puki zbir partija ve i kao posebna celina sa osobenim nainom delovanja i dinamikom. Uputajui se u analizu partija i partijskih sistema, svesni smo da se poetkom treeg milenijuma i pored intenzivnih napora i vrednih teorijskih i empirijskih saznanja i uvida ne moe govoriti o opteprihvaenoj teoriji partija, bez ega je autor lien vrstog tla koje
oznaio sintagmom trei talas demokratizacije. O njihovoj vanosti govori to to je borba za demokratski preokret u zemljama centralne i jugoistone Evrope 1989/1990. bila usredsreena, u svojoj odluujuoj fazi, na zahtev za odravanje slobodnih i ravnopravnih viepartijskih izbora. U veini tih zemalja ostvarena je na pluralistikim izborima 1989/1990. godine prva mirna smena na vlasti reformisanih komunistikih partija od strane novoobrazovanih opozicionih partija, a u kasnijem razdoblju u nekim zemljama tog regiona (Slovenija, Maarska, Poljska, eka, Slovaka) uspostavljeni su demokratski poreci zavidne stabilnosti. Ukoliko su pojedine zemlje centralne i jugoistone Evrope napredovale u procesu demokratizacije i pribliavale se zemljama stabilne demokratije, utoliko su se njihove partije i partijski sistemi suoavali sa sve slinijim problemima onima u zemljama stabilne demokratije (Puhle, 2002, 59). Doktrina nije prema partijama, grosso modo, ispoljavala nimalo blagonaklon stav, a manjinska, ali izuzetno ilava, struja teorijske misli pratila je njihov uspon sa neskrivenom skepsom i beskompromisno osvetljavala njihove slabosti i nedostatke. Neki autori su ak obrazlagali potrebu njihove zamene drugim oblicima delovanja: privremenim udruenjima graana, masovnim pokretima, sindikatima (revolucionarni sindikalizam), ekolokim i drugim organizacijama. Potrebu eliminisanja partija moda je teorijski najpotpunije elaborirao poetkom dvadesetog stolea Moisei Ostrogorski (1902). Reljefno opisujui nedemokratsku atmosferu u engleskim i amerikim partijama krajem devetnaestog veka i negativan uticaj partija na demokratske odnose u drutvu i na parlamentarni ivot, Ostrogorski se zaloio za njihovo ukidanje i za obrazovanje tzv. privremenih partija, u stvari udruenja (leagues) koja bi prestajala da deluju ostvarivanjem konkretnog politikog interesa (cilja) zbog kojeg su formirana. Politiki ivot nije, meutim, mario za ubedljiv teorijski pledoaje Ostrogorskog za ukidanje partija, te su njegove briljantno elaborirane ideje potonule na grebenima stvarnosti. O nezamenljivoj funkciji partija u demokratskom procesu ubedljivo govore i neuspesi nekih dravnika u zemljama stabilne demokratije poput Washingtona, poetkom devetnaestog stolea u SAD, i De Gaullea, sredinom dvadesetog stolea u Francuskoj da marginalizuju partije. Osim napora Ostrogorskog da teorijski obrazloi projekat demokratije bez partija, u doktrini su poznata i nastojanja da se demokratija koncipira bez parlamenta, to su sredinom dvadestog stolea istrajno zastupali mnogi levo opredeljeni autori (demokratija saveta). Parafrazirajui Kaen-ov
14
15 partije su subjedinice politikog sistema sa manje jasnim granicama prema okruenju nego interesne grupe i birokratija. U stvari, partije su otvorene kako prema birakom telu, socijalnim pokretima i drutvenim organizacijama, tako i prema ostalim centrima politike moi. etvrto, partije su vre od drugih druvenih tvorevina povezane sa drutvenim pokretima, to potencira opasnost da se zbivanja u partijama redukuju na zbivanja u pokretima i da se potcijeni apsorpcijska sposobnost stranakog sustava (Von Beyme, 2005, 10). Najzad, peti razlog je vra povezanost partij sa dravom nego to je to sluaj sa drugim drutvenim organizacijama, to stvara tekoe u nastojanjima da se partije izdvojeno analiziraju. Odsustvo opteprihvaene teorije partija, koju je, prema nekim autorima, skoro nemogue formulisati (npr. Montero and Gunther, 2005, 16), ipak nije zaustavilo sistematska istraivanja partija, ve su, naprotiv, ta istraivanja intenzivirana posle Drugog svetskog rata, pa su partije danas u aritu analize politikih nauka i politike sociologije. Traganje za optom teorijom partija ostvaruje se kroz vie pristupa, a svaki od njih ima, pored glavnog toka, mnogobrojne rukavce. Razlike su oigledne ve pri pokuaju da se objasni nastanak partija, a vre snaan upliv i na gledita o razvoju i ulozi partija. U analizi partija Ware (1996) pravi distinkciju izmeu sociolokog, institucionalnog i konkurentskog pristupa. Socioloki pristup (koji Haegel /2007, 17/ naziva socijetalnim societale) naglaava vanost drutvenih inilaca na oblikovanje i funkcionisanje partija i partijskih sistema. U okviru tog pristupa jedna struja naglaava vanost analize partijskih putanja lanova i inilaca koji su uticali na tu putanju (npr. Johsua, 2007). Institucionalni pristup usredsreuje panju na uticaj politikih institucija, pre svega tipa izbornog sistema (veinski, proporcionalni, meoviti) i, u manjoj meri, oblika dravnog ureenja (parlamentarni, predsedniki i polupredsedniki sistem) na partije. Konkurentski pristup percipira partijske lidere kao politike preduzetnike koji, izmeu brojnih razlika u drutvu, biraju i politizuju samo one razlike koje im daju najvee anse da osvoje i/ili zadre vlast. Naravno, ovo su samo neki primeri razliitih pristup istraivanju partija, ali su u opticaju i mnogi drugi (npr. Panebianco, 1988, XI-XVIII; Montero and Gunther, 2005, 5-15). U analizi vanih tematskih celina iz kompleksne problematike partija uoavaju se krupne razlike. Na primer, u istraivanju vladajuih partijskih koalicija Laver i Schonfeld (1990, 7-8) skreu panju na dve distinktne tradicije: evropsku politiku tradiciju i tradiciju teorije igara. Prva se
obezbeuje sigurnost u izboru vlastitih i u proceni tuih pristupa, stanovita i hipoteza. Kontradikcija kojom je Maurice Duverger zapoeo svoje kapitalno delo Les partis politiques, prvi put publikovano 1951. godine (u ovoj knjizi koristimo deveto izdanje, 1976), nije ni do danas otklonjena. Tu kontradikciju on je ovako formulisao: Nemogue je danas ozbiljno opisati uporedne mehanizme politikih partija, ali neophodno je da se to uini. Zatvoreni smo u zaarani krug; samo prethodne monografije, mnogobrojne i produbljene, omoguie da se jednog dana konstituie opta teorija politikih partija; ali monografije ne mogu biti zaista produbljene ako ne postoji opta teorija partija. Jer priroda odgovara samo kad se pita: a ovde se ne zna koja joj pitanja treba postaviti (1976, 9 dition, VII). Ipak, Duverger je napravio iskorak iz tog zatvorenog kruga i ponudio preliminarnu teoriju partija, koja je koristan vodi za teorijska i empirijska istraivanja, na osnovu kojih e biti konstituisana nauka o partijama ili, kako ju je on nazvao, staziologija. Pola stolea posle Duvergera, Von Beyme strogo sudi o stanju nauke o partijama. On pie: U istraivanju stranaka tee je oblikovati teoriju nego na ostalim podrujima drutvene znanosti. Ono je ostalo mnogostruko zaglibljeno u tipolokim predradnjama ili se okrenulo formalisti kom pristupu racionalnog izbora, koji je trine modele prenio iz ekonomije u politiku i koji je o politikom tritu raspravljao jednako formalno kao o privrednom ili branom tritu. Nakon 1945. ipak se neto poboljalo: teorija stranaka nije vie bila u slubi neke vrste predrasude (2005, 7). Odsustvo generalne teorije partija Von Beyme (1985, 6-7; slino; 2003, 8-10) objanjava sa nekoliko razloga. Prvi je to to su partije u funkcionalnom smislu zamena za samonikle aristokratske i ranograanske elite koje su bile prirodno povezane sa vlau, tako da im za to nisu bile potrebne organizacije. Osim toga, partije su vie od interesnih grupa orijentisane na konkurenciju sa drugim partijama, te je koncentrisanje analitikih napora samo na jednu partiju suvie usko; ponaanje unutar neke partije u veoj meri odreeno je delovanjem najvanije suprotstavljene partije nego to je to, na primer, sluaj kod interesnih grupa. Drugo, i kada se analiza usredsredi na unutranje jezgro partijskih lanova, veoma su teke generalizacije o njihovom organizacionom potencijalu i, povrh toga, na to jezgro je teko primeniti logiku kolektivne akcije (o kojoj e biti rei). Slabost te logike posledica je toga to: Partije imaju malo podsticaja i sankcija da bi ohrabrivale obine graane da se ukljue u politiku, i one mogu u tom smislu da utiu na mali broj onih koji se nadaju politikoj karijeri (Von Beyme, 1985, 6). Tree,
16
17 Prvo poglavlje studije posveeno je pitanju nastanka i definicije partije. U njemu emo osvetliti razliite naine nastanka partija i njihove definicione oznake. U fokusu druge glave su funkcije koje partije vre u drutvu: selekcija i agregacija interesa najvanijih drutvenih aktera, usmeravanje dravnih organa i izbor kandidata za nosioce vlasti. Trea glava posveena je procesu interakcije, odnosno saradnje i sukoba izmeu partija. U sreditu analize bie najvaniji oblici (vidovi) saradnje i sukoba izmeu partija kao kolektivnih aktera: partijske koalicije i izbori. Potpuno smo svesni, pri tom, da su procesi saradnje i sukoba izmeu partija iri od tih kristalizovanih oblika i da obuhvataju razliite vidove interakcij u kojima deluju individualni lanovi i/ili grupe lanova pojedinih partija i koje permanentno postoje u svim sferama i na svim drutvenim nivoima. Predmet analize u etvrtoj glavi je partija kao mali partijski sistem unutar kojeg se donose odluke uz sudelovanje uih subpartijskih aktera (organa, oblika grupisanja). U ovoj glavi posebno emo prikazati, oslanjajui se na statutarne odredbe, partijsku organizaciju, nivoe odluivanja i njihov meusobni odnos. Dok se u prethodnoj glavi bavimo statutarnom distribucijom vlasti, peta glava posveena je drugom Janusovom licu partije, manje vidljivom, ali ne manje znaajnom, stvarnoj distribuciji moi u partijama, koja se nikada ne podudara sa statutarnim modelom. Radi podrobnog uvida u realne odnose moi, posebno emo se baviti ljudskim sastavom partija, odnosno lanstvom i rukovodstvom. Naravno, ta dihotomna podela je gruba, jer ni lanstvo ni rukovodstvo nisu homogene skupine: unutar njih a ne samo izmeu njih postoje velike razlike u pogledu aktivizma i stepena uticaja na donoenje odluka. Kad je re o partijskim rukovodstvima, posebno emo se zadrati na partijskim voama (elnicima, prvacima) i nastojati da ponudimo objanjenje fenomena nepokretnih lidera koji uspevaju da dugo opstanu na partijskom vrhu. Sa njima na partijskom vrhu esto opstaju i njihovi najblii saradnici i pripadnici neformalne mree (prijatelji, roaci), to je pokazatelj okotavanja partijske organizacije. Rasprava o stvarnim odnosima u partiji bila bi nepotpuna bez analize internih partijskih sukoba i frakcija. Unutarpartijski obrauni privlae panju i podstiu napore doktrine da pronikne u njihove dublje uzroke, ne samo stoga to oni dovode do krupnih promena unutar partija nego i zato to esto imaju direktan uticaj na politiki sistem u kojem partija deluje (pad vlade, izbori, pregrupisavanje partijskih snaga). Frakcije
zasniva na komparativnim empirijskim istraivanjima partijskih koalicija u zapadnoevropskim zemljama na osnovu kojih je nastala induktivna teorija koalicija. Ta tradicija nastoji da generalizuje ogromnu empirijsku grau i da objasni koaliciono ponaanje partija. Druga tradicija iji su rodonaelnici Morgenstren (1944), Von Neumann (1956) i Riker (1962) poima politiku koalicij kao igru konstantnog zbira koja se odvija za fiksnu nagradu: zauzimanja vanih politikih poloaja. Osim sporova oko determinanti koalicionog ponaanja partija, autori zastupaju razliita miljenja i o mestu i ulozi partija u politikim promenama; na jednom kraju linearnog kontinuuma stoje pisci koji partije smatraju nezavisnom varijablom politikog razvoja, a na drugom kraju su oni autori koji partije svode na puku posledicu delovanja socioekonomskih inilaca, to Epstein (1975, 235) naziva sociolokim redukcionizmom. U ii intenzivnih rasprava su, takoe, uzrok nastanka partija, tipologija njihove organizacije i vrsta funkcija koju vre u politikom sistemu. U tenji da u ovoj knjizi to potpunije analiziramo politike partije i partijske sisteme, osloniemo se na ideje, hipoteze i teorije srednjeg obima, formulisane od strane autora koji u svojim radovima koriste razliite pristupe. Uvereni smo da pluralizam pristupa i metoda nije mana, ve, naprotiv, prednost politike nauke, jer svaki od njih moe da ponudi neto izrazito vredno i time obezbedi korisnu interakciju sa drugim pristupima (Stoker and Marsh, 2005, 4). Jedini kriterijum kojim se rukovodimo pri izboru je analitika nosivost pristupa u objanjavanju sloene partijske stvarnosti. Kad god nam to doputaju dostupna saznanja i uvidi, uporeivaemo zbivanja (procese, tendencije) u partijama zemalja stabilne demokratije sa zbivanjima u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope, posebno Crne Gore. Zbog ogranienog opsega knjige, na mnogim mestima, umesto detaljnih obrazloenja, uputiemo itaoce na nae ranije objavljene radove: Savremene politike partije, Komparativna analiza (1984; drugo izdanje 1990), Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990. do 2000. (2000), Partije i partijski sistem Srbije (2004) i Partijske borbe u Srbiji u postoktobarskom razdoblju (2006). Pojedini delovi tih radova posluili su kao temelj za izlaganja u ovoj studiji, ali su mnogi stavovi izneti u njima obogaeni novim argumentima i podacima, to je posluilo kao podloga za nove (esto razliite) uvide, objanjenja i hipoteze. U ovoj studiji naveemo obimnu literaturu koja moe da poslui kao koristan putokaz itaocima zainteresovanim za produbljenu studiju partija.
18
koje ponekad nastaju kao prolog, a esto i kao epilog unutarpartijskih konflikata, na loem su glasu u postkomunistikim zemljama, verovatno zbog iskrivljene slike koja je o njima decenijama sistematski stvarana u zemljama realnog socijalizma. U estoj glavi u sreditu panje su partijske finansije, tanije reeno sticanje i troenje sredstava. U okviru ove celine pozabaviemo se naroito izvorima finansiranja, obimom tih sredstava i kontrolnim mehanizmima koji treba da obezbede namensko troenje i da osujete korupciju. Sedma glava posveena je promenama partija. Tu emo izloiti neke teorijske uvide i saznanja o iniocima koji govore o tome ta podstie partije da se menjanju ili, pak, da istrajavaju na statusu quo, uprkos podsticajima iz same partije i iz njenog okruenja. Osma glava sadri raspravu o tipovima partija. U ovoj oblasti, u kojoj su mnogi pisci iscrpno obrazloili vlastita originalna stanovita, prinueni smo (zbog ogranienog prostora) da se zadrimo samo na tipovima partija koji su prihvaeni od strane veeg broja autora i da samo ovla pomenemo tipologije partija koje nemaju (jo) iru podrku u doktrini. U sreditu devete glave je rasprava o partijskom sistemu, koji je, inae, relativno kasno doao u sredite naunih analiza. Najzad, deseta glava posveena je budunosti partija. U toj glavi nastojaemo da odgovorimo na pitanje da li aktuelna zbivanja u partijskom univerzumu daju za pravo piscima koji govore o krizi partija ili je, pak, tu re o promenama uz pomo kojih se partije adaptiraju na transformacije drutvenog okruenja.
I DEO Nastanak i definicija partija

Nastanak partija nije usledio kao realizacija neke prethodne zamisli, do njega je dolo spontano i postepeno, pa se teko moe precizno odrediti trenutak kada su se labavi oblici politikog okupljanja pretvorili u politiku partiju. Ti oblici okupljanja nosili su do sredine osam naestog stolea razliite nazive: fakcije (faction), veze (connexion), klike, koterije, klubovi itd. Termin politika partija nastao je poetkom osamnaestog stolea, a u iru upotrebu uao je posle publikovanja Bolinbroke-ove knjige 1733: Une disertation sur les parties (prema: Sartori, 1998, 136).
1.1. UZROCI I USLOVI NASTANKA PARTIJA

U veini zemalja zapadne Evrope formiranje partija odvijalo se paraleleno sa pretvaranjem skuptine stalea u parlament koji je, suprotstavljajui se apsolutnoj monahiji, postepeno zadobijao sve veu autonomiju i znaaj. Bitne uzroke na stanka politikih partija treba, prema Duvergeru (1976), traiti u irenju birakog prava i u tenjama biraa da organizovano utiu na lanove parlamenta, kao i u nastojanju poslanika da budu ponovo izabrani. Treba imati u vidu da je biraka osnova sistema parlamentarne demokratije bila na poetku 19. stolea veoma uska. Tako je, na primer, u tom razdoblju, status biraa u Velikoj Britaniji imalo od 5 do 7% punoletnih graana, u Francuskoj 3%, a na izborima u SAD-u sudelovalo je svega oko 40.000 biraa. Ali, tokom devetnaestog stolea zapoeo je proces izbornih reformi kojima je bitno proireno birako pravo. Do tih reformi dolo je u Engleskoj 1832, 1867. i 1884; u Francuskoj 1848. godine; u Austriji 1860, 1882. i 1907; u Belgiji 1893; Danskoj 1901; Norvekoj 1898. i vedskoj 1909. godine. U Nemakoj je znaajno proirenje birakog prava ostvareno zakonom iz 1867, ali su ovlaenja parlamenta u toj zemlji bila mala u odnosu na prava monarha.
20
21 istorijski uslovljen, ne treba nipoto smetnuti s uma da je formiranje partija rezultat delovanja, kreacija pojedinaca. Njihova odluka o tome rezultat je tri vrste uzroka: prvi je potreba da se kolektivnom akcijom unaprede odreeni interesi, drugi je da se aktuelizuju dileme oko kljunih pitanja sa kojima se suoava neka zemlja i trei je nastojanje da se posredstvom partija zadovolje line ambicije njihovih tvoraca (Aldrich, 1995). Osim pitanja uzroka i uslova nastanka partija, doktrina nastoji da rekonstruie naine na osnovu kojih su partije formirane. Prema Duvergeru (1976), do obrazovanja politikih partija dolazi na dva naina. Prvi je povezivanje parlamentarnih grupa koje konstituiu sami poslanici i izbornih komiteta obrazovanih od strane graana sa ciljem odabira kandidata za poslanike i podrke njihovom izboru. Svrha povezivanja je dvostruka: obezbeivanje ponovnog izbora poslanika i omoguavanje biraima da utiu na aktivnost izabranih poslanika. To je, prema citiranom piscu, opta shema nastanka partija. Neki pisci sa kraja devetnaestog i poetka dvadesetog stolea (Lowell, 1896, Cooke, 1911) smatraju da je to jedini nain nastanka politikih partija, to je verovatno rezultat ograniene iskustvene grae u koju su imali uvid u vreme pisanja svojih studija. Drugi je nain nastanka partije, prema Duvergeru, vanparlamentarni: u ovom sluaju razliite grupe i organizacije (sindikati, crkva, profesionala udruenja, privredne korporacije, armija) obrazuju partije radi ostvarivanja svojih interesa i ciljeva u politikoj sferi, zbog ega se moe smatrati da su takve partije spoljanja kreacija (Duverger, 1976, 9). Na potonji nain nastale su u zapadnoevropskim zemljama socijali stike partije, Laburistika partija Velike Britanije (formirao je Trejdjunion 1900. godine), zemljoradnike stranke (formirane od agrarnih kooperativa i nekih drugih oblika udruivanja poljoprivrednika) i, najzad, demohrianske partije (obrazovane pod uticajem crkve). Inspiraciju za formiranje demohrianskih partija Katolika crkva je iznela u enciklikama Rerum Novarum (1891) i Quadragessimo Anno (1931). Nain obrazovanja partija ostavlja na njih neizbrisiv trag, koji se lako uoava i nakon mnogo decenija. Partije nastale parlamentarnim putem najee su labavo organizovane, uticaj partijske doktrine je ogranien, pri emu parlamentarni klub ima vei uticaj unutar partije od partijskog rukovodstva; dok su partije for mirane na vanparlamentarni nain najee veoma centralizovane, ideoloki koherentne, disciplinovane i u njima je mali uticaj parlamentarne grupe na odluivanje unutar partije (Duverger, 1976, 13-14). Mnogi pisci dele Duvergerovo miljenje da genetski momenat
Ekspanzija birakog prava i jaanje parlamenta, uz koje se odvija obrazovanje i konsolidovanje politikih partija, rezultat su promena u proizvodnim procesima samog drutva, to Daalder (1966, 52) naglaava ocenom da su partije, uz niz posredovanja, dete industrijske revolucije. Podrobnije se problemom socijalno-politikih uslova pojave partija bave LaPalombara i Weiner (1966). Pojavu partija oni objanjavaju krizama u politikom sistemu i procesom modernizacije. Postoje tri vrste kriz: (a) legitimizacije; (b) integracije i (c) participacije. Kriza legitimizacije odnosi se na problem nosioca suverene vlasti u drutvu (monarhija-republika). Prve partije u zapadnoj Evropi (Velika Britanija, Francuska) obrazo vane su poetkom devetnaestog stolea u toku krize legitimizacije koja izbija kada buroazija svojim drutvenim delovanjem dovodi u pitanje ancien rgime. Ta kriza pojavljuje se, sa znatnim vremenskim zaostatkom (u drugoj polovini dvadesetog veka) i u ekonomski nerazvijenim zemljama, kada narodnooslobodilaki pokreti istiu zahteve za eliminisanje kolonijalne vladavine. Kriza integracije tie se problema teritorijalnog integriteta zemlje i tenje rascepkanih nacionalnih grupa da se udrue u jedinstvenu politiku zajednicu. U toku krize integracije formirane su u drugoj polovini prolog stolea prve politike partije u Nemakoj, Italiji i Belgiji. Najzad, kriza participacije izbija kad potisnute drutvene grupe istaknu zahteve za vee uee u politikom ivotu. U zapadnoevropskim zemljama te krize poinju u sumrak feudalizma, kada buroazija trai vei politiki uticaj. Svaka od tri reene krize dovodi do toga, smatraju LaPalombara i Weiner, da je sna gama koje tee da osvoje ili da zadre vlast potrebna podrka irih drutvenih slojeva. Dodue, krize ne deluju automatski, ve samo ako do njih doe u epohi kad u drutvima poinje modernizacija kojom LaPalombara i Weiner (1966, 3) oznaavaju kumulativne promene u proizvodnoj i socijalnoj strukturi drutva. Znaajne strukturne promene u drutvu ine, zapravo, sutinski uzrok obrazovanja partija, dok krize deluju kao katalizator tog procesa. Pored pomenutih kriza, koje deluju kao uzroci, dvojica pisaca pominju i jedan objektivan uslov, tvrdei da do obrazovanja partija dolazi samo tamo gde aktivnosti politikog sistema dostignu izvestan stepen kompleksnosti, ili kad god pojam politike moi ukljuuje ideju da masovna publika mora da uestvuje ili da bude konsultovana. Iako je nastanak partija socijalno-
22
23
snano utie na unutranje ustrojstvo partija. To Panebianco (1988, 50 ova knjiga prvi put je publikovana na italijanskom jeziku 1982) naglaava na sledei nain: Organizacione karakteristike partija vie zavise od njihove istorije, tj. od naina kako je organizacija nastala i kako je konsolidovana, nego od bilo kojeg drugog inioca. Ware (1996, 258), takoe, povezuje distribuciju uticaja unutar partije sa nainom njenog nastanka, naglaavajui da u partijama formiranim u parlamentu nadmo u internom odnosu snaga ima poslaniki klub, dok je u vanparlamentarnim strankama prevaga na strani partijskog rukovodstva. Dodue, citirani autor naglaava da se od druge polovine dvadesetog veka balans moi u partijama zemalja parlamentarne demokratije en gnral, postepeno pomera u korist poslanikog kluba, bez obzira na to kako su partije nastale. Problemu obrazovanja partija na unekoliko drugaiji nain pristupa Panebianco (1988, 50-51). Taj autor diferencira nastanak partija s obzirom na sledea tri kriterija i ukazuje na vane implikacije tih razlika. Prvi kriterijum je nain obrazovanja, koji ima dva oblika: teritorijalno prodiranje (od centra ka periferiji) i teritorijalna difuzija, kada se prethodno stvorene organizacije integriu na nacionalnom nivou (od periferije ka centru). Prvi oblik obrazovanja podstie formiranje centralizovane, a drugi decentralizovane partije. Drugi kriterijum je postojanje ili odsustvo institucije sponzora. Ukoliko takva institucija postoji, partija je projektovana kao njeno politiko oruje i, u tom sluaju, lojalnost prema partiji je indirektna i zavisi od lojalnosti prema matinoj organizaciji- sponzoru, pri emu organizacija-sponzor predstavlja izvor legitimnosti partijskog rukovodstva. Trei kriterijum je (ne)postojanje harizmatskog lidera u trenutku nastanka partije. Ako takav lider postoji, partije su uglavnom kratkog veka, jer neizbeno sledi proces rutinizacije harizme koji uspeno preivljava mali broj partija.
1.2. irenje partija

Politike partije obrazovane u zapadnoj Evropi i SAD-u snano su uticale na formiranje partija u drugim delovima sveta. Naravno, one nisu uzrok nastanka partija u drugim zemljama, nego su samo ubrzale i uticale (kao neka vrsta uzora) na obeleja samih partija i na partijske sisteme u okviru kojih partije deluju. U istonoevropskim zemljama politike partije nastale su, uglavnom, u drugoj polovini devetnaestog veka. Izvesni zaeci politikih stranaka uoavaju se, na primer, u Srbiji ve poetkom etrdesetih godina pretprolog stolea, u toku ustavobraniteljske opozicije reimu Miloa Obrenovia. To je razdoblje ve poodmaklog raslojavanja srpskog drutva, kada se, pored trgovake buroazije, na politikoj sceni javlja sloj inovnika i bogatih seljaka. ezdesetih godina formiraju se Liberalna grupa i, nasuprot njoj, Mladokonzervativna grupa, obe sa obelejima partije. Mladokonzervativci 1881. godine uzimaju naziv Napredna stranka, a iste godine obrazovana je i Radikalna partija. Prve politike partije u Hrvatskoj, koja se, kao i Slovenija, nalazila u sastavu Austrougarske, nastaju u petoj de ceniji devetnaestog stolea. U borbi za ujedinjenje hrvatskih zemalja, politiku autonomiju i uvoenje hrvatskog jezika, osnovana je Ilirska stranka. Da bi se osujetio uticaj Ilirske (kasnije Narodne) stranke, plemstvo obrazuje Hrvatskougarsku stranku, ije su se pristalice nazivale maaroni. U Sloveniji je prvo formirana Katolika stranka (1892), a etiri godine kasnije Jugoslovenska socijaldemokratska stranka. Prve partije u Makedoniji formirane su nakon pobede Mladoturske revolucije (1908). Najprije je obrazovana partija Ujedinjenje i napredak, kao izraz interesa vladajue (turske) nacije u zemlji. Interese makedonskih masa zastupala je Narodna federativna par tija, formirana 1909. godine. Zbog mladoturskih progona ta partija je prestala da deluje 1910. godine. U Crnoj Gori prve politike partije obrazovane su poetkom dvadesetog stolea. Najpre je (1905) obrazovan Klub narodne stranke, ije su se pristalice nazivale klubai. Radi suzbijanja uticaja klubaa, koji su se borili protiv knjaeve samovolje, formi rana je, na inicijativu knjaza Nikole Petrovia, Prava narodna stranka. Njene pristalice su se nazivale pravai. Krajem devetnaestog i poetkom dvadesetog stolea nastale su prve stranke i u zemljama Latinske Amerike, Azije i Afrike. Formiranje stranaka
24
25
u Latinskoj Americi vremenski se poklapa sa oslobaanjem od kolonijalne za visnosti. Prve politike stranke obrazovane u tom regionu, bile su kako istie Scott (1966, 360-366) veoma personalizovane; one su, u stvari, predstavljale oblik okupljanja istaknutih politiara (politicos). S obzirom na svoja ideoloka opredeljenja i organizaciju, te partije su bile sline zapadnoevropskim liberalnim i konzervativnim partijama. Proces nastanka politikih partija u azijskim zemljama poeo je u Japanu (od 1867 Meidi restauracija) i Indiji (Kongresna stranka uspostavljena je 1885). Ali, u veini ostalih azijskih zemalja partije su obrazovane u dvadesetom stoleu u procesu borbe za nacionalno osloboenje. Pojava partija u Africi, do koje je uglavnom dolo nakon Drugog svetskog rata, prouzrokovana je, kako piu Coleman i Rosberg, masovnim socijalnim i ekonomskim promenama kolonijalne ere, ukljuujui naroito po javu novih monih socijalnih grupa i nezadovoljnih elita; provoka cijama, frustracijama i pretnjama strane vlasti, nastankom razli itih interesnih asocijacija, protestnih grupa i nacionalistikih pokreta, usmerenih najpre ka ispravljanju posebnih nepravdi i kasnije ka zameni kolonijalne vlasti nezavisnom afrikom vladom (1964, 3). Formiranje partija u veini afrikih i mnogim azijskim zemljama prethodilo je konstituisanju samostalnih drava. Te partije su obrazovane po evropskom uzoru i u poetku su esto bile ogranci metropolskih partija. Ali, posle proglaenja nezavisnosti bitna obeleja novoosloboenih drutava (stepen socijalne homogenosti, ekonomska, kulturna i istorijska obeleja) pre sudno su uticala na njihovu fizionomiju. To naglaavamo zbog iroko rasprostranjenih nastojanja da se politika zbivanja u ekonomski nerazvijenim zemljama svedu u celini na evrop ske obrasce i na procese vezane za kolonijalno doba.
1.3. DEFINICIJA PARTIJA

Termin partija, koji etimoloki znai deo ire celine (lat. part deo; partire deliti), uao je u upotrebu u prvoj polovini prolog stolea zamenjujui postepeno termin fakcija (facere initi; factio grupa koja se bavi sumnjivim poslovima), kao i termin sekta (secere deliti), koji se od kraja sedamnaestog stolea upotrebljava uglavnom za oznaavanje verskih podela. Inae, termin fakcija je u starom Rimu, u vreme brae Grah, oznaavao grupu aristokrata koji kontroliu senat. Gaj Grah ga je koristio da oznai svoje neprijatelje. Ciceron u Republici njime obeleava grke oligarhe. S obzirom na negativnu vrednosnu konotaciju to, kao senka, prati termin fakcija jo iz tog perioda, njegovo naputanje i usvajanje termina partija za oznaavanje oblika politikog organizovanja predstavljalo je kod najveeg broja pisaca, preutno, naputanje a priori negativnog stava prema partijama. Polazei od etimoloke analize termina partija, neki autori nastojali su da odrede sutinske karakteristike pojave koju on oznaava. Neumann (1956, 395-396), na primer, podvlai da termin par tija (party) znai, sa jedne strane, identifikovanje sa odreenom grupom i saradnju (partnership) u posebnoj organizaciji i, sa druge strane, razlikovanje od drugih grupa i organizacija. Osim toga, zajedniko obeleje partija je, belei dalje Neumann, uee u politikom procesu i ukljuenost svih partija u politiki sistem. Najzad, termin party oznaava i to da je svaka posebna organizacija ukljuena u iru celinu. Ali, etimoloka analiza moe da dovede i do drugaijih zakljuaka, jer termin party koji Neumann vezuje za englesku re partnership (saradnja) moe se pove zati i sa terminom partaking, koji, izmeu ostalog, znai razdvojiti, i sa francuskim glagolom partager, koji znai (po)deliti. Mnogi savremeni pisci manje su zaokupljeni etimolokom analizom i definiu partije njihovim supstancijalnim svojstvima, to smo iscrpno prikazali u knjizi Savremene politike partije (Goati, 1984, 22-47). U toj knjizi opredelili smo se za definiciju iji su konstitutivni elementi: organizacija, tenja za osvajanjem vlasti ili za odranjem na vlasti, ideoloki karakter i, najzad, izraavanje interesa klasa ili drugih socijalnih grupa. Ali, jedan od najuticajnijih savremenih autora Giovanni Sartori eliminie neka obeleja iz navedenog odreenja partije (pretvara ih od definicijskih u hipotetina) i tako formulie minimalnu definiciju partije, koja glasi: Stranka je svaka politika skupina koja se prepoznaje po slubenom nazivu, koja izlazi
26
27 beleila su njegov uspon u birakom telu. Ali, kada je poetkom 2006. tuilatvo pokrenulo vie postupaka protiv Karia i njegove finansijske imperije, a sam Kari napustio Srbiju, empirijska istraivanja su registrovala nezadrivu oseku uticaja PSS-BK u birakom telu (sa proseno 12% krajem 2005. na oko 3% sredinom 2006), da bi na januarskim parlamentarnim izborima 2007. PSS-BK pretrpeo potpuni krah. Iako, dakle, u Sartorijevoj minimalnoj definiciji partije figuriraju samo sa tri konstitutivna obeleja (naziv, organizacija i borba za vlast), mi emo na sledeim stranicama uz ta tri podrobnije osvetliti jo dva elementa: programsko opredeljenje i zalaganje za odreene interese socijalnih grupa, premda, ponavljamo, ona nisu univerzalna ali su nadasve vana za veinu najvanijih partija u evropskim zemljama.
na izbore i koja je u stanju da putem izbora (slobodnih ili neslobodnih) odreuje svoje kandidate na javne poloaje (1976, 65; slino: Aron, 1997, 113; Epstein, 1967, 9; Epstein, 1975, 230; Hermens, 1959, 160). ini nam se da je ova skraena definicija korisna kad se raspravlja o partijama en gnral, uz jednu, kako pie Panebianco (1988, 4), oiglednu dopunu da su partije organizacije, ili institucije (Ware, 1996, 5). U stvari, re skupina u Sartorijevoj definiciji zameniemo reju organizacija. Pada u oi da u Sartorijevoj definiciji ideologija (programska opredeljenja) nije konstitutivni element odreenja partije, to protivrei klasinom Burkeovom odreenju formulisanom pre jednog i po stolea, koje jo uvek ima snaan uticaj: Partije su skup ljudi ujedinjenih da zajednikim nastojanjem unaprede nacionalni interes prema principu oko kojeg su saglasni (1861, 134). Dodue, od Burke-ove definicije nedvosmisleno se ogradio Downs tezom po kojoj partije formuliu politiku da bi pobedile na izborima, pre nego to pobeuju na izborima da bi formulisale politiku (1957, 28). Taj autor nije usamljen, jer na iskljuivo instrumentalnoj vanosti ideologije insistira i Banfield (1966, 83) analizirajui amerike partije. On pie: Politika maina je poslovna organizacija u posebnoj sferi poslova dobijanja glasova i pobeivanja na izborima... Maina je usled toga apolitina: ona je zainteresovana samo za sticanje i raspodelu prihoda uglavnom novca onima koji je pokreu i rade za nju. Politiki princip joj je stran i predstavlja za nju opasnost i pretnju. Takav pristup prihvata i Blondel (1978, 141) koji smatra da su ideologija i programi proizvod politikih partija na skoro isti nain kao to su materijalna dobra proizvod industrijskih firmi. Nema nikakve sumnje da ovakva shvatanja imaju vrsto uporite u amerikim partijama koje prvenstveno deluju kao udruenje za eksploataciju vlasti, ali takva ocena vai samo izuzetno u Evropi i u nekim drugim delovima sveta. U Evropi u izuzetke svakako spada Snaga Italije (Forza Italia) okupljena oko biznismena i dugogodinjeg premijera Silvija Berluskonija, kod koje je, zaista, teko nai vrsta i konstantna ideoloka uporita. Ista ocena vai u Junoj Americi za peronistiku partiju (Argentina) ezdesetih godina dvadesetog veka iji je cement jedinstva predstavljala jedino harizmatska linost lidera (Ware, 1996, 5). U Srbiji je to, verovatno, sluaj sa Pokretom snaga Srbije Bogoljub Kari (PSS-BK) koji je osnovao (i finansirao) sredinom 2004. godine biznismen Bogoljub Kari. PSS-BK je ostvario zavidan uspeh ve na septembarskim lokalnim i pokrajinskim izborima 2004. godine, a mnogobrojna istraivanja politikih opredeljenja sprovedena 2004. i 2005.
1.3.1 Nazivi partija

Partije obrazovane do prvih decenija dvadesetog stolea sadrale su, po pravilu, u svom nazivu osnovnu programsku ideju-vodilju (li beralne, konzervativne, demohrianske, socijalistike, komunistike, nacionalsocijalistike), ali u drugoj polovini dvadesetog stole a esto dobijaju nazive po dogaajima i linostima iz nacionalne istorije i po prioritetnim nacionalnim zadacima (obnova, ujedinjenje...), to esto nita ne govori o njihovim programskim opredeljenjima. Takav naziv ima ipak vanu svrhu, jer obezbeuje partiji prepoznatljivost i razlikovanje od drugih aktera u partijskom sistemu. Kad naziv partije upuuje na njen programsko-politiki profil, odnosno otkriva politiku porodicu kojoj partija pripada, veza izmeu naziva i sadraja esto vremenom slabi, iz dva razloga: Prvo, parlamentarne partije mogu postati mnogo heterogenije zbog spoljnjih razloga koji se tiu balansa javnog mnenja. Na primer, dve ili vie partija mogu da se udrue da bi poveale kolek tivnu snagu u parlamentu, ali po cenu poveanja heterogenosti. Meanje jabuka i pomorandi je dobro, ako partija moe prodati sebe kao partiju voa, ali ako birai jo uvek vole jabuke ili pomorande, ali ne oboje, oni nee biti u stanju da shvate mnogo iz naziva ,Partija voa, koji im nee pomoi prilikom glasanja. ak i ako oni vole jabuke, treba da proe neko vreme dok shvate je ,Partija voa jo uvek posveena njihovim zahtevima. Drugo, relativna prepoznatljivost partije moe da se promeni pod uticajem
28
29 aktivnosti kao to su mobilisanje lanstva, formulisanje ciljeva, regulisanje konflikata, donoenje normi o ustrojstvu i nainu rada, izbor funkcionera i inovnika i dr. Pomenute aktivnosti imaju veliki uticaj na samu prirodu politike partije, jer usled njih dolaze do izraaja izvesne sli nosti izmeu partija razliitih ideolokih orijentacija. Sa tog stanovita, slinost je ak mogue uoiti izmeu partija i drugih organizacija: sindikata, dravne organizacije, privrednih kor poracija, crkve i armije, to je jednom broju pisaca posluilo kao argument za iroke i ne uvek osnovane generalizacije. Pojedini pisci koji prihvataju organizaciju kao definicionu oznaku partije idu korak dalje, tvrdei da je organizacija bazini koncept u istraivanju partija. Tu, svakako, spada Duverger (1976, IX-X) koji je formulisao stav da se moderne partije manje definiu njihovim programom ili klasom pristalica nego prirodom njihove organizacije: partija je zajednica osobene strukture. Moderne partije karakteriu se pre svega svojom anatomijom... Dodue, citirani pisac relativizuje tu tvrdnju ocenom da organizacija nije vanija od partijske doktrine i socijalne baze (ibidem, X, fusnota 1), ali je analiza u njegovoj knjizi Les parties politiques blia prvom nego drugom iskazu. Prioritet elementu organizacije daje, bez ikakvih ograda, i Michels u svojoj monumentalnoj studiji o politikim partijama (Political Parties..., 1962, prvi put objavljenoj 1911. godine). Taj autor naglaava hijerarhijski aspekt organizacije i, na osnovu toga, donosi dalekosene zakljuke o prirodi par tije. Kao primer prenaglaavanja organizacionog momenta moe da poslui i Selznick-ova knjiga The Organizational Weapon (1960), u kojoj pisac objanjava uspean prodor komunistikih ideja i irenje ko munizma u svetu posle Drugog svetskog rata, prirodom komunistike organizacije. Formalna struktura vlasti u partiji propisana najee u odgovarajuim dokumentima (statutima, pravilnicima) oznaava sistem odnosa (prava, dunosti, ovlaenja) izmeu viih i niih organa, a neformalna struktura moi govori o stvarnom odnosu izmeu partijskih nivoa, o emu e podrobno biti rei u glavama IV i V.
eksternih uzroka, tako da akteulna ,kljuna pitanja ne korespondiraju sa centralnim pitanjima parlamentarne partije Ako su najvanija pitanja za glasae promenjena od ekonomske ideologije ka socijalnim pitanjima koja dele partiju (ili partije), i o kojima je partija vrsto nastojala da ne raspravlja, birai koji su zainteresovani za socijalna pitanja nee moi da se pouzdaju u naziv partije prilikom odluivanja kako e glasati. (Thies, 2000, 249)
1.3.2 Organizacija partija

Partije su trajni oblici grupisanja koje prevazilazi ivotni vek li dera, a ne ad hoc okupljanja individua (LaPalombara and Weiner, 1966, 6; Aron, 1965, 117; Rose, 1974, 3 i dr.). Slobodan Jovanovi (1992, 369) smatra da glavna snaga savremenih stranaka lei u njihovoj organizaciji. Jedna dobro organizovana stranka moe uspevati i sa ljudima osrednje vrednosti. Sasvim su retki savremeni pisci koji previaju vanost organizacione dimenzije partije. U njih spada, na primer, Burdeau (1949, 422), koji belei: im su prvim izlaganjem misli dva oveka konstatovala svoju privrenost koncepciji zajednikog ivota, razliitoj od one koju imaju ostali pripadnici grupe, partija je roena. Ovako odreen pojam partije ne poseduje neophodnu otrinu i zbog toga je neupotrebljiv; iz te perspektive svaka saglasnost ljudi, bez obzira na to koliki je njihov broj i u kakvom su odnosu, ini poli tiku partiju. Odsustvo elemenata organi zacije onemoguava da se o izvesnim oblicima politikog grupisanja, na primer u starom Rimu ili u Vizantiji, govori kao o partijama, a o njihovoj borbi kao o partijskoj borbi, to, inae, ine neki pisci, koji smatraju da je par tija samo novi termin za staru pojavu. Impresivan pokuaj da se dokae postojanje partija u starom veku predstavlja, na primer, studija Ross-Taylor (1977, 44), u kojoj su znalaki ana lizirani uslovi pod kojima su se u Rimu, izmeu 70. i 50. g. p. n. e, vodile borbe izmeu partija. Autorka te studije priznaje da su se te partije razlikovale od savremenih, jer po svojoj formi i orga nizaciji, politika partija zavisi od drutva u kome se razvija, ali ne ostaje dosledna tom stavu, jer smatra da su i u pomenutom razdoblju istorije starog Rima postojale organizacije koje su, u sutini, identine savremenim partijama. Organizacija partije oznaava njenu granicu sa okruenjem, granicu koja deli nas i njih. Unutar partijske organizacije formalno su definisane uloge nosilaca funkcij, uspostavljeni su odnosi nadreenosti i podreenosti, kao i oekivanja u pogledu ostvarivanja odreenih ciljeva. Partijska organizacija, kao i sve druge organizacije, ima svoj interni ivot; u partijama se odvija niz
1.3.3. Tenja za vrenjem vlasti

Nastojanje da osvoje i da uestvuju u vrenju vlasti je differentia specifica partija u odnosu na mnoge druge organizacije (interesne grupe, crkve, politike klubove, sindikate i dr.). Formulacija uestvuju u vrenju politike vlasti omoguava da se definicijom obuhvate i male partije koje nemaju mogunosti
30
31 Savez zemljoradnika (Zemljoradniku stranku), Samostalnu demokratsku stranku, Hrvatsku republikansku seljaku stranku, Socijalistiku partiju, Socijaldemokratsku partiju, Repu blikansku stranku i Narodnu seljaku stranku. Neke od tih organizacija pristupile su Narodnom frontu i prihvatile njegov program i dominaciju Komunistike partije Jugoslavije u politikom ivotu zemlje, ime su izgubile svoj subjektivitet. Osim odsustva tenje da zadobiju vlast, pomenutim partijama nedostajalo je jo jedno bitno obeleje: organizacija. Njima, naime, nije bilo dozvoljeno da okupljaju svoje lanstvo (izuzev Hrvatskoj republikanskoj seljakoj stranci) i da uspostavljaju svoje organizacije na itavoj teritoriji Jugoslavije. Rukovodstva ovih organizacija nisu mogla ni putem partijskih listo va da komuniciraju sa lanstvom, jer je njihovo izlaenje bilo onemogueno na razliite naine (Kotunica i avoki, 1983). Vlast u drutvu ijem zaposedanju streme partije nije, po pravilu, koncentrisana na jednom nivou, jer i u najcentralizovanijim politikim sistemima postoji izvesna samostalnost subnacionalnih (lokalnih, regionalnih) nivoa. Ocena da se neka partija nalazi na vlasti (ili u opoziciji) znai da ona vri vlast (ili je u opoziciji) na nacionalnom nivou, odnosno na nivou na kojem se donose strateke politike odluke. Zbog toga takva ocena, osobito ako je re o decentralizovanom politik om sistemu, ne daje celovitu informaciju o distribuciji vlasti, jer ne govori o tome koja se partija nalazi na vlasti na niim nivoima. Od znaaja je ovde pomenuti i podelu vlasti na zakonodavnu, izvrnu i sudsku. Zanemarujui sudsku vlast, s obzirom na njen osobeni delokrug, treba imati u vidu da u kompetitivnim politikim sistemima u kojima je izvrna vlast nezavisna od zakonodavne, postoji mogunost da kandidat jedne partije postane nosilac izvrne vlasti, a da druga partija ima veinu u zakonodavnom telu. To se dogaa u predsednikim sistemima, npr., u SAD-u, gde se neretko predsednik kao nosilac izvrne vlasti suoava sa kongresom i senatom u kojima je njegova stranka u manjini, a do sline asimetrije dolazi i u Francuskoj, u kojoj je na snazi polupredsedniki sistem. U tenji da se domognu vlasti, partije neretko daju izborna obeanja koja nisu u stanju da ostvare. To neizbeno ima bumerang efekat, jer razoarani birai menjaju partijsku preferenciju i na sledeim izborima pruaju podrku drugoj partiji. Sklonost da se birai privlae utopijskim obeanjima manje se uoava u sistemima stabilne demokratije u kojima je veina relevantnih partija uestvovala u vlasti i iskusila u prolosti osvetu biraa zbog izneverenih oekivanja. Nasuprot tome, uzdranost i realizam u izbornim obeanjima manje pokazuju partije postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope,
da same vre vlast. Na taj nain uzeli smo u obzir zamerku koju je izneo Georges Lavau (1953, 10) na Duverger-ovu ocenu da je tenja za osvajanjem vlasti opte obeleje partija. Razlikovati partije i druge aktere, s obzirom na odnos prema vlasti, nije uvek lako, jer neki akteri, posebno interesne grupe, deluju slino politikim partijama. Ali i kad interesne grupe po svom delovanju podseaju na partije, one se od njih bitno razlikuju upravo po tome to ne tee zauzima nju vlasti niti direktnom ueu u njoj, nego se zadovo ljavaju manjim ili veim ustupcima od strane vlasti. Vrenje ili uee u vrenju vlasti znai da partije odabiraju kandidate za vladajue funkcije i usmeravaju njihovo delovanje. Aron (1997, 94-95) o tome pie: Partije imaju presudan uticaj na vrenje funkcije koja je zajednika svim politikim reimima. Tradicionalni legitimitet zasnovan na roenju i prolosti nestaje; naelo legitimiteta na koje se danas pozivaju bezmalo svi reimi jeste demokratsko. Da ponovimo: vlast dolazi od naroda. U narodu poiva suverenitet. Dakle, u epohi u kojoj se demokratski suverenitet prihvata kao oigledan, prvorazrednu vanost ima institucionalni model izraavanja demokratskog naela. Jednostranaje ili viestranaje simbolizuju dva karakteristina modaliteta institucionalnog izraavanja narodnog suvereniteta. S obzirom na kriterijum vrenja vlasti ili uea u njoj, jasno je da neke organizacije nisu politike partije, premda nose takav naziv. Dobar primer za to bile su u Poljskoj, od kraja Drugog svetskog rata do kraha reima realnog socijalizma 1989/1990. godine, Demokratska partija i Ujedinjena seljaka partija, koje se nisu nadmetale u vrenju vlasti, nego su predstavljale puke kulise, virtuelne organizacije, koje prikrivaju dominaciju Poljske ujedinjene radnike partije (PURP). Isti je sluaj bio sa etiri partije u Nemakoj Demokratskoj Republici (Libe ralno demokratska partija, Hriansko demokratski savez, Nacionalno demokratska partija i Demohrianska partija), etiri u ehoslovakoj (ehoslovaka socijalistika partija, Partija slobode, Slovaka partija obnove, Narodna partija ehoslovake), jednom u Bugarskoj (Bugarski nacionalni agrarni savez), dve u NR Koreji (Demokratska partija, Religiozna partija), dve u DR Vijetnamu (Demokratska partija, Socijalistika partija) i osam partija u Kini (koje su postojale do poetka Kulturne revolucije 1966. godine). Iz istog razloga o politikim organizacijama koje su delovale u FNR Jugoslaviji od 1945. do 1948. ne moe se govoriti kao o partijama, premda su nosile taj naziv. Tu mislimo na Radikalnu stranku, Demokratsku stranku,
32
33
ukljuujui Crnu Goru. U tim zemljama partije su ponekad irokogrude u izbornim obeanjima, jer u kratkom razdoblju socijalnog uenja nisu shvatile da se, dugorono posmatrano, za izborne obmane plaa previsoka politika cena. Istini za volju, u postkomunistikim zemljama ovog regiona posle nekoliko izbornih turnusa (od 4 do 7) moe se oceniti da su izborne ponude partija realistinije nego na poetku viepartizma. Razlog tome je saznanje pripadnika partijskih rukovodstava da neostvarljiva obeanja donose samo kratkotrajnu korist, ali da, dugorono posmatrano, naruavaju kredibilitet partije. Potreba da vode rauna o mogunostima ostvarenja izbornih obeanja prvenstveno vai za partije koje imaju izgleda da obrazuju vladu, jer obeanje takve partije moe biti, naglaava Duverger (1976, 316), stavljeno na probu prakse. Svaka demagogija sa njene strane moe jednog dana da se okrene protiv nje: dobijanjem poloaja ona e biti stavljena ,pred zid i primorana da se dri svojih obeanja. Prema tome, ona sme da obea samo mogue, ne raunajui ono to je plod elokvencije i literarnih hiperbola. Opisani rizik ne postoji za partije koje su, zbog malog obima ili niskog koalicionog potencijala, iskljuene via facti iz uea u vlasti. Unutar te grupe vanu ulogu imaju antisistemske partije koje osporavaju legitimacionu matricu politikog sistema ili/i imaju negativan stav prema njegovim kljunim vrednostima i institucijama. Te partije mogu lako da licitiraju sa izbornim ponudama, bez bojazni od izbornih sankcija, to predstavlja neku vrstu prednosti nedogovorne opozicije, o emu e jo biti rei. Pomenuli smo socijalno uenje partijskih rukovodstava, koje se sastoji u izbegavanju da ponove ranije uinjene pogreke, ali uz to se odvija i socijalno uenje biraa, koje se oituje u njihovoj sve manjoj spremnosti da partijama veruju na re i u sve eem vezivanju podrke nekoj partiji za procenu da je ona spremna i sposobna da realizuje izborna obeanja. Samo ako je u prethodnom razdoblju demonstrirala te kvalitete, partija stie poverenje u birakom telu i zadobija veliki broj glasova.
1.3.4. Programska opredeljenja

Kao to smo prethodno istakli, Von Beyme (1985, 29) je ispravno ocenio da su u zapadnoj Evropi samo partije zasnovane na ideologiji, a ne iskljuivo na sistemu zavisnosti (patronage) ili na linoj harizmi voe, uspele da zadobiju vrsto i trajno uporite u birakom telu. Zbog toga on naglaava da su partije udruenja sa zajednikim vrednostima i normama (naglasio V.G.) koja su bila u stanju da se osamostale od linosti odreenog lidera i da, tokom vremena, postanu samostalne. Ideoloko-politiki projekti partija formulisani su, po pravilu, u pisme nom obliku (program, povelja, statut, deklaracija principa, manifest) i sadre ne samo vie ili manje vernu sliku drutveno-politike stvarnosti nego i njeno objanjenje i (kad je re o partijama koje se bore protiv statusa quo) plan korenitih promena poretka. Ono to partijska ideologija izriito tvrdi, opovrgava i predlae nije njeno itavo podruje. Uz to, ideologije sadre, kako primeuje Zarka (1976, 41-42), jo dva dela: jedan implicitan i jedan nereeni deo. Implicitno je veli ovaj autor ono to se razume po sebi i to nije predmet spora. Nereeno, to je ono to se ne razume samo po sebi, a upravo suprotno (to je ono VG) to bi bilo predmet spora i to bi razorilo saveznitva i klasnu strategiju. Nereeni deo ideologije koji pominje Zarka zavisi od usmerenosti i sadraja ideologije i od poloaja partije koja tu ideologiju zastupa. No, funkcija nereenog dela nije samo u tome, kako smatra citirani pisac, da prikrije prave namere partije zbog kojih bi aktuelni ili potencijalni saveznici mogli da promene svoj odnos prema njoj nego i u tome da osigura politiku partiju od izricanja jasnih sudova o nekim promenljivim ili unapred teko previdljivim aspektima stvarnosti. Nereeni deo ideolokog projekta partije po stoji, najkrae reeno, da bi partija u svojoj tekuoj politici imala to iri radijus samostalnosti. Ware (1996) i Zarka naglaavaju da postoji implicitni aspekt partijskog programa koji sadri mnoga verovanja i vrednosti lanova ili partijski etos koji partija ne skriva svesno, ve njegovi znaajni delovi ili nisu artikulisani ili ih lanovi partija ne smatraju vrednim saoptavanja. Ti aspekti belei Ware (1996, 20) mogu da postanu veoma vani, na primer, kada je partija na vlasti i kada je suoena sa potrebom da odgovori na nepredviene okolnosti za koje je politika navedena u manifestu (ili
34
35 sa poroznim granicama koji oznaavaju razliite nivoe operacionalizacije fundamentalnih programskih stavova, pri emu stabilnost stavova pozitivno korelira sa nivoom apstraktnosti; opti stavovi su stabilniji od konkretnih opredeljenja (Goati, 1978, 47). Isticanje da su politike partije ideoloke organizacije ne znai da svi lanovi u istoj meri prihvataju oficijelna partijska opredeljenja. Naprotiv, iskustvena evidencija i rezultati brojnih empirijskih istraivanja pokazuju da se intenzitet i obim njihovog prihvatanja partijskih opredeljenja veoma razlikuju. Nalazi tih istraivanja govore, izmeu ostalog, da usvajanje partijskih opredeljenja pozitivno korelira sa poloajem lana u hijerarhiji, drugim reima da rukovodioci u veoj meri prihvataju partijska opredeljenja nego obini lanovi. Unutar partija, u pogledu prihvatanja programskih opredeljenja uporedno posmatrano nije re samo o razlikama izmeu lanstva i rukovodstva ve i unutar lanstva i unutar rukovodstva. U stvari, partije najee nisu ideoloki podeljene samo horizontalnom linijom na vrh i bazu, nego i brojnim vertikalnim linijama, zbog ega neke od njih lie na labave koalicije uih grupa, emu je posveena glava V (Interni akteri i procesi u partijama). Pored intenziteta i obima prihvatanja partijske ideologije od strane lanova, treba uzeti u obzir i trei vaan aspekt: konzistentnost ideolokih opredeljenja lanova, tj. stepen usaglaenosti ideja i vrednosti koje pojedinac usvaja. Od toga koliko je ideoloko opredeljenje lanstva konzistentno u velikoj meri zavisi uspeh politike akcije; nekonzistentna ideoloka opredeljenja lanova uslovljavaju nejedinstvenu i neefikasnu politiku akciju partije. Prema Convers-u (1967), stupanj konzistentnosti ideolokih opredeljenja partijskih lanova rezultat je delovanja sledee tri vrste pritisaka (constraints): logikih, psiholokih i socijalnih, u koje prvenstveno spada informisanost. Odsustvo adekvatne informisanosti, prema citiranom piscu, znai odsustvo vanog pritiska ka konzistentnosti. Ideoloka nekonzistentnost izvire u velikoj meri i iz interesne hetero genosti partijskog lanstva. Saznajna perspektiva lanova iji je drutveni poloaj razliit po pravilu je razliita; zato lanovi i nesvesno (ili nedovoljno svesno) distinktno interpretiraju opte ideje partijske ideologije i sa nejednakim intenzitetom prihvataju njene pojedine ciljeve i vrednosti. Programska orijentacija je znaajna komponenta koja utie na tip sledbenika, organizaciju i na tip partije, a ne izolovani element partijskog ivota. Obrazloiemo to u najkraim crtama.
programu V.G.) neodgovarajua ili ireleventna, ili koje je prisiljavaju na naputanje obaveza iz manifesta. U manje vidljiv ideoloki element partije, ali kljuni za njen identitet, Waller (1996, 25) ubraja partijski folklor, koji se sastoji od kolektivne memorije koja uva od zaborava uspomene o prolim borbama, kao i partijski Panteon i demonologiju. Ni izriiti deo partijske ideologije nije, meutim, jedinstven. Sa stoji se iz dva segmenta: prvi sainjavaju ciljevi, uverenja i vrednosti koji su zabeleeni u ideolokom programu (platforma, deklaracija principa, manifest) i oni esto dugo ostaju neizmenjeni. Promene u programu partije su reperi njene istorije i ti programi e esto belei Waller (1996, 25) sadrati fraze koje zadravaju ogromnu simboliku vrednost za lanstvo, ak i kada je njihovo bukvalno savremeno znaenje postalo nejasno. Partijski projekt ima i drugi, konkretniji segment, koji se sastoji od paradigmi koje konkretnije odreuju smisao pojedinih stavova i obezbeuju sledbenicima jasno uputstvo za politiku akciju. Odnos ideologije i paradigme je, kako belei Gouldner (1968, 220), srodan odnosu apstraktnog i konkretnog. I ideologija i paradigme slue, izmeu ostalog, kao standardi koji pomau ljudima u donoenju odluka i u formulisanju politike. Paradigma je, meutim, relativno konkretna predstava onog to je poeljno i traeno, dok je ideologija relativno opta i apstraktna. Ako, na primer, jedna ideologija trai od oveka da uspe, paradigme uspeha izvesnih ljudi mogu odreeno definisati da je uspeh posedovati aston martina ili biti oslovljavan sa potovanjem ser. Preko paradigmi partijska ideologija se pretvara u politiku pa se zbog toga uticaj partije u drutvu ne izraava samo brojem ljudi koji se zvani no deklariu kao pristalice partije nego i stepenom prihvaenosti njenih vanih paradigmi u drutvu (efikasnosti, uspeha, sree, potenja itd.). Iako su paradigme u vrstoj korelaciji sa odreenim ideologijama, one ne nose izriite ideoloke oznake, to pospeuje njihovo prihvatanje u drutvu. Usvajanje partijske ideologije esto poinje prihvatanjem njenih vanih paradigmi, a odbacivanje tih paradigmi neporeciv je znak odbacivanja ideologije u celini, bez obzira to esto i nakon toga pojedinci nastavljaju da deluju u politikoj partiji i da za nju glasaju, nesvesni, ili nedovoljno svesni, stvarnog raskida. Jezikom sociologije religije mogli bismo rei da upranjavanje kulta nadivljava gubitak vere. Budui da ideoloki ciljevi, vrednosti i opredeljenja neosetno prelaze u promenljive paradigme, partijska ideologija se, umesto jasno odreenog sistema, moe shvatiti kao niz koncentrinih krugova
36
37 diktaturi proletarijata kao obliku politikog ureenja i da, umesto toga, prihvate institucije privatne svojine i predstavnike demokratije. Stavovi o superiornosti predstavnike demokratije i trine privrede iroko su elaborirani u programskim dokumentima partija postkomunistikih zemalja, ak i u dokumentima ogromne veine ranije vladajuih komunistikih partija. Ali, prihvatanja skoro identinog grozda temeljnih programsko-politikih stavova suoilo je partije postkomunistikih zemalja ovog regiona sa pitanjem koje bi se moglo formulisati na sledei nain: Kako se na izbornom tritu razlikovati od konkurenata koji nude bezmalo isti proizvod? Jedini odgovor na to pitanje sastoji se u obeanju boljeg (breg) sprovoenja istih ili sasvim slinih izbornih ciljeva i u naglaavanju superiornosti vlastitih kadrovskih reenja u odnosu na reenja drugih partija. Ne treba, takoe, smetnuti s uma da je u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope programska raznovrsnost partija priguena i uticajem meunarodnog okruenja, pre svega ekonomsko-politiki monih drava i njihovih finansijsko-ekonomskih organizacija. Te drave i organizacije uslovljavaju neophodnu pomo vladama postkomunistikih zemalja bez obzira na njihovu ideoloku boju striktnim potovanjem unapred odreene stope inflacije, rasta plata, stepena spoljnje i unutranje zaduenosti, obavezom privatizacije odreenih sektora, smanjivanjem subvencija javnim preduzeima i dr. Tom pritisku je teko odoleti, to dobro ilustruje Maarska socijalistika partija (MSP), koja je na izborima 1994. godine osvojila 37% glasova i vie od 40% mandata obeavajui u predizbornoj kampanji veu socijalnu pravdu i izdanu pomo siromanim i socijalnim gubitnicima. Ali, MSP je, u koaliciji sa liberalima, bila prisiljena da, u elji da ispuni uslove za ulazak u EU za ta se zalae 4/5 maarskih graana pristupi drastinom stezanju kaia i smanjivanju socijalnih davanja. Kao rezultat takve politike, raspon izmeu najvieg i najnieg prihoda povean je u Maarskoj sa 1:3 na 1:8! (Bogdanovi, 2005, 101-102). Re je, zapravo, o nekoj vrsti meunarodne naddeterminacije, zbog koje se politika vlad postkomunistikih zemalja odvija u velikoj meri nezavisno od ideoloke orijentacije partija koje su ih obrazovale. U takvim okolnostima, differentia specifica izmeu partij sve je manje u sferi ideologije, a sve vie u sferi efikasnosti sprovoenja u sutini identine politike.
Prvo, povezanost izmeu programskih ciljeva-vrednosti partije, sa jedne strane, i sastava njenog lanstva i izborne klijentele, sa druge strane, bezmalo je samorazumljiva, jer odreeni ciljevi-vrednosti odgovaraju, kao rukavica ruci, interesima pojedinih segmenata drutva. Ipak, interesne preferencije lanova i biraa nisu samo pasivan otisak programskih opredeljenja, nego i objektivna injenica o kojoj je partij sko rukovodstvo prisiljeno da vodi rauna. U sluaju da ono to previdi, lanovi naputaju partiju, a birai joj uskrauju poverenje na izborima. Podrka lanstva nekim principima partijskog programa objanjava dugovenost tih principa. Dobra ilustracija za to je lan 4 programa britanskih laburista usvojenog 1918. godine, kojim se propagira zajednika svojina nad sredstvima za produkciju, raspodelu i razmenu. Taj lan, iz kojeg je proizilazilo zalaganje laburista za nacionalizaciju velikog broja privrednih grana, promenjen je, posle viedecenijske rasprave, tek 1994. godine, na insistiranje Tony-ja Blair-a. Drugo, kad je re o uticaju programske orijentacije na organizaciju, moe se pretpostaviti da su partije koje zagovaraju promenu statusa quo organizovane po principu stroge subordinacije niih organa u odnosu na vie i da nastoje da ukljue u svoje redove to vei broj lanova. Nasuprot tome, partije koje podravaju postojei politiki sistem u razdoblju kada on nije ugroen visoko su decentralizovane i angauju manji broj lanova. Tree, ideoloka usmerenost vri snaan upliv na tip partije, to Kitschelt (2001, 103-114) rezimira na sledei nain: Ideologija koja se zalae za univerzalne vrednosti verovatnije e podstai obrazovanje programatske partije, nego ideologija koja istie partikularistike grupne zahteve. Ideologija koja afirmie partikularistike zahteve podstie, prema citiranom piscu, obrazovanje klijentelistikih i harizmatskih partija (o kojima e biti rei u glavi VIII). 1.3.4.1 Pritisci ka uniformnosti Ideoloka konvergencija partija u zemljama stabilne demokratije koja se uoava od druge polovine dvadesetog stolea (Goati, 1984), rezultat je najpre viedecenijskog nastojanja partija da se priblie prosenom birau radi to boljeg izbornog uinka. Drugi inilac koji je ubrzao taj proces je krah zemalja realnog socijalizma 1989/1990. to je podstaklo bezmalo sve komunistike partije u zemljama stabilne demokratije da odbace ideje o dravnom (drutvenom) vlasnitvu kao superiornom obliku svojine i o
38
39 7. regionalnu i etniku; 8. desno ekstremistiku i, najzad, 9. ekoloku. Korienje ideologije, kao jednog od kriterija podele, olakano je time to, kao to smo prethodno napomenuli, partije u zapadnoj Evropi imaju dugu istoriju i to retko menjaju svoja osobena i prepoznatljiva programska stanovita. Po sebi se razume da pisci koji ne smatraju ideologiju kostitutivnim obelejem partija (Downs, 1957; Duverger, 1964; Duverger, 1976; Epstein, 1956; Epstein, 1967; Sartori, 1976; Panebianco, 1988 i dr.) ne pridaju vei znaaj klasifikaciji utemeljenoj na ideolokom kriteriju. Sve vre i intenzivnije veze izmeu partija unutar Evropske unije i njihovo zajedniko delovanje u Evropskom parlamentu pojaali su, prema Von Beyme-u, trend konvergencije izmeu partija iz iste ideoloke porodice ali i smanjivanje programskih razlika izmeu razliitih ideolokih porodica. Postavlja se pitanje kakve bi rezultate dala primena Von Beyme-ove klasifikacije na partijsku scenu Crne Gore. Pokuaj odgovora na njega sudara se sa dve teko premostive prepreke: prva su uopteni i/ili hibridni partijski programi u kojima figuriraju protivrena programska opredeljenja, a druga je to to se partije, kada dou na vlast, ne pridravaju proklamovanih programskih opredeljenja. Sasvim uslovno, mogli bismo ipak u Crnoj Gori svrstati LSCG (do prestanka delovanja, sredinom 2005), Liberalnu partiju i Pokret za promene u liberalnu i radikalnu ideoloku porodicu, jer insistiraju na idejama koje ine programsko jezgro partija te porodice: ravnopravnosti svih graana pred zakonom, zatiti manjina i jaanju decentralizacije, odbrani privatne svojine, preduzetnitvu i univerzalizaciji prava na obrazovanje i jaanje meunarodnih integracija. DPS i SDP pripadaju socijalistikoj i socijaldemokratskoj porodici, dok je SNP, uprkos evoluciji, zadrao neka obeleja partija komunistike porodice. Veina ostalih partija Crne Gore bliska je konzervativnoj porodici, jer prihvataju neke od sledeih ideja konzervativnog kanona: veru u boansko provienje, prihvatanje boanske misterije i bogatstva tradicionalnog ivota, podrku poretku i socijalnoj stratifikaciji, priznanje identiteta privatne svojine i slobode, veru u tradiciju i tradicionalna prava, kao i svest da promena i reforma nisu identine i da je spora promena sredstvo ouvanja (Von Beyme, 1985, 49). Ponovo naglaavamo da je ova klasifikacija nategnuta, jer su kako koaliciono ponaanje partija Crne Gore pokazuje granice izmeu politikih porodica porozne i porodina pripadnost malo utie na njihovo politiko delovanje
1.3.4.2 ,,Ideoloke porodice Ideologija je konstitutivni element partijskog identiteta, internog i eksternog, ili politikog profila partije koji izraava raison dtre partije (Luebbert, 1986, 53). Interni identitet zasnovan je na tradiciji, nainu komuniciranja i obiajima unutar organizacije po kojima se prepoznaju njeni lanovi, a eksterni je utemeljen na slinostima i razlikama na osnovu kojih spoljni posmatrai prepoznaju partiju i odreuju njeno mesto u partijskom univerzumu. Re je kako o sadraju principa izloenih u partijskim dokumentima tako i o nainu na koji se primenjuju. Mair (1997, 21) ispravno naglaava razliku izmeu istorijskog identiteta partije i identiteta koji proizilazi iz njenog tekueg delovanja partije u datom politikom sistemu (slino: Sartori, 1976, 171; Waller, 1996, 23). Ta razlika nastaje zato to partije ponekad, pod pritiskom spoljnih prilika ili promene odnosa snaga u vlastitom okviru, odstupaju od svog izvornog identiteta. U takvim okolnostima partijska propaganda nastoji da minimizira odstupanja i da ih, tavie, proglasi nepobitnim znakom doslednosti. Napori partija da, po svaku cenu, demonstriraju programsku doslednost i ouvaju predstavu o istorijskom identitetu rezultat su njihove tenje da zadre stare izborne pristalice koje vlastitu lojalnost zasnivaju upravo na tom identitetu. Ipak, krupne programske zaokrete teko je prikriti, a odluka o njima nosi sa sobom velike politike rizike. Malo je, na primer, verovatno da e katolike partije podrati abortus, a agrarne smanjivanje subvencija zemljoradnicima, ukratko prethodni identiteti imaju trajne politike implikacije (Mair, 1997, 21). Von Beyme (1985; 2002) je ponudio iroko prihvaenu programsku klasifikaciju zapadnoevropskih partija koja se zasniva na tri kriterija: ideolokopolitikoj orijentaciji, vrsti drutvenog rascepa iz kojeg je partija nastala i pripadnosti nadnacionalnim federacijama. Koristei navedene kriterije, Von Beyme nabraja, po redu nastajanja na evopskoj politikoj sceni, sledee ideoloke porodice (on koristi francuski izraz les familles spirituelles): 1. liberalnu i radikalnu; 2. konzervativnu; 3. socijalistiku i socijaldemokratsku; 4. hriansko-demokratsku; 5. komunistiku; 6. agrarnu;
40
41 ikonografiji politikog prostora. Levica je u Francuskoj revoluciji oliavala tenju za jednakou i slobodom, naspram nejednakosti i feudalne hijerarhije, na kojima je bio zasnovan ancien rgime. Za levicu je vezivan grozd vrednosti-stavova u koji spadaju: sloboda, jednakost, bratstvo, prava, napredak, reforma i internacionalizam, a za desnicu: autoritet, hijerarhija, poredak obaveze, tradicija, reakcija i nacionalizam (Hejvud, 2004, 471). Pojmovni par levica/desnica bio je sistematski obesmiljavan u decenijama posle Drugog svetskog rata od strane komunistikih partija, prvenstveno KP SSSR, koje su prisvojile pojam levice i negirale levi karakter socijaldemokratskih partija na Zapadu. Takvu pretenziju Jules Monnerot sarkastino je komentarisao na sledei nain: Oni nisu lijevo, oni nisu desno, oni su na Istoku (prema: Von Beyme, 2005, 57). Kada se, primera radi, dihotomna podela levica/desnica analitiki percipira sa stanovita autoritarnosti, kako su to inili pojedini autori (npr. Schils, 1954), onda se moe dovesti u pitanje validnost jednolinearne ljestvice politikih i socijalnih stavova na ijem desnom ekstremu se nalaze faisti... a na drugom kraju... potpuni demokrati. U tom cilju Shils (kao to se vidi iz tabele koja sledi) istovremeno navodi osnovne karakteristike autoritarne desnice i ekvivalentne karakteristike autoritarne ljevice (prema: iber, 1998, 155): Tabela 1: Osobine autoriratne ljevice i desnice
Karakteristike autoritarne ljevice
(Goati, 2000). U programskim dokumentima partija figuriraju mnogi stavovi i opredeljenja od efemernog znaaja, a sutinsku orijentaciju tih programa odreuje odnos prema dve terminalne vrednosti o kojima govori Rokeach (1973): jednakosti i slobodi. U odnosu prema tim vrednostima nastala je u Francuskoj graanskoj revoluciji 1789. godine distinkcija na levicu i desnicu, koja od tada do danas predstavlja jednu od najkorienijih metafora u ikonografiji politikog prostora. Levica je u Francuskoj revoluciji oliavala tenju za jednakou i slobodom, naspram nejednakosti i feudalne hijerarhije, na kojima je bio zasnovan ancien rgime. Za levicu je vezivan grozd vrednosti-stavova u koji spadaju: sloboda, jednakost, bratstvo, prava, napredak, reforma i internacionalizam, a za desnicu: autoritet, hijerarhija, poredak obaveze, tradicija, reakcija i nacionalizam (Hejvud, 2004, 471). Pojmovni par levica/desnica bio je sistematski obesmiljavan u decenijama posle Drugog svetskog rata od strane komunistikih partija, prvenstveno KP SSSR, koje su prisvojile pojam levice i negirale levi karakter socijaldemokratskih partija na Zapadu. Takvu pretenziju Jules Monnerot sarkastino je komentarisao na sledei nain: Oni nisu lijevo, oni nisu desno, oni su na Istoku (prema: Von Beyme, 2005, 57). Kada se, primera radi, dihotomna podela levica/desnica analitiki percipira sa stanovita autoritarnosti, kako su to inili pojedini autori (npr. Schils, 1954), onda se moe dovesti u pitanje validnost jednolinearne ljestvice politikih i socijalnih stavova na ijem desnom ekstremu se nalaze faisti... a na drugom kraju... potpuni demokrati. U tom cilju Shils (kao to se vidi iz tabele koja sledi) istovremeno navodi osnovne karakteristike autoritarne desnice i ekvivalentne karakteristike autoritarne ljevice (prema: iber, 1998, 155): 1.3.4.3 Levica i desnica U programskim dokumentima partija figuriraju mnogi stavovi i opredeljenja od efemernog znaaja, a sutinsku orijentaciju tih programa odreuje odnos prema dve terminalne vrednosti o kojima govori Rokeach (1973): jednakosti i slobodi. U odnosu prema tim vrednostima nastala je u Francuskoj graanskoj revoluciji 1789. godine distinkcija na levicu i desnicu, koja od tada do danas predstavlja jednu od najkorienijih metafora u
1.
Stalna primjena kriterijuma interesa partije u Uspostavljanje otrih granica prosuivanju svake osobe i situacije i potreba 3. izmeu grupe kojoj se pripada i za izbjegavanjem eklekticizma u doktrini i svih ostalih grupa oportunizma i kompromisa u praksi
Insistiranje na nunosti konflikta interesa izmeu radnike klase, iji je voa partija, i svih ostalih klasa, i potrebi za 2. nepopustljivou konfrontiranja prema drugim klasama ak i u vrijeme oigledne saradnje i zatija
Zahtjev za potpunom i neogranienom lojalnou grupi
Ekstremna mrnja prema svima koji su izvan grupe Ekstremna submisivnost prema pripadnicima grupe
Karakteristike autoritarne desnice
42

Naglaavanje klasnih karakteristika pojedinaca i interpretacija njihovog 4. djelovanja u iskljuivom svijetlu njihove klasne pozicije 5. Tendencija kategorizacije pojedinaca prema odreenim specifinim kvalitetima i stvaranje sudova po naelu sve ili nita
43 Dihotomija levica/desnica koristi se i kao prikladan analitiki instrument da izrazi razliite stavove o pitanjima koja proizilaze iz rascepa rad versus kapital (uloga drave u privredi, pomo nezaposlenim i socijalno ugroenim, poreska i stambena politika i dr.), to je kljuna politika kontroverza poetkom treeg milenijuma u veini savremenih zemalja razvijene demokratije. Stavove graana (lanova partija, simpatizera, glasaa) o tim pitanjima mogue je predstaviti na linearnom kontinuumu sa mnogo meustupnjeva ije polove predstavljaju levica i desnica. Takoe, pomenute stavove mogue je, u cilju dijahronine analize, uporeivati u pojedinim vremenskim presecima ili komparirati sa stavovima drugih partija iz istog ili razliitog partijskog sistema. Nuan uslov za to je, naravno, da velikom delu stanovnitva nije strana dihotomija levo-desno (Von Beyme, 2005, 76). Dostupna empirijska istraivanja sugeriu zakljuak da je taj uslov ispunjen u veini zemalja, o emu govori podatak da se u devet evropskih zemalja stabilne demokratije obuhvaenih jednim komparativnim istraivanjem, vie od dve treine graana samoidentifikovalo na skali levica/desnica (prema: Sartori, 2003, 290). Istraivai su ak registrovali naglaenu podelu drutva na dimenziji levica-desnica i u pluralnim drutvima, koja su otro podeljena uzdu religioznih, ideolokih, jezikih, kulturnih, etnikih ili rasnih linija na sutinski odvojena poddrutva (subsocieties) sa svojim politikim partijama, interesnim grupama i sredstvima komuniciranja (Lijphart, 1984, 22). Budge i saradnici (prema: Ware, 1996, 20) su takoe nedvo smisleno utvrdili, na osnovu analize programskih opredeljenja partija u zemljama stabilne demokratije uklju ujui i zemlje koje pripadaju pluralnim drutvima, da i u partijskim programima sukob izmeu levice i desnice predstavlja osnovnu liniju konfrontacije. Podela na levicu i desnicu snano se manifestuje ak i u Holandiji (Von Beyme, 1985, 140-141; 2002, 78), koja se smatra prototipom pluralnih drutava. Ista ocena vai za Crnu Goru, koja je po svojoj etniko-religioznoj strukturi heterogena i u kojoj se, kao i u Holandiji, linije socijalnih rascepa (cleavages) probijaju na politiki teren. Preliminarni nalazi istraivanja sprovedenog 2004. u Crnoj Gori na 1500 ispitanika (South-East Social Project; rukovodilac: Albert Simicus) pokazali su da se skoro tri etvrtine crnogorskih graana svrstava na skali levo/desno. U Srbiji to je sluaj sa oko 52% graana (Mihailovi, 2005, 2), a u Sloveniji sa oko 60% (Fink-Hafner i Kraovac, 2006, 95). Imajui reeno u vidu, moda ak nije preterana ocena da dihotomija levica/desnica sublimira razlike u drugim dimenzijama i ukazuje na stavove biraa o nekim najvanijim
6.
7.
8.
9.
Vjerovanje da je cijela istorija istorija klasnih borb Odbijanje postojanja iste istine i napad na one koji prihvataju istu nauku ili umjetnost radi umjetnosti Vjerovanje da je izraavanje osjeaja znak slabosti i da ono interferira s korektnom interpretacijom realnosti i izborom pravog kursa akcije Vjerovanje u sveprisutnost Wall streeta i prisutnost interesa kapitala u svim sferama, i vjerovanje da nad njim treba ostvariti potpunu kontrolu Ideal besklasnog drutva bez privatnog vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju, pa prema tome i bez konflikta, carstvo slobode gdje e se ljudi osloboditi alijenacije i postati stvarno humani
Doivljaj svijeta kao carstva sukoba
Prezir prema istoj teorijskoj ili kontemplativnoj aktivnosti*/ Odvratnost prema manifestaciji osjeanja Vjerovanje da je svako i svaka grupa objekt manipulacije i da pojedinac i grupa mogu preivjeti jedino manipulacijom drugih
Ideal beskonfliktnog, potpuno harmoninog drutva, nasuprot okolnostima ili sluajnostima konfliktnog haosa
Poetkom treeg milenijuma podela na levicu i desnicu je opstala, ali nije tako odsena kao ranije, jer postoji mnogo programsko-politikog preklapanja izmeu levih i desnih partija. Ipak, leve partije imaju u programskom sreditu, kako dobro zapaa Von Beyme (2005, 75), jaanje dravnog sektora, a tipina taka programa desnih partija je law and order. Norberto Bobio (1997) nastoji da antitezi levica/desnica, koja je, kako on ocenjuje, postala puka metafora politikog jezika, obezbedi neophodnu analitiku jasnou polazei pri tome na Rokeach-evom tragu od dva kriterija: prvi je odnos prema idealu jednakosti, a drugi relevantni kriterijum za razlikovanje umerenog i ekstremnog krila, kako na desnici tako i na levici, jeste razliit stav u odnosu na slobodu (Bobio, 1997, 95). Na osnovu tih kriterija Bobio nudi sledeu etvorolanu tipologiju: (a) ekstremna levica koja obuhvata pokrete (partije) i doktrine koji su za jednakost i autoritarizam; (b) centar-levica su egalitarni i liberalni pokreti; (c) centar-desnica su liberalni i neegalitarni pokreti; i (d) ekstremna desnica su antiliberalni i antiegalitarni pokreti.
44
45
konfliktnim domenima i predstavlja eho veine biraevih oseanja o znaajnim politikim objektima (Sani and Sartori, prema: Mair, 1997, 26). Sa nezadrivim pove anjem kompleksnosti savremenih visoko industrijalizovanih drutava i sa porastom vanosti novih socijalnih podela, opada znaaj klasine kontroverze izmeu rada i kapitala (ili ak izmeu socijalizma i kapitalizma) koju politiki izraava pojmovni par levica/desnica. Lipset (2001, 62) to ovako obrazlae: Rascepi vezani za socijalnu stratifikaciju nisu vie glavni korelati partijske pozicije na levici ili desnici partijskog spektra. Pitanja koja se tiu morala, abortusa, ,porodinih vrednosti, graanskih prava, ravnopravnosti polova, multikulturalizma, imigracije, zloina i kanjavanja, spoljne politike i supranacionalnih zajednica guraju pojedince i u pravcu nezavisnom od njihovog socijalnoekonomskog poloaja. Lipset, meutim, pronicljivo zapaa da se kontroverza levica/desnica pokazala fleksibilnom i sposobnom da integrie nove teme, kako one koje je Lipset pomenuo, tako i neke druge kao to su: odnos prema ekolokim pitanjima, studentskim i enskim pokretima, hendikepiranim, raseljenim i proteranim licima, istopolnim brakovima, korienju nuklearne energije i pravima ivotinja. Pretpostavljamo da je upravo sadrinska transformacija dihotomije levica/ desnica ostvarena u programskim platformama levih i desnih partija u zapadnoj Evropi uticala na ublaavanje otrih ivica izmeu tih partija, to snano potkrepljuju nalazi komparativnog istraivanja sprovedenog izmeu 1983. i 1994. godine u 13 zemalja tog regiona (Mair, 1997, 33). U oceni analitikog potencijala dihotomije levica/desnica prikloniemo se Sartorijevoj (2003, 290) tezi da je linearni kontinuum koji oznaava tu dihotomiju nuan ali nedovoljan, jer je, pored apcise, potrebna bar jedna ordinata koja olakava pozicioniranje stranaka. To je posebno vano u zemljama u kojima je politiki prostor viedimenzionalan. Kad je re o Crnoj Gori, ulogu ordinate mogla bi da ostvari dimenzija proevropsko/ tradicionalno, ime se dobijaju sledea etiri kvadranta: 1. Levi-proevropski 2. Desni-proevropski
1.3.5 Interesna pristrasnost

Friedrich (1958, 450) naglaava da partije osvajaju vlast u korist rukovodstva, a da od toga lanstvo stie materijalne i spiritualne koristi. To zapaanje upozorava na vanu injenicu da su politike partije interesne organizacije u kojima se rukovodioci i lanovi ne angauju samo iz filantropskih pobuda nego sa ciljem da ostvare linu korist. Nezaobilazno pitanje u ovoj sferi je, svakako, i da li su partije pristrasne u korist odreenih drutvenih grupa (klasa, slojeva, rasnih, verskih i etnikih zajednica). Na klasnoj pristrasnosti kao konstitutivnom svojstvu politikih partija tradicionalno insistiraju marksistiki orijentisani pisci u okviru osobene filozofije istorije po kojoj je radnika klasa predestinirani akter koji, nakon dolaska na vlast, ukida klasnu podelu drutva i uspostavlja komunizam. Nasuprot tome, pisci nemarksistike orijentacije odbacuju klasnu prirodu partija, premda neki od njih ne negiraju uticaj klasne podele drutva na partije. Duverger (1976, 234), na primer, uvaava uticaj klasa na partije i belei: Podela evropskih partija XIX stolea na konzervativne i liberalne moe se opisati kao suprotstavljenost izmeu zemljine aristokratije i trgovake, industrijske i intelektualne buroazije: pojava socijalistikih partija na poetku dvadesetog veka koincidira sa ulaskom radnike klase u politiki ivot... Lipset (1961, 6), takoe, naglaava da su klase najvanija osnova politikih razlika, a da partije predstavljaju demokratski izraz klasne borbe. Lazarsfeld, Berelson i Gaudet (1944, 27) zakljuuju, na osnovu empirijskih istraivanja izbornih opredeljenja, da linost misli politiki ono to je socijalno. Socijalne karakteristike determiniu politike preferencije. Ali, u postindustrijskoj eri empirijska istraivanja u zemljama stabilne demokratije pokazuju da su socio-profesionalna obeleja biraa u sve slabijoj korelaciji sa njihovim izbornim izjanjavanjem, to oznaava krupnu promenu u odnosu na razdoblje do sredine dvadesetog stolea, kada se ta korelacija snano oitovala. Do promene je dolo zbog korenitih transfomacija brojnosti i poloaja pojedinih socio-profesionalnih grupa i stoga to partije nastoje da privuku prosenog biraa te, zbog toga, izbegavaju favorizovanje osobenih interesa poje dinih drutvenih grupa. U prilog okretanja partij prosenom birau govore programski dokumenti samih partij u kojima one naglaavaju svoju neutralnost u odnosu na interese uih grupa i svoj optedrutveni karakter. To jo ubedljivije potvruje socijalno heterogen sastav glasaa i
3. Tradicionalni-levi
4. Tradicionalni-desni
U Crnoj Gori se u prvom kvadrantu (opet uslovno) nalaze SDP i DPS, u drugom kvadrantu nalazi se LSCG, LP i NS i Pokret za promene, u treem kvadrantu SNP, a u etvrtom kvadrantu SNS.
46
47 organizovanje propisivao je i Statut Socijalistike partije Srbije (1992), ali ga je ta partija via facti napustila posle oktobarskog preokreta 2000. godine, kada je eliminisana sa vlasti i potisnuta u opoziciju. Osim toga, sintagma interesno organizovanje SPS-a oznaila je samo semantiku inovaciju, novi naziv za funkcionalno (elijsko) organizovanje koje je koristio Savez komunista Jugoslavije (SKJ) i druge komunistike partije, a koje je zabranjeno po jugoslovenskom Zakonu o politikim organizacijama (1990). Drugo lice partije obuhvata centralno partijsko rukovodstvo (glavni tab), sastavljeno od pojedinaca izabranih od partije na terenu. Osnovni resurs centralnog partijskog rukovodstva je mrea komunikacija pomou koje ono deluje kao glavni posrednik izmeu partije i drutva. Ako partija na centralnom nivou vodi spisak lanova to, uz pomo kompjutera ini danas veina partija to obezbeuje rukovodstvu sposobnost da direktno komunicira sa partijskim lanovima, zaobilazei nie organizacione nivoe i srednje rukovodee kadrove partije na terenu, to jaa mo rukovodstva. (Katz, 2002, 99) Najzad, tree partijsko lice je partija na javnim poloajima. U demokratskim zemljama to lice ima dve karakteristike: prvo, pojedinci zaposedaju javne poloaje zahvaljujui partiji, i drugo, ti poloaji su u javnoj sferi i njihovi nosioci treba, naelno uzev, da slue optem interesu. Organizacioni oblik partije na javnim poloajima su vlada (bez obzira na to da li je partija na vlasti sama ili u koaliciji) i poslaniki klub. Partija na javnim poloajima ima vie resursa koji mogu da budu korieni interno ili eksterno. Najoigledniji (resurs V.G.) je zakonsko ovlaenje da donosi dravne odluke. Naroito, kada je na vlasti, partija na javnim poloajima moe da odreuje (u velikoj meri) sadraj zakonodavstva, ona moe da rukovodi akcijom birokrata i tako dalje; ak i kada je u opoziciji partija na javnim poloajima nije potpuno liena uticaja. (Katz, 2002, 96) Vanost triju lica razliita je u pojedinim tipovima partija: kadrovskim, masovnim, sveobuhvatnim i kartelskim (o tome u glavi VIII). Izmeu triju lica partije najee ne vladaju harmonini odnosi, nego manje ili vie ogorena (uglavnom pritajena) borba za prevlast. Generalno posmatrano, radnike partije, prvenstveno komunistike, davale su prednost centralnom partijskom rukovodstvu, dok su parlamentarna grupa i/ili vlada redukovane na longa manus rukovodstva. To ne vai za graanske partije, kod kojih je tradicionalno prvenstvo uvek imao parlamentarni klub i vlada (vladavinsko lice), ali to nije prolazilo bez protesta sve monijeg centralnog partijskog
lanova savremenih partija, zbog ega se prema Sartoriju (1990, 155) ne moe govoriti da neka partija reprezentuje odreenu klasu. Pomenuti pisac polazi od toga da pojam reprezentacije oznaava da reprezent deluje u ime reprezentovanih, to se kod sadanjih partija ne moe empirijski verifikovati. Ako prihvatimo pojam reprezentacije u Sartorijevom znaenju, rezultati brojnih empirijskih istraivanja, zaista, u velikoj meri opovrgavaju tezu da partije reprezentuju klase. Najvie to se moe zakljuiti iz tih istraivanja je da pojedine klase i slojevi inkliniraju odreenim partijama. Ali, i tako odreen odnos izmeu klasa i partija pretrpeo je krupne promene od poslednje treine dvadesetog stolea do danas. Nastankom najpre sveobuhvatnih pa potom kartelskih partija u zemljama stabilne demokratije (o kojima e biti rei u glavi VIII) povezanost izmeu klasno-slojnog poloaja i glasanja postala je jedva uoljiva.
1.4. ,,Lica partije

U analizi partija Key (1964) razlikuje tri aspekta: (1) partiju u birakom telu (na terenu), (2) partiju kao organizaciju na elu sa centralnim rukovodstvom i (3) partiju u vlasti. King (1969, 114) je ovu trihotomnu podelu oznaio kao tri lica partije. Tu distinkciju prihvatili su i razvili i drugi autori (Mair, 1997; Katz, 2002; Katz and Mair, 2002). Prvo od tri lica (partija na terenu) obuhvata bazine organizacije (masovnih partija) i njihove lanove, ali i aktiviste koji uestvuju u izbornim kampanjama, pojedince koji novano podravaju partiju, bez obzira na to da li imaju partijsku knjiicu, kao i pripadnike drugih organizacija koji su kolektivno ulanjeni u partiju. Partija na terenu, uglavnom je za razliku od partijskog rukovodstva i partije na javnim poloajima dobrovoljna, amaterska. Partija na terenu raspolae novanim sredstvima, radnom snagom i informacijama. Ovaj aspekt, naglaava Katz (2002, 97), obezbeuje partiji legitimitet. Organizovanje lanstva odvija se, najee, po teritorijalnom principu, to je sluaj sa svim relevantnim partijama Crne Gore. Sasvim retko primenjuje se interesni princip koji je otelotvoren, na primer, u formi tematskih krugova (circoli tematici) u Italijanskom centru hrianske demokratije. Interesno
48
49 se dogaa u veinskim izbornim sistemima, u kojima u uim sredinama dominiraju lokalne partije ili u kojima pojedinci, zahvaljujui svom prestiu, pobeuju kao nezavisni kandidati. Izneta ocena vai i za proporcionalne sisteme u kojima nije propisan izborni prag (npr. Holandija) tako da partija moe u predstavnikom telu da osvoji samo jedno ili nekoliko poslanikih mesta. Navedena ocena je na snazi i u proporcionalnim sistemima sa visokim pragom, ali sa vie izbornih jedinica kakav je sluaj bio u Crnoj Gori 1990. (20 jedinica), 1992. (jedna jedinica) i 1996. godine (14 jedinica). U Crnoj Gori izborni prag je u navedenom razdoblju bio 4%, to je, naroito 1996. godine, omoguavalo partijama sa malim uticajem u ukupnom birakom telu republike da osvoje poslanike mandate. Najzad, postoji mogunost da partija zadobije samo jedan ili nekoliko poslanikih mandata i u proporcionalnim sistemima u kojima je prihvaen neki oblik pozitivne diskriminacije (Crna Gora, Srbija, Rumunija i dr.). U zemljama stabilne demokratije sa dugom parlamentarnom istorijom postoje primeri malih, patuljastih partija koje su, kao jeziak na vagi, uspele u koalicionim vladama da utiu na oblikovanje vanih istorijskih dogaaja, zbog ega svakako pripadaju relevantnim partijama. Ali, u zemljama koje imaju kratku parlamentarnu istoriju poput postkomunistikih zemalja ini nam se da kriterijum relevantnosti treba odrediti vode i rauna prvenstveno o izbornom pragu, ijim dostizanjem partija prestaje da figurira kao quantit ngligeable. Pokuavajui da odvoje relevantne od nerelevantnih partija, pojedini pisci se najee opredeljuju za procenat biraa koji su glasali za partiju na izborima. Numerika vrednost kriterijuma se kree od 2 do 5% (Klingeman, 1996, 381; Siaroff, 2000, 69; Ware, 1996, 162, Goati, 2000, 112). Naglaavamo da usredsreivanje analize u ovoj studiji samo na relevantne partije nipoto nije rezultat apriornog potcenjivanja uloge malih partija niti, eventualno, uverenja da siune partije doprinose iskljuivo drobljenju partijskog sistema i da predstavljaju inilac remeenja njegovog skladnog funkcionisanja. Takav pristup previa da upravo male partije esto politiki aktuelizuju vane i zapostavljene teme, izraavaju interese manjinskih grupa, kritikuju velike partije i nastoje da onemogue zatvaranje (kartelizaciju) partijskog sistema (Fisher, 1980, 609-612). Dodajmo tome da male partije predstavljaju okvir za afirmaciju sposobnih lidera. Ipak, problematika malih partija je u tolikoj meri osobena da je Duverger
rukovodstva koje je teilo da nametne svoju volju poslanicima. Tu je tenju Ostrogorski (1902) jetko okarakterisao kao nastojanje udovita koje tei da uniti svoje tvorce. Naravno, u politikom ivotu navedena lica partije mogue je razlikovati samo analitiki jer, u praksi, pojedinci mogu da budu u sastavu vie partijskih lica, npr. mogu biti lanovi centralnog rukovodstva i ministri, ili partijski aktivisti na terenu i poslanici. U zemljama stabilne demokratije uoava se, od kraja sedamdesetih godina prolog stolea, univerzalna tendencija jaanja partije na vlasti, uz istovremeno slabljenje centralnog partijskog rukovodstva i, jo vie, partije na terenu, posebno lokalnog nivoa organizovanja (Farrell and Webb, 2000, 118).
1.5. Relevantne partije

U pojedinim zemljama deluje veliki broj partija, od kojih su neke male i politiki beznaajne. U Crnoj Gori je do 2004. godine, kada je usvojen Zakon o politikim partijama, registrovano vie od sedamdeset politikih organizacija, da bi se posle stupanja tog zakona na snagu njihov broj sveo na 20. Poetkom 2007. godine u Srbiji je registrovano 329 partija, to govori o ekstremnom viepartizmu, koji je do sredine devedesetih godina prolog stolea cvetao i u veini drugih zemalja centralne i jugoistone Evrope (Rumunija, Bugarska, Albanija, Hrvatska). Kada se istraiva susree sa podatkom o postojanju vie desetina ili ak stotina registrovanih partija, neophodno je iz partijske magme izdvojiti relevantne, vane partije koje bitno utiu na politiki ivot. Ali, kako treba povui liniju razgranienja izmeu relevantnih i nerelevantnih partija? Nezaobilazan kriterijum za to je svakako zastupljenost u parlamentu, ime se odvajaju parlamentarne od neparlamentarnih partija. Ta distinkcija jeste vana, ali ne i dovoljna, jer podatak da partija raspolae sa jednim ili sa nekoliko poslanikih mandata nije indikator velikog izbornog i parlamentarnog uticaja. Ovde pravimo razliku izmeu izbornog i parlamentarnog uticaja, jer se oni u stvarnosti najee ne poklapaju; izborni uticaj oznaava procenat (i broj) biraa koji glasaju za odreenu partiju, a parlamentarni uticaj procenat (i broj) poslanika partije u parlamentu. Na irinu raskoraka izmeu dva reena procenta najvie utie tip izbornog sistema; veinski sistem, naelno posmatrano, podstie raskorak, dok proporcionalni sistem ima obrnuti efekat (o tome: Goati, 2001). Zadobijanje samo jednog ili nekoliko mandata ee
50
(1976, 322) formulisao preliminarnu skicu teorije malih partija. U toj skici on povlai otru distinkciju izmeu malih partija okupljenih oko znaajnih linosti i partija stalnih manjina. Ta podela ima znaajne efekte na oblik organizacije, nain delovanja i na politike perspektive partija. Ne obrazlaui, ovom prlikom, podrobnije niz podsticajnih hipoteza koje Duverger nudi u svom pionirskom poduhvatu, naglaavamo da je njegov napor do sada ostao usamljen, pa se problematika malih partija moe smatrati jednim od najzapostavljenijih podruja u istraivanju partijskog univerzuma. Pojam funkcije koristi se u analizi politikih partija najee u dva znaenja: prvo upuuje na razliite aktivnosti partije, a drugo na efekte partijske aktivnosti na drutvo, politiki sistem ili na neki njegov segment. Ako pojam funkcije shvatimo u prvom znaenju, lako se uoava da je spektar partijskih aktivnosti veoma irok. Partije se bave razliitim delatnostima: od izgradnje stanova, preko upravljanja fondovima socijalnog osiguranja (npr. u Izraelu) i vrenja ak administrativnih i sudskih funkcija (u nekim afrikim zemljama), pa do uea u izbornim kampanjama i u parlamentarnim aktiv nostima. Za istraivanje funkcija partija bitno je, meutim, odvojiti one njihove aktivnosti koje u drutvu mogu obavljati i druge institucije od onih koje su imanentne politikim partijama. U naem razmatranju zainteresovani smo samo za po tonje aktivnosti.
II DEO Funkcija partija

Pojam funkcije koristi se u analizi politikih partija najee u dva znaenja: prvo upuuje na razliite aktivnosti partije, a drugo na efekte partijske aktivnosti na drutvo, politiki sistem ili na neki nje-gov segment. Ako pojam funkcije shvatimo u prvom znaenju, lako se uoava da je spektar partijskih aktivnosti veoma irok. Partije se bave razliitim delatnostima: od izgradnje stanova, preko upravljanja fondovima socijalnog osiguranja (npr. u Izraelu) i vrenja ak administrativnih i sudskih funkcija (u nekim afrikim zemljama), pa do uea u izbornim kampanjama i u parlamen-tarnim aktivnostima. Za istraivanje funkcija partija bitno je, meu-tim, odvojiti one njihove aktivnosti koje u drutvu mogu obavljati i druge institucije od onih koje su imanentne politikim partijama. U naem razmatranju zainteresovani smo samo za potonje aktivnosti.
2.1. Latentne i manifestne funkcije

Ako pojam funkcije partija shvatimo u znaenju efekata delovanja, ne treba nipoto prevideti vanu distinkciju na manifestne (eljene i oekivane) i latentne (ne eljene i neoekivane) funkcije. Jer, tek identifikovanjem latentnih funkcija dolazimo do bitnih naunih saznanja o politikim partijama. Merton (1965, 127) je naveo neke znaajne latentne funkcije partije. Jedna od njih je humanizacija odnosa u savremenom impersonalnom drutvu. Maina (partija V. G.) priznaje da je ovek iznad svega ivo bie koje egzistira u svom mestu stano vanja sa svojim problemima i specifinim eljama. Osim toga, latentne funkcije politikih partija, prema citiranom piscu, jesu:
52
53 partije intenzivne kontakte, jaa njihove poslovne i prijateljske veze, to ponekad dovodi i do braka izmeu lanova iste partije. Empi rijska istraivanja u Italiji pokazala su da stepen partijskog aktivizma pozi tivno korelira sa stepenom brane endogamije.
obezbeivanje privilegija lanovima, omoguavanje asimilacije i socijalnog us pona pripadnicima manjinskih etnikih, religioznih i kulturnih grupa, osiguravanje povlastica biznisu (ukljuujui ilegalni biznis) i najzad protivtea formalnoj distribuciji vlasti u drutvu. Smatramo da se obezbeivanje privilegija rukovodiocima i lanovima teko moe smatrati latentnom funkcijom, jer se to oekuje i poima kao pravina nadoknada za angaovanje, kao neto to se razume samo po sebi i prihvata, pa ga treba svrstati u manifestne funkcije. Ta ocena vai i za partije koje u svojim programskim dokumentima insistiraju iskljuivo na altruistikim podsticajima angaovanja svojih sledbenika i oficijelno osuuju obezbeivanje privilegija. U ovom pogledu, samo ovlaan uvid pokazuje da praksa demantuje oficijelna opredeljenja, jer partijski aktivisti dobijaju zamane materijalne naknade od partije, dodue esto indirektno i u zavijenom obliku. Kao dobar primer za to mogu da poslue vladajue komunistike partije u zemljama realnog socijalizma (do kraha tog reima 1989/1990), iji su prvaci primali na partijskim blagajnama simbolike (radnike) nadnice, ali su imali pravo na korienje besplatnih ekskluzivnih letovalita i svih drugih dravnih dobara i usluga. Pored funkcija koje je naveo Merton, nabrojaemo jo neke vane latentne funkcije par tija. Prvo, u nekim, naroito ekonomski nerazvijenim zemljama, partije predstavljaju inilac politikog odranja slabo integrisanog drutva, ograniavanj line vlasti i ubrzavanja socijalnog raslojavanja. U politikom ivotu Afrike, Azije i Latinske Amerike, nakon uspeno zavrene nacionalnooslobodilake borbe, partije postaju pie Horowitz (1991, 225) nosilac harizme. Na izvestan nain harizma partije tj. centralizovano okupljanje energije u jedinstvenoj progresivnoj partiji, mada se ne dopada onima koji su obrazovani po konstitucionalnim normama, jedino je sredstvo kadro da ogranii hirove i nesigurnost iste line harizme. Harizma partija moe podneti izazov, ili seriju izazova lake nego pojedinani lider. Na bazi partijske harizme, kulta partije, nastaje u tim zemljama u postkolonijalnom razdoblju, buroazija. U stvari, partijski aktivisti koji zasnivaju svoj sve bolji materi jalni poloaj na profesionalnom angaovanju u partiji, postepeno postaju deo buroazije. U latentne funkcije treba ubrojiti i to to su partije katalizator socijalne integracije, to potvruju podaci da su u partijama natproseno zastupljeni neoenjeni i neudate, kao i brani parovi bez dece. Objanjenje treba traiti u tome to partija, osim to je preduzee usmereno ka maksimalizaciji dobiti, predstavlja i osobenu ljudsku zajednicu sa naglaenom emotivnom komponentom. Prisustvo sastancima i uee u kolektivnim akcijama omoguava lanovima
2.2. Prosistemske i antisistemske partije

Uticaj aktivnosti partija na politiki sistem u kojem deluju moe se predstaviti na linearnom kontinuumu (sa mnogo meustupnjeva) iji je jedan pol borba za ouvanje postojeeg sistema bez ikakvih promena ili sa malim promenama, a drugi tenja da se postojei sistem razori i uspostavi novi, bitno razliit. Na to upuuje podela na partnerske, protivnike i neprijateljske partije (Tiberj, 2007, 287). Umesto trolane, u istraivanjima se ee koristi dvolana podela partija na prosistemske i antisistemske, u kojoj prosistemske partije obuhvataju partnerske i protivnike, dok se antisistemske podudaraju sa neprijateljskim partijama. Ocena da li je neka partija antisistemska u velikoj meri zavisi od percepcije ostalih partija u sistemu. Mair (1997, 211) belei: U tom smislu antisistemski (anti-systemness) karakter (partije V.G.), kao lepota, ovde zavisi od oiju posmatraa. Van je svake sumnje da je percepcija neke partije od strane relevantnih drugih nadasve vana, ali teko je pretpostaviti da je slika potpuno identina sa stvarnou, pa je, po naem uverenju, neophodno uzeti u obzir i neke objektivne kriterije po kojima se razlikuju prosistemske od antisistemskih partija. Meu njih spada odnos prema vaeem politikom sistemu: prosistemske partije ne osporavaju temeljne vrednosti i institute tog sistema, dok antisistemske ele da promene reim i ne prihvataju norme i strukture vlasti postojeeg reima (Morlino, 1986, 34). Dok se uticaj prve grupe partija na funkcionisanje datog politikog sis tema smatra pozitivnim (eufunkcionalnim), uticaj druge grupe se ocenjuje negativno (disfunkcionalnim). Osim partija koje osporavaju vladajui reim, listi antisistemskih partija treba dodati i one koje ne prihvataju uspostavljene granice politike zajednice u kojoj deluju, ve insistiraju na njihovoj promeni na raun i protiv volje susednih drava. U tom pogledu izuzetno je znaajno Easton-ovo (1979, 180) analitiko razlikovanje tri nivoa politikog sistema. Prvi, najdublji nivo sistema je politika zajednica (u stvari, drava) koju ine ljudi koji ive na datoj teritoriji i dele zajedniku sudbinu. Drugi nivo
54
55 skretanje od centripetalne ka centrifugalnoj kompeticiji ili ulevo ili udesno ili u oba smera partija usmerenih na vrenje vlasti (Sartori, 1976, 122-123). Prema Morlino-u (1996), u zemljama u kojima postoje antisistemske partije, u partijskom sistemu se obrazuje sueni, interni partijski sistem, iz kojeg su iskljuene antisistemske partije. Postojanje antisistemske partije (partij) odreuje, zapravo, karakter partijskog sistema, jer pretvara umereni viepartizam u polarizovani viepartizam, o emu emo posebno raspravljati u glavi IX. Bezmalo samorazumljivu ocenu po kojoj antisistemske partije vre uvek negativnu ulogu u politi kom sistemu osporio je Lavau (1953), polazei od prethodno pomenute razlike izmeu manifestnih i latentnih funkcija politikih partija. Navedeni pisac je pokazao da i antisistemske partije vre ponekad tribunsku funk ciju, tj. funkciju zatite interesa one socijalne grupe koju dati politiki sistem stavlja u inferioran poloaj. U zapadnoevropskim zemljama tribunsku funkciju vrile su uglavnom do sredine sedamdesetih godina dvadesetog stole a komunisti ke partije koje su titile interese radnike klase. U vrenju te funkcije, one, po miljenju Lavau-a (1953), nisu uticale iskljuivo negativno na postojei politiki reim nego je njihov uticaj ambivalentan. S jedne strane, one su zaista ometale harmo nino funkcionisanje demokratskog reima, ali su, sa druge strane, predstavljale ventil sigurnosti, jer su smanjivale mogu nost nasilne revolucije i uspostavljanje diktature proletarijata. Mislimo da je ovde re o otroumnom zapaanju koje ukazuje na jedan bitan latentni efekt delovanja manifestno antisistemskih partija. Mogao bi se navesti i obrnut primer partija koje se suprotstavljaju svim zahtevima za promenu sistema (manifestno prosistemske), ali koje na taj na in onemoguuju njegovu adaptaciju novim okolnostima i time ubrzavaju njegov slom (latentno antisistemske). U zemljama stabilne demokratije nakon raspada realnog socijalizma 1989/1990. godine prestale su da postoje znaajne antisistemske partije. Posle toga, mone komunistike partije pretvorile su se u patuljaste organizacije ili je dolo do njihove deradikalizacije, odnosno do naputanja njihovih integrativnih ideja, kao to su diktatura proletarijata (jasnije reeno ukidanje opozicije), dominacija dravnog vlasnitva putem nacionalizacije i proleterski internacionalizam. U junoj Evropi (Italija, Grka, panija, Portugalija) u poslednjoj deceniji dvadesetog stolea bitno su oslabljene antisistemske partije, a izuzetak je Severna liga, koja se od 1994. do 1999. zalagala za
ini politiki reim kao skup vrednosti, normi i procedura. Trei nivo, najzad, predstavlja rukovodea garnitura. Prosistemske partije ne dovode u pitanje prva dva nivoa politikog sistema (politiku zajednicu i reim), dok na treem nivou uestvuju u izbornim nadmetanjima kojima se periodino odluuje o nosiocima vlasti. Kad je re o politikoj zajednici kao datoj teritorijalnoj celini, partije mogu da se zalau za njenu podelu na una pred odreen, demokratski, nain (npr. neke partije Belgije i Kanade), zbog ega se o njima moe govoriti kao o prosistemskim. Nasuprot tome, antisistemske partije osporavaju politiku zajednicu, najee susednu dravu, u datim granicama, zahtevajui delove njene teritorije, bez obzira na protivljenje te drave, ponajvie u ime istorijskog prava. Kad je re o politikom reimu u vlastitoj dravi, antisistemske partije dovode u pitanje njegovu legitimacionu matricu, kljune institucije, procedure i mehanizme. Partije koje osporavaju demokratski reim u vlastitoj dravi Linz (1978, 2) naziva nelojalnom opozicijom. Antisistemska partija je neizbeno iskljuena iz vrenja vlasti, to potencira nezadovoljstvo njenih sledbenika i simpatizera, koji vladajui poredak doivljavaju neprijateljskim. Takva je partija indikator dubokog politikog rascepa u drutvu, ali i akter koji nastoji da ga produbi. Da bi antisistemska partija bitno ugroavala demokratski proces, ona mora, po stanovitu Merkla (1980, 6), da zadobije podrku najmanje 10% glasova. Isti prag pominje Diamond (1999, 67) kao granicu iznad koje antisistemska partija (ili vie njih) oteava demokratsku konsolidaciju. Dodue, potonji pisac smatra da je taj prag jo nii ako podrku antisistemskoj partiji pruaju pripadnici armije, intelektualci, svetenici ili javni slubenici, ili ako su, pak, sledbenici te partije intenzivno angaovani u protestnim akcijama (ibidem, 57-68). Uticaj antisistemskih partija na politiki ivot Ware (1996, 153) opisuje na sledei nain: Prisustvo velikih antisistemskih partija, naroito kada one postoje na obe strane, levoj i desnoj, znai da ima malo alternativnih vlada i obrnuto, to ima uticaj na partijsku konkurenciju. U takvim situacijama, nepopularne vlade e verovatno obezbediti jo iru podrku antisistemskim partijama, zbog nedostatka alternativa izmeu konstitucionalnih partija. Sa svoje strane to jo vie poveava imobilizam sistema. Uloga antisistemskih partija bitno deformie demokratski proces, utoliko vie ukoliko te partije poseduju znaajan ucenjivaki potencijal. Kada je to sluaj, njihovo postojanje, ili pojava, utiu na taktiku partijske konkurencije, naroito kada menjaju pravac konkurencije odreujui
56
57
proglaenje nezavisnosti razvijenog severnog dela Italije. Ocena o bitnom smanjivanju uticaja antisistemskih partija vai i za veinu postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope. Toj grupi pribliava se i Crna Gora, u kojoj sredinom 2007. nijedna relevantna partija ne osporava Crnu Goru kao politiku zajednicu, niti vladajui politiki poredak. Koristimo termin pribliava, jer nismo posve sigurni da li su referendumski gubitnici 2006. zaista prihvatili samostalnost Crne Gore ili su to uinili iz taktikih razloga, ekajui pogodniju priliku. Za razliku od Crne Gore, u kojoj pretpostavljamo da su (nakon referenduma odranog 21. maja 2006) nestale antisistemske partije, najjaa partija u parlamentu Srbije izabranom u januaru 2007. godine jeste Srpska radikalna stranka (81 mandat od ukupno 250), koja ne priznaje postojee granice Srbije i zalae se da joj budu prisajedinjeni delovi bivih republika SFRJ, a sada samostalnih drava (Bosne i Hercegovine i Hrvatske). Osim toga, SRS i SPS (16 mandata) ocenjuju da je politiki poredak Srbije uspostavljen 5. oktobra 2000. nasilnom uzurpacijom vlasti, to jest da je nelegitiman. Postavlja se pitanje: kako odreena partija gubi antisistemski karkater? U transformaciji antisistemske partije u prosistemsku Bosco (2001), na osnovu evolucije komunistikih partija Italije, panije, Portugalije i Grke, razlikuje tri faze: naputanje ranije dominantnih kljunih principa, vrednosti i stavova od strane antisistemske partije, priznavanje te promene od relevantnih drugih partija i, najzad, prijem nekadanje antisistemske partije u interni partijski sistem. Koliko e protei vremena izmeu pojedinih faza, naroito izmeu prvih dveju (promene i registrovanja te promene), zavisi od niza konjunkturnih okolnosti. Uz to, izmeu navedenih faza ne postoji odsena granica. Dobra ilustracija za to je SPS u Srbiji. Ta partija je na svom VI kongresu (2003) znaajno promenila svoja programska opredeljenja (prema privatizaciji, ulasku u EU), ali je zadrala negativan stav prema oktobarskom prevratu 2000. godine, kojim je sruen Miloeviev reim. Nedovoljno odluna (subjektivna) promena SPS-a imala je za posledicu da su relevantne partije Srbije razliito ocenjivale njen domaaj: u irokom rasponu od taktikog prilagoavanja (DS) do istinske transformacije (DSS), sa mnogo meustupnjeva. Reena programska promena SPS premda je njen domet ogranien i sporan ipak nije ostala bez posledica, jer je ta partija delimino primljena u interni partijski sistem, budui da je prihvaena njena podrka formiranju i delovanju manjinske vlade Vojislava Kotunice, obrazovane u martu 2004. godine. SPS je tako postao deo vladavinskog aranmana, a po nekim autorima (De Swaan) i deo vladajue koalicije.
2.3. Vrsta funkcija PARTIJA

Bez obzira na mnoga neslaganja oko prirode partija i vanih aspekata njihove organizacije i naina delovanja, u doktrini se uoava sutinski visok stepen saglasnosti u pogledu funkcija partija shvaenih kao vrste aktivnosti. Naglaavano re sutinski, jer pojedini autori koriste razliite termine ili razliite nivoe uoptavanja, te broj partijskih funkcija koje pominju oscilira, ali se svi kreu u okviru slinog bazinog obrasca. Navodimo stanovita nekoliko relevantnih autora. Dalton i Wattenberg (2002, 5) podrobno diferenciraju partijske funkcije u prethodno pomenutoj trodelnoj analitikoj podeli na tri partijska lica: partiji u birakom telu, partiji kao centralnim rukovodeim organima i partiji u vlasti. Kad je re o partiji u birakom telu, Dalton i Wattenberg nabrajaju sledee funkcije: (1) svoenje partijskih ciljeva na (za birae) razuman broj; (2) obrazovanje graana; (3) stvaranje simbola identifikacije i lojalnosti prema partiji, i (4) mobilizaciju graana da glasaju. Partija kao centralno rukovodstvo vri prema upravo citiranim piscima regrutovanje politiki rukovodeeg stratuma, tei za poloajima u vladi, artikulie politike interese i ostvaruje njihovu agregaciju. Najzad, partija u vlasti tei stvaranju veine, organizuje vladu, nastoji da ostvari proklamovane politike ciljeve, osigurava odgovornost za vladine akcije, kontrolie dravnu administraciju, podstie stabilnost vlade i omoguuje delovanje opozicije. Gunther i Diamond (2001, XIV) nabrajaju sledeih sedam funkcija: (1) regrutovanje i nominaciju za izborne poloaje; (2) mobilisanje izbornog tela i podsticanje politike participacije; (3) strukturisanje politikih alternativa; (4) predstavljanje socijalnih grupa, bilo simboliki bilo njihovih interesa; (5) agregaciju interesa u ire izborne i vladavinske saveze; (6) formiranje i podrku vladi i, najzad, (7) integrisanje graana u dravu i u politike procese koji se u njoj odvijaju. Hejvud (2004, 470) pie o est sledeih funkcija:
58
59 Apter (1968, 330-331) ocenjuje da se funkcije politikih partija razlikuju u demokratskim i totali tarnim dravama. U prvom sluaju partije, po njegovom milje nju, ostvaruju sledee funkcije: 1. kontroliu egzekutivu; 2. pred stavljaju razliite interese, i 3. vre regrutovanje za poloaje (recruitment to office). U drugom sluaju partije (a) podstiu oseanje solidarnosti preko propagande i manipulacije simbolima i (b) odre uju sve druge karakteristike organizovanog ivota preko kon trole nad njim. ini nam se da razlika u prirodi politikog poretka u kojem partije deluju ne utie bitno na njihove funkcije jer i u totalitarnim dravama partije kontroliu egzekutivu, predstavljaju razliite interese i vre regrutovanje za vane politike poloaje. One samo obavljaju te funkcije u osobenim uslovima, bez konkurencije drugih partija. Isto tako, u demokratskom drutvu partije tee da pojaaju oseanje solidarnosti i da odrede sve karakteristike organizovanog ivota. Ovde, opet, nisu posredi razliite funkcije, nego uslovi pod kojima se one ostvaruju; te funkcije partije u ovom sluaju vre u konkurenciji sa drugim partijama. Uvid u izneta gledita pojedinih pisaca potvruje ocenu da su razlike u odreivanju partij skih funkcija vie verbalne nego sutinske. Koristei razuenije ili manje razuene tipologije, pisci, u osobenom jezikom ruhu, govore zapravo o istim funkcijama. S obzirom na minimalnu definiciju politike partije koju smo prihvatili u prvoj glavi, ini nam se da se partijske funkcije mogu saeti na sledee: 1. Selekciju i agregaciju interesa; 2. Organizovanje vlasti; 3. Usmeravanje aktivnosti dravnih organa, i 4. Izbor nosilaca najvanijih poloaja u politikom sistemu.
(1) predstavljanju; (2) stvaranju elita i regrutovanju; (3) odreivanju ciljeva; (4) artikulaciji i agregaciji interesa; (5) socijalizaciji i mobilizaciji, i (6) organizovanju vlasti. Merriam (1923, 321-405) pominje pet funkcija u koje ubraja: (1) selekciju zvaninih linosti; (2) formulisanje politike; (3) voenje ili kritiku vlade; (4) poli tiko obrazovanje, i (5) odravanje veza izmeu pojedinaca i vla de. Isti broj funkcija navodi Prelot (1973, 434-435) i ovako ih odreuje: (a) organizatorska; (b) etika (nosilac politike odgovornosti); (c) obrazovna i informativna; (d) selektivna i disciplinska, i (e) institucionalna. Von Beyme (1985, 13) nabraja sledee etiri funkcije: (1) identifikovanje ciljeva; (2) artikulaciju i agregaciiju drutvenih interesa; (3) mobilizaciju i socijalizaciju graana, naroito kroz izbore, i (4) regrutovanje elite radi formiranja vlade. M. Leiserson (1968, 123) pominje tri funkcije: (1) uspostavljanje, kod ireg kruga graana, osnove identifikacije koja je pretpostavka politike aktivnosti; (2) kontrola nominacije javnih funkcija, i (3) pre uzimanje politike odgovornosti za organizovanje legislative i vrenje izvrno-upravne vlasti. Tri funkcije partija pominje i Hajneman (2004, 156-157): omoguavanje mirne smene vlasti u skladu sa zakonom, pruanje politikih alternativa graanima i afirmisanje novih ideja. Epstein (1967, 14) i Blondel (1970, 88) svode, pak, partijske funkcije samo na dve: prvi autor na strukturiranje izbornih alternativa i rukovoenje vladom, a drugi na izbor kandidata za rukovodee funkcije i usvajanje odgovarajue politike.
2.3. 1. Selekcija i agregacija interesa

Predstavljanje interesa ogleda se u sposobnosti partija da iznesu gledita lanova i glasaa i da daju odgovore na njih. Jezikom sistemske teorije, politike partije su najznaajnije sredstvo za pruanje inputa koje obezbeuje da vlada odgovara na potrebe i elje drutva (Hejvud, 2004, 470). Ne treba nipoto izgubiti iz vida da partije nemaju posla sa jasno izraenim
60
61
interesima drutvenih subjekata koje treba u celini prihvatiti ili odbaciti, ve sa difuznim zahtevima u kojima drutvene grupe i pojedinci izra avaju svoje potrebe i tenje. Takvi zahtevi, i kad ih partije ocenjuju legitimnim, ne postaju deo njihovog politikog programa u nepreraenom stanju, nego tek poto budu usaglaeni sa drugim slinim zahtevima. Tako partije redukuju beskrajnu sloenost politikog ivota i saimaju je u nekoliko konkurentskih politikih projekata. Inae, proces selekcije i artikulacije interesa odvija se i u drugim drutvenim akterima: sindikatima, masovnim organizacijama, profesionalnim i verskim udruenjima itd., ali partije, za razliku od njih, vre i agregaciju interesa (Dalton and Wattenberg, 2002, 8), ija je svrha obrazovanje najire mogue koalicije interesnih grupa nudei prihvatljiv izbor politikih kadrova i javne politike (Almond, prema: Epstein, 1967, 73). Tenja partija ne samo da izraze sirove zahteve graana nego da ih uoblie u iri projekat, odnosno da ostvare interesnu agregaciju, izuzetno je vana distinkcija partija u odnosu na interesne grupe. Ona je naroito izraena u dvopartijskim sistemima, u kojima obe partije nude biraima zaokruene interesne ponude u pogledu svih relevantnih pitanja, pa se u takvim sistemima uspostavlja jasna podela rada izmeu partija i interesnih grupa. Nasuprot tome, u viepartijskom sistemu partije, prvenstveno male, ree ostvaruju celovitu agregaciju interesa, zbog ega deluju slino interesnim grupama ili grupama za pritisak (Meynaud, 1958).
2.3.3 Usmeravanje aktivnosti dravnih organa

Kada zauzmu strateke poluge vlasti, partije usmeravaju dravu u skladu sa svojim programskim opredeljenjima, izbornim manifestima i (ako obrazuju vlast sa drugim partijama) koalicionim dogovorima. U tom pogledu opozicione partije su u nepovoljnijem poloaju od partija na vlasti, jer nemaju pristalice u rukovodeim orga nima drave preko kojih bi pretakale svoja ideoloka opredeljenja u politiku praksu. Ali, to ne dovodi u pitanje njihovu inherentnu tenju da ostvare svoja stanovita; prednost koju nad njima poseduje vladajua partija opozicija nastoji da nadokandi drugim metodima: pritiskom, uslovljavanjem saradnje sa ispunjavanjem nekih njenih zahteva itd. Dok je u opoziciji, politika partija je, po svom nainu delovanja, slina grupi pritiska. Kakvim e vrstama pritiska pribei i kako na to reagovati vladajua partija, zavisi od odnosa politikih snaga i od dominantne politike kulture u drutvu. Uporedno posmatrano, situacija je u tom pogledu veoma razliita: u nekim zemljama vladajua partija maksimalno koristi prednost svoje pozicije i potpuno ignorie interese i tenje opozicione partije (partij), dok u drugim zemljama partija na vlasti konsultuje, pa u znaajnoj meri i uvaava miljenje opo zicije. Ilustrativne za drugi sluaj jesu konsultacije o vanim drutvenim problemima uobiajene izmeu vlade i opozicije u Velikoj Britaniji. Kooperativni odnos izmeu vlasti i opozicije poetkom treeg milenijuma karakterie sve vei broj zemalja stabilne demokratije. Vlada se ne trudi da maksimalizuje politiku korist nautrb opozicije, raunajui na to da e se uskoro sama nai u njenom poloaju, a opozicija na to odgovara umerenim suprotstavljanjem, zbog ega relacija vlast/opozicija gubi raniju otrinu. Vladajue komunistike partije u zemljama realnog socijalizma usmeravale su, do epohalnog preokreta 1989/1990. godine, dravu neposredno svojim odlukama koje je vlada bila obavezna da sprovodi. Zato su se sve krupnije promene u programskoj orijentaciji monopolskih komunistikih partija direktno odraavale na karakteristike vladajueg politikog poretka. Pored donoenja opteobaveznih odluka, postoje jo neke poluge pomou kojih su monopolske komunistike partije opera tivno usmeravale rad dravnih organa. Znaajna poluga uticaja bile su partijske organizacije formirane prema
2.3.2 Organizovanje vlasti

Partije oblikuju i menjaju, u skladu sa svojim opredeljenjima, strukturu dravne vlasti. U demokratskim zemljama one odluuju posredstvom ustava i zakona koje usvaja parlament o strateki vanim pitanjima u koja svakako spadaju oblik dravnog ureenja (parlamentarizam, prezidencijalizam), tip izbornog sistema, odnos viih i niihorgana (centralizacija/decentralizacija), nain kontrole vojnog kompleksa iinstitucije i procedure koje obezbeuju nezavisnost sudske vlasti.
62
63 impre sivan normativni sklop zemalja realnog socijalizma sa ustavno priznatim suverenim pravima predstavnikog tela beznadeno je sveden na fasadu koja prikriva stvarne nosioce politike moi. Sa mehanizmom nomenklature se u zemljama predstavnike demokratije nita ne moe meriti. U njima svaka partija, vladajua ili opoziciona, moe imati svoju nomenklaturu, ali se njeni efekti ne mogu uporediti sa efektima nomenklature zemalja realnog socijalizma iz dva raz loga. Prvi je taj to u zemljama predstavnike demokratije sa smenom partija na vlasti dolazi i do smene pripadnika nomen klature sa drutvenih funkcija. Takva mogunost u jednopartijskim sistemima per definitionem ne postoji. Drugi razlog se tie irine nomenklature. U zemljama predstavnike demokratije nomenklatura je zbir nosilaca, pre svega politikih funkcija, dok u zemljama realnog socijalizma ona postoji u svim sferama drutva: privredi, nauci, kulturi itd. U potonjem sluaju prostor nomenklature je neogranien, iz njega nije mogue bekstvo. Vozlenski (1980, 132), na primer, smatra da je poetkom sedamdesetih godina dvadesetog stolea nomenklatura u SSSR obuhvatala oko 750.000 mesta. Potpuniju sliku o pravom smislu ove institucije i o njenoj irini, pruaju tri interne direktive Poljske ujedinjene radnike partije (PURP) donete 1979. godine, iji je prevod na francuski objavljen u Revue francaise de sociologie (br. 2, 1979). U direktivama PURP-a do u tanine su razraene nadlenosti pojedinih partijskih organa svih nivoa u izboru pojedinaca na odgovarajue funkcije u partiji, vladi, administraciji, privredi, drutvenim organizacijama, armiji, sredstvima masovnog informisanja, izdavakim preduzeima i naunim institucijama. Na spisku koji obuhvata vie desetina hiljada mesta nali su se, izmeu ostalog, komandanti vatrogasaca u distriktima! Nomenklatura je u politikoj praksi SFRJ primenjivana na neto rafiniraniji, ali ne manje efikasan nain. To je ostvareno obaveznom saglasnou komisije Socijalistikog saveza radnog naroda (SSRN) za izbor pojedinaca na sve politiki znaajne poloaje. U sutini, o saglasnosti je odluivao SKJ, jer je SSRN predstavljao organizaciju maketu bez ikakve autonomije. U zemljama sa institucionalnom opozicijom, partija (partije) koja zadobije poverenje veine graana na slobodnim i ravnopravnim izborima obrazuje vladu i imenuje nosioce najvanijih poloaja. U ovom sluaju vladajui stratum je, naelno posmatrano, odgovoran graa nima i partiji. Ipak, odgovornost ministara i poslanika svodi se, zapravo, na odgovornost par tiji, dok je mogunost graana da utiu na izbor (i opoziv) posla nika
mestu rada (u privredi, dravnim organima, kul turi) i u manjoj meri prema mestu stanovanja. U nadlenost partijskih organizacija nisu spadali samo ue shvaeni partijski problemi nego i meritorno odluivanje o svim pitanjima sredine u kojoj deluju, sa jasno naglaenim hijerarhijskim ingerencijama, bilo da je re o proizvodnoj organizaciji ili vladinom ministarstvu. U neto blaem obliku u odnosu na ostale vladajue komunistike partije i SKJ je ostvarivao kontrolu nad dravom u nekadanjoj SFRJ. Ta partija opteobavezne odluke nije donosila direktno, ve indirektno, preko odgovarajuih dravnih organa, ali u trenucima ozbiljnih kriza (1968, 1971, 1972) navedena razlika gubila je na znaaju. U kriznim prilikama SKJ je neposredno preuzimao vlast, pozivajui se na stav zapisan u svom programu (1958): Komunisti se ne odriu svoje rukovodee uloge (o tome vie u: Goati, 1984). Slomom realnog socijalizma u centralnoj i jugoistonoj Evropi 1989/1990. takav obrazac odnosa vladajue partije i drave nije definitivno otiao u muzej prolosti, jer njegovi relikti traju poetkom treeg milenijuma u Kini, Kubi i Severnoj Koreji.
2.3.4 Izbor kandidata za nosioce vlasti

Svoje ideje i opredeljenja partije realizuju tako to na odgovorne poloaje u dravnom aparatu i paradravnim institucijama postavljaju vlastite lanove. U zemljama predstavnike demokratije, partije predlau kandidate kojima vrenje drutvenih funkcija postaje dostupno tek ako dobiju podrku biraa na izborima. U zemljama bez institucionalizovane opozicije vladajue komunistike partije realizovale su kadrovski monopol na karakteristian nain koji zasluuje da bude opisan. Takva praksa nije samo istorijska reminiscencija definitivno okonana krahom realnog socijalizma 1989/1990. godine ve i nain dominacije koji je, kao to smo naveli, opstao u nekim komunistikim zemljama Azije i June Amerike. Kadrovski monopol personifikuje nomenklatura koja je ovako definisana u oficijelnoj sovjetskoj publikaciji: Nomenklatura oznaava listu najvanijih mesta; kandidati su prethodno ispitivani, preporueni i odobreni od strane komiteta okruga, grada, regiona itd. Potrebna je, takoe, saglasnost partijskog komiteta da budu osloboene nji hovih funkcija linosti koje ine deo nomenklature odgovarajueg komiteta. Nomenklatura obuhvata osobe koje zauzimaju kljuna mesta (prema: Vozlenski, 1980, 88). Delovanjem nomenklature,
64
65
mimo partije, svedena na najmanju meru. Partije obezbeuju poslunost izabra nih poslanika koristei svoj veliki, a ponekad i presudan uticaj na proces kandidovanja i izbora. Zbog velikih trokova izborne kampanje, kandidati imaju minimalne anse da bez podrke partije pobede na izborima. Decenijama se, na primer, u Veli koj Britaniji smatra za veliko iznenaenje ako na izborima pobedi neki samostalni kandidat. Uticaj partije traje i nakon izbora; izabrani poslanik mora da se ponaa u skladu sa oekiva njima (rukovodstva) partije, jer u protivnom rizikuje da bude eliminisan iz kruga kandidata na sledeim izborima. Dominantan poloaj partija u predlaganju i izboru dravnih funkcionera uzdrman je obavezom, prvi put uspostavljenoj u SAD-u, da se o partijskim kandidatima za predsednika SAD-a izjanjavaju graani (primary). Ta praksa postepeno se iri i u drugim zemljama i krnji mo partije, o emu e kasnije biti vie rei u glavi IV.
III DEO Partije - saradnja i sukob

Politiki proces odvija se prvenstveno kroz interakciju politikih partija, a samo retko i epizodno u tom procesu sudeluju i drugi akteri; interesne grupe, organizacije i udruenja. Graani deluju preko tih oblika organizovanja, a povremeno i neposredno uzimaju uee u politikom procesu, bilo na legalan nain (glasanjem na izborima, sudelovanjem na referendumu, graanskom neposlunou i dr.) ili na ilegalan nain (nasilni protesti, bune). Ali, i kada se politiki aktiviraju nepolitike organizacije ili neposredno graani, njihove akcije, po pravilu, preuzimaju i usmeravaju partije. Potpuno smo svesni da su saradnja i sukob izmeu partija iste situacije (Pusi, 1989, 133), dok se u stvarnom politikom ivotu ta dva oblika interakcije vrsto prepliu i uslovljavaju. Saradnja ima vie vidova: od ad hoc dogovora kojim programski i politiki razliite partije zajedniki deluju na ostvarivanju cilja oko kojeg postoji consensus omnium poput saglasnosti o podrci vlastitim manjinama u drugim zemljama i zatiti ivotnog okruenja preko taktike saradnje oko izglasavanja konkretnog zakona i zatite nekog cehovskog interesa poslanika koji ih ujedinjuje, bez obzira na njihovu partijsku pripadnost, do izbornih, parlamentarnih i vladajuih koalicija. U cehovske interese spadaju, na primer, poveanje poslanikih plata, to ire definisanje poslanikog imuniteta u ustavu ili zakonu (radi izbegavanja sankcija), smanjivanje radnog staa za ostvarivanje poslanikih penzija, besplatno korienje sredstava javnog transporta za poslanike i dr. U tom pogledu partije podseaju na proizvoae cigareta koji se meu sobom nemilosrdno bore za trita, ali su spremni na stvaranje zajednikog fronta protiv zabrane puenja. Sukobi izmeu partija kao i saradnja imaju brojne vidove i odvijaju se na svim nivoima i u svim institucijama drutva. Pomenimo, kao ilustraciju, permanentne javne sporove izmeu funkcionera razliitih partija oko vitalnih politikih pitanja i rasprave partijskih sledbenika i simpatizera
66
67 odnosi se i na Crnu Goru, u kojoj je partijska arena viedimenzionalna jer, pored kontroverze izmeu levice i desnice, na opredeljenje biraa snano utiu i drugi politiki rascepi: komunizam/demokratski politiki poredak; etniko-religiozna nehomogenost i dilema izmeu dravne samostalnosti i nekog oblika zajednitva sa Srbijom (reena referendumom 21. maja 2006). Turbulentne izborne arene karakterie veliki procenat slobodnih (lutajuih) glasaa koji nemaju vrsto partijsko sidro. Pored jednodimenzionalnog ili viedimenzionalnog partij skog sistema, na intenzitet partijske konkurencije utie vrsta partijske arene u kojoj se odvija ta konkurencija. Panebianco (1988) s pravom naglaava znaajnu razliku izmeu jednostavnih i sloenih izbornih arena. U jednostavnim izbornim arenama partije konkuriu za podrku distinktnih socijalno-politikih grupa biraa, pa je sukobljavanje izmeu partija umereno. U tom sluaju postoje samo opozicione, ali ne i konkurentske partije. Primer za to je Velika Britanija, u kojoj laburisti i konzervativci imaju jasno odreene ciljne grupe, a izborna borba se vodi, u sutini, za nekoliko procenata neopredeljenih. Ista ocena vai i za Belgiju, gde flamanske partije ne konkuriu za valonske birae i vice versa. Nasuprot tome, u sloenim izbornim arenama vie partija tei da privue identinu izbornu klijentelu, odnosno njihova borba se odvija na istom lovnom podruju. U takvim arenama sukobljavanje izmeu partija je intenzivnije, a ishod izbornih nadmetanja teko predvidljiv. Dobra ilustracija za to je Crna Gora, u kojoj se vie partija nadmee za glasove slinog ili identinog izbornog tela, zbog ega su odnosi izmeu njih konkurentski, a izborne oscilacije velike. Pomenimo, na primer, DPS i Liberalni savez CG (do prestanka delovanja 2005), koji su, posle programsko-politikog zaokreta DPS-a (1997/1998) usmeravali svoje programski sline poruke ka identinoj ciljnoj grupi: proevropskim, demokratskim i trino opredeljenim pojedincima (Goati, 2000). U ovom sluaju re je o konkurentskim partijama, to objanjava bespotedan politiki sukob koji je podstakao LSCG da u maju 2002. godine zbog prihvatanja Beogradskog sporazuma, kojim je odgoeno raspisivanje referenduma o nezavisnosti Crne Gore stupi u savez sa programski razliitim, unionistikim partijama (SNP, SNS, NS) protiv vladajue koalicije, iju je stoernu stranku inio DPS (podrobnije: Darmanovi, 2007, 94-95). To je u potpunoj saglasnosti sa Panebianco-ovom (1988, 217) ocenom da partijski lideri tee da zauzmu u veoj meri neprijateljski i agresivan stav prema konkurentima, nego prema oficijelnoj opoziciji.
o prividno nepolitikim (literarnim, kulturnim, istorijskim) temama, o emu neprekidno izvetavaju mediji. Umesto svakodnevnih politikih razmirica, koje je nemogue precizno registrovati, u fokusu panje u ovoj glavi nae studije stoji najvaniji vid sukoba izmeu partija u demokratskim zemljama: periodini izbori. Raymond Aron (1997, 73) odreuje izbore kao Normalan izraz miroljubive organizacije konkurencije za vrenje vlasti...; u toj konkurenciji onaj koji je jednom izgubio nije izgubio zauvek, nego dobija novu priliku na sledeim izborima. Izbori su institucionalizovan sukob sa strogo propisanim pravilima koja do u tanine reguliu ponaanje aktera pa se, zbog toga, o izbornom sukobu moe govoriti kao o izbornoj konkurenciji iji intenzitet zavisi od stabilnosti izborne arene. U zemljama u kojima dominira rascep izmeu levice i desnice kakav je sluaj u Velikoj Britaniji izborna arena je stabilna i izbori najee oznaavaju male promene u odnosima snaga izmeu partija. U takvim zemljama partije se, radi to boljeg izbornog uinka, zaista, pomeraju ka centru kako je to ocenio Downs (An Economic Theory of Democracy, 1957), inspirisanom analizom Harolda Hotellinga o konkurenciji izmeu dve prodavnice smetene u istoj ulici. Budui da se kupci racionalno ponaaju i da kupuju (pod ostalim istim uslovima) u blioj prodavnici, Hotelling je uoio da oba vlasnika pomeraju svoje prodavnice ka sredini ulice (i tako se pribliavaju), budui da na krajevima ulice ne postoje konkurentske prodavnice. Downs nalazi da istu strategiju slede i partije, jer on, kao i Hotelling, pretpostavlja da postoji jednodimenzionalna konkurencija (levica-desnica) i da se na toj dimenziji nadmeu samo dve partije. Najzad, Downs (1957, 27) smatra da se graanin, poput potroaa, ponaa racionalno, tj. da je to ponaanje usmereno prvenstveno ka sebinim ciljevima, to, kad je re o glasanju, znai da tei da nae delikatnu ravnoteu izmeu trokova i dobiti. Na taj nain, graanin podstie partije da se u borbi za to vie glasova pomeraju ka centru, jer nijedna ne mora da strepi od (ekstremnih) konkurenata, na svojoj levoj, odnosno na desnoj strani. Neizbean efekat tog pomeranja ini politika konvergencija konkurentskih partija. Za razliku o dvopartijskih sistema, u kojima se sukob odvija na jednoj dimenziji i u kojima je analitika nosivost Downs-ove teorije prostorne konkurencije (spatial competition) nesumnnjiva, u partijskim sistemima u kojima postoji vie rascepa (o kojima e biti rei u glavi IX) i u kojima se birai opredeljuju za partije s obzirom na njihov stav i delovanje oko vie vanih pitanja, izborna arena je, po pravilu, turbulentna. Potonja ocena
68
69
3.1. Partijske koalicije

Partijske koalicije su sporazumi formulisani najee u pisanom obliku u kojima partneri definiu zajednike ciljeve i oblike angaovanja u njihovom ostvarivanju. Partijske koalicije moemo podeliti na vladajue, izborne i parlamentarne, a prema nivou politikog sistema, razlikuju se nacionalne i subnacionalne (optinske, gradske, pokrajinske) koalicije. Relevantni autori razliito odreuju svrhu zbog koje partija obrazuje vladajuu koaliciju sa drugim partijama. Primera radi, Riker (1962) neuvijeno svodi motivaciju aktera na novac, mo i uspeh, a Downs (1957) na zadobijanje to veeg broja ministarskih poloaja. Premda najvaniji cilj partija jeste zauzimanje vlasti, on ipak nije jedini, jer u tom sluaju logino zakljuuju Laver i Schonfeld (1990, 73-74) manjinska koaliciona vlada ne bi postojala kao vladavinski aranman, ve bi svaka opoziciona veina obrazovala vladu. Za razliku od Riker-a i Downs-a, De Swaan (1973) smatra da partije pri obrazovanju koalicije tee maksimiziranju politike koherentnosti, odnosno ostvarivanju minimalne politike distance sa partijama-partnerima, zbog toga to oekuju da e takve koalicije na vlasti sprovoditi politiku najbliu njihovim opredeljenjima. Analitiki vrednu podelu koja u velikoj meri objanjava koaliciono ponaanje partija ponudio je Strm (1990, slino: Wolinetz, 2002). S obzirom na ciljeve, taj pisac pravi razliku izmeu partija: (1) koje nastoje da osvoje maksimalan broj glasova (vote-seeking); (2) koje nastoje da osvoje to vei broj mesta u vlasti (office-seeking), i (3) da ostvare odreene politike ciljeve (policy-seeking). Izneta trolana podela je, naravno, kao i sve sline, kruta i shematska jer se partije, po pravilu, rukovode u svojoj akciji sa vie ciljeva, a ne samo jednim. Ali, u svom politikom angaovanju odreene partije daju prednost nekom od navedenih ciljeva. Ovde nije re samo o razlikama izmeu partija nego, neretko, i o razlikama izmeu iste partije u pojedinim vremenskim etapama.
3.1.1. Vladajue koalicije

Vladajue koalicije oznaavaju saveze stranaka koje imaju podrku apsolutne veine poslanika ili, pak, saveze stranaka koje nemaju veinski oslonac u parlamentu, ali uivaju podrku stranke ili stranaka koje ostaju izvan vlade. U potonjem sluaju, re je o osobenom vladavinskom aranmanu koji se naziva manjinska koaliciona vlada, to treba razlikovati od manjinske jednostranake vlade. Vladajue koalicije nisu, meutim, samo tehniki posrednik, most izmeu volje birakog tela i nosilaca vlasti ve i politiki aranman koji, neretko, preinauje volju biraa. Zato Luebbert (1986, 1) umesno naglaava da u veini zapadnih demokratija izbori ne odluuju ko e vladati. Umesto toga, ko e vladati odluuje se koalicionim pregovorima izmeu politikih partija. De Swaan (1973, 1) ide korak dalje i pie o paradoksu sa kojim se suoava viepartijska demokratija na sledei nain: Ako razliite vlade, distinktne u pogledu partijskog sastava i politike, mogu da proizau iz datog izbornog rezultata (znai da V.G.) ili ne postoji ,presuda izbornog tela ili, ako taj koncept ima smisao, presuda nije neizbeno, ili ak uobiajeno ostvarena u viepartijskom sistemu. Neophodnost obrazovanja koalicionih vlada dovodi ponekad do ogromnog poveanja vanosti malih partija koje predstavljaju jeziak na vagi (npr. Stranka zelenih u Nemakoj ili Fina Gael u Irskoj); od takvih partija ponekad zavisi opstanak koalicione vlade koliko i od daleko veih partija. Vano je naglasiti da su u savremenom razdoblju koalicije bezmalo univerzalni oblik sudelovanja partija u vlasti, emu u prilog govore podaci Laver-a i Schonfeld-a (1990, 70) koji obuhvataju 218 vlad u 12 zapadnoevropskih zemalja u razdoblju od 1945. do 1987. godine. Od ukupnog broja vlada, ak 90% bile su koalicione. Sastav koalicionih vlada moe biti stabilan u vie izbornih turnusa, to Mair (1997, 209-210) naziva zatvorenom strukturom koalicija, ili, pak, moe biti inovativan, kada u koalicionu vladu bude ukljuena i stranka koja ranije nikada nije bila na vlasti. U Crnoj Gori od 1990. do danas moe se govoriti o otvorenoj strukturi koalicija, o emu govore podaci da su posle izbora 1992. vladajui aranman inili: DPS, NS, LSCG i SDP, posle izbora 1998. godine DPS, SDP i NS, a posle izbora 2001, 2002. i 2006. godine DPS i SDP. Verovatnoa uspostavljanja vladajue koalicije zavisi od numerike snage partija u parlamentu i od politikih prioriteta partija-potencijalnih
70
71 ministri, partijske voe i efovi parlamentarnih grupa, i specijalizovane vladine komitete sastavljene od ministara i njihovih pomonika, koji su zadueni za odreenu sferu vladine aktivnosti (De Winter, 2002, 2001). 3.1.1.1 Odluka o obrazovanju koalicije Jedno od prethodnih pitanja u istraivanju koalicionog ponaanja jeste da li partije treba razumeti kao jedinstvene ili interno podeljene aktere. Premda se u ovom pogledu pisci razlikuju, ini nam se da je prihvatljiv odgovor koji nude Laver i Schonfeld (1990, 34-35). Naime, oni smatraju da, kad je re o relativno disciplinovanim evropskim partijama, treba prihvatiti pretpostavku o partiji kao jedinstvenom akteru, uz dopunu da je ona oboriva kada interni sukobi ukazuju na unutranje podele. Od izuzetno velikog znaaja za internu distribuciju moi u partiji jeste koji je organ, prema statutarnim dokumentima, ovlaen da donosi odluku o obrazovanju koalicione vlade. Najee tu odluku donosi najvaniji kolegijalni organ izmeu dva kongresa (glavni odbor), ree o tome odluuju svi lanovi neposredno na partijskom referendumu (Laburistika partija Izraela), a sasvim izuzetno odluku o obrazovanju koalicione vlade ratifikuje konferencija delegata na kojoj su zastupljeni pristalice i protivnici koalicione vlade (npr. Laburistika partija Irske). Prema statutima partija Crne Gore, odluku u uspostavljanju koalicija donosi glavni odbor (DPS, SNP, SNS, NS, GPCG, LPCG), ili mali kabinet (LSCG). Bez obzira na statutarna reenja, u pregovorima o tako vanom i osetljivom pitanju kakvo je obrazovanje koalicione vlade, neizbeno se angauju svi vani partijski akteri, posebno voa i rukovodei krug, a u decentralizovanim partijama i srednji partijski nivoi (Pridham, 1986, 13). Poslovino sporo i zamorno pregovaranje oko obrazovanja vladajuih koalicija nije uvek, kako dobro uoava Luebbert (1986, 30), posledica interpartijskih nesuglasica, nego sloenih unutarpartijskih odnosa. Najvie pregovora u sluajevima produenog procesa formiranja vlade odvija se ocenjuje citirani pisac izmeu lidera i njihovih sledbenika i izmeu rivalskih frakcija u partiji. U tim pregovorima, partijske voe tee da maksimalizuju uticaj svoje partije u vladi, ali i da, po svaku cenu, zadre elne pozicije u partiji, zbog ega biraju za to najpogodniju pregovaraku strategiju (Luebbert, 1986, 246). U pregovorima o koalicionom aranmanu rukovodstva pomno
partnera, koji, prema Luebbertu (1986, 62), mogu biti: tangentni, konvergentni i divergentni. U prvom sluaju re je o razliitim prioritetima koji nisu meu sobom sukobljeni, u drugom posredi je zalaganje za principe koji su meusobno saglasni, ali se razlike tiu naina njihovog ostvarivanja (tempa, postupaka, mera). Najzad, preferencije su divergentne kada su dve partije fokusirane na razliita pitanja, ali zastupaju meusobno iskljuive preferencije ili su fokusirane na isto pitanje, ali podravaju suprotno usmerene preferencije (Luebbert, 1986, 63). Obrazovanje koalicione vlade pretpostavlja kod partnera spremnost na poputanja i kompromise. Kompromisi mogu biti implicitni ili eksplicitni. Implicitnim kompromisima partneri mogu zalediti sporna pitanja, dogovoriti se da neki organ odlui o njima kasnije (odbor, meovita komisija) ili formulisati stav o spornim pitanjima na sasvim uopten nain tako da ga svaka strana moe kreativno interpretirati u svoju korist. Bez obzira na izabrani modalitet, partneri nisu obavezni da podravaju politiku suprotnu njihovim preferencijama, to Luebbert (1986, 63) naziva divergentnim odnosom zasnovanim na implicitnom kompromisu. Nasuprot tome, on razlikuje divergentan eksplicitan odnos koji se sastoji u jednostranoj ili viestranoj promeni preferencija kao uslovu za uee u koaliciji. U ovom sluaju partija (ili partije) je obavezna da podrava vladinu politiku koja osporava njene prethodne preferencije. Za partije koje su inicijator i stoer koalicije (formative party) u literaturi se uobiajeno koriste i drugi termini, poput: kljuna partija (pivotal party), dominantni igra (dominant player). Zapravo, re je o partijama iji su interesi tangentni i konvergentni nad partijama iji su interesi divergentni, i implicitnim nad eksplicitnim kompromisima. Luebbert napominje, dodue obazrivo, da su koalicije sa konvergentnim partnerima dvosekli ma, jer u tom sluaju u vladu ulazi partija koja je usmerena na isto izborno trite kao i partija-stoer koalicije, to, zapravo, znai savez konkurentskih partija (Panebianco) koji u sebi potencijalno nosi klicu razdora. Posle obrazovanja koalicionih vlada, kabineti postaju, po pravilu, sredite permanentnih rasprava izmeu partnera o odlukama koje vlada donosi. Ako su ciljevi partnera divergentni, vlada nastoji, zarad izbegavanja rascepa, da sporna pitanja ne reava veinskim odlukama, nego da ih izbegne ili odgodi (zamrzne). Iz istog razloga koalicione vlade razvijaju alternativne arene za reavanje spornih pitanja: sastanke partijskih voa; ui kabinet, koji ine najvaniji ministri; meovite koalicione odbore, u iji sastav ulaze vodei
72
73 citirano empirijsko istraivanje distribucije ministarskih mesta u koalicionim vladama 13 zapadnoevropskih zemalja obrazovanih posle Drugog svetskog rata, ali ne i potpunu podudarnost, jer su nalazi istraivanja pokazali izvesno favorizovanje malih partija u odnosu na velike (Laver and Schonfeld, 1990, 171-172). Povrh toga, naveemo jo dva sluaja kada se odstupa od proporcionalnosti. Prvo, partije koje su inspirisane prvenstveno politikim naelima mogu da ustupe deo ministarskih poloaja u zamenu za politike koncesije od svojih partnera. Drugo, institucionalni okvir u nekim zemljama onemoguuje realizaciju pravila proporcionalnosti. To je, na primer, sluaj u Belgiji, u kojoj je ustavom propisano (l. 86 B) da se koaliciona vlada sastoji bez obzira na ostvarene izborne rezultate od jednakog broja predstavnika kojima su maternji jezici holandski i francuski, uz mogue odstupanje u pogledu premijera. Kad je re o politikim poloajima koji ine plen, posebno su vani i atraktivni poloaji premijera i ministara spoljnih poslova, te (u nekim zemljama) vojske i unutranjih poslova. Privlanost premijerske funkcije je samorazumljiva, jer njen nosilac najvie utie na rad vlade i za njega se vezuju sva njena dostignua i slabosti. Vanost tri navedena ministarska resora proizilazi iz razliitih uzroka. Ministar spoljnih poslova ostvaruje zvanine kontakte sa stranim dravnicima, zbog ega je stalno u sreditu medijske panje, to, indirektno, koristi partiji iji je lan. Ministar vojske kontrolie najjau organizaciju sile, to ima posebnu vanost u zemljama u kojima je uspostavljeni demokratski poredak jo uvek nestabilan i u kojima vojska neretko intervenie u sukobima izmeu domaih politikih aktera (npr. u pojedinim latinoamerikim dravama). Najzad, ministar policije raspolae (kao i ministar vojske) znaajnim aparatom prinude i, povrh toga, dostupne su mu osetljive informacije o politikim liderima iz vlasti i opozicije, to, naroito u postkomunistikim zemljama, moe da postane vaan adut u politikim borbama. Relativna vanost pojedinih ministarskih resora zavisi, naravno, i od osobenosti pojedinih zemalja. U zemljama bogatim naftom (npr. neke zemlje Persijskog zaliva, Venecuela, Rusija, Nigerija) na ceni je naroito ministarstvo u ijoj je nadlenosti taj energetski resurs. Znaaj pojedinih ministarskih portfelja oscilira i s obzirom na razliite politike preferencije partij u istoj zemlji. U stvari, partije ponderiu znaaj odreenog ministarskog poloaja vodei rauna o vlastitoj izbornoj klijenteli i njenim oekivanjima u vezi sa ueem partije u vladi. Ako, na primer, birako telo neke partije
vode rauna o opredeljenjima simpatizera, lanova i, naroito, aktivistikog jezgra, koje, generalno uzev, nije sklono politikim kompromisima. Da bi zadobili podrku tog uticajnog segmenta lanstva, lideri u poetnoj fazi koalicionih pregovora, naroito u polarizovanim viepartijskim sistemima, iznose, po pravilu, ekstremne programske zahteve, a tek kasnije pregovori dobijaju pragmatian tok. U pregovorima o koalicijama uesnici se suoavaju sa zahtevima potencijalnih partnera (jednog ili vie) da maksimalizuju svoj udeo u raspodeli plena prvenstveno u broju ministarskih mesta i drugih vanih poloaja u dravnoj hijerarhiji i da ostvare to vei uticaj na smer delovanja budue vlade. Pregovaraka pozicija partije zavisi od njene relativne veliine (Duverger, 1976, 379), ali i od pregovarakog potencijala (Ware, 1997, 340) ili koalicionog potencijala (Sartori, 1976, 152). Ukoliko je neka partija u stanju da uspostavi koaliciju sa vie partnera, biva otpornija na pretnje drugih partija da e istupiti iz koalicionih pregovora, jer u tom sluaju moe da rauna na rezervnu opciju. U pravu je Groennings (prema: Pridham, 1986, 221) kad ocenju je da je partija jai pregovaraki partner ukoliko je centralizovana, jer, ako se radi o visoko decentralizovanim i/ili na frakcije podeljenim partijama, njihovi potencijalni koalicioni partneri mogu da podstaknu unutarpartijsku konkurenciju i da tako iznude ustupke. Delatnost partijskih predstavnika oko raspodele plena Laver i Schonfeld (1990, 40-41) slikovito opisuju na sledei nain: Pobednika koalicija je, u stvari, osvajanje torbe trofeja razliite vanosti, a sadraj torbe raspodeljuje se izmeu lanova. Naelno posmatrano, koliina plena koju koalicioni partneri dele meu sobom manja je u zemljama stabilne demokratije nego u postkomunistikim zemljama, zato to je u ovim drugim drava jo uvek direktno angaovana u privredi i u drugim drutvenim sferama. Upravo zbog neuspeha u raspodeli trofeja, pregovori o uspostavljanju koalicija neretko zavravaju fijaskom, posle ega se isti postupak ponavlja sa promenjenim uesnicima ili se raspisuju novi izbori. U raspodeli politikih poloaja, prvenstveno ministarskih portfelja, vai, po miljenju De Wintera (2002, 189-190), gvozdeni zakon proporcionalnosti, iako autor doputa da ponekad male partije dobijaju bonus portfelj, to ima za cilj da ih odvrati od pridruivanja opozicionim partijama radi obrazovanja nove vlade. Tezu o vrstoj pozitivnoj korelaciji izmeu broja mandata i ministarskih portfelja koji pripadaju koalicionim partnerima potvrdilo je ve
74
75 uestvuje na prvi pogled suvina partija esto je i tenja dominantne partije da osloncem na manju partiju izbegne ucene drugog koalicionog partnera (ili vie partnera). Pored veinske koalicije minimalne ili preiroke po obimu postoji i manjinska koaliciona vlada, kao relativno est oblik vladavinskog aranmana koji je dugo i neopravdano smatran anomalijom (Laver and Schonfeld, 1990, 6). Takav aranman govori da neka partija (partije) podrava vladu iako nije u njoj zastupljena, ali je realno pretpostaviti da za to dobija odreene kompenzacije. De Swaan (1973) iznosi, po naoj oceni, prihvatljiv sud da takve partije treba smatrati lanovima koalicione vlade. U Crnoj Gori manjinska koaliciona vlada koju su inile DPS i SDP obrazovana je, uz podrku LSCG, posle parlamentarnih izbora 2001. godine. Ali poetkom 2002. godine LSCG je, kao to smo prethodno pomenuli, otkazala podrku vladi, zbog ega su odrani prevremeni parlamentarni izbori iste godine. Pogodno okruenje za uspostavljanje manjinske vlade, prema Von Beyme-u (1985, 326), predstavlja polarizovani viepartijski sistem, to je, na primer, sluaj sa Srbijom, u kojoj je u martu 2004. godine obrazovana manjinska koaliciona vlada (DSS, G17 plus, SPO i NS uz podrku SPS). Pored polarizovanog viepartizma, u pogodna okruenja za manjinsku vladu citirani pisac ubraja: partijske sisteme sa dominantnom partijom u kojima deluje vie manjih partija suprotnog ideolokog predznaka; sisteme koji se pribliavaju dvopartizmu i u kojima ideja koalicionih vlada nije ukorenjena i, najzad, sisteme u kojima je pregovaranje o koalicionoj vladi spor i zametan posao, pa se do njegovog okonanja obrazuje manjinska vlada. Strm (1990, 212) navodi dva uzroka nastanka manjinske koalicione vlade. Prvi je tenja moguih koalicionih partnera da striktno potovanje svojih programskih naela ne pretpostave dobicima koje bi ostvarile na vlasti, a drugi je procena partije da e neukljuivanjem u vladu i liavanjem kratkoronih koristi u vezi sa vrenjem vlasti obezbediti bolji uinak na sledeim izborima. Navedenim uzrocima, koji stavljaju u prvi plan motivaciju partije koja formalno ostaje izvan vlade, treba, po naem miljenju, dodati i jo jedan, koji uzima u obzir rezerve partnera u manjinskoj vladi prema nekoj partiji. Upravo tu treba traiti uzroke obrazovanja manjinske koalicione vlade Srbije 2004. godine. U toj vladi SPS je zadobio simboliki sekundarnu ulogu (podrka u parlamentu), zbog bojazni koalicionih partnera da bi njenim zvaninim ukljuivanjem u vladu razoarali deo svojih pristalica, budui da je SPS predstavljao kimu Miloevievog autoritarnog reima, sruenog u oktobru 2000. godine.
ine prvenstveno stariji graani, verovatno e ona nastojati da dobije pre ministarstvo socijalnog staranja nego ministarstvo sporta, koje je, opet, privlaniji plen za partiju iju glavninu podrke ine mladi. U Belgiji je 1980. uspostavljeno neformalno pravilo poznato kao 3-2-1 o ponderisanju vanosti pojedinih politikih poloaja koje meu sobom raspodeljuju koalicioni partneri. Prema tom pravilu pozicija premijera vredi 3 poena, ministra 2, koliko i poloaji spikera Donjeg doma i Senata, dok 1 poen vredi pozicija mlaeg ministra (De Winter, 2002, 193). U pregovorima oko politikog programa koalicione vlade, svaka partija nastoji da taj program to manje odstupa od njenog vlastitog. U koalicionom sporazumu nije uvek mogue proceniti koliko je stranka uspela da sopstvena opredeljenja pretoi u ciljeve koalicione vlade, jer su ti sporazumi najee uopteno definisani, a o njihovom sprovoenju u ivot odluke se donose u toku funkcionisanja vlade. Zbog toga, veliina udela pojedinih partija u ministarskim portfeljima snano utie na nain interpretacije koalicionog sporazuma, odnosno na distancu izmeu politike vlade i opredeljenja odreene partije.Nije zato preterano tvrditi da mlai partneri u koalicionoj vladi mogu da raunaju da e sve uoptene i dvosmislene formulacije, kao i sve praznine u koalicionom programu, biti interpretirane i ispunjene kako najvie odgovara opredeljenjima stoerne partije. 3.1.1.2 Obim koalicije Kao to pokazuju prethodno navedeni podaci Laver-a i Schonfeld-a, 90% vlada u zapadnoj Evropi su koalicione, a od toga su 36% (77) minimalne vladajue koalicije, 33% (73) manjinske vlade i, najzad, 21% (46) preiroke veinske koalicije (surplus majority coalition). Samo u 10% posmatranih sluajeva (22) jedna partija je osvojila vie od 50% mandata na izborima, ali je ipak i 4% tih partija (8) obrazovalo koalicionu vladu sa jo nekom partijom. Kao to se iz navedenih podataka vidi, potonji sluaj je relativno redak i za njega se odluuje veinska partija najee ako se zemlja nalazi u tekoj situaciji. Pretpostavljamo da je upravo taj razlog naveo DPS koji je osvojio parlamentarnu veinu na decembarskim parlamentarnim izborima 1992. godine (46 od ukupno 85 mandata) da obrazuje koalicionu vladu (5. marta 1993) sa opozicionim partijama (NS, LSCG, SDP) i sa vanpartijskim linostima. Razlog obrazovanja preiroke koalicije, odnosno koalicije u kojoj
76
77 je manja disciplina predstavnika na subnacionalnom nivou u odnosu na poslanike nacionalnog parlamenta. Istini za volju, apsentizam i odsustvo partijske discipline uoavaju se i u nekim nacionalnim parlamentima, zbog ega vlade, pored minimalne veine, moraju da obezbede i dovoljnu poslaniku rezervu kada se glasa o poverenju (Laver and Schonfeld, 1990, 82). Najzad, trei razlog je, osoben u sluaju Srbije, to pored predstavnika izabranih na partijskim listama postoje i predstavnici izabrani na listama grupa graana, koje su ad hoc udruenja liena jasnog politikog programa i discipline. Imajui u vidu sve to je prethodno izneto, opseg minimalne koalicije na subnacionalnom nivou treba fiksirati na 60% mandata.
Imajui to u vidu, koalicioni partneri na elu sa Demokratskom partijom Srbije odluili su se na polukorak i obezbedili parlamentarnu potporu SPS-u, uz odreene, neformalno dogovorene, ustupke. Time je SPS lien ministarskih portfelja i medijskih prednosti uea u vladi, ali ne i bitnog politikog uticaja iz drugog plana. 3.1.1.3 Subnacionalne koalicije Prouavanje subnacionalnih koalicija i koalicionog ponaanja partija je u ovoj inae oskudno obraenoj problematici jedno od, moda, najzapostavljenijih podruja (Mellors and Brearey, 1986, 178; Laver and Schonfeld, 1990, 8). Pored imanentnog znaaja subnacionalnog nivoa politikog sistema, koalicije na tom nivou imaju i indirektnu vanost, jer predstavljaju test spremnosti partnera za saradnju na nacionalnom nivou i/ili probni balon za utvrivanje reakcija javnog mnenja na saveznitva izmeu odreenih partija na nacionalnom nivou. Uslovi da se analiziraju koalicioni procesi povoljniji su na subnacionalnom nego na nacionalnom nivou, zato to je na subnacionalnom nivou istraiva u prilici da ostvaruje uvid u vei broj koalicionih aranmana (esto vie stotina) i to, pri tom, moe da dri pod kontrolom vane varijable, kao to su institucionalni okvir i timing uspostavljanja koalicija. Proces koalicionog pregovaranja na subnacionalnom planu ima neke vane osobenosti u odnosu na pregovore na nacionalnom nivou, od kojih emo izdvojiti dve; prva je to to je institucionalni okvir unapred dat i to ne moe biti predmet pregovora, a drugi je da je plen koji dele uesnici (materijalni i simboliki podsticaji i dr.) manji po obimu (broju) i po znaaju. Koalicioni aranmani postoje na subnacionalnom nivou kao i na nacionalnom. Dobra ilustracija za to je Srbija. Sudei po subnacionalnim koalicijama formiranim nakon izbora 2004. godine u 158 optina Srbije, u etiri grada (Beograd, Novi Sad, Ni, Kragujevac) i autonomnoj pokrajini Vojvodina, te koalicije su, po obimu, preteno minimalne (podrobnije: Goati, 2006, 77-83). Naravno, standard minimalna vladavinska koalicija, koji je na nacionalnom nivou izraen kao 50% mandata plus jedan, na subnacionalnom nivou ne predstavlja politiki odrivo reenje iz tri razloga, od kojih su dva naelna, a jedan osoben i tie se Srbije. Prvi razlog je ee izostajanje predstavnika sa sednica nego to je to sluaj sa poslanicima nacionalnog parlamenta. Drugi
3.1.3. Izborne i parlamentarne koalicije

Izborne koalicije su sporazumi kojima partije ele da poboljaju svoj izborni uinak, naroito da savladaju izborni cenzus i zadobiju pravo na raspodelu mandata u parlamentu. Tip izbornog sistema ima znaajan uticaj na oblik i uestalost izbornih koalicija. U veinskim izbornim sistemima u jednom krugu (first-past-the post), izborne koalicije se obrazuju samo ako na izbornom nadmetanju uestvuju, pored dve velike partije, i neke male (npr. u Velikoj Britaniji). U takvim prilikama partije se koalicionim dogovorom uzajamno obavezuju da u odreenim izbornim jedinicama ne istiu svoje kandidate, kako bi njihov partner ostvario bolji uinak. Izborni sporazumi zakljuuju se, ponekad, i u zemljama u kojima je na snazi sistem pojedinanog prenosivog glasa (Irska) ili alternativnog glasanja (Australija). U veinskom izbornom sistemu u dva kruga, koji u aktuelnom razdoblju funkcionie u Francuskoj a u Srbiji i Hrvatskoj primenjen je na prvim pluralistikim izborima 1990. godine predizborne koalicije se sastoje u dogovoru partijskih rukovodstava da u drugom krugu pozovu svoje simpatizere u izbornim jedinicama u kojim nemaju kandidate da glasaju za predstavnike partnerske partije. Ostvarenje takvog dogovora zavisi, naravno, od spremnosti simpatizera da slede preporuke vlastite partije. Iskustvo izbora odranih sedamdesetih godina dvadesetog stolea u Francuskoj pokazalo je da su simpatizeri KPF-a, u skladu sa izbornim sporazumima sa Socijalistikom partijom, disciplinovano glasali u drugom krugu za kandidata te partije, ali da su simpatizeri socijalista esto ignorisali izborni dogovor i apstinirali, ili se ak opredeljivali za kandidata druge partije.
78
79 (ili partija koje su tako percipirane) da prihvate kljune institucije, vrednosti i procedure postojeeg poretka. To je bio sluaj sa KP Italije, koja je poetkom osamdesetih godina prolog stolea ostvarila trajne saveze sa demokratskim strankama i time demonstrirala svoj reformski zaokret, a moda na slian nain treba interpretirati uee Socijalistike partije Srbije u vladavinskom aranmanu obrazovanom u martu 2004. godine.
Proporcionalni izborni sistem ne podstie stranke na predizborne koalicije, ali ta ocena vai za stabilizovane partijske sisteme, u kojima se decenijama nadmeu iste stranke i u kojima rezultati izbora oznaavaju, po pravilu, male promene u stranakom uticaju. Nasuprot tome, u izbornim sistemima u postkomunistikim zemljama sa vie desetina i stotina partija koje nastoje da ostvare predstavnitvo u parlamentu uobiajene su predizborne koalicije, naroito izmeu malih partija U Crnoj Gori je ta taktika isprobana na izborima 2001. godine, ali je tada od 16 izbornih lista pravo na raspodelu mandata steklo samo 5, na izborima 2002. od 20 lista 4, a na izborima 2006. od 12 lista 8. Osim poboljanja izbornih ansi, partije obrazuju saveze sa drugim partijama u samom parlamentu radi zajednikog delovanja, prvenstveno sa ciljem da izglasaju nepoverenje vladi. Takvi savezi mogu podrazumevati ponekad i dogovor o formiranju sastava vlade u senci, kao i program mer koje e ta vlada sprovoditi po preuzimanju vlasti. Naravno, takvi savezi nisu mogui u sistemima polarizovanog viepartizma, jer je u takvim sistemima politika distanca izmeu opozicionih stranaka isuvie velika da bi mogle zajedno da obrazuju koalicionu vladu. U Francuskoj, Italiji i Finskoj, u kojima su postojale monolitne antisistemske partije u razdoblju izmeu Prvog i Drugog svetskog rata, kao i u periodu posle Drugog svetskog rata, sve do kraja sedamdesetih godina dvadesetog stolea te partije su esto obrazovale parlamentarne saveze sa demokratski orijentisanim strankama. Takav aranman mogu je sve dok od partnera ne zahteva pozitivno delovanje; neodrivost koalicionog dogovora pokazala bi se tek kad bi se politiki divergentni partneri nali u prilici da obrazuju vladu. Prema Duvergeru (1976, 70), takvi savezi imali su, pored eksplicitnih ciljeva da osporavaju vladu i da je zamene, dve prikrivene svrhe. Prva je kamuflaa, odnosno nastojanje antisistemske partije da se uspostavljanjem koalicionog aranmana sa partijom (partijama) koja prihvata demokratska pravila igre prikae prosenom birau prihvatljivom i vrednom izborne podrke. Druga svrha antisistemskih partija je da privuku simpatizere koalicionih partnera, dok one, zahvaljujui monolitnoj organizaciji, lako mogu da odole obrnutom izazovu. Banalna metafora belei Duverger o zemljanom i gvozdenom loncu dobro opisuje privilegovanu poziciju partija tog tipa u okviru jednog saveza; one su gvozdeni lonac neprobojan i vrst, sposoban da razbije druge, a da sam ne bude razbijen. ini nam se da ne treba iskljuiti ni treu svrhu takvih saveza, a to je demonstracija spremnosti od strane antisistemskih partija
3.1.4 Koalicije - teorijska elaboracija

Uestalost koalicionih aranmana podstakla je neke autore da generalizuju pravila i principe koalicija i koalicionog ponaanja partija i da o tome formuliu teorije, dok su neki drugi (npr. Von Beyme, 1985) suoeni sa raznolikou partija i politikih sistema u kojima one deluju zauzeli skeptian stav u pogledu mogunosti teorijskog uoptavanja. Taj stav ima snano uporite u injenici da su partije, kao i institucionalna okruenja u kojima funkcioniu, zaista distinktni tako da je teko formulisati opta pravila o koalicionom ponaanju partija. O raznolikosti partija ve je bilo rei, a ovde emo navesti neke osobene karakteristike institucionalnog okruenja koje oteavaju generalizacije. Prvo, ve smo pomenuli primer Belgije iji ustav zahteva da bez obzira na izborne rezultate vlada bude sastavljena od podjednakog broja ministara kojima je maternji jezik holandski i francuski (ne uzimajui u obzir premijera). Drugo, Osnovni zakon Nemake propisuje da izglasavanje nepoverenja kancelaru stupa na snagu tek izborom njegovog naslednika (konstruktivno izglasavanje nepoverenja), ime je pred eventualnu parlamentarnu koaliciju koja eli ruenje vlade postavljena teko prelazna prepreka. Tree, u veini evropskih zemalja stabilne demokratije (ali ne u svim) na snazi je obiajna norma po kojoj svako odbijanje parlamenta da prihvati vladin predlog zakona predstavlja pritisak za odravanje novih izbora (Laver and Schonfeld, 1990, 213-214). etvrto, veoma je razliita uloga efa drave u odreivanju mandatara, od isto protokolarne (Irska), preko neto vanije uloge koja se sastoji u imenovanju mandatara koje podlee odobravanju parlamenta (Italija, Belgija, Grka), do jo znaajnijeg uticaja na izbor vlade koji ostvaruje ef drave (kraljica) u Holandiji.
80
81 minimalne pobede, partije e obrazovati u uslovima zero-sum game, pod pretpostavkama da imaju potpune informacije i da potuju pravila igre to, u praksi, naravno, nije uvek sluaj (Von Beyme, 1985, 323; Mellors and Brearey, 1986, 278) ne iru od one za koju veruju da im je neophodna za pobedu. Preveliki broj lanova koalicije iziskuje trokove da se oni privuku i smanjuje dobitke lanova koalicionog aranmana. To znai da retkost dodatnih prihoda (side-payment) onemoguuje njihovu upotrebu na preteran nain (Riker, 1962, 107). Citirani pisac pretpostavlja da e od svih, u datim okolnostima moguih, pobednikih koalicija biti obrazovana koalicija najmanjeg obima (odnosno broja mandata); drugim reima, partija A e od dva partnera (B i C) sa kojima moe obrazovati pobedniku koaliciju izabrati onoga koji ima manji opseg (broj mandata). M. Leiserson (1968, 23) je u svojoj varijanti teorije minimalne koalicije (koalicije sa najmanjim brojem stranaka) jo reljefnije istakao vanost dopune koja se nazire kod Rikera, a koja se odnosi na broj uesnika koalicije. Leiserson je svoju dopunu izneo u obliku predloga koji se tie pogaanja (bargaining proposition). Prema toj dopuni, koalicija e se sastojati od minimalnog broja aktera, jer ukljuivanje vie aktera poveava vreme i trokove pregovaranja. Drugi Riker-ov postulat glasi da e se u telima i organima u kojima je princip minimalne veine ostvarljiv uesnici koalicionog sporazuma neizbeno kretati ka njegovom ostvarenju. Najzad, trei Riker-ov postulat naglaava da u telima i organima u kojima funkcionie princip minimalne veliine, imanentno deluju snage koje, bez obzira na visinu uloga, vode ka razaranju koalicije. Do destabilizacije minimalnih vladajuih koalicija dolazi, najpre, smatra Riker (1962, 190-210), kada se promene odnosi snaga izmeu dva ili vie koalicionih aktera i kada jedan akter podigne ulog u igri. Objanjenje zato se zahteva promena snage najmanje dva aktera je u tome to se teina (weights) jednog aktera ne moe izolovano promeniti, budui da teina oznaava relaciju izmeu aktera, a ukupna teina svih aktera je konstantna. To jest, teina svakog uesnika moe biti oznaena kao razlomak (fraction) ukupne teine... Stoga, ako jedan lan povea sposobnost da utie na odluku, neki drugi lan (lanovi) moraju da izgube neto od (svoje) sposobnosti da ine istu stvar. Nepogreive indicije o promeni odnosa snaga obezbeuju rezultati izbora, a u meuizbornom razdoblju slinu ulogu igraju istina, manje
Peto, neke zemlje obezbeuju budetsko finansiranje parlamentarnih partija, neke obezbeuju finansijska sredstva i neparlamentarnim partijama, a neke, pak, uopte ne prihvataju finansiranje partija iz budeta (ire u poglavlju VI). Potonji element je izuzetno vaan, jer potreba partija da dobiju zamana dravna sredstva utie ponekad presudno na njihovo koaliciono ponaanje, odnosno na spremnost da uspostave izborne koalicije i sa programski distinktnim partijama. ini nam se, ipak, da raznolikost partija i navedene osobenosti institucionalnog okvira u kojem deluju nisu nepremostiva prepreka uoptavanju, dodue opreznom i fleksibilnom, u sferi koalicija i koalicionog ponaanja partija. Prve teorije vladajuih koalicija zasnovane su na racionalnom modelu odluivanja politikih aktera-partija, a teorija igara je matematika elaboracija racionalnog modela u situacijama kada rezultat zavisi od kombinovanih odluka racionalnih aktera (De Swaan, 1973, 4). Teoriju minimalne pobednike koalicije prvi su formulisali Von Neumann i Morgenstern (1944; izdanje 1964), ali ona ima vie razliitih varijanti (Lijphart smatra razliitih teorija; 2003, 136-139). Von Neumann i Morgenstern pretpostavljaju da je u (koalicionoj) igri izmeu n aktera suma dobitaka konstantna, odnosno da dobici ne rastu ako se poveava broj lanova pobednike koalicije, a ako do toga doe, re je o poveanju sa nepotrebnim akterima. Koalicija bez takvih aktera je minimalna pobednika koalicija (podrobno o pretpostavkama te teorije: Laver, 1986, 34-35; Laver and Schonfeld, 1990, 26-28). Tezu Von Neumann-a i Morgenstern-a precizirali su i dopunili, izmeu ostalih, Riker (1962) i Leiserson (1968). vrstu taku na koju se oslanja Riker (1962, 22) u svojoj elaboraciji koalicije minimalne pobede ini teorija igara koja u potpunosti ignorie politiko-programska opredeljenja partija. Osim toga, ovaj pisac polazi od osobene definicije racionalnog aktera u politici. On pie: ta hoe racionalan politiki ovek jeste, verujem, da pobedi, to je specifiniji motiv nego elja za moi. Osim toga, elja za pobedom razlikuje jedne ljude od drugih. Neosporno, postoje ljudi optereeni krivicom (guilt ridden) i oseajem stida (shame conscious) koji ne ele da pobede, koji, u stvari, ele da izgube. Postoje iracionalni (pojedinci V.G.) u politici... Imajui to na umu, mogue je za tu svrhu definisati racionalnost bez pozivanja na pojam moi. Politiki racionalan ovek je ovek koji radije dobija nego to gubi, bez obzira na osobene uloge (naglasio V.G.). Prema prvom principu Rikerove koalicije
82
83 stranke lanice vlade i stranka (stranke) koja joj spolja prua podrku ostvaruju eljeni politiki uticaj. Teorija o koaliciji minimalne povezane pobede (Axelrod, 1970) uzima, takoe, u obzir, osim veliine, programsku orijentaciju partija. Ova teorija smatra da se koalicije obrazuju od programski bliskih partnera i ponekad ukljuuju stranku sa kojom postoji povezanost na nekoj politiki vanoj dimenziji, iako bi i bez te stranke bilo mogue ostvariti minimalnu koaliciju pobede. Najzad i koaliciona teorija mogue (izvodljive) politike utemeljena je ne samo na obimu partija nego i na politikoj distanci. Prema toj teoriji, koalicije se obrazuju s obzirom na spremnost stranaka da sprovode odreenu politiku i zbog toga nadmauju, po obimu, minimalnu koaliciju pobede (prema: Lijphart, 2003, 139). Ukljuivanje ideoloko-programske dimenzije u teoriju koalicija svakako je povealo njihovu eksplikativnu vrednost. Ali, u politikom ivotu postoje protivrenosti koje izmiu eksplikaciji. Pomenimo upravo malu politiku distancu izmeu partija, koja se u nekim od prethodno navedenih teorija smatra preduslovom obrazovanja i trajnosti koalicije. Takvo stanovite zastupa, na primer, Von Beyme (1985, 323) i kao argument navodi sluaj energinog suprotstavljanja lokalnih organizacija Socijaldemokratske partije i sindikata u Danskoj 1978. godine pokuajima prvaka te stranke Jorgensena da obrazuje koaliciju sa liberalnom Venstre partijom. Ali, medalja ima i drugu stranu, jer uticaj programsko-politike bliskosti izmeu koalicionih partnera neizbeno aktivira konkurentske procese izmeu njih, poto programskopolitiki sline partije raunaju, po pravilu, na istu izbornu klijentelu ili, kako pie Panebianco (1988, 217-219), na isto izborno lovite. Zbog toga one realistino upozorava Panebianco meusobno ugroavaju politike identitete i uzajamno se destabilizuju transferima simpatizera iz jedne u drugu partiju (partije). To dovodi, pre ili kasnije, do nezadovoljstva jednog od koalicionih partnera i do raspada koalicionog aranmana. Imajui to u vidu, Panebianco zakljuuje: Paradoksalan efekt koji protivrei dobro poznatoj teoriji koalicija je da se najstabilniji savezi ostvaruju izmeu oponenata (ideoloki udaljenih), dok se najmanje stabilne koalicije ostvaruju izmeu takmaca (ideoloki slinih)... Partija jedino moe zaustaviti destabilizirajue pritiske od takmaca, izbegavajui koaliciju sa njim. To pravilo ne vai, upozorava pisac, u dva sluaja; prvi je kad programski sline partije raunaju, ipak, na razliitu izbornu klijentelu i drugi kad je jedna partija u koalicionom
pouzdano rezultati sistematskih istraivanja javnog mnenja. Kad je re o poveanju uloga, odluka o tome ne mora da bude rezultat pouzdanih procena nego inilaca koji su rezultat psiholokih svojstava lider i odnosa meu pripadnicima rukovodeeg stratuma partije (line ambicije, inat, surevnjivost, zavist, mrnja, osveta), to, priznaje bez okolienja Riker, onemoguuje generalizaciju. Ovaj pisac smatra, zapravo, da su lideri skloni pogrenim procenama, pa je sistem donoenja odluka apsolutno i neizbeno u neravnotei. Inae, akter koji iz navedenih razloga doprinese razaranju koalicije ne uiva, sudei prema nekim parcijalnim saznanjima (vezanim za Italiju), simpatije javnog mnenja (Pridham, 1986, 225). Teorija minimalne pobednike koalicije u svim svojim varijantama deluje zaista sugestivno, premda redukuje partije na jednu dimenziju, obim (veliinu) i, pri tom, zanemaruje njihovu ideoloku (politiku, programsku) orijentaciju. Na tu slabost ukazali su brojni autori (npr. Pridham, 1986, 11; Pridham, 1986a, 202; Laver, 1986, 32-33; De Swaan, 1973, 37-41). Izostavljanje ideoloko-programske dimenzije, odnosno ciljeva partije, ostavilo je bez valjanog objanjenja veliki broj vladajuih koalicija koje nadmauju minimalni opseg. Tu slabost pojedini autori nastojali su da otklone uzimanjem u obzir, pored veliine partije, i njenih politikih prioriteta, odnosno ideologije ili politike distance sa drugim partijama, kao druge konstitutivne varijable, pa su tako nastale multidimenzionalne koalicione teorije (o tome: De Winter, 2002, 181-185). De Swaan (1973, 111) je, recimo, elaborirao teoriju politike distance zasnovanu na postulatu da akter tei da bude ukljuen u vladajuu koaliciju koja je bliska, koliko je mogue, njegovim vlastitim politikim preferencijama. To implicira da je razmatranje o politici prvenstveno u glavama akter, i da se parlamentarna igra, u stvari, vodi oko odreivanja glavne dravne politike. Iz reenog razloga, vladajue koalicije esto odstupaju od minimalne veliine, ali naglaava na istom mestu De Swaan obim koalicija ipak nije proizvoljan, nego zavisi od minimalne politike distance koja se definie u terminima teine i politikih pozicija aktera (ibidem). Na taj nain, smatra ovaj autor, teorija minimalne politike distance usklaena je sa konceptom maksimalizacije koristi i sa modelom racionalnog odluivanja. Polazei od takvog pristupa, preiroke koalicije nisu devijantni sluajevi, nego vladavinski obrazac koji moe, ako su ostale stvari iste... posedovati veu legitimnost i autoritet neko minimalne koalicije (Laver and Schonfeld, 1990, 69). Iz iste perspektive posmatrano, ni manjinske koalicione vlade nisu izuzetak, jer takvim aranmanom sve
84
85 vladajuih koalicija sa partijama ija je privrenost demokratiji sporna. Kao paradigmatian primer za to pomenuemo Italiju, u kojoj je, sve do kraja osamdesetih godina dvadesetog stolea, mandatar za sastav nove vlade obavezno obavljao prethodne konsultacije sa amerikom administracijom i u tom cilju esto, pre odluke italijanskog parlamenta, boravio u SAD-u. Cilj tih konsultacija bio je uveravanje SAD-a da se u novoformiranoj koaliciji KP Italije nee domoi stratekih poluga moi. U Srbiji, u postoktobarskom razdoblju, meunarodni inilac je, takoe, bitno uticao na vladajuu koaliciju u martu 2004. godine. U toj koaliciji mandatara (pa potom premijer) republike Vlade Kotunica zaobiao je ultranacionalistiku SRS, iako je imala najvie poslanika u parlamentu (82 od ukupno 250, odnosno 32.8%). Premda izmeu Kotuniine stranke (DSS) i SRS-a ne postoje nepremostive politike razlike, Kotunica nije prihvatio ponudu SRS-a da se ukljui u koalicionu vladu. Na takvu ponudu potpredsednika SRS-a Nikolia, Kotunica je uzvratio: To ne moemo da radimo, Zapad se sa tim ne bi sloio (Blic, 30. maj 2005). Najzad, etvrti inilac je sve vre supranacionalno povezivanje partij po srodnosti u parlamentu Evropske unije, to, svakako, podstie i njihovo udruivanje na nacionalnom planu.
aranmanu toliko slaba da ne moe da ugrozi drugu. O potonjem sluaju radi se u Crnoj Gori, u kojoj DPS i SDP od parlamentarnih izbora 1998. godine formiraju izborne i vladavinske koalicije. U tim koalicionim aranmanima SDP ostvaruje znatno vei uticaj nego to je njena snaga u birakom telu (Vujovi, Komar, 2006, 185), ali, po naem miljenju, uzrok tome nisu altruistike pobude DPS-a nego to to SDP, dodajui 3-4 procentna poena izbornom rezultatu DPS-a, omoguuje toj stranci da obrazuje vladu. Ne negirajui, dakle, Panebianco-ovo stanovite o tetnim efektima ideoloke bliskosti po koalicione partnere i o prednosti ideolokih razlika, mislimo ipak da ono vai samo za vlade koje nisu prinuene da donose dalekosene odluke sa redistributivnim efektima, vlade ije se aktivnosti, u stvari, svode na administriranje, kao to je to, u atuelnom razdoblju, uglavnom sluaj u zemljama stabilne demokratije. Ako je, pak, vlada u postkomunistikim zemljama stalno suoena sa potrebom da brzo donosi politiki sporne i teke odluke koje imaju redistributivne efekte, koalicioni partneri nastoje da takve odluke odgode, a to neizbeno znai usporavanje reformi (npr. Kotuniina koaliciona vlada 2004-2007. godine u Srbiji). Kao to smo prethodno naveli, sve razuenije teorije vladajuih koalicija i koalicionog ponaanja zasnovane su na dvema varijablama: obimu partija i politikoj distanci, a u fokusu tih teorija znatno su ree neki drugi vani inioci, od kojih emo izdvojiti sledea etiri. Prvi je broj lanova koalicije, iji uticaj, dodue, neki pisci sasvim uopteno odreuju. Tako, na primer, Ware (1997, 336) naglaava da verovatnoa kolapsa koalicione vlade raste sa poveanjem broja partija koalicionih partnera. Drugi je lini koeficijent, tanije reeno odnos izmeu vo partija koje ine koaliciju. Taj inilac Ursula Hoffmann-Lange (1986, 47) s pravom oznaava kao stepen simpatije ili antipatije izmeu partija. U prilog vanosti tog psiholokog inioca koji je, zaista, teko operacionalizovati De Winter (2002, 203) navodi rezultate jednog empirijskog istraivanja sprovedenog u Belgiji u kojem su 3 od 10 portparola partij na lokalnom nivou ocenili da su loi meuljudski odnosi bili bitan uzrok neuspeha koalicionih pregovora, dok su 4 portparola uspeh koalicionih pregovora pripisali dobrim odnosima izmeu partijskih lidera. Trea, zanemarena varijabla u teoriji koalicija je meunarodno okruenje, koje i te kako opredeljuje koalicionono ponaanje partija na dva naina. Najpre, meunarodno okruenje u stvari, najmonije zemlje na svetu i vane meunarodne organizacije destimuliu obrazovanje
3.2. IZBORI INSTITUCIONALIZOVANI SUKOB

Dalekosean znaaj izbora u politikom sistemu ocenio je Key (1967, 204) na sledei nain: Kad je partijski proces uoblien, ustanovljeno je delovanje organizovanih nenasilnih konflikata za kontrolu nad vladom. Organizovana kritika i koncentrisani napori da se zamene oni na vlasti postali su rutina. Jednom kada je vlast postala predmet takvih izazova, i jednom kada je niz izbora ostvaren, partijska vlada je pustila svoje korene. Institucionalizacija partijskog rata (naglasio V.G.) oznaila je najveu inovaciju ili otkrie u umetnosti vladanja. Rituali, ceremonije i pravila igre razvijeni su da usmeravaju domaa neprijateljstva koja su u ranijim danima mogla da budu voena na barikadama. Od uspeha partija u nenasilnim konfliktima za kontrolu nad vladom kako izbore definie citirani pisac zavisi uee u vrenju vlasti, to je raison dtre partije. U ovom odeljku govorimo o izborima u kojima se partije bore izmeu sebe za glasove biraa, dok e o izborima unutar pojedinih partija za najvanije poloaje biti rei u glavi V.
86
87
Na izbornim tritima partije se mogu opredeliti za defanzivnu ili ofanzivnu strategiju (Mair, 1997, 158), odnosno mogu da usmere napore da zadre vlastito birako telo ili da privuku nove birae. U veini zemalja partije se ne sueljavaju na jednom nego na vie izbornih trita, koja mogu biti zatvorena ili otvorena, to zavisi od snage kolektivnih politikih identiteta zasnovanih esto na snanim, duboko ukorenjenim supkulturama. Ti identiteti razvijaju se kako na askriptivnim svojstvima pojedinaca i grupa, kao to su rasno, etniko i religiozno obeleje, tako i na pripadnosti odreenom socijalnom sloju, profesiji ili regionu. U socijalno heterogenim drutvima, u kojima se partijsko angaovanje odvija uzdu linija rasnih, etnikih ili religioznih rascepa, neka izborna trita su zatvorena, ali ne nuno sva. Tako, na primer, u Holandiji granice verskih grupa vrsto koreliraju sa posebnim izbornim tritima, u vajcarskoj se partijsko angaovanje ostvaruje u etnikim granicama, a slino je u Belgiji, u kojoj je flamansko izborno trite zatvoreno za valonske partije i vice versa. Isti fenomen uoava se u postkomunistikim zemljama heterogenog etnikog i konfesionalnog sastava (Srbija, Makedonija, Slovaka, Hrvatska). Crna Gora je, takoe, multikonfesionalna i multietnika drava, ali glasanje graana od poetka pluralizma 1990. godine naovamo osobeno je po tome to sledi prvenstveno linije programsko-politikih, a ne etnikih i verskih podela (Goati, 2000). U stvari, izborno trite u Crnoj Gori je iznenaujue otvoreno, jer pripadnici pojedinih manjinskih grupa (Albanci, Bonjaci/Muslimani) preteno glasaju po programskom afinitetu, a ne po verskoj ili etnikoj pripadnosti, to odstupa od obrasca glasanja u drugim socijalno heterogenim zemljama; re je o izuzetku koji, naalost, nije podrobno analiziran. Istini za volju, poetkom treeg milenijuma empirijska istraivanja u Crnoj Gori pokazuju neto veu podudarnost izmeu srpskog etnikog porekla i glasanja za stranke srpskog bloka, ali se i ta podudarnost kree u okviru bitno niih vrednosti nego u drugim socijalno heterogenim zemljama.
IV DEO Partija kao sistem

Partije su deo partijskog sistema, ali su i same minijaturni politiki sistem (Eldersveld, 1966, 42). Drukije reeno, partija nije nerastvorljiva estica, najmanja jedinica analize koju je nemogue ralaniti, nego u njoj postoje osobeni oblici grupisanja i delovanja partijskih funkcionera i lanova, to ima razliite nazive: tendencije, frakcije, struje, klike, koterije, krila. U prividno jedinstvenoj partijskoj organizaciji ispod mirnog povrinskog sloja intenzivno teku procesi saradnje i sukoba izmeu uih grupa. U ovoj glavi osvetliemo najpre partijsku organizaciju od dna do vrha, da bi se u sledeoj glavi (V), pozabavili interakcijom izmeu pojedinih delova (segmenata) partijskog rukovodstva i lanstva.
4.1. Osnova organizacione ,,piramide

Osnovu partijske organizacije ine bazine jedinice, a na viim spratovima postoje odgovarajui organi, od lokalnih do centralnih. Osnovne jedinice politikih partija tradicionalno nose razliite nazive: odbor (caucus), ekipa, sekcija, elija, osnovna organizacija i milicija. Naziv bazine partijske organizacije, koji je dugo bio dovoljan da se prepozna o kojoj je vrsti partija re, prestao je nakon Drugog svetskog rata da bude uniforman za pojedine vrste partija. Umesto toga, partije bliske po svojim programsko-politikim opredeljenjima esto usvajaju razliite nazive za svoje bazine jedinice. No, napred pomenute nazive bazinih jedinica koristiemo kao opti termin u analizi pojedinih vrsta partija. Partije neretko koriste u isto vreme vie organizacionih oblika, to je uslovljeno razliitim okolnostima u kojima deluju i diferenciranim zadacima pojedinih delova partije. Ali i u sluaju postojanja vie razliitih oblika organizovanja, mogue je identifikovati najvaniji, onaj koji u najveoj meri izraava prirodu i stremljenja partije.
88
89 toga postojale su sekcije i elije. No, u periodu borbe za vlast, milicija je bila najvaniji oblik organizovanja navedene partije. Tek nakon osvajanja vlasti, miliciju potiskuju drugi oblici organizovanja (jurini odredi rasformirani su 1934. godine). U nazivima bazinih organizacija partija zemalja centralne i istone Evrope u savremenom razdoblju uoava se naglaeno arenilo, a izmeu njih i programsko-politike orijentacije partije nema vrste povezanosti. Osnovne organizacije crnogorskih partija nose razliite nazive: mesna organizacija (DPS, SNS, SNS); optinska organizacija (GPCG, LPCG); podrunica (LSCG) i zasnovane su na teritorijalnom principu.
Izneemo ukratko karakteristike pojedinih bazinih organizacionih jedinica pojedinih vrsta partija. U kadrovskim partijama u zapadnoj Evropi i u amerikim partijama odbor okuplja najuglednije i najuticajnije pojedince u teritorijalnoj zajednici (gradska etvrt, mesto, selo). Broj lanova odbora (koji se biraju neposredno od strane pristalica ili kooptacijom) kree se od 10 do 20. Aktivnost odbora odvija se uglavnom u periodu izbora, a nakon toga zamire. U odboru postoji ponekad plaeno lice (captain u amerikim partijama) koje je zadueno za angaovanje lanova u partijskim aktivnostima. Ekipe oznaavaju uske grupe (10-15) pristalica demohrianskih partija okupljenih na profesionalnoj, prijateljskoj ili teritorijalnoj osnovi. Sekcija je osnovna organizaciona jedinica socijaldemokratskih partija i ini je redovno lanstvo koje plaa mesenu lanarinu. lanstvo sekcije bira izvrnopolitiki organ (biro, odbor) od neko liko lanova, kao i komisije zaduene za pojedine sektore delatnosti. Sekcija je centar aktivnosti, obrazovanja i propagande; ona tei da obrazuje postojee lanove i da u svoje redove privue to vie novih. Formira se na teritorijalnom osnovu. Osim naziva sekcija, savremene socijaldemokratske partije koriste i druge nazive: mesna organiza cija (Socijaldemokratska partija Nemake), odeljenje (Partija rada Holandije, Socijaldemokratska partija Finske), elija (Socijalistika partija Portugala), udruenje (Socijalistika partija Danske), radnika komuna (Socijaldemokratska partija vedske), mesna grupacija (panska socijalistika partija), partij ski ogranci (Socijalistika partija Japana). Socijalistika partija Italije je, pored sekcija obra zovanih po teritorijalnom principu, uspostavljala, do poetka osamdesetih godina dvadesetog stolea, i elije u preduzeima obrazovane po radnom principu. Bazine organizacije komunistikih partija nazivaju se elije i dugo su bile organizovane po radnom principu (u privrednim organizacijama, dravnim organima i ustanovama). Savez komunista Jugoslavije od kraja pedesetih godina, a veina vladajuih komunistikih partija u ovom regionu od poetka sedamdesetih godina prolog stolea uspostavili su, pored elija, i osnovne organizacije zasnovane na teritorijalnom principu da bi obuhvatile radno neaktivno stanovnitvo (penzioneri, domaice, studenti). Milicija je bazina organizacija faistikih partija. Po zadacima za koje je namenjena i po svojoj unutranjoj strukturi (stroga subordinacija, noenje uniformi), milicija je, u stvari, vojna formacija. Na taj nain bili su, na primer, organizovani jurini odredi Nacionalsocijalistike partije Nemake. Ali, itava Nacionalsocijalistika partija nije se zasnivala iskljuivo na miliciji; pored
4.2. Unutranji odnosi

Bazine organizacije povezane su preko niza nivoa u jedinstvenu partijsku organizaciju. Broj tih nivoa zavisi od prirode partije, broja njenih lanova, veliine zemlje u kojoj partija deluje i karaktera politikog sistema. Odnos izmeu viih i niih partijskh organa oscilira u irokom luku iji jedan kraj ini partija u kojoj su nii organi potpuno lieni autonomije, a drugi partija u kojoj vii organi nemaju nikakvog uticaja na delovanje niih. U prvom sluaju partija lii na vojnu organizaciju, a u drugom gubi svojstvo jedinstvene organizacije, pa se o njoj moe govoriti kao o konfederaciji partija. U stvarnom ivotu ne postoje isti tipovi potpune centralizacije niti potpune decentralizacije, nego se radi o meovitim tipovima, tj. o partijama koje su u izvesnom stepenu centralizovane i decentralizovane, o emu se moe pouzdano suditi samo na osnovu konkretno-istorijske analize. kolski primer centralizacije su komunistike partije u kojima je uspostavljena po vojnom uzoru stroga subordinacija niih organa u odnosu na vie. Organizacija tih partija, zapazio je Duverger (1976, 69), jako podsea na mehanizam bezbednosti ustanovljen na brodovima njihovim pregraivanjem u zatvorena odeljenja, hermetiki izolovana jedna od drugih. Obrnut primer su izrazito decentralizovane amerike partije, za koje je Key (1967, 315) ocenio da na nacionalnom nivou i ne postoje, ve samo na nivou federalnih drava i na lokalnom nivou. Istini za volju, izneta ocena odraava stvarnu situaciju u partijama SAD sredinom dvadesetog stolea, ali je nakon toga uoljivo postepeno jaanje centralnih nivoa Demokratske i Republikanske partije.
90
91 taba zavisi od kandidata koji, po svojoj volji, bira osoblje. Za razliku od partijskih organa veine drugih partija (radnikih i graanskih), u kojima rad u izbornim tabovima obavezno pretpostavlja pripadnost partiji, u izborne tabove amerikih par tija biraju se i politiki neopredeljeni pojedinci. Istini za volju, ova nekad odsena razlika postepeno bledi, jer evropske partije sve vie primaju u tela nadlena za sprovoenje izbornih kampanja pojedince na osnovu ekspertskih znanja (strunjake za marketing), bez obzira na njihovu partijsku afilijaciju. U veini graanskih partija u zapadnoj Evropi koje poseduju stalne organe na nacionalnom nivou uticaj tih organa je slab. Na primer, predsednik Konzervativne partije u Velikoj Britaniji ima veoma male ingerencije na rad partij ske organizacije koja je podeljena na dva okruga. Na elu tih okruga su okruni saveti (Divisional Councils), koji obrazuju vlastite profesionalne tabove, na iji sastav predsednik partije nema nikakvog uticaja. Od 1950. godine predsednik partije ima vlastiti biro (Chairmans Office), koji finansijski potpuno zavisi od okrunih saveta. Centralni biro (Central Office) Konzervativne partije nema nikakvog uticaja na politiku karijeru lokalnih par tijskih aktivista, a u finansijskom pogledu zavisi od lokalnih organizacija. Imajui sve to u vidu, jedan istraiva je zakljuio da Konzervativna partija funkcionie pomou interne diplomatije i kompromisa (Pinto-Dutshinski, 1972, 263). Mislimo da je taj zakljuak ipak preteran, jer lider ima izuzetan upliv na odluku partije da podri nekog kandidata za parlamentarne izbore ili da mu uskrati podrku, tako da bismo internoj diplomatiji i kompromisima svakako dodali i uticaj na politike karijere pripadnika rukovodeeg stratuma. Predsednik Hriansko-demokratske unije (CDU) u Nemakoj nema statutarno posmatrano nikakvu vlast u partiji. Ali, ako on u isto vreme obavlja i funkciju kancelara, njegova mo je i u partiji velika (sluaj Adenauera i Kohl-a). Izrazito je decentralizovana i Liberalna partija Danske (Venstre). Najvii organ te partije je Kongres, koji ine delegati ogranaka i ex officio delegati. Izvrni odbor partije ima 50-60 lanova, od kojih su samo trojica birani na Kongresu, a ostali su delegati lokalnih orga nizacija. Do 1929. godine Izvrni odbor uopte nije postojao, a na nacionalnom nivou partija je delovala samo kroz zasedanja Kon gresa. Inae, uticaj Izvrnog odbora na lokalne organizacije je mali; on ne poseduje nikakve ingerencije u kadrovskoj politici, a, sa druge strane, finansijski zavisi od lokalnih organizacija. U celini uzev, graanske partije (izuzev demohrianskih) na lokalnom nivou imaju slabu
Svaka, pa i najcentralizovanija partija, ima svoj interni politiki ivot u kojem kao to emo pokazati u glavi V deluju razliiti organi i grupe izmeu kojih se odvijaju intenzivni procesi kooperacije i sukoba. U visoko centralizovanim partijama jedinstvo rukovodstva je naroito izraeno, dok se u decentralizovanim partijama, po pravilu, uoava difuzija moi na vie rukovodeih grupa, to Eldersveld (1964, 6) naziva stratarhija. Na slian nain Machos (prema: Karasimeonov, 2005, 6) razlikuje poliarhijski i oligarhijski organizovane partije. Kod poliarhijskih partija postoji vie institucionalizovanih centara moi, a statutarna regulacija obezbeuje autonomiju lokalnim partijskim organizacijama, propisuje njihovu internu organizaciju i definie prava lanova da uestvuju u odluivanju. Kod oligarhijskih partija mo odluivanja koncentrisana je u maloj grupi. Mair (1997, 152) smatra da u savremenom razdoblju partije en gnral evoluiraju od hijerarhijskog modela organizacije ka stratarhijskom modelu, jer svako od tri lica partije zadobija svoje vlastite organizacione obrise. Stepen (de)centralizacije partija zavisi od naina nastanka, ideolokih opredeljenja i odnosa izmeu partije i okruenja u kojem deluje. Partije obrazovane spajanjem nekoliko organizacija uglavnom obezbeuju vii stepen autonomije sastavnih delova u kasnijem razdoblju; ranije samostalne partije esto deluju u novoj partiji kao frakcije. Odnos partije prema postojeem politikom poretku, takoe, vri snaan upliv na stepen njene (de)centralizacije. Partije koje tee korenitoj promeni postojeeg politikog poretka poput komunistikih i faistikih naglaavaju vrednost jedinstvenog delovanja i svode nie organe na puke ekspoziture partijskog vrha. Na takva nastojanja ugroeni poredak odbrambeno reaguje i podstie otar stav prema samoj partiji. U pogledu interne organizacije u zemljama stabilne demokratije, sve do poslednje treine dvadesetog stolea, bila je posebno uoljiva razlika izmeu graanskih i radnikih partija. Ta razlika je poetkom treeg milenijuma manje otra, ali nije nestala. Graanske partije koje su prvo nastale u obliku kadrovskih partija (o kojima e biti rei u glavi VIII) po pravilu su visoko decentralizovane. Njihovi vii nivoi organizovanja najee ne poseduju hijerarhijska ovlaenja u odnosu na nie. Kao to je prethodno navedeno, takve su amerike partije, koje na nivou SAD-a uopte nemaju stalne organe ili su oni uspostavljeni u nekoliko poslednjih decenija, sa malim ovlaenjima. U amerikim partijama odvijaju se ad hoc zasedanja partijskih tela i, uz to, formiraju se tabovi u kam panjama za predsednike izbore sa ciljem da obezbede finansijske i druge uslove za pobedu partijskog kandidata. Sastav
92
93 na odredbe u statutima komunistikih partija: Principi organizacije usmereni su ka demokratskom centralizovanom sistemu (l. 14). Ipak, u Statutu izglasanom 1983. godine ove formulacije nema. Statut Socijalistike partije Italije (1972) ne sadri eksplicitnu odredbu o demokratskom centralizmu kao principu ureenja unutranjih odnosa, ali naglaava hijerarhijsku dimenziju partijske organizacije, to dobro ilustruje l. 33: U sluaju da rukovodei organi federacije ne izvravaju svoje funkcije ili se pak ne pridravaju odluka cen tralnih organa, Direkcija Partije ima pravo da donese odluku o rasputanju i naimenovanju jednog ili vie poverenika. Istim ovlaenjima raspolau rukovodei komiteti federacija u odnosu na rukovodee komitete sekcija i socijalistikih elija u preduzeu. Statuti reformisanih komunistikih partija u centralnoj i jugoistonoj Evropi usvojeni posle kraha realnog socijalizma 1989/1990. godine ne pominju sintagmu demokratski centralizam, ali odgovarajuim odredbama obezbeuju subordinaciju niih organa u odnosu na vie. Odnosi unutar partija Crne Gore zasnovani su, takoe, na principu subordinacije niih organa, to se u Statutu DPS-a naziva principom demokratskog jedinstva. Premda je odnos niih i viih partijskih nivoa definisan u statutima i drugim dokumentima, stvarni politiki ivot odvija se esto pored stavova zapisanih u zvaninim dokumentima, pa i nasuprot njima. Ako vii partijski nivoi nemaju uticaja u kadrovskoj politici i finansijama, statutarni stavovi koji govore o maloj politikoj samostal nosti niih nivoa ostvaruju se u praksi kao znaajna autonomija. Isto tako, najira politika autonomija niih partijskih nivoa dobija u praksi restriktivno tuma enje ako vii nivoi zadre presudan uticaj na kadrovsku politiku (kroz obavezno predlaganje funkcionera na niim nivoima ili da vanje saglasnosti za njihov izbor), ili ako politika autonomija niih organa nije praena odgovarajuom finansijskom autonomijom. Generalno gledano, vii partijski organi nalaze mehanizme i naine da statutarne odredbe interpretiraju i sprovode na nain koji obezbeuje njihovu hijerarhijski nadreenu poziciju u odnosu na nie organe, o emu e biti rei u sledeoj glavi. Unutarpartijska hijerarhija odgovara dvema potrebama. Prva je organizaciono-tehnika i proizilazi iz nunosti podele rada u partiji kao kompleksnoj i multifunkcionalnoj organizaciji. Parametri kompleksnosti (Panebianco, 1988, 199) su: (1) nivo specijalizacije, podele rada merene brojem slubi na istom nivou ili horizontalna diferencija;
organizaciju. Na primer, mrea lokalnih organizacija Konzervativne partije kotske aktivira se samo povremeno. Njihova delatnost, naroito u ruralnim sredinama, zasniva se na neformalnim vezama u ijem su centru uticajni poje dinci, nosioci mnenja: uitelji, lekari, veterinari i advokati. Neke graanske partije nastupaju na lokalnom planu bez vlastitih partijskih oznaka. Tako, na primer, lanovi Konzervativne partije Velike Britanije kandiduju se esto na lokalnim izborima pod firmom Graana ili Progresivnih (Progressive). Razlozi nastupanja bez jasnih par tijskih oznaka su viestruki, a u najverovatnije spadaju: poveanje mogunosti da se lake pridobiju partijski neopredeljeni graani, izbegavanje nepovoljnih efekata nepopularnosti konzervativaca (u razdobljima kad belee slabe rezul tate na nacionalnim izborima), tenja da se na lokalnim izborima izbegnu podele po partijskoj liniji u situaciji kada ne pogoduju kandidatima, itd. Radnike partije su, generalno gledano, u veoj meri centralizovane od graanskih, a centralizacija meu njima naglaenija je kod komunistikih nego kod socijaldemokratskih partija. Premda je najvei broj komunistikih partija nestao ili se bitno transformisao posle kraha reima real-socijalizma 1989/1990. godine, neke su ipak opstale u jedva izmenjenom vidu, poput KP Kine, KP Koreje i KP Kube. Ovde o komunistikim partijama govorimo kao o idealnom tipu u Veberovom smislu. Te partije prihvataju demokratski centralizam kao osnovni princip unutranjih odnosa, a u njihovim statutima figuriraju uglavnom sledei elementi tog principa: izborni karakter svih organa, obaveza rukovodeih organa da periodino polau raune lanstvu o svome radu, obaveza potovanja partijske discipline, dunost niih organa da sprovode odluke viih i zabrana postojanja frakcija. Dominantna pozicija viih organa komunistikih partija u odnosu na nie ne izraava se samo kroz naelne odredbe partijskih statuta o obavezi izvravanja odluka viih organa, nego je obezbeena zavisnou niih organa od viih u kadrovskoj sferi. injenica da vii organi imaju presudan uticaj (u stvari, monopol) na izbor funkcio nera niih organa (kroz davanje saglasnosti ili ak pravo da postavljaju elne funkcionere) snano podstie centralizaciju. Teko je preceniti vanost te injenice; motivisani inte resom svoje karijere, profesionalni politiari, po Dok su komunistike partije na vlasti i u opoziciji sve do 1989/1990. godine prihvatale de mokratski centralizam kao princip ureenja internih odnosa, stav socijaldemokratskih partija prema tom principu je diferenciran. Statutu Socijalistike partije Japana (1976) sadri formulaciju koja podsea
pravilu, bespogovorno slede naloge i elje onih od kojih ta karijera zavisi.
94
95 izabrani od strane kolegijalnih organa ili neposredno od lanstva. lanstvo je skup pojedinaca koji poseduju kako se to kolok vijalno kae partijsku knjiicu ili partijsku pristupnicu. Amerike partije su u tom smislu osobene, jer ne postoji formalna veza izmeu pojedinca i partije, premda i amerike partije imaju svoje odane sledbenike i aktiviste. U nedostatku formalne komponente, Seurin (1953, 28) predlae da se lanom stranke u SAD-u smatra svako ko glasa na primarnim izborima, to nam se, iz analitikih razloga, ini prihvatljivim. Statuti partija Crne Gore opredeljuju se za sistem prijema lanova od strane bazinih organizacija, koji je podloan odobrenju viih organa, to najee ne predviaju statuti partija stabilne demokratije. lanovi partija ukljueni su u bazine organizacije, na ijem elu se nalazi rukovodilac (sekretar, predsednik, poverenik, koordinator), kojeg, po pravilu, biraju lanovi, uz saglasnost viih nivoa organizovanja. Partijski statuti, gotovo bez izuzetka, ovlauju lana da sudeluje u oblikovanju i realizaciji partijske politike; od lana se, naroito, zahteva da se u razdobljima izbornih kampanja angauje u propagandnim aktivnostima, kao to su uee na partijskim skupovima, sudelovanje u kampanji od vrata do vrata, kojima se graani podstiu da glasaju za partiju, lepljenje plakata i pridobijanje prijatelja i srodnika da glasaju za partijsku listu ili kandidata partije. lanovi su, takoe, duni da plaaju makar simbolinu lanarinu, to nema samo finansijski smisao, nego je elemenat psiholoke privrenosti i participacije. To je, u isto vreme, znak vernosti i izvor vernosti (Duverger, 1976, 97). Pristupanjem partiji lan najee zadobija unutarpartijsko aktivno i pasivno birako pravo, s tim to se kod manjeg broja partija oba prava stiu protokom izvesnog roka, pri emu je dui rok za sticanje pasivnog nego aktivnog prava (npr. DS i DSS u Srbiji). Na taj nain partije jamano nastoje da se odbrane od pridolica koje koriste trenutnu poziciju partije (dobre izborne rezultate, ulazak u vladu i dr.) i tee da se ukljue u njene redove. Statutarni dokumenti nabrajaju, na bezmalo jednoobrazan nain, druga prava lanova, kao to su: uee u partijskom ivotu, slobodno pokretanje inicijativa, iznoenje miljenja i predloga unutar partije i pravo na dobijanje zatite od partije ukoliko su ugroeni zbog obavljanja partijskih aktivnosti. Obaveze lanova pojedinih crnogorskih partija definisane su na slian nain i obuhvataju borbu za partijske principe i vrednosti, angaovanje u izbornim kampanjama i (kod nekih partija) plaanje lanarine. Prema Statutu DPS-a lanstvo u partiji inkompatibilno je sa lanstvom u drugoj partiji, to je, takorei, samorazumljivo (lan svojim glasom moe na izborima da podri
(2) stepen standardizacije procedura; (3) nivo formalizacije; (4) broj hijerarhijskih nivoa ili vertikalna decentralizacija, i (5) stepen birokratizacije, odnosno proporcija inovnika u ukupnom lanstvu. Druga potreba je u vezi sa organizacionim problemom kontrole procesa statusne stratifikacije, koja regulie politike karijere pristalica partije prvenstveno napredovanje i zadobijanje materijalnih i simbolikih priznanja (nagrada). U trenutku obrazovanja partije, uoava se, po pravilu, visoki stepen participacije, naglaena jednakost lanova i preovladavanje duha solidarnosti. Vremenom prvobitni ar i revnost lanova usahnjuju, a partija od sistema solidarnosti prerasta u sistem interesa, ime se neizbeno birokratizuje, to se naziva institucionali zacijom. Time, zapravo, Panebianco (1988, 18-19) oznaava prelazak partije sa sistema solidarnosti usmerenog na realizaciju njenih zvaninih ciljeva... na sistem interesa orijentisanih na vlastito preivljavanje... Istovremeno, ovaj autor (1988, 193) govori o pragu preivljavanja kao granici ispod koje je opstanak partije doveden u pitanje. Re je o izuzetno vanom analitikom konceptu, iju je vrednost mogue samo kontekstualno odrediti. U proporcionalnim izbornim sistemima, naroito u zemljama poput Crne Gore, u kojima partije lavovski deo svojih prihoda dobijaju iz dravnog budeta samo ako uu u parlament, prag preivljavanja je u sutini identian izbornom pragu (3%), jer samo njegovim dostizanjem partije osiguravaju parlamentarno predstavnitvo i sredstva za delovanje.
4.3. Partijski organigram

Partijski organigram odgovara strukturi partije propisanoj u statutu (partijskom ustavu) i u drugim dokumentima, ali ta struktura nije potpuno identina sa stvarnou. Iza organigrama razvijaju se latentne strukture, dublje i delimino razliite, ije istraivanje i analiza ine jedno od sutinskih podruja sociologije organizacija (Duverger, 1973, 242). Struktura partijske organizacije sledi, po pravilu, organizaciju politikog sistema; u decentralizovanim sistemima partije imaju, pored centralnog (nacionalnog), i nie nivoe organizovanja. Na tim nivoima funkcioniu kolegijalni organi, izabrani uglavnom na partijskim skupovima (konferencija, kongres), i inokosni organi
96
97 Irske, po jednu partiju Francuske, Novog Zelanda, Holandije i Australije i za nekoliko partija u federalnim dravama Australije (Scarow, Webb and Farrell, 2000, 139). Na junoamerikom kontinentu lanstvo nekih partija Argentine, ilea, Meksika i Urugvaja dobilo je pravo na uee u izboru partijskih kandidata za parlament (Russell, McAllister i Wattenberg, 2002, 49). Zanimljivo je da je ova inovacija sa izvesnim modifikacijama, prihvaena i u Demokratskoj partiji u Albaniji. Ali, u toj partiji su 2000. godine izbili unutranji sukobi prilikom izjanjavanja lanstva o tome ko e biti partijski kandidat na izborima za gradonaelnike te godine (Kajsiu, 2005, 10). lanstvo pojedinih partija statutarno je ovlaeno i da odluuje o uspostavljanju koalicionih vlada sa drugim partijama. Dobar primer za to je partijski referendum na kojem su, u Izraelu sredinom decembra 2004. godine, lanovi Likud partije odluivali o uspostavljanju koalicione vlade sa programski razliitom Laburistikom partijom. U istoj zemlji Katz (2002, 107) je registrovao zanimljiv fenomen pojedinaca koji su pristupili partijama da bi uestvovali na primarnim izborima, ali su potom apstinirali od sudelovanja na parlamentarnim izborima. Najzad, lanstvo nekih partija ima statutarno pravo da neposredno bira partijske rukovodioce. Prema podacima prethodno citiranog istraivanja sprovedenog u 84 partije osamnaest zemalja stabilne demokratije, u 37 partija izbor partijskih rukovodstava vre kongresi, u 20 parlamentarne grupe, u 19 partija lanstvo neposredno (naglasio V.G.) i u 8 partija nacionalni komiteti (Scarow, Webb and Farrell, 2000, 143). Izbor rukovodstava od strane partijskih lanova poeo je 1980. godine, kada je SDP Velike Britanije odluila da partijskog lidera biraju svi lanovi, a za takvo reenje je optirala Liberalnodemokratska partija, naslednica SDP. Za neto umerenije reenje opredelili su se 1990. godine Laburisti, obezbeujui lanstvu da neposredno bira 1/3 kolegijuma koji vri odabir lidera. Vaan korak u istom pravcu uinili su konzervativci 1998. godine kada su prepustili lanstvu da, glasanjem putem pisma, bira partijskog vou izmeu dva kandidata koja su prethodno dobila najveu podrku parlamentarne grupe. Partije postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope ostale su, uglavnom, po strani od trenda jaanja uloge lanstva u unutarpartijskim izborima, uz dva izuzetka. Prvi je Socijalistiki pokret za integraciju u Albaniji, ijeg je predsednika Ilir Meta neposredno izabralo lanstvo u martu 2005. godine, a dve najvee partije u istoj zemlji (Demokratska i Socijalistika partija) najavile su da e prihvatiti neki oblik neposrednog
samo jednu partiju). Ali, u politikom ivotu vae ponekad i teko shvatljiva reenja, kao to je ono u Srbiji koje je dozvoljavalo lanovima Jugoslo venske levice ( JUL) jedne od najuticajnijih partija do oktobarskog preokreta 2000. godine da u isto vreme budu i lanovi SPS-a. Pored nespojivosti lanstva u DPS-u sa lanstvom u drugoj partiji, Statut DPS-a ne dozvoljava lanovima ni da se ukljuuju u druge organizacije ije je djelovanje nespojivo sa principima partije (l. 11). Statuti pojedinih partija razlikuju individualne i kolektivne lanove u koje spadaju prvenstveno sindikati (npr. Sindikat je lan Laburistike partije Velike Britanije), ali i masovna udruenja, politiki klubovi itd. U crnogorskim partijama postoje samo individualni lanovi. Pored obinih lanova, neke partije ustanovile su i poasne lanove. U Crnoj Gori je to sluaj sa nekoliko partija. Statut SNS-a govori o poasnim lanovima koji, sudei prema lanu 11 ovog akta, ne moraju imati partijsku knjiicu, a o dodeljivanju zvanja poasnog lana odluuje Glavni odbor. Identino reenje sadrano je u Statutu NS. Statut Liberalne partije pravi razliku u startu izmeu lanova i poasnih lanova (l. 11); potonji u odnosu na obine lanove imaju vei presti i vie se angauju na irenju temeljnih vrednosti stranke. Neke crnogorske partije uspostavljaju meu svojim pristalicama i druge razlike. Statut DPS-a, na primer, razlikuje lanove i simpatizere. Na simpatizere se ne odnose obaveze koje Statut DPS-a propisuje lanovima, ukljuujui plaanje lanarine (l. 10), pa bi se simpatizeri mogli okarakterisati kao kandidati za lanove. Za razliku od navedene dihotomne podele pristalica, Graanska partija CG uspostavlja trihotomnu podelu, jer razlikuje lanove, simpatizere i savetnike (l. 23). Status simpatizera slian je statusu te kategorije pristalica u DPS-u, dok se status savetnika (koji su eksperti u odreenim oblastima) stie odlukom Glavnog odbora na osnovu miljenja predsednika, potpredsednika, Izvrnog odbora ili najmanje 50 lanova partije. U poslednje dve decenije dvadesetog stolea statuti velikog broja partija u zemljama stabilne demokratije obezbedili su pravo lanovima da neposredno uestvuju u internim izborima za strateke poloaje u institucijama politikog sistema i u samoj partiji. O tome svedoe podaci da, od 84 partije u osamnaest zemalja stabilne demokratije, u trinaest zemalja lanstvo nekih ili svih partija neposredno uestvuje u selekciji kandidata za parlamente. To vai za sve relevantne partije Finske i Kanade, vei broj partija Austrije, Danske, Kanade, Nemake i Velike Britanije, dve partije
98
99 partijskih organa i tela: kongresom, glavnim odborom, predsednikom partije, predsednitvom i izvrnim odborom, poslanikim klubom i posebnim oblicima organizovanja unutar partije (ene, omladina).
izbora u bliskoj budunosti (Kajsiu, 2005, 5). Drugi je sluaj Demokratske stranke (DS) u Srbiji, po ijem Statutu, usvojenom na Kongresu 2006 godine, rukovodioce te partije biraju lanovi neposredno. Ta odredba odnosi se na rukovodioce centralnih partijskih organa od sledeeg kongresa (2010), dok je na optinskom nivou neposredan izbor rukovodilaca poeo iste godine. Prvi neposredan izbor predsednika optinskog odbora DS-a dogodio se u junu 2006. u optini Vraar (Beograd), a 2007. izabrano je, na isti nain, gradsko rukovodstvo DS-a u Beogradu. Postavlja se pitanje da li u statutima izraenu tendenciju jaanja uticaja lanstva na izbor kandidata partije za dravne poloaje i ya rukovodioce partije treba interpretirati kao zaustavljanje oligarhijskih tendencija u partijama koje je poetkom dvadesetog stolea sa neprevazienom jasnoom opisao i analizirao Michels. Moda nije posve netaan negativan odgovor koji na to pitanje nude Scarow, Webb i Farrell (2000, 132-135). Po miljenju tih pisaca obezbeenje irokih prava lanova u partiji predstavlja najjeftiniji podsticaj angaovanju i, povrh toga, citirani pisci cinino zapaaju da je preputanje lanstvu (ili parlamentarnoj grupi) izbora lidera partije, motivisano nastojanjem vrha partije da izbegne uticaj partijskog kongresa na kojem dominiraju radikalni partijski sublideri. Ne moe se olako odbaciti ni vrlo slina Mairova teza (1997, 149) da partijske voe obezbeuju lanstvu uee u donoenju stratekih odluka zato to je ono poslunije i sklonije da bespogovorno prihvati predloge voe i/ili nacionalnog rukovodstva partije nego to su to srednji rukovodei nivoi i partijski aktivisti. Ali, bez obzira na razliite motive pojedinih politikih aktera, ini nam se da jaanje prava lanova ima objektivno znaenje; postepeno pretvaranje amorfne skupine partijskih lanova u partijski demos. Odluke u partijama donose se u odgovarajuim organima veinom glasova, javnim ili tajnim glasanjem. U partijama Crne Gore na snazi su razliite procedure odluivanja. Statutarni dokument DPS-a naglaava da se odluke donose veinom glasova prisutnih lanova i da je njihovo izvravanje obavezno. Sline odredbe sadre i statuti ostalih relevantnih partija. Nii organi crnogorskih partija duni su da sprovode odluke viih, uz pravo lanova da svoje kritike i primedbe iznose iskljuivo unutar partije. U skladu sa tim, vii organi ovlaeni su da kontroliu rad niih i da, u statutom predvienim sluajevima, smenjuju kolegijalne ili inokosne organe na niim lestvicama partijske piramide. Pozabaviemo se sada ukratko statutarnim profilom najvanijih
4.3.1. Kongres
Najvii organ partije je kongres, koji se periodino sastaje (2-5 godina), a statuti mnogih partija predviaju, pod unapred propisanim uslovima, sazivanje vanrednih kongresa. Re kongres koristimo kao opti naziv, iako partije te skupove ponekad zovu drugaijim imenima. Na primer, partije u Crnoj Gori nazivaju ih konferencijama (LSCG i LPCG), skuptinama (SNS i NS), dok su se DPS i SNP opredelili za standardni naziv kongres. Kongres je statutarno ovlaen da donosi kljune partijske odluke izmeu ostalog program i statut i da bira najvanije partijske organe. Sastav kongresa ine delegati izabrani od strane lanstva, ali mu najee prisustvuju, po poloaju, i lanovi biveg rukovodstva. Kod nekih partija bivi rukovodioci imaju pravo i da odluuju, dok kod drugih to nije sluaj. Kad je re o statutima crnogorskih partija, reenja su razliita; Statut DPS-a onemoguava lanovima Glavnog odbora da na zasedanju Kongresa glasaju o izvetaju o vlastitom radu u prethodnom razdoblju, dok druge partije ne prave razliku u tom pogledu izmeu kongresnih delegata i onih koji po poloaju sudeluju u radu kongresa. Statut GPCG ne daje pravo samo jednom delu lanova Kongresa po poloaju (lanovima Savjeta stranke) da odluuju, dok je to pravo obezbeeno lanovima Glavnog odbora, Predsednitva, Izvnog odbora, Statutarne komisije, Nadzornog odbora i Vijea asti. U veini sluajeva, kongresi predstavljaju aklamacione skupove ija koreografija treba u javnosti da formira predstavu o masovnosti, snazi i jedinstvu partije. Uz taj ritualno-simboliki znaaj, kongresi ratifikuju, najee bez sutinske rasprave i uz sasvim retke disonantne tonove, predloge rukovodstava, bilo da je re o partijskim dokumentima ili o sastavu glavnog odbora, predsednitva stranke, predsednika ili predsednika predsednitva partije. U veini partija Crne Gore kongres bira predsednika partije, dok je u DPS-u to nadlenost predsednitva. Autonomija kongresa nije ista u svim partijama, niti u istoj partiji u razliitim razdobljima, nego presudno zavisi od tri inioca: (a) a utonomija je vea ako kongres donosi odluke o predlozima koji
100
101
sadre alternativne opcije, naroito ako se u izboru rukovodilaca izjanjava izmeu vie kandidata; (b) tie se naina izbora samih kongresnih delegata: ako je taj proces sproveden uz potovanje principa free and fair elections, delegati imaju vlastito demokratsko utemeljenje, a time i veu samostalnost u donoenju vanih politikih odluka, i, najzad, (c) autonomija kongresa obrnuto je proporcionalna udelu delegata po poloaju u njegovom sastavu. Takvi delegati vrsto su vezani za postojeu strukturu partijske moi koju ele da zadre i reprodukuju, te je bitno ogranien njihov kapacitet prihvatanja novih reenja (organizacionih, kadrovskih).
4.3. 3. Predsednik
Nosilac najvanijeg poloaja u partiji najee nosi naziv predsednik, a ree (u komunistikim partijama) generalni sekretar. Posle sloma realnog socijalizma statuti veine reformisanih komunistikih partija u centralnoj i istonoj Evopi propisali su, takoe, da se kljuna figura partije naziva predsednik, a ne vie generalni sekretar. U nekim partijama, poput SP Srbije, postoje i predsednik i generalni sekretar, ali statut obezbeuje vea ovlaenja predsedniku. U crnogorskim partijama partijski prvak je predsednik, izuzev u LSCG, u kojem se zove politiki lider. Dodue, ta partija ima i predsednika, iji je poloaj inferioran u odnosu na politikog lidera. U prilog tome govori to to politiki lider predlae predsednika stranke, kojeg bira Konferencija prostom veinom i javnim glasanjem, dok je za izbor politikog lidera neophodna dvotreinska veina i tajno glasanje. U pogledu obima i karaktera ovlaenja, izmeu partijskih predsednik uoavaju se vane razlike. Predsednici nekih partija imaju iroka statutarna ovlaenja, ukljuujui pravo da vre imenovanje vanih partijskih funkcionera, dok se u drugim partijama prerogativi predsednika svode na sazivanje i voenje sastanaka GO i, eventualno, predsednitva. Na osnovu toga mogu se razlikovati (statutarno) jaki i slabi predsednici; u prvom sluaju govori se o statutarnom prezidencijalizmu (ular, 2005, 80), koji funkcionie u nekim hrvatskim partijama. Razlike u statutarnim pravima predsednika naglaene su i u crnogorskim partijama. U statutima nekih partija poloaj predsednika ojaan je ovlaenjem da predlae ili sam postavlja partijske funkcionere i/ili da obustavlja izvrenje akata drugih partijskih organa. Najvanija ovlaenja predsednika su: predlaganje potpredsednika i sastava poslanikog kluba (l. 26 Statuta LSCG); potpredsednika i lanova predsednitva (l. 5.3 Statuta NS); lanova predsednitva (l. 29 Statuta DPS), mandatara za sastav izvrnog odbora i odreivanje vrste poslova kojom e se baviti potpredsednici stranke (l. 31 Statuta SNS). S obzirom na statutarne ingerencije, predsednici crnogorskih partija mogu se svrstati u slabe (GPCG) i jake (ostale stranke). Naroito je vano istai da statuti obezbeuju jakim predsednicima da kroje politike sudbine partijskih saboraca. Re je, zapravo, o reenom pravu na predlaganje na vane poloaje u partiji i dravi. Statuti koriste sintagmu davanje predloga, to je, zapravo, eufemizam za imenovanje,
4.3.2. Glavni odbor

Komparativno posmatrano, stalni organ koji permanentno rukovodi partijom naziva se najee glavni odbor, ali pojedine partije koriste i druge nazive: nacionalni komitet, centralni savet, otadbinska uprava, centralni komitet itd. Taj organ moe da oznaava razliite vrste tela sa distinktnim imenima, obimom, lanstvom, funkcijama i moi, ali moemo sa sigurnou da tvrdimo da je malo verovatno da e brojati vie od 200 lanova ili najvie toliko i da se jasno razlikuje od itavog partijskog kongresa (Scarow, Webb and Farrell, 2000, 137). U okviru reene brojane vrednosti kree se broj lanova glavnih odbora (GO) partij Crne Gore. Glavni odbori su izvrno-politiki organi koji, kako dobro zapaa Panebianco (1988, 196), funkcioniu prema principu komiteta, to znai da se u njihovom radu ostvaruje permanentan kontakt lanova, meu kojima se, tokom zajednikog rada, uspostavlja duh tolerancije i spremnosti na meusobne ustupke, to najee obezbeuje jednoglasnost odluka. Glavni odbori, po pravilu, vre odabir operativnog tela koje nosi razliite nazive: izvrni odbor, stalni komitet, izvrni komitet itd. Politika vanost GO vea je ukoliko njegov sastav ine, po poloaju, nosioci najvanijih politikih funkcija (predsednik, potpredsednik i drugi nosioci vanih partijskih funkcija). Takav je upravo sluaj sa veinom relevantnih partija Crne Gore, pa se moe oceniti da u njima pripadnici GO sainjavaju partijske elite moi. Unekoliko je razliit LSCG, iji Statut ne ustanovljava glavni odbor, nego Mali kabinet, koji ine lider stranke, lanovi poslanikih klubova i politiki analitiar.
102
103
jer je predlog zapravo finalni proizvod procesa konsultacija u ijem je sreditu sm predsednik partije, pa se, zbog toga, njegovi predlozi mogu smatrati odlukama. Kao to smo prethodno napomenuli, predsednik se bira na vie naina: veinskom voljom kongresa, parlamentarne grupe, GO ili neposredno od strane lanstva. Ovaj potonji nain izbora iri se, u poslednjih nekoliko decenija, u partijama zemalja stabilne demokratije. Nain izbora predsednika i potpredsednika crnogorskih partija nije jednoobrazan. U DPS-u i predsednika i potpredsednike partije bira kongres na osnovu Poslovnika o radu. Identinu odredbu sadri Statut GPCG. Odabir predsednika i potpredsednika u SNS vri se tajnim glasanjem, a uslov za kandidovanje za predsednika je saglasnost najmanje tri optinska odbora. Zajedno sa svojom kandidaturom, predsednik predlae programsku platformu, kandidate za potpredsednika, i mandatara za sastav izvrnog odbora. Na taj nain, predsednik je bitno suzio autonomiju potpredsednika, pretvorivi ga, praktino, u lana svog kabineta lienog vlastitog uporita u lanstvu. U NS predsednika bira, takoe, kongres (odnosno skuptina), a kandidatura za taj poloaj smatra se validnom ako je podri najmanje pet optinskih odbora i 1/3 lanova GO. Izbor predsednika i u ovoj stranci vri se, takoe, na predlog predsednika. I u LPCG je izmeu izbora predsednika i potpredsednik uspostavljena znaajna razlika. U toj partiji predsednik se bira na konferenciji tajnim glasanjem, dok se odabir potpredsednik vri javnim glasanjem, na predlog predsednika. U sva tri sluaja (SNS, NS, LPCG) statuti naglaavaju zavisnost potpredsednika od predsednika, bilo da je potpredsednikov izbor uslovljen predlogom predsednika i/ili da se odvija u paketu sa izborom predsednika. Verovatno je takvo statutarno reenje zasnovano na bojazni da bi potpredsednici mogli da podstaknu smenu predsednika, kao to se to dogodilo u nekim partijama (DPS, NS, SDP). LSCG nema potpredsednika, ali po statutarnim pravima drugi ovek stranke je predsednik, dok je, kao to smo prethodno naglasili, politiki lider stvarni voa LSCG.
4.3.4. Predsednitvo i izvrni odbor

Pored predsednika, statuti mnogih partija predviaju ue kolegijalne organe sa razliitim nazivima: predsednitvo, prezidijum, sekretarijat itd. Statuti relevantnih partija Crne Gore, izuzev SNS, uspostavljaju predsednitvo, kao izvrno-politiki organ (u LPCG naziv je Predsjedniki kolegijum, a u LSCG Mali kabinet), i izvrni odbor (IO), kao operativni organ partije. Ovlaenja predsednitva slina su ovlaenjima partijskog voe, ali je, uprkos tome, predsednitvo najee u senci voe, jer je re o kolegijalnom organu koji pati od imanentne tromosti u odnosu na predsednika kao inokosnog organa. Predsednitvo se, po pravilu, sastoji od izabranih lanova i pojedinaca koji vre najvanije partijske funkcije. Sastav tog tela u DPS-u i NS-u ine: predsednik stranke, potpredsednici, efovi poslanikih grupa i visoki funkcioneri partije na dravnim funkcijama. U GPCG predsednitvo ine predsednik, dva potpredsednika, predsednik izvrnog odbora (IO) i tri lana koja bira kongres partije. Glavni odbor SNS vri izbor lanova izvrnog odbora, na osnovu predloga mandatara za predsednika IO. Izbor je punovaan ako predlog dobije tajnim glasanjem veinu glasova GO. Na slian nain bira se i IO GPCG. U tim strankama odnos izmeu GO i IO podsea na odnos parlamenta i vlade. Druge crnogorske partije prihvatile su razliite naine izbora IO. U DPS-u lanove IO bira predsednitvo, Statut NS preputa glavnom odboru da odredi nain izbora IO, dok Statut LPCG propisuje da sastav IO (odnosno Predsednikog kolegijuma) ine po poloaju predsednik, potpredsednici, predsednik konferencije i predsednici opinskih odbora partije.
4.3. 5. Poslaniki klub

Poslaniki klub (poslanika grupa) sastoji se od lanova partije zastupljenih u parlamentu i ini autonomnu celinu u odnosu na poslanike klubove drugih partija. Parlamentarni poslovnici (pravilnici) reguliu nain delovanja i ovlaenja kluba i njegovih lanova u radu parlamenta i njegovih tela (odbora, komisija). Pripadnici kluba su vaan deo partijske nomenklature, a odnos izmeu poslanikog kluba i partijskog rukovodstva kluba zavisi od tipa partije (graanska ili socijalistika), partijskog sistema (stepena
104
105 u trenutku izbora poslanika. Istini za volju, Rousseau je svestan da narod ne moe direktno ak ni u maloj enevi, koju je, kao ideal, stalno imao pred oima da odluuje o svim pitanjima. Zbog toga ini ustupak i prihvata instituciju deputata (les deputs), koji nisu predstavnici, ve poverenici naroda bez ikakve autonomije; svaku odluku poverenika narod mora da verifikuje. Iz tako suenih ovlaenja poverenika, shvaenog kao puka transmisija tue volje, kao neka vrsta potara, proistekao je imperativni mandat. To govori o dalekosenoj protivrenosti u Rousseau-ovim politikim koncepcijama. Iskoraujui idejom suverenosti naroda i opte volje (la volont gneral) daleko izvan uskog srednjovekovnog horizonta, Rousseau je prihvatio imperativni mandat, koji je, zapravo, srednjovekovni institut korien u radu skuptina stalea, koje su se retko i neredovno sastajale (npr. kralj je u Francuskoj sazvao skuptinu stalea 1789. godine, a prethodna skuptina odrana je daleke 1614), da bi na zahtev apsolutnog monarha izneli neobavezno miljenje, najee o poveanju poreza ili o sudelovanju stanovnika u ratnim pohodima. Za razliku od Rousseau-a, Montesquieu (Charles de Secondat, baron de la Brde) prihvata politiko predstavnitvo, jer narod, po njegovom uverenju, nije u stanju da neposredno upravlja. Montesquieu i plejada njegovih sledbenika iz nunosti politikog predstavnika prave vrlinu. Budui da narod ima neke imanentne nedostatke, dobro je, po uverenju Montesquieu-a, a ne samo nuno, da deluje preko predstavnika koji imaju neophodne pretpostavke za donoenje odluka (De l esprit de lois, Liv. XI, chap. VI, str. 145). Ne ulazei na ovom mestu dublje u sutinu spora, naglaavamo da je politika praksa u zapadnoevropskim zemljama, posebno ekspanzija uloge i vanosti parlamenta u XVIII i XIX stoleu, koji tokom zasedanja donosi desetine vanih zakona i drugih odluka, osujetila korienje imperativnog mandata i time dala za pravo Montesquieu. Koncentracija vlasti u parlamentu i intenzitet aktivnosti tog predstavnikog organa onemoguili su poslanicima da znaju stav svoje izborne baze o svim spornim pitanjima i time, zapravo, onemoguili sprovoenje imperativnog mandata. Ali, institucija imperativnog mandata nije nestala sa politike scene, nego se preselila u politike sisteme zemalja realnog socijalizma (SFRJ, SSSR, Poljska i dr.), inspirisane marksistikom teorijom, bliskom Rousseau-u po pitanju politikog predstavnitva (Sobolevski, 1968, 96). Prihvatanje imperativnog mandata u pomenutim zemljama nije oteavalo rad parlamenata, jer su parlamenti predstavljali samo virtuelnu instituciju, dok je sve vitalne odluke donosila vladajua komunistika partija. Do preuzimanja
fragmentacije), institucionalnih varijabli (kao to su mo efa drave, parlamentarna pravila, zakoni o partijama, pravila o inkompatibilnosti funkcija) i od odnosa izmeu partija i grupa pritiska (Von Beyme, 1985, 366-367). Osim navedenih, jo jedan inilac vri snaan upliv na pomenuti odnos: izborni sistem. U veinskim sistemima (relativne ili apsolutne veine) u kojima zadobijanje mandata u parlamentu presudno zavisi od samog kandidata, poslanik je, naelno uzev, nezavisniji prema direktivama partijskog rukovodstva nego u proporcionalnom sistemu, a ista ocena, naravno, vai mutatis mutandis i za poslaniki klub. Dodue, poslanik ipak nije nezavisan ni u veinskim sistemima kao to se ini na prvi pogled, jer je podrka partije najee nuna za reizbor, kojem poslanici prirodno tee i zbog kojeg u svom delovanju retko odstupaju od partijske linije. 4.3.5.1 Karakter mandata Mandatom se oznaavaju ovlaenja koja birai daju svojim predstavnicima, premda se taj pojam koristi i u drugim znaenjima (videti: Kasapovi, 2003, 221-222). Postoje dve vrste mandata: slobodni i imperativni. Kod slobodnog mandata smatra se da predstavnik (poslanik) reprezentuje optu volju (la volont gnral) i da nije obavezan u svakom pojedinom sluaju da zastupa stavove svoje izborne jedinice preciznije reeno, partije koja ga je predloila ili podrala dok imperativni mandat svodi poslanika na transmisiju, megafon birakog tela (u stvari, partije), koje ima pravo da ga opozove ako ne ostvaruje taj zadatak. Sukob u doktrini oko imperativnog ili slobodnog mandata ima duboke i razgranate genealoke korene koji seu u razdoblje u kojem nisu postojale politike partije, ali tamna senka tog sukoba uoava se u politikoj teoriji i danas, kada su politike partije postale nezaobilazna kopa izmeu birakog tela i poslanika. Zanemarujui neke sitnije distinkcije, kontroverzni pristupi pitanju karaktera mandata najreljefnije su izraeni u delima dvojice velikana politike misli: Rousseaua i Monetsquieua. Rousseau ( Jean-Jacques), zaokupljen idejom neposredne demokratije, izraava nevericu u ideju politike reprezentacije, jer u trenutku kad narod prihvati predstavnike, on nije slobodan, on nije nita (Contrat Sociale, Liv. III, chap. 15). Iz toga, konsekventno, sledi njegova esto citirana ocena da su graani Velike Britanije slobodni samo
106
107 snazi do 2004. godine, kada je ukinut odlukom Ustavnog suda, prema kojoj pojedinac zadrava svojstvo poslanika i kada prestane njegovo lanstvo u partiji. Na taj nain, Crna Gora se pridruila ogromnoj veini demokratskih zemalja u kojima je na snazi slobodan poslaniki mandat. U Srbiji je formalni prekid sa imperativnim partijskim mandatom i uspostavljanje slobodnog mandata oznaila odluka Ustavni suda od 27. maja 2003. godine, koja je potovana samo do 3. marta 2004, kada je obrazovana manjinska vlada (na elu sa DSS) koja je onemoguila njeno sprovoenje sve do kraja mandata (maj 2007). Ta vlada, tanije reeno njena veina u Administrativnom odboru Narodne skuptine Srbije, grubo je derogirala odluku Ustavnog suda, prihvatajui tzv. blanko ostavke koje su lanovi nekih partija (DSS, G17 plus) bili prisiljeni da potpiu da bi bili ukljueni u partijsku listu na parlamentarnim izborima u decembru 2003. godine. Premda su blanko ostavke politiki ugovori izmeu poslanika i partije i ne mogu da derogiraju imperativnu zakonsku normu o slobodnom mandatu, Administrativni odbor se na to nije obazirao, nego je, na osnovu blanko ostavki, nezakonito oduzimao mandate neposlunim poslanicima da bi sauvao tanak mandatski saldo manjinske vlade. Nita nisu pomogle tube poslanika sudovima u Srbiji, jer nijedna od njih (ukupno 7) nije reena do kraja mandata, 2007. godine. Inae, ni u jednoj evropskoj zemlji unapred deponovane blanko ostavke ne proizvode pravno dejstvo, a u nekima su izriito zabranjene. Ali, kad je re o Srbiji, pria se, naalost, ne zavrava sa nezakonitim oduzimanjem mandata neposlunim poslanicima. Oduzimanje poslanikih mandata prihvaeno je kao opcija u Ustavu usvojenom 2006. godine, ime je legalizovana ranije protivzakonita praksa. lan 102, stav 2, Ustava glasi: Narodni poslanik je slobodan da, pod odreenim uslovima, stavi svoj mandat na raspolaganje politikoj stranci na iji predlog je izabran za narodnog poslanika. Cinina formulacija poslanik je slobodan u citiranoj odredbi prikriva, u stvari, obavezu kandidat za poslanike da svoje mandate stave na raspolaganje partijama, ako ele da se nau na kandidatskoj listi. U takvim okolnostima, poslanici su pretvoreni dodue, sada ne protivpravno nego u skladu sa Ustavom u privremene i zamenljive nosioce imperativnog partijskog mandata, parlamentarni klub u grupu pojedinaca bez ikakve autonomije, a parlament u protoni bojler politikih partija. Na opisani nain parlament je zarobljen od strane partijskih voa, a Srbija je postala u tom pogledu devijantan sluaj kako meu zemljama stabilne
imperativnog mandata u zemljama realnog socijalizma dolo je prvenstveno iz propagandnih razloga, jer je time kako se oficijelno tvrdilo ostvaren bitan demokratski progres kojim je arbitrarna mo predstavnika, naglaena do paroksizma u buroaskoj demokratiji, vraena narodu. Slobodni mandat funkcionie, poetkom treeg milenijuma, u svim zemljama stabilne demokratije i u veini bivih zemalja realnog socijalizma, pa nije preterano tvrditi da je postao neka vrsta civilizacijske tekovine, dok 2007. godine imperativni mandat predstavlja pravi raritet (funkcionie u Indiji, Bangladeu, Junoafrikoj uniji, Panami i Srbiji). Ogromna veina postkomunistikih zemalja izriito se opredelila za slobodni mandat. Poljski ustav (1997), na primer, zabranjuje obavezivanje poslanika od strane partija da glasaju na odreeni nain, naglaavajui da su poslanici predstavnici naroda (l. 104). U Slovakoj su partije sredinom devedesetih godina dvadesetog stolea pokuale da prinude poslanike na poslunost potpisivanjem unapred blanko ostavke, na osnovu koje je jednom poslaniku (Frantiek Gaulieder) oduzet mandat. Ali, Ustavni sud te zemlje odluio je (23. jula 1997. godine) da je to oduzimanje ilegalno. Sluajevi Crne Gore i Srbije osobeni su i u odnosu na zemlje stabilne demokratije i u odnosu na druge drave centralne i jugoistone Evrope. U Crnoj Gori su u pogledu tipa mandata uoljiva kolebanja. Premda crnogorski ustav (1992) izriito istie u lanu 77 da poslanik glasa po svom uverenju i da zbog toga ne moe biti opozvan, mogunost opoziva i imperativnog partijskog mandata zaobilazno je uvedena Zakonom o dopuni Zakona o izboru odbornika i poslanika (1995), prema kojem poslanik automatski gubi mandat prestankom lanstva u partiji (bez obzira na to da li je poslanik iskljuen iz partije ili ju je sam napustio). To je omoguilo vrhovima partija da arbitrarnim iskljuenjem iz partije oduzmu mandat neposlunim poslanicima, ime je, u stvari, derogirana njihova sloboda proklamovana u lanu 77 Ustava i dovedena u pitanje autonomija institucije parlamenta. Sa neslobodnim poslanikom parlament, umjesto sredita slobodne politike rasprave i odluivanja o najvanijim pitanjima, funkcionie kao ustanova koja samo ratifikuje stavove partijskih kadrova (Pavievi i Goati, 2002, 18). Razlog arbitrarnog oduzimanja mandata mogla je da bude poslanika nedisciplina, ali ne treba sasvim iskljuiti ni nastojanje da se sklanja njem poslanika uprazni mesto za linosti bliske partijskom voi, niti tenju da se obezbeenjem mandata odreenoj linosti uzvrati usluga vanim partijskim finansijerima. Anahroni imperativni partijski mandat u Crnoj Gori bio je na
108
109 Izneta ocena odnosi se na parlamentarni sistem, dok predsedniki sistem moe da funkcionie i bez jednoobraznog glasanja; tavie, u situacijama kada, na primer, predsednik SAD-a potie iz partije koja nema veinu u Kongresu i/ili Senatu, spremnost poslanika da ne glasaju prema partijskoj afilijaciji omoguava izglasavanje zakona. Zbog toga Von Beyme (2005, 148), s pravom, govori o individualistikom ponaanju poslanika u glasanju u SAD. Jedno od sredstava kojim partije tee da ouvaju homogenost parlamentarne grupe predstavlja izbor pripadnika vlastitog rukovodstva u parlamentu. Partijski funkcioneri rado prihvataju poslaniki mandat, jer time dobijaju znaajnu simboliku satisfakciju za svoj rad. Povrh toga, posedovanje mandata ima za njih u postkomunistikim zemljama jo dva, izuzetno vana, efekta. Prvi je vezan za relativno visoke poslanike plate, to je, neosporno, znaajan mamac, jer u veini tih zemalja postoji visok nivo nezaposlenosti i malo uspenih privrednih preduzea koja mogu da ponude politikim funkcionerima privlanije zaposlenje. Drugi, moda jo vaniji efekat je poslaniki imunitet koji je u veini postkomunistikih zemalja iroko definisan, pa moe da poslui kao efikasna zatita od odgovornosti za krivina dela i prekraje koji esto nemaju nikakve veze sa redovnom poslanikom aktivnou (klevete, uvrede, korupcija, prekraji javnog reda i mira). Pomenimo, na primer, da lan 79 Ustava Crne Gore onemoguuje da se pokrene krivini postupak i da se poslaniku odredi pritvor bez prethodnog odobrenja Skuptine, ne precizirajui sluajeve na koje se zabrana odnosi. Ne treba nipoto izgubiti iz vida da poslanik, pozivajui se na imunitet, ne ostvaruje samo privremeno odgaanje pokretanja krivinog ili prekrajnog postupka nego esto i potpuno oslobaanje od odgovornosti, poto u toku mandata protekne objektivni rok zastarelosti. Evropska komisija procenjuje, na primer, da je ak polovina lanova rumunskog parlamenta potplaivala pojedince u okviru svoje stranke kako bi dobila bolji poloaj na listi kandidata (u toj zemlji primenjuje se sistem zatvorene liste) i da su mnogi od njih to inili kako bi bili zatieni imunitetom od krivinog gonjenja, a slino vai i za ruski parlament. Bivi lan ruske Dume Grigorij Javlinski izjavio je da je odvratno koliko se mnogo kriminalaca nadmee za mesto u Dumi kako bi dobili imunitet. Kako zakonodavno telo da se bori protiv korupcije kada sami njegovi lanovi rade takve stvari? (prema: Karklins, 2007, 35) Favorizovanje nosilaca rukovodeih poloaja u partiji da postanu poslanici ipak nije siguran lek protiv poslanike nediscipline. kolski
demokratije, tako i meu postkomunistikim zemljama ovog regiona. Svoenje poslanika u Srbiji na transmisiju tuih odluka otvara pregrt pitanja, od kojih emo, namerno u hiperbolikom obliku, navesti sledea: da li su oni narodni predstavnici ili partijski poverenici; da li je parlament utemeljen na principu imperativnog partijskog mandata uopte autonomna politika institucija ili kongres partijskih poverenika; zar ne bi bilo efikasnije da partije (koalicije) imaju jednog poverenika (umesto 250 poslanika) koji raspolae sa brojem glasova u skladu sa snagom partije, i, postoji li u epohi elektronskih komunikacija jeftiniji nain prenoenja odluka od poverenika koji to ini usmeno. 4.3.5.2 Poslanika disciplina Slobodan mandat nije, naravno, savrena institucija, jer neizbeno nosi sa sobom neke probleme i izazove sa kojima politiki poredak mora da rauna. Naveemo nekoliko najozbiljnijih: poveanje kontingencije u politikom ivotu do kojeg mogu da dovedu promene partijskog dresa od strane poslanika, pruanje prilike bogatim pojedincima da finansijski stimuliu poslanike transfere i tako menjaju odnose snaga u najviem predstavnikom telu i, najzad, omoguavanje poslanicima da, u toku mandata, prelaze u partije koje na izborima nisu ule u parlament ili na njima nisu ni uestvovale, to otvara irok prostor neizbornoj parlamentarizaciji (o tome: Kasapovi, 2003, 242). Zato nije preterano tvrditi da slobodan mandat zaotrava volens nolens problem discipline poslanika, koja je bitan preduslov funkcionisanja parlamentarizma. Bez poslanike discipline, naroito u parlamentima u kojima su odnosi snaga izjednaeni, nekoliko poslanikih nomada mogu uestalom promenom partijskog dresa da prouzrokuju permanentne smene na vlasti i da do maksimuma povise stepen neizvesnosti u politikom ivotu. O neophodnosti discipline Giovanni Sartori (2003, 121) neuvijeno saoptava sledee: Ideal stranake discipline nije popularan ideal. Mnogo je suza proliveno nad tunom sudbinom back-benchera, peonesa ili parlamentarnih vodonoa i mnogo se prezira sruilo na poslanika koji se povinuje stranci. Oplakujem ga i ja, i ne bih voleo da sam u njegovoj koi. injenica je, i ostaje tako, da parlamentarna vlada ne moe da vlada bez parlamentarne podrke, da podrka znai da su stranke koje podravaju vladu zaista u stanju da obezbede glas svojih poslanika, to sa svoje strane znai mogunost da se primora na jednoobrazno glasanje.
110
111 postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope ni proporcionalni izborni sistem ne moe da sprei brojne interpartijske transfere poslanika. Poslaniki nomadi su, na primer, registrovani u Hrvatskoj u prethodnim sazivima parlamenta, o emu svedoe sledei podaci: 1990-1992. godine 8; 1992-1995. godine 18; 1995-1999. godine 13 i 2000-2002. godine 20. U parlamentu Slovenije od 2000. do 2004. godine dvanaest poslanika promenilo je partijski dres. Sa istim problemom suoila se Italija posle kraha partijskog sistema, sredinom devedesetih godina prolog stolea. U novom, frailnom partijskom sistemu Italije registrovana je pojava masovnog dezertiranja poslanika u druge stranke: od 1996. do 1999. godine 99 poslanika promenilo je partije, neki od njih vie puta. I u Crnoj Gori je od 2004. godine registrovano vie prelazaka poslanika iz jedne partije u drugu. Imajui u vidu prethodno reeno, ini nam se da postoji potreba da se razmilja ne samo o zatiti nosioca mandata nego i o zatiti biraa koji su za njega glasali, jer je politiko predstavnitvo dvostrani odnos izmeu lidera i graana (Stokes, 1968, 51). To, u stvari, znai da, pored osiguranja integriteta poslanika, treba razmiljati i o obezbeenju biraa od jednostranih poteza izabranih poslanika. Takva potreba je akutna naroito u zemljama u kojima je na snazi proporcionalni izborni sistem i u kojima zadobijanje poslanikog mandata u presudnoj meri zavisi od programskog opredeljenja i kredibiliteta partije na ijoj se listi pojedinac nalazi (sluaj Crne Gore). Neogranieni slobodan mandat obezbeuje pravo poslaniku da (ponekad i iz materijalnih pobuda) pristupi drugoj partiji potpuno razliitog programskopolitikog opredeljenja i da tako izneveri glasae. To je razlog to princip slobodnog mandata, za koji se zalaemo, nije bez obala, ve je ogranien ostvarivanjem demokratskog principa, po kojem graani imaju pravo na adekvatno reprezentovanje svoje volje. U sukobu dva demokratska principa nuan je kompromis koji se ogleda u tome to poslanik ne moe da izgubi zadobijeni mandat voljom partijskih monika, ali ga gubi samo ako vlastitom odlukom pristupi drugoj partiji ili drugoj parlamentarnoj grupi (takvo reenje vai u Portugaliji, a do skoro je vailo i u paniji). U Crnoj Gori je od 1990. godine do danas na snazi proporcionalni izborni sistem, premda su u meuvremenu menjani neki njegovi vani elementi (broj izbornih jedinica, cenzus, olakanje izbora za lanove albanskih etnikih partija). Ali, treba naglasiti da je u Crnoj Gori prihvaen nedemokratski sistem dodeljivanja mandata, koji, u jo irem obimu, funkcionie i u Srbiji. Pomenimo, uzgred, da su u proporcionalnim sistemima najee na snazi
primer za to je pobuna poslanika Srpskog pokreta obnove (SPO) 2004. godine, u kojoj je ak 9 lanova poslanike grupe te partije u parlamentu (od ukupno 13) otkazalo poslunost rukovodstvu, napustilo SPO i obrazovalo Demokratski srpski pokret obnove (DSPO). U pobuni je uzelo uea 7 lanova Glavnog odbora i dva potpredsednika SPO. Poslaniki transferi se, po pravilu, manje manifestuju u proporcionalnim nego u veinskim izbornim sistemima. Pored karaktera izbornog sistema, na spremnost na promenu partijske afilijacije poslanika snano utiu stepen institucionalizacije partija i partijskih sistema. Ako je re o visoko institucionalizovanim partijama i partijskim sistemima, prelasci poslanika iz jedne partije u drugu retki su, ak i ako je na snazi veinski izborni sistem (SAD, Velika Britanija). Upravo bi u tome trebalo traiti objanjenje zato su u tim zemljama prelasci iz jedne partije u drugu (cross the floor) nesvakidanji politiki dogaaji. U SAD su, na primer, dva demokratska senatora i est kongresmena pristupili 1994. godine Republikanskoj partiji. U Velikoj Britaniji u razdoblju od skoro pola stolea (1950-1996) na prelazak iz Laburistike partije u Konzervativnu i obrnuto odluilo se samo 6 poslanika (prema: Bowler, 2000, 177). Prebezi su u drugoj partiji uglavnom nailazili na izrazito negostoljubiv prijem; oni najee nisu dobijali priliku da nastave politiku karijeru ili, ako im je to ipak polazilo za rukom, prethodno su morali da izdre dug i naporan iskueniki test u kojem dokazuje odanost novoj partiji. Zbog toga odluka o prelasku iz jedne u drugu britansku partiju najee oznaava definitivan kraj politike karijere poslanika. Tu, dakle, nije re samo o skrupuloznosti poslanika nego i o odbojnom stavu pripadnika druge partije, koji nerado primaju strance socijalizovane u razliitoj partijskoj supkulturi. Ali i poslanici koji u Velikoj Britaniji ostaju u redovima svoje partije ponekad se ogluuju o njena uputstva, ime rizikuju gubitak podrke na sledeim izborima. To dobro ilustruje podatak da je izmeu 1970. i 1974. godine, kada su konzervativci imali tanku veinu u Donjem domu 2/3 poslanika te partije glasalo, bar jednom, protiv predloga vlastite vlade i da je konzervativna vlada 5 puta poraena zahvaljujui glasovima vlastitih poslanika (Von Beyme, 1985, 319). Ali, u toj zemlji nedisciplinovanim lanovima poslanike grupe, osim gubitka partijske podrke na sledeim izborima, preti jo jedna sankcija: premijer vlade ima pravo da raspusti parlament i zakae nove izbore na kojima partija otkazuje podrku buntovnicima. U manje institucionalizovanim partijskim sistemima poput sistema u
112
113 tenjom da svoja politika stremljenja izrazi na nekonvencionalan nain. U tom cilju partijski statuti uspostavljaju, generalno uzev, fleksibilne obrasce organizovanja prikladne mladima koji su ve lanovi, ali i atraktivne za nove lanove. Statuti partija Crne Gore propisuju posebne oblike delovanja mladih pod razliitim nazivima (organizacija mladih DPS i GPCG; omladinski klub SNS; klubovi mladih LPCG i NS). Statuti crnogorskih partija ne predviaju posebne oblike organizovanja ena u okviru partije, izuzev GPCG, iji statut propisuje da ene mogu imati svoje organizacije pri optinskim organizacijama i na nivou Crne Gore. Statut te partije opredeljuje se i za pozitivnu diskriminaciju ena, jer istie da e njihova zastupljenost na bilo kojem nivou organizovanja biti uveana za 50% u odnosu na uee u lanstvu.
zatvorene liste kod kojih je predlaga-politika partija obavezna da dodeljuje mandate prema redosledu predloenih kandidata na listi. Pored toga, ree se primenjuju poluotvorene liste (bira moe da menja redosled kandidata) i otvorene liste (Luksemburg, vajcarska), koje omoguuju biraima da zaokruuju kandidate sa razliitih lista. Umesto tri poznate vrste lista, u Crnoj Gori je prihvaena etvrta vrsta, u kojoj je podnosilac liste ogranien poloajem kandidata na listi samo u dodeljivanju prve polovine poslanikih mandata. Ova bizarna novina jo doslednije je primenjena u Srbiji, gde podnosilac liste dodeljuje sve poslanike nezavisno od njihovog redosleda kandidata na izbornoj listi. U oba sluaja, odreivanje nosilaca polovine (Crna Gora), odnosno svih mandata (Srbija), dogaa se posle objavljivanja ukupnih rezultata izbora! Ovde je re o reenju koje ukida vezu (u celini ili delimino) izmeu volje graana i poslanika, jer graanin, dajui glas za odreenu listu, ne zna redosled po kojem e mandati biti raspodeljeni, niti principe na osnovu kojih e to biti uinjeno. Opisani izborni sistem predstavlja primer nakaradne inovacije i, koliko nam je poznato, funkcionie samo u Srbiji i (uz navedenu razliku) u Crnoj Gori. Takav sistem svrstali smo u posredne proporcionalne sisteme (Goati, 2004, 252), zasnivajui tu ocenu na jednoj odluci Saveznog ustavnog suda Nemake donetoj sredinom dvadesetog stolea. Reeni sud je odgovarao na pitanje da li su proporcionalni izbori za predstavnika tela tip neposrednih izbora koje zahteva Osnovni zakon (1949), odnosno Ustav Nemake. Sud je zauzeo stav da su izbori organizovani po proporcionalnom sistemu neposredni, pod uslovom da trea linost ne intervenie izmeu glasanja biraa i sticanja mandata (Burke, 1961, 19). U sluaju Srbije i Crne Gore treu linost ine partijska rukovodstva koja posle zavrenog glasanja vre, umesto biraa, konaan odabir poslanika, to predstavlja grubo krenje fundamentalnih demokratskih principa i vrednosti.
4.4. Stabilnost i promena

Statutarna struktura tek obrazovanih partija, po pravilu, esto se menja, ali vremenom postaje stabilnija, to oznaava vaan korak u institucionalizaciji partije. Pojmu institucionalizacije vratiemo se u raspravi o partijskom sistemu (glava IX). Prema Panebianco-u (1988, 59), institucionalizaciju partija mogue je meriti na dve skale, prva govori o stepenu autonomije partije u odnosu na okruenje, a druga o meuzavisnosti razliitih sektora u partiji. Partija je, naime, ukljuena u odnose razmene sa okruenjem, to znai da je prinuena da, izmeu ostalog, obezbeuje podsticaje za angaovanje ne samo svojih lanova nego i simpatizera i glasaa. O autonomiji partije moe se govoriti ako partija kontrolie proces razmene, to je ogranieno ako na deo sredstava neophodnih za razmenu presudno utie druga organizacija, kakav je sluaj sa Sindikatom u odnosu na Laburistiku partiju Velike Britanije. Druga pomenuta dimenzija meuzavisnost razliitih sektora u partiji tie se, u stvari, interne koherentnosti organizacije. Visok stepen koherentnosti ukazuje na veliku meuzavisnost izmeu partijskih subgrupa, koju obezbeuje centralizovana kontrola partijskih resursa i procesa razmene sa okruenjem. Na ovoj dimenziji Panebianco navodi sledeih pet indikatora stepena institucionalizacije partija: (1) S tepen razvoja centralne partijske organizacije. Institucionalizovana partija poseduje razvijen centralni birokratski aparat koji ima
4.3.6 Posebni oblici organizovanja

Neke partije ustanovljavaju u svojim statutima posebne oblike organizovanja omladine i ena. Re je o osobenim socijalnim kategorijama iji poloaj i interese partije nastoje da ojaaju u svom okviru, a posredno i u drutvu. Omladina je deo populacije koji nije odreen samo brojem godina nego i viim stepenom obrazovanja u odnosu na stariju generaciju, dinamizmom i
114
115
nadomo nad srednjim i lokalnim nivoima. (2) U institucionalizovanim partijama ujednaena je organizaciona struktura partije na istom nivou na itavoj nacionalnoj teritoriji. (3) Institucionalizovane partije raspolau finansijskim sredstvima koja dolaze iz vie izvora. (4) V isoko institucionalizovana partija dominira nad svojim spoljanjim okruenjem, i (5) U visoko institucionalizovanim partijama statutom regulisana distribucija moi u veoj meri odgovara stvarnoj situaciji nego u slabije institucionalizovanim partijama. Crnogorske partije, bez sumnje, ispunjavaju prva dva indikatora, koja se tiu partije kao organizacije. Kada govorimo o treem indikatoru, veina partija prikuplja sredstva iz vie izvora, ali u finansiranju ipak sasvim dominiraju sredstva iz dravnog budeta, iji bi izostanak ugrozio postojanje veine partija. Po pitanju dominacije partije nad spoljanjim okruenjem (etvrti indikator), teko je dati jednoznaan odgovor, najpre zato to su u tom pogledu partije razliite neke imaju snaan uticaj na okruenje (DPS), dok je uticaj ostalih partija efemeran i/ili veoma promenljiv, a zatim i to samo okruenje, odnosno crnogorsko drutvo kao i drutva postkomunistikih zemalja u procesu tranzicije nije autonomno, nego je pod snanim, verovatno presudnim, uticajem meunarodnog okruenja i njegovih dominantnih politiko-ekonomskih aktera.
V DEO Interni akteri i procesi

Nasuprot prethodnoj glavi, u kojoj je naglasak bio na organizacionoj strukturi partije utvrenoj partijskim dokumentima, u ovoj glavi usredsrediemo se na stvarni proces donoenja politikih odluka, koji se esto odvija mimo pa i protiv statutarnih pravila. U aritu analize je, zapravo, distribucija i reprodukcija unutarpartijske moi, jer kako dobro uoava Duverger (1973, 237), prouavati organizacije, to znai vraati se na izvestan nain prouavanju moi i hijerarhije. Distri bucija moi u partijama odstupa od formalne strukture vlasti, to se ogleda, izmeu ostalog, u tome to ui izvrno-politiki organi (esto njihovi delovi, pa i pojedinci) presudno utiu na sadraj partijskih odluka, dok se uloga statutarno viih partijskih foruma svodi na ratifikaciju. Ovde mo shvatamo, u skladu sa Weber-ovim (1976, 37) odreenjem, kao verovatnou, odnosno sposobnost, bez obzira na emu se ona zasniva, da jedan ovek ili grupa ljudi, uprkos otporu, sprovedu svoju volju u nekom drutvenom odnosu. Iz toga sledi da je mo odnos izmeu gospodarenja i potinjenosti. Kada je taj odnos u politikim partijama statutarano sankcionisan, govori se o statutarnoj vlasti, pri emu treba imati u vidu da je to samo jedna, i to ne nuno i najvanija, dimenzija moi. Naravno, iz ocene da statutom garantovana ovlaenja nisu jedina, a najee ni najvanija poluga moi, ne treba izvui zakljuak da su statutarna pravila i procedure nevani. Izbor rukovodilaca od strane lanova organizacije, tajno glasanje, redovno obnavljanje mandata, zasedanje skuptina ili kongresa da bi nadgledali odluke, unutranjeg kruga, sve to postavlja granice razvoju oligarhijskih tendencija (Duverger, 1973, 239). Osim toga, slobodno interpretirajui zakon anticipiranih reakcija (C. Friedrich), moe se oekivati da sm partijski voa, u tenji za reelekcijom, usaglaava svoje delovanje sa statutarnim ovlaenjima i sa oekivanjima lanova od kojih zavisi njegov ponovni izbor. Ali, uprkos tome, stvarni politiki ivot u partiji odvija se esto mimo statutarnih pravila, a na donoenje kljunih odluka, umesto
116
117 organizacije (to znai obezbeivanje kolektivnih i selektivnih podsticaja lanovima) i ogranienje slobode delovanja rukovodstva, koje je prinueno da vodi rauna o interesima i nastojanjima lanstva, a u druge stalna pretnja rukovodstvu od strane lanova da, ako su nezadovoljni partijskom politikom, smanje angaovanje ili istupe iz partije i time oslabe poloaj rukovodstva (Katz, 2002, 108). Imajui sve to u vidu, jednostrano je tvrditi da partije instrumentalizuju lanove ili vice versa; realistinu ocenu formulisao je Eldersveld (1966, 46): lanstvo u partiji treba posmatrati kao meusobno eksploatatorski odnos. Partije se bitno razlikuju u pogledu mere kojom obezbeuju lanstvu da uestvuje u donoenju kljunih odluka, o emu je prethodno bilo rei. Ako bismo prihvatili hipotezu da lanovi tee da budu aktivni uesnici politikog procesa u partiji, a ne samo pasivni posmatrai, partije koje obezbeuju vii stepen interne demokratije bi po broju lanova nadmaivale manje demokratske partije. Naalost, izneta hipoteza ne dri vodu, jer su neretko u istom partijskom sistemu brojnije partije koje svode lanove na obine vojnike partije od partija koje obezbeuju lanovima znaajnu ulogu u donoenju odluka. Pomenimo, na primer, da su Nacional-socijalistika partija Nemake 1933. godine i komunistike partije Italije, Francuske i Finske neposredno posle Drugog svetskog rata (tada vrsto usmerene na ostvarivanje diktature proletarijata po uzoru na KP SSSR) bile najbrojnije stranke u tim zemljama (Goati, 1984, 364). Razloge za to treba traiti u razliitim motivima zbog kojih se lanovi prikljuuju partiji (o emu e biti rei na sledeim stranicama), ali i u distinktnom shvatanju interne demokratije od strane lanova, o emu postoji oskudna, ali indikativna, dokumentaciona podloga. U jednom istraivanju lanova Socijalistike partije Italije (bliske Komunistikoj partiji Italije), koje je poetkom ezdesetih godina dvadesetog stolea sproveo Barnes (1967, 72-78), dole su do izraaja korenite razlike u pogledu poimanja unutarpartijske demokratije. Od ukupno 272 respondenta, 70% obinih lanova SPI prihvatilo je koristei autorovu terminologiju marksistiko shvatanje, po kojem je partija demokratska ako predstavlja istinske interese radnike klase, 18% prihvata neoliberalno gledite, koje insistira na pravu lanova da biraju izmeu vie predloenih lidera, i samo 12% klasino, po kojem je partija demokratska ako lanovi imaju mogunost da utiu na proces odluivanja. Nezavisna varijabla koja je u najveoj meri uticala na ispitanike da prihvate klasino poimanje interne demokratije a koje danas usvaja najvei broj pisaca jeste obrazovanje.
statutom propisanih aktera, presudno utiu sive eminencije, moni pojedinci koji ak nisu lanovi partijskog rukovodstva. Usredsreujui se na stvarno delovanje internih aktera i na njihove interakcije, ne moe se prevideti da ti akteri nisu uvek jedinstveni ve streme ostvarivanju razliitih, esto meu sobom suprotstavljenih, ciljeva, zbog ega dolazi do internih podela i unutarpartijskih sukoba, o kojima e, takoe, biti rei. Radi analize stvaranja i reprodukcije moi u partijama, sastav partija podeliemo na lanstvo (sledbenike) i rukovodstvo, to je od Michels-a do danas uobiajeni postupak u analizi internih odnosa u partijama. Prihvatajui taj pristup, vodiemo rauna da ni lanovi ni rukovodioci, pojedinano uzev, nisu homogene grupe ve se unutar njih uoavaju krupne razlike.
5.1. lanstvo
O statutarnom regulisanju poloaja lanstva bilo je rei u prethodnoj glavi, a sada emo pokuati da odgovorimo na pitanje zato veina partija nastoji da u svoje redove ukljui veliki broj lanova. Za to postoje, uslovno, dve grupe razloga. Prva grupa je simbolike prirode i sastoji se u tome to ukljuivanje lanova u partije, belei Katz (2002, 106; slino: Katz and Mair, 1995, 21), pretvara politiare od nezavisnih (i verovatno koristoljubivih) preduzetnika u agente socijalnih pokreta, i na taj nain pojaava njihovu demokratsku legitimnost. lanstvo je, prema istom piscu, indikator popularnosti i uspeha same partije u drutvu. U tome treba traiti veliki deo objanjenja to su oficijelni podaci o broju lanova komparativno posmatrano najee preterani i, osim toga, uglavnom nepotpuni i teko uporedivi sa podacima drugih partija (Von Beyme, 1985, 5; Von Beyme, 2005, 100; Goati, 2004, 136). Druga grupa razloga tie se materijalnih davanja kojima lanovi pomau partiju (lanarina, prilozi, besplatan rad), obezbeivanja sigurnih glasova na izborima i mobilisanja prijatelja i roaka da glasaju za partiju i njene kandidate. Povrh toga, lanstvo predstavlja regrutacionu osnovu za rukovodstvo, a neretko i konanog arbitra u unutarpartijskim konfliktima. Nabrojali smo neke koristi koje od lanstva ima partija i njeno rukovodstvo, ali medalja ima i drugu stranu, jer partije imaju i direktne i indirektne trokove koji proizilaze iz postojanja lanstva. U prve spadaju odravanje partijske
118
119 poetkom osamdesetih godina prolog stolea pokazuju da 69% lanova SDP vedske samo ponekad uestvuje u donoenju internih odluka, da vie od polovine lanova Demohrianske partije Italije u prethodnih est meseci nije prisustvovalo nijednom partijskom sastanku i da je samo oko 10-15% lanova Hriansko-demokratske unije Nemake ocenilo da pripada aktivnom jezgru partijskih lanova (Von Beyme, 1985, 235). Prema rezultatima drugog istraivanja sprovedenog u Holandiji 1971. godine, priblino jedna etvrtina lanova holandskih partija angaovala se u izbornim aktivnostima (Katz, 2002, 107). Nalazi mnogih drugih teorijskih i empirijskih istraivanja (Von Beyme, 1985, 235-236; Von Beyme, 2005, 128-130; Gallagher, Laver and Mair, 1992, 121; Goati, 1984, 138-141; Merkl, 1980, 615; Scarrow, 2002, 95) podravaju ocenu da je u partijama veine zemalja stabilne demokratije aktivno od jedne desetine do jedne etvrtine partijskih lanova. Neto optimistinije stanovite zastupa Blondel (1970, 93) u pogledu partija Velike Britanije na poetku druge polovine dvadesetog stolea. Po njegovoj proceni, 2/5 lanova Laburistike partije moe se smatrati aktivnim, dok je u Konzervativnoj partiji to sluaj sa treinom ili etvrtinom. Verujemo, meutim, da su manje razmere pasivnosti lanova britanskih partija uveliko posledica razdoblja na koje se Blondelova procena odnosi; u tom razdoblju partije su se u politikom delovanju, jo uvek, prevashodno oslanjale na lanove, a manje na elektronske medije, to e se u kasnijim decenijama bitno promeniti. Rairena pasivnost lanstva nije iskljuivo obeleje partija u zemljama zapadne Evrope, zapaa se i u drugim regionima. Poznavaoci, na primer, smatraju da je u Kongresnoj partiji Indije koja ima 25 miliona lanova aktivan samo jedan milion ( Jain, 2001, 351). Slina situacija je u postkomunistikim zemljama, ukljuujui Crnu Goru, o emu svedoi podatak da veliki procenat lanova partija ne plaa partijsku lanarinu, niti se ukljuuje u partijske aktivnosti. Imajui u vidu prethodno navedene podatke i ocene, moe se pretpostaviti da je pasivnost lanstva univerzalni fenomen sa kojim se sreu partije na svim meridijanima. Taj fenomen Blondel (1963, 91; slino, 1971, 221) generalizuje na sledei nain: Veina lanova nije aktivna... Oni nikad ne uestvuju ni u kakvoj aktivnosti, bilo politikoj ukljuujui izbornu bilo socijalnoj, one partije kojoj pripadaju. Veina lanova politikih stranaka ponaaju se kao lanovi ostalih drutvenih tela: oni ne ostvaruju pravo ili dunost koju im lanstvo namee. Ovde je, zapravo, re o univerzalnom fenomenu nesudelovanja u kolektivnim akcijama iji uspeh ne zavisi odluujue od pojedinca, a dobit, u sluaju uspeha, pripada svima, bez obzira na to da
Procenat onih sa visokim obrazovanjem naglaava Barnes koji podravaju ,klasinu koncepciju trostruko je vei od srednje vrednosti... Premda je re (koliko je nama poznato) o izolovanom istraivanju, njegovi nalazi snano potvruju intuitivno pretpostavljenu vezu izmeu stepena interne demokratije i obrazovnog nivoa pristalica. U skladu sa tim, Barnes izvlai sledei, zaista dalekosean, zakljuak da pojedinci niskog obrazovanja i, time uslovljenog, niskog nivoa politike kompetentnosti, mogu biti angaovani podjednako uspeno, moda uspenije, nedemokratskim nego demokratskim stilom rukovoenja. Odvaiemo se da u zavrnoj glavi knjige koristimo napred izneti nalaz kao podlogu za pretpostavku da globalni trend porasta obrazovnog nivoa pripadnika savremenih drutava sve vie podstie lanove da zahtevaju od partija da im omogue sudelovanje u donoenju odluka i da e partije nastojati, radi vlastitog odranja, da uvae taj zahtev. Napokon, udeo partijskog lanstva u birakom telu odreene zemlje zavisi od obeleja politike kulture i njenog odnosa prema ueu graana u partijama. Kad je re o zapadnoj Evropi, pada u oi da je procenat partijskog lanstva nii u zemljama u kojima je veliki deo graana ulanjen u interesne grupe, posebno sindikate (Nemaka, Holandija, Belgija), ali tu nije re o vrstom pravilu, jer postoje zemlje, poput Francuske, u kojima je nizak udeo i partijski i sindikalno organizovanih graana (Von Beyme, 2005, 98).
5.1.1 Aktivisti, inovnici, eksperti

lanovi predstavljaju unutranju stranu granice izmeu partije i drutva i prvi, najiri, partijski krug, iji su pripadnici u razliitom stepenu angaovani u partijskim aktivnostima. Ne treba posebno naglaavati da se obini lanovi u velikoj meri razlikuju od njihove statutarne projekcije, o kojoj je bilo rei u prethodnoj glavi. Oni nastoje, u visokom procentu, da izbegnu plaanje lanarine, a prema nalazima mnogih empirijskih istraivanja u zemljama stabilne demokratije samo mali procenat lanova aktivno uestvuje u radu lokalnih organizacija, dok ostali svode svoj angaman na glasanje na izborima za partijske kandidate. Aktivizam lanova oscilira u pojedinim razdobljima i, po pravilu, dostie zenit u predizbornom periodu. O neujednaenom sudelovanju pojedinih lanova u internom ivotu partije upeatljivo svedoe rezultati dvaju empirijskih istraivanja. Nalazi prvog, komparativnog, istraivanja sprovedenog u trima zapadnoevropskim zemljama
120
121 gledite ubedljivo obrazlau i mnogi drugi autori (Key, 1967, 345; McKenzie, 1955, 131; Lipset, 1962, 36-37; Von Beyme, 1985, 369). Pojedini pisci, poput Milibrath-a (Political Participation, Rand McNally, 1965, prema: iber, 1998, 218-229), u analizi politikog aktivizma idu i dalje, obuhvatajui pri tom ne samo lanove politikih partija ve cjelokupnu populaciju jednog drutva. Kako to izgleda, moe se videti iz tabelarnog pregleda koji sledi: Tabela 2: Hijerarhijski prikaz politikog aktivizma
GLADIJATORSKE AKTIVNOSTI /Gladijatori/ PRELAZNE AKTIVNOSTI 1. Spremnost za prihvatanje javne ili stranake funkcije; 2. Sakupljanje sredstava za politike aktivnosti (partija, NVO koja se bavi politikom) 3. Posjeivanje skupova gdje se donose odluke 4. Aktivno uee u radu politike stranke 1. Posjeivanje politikih skupova (sastanaka, promocija, tribina...) 2. Davanje novanih sredstava politikoj stranci 3. Kontaktiranje politikih voa (direktni kontakt, Obraanje putem pisma ili medija) 1. Noenje bedeva ili oznaka sa politikom porukom (na automobilu, radnom mjestu...) 2. Uvjeravanje drugih kako da glasaju 3. Zapoinjanje politikih razgovora 4. Izlazak na biralite Izlaganje politikim uticajima (redovno praenje politikih emisija na TV, skuptinskog zasjedanja, itanje politikih rubrika u novinama...) Apatinost apsolutna nezainteresovanost za politiku i zbivanja povodom politike
li su uestvovali u akciji. Pronicljivo objanjenje tog fenomena ponudio je Olson (tzv. Olsonov paraks, 1971, 163). On pie: Iako najvei deo ljudi osea da bi im bilo bolje ako je njihova stranka na vlasti, oni su svesni da, ako njihova partija pobedi, ona e verovatno pobediti i bez njih, a oni e ostvariti dobit u svakom sluaju. Zbog toga, u kolektivnim akcijama partije najvie participiraju oni koji su zainteresovani za linu dobit (zaposlenje, vaan poloaj, unosan posao), a ne za ostvarivanje kolektivnih ciljeva. Ocenu o niskom aktivizmu i malom uticaju partijskih lanova moemo dopuniti generalnom hipotezom koju emo dokazivati na sledeim stranicama da presudan uticaj u procesu odluivanja igraju izvrni partijski organi (sa malim brojem lanova). Za hipotezu po kojoj izmeu brojnosti (partijskih organa) i njihove moi postoji obrnut odnos ponudili smo bogatu empirijsku argumentaciju u jednoj ranijoj knjizi (Goati, 1984). Dominantan uticaj uih izvrnih organa, prvenstveno partijskog voe, govori, zapravo, o maloj mogunosti lanova da uestvuju u donoenju vanih politikih odluka, to izaziva odbojan stav prema partijama kako u iroj javnosti, tako i kod autora koji zastupaju koncepciju participativne demokratije (Barber, 1984; Pateman, 1970 i dr). Mnogo manje je to sluaj sa piscima koji, u skladu sa umpeterovim stanovitem (1960, 402), definiu demokratiju kao politiki poredak u kojem graani imaju mogunost da biraju lidere koji e donositi najvanije odluke u politikoj zajednici. Ti pisci smatraju da oligarhijski odnosi unutar partija koje deluju u kompetitivnom poretku ne ugroavaju nego, naprotiv, omoguavaju demokratiju. Obrazloenje za to je jednostavno; u partijama se angauje mali deo graana spremnih da prihvate oligarhijske odnose u partijskom okviru (partijske megdandije, partijski gladijatori), a zauzvrat partije pruaju priliku ogromnoj veini graana da se na izborima opredeljuju izmeu vie konkurentskih politikih opcija. Rasmussen (1969, 170), na primer, izriito naglaava da zadatak partijskih lanova nije da formuliu politiku, ve da svojom aktivnou podravaju rukovodstva tako da partije mogu da ponude biraima razliite politike alternative, o kojima se oni izjanjavaju na izborima. Paradoksalno, demokratija zahteva nedemokratske partije; ironino, to je istina samo tamo gde je partijski sistem kompetitivan. Takvo stanovite brani i Sartori (2004, 155), naglaavajui da demokratija u globalnom drutvu nije zbir organizacija koje ine to drutvo, nego dinamiki proizvod njihovih interakcija. Isti stav saoptava, bez okolienja, Schattschneider (1960, 130): Demokratija ne moe da se nae u partijama nego izmeu partija. Slino
POSMATRAKE AKTIVNOSTI /Posmatrai/
APATINI
Nivo participacije lanstva u aktivnostima pojedinih partija, pa i u istoj partiji u razliitim razdobljima, zavisi od niza okolnosti. Pomenimo, na primer, da u malim partijama, naroito u kratkom periodu posle osnivanja, veina lanova pokazuje naglaeni aktivizam, ali procenat aktivnih vremenom se neizbeno smanjuje. U ve institucionalizovanoj partiji sa brojnim funkcionerima i nivoima organizovanja veina obinih lanova je inertna i uglavnom se aktivira u razdobljima izbornih kampanja. U kriznim vremenima kako cinino, ali vrlo precizno, zapaa Von Beyme (2005, 105) brojno lanstvo slui kao pojas za plivanje koji pomae da se sprijee potpuni padovi glasova biraa... Osim starosti i veliine partije, na intenzitet angaovanja lanova prevashodno utiu: otrina politike konfrontacije u drutvu, (ne)
122
123 lanova SKJ sprovedeno poetkom osamdesetih godina prolog stolea. Tim istraivanjem obuhvaeni su lanovi SK Srbije i SK Slovenije i u obe republike identifikovana je izrazita raslojenost lanova u pogledu stepena angaovanja (Goati i ost., 1985). Kao dobar indikator angaovanja posluilo je vrenje funkcija u drutvu, o emu je postojala pouzdana statistika evidencija za Sloveniju (ne i za Srbiju). Ta evidencija je pokazala da skoro polovina lanova SK ove republike (46%) nije 1973. vrila nijednu funkciju, 43% je imalo od 1 do 3 funkcije, 10% od 4 do 7, a 2% ak preko sedam funkcija. Na osnovu tih podataka zakljuili smo da u SKJ postoji vrsto aktivistiko jezgro lanova koji u svojim rukama kumuliraju veliki broj funkcija (Goati, 1985, 289). Ima izuzetaka od pravila da su aktivisti faktika grupa koja se od ostalog lanstva ne razlikuje na osnovu formalnih obeleja. Tu svakako spada Socijalistika partija Austrije, u kojoj je sedamdesetih godina dvadesetog stolea mali deo lanova, otprilike 10%, zvanino svrstan u neplaene partijske radnike (Vertrauenspersonen), koji se prvenstveno angauju u izbornim aktivnostima. Oni slue kao kanal za komunikaciju izmeu rukovodstva, sa jedne strane, i lanstva i biraa, sa druge strane. Indikativno je da je i tako visoko selekcionisana skupina nehomogena u pogledu angaovanja, emu u prilog govori procena poznavalaca da samo 1/3 neplaenih partijskih radnika ostvaruje svoju funkciju na zadovoljavajui nain (Sally, 1977, 219). Pomenimo, opet, da partije u SAD-u, kao i neke partije u Evropi (npr. Forza Italia), nemaju lanove, ali imaju aktiviste. Panebianco (1988, 27) je razvrstao partijske aktiviste na dve grupe: karijeriste i prave vernike (true believers). Karijeristi su preteno zainteresovani za selektivne podsticaje (materijalne privilegije, napredak u karijeri, zaposlenja, unosne poslove). Njihovo prisustvo, belei citirani pisac, ima znaajan organizacioni uticaj. Karijeristi predstavljaju glavnu snagu frakcijskih igara, esto su ljudska baza za izme i predstavljaju potencijalni izvor turbulencija i pretnju organizacionom poretku koju lideri nastoje da neutralizuju. Nasuprot karijeristima, koji su prirodna osnova klijentelistikih partija (o kojima e kasnije biti rei), pravi vernici gravitiraju programskim partijama. Borei se za ostvarivanje partijskih ciljeva hic et nunc, taj soj egzaltiranih partijskih sledbenika je, po pravilu, nosilac unutarpartijskog nezadovoljstva i pobun protiv rukovodstva jeretikog tipa (o vrstama internih konflikata bie rei u etvrtoj taki ove glave). Da bi ih u tome osujetili, partijski rukovodioci
postojanje partije blizanca koja nastoji da mobilie isto birako telo i dr. Unutar amorfne skupine obinih partijskih lanova korisno je, s obzirom na intenzitet i prirodu njihove aktivnosti, razlikovati tri kruga. Prvi krug sastavljen je od aktivista koji prema Duverger-u ine jezgro partijskih organizacija na terenu. Drugi, jo ui, krug ine profesionalni inovnici, pojedinci koji su plaeni za svoj rad u partiji. U trei, najui, krug spadaju eksperti. Aktivisti su, po pravilu, faktika grupa koju od ostalih lanova ne izdvajaju formalna obeleja, nego intenzivnija politika participacija kako unutar partija, tako i u drutvu, kao i vrsta emotivna veza sa partijom. Oni su kako pokazuje jedno istraivanje amerikih i britanskih partija (sprovedeno poetkom ezdesetih godina dvadesetog stolea) vre vezani za partiju i ak ideoloki radikalniji nego partijski rukovodioci (Epstein, 1967, 117). Upravo zbog svoje fanatine privrenosti partiji, aktivisti neretko stvaraju probleme centralnom rukovodstvu, koje je u svom politikom delovanju prinueno da taktizira i da pravi politike kompromise, to izaziva odbojnost lanova bezgranino odanih striktnom i bezuslovnom potovanju ortodoksnih stanovita. Epstein (1960, 380) na sledei nain objanjava naglaeno prihvatanje zvanine partijske ideologije od strane aktivista u Velikoj Britaniji: Dobrovoljna i amaterska priroda ovih organizacija (partija V.G.) uslovljava da one privlae fanatike u pogledu partijskih ciljeva, i to naroito na lokalnom nivou, gde ima mnogo rutinskih poslova koje su spremni da obavljaju samo odani. Ovde su vani principi a ne partijska karijera. Pretpostavku da uzroke velikih razlika u pogledu spremnosti na kompromise izmeu rukovodilaca i aktivista treba traiti u distinktnim ciljevima dveju grupa formulisao je May (1973). Prema tom autoru, partijski rukovodioci prvenstveno tee izbornom uspehu partije pa su spremni na kompromise radi pribliavanja prosenom birau, dok aktivisti, neoptereeni izbornim kalkulacijama, preferiraju ideoloku ortodoksiju. Naravno, re je o hipotezi koju valja briljivo empirijski testirati. Treba naglasiti i da su partijski aktivisti jo ree od partijskih lanova predmet naunih istraivanja, te su saznanja o njima sporadina i oskudna. Ekstremne razlike u aktivizmu lanova uoavale su se i u vladajuim komunistikim partijama zemalja realnog socijalizma do 1989/1990. godine, o emu reito govori jedno od retkih empirijskih istraivanja
124
125 malobrojnu, skupinu lanova (drugi krug) ine inovnici zaposleni u partijskom aparatu, koji za to dobijaju stalnu novanu naknadu. Oni uestvuju u pripremi politikih odluka i esto ostvaruju znaajan upliv na njihov sadraj. Isto tako, inovnici vre odabir informacija koje dopiru do partijskog vrha i time, posredno, utiu na proces odluivanja (Blondel, 1970, 113). Panebianco (1988, 223) definie partijsku birokratiju kao skup administrativnih inovnika posveenih odravanju maine koji imaju bar neke odlike Veberovog idealnog tipa. Istovremeno, ovaj autor razlikuje dva tipa birokratije: egzekutivnu i reprezentativnu. Pripadnici prvog tipa imenovani su od partijskog rukovodstva i ne ukljuuju se u politike aktivnosti. Takav tip birokratije postoji u Laburistikoj i Konzervativnoj partiji Velike Britanije. Pripadnici drugog tipa imenovani su, takoe, od rukovodstava, ali ta odluka, po pravilu, zahteva potvrdu od strane lanstva, to ojaava legitimitet birokrata. Pripadnici potonjeg tipa ukljuuju se u politike aktivnosti, naroito za vreme izbora. Ova podvrsta poznata je u komunistikim partijama kao profesionalni aktivisti, a izmeu njih i politikih rukovodilaca postoji naglaena osmoza (Goati, 1984, 159-161). U partijama Crne Gore, kao i veine postkomunistikih zemalja, postoje istovremeno obe vrste inovnika; veinu ine egzekutivni inovnici, ali na rukovodeim poloajima u partijskoj maini nalaze se pojedinci koji su i lanovi rukovodeih organa, po pravilu GO. Pored aktivista i inovnika u partijama se uoava, dodue jo uvek rezidualno, skupina eksperata, savetnika (trei krug). Tu je prvenstveno re o znalcima politikog marketinga, ali i drugih vanih oblasti poput ekonomije, politikog sistema, meunarodnih odnosa, ekologije, kulture i dr., u koje nisu dovoljno upueni partijski rukovodioci opteg tipa. Eksperti se javljaju kao savetnici partijskog voe i, sve vie, parlamentarnog kluba partije. Inae, eksperti su komparativno posmatrano osobeni u odnosu na tradicionalno inovnitvo po nizu vanih obeleja: mobilniji su, prvenstveno su privreni profesionalnim standardima a ne principu hijerarhije i, najzad, njihova saradnja sa partijom zasnovana je, uglavnom, na ekonomskim motivima, a ne na lojalnosti. Samo deo eksperata stalno je zaposlen u partijskom aparatu, dok se drugi (esto daleko brojniji) deo povremeno angauje u partijskim poslovima, prvenstveno u izbornim kampanjama. Eksperti-savetnici postoje u nekim partijama Crne Gore (SNS, NS, LPCG, LSCG, GPCG).
sarkastino belei Schlesinger (1965, 722) pribegavaju dvema taktikama. Prvo, oni nastoje da prave vernike odvrate od angaovanja, uveravajui ih da je politika neprijatna i sumnjiva stvar, i, drugo, podstiu ih da se angauju u nezavisnim organizacijama izvan partijskog okvira. Na dugi rok posmatrano, one (nezavisne organizacije V.G.) napominje citirani pisac oslobaaju partiju od elemenata koji bi imali intenzivan interes za sadraj partijskog programa. Za podrobniju analizu partijskih aktivista, vrlo je inspirativno Heberle-ovo razlikovanje dva tipa angaovanja u socijalnim pokretima: prvi tip oliavaju entuzijasti (Enthusiast), a drugi fanatici (Fanatics). Prvi se inspiriu idealima pokreta, dok su drugi zainteresovani samo za akciju. Entuzijast poseduje imaginativnu misao, on stvara ideje, simbole pokreta, dok je fanatik aktivista koji esto pribegava nasilju u slubi ideja koje su za njega postale dogma... Fanatik kao tip je, u sutini, identian sa politikim aktivistom koji trai i nalazi ispunjenje (fullfillment) u politikoj akciji kao takvoj. Za njega ciljevi pokreta ne znae toliko koliko borbeni ivot i iskustvo grupne akcije (1951, 114-115). Profil pravog vernika izvrsno ocrtava sledea izjava jednog pristalice: Glasao bih za svinju ako bi je (moja V.G.) partija predloila (Butler, prema: Cole, Deener and Brady, 1959, 37). Analizirajui aktivizam u prozelistkim socijalnim pokretima, Hofer (2004, 154-60) opisuje mentalni sklop pravog vernika: Pravi vernik je odan celini crkvi, partiji, naciji a ne svom blinjem, drugom pravom verniku. Istinska odanost meu pojedincima mogua je samo u labavom i relativno slobodnom drutvu... Hofer sledei, oigledno, ideje Eriha Froma (ubedljivo obrazloene u knjizi Bekstvo od slobode) naglaava da su pravi vernici, u sutini, nesigurne, osujeene linosti koje su spremne da se, odustajui od linog ja, potpuno uklope u neku kompaktnu celinu, bez obzira na njenu politiku orijentaciju. Ako su onemogueni da deluju u toj celini zbog iskljuivanja ili zbog toga to je celina izgubila svoj raison d tre, poput komunistikih partija posle kraha real-socijalizma 1989/1990. godine oni ne mogu da stoje sami za sebe, ve moraju da prigrle drugu svetu stvar i veu se za neku novu grupu. Pravi vernik je veito nepotpun, veito nesiguran... ini nam se da traganje za sigurnou dobro objanjava prividno nerazumljive politike putanje desetina hiljada pravih vernika komunistikih partija u zemljama realnog socijalizma koji su posle raspada tog reima 1989/1990. pronali sigurnu luku u ekstremno nacionalistikim pokretima i partijama.Sledeu, relativno
126
127 Holandija 2,2%, Velika Britanija 1,9%, Francuska 1,5% (Scarow, 2002, 90). Kod mnogih partija nije sasvim izvesno da li je smanjivanje broja lanova stvarno ili je re o uspostavljanju tanije, kompjuterske evidencije. Da se ne moe u potpunosti iskljuiti drugi odgovor, potvruju primeri opadanja lanstva Laburistike partije Velike Britanije koje je uoeno tek poto je obrazovan jedinstven kompjuterski spisak, i SDP Nemake, kod koje je registrovan pad broja lanova kad je poela da eliminie pojedince koji ne plaaju lanarinu (Scarow, 2002, 85). Neuporedivo je bri trend erozije lanstva u etiri postkomunistike zemlje centralne Evrope (Maarska, Poljska, Rumunija, eka) nego u partijama zemalja stabilne demokratije. Evo nekoliko upeatljivih podataka o tome. Sredinom devedesetih godina broj lanova osam najvanijih partija u Poljskoj sveo se na oko 225.000, to je jedna desetina lanstva vladajue PURP 1988. godine. Tri najvanije partije u Maarskoj imale su 1995. godine oko 100.000 lanova, to je, takoe, samo deseti deo lanova vladajue Maarske socijalistike partije rada u 1988. godini, a u Rumuniji lanstvo svih partija kretalo se 1993. oko 250.000, to je, kao i u dve prethodno pomenute zemlje, oko 10% lanstva KP Rumunije 1989. godine. U ekoj (1993) proces erozije lanstva odvijao se sporije nego u tri prethodno pomenute zemlje, emu u prilog ide to je deset najvanijih partija imalo 416.700 lanova ili neto manje od polovine u odnosu na KP 1989. godine. U celini uzev, u etiri pomenute postkomunistike zemlje udeo lanstva u birakom telu i u populaciji spustio se na znatno nie vrednosti nego u zemljama stabilne demokratije. To Mair i Van Bisen potkrepljuju podacima da u glasakom telu 16 zapadnoevropskih zemalja gustina partijskog lanstva u populaciji dvostruko nadmauje (5,5% prema 2,8%) udeo lanstva meu graanima Poljske, eke, Slovake i Maarske (prema: Walecki, 2003, 77). Tendencija opadanja broja partijskih lanova u zemljama stabilne demokratije i u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope ima neke zajednike i neke posebne uzroke. Prvi zajedniki uzrok je porast kognitivnih sposobnosti graana, to im omoguuje da se sve lake snalaze u politikom lavirintu bez pripadnosti partiji koja slui kao neka vrsta kompasa. Drugi, takoe zajedniki, uzrok je smanjena potreba partij za lanstvom kao izvorom prihod ili rezervoarom besplatnog rada u izbornoj propagandi, zato to su partije, u veini zemalja, obezbedile znaajna sredstva iz dravnog budeta (ire o tome bie rei u glavi VI), koja koriste za iznajmljivanje elektronskih medija u razdoblju izbornih kampanja. Pored
5.1.2 Brojnost
Odnos pojedinih partija prema lanstvu je diferenciran; najvei broj partija tei da ima to vie lanova, neke se zadovoljavaju malim brojem elitnih lanova i, najzad, neke partije nemaju uopte lanove u uobiajenom znaenju. U pojedinim zemljama zapadne Evrope esto se meusobno nadmeu na izborima partije ije lanstvo dostie vie desetina ili stotina hiljada lanova sa partijama koje jedva imaju nekoliko hiljada lanova, ali koje na izborima, ipak, uspevaju da privuku veliki broj glasova. Promena broja lanova, po pravilu, pozitivno korelira sa kretanjem uticaja partije u birakom telu, zbog ega su oscilacije u obimu lanstva vaan signal partijskim funkcionerima o irenju ili opadanju izbornog oslonca partije (Von Beyme, 2005, 94). Izborna pobeda i zauzimanje vlasti od strane partije najee podstiu ekspanziju lanstva, jer vrenje vlasti obezbeuje partiji nove selektivne podsticaje koji privlae, kao magnet komadie gvoa, nove sledbenike u redove pobednika. U stvari, rezultati izbora deluju, generalno uzev, kao katalizator produene redistribucije uticaja na tetu izbornih gubitnika. Naglaavamo po pravilu, a ne uvek, jer ne treba potceniti vanost drugih faktora koji utiu na obim lanstva kao to su: kvalitet akcija (mera, poteza) koje partija preduzima u postizbornom razdoblju, (ne)postojanje u sistemu druge partije koja je usmerena na identinu izbornu bazu i dr. U prilog tvrdnji da ne postoji vrsta pozitivna korelacija izmeu broja lanova i izbornih ostvarenja govori KP Italije, kod koje se od sredine dvadesetog stolea reljefno ocrtavaju dva kontradiktorna trenda: smanjivanje lanstva i porast glasaa. Obrnut je sluaj sa Konzervativnom partijom Velike Britanije, kod koje je ekspanzija lanstva, poetkom sedamdesetih godina prolog stolea, praena stagnacijom ili opadanjem birake podrke. U najveem broju zemalja stabilne demokratije gustina partijskih lanova meu biraima dostigla je vrhunac krajem pedesetih godina prolog stolea, kada je, na primer, u Austriji svaki etvrti bira bio lan partije. U drugoj polovini dvadesetog stolea poeo je proces opadanja lanstva (Ware, 1997, 73), iji je tempo u pojedinim zemljama razliit, kao to je bila razliita i startna osnova. Poetkom treeg milenijuma gustina lanova u birakom telu pojedinih zemalja oscilira u irokim amplitudama, to dobro ilustruju sledei podaci: Austrija 17,1%, vedska 7,1%, Italija 3,2%, Nemaka 3,2%,
128
129 Do brojnosti crnogorskih partija, pojedinano uzetih, teko je doi jer o tome ne postoje podaci u oficijelnim partijskim publikacijama niti na internet sajtu, a ako se to pokua doznati na drugi nain, dobijeni podaci su esto nepouzdani. Na viestruke pokuaje da u centrali DPS-a telefonski doemo do broja lanova te partije, dobili smo lakonski odgovor da je taj broj oko 100.000, to, verujemo, predstavlja najmanje dvostruko preterivanje u odnosu na stvarno stanje. Na isto pitanje smo u SNP-u dobili odgovor da ne raspolau tanim brojem jer je u toku preregistracija lanstva, dok u drugim partijama funkcioneri nisu eleli da odgovore, izuzev u SNS, u kojem je reeno da broj lanova te partije iznosi 14.370, to se podudara sa procenom nekoliko nezavisnih analitiara. Odnos izmeu broja lanova i broja biraa pojedinih partija iz iste politike porodice u razliitim zemljama oscilira u irokom rasponu, kao i izmeu pojedinih partija u istoj zemlji. U ekoj i Bugarskoj, sredinom devedesetih godina dvadesetog stolea, odnos izmeu lanstva i biraa exkomunistikih partija (KP ehoslovake, odnosno SP Bugarske) bio je oko 1:10, a u Poljskoj 1:50, to su daleko nie vrednosti nego u DPS u Crnoj Gori, gde iznosi oko 1:3. U prilog navedenih vrednosti za DPS govori podatak da je ta partija na parlamentarnim izborima 2006. godine zadobila (u koaliciji sa SDP) 164.737 glasova.
zajednikih, na tendenciju opadanja lanstva u postkomunistikim zemljama snaan upliv vre tri posebna uzroka. Prvi je izrazito negativan stav prema partijama prouzrokovan skoro poluvekovnom vladavinom komunistike jednopartijske drave, to su, s pravom, naglasili Linz i Stepan (1998, 295). Drugi uzrok je izuzetno brzo postizanje bazinog politikog konsenzusa u veini postkomunistikih zemalja izmeu najvanijih partija, ukljuujui reformisane komunistike partije, oko prihvatanja demokratskih vrednosti, trine privrede i EU. Trei uzrok je etiki razumljiva odluka dela lanova vladajuih komunistikih partija koji su zaista verovali u programska opredeljenja svojih partija (istinski vernici) da posle odricanja tih partija od izvornih ciljeva, ideja i vrednosti (diktature proletarijata, zabrane opozicije, dominacije dravne svojine) 1989/1990. godine prekinu partijski angaman. Za razliku od veine postkomunistikih zemalja, u Crnoj Gori i u Srbiji obim partijskog lanstva pokazuje udesnu postojanost od 1989. preko 2000. do 2007. godine, premda je u meuvremenu dolo do bitne promene relativnog odnosa snaga izmeu pojedinih partija, pa bi se moglo zakljuiti plus ca change-plus cest la mme chose. U Crnoj Gori je 2004. u jednom obuhvatnom istraivanju (South-East Social Science Project; rukovodilac projekta Albert Simkus, 1500 respondenata) registrovano ak dvostruko poveanje lanstva u odnosu na 2000. godinu, jer je svaki peti ispitanik odgovorio da je lan partije! Uvereni smo da taj podatak treba primiti cum granum salis, jer su otrina i intenzitet politikog konflikta oko dravnog statusa Crne Gore u vreme terenske faze citiranog istraivanja, verovatno, podstakli deo respondenata da slaganje sa nekom partijom oko poeljnog dravnog okvira pojaaju tvrdnjom da su njeni lanovi. O povienoj politikoj temperaturi birakog tela Crne Gore svedoi podatak da je na referendumu sudelovalo 86,5% graana s pravom glasa. U Srbiji su intenzivne politike tenzije od 1989. godine do aktuelnog razdoblja rezultat nepostojanja bazinog konsenzusa izmeu najvanijih politikih partija oko karaktera politikog reima (autoritarizam/demokratija). Taj sukob je, pokazalo se, samo delimino eliminisan politikim preokretom 5. oktobra 2000. godine, jer su vani predoktobarski politiki akteri (Srpska radikalna stranka, Socijalistika partija Srbije) nastavili borbu za restauraciju ancien rgime. Rascep oko karaktera reima u Srbiji predstavlja kristalizacionu taku drugih politiki vanih razlika (pristupanja EU, odnosa prema nezavisnosti Crne Gore, stava prema problemu Kosova i Metohije).
5.1.3. Partijska identifikacija

Koncept partijske identifikacije elaborirala je Miigenska kola, koja je pola od pretpostavke da veliki broj graana poistoveuje sebe psiholoki sa jednom ili drugom partijom i da ta identifikacija ima predvidljiv odnos sa njihovim percepcijama, procenama i akcijama (Campbell et al. 1960, 90). Pojam partijske identifikacije nastao je, dakle, u SAD-u zemlji u kojoj, za razliku od zapadne Evrope, ne postoji partijsko lanstvo, zbog ega je Von Beyme (1985, 294; 2003, 23-34) ispravno naglasio da je koncept partijske identifikacije korien kao funkcionalni ekvivalent za partijsko lanstvo. Ali, s obzirom na prethodno opisanu apatiju veine lanova partija, koncept partijske identifikacije pokazao se i u evropskim zemljama kao korisno analitiko orue za diferenciranje na vie i manje identifikovane lanove. Visoka partijska identifikacija, o kojoj se moe govoriti kad lanovi doivljavaju partiju kao sredstvo za ostvarivanje vanih ciljeva i
130
131 Smanjivanjem osobenosti, partije postaju prihvatljive itavom birakom telu, ali intenzitet podrke slabi, odnosno one gube strasnu privrenost uih grupa sledbenika. Istini za volju, opadanje partijske identifikacije nije ni linearan ni univerzalan proces: ono se izrazito oitovalo u vedskoj, Irskoj, Italiji, Francuskoj, SAD, Nemakoj i Velikoj Britaniji; u zemljama Beneluksa, Danskoj i Norvekoj nivo partijske identifikacije nije oscilirao, dok se u zemljama june Evrope (Grka, Portugal, panija) uoava postepen porast, to je pouzdan indikator da razliiti kontekstualni inioci odreuju stepen partijske identifikacije. Von Beyme (2005, 37-39) nabraja u formi hipoteza sledee inioce koji utiu na partijsku identifikaciju u zapadnim demokratijama: 1. Broj stranaka i vrsta izbornog sistrema; partijska identifikacija vea je u dvoipostranakim sistemima, oslonjenim u celini ili delimino na veinske izbore, nego u viestranakim sistemima; 2. Partijska identifikacija pozitivno korelira sa izbornom participacijom; 3. Partijska identifikacija povezana je sa spremnou graana da se identifikuju na dimenziji levo/desno; 4. Partijska identifikacija raste sa poverenjem u politiki sistem; 5. Partijska identifikacija nije analitiki odvojiva od povezanosti biraa sa sekundarnim skupinama (crkva, sindikat); 6. Posebni politiki dogaaji mogu uticati da se partijska identifikacija razlikuje od izbornog ponaanja i, najzad, 7. Politiki pristrasno delovanje medija smanjuje uticaj partijske identifikacije na izborno ponaanje. Stepen partijske identifikacije biraa u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope poetkom devedesetih godina prolog stolea kretao se u irokom luku od 17% u Poljskoj, preko 51% u ehoslovakoj, do 64% u Rumuniji i 67% Maarskoj (Linc i Stepan 1998, 340). U Srbiji je partijska identifikacija biraa sredinom devedesetih godina bila slabog intenziteta i rairenosti (Slavujevi, 1997, 107), ali kasnija istraivanja registruju postepeni porast. Naime, sredinom 2005. godine istraivai su utvrdili da 57% graana Srbije pokazuje znake stranake identifikacije, po emu smo se pribliili... drugim tranzicionim zemljama, kao to su Bugarska, Rumunija, eka i Maarska (Mihailovi i ost., 2005, 4). Kad je
sigurno glasaju na izborima za nju, ima stabilizujui uticaj u politikom ivotu jer smanjuje upliv konjunkturnih zbivanja na ishod izbora. iroka i intenzivna partijska identifikacija i onemoguuje nagli gubitak podrke odreenoj partiji i uspon novih, nepoznatih politikih aktera. Na taj nain, partijska identifikacija doprinosi predvidljivosti izbornih rezultata i, jo ire, smanjuje stepen kontingencije u politikom ivotu. U veini zemalja stabilne demokratije uoen je, od poetka sedamdesetih godina dvadesetog stolea, proces postepenog opadanja partijske identifikacije. To dobro ilustruju podaci da je u Austriji, na primer, 1969. godine 75% biraa manifestovalo identifikaciju sa partijama, a 1990. samo 59%; u Nemakoj je procenat identifikovanih opao sa 82% 1981. godine na manje od 75% 1989. (Mair, 1997, 128). Uporedo sa smanjivanjem procenta partijski identifikovanih graana u zemljama EU, poveava se udeo biraa koji na uzastopnim izborima glasaju za razliite partije, a u zemljama gde se glasa na vie nivoa ili za vie politikih institucija ee je podeljeno glasanje (split-ticket voting) (Russell, McAllister and Wattenberg, 2000, 44-46). Na primer, u vedskoj na parlamentarnim izborima 1960. godine samo je 7% biraa glasalo za razliitu partiju u odnosu na izbore 1956, dok je izmeu izbora 1990. i 1994. taj procenat porastao na 29% (Dalton, McAllister and Wattenberg, 2000, 44). Slabljenje partijske identifikacije u SAD-u ogleda se u izbornoj podrci kandidatima za predsednika i za lanove Kongresa i Senata, koji pripadaju razliitim partijama. Na takav nain u SAD-u je ezdesetih godina dvadesetog stolea glasalo manje od estine biraa, da bi se taj udeo u devedesetim godinama udvostruio (Dalton, McAllister and Wattenberg, 2000, 46-47; isto: Dalton, McAllister and Wattenberg 2002, 36-37). Imajui u vidu da partijska identifikacija olakava pojedincu snalaenje u politikom ivotu ili da slui kao preica u donoenju vanih politikih odluka (Shiveli, prema: Flanagan and Dalton, 1990, 243; Dalton, 2002, 22), razloge slabljenja identifikacije treba, verovatno, traiti u sve viem obrazovnom nivou prosenih biraa i, uporedno sa tim, u poveanju njihovog kapaciteta da, bez oslonca na partije, razumeju politike procese. Drugi razlog je u nezadovoljstvu graana uinkom partija, naroito, sa uestalim finansijskim skandalima u kojima su partijski lideri kljuni akteri (ire: Dalton, 2002, 34-36). Najzad, trei razlog je programsko-politika konvergencija razliitih partija, koje se, u tenji za to boljim izbornim rezultatima, pribliavaju prosenom birau, ime neizbeno smanjuju meusobne razlike.
132
133 o naglaenim oscilacijama nego o bilo kakvoj stabilnoj tendenciji: 1990. godine 75,8%; 1992 68,9%; 1996 67,1%; 1998 76%; 2001 79,3% i 2002. godine 77,5%. Sudelovanje crnogorskih graana na referendumu 2006. godine kao osobenoj formi izbora pokazuje dramatian porast (86,5%) u odnosu na ranije vrednosti. Velikim delom pod uticajem opadanja izborne participacije ponavljamo, kao preovlaujue a ne univerzalne tendencije rezultati sukcesivnih izbora u veini zemalja pokazuju porast prosenog skora izborne nestabilnosti (o emu e biti rei u glavi IX).
re o partijskoj identifikaciji biraa Crne Gore, nisu nam poznati pouzdani podaci o tome; brojna empirijska istraivanja politikih opredeljenja od 1990. do danas nisu bila fokusirana na tu temu. Ako ukorenjenost partija definiemo kao sintetiki pokazatelj koji obuhvata opseg lanstva u drutvu i nivo partijske identifikacije, prethodno izneti podaci sugeriu ocenu, dodue sa izvesnim izuzecima, o slabljenju partijske ukorenjenosti. To svakako utie na smanjivanja izborne participacije, jer je mobilisanje graana za uee na izborima jedan na najvanijih zadataka politikih partija. Manje sudelovanje graana na izborima manifestovalo se u veini zemalja stabilne demokratije od poetka ezdesetih godina prolog stolea do danas. Od petnaest zemalja stabilne demokratije u trinaest je, u devedesetim godinama prolog stolea, smanjena participacija na izborima u odnosu na srednju vrednost u periodu 1945-1989, dok je u dve zemlje (SAD i Holandija) poveana. U paniji i Portugaliji u kojima je demokratski poredak uspostavljen sredinom sedamdesetih godina prolog stolea sudelovanje graana na izborima pokazalo je razliite tendencije tokom devedesetih godina u odnosu na prethodno stanje; u prvoj zemlji oitovao se porast participacije a u drugoj opadanje (Von Beyme, 2005, 43). Smanjenje uea graana na izborima identifikovano je i u veini postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope odmah nakon odravanja prvih pluralistikih izbora 1990. godine. Na prvim pluralistikim izborima u Albaniji 1991. godine sudelovalo je, na primer, 78% graana, a na drugim izborima, 2001. godine, samo 49%; u Bugarskoj je procenat izlaznosti na prvim pluralistikim izborima 1990. dostigao 89%, a 2001. samo 67%. U Bosni i Hercegovini na parlamentarnim izborima 1996. godine (prvim posle graanskog rata 1992-1995) participacija je iznosila 80%, a zatim je konstantno opadala: 1998. godine 63%; 2000 53% i 2002. samo 48%. Opadajua stopa uea na izborima registrovana je u Bugarskoj, ekoj, Maarskoj, Poljskoj, Rumuniji i Slovakoj, dok je u Rusiji obrnut sluaj (Von Beyme, 2005, 43). I u Srbiji se uoava postojana tendencija opadanja uea graana na izborima, o emu svedoe sledei podaci: 71,5% (1990); 69,7% (1992); 61,6% (1993); 57,4% (1997); 57,7% (2000), 58,7% (2003) i 54,6% (2007). Smanjivanje izlaznosti u Srbiji bilo bi znatno izrazitije da birako telo nije bitno smanjeno 2000. u odnosu na izbore 1997. godine (sa 7.210.386 na 6.493.762). To smanjivanje je posledica otpisivanja albanskih biraa sa Kosova i Metohije, zbog faktikog protektorata UN uspostavljenog nad tom pokrajinom u junu 1999. godine. U Crnoj Gori pre se moe govoriti
5.1.4. Motivi angaovanja

Objanjenje zato veina partijskih lanova izbegava da sudeluje u kolektivnim partijskim akcijama treba traiti, sa jedne strane, u Olsonovom paradoksu, o kojem je ve bilo rei, a sa druge, u nemogunosti partija da lanovima obezbede dovoljno podsticaja za angaovanje. Imajui to u vidu, neizbeno se postavlja pitanje u kakvom su odnosu podsticaji (stimulacija) i dobrovoljnost, koju naglaavaju Field (1969, 166) i mnogi drugi autori, kao jednu od bitnih karakteristika partije. Kad pominjemo sistem podsticaja, imamo na umu dobro poznatu injenicu da partije na vlasti obezbeuju unosne poloaje u drutvu, po pravilu, samo svojim lanovima, iskljuujui iz toga pripadnike drugih partija i partijski neopredeljene. Ali, to nije samo greh vladajuih partija: i opozicione partije su iskljuive i dodeljuju podsticaje (materijalne, simbolike) samo svojim lanovima. S obzirom na razliite oblike stimulacije, mislimo da dobrovoljnost o kojoj pie Field i mnogi drugi autori treba restriktivno tuma iti u smislu odsustva pravne prinude ulanjivanja u partiju, ali ne i ire shvaene socijalne prinude. Stepen socijalne prinude koju partije vre na poje dince da bi ih privukle u lanstvo nije isti u svim zemljama i zavisi, izmeu ostalog, od toga da li je lojalnost partiji, koju pojedinac dokazuje lanstvom, pretpostavka samo za odreeni, i to mali, broj vanih (i unosnih) mesta u drutvu i u samoj partiji, ili je, pak, broj tih mesta veliki pa lanstvo u partiji postaje preduslov za ostvari vanje ne samo politikih nego i strunih (profesionalnih) ambicija pojedinaca, kao to je bilo u zemljama realnog socijalizma (Goati, 1984). U tom sluaju, socijalna prinuda se po svom efektu na pojedinca malo razlikuje od pravne.
134
135 motiva angaovanja lanstva, premda su neto kompleksniji i razueniji. Prema suptilnim uvidima Riker-a (1962), osim zajednikih, na rukovodioce deluju i neki posebni podsticaji. Prvi od njih je zadovoljstvo posedovanja moi, koje moe biti instrumentalno, kad se mo koristi radi ostvarivanja drugih ciljeva, ili apsolutno, kada posedovanje moi izaziva emocionalnu satisfakciju rukovodilaca zato to uivaju u igranju poluboanske uloge. Drugi motiv je satisfakcija prestia, kojoj se, kao emocionalnoj dimenziji rukovoenja, posveuje malo panje. Precizno, kakva je to satisfakcija ne moemo da kaemo. Moda su harizmatski lideri nagraeni oseanjem ispunjavanja misije. Moda oni, naivno, uivaju u oboavanju i pokornosti koje im iskazuju sledbenici. Trei podsticaj koji navodi citirani pisac jeste podsticaj kontinuiteta. To je, naglaava, manje vano za lidera koji nije uivao emotivnu podrku sledbenika, niti je protiv njih koristio pretnju sankcijama. Naprotiv, za lidera koji je upotrebljavao stranu valutu straha ili maginu valutu ljubavi, biti svgnut (sa vlasti V.G.) znai biti uniten (Riker, 1962, 204-205). Smatramo da je autor ovde osvetlio izuzetno vaan motiv tenje lidera da ne isputaju vlast, ne zbog uroene pohlepe za moi, nego zbog osnovanog straha da e izgubivi vlast postati rtva revanizma novih vlastodraca. Mislimo da je ovaj podsticaj naroito delotvoran u postkomunistikim zemljama, ukljuujui Crnu Goru, u kojima su najvaniji politiari bili prinueni da u toku tranzicije donose nepopularne mere, zbog ega, sa dobrim razlozima, zaziru od osvete pojedinaca i grupa ije su interese time otetili. U takvim sluajevima, povlaenje sa vlasti za pojedinca je utoliko riskantnije ukoliko je due vrio vlast. Uz tri motiva angaovanja partijskih podsticaja koje je naveo Riker, dodaemo i etvrti, koji Downs (1957, 30) naziva uzbuenje igre (thrill of the game) i koji postoji kod obavljanja svih aktivnosti koje u sebi nose rizik. 5.1.4.2 Kitschheltova podela Za razliku od Panebianco-a, Kitschelt (1995, 2001) se ne zadovoljava nabrajanjem i analizom podsticaja za angaovanje partijskih lanova, ve na razliitim podsticajima utemeljuje tri tipa partija u postkomunistikim zemljama: programske, klijentelistike i harizmatske. To je i razlog da podrobnije obrazloimo Kitschelt-ovu podelu.
5.1.4.1 Vrste podsticaja Problemom podsticaja kojima partije obezbeuju uee lanstva i simpatizera u kolektivnim akcijama sistematski se bavio Panebianco (1988). On deli podsticaje na dva tipa: kolektivne i selektivne. Kolektivni podsticaji vezani su za partijsku ideologiju, odnosno za programske ciljeve partije, to taj pisac naziva podsticajima za identitetom (incetives of identity) i takvi podsticaji naelno posmatrano dostupni su svima. Nasuprot tome, selektivni podsticaji obezbeeni su samo lanovima partije, a meu njima Panebianco razlikuje materijalne i statusne podsticaje. Jedna kola miljenja redukuje podsticaje iskljuivo na selektivne. Njen credo sublimira Caplow (1964, 130) na sledei nain: Uspena dobrovoljna organizacija izbegava tu pretnju (apatije V.G.) regrutujui kadrove aktivista ili birokrata za koje participacija predstavlja karijeru. Istoj koli pripada Downs (1957, 28), koji polazi od pretpostavke da partijski lanovi deluju iskljuivo da bi ostvarili dobit, presti i mo koji proizilaze iz poloaja. Binarna podela podsticaja na kolektivne i selektivne koju je obrazlaio Panebianco prvenstveno je analitika, jer on smatra da u svom delovanju partije istovremeno koriste oba tipa podsticaja, da je kombinacija podsticaja osobena u svakoj partiji i da je promenljiva tokom vremena. Panebianco (1988, 24), takoe, ocenjuje da na lanove partija u stvarnosti deluju oba tipa, premda se moe govoriti o tome koji preovlauje. U programske podsticaje, pored kljunih partijskih principa, integrativnih ideja i vrednosti kojima lanovi zadovoljavaju potrebu za identitetom, na emu opravdano insistira Panebianco, treba po naem uverenju uvrstiti i obezbeivanje mogunosti lanovima da odluuju o vitalnim politikim pitanjima, to u aktuelnom razdoblju, kako smo prethodno pokazali, ini sve vei broj partija. Ne treba nipoto izgubiti iz vida da konkurentska pozicija na izbornom tritu podstie partije da naglaavaju svoj identitet u odnosu na politike protivnike, to nije uvek lako u dobu smanjivanja programskih razlika meu partijama, izraenom naroito posle kraha realnog socijalizma kao alternativnog politikog sistema. U takvim okolnostima partije su ak prinuene, radi isticanja vlastitog programskog identiteta, da insceniraju razlike, to, po pravilu, slabo obaveteni sledbenici prihvataju kao stvarne razlike. Motivi angaovanja partijskih rukovodilaca ne razlikuju se bitno od
136

Tip RACIONALAN Racionalni homocentrik IRACIONALAN Iracionalni homocentrik
137
Kod programskih partija kompenzacija lanovima i simpatizerima za njihovo angaovanje ostvaruje se indirektno, preko politike iji uticaj nije ogranien samo na partijske sledbenike (Kitschelt, 2001, 32). Tom tipu partija pojedinci pruaju podrku na osnovu racionalne procene da e one, dolaskom na vlast, unaprediti njihove interese. Koristei prethodno opisanu Panebianco-ovu podelu partijskih lanova, pretpostavljamo da pravi vernici, u tenji za identitetom, gravitiraju programskim partijama, jer one nude prepoznatljiv sistem ciljeva i vrednosti kojima su lanovi privreni. Dodue, ostvarenje tenje za identitetom obezbeuju na osoben nain i harizmatske partije, kod kojih se lanovi, umesto programskih ciljeva, ideja i vrednosti, poistoveuju sa linou voe. Visoka zasienost lanstva programskih partija pravim vernicima ima, izmeu ostalog, za posledicu smanjivanje radijusa slobode rukovodeeg stratuma tih partija: Prisustvo vernika onemoguava partiji da deluje kao oportunistika ivotinja opisana kod Downs-a, uvek spremna da se kree od politike levice do politike desnice i od politike desnice do politike levice, za aku glasova (Panebianco, 1988, 26). U stvari, kao to smo ve istakli, pravi vernici ili nazovimo ih, uslovno, lanovi sa suvikom idealizma nemaju razumevanja za kompromise, politiku trgovinu i cenkanja, to je neodvojivi deo politikog ivota (dobro oznaen engleskom kovanicom horsetrading) niti za ekanje povoljnih prilika radi realizacije partijskih ciljeva. U programskim partijama politiari ulau sredstva i vreme u organizacionu strukturu i u naine postizanja politikog konsenzusa oko kljunih ciljeva. Nema nikakve sumnje da saglasnost sa programskim ciljevima predstavlja, etiki posmatrano, najprihvatljiviji motiv angaovanja lanova. Pojedinca koji se iz tih pobuda prikljuuje partiji Mladen Zvonarevi (1976, 483) naziva ideocentrinim, naglaavajui da je to onaj sljedbenik koji se vee uz odreenu ideju ili ideologiju i koji je spreman sljediti svakog vou koji, po njegovom miljenju, pridonosi toj ideji. Premda u programskim partijama esto izbijaju interni konflikti oko vanih pitanja, one pokazuju, po pravilu, vei stepen kohezije od klijentelistikih i harizmatskih partija kod kojih je uspostavljanje politikog konsenzusa irelevantno. Istovremeno, Zvonarevi razlikujui dve temeljne dihotomne dimenzije homocentrinost-ideocentrinost i racionalnost-iracionalnost, daje sledeu tipologiju sledbenika:
HOMOCENTRIAN IDEOCENTRIAN
Racionalni ideocentrik
Iracionalni ideocentrik
Racionalni homocentrik je sledbenik koji se vee za vou, nezavisno od ideologije, racionalno procenjujui da mu sam voa i njegov odnos prema voi mogu osigurati postizanje konkretnih interesa i ciljeva. Moe se rei da se radi o interesnom pragmatiku kojem je sama ideologija potpuno irelevantna, a nit-vodilja njegovog ponaanja je konkretna korist. Iracionalni homocentrik je sledbenik izrazito opinjen linou voe i za njega su racionalni argumenti nepotrebni. Voa se sledi na osnovu njegove harizme koja je neupitna i ne trai racionalnu argumentaciju. Racionalni ideocentrik je sledbenik koji je na temelju racionalne analize prihvatio odreeni program ili ideologiju, nezavisno od voe. Neretko su ovakvi sledbenici u sukobu s voom kritiki opserviraju ponaanje voe i vostva i predstavljaju korektiv njihovog ponaanja u skladu s temeljnom idejom okupljanja. Napokon, iracionalni ideocentrik je sledbenik koji je emocionalno vezan za samu ideju, esto i ne razumevajui je, odan do krajnosti (prema: iber, 1998, 206-207). Klijentelistike partije zadobijaju lanstvo tako to mu belei Kitschelt (1995, 7) obezbeuju selektivne (ne kolektivne) koristi u obliku patronanih poslova, preferencijalnog tretmana u raspodeli socijalnih subvencija (sredstava itd.) i vladinih ugovora. U krug selektivnih mamaca, o kojima govori ovaj pisac, treba verovatno ubrojiti i statusne podsticaje, odnosno ubrzano napredovanje u profesionalnoj karijeri i/ili brz uspon na politikoj piramidi. Verovatno je da takve partije natproseno privlae karijeriste, to ima, belei Panebianco (1988, 27; slino, 30), znaajan organizacioni uticaj. Karijeristi predstavljaju glavnu snagu frakcijskih igara, esto su ljudska baza za izme, predstavljaju potencijalni izvor turbulencija i pretnju organizacionom poretku koju lideri nastoje da neutralizuju. Zadraemo se sada na harizmatskim partijama, iako ih sm Kitschelt smatra prelaznim oblikom izmeu programskih i klijentelistikih partija, zbog neizbenog troenja harizme lidera i neophodnosti da se partije zasnuju na vrstim temeljima programskih opredeljenja ili egoistinih interesa.
138
139 u svetu stvar, svest o vanosti gusto spletenog kolektiviteta, i vie od svega, sposobnost da se pobudi vatrena odanost grupe sposobnih pomonika... Meutim, ako prihvatimo znaenje harizme u izvornom Weber-ovom smislu dakle, ue i preciznije nego to to ini Kitschelt (1995; 2001) onda se mali broj partijskih voa moe smatrati harizmatskim. Do uspona takvih voa dolazi samo u epohama velikih drutvenih kriza, kada se iz temelja menja uspostavljeni politiki poredak, ukida stara i uspostavlja nova lestvica vrednosti. U takvim razdobljima ugroena je egzistencijalna sigurnost pojedinaca, koji se, zbog toga, vrsto vezuju za pretpostavljenog spasioca i slepo ga slede. Osujeeni idu za voom, manje iz vere da ih on vodi u obeanu zemlju, a vie iz svog neposrednog oseanja da ih on odvodi od njihovih neeljenih sopstava. Pokoravanje voi nije sredstvo za postizanje nekog cilja, ve je ispunjenje po sebi. Kamo ih on to vodi, od drugorazredne je vanosti... (Hofer, 2004, 111) Neke osobine harizmatskog voe na prostoru bive SFRJ posedovao je, jamano, predsednik SPS-a Slobodan Miloevi, koji je ostavio dubok lini peat na tragina istorijska zbivanja u Srbiji i SFRJ u poslednjoj deceniji prolog milenijuma, a neka od tih zbivanja je bitno podstakao i usmerio (podrobnije o tome: Antoni, 2002; Cohen, 2001). U harizmatska obeleja Miloevia spada svakako intenzivna, iroka i trajna spremnost sledbenika da ga sve do smrti (mart 2006) podravaju, bez obzira na promenljive programske ciljeve ijem je ostvarenju stremio i uprkos korenitim promenama u njegovom politikom statusu; sledbenici su demonstrirali svoju bezgraninu odanost ne samo dok je Miloevi bio na vlasti nego i u opoziciji, pa ak i u pritvoru (o tome: Goati, 2006). Partije koriste, kao to smo pokazali, razliite mobilizacione matrice i menjaju ih u promenjenim drutvenim uslovima i prilikama. Dobar primer za to je Socijalistika partija Srbije, koja se do sredine devedesetih godina oslanjala na Miloevievu harizmu. Zbog postepenog troenja te harizme usled neuspeha u sferi ekonomije i nacionalne politike, SPS se od sredine devedesetih godina sve vie oslanjala na materijalne podsticaje i tako poprimala obeleja (i) klijentelistike partije. Zamena mobilizacione matrice nije osobenost SPS-a ve uobiajeni manevar kojim se partije, u skladu sa novim okolnostima, oslanjaju na druge poluge uticaja. Sran Vrcan (2000, 82) izvrsno opisuje, na primeru Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), kako klijentelizam priskae u pomo partiji kada oslabe ostale pobude angaovanja. On belei: Klijentelizam funkcionira dvostruko: prvo jaa i
Harizmatske partije bitno obeleava nastojanje njihovih lanova da budu bliski sa partijskim voom. lanove tih partija pokree, pie Max Weber (1976) u svojoj studiji Politika kao poziv, lina vera i odanost za jednog oveka. Uoljivo je da Kitschelt koristi sintagmu harizmatska partija u irokom znaenju, kao sinonim za lidersku partiju, odnosno za partiju koja istie linost voe u prvi plan i nastoji da politiki kapitalizuje njegov ugled. Treba, meutim, naglasiti da se pojam harizme u sociologiji i u politikim naukama koristi pod uticajem Weber-a u uem i preciznijem znaenju. Taj pisac harizmom oznaava osobinu neke linosti na osnovu koje ona vai za izuzetnu i zahvaljujui kojoj se smatra da je ta linost obdarena natprirodnim ili nadljudskim, ili bar specifino izuzetnim, ne svakom dostupnim, moima ili osobinama; za njih se veruje da su bogomdane ili da su uzorne i stoga se takva linost tretira kao ,voa. Takav voa uveren je u svoju misiju i, prema Weber-u (1976, 191), ak je ne dovodi u zavisnost od podrke sledbenika, a ako ne uspe u misiji, to objanjava izostankom boje pomoi ili slabljenjem svojih magijskih ili herojskih moi. Naglaavamo da je takvo odreenje harizmatskog voe vrednosno neutralno, jer u prvi plan istie spremnost privrenika da bespogovorno i trajno slede nosioca harizme u njegovim poduhvatima, bez obzira na to da li su oni, u civilizacijskom smislu, konstruktivni ili destruktivni (slino: Willner and Willner, 1970, 226-227). Stoga nije sluajno to se u krug harizmatskih lidera svrstavaju tako razliite linosti kakve su Gandi, De Gol, Peron, Ben Gurion, eril, Staljin, Hitler i Mendela. Teko je iscrpno nabrojati metode pomou kojih harizmatske voe uspevaju da ostvare, zadre i proire svoj autoritet, jer to zavisi od linih osobenosti nosilaca harizme i socijalno-istorijskih okolnosti u kojima deluju. Ipak, jedno obeleje je od naroite vanosti: sposobnost voa da se oslanjaju na simbole i mitove koji imaju vrsto uporite u kulturi datog drutva. Ukratko, harizmatski lider je harizmatski jer je on, u krahu drugih sredstava legitimizacije autoriteta, sposoban da evocira i udrui sa sobom svete simbole njegove kulture. (Willner and Willner, 1970, 231) Iz Weber-ove definicije sledi da je priznanje harizme od strane sledbenika nezaobilazno obeleje harizmatskog lidera, ime se iskljuuju samoproklamovane mesije, voe bez sledbenika, pastiri bez stada. Podrka harizmatskom voi je, ponavljamo, iroka, intenzivna i trajna. Osobine harizmatskog lidera sline su osobinama voe masovnog pokreta koje plastino opisuje Hofer (2004, 128): ...neustraivost u prkosu, fanatina vera
140
141 funkcionere; 4. Izvrni birokrati vezani za funkcionisanje partijske maine; 5. Profesionalci u partijskom tabu (staff-professionals) koje ine pojedinci sa ekspertskim znanjima; 6. Skriveni profesionalci koji su zaposleni u parapartijskim institucijama, ali obavljaju poslove za partiju, i 7. Poluprofesionalci koji poseduju ekstra politiki dohodak i dosta slobodnog vremena. Pravnici, univerzitetski profesori i novinari... treba da budu situirani negde izmeu profesionalaca i diletanata. Vremenom oni tee da postanu profesionalci. Za rukovodei stratum partija pojedini autori koriste razliite nazive: dominantna koalicija (Panebianco, 1988), oligarhija (Michels, 1962), unutranji krug (Duverger, 1976), partijska elita (Daalder, 1966), rukovodea grupa (McKenzie, 1963) itd. U Panebianco-ovom (1988, 33-36) teorijskom okviru dominantnu koaliciju ine pojedinci koji kontroliu najvanije zone neizvesnosti za opstanak i delovanje partije. Te zone on svrstava, na osnovu ogranienog broja aktivnosti partije, u sledeih est grupa: (a) kompetencija; (b) upravljanje u odnosima sa okruenjem; (c) interne komunikacije (d) formalna pravila; (e) finansiranje i (f ) regrutovanje kadrova. Kompetencija se sastoji u znanjima o rukovoenju zasnovanim na iskustvu o internim i eksternim odnosima partije. Tu nije re o samoproceni, nego i o priznanju od strane relevantnih drugih da su izvesni pojedinci neophodni partiji zbog posedovanja tih znanja. Upravljanje odnosima sa okruenjem zahteva preduzimanje mera koje se tiu saradnje i sukoba sa drugim socijalnim akterima, kao i izbora tema (povoda) za saradnju i sukob. U pogledu komunikacija, jasno je da onaj koji kontrolie tok informacija (menja ih, zadrava) ima... odluujui izvor u odnosima moi. Formalna partijska pravila (statuti, pravilnici) imaju neizbeno redistributivne efekte na uesnike u igri moi, pa zbog toga pojedinac (ili grupa) koji odluujue oblikuje pravila zadobija vanu predost nad ostalima. Slino vai za pojedincapartijskog funkcionera koji kontrolie dotok finansijskih sredstava partiji, tim pre to su vani izvori tih sredstava esto ilegalni. Najzad, kontrola prijema lanova u partiju i, jo vanije, uspona funkcioner na partijskoj piramidi je kljuni adut organizacione moi. Iako resursi koje nabraja Panebianco
stabilizira interesnim tkivom ve postojeu ideoloku privrenost, ponajvie onda kada ova sama po sebi postaje nestabilna, te drugo, istodobno iri faktiku politiku privrenost na potpuno pragmatinoj interesnoj podlozi i bez ideolokih konotacija. To se upravo dogodilo sa HDZ-om, koji je od 1990. do 1995. godine predstavljao meavinu harizmatske stranke sa snanim klijentelistikim elementima. Ali, u drugoj polovini devedesetih godina suavanjem Tumanovog oslonca u birakom telu, pa potom njegovom smru, HDZ-u su preostali samo materijalni podsticaji (Kasapovi, 2000, 22). Relevantne partije Crne Gore koristile su, takoe, vie motivacionih obrazaca. Vladajua DPS je posle uspostavljanja viepartizma podsticala na angaovanje deo sledbenika idejama socijalizma, jednakosti i bratstva, ali je deo privlaila i time to im je, kao vladajua partija, nudila selektivne podsticaje u vidu unosnih zaposlenja u dravnom aparatu. SNP-u je posle izdvajanja iz DPS-a 1997. godine preostala samo programska motivacija koja se ogledala u tvrdnji da DPS insistiranjem na privatizaciji izdaje ideje socijalne pravde i da (u periodu 2000-2006) eli raspad dravne zajednice sa Srbijom, to bitno ugroava istorijske interese graana Crne Gore. LSCG je tokom devedesetih godina insistirao na svom programskom identitetu (demokratski, trino i evropski opredeljene partije), ali i na nesumnjivom linom prestiu svog lidera Slavka Perovia. Naglaen programski identitet razvijala je i SDP sredinom devedesetih godina prolog stolea, zasnovan na obavezi drave da u uslovima trine privrede pomae socijalno ugroene delove stanovnitva. Ulaskom u koalicionu vladu sa DPS-om 1998. godine, SDP je zadobila ansu da koristi i klijentelistike podsticaje.
5.2. Rukovodstvo
Partijsko rukovodstvo predstavlja veoma heterogenu i, uz to, strogo hijerarhizovanu grupu pojedinaca koji imaju razliit uticaj na donoenje odluka. S obzirom na resurse kojima raspolau, politiki stil i stepen profesionalizacije, Panebianco (1988, 132-135) razlikuje u partijama sledeih sedam tipova politikih rukovodilaca: 1. Menaderi, odnosno politiki preduzetnici; 2. Poznati (notables) koji zauzimaju vane poloaje, ali ne ive od stalnih politikih prihoda; 3. Reprezentativni birokrati koji predstavljaju izabrane partijske
142
143 razliitih partija meusobno su sliniji nego rukovodioci i lanovi istih partija (Goati, 1984, 89-99). Rukovodioci partija u kompetitivnim sistemima prinueni su da vode rauna o interesima lanstva i biraa jer im od njih zavisi opstanak na poloajima, pa zato nije preterano tvrditi da rukovoenje partijama i uopte politiko rukovoenje nije jednostran proces u kojem pojedinac ili grupa na rukovodeem poloaju arbitrarno donosi odluke, nego relacija, povratna sprega, izmeu rukovodstva i lanstva. To Joseph Schlesinger (1967, 266) naglaava na sledei nain: Odnos lidera-sledbenika je... racionalna razmena vrednosti u kojoj sledbenici razmenjuju njihovu podrku za politike odluke koje im odgovaraju. Poto su u demokratskim zemljama partije organizacije koje prvenstveno nastoje da, na slobodnim izborima osvoje vlast ili da je zadre, ukoliko je ve poseduju, od uspeha u tom poduhvatu presudno zavisi sudbina partijskih rukovodstava. Periodini izbori su za graane svojevrsni dijalog sa vlau, razmena politikog uticaja sa njenim nosiocima. Uestvujui u razmeni, graanin glasanjem podrava vladajuu partiju (koaliciju) ili joj odrie podrku i opredeljuje se za opoziciju. Politiar strepi za svoju reelekciju i zato je strah od predstojeih izbora konstanta politike (Butler, 1981, 22, naglasio V. G.). Uspeh ili neuspeh partija na izborima ima, najee, direktne reperkusije na opstanak postojee rukovodee partijske garniture ili na uspon na vlast nove, o emu e posebno biti rei u raspravi o promenama partija (glava VII). Koristimo re najee a ne uvek zato to postoje primeri da partijski lideri zadravaju elne pozicije uprkos uzastopnim izbornim neuspesima. Primer za to je Srbija, gde su se, poetkom 2006. godine, na elnim poloajima u etiri relevantne partije (SPS, SRS, SPO, DSS) deceniju i po nalazile iste voe, premda su sve te partije u meuvremenu pretrpele vie tekih izbornih poraza (ire o tome: Goati, 2006). Vano je naglasiti da se partijski rukovodioci prilagoavaju ne samo opredeljenjima biraa koja su na proteklim izborima bila u sreditu panje nego i onim koja mogu biti vana na sledeim izborima, to stvara dodatnu vezu izmeu javnog mnenja i vlade (Campbell at al. 1960, 548). Posmatrano iz te perspektive, jednostrano zvui poznata ocena Jean-Jacques Rousseau-a da su graani Engleske suvereni samo kad biraju lanove parlamenta, jer i nakon izbora imanentna tenja za reelekcijom podstie poslanike da potuju opredeljenja graana. To je dobro uoio Friedrich (1937, 203) formuliui zakon anticipiranih reakcija po kojem politiki lider prilagoava svoje ponaanje i prolim i buduim preferencijama biraa.
pripadaju partijskom rukovodstvu, uee u kontroli tih resursa nije egalitarno. Sam autor umesno primeuje da mo u partiji ne obitava na jednom mestu, ve je raspodeljena na vie nosilaca, ali najvei udeo u njoj poseduje partijski voa quot errat demonstrandum. Kao to smo pokazali u prethodnoj glavi, partijski statuti (i drugi partijski dokumenti) odreuju uesnike u procesu odluivanja, ali oni nikada ne obuhvataju sve aktere. U stvari, statuti definiu distribuciju vlasti u partiji, ali ispod nje postoji neformalna struktura moi, koja je uglavnom, kako dobro ocenjuju Balz i Enyedi (1996, 63), skrivena od spoljanjih posmatraa. Na neizbean nesklad izmeu formalne i faktike partijske organizacije, s pravom, upozorava Key (1967, 314-315). Po miljenju tog pisca, partije nastoje da usaglase statutarni organigram sa faktikim stanjem da bi se, posle izvesnog vremena, ponovo pojavila pukotina izmeu statutarnih pravila i stvarnog funkcionisanja organizacije. Ali, i nakon auriranja statuta, deo vanih uesnika u donoenju odluka ostaje u sivoj zoni, kakav je, na primer, sluaj sa branim partnerom partijskog voe, pojedincima iz njegovog okruenja (roacima, bliskim prijateljima) i partijskim finansijerima. U neizabrane rukovodioce Blaz i Enyedi svrstavaju i savetnike, koji, na primer, imaju veliku mo u Savezu demokratske omladine u Maarskoj, iako ih statut te partije uopte ne pominje. Slina ocena dugo je vaila za partije Crne Gore, ali su partijski statuti usvojeni u toj zemlji posle 2000. godine regulisali nain izbora i ulogu savetnika, ime su oni prestali da deluju kao sive eminencije i postali transparentni uesnici odluivanja unutar partija, a time, potencijalno, i nosioci odgovornosti za donete odluke. U jednom ranijem radu u sastav partijskog rukovodstva ubrojili smo pojedince koji zauzimaju kljuna mesta u partijskoj hijerarhiji, kao i one koji vre snaan upliv na partijske odluke, mada ne zauzimaju vane hijerarhijske poloaje. To mogu biti lanovi koji su igrali vanu ulogu prilikom formiranja partija (osnivai) ili u razdoblju znaajnom za partiju (oslobodilaka borba, revolucija), finansijeri, intelektualci (nauni radnici, knjievnici, novinari) i pojedinci kojima posao omoguava pristup vanim informacijama (Goati, 1984, 159). Iz navedenog odreenja proizilazi da partijsko rukovodstvo predstavlja usku, strogo selekcionisanu grupu pojedinaca. Ta grupa se generalno posmatrano razlikuje od lanova po viem nivou obrazovanja i socijalnog statusa (isto: Rassmunsen, 1969, 162), naglaenoj pripadnosti mukom polu, dominantnom poreklu iz srednjih drutvenih slojeva i po veoj starosti. U pogledu pomenutih karakteristika, rukovodioci programski
144
145 Klasina demokratska teorija kako izvrsno zapaa McKenzie (1963, 636) pripisuje partijskim lanovima nerealno visok stepen inicijative i retko, i sa primetnom nelagodom, govori o vostvu u partijama (i uopte u politikom ivotu), kao da je delovanje partija mogue bez vostva! Sutinske uzroke te nelagode Arthur Schlesinger (1976, 22) objanjava na sledei nain: Demokratski filozofi su se opirali teoriji vostva na demokratskim osnovama, jer postojanje razlike da neki vode a da ih drugi slede vrea demokratska shvatanja jednakosti. Oni su se protivili teoriji vostva iz moralnih razloga, stoga to se preveliko uzdizanje voa ne slae sa demokratskim shvatanjem da je vlast otrov. Protivili su se teoriji vostva i iz emotivnih razloga, jer populistika nit u demokratiji pothranjuje zavist prema superiornim osobama. A protivili su joj se i iz politikih razloga, jer nastojanje da se doktrina vostva rehabilituje esto predstavlja preruen napad na samu demokratiju. Autonomija partijskog rukovodstva nije identina u svim partijama, ve je obrnuto srazmerna stepenu institucionalizacije partije, podrazumevajui pod tim unapred ustanovljene procedure i obrasce ponaanja koji ine organizacione prepreke arbitrarnosti (Panebiaco, 1988a, 130). Dodue, i u vrlo institucionalizovanim partijama, rukovodstva esto donose dalekosene i ireverzibilne odluke, na osnovu nepotpunih saznanja (koja su u velikoj meri rezultat neizvesnosti u pogledu budueg ponaanja svih vanih aktera), kao to su odluke o izbornim i vladavinskim koalicijama, ujedinjenju sa drugom partijom, ili o utapanju u drugu partiju. Imajui to u vidu, nije preterana Mair-ova (1997, 32) ocena da uspon ili slabljenje partije bitno zavise od sposobnosti rukovodstva da formulie odgovarajuu strategiju i mobilie lanove i simpatizere u njenoj realizaciji (o emu e biti vie rei kad budemo govorili o promenama u partijama u glavi VII). tavie, Mair-ovu ocenu emo jo radikalnije formulisati kao tezu (zasnovanu na primeru iz partijskog sistema Crne Gore) da rukovodstva svojom odlukom mogu da unite partiju. Vaan deo partijskog rukovodstva je poslanika grupa (parlamentarno krilo, parlamentarna frakcija), koja, poput partije, ima svoju internu strukturu. Poslanika grupa najee ima predsednika i sekretara, a u nekim partijama struktura im je jo razuenija, o emu je bilo vie rei u glavi IV. Veza izmeu parlamentarne grupe i rukovodstva stranke uspo stavlja se najee tako to su predsednik parlamentarne grupe i veina njenih pripadnika lanovi najviih partijskih organa. Mo parlamentarne grupe ne zasniva se samo na tome to ona deluje u parlamentu koji donosi opteobavezne odluke u politikoj zajednici ve i na tome to grupa u nekim partijama ima pravo da odluuje o
5.2.1. Uloga i znaaj

Za razliku od partijskog lanstva koje je zaokupljeno svakodnevnim aktivnostima i koje, po pravilu, nema dovoljno vremena, interesa i statutarnih ovlaenja za uee u procesu donoenja vanih odluka, rukovodstvo je aktivni, delatni element koji presudno odluuje o svim bitnim pitanjima sa kojima se suoava partija, ukljuujui i odluke o formiranju i prestanku rada partije. Model partije za koji se u trenutku formiranja opredele osnivai ostavlja neizbrisive tragove na njenu kasniju istoriju, o emu je ve bilo rei. Rukovodioci su ne samo politiki angaovaniji od prosenih lanova nego sudei prema nalazima empirijskih istraivanja u veoj meri prihvataju programska opredeljenja partija. Nalaze tih istraivanja, sprovedenih u kanadskim partijama, Dion (1972, t. II, 60) ovako rezimira: 1. Rukovodioci u veoj meri prihvataju partijske principe nego lanovi; rukovodioci desnih partija su konzervativniji nego birai tih partija, a oni (rukovodioci V.G.) levih partija su progresivniji nego birai tih partija. 2. Ideoloke pozicije rukovodilaca konzervativnih partija i progresivnih partija imaju tendenciju da budu udaljene jedne od drugih, dok je ideoloka distanca izmeu obinih lanova i biraa mala... Rukovodioci a ne lanovi su ti koji odravaju ideoloki identitet partije i koji u velikoj meri omoguavaju partijama da sauvaju ideoloki identitet. Citirani autor ovde pravi komparaciju izmeu rukovodilaca i obinih lanova, ne naglaavajui da meu lanovima postoji jedan, dodue relativno uzak, segment partijskih aktivista, koji kao to smo prethodno pokazali dovodi u sumnju Dion-ov zakljuak. Rukovodstva vladajuih partija bitno opredeljuju smer razvoja ne samo partija, nego i zemalja u kojima te partije deluju; od stavova i odluk rukovodeeg stratuma vladajuih partija presudno zavisi unutranja i meunarodna politika drava. Ti stavovi belei Daalder (1966, 69) duboko su ukorenjeni u politikoj kulturi, koja je sam produkt kompleksnih istorijskih faktora koji se mnogo razlikuju od jedne do druge zemlje. Sve je tu vano: tradicionalni stilovi vostva, traumatina seanja na prole meupartijske konflikte (koja mogu ili ovekoveiti konflikte ili podstai partije da nastupaju zajedno), realistino oseanje o tome ta moe biti ostvareno politikom akcijom a ta ne moe, prisustvo stvarnih ili izmiljenih zajednikih interesa, mera u kojoj su partijski lideri tolerantniji od njihovih sledbenika, ali ipak sposobni da ih vode sa sobom.
146
147
pita njima od vitalnog interesa za samu partiju. Na primer, parlamen tarna grupa Liberalno-demokratske partije Japana birala je do poetka devedesetih godina prolog stolea (zajedno sa rukovodiocima regionalnih organizacija partije) partijskog lidera. Par lamentarna grupa Laburistike partije Velike Britanije tradicionalno je vrila odabir voe partije, a nakon promene do koje je dolo 1981. godine predstavnici parlamentarne grupe sainjavaju 1/3 tela koje bira partijskog lidera. Kao to smo naveli, partije, teei da osujete sukobe izmeu rukovodstva i parlamentarne grupe, obezbeuju izbor velikog dela svojih rukovodilaca za poslanike u parlamentu. U veini dananjih zapadnoevrop skih partija od 1/5 do 1/3 rukovodilaca na centralnom nivou istovremeno su i poslanici. U najvanijim italijanskim partijama, poetkom ezdesetih godina dvadesetog stolea, jednu estinu sastava lanova parlamenta inili su partijski rukovodioci, a zauzvrat poslanici su zaposedali znaajan procenat mesta u vladajuim organima partij. Generalno on (procenat V.G.) je rastao u meri u kojoj se penjemo u partijskoj hijerarhiji. (Meynaud, 1965, 62) Smanjivanju rizika konflikata doprinosi i skoro univerzalna tenja partijskih rukovodilaca koji nisu poslanici da to postanu, to ih podstie, kako kae Duverger (1976, 225), da potuju telo kojem sanjaju da pripadaju. Stepen autonomije parlamentarne grupe oscilira i u okviru iste partije, naroito s obzirom na to da li je na vlasti ili u opoziciji. O tome su, analizirajui prilike u Velikoj Britaniji, Laver i Schonfeld (1990, 23) zapisali: Kada je partija u opoziciji, ona se pridrava vlastitog ustava (statuta V.G.). Kada lanovi partije obrazuju kabinet, oni se pridravaju ustava same drave. Na prvi pogled parlamentarna grupa deluje kao jedinstvena celina, ali dublji uvid identifikuje i u njoj potencijalne raskole. lanovi grupe najee pripadaju razliitim socioprofesionalnim segmentima drutva, koji nemaju uvek podudarne interese. To je ocena do koje je doao Blondel (1970, 145-46) uvidom u sastav parlamentarnih grupa Laburistike i Konzervativne partije Velike Britanije. U pogledu strukture parlamentarne grupe LP on pie: U najirem smislu, kao to moe da se oekuje, lanovi (parlamentarne grupe V.G.) koji pripadaju vrsto ukorenjenim profesijama i koji su, takoe, lanovi solidne srednje klase, po mnogim pitanjima su, ako ne po svim, na desnici ili bar u centru parlamentarne partije. Parlamentarna grupa Konzervativne partije zatiena je od takvih razlika dvostrukim titom: veom socioprofesionalnom homogenou njenih pripadnika i vrim doktrinarnim jedinstvom.
5.2.2. Nain odabira

Regrutovanje funkcionera u vlastitom okviru i kandidata za obavljanje dravnih funkcija jedna je od najvanijih operacija koja se odvija unutar partija. U tom pogledu Seligman (1967, 307-308) razlikuje dve strategije: prva je privlaenje individua i grupa putem nagrada za obavljanje funkcija, a druga poveanje nagrada (materijalnih i simbolikih) za obavljanje funkcija da bi se privukli aspiranti za poloaje. Prva strategija se primenjuje kada je ponuda kandidata dovoljna, a druga kada je ponuda nedovoljna. Odabir partijskih funkcionera ostvaruje se na vie naina: izborom od strane irih kolegijalnih organa, neposredno od strane lanstva, kooptacijom i imenovanjem. Izbor lidera u veini partija vre iri kolegijalni organi, ali u poslednje tri decenije u mnogim partijama zemalja stabilne demokratije lanstvo zadobija pravo da neposredno vri odabir funkcionera, o emu smo, takoe, prethodno govorili. Kada izbor vre iri partijski organi, oni koriste proporcionalnu ili veinsku formulu, to proizvodi snaan uticaj na odnose unutar partije, posebno na mogunost delovanja i broj politikih frakcija. Dodue, izborni sistem u partiji (kao i u politikom sistemu) podloan je promeni, ali promena iziskuje znaajne transakcione trokove, a ponekad ju je i nemogue ostvariti, jer (vie) ne postoji neophodna veina koja je podrava, pa se u takvim prilikama izborni sistem u partiji pretvara od zavisne u nezavisnu varijablu koja bitno utie na rezultat unutarpartijskih izbora. Izbori partijskih rukovodilaca su, po pravilu, tajni, ali se u nekim partijama uoava i relikt javnog glasanja (aklamacija), posebno za partijskog vou (takvo glasanje, na primer, omoguuje statut Srpske radikalne stranke iz 2000. godine). Generalno uzev, u veini relevantnih partija zemalja stabilne demokratije pri izboru za rukovodee organe broj predloenih kandidata nadmauje broj koji se bira, ali su izuzeci utoliko ei ukoliko se pribliavamo vrhu partijske piramide. Izbori za partijskog vou nisu uvek kompetitivni, premda se i tu uoava progres u odnosu na situaciju neposredno posle Drugog svetskog rata. Paradoksalno je to je princip kompeticije za sve kljune politike poloaje u demokratskim porecima usvojen upravo zahvaljujui zalaganju partija, a same partije prihvataju taj princip sporo i nevoljno u izboru vlastitih rukovodilaca. Odabir pojedinaca na vane partijske funkcije je zavrni in prethodnih aktivnosti ije rane faze najee nisu regulisane statutarnim pravilima.
148
149 analizirati proces izbora kongresnih delegata. Drugi metod sastoji se u proirivanju sastava kongresa nosiocima partijskih poloaja izabranim na prethodnom kongresu i partijskim rukovodiocima koji obavljaju vane funkcije u predstavnikim telima ili izvrnim organima drave na razliitim nivoima. Ovde nije re o pravu te brojne i arolike skupine ranije izabranih partijskih lidera da prisustvuju Kongresu, ve o ovlaenju da sudeluju kao punopravni lanovi, to znai da biraju i da budu birani. Na taj nain omoguen je samoizbor rukovodeeg kruga, uz minimalan uticaj lanstva. Ovaj metod, sudei prema odredbama statuta, uglavnom se ne praktikuje u crnogorskim partijama. U DPS-u lanovi GO imaju pravo da sudeluju u radu kongresa, ali ne i da odluuju o izvetaju o svom prethodnom radu, a statuti ostalih crnogorskih partija ne govore o ueu funkcionera u radu kongresa. Izuzetak je GPCG, koji u sastav kongresa ukljuuje i funkcionere, s tim to su oni ovlaeni samo da sudeluju u raspravama, bez prava odluivanja, koje imaju samo izabrani delegati. Kooptacija je, najee, pomoni metod odabira, koji se koristi radi izbegavanja dugog i skupog postupka sazivanja partijskih kongresa. Tim metodom obezbeuje se pravo partijskim organima da u ogranienom obimu popune svoj sastav okrnjen zauzetou, boleu, smru ili ostavkom pojedinih lanova. Statutarno ogranienje opsega na takav nain odabranih lanova kojem pribegava najvei broj partija nije samo, pa moda ni pre svega, posledica demokratskog istunstva nego bojazni da bi neumereno korienje kooptacije izazvalo otvoren otpor organskih kadrova koji svoju karijeru stvaraju mukotrpnim usponom na partijskim lestvicama prema uljezima (padobrancima). Kooptacija se u crnogorskim partijama, takoe, koristi dozirano kao metod odabira dela lanova kolektivnih organa. GO DPS-a ovlaen je, na primer, da vri popunu do 1/3 svojih lanova na predlog Predsednitva. GO SNS-a kooptira najvie do 20% sastava koji bira Skuptina, a GO NS-a moe da proiri svoj sastav najvie sa 5 novih lanova koje predlae Predsjednitvo NS. Treba, meutim, imati u vidu da partije esto kooptiraju pojedince ne samo zbog objektivne spreenosti izvesnog broja rukovodilaca da obavljaju svoje funkcije ve i da bi time popravili svoj image u javnosti. To je razlog to partije esto kooptiraju istaknute pojedince u razliitim oblastima delatnosti (umetnost, nauka, kultura, sport, privreda). Takvi pojedinci koji su preskoili fazu rane partijske socijalizacije (partijski novicijat) unose
Inicijativa da odreeni pojedinac ili grupa budu predloeni za vana mesta u partijskoj hijerarhiji zainje se, po pravilu, u neformalnim konsultacijama da bi tek kasnije zadobila pravilima predvieni oblik. Vanost prethodnih konsultacija esto je presudna, te se glasanje na kolegijalnim organima svodi na puko ratifikovanje ve donetih odluka. Zbog toga ocenjujemo da je ravnopravnost uesnika u kandidacionom postupku bitna pretpostavka demokratskih izbora u partiji. Kao to smo pokazali u prethodnoj glavi, u veini savremenih partija ukljuujui partije Crne Gore statutarnim dokumentima i ostalim optim aktima (pravilnicima, odlukama) nisu precizirane sve faze, procedure i mehanizmi izbornog procesa, to ostavlja irok prostor stranakom rukovodstvu da utie na ishod izbora. Ukidanje elementa neizvesnosti u partijskim izborima (ime se oni svode na puko glasanje) postie se na razliite naine. Vrlo efikasan nain je postavljanje proverenih kadrova na osetljive take (faze) izbornog procesa, posebno u telo (komisiju) koja broji glasove. Kao ilustraciju emo pomenuti Demokratsku stranku Srbije (DSS), na ijoj su skuptini odranoj 5. juna 2005. godine izbornu komisiju inila tri najblia saradnika dotadanjeg i novopredloenog predsednika DSS-a (koji je istovremeno vrio funkciju premijera republike Vlade): generalni sekretar Vlade, lina sekretarica premijera Vlade i jedan profesionalni partijski funkcioner, to je, naravno, izazvalo sumnje u demokratski kvalitet izbora (Blic, 10. VI 2005). Osim opisanog, partijska rukovodstva koriste jo dva sofisticiranija metoda da bi ograniile uticaj lanstva na izbor najviih partijskih organa. Prvi je briljiva selekcija u bazinim partijskim organizacijama pouzdanih lanova za delegate partijskog kongresa (skuptine). Sastavljeni od tako izabranih delegata, partijski kongresi se odvijaju kao dobro reirane predstave, u kojima uesnici samo potvruju prethodno donete odluke. U albanskim partijama kako belei jedan poznavalac partijska rukovodstva uspevaju da u bazinim organizacijama obezbede odabir lojalnih delegata koji na kongresima bespogovorno izglasavaju oficijelne predloge. Tu se ne moe osporavati demokratinost glasanja na kongresima, nego legitimnost uesnika kongresa (Kajsiu, 2004, 15). U nekim sluajevima statuti partija ovlauju ak parijskog vou da imenuje deo uesnika kongresa koji bira samog vou! Dobar primer za to je Stranka demokratske akcije u BiH, u kojoj predsednik imenuje 5% delegata kongresa (Vuleti, 2005, 129). Imajui to u vidu, da bi se pouzdano sudilo o demokratinosti kongresa neke partije i legitimnosti nosilaca funkcija izabranih na njemu, neophodno je podrobno
150
151 najueg. Njihova partijska piramida zasnovana je na empirijskoj generalizaciji strukture moi u partijama zemalja stabilne demokratije, ali u analizi partija postkomunistikih zemalja, ukljuujui partije Crne Gore, moe se koristiti samo uz izvesne korekcije. Prva se tie partijskog voe, koga su citirani autori, ini nam se neopravdano, izostavili kao samostalnog nosioca odluivanja i moi. Jer on, naroito u nedovoljno institucionalizovanim partijama postkomunistikih zemalja u kojima jo uvek nije precizno uspostavljena nadlenost kolegijalnih organa, niti horizontalna i vertikalna podela rada esto presudno utie na najvanije odluke. Druga korekcija odnosi se na redosled: u horizontalnim presecima koje nude Scarow, Webb i Farrell parlamentarni klub je iznad centralnog partijskog rukovodstva, to, mislimo, ne odgovara odnosima u veini partija u zemljama centralne i jugoistone Evrope, ukljuujui Crnu Goru, u kojima mo centralnih partijskih organa nadmauje mo parlamentarne grupe, ili, drugim reima, lice partije koje ine centralni organi dominira nad vladavinskim licem partije. Uzrok tome je, kad je re o Crnoj Gori, to je struktura moi unutar partij ustanovljena 1989/1990. godine, kada je dominacija centralnih partijskih organa bila neosporna, a parlamentarna grupa imala sekundaran znaaj. Taj obrazac moi, kao to smo naglasili, bitno je uzdrman odlukom Ustavnog suda (2004), kojom je proglaen slobodan mandat umesto imperativnog partijskog mandata, ime su poslanici, a posredno i parlamentarne grupe, zadobili autonomiju. Pretpostavljamo da se kao posledica te odluke mo seli iz partijskih organa u parlamentarni klub, ali da je tu re o veoma postepenom procesu, koji se u razliitoj meri oituje u pojedinim crnogorskim partijama. Trea promena tie se predsednika parlamentarnog kluba, koji u partijama postkomunistikih zemalja najee ne predstavlja autonomnog inokosnog aktera. U nekim partijama Crne Gore poslaniki klub partije bira svog predsednika na predlog partijskog organa (GO u DPS-u), a u LPCG-u i LSCG-u predsednik partije odnosno politiki lider ak bira i razreava predsednika parlamentarnog kluba. U SNS-u poslaniki klub periodino podnosi izvetaje o radu partijskim organima kojima su lanovi kluba duni da deponuju blanko ostavku, a statuti NS-a i GPCG-a ne reguliu nain delovanja poslanikog kluba. Na osnovu iznetih primedaba, korigovana hijerarhija nivoa odluivanja u partijama postkomunistikih zemalja, idui od baze ka vrhu, izgleda ovako: partijski kongres, subnacionalne elite, poslaniki klub, centralni partijski organi i voa partije. Na sledeim stranicama fokusiraemo se na analizu
esto u partiju drugaiju korporativnu etiku i obrasce ponaanja, zbog ega ih stranaka mainerija doivljava kao strano telo, implant koji nastoji da izoluje i neutralie. U stvari, tenjom da ostvare promene u stilu delovanja, nainu organizacije ili interpretacije vanih idejnih opredeljenja, kooptirani rukovodioci suoavaju se sa teko savladivom inercijom partijskog establishmenta, a njihove inicijative udaraju u gumene zidove postojee hijerarhije. Blokirani tihom i efikasnom opstrukcijom okruenja, takvi rukovodioci trae najpre podrku od partijskog voe, to, po pravilu, ne daje nikakve efekte i jo vie ujedinjuje njihove unutranje protivnike. Onemogueni da deluju intra muros, kooptirani rukovodioci neretko gube strpljenje i javno iznose kritike sudove o stanju u partiji, to opet samo poveava ulog u igri i radikalizuje spor. To partijskog vou stavlja pred dilemu: ili da prihvati krupne promene sa neizvesnim ishodom ili da pusti niz vodu kooptiranog lana. Da bi izbegle rizike, voe se, po pravilu, opredeljuju za potonju opciju: odstranjivanje ili politiku marginalizaciju kooptiranog lana.U retkim sluajevima pojedinci postaju partijski funkcioneri postavljenjem (imenovanjem). Impresivnu listu funkcionera imenuje, na primer, politiki lider LSCG. Tu spadaju: politiki analitiar stranke, portparol, koordinator Velikog kabineta, glavni odgovorni urednik lista Liberal, sekretar politikog lidera, predstavnici u domaim i stranim organizacijama, direktor izbornog taba i izborni tab (l. 12 Statuta LSCG). U pogledu prava partijskih voa da arbitrarno imenuju funkcionere statuti drugih partija su neuporedivo krtiji. Predsednici SNS-a i LPCG-a ovlaeni su da imenuju i razreavaju portparola stranke i line savetnike, u NS-u imenuju samo line savetnike, dok su predsednici DPS-a i GPCG-a lieni tih prava u potpunosti.
5.2.3. Nivoi odluivanja

Scarow, Webb i Farrell (2000, 137) analitiki razlikuju u partijskoj piramidi vie nivoa odluivanja. Polazei od najirih partijskih organa i tela ka uima, oni navode na osnovu analize funkcionisanja partij u dvadeset zemalja stabilne demokratije sledee nivoe: partijski kongres, subnacionalne elite, nacionalni komitet, parlamentarnu grupu i lidere parlamentarne grupe (na drukiji nain nivoe dele npr.: Laver, 1986, 36; i Harmel and Janda, 1994, 274). Opisanim horizontalnim presecima partija, Scarow, Webb i Farrell dobili su, zapravo, vie koncentrinih krugova rukovodstva, od najireg do
152
153 za njihovom podrkom, ali oni ostaju u veoj meri zavisni od njega nego to je obrnuto sluaj. Drugi tip rukovoenja je oligarhijski i bitno mu je obeleje to to jedna uska koalicija vri nesrazmeran uticaj na kolektivne odluke grupe. Uticaj svakog rukovodioca nije nuno identian, ali duboke nejednakosti ne mogu, po definiciji, deliti najvie rukovodioce, to jest oligarhe. Slubeni ef organizacije je, moda, moniji nego bilo koji od njegovih kolega u stvari, to je esto sluaj ali ovi potonji, kolektivno, uvek su uticajniji nego on. Ponuena binarna podela ne ostavlja ni teorijsku mogunost demokratskog rukovoenja partijama; u tom pogledu Schonfeld vrsto sledi Michels-ov (1962, 33; sl. 419) gvozdeni zakon oligarhije, koji je taj poznati autor koji se, naalost, mnogo ee citira nego to se ita pregnantno formulisao na sledei nain: Ko kae organizacija, on kae, u stvari, tendencija ka oligarhiji. Organizacija odreuje podelu svake partije... na manjinu koja upravlja i veinu kojom ona upravlja... Svuda gde je organizacija jaa, konstatuje se manji stepen primene demokratije... postojanje vo je fenomen svojstven svakoj formi drutvenog ivota... Nije zadatak nauke da utvrdi da li taj fenomen predstavlja dobro ili zlo... ali veliku naunu vanost ima tvrdnja da je svaki sistem vo nespojiv sa najfundamentalnijim principima demokratije. Istini za volju, Schonfeld-ovu fundamentalnu premisu o jednoj oligarhijskoj grupi ne prihvataju svi pisci. Kao to smo prethodno naglasili, Eldersveld (1964) ocenjuje da u partijskom rukovodstvu postoji vie grupa, a Panebianco (1988, 172) smatra da je partijsko rukovodstvo podeljeno na vie delova, na ta upuuje sintagma dominantna koalicija, pod kojom oznaava rukovodei stratum. Stepen nadmoi voe nad pripadnicima tog stratuma, prema Panebianco-u, zavisi od tipa dominantne koalicije; monokratskog, oligarhijskog i poligarhijskog. Prva dva tipa slina su Schonfeld-ovoj podeli, jer u prvom pomenutom tipu voa daleko nadmauje po svojoj moi ostale lanove dominantne koalicije, dok u drugom tipu mo voe ne odskae bitno od ostalih lanova koalicije. Ali, trei tip karakteriu dve ili vie organizovanih grupa, od kojih nijedna ne ostvaruje hegemonsku kontrolu u organizaciji, to, u stvari, izlazi iz okvira Michels-ovog obrasca o jednoj oligarhijskoj grupi koja rukovodi partijom. Za monokratsko rukovoenje, koje pominje Schonfeld, izvanredan primer je Socijalistika partija Srbije, u kojoj od uspostavljanja viepartizma do oktobarskog preokreta 2000. godine nije bilo ozbiljnijeg suprotstavljanja
partijskog voe, koji, kao inokosni organ, najvie ili ak presudno utie na proces odluivanja u partiji.
5.3. Partijski voa

Svi partijski prvaci imaju neke vane i neponovljive ljudske karakteristike koje izmiu preciznim klasifikacijama. U jednom od retkih psiholokih portreta partijskih lidera, koji nudi Rassmunsen (1969, 157-58), njima se pripisuje drueljubivost, sposobnost verbalnog izraavanja, sigurnost u sebe, samodisciplina i duboka lina involviranost u politika zbivanja. Blondel (1970, 131) naroito naglaava dar lider da brzo shvate sutinu novih problema, talenat da trezveno, razumljivo i lepo govore na javnim skupovima i da osete otricu oponentovih argumenata. Dorsey (1971, 457) u prvi plan stavlja sposobnost lider da ubedljivo izraavaju miljenje sledbenika i da svojom argumentacijom i linou podstaknu oseaj pripadnosti partiji. Von Beyme (2005, 137), govorei o novim tipovima partijskog vostva, navodi dve poeljne odlike: ideoloku fleksibilnost i sposobnost koordinacije. Potonja odlika nije, meutim, nova, niti je vezana iskljuivo za partije, jer je to preduslov dobrog rukovoenja kolektivnim akcijama en gnral. Nasuprot tome, ideoloka fleksibilnost jeste vana karakteristika partijskog vostva, ali samo pod uslovom da je birako telo deradikalizovano i da postoji mala politika distanca izmeu partija, to je danas ostvareno u zemljama stabilne demokratije. Taj uslov nije, meutim, ispunjen u mnogim postkomunistikim zemljama u kojima je politika distanca izmeu partija velika. U takvom okruenju partijski lideri koji pokazuju ideoloku fleksibilnost izlau se opasnosti da budu proglaeni kolebljivcima, oportunistima i mekucima, a podrku esto zadobijaju fanatini, arogantni, osioni, nadmeni, nepopustljivi i zadrti lideri. Od osobitog znaaja je odnos izmeu partijskog voe i ostalih pripadnika rukovodeeg kruga. Polazei od toga Schonfeld je povukao, za nae razmatranje dragocenu, razliku izmeu dva tipa rukovoenja partijama: monokratskog i oligarhijskog. Pod monokratskim rukovoenjem Schonfeld (1980, 858) podrazumeva nain dominacije koji karakterie nadmoan uticaj jedne osobe na odluke jedne grupe. Sa njom (osobom V.G.) tei da se identifikuje itava organizacija. Svakako, neophodno je da drugi vani rukovodioci sarauju sa monokratom, on ima potrebu
154
155 utvruje i vodi unutranju i spoljnu politiku (l. 94, stav 1). Premijerska funkcija obezbedila je ukanoviu kao njenom nosiocu znaajnu, moda odluujuu, prevagu nad Bulatoviem.
Miloevievom autoritetu, a nasuprot tome, vladajua partija Crne Gore DPS predstavlja do 1997. godine kolski tip oligarhijskog rukovoenja. Predsednik DPS-a je do rascepa 1997. bio primus inter pares, jer je posedovao neto vie moi od ostalih lanova rukovodee grupe, ali ne i apsolutnu dominaciju. Relativno egalitarna raspodela moi u rukovodeem stratumu DPS-a u velikoj meri je posledica okolnosti u kojima je stratum obrazovan. vrsto jezgro rukovodilaca te partije oformljeno je u otrom unutarpartijskom sukobu sa prethodnom rukovodeom garniturom, koji je eskalirao u januaru 1989, dok je DPS (tada SKCG) delovao kao monopolska komunistika partija. U tom sukobu, afirmisala se nova partijska kontraelita, sastavljena od mladih i obrazovanih pojedinaca koji su bili nosioci rukovodeih funkcija na niim nivoima partijskog organizovanja. Poetkom 1989. godine, rukovodea garnitura SKCG bila je prinuena da se povue ne samo pod pritiskom unutranjih oponenata u SKCG, ve i SK Srbije. Naime, kljunu ulogu u tome odigrao je Slobodan Miloevi vrsto zaposevi vrh SK Srbije (1987) i angaujui sva dravna sredstva Srbije (naroito mass media) da ostvari smenu vrha SKCG. Posle ostvarenog povlaenja rukovodee garniture SKCG, kljune poloaje u partiji i u politikom sistemu Crne Gore zaposeli su, naravno, pripadnici partijske kontraelite. Poto iz borbe sa ranijim partijskim rukovodstvom nijedna linost nije izala kao neprikosnoveni voa, nego je vrh kontraelite formiran od nekoliko lanova, raspodela poloaja do koje je dolo posle pobede sledila je oligarhijski obrazac; pripadnici vrha kontraelite podelili su meu sobom, bezmalo na ravne asti, strateke funkcije u partiji, republikoj vladi i parlamentu, to je posle osam godina, 1997. godine olakalo smenu prvog oveka DPS-a. Oktobra te godine smenjeni predsednik DPS-a Momir Bulatovi izgubio je i izbore za predsednika Crne Gore, a na to mesto izabran je njegov glavni oponent u unutarpartijskoj borbi Milo ukanovi (potpredsednik DPS-a i predsednik republike Vlade). Eliminacija Bulatovia sa elnih mesta u partiji 1997. i u Republici 1998. godine u velikoj je meri rezultat priblino izjednaenih resursa moi kojima su u meusobnom sukobu raspolagali Bulatovi i ukanovi. Funkcija predsednika Republike, koju je vrio Bulatovi, ne moe se per se smatrati izvorom velike politike moi, zato to su, prema lanu 88 Ustava Crne Gore (1992), ovlaenja predsednika uglavnom ceremonijalna. Nasuprot tome, ukanovi je zauzimao u dravnom aparatu neuporedivo uticajniji poloaj predsednika republike Vlade, koja, prema republikom Ustavu (1992),
5.3.1. inioci uticaja

Pozabaviemo se sada iniocima koji omoguavaju da se ak i statutarno slabe voe pretvaraju u prave partijske gospodare. Michels-ov gvozdeni zakon oligarhije ne moe se olako odbaciti ili, da navedemo Sartorijevu (2001, 155) lapidarnu ocenu: ...Michels se dri. Istini za volju, Michelsovo monumentalno delo predmet je mnogih osnovanih kritikih opaski koje su izneli Panebianco (1988, 21-25), McKenzie (1963, 644-645), Von Beyme (1985), Daalder (1966, 169-173), Lipson (1954, 278-281), Lipset (1962, 5) i brojni drugi autori. Naroito su vane kritike opaske McKenzie-ja i Panebianco-a. Prvi od pomenutih autora ocenio je, na osnovu detaljnog uvida u mnoge uspene pobune lanstva protiv vo Konzervativne i Laburistike partije Velike Britanije, da Michels-ov gvozdeni zakon oligarhije ipak nije gvozden. Panebianco (1988, 22) ne odrie Michels-ovu tezu o nadmoi lidera nad lanstvom, ali kao i McKenzie (1963, 644) govori o relativnoj nadmoi voa, to utemeljuje na premisi da je mo odnos, a ne svojina. Mo je relaciona i asimetrina, ali reciprona. Iz toga logino sledi Rose-ova (1974, 334) ocena da su anse voe da samostalno odluuje vee u pitanjima oko kojih su partijsko lanstvo i/ili rukovodei krug podeljeni, jer tada voa moe potpuno slobodno da bira izmeu alternativa. U odnosima moi, kako ih shvata Panebianco, partijske voe pregovaraju kako sa lanstvom, to on naziva vertikalnom igrom moi, tako i sa drugim liderima, to oznaava horizontalnom igrom moi. Vertikalna dimenzija moi partijskog prvaka ogleda se u njegovoj sposobnosti da pridobije podrku niih partijskih nivoa i lanstva za vane politike poteze i odluke. Uslov za to je da je partijski elnik, na osnovu uinka u ranijem razdoblju, prepoznat u partiji kao uspean borac za ostvarenje njenih interesa. Prethodno ostvareni izborni i drugi politiki uspesi partijskog voe proimaju elanom i verom lanove i rukovodioce niih partijskih nivoa i podstiu ih na angaovanje. Nasuprot tome, porazi raaju sumnje i gubitniki mentalitet i time smanjuju intenzitet angaovanja sledbenika u kolektivnim akcijama, to najee dovodi do novih neuspeha.
156
157 znaajniji uticaj na oligarhijske tendencije. Prihvatljiv odgovor na to nudi Von Beyme (1985, 186), koji smatra da je to broj lanova partije, dok broj glasaa ima indirektan efekat na partijsku organizaciju, jer utie na njene odnose sa okruenjem. Drugi izvor moi na kojem Michels, takoe s pravom, insistira jeste psiholoka potreba lanova za vostvom. U stvari, lanovi partija imaju potrebe za idealima, a time i za voama koji ih personifikuju, zbog ega sami lanovi pomau uspon lidera. lanovi se, cinino opisuje Michels (1962, 96-97), esto ponaaju prema svojim liderima kao vajar antike Grke koji je, poto je izvajao Jupitera gromovnika, pao niice kao znak oboavanja pred delom vlastitih ruku. Koristei psiholoku dominaciju nad lanstvom, mnoge partijske voe opstaju na poloaju uprkos viestrukim izbornim brodolomima. Kada pretrpe poraze, partijske voe pribegavaju dvema oprobanim tehnikama: teatralnom podnoenju ostavki i glasanju o poverenju. To je Michels sarkastino prokomentarisao (pre skoro jednog stolea) na sledei nain: Kada god naiu na neku prepreku, lideri su spremni da ponude ostavku izjavljujui da su umorni od funkcije, ali, u stvari, elei da pokau oponentima (dissentients) neophodnost njihovog rukovoenja... Te akcije lepo demokratski izgledaju, ali ipak jedva prikrivaju diktatorski duh onih koji ih sprovode. Lider koji zahteva glasanje o poverenju prividno se podvrgava sudu svojih sledbenika, ali u stvarnosti on baca na vagu itavu teinu vlastite neophodnosti, stvarne ili pretpostavljene, i tako obino prinuuje na podvrgavanje svojoj volji (1962, 82-83). Psiholoku dimenziju dominacije, na kojoj insistira Michels, Duverger (1980, 124) osnauje tezom da aktivisti ne vole nova lica, normalno odvijanje izbora obezbeuje stabilnost unutranjeg kruga i glavne uprave. Uz navedena dva izvora moi partijskih voa na kojima insistira Michels, dodaemo jo neke. Prvi je kontrola zona neizvesnosti (Panebianco), koju, dodue, pored voe, ostvaruju i drugi partijski rukovodioci, ali su opseg i intenzitet njihove kontrole manji. Tradicionalno najvanija zona neizvesnosti je ona u kojoj voa odluuje o politikim putanjama svojih saboraca; poloaj gospodara karijer obezbeuje partijskom voi presudan uticaj na ostale pripadnike rukovodeeg kruga. Generalno uzev, u partijama koje deluju u veinskim izbornim sistemima uticaj voe na politike karijere pripadnika rukovodeeg kruga manji je nego u proporcionalnim sistemima, ali u oba tipa izbornog sistema voa nadgleda kandidacioni postupak u najranijim fazama i poseduje instrumente da osujeti pojavu nepoeljnih kandidata. Partijske
Jedan eksterni inilac bitno utie na anse lidera u vertikalnoj igri moi: (ne)postojanje partija koje konkuriu za istu izbornu klijentelu. Ako partija o kojoj je re nema konkurenta na izbornom tritu, odnosno ako poseduje monopol nad kolektivnim identitetom odreenih drutvenih slojeva, etnikih i religioznih grupa iji pripadnici nemaju mogunosti da podre alternativnu partiju, poloaj voe je stabilniji nego ako postoji partija koja se bori da privue pojedince istih identitetskih obeleja. Uspeh partijskog voe u vertikalnoj igri moi bitno odreuje njegove anse u horizontalnoj igri moi koja se odvija izmeu voe i pripadnika rukovodeeg stratuma. U toj igri partijski prvak nastoji da obezbedi za sebe superioran poloaj i kada ga statuti definiu samo kao prvog meu jednakima. Kao to se lako moe zakljuiti ni umerenija interpretacija Michels-ove teze, za kakvu se zalau McKenzie i Panebianco, ne negira ocenu da partijski prvaci koncentriu veliku mo u svojim rukama, to je posledica nekoliko uzroka. Najpre, partija je, kao akter politikih procesa prinuena da brzo donosi vane, esto sudbonosne odluke i da se prilagoava novim okolnostima. To je Michels sa nenadmanom jasnoom opisao kao rezultat taktike i tehnike neophodnosti da partije, kao velike organizacije, trenutno reaguju na vane politike izazove. Potrebe politikog ivota, zaista, zahtevaju da partije sa desetinama pa i stotinama hiljada lanova deluju kao disciplinovane politike celine. Uz porast veliine partije, poveava se njena organizaciona kompleksnost (horizontalna, uslovljena podelom rada, i vertikalna, koja oznaava broj nivoa organizovanja), to podstie potrebu za centralizacijom odluivanja. U takvim partijama prvak je, naelno posmatrano, samo izvrilac volje lanstva koje nad njim ostvaruje, putem izbora, kontrolu, ali u stvarnom ivotu to je samo privid, jer uglavnom apatino lanstvo preputa svoja prava profesionalnim funkcionerima i partijskom voi. Iz tih razloga mo voe nad lanstvom je, prema Michels-u (1962, 79), neodoljiva, pa je interna demokratija u partiji nemogua; u stvari, demokratija nije za domau upotrebu, nego pre predmet proizveden za izvoz. Veliina partije, kojoj Michels pridaje izuzetno vaan uticaj na razvoj oligarhijskih tendencija, meri se na dva naina: brojem lanova i brojem glasaa koji podravaju partiju, a odnos izmeu tih veliina oscilira kao to smo pokazali na prethodnim stranicama u irokim amplitudama u razliitim partijama i u istoj partiji u pojedinim razdobljima. esto partije sa malim brojem lanova imaju iroku izbornu klijentelu i obrnuto, pa je stoga potrebno odgovoriti na pitanje koji indikator veliine partije ima
158
159 ne pre svega, rezultat svesne tenje voa, nego latentan efekat uspostavljanja u velikom broju partija stalnih ili ad hoc grupa eksperata-specijalista, prvenstveno za politiki marketing i za izbornu propagandu, iji je cilj maksimalizacija izbornog uinka stranke. Te grupe deluju izvan birokratskog partijskog aparata i sarauju uglavnom sa partijskim voom. Pridruivanjem eksperata voinom okruenju menjaju se via facti odnosi u horizontalnoj igri moi, jer to neizbeno jaa voin autoritet u odnosu na druge pripadnike rukovodeeg kruga. Prodor eksperata u partije Crne Gore registrovali su statuti nekih partija obezbeujui voi pravo da imenuje savetnike, o emu je ve bilo rei. Drugi (ukupno etvrti) izvor voine moi koji je naroito vaan u razdobljima intenzivnih internih konfikata jeste kontrola granic partije (Haldrich, prema: Panebianco, 1988, 191). Partijske voe pribegavaju, u zavisnosti od svojih interesa u horizontalnoj igri moi, zatvaranju granica i jaanju aktivizma i discipline lanova ili, pak, irenju granica i omasovljenju partije. Prva strategija jaa unutranju koheziju, ali izoluje partiju od okruenja, a druga ima obrnute efekte. Najzad, kao trei (ukupno peti) izvor jaanja voine moi javlja se nastojanje samih voa da osiguraju poloaj od ugroavanja od strane konkurenata. Stoga voe nastoje da to ree sazivaju partijske kongrese, jer time smanjuju uticaj pripadnika lokalne elite i parijskih aktivista, koji, po pravilu, ine glavninu delegata. Umesto toga, voe nalaze uporite u lanstvu koje je sklonije da nekritiki podri njihove inicijative (Scarrow, Webb and Farrell, 2000, 147).
voe ponekad ak ignoriu statutarne kompetencije kolegijalnih organa i sami podnose poslanike liste, to se, na primer, dogodilo pred parlamentarne izbore u Albaniji u julu 2005, kada je lider vladajue Socijalistike partije podneo kandidatsku listu, krei time odredbe partijskog statuta (Kajsiu, 2005, 4). Treba istai i da se i u pogledu kontrole zon neizvesnosti koje se tiu sfere komunikacija i ekspertskih znanja uoava (u poslednjih nekoliko decenija) tendencija poveanja nadmoi partijskog voe nad ostalim pripadnicima rukovodeeg kruga. U sferi komunikacija, voa uspostavlja sve vru vezu sa medijima, to nije samo, pa ni pre svega, plod tenje samih voa nego interesa medija da usredsreuju panju javnosti na prvog oveka partije, ime, objektivno, potiskuju na periferiju kolegijalne partijske organe. Da je takva tendencija odista na delu, potvruje sistematska analiza sadraja novinskih lanaka u izbornim kampanjama sprovedenim u pedesetim, pa potom u osamdesetim godinama prolog stolea u SAD-u. Rezultati te analize pokazuju dramatian porast fokusiranja panje na partijskog prvaka, a o slinoj tendenciji govore rezultati analize sadraja dnevnih i nedeljnih listova u Austriji, Francuskoj, Kanadi i Velikoj Britaniji (Dalton, McAllister and Wattenberg, 2000, 51). Neki autori naglaavaju da u zemljama stabilne demokratije linost voe postaje okosnica izbornih kampanja ne samo u predsednikim nego i u parlamentarnim sistemima (Farrell and Webb, 2000, 122), to snano sugerie zakljuak da je proces personalizacije politike univerzalan. Vaan uzrok tog procesa jeste sklonost graana da o politikim zbivanjima razmiljaju preko konkretnih linosti, a ne preko institucija, kao to su partije (McAlister, prema: Dalton, McAllister and Wattenberg, 2000, 55; slino: Dalton and Wattenberg, 2000, 279-280). Osim toga, elektronski mediji, osobito TV, omoguavaju partijskim prvacima da neposredno komuniciraju sa lanstvom, ime zaobilaze partijsku organizaciju i aktiviste koji su u ranijem razdoblju u tome bili neizbeni posrednik. Najzad, TV jaa iluziju kod graana da partijske prvake lino poznaju (Dalton and Wattenberg, 2000, 280). U celini uzev, osloncem na elektronske medije partijski voa jaa svoju autonomiju, odnosno svoj poloaj i u horizontalnoj i u vertikalnoj igri moi. Drugu zonu neizvesnosti u kojoj raste nadmo voe nad pripadnicima rukovodeeg kruga predstavlja kontrola nad ekspertskim znanjima. Ta tendencija uoava se u poslednjih nekoliko decenija i u zemljama stabilne demokratije i u postkomunistikim zemljama. Njen uzrok, takoe, nije, ili bar
5.3.2. Dugotrajan opstanak na vrhu

U zemljama zapadne Evrope fenomen nepokretnih ili veitih voa registrovan je, sredinom dvadesetog stolea, prvenstveno u komunistikim partijama, iji su elnici ostajali na najvanijim partijskim poloajima i po vie desetina godina (Maurice Thorez, Palmiro Togliatti, Georges Marchais), uprkos mnogim izbornim porazima. Rezistentnost na izborne neuspehe posledica je naelnog negiranja od strane tih partija predstavnike demokratije zasnovane na strogim pravilima igre. Takvu demokratiju, posebno kompetitivno nadmetanje na izborima ija su pravila unapred poznata a ishod neizvestan, komunistike partije smatrale su buroaskom, formalnom i odbacivale je u ime stvarne socijalistike demokratije,
160
161 drugim zemljama, ali tu je re o pojedinanim sluajevima. Tu spada SDP u Hrvatskoj, iji je voa Ivica Raan, izabran 1989. godine (naziv partije je bio SK Hrvatske), zadrao elnu poziciju do 2007, kada je, zbog teke bolesti, podneo ostavku.
koja prema njihovom stanovitu u potpunosti titi sutinske interese radnike klase. Unutar komunistikih partija izbori su se odvijali bez jasnih proceduralnih pravila, kao rutinski zadatak potpuno lien neizvesnosti u kojem od partijskog vrha odreeni delegati potvruju na kongresima (esto aklamacijom) sastav novih rukovodeih organa. Nasuprot tome, slab uinak graanskih partija na parlamentarnim i/ili predsednikim izborima po pravilu je oznaavao preludijum smene na vrhu i izbor novog partijskog voe, uprkos esto izraenoj tenji starog prvaka da zadri poloaj. Ali, takva tenja uzmicala je pred nadmonim nastojanjem unutranjeg kruga i lanstva da se, radi boljeg uspeha partije na sledeim izborima, oslobode voe-gubitnika i zamene ga linou koja nadahnjuje sledbenike entuzijazmom i verom u pobedu. Nije zato preterano tvrditi da je eliminacija partijskog voe-izbornog gubitnika sa elnog mesta u partiji rezultat svesti zasnovane na iskustvu (sopstvenom i tuem) da zadravanje starog prvaka smanjuje anse partije da ostvari uspeh u politikom ivotu. Pretpostavljamo da nagon za samoodranjem deluje, poetkom treeg milenijuma, i u velikom broju partija postkomunistikih zemalja centralne i jugoistoine Evrope. Moda je njegovo dejstvo manje izraeno u zemljama u kojima prvi pluralistiki izbori 1990. godine nisu zadovoljili osnovne demokratske standarde free and fair elections, kao to je to, na primer, sluaj sa Crnom Gorom, Srbijom, Bugarskom i Rumunijom. U Crnoj Gori ispod demokratskih standarda odrani su i parlamentarni izbori 1992. i 1996, a u Srbiji izbori 1992, 1993. i 1997. godine. U Crnoj Gori su prvi (republiki) izbori koji ispunjavaju demokratske standarde odrani u maju 1998, a u Srbiji u decembru 2000. godine. To naglaavamo jer je nedemokratski karakter izbora oslobaao odgovornosti voe neuspenih opozicionih partija i olakavao im da zadre pozicije na partijskom vrhu. Promena karaktera izbora iz nedemokratskih u demokratske ubrzala je dodue, sa izvesnim zakanjenjem smenu partijskih voa-gubitnika. U Crnoj Gori posle sedam parlamentarnih izbora (1990, 1992, 1996, 1998, 2001, 2002, 2006) nijedan partijski voa relevantne partije iz razdoblja prvih izbora nije sauvao elnu poziciju. Nasuprot tome, u Srbiji sredinom 2007. na vrhu tri relevantne partije (SRS, DSS, SPO) nalazili su se pojedinci koji su ih osnovali poetkom devedesetih godina, pa se o njima moe govoriti kao o partijskim dinosaurusima. U tom pogledu Srbija je osobena u odnosu na ostale zemlje u ovom regionu, o emu smo ire raspravljali na drugom mestu (Goati, 2006). Istini za volju, primeri dugovenosti voa mogu se nai i u
5.3.3. Manipulativne tehnike

Nadmoan poloaj partijskog voe na internim izborima moe se obezbediti na vie naina, od kojih emo pomenuti nekoliko najkarakteristinijih. Prvi je favorizovanje voe u predizbornom razdoblju usvajanjem statutarnih odredbi koje oteavaju ili onemoguavaju da se u izbornu trku ravnopravno ukljue ostali kandidati. Drugi, ne manje znaajan, nain blokiranja ravnopravne konkurencije ine izborne manipulacije koje obuhvataju irok repertoar mera: od tampanja veeg broja glasakih listia i omoguavanja viestrukog glasanja do razmetaja svojih kadrova u telo koje prebrojava glasove (o emu je bilo rei). Trei nain ukidanja ravnopravnosti izbornog nadmetanja ostvaruje se tako to se partijskom voi suprotstavljaju kao konkurenti potpuno nepoznate linosti, nevoljni sparing partneri u unapred reiranom izbornom nadmetanju. Takvi izbori za predsedniki poloaj odigrali su se u Srbiji na Prvom kongresu SPS-a (1990), kada je Miloevi dobio 1228, a njegov oponent Radmila Anelkovi 66 glasova (95% prema 5%), i na etvrtom kongresu SRS-a, na kojem je eelj porazio svog konkurenta Maju Gojkovi sa 514 prema 23 (95,5% prema 4,5%). U oba navedena sluaja vrh navedenih partija nastojao je da uveri javnost da su izbori kompetitivni, ali i da, istovremeno, obezbedi sigurnu pobedu jednom kandidatu, to se, neizbeno, pretvorilo u izbornu farsu. Nasuprot iznetim primerima, demokratski partijski izbori kao i izbori uopte zahtevaju, izmeu ostalog, nadmetanje najmanje dva kandidata koji tee pobedi. Kada se raspravlja o kompetitivnim izborima za najvanije poloaje u partiji, naroito za poloaj partijskog prvaka, realistina analiza ne sme nipoto da previdi potencijalnu opasnost da se izborna borba otme kontroli, jer konkurenti u tom nadmetanju esto prelaze kao i na predsednikim i parlamentarnim izborima u dravi tanku liniju izmeu pozitivne i negativne kampanje. Uz to, oko suprotstavljenih partijskih kandidata obrazuju se volens-nolens grupe simpatizera, neka vrsta privremenih frakcija koje neretko, snagom inercije, nastavljaju da deluju i posle prestanka razloga zbog kojeg su obrazovane. Stoga latentan efekat demokratske kompeticije za strateki partijski poloaj moe biti ne
162
163
samo odlazak gubitnika iz partije nego i ozbiljna unutarpartijska trvenja. Dobra ilustracija za to u Srbiji je DS, u kojoj su etiri puta odrani kompetitivni izbori za predsednika (1990, 1994, 2000, 2004), a od etiri poraena kandidata trojica su (Kosta avoki, Dragoljub Miunovi, Slobodan Vuksanovi) napustila partiju (1990, 1994, 2000) i sa svojim istomiljenicima obrazovala nove organizacije. Rastojanje izmeu unutarpartijske izborne borbe i rascepa zaista je malo, jer su izbori za mesto partijskog voe sukob u kojem jedna strana sve gubi, a druga sve dobija (zero-sum game). Imajui to vidu, razumljivo je da su nezadovoljstvo, gnev, ozlojeenost i ljutnja este reakcije gubitnika. Ali, prikladnim statutarnim reenjima, nekom vrstom statutarnog inenjeringa, mogue je smanjiti verovatnou takvog epiloga. Prvi korak u tom pravcu je, po naem miljenju, smanjivanje uloga u nadmetanju izmeu pretendenata za partijskog vou time to se poraenom kandidatu obezbeuje poloaj u najviim partijskim organima (npr. u glavnom odboru, predsednitvu itd.). Tako se konflikt sve ili nita transformie u konflikt sa kompromisnim ishodom (non zero-sum game) i smanjuje verovatnoa da suparnici, u aru borbe, ponu sa meusobnim uvredama, niskim udarcima i sa iznoenjem partijskog prljavog vea. Drugi korak (vrsto povezan sa prethodnim) predstavlja statutarno obuzdavanje intenziteta i otrine unutarpartijskog izbornog sukoba.To je mogue ostvariti propisivanjem detaljnih pravila izborne borbe koja zabranjuju pretendentima za poloaj partijskog voe korienje odreenih metoda i tipova argumenata (zabrana negativne kampanje, argumenata ad hominem i dr.). O sprovoenju tih pravila treba da vodi rauna regulatorno telo sastavljeno od pojedinaca sa velikim moralnim autoritetom u partiji. To telo budno motri ponaanje izbornih takmaca i brzo upoznaje partijsku javnost sa uoenim prekrajima. Pored dva opisana koraka, smanjivanju rizika od konkurentskih izbora za partijskog vou doprinosi jo jedan vaan inilac metastatutarnog karaktera. Re je o svesti pobednik unutarpartijskog nadmetanja da posle zavrenih izbora treba to pre da, bez spontanog trijumfalizma i stigmatizacije poraenih, ujedine itavu partiju. Pretpostavljamo da e, na dui rok posmatrano, upranjavanje periodinih kompetitivnih internih izbora u kojima se stalno smenjuju pobednici i gubitnici, stimulisati tolerantno ponaanje pobednika. To e, istovremeno, pogodovati navikavanju partijskog lanstva da je konkurisanje za poloaj voe, statutarno pravo lanova, a ne subverzivan in, verolomstvo, svetogre ili partijska izdaja.
5.4. Interni sukobi i frakcije

Pokuaji uvida u interna zbivanja u partijama neizbeno se sudaraju sa tenjom tih organizacija da u javnosti o sebi formiraju predstavu kao o harmoninim celinama, zbog ega ljubomorno kriju podatke o unutranjim napetostima i razmiricama. Zid utanja oko svih unutranjih sporova dovodi do toga da ira javnost uglavnom saznaje o dubokim raskolima post festum. Do toga dolazi kad bljesak internih raskola koji su se oteli kontroli otkrije dubinu i trajnost unutarnjih podela i/ili kada gubitnika (esto iz partije iskljuena) strana odlui da javno progovori o predmetu spora. Tada, kao mehur od sapunice, nestaje privid o potpunom jedinstvu partije. Takoe, tada se uoava ogranienost istraivakog pristupa koji partiju poima kao homogeni tim, pristupa iji je credo moda je najjasnije izrazio Downs (1957, 28): Pod timom, podrazumevamo savez iji se lanovi slau oko svih ciljeva umesto samo oko nekih od njih. Tako svaki lan tima ima potpuno isti cilj kao svi ostali... U stvari, ova definicija posmatra svaku partiju kao da je jedna linost.
5.4.1. Iluzija harmonije

Bezrezervno prihvatanje svih partijskih opredeljenja i identini interesni prioriteti svih lanova idealni su zahtevi koje je u praksi nemogue ostvariti, naroito ako se radi o partijama sa vie hiljada, desetina hiljada ili stotina hiljada lanova. Zbog toga je idilina predstava partije kao beskonfliktne zajednice neistinita, jer se unutar odreene partije odvijaju intenzivni procesi saradnje i sukoba izmeu razliitih organa i tela ili izmeu pojedinih grupa lanova i rukovodilaca (tendencije, frakcije), pa zato Rose-ova (1974, 335) konstatacija o zbivanjima u britanskim partijama ima ire vaenje: Povrinska kohezija britanskih partija odraava ravnoteu snaga koje vuku u razliitim pravcima, pre nego jedinstveno kretanje u skladu sa jednom voljom. Unutarpartijski sukob emo definisati kao interakciju izmeu partijskih aktera (kolegijalnih ili inokosnih organa, tendencija, frakcija) u kojoj je delatnost jednog aktera usmerena protiv delatnosti drugog sa ciljem da mu onemogui ostvarivanje njegovih interesa (dobara, ovlaenja, idejnih opredeljenja) i/ili da ga eliminie iz partije.
164
165 njeno blagostanje, ako ne i za njen stvarni opstanak. Zvui paradoksalno, ali partije se kao i druge grupe i organizacije jo nemilosrdnije obraunavaju sa jereticima. Objanjenje tog paradoksa je, prema Coser-u, jednostavno: tvrdei da brane izvorne grupne vrednosti, jeretici predstavljaju permanentan podsticaj za nove rascepe u grupi, odnosno partiji zato to oni jo uvek sa starim drugovima dele zajednike ciljeve. U internim konfliktima na istoj strani linije fronta najee se grupiu rukovodioci i lanovi partije koji imaju neko (jedno ili vie) zajednikih obeleja: vrenje istih ili slinih poslova u internoj podeli rada unutar partije, teritorijalnu pripadnost, generacijsko obeleje itd. Kad je re o obavljanju istih ili slinih funkcija kao cementu unutarpartijskog grupisanja, najbolja ilustracija je obavljanje dunosti poslanika, koji po prirodi stvari deluju udrueni u poslaniku grupu. Iako je poslanika grupa u svom radu prevashodno okrenuta ka parlamentu, ona, kao to smo pokazali, snano utie i na partijsku organizaciju i neretko se nalazi u hroninom sporu sa partijskim rukovodstvom. Razlika izmeu poslanika i partijskih rukovodilaca odgovara u velikoj meri, istie Duverger (1976, 211), razlici izmeu graana i lanova partije. Legitimitet poslanika, sa jedne, i partijskih lidera i aktivista, sa druge strane, utemeljen je na razliitim osnovama; kod prvih na poverenju graana izraenom na izborima, a kod drugih na volji partijskog demosa. Prvi komuniciraju sa biraima i sa poslanicima drugih partija, dok su partijski lideri uglavnom ogranieni na uu publiku; lanove i rukovodioce vlastite partije. Usmerenost ka razliitim segmentima populacije podstie dve grupe partijskih rukovodilaca da oblikuju razliite stavove i ocene o vanim pitanjima. elei da naglasi vanost te razlike, Robert de Jouvenel izneo je sledei stav: Ima manje razlika izmeu poslanika dve suprotstavljene partije nego izmeu poslanika i aktiviste (militant) iste partije (prema: Duverger, 1973, 238). Pomenimo, takoe, da se u partijama razlike izmeu partijskog voe i njegovog okruenja, sa jedne strane, i rukovodilaca sa niih nivoa i partijskih aktivista, sa druge, pretvaraju neretko u napetosti i sukobe. To May (1973) objanjava zakonom krivolinijskih razlika (law of curvilinear disparity), po kojem partijski prvaci prvenstveno tee maksimalizaciji izbornog uinka i zato svoja stanovita pribliavaju prosenom birau. Nasuprot tome, osnovni cilj prvaka nieg nivoa je da utiu na partiju i na izbor kadrova, pa zato trae uporita za svoja opredeljenja u partijskoj doktrini. Latentna napetost izmeu partijskog prvaka (i njemu bliskog unutranjeg kruga) i aktivista snano oblikuje odnose u partijama, jer partijski prvaci nastoje preventivno da ogranie uticaj aktivista. Poto su pripadnici tog kruga snano zastupljeni na zasedanjima partijskih kongresa (konferencija), partijski voa nastoji da
Interni konflikti zavravaju se kompromisom ili pobedom jedne strane, posle ega esto sledi isterivanje poraenih iz partije ili je oni sami naputaju. Da bi predupredile sporove u svom okviru ili da bi ih pacifikovale, partije u statutarnim aktima briljivo razgraniavaju ovlaenja pojedinih aktera i propisuju nain njihovog delovanja. Uspostavljena pravila i procedure ne daju, meutim, uvek eljene rezultate, jer konfliktne strane ne odustaju od svojih opredeljenja i nauma, ve nastoje da za njih dobiju oficijelnu verifikaciju itave partije, zbog ega dolazi do sukoba. Uzroci sukoba mogu se predstaviti irokom lepezom na ijem su jednom kraju sporovi o stratekim idejnim opredeljenjima, a na drugom sirova borba za vie vlasti. ak i kad prihvataju identina naelna programska opredeljenja, lanovi jedne partije ih, po pravilu, ne interpretiraju jednoobrazno, to dovodi do sporova i nesuglasica. Neretko programski konflikt izbija povodom izbora koalicionog partnera i manifestuje se kao dilema oko toga da li treba izabrati programski bliu partiju koja postavlja zahteve za vee uee u vlasti ili, pak, programski udaljenijeg partnera koji se zadovoljava manjim udelom u plenu. Izbijanje konflikta oko optimalne koalicione strategije verovatnije je ako partija moe da bira izmeu vie potencijalnih koalicionih partnera, ili, drukije reeno, ako poseduje vei koalicioni potencijal. Pomenuli smo da primarni uzrok internog sukoba esto uopte nije u sferi programskopolitikih opredeljenja, nego u borbi izmeu pojedinaca i grupa za presti i za vie vlasti. Ali, i takav sukob zadobija idejnu odoru, jer i nosioci kljunih poloaja u partiji i pretendenti koji ele da ih sa njih istisnu svesno naglaavaju programsku dimenziju da bi za svoja stanovita pridobili i mobilisali ire partijsko lanstvo. Programsko osporavanje partijskog vostva, idealno tipski posmatrano, ima dva ekstremna oblika (sa mnogo meustupnjeva). Prvi oblik se zasniva na tvrdnji da su kljune koncepcije partijskog programa pogrene (prevaziene, zastarele), te ih treba menjati, a drugi na stanovitu da su uporine take partijskog programa valjane, ali ih postojee rukovodstvo ignorie, izneverava ili izdaje. Kritiare smetene na prvom polu Coser (1956) reinterpretirajui stavove Simmel-a (1955) o unutargrupnim sukobima naziva renegatima, a na drugom polu jereticima, to je dihotomna podela koju su Simmel, a za njim i Coser, preuzeli iz religije. Partije se energino obraunavaju sa renegatima, zato to oni dovode u pitanje jedinstvo organizacije, odnosno zato to, kako lucidno uoava Coser (1956, 69-70), renegatstvo znai i simbolizuje naputanje onih standarda grupe koji se smatraju vitalnim za
166
167 1990. godine, identifikovano je (Mair, 1997, 187) samo 55 sluajeva spajanja partija ili rascepa iz kojih su nastale nove partije. Uzrok tekoa obrazovanja novih partija u zemljama u kojima postojee partije imaju stabilnu izbornu klijentelu lei u tome to su nove partije primorane na ekspanziju na tui teren zbog ega, posve razumljivo, nailaze na ogoren otpor drugih partija. Novoformirana partija je prinuena da, u kratkom roku, dostigne prag preivljavanja, ija visina zavisi od prilika u zemlji. U postkomunistikim zemljama poput Crne Gore, u kojima parlamentarne partije dobijaju preteni deo sredstava iz dravnog budeta, taj prag je jednak izbornom cenzusu od 3%. Dostizanje cenzusa obezbeuje partijama parlamentarno predstavnitvo i tedro dravno finansiranje. Meutim, u Sloveniji je prag preivljavanja nii od izbornog cenzusa, jer partije stiu pravo na budetska sredstva ako na izborima dobiju 1% glasova, u Nemakoj je jo nii i iznosi samo 0.5%, dok je pravo na uee u raspodeli mandata vezano za zadobijanje u Sloveniji 4%, u Nemakoj 5% glasova. S obzirom na mnoinu uzroka, vrstu ishoda i efekata internih konflikata, postavlja se pitanje da li je uopte mogue apstraktno oceniti njihov znaaj. Prihvatljiv odgovor na to pitanje daje Von Beyme (1985, 232), po ijem miljenju znaaj internih sukoba zavisi od uticaja koji oni (konflikti V.G.) mogu imati na unapreenje interne demokratije. Uticaj je pozitivan ako interni konflikti oznaavaju poveanje uticaja lanstva na rukovodstvo a negativan ako do takve promene ne doe. Interni konflikti uestalo su izbijali u tek obrazovanim partijama postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope, a njihov epilog ponekad je bio dezintegracija partije. Pomenimo, na primer, da se 6 partija predstavljenih u maarskom parlamentu posle prvih izbora 1990. godine raspalo pre drugih izbora (1994) na 17 organizacija. U Poljskoj je na izborima 1991. godine uestvovalo 9 partija koje su tvrdile da potiu iz Solidarnosti, do ijeg je raspada prethodno dolo. U ekoj su izmeu juna 1992. i maja 1996. godine prestale da postoje 4 od 9 partija zastupljenih u ekom nacionalnom savetu. U Crnoj Gori se iz DPS-a 1997. godine otcepio SNP, koji je do izbora 2006. predstavljao drugu po snazi parlamentarnu partiju (iza DPS-a). Do rascepa je dolo i u NS 2001. godine, kada je obrazovana SNS. U Crnoj Gori izvesnog uspeha imale su i novoformirane partije, emu u prilog govori podatak da je partija Pokret za promene (PzP), obrazovana 2006, na parlamentarnim izborima iste godine zadobila 11 mandata (13,5%). U Srbiji je, takoe, partija G17 plus,formirana u decembru 2002, ostvarila zavidan uinak na parlamentarnim izborima odranim 2003. godine (34 mandata ili 13,6%).
redukuje vanost kongresa smanjujui uestalost njihovog sazivanja, o emu je ve bilo rei. Ponekad razliita teritorijalna pripadnost partijskih rukovodilaca vrsto konvergira sa granicama konfliktnih grupa unutar partije. To nipoto nije sluajno, jer teritorijalna pripadnost, po pravilu, oznaava i povezanost sa spletom ekonomsko-socijalnih interesa koji su esto nepodudarni sa interesima nekih drugih teritorijalnih celina. Razumljivo je, na primer, da funkcioneri i lanovi partije iz primorskih regija jedne zemlje imaju vie razumevanja za interese tih nego kontinentalnih regija, a ista pristrasnost moe se oekivati od funkcionera i lanova partija iz brdskih u odnosu na ravniarska podruja, kao i iz gradskih sredina u odnosu na selo i obrnuto. Latentna interesna napetost postaje manifestna kada se organi partije bez obzira na to da li je ona na vlasti ili u opoziciji izjanjavaju o predlogu zakona (mera) koji ima redistributivne efekte na pomenute teritorijalne celine. Tada interesne podele najpre podstiu unutarpartijsko grupisanje rukovodilaca i lanova koje se, kad postoji prikladan povod (okida), pretvara u sukob. Izvesne teritorijalne celine u datoj zemlji mogu i imati razliite politike interese koji u federalnim i/ili decentralizovanim dravama imaju osobene institucionalne kanale izraavanja. U takvim okolnostima, rukovodioci i lanovi partij iz odreenih delova drave upueni su na koordiniranje svog delovanja. Oni se, na primer, lako ujedinjuju oko zahteva da lideri partije iz tog dela drave (republike, regiona, optine) budu to bolje predstavljeni u centralnim organima partije ili drave (ako je partija na vlasti). Poto je ukupan broj politikih predstavnika ogranien, vie predstavnika iz partije sa jednog dela dravne teritorije znai da je manje predstavnika iste partije iz drugih delova drave, to moe da podstakne nesuglasice i sporove. Stoga nije preterano tvrditi da u federalnim i decentralizovanim zemljama postoji permanent na napetost oko obima zastupljenosti pojedinih delova partije u centralnim organima. Interni konflikti ponekad dovode do rascepa i do obrazovanja novih partija, a u nekim sluajevima i do promene tipa partijskog sistema. Dodue, u procesu institucionalizacije partijskog sistema, broj partija i relativni odnos snaga izmeu partija postaju sve stabilniji i, uporedo sa tim, smanjuju se anse da se pojavi nova partija. Pojava nove partije se u pojedinim zemljama sudara sa razliitim, teko premostivim, preprekama: snanom partijskom identifikacijom biraa sa ve postojeim partijama, prolim traumatinim iskustvima povezanim sa cepanjem partija (Austrija, Nemaka) i vrstim organizacionim vezama postojeih partija sa interesnim grupama (Von Beyme, 1985, 25) i dr. U jednom obimnom istraivanju kojim je obuhvaeno 147 izbornih nadmetanja u 14 zemalja stabilne demokratije, u razdoblju od kraja Drugog svetskog rata do
168
169 izdri kritiko ispitivanje. Prvo, kao to smo prethodno naglasili, ideologija i interesi idu zajedno u procesu stvaranja posebnih grupa u partijama. Dodue, bilo koji od ta dva elementa (lini interes, ideoloke razlike) moe se pojaviti sam i motivisati pojedince da formiraju frakciju, ali nakon toga pridolazi i drugi; interesi nalaze ideoloku racionalizaciju, a ideoloke razlike zadobijaju interesno utemeljenje. Sa druge strane, Lukieva formulacija (po pra vilu) odve je fleksibilna i doputa da postoje i organizovane klike i neorganizovane frakcije. Ostaje trei momenat razlikovanja frakcija i klika koji pominje Luki: javno ili tajno delovanje. Mislimo da je to krhka i slaba osnova razlikovanja. Priznanje aktera da deluju kao frakcija ili odbijanje da to priznaju nita u stvarnosti ne menja; to, zapravo, zavisi od taktikih procena pripadnika frakcije, ali se nipoto ne moe smatrati pouzdanim pokazateljem o njenom (ne)postojanju. Rose (1964, 37) uspostavlja razliku izmeu frakcije kao samo upravnog organizovanog tela sa izvesnom merom kohezije i discipline i tendencije kao stabilnog skupa stavova, a ne stabilne grupe politiara. Ovde je, po naem miljenju, re o znaajnoj razlici, koju emo iskoristiti za distinkciju tendencija i frakcija, ostavljajui po strani druge nazive za oblike unutarpartijskog organizovanja da bismo izbegli teko reive pojmovne i terminoloke nesporazume. Pod tendencijom podrazumevamo grupu labavo strukturisanih partijskih lanova koja se u svom delovanju rukovodi osobenom idejom vodiljom (novom idejom ili, ee, novom interpretacijom ranije prihvaene ideje) prema kojoj ostalo lanstvo ili neki njegovi delovi izraavaju rezerve. Tendencije prerastaju u frakcije kada organizacione veze izmeu njihovih lanova dostignu kritinu gustinu i stabilnost i kada se jasno izdvoji pojedinac (ili grupa) koji koordinira akcije ostalih. U stvari, tendencije su etapa u nastanku frakcija. Ovako shvaene ten dencije postoje i u najmonolitnijoj partiji, a pod kojim uslovima se transformiu u frakciju pokuaemo da odgovorimo na stranicama koje slede. Tendencije odgovaraju potrebi decentralizacije partija, koja je, prema Meynaud-u (1965, 75), rezultat dveju vrsta uzrok. Prvi su ideoloki; tendencije obezbeuju partiji veu fleksibilnost u odreivanju programskih stanovita. Drugi uzroci tiu se sastava lanstva; postojanje tendencija olakava u istoj partiji koegzistenciju razliitih socioprofesionalnih grupa. Nasuprot tendencijama, frakcije su stabilno organizovane grupe rukovodilaca i lanova koje nastoje da ostvare neke parcijalne ciljeve u
5.4.2 Od tendencije do frakcije

Za oznaavanje oblika supstranakog organizovanja koriste se razliiti termini: fakcije, tendencije, frakcije, klike, krila, koterije, grane itd. Pojedini pisci koriste re fakcija kao sinonim za frakciju (npr. Rose 1974, 320-321; Von Beyme 1985, 225). Barker (1959, 160) insistira na tome da fakcije (za razliku od partija) nisu dobrovoljne organizacije i da karakteriu politiki ivot srednjovekovnih italijanskih gradova, u kojima su interfakcijski sukobi reavani nasiljem. Moda je rairena negativna vrednosna konotacija termina fakcija posledica iroko prihvaenog Burke-ovog gledita (1861, 134) da se pod fakcijom podrazumeva organizacija ija je aktivnost podstaknuta iskljuivo gramzivim, egoistikim ciljevima, pri emu je, u kontrapoziciji sa fakcijom, citirani pisac definisao partiju na sledei nain: Partije su skup ljudi ujedinjenih da zajednikim nastojanjem unaprede nacionalni interes prema principu oko kojeg su saglasni. Sredinom devetnaestog stolea, Blunli (1980, 9), poput Burke-a, vidi u partijama samo instrument za unapreivanje opteg interesa. On pie: Mi govorimo o politikoj partiji kad je ona zadahnuta kakvim politi kim naelom i kad ima svoju politiku tenju. Politiki je, pak, u punom i pravom smislu te rei samo ono to stoji na egzistenciji drave i to se po tome sa dravom slae, samo ono to slui optem blagostanju. Ako to nije sluaj, ako partija tei uim (samoi vim) interesima, izopaava se, veli Blunli, u fakciju. Ovo je primer moralistikog pristupa, u kojem Blunli, kao i mnogi pisci krajem osamnaestog i poetkom devetnaestog stolea, identifikuje partiju sa dobrom, a fakciju sa zlom. Sartori (1976, 73) pravi osobenu pojmovnu distinkciju; on govori o fakciji kao skupini osobene moi, o frakciji kao o optoj, nespecifikovanoj kategoriji stranakog grupisanja, dok tendencijom oznaava skupinu lanova partije koji dele osoben set stavova. Pojedini pisci nastoje da povuku vrstu granicu izmeu frak cija i drugih grupa koje se obrazuju u partijama. Radomir Luki (1966, 38) na primer, razlikuje frakciju od klike po tome to je frakcija vezana ideologijom, dok je lini interes cement jedinstva klike. Povrh toga, belei Luki (1966, 38), klika po pravilu nije organizovana dok frakcija po pravilu jeste. Usled toga, klika se trudi da sakrije svoje postojanje od javnosti dok frakcija deluje javno. Mi, meutim, mislimo da nijedan od ponuenih kriterija ne moe da
170
171 opciju opredelio se u Srbiji DS, koji, poetkom 2005. godine, nije prihvatio obrazovanje Liberalno-demokratske frakcije (LDF), a njene lidere (na elu sa edomirom Jovanoviem) iskljuio je iz partije. Na slian nain reagovale su sve relevantne partije Srbije i onemoguile institucionalizaciju frakcija. Otar antifrakcijski stav zauzelo je i rukovodstvo Unutranje makedonske revolucionalrne organizacije Demokratske zajednice za nacionalno jedinstvo (UMRO-DZNJ), kada su u toj partiji, od 2003. do 2005. godine, poele da se uobliavaju frakcije. Rukovodstvo je na to uzvratilo iskljuivanjem iz partije frakcijskih lidera, nakon ega je nastalo pet novih partija (iljanovska-Davkova, 2005). Drugaiju opciju prihvatilo je rukovodstvo vladajue Socijaldemokratske partije u Rumuniji u prolee 2004. godine, kada je izbio interni konflikt u toku kojeg su nastale dve frakcije; prvu je predvodio premijer i predsednik SDP-a Adrian Nastase, a drugu predsednik Rumunije i najuticajnija linost u partiji Roman Iliesku. Sredinom iste godine, izmeu sukobljenih frakcija postignut je modus vivendi oko kljunih kadrovskih reenja (Popa, 2004, 4), to se moe smatrati vanim korakom ka statutarnom priznavanju frakcija. U nekim partijama f rakcije ostvaruju izuzetno visok stepen samostalnosti, to se ogleda u posedovanju vlastitih izvora finansiranja i u organizovanju, mimo partijskog vrha, izbora za rukovodee organe frakcije. Kao primer za to navodimo Socijalistiku partiju Italije (SPI) i Demohriansku partiju Italije (DHPI). U SPI, poetkom ezdesetih godina dvadesetog stolea, delovalo je sedam, a u DHPI, pred Kongres 1972. godine, aktivno je bilo devet frakcija. U Laburistikoj partiji Velike Britanije deluju, dodue manje, brojne frakcije. Leva frakcija te partije (left-wing) bila je, sredinom prolog stolea, ak podeljena unutar sebe u pogledu krupnih pitanja: drav ne intervencije u privredi, politike dohodaka i intenziteta saradnje Vlade i Trejdjuniona. Slina je situacija sa desnom frakcijom (right-wing), koja se od poetka 1981. godine odvojila od Laburistike partije i formirala novu stranku. Povod za njeno odvajanje prvi put u istoriji laburista jeste promena u nainu izbora lidera stranke, kojom je parlamentarna grupa stranke izgubila pravo da sama bira lidera. Umesto jednostrane odluke parla mentarne grupe, lidera LP od 1981. godine (kao to smo naveli u glavi IV ) bira meoviti organ koji ine jednak broj predstavnika Trejdjuniona, parlamentarne grupe i partijske organizacije. Frakcije ponekad sarauju bez posredstva centralnog rukovodstva sa frakcijama drugih partija. Tako su neke frakcije Socijalistike partije Italije,
partiji, bez obzira na to da li su statutarno dozvoljene ili ne (Goati, 1984, 209-219). Kod frakcija uvek je re o trajnim a ne o ad hoc grupisanjima; pripadnici frakcija svesni su svojih osobenosti u odnosu na druge frakcije. Na slian nain frakciju definie Zuckerman (1972, 430), naglaavajui da je to strukturisana grupa u politikoj partiji koja tei, kao minimum, da upravlja ili da utie na upravljanje partijom, a skoro identino odreenje prihvataju Ranney and Kendall (1956, str. 126). Sartori (1976, 73) deli frakcije na personalne, koje slede jednog neprikosnovenog lidera, i konfederativne ili koalicijske frakcije, koje, umesto jednog generala, imaju na elu mnotvo pukovnika. S obzirom na ulogu koju vre u partiji, citirani pisac na istom mestu razlikuje frakcije bandwagen tipa , koje su spremne da se pridrue pobediku u unutarstranakim obraunima i zadovoljavaju se malim nagradama, veto-frakcije, kojima je cilj opstrukcija donoenja odluka, i, najzad, frakcije usmerene na zauzimanje vlasti i nametanje vlastite politike itavoj frakciji. Svi tipovi frakcija koje nabraja Sartori obuhvaeni su naom prethodno iznetom definicijom. Ovaj autor, takoe, naglaava da u partijama, pored pripadnika tendencija i frakcija, deluju i nesvrstani lanovi (koji se iskljuivo identifikuju sa stranakom platformom i ne manifestuju parcijalnu lojalnost prema tendencijama ili frakcijama), kao i atomizovani delovi stranke koji se sastoje od malih skupina lanova koji krue oko pojedinih partijskih voa. Nesvrstani lanovi i/ili atomizovano podruje (u partiji V.G.) mogu delovati kao skupine za podrku i postati najtraenije karte u igri, s obzirom na to da mogu poremetiti postojeu ravnoteu izmeu stranake veine i manjine. Smatramo da je ovde re o dragocenom uvidu koji obavezno treba uzeti u obzir u analizi internih procesa u partijama. Ponovo naglaavamo da odsustvo odredaba u partijskim statutima o frakcijama, pa ak i zabrana frakcija, ne mogu da spree njihovo formiranje. Kada frakcija nastane via facti, iako to statut ne dozvoljava, partijsko rukovodstvo suoava se sa dilemom izmeu preutnog pristajanja na novo stanje stvari ili/i eliminacije pripadnika frakcije iz partije, posle ega oni najee obrazuju novu partiju. U opredeljivanju za neku od navedenih opcija partijsko rukovodstvo moe, na osnovu cost and benefit analize, da proceni da je teta od cepanja partije izraena naroito u gubljenju kritine mase glasova za dostizanje izbornog cenzusa ili za uspostavljanje vladajue koalicije vea od prihvatanja frakcije i da se, zbog toga, odlui za institucionalizaciju ili bar preutno prihvatanje faktikog stanja. Za prvu
172
173 u kojem partija deluje. Osim toga, kao to smo prethodno konstatovali, na obrazovanje frakcija bitno utie konstantna ambicija partijskih rukovodilaca koji ne zauzimaju elnu poziciju da poveaju svoju mo nautrb partijskog voe i da ga zamene; nezadovoljene ambicije su, dakle, invarijantni i sveprisutni pokreta frakcijskih podela. Od endogenih varijabli ovom prilikom emo pomenuti: - socijalnu nehomogenost partijskog lanstva; - stepen (de)centralizacije unutranje organizacije; - tip izbornog sistema u partiji; - postojanje kolektivnih lanova, i - okolnost da je partija obrazovana fuzijom vie organizacija. U pogledu socijalnog sastava partije ini se sasvim osnovanom hipoteza da e, ukoliko je partija sastavljena od socijalno-ekonomski heterogenih grupa lanova, potreba predstavljanja i unapreenja razliitih interesa tih grupa delovati kao podsticaj partiji da svoja opredeljenja uopteno definie, to e pokrenuti pojedine grupe da konkretno odrede vlastite interese i udrue se u frakciju radi njihove odbrane unutar partije. Ali, dostupna injenina graa ne podrava tu hipotezu. Zuckerman (1972, 435-36) je, na primer, ubedljivo poka zao da se frakcije u Demohrianskoj partiji Italije ne formiraju po liniji interesne, odnosno klasno-slojne podele. Postojanje frakcija u DHPI Zuckerman objanjava tzv. klijentelizmom, tj. okolnou da su lanovi frakcija ekonomsko-socijalno zavisni od lidera. A lideri, na svim nivoima partijske piramide (nacional nom, regionalnom, komunalnom), ljudi su vieg socijalnog statusa u odnosu na lanove. Prema tome, linija klasno-slojne podele u toj partiji ne prolazi izmeu frakcija, nego kroz njih, delei ih na pripadnike vie klase (lidere) i niih klasa (lanove). Ni nalazi zanimljivog empirijskog istraivanja iz 1970. godine kojim su obuhvaeni delegati 38. kon gresa SP Italije (oktobar 1968) nisu pokazali vrstu korelaciju izmeu socijalno-ekonomskog poloaja lanova i pripadnosti frakcijama u toj partiji. Naime, empirijski rezultati ne potvruju postojanje statistiki znaajne veze ni izmeu pripadnosti la nova SPI pojedinim partijskim frakcijama i nekog od sledeih obeleja ispitanika: profesionalne aktivnosti, uzrasta, poro dinog porekla, regionalne pripadnosti i prirode politikog iskustva. Ali, zauzvrat, istraivanje je potvrdilo pretpostavku da su frakcije u SPI veoma vrste i da su zasnovane na relativno konzistentnim opredeljenjima po kojima se njihovi pripadnici izmeu sebe jasno razlikuju. Autori ovog istraivanja
Republikanske partije Ita lije i Radikalne partije organizovale, ezdesetih godina prolog veka, zajednike kongrese sa listom Il Mondo. U Liberalnodemokratskoj partiji Japana (LDP) podela na frakcije, od sredine pedesetih pa do poetka devedesetih godina dvadesetog stolea, bila je tako vrsta da je borba izmeu frakcija liila na borbu partija. Za opisivanje frakcija, mediji u toj zemlji koristili su vojnu terminologiju: divizija, gene ral, generaltab itd. (Leiserson, 1968). Bavei se Demohrianskom partijom Italije (DHPI) i LDP Japana istraivai su se suoavali sa teko reivom dilemom: da li su te partije, pojedinano uzev, jedinstvene organizacije ili, pak, osoben partijski sistem? Za razliku od velikog broja partija zemalja stabilne demokratije u kojima su frakcije prihvaene kao oblik unutarpartijskog organizovanja i delovanja, u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope, ukljuujui Crnu Goru, statuti relevantnih partija izriito zabranjuju obrazovanje frakcija ili se o tome explicit ne izjanjavaju. Primera radi, o odnosu makedonskih partija prema frakcijama jedan poznavalac je zabeleio: Prolo je petnaest godina od kad je ustanovljen partijski pluralizam, ipak izgleda da duh ,demokratskog centralizma kao Lenjinovog principa za navodnu ,ravnoteu slobode i debate i vrstog ,jedinstva akcije, jo uvek ivi u naim partijama (prema: Siljanovska-Davkova, 2005, 2). U retke partije koje odstupaju od zabrane formiranja frakcija treba ubrojiti SDP Hrvatske i Udruenu lista socijaldemokrata Slovenije koje omoguavaju delovanje politiko-programskih struja, odnosno funkcionalno organizovanje interesnih grupa u stranci. Toj malobrojnoj grupi pripada i Socijalistika partija Albanije, koja je u statutarnom dokumentu usvojenom u maju 2005, dopustila prerastanje u frakciju svakoj tendenciji koja na internim partijskim izborima dobije vie od 20% glasova. Ako do toga doe, frakcija zadobija pravo da bude predstavljena u svim partijskim forumima u kojima se donose odluke u proporciji sa svojom numerikom snagom.
5.4.3. inioci nastanka

Dakle, postojanje frakcija pouzdan je pokazatelj sukoba unutar partije, pa zbog toga svi inioci koji podstiu sukobe o kojima je prethodno bilo rei pospeuju obrazovanje frakcija. Te inioce emo uslovno podeliti na (a) endogene, koji se tiu svojstava same partije, i (b) egzogene, vezane za kontekst
174
175 je varijabla izbornog sistema najvitalniji deo ,unutranjeg ureenja stranke; kad doe do glasanja, kocke su baene, a svi uesnici ivotno su zainteresovani da se potuju pravila. Prema hipotezama Sartorija veinski sistem izbora partijskog rukovodstva odrava postojee frakcije, dok proporcionalni izborni sistem olakava odravanje postojeih frakcija i podstie nastanak novih. Dobar primer za to su Ujedinjena socijalistika partija (PSU) i Socijalistika partija (SFIO), sredinom sedamdesetih godina u Francuskoj, u kojima je proporcionalna formula u izboru rukovodeih organa snano uticala na porast broja frakcija. Ako partija, pored individualnih, ukljuuje i kolektivne lanove (sindikati, organizacije omladine, ena), moe se oekivati da se lideri tih organizacija unisono zalau za odreene interese i ideje koje nemaju uvek podrku ostalih lanova rukovodstva, to pospeuje nastanak tendencija i frakcija. Neke partije Crne Gore, kao to smo prethodno naveli, predviaju posebne organizacione forme u koje su ukljueni mladi i ene, ali to nije imalo znatnijeg uticaja na interne odnose unutar partija. Objanjenje za to treba, verovatno, traiti u kratkoj istoriji tih formi organizovanja (3-5 godina), zbog ega nisu imale vremena da uvrste vezu sa svojom bazom, niti da naglase svoje osobenosti u odnosu na ostale partijske organe. Najzad, kao katalizator nastanka frakcija deluje nain nastanka partije (genetski kod). Ako je obrazovana fuzijom manjih partija, vea je verovatnoa da e te partije nastaviti da deluju u obliku frakcija. Dobar primer za to su Laburistika partija u Izraelu i Liberalno-demokratska partija Japana, koje su formirane fuzijom vie stranaka. Bive stranke zadrale su u novim organizacijama, u obliku frakcija, visoki stepen autonomije. U egzogene varijable nastanka frakcija svrstaemo: - broj partija u sistemu; - relativnu snagu partije u odnosu na ostale partije; - stepen u kojem partija konkurie sa drugim partijama za istu izbornu klijentelu, i - zadobijanje ili gubitak vlasti i izborni neuspeh. Logino je pretpostaviti da je raznovrsne interese mnogobrojnih drutvenih slojeva i grupa lake izraziti preko postojeih partija u viepartijskim nego u dvostranakim sistemima, u kojima su stranke prinuene da u procesu agregacije eliminiu mnoge parcijalne interese drutvenih subjekata. Na osnovu toga moe se pretpostaviti da je u viepartijskim sistemima manja potreba
(Spreafico e Cassola, 1970, 716) saoptavaju to na sledei nain: Bilo da se radi o glavnim temama o kojima je Kongres raspravljao ili o itavoj seriji ekonomskih problema, orijentacije (ispitanika V. G.) postaju koherentno umerenije ako idemo od levice ka desnici rasporeda (schieremento). U pogledu prirode reforme italijanskog drutva, ije ostvarivanje podravaju, delegati desnih frakcija trae preteno ekonomske i socijalne reforme u okviru sistema, dok oni orijentisani vie levo trae, naprotiv, duboku reviziju politikog poretka i ustrojstva. Razliita askriptivna svojstva lanova partija podstiu, u odreenim okolnostima, uspostavljanje frakcija. U socijalno heterogenoj Belgiji pripadnici flamanske i valonske etnike zajednice delovali su do kraja ezdesetih godina prolog stolea u naglaeno autonomnim frakcijama istih partija, koje su pod uticajem sve veih politikih tenzija (prvenstveno oko statusa Brisela) prerasle u samostalne partije. Istini za volju, ovde nije re o vrstom pravilu, jer u nekim zemljama askriptivna svojstva imaju relativno mali uticaj na partijsku afilijaciju. Dobar primer za to je socijalno heterogena Crna Gora u kojoj neke relevantne partije, poput DPS-a, SDP-a, LSCG-a (do prestanka postojanja), imaju meovitu etniko-versku strukturu (Goati, 2000) lanova i pristalica, ali to nije bio uzrok nastanka frakcija. Na postojanje frakcija bitno utie stepen decentralizacije; ako je partija sasvim labavo organizovana ona, zapravo, deluje kao zbir frakcija. U partijama u kojima je naglaena mo viih organa u odnosu na nie i u kojima su statutarno onemoguene horizontalne veze izmeu pojedinih delova, manje su mogunosti formiranja frakcija. Ali i ovde je re samo o uticaju, a ne o uzrono-posledinoj vezi jer, kao to smo istakli, statutarna zabrana frakcija ne moe da prevlada unutranje rascepe. O tome svedoi Komunistika partija Finske, u kojoj su sedamdesetih godina dvadesetog stolea, uprkos statutarnoj zabrani, delovale dve frakcije koje se oznaavaju kao demokratska veina i dog matska manjina. Dodue, takva situacija nije omoguena samo tole rantnou veine ve i uvaavanjem znaaja velikog suseda (SSSR), koji je podravao manjinsku frakciju. Naroiti uticaj na obrazovanje frakcija Sartori (1976, 97), s pravom, pridaje izbornom sistemu u partiji. Za karijerno usmerenog politiara unutarstranaki izborni aranmani ine puteve do poloaja ili njegove staze do uspeha. Uostalom, nain raunanja i vrednovanja glasova odluuje o tome ko je pobedio. To implicira, najpre, da je varijabla izbornog sistema mnogo vanija u unutarpartijskim pitanjima nego drugde. To implicira i da
176
177 kluba u odnosu na centralno partijsko rukovodstvo, to moe da bude inicijalna kapisla za obrazovanje frakcija. Slian efekat moe da proizvede i eliminacija partije iz vlade, jer tada jaa partijsko rukovodstvo nautrb vladavinskog lica partije. Napomenuli smo da upravo oko odluke partije da ue u koalicionu vladu posebno ako je ine programski heterogeni partneri neretko izbijaju unutarpartijski sporovi izmeu dva tipa rukovodilaca, programskih istunaca i politikih realista. To podstie pripadnike obeju suprotstavljenih grupa da pojaavaju meusobne veze i koordiniraju aktivnost, to, zapravo, olakava transformaciju tendencije u frakciju. Odluka o stupanju u vladavinski aranman imala je, na primer, dezintegrativne efekte na etniku Maarsku zajednicu u Rumuniji (MZR). Ta partija je 2001. godine podrala Vladu Socijaldemokratske partije, ne ulazei sama u Vladu, to je podstaklo podelu MZR na reformistiko i umereno krilo (Popa, 2004, 10). Identian efekat imala je u Srbiji odluka SPO-a o ulasku u manjinsku vladu Srbije obrazovanu u martu 2004. godine. Takva odluka doneta je veinom glasova Glavnog odbora SPO-a, uz snano agitovanje pripadnika parlamentarne grupe, uprkos negativnom stavu dela rukovodstva na elu sa predsednikom stranke Vukom Drakoviem. Spor je nastavljen tokom 2004. godine kao frakcijska borba iji je epilog izbacivanje (poetkom 2005) veine lanova (9 od 13) parlamentarne grupe iz partije. Najzad, izborni neuspeh partije stvara pogodnu atmosferu za frakcijske podele. U gubitnikoj partiji pojaavaju se sumnje u sposobnost voe da ostane na elu partije. To esto, u javnim nastupima, iznose pojedini pripadnici rukovodeeg kruga, na ta se u voinu odbranu stavljaju drugi partijski funkcioneri. Dobra ilustracija za to su interne turbulencije u VMRODPMNE-u posle neupeha na parlamentarnim izborima u Makedoniji 2002. godine. Nakon toga, voa i osniva stranke Ljupo Georgijevski podneo je ostavku, a na mesto predsednika izabran je Nikola Gruevski. Tada su dva lana rukovodstva (Dosta Dimovska i Marjan orev) zahtevali da im se omogui obrazovanje frakcije u okviru partije, to im rukovodstvo nije dozvolilo. Kao odgovor na to, Dimovska je sa grupom istomiljenika obrazovala Pokret za evroatlansku Makedoniju, kao prvi korak ka obrazovanju nove partije. Interni potresi u VMRO-DPMNE-u, podstaknuti izbornim porazom, nisu time zavreni, nego su nastavljeni razmiricama izmeu novoizabranog predsednika, sa jedne strane, i Izvrnog odbora i parlamentarne grupe, sa druge strane. Jedan deo lokalnih organizacija predlagao je sazivanje partijskog kongresa, a drugi deo je zahtevao da Izvrni komitet preuzme kljunu ulogu u partiji.
unutarstranakog organizovanja (tendencije, frakcije) nego u dvostranakim sistemima. Ali, ni u ovom sluaju iskustvena graa ne potkrepljuje navedenu hipotezu; frakcijske podele tradicionalno su naglaenije, na primer, u Italiji i Finskoj, koje imaju viepartijske sisteme, nego u Velikoj Britaniji, u kojoj je na snazi dvopartijski sistem. Intervenirajua varijabla koja objanjava izostanak oekivane veze su snane i dobro organizovane interesne grupe, koje u Velikoj Britaniji deluju kao funkcionalni ekvivalenti partija. I u dvostranakom sistemu sa izrazito decentralizovanim partijama, kakav postoji u SAD-u, relativno su slabi pritisci za obrazovanje frakcija. Komparativni pregled frakcija u Demokratskoj i Republikanskoj stranci SAD-a u pojedinim federalnim dravama pokazuje da su frakcijske borbe znatno intenzivnije u dravama u kojima te stranke (Republikanska ili Demokratska) imaju dominantan poloaj nego u onima gde su snage stranaka izjednaene. Na osnovu toga Key (1953, 289-291) iznosi izazovnu hipotezu da je postojanje frak cija rezultat nepostojanja konkurencije izmeu partija ili je ona nepotpuna. ini nam se da ta hipoteza (formulisana za SAD) ima ire vaenje, jer istie u prvi plan jo jedan vaan inilac koji podstie frakcijske podele: nadmoan poloaj partije u partijskom sistemu. Tome u prilog govore primeri Italije i Japana od kraja Drugog svetskog rata do poetka devedesetih godina prolog stolea, gde su permanentne frakcijske borbe unutar politiki dominantne DHPI, odnosno LDP, inile okosnicu politikog ivota, o emu je ve bilo rei. Indikativno je da je u DPS-u, takoe, dolo do formiranja frakcija i do rascepa 1997. godine, nakon to je ta partija ostvarivala apsolutnu dominaciju u politikom ivotu Crne Gore (na parlamentarnim izborima 1996. godine osvojila je 51,2% glasova i 63,4% mandata). Na verovatnou obrazovanja frakcija u odreenoj partiji utie (ne) postojanje drugih partija koje se bore za istu izbornu klijentelu. Ako postoji konkurencija za isto birako telo, vea je verovatnoa da e partija odoleti frakcijskim podelama i sauvati homogenost. Nasuprot tome, ako partija nema konkurenta u svom izbornom lovitu, njena interna homogenost slabi i lako nastaju frakcije. Sartori (1976, 85) to ovako sumira: Ako stranka iz bilo kojeg razloga smatra da je u izborno sigurnoj situaciji, stranaku jedinicu i jedinstvenost, po pravilu, zamenjuje stranaka razjedinjenost. Promena poloaja partije u sistemu, tanije reeno pretvaranje opozicione partije u vladajuu i vice versa deluje, takoe, kao katalizator formiranja frakcija. Ulazak opozicione partije u vladu znai promenu vanosti poslanikog
178
179 obezbedilo dovoljnu empirijsku podlogu za formulisanje teorije koalicionog ponaanja frakcija, poput teorije o koalicionom ponaanju partija, o kojoj je bilo rei u III glavi. Odnosi izmeu partija i izmeu partijskih frakcija mogu biti slini, ali ne identini, prvenstveno zbog toga to izmeu partija postoje, po pravilu, vee programsko-politike razlike nego izmeu frakcija iste partije, pa je u odnosima izmeu frakcija mogue uzeti samo njihovu veliinu a ne i politiku distancu. Naglaavamo po pravilu, ali ne uvek; na opreznost u tom pogledu podstie prethodno opisani primeri DHP Italije i LDP Japana, unutar kojih nije sasvim izvesno da je ideoloki spektar bio ui nego u partijskim sistemima dveju zemalja. Poto je delovanje frakcija u DHPI i LDPJ bio predmet minucioznog praenja i briljivih analiza, izneemo ukratko najvanije uvide i ocene do kojih su doli istraivai. Analizirajui interne odnose u DHPI, po sebno aktivnost frakcija te partije u razdoblju izmeu 1946. i 1965. godine, Zariski (1965, str. 3-34) je zapazio da su se u tom periodu oitovali sledei fenomeni: (1) Poveanje broja frakcija koje se bore za kontrolu nad partijom; (2) Postojanje frakcija je u najveoj meri uslovljeno sukobima izmeu vodeih linosti, a manje principijelnim razlozima; (3) Stalno zamuivanje linija podele izmeu raznih frakcija, mada je uvek mogue identifikovati politiku liniju koju zastupa dva ili vie blo kova frakcija; (4) Nepostojanost frakcijskih lidera i sledbenika koja se ogleda u estim prelascima iz jedne frakcije u drugu; (5) Mali stepen frakcijske kohezije i kontinuiteta; esti su sukobi unutar frakcija i stvaranje novih frakcija; (6) Slabljenje partijske discipline i labavljenje kontrole centralnog rukovodstva nad delovanjem frakcija; (7) Sve vea uloga parlamentarne grupe u oblikovanju partijske politike i, najzad, (8) Pojava lidera koji vre posredniku ulogu u interfrakcijskim konfrontacijama. U analizi koalicionog ponaanja frakcija LDPJ, Leiserson (1968, 773-74) je formulisao sledee pretpostavke: (1) Akteri znaju kakvi su mogui rezultati i rangiraju ih kao vie i manje poeljne; (2) Koalicija frakcija kontrolie naknade (payoffs) svojim lanovima, jer oni ne mogu do njih da dou bez lanstva u koaliciji, i (3) Koalicija frakcija je vredna formiranja, jer su bez nje akteri na gubitnikoj strani. Na osnovu iznetih pretpostavki Leiserson naglaava da se, pod uslovom konstantnog zbira (constant-sum), moe oekivati obrazovanje minimalne pobednike koalicije, precizirajui da je to koalicija koja bi postala gubitnika ako bi bilo koji lan napustio koaliciju. Ovaj autor obrazlae formiranje minimalne pobednike koalicije lakim
Poetkom 2004. godine Centralni komitet stao je na stranu predsednika stranke i podrao njegovu nameru da proiri broj lanova Izvrnog komiteta (to je doputeno po Statutu VMRO-DPMNE-a). Jo dramatiniji epilog imao je u Bugarskoj teak izborni poraz vladajueg Saveza demokratskih snaga (SDS) na parlamentarnim izborima 2001. godine. Posle toga intenzivirane su frakcijske podele, koje su se zavrile rascepom SDS-a na tri partije (Karsimeonov, 2004, 10-11).
5.4.4 Efekti delovanja

Stav doktrine prema frakcijama bio je dugo izrazito kritian, naroito kod zagovornika lenjinistike koncepcije partije proletarijata, po ijem uverenju frakcije neizbeno slabe revolucionarnu partiju u njenoj tenji za uspostavljanjem socijalistikog poretka. Autori izvan lenjinistike interpretacije marksizma znatno obazrivije i uravnoteenije ocenjuju ulogu frakcija. Von Beyme (1985, 238) naglaava, na primer, da frakcije spreavaju partijske lidere da monopolizuju kanale komunikacija u partiji, kao to se Michels bojao da e initi. Prema nekim autorima, frakcije usporavaju centralizaciju partije (Meynaud, 1965, 78). Postojanje frakcija deluje podsticajno na interni dinamizam i omoguuje bolji uinak partije u politikom ivotu. Takvu hipotezu, u pogledu Socijalistike partije Francuske krajem dvadesetog veka ubedljivo je obrazloio Sforza (2002). Pomenuli smo da se u nekim zemljama, poput Japana i Italije, vie decenija nisu smenjivale na vlasti razliite partije, ve koalicije frakcija iz istih partija: DHPI i LDP. Michael Leiserson (1968) je na osnovu analize delovanja LDP-a od 1956. do 1966. godine uoio izvesne pravilnosti u obrazovanju frakcijskih koalicija. Za razliku od Riker-a, Panebianco-a i Von Beyme-a, koji su kao to smo pokazali partiju posmatrali kao jedinicu analize, Leiserson smatra da taj status ima partijska frakcija. To nije proizvoljna ocena, nego stav vrsto zasnovan na delovanju LDP, koja je, u razdoblju u kojem je taj autor analizira (a i kasnije, sve do poetka devedesetih godina), vladala Japanom kao konfederacija frakcija iji se broj kretao od 7 do 10. Najvanija mesta u japanskoj vladi pripadala su, na sukcesivnim izborima, veinskoj koaliciji frakcij unutar LDP-a, iji je kandidat bivao izabran na konvenciji za partijskog predsednika (sa dvogodinjim mandatom). U toj zemlji promenjeno je, u posmatranom razdoblju, 9 vlada, to je Leiserson-u
180
pregovaranjem sa manjim brojem lanova i veim prednostima za uesnike u sluaju pobede. Osim toga, Leiserson navodi jo tri pravila koalicionog ponaanja partijskih frakcija. Prvo, unutar pobednike koalicije raspodela plena ostvaruje se u skladu sa teinom svakog lana; drugo, kada je broj potencijalnih partnera veliki, koalicija e biti obrazovana od najmanjeg mogueg broja aktera; i tree, prethodno navedena pravila nee vaiti ako doe do promene odnosa snaga zbog raspada neke frakcije ili zbog rezultata parlamentarnih izbora.
VI DEO Finansijsko poslovanje partija

Da bi ostvarivale svoju ulogu u politikom ivotu, partije moraju da raspolau znaajnim novanim resursima. U stvari, partijama je potreban stalni priliv novanih sredstava, iji iznos zavisi od veliine i tipa partije, brojnosti stanovnitva i prostranstva zemlje, vertikalne decentralizacije, odnosno broja nivoa na kojima se biraju politiki predstavnici, broja organizacionih nivoa same partije, tipa izbornog sistema i dr. Korienje novca od strane partija u izbornim nadmetanjima nije uvek u skladu sa demokratskim principom jedan ovek jedan glas, jer upotreba novca kao politikog resursa uvodi volens-nolens nejednakost pri raspodeli bogatstva u politiki proces (Nassmacher, 2003, 5). U aktuelnom razdoblju napetost izmeu principa jedan ovek jedan glas i nejednakih novanih mogunosti partija svakako je manja u zemljama stabilne demokratije sa snanom srednjom klasom nego u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope, u kojima bogatiji deo populacije moe, finansijskom podrkom partija, bitno da ojaa svoj uticaj u politikom ivotu i tako ogranii naelo ravnopravnosti graana. Ne treba smetnuti s uma da traganje za novcem moe podstai politiare da vie sluaju one koji pomau njihove kampanje nego one koji glasaju za njih ili njihove partije (Paltiel, prema: Nassmacher, 2003, 6). Novac i pravo glasa vani su izvori drutvene moi. Verovatno se moe poteno zakljuiti konstatuje, bez okolienja Key (1967, 515) da bogati ljudi koriste novac u politici da bi zatitili ono to smatraju svojim interesom. Njihovih je glasova malo u reimu narodne vlade i oni izgrauju svoje politike odbrane upotrebom novca. Drugi imaju glasove, oni novac. Dve (grupe V.G.) su ako ne u permanentnom konfliktu, onda u potencijalnom sueljavanju. Ba zato to su partije najvaniji kolektivni akteri u demokratskom procesu, poznavanje naina na koje one zadobijaju i troe finansijska sredstva neophodno je za razumevanje funkcionisanja demokratije (slino: Heard, 1960, 112). U jednom priruniku (Money in Politics Handbook: A Guide to Incrising Transparency in Emerging Democracy, Office of Democracy and
182
183 prilikom rasprava o drugim pitanjima; partijskoj lanarini, povezanosti izmeu partija i sindikata i uticaju poklonodavaca na politiku partija, koji, inae, smatra u sutini benignim. Njihovo (poklonodavaca V.G.) meanje u izvesna opredeljenja partije je vidljivo, ali ono ne implicira istinsko uee u stalnom rukovoenju. Tek u drugoj polovini dvadesetog stolea, uporedo sa poetkom finansiranja partija iz dravnog budeta, publikuju se celovite rasprave o finansiranju partija. Tu nije re o pukoj koincidenciji, ve o dva sutinski povezana procesa, jer su dravni organi obezbeivanjem stalnih davanja partijama zadobili pravo da kontroliu partije kako troe sredstva poreskih obveznika. Na taj nain je i za istraivae skinut deo vela tajne sa finansijskog poslovanja partij i utrt put za sistematske studije. Ipak, to je tek poetak, jer su podaci o sticanju i korienju novca od strane partij esto nepotpuni i, uz to, dostupni su samo u nekim zemljama (Von Beyme, 1985, 3). O dimenzijama finansijskih sredstava koje partijski kandidati na izborima prikupljaju iz nepoznatih izvora dobro svedoe primeri iz mnogih zemalja sa razliitih kontinenata. U Italiji je, na primer, 1992. godine utvreno, u okviru akcije mani pulite (iste ruke), da su partije dobile devet desetina novca na ilegalan nain (Bardi and Morlino; prema: Nassmacher, 2003a, 121). U Japanu je, sredinom prolog stolea, suma utoenih sredstava petostruko premaivala maksimum previen zakonom (Ike; prema: Ferdinand, 2003, 58). U Rusiji, na izborima poetkom devedesetih godina, suma utroenog novca daleko je prevazilazila dozvoljene limite (Walecki, 2003, 73-74), a poreklo vika ostalo je nepoznato. Na predsednikim izborima u Venecueli 1993. godine poznat je izvor samo za 25% novca utroenog od strane etiri kandidata u kampanji (lvarez; prema: Zovatto, 2003, 106). Najzad u veini od 53 afrike zemlje prikupljanje novanih sredstava za izbore nije podlono nikakvim ogranienjima, niti postoji obaveza partij da otkrivaju svoje mecene (Saffu, 2003, 22-25). Slina ocena vai i za veinu azijskih zemalja u kojima drava nije zakonima regulisala finansijsko poslovanje partija (Ferdinand, 2003, 55). Ocena o nepotpunim saznanjima javnosti i nauke o finansijskom poslovanju partija vai i za partijsko lanstvo. O finansijama se veoma retko raspravlja u partijskim organima, a gotovo nikad meu partijskim lanovima i simpatizerima. Imajui to u vidu, neemo pogreiti ako ustvrdimo da diskrecija jo uvek obavija ovu oblast partijskog ivota. Weber-ova (1976, 231) ocena, izneta u prvim decenijama dvadesetog stolea, da partijske
Governance, 2003, 9-13) navode se etiri rizika koja proizilaze iz korienja novca u izbornom procesu. Prvi je smanjivanje konkurentnosti, jer ekonomski bogatiji akteri zadobijaju ogromnu prednost u odnosu na siromanije; drugi rizik (povezan sa prvim) je nejednak pristup javnim funkcijama; trei je briga politikih predstavnika iskljuivo za finansijere njihovih kampanja i zanemarivanje interesa biraa i etvrti je korupcija koja potkopava vladavinu prava. Re je o rizicima en gnral, ali pretpostavljamo da su oni naroito izraeni u postkomunistikim zemljama u kojima partije nisu dovoljno institucionalizovane i u kojima je jo uvek slaba partijska identifikacija biraa. U takvim okolnostima bogati pojedinci, posebno les nouveau riches, mogu lako da konvertuju svoju novanu mo u izborne glasove.
6.1. MISTERIOZNI TOKOVI NOVCA

Zemlje stabilne demokratije i postkomunistike zemalje, bez obzira na ogromne razlike u vanim sferama politikog ivota, imaju bar jednu zajedniku karakteristiku; u obe grupe zemalja javnost je veoma malo upoznata sa nainima na koje politike partije stiu i troe finansijska sredstva. Ta osetljiva tema dolazi, po pravilu, u iu interesovanja samo kada izbiju finansijski skandali u kojima centralnu ulogu igraju partijski funkcioneri. Finansiranje partija nije, meutim, terra incognita samo za iru javnost nego i za autore koji su do sredine dvadesetog stolea pomno analizirali anatomiju i fiziologiju politikih partija. Ogromna veina tih autora jedva pominje naine na koje partije stiu i troe finansijska sredstva. Malo podataka o novanim tokovima sadre ak i kapitalne studije o politikim partijama, kakve su knjige Michels-a (1962) i Duverger-a (1976). Michels u svojoj studiji prvi put objavljenoj 1911. godine usredsreuje panju (u poglavlju pod naslovom Finansijska mo lidera i partije) iskljuivo na efekte koje obezbeivanje stalne novane naknade (plate) partijskim liderima ima na njihovo ponaanje, poloaj i mo u partiji. Dilema da li partijski rukovodioci treba ili ne treba da budu plaeni za svoj rad u partiji bila je aktuelna poetkom dvadesetog stolea, ali je u savremenom razdoblju skinuta sa dnevnog reda, jer vie niko ne dovodi u pitanje neophodnost da oni primaju novanu naknadu za stalni angaman u partiji. Ni Duverger (1976, 175) u svojoj kapitalnoj studiji (prvi put publikovanoj etiri decenije posle Michels-ove) ne bavi se sistematski finansiranjem partija, nego o tome iznosi uzgredne napomene
184
185 biraa. Iz injeniki sporne pretpostavke da u politikom ivotu novac igra ne samo vanu nego odluujuu ulogu i da je u takvim okolnostima volja graana od perifernog znaaja, izvodi se dalekosean zakljuak da su politiki poreci u zemljama u kojima funkcioniu demokratske institucije, samo prividno demokratski, a u sutini plutokratski. Takav zakljuak je, premda sadri deo istine, ipak preteran jer iskustvena evidencija pokazuje da najbogatije partije nemaju uvek najvei izborni uticaj; drugaije reeno, pogrene su tvrdnje o pozitivnoj linearnoj korelaciji izmeu novca i vlasti (to vie novca, to vie vlasti). U prilog tome govore predsedniki izbori u SAD-u u periodu 1932-1948. godine, na kojima su trijumfovali kandidati Demokratske stranke, mada su njihovi konkurenti, republikanci, utroili vie sredstava u izbornim kampanjama (Heard, 1966, 323). Tako govori i sveiji podatak da je na novembarskim izborima 2004. godine za ameriki Kongres samo jedan od 22 kandidata-milionera uspeo da izvojuje mandat. To potvr uje kako je jedan autor napisao da narod, a ne dolari, glasa (Alexander, 2001, 198). Neutemeljenost teze da vie novca obavezno znai iru izbornu podrku jo ubedljivije potkrepljuju pobede opozicionih stranaka u veini postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope na prvim pluralistikim izborima 1990. godine nad finansijski neuporedivo bogatijim exkomunistikim partijama. Na izborima za rusku Dumu odranim 1995. godine pokazalo se, takoe, da ne postoji pozitivna korelacija izmeu visine sredstava utoenih za televizijsku kampanju i izbornog uinka (Sakwa, 2000, 142-143). Do identinog zakljuka doli smo i u analizi junskih predsednikih izbora u Srbiji 2004. godine, u kojima je kandidat koji je utroio najvie sredstava izborio u prvom krugu tek etvrto mesto (Goati, Nenadi i Jovanovi, 2004, 111-118). Verujemo da ocena o ulozi novca u amerikim izborima koju je formulisao Von Beyme (2005, 114) ima generalnu vanost: U Americi novac ima funkciju stanovite brane na izborima za natjecatelje, ali nije dostatan uvjet za pobjedu. Drukije reeno, postoji veza izmeu koliine utroenog novca i izbornog uinka, ali ona nije pravolinijska. Ta veza grafiki se moe predstaviti u obliku krive koja podsea na obrnuto slovo J. U poetnom stadijumu izbornog postupka moe se govoriti o vrstoj pozitivnoj korelaciji izmeu dveju varijabli, ali kasnije ona slabi i na izborni uspeh partije (kandidata) presudno utiu drugi inioci: prethodna ostvarenja i sa tim povezan stepen kredibiliteta u birakom telu, irina izborne klijentele ije interese partija zastupa, odabir odgovarajue izborne strategije, umenost
finansije predstavljaju najmanje pregledno poglavlje istorije partije, ali i jedno od njenih najglavnijih, nije izgubila na znaaju ni na poetku dvadeset i prvog stolea. U prilog citiranoj Weber-ovoj oceni govore rezultati jednog od retkih empirijskih istraivanja posveenog finansijskom poslovanju partij, u kojem su, poetkom 2001. godine, obavljeni intervjui sa rukovodiocima jedanaest letonskih partija. U tom istraivanju, veina intervjuisanih rukovodilaca procenila je da su samo 2-4 najuticajnija partijska lidera intenzivno angaovana u kampanji prikupljanja novanih sredstava i da je, uz to, jo 3-5 linosti u svakoj partiji o tome redovno obavetavano (Ikstens, 2001, 2). Nalazi korienog istraivanja potpuno korespondiraju sa sledeom slikovitom ocenom jednog poznavaoca iz Estonije: Obian lan partije nita ne zna o tome kako se partija finansira... U najveem broju sluajeva samo generalni sekretar ili predsednik zna sve o finansijskim emama partije. Moda je nepotrebno napominjati da je praktino nemogue dobiti neku interesantnu ili vanu informaciju od tih ljudi. ak ni recept za pravljenje zlata nije uvan sa vie panje od tajne kako se partija finansira (Pentus, 2001, 7). Tragovi nezakonitog finansiranja partija mogu se identifikovati u veini zemalja, a Pinto-Duschinski (2002, 71-72) navodi njegove sledee oblike: (1) nezakonite poklone; (2) k orienje novca steenog korupcijom za partijske kampanje ili za ciljeve partija; (3) upotrebu dravnih resursa (zaposlenih, prostora) za partijske svrhe; (4) prihvatanje sredstava (novca, usluga) radi obezbeenja ili obeanja neke prednosti (koristi); (5) uzimanje sredstava iz neasnih izvora, pre svega od kriminalnih krugova, i (6) troenje novca za zabranjene namene, poput kupovanja glasova. Neretko postoje indicije da partije koriste sredstva iz pomenutih izvora, ali je te sumnje teko, a ponekad i nemogue dokazati. Osim toga, partije esto javno saoptavaju neistinite podatke o konkurentskim partijama, to ima za cilj potkopavanje njihovog politikog kredibiliteta. Oskudne i/ili neistinite informacije u zemljama stabilne demokratije, a jo vie u novouspostavljenim demokratskim porecima, permanentno podgrevaju podozrenje da partije i partijski lideri presudno zavise od finansijera, a ne od svojih lanova i
186
187 nerado objavljuju aurne, potpune i tane podatke o poslovanju zato to je novac vaan resurs u politikim borbama, pa bi otkrivanjem porekla i obima novanih sredstava snabdele protivnike dragocenim informacijama o svom finansijskom potencijalu i, moda, ugrozila izvore iz kojih crpe sredstva. Politika potreba partij da deo finansijskih sredstava dre kao zlatnu rezervu pod kontrolom samo nekolicine, ili ak jednog funkcionera, objanjava zato su partijske voe esto igrale neslavnu ulogu u velikim finansijskim aferama koje su potresale mnoge zemlje stabilne demokratije u proteklim decenijama (npr. Nemaka, Italija, Japan). Bilo bi, meutim, preterano i pogreno svoditi uzroke tekoa u ostvarivanju potpunog uvida u finansijsko poslovanje partija iskljuivo na njihov interes da zbog potreba politike borbe dre tu sferu daleko od oiju javnosti. Pored toga, porast sloenosti partijske strukture i sve vea autonomija pojedinih nivoa partijskog organizovanja objektivno oteava ostvarivanje potpunog uvida u tokove novca. Jer, u zemljama stabilne demokratije se vie decenija, a u postkomunistikim zemljama od uspostavljanja viepartizma 1989/1990. godine do danas, odvija proces nezadrivog diferenciranja partijskih funkcija. Za obavljanje novih, sve sloenijih aktivnosti i zadataka, partije obrazuju autonomne organizacije sa statusom pravnog lica pa istraiva koji namerava da pronikne u finansijsko poslovanje partije mora prethodno da odgovori na izuzetno teko pitanje: gde su, u stvari, granice partije? Naelno govorei, te granice treba tako povui da obuhvate sve partijske delove i sve nivoe organizovanja (bez obzira, eventualno, na njihovu statutom priznatu autonomiju), partijske ustanove, kao i sve druge organizacije u ijem upravljanju partijsko rukovodstvo poseduje kontrolni paket akcija. Imajui to u vidu, jedan poznavalac dobro naglaava da je partiji u analizi njenog finansijskog poslovanja neophodno pristupiti kao holding kompaniji (Nassmacher, 1992, 235).
samog kandidata u komuniciranju sa biraima i dr. Iz jednog razloga koji navodi Treisman (prema: Walecki, 2001, 410) moda je mo novca da utie na izborni uspeh jo manja u postkomunistikim zemljama nego u zemljama stabilne demokratije. Naime, navedeni autor pie: Granice moi novca da odreuje izborni uinak mogu da proizau, paradoksalno od nesavrenosti nastajueg politikog trita. Loe izvravanje ugovora, nerazvijene trine institucije i ak ostaci antikapitalistikih predrasuda sa tim kombinovani, poveavaju transakcione trokove pretvaranja novca u glasove. Osim toga, tvrdi Treisman, u nekim od postkomunistikih zemalja, poput Rusije i Ukrajine, novac nije dovoljan za zakup medija, za to je neophodno posedovati administrativni kapital, odnosno kontrolu nad dravnim aparatom. Dok se partije u demokratskim zemljama esto generalno sumnjie da su pod vlau novca, mnogo manje se pie o tome da su (opozicione) partije u nekim delovima sveta rtve finansijskih ogranienja koja nameu autoritarni ili pseudodemokratski reimi da bi sputali delatnost tih partija i osujetili demokratske promene. Dobra ilustracija za to je Egipat, u kojem opozicione partije nisu zabranjene zakonom, ali su liene finansijske autonomije, to omoguuje dominaciju Arapske socijalistike unije (ASU) u politikom ivotu. U pomenutoj zemlji partije su, po zakonu, dune da publikuju u najmanje jednim dnevnim novinama svaku jednokratnu finansijsku donaciju (i ime donatora) koja prelazi vrednost 150 britanskih funti ili iji godinji iznos (od istog donatora) prelazi 300 funti. Praktina interpretacija zakonskih odredbi je takva da partije nisu u stanju da prikupljaju donacije, zato to bi troak oglaavanja u dnevnim novinama prevaziao prikupljenu sumu... (Al-Naqqasach, 1997, 3) Nastojanje istraivaa da dublje prodru u skrovitu, ali izuzetno vanu oblast finansiranja partija sudara se oduvek sa upornim odbijanjem partijskih monika da o tome publikuju informacije ili da, ako to ipak uine, objave ture, nepotpune, zastarele, pa i netane podatke. Zato i kad autor doe do saznanja o partijskim prihodima i rashodima, esto je u nedoumici u pogledu njihove verodostojnosti, razdoblja na koje se odnose, kao i oko toga da li se prikupljeni podaci tiu itave partije, nekog njenog nivoa (dela) ili i organizacija koje su pod kontrolom partije. Po pravilu su najlake dostupne informacije o prihodima i rashodima centralnih partijskih organa, dok se tee dolazi do pouzdanih saznanja o finansijskom poslovanju niih partijskih nivoa i partijskih ustanova (akademija, fondova, instituta, zadubina, istraivakih centara, partijskih kola, izdavakih preduzea). Pretpostavljamo da partije
188
189 stanice, one nisu u stanju da kontroliu ponaanje njihovih biraa koji mogu lako da izaberu drugi kanal, to znai da budu izloeni uticaju drugih gledita. Nasuprot tome, veina ljudi ne kupuje mnogo listova, zbog ega je manja verovatnoa da e biti svesna konkurentskih pogleda. U SAD-u je 1952. godine prvi put obelodanjena celovita procena kotanja kampanja za nominaciju za izbore na svim nivoima. Na osnovu uvida u 3.500 zvaninih finansijskih izvetaja i obavljenih intervjua sa 500 politiara, procenjeno je da je ukupna cena izbornih aktivnosti iznosila te godine oko 140 miliona dolara (Heard, 1956, 317), a deset godina kasnije cena je dostigla iznos od oko dve i po milijarde dolara. Nije zato sluajno to je u SAD-u prikupljanje novanih sredstava za izbore postalo, ve sredinom pedesetih godina, najvaniji zadatak politikih partija, a slino se dogodilo sa zakanjenjem od jedne decenije u zemljama zapadne Evrope (Farrel and Webb, 2000, 113-114). U Japanu se registrovani utroak sredstava u politikom procesu od 1976. do 2000. godine popeo sa 69,3 na 156,8 milijarda jena (Ferdinand, 2003, 63). Osim sve veih trokova za televizijsku kampanju, vrtoglavi porast izdataka partija u drugoj polovini pedesetih godina prolog stolea podstakla je u zapadnoj Evropi ekspanzija profesionalnog partijskog aparata, uslovljena opadanjem broja lanova i njihovom sve manjom spremnou da se besplatno angauju u partijskim aktivnostima. Broj zaposlenih u centralnim partijskim aparatima povean je, u veini zemalja stabilne demokratije, od kraja pedesetih do sredine devedesetih godina dvadesetog stolea, daleko bre nego partijski prihodi (videti: Mair, 1997, 137). Iz oba navedena razloga, politike partije se u pomenutim zemljama suoavaju, po oceni nekih istraivaa, sa dubokom finansijskom krizom (Doublet, 1997, 1). Ocena o permanentnoj finansijskoj oskudici vai, jo vie, za partije postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope, jer, pored sve skupljeg uea u izbornim kampanjama, one reavaju od poetka devedesetih godina dvadesetog stolea gorostasan zadatak uspostavljanja kapilarne organizacije na teritoriji itave drave, to zahteva, izmeu ostalog, ogromna novana ulaganja. U pomenutim zemljama, uoi prvih pluralistikih izbora 1990. godine, postojala je otra razlika u finansijskoj snazi izmeu ex-komunistikih partija koje su dominirale u elektronskim medijima i raspolagale zamanom imovinom, kadrovskim i novanim resursima i novoformiranih opozicionih partija lienih elementarnih uslova za politiko delovanje (prostorije, elektronska oprema, vozila). Do
6.2. Porast rashoda

Uprkos nepotpunom uvidu u tokove novca u partijama, savre meni pisci su, sa neznatnim odstupanjima, saglasni u oceni da se, poetkom treeg milenijuma, te organizacije suoavaju sa finansijskom oskudicom na svim meridijanima i u razliitim politikim porecima. U zemljama stabilne demokratije problem finansiranja postao je akutan u drugoj polovini dvadesetog stolea, kad su se partije, umesto klasinih oblika radno intenzivne izborne kampanje (agitacija od vrata do vrata, javni skupovi, plakati, oglasi u tampi i dr.), preorijentisale na kapitalno intenzivne kampanje ija su okosnica elektronski mediji, pre svega televizija (o tome: Farrell and Webb, 2000, 113-114). Otprilike tri decenije pre promene u tehnologiji i u trokovima izbornih kampanja koju je prouzrokovao uspon televizije, dolo je do vanog obrta u izbornoj tehnologiji koji je izazvan irenjem pisanih medija i poveanjem znaaja radija. Guverner Oregona (SAD) daje slikovit opis te promene: Narod je nekad dolazio iz miljama udaljene okoline na konjima i kolima da prisustvuje politikim sastancima. Sada oni od vas oekuju da idete u njihove kue sa informacijama putem radija i tampe ili potom (prema: Key, 1967, 493). Kao to su dvadesetih godina prolog stolea irenje tampanih medija i poveanje znaaja radija bili uzrok korenite promene izbornih kampanja, generator promena, pedesetih godina postala je televizija. Priroda tog elektronskog medija otvorila je politiarima nove perspektive i suoila ih sa razliitim izazovima. Prvo, televizija dobro uoava Ware (1996, 290) obezbeuje politiarima da ostvaruju neto ,direktniji kontakt sa biraima, nego to je to mogue sa tampanim medijima; veruje se tako da, objanjavajui svoje akcije ili poglede (preko TV V.G.), vie utiu na biraka opredeljenja nego ako narod samo ita o tome. Drugo, televizija obezbeuje meusobno takmienje politiar za panju biraa. U veini zemalja, televizijske stanice nisu u posedu partija, niti pod jakim uticajem odreenih partija situacija koja je razliita u odnosu na novine. U nekim liberalnim demokratijama najtiraniji listovi su vlasnitvo partija, dok u drugim mnogi listovi imaju vrste veze sa odreenim partijama. To znai da u komunikaciji sa svojim glasaima partije treba manje da brinu da oni, takoe, sluaju miljenja njihovih oponenata. Dalje, ak i kad partije mogu da utiu na televizijske
190
191 tranzicije. Partije u tim zemljama troe glavninu finansijskih sredstava na izborne kampanje, naroito na zakupljivanje vremena u elektronskim medijima. Pomenimo, na primer, da je 1994. godine u Kolumbiji za predsednike izbore potroeno izmeu 23 i 33 miliona US dolara, za parlamentarne izbore 48 miliona US dolara, za izbore za gradonaelnike i gradske venike i za izbore za lanove senata 20 miliona US dolara (Posada-Carbo, 1996, 5).
smanjivanja razlika dolo je u onim postkomunistikim zemljama u kojima su novoobrazovane opozicione partije izvojevale izborne pobede na prvim pluralistikim izborima 1990. godine. Nakon prve mirne smene na vlasti, drava je, u veini postkomunistikih zemalja, poela da obezbeuje iz budeta sistematsku finansijsku pomo partijama, to je ublailo, ali ne i reilo, njihove finansijske probleme. U drugoj polovini devedesetih godina dvadestog stolea ekonomska situacija partija u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope, ukljuujui Crnu Goru, unekoliko je poboljana; startna nejednakost partij je smanjena, iako i dalje finansijske potrebe partij daleko nadilazile raspoloive resurse. Takva ocena poetkom treeg milenijuma, sudei prema miljenju poznavalaca, ne vai jedino za Sloveniju. U toj zemlji partije dobijaju izdanu pomo iz budeta, o emu je relevantni poznavalac ove problematike Jurij Toplak (2002, 23) zabeleio sledee: Dok veina partija u zemljama centralne i istone Evrope ima problem nedovoljnog finansiranja partija, Slovenija ima obrnut problem... Partije su shvatile da nemaju vie potrebe za graanima, izuzev na dan izbora. Potpuno liene ekonomskih briga, partije su se pretvorile nastavlja citirani pisac u poludravne organizacije, organizacije koje predstavljaju dravu u drutvu, umesto obrnuto. Nezavidan finansijski poloaj partija u veini evropskih postkomunistikih zemalja prvenstveno je posledica sve skupljih izbornih kampanja. To dobro ilustruju sledei podaci o finansijskim izdacima na sukcesivnim predsednikim izborima u Poljskoj: 1990. godine 0,66 miliona eura; 1995 1,4 miliona eura i 2000. godine 3,3 miliona eura. Re je o zvanino priznatim trokovima koji su kako konstatuje jedan ekspert manji od stvarnih (Walecki, 2001, 10). U Estoniji trokovi izborne kampanje od 1992. do 2000. godine udesetostrueni su (Pentus, 2001, 2). U takvim okolnostima, partije se neizbeno obraaju dravi koja, za njihove potrebe, izdvaja sve vea budetska sredstva i tako partijske rashode svaljuje u sve veoj meri na plea poreskih obveznika, odnosno graana. Izuzetak u tom pogledu su Ukrajina i Letonija, u kojima drava ne pomae direktno partije iz budeta. Tim dvema zemljama moe se dodati i Moldavija, u kojoj drava obezbeuje samo beskamatne kredite za uesnike na izborima. Partije ili kandidati koji dobiju vie od 4% vaeih glasova na nacionalnom nivou duni su da vrate kredite u roku od etiri meseca, a partije i kandidati koji ne ispune navedeni cenzus za dva meseca. Ocena o hroninoj finansijskoj krizi partija zemalja stabilne demokratije i postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope (uz navedeni izuzetak Slovenije) vai i za partije ostalih zemalja u procesu demokratske
6.3. Dve strategije

U obezbeivanju finansijskih sredstava za politike partije u zemljama stabilne demokratije uoavaju se dva pristupa. Prvi pristup koji dominira u Velikoj Britaniji, vajcarskoj i (do 1999) u Holandiji oslanja se, bezmalo u celini, na privatne izvore prihoda, od kojih su najvaniji: lanarina, pokloni (upisi) od lanova i od privrednih korporacija i zarada steena poslovanjem partijskih preduzea. Ipak, izuzetak je Velika Britanija, u kojoj drava pomae iz budeta samo opozicione partije (2002. godine oko 7,5 miliona eura). Drugi pristup zasniva se na pretpostavci da su partije neophodne za funkcionisanje demokratije i zato im se, pored privatnih sredstava, obezbeuju stalna novana davanja iz dravnog budeta, pa se moe govoriti o meovitom finansiranju. Pored veine zemalja stabilne demokratije i bivih socijalistikih zemalja u Evropi, takav nain finansiranja na snazi je u zemljama Latinske Amerike, sa izuzetkom Venecuele, u kojoj se partije finansiraju iskljuivo iz privatnih izvora (Zovatto, 2001, 376). Istini za volju, i u zemljama u kojima drava partijama ne obezbeuje novac direktno iz budeta, ona sve podrobnije regulie njihovo finansijsko poslovanje. Na taj nain partije od privatnih udruenja postaju, komparativno posmatrano, polujavni entiteti (Katz, 2002, 115). Nije zato sluajno to je Epstein (1986, 32-35) uporedio partije sa javnim slubama, kao to su snabdevanje vodom ili elektrinom energijom, koje mogu biti u rukama privatnih kompanija, ali je njihovo funkcionisanje regulisano od strane drave. Treba naglasiti da se partije u zemljama stabilne demokratije dugo nisu obraale za finansijsku pomo dravi iz bojazni da bi ih to uinilo zavisnim od nje. Ali, nezadrivi porast rashoda prinudio ih je da te bojazni prenebregnu i prihvate direktnu finansijsku pomo drave. Drava se odluila, najpre u SR Nemakoj (a kasnije i u drugim zemljama), da neutaivu glad partija za novcem utoli budetskim sredstvima kako bi smanjila ne opasnost samo od
192
193 stranicama ona se menja tokom vremena. Sredinom devedesetih godina u Austriji i Danskoj iznos direktne dravne pomoi partijama bio je priblino jednak prihodima iz svih drugih izvora, dok je u Finskoj, Norvekoj i vedskoj dravna pomo partijama znaajno premaivala sredstva koja one prikupe iz svih privatnih izvora (Mair, 1997, 141). Prema nalazima jednog empirijskog istraivanja kojim su, sredinom osamdesetih godina, obuhvaene 42 partije zapadnoevropskih zemalja u kojima dominira privatno finansiranje, 17 partija je prikupilo vie od dve treine svog ukupnog prihoda iz privatnih izvora, ukljuujui uplate lanova i prihode od partijskih preduzea ( Janda, prema: Nass macher, 1992, 251-54). Nasuprot tome, partije su (u sedamdesetim godinama dvadesetog stolea) u zemljama u kojima ih drava tedro finansijski pomae iz budeta (Nemaka, Austrija, Italija i vedska) iz privatnih izvora podmirivale samo 10-30% rashoda svojih centralnih organa, dok je uee prihoda iz tog izvora konstantno opadalo u toku naredne decenije. Ekspanziju direktne finansijske pomoi partijama od strane drave ilustruju podaci Von Beyme-a (2005, 123) po kojima je, poetkom ovog milenijuma, udeo budetskih sredstava u prihodima partija premaio polovinu u Francuskoj, Italiji, Norvekoj i vedskoj, dok je u Holandiji i Velikoj Britaniji dostigao znatno nie vrednosti (1,8%, odnosno 10,5%). Pretpostavljamo da pojava drave kao sve znaajnijeg finansijera politikih partija destimulie pristalice da novano pomau partije. O tome govore podaci empirijskog istraivanja sprovedenog u paniji, u kojem je samo petina graana pokazala spremnost da odrei kesu i da finansijski pomogne partiju koju najvie simpatie (Linz, 2002, 307). Budetska sredstva u veini evropskih postkomunistikih zemalja predstavljaju lavovski deo partijskih prihoda. Ona ine, na primer, 74% prihoda slovenakih partija u izbornoj godini, a 80% u neizbornoj (Toplak, 2002, 17), dok u Estoniji i Bugarskoj centralnu ulogu imaju u finansiranju izbornih kampanja (Pentus, 2001, 15; Kanev, 2001, 8). Prema naoj proceni, zasnovanoj, dodue, na parcijalnim uvidima, uee drave u finansiranju partija Crne Gore kretalo se 2005. godine oko 85%, dok je u Srbiji 2002. i 2003. iznosilo 60-80%, a 2004. godine 85-90%. Bitno je razliita situacija u Poljskoj, u kojoj budetska sredstva u prihodima partija iznose samo 4,7-11,6% (Walecki, 2001, 6). Ali i kad drava finansijski ne pomae politike partije (direktno ili indirektno), ona ih sve potpunije normativno regulie. Proces regulacije dobio je ubrzanje u poslednjoj treini dvadesetog stolea, kada je u veini
koruptivnog uticaja domaih biznismena nego i od pokuaja komunistikih drava da (do 1989/1990. godine) potkupe rukovodioce najvanijih partija i time utiu na dravnu politiku. Budetsko finansiranje partija, imalo je i jedan latentan efekat; smanjivanje zavisnosti partijskog rukovodstva od lanarine, odnosno od lanstva (Von Beyme, 2005, 31). Pored naelnog prigovora budetskom finansiranju koji je utemeljen na premisi da su partije deo privatne sfere i da je ustanovljavanjem dravne pomoi njihova autonomija beznadeno naruena, u raspravama o budetskom finansiranju partija postoji i jedna vana, pragmatina rezerva; re je o sasvim osnovanoj bojazni da e partije pokazati neumerenost u zahvatanju budetskih sredstava. To Lsche (prema: Williams, 2000, 7) rezimira sarkastinom opaskom da bi omoguavanje politiarima da arbitrarno odreuju nivo budetskog finansiranja partija odlukama parlamenta, bilo isto to i pustiti alkoholiara da ue u samouslugu sa piima. Slino miljenje zastupa Von Beyme (2005, 122), koji odreivanje sume koju iz budeta odlukom parlamenta dobija partija cinino opisuje kao samousluivanje stranaka iz dravne blagajne. Iznete strepnje citiranih autora zaista nisu preterane: drava se samo uslovno moe smatrati nezavisnim iniocem, budui da partije same odreuju sadraj dravnih odluka, te se o dravnom finansiranju partij moe govoriti kao o partijskom finansiranju vlastitih aktivnosti (Mair, 1997, 144). Ovde se, zapravo, ne radi o principijelnom odbacivanju dravne pomoi partijama, nego o nastojanju da se ona odri u razumnim granicama. Premda se zemlje meu sobom razlikuju u pogledu obima drav nog finansiranja partija, od sredine sedamdesetih godina dvadesetog stolea uoava se generalna tendencija porasta znaaja ovog izvora u partijskim prihodima (Von Beyme, 2005, 124). Naime, pored direktne finansijske pomoi partijama koja je namenjena za izborne kampanje, funkcionisanje partijske organizacije, politiko obrazovanje graana, aktivnost parlamentarnih grupa i izdavanje partijskih listova, drava prua i indirektnu pomo partijama. Tu spadaju: dodeljivanje besplatnog vremena u elektronskim medijima u izbornim kampanjama, oslobaanje trokova za izbornu korespondenciju, plaanje dela strunog osoblja koje pomae poslanikim grupama u parlamentu, smanjivanje poreza za novane donacije od strane pojedinaca i pravnih lica i finansijska podrka organizacijama koje su povezane sa partijama (instituti, fondovi, listovi, omladinske organizacije). Srazmera obima privatnih sredstava i direktnih dravnih davanja razlikuje se u pojedinim partijama i kao to emo pokazati na narednim
194
195 lanova. Laburistika partija je dobijala najveu novanu pomo od Trade Uniona (naroito u izbornim godinama) sredinom dvadesetog stolea (McKenzie, 1964, 656-657), ali je kasnije iznos te pomoi permanentno opadao. Velike razlike u pogledu veliine i vanosti lanarine uoavaju se i izmeu programski bliskih partija razliitih zemalja. Uzeemo opet kao primer Laburistiku partiju Velike Britanije, ijih je 294.000 lanova krajem osamdesetih godina prolog stolea uplaivalo oko 900.000 funti (oko tri funte po lanu), to je inilo oko 17% prihoda partije. U istom razdoblju 920.000 lanova njoj programski bliske Socijaldemokratske partije Nemake (SDP) doznaavalo je u partijsku blagajnu, zajedno sa doprinosom nosilaca dravnih i partijskih funkcija, oko 40 miliona , to je inilo 43% ukupnog partijskog prihoda (Ware, 1996, 298-299). Ukupno uzev, lanarina je u tom periodu predstavljala proseno etvrtinu prihoda politikih partija u zemljama stabilne demokratije (Gallagher, Laver and Mair, 1992, 136), to je, prvenstveno, posledica tendencije smanjivanja broja lanova veine zapadnoevropskih partija, o emu je bilo rei u prethodnoj glavi. Nemaka nije deo navedene tendencije, u toj zemlji lanarina i dalje igra znaajnu ulogu u partijskim prihodima, to potvruju podaci da je 1997. godine SDP iz tog izvora obezbedila 157 miliona DM (56% prihoda), a HDU oko 100 miliona DM (35% prihoda). Ovako visoki iznosi rezultat su velikog broja lanova; navedene godine SDP je imala 817.000, a HDU 650.000 lanova (Saalfeld, 2000, 104). U evropskim postkomunistikim zemljama lanarina je bila prvi stabilan, premda mali, prihod partij osnovanih 1989/1990, dok su ranije vladajue komunistike partije raspolagale neuporedivo veim i raznovrsnijim finansijskim resursima (nepokretna imovina, prihodi od zakupa i iz preduzetnikih aktivnosti i dr.). Poetkom treeg milenijuma (2003) u Sloveniji se mesena lanarina, preraunata u eure, kretala u rasponu od 5 do 20 eura, s izuzetkom Stranke mladih, kod koje je lanarina samo simbolina (0,01 euro). U estonskim partijama mesena lanarina iznosi izmeu 6,2 do 8,8 eura. U postkomunistikim zemljama udeo lanarine u ukupnim partijskim prihodima oscilira u irokim amplitudama, kako izmeu partija pojedinih zemalja, tako i izmeu partija iste zemlje. Evo nekoliko primera za to: u Bugarskoj socijalistikoj partiji (BSP) uee lanarine u prihodima je 1995. godine iznosilo 23,1%, ali se u razdoblju izmeu 1997. i 1999. svelo na samo 4%. U istoj zemlji, u Uniji demokratskih snaga opadanje je jo drastinije: sa 6.87% 1995. godine prihodi od lanarine sveli su se dve godine kasnije
zemalja stabilne demokratije prevladao stav da je cirkulacija novca izmeu partije i drugih socijalnih aktera od vitalne vanosti za samu demokratiju. To oznaava krupan preokret u odnosu na prethodno razdoblje, u kojem je dominiralo gledite da zahtev za uvid u finansijsko poslovanje partij proizilazi prvenstveno iz radoznalosti. To krajnje naivno gledie ovako je 1948. godine izrazio generalni direktor Centralnog biroa Konzervativne partije Velike Britanije: Ideja o publikovanju rauna politikih partija je povrno atraktivna (superficially attractive). Ona proizilazi iz instinktivne ljubopitljivosti za poslove drugih ljudi koju svi delimo (prema: McKenzie, 1964, 655). Opisani preokret bio je sporiji u anglosaksonskim zemljama, u kojima je zakonodavac dugo davao prednost naelu privatnosti nad naelom transparentnosti, tako da je sfera donacija partijama relativno kasno regulisana (Kanada 1974; Australija 1984; Velika Britanija 1999) u odnosu na kontinentalne zemlje zapadne Evrope. Ali tu se ne moe govoriti o vrstom pravilu, to potvruju vedska, Danska i Irska, koje su, rukovodei se principom slobode organizovanja, samo delimino zakonima regulisale finansijsko poslovanje partija.
6.4. Vrsta prihoda

Meu privatnim izvorima partijskih prihoda od najveeg znaaja su: lanarina, pokloni fizikih i pravnih lica i prihodi iz privredne delatnosti same partije. U javne izvore spadaju direktna i indirektna dravna pomo.
6.4.1. lanarina
U zemljama stabilne demokratije lanarina je vaan izvor prihoda, a njen iznos znaajno oscilira kako u pojedinim partijama iste zemlje, tako i izmeu partija razliitih zemalja koje pripadaju istim les familles spirituelle. U Velikoj Britaniji visina pojedinane lanarine i ukupan prihod iz ovog izvora bili su, na primer, uvek manji u Konzervativnoj nego Laburistikoj partiji. Deo objanjenja za to treba traiti u razliitom poreklu dveju partija; prva se od svog nastanka oslanjala na velike priloge bogatih pojedinaca, a druga je tu nadmo nastojala da nadoknadi osloncem na male iznose koje plaa brojno lanstvo i na finansijsku podrku Trade Uniona, kao kolektivnih
196
197 snazi proporcionalni izborni sistem sa listama partije mogu nai izvesno opravdanje (ili izgovor?) za prisvajanje dela poslanike plate u tome to se graani na izborima prvenstveno opredeljuju za partiju koja je zasluna za izbor odreenog poslanika. Ali, partijski porez ustanovljen je i u zemljama sa veinskim izbornim sistemom, poput Francuske, u kojima je zasluga partija za izbor odreenog poslanika neuporedivo manja. Nije zato sluajno to su u Francuskoj nastojanja partija da raspolau delom poslanike plate izazvala ve poetkom dvadesetog stolea sukobe, o kojima pie Michels (1962, 142). On navodi primer Socijalistike partije Francuske, koja je obavezala poslanike da petinu poslanikih primanja uplauju u partijsku blagajnu. Kao odgovor na to, deo poslanika istupio je iz lanstva i formirao novu poslaniku grupu. Laburistika partija Velike Britanije otila je korak dalje i, osim procenta plate svojih lanova koji obavljaju vane partijske i dravne funkcije, 2006. godine uzimala 3% od sredstava koja drava dodeljuje svakom odborniku (oko 10.000 eura godinje) za pomaganje razliitih akcija graana u njihovim izbornim jedinicama. Budui da LP ima 6.200 odbornika, re je o znaajnim sredstvima koja su se slivala u partijsku kasu. Ocenjujui da je ovde re o dravnim parama i da je namet od 3% nezakonit, opoziciona Konzervativna partija obratila se krajem novembra te godine kontrolnom telu za troenje dravnih para da onemogui takvu praksu. Obaveza plaanja nepopularnog partijskog poreza ustanovljena je i u partijama nekih postkomunistikih zemalja. Na primer, poslanici Estonske partije centra obavezni su da u partijski trezor uplauju 1/3 poslanikih prinadlenosti, plus redovnu lanarinu. Statut Umerene partije Estonije propisuje da poslanici i ministri svakog meseca u partijsku kasu uplauju po 31.3 eura. To je znaajan izvor prihoda i poljskih partija. Jedan autor to ovako opisuje: Prema mojim istraivanjima, partije zahtevaju od lanova koji su na izbornim funkcijama ili na funkcijama koje zauzimaju putem imenovanja fiksan deo njihovih plata. Ovaj ,partijski porez primenjuje se na veinu od 560 poslanika, stotine partijskih lanova na pozicijama u vladi, lanove nadzornih odbora, ali, iznad svega, na hiljade lanova lokalnih vea. Iznos zavisi od partije i u sluaju lanova lokalnih vea razlikuje se od 5 do 10% od plate ili je fiksno utvren. lanovi nadzornih odbora i drugi lanovi na funkcionerskim pozicijama prinueni su da prilau 10% svojih plata (Walecki, 2001, 308). U Rumuniji se partijski hara kree i do 20% poslanike plate (Roper, prema: Walecki, 2003, 80). Neke partije Srbije
na 0.078% (Walecki, 2003, 78). U maarskim partijama uee lanarine u partijskim prihodima 1995. godine bilo je znatno manje nego u bugarskim partijama. U Fideszu taj udeo je bio 0,1%, u Maarskom demokratskom forumu 0,9%, a u Socijalistikoj partiji Maarske 3,2%. U ekoj je situacija sasvim drugaija: Komunistika partija Moravske i eke 1991. godine obezbedila je iz tog izvora 36,6% ukupnih prihoda, ehoslovaka narodna partija 15,6%, Socijalistika partija 5% i Graanski pokret 0,34% (Walecki, 2001, 396-397). Sredinom 2007. godine obavezu plaanja lanarine propisuju statuti nekih relevantnih partija Crne Gore. Zanimljivo je da Statut SNP predvia plaanje lanarine, ali ta statutarna obaveza nikad nije sprovedena u ivot. Iznos lanarine u DPS (za koju smo mogli da doemo do podatka) diferenciran je: zaposleni lanovi plaaju 1% od plate, funkcioneri 3% a penzioneri fiksni iznos od 50 centi. Statuti SNS i SDP ne zahtevaju od lanova plaanje lanarine. Osim lanarine, pojedine partije od rukovodilaca na vanim partijskim i dravnim poloajima zahtevaju i druga finansijska davanja. Obaveza poznata kao partijski porez varira u irokom rasponu od 70% koliko su poslanici KP Italije i KP Francuske plaali svojim partijama pedesetih godina dvadesetog stolea do 20%, koliko su 2001. godine bili duni da uplate u partijsku blagajnu poslanici Socijaldemokratske partije Nemake u dravnom, saveznom i Evropskom parlamentu. To predstavlja znaajne iznose, sudei po tome da su prihodi iz tog izvora 1981. godine inili 9,1% prihoda Partije slobodnih demokrata i 13,5% prihoda HDU. U tom rasponu kreu se u Nemakoj, krajem devedesetih godina prolog stolea, prihodi ostalih stranaka iz istog izvora (Von Beyme, 2005, 113). Napominjemo da je Komitet eksperata za partijske finansije u Nemakoj ocenio jo 1983. godine da je takav namet na poslanike plate neustavan, jer moe da ugrozi princip slobodnog predstavnitva. Re je, meutim, o sudu strunjaka koji nema obavezujue dejstvo. U SAD-u su zaposleni u organima lokalne, dravne i federalne vlasti obavezni da plaaju namet (levy) svojim partijama, koje na taj nain, smatra Williams (2000, 5), nadoknauju deo prihoda koje obezbeuju evropske partije sa velikim brojem lanova. Zanimljivo je da u Holandiji Socijalistika partija ima probleme da od poslanika naplati ak i skroman partijski porez od 2% (Von Beyme, 1985, 197-98). To, meutim, nije nita novo, jer poslanici nerado izdvajaju deo svojih plata u partijski trezor od kada je takva obaveza ustanovljena. U zemljama u kojima je na
198
199 njih su 23 Republikanskoj partiji poklonili velike novane svote. U Velikoj Britaniji je pred izbore 2005. godine u kasu vladajue Laburistike partije uplaeno 14 miliona funti, dodue ne kao donacije (koje su zabranjene), nego kao kreditna sredstva pribavljena po komercijalnim uslovima. Ipak, posle izbora vlada je etvoricu najveih zajmodavaca imenovala za lanove Gornjeg doma, zbog ega je izbila afera u kojoj je u decembru 2006. godine, prvi put u istoriji, policija sasluala britanskog premijera Tony-ja Blair-a, dodue, kao svedoka. Zbog mnogih slinih primera, finansijske donacije partijama svejedno da li su darodavci pojedinci ili korporacije izazivaju podozrenje da se tu ne radi o filantropskim pobudama, nego o plaanju za nepoznatu (prolu ili buduu) politiku uslugu, tj. o korupciji. Da u takvoj interpretaciji postoji deo istine, svedoe mnoge finansijske afere u koje su upleteni pripadnici partijskih vrhova. U vezi sa navedenim konstatacijama izveemo jedan zakljuak: i pored beskrajne raznolikosti pojavnih oblika, pomenute afere imaju jedno invarijantno obeleje elni partijski funkcioneri koriste svoju politiku mo i uticaj da bi izdejstvovali odreene dravne odluke, ili onemoguili njihovo donoenje, i za to dobijaju privatne i/ili grupne ekonomske koristi. Duboko nepoverenje u prave motive partijskih dobroinitelja objanjava zato je zakonodavac, i u zemljama stabilne demokratije i u mnogim postkomunistikim zemljama, zaokupljen nastojanjem da ovaj oblik davanja uini u to veoj meri transparentnim i da ga podvr gne razliitim zabranama. Ideja da se pokloni ogranie znai, u stvari, priznanje da postoji sumnja u njihovu pravu svrhu. Jedan poznavalac o tome belei: Ako su limiti ustanovljeni, rizici trgovine uticajem su smanjeni. Na taj nain, priznato je, dakle, u startu da iza tih donacija moe da bude neka forma trgovine uticajem (Van Ruymbeke, 1998, 15). Nabrojaemo samo najvanija ogranienja donacija. Po zakonima nekih zemalja stabilne demokratije zabranjeni su pokloni partijama od fizikih i pravnih lica iz drugih zemalja. Zemlje EU iskljuuju iz ove zabrane novana davanja od Evropskog parlamenta. Nemaka ide korak dalje, jer dozvoljava donacije do najvie 500 eura od stranih politikih partija i nemakih graana koji ive u inostranstvu, partija nacionalnih manjina u zemljama koje se granie sa Nemakom i stranaca. Pojedine zemlje zahtevaju da se sredstva doznauju partijama preko treeg lica. U Velikoj Britaniji i Kanadi novani prilozi partijama ili partijskim kandidatima na izborima ne mogu da se uplauju direktno ve preko ovlaenog lica (Chief Agent
zahtevaju da lanovi koji obavljaju profesionalne funkcije u partiji i dravi izdvajaju u partijski trezor izvestan procenat svojih zarada. Taj procenat u sluaju DS iznosi 5% plate koju lan dobija na rukovodeim poloajima u partiji, dravi i u javnom sektoru. Profesionalni funkcioneri u aparatu SPO i SPS duni su da plaaju partiji 3%, a poslanici SPS izdvajaju u partijsku blagajnu 30% plate. Poslanici G17 uplauju godinje 6.000 do 9.000 dinara u partijsku kasu (Blic, 7. februar 2004), to je po kursu 2004. godine odgovaralo sumi od 100-150 eura. I neke partije Crne Gore ubiraju partijski porez. U SDP-u lanovi koji, u okviru partijske kvote, zauzimaju mesta u upravnim odborima duni su da u partijsku blagajnu uplate 30% prinadlenosti steene iz tog izvora, u DPS-u 10%, a u SNS-u 5%.
6.4.2. Pokloni
Novana pomo partijama od strane pojedinaca moe se smatrati jednim oblikom participacije u politikom ivotu (Nassmacher, 2003, 6). Ako se politika participacija predstavi na linearnom kontinuumu, onda je na jednom kraju uee na izborima, kao najmanje intenzivan oblik, a na drugom finansijske donacije, kao jedan od najintenzivnijih oblika. Izmeu tih krajnosti su obraanje poslanicima (pisano ili usmeno), pomo u izbornim kampanjama, uee na izbornim skupovima i dr. Donacije imunih pojedinaca bile su vaan izvor prihoda kadrov skih partija u prvoj polovini devetnaestog stolea, a kasnije se u krug partijskih mecena ukljuuju i privredne korporacije. Donacije u aktuelnom razdoblju u velikom broju zemalja ine znaajan deo ukupnih partijskih prihoda. Pomenimo, na primer, da je 1997. godine za koju Saalfeld (2000, 99) ocenjuje da je u tom pogledu tipina godina est najveih nemakih partija prijavilo iznos poklona od oko 100 miliona DM, dok je njihov ukupan prihod iznosio 687 miliona DM. Relativni udeo poklona u prihodima partija kree se u toj zemlji od 8,2% (Socijaldemokratska partija) do 34.3% (Liberalno-demokratska partija) (Saalfeld, 2000, 99). Premda su pokloni, pravno posmatrano, dobroini poslovi, podrobniji uvid najee pokazuje da darodavci zauzvrat dobijaju odreena prava ili povlastice. Istini za volju, o tome uglavnom postoje samo indicije, a ne pouzdana saznanja. Von Beyme (1985, 173) navodi, na primer, da je posle izbora Niksona za predsedika SAD-a (1972) na ambasadorska mesta postavljeno 36 pojedinaca koji nisu profesionalne diplomate, a od
200
201 koja je pokazala da su pojedini kandidati troili ne samo znaajna sredstva iznad dozvoljenog maksimuma nego i da su ih koristili pre nego to su im sredstva bila doznaena iz budeta, pa verujemo da su to omoguili novani pokloni pojedinaca i korporacija (Goati, Nenadi i Jovanovi, 2004). Premda je u veini evropskih postkomunistikih zemalja do zvoljeno da pojedinci i privatne korporacije budu finansijski sponzori partijama, zakonodavac nije uveren u samarianske motive darodavaca, posebno ako je re o korporacijama, pa je uveo razliita ogranienja. Da sumnje u pobude sponzora nisu liene osnova, govori sledei primer. U Letoniji su pokloni korporacij usmereni, uglavnom, prema vladajuim partijama, koje, po prirodi stvari, imaju mogunosti da im uzvrate odreenim protivuslugama, to upuuje na prave motive poklonodavaca (Ikstens, 2001, 3). Nije, na primer, sluajno da su na predsedniim izborima 2004.godine u Srbiji najvee donacije upuene kandidatu vladajue koalicije Draganu Marianinu (Goati, Nenadi, Jovanovi, 2004). Pretpostavku da osnovni motivi donatora nisu filantropski, ve da je posredi interes, potkrepljuju i rezultati prethodno citiranog intervjua sa letonskim partijskim liderima. Autor tog intervjua je zabeleio: Veina partijskih lidera je, u stvari, potvrdila pretpostavku da sponzori imaju izvestan ,interes za njihovo investiranje u politike partije. Osam od devet respondenata prihvatilo je da potencijalni sponzori iznose sugestije ili ak zahteve politikog i/ili ekonomskog karaktera (Iksens, 2001, 4). Naveemo nekoliko vrsta restrikcija koje su prihvatili zakonodavci u pojedinim postkomunistikim zemljama: Prvo, iznos donacija je, po pravilu, limitiran. U Estoniji pojedinac moe da pokloni partiji maksimalno 1000 kruna (62,5 eura), dok iznos donacije pravnih lica nije ogranien. U Poljskoj novani poklon pojedinca partiji za predsednike izbore ne moe biti vei od 15 minimalnih mesenih zarada na dan pred poetak izborne kampanje, a ukupna suma tih donacija limitirana je na 100 minimalnih zarada. U Rumuniji ukupna suma godinjih donacija pojedinca partiji ne sme prei 100 minimalnih plata, a suma poklona korporacij 500 plata. Zakonodavac u Rusiji (2000) dozvoljava da pojedinac pokloni partiji iznos od najvie 10.000 minimalnih dnevnih nadnica, a privredna korporacija 100.000 minimalnih nadnica. Maksimalan iznos poklona partiji u Letoniji je 45.870 eura (ili 35.680 lata u novembru 2007. godine), s tim da se najvii iznos poklona od strane lanova partija odreuje partijskim statutom. U Sloveniji je gornja granica poklona od pojedinaca i
odnosno Official Agent). U Francuskoj nije, takoe, dozvoljeno da se donacije daju partijama direktno; umesto toga sredstva moraju biti uplaena preko udruenja za finansiranje izbora (l association de financement lectorale) ili preko finansijskih punomonika (le mandataire financi). U oba sluaja, novanu transakciju mora da odobri odgovarajua javna agencija da bi se na doznaena sredstva primenile poreske olakice. Visina novanih poklona je u mnogim zemljama limitirana. U Francuskoj pojedinci partiji mogu pokloniti najvie 13.000 eura godinje, dok je u Italiji maksimalni iznos donacije 18.000 eura. U paniji su zabranjene donacije iznad 6.000 eura, bez obzira na to da li dolaze od pojedinaca ili privatnih korporacija. U toj zemlji iznos anonimnih donacija ogranien je na 5% sredstava koja partije dobijaju od drave. Donacije privrednih korporacija (i uopte pravnih lica) partijama u Francuskoj zabranjene su zakonom usvojenim 1988. godine. U Belgiji je 1989. godine propisano ogranienje izbornih trokova, a zabrana donacija od strane privatnih korporacija stupila je na snagu 1993, to je posledica velike finansijske afere koja je izbila kad je obelodanjeno da je mona francuska vazduhoplovna firma Dassault, radi dobijanja unosnih poslova, uplatila velike novane sume na bankovne raune lidera vladajuih belgijskih partija. U paniji nije dozvoljeno javnim ili privatnim korporacijama koje, po ugovoru, obavljaju poslove za vladu da uplauju novane priloge partijama. Zakonodavac je u nekim zemljama stabilne demokratije imperativnim normama ograniio obim sredstava za izbornu propagandu. Primera radi, u Francuskoj je fiksiran maksimum sredstava koja mogu da potroe predsedniki kandidati i kandidati za poslanike u izbornoj kampanji. U toj zemlji, u prvom krugu predsednikih izbora odranih u aprilu 2002. godine kandidatu je bilo dozvoljeno da potroi najvie 14.786.000, a u drugom krugu 19.764.000 eura. U SAD je, takoe, ograniena visina trokova izbornih kampanja. U postkomunistikim zemljama poetkom treeg milenijuma, kako ocenjuje Walecki (2001, 399-401), raste vanost poklona bogatih pojedinaca i korporacija partijama, posebno u izbornim razdobljima. Citirani autor zasniva svoju ocenu na podacima iz Poljske, Rusije, Ukrajine i Bugarske. Pretpostavljamo da se o porastu prihoda iz ovog izvora moe govoriti i u Crnoj Gori. Ista pretpostavka vai i za Srbiju, ali je ne moemo potkrepiti vrstim dokazima, jer tek od poetka 2004. godine javnost ima uvid, dodue parcijalan, u finansijsko poslovanje partij. Izneta pretpostavka zasnovana je na analizi finansiranja junskih predsednikih izbora 2004. godine u Srbiji,
202
203 strane vlade, njihove organizacije i strana preduzea, ali ne i strane dravljane i privatne korporacije. Ukupan iznos sredstava iz tog izvora ogranien je na 30.000 leva (15.000 eura). U Rumuniji su partije ovlaene da primaju donacije meunarodnih politikih organizacija u ijem su lanstvu. Peto, neke postkomunistike zemlje pribegle su, po ugledu na zemlje stabilne demokratije, odreivanju plafona sredstava koja se mogu potroiti u izbornim kampanjama. Poljska je, na primer, odredila da se na predsednikim izborima 2000. godine moe potroiti ukupno 3.080.000 eura.
privatnih korporacija deset prosenih mesenih zarada, to je 2004. godine iznosilo oko 7000 eura. U Makedoniji gornji limit je, prema Zakonu o politikim partijama (1994), sto prosenih plata (oko 17.000 eura), to se u izbornoj godini udvostruuje. U Bosni i Hercegovini ukupan iznos priloga pravnih i fizikih lica ne sme premaiti osam prosenih mesenih plata. U Srbiji Zakon o finansiranju politikih stranaka (2003) ograniio je priloge fizikih lica na najvie deset prosenih mesenih zarada godinje, a ako je re o pravnom licu na 100 prosenih zarada. U Crnoj Gori, prema lanu 6 Zakona o finansiranju politikih partija (2004), visina sredstava iz privatnih izvora, ne raunajui lanarinu, ne moe premaiti iznos sredstava koje partija dobija iz budeta. Ako partija ne dobija sredstva iz budeta (na koja imaju pravo samo partije zastupljene u parlamentu), ona moe iz privatnih izvora dobiti najvie 5% ukupnih sredstava (ne raunajui lanarinu). Drugo, u postkomunistikim zemljama zakonodavac, po pravilu, zabranjuje finansijske donacije od preduzea koja su u celini ili delimino u vlasnitvu drave. U Bugarskoj i Letoniji donacije partijama nisu dozvoljene samo od preduzea koja su vie od polovine u dravnom vlasnitvu. U Crnoj Gori donatori uopte ne mogu biti preduzea sa ueem dravnog kapitala, a isto vai i u Srbiji. Tree, u veini postkomunistikih zemalja centralne i istone Evrope anonimne donacije nisu dozvoljene. Izuzetak u tom pogledu predstavlja Bugarska, koja, po zakonu izglasanom 2001. godine, dozvoljava da takve donacije dostignu 25% sume koju drava obezbeuje za svaku partiju. Za najveu partiju, SP Bugarske koja dobija oko 2 miliona glasova i isto toliko leva iz dravnog budeta najvii dozvoljeni iznos anonimnog novanog poklona 2001. godine iznosio je, prema proceni jednog poznavaoca (Kanev, 2001, 10), oko 500.000 leva (250.000 eura). U Crnoj Gori anonimne donacije izriito su zabranjene. etvrto, u veini postkomunistikih zemalja, ukljuujui Crnu Goru, partijama nije dozvoljeno da primaju poklone od stranih fiziih i pravnih lica. U pojedinim postkomunistikim zemljama postoje i izuzeci, u koje treba ubrojiti Estoniju, iji zakon ne propisuje takvu zabranu, ali obavezuje partije da donacije iz drugih zemalja u roku od sedam dana prijave Ministarstvu unutranjih poslova. Poljska dozvoljava strane donacije od pojedinaca i grupa graana, ali ograniava njihov iznos, u prvom sluaju na 500, a u drugom na 2000 USD. Bugarska i Rumunija su u tom pogledu jo tolerantnije. U prvoj od pomenutih zemalja zabrana primanja novanih priloga ukljuuje
6.4.3. Partijsko preduzetnitvo

Partije ostvaruju deo finansijskih prihoda publikovanjem novina, knjiga, prodavanjem partijskih znaaka, video-snimaka sa partijskih skupova, pia i hrane u partijskim klubovima itd. Od toga postoje izuzeci, poput Laburistike partije Velike Britanije, ije lokalne organizacije poseduju fudbalske kladionice, a iz tako ostvarenih prihoda podmiruju deo trokova vlastitog funkcionisanja. Ali, partije u zemljama stabilne demokratije nisu pravi preduzetnici jer ne mogu, zbog zakonskih prepreka, da diverzifikuju svoju aktivnost prema zahtevima trita. Na osnovu toga Ware (1996, 301) umesno zakljuuje da prihod koji na opisani nain ostvaruju partije uobiajeno nije rastui izvor partijskog dohotka u kasnom dvadesetom stoleu. Istini za volju, dohodak iz tog izvora nipoto nije beznaajan: u Komunistikoj partiji Nemake sredinom osamdesetih godina dvadesetog stolea dostizao je jednu treinu, a u Komunistikoj partiji Italije jednu petinu ukupnog prihoda (Von Beyme, 2005, 114). U pojedinim evropskim postkomunistikim zemljama partijama je dozvoljeno da obrazuju vlastita preduzea koja se bave privrednom aktivnou. U praksi to pravo su, poetkom devedesetih godina, mogle da koriste samo ranije vladajue komunistike partije, koje su imale ogroman kapital steen u prethodnom razdoblju (zgrade, graevinske terene, vozni park itd). Posle prvih pluralistikih izbora 1990. godine, status te imovine razliito je regulisan: u Estoniji i Letoniji imovina je nacionalizovana, u Poljskoj je 96% sredstava preneto u dravni budet, dok je u Sloveniji imovina Saveza komunista Slovenije i Socijalistikog saveza radnog naroda Slovenije postala vlasnitvo partija-naslednica, kakav je sluaj i u Crnoj Gori sa imovinom SKCG i SSRN. Bez obzira na razliita reenja imovinske zaostavtine
204
205 115 miliona eura. Kao to smo naglasili na poetku ove glave, mnoge zemlje raz vijene demokratije prihvatile su, posle Nemake, direktnu dravnu pomo politikim partijama. Razloge za to Ware (1996, 302) vidi u permanentnom smanjivanju tradicionalnih izvora prihoda, prvenstveno lanarine, vrtoglavom porastu trokova izbornih kampanja i, najzad, u tenji da se, u razdoblju hladnog rata, ojaaju partije kao kljune demokratske institucije protiv svih opasnosti koje im prete, posebno protiv korupcije iz zemalja Istonog bloka. Sume koje se u dravnim budetima izdvajaju za partije znaajne su: 1997. godine drava je obezbeivala 230 miliona DM u Nemakoj, 526 miliona FF u Francuskoj, 160 milijardi lira u Italiji i 10 milijardi pezeta u paniji. Za razliku od navedenih zemalja, u Velikoj Britaniji, Irskoj i Japanu, partije ne dobijaju direktnu pomo od drave, a u Australiji, Kanadi, SAD i Holandiji (do 2000) uee javnog finansiranja partija je znatno manje. Prethodno izneta ocena u pogledu Velike Britanije vai (kao to smo ve napomenuli) samo uslovno; u toj zemlji drava zaista ne pomae finansijski sve partije, ali obezbeuje finansijsku pomo opozicionim partijama, da bi olakala njihov rad u parlamentu. Pravo na pomo imaju partije koje su na prethodnim izborima osvojile najmanje dva poslanika mandata ili jedan mandat i najmanje 150.000 glasova. Po toj osnovi dodeljeno je 1986. godine Laburistikoj partiji 440.000 funti, Liberalnoj partiji 88.641 funta, Socijaldemokratskoj partiji 62.562 itd. U veini postkomunistikih zemalja partije dobijaju izdanu pomo iz dravnog trezora. Iznos budetskih sredstava partijama odreuje se, po pravilu, u procentu od nacionalnog budeta u veoma irokoj amplitudi od 0.017% u Sloveniji, preko 0,04% u Rumuniji (u izbornoj godini iznos se udvostruuje), 0,05% u Rusiji, 0,056% u Hrvatskoj, O,1 u Litvaniji, 0,15% u Srbiji (u apsolutnom iznosu u 2005. godini oko 4 miliona eura) do ak 0,5% u Estoniji. U Sloveniji, pored navedenog procenta iz budeta, partije za svaki glas na parlamentarnim izborima dobijaju po 0,3 eura, a za glas na predsednikim izborima po 0,1 eura. Crna Gora je osobena po tome to zakon ne ustanovljava plafon zahvatanja budetskih sredstava, nego propisuje da je to najmanje 0,4%, ime je ostavljena mogunost partijama da koriste sredstva iz dravne blagajne bez ogranienja. Na vano pitanje koje partije imaju prava na budetska sredstva zakoni evropskih postkomunistikih zemalja nude razliite odgovore. U Poljskoj se sredstva dodeljuju parlamentarnim partijama, a kriterijum raspodele ini
bivih komunistikih partija, preduzetnika funkcija partija je limitirana. U Sloveniji delatnost partijskih preduzea ograniena je na izdavatvo i na sferu kulture, sa ogranienjem da tako ostvareni prihod ne moe prei 20% ukupnog partijskog dohotka. U Rusiji je aktivnost partija u ekonomskoj sferi limitirana na izdavatvo, produkciju partijskih propagandnih materijala i suvenira i na karitativnu sferu. U Estoniji, pored navedenih delatnosti, partijama je dozvoljeno da organizuju lutrije. U Zakonu o finansiranju politikih stranaka Bosne i Hercegovine (2000) preduzea u vlasnitvu stranke mogu da se bave, prema lanu 3, samo kulturnom i izdavakom delatnou. Nasuprot tome, u Albaniji, prema Zakonu o politikim partijama (2000) otvoren je irok prostor partijama da sudeluju u privrednim aktivnostima, ali im je, ipak, zabranjeno da osnivaju pravna lica i da se u privrednim poslovima udruuju sa drugim subjektima. U Srbiji je zakon ograniio prihod partija od imovine i privrednih delatnosti na najvie 20% ukupnog prihoda partije, a eventualni viak iznad tog procenta stranka je duna da uplati organizacijama koje se bave dobrotvornim radom. U Crnoj Gori partijama je dozvoljeno da stiu prihode iz imovine, legata i svih vrsta nelukrativnih aktivnosti.
6.4.4. Budetska sredstva

Kao to smo naveli, prva iskustva sa direktnim finansiranjem partija od strane drave steena su u SR Nemakoj krajem pedesetih godina. Politike partije te zemlje dobile su 1959, 1960. i 1961. godine po pet miliona maraka za rad na politikom obrazovanju, to je podeljeno prema snazi partija u parlamentu. Iznos pomoi povean je 1962. godine na 20 miliona maraka, od ega je 5 miliona namenjeno obrazovanju, a 15 miliona ostalim partijskim aktivnostima. Finansijska pomo drave partijama u Nemakoj regulisana je neto kasnije Zakonom o partijama (1967). Po njegovim odredbama, novana pomo partijama namenjena je finansiranju izbornih aktivnosti, a veliina pomoi zavisi od uspeha partije na izborima. Za svaki osvojeni glas partija dobija odreeni nov ani iznos, koji je u vie navrata poveavan (2,5 DM; 3,5 DM; 5 DM), a ukupna suma isplauje se u toku etiri godine, tako da se finansiranje izbornih aktivnosti pretvorilo u kontinuirano finansiranje politikih partija en gnral ili na politiko finansiranje (Nassmacher, 2001a, 10). Suma direktnih subvencija partijama iz dravnog budeta ograniena je u Nemakoj, prema najnovijim podacima kojima raspolaemo, na najvie
206
207 poslaniki mandat (raspodela mandata vri se po DHontovom sistemu). U Crnoj Gori pravo na sredstva iz dravne blagajne imaju samo partije koje su na izborima dobile najmanje 3% glasova. Razliita je formula po kojoj se u pojedinim zemljama partijama dele budetska sredstva. U nekim zemljama ne dele se iskljuivo u srazmeri sa dobijenim mandatima, nego se jedan deo raspodeljuje u jednakim iznosima svim partijama koje su ostvarile pravo na budetska sredstva, a drugi deo proporcionalno broju mandata. Na taj nain se, u izvesnoj meri, ublaava imanentna pristrasnost izbornog sistema (ne samo veinskog nego i proporcionalnog) u korist najveih partija. U Sloveniji 10% sredstava raspodeljuje se jednako svim partijama koje su osvojile mandate, a 90% prema broju osvojenih mandata. Taj odnos u Hrvatskoj je 20 prema 80, u Makedoniji i Maarskoj 25 prema 75% i u Crnoj Gori, Rumuniji i Srbiji 30 prema 70%. Potonje reenje objektiv no posmatrano poboljava finansijski poloaj etnikih stranaka koje mogu osvojiti minimalan broj mandata (esto samo jedan). Indirektna pomo drave partijama u evropskim postkomunistikim zemljama takoe je znaajna. Dravne televizije Bugarske, Estonije, Poljske, Slovenije, Srbije i Crne Gore dune su u predizbornoj kampanji da politikim partijama (kandidatima) omogue korienje besplatnog vremena. Na dravnoj televiziji Bugarske partije imaju prava da u predizbornoj kampanji zakupe deo vremena koje plaaju po niim cenama. U Poljskoj svaka partija i kandidat mogu, pod komercijalnim uslovima, da iznajme najvie 15% besplatno dodeljenog vremena. Indirektna pomo ne svodi se, meutim, samo na besplatno korienje vremena u javnim elektronskim medijima, ve ima i druge oblike. U Estoniji svaka partijska grupa u parlamentu dobija fiksnu sumu novca za struni aparat. U toj zemlji partije su, kao neprofitne organizacije, osloboene plaanja poreza. U Sloveniji drava plaa sekretare poslanikih klubova, pomonike i istraivae, ukupno 59 slubenika (Toplak, 2002, 12). U zemljama stabilne demokratije u kojima postoji budetsko finansiranje partija, sredstva se doznauju na razliite adrese. U Australiji, Finskoj i Francuskoj sredstva se uplauju partijskim rukovodstvima, u Belgiji, Danskoj, Holandiji i vajcarskoj parlamentarnim grupama, u Austriji, Nemakoj, Izraelu, Norvekoj i vedskoj i partijama i parlamentarnim grupama, u Kanadi partijama i kandidatima, i, najzad, u SAD iskljuivo kandidatima (Nassmacher, 1992, 241-243).
broj osvojenih mandata. Na izborima 1993. godine za oba doma poljskog parlamenta (sejm i senat) partijama je ukupno uplaeno 4.712.400 eura, tj. 84.150 eura po jednom mandatu. Zakonom usvojenim 2001. godine Poljska je obezbedila i redovnu godinju pomo partijama, koja iznosi oko 16 miliona eura (Walecki, 2001, 8). U Bugarskoj drava uplauje partijama po 1 lev (1/2 eura) za svaki osvojeni glas, a pravo na to imaju partije koje su osvojile najmanje 1% glasova. U toj zemlji odreen je maksimum dravne pomoi koji iznosi 100.000 eura za nezavisne kandidate, 500.000 eura za partije i 1 milion eura za partijske koalicije. Partije i partijske koalicije u ekoj koje su na izborima osvojile najmanje 3% vaeih glasova dobijaju iz dravnog budeta po 90 kruna za svaki glas. U Makedoniji pravo na budetsku pomo imaju partije koje osvoje najmanje 3% glasova na izborima. Uslov za dobijanje sredstava iz budeta u Rumuniji je osvajanje najmanje 5% glasova na izborima, a ako partiji to ne poe za rukom, duna je u roku od dva meseca da vrati prethodno dobijenu budetsku akontaciju. U Sloveniji pravo na finansiranje iz budeta bilo je obezbeeno Zakonom o politikim partijama (1994) iskljuivo partijama koje su ispunile cenzus od 4%, to je preduslov za uee u raspodeli poslanikih mandata. Takvo reenje kao i sva prethodna koja budetsku pomo vezuju za parlamentarni status partije na prvi izgleda pogled pravino, jer podrava organizacije koje su na izborima dokazale da poseduju iroku podrku u drutvu. Dublji uvid, meutim, govori da to oteava uspon novih partija, a u situacijama kada je izborni cenzus visok, opisano reenje slui zapravo zatvaranju politikog trita. Imajui u vidu tu opasnost, Ustavni sud Slovenije je, na osnovu albe etiri male partije, odredbu po kojoj se sredstva dodeljuju samo parlamentarnim strankama proglasio neustavnom (2000), posle ega je slovenaki zakon promenjen i prag za dobijanje budetskih sredstava snien je sa 4 na 1%, to nam se ini optimalnim reenjem. Potpuno ukidanje praga za finansiranje vodi neizbeno zloupotrebama, to dobro ilustruje primer Albanije. Ta zemlja obezbeuje budetsku pomo svim partijama koje su sudelovale na izborima, to je, kako primeuje Kajsiu (2004, 3), imalo za posledicu obrazovanje fantomskih partija. U Srbiji pravo na budetska sredstva pripada iskljuivo parlamentarnim partijama, to, zapravo, znai partijama koje su osvojile najmanje 5% glasova i stekle pravo na uee u raspodeli mandata. Ova odredba modifikovana je u izmenama izbornog zakona (2004), kojima je partijama etnikih manjina omogueno da uestvuju u raspodeli mandata, a time i budetskih sredstava ako ostvare dovoljnu podrku za najmanje jedan
208
209
U postkomunistikim zemljama dravna sredstva upuuju se uglavnom partijskim rukovodstvima, ree parlamentarnim grupama i kandidatima. Svako od navedenih reenja ima dalekosene reperkusije na distribuciju moi unutar partije. Naime, ako se sredstva upuuju rukovodstvu, ono vri njihovu redistribuciju, ime zadobija snanu polugu uticaja na vlastitu parlamentarnu grupu i na kandidate i podstie centralizaciju partije (Nassmacher and Nassmacher, 2001, 182-183). U Crnoj Gori i u Srbiji partijama se doznaavaju dravna finansijska sredstva. Nasuprot tome, adresat tih sredstava u Bosni i Hercegovini jesu poslanike grupe, to jaa njihovu mo u odnosu na partijsko rukovodstvo. Obezbeivanjem partijama sve veih finansijskih sredstava i odreivanjem njihovih korisnika na jednoobrazan nain, drava volens nolens podstie proces konvergencije partija u datom partijskom sistemu.
Osnovnim zakonom usvojenim 1949. godine (lan 21) ustanovljena obaveza
6.5. Javnost i kontrola

Obavetavanje javnosti o finansijskom poslovanju partija za politiku predstavlja ono to su periodini obrauni za privredu. Bez njih prosto nema naina da se se ,prati novac (Money in Politics Handbock..., 2003, 8). Obaveza partija da informiu javnost o svom finansijskom poslovanju, ak i ako ne primaju budetsku pomo, uspostavljena je u veini zemalja stabilne demokratije. Ona se odnosi na poklone iznad odreenog maksimuma ija je visina razliita. U SAD-u obaveza identifikovanja sponzora poinje od sume od 200 USD, u Kanadi od 160 USD, dok je u ostalim zemljama cenzus znatno vii: u Japanu 332 USD, Australiji 1000 USD, Francuskoj 1000 USD, Italiji 2900 USD, Austriji 7.400 USD i Nemakoj 10.000 USD. U Austriji su partije dune da publikuju samo ukupne sume po tipu donatora (pojedinci, interesne grupe, korporacije), ali ne i ime donatora (Nassmacher, 2003, 6-7). U Velikoj Britaniji, Irskoj i Luksemburgu partije nisu obavezne da prijavljuju imena donatora. U Grkoj se od partija trai da obavezno izveste ministra unutranjih poslova i kontrolnu komisiju parlamenta o svim fizikim ili pravnim licima koja su poklonila vie od 300.000 drahmi. Obaveza publikovanja imena sponzora u Holandiji vai bez obzira na iznos poklonjene sume, ali ako se poklonodavac protivi da bude objavljeno njegovo ili njeno ime, treba da bude dat opis kategorije donatora (Nassmacher, 2001, 6). U veini zemalja stabilne demokratije partije su dune da vode registar prihoda i rashoda koji je podloan kontroli nadlenih organa. U Nemakoj je
partija da javno podnose izvetaje o svojim finansijskim sredstvima, a ta je obaveza podrobnije razraena u Zakonu o partijama (1967). Smisao javne kontrole finansijskog poslovanja partij na sledei nain je izraen u jednoj presudi Ustavnog suda Nemake: Birai moraju biti informisani o snagama koje utiu na politiku partije i oni treba da imaju mogunost da kontroliu saglasnost izmeu politikog programa i ponaanja onih koji preko fondova nastoje da utiu na partiju (prema: Radovi, 1996, 90). U toj zemlji partije su od 1983. godine dune da podnose izvetaje o ekonomskom poslovanju svih nivoa i svih partijskih preduzea, uz obavezu da poimenino oznae poklonodavce koji su u partijsku blagajnu priloili vie od 20.000 DM (do 1992. godine vie od 40.000 DM). Takve izvetaje u Nemakoj proveravaju finansijski strunjaci, a potom se dostavljaju predsedniku Bundestaga. Obaveza podnoenja godinjih izvetaja u Austriji i Italiji odnosi se samo na poslovanja centralnih partijskih organa. Partije su i u Belgiji od 1989. godine dune da objavljuju godinje izvetaje o finansijskom poslovanju. Francuska zahteva od svakog kandidata na predsednikim izborima da posle izbora u slubenom listu ( Journal officiel) objavi izvetaj o trokovima kampanje. U istoj zemlji zakon propisuje da partije vode evidenciju trokova kampanje i da koriste usluge finansijskog agenta, a nacionalna komisija je ovlaena da proverava raune plaene u izbornoj kampanji i zakonitost utroka budetskih sredstava. U Velikoj Britaniji partije su (od 1949) dune da jedanput godinje objavljuju izvetaj o stanju na svom raunu, a od 1967. privredna preduzea su obavezna da prikau u godinjim izvetajima svaku donaciju partijama koja prelazi 200 funti. U Kanadi i SAD-u za kontrolu finansijskog poslovanja partija nadlene su javne agencije. Primena navedenih ogranienj i zabran zahteva belei jedan poznavalac (Nassmacher, 2001, 28) jak autroritet snabdeven sa dovoljno zakonskih ovlaenja da nadgleda, verifikuje, istrauje i da, ako je neophodno, pokrene zakonski postupak. Sve manje od toga je formula za neuspeh. Partije veine evropskih postkomunistikih zemalja zakonski su obavezne da aurno vode podatke i da sa izuzetkom Albanije i Belorusije (Walecki, 2005, 220) javnosti omogue uvid u svoje finansijsko poslovanje. Veina zemalja zahteva da partije primaju novane donacije samo preko rauna u bankama. U Rusiji partija moe imati samo jedan raun, bez obzira na broj nivoa organizovanja i, povrh toga, mora da dri sva finansijska sredstva u bankama. Slovenake partije koje su dobile sredstva iz dravnog budeta ili
210
211 po zahtevu, uine dostupnim treim licima (Nassmacher, 2003, 10). U evropskim postkomunistikim zemljama kontrolna ovlaenja pripadaju razliitim organima. U Rusiji dunost je partija da izvetavaju poreske organe svake godine o prihodima a, posle verifikacije, partije dostavljaju te izvetaje (preko interneta) Ministarstvu pravde. Slino reenje prihvaeno je u Letondiji, u kojoj su partije obavezne da do 1. marta svake godine podnesu finansijski izvetaj Ministarstvu pravde i Dravnoj obraunskoj slubi. Slovenija se opredelila za drugaiju soluciju: slovenaki zakon zahteva da partije do 31. marta svake godine podnesu parlamentu godinji finansijski izvetaj, koji prethodno ocenjuje Raunski sud. U Crnoj Gori i Srbiji kontrola finansijskog poslovanja podeljena je na dva organa. Prikupljanje i troenje sredstava u izbornim kampanjama nadgleda, u obe zemlje, Republika izborna komisija (RIK), a finansijsko poslovanje Odbor za finansije parlamenta (Srbija) i Ministarstvo finansija (Crna Gora). Ovakvo reenje ima vie ozbiljnih slabosti. Najpre, ono artificijelno razdvaja politiko finansiranje na dva dela (izborno i tekue), to omoguava partijama da menjajui, po potrebi, namenu finansijskih sredstava izbegavaju odgovornost. Drugo, i u Crnoj Gori i u Srbiji zakon zahteva od partija da podnesu izvetaje o troenju sredstava za izbore po okonanju izbornog procesa, dakle post festum, to znai da takvi podaci nisu dostupni biraima pre glasanja i da ne mogu uticati na njihovu izbornu odluku. Izvesno je da bi ustanovljenje obaveze partija da u predizbornom razdoblju iz dana u dan ili bar jednom sedmino (kao u Estoniji) izvetavaju javnost o finansijskim transakcijama obezbedilo biraima vanu informaciju za donoenje izborne odluke. Tree, sprovoenje u ivot reenja usvojenog u Crnoj Gori i u Srbiji bitno oteava to to sastav RIK-a ine poslanici-predstavnici politikih partija, bez prateih slubi i bez vlastitog budeta, to znai bez neophodnih resursa da ostvaruju kontrolnu ulogu. Ne treba nipoto smetnuti s uma da, iako su u RIK-u zastupljeni predstavnici konkurentskih partija, oni nisu uvek zainteresovani da isteraju stvar do kraja, ve su spremni na nagodbe oko krenja zakona, po principu do ut des. rtva takvog dogovora je javnost, koja ostaje uskraena za bitne informacije. Iz iznetih razloga, moglo se oekivati da e rezultati kontrole finansijskog poslovanja partija u Crnoj Gori i u Srbiji biti nezadovoljavajui, to se zaista i dogodilo. Sudei prema podatku da je 2006. godine u Crnoj Gori samo jedna od 74 politike organizacije podnela izvetaj o utroenim sredstvima partije za 2005. godinu (Vujovi i ost. 2006, 112), moe se zakljuiti i da
donacije koje su vee od trostruke prosene mesene zarade, obavezne su da to objave u Slubenom listu. Ako to ne uine, njihovo finansiranje iz budeta bie obustavljeno do ispunjavanja obaveze. Zakon u Hrvatskoj obavezuje partije da potpuno upoznaju javnost sa svojim finansijskim poslovanjem i da objave trokove izbornih kampanja. U Rumuniji svaka partija obavezna je da publikuje u slubenom listu (Monitor Oficial) poklon vei od 10 prosenih plata (Roper, 2001, 12-13). Od partija u Estoniji zahteva se posle izmene Zakona o politikim partijama usvojene 1999. godine da etiri puta godinje publikuju izvetaje o prihodima i rashodima, a u toku izborne kampanje takve izvetaje obavezne su da podnose svakih sedam dana. Citirani zakon zahteva od partija da u tim izvetajima navedu i ime svakog donatora. U Crnoj Gori partije su obavezne jednom godinje da nadlenim organima podnose zavrni raun, koji dobija karakter javne isprave (l. 17). Osim toga, one su dune da, 30 dana nakon zavretka izbora, podnesu kompletan izvetaj o visini i strukturi prikupljenih i utroenih sredstava za izbornu kampanju, u elektronskoj formi Republikoj izbornoj komisiji, odnosno izbornoj komisiji jedinice lokalne samouprave (l. 15). Nadlenost u kontroli sprovoenja odredaba o finansijskom poslovanju pripada komparativno posmatrano razliitim organima: ministarstvima (unutranjih poslova, pravde), predsedniku parlamenta, specijalnim sudovima ili posebnim agencijama nezavisnim od vlade. Zakonodavstva zemalja stabilne demokratije poveravaju kontrolu finansijskog poslovanja partija, po pravilu, organima nezavisnim od izvrne vlasti (Nassmacher, 2001, 7-8). U Francuskoj je formiran Nacionalni komitet za trokove izbornih kampanja i za politiko finansiranje, sastavljen od sudija, u Nemakoj je to povereno predsedniku parlamenta, u Belgiji parlamentarnom komitetu, u Italiji petorici revizora koje odreuju predsednici oba skuptinska doma, a u paniji Raunskom sudu (Tribunal de las Cuentas), imenovanom od parlamenta. Ti organi imaju pravo da, zbog krenja odredaba o finansijskom poslovanju, protiv partija izriu iskljuivo novane sankcije, i one ne pogaaju odgovorne partijske lidere (Doublet, 1997, 6). Za razliku od navedenih zemalja, Danska, Irska, Velika Britanija i vedska nisu organizovale sistematsku kontrolu finansijskog poslovanja partija iz bojazni da bi to ugrozilo njihovu autonomiju. U vedskoj su, od sredine dvadesetog stolea, voene javne debate o potrebi zakonskog regulisanja finansijskog poslovanja partija. Iako odgovarajui zakon nije usvojen, parlamentarne partije su 1980. godine zakljuile dobrovoljni sporazum da meusobno razmenju ju izvetaje o svom poslovanju i da ih,
212
213 Ustavnog suda iz reda sudija, 3 lana predsednik Vrhovnog suda iz sastava sudija tog suda i, najzad, 3 lana predsednik Visokog administrativnog suda, takoe, iz reda lanova tog suda. Reena komisija je posle parlamentarnih izbora 2001. godine poela striktno da sprovodi zakon, a najvea rtva toga bila je vladajua Poljska seljaka partija (Walecki, 2005, 227). Samostalnost organa za kontrolu finansijskog poslovanja partija za koju se zalaemo ne iskljuuje, naravno, njegovu odgovornost parlamentu za troenje sredstava u obavljanju vlastitih zadataka. U celini uzev, u pogledu nastojanja drave da ostvari kontrolu finansijskog poslovanja partija u evropskim postkomunistikim zemljama moglo bi se oceniti da su postignuti parcijalni rezultati: finansijska sredstva sa kojima je javnost upoznata u veini postkomunistikih zemalja samo su vrh ledenog brega iji je vei deo pod vodom, nedostupan javnosti. Tajni tokovi novca olakani su, svakako, time to partije u tim zemljama deluju u osobenom ekonomskom okruenju, u kojem se u sferi sive ekonomije stvara veliki deo drutvenog proizvoda. U tom pogledu Crna Gora je na visokom mestu, jer se u sivoj ekonomiji stvara, prema procenama eksperata, od 30 do 35% drutvenog proizvoda. Pretpostavljamo da deo novca iz sive ekonomije lako nalazi put do partijskih tajnih fondova. U prilog toj pretpostavci indirektno govori primer Letonije (sa znatno manjim udelom sive ekonomije nego u Crnoj Gori), u kojoj poznavaoci procenjuju da neregistrovani deo partijskog budeta iznosi od 5 do 20% (Ikstens, 2001, 7).
su politike partije masovno ignorisale svoju zakonsku dunost. Nita bolja situacija nije ni u Srbiji, u kojoj je za 2004. godinu samo 5 od 396 registrovanih partija Odboru za finansije podnelo (u predvienom roku) sve izvetaje na koje ih zakon obavezuje (zavrni raun, izvetaj o prilozima iznad 6000 dinara i izvetaj o imovini), a jo 45 partija to je uinilo nepotpuno ili sa zakanjenjem. Situacija u Srbiji nije bolja u tom pogledu ni za 2005. godinu, jer su od 421 registrovane stranke samo tri (!) dostavile Odboru za finansije republike skuptine sve zakonom predviene podatke. Inae, Odbor za finansije nema sopstveni budet, te je njegovo ovlaenje da angauje eksperte radi kontrole izvetaja koji su mu dostavljeni nudum ius. Osim toga, Odbor nije prema tumaenju Ministarstva pravde organ nego telo skuptine, zbog ega nema pravo da pokrene postupak protiv partija koje su prekrile svoje obaveze. Ni u Hrvatskoj se partije ne mogu pohvaliti potovanjem svojih finansijskih obaveza. U toj zemlji, kao to smo prethodno istakli, zakon zahteva od partij da upoznaju javnost sa finansijskim poslovanjem i objave trokove izbornih kampanja, ali je, posle izbora 1999. godine, tom zahtevu delimino udovoljila jedino koalicija Socijaldemokrata i Hrvatske seljake liberalne stranke (Kregar, 2001, 3). Kad je re o Crnoj Gori, ini nam se da Ministarstvo finansija nije najpogodniji organ za kontrolu finansijskog poslovanja partije, jer e njegovi eventualno nepovoljni nalazi biti dovoeni u pitanje od strane opozicionih partija zbog (stvarne ili izmiljene) pristrasnosti. Pretpostavljamo, takoe, da bi u Crnoj Gori (kao i u Srbiji) vetaku podelu kontrole finansiranja izbornih kampanja i tekueg funkcionisanja partija trebalo ukinuti i taj zadatak u celini poveriti jednom organu iji sastav ine autonomni pojedinci. Naelne sugestije o poeljnom sastavu kontrolnog organa sadri Kodeks dobrog vladanja u izbornim pitanjima usvojen na 52. sednici Venecijanske komisije 2002. godine. Prema tom tekstu, lanovi kontrolnog organa treba da budu sudije ili pravnici koji su nezavisni od partija-uesnica izbornog postupka. Drugo, u sastav tog tela treba da uu i predstavnici parlamentarnih stranaka (kojima je zabranjeno uee u izbornim kampanjama), te predstavnici nacionalnih manjina i Ministarstva unutranjih poslova. Tree, strunu i logistiku podrku tom telu treba da daje obueno osoblje. Neki od navedenih principa iz teksta Venecijanske komisije primenjeni su na uspean nain u Nacionalnoj izbornoj komisiji u Poljskoj. U toj zemlji nadleno telo (Nacionalna komisija) sastavljeno je od 9 lanova, od kojih 3 lana odreuje predsednik
6.6. Krenje i zaobilaenje propisa

Bez obzira na to da li partijama obezbeuje sredstva iz budeta ili ne, drava na svim meridijanima sve potpunije regulie njihovo finansijsko poslovanje. Od svih kontinenata, taj proces je najmanje odmakao u Africi, gde je finansiranje zakonski regulisano u priblino jednoj petini drava (od ukupno 53). U ostalim zemljama, u kojima to nije sluaj, takvu situaciju koriste partije na vlasti za bezobzirnu zloupotrebu dravnih resursa (Saffu, 2003, 21-22). Ali, usvajanje zakonskih akata kojima se precizira nain sticanja i troenja sredstava od strane partija nije per se dovoljno snana brana koja onemoguuje partijama da sredstva poreskih obveznika protivpravno upotrebljavaju za svoje parcijalne interese. Pozabaviemo se najpre grubim krenjem propisa o finansiranju, a potom emo osvetliti suptilnije metode
214
215 Helmut Kohl bio je prinuen, u januaru 2000. godine, da podnese ostavku na poloaj poasnog predsednika HDU. Osim toga, odlukom predsednika nemakog parlamenta 5. feb ruara 2000. godine Hriansko-demokratskoj uniji je izreena kazna od 20 miliona DM. I u zemljama, poput panije, u kojima nisu izbijali skandali u ijem su sreditu partijski funkcioneri nadleni organi su u prvoj polovini devedesetih godina konstatovali mnoge propuste i greke u finansijskom poslovanju partija (Villarejo, 1998, 31-32). Pravosudna praksa Francuske pokazuje da su sudovi veoma retko izricali zatvorske kazne partijskim funkcionerima, premda je ta sankcija predviena zakonom. ak i kada su sudovi izricali takve sankcije, one su bile uglavnom minimalne a osueni partijski rukovodioci vraali su se u politiki ivot (o tome: Le grand dossier: corruption, Le Mond, 7-8. aprila 2002). U Velikoj Britaniji izbio je, krajem 2006, veliki skandal zbog osnovanih sumnji da je vladajua Laburistika partija obezbeivala plemike titule svojim finansijskim mecenama. Sredinom januara 2007. godine privedena je u policiju Ruth Turner, direktorka za vladine odnose sa javnou. Skotland Yard je saoptio da Turner-ova uhapena u vezi sa krenjem akta o davanju poasti iz 1925. i zbog sumnje da je ometala sprovoenje istrage. U okviru iste istrage ispitan je, kao svedok, premijer britanske Vlade Tony Blair, a u policiju su privedeni lord Levy (blizak Blair-ov prijatelj i finansijski donator LP), Cristofer Evans, koji je LP pozajmio milion funti pred parlamentarne izbore 2005. godine i nekoliko drugih funkcionera britanske vlade i LP. U postkomunistikim zemljama otvoreno nepotovanje propisa o finansiranju ostajalo je najee nesankcionisano. Tolerantan odnos prema finansijskim prekrajima demonstrirali su, poetkom devedesetih godina, nadleni organi u Poljskoj (Walecki, 2005), o emu reito svedoi nekoliko sledeih primera. U januaru 1990. prvi sekretar Komunistike partije Poljske primio je poklon od KPSS u iznosu od 1,2 miliona dolara, ime je prekren poljski zakon o korienju monete (Walecki, 2001a, 411), to je prolo bez ikakvih sankcija. U istoj zemlji jedan filmski producent i medijski magnat zatraio je mito da bi obezbedio odgovarajue odredbe u zakonu o medijima koje bi omoguile da Leva demokratska alijansa kupi jednu televizijsku stanicu (Walecki, 2005, 245), ali afera je brzo pala u zaborav. Jedina kazna u Poljskoj poetkom devedesetih godina izreena je sindikatu Nezavisnost, koji je zakasnio dva dana sa dostavljanjem izvetaja o trokovima izbora 1993. godine za Senat, zbog ega je izgubio pravo na pomo iz budeta (ibidem, 212-213). Zaokret u tom pogledu, odnosno stroa politika prema
Prethodno izneti pregled normativne regulacije finansiranja partija snano sugerie zakljuak da je u zemljama stabilne demokratije posle Drugog svetskog rata na delu postojana tendencija sve podrobnijeg zakonskog ureivanja ove materije, a slina ocena vai i za evropske postkomunistike zemlje. Sankcije za prekraje finansijskih obaveza od strane partija su, uglavnom, novane i, uz to, retko se primenjuju. Francuska je u pogledu tipa sankcija izuzetak, jer predvia i kazne zatvora za odgovorne partijske rukovodioce. U evropskim postkomunistikim zemljama za krenje propisa o finansiranju predviene su takoe, sa izuzetkom Letonije, samo novane kazne. U makedonskom zakonu (1994) iznos kazni za partiju kree se od 4 do 20 prosenih plata (odnosno 680 do 2.400 eura 2002. godine), a za odgovorno lice (samo) od jedne desetine do jedne polovine plate. U ovom zakonu propisana je i novana kazna (od 10 do 20 prosenih plata) za pravno ili fiziko lice koje je odgovorno za nezakonit poklon novca partiji. Kako smo pomenuli, u Letoniji su uvedene i rigorozne sankcije za finansijske prekraje. Ako partija ne potuje rok za podnoenje finansijskog izvetaja, Ministarstvo pravde duno je da podnese tubu sudu sa zahtevom za rasputanje partije; na predlog pomenutog ministarstva zaista su posle 1995. godine odlukama sudova rasputene dve partije (Ikstens, 2001, 7). Meutim, praksa ukazuje da zapreene sankcije nisu odvratile partijske rukovodioce od korienja ilegalnih finansijskih sredstava. Paradigmatian sluaj dogodio se u Nemakoj u velikoj finansijskoj aferi obelodanjenoj 1999. godine, aferi koja je iz temelja uzdrmala politiki establishment te zemlje. Re je o krupnim finansijskim zloupotrebama rukovodstva HDU, koje je poetkom osamdesetih godina, ignoriui Zakon o partijama, tajno prebacilo na raune u vajcarskoj i Lihtentajnu oko osam miliona DM, a posle je taj novac ilegalno unoen u partijsku blagajnu i prikazivan (u partijskoj dokumentaciji) kao zavetanj partiji od strane preminulih, anonimnih bogataa. Kad je zloupotreba otkrivena, raniji premijer Nemake
legem).
kojima se zaobilaze (izigravaju) propisi, pri emu se esto koriste nedoreenosti i praznine u njima. Nassmacher (2003, 13) to saeto konstatuje: Ukoliko su savrenija pravila, utoliko e savrenije biti njihovo zaobilaenje. Termin zaobilaenje znai, zapravo, da se ne kri slovo vaeih propisa, ali se osporava njihov duh, odnosno temeljni principi kao to su univerzalnost, ravnopravnost i transparentnost. Re je, zapravo, o sasvim uslovnoj razlici izmeu delovanja protiv zakona (contra legem) i pored zakona (praeter
216
217 forum od ekih kompanija preko Devianskih Ostrva. Ista partija je primila nezakonite donacije 1995/1996. godine (Walecki, 2001a, 411), ali nijedan od tih prekraja nije dobio sudski epilog. U Rusiji je generalni tuilac istraivao sluaj transfera oko 16,7 miliona US dolara koji je premijer odobrio ruskoj javnoj televiziji za podrku vladajuem bloku u izborima ali za to niko nije osuen (Walecki, 2005, 244). U Sloveniji je u prvom veem skandalu, koji se dogodio sredinom 1992. godine, centralnu ulogu odigrao ministar nauke, lan Partije zelenih, koji je potpisao ugovor sa fabrikom crepa o koprodukciji. Na osnovu tog ugovora, fabrici je dodeljena suma od 18.000 eura beskamatnog zajma, od ega je ona 15.000 eura uputila jednoj kompaniji koja je tu sumu poklonila Partiji zelenih. Druga afera, oko koje se 1994. godine podigla velika medijska praina, ticala se zajma od 400.000 eura koji je podigla Slovenaka narodna partija (SNP) u inostranstvu (Austriji), ime je prekrila vie pozitivnih propisa. Afera je okonana vraanjem zajma austrijskom poveriocu, bez ikakvih sankcija protiv lidera SNP (Toplak, 2002, 14). U Hrvatskoj je posle eliminacije HDZ sa vlasti (januar 2000) obelodanjeno da je ta partija obezbeivala sebi finansijska sredstva reketiranjem ili, drugaije reeno, uslovljavanjem isplat od strane drave preduzeima za ve obavljene radove (usluge), novanim poklonima HDZ-u od strane tih preduzea; ta je praksa ostala nesankcionisana. Finansijska afera u Rumuniji izbila je poetkom 1998. godine, kad je otkriveno da je francuski biznismen rumunskog porekla Adrean Costea izvrio prenos znaajnih novanih sredstava iz rumunskih javnih fondova na privatne raune rumunskih politiara. Isti biznismen novano je pomogao ponovni izbor predsednika Jona Ilijeskua 1996. godine, a izdavaka kua Adreana Costea tampala je u Francuskoj postere i fotografije za Ilijeskua, koji su uvezeni u Rumuniju bez plaanja poreza. Zbog toga pokrenuti krivini postupak obustavljen je u februaru 2001. godine (Roper, 2001, 19). U Ukrajini je krajem devedesetih godina izbila afera oko pranja novca u vajcarskim bankama od strane premijera vlade, na koju je izostala reakcija pravosudnog sistema. Ali, sud u enevi nije za to pokazao previe razumevanja, nego je 1999. godine osudio ukrajinskog premijera konfiskacijom 6,6 miliona USD u vajcarskim bankama. U Crnoj Gori u javnosti su se ule samo pojedinane meusobne optube funkcionera iz razliitih stranaka, ali bez sudskog epiloga. Osim toga, partije kao pravna lica krile su zakon bez ikakvih sankcija kako u kampanji za parlamentarne izbore 2006. godine (Vujovi i Komar, 2006), tako i u referendumskoj kampanji iste godine (Vujovi, i ost. 2007).
finansijskim prekrajima u Poljskoj ostvarena je posle usvajanja novog Ustava (1997), koji je, inspirisan odredbama Osnovnog zakona Nemake, proklamovao da e finansiranje politikih partija biti otvoreno za javnu kontrolu. Otar kurs prema prekriocima ispoljila je Republika izborna komisija u predsednikoj kampanji 2000. godine, u kojoj su svi kandidati (21) prekrili zakonske propise, to je najoiglednije uinio Marian Krzaklewski. Njemu su doznaivana (zakonom zabranjena) novana sredstva od anonimnih darodavaca, pri emu su veinu od 180 donacija uplatile nepostojee osobe, dok je vie od sto potanskih uplatnica ispisano istim rukopisom. Neke su uplate, pak, prevazilazile dozvoljeni plafon (dve minimalne nadnice), a neke su upuene posle zavretka izbora (Walecki, 2005, 238). Svim prekriocima Nacionalna izborna komisija izrekla je odgovarajue kazne. Beskompromisan stav u sprovoenju zakona demonstrirala je Nacionalna izborna komisija i time to je, posle parlamentarnih izbora 2001. godine, prihvatila samo 35 od 93 partijska izvetaja o trokovima i rashodima izborne propagande koji su joj upueni. Odlukom iste komisije (koju je potvrdio Vrhovni sud) kanjena je, kao to smo prethodno pomenuli, pobednika Poljska seljaka partija na pomenutim izborima gubitkom prava na budetskih sredstava zbog finansijskih prekraja u toku izborne kampanje (Walecki, 2005, 226). Poljska je, meutim, pre izuzetak nego pravilo, jer u veini drugih evropskih postkomunistikh zemalja dominira boleivost prema finansijskim prekrajima partija. U Crnoj Gori u sluaju krenja odredaba zakona partije e biti kanjene od stostrukog do dvjestostrukog iznosa minimalne zarade u Republici, a odgovorno lice od petnaestostrukog do dvadesetostrukog iznosa minimalne zarade u Republici (l. 19). Ali, navedene kaznene odredbe ostale su mrtvo slovo na papiru, iako su se partije viekratno ogluile o mnoge zakonske odredbe. Pomenuli smo prethodno da zakon u Hrvatskoj obavezuje partije da potpuno upoznaju javnost sa svojim finansijskim poslovanjem i da objave trokove izbornih kampanja, ali nijedna partija to nije uinila do 2001. godine. U Rumuniji od 1990. do 2001. godine nijedna partija nije publikovala ime donatora, iako je obavezna na to. U Srbiji za nepotovanje Zakona o finansiranju politikih stranaka predviene su kazne od 3.000 do 15.000 eura. Osim za partije, zakon predvia i kazne za odgovorno lice u iznosu od 180 do 850 eura, ali uprkos krenja zakona koji je stupio na snagu 2004. godine od ogromne veine partija nijednoj od njih nije izreena sankcija. U ekoj zamenik premijera Vlade podneo je poetkom 1998. godine ostavku zbog anonimnih politikih donacija koje je dobijao Graanski demokratski
218
219 konzervativaca je krajem 2006. godine pokrenuta parlamentarna istraga. Kada javnost zemalja stabilne demokratije bude obavetena o zloupotrebama od strane partija poput navedenih, opozicija i javno mnenje, po pravilu, otro reaguju a rejting tih partija u birakom telu brzo se smanjuje. Izneemo sada i neke primere izigravanja propisa o finansira nju partija u evropskim postkomunistikim zemljama. Prvo, pojedine privredne korporacije u dravnom vlasnitvu, kojima zakonski propisi onemoguavaju da partijama poklanjaju novana sredstva, zaobilaze tu zabranu obezbeujui partijama, naroito u predizbornom razdoblju, osoblje koje korporacije plaaju iz vlastitih sredstava. U Sloveniji se, na primer, procenjuje da je oko polovina slubenika u partijskim kancelarijama na platnim spiskovima drugih organizacija (Toplak, 2002, 20). Slina zloupotreba uoena je u Estoniji, u kojoj je osoblje plaeno iz budeta za obezbeivanje rada poslanikih grupa veinu vremena provodilo u partijskim prostorijama i bilo angaovano na partijskim poslovima. Uz to, u istoj zemlji vladajue partije su besplatno koristile dravne objekte za odravanje partijskih skupova (Pentus, 2001, 5-11), to je rezultiralo daleko blaom reakcijom nego u Velikoj Britaniji (o kojoj je prethodno bilo rei). Prikrivena finansijska pomo partijama u Estoniji ostvarivana je angaovanjem stranih fondacija i institucija koje su medijski promovisale lidere odreenih partija. Identinoj nameni sluilo je i finansiranje naunih istraivanja iji su rezultati dokazivali iroj javnosti superiornost programa i kandidata odreenih partija. Povrh toga, kao paravan za prikrivanje nezakonitih novanih transakcija partije su esto koristile vlastite lanove i simpatizere. Postoje indicije, na primer, da je u Estoniji zabrana donacija veih od 1000 kruna (62,5 eura) zaobilaena na taj nain to je vei broj donatora uplaivao istog dana sumu od po 999 kruna. Obaveza objavljivanja imena sponzora izbegavana je tako to su u partijskim izvetajima navoena imena nepostojeih linosti. U Letoniji su se, umesto privrednih korporacija, koje su stvarno obezbeivale novana sredstva, pojavljivali pojedinci kao fiktivni sponzori ili su, pak, partije predstavljale novac dobijen od korporacija kao partijsku lanarinu (Ikstens, 2001, 7). Partije u Ukrajini, da bi izbegle zakon koji propisuje nerealno nizak plafon trokova za izborne kampanje, obrazovale su prividno nezavisne male organizacije koje investiraju sredstva u njihovu kampanju (Walecki, 2003, 73). Iz istih razloga partije su u Bugarskoj formirale izborne fondacije koje deluju kao nevladine organizacije na ijem elu su provereni partijski
Pored navedenih sluajeva krenja zakona, pomenuemo i neke primere zaobilaenja zakona u kojima su partijski lideri demonstrirali udesno majstorstvo i zadivljujuu kreativnost, uspevajui neretko da budu korak ispred zakonodavca. Takvi primeri uoeni su u Nemakoj, koja, sa razlogom, vai za uzornu pravnu dravu. U toj zemlji su do poetka devedesetih godina dvadesetog stolea privatne firme ili bogati pojedinci, umesto direktnih novanih davanja partijama, koja su samo delimino izuzeta od poreza, novac uplaivali tzv. funkcionalnim organizacijama (Berufsverbnde), koje ga su potom prosleivale partijama. Poto je zakon zabranjivao funkcionalnim organizacijama da poklanjaju partijama vie od jedne etvrtine prihoda, prva organizacija je doznaavala partiji do 25% prihoda, a ostatak sredstava usmeravala je ka drugoj (treoj, etvrtoj) funkcionalnoj organizaciji, koja je ponavljala itavu operaciju. U tome treba traiti objanjenje zato su bogati biznismeni u Nemakoj od 1950. godine registrovali veliki broj funkcionalnih organizacija. Ali, pravosudni organi su posle izvesnog vremena reagovali i pokrenuli oko 1.700 istranih postupaka protiv industrijalaca, partijskih lidera i predstavnika funkcionalnih organizacija. Monim poslovnim ljudima u Nemakoj su kao posrednik u transferu finansijskih sredstava partijama sluila i graanska udruenja (Staatsbrgeliche Vereinigung), partijske fondacije (Parteistiftungen) i karitativne institucije, jer su osloboeni plaanja poreza (Colombo, 1998, 68-71). To je, meutim, onemogueno zakonom usvojenim 1992. godine, kojim je partijama zabranjeno da primaju finansijsku pomo od tih organizacija. Istim aktom propisano je da funkcionalne organizacije ne mogu da dobijaju sredstva koja su namenjena politikim partijama, a ukupan udeo sredstava koja te organizacije mogu da doznae partijama (bez poreza) smanjen je sa 25 na 10%. Ali, rigorozni propisi o finansijskom poslovanju izigravaju se u Nemakoj i na druge naine. Na primer, korporacije su lako zaobile ogranienje novanih iznosa poklona partijama obezbeujui im beskamatne kredite. To dobro ilustruje primer Nemake banke (Deutsche bank), koja je 1995. godine Hriansko-demokratskoj uniji (HDU) poklonila samo 490.000 DM, ali joj je iste godine obezbedila beskamatni zajam od 39 miliona DM (Doublet, 1997, 5). Kao ogreenje o principe ravnopravnosti partija u procesu obezbeenja finansijskih sredstava moe se navesti primer Konzervativne partije Velike Britanije, koja je, prema javno iznetim informacijama (indicijama), koristila prostorije Donjeg i Gornjeg doma za organizovanje sveanih veera, na kojima je prikupljan novac za predstojee izbore. Na osnovu toga, protiv
220
221 politike korupcije jeste nedostatak politike volje da se suoi sa problemom: nosioci vlasti ne ele da menjaju sistem iji su oni glavni profiteri (Andvig, Fjeldstad, Amundsen, Sissener and Sreide, 2000, 19). Pojam politike korupcije ima, kako lucidno zapaa Pinto-Duschinsky (2002, 70-71), neke osobenosti u odnosu na konvencionalnu definiciju. Ta definicija, oigledno, ne obuhvata sluaj kad partijski kandidati na izborima, koji (jo) ne vre javnu funkciju, primaju novac (materijalna dobra, prava) kao naknadu za usluge koje e uiniti posle eventualne pobede. Tu slabost otklanja Jankiss-ova (2002, 245) definicija, prema kojoj je korupcija akt u kojem javni slubenik (ili druga osoba koja je u prilici da raspodeljuje javna dobra ili usluge) kri pravila distribucije javnih dobara ili usluga, pravila za njihovo sprovoenje za koja je on ili ona odgovorna, u korist klijenta, od kojeg su ona ili on nagraeni za to krenje pravila. U reenoj definiciji formulacija ili druga osoba obuhvata i potencijalnog poslanika. Ali, i Jankiss-ova definicija nije dovoljno obuhvatna, jer usluge i prava koje nezakonito dobija jedan uesnik koruptivnog odnosa ne moraju uvek da budu iskoriena u privatne, nego i u partijske (grupne) svrhe. Osim problema jasnog definisanja korupcije, postoji i teak praktian problem; korupciju je teko, ponekad nemogue dokazati zato to se najee ostvaruje uz potovanje svih pravila po kojima se donose odluke. Formalno potovanje procedure i njeno sutin sko zaobilaenje u korupciji su isto kao pranje i reciklaa mafijakog novca (Mny, 1992, 31). Neretko, na primer, za pare uplaene partiji ili uinjene usluge mecene ne dobijaju konkretno dobro (uslugu, privilegiju), nego pravo pristupa do donosioca vanih odluka, to im omoguava da ubrzaju stvari (Heard, 1966, 326), zbog ega je granina linija izmeu krivinog dela korupcije i (u nekim zemljama) zakonom dozvoljenog lobiranja esto nerazgovetna. Na slinoj polaznoj pretpostavci Van Ruymbeke (1998, 15-16) zasniva uverenje da je razlikovanje izmeu ilegalnog finansiranja partija i privatnog bogaenja vie prividno nego stvarno. Da bi razreio nedoumice, citirani autor, umesto pojma korupcije, koristi pojam trgovine uticajem (trading in influence), koji pokriva sve forme korupcije i tie se ne samo onoga koji dodeljuje licence ili odobrava javne ugovore preduzeima u zamenu za plaanje individui u pitanju ili politikoj partiji, nego, takoe, jo optije, i onoga koji koristi svoj uticaj da utie na donosioca odluka u ime preduzea (ili ostavlja utisak da je to inio). Prethodno definisana trgovina uticajem obuhvata tri (ili vie) lica: uticajnog pojedinca, lice ovlaeno da donosi odluke i subjekta (pojedinca ili
kadrovi. Zadatak tih fondacija je da na posredan nain obezbede novana sredstva iz dva izvora koja su, inae, u toj zemlji zabranjena: javnih preduzea i stranih donatora (Kanev, 2001, 5). Prethodno navedeni primeri snano sugeriu zakljuak optije prirode da partije kre i izigravaju zakon i u zemljama stabilne demokratije i u postkomunistikim zemljama, ali je razlika u epilogu. U prvoj grupi zemalja na to reaguju pravosudni organi, dok u drugoj grupi takva reakcija najee izostaje.
6.7. Problem korupcije

Trend sve podrobnijeg pravnog regulisanja finansijske sfere partijske aktivnosti usmeren je ka ostvarivanju vie ciljeva: eliminisanju korupcije, ogranienju brzog rasta izbornih trokova, izjednaavanju finansijskih uslova izborne borbe, podsticanju graana da sudeluju na izborima i uspostavljanju snanih politikih partija. Navedeni ciljevi nisu uvek komplementarni, jer, na primer, finansijske mere kojim se izjednaavaju finansijski uslovi dovode u pitanje svoenje partijskog spektra na samo nekoliko snanih partija, kao to i limitiranje izbornih trokova moe da rezultira smanjenjem izborne participacije graana. Zbog toga se zakonodavac suoava sa tekim problemom da, umesto maksimalizacije nekog od ciljeva, nae kompromisna reenja koja znae njihovu optimalizaciju. Tenja za eliminisanjem politike korupcije je komparativno posmatrano ako ne univerzalni, ono bar najei cilj regulisanja finansiranja partija. Pod politikom korupcijom podrazumevamo irok spektar prestupa i nezakonitih akata koje poine politike voe pre, tokom i nakon vrenja funkcije. Od sitne ili birokratske korupcije razlikuje se po tome to je vre politike voe ili izabrani funkcioneri kojima je poverena javna vlast i koji su odgovorni da predstavljaju javni interes (Transparency International, Global Corruption Report 2004, London: Pluto Press, 11). Politika korupcija ima dva vida, prvi je kupovanje nosilaca javnih funkcija od strane drugih aktera (pravnih i fizikih lica) da bi doneli neku nezakonitu ili necelishodnu odluku, a drugi je kada nosioci javnih funkcija iznuuju privilegije za vrenje svojih zakonom propisanih obaveza. Politika korupcija implicira zloupotrebu politikih institucija i proceduralnih pravila u cilju sticanja privatne koristi i zato razara vladajue institucije. Politika korupcija je odstupanje od racionalno-legalnih vrednosti i principa moderne drave i vodi raspadu institucija. Osnovni problem
222
223 Sa izvesnou se moe pretpostaviti da razliit stepen korupcije u pojedinim drutvima bitno utie na nivo korupcije partija koje u njima deluju. Ukoliko se u drutvu potuje princip rex sub lege, partije se u veoj meri izlau riziku kad pribegavaju korupciji i logino je pretpostaviti da to ree ine. Ipak, u takvom socijalnom okruenju partije su permanentno izloene izazovima da bez troenja vlastitih sredstava ostvare neke privilegije za sebe ili svoje funkcionere. Jer, kada dou na vlast, partije iz reda svojih lanova imenuju veliki broj funkcionera na rukovodee poloaje u dravnom aparatu i u dravnim preduzeima, tj. na poloaje koji olakavaju koruptivno ponaanje. Ako funkcioneri zaista pokuaju da unove svoj poloaj i u tome budu otkriveni, odgovornost se neizbeno pripisuje partiji i kada se njeno i rukovodstvo istinski suprotstavlja korupciji. To je neka vrsta objektivne odgovornosti, ije negativne efekte partije mogu smanjiti samo ako redukuju broj rukovodeih mesta koja u vidu plena dele svojim sledbenicima (Linz, 2002, 302). Pored nivoa ekonomske razvijenosti, rairenost korupcije zavisi i od osobenosti dominantne politike kulture. U drutvima u kojima jo uvek postoje snane neformalne mree zasnovane na srodstvu ili pripadnosti istom plemenu (klanu), obezbeivanje privilegija lanovima mi grupe od strane nosilaca javnih ovlaenja smatra se potpuno legitimnim. Istraivai pokazuju, na primer, da se u pojednim drutvima koja su dugo bila pod kolonijalnom dominacijom naroito u Africi praksa davanja mita dravnom slubeniku za posao koji je po zakonu duan da uradi ocenjuje legitimnom, pa se u tom sluaju moe govoriti o koruptivnom mentalitetu (Andvig, Fjeldstad et oth. 2000, 55). Re je, zapravo, o tradicionalnim drutvima, u kojima su dominantni vrednosni obrasci u otrom sukobu sa principom vladavine prava. Naravno, partije nisu samo pasivni objekti socijalnih prilika nego i akter koji vlastitim angaovanjem snano utie na njihovu promenu. Zbog toga od programskih opredeljenja, politikog delovanja i osobene partijske etike, zavisi da li e partije delovati na suzbijanju korupcije ili e se i same ukljuiti u koruptivne aktivnosti. Birako telo iste zemlje ponekad percipira razliit odnos pojedinih partija prema korupciji, za ta su dobra ilustracija KP Italije i Demohrianska partija tokom ezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog stolea. U tom razdoblju italijanski birai davali su prednost prvoj partiji nad drugom, navodei kao razlog, naroito, iste ruke njenih funkcionera u obavljanju jav nih funkcija. Lsche (prema: Saalfeld, 2000,
pravno lice) u iju korist se donosi odluka. U navedenom trouglu, lice koje donosi odluke ne mora biti upueno u sadraj dogovora dva ostala uesnika, ve se samo povinuje miljenju uticajnog pojedinca. Karklins (2007, 163) razlikuje sledea tri aktera u procesu korupcije: (1) osobu koja inicira korupciju, (2) osobu koja u njoj aktivno ili pasivno sudeluje, i, najzad, (3) pojedinca ili iru grupu ljudi koja plaa cenu korupcije. Na taj nain Karklins uvodi oteenu stranu (drava, poreski obveznici i dr.), kao treeg aktera. U sferi finansiranja partija korupcija se esto sastoji od dva, a ne samo od jednog nezakonitog ina; najpre se u crni fond partije slivaju materijalna, prvenstveno finansijska sredstva kao protivinidba za obeanu ili ve izvrenu uslugu, a potom odreeni partijski funkcioner prebacuje deo tako steenog novca na svoj bankovni raun ili ga uzima u dep. Da bi postao uesnik koruptivnog odnosa, politiar mora da obezbedi nekoliko elemenata: poziciju sa koje moe da utie na donoenje javnih odluka, sigurnost da e druga strana, u iju korist deluje, izvriti svoju protivinidbu i, najzad, diskreciju od onih koji bi ga mogli prijaviti nadlenim organima (Newell, 2000, 68). Premda je korupcija univerzalna pojava, njena rairenost oscilira u pojedinim zemljama u irokim amplitudama, o emu govore nalazi longitudinalnih istraivanja Transparency International (TI). Tim istraivanjima utvruje se Indeks percepcije korupcije IPK (Corruption Perseption Index), prema kojem se zemlje svrstavaju na lestvici od 1 do 10. Ukoliko su vrednosti vie, korupcija je manje izraena; manje vrednosti govore o rairenoj korupciji. Na osnovu podataka istraivanja TI za 2004. godinu (kojim je obuhvaeno 145 zemalja), utvreno je da je IPK u Finskoj, Novom Zelandu, Danskoj i Islandu 9,5 ili vii, dok je u sedam zemalja manji od 2 (Azerbejdan, Paragvaj, ad, Mianmar, Nigerija, Banglade i Haiti). Ostale zemlje svrstane su unutar navedenih ekstrema: Srbija i Crna Gora sa 2,7 zauzimaju, sa jo nekoliko zemalja, od 92. do 96. mesta. Srbija i Crna Gora su 2005. unekoliko popravile svoj rezultat u odnosu na prethodnu godinu (sa 2, 7 na 3). Inae, prema preutno usvojenom standardu zemlje u kojima je IPK do 5 smatraju se visokokoruptivnim i rizinim za finansijska ulaganja. Uporeujui nivo korupcije i nivo demokratije zasnovan na podacima Freedom House, uoava se negativna veza izmeu dveju varijabli: zemlje sa viom korupcijom na niem su stepenu demokratskog razvoja i obrnuto, premda statistika korelacija nije vrsta (Andvig, Fjeldstad et oth. 2000, 58).
224
225
113) u analizi korupcije nemakih partija navodi jo dva faktora, koja, po naem miljenju, imaju iri znaaj. Prvi je veliina partije: mogunost kupovine partije obrnuto je srazmerna njenoj veliini. Ova konstatacija zasnovana je na iskustvenoj evidenciji da je tee izdejstvovati nelegalnu meru (odluku, reenje) ako o njoj odluuje, u razliitim fazama, vei broj pojedinaca (partijskih funkcionera, poslanika, eventualno ministara ili visokih dravnih slubenika) nego ako odluka zavisi od jednog ili nekolicine ljudi. Pretpostavci da veliki broj ljudi nije spreman na krenje zakona treba dodati i to to poveanje broja uesnika dovodi do porasta trokova (finansijskih, transakcionih) koruptivne operacije, a i poveava rizik da ona bude otkrivena. Drugi faktor je stepen diverzifikacije prihoda; partiju je tee korumpirati ako ima vie izvora prihoda. U tom sluaju, izostanak ili smanjivanje jednog izvora ne znai drastian gubitak koji ugroava opstanak partije, te je i manja spremnost njenih funkcionera da se uputaju u rizine koruptivne aktivnosti. Uza sve prethodno nabrojane inioce koji utiu na nivo partijske korupcije, treba naglasiti da se jednom uspostavljena korupcija u partijama reprodukuje vlastitom logikom. Neformalne mree u politikim partijama koje su delovale kao cevovod (conduits) za nezakonito finansiranje postaju dekor, fasada iza koje cveta korupcija. (Williams, 2000a, 204) Pored toga, u partijama se dugo odrava koruptivni mentalitet i poto se promene okolnosti u kojima je formiran, to dovodi u pitanje latinsku izreku cessante causa, cessan effectus. Pored eliminisanja korupcije, jedan od najeih ciljeva koje zakonodavac nastoji da ostvari normativnom regulacijom jeste ograniavanje maksimalnog iznosa sredstava koja je dozvoljeno utroiti u izbornoj kampanji. Limitiranje izbornih trokova usmereno je protiv neracionalnog rasipanja novca, ali ta mera ima jo jedan vaan pozitivan efekat: ograniava deformiui uticaj ekonomske moi na politiku ravnopravnost graana. To je, zapravo, korak ka izjednaavanju ansi i olakavanju ulaska novih igraa u politiki prostor, to na dui rok posmatrano onemoguava osifikovanje partijskog sistema. Ali, kao to smo istakli, u ovom sluaju zakonodavac je prinuen da vodi rauna o opasnosti da smanjivanje izbornih trokova ispod odreenog nivoa dovede do ograniavanja irine i intenziteta izborne kampanje i do poveanja izborne apstinencije. Tome svakako treba dodati i da fiksiranje niskog plafona izbornih trokova stimulie partije i kandidate da izigravaju ili kre propise, kao to je sluaj u Rusiji i Ukrajini (Walecki, 2001a, 410).
6.8. Partije: izvor ili prepreka korupciji?

Viedecenijski otpori partija u zemljama stabilne demokratije da obelodane u potpunosti svoje finansijsko poslovanje i povremeno izbijanje novanih skandala u ijem su epicentru partijski elnici uvrstili su uverenje u delu javnosti o predestiniranoj koruptivnosti partija. Iako prethodno izneti podaci o novanim aferama potvruju da takva sumnjienja nisu potpuno liena osnova, izvlaenje univerzalnog zakljuka o koruptivnoj prirodi partija jednostrano je i pogreno, jer su i pomenute afere i skandali dobili i/ili dobijaju svoje sudske epiloge zahvaljujui, upravo, angaovanju partija i njihovoj spremnosti da, pod pritiskom demokratske javnosti, lie parlamentarnog imuniteta vlastite lidere kako bi odgovarali za prekraje. Osim toga, pokazalo se da je, i kad vladajue partije trenutno uspeju da prikriju novane malverzacije, taj uspeh kratkotrajan, jer u kasnijem razdoblju nova vlast esto otkriva tragove ilegalnog poslovanja i pokree mehanizam krivinog gonjenja i kanjavanja. Dvostruki nadzor nad vladajuom partijom, od strane opozicije i javnog mnenja, ne daje, dakle, uvek efekte u kratkom roku, nego tek posle izvesnog vremena, naroito posle promene na vlasti. Na prethodnim stranicama naveli smo primer Nemake, u kojoj su finansijske zloupotrebe HDU iz prve polovine osamdesetih godina obelodanjene tek 1999, kada je ta partija izgubila vlast i potisnuta u opoziciju. Imajui to u vidu, mogli bismo zakljuiti da, ako partije imaju univerzalnu tendenciju ka korupciji, u njima postoji i trajno nastojanje da se suprotstavljaju korupciji. U stvari, partijski sistem kao celina trajno deluje uz pomo demokratske javnosti kao mona ustava nezakonitom finansijskom poslovanju partijskih rukovodstava. U zemljama stabilne demokratije mnogobrojne finansijske afere i skandali u ijem su sreditu politike partije, imali su jedan latentan efekat: ubrzavanje reformi i uspostavljanje novih institucija, procedura i mehanizama, te pootravanje sankcija sa ciljem da se onemogui repriza slinih zbivanja. Prepreke ilegalnim tokovima novca izmeu politikih partija i drugih vanih socijalnih aktera, koje su uspostavljene u proteklim decenijama, nisu, naravno, onemoguile finansijske mahinacije, ali su smanjile njihov opseg. Za razliku od zemalja stabilne demokratije, u kojima se decenijama izgrauje normativni okvir finansijskog poslovanja partija, u Crnoj Gori i u drugim evropskim postkomunistikim zemljama ine se u tom pogledu
226
227
tek poetni koraci, koji su, svakako, olakani time to one mogu da koriste normativna reenja (mehanizme, procedure) koja su prethodno isprobana u dravama stabilne demokratije. Ali, u istorijskom iskustvu drava stabilne demokratije nema adekvatnih normativnih reenja za sve probleme sa kojima se postkomunistike zemlje suoavaju. Pitanje sa kojim se, na primer, nikad nisu suoile zapadnoevropske drave i SAD jeste proces masovnog transfera dravnog u privatno vlasnitvo (privatizacija). Upravo zbog brzine i opsega tog procesa, onemoguavanje korupcije ili njeno svoenje na podnoljivu meru predstavlja izuzetno teak zadatak za sve vlade postkomunistikih zemalja. Treba naglasiti da se zakonodavcu, u veini postkomunistikih zemalja u borbi protiv politike korupcije pridruio jedan nadasve vaan saveznik civilno drutvo, koje je pokazalo izuzetnu kritinost prema novanim zloupotrebama partijskih lidera. U tim zemljama, kao i u zemljama stabilne demokratije, izborni uspeh partija u velikoj meri zavisi od toga koliko ih graani percipiraju kao dosledne borce protiv korupcije. Dobra ilustracija za to je akcija pod nazivom Koalicija za ist parlament nevladinih organizacija Rumunije pred parlamentarne izbore 2004. godine. U akciji su se pod lupom nali kandidati za poslanike koji su u prethodnom razdoblju pokazali sklonost ka koruptivnom ponaanju, o emu je Koalicija za ist parlament obavestila partije koje su ih predloile i itavu javnost. Premda nisu pokazivale simpatije za ovakvu akciju, partije su eliminisale sa svojih lista oko 100 kandidata, pa se ona moe smatrati kao success story (Mungiu-Pippidi, 2005, 7). Opisana akcija pokazuje da javno mnenje moe da deluje ne samo post festum, beskompromisno razobliujui sluajeve koruptivnog ponaanja, nego i kao efikasan inilac prevencije korupcije. Partije to nisu smele da ignoriu jer su njihovi lideri postali svesni da bi time ugrozili izborne anse partije. Prilagoavajui se duhu vremena, partije Crne Gore, naroito pred decembarske parlamentarne izbore 2002, te pred referendumsko izjanjavanje i parlamentarne izbore 2006, nastojale su da uvere birae u svoju odlunost da se bore protiv korupcije. To je, u stvari, postalo opte mesto u njihovim izbornim programima i u svakodnevnim istupanjima lidera. Na taj nain one su potvrdile Nassmacher-ovu (2003, 14) ocenu, utemeljenu na komparativnoj analizi finansiranja partija: Gde god politiki novac postane predmet politike debate, partije e pokuavati da poprave svoj ugled kod glasaa.
VII DEO Promena partija

Partije su nadasve vaan akter promena u drutvu, ali su i same podlone promenama. Partijska promena (u najirem smislu) je belee Harmel i Janda (1994, 275) svaka varijacija prekrajanje ili modifikovanje (naina V.G.) kako je partija organizovana, kakve ljudske i materijalne resurse koristi, za to se zalae i ta ini. Promene se razlikuju po tempu (brzini). Kada do promena dolazi postepeno, re je o evoluciji, dok se fundamentalne promene odvijaju u kratkom roku i znae izmenu organizacionog poretka partije (Panebianco, 1988). Partije nastoje promenama da pospee ostvarivanje svojih ciljeva, ukljuujui ponekad i izmenu karaktera reima u kojem deluju. Vlastitim promenama partije neretko anticipiraju transformacije u okruenju i idu im u susret, ali mnogo ee deluju reaktivno i nevoljno se adaptiraju novonastalim okolnostima u drutvu.
7.1. Vrsta promena

Promene partija, s obzirom na sfere koje zahvataju, mogue je podeliti na: (a) kadrovske, (b) organizacione i (c) programske. (a) K adrovske promene oznaavaju smenu na vrhu partije (istekom mandata, ostavkom ili opozivom voe), to je najee prolog korenitih promena sastava itavog rukovodeeg kruga. (b) O rganizacione promene ogledaju se u bitnoj preraspodeli vlasti izmeu postojeih partijskih organa ili u ustanovljenju novih organa. Takve promene su relativno retke i tiu se (1) stepena unutranje kohezije vladajue grupe ili vladajue koalicije, (2) stabilnosti te grupe, i (3) i organizacione mape vlasti, koja se tie hijerarhijskih odnosa (nadreenosti/podreenosti) izmeu razliitih slubi, i interorganizacionih veza (Panebianco, 1988,
228
229 ograniavaju politiku akciju, postulati koji opstaju decenijama neizmenjeni i ije naruavanje vodi unutarpartijskim sukobima. Tri nabrojane vrste promena meu sobom se vrsto proimaju i uslovljavaju. Organizacione promene teko je odvojiti od kadrovskih i programskih, jer ako se dogode krupne kadrovske promene, nain delovanja partije najee se menja, kao i redosled programskih prioriteta. Vodei rauna o neraskidivoj povezanosti kadrovske, programske i organizacione dimenzije partije, Waller (1996, 26) je sredinom devedesetih godina prolog stolea ponudio prihvatljiv odgovor na tada akuelno pitanje da li komunistike partije zemalja centralne i jugoistone Evrope koje su promenile svoje nazive, programska opredeljenja i metode delovanja predstavljaju, u organizacionom smislu, kontinuitet ranije vladajuih komunistikih partija? Na to pitanje Waller je odgovorio na sledei nain: u sluaju da u novoj partiji pripadnici ranijeg rukovodstva zadre poloaje, nikada se sa sigurnou ne moe tvrditi da je partija doivela organizacione promene. Dobar primer za to je Savez komunista Crne Gore (SKCG), koji je 1990. promenio program, statut i naziv u Demokratsku partiju socijalista (1991), ali je rukovodei ealon, predvoen ranijim partijskim voom, ostao neizmenjen, zbog ega se ne moe govoriti o temeljnim organizacionim promenama. Ista ocena vai za Savez komunista Srbije, koji je 1990. promenio ime u Socijalistiku partiju Srbije i modifikovao programska opredeljenja, ali je zadrao nepromenjen rukovodei krug sa Miloeviem na elu.
243; slino Bille, prema: Harmel, 2002, 136). Organizacione promene su uglavnom evolutivne i implicitne; zahteve i potrebe drugaijeg naina delovanja partije nastoje dugo da zadovolje korienjem vaeih organizacionih obrazaca, shema i struktura (odnosno postojee konfiguracije legitimne moi, Panebianco, 1988, 42), da bi se postepeno opredelile za nove organizacione obrasce, sheme i strukture. (c) Programske promene oznaavaju odbacivanje i/ili sutinsko redefinisanje integrativnih ideja i vrednosti postojeeg ideolokog projekta ili ukljuivanje u projekat novih ideja i vrednosti, ime se menja identitet partije. Vane programske promene su, po pravilu, rezultat spoljanjih zbivanja (procesa, dogaaja) koji aktiviraju interne sukobe, a sasvim retko se ostvaruju uz saglasnost svih relevantnih aktera u partiji. Kada partije revidiraju nosee ideje programskog identiteta, one se, najee, trude da minimiziraju vanost promena, to je rezultat posve razumljivog nastojanja da zadre dotadanje sledbenike i glasae. Iz istog razloga ostvaruju programsku reviziju uglavnom na indirektan nain, potiskivanjem odreenih stavova (ocena, tvrdnji) iz centra na periferiju programske platforme ili, pak, novom interpretacijom izvornih opredeljenja koja potpuno preinauje njihov izvorni smisao. Programski zaokreti partija ipak imaju granice; malo je, na primer, verovatno da e partije eksplicitno i u kratkom roku napustiti integrativne ideje i opredeljenja svog projekta. Ovde, oigledno, ideologija deluje kao nezavisna varijabla partijske politike. Takvu ulogu ideologije naglaava institucionalni pristup, po kojem su partije zarobljenici ideolokih principa formulisanih pri njihovom nastanku (Ware, 1996, 18). Nasuprot tome, konkurentski pristup posmatra partije kao aktere koji adaptiraju sadraj ideologije u skladu sa za htevima izbornog trita. To je najjasnije formulisao Downs (1957, 28) ocenom da partije formuliu politiku da bi pobedile na izborima, pre nego to pobeuju na izborima da bi formulisale politiku. Ovde je re o dva odsena pristupa koja se meusobno iskljuuju samo u sferi teorije, dok ih je u analizi stvarnog delovanja partije neophodno kumulativno koristiti. Jer, neke delove svoje ideologije partija uistinu lako menja i prilagoava se zahtevima izbornog trita, ali postoje i temeljni programski postulati koji usmeravaju i (time)
7.2. Podsticaji promena

Budui da sprovoenje promena iziskuje utroak ljudskih resursa, finansijskih sredstava i vremena, partije im se naglaavaju Harmel i Janda (1994, 225) opiru i prihvataju ih samo pod pritiskom. U analizi uzroka promen Harmel (2002) razlikuje tri pristupa. Prvi pristup (the life-cycle approach), iji je rodonaelnik Michels, smatra da se partije neumitno menjaju tokom vremena i da partije koje su u trenutku obrazovanja bile demokratske starenjem neumitno postaju plen oligarhijskih tendencija. Drugi pristup je (the system-level trends) zasnovan na premisi da, u odreenim istorijskim epohama, procesi u drutvenom okruenju stvaraju pogodne uslove za razvoj novog tipa partij. Taj pristup u aktuelnom razdoblju ima veliki broj sledbenika (Duverger, Kirchheimer, Panebianco, Katz, Mair i
230
231 Kao to smo prethodno naveli, smena elnog oveka partije po pravilu oznaava poetak korenitih transformacija rukovodeeg kruga, ali i programskih i organizacionih promena. Takve efekte imala je, na primer, prethodno opisana smena Momira Bulatovia 1997. godine i izbor Mila ukanovia za predsednika DPS (o tome: Goati, 2000). U partijama koje su podeljene na frakcije, slian efekat smeni partijskog voe ima promena odnosa snaga izmeu frakcija do koje se dolazi na internim partijskim izborima ili promenom frakcijske lojalnosti vanih funkcionera. Povrh toga, i kad snaga frakcija u partiji ostane konstantna, raspad starih i uspostavljanje novih frakcijskih koalicija moe da rezultira izborom novog partijskog voe koji potom inicira niz kadrovskih, organizacionih i programskih promena. U raspravi o znaaju i ulozi partijskog rukovodstva (glava IV) naglasili smo Mair-ovo (1997, 32) zapaanje da uspon ili slabljenje partije ne zavise samo, pa ni u svemu, od objektivnih okolnosti, nego od sposobnosti rukovodstva da formulie adekvatnu strategiju i da u njenoj realizaciji mobilie lanstvo. To znai da rukovodstvo donosi odluke (sprovodi mere, akcije) od kojih zavisi uspon ili kriza partije. Tanost Mair-ovog zapaanja potvruju mnogobrojni primeri, od kojih emo navesti odluku vrha Srpskog pokreta obnove (SPO) da pred presudno vane izbore za parlament SRJ u septembru 2000. godine ne prihvati ponueno uee u izbornoj koaliciji Demokratska opozicija Srbije (DOS) i 40% mandata koje osvoji ta koalicija, nego da uestvuje samostalno. Epilog takvog opredeljenja je pravi izborni brodolom SPO-a, koji je osvojio samo jedno mesto u Veu republika Savezne Skuptine SRJ (od 20, koliko se poslanika bira u Srbiji), a u Veu graana nije zadobio nijedan mandat! Da je rukovodstvo SPO-a prihvatilo ponueni predlog, SPO-u bi pripala 4 mandata u prvom i 23 mandata u drugom pomenutom veu! Pogrenom odlukom, rukovodstvo SPO-a dovelo je na rub propasti tu dugo najuticajniju opozicionu partiju Srbije. Podstaknuti primerom SPO-a, mi emo Mair-ovo zapaanje jo radikalnije formulisati kao tvrdnju da partijsko rukovodstvo moe svojim opredeljenjem i da ukine partiju, tj. da bude akter partijskog samounitenja. U prilog tanosti te tvrdnje naveemo odluku rukovodstva Liberalnog saveza Crne Gore (LSCG) izglasanu 24. marta 2005. godine da ta partija prestane sa radom. Re je o partiji koja funkcionie od 1992. godine i koja je u trenutku samoukidanja imala svoje poslanike u republikom parlamentu (4) i odbornike u veini od ukupno 21 crnogorske optine. Ovde je, zaista, re o bizarnoj odluci vanredne Konferencije LSCG, kojoj su prethodili unutranji
dr.) koji su razvili evolucioni lanac koji se sastoji od kadrovskih, masovnih, sveobuhvatnih i kartelskih tipova partija (o emu e ire biti rei u glavi VIII). Najzad, trei pristup (the discrete change approach) naglaava ulogu vanih dogaaja u partijskom okruenju i u odnosima izmeu partija, koji dovode do krupnih transformacija samih partija. Navedena tri pristupa, kako ispravno konstatuje Harmel (2002, 128), vie su komplementarni nego konkurentski, pa je za razumevanje neke partijske promene korisno integrisati elemente vie od jednog pristupa. Nema nikakve sumnje da impulsi za promenama dolaze iz samog okvira partije kao rezultat smene na vrhu ili u partijama podeljenim na frakcije krupne redistribucije uspostavljenog obrasca interfrakcijske moi. Osim toga, podsticaji za promene dolaze iz razliitih sfera spoljanjeg okruenja: strukture i stratifikacije savremenih drutava, institucionalnog okvira u kojem partija deluje, politike kulture i tehnologije komunikacija. Imajui to u vidu, razlikovaemo unutranje i spoljanje podsticaje, bolje rei, pritiske ka promenama.
7.2.1. Unutranji podsticaji

U napred citiranoj definiciji partijske promene (Harmel and Janda) upotrebljen je pojam prekrajanje, ime se naglaava da promene nisu puko dogaanje, nego rezultat svesnih akcija (odluka) pojedinaca i grupa koje zauzimaju strateke poloaje u partijskoj hijerarhiji. ak i kada se suoavaju sa dramatinim promenama u okruenju, partijski lideri i reformatori su kljuna intervenirajua varijabla koja odreuje da li e partija, u stvari, odgovoriti ili nee na svaki od faktora koji ine transformaciju moguom ili poeljnom (Harmel and Janda, 1994, 262; slino: Willson, prema: Harmel, 2003, 126). Uloga partijskog vrha je od presudne vanosti, jer od njegove percepcije zavisi smer i tempo promena. Nije zato preteran stav koji zastupaju Rose i Macki (1988, 557; slino: Panebianco, 1988, 53; Panebianco, 1988a, 130; Willson, 1980, 542) da partijska rukovodstva svojim delovanjem odreuju da li e se partija odrati potpuno nepromenjena ili sa marginalnim modifikacijama pretrpeti strukturalne promene ili nestati. U odlukama o promenama, partijsko rukovodstvo naroito voa prvenstveno se brinu o odranju partije, a time i svog poloaja (Strm, 2000, 202).
232
233 trenutnim odlukama, nego i trajnim, stratekim opredeljenjima ija realizacija jaa ili slabi partiju u duem vremenskom razdoblju. Pomenimo, kao primer, veinu komunistikih partija zapadnoevropskih zemalja, koje su u poslednjim decenijama prolog stolea tvrdokorno insistirale na nepromenjivosti ranije usvojenih programskih naela (diktatura proletarijata, nacionalizacija sredstava za proizvodnju, proleterski internacionalizam), uprkos bitno promenjenim socijalno-politikim okolnostima. Privrenost programskoj ortodoksiji je jedan od kljunih uzroka smanjivanja izbornog i politikog uticaja tih partija. Partijske voe mogu odbiti ne samo programske nego i organizacione promene, iako to zahtevaju novi odnosi u okruenju ili u okviru partije. U tom sluaju, po pravilu, izbijaju interni konflikti, a kada kriza konano eksplodira, njihova (partijskih voa) sloboda izbora je drastino suena (Panebianco, 1988, 240-241). Dostupna iskustvena graa ne potvruje pretpostavku da spremnost partije na promene zavisi od njenog unutranjeg ureenja (centralizacija/ decentralizacija). Tezu da su decentralizovane i fragmentirane stranke inovativnije od centralizovanih Von Beyme (2005, 183) smatra empirijski neodrivom i, nasuprot tome, ocenjuje da centralizovane partije imaju vei kapacitet transformacije. Samo sistematsko istraivanje moglo bi da odgovori na pitanje da li postoji statistiki znaajna veza uzmeu unutranjeg ureenja partije i njene spremnosti na promene ili je odnos izmeu te dve varijable presudno odreen nizom drugih inilaca (snagom partije u odnosu na druge partije u sistemu, kvalitetom rukovodstva, kontekstualnim iniocima)?
ac necis.
sukob i iskljuenje iz partije njenog predsednika Miodraga ivkovia, pa potom (sredinom marta 2005) neuspeh na lokalnim izborima u Nikiu. Ali, pretpostavljamo da su to bili samo povodi, a da najdublji uzrok odluke o samoukidanju treba traiti u nezadovoljstvu pripadnika vrha LSCG to im je vladajua stranka (DPS) preuzela u nekoliko etapa, poevi od 1998. godine kljune programske ideje, kao to su: insistiranje na nezavisnosti Crne Gore, tenju za ulaskom u EU i afirmisanje multietninosti, da bi na tim idejama izgradila svoj novi politiki identitet. DPS je jamano uspela u tom poduhvatu i zadobila podrku velikog dela birakog tela na izborima za republiki parlament 2001. i 2002. godine, te na izborima za predsednika Crne Gore 2002. i 2003. godine, dok je LSCG zaetnik i prvi promoter tih ideja daleko zaostao iza DPS. Rukovodstvo LSCG, ozlojeeno takvim raspletom, izvelo je neopoziv zakljuak o nedovoljnoj sposobnosti crnogorskog drutva da adekvatno vrednuje politike aktere, odbijajui, pri tom, da trai razloge male izborne podrke u vlastitom politikom delovanju, posebno u svojoj opsesivnoj usmerenosti ka DPS i spremnosti da u borbi protiv te partije stupi (2002) u politiki savez ak i sa promiloevievskim partijama (SNP, SNS). U obrazloenju odluke vanredne Konferencije LSCG o samorasputanju partije dominira tvrdnja o nepopravljivo nedemokratskom drutvu Crne Gore. U tom neobinom dokumentu koji zasluuje da bude citiran, rukovodstvo LSCG je za malu izbornu podrku u birakom telu optuilo crnogorski mafijaki sistem... (koji je V.G.) planski uspio da u lanom parlamentarnom sistemu konstituie njemu lojalnu opoziciju, inteligenciju koja je podredila narodne interese interesima mafije, kao i sve medije, jer su pod kontrolom mafije. Sutinska poruka ovog, u mnogo emu jedinstvenog, politikog rekvijema jedne partije jeste da LSCG nestaje sa politike scene, jer je previe dobar za u kriminal ogrezlo crnogorsko drutvo. Mogunost ukidanja partije od njenog vrha proizilazi iz toga to rukovodioci nisu uvek voeni racionalnom kalkulacijom iji je cilj odranje partije po svaku cenu kao to to veruju mnogobrojni autori (McKenzie, 1955; Michels, 1962; Duverger, 1967; Luebbert, 1986; Panebianco, 1988. i dr.) nego nedokuivim emotivnim razlozima: simpatijama, mrnjom, zlobom, inatom, surevnjivou, osvetom. Slepo voen takvim emocijama, partijski vrh ponekad donosi odluke o destrukciji vlastite partije, zbog ega nije preterano tvrditi da rukovodstva imaju nad partijama ius vitae Vaan, esto presudan uticaj rukovodstva na partije ne ostvaruje se samo
7.2.2. Spoljanji podsticaji

Spoljanje okruenje u kojem deluje partija karakterie nepredvidljivost ije su dimenzije, prema Panebianco-ovim hipotezama (1988, 205-206) zasnovanim na saznanjima teorije organizacije (1) sloenost, (2) stabilnost i (3) neprijateljstvo. Sloenost okruenja zahteva odgovarajuu organizacionu kompleksnost partije. Manje stabilna okruenja (sa veim oscilacijama i promenama) podstiu decentralizaciju partije, dok stabilno okruenje predstavlja pogodan okvir za centralizovanu partiju. Ukoliko je okruenje u veoj meri neprijateljsko prema partiji, utoliko je vii stepen njene interne kohezije, i obrnuto, manje neprijateljsko okruenje podstie decentralizaciju partije. Pripravnost partija na inovacije zbog podsticaja iz okruenja zavisi, smatra
234
235 je racionalno ponaanje politikih aktera (partija, pojedinaca) usmereno ka ostvarivanju tog sebinog cilja, druga kola zastupa stanovite da postoji ira lepeza partijskih ciljeva. Toj koli pripadaju Harmel i Janda (1994, 265), koji nabrajaju sledee ciljeve: maksimalizaciju izborne podrke, ostvarenje to veeg uea u vlasti, zastupanje odreene ideologije i maksimalizaciju interne demokratije. Neki pisci predlau trolanu podelu, u kojoj zapravo figuriraju prva tri cilja koja pominju dvojica pisaca (npr. Strm, 1990; Wolinetz, 2002). Prihvatiemo, uslovno, etvorolanu podelu ciljeva (Harmel i Janda), premda nam se ini da se, u praksi, maksimiziranje izborne podrke i ostvarenje to veeg udela u politikim poloajima (odnosno prvi i drugi cilj) jedva mogu razlikovati, i to samo u visoko fragmentizovanim partijskim sistemima, budui da tko eli dobiti poloaje, mora najprije maksimizirati glasove (Von Beyme, 2005, 18). Iako, dakle, Harmel i Janda govore o lepezi od etiri cilja, oni pretpostavljaju da svaka partija u datom vremenu ipak ima jedan primarni cilj i da e se najdramatinija i najira promena dogoditi kada partija doivi ,spoljanji ok, a ,spoljanji ok je eksterni podsticaj koji utie na primarni cilj (Harmel and Janda, 1994, 265). Postojanje primarnog cilja ne znai, naravno, da se partija bori iskljuivo za ostvarenje jednog cilja, emu u prilog Harmel i Janda (1994, 274) navode, sa odobravanjem, sledee zapaanje Tsebelisa: Posmatra se usredsreuje samo na jednu igru, ali akter je ukljuen u mreu igara to ja nazivam umreene igre (nested games). to izgleda suboptimalno iz perspektive jedne igre, u stvari je optimalno kada se posmatra itava mrea igara. Lista sa etiri prioritetna cilja koja navode Harmel i Janda odgovara velikim razlikama koje postoje izmeu partija, ali niukoliko ne osporava ocenu da veina savremenih partija stremi to iroj izbornoj podrci, jer je to klju za osvajanje vlasti. Istini za volju, partije iji primarni cilj nije maksimiziranje izborne podrke, nego to vee sudelovanje u vlasti, imaju vii prag tolerancije na izborne neuspehe, zato to im esto polazi za rukom da, uprkos slabijem izbornom rezultatu, sauvaju poloaj u vladajuoj koaliciji. Ali, te partije su izuzetno osetljive na raspad koalicij, jer im to ugroava poloaj u vlasti te za njih raspad koalicije predstavlja spoljanji ok. Partije koje su, pak, primarno usredsreene na zastupanje odreene ideologije ili na maksimiziranje sudelovanja lanova u donoenju odluka, imune su, u velikoj meri, na varijacije u izbornom uinku i na sudbinu partijskih koalicija i zato za njih spoljanji ok dolazi sa druge strane. Za partije koje ideoloko istunstvo pretpostavljaju izbornim uspesima, kao to je to sluaj sa veinom komunistikih partija u zapadnoevropskim zemljama, spoljanji ok je bio
Panebianco (1988, 204), od dva faktora:(1) Karakteristik okruenja. Izvesna okruenja zahtevaju adaptaciju, dok druga dozvoljavaju da se njima manipulie. (2) Nivoa institucionalizacije. Ukoliko je partija vie institucionalizovana, utoliko manje nastoji da se pasivno adaptira okruenju i utoliko je sposobnija da nad njim dominira i vice versa; ukoliko je manje institucionalizovana, utoliko e biti vea njena pasivna adaptacija. Najjai impuls za promene u partijama dolazi nesumnjivo iz one sfere spoljnjeg okruenja koju ini izborna arena, jer kako smo ve naglasili tenja za maksimalizacijom izbornog uinka karakterie ogromnu veinu partija. Uspehom na izborima partijski vrh osigurava svoj poloaj i, povrh toga, obezbeuje sledbenicima prestine i finansijski unosne poloaje, a u mnogim zemljama i znaajna finansijska sredstva partiji iz dravnog budeta. Zbog toga, ako partija na izborima trpi poraze, ugroen je ne samo opstanak rukovodeeg kruga nego i same partije. Coppedge (2001, 184) slikovito opisuje ogorene partijske izborne sudare u zemljama Latinske Amerike tokom devedesetih godina dvadesetog stolea kao politiki darvinizam, kao surovu borbu za opstanak u kojoj ima malo preivelih. U partijama zemalja stabilne demokratije bezmalo se podrazumeva da posle izbornog poraza voa naputa elni poloaj (ostavka ili smena), ali u partijama postkomunistikih zemalja takav obiaj se teko uspostavlja. U veini relevantnih partija Crne Gore do smene partijskih voa uglavnom nije dolazilo nakon izbornih neuspeha. Tu, ipak, nije re o vrstom pravilu, emu u prilog govori primer predsednika NS Dragana oa, koji se poetkom 2005. povukao sa poloaja predsednika zbog neuspeha na lokalnim izborima, kao i podnoenje ostavke predsednika SNP-a (Predraga Bulatovia) zbog neuspeha te partije na Referendumu 21. maja 2006. godine. Nasuprot tome, voe partija Srbije potpuno su ravnoduno podnosile izborne poraze; u zvaninim saoptenjima partija o njihovim slabim izbornim uincima govori se kao o okolnostima do kojih se dolazi na krilima sudbine, a ne kao o rezultatu loeg rada same partije i njenog rukovodstva, o emu je bilo rei u glavi IV. Dakle, u zemljama stabilne demokratije izborni poraz je teak udarac za partijski vrh i nagovetaj njegove zamene. Izborni poraz je majka promena. Ali, to vai dotle dok prihvatamo da su izborni ciljevi dominantni (Deschouwer, prema: Harmel and Janda, 1994, 268). Ovu naelno tanu konstataciju valja precizirati, jer izborni uinak deluje na veinu, ali, ipak, ne na sve partije. Dejstvo izbornog uinka zavisi zapravo od odgovora na pitanje koji je prioritetni cilj neke partije. Za razliku od jedne kole miljenja, koju dobro reprezentuje Downs (1957, 27) tvrdnjom da je osvajanje vlasti najvaniji cilj partija i da
236
237 okruenja vre upliv dodue ponekad indirektno i na dui rok na promene partija. Duboke i dalekosene promene socijalne strukture i stratifikacije u zemljama stabilne demokratije posle Drugog svetskog rata znaile su osipanja socijalnog uporita jednih i ekspanziju socijalne osnove drugih partija. U tim zemljama na delu su, zapravo, viedecenijske promene drutvene strukture, to stimulie partije ako ele da opstanu na politikoj sceni da permanentno prilagoavaju programska opredeljenja, organizaciju i nain delovanja novim okolnostima. Dobra ilustracija za to su procesi nezadrivog smanjivanja uea seljatva i radnitva u populaciji zapadnoevropskih zemalja, zbog ega su se rukovodstva agrarnih i radnikih (socijaldemokratskih, komunistikih) partija suoila sa izborom izmeu postepene promene partijskog identiteta ili nestajanja. Za prvu opciju opredelile su se agrarne partije skandinavskih zemalja, koje su, ne menjajui ime, modernizovale svoje programske dokumente i privukle u svoju orbitu, pored seljaka, i pripadnike drugih socijalnih slojeva (prvenstveno zaposlene u trgovini, radnike i nie slubenike). Na izazov koji je posledica nezadrivog smanjivanja udela radnike klase u populaciji, socijaldemokratske i pojedine komunistike partije dale su distinktne odgovore. Socijaldemokratske i pojedine komunistike partije (KP Italije i donekle KP Finske) revidirale su svoje programske postulate i izvrile uspenu izbornu ekspanziju u druge segmente populacije, a veina komunistikih partija ostala je verna ortodoksnom ideolokom projektu i tradicionalnoj izbornoj klijenteli, zbog ega su doivele politiku marginalizaciju. Socijaldemokratske partije su u procesu programske deradikalizacije odbacile ideju revolucije i zamenile je koncepcijom postepenih reformi, u kojima se, u okviru trine privrede, zalau za poboljanje poloaja siromanih i socijalno defavorizovanih kategorija stanovnitva. Zajedno sa tim, socijaldemokratske partije proirile su svoju ciljnu grupu, ukljuujui u nju, pored plavih bluza, bele okovratnike, visoko obrazovane u sferi proizvodnje, zaposlene u tercijarnom sektoru i mlade. Poto su relativizovale svoj odnos sa radnitvom, te partije nisu vie prinuene da se zalau za leviarsku politiku pune zaposlenosti i, umesto toga, opredeljuju se za ekonomske ciljeve koji odgovaraju prosenom birau (Caul and Gray, 2000, 223). No, malo ta je ostalo od izvornog antikapitalistikog etosa socijaldemokratije i uverenja da je drava poeljniji preduzetnik nego kapitalistipojedinci. U znamenitom Manifestu koji su 1999. formulisali lideri dve najmonije socijaldemokratske partije Evrope (LP Velike Britanije, SDP Nemake), Blair i Schrder, izloena je nova strategija socijaldemokratskih partija koja se u Nemakoj naziva Novi centar, a u Velikoj Britaniji Novi put.
krah realnog socijalizma 1989/1990. godine. Isti efekat imao je na partije zelenih sporazum o smanjenju nuklearnog naoruanja u Evropi poetkom osamdesetih godina prolog stolea, jer je time izgubila na vanosti njihova kljuna programska ideja o postepenom nuklearnom razoruanju. Najzad, za partije kojima je interna demokratija prioritetni cilj, iznenadan priliv ili smanjivanje lanstva moe biti uzrok ponovnog propitivanja unutranjih mehanizama interesne agregacije i artikulacije (Harmel and Janda, 1994, 271), odnosno spoljni ok koji dovodi do promena. Rezultati izbora su, naravno, samo jedan deo, verovatno najvaniji, spoljanjeg okruenja koje emituje impulse za promene, ali na transformaciju partija deluju signali iz institucionalnog okvira en gnral. Na primer, transformacija vaeeg izbornog sistema u odreenoj zemlji iz jednog tipa u drugi (veinski, proporcionalni, kombinovani) zahteva od partija adaptaciju. Veinski sistem (first-past-the post i dvokruni) u veoj meri nego proporcionalni podstie obrazovanje predizbornih saveza, to pretpostavlja fleksibilna programska opredeljenja koja ne vezuju ruke partijskim liderima u izboru koalicionih partnera. Drukije reeno, u veinskom izbornom sistemu tenja za maksimiziranjem izbornog uinka stimulie partije da menjaju kruta programska naela i/ili ih odvraa od njihove istunske interpretacije, dok proporcionalni sistem ne emituje takve podsticaje. Uspostavljanje kombinovanog izbornog sistema izlae partiju unakrsnim pritiscima da bude, sa jedne strane, programski dosledna, a, sa druge strane, da demonstrira programsku fleksibilnost, to rukovodstvo stavlja pred teak zadatak da pronae kompromis izmeu dva protivrena zahteva. ak i izmene nekih elemenata u okviru istog tipa izbornog sistema (broj izbornih jedinica, izborni cenzus i broj poslanika u parlamentu) imaju veliki uticaj na mogunost osvajanja poslanikih mandata, pa im se partije prilagoavaju ili, ukoliko to propuste, ostvaruju slabiji izborni uinak. Transformacija parlamentarnog sistema u predsedniki ili polupredsedniki i vice versa podstie, takoe, partije na adaptaciju. Predsedniki i polupredsedniki sistem u uslovima viepartijskih sistema vre snaan pritisak na partije da se udruuju u dva bloka radi osvajanja predsednikog poloaja, to pretpostavlja spremnost na promene ili na elastiniju interpretaciju vanih programskih principa. Nasuprot predsednikom i polupredsednikom sistemu, logika delovanja parlamentarnog sistema ceteris paribus ne zahteva u tolikoj meri programsku fleksibilnost partija. Osim institucionalnog okvira, mnogi drugi segmenti spoljanjeg
238
239 ekonomskih sankcija Saveta bezbednosti UN protiv SRJ (1992), galopirajua inflacija sa jednom od najviih stopa zabeleenih u istoriji (1992-1994), rat sa NATO-om zbog Miloevieve politike na Kosovu (1999) i Metohiji, pretvaranje SRJ u dravnu zajednicu Srbija i Crna Gora (2003) i proglaenje nezavisnosti Crne Gore (2006). Dok krupne promene socijalnog reljefa i dominantne politike kulture u zemljama stabilne demokratije traju decenijama i podstiu partije da im se postepeno adaptiraju, strukturalna i vrednosna transformacija drutava postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope odvija se znatno bre i intenzivnije. Njen osnovni pokreta ine procesi privatizacije i marketizacije koji su u kratkom periodu doveli do dramatine preraspodele drutvenog bogatstva i promene poloaja drutvenih slojeva i grupa. Brza i korenita transformacija socijalne i ekonomske strukture koja je ostvarena u ovom regionu posle biblijskih promena 1989/1990. godine objanjava zato su pojedinci esto menjali partijske dresove. Na transfer lojalnosti uticali su promena drutvenog poloaja pojedinaca uslovljena procesom privatizacije (dobitnici ili gubitnici) kao i nain na koji su pojedinci percipirali ulogu odreenih partija u tom procesu. Istini za volju, o potpunoj podudarnosti izmeu izgleda pojedinaca u novom trinom okruenju i njihove izborne podrke odreenoj partiji ne moe biti rei iz tri vana razloga. Prvo, birai u postkomunistikim zemljama ne mogu uvek ispravno da procene svoje anse u trinoj privredi, jer nemaju dovoljno saznanja o njenom stvarnom funkcionisanju pa tako ni o tome da li e se u nju ukljuiti na pobednikoj ili gubitnikoj strani. Drugo, stav svih partija prema trinim reformama nije jasan i nedvosmislen. Partije esto neistinito ili sasvim uopteno predstavljaju svoja opredeljenja i tek ako osvoje vlast birai uoavaju raskorak izmeu proklamacija i njihovog stvarnog delovanja. Tree, ekonomsko-socijalno pitanje nije jedina, a ponekad ni najvanija kontroverza koja polarizuje birako telo. U Crnoj Gori ulogu kljunog politikog rascepa, vododelnice, igrala je do 21. marta 2006. godine dilema izmeu nezavisnosti i zadravanja dravnih veza sa Srbijom. Pre kraha autoritarnog Miloevievog reima u Srbiji, pristalice trine demokratije, privrede i evropskih integracija u Crnoj Gori praktino su se poklapale za zagovornicima njene nezavisnosti, jer protrina i proevropska opredeljenja nije bilo mogue ostvariti u federativnoj zajednici sa Srbijom. Ali, posle demokratskog prevrata u Srbiji 5. oktobra 2000, bezmalo jedinstveni indipendistiko-trino-demokratski blok u Crnoj Gori deli se na one koji smatraju da demokratsko-trine reforme i pridruivanje EU Crna Gora treba da realizuje samostalno i na one koji ele da to bude ostvareno
U tom dokumentu dvojica partijskih voa govore o neophodnosti stimulisanja preduzetnikog duha, opasnosti da se socijalna pravda poistoveti sa jednakim prihodima i o potrebi da se drava iskljui iz neposrednog angaovanja u privrednoj sferi (Drava mora drati kormilo, a ne veslati). Uz korenitu programsku reviziju i bitnu promenu izborne strategije socijaldemokratskih partija, odvijao se i preobraaj naina organizovanja, to je zajedno oznailo transformaciju socijaldemokratskih partija od masovnih u catch-all parties, o emu e biti rei u sledeoj glavi. Zajedno sa promenama socijalne strukture i stratifikacije, odvijaju se promene u vrednosnim opredeljenjima, interesima i tenjama birakog tela. Jer, u politiki ivot ulaze nove, obrazovanije generacijske kohorte sa razliitom lestvicom vrednosti od lestvice njihovih roditelja; re je, zapravo, o promenama u dominantnoj politikoj kulturi koje se ostvaruju u duim vremenskim razdobljima i podstiu partije da se adaptiraju duhu vremena. Pomenuemo, na primer, intenzivan proces laicizacije u zapadnoj Evropi posle Drugog svetskog rata, zbog kojeg su se demohrianske partije nale na raskru izmeu tvrdokornog istrajavanja na verskom istunstvu i spremnosti na izvesne programske kompromise koji olakavaju zadobijanje izborne podrke verski neopredeljenih graana, pa ak i ateista. Za drugu soluciju opredelile su se, na primer, Demohrianska partija u Italiji, Hrianskodemokratska unija i Hriansko-socijalna unija u Nemakoj i tako sauvale vane pozicije na politikim scenama dveju zemalja (Demohrianska partija do 1994. godine). Pored promena dugog talasa, koje dolaze iz razliitih segmenata socijalnog okruenja (institucionalnog, ekonomskog, vrednosnog i dr.), transformaciju partija podstiu i upeatljivi dogaaji (zbivanja, procesi) u istoriji pojedinih zemalja. Dobar primer za to je Velika ekonomska kriza u SAD (1929-1933), koja je izmenila vrednosni profil amerikih biraa, tako to su se oni u izbornim nadmetanjima koja su usledila posle krize opredelili da podravaju u veoj meri Demokratsku nego Republikansku stranku. Potonja stranka je, u tenji da povrati izgubljenu podrku, postepeno prihvatala oblike dravne intervencije u ekonomiju sadrane u New Dealu, kojim su demokrati omoguili privredi SAD da prebrodi veliku krizu. U Crnoj Gori je od uspostavljanja parlamentarizma 1990. godine do kraja posmatranog razdoblja, registrovano vie dramatinih dogaaja koji su imali sudbinski uticaj na ivot graana i na promenu njihovih vrednosnopolitikih opredeljenja, a posredno i na programska stanovita partija. Ti dogaaji su: raspad SFRJ i ratovi u Hrvatskoj i BiH (1991-1996), nametanje
240
zajedno sa Srbijom. Na partijskom planu to se ogleda u novim koalicijama pred izbore 2001. godine i u dramatinim postizbornim zbivanjima u Crnoj Gori koja su dovela do vanrednih parlamentarnih izbora 2002, o emu je ve bilo rei.
VIII DEO Tipovi partija

Svaka partija ima neka neponovljiva obeleja, ali ispod beskrajnih osobenosti postoje bitna svojstva po kojima se one, ipak, mogu svrstati u odreene tipove i razlikovati od drugih partija. Kao kriterijumi razlikovanja koriste se: organizaciona obeleja, vrsta veza izmeu partije, sa jedne, i drave i civilnog drutva (linkages), sa druge strane, ciljevi partije, odnos snaga u trouglu rukovodstvo-lanstvo-birai, pripadnost odreenoj ideolokoj porodici (ire o tome: Von Beyme, 2005, 18-32) i matrica mobilizacije lanstva (koju smo analizirali u glavi V). U zemljama stabilne demokratije najee se pravi razlika izmeu sledea etiri tipa partija: (1) kadrovskih; (2) masovnih; (3) sveobuhvatnih narodnih (catch-all peoples parties), i (4) kartelskih. Naveemo, ukratko, konstitutivna obeleja etiri tipa partija, a uzgred emo opisati i neke druge podele koje koriste savremeni autori (dodue, znatno manji broj) kao analitiko orue u istraivanju sloenih i protivrenih procesa i zbivanja u partijskom univerzumu. U drugom delu ove glave, pokuaemo da odgovorimo na pitanje da li se tip partija u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope razlikuje od etiri reena tipa u zemljama stabilne demokratije.
7.2.3. Sistematsko praenje stavova graana

Partijska rukovodstva, po pravilu, paljivo prate reakcije graana na vane procese i dogaaje u okruenju (domaem i meunarodnom) i prema tome vre korekcije stavova i naina delovanja partija. Izuzetno vane signale o potrebi programske i uopte politike adaptacije, emituju empirijska istraivanja politikih opredeljenja koja sprovode profesionalne organizacije ili agencije (instituti) samih partija. U pojedinim zemljama partije se oslanjaju na vie agencija, u drugim zemljama partije koriste i profesionalne organizacije i vlastite agencije, dok se u Finskoj vie partija oslanja na istu agenciju Finski Galup (Farrell and Webb, 2000, 109). U Crnoj Gori relevantne partije se oslanjaju na istraivanja profesionalnih organizacija (CEDEM, CEMI, DAMAR), a neke partije naruuju, naroito u predizbornim razdobljima, ankete iskljuivo za vlastitu upotrebu. Na osnovu dobijenih rezultata partijski rukovodioci, uz pomo eksperata, nastoje da dizajniraju poruke da bi obezbedile to iru izbornu podrku. Ipak, da li e i na koji nain uzeti u obzir signale iz okruenja kao podsticaj za transformaciju vlastitih opredeljenja, zavisi u velikoj meri od obeleja partije kao organizacije, posebno od interne distribucije moi u njoj. Ako je posredi visoko decentralizovana partija, naroito partija koja deluje kao konfederacija frakcija, adaptacije promenama u okruenju ostvaruju se brzo, ali esto samo u nekim delovima ili na nekim nivoima partije. Nasuprot tome, centralizovane partije mogu dugo da ostanu potpuno otporne na sve podsticaje za promene. Navedena strukturalna obeleja partije, naravno, samo sugeriu kako e one odgovoriti na odreenu vrstu izazova, ali stvarni odgovor, opet, presudno zavisi od kvaliteta rukovodeeg stratuma.
8.1. ire prihvaene podele

Hronoloki posmatrano, prvo su nastale kadrovske partije, iji je pojam sa zadivljujuom jasnoom odredio Duverger u knjizi Les parties politiques. One su obrazovane krajem osamnaestog i poetkom devetnaestog stolea
242
243 graana sa birakim pravom, da bi se poetkom dvadesetog stolea u veini zapadnoevropskih zemalja birako telo poklopilo sa punoletnim graanima. Masovne partije su antipod kadrovskim, jer nastoje da u svoje redove ukljue to vei broj lanova iz donjeg dela drutvene piramide, pre svega pripadnike radnike klase koji su izbornim reformama zadobili birako pravo. Te partije su, belei Duverger (1964, 186), pronali socijalisti da bi reili problem organizovanja izbornih kampanja za svoje kandidate koji nisu mogli da raunaju na finansijsku podrku kapitalista. Budui da je nemogue osloniti se na nekoliko veih finansijskih priloga koje daje mali broj ljudi, zamislilo se da se trae mali prilozi koje redovno plaa veliki broj ljudi. Socijaldemokratske partije su za pripadnike radnike klase poetkom dvadesetog stolea predstavljale objekat kolektivne identifikacije. One su usmeravale i sinhronizovale akcije radnike klase u cilju poboljanja njenog poloaja, to je bilo izuzetno znaajno, jer su radnici imali nisko obrazovanje i ogranienu sposobnost apstrakcije (Sartori, 1990, 76). Masovne partije su uspostavile vrlo sloenu i razgranatu organizacionu strukturu, sa naglaenim ovlaenjma viih partijskih nivoa u odnosu na nie. Izvorni programi prvih masovnih partija utemeljeni su na osobenoj filozofiji istorije, po kojoj je radnika klasa predestinirani i iskljuivi nosilac drutvenog progresa. Poto te partije tee svojim angaovanjem da ostvare temeljnu redistribuciju politike i ekonomsko-socijalne moi u korist radnike klase reformama i/ili revolucijom one se ne ograniavaju na isticanje kandidata na izborima, nego se sistematski pripremaju za predstojei epohalni klasni prevrat, podstiui obrazovanje svojih lanova i jaajui njihovu klasnu svest. Zbog toga je u masovnim partijama razvijen interni ivot sa redovnim sastancima partijskih organizacija i estim partijskim raspravama. Tenja za to brojnijim lanstvom posledica je uverenja da se treba pripremati za odsudni juri na kapitalistiku tvravu, u kojem e kljunu ulogu odigrati po vojnom uzoru organizovana partija. Bitna pretpostavka nastanka masovnih partija jeste postojanje otro podeljenog drutva, u kojem socijalne grupe (klase, slojevi) imaju meu sobom nepomirljivo suprotstavljene interese. Od tri prethodno nabrojana lica (aspekta) partije, u masovnim partijama kljuni znaaj zadobilo je centralno partijsko rukovodstvo, dok su partija na terenu (meu biraima) i partija na javnim poloajima imale periferni znaaj. Ali, posle viedecenijskih promena tih partija (pod uticajem spoljnih i unutranjih okova), odnosi snaga se menjaju, zbog ega u savremenom razdoblju esto izbijaju interni
u zemljama zapadne Evrope i u SAD i sastoje se od malog broja labavo povezanih lanova do ijeg aktiviranja dolazi jedino u izbornom razdoblju. Malobrojno lanstvo rezultat je visokih cenzusa (imovinskih, obrazovnih, polnih), koji su bitno ograniavali broj nosilaca birakog prava. Uskost partija izraavala je uskost politikog poprita i pravu prirodu demokratije, iz koje je najvei deo naroda bio iskljuen (Duverger, 1964, 186). U kadrovskim partijama nije postojala vrsta disciplina nego su poslanici delovali pojedinano tako da su njihovi sukobi podseali na gladijatorske borbe (Duverger, 1964, 185). Kadrovske partije na osoben nain ujedinjuju uske skupine pojedinaca sa pravom glasa, koji ine elitu drutva i drave (Mair, 1997, 98). Duverger (1976, 85) nabraja sledee skupine uticajnih pojedinaca (les notables) koje ine ljudski supstrat kadrovskih partija: Najpre, poznati i uticajni pojedinci ije ime, presti ili uticaj slue kao jemstvo kandidatu i donose mu glasove; zatim, poznati i uticajni strunjaci koji poseduju vetinu ,manipulisanja biraima i organizovanja kampanja; najzad, poznati i uticajni finansijeri koji prilau ,borbena sredstva (qui apportent le nerf de la guerre). Kadrovske partije se, u stvari, sastoje od pripadnika drutvene elite, pa je zato razumljivo to mnogi autori u savremenom razdoblju, umesto o kadrovskim, govore o elitnim partijama u bezmalo identinom znaenju (npr. gh, 1994, 228; Katz and Mair, 2002, 114-116; Gunther and Diamond, 2001, 12-16). Opisanom tipu pripadaju buroaske partije devetnaestog stolea (dananje liberalne i konzervativne partije) i, uz izvesne specifinosti, amerike partije. Postavlja se pitanje: koje od tri prethodno pomi njana lica (aspekta) partije (partija na terenu, centralno partijsko rukovodstvo, partija na javnim poloajima) pretee kod kadrovskih partija? Odgovor je nedvosmislen: kod kadrovskog tipa dominantna je partija na javnim poloajima i ona je potpuno isprepletana sa partijom u birakom telu, koja se sastoji od neformalne mree odnosa izmeu prijatelja i partnera. Partija na terenu aktivira se izuzetno retko i zbog toga ima polusezonski karakter, dok centralno partijsko rukovodstvo praktino ne postoji. (Katz and Mair, 2002, 115 i 122; Duverger, 1976, 214). Kadrovske partije, u izvornom obliku, nisu se trudile da otvore vrata obinim lanovima, niti je u njima postojala obaveza plaanja mesene lanarine. To to su neke od njih, u kasnijim fazama razvitka, omasovile lanstvo i/ili uvele lanarinu, Duverger objanjava (1976, 86) imitacijom prakse masovnih partija (les parties de masses). Obrazovanje masovnih partija poelo je u drugoj polovini devetnaestog stolea, kad je, zbog eliminacije izbornih cenzusa, naglo porastao broj
244
245 superiornou masovnih, biti prinuene da prihvataju organizacione obrasce svojih uspenijih konkurenata ili da nestanu. Budui da su masovne partije nastale kao instrument politike borbe radnike klase da, dakle, predstavljaju partije levice Duverger je nazvao podsticaje za oponaanje naina njihovog organizovanja zarazom sa levice (la contagion de la gauche). U drugoj polovini dvadesetog stolea, u partijama zemalja stabilne demokratije dolo je do zaista krupnih promena ali se Duverger-ovo predvianje o masovnim partijama kao modelu budunosti nije obisti nilo. Istini za volju, bilo je izvesnih tendencija koje su se podudarale sa tim predvianjem: na primer, vre organizovanje Konzervativne partije Velike Britanije i poveanje broja njenih lanova krajem pedesetih godina i ve pomenuta organizaciona transformacija Demohrianske partije Italije (i nekih drugih demohrianskih partija). Ware (1996, 66) naziva tendenciju podraavanja masovnih partija od strane kadrovskih hibridizacijom. Ali, istovremeno sa podraavanjem, uoava se i trend sve veeg oslanjanja masovnih partija na komunikacione tehnologije koje karakterie kadrovske partije, to Epstein (1967, 257) inspirisan, verovatno, citiranom Duverger-ovom metaforom naziva zarazom sa desnice (contagion from the right). Ipak, glavni proces promena odvijao se mimo, pa i nasuprot Duvergerovog predvianja, na dva naina. Prvo, kadrovske partije su se menjale, ali ne uvek niti prvenstveno u smislu Duverger-ovog oekivanja neke od njih nisu evoluirale prema masovnim partijama, nego prema tipu sveobuhvatne narodne partije, o kojem emo kasnije govoriti. Holandske kadrovske partije menjale su se, na primer, ka modernim kadrovskim partijama (Koole; prema Wolinetz, 2002, 141-142), ija su obeleja: dominacija grupe profesionalnih lidera, nizak procenat lanova u odnosu na birae, snana orijentacija ka zadobijanju to vie glasova koja izbegava iskljuivo fokusiranje na ranije birako telo, sastavljeno od socijalno privilegovanih slojeva, uspostavljanje organizacionih obrazaca karakteristinih za masovne partije (koji garantuju lanovima izvestan stepen interne demokratije) i oslanjanje na meovito umesto iskljuivo na privatno finansiranje. Drugo, i same masovne partije gubile su neka kljuna obeleja i transformisale se u sveobuhvatne narodne partije. Imajui to u vidu, moda nije preterano tvrditi da je sredina dvadesetog stolea u zemljama zapadne Evrope bila zlatno doba masovnih partija, ali da je to doba nepovratno prolo. Odstupanje stvarnosti od Duverger-ove hipoteze rezultat je injenice da ne postoji idealan oblik partijske organizacije kojem se partije neizbeno
konflikti, jer dva u formativnoj fazi marginalizovana lica masovnih partija postaju sve znaajnija i esto osporavaju dominantan poloaj centralnog partijskog rukovodstva (Katz and Mair, 2002, 119). Ukljuivanje u partiju velikog broja pripadnika broj lanova Socijaldemokratske partije Nemake dostigao je 1913. godine jedan milion iziskivalo je uspostavljanje razgranatog partijskog aparata sa brojnim inovnicima i funkcionerima, to je obezbedilo plodno tle za razvoj oligarhijskih tendencija. Kao to smo naveli, prototip masovnih su socijaldemokratske partije, a kao specifine tipove Duverger spominje komunistike i faistike partije. Izmeu potonje dve vrste partija on uoava zajednike karakteristike: naglaenu centralizaciju, manju zainteresovanost za parlamentarnu aktivnost, spremnost na konspirativnu borbu protiv reima, strogu totalitarnu doktrinu i razvijanje iracionalne podrke (zasnovane na mitovima) kod svojih sledbenika. Naglaavanje slinosti komunistikih i faistikih partija rezultat je prethodno navedene Duverger-ove generalne pretpostavke, po kojoj anatomija partij predstavlja njihovu najvaniju karakteristiku. Napomenimo, ipak, da sam Duverger u studijama objavljenim posle Les partis politiques, kao i veina relevantnih autora, pojmom masovne partije obuhvata samo socijaldemokratske i komunistike, a ne i faistike partije. U savremenom razdoblju masovne partije ukorenjene su u civilnom drutvu, ali prodiru i u dravu preko pokroviteljskih imenovanja (patronage appointment), kao i preko zauzimanja ministarskih poloaja (Mair, 1997, 100). Podela partija na kadrovske i masovne priznaje Duverger ne moe na zadovoljavajui nain obuhvatiti katolike, demohrianske, laburistike i agrarne partije, kao i neke partije Latinske Amerike, Bliskog istoka, Afrike i centralne Evrope (pre 1939). Istini za volju, neke konfesionalne partije, npr. Demohrianska partija u Italiji, poveale su broj lanova i uspostavile stroge uslove za prijem i naglaeno hijerarhijsku strukturu, to ih je pribliilo idealnom tipu masovnih partija. Treba, neizostavno, naglasiti da se Duverger nije zadovoljio samo razlikovanjem dva tipa partija, nego je formulisao dalekosenu pretpostavku da e masovne partije potisnuti kadrovske. U tom pogledu Duverger (1976, XVII) je kao i mnogi pisci pod njegovim uticajem shvatio masovne partije kao prototip partija budunosti. Iznetu ocenu zasnovao je na tome to se masovne partije direktno sukobljavaju u politikoj borbi sa kadrovskim partijama i to su, po njegovom uverenju, prve partije bolje pripremljene za politiku borbu od drugih. Na osnovu takvog uverenja, Duverger je predvideo da e kadrovske partije, ugroene
246
247 kadrovskim partijama. Za razliku od njih, partije integracije tee da obuhvate belei Neumann sve aspekte ivota svojih lanova, itavu linost. One postavljaju pred lanstvo visoke zahteve, njihova aktivnost je permanentna i ne ograniava se na predizborno razdoblje, to, u stvari, odgovara masovnim partijama u Duverger-ovoj klasifikaciji. Unutar partija integracije, Neumann pravi otru distinkciju na dva tipa: partije demokratske integracije i partije totalne integracije. Kriterijum podele u ovom sluaju ini odnos prema sistemu predstavnike demokratije; partije demokratske integracije doprinose funkcionisanju, a partije totalne integracije osporavaju funkcionisanje tog sistema. Pojmovni par kadrovske/masovne partije omoguavao je, sredinom dvadesetog stolea, da se veina raznolikih politikih partija u zemljama stabilne demokratije svrsta u jedan od ta dva tipa. Ali, nakon toga, u zapadnoevropskim zemljama dolo je, pod uticajem spektakularnog ekonomsko-tehnolokog progresa, do dalekosenih promena u socijalnoj strukturi i stratifikaciji. Udeo srednjih slojeva u populaciji nezadrivo je rastao dok je uee radnitva (plavih bluza) opadalo, zbog ega je struktura zapadnoevropskih drutava postajala, umesto piramidalne, heksagonalna (dominacija srednjih slojeva). Politike partije su se na razliite naine prilagoavale tektonskim promenama u socijalnoj osnovi, o emu je bilo rei u prethodnoj glavi. Na korenite promene u socijalno-ekonomskom okruenju socijaldemokratske partije odgovorile su redefinisanjem programskih ciljeva i naina delovanja. Umesto iskljuivog zalaganja za interese radnike klase, one su istakle optedrutvene ciljeve: univerzalno pravo na zdravstvenu zatitu, obezbeivanje besplatnog obrazovanja i osiguranje permanentne socijalne pomoi siromanim, socijalno ugroenim, naroito pojedincima sa posebnim potrebama. To samo potvruje ocenu da partije nisu tek pasivan objekat (zavisna varijabla) socijalnih okolnosti nego vaan akter koji svojim akcijama i opredeljenjima utie na promenu drutvenih okolnosti. Nema, na primer, nikakve sumnje da su poboljanju poloaja radnike klase u mnogim zapadnoevropskim zemljama bitno doprinele upravo mere koje su usvojile socijaldemokratske vlade, pa zbog toga nije preterano tvrditi da je transformacija masovnih, preciznije reeno socijaldemokratskih, partija rezultat njihovog uspeha u reformi drutva. Einhorn i Logue (prema: Mair, 1990, 9), na osnovu analize skandinavske socijaldemokratije, saoptavaju to na sledei nain: ..osnovni razlog demobilizacije je uspeh. Socijaldemokratska politika stanovanja pomerila je veliki deo ,plavih bluza izvan gusto naseljenih
pribliavaju zato to su drutva u kojima partije deluju razliita i zato to se ta drutva, pod uticajem korenitih tehniko-tehnolokih i ekonomskih promena, neprestano menjaju. A te promene preko niza posredovanja podstiu partije da se adaptiraju novim okolnostima, jer je to jedini nain da opstanu na politikom tritu. To objanjava zato nastanak masovnih partija nije oznaio kraj hronoloki starijih kadrovskih partija, kao i zato kasnije obrazovani tipovi sveobuhvatnih i kartelskih partija nisu doveli do nestanka prethodno nastalih tipova. Duverger-ova hipoteza po kojoj e masovne partije nadvladati kadrovske imala je sredinom dvadesetog stolea mnogo zagovornika. Jedan od njih je Burns (1963, 335), koji je smatrao da je napredak amerike demokratije mogue ostvariti jedino ako se partije u SAD vre organizuju i steknu brojno lanstvo. Ovaj pisac je, povodei se za Duverger-om, doneo sud o amerikim partijama ne uzimajui u obzir osoben institucionalni kontekst u kojem one deluju. Upravo izrazito decentralizovana organizaciona struktura amerikih partija, koju Burns otro kritikuje, omoguuje funkcionisanje politikih institucija SAD zasnovanih na strogoj podeli vlasti. Uspostavljanje vrstih, disciplinovanih partija iji pripadnici glasaju jedinstveno po nalogu svojih lidera dovelo bi u SAD-u do blokade izvrne vlasti kad predsednikova partija nema veinu u Kongresu i u Senatu. To je glavni razlog zbog kojeg je, na primer, Epstein (1957, 103; 1966, 604; 1967, 100) izriito odbacio stanovite da su amerike partije zastarele u odnosu na evropske. Po miljenju tog pisca, masovne partije nisu obrazovane samo za potrebe izborne borbe nego i zbog tenje da zauzmu vlast vanparlamentarnim putem. Amerike partije liene su, meutim, subverzivnih ciljeva i prilagoene su osobenostima amerikog politikog poretka i istorijskom razvoju te zemlje. Iako se Duverger-ova shvatanja nisu ostvarila u svom prognostikom delu, analitika vrednost njegove podele na kadrovske i masovne partije izuzetno je velika i zato je ta podela bezmalo univerzalno prihvaena. Slinu dihotomnu podelu partija u analitikom (ali ne u prognostikom) smislu obrazloio je Neumann (1956) sredinom pedesetih godina. Utemeljena je na stepenu u kojem partije obuhvataju pojedine dimenzije ivota svojih lanova. S obzirom na to, Neumann razlikuje partije individualnog predstavnitva od partija integracije. Prve su tipine za drutva sa ogranienim politikim poljem i sa niskim stepenom politike participacije. One su aktivne samo na izborima i zato ocenjuje Neumann ne odgovaraju potrebama masovne demokratije. Ovde je zapravo re, po Duverger-ovoj terminologiji, o
248
249 uoava Puhle (2002, 63) predstavlja istorijski preokret, jer se prethodni razvoj partija odvijao, velikim delom, kao uvrivanje partijske organizacije. Liena intenzivne podrke unapred odreenih delova populacije, izborni uspeh catch-all party u sve veem stepenu zavisi od konjunkturnih okolnosti, drugim reima, izborna snaga te partije podlona je krupnim oscilacijama (Wolinetz, 2002, 160). Usmeravajui svoje izborne poruke na itavo birako telo, a ne iskljuivo na neke njegove delove, rukovodstva catch-all parties se u izbornim kampanjama sve vie oslanjaju na medije, poglavito elektronske. Te partije nastoje da odre veliki broj lanova ali ih regrutuju iz svih slojeva, a ne kao masovne partije prvenstveno iz redova radnike klase, odnosno iz redova vernika, ako je re o konfesionalnim partijama. Sveobuhvatna partija odustala je, takoe, od namere da temeljno menja drutvo i, umesto toga, zadovoljava se malim, ali trajnim, poboljanjima, ime nestaje bitna razlika izmeu nje i kadrovskih partija, nastalih kao prirodni bastion politikog statusa quo. Postepenom programskom konvergencijom ranije kvalitativne razlike pretvaraju se u kvantitativne, jer sve partije nude vie ili manje istog. Prema Kirchheimer-u (1966, 186-192), catch-all party ima sledea obeleja: 1. Drastino smanjivanje vanosti ideolokog prtljaga; 2. Jaanje uticaja partijskog vostva; 3. Smanjivanje uloge partijskog lanstva; 4. Opadanje vanosti drutvenih klasa koje su partije nekada iskljuivo predstavljale i, umesto toga, obraanje svim slojevima drutva; i, najzad, 5. O bezbeivanje pristupa u partiju razliitim interesnim grupama. Kirchheimer, zapravo, naglaava jaanje rukovodeeg lica partije, kao konstitutivno obeleje catch-all party, to neki pisci smatraju spornim. Na primer, Katz i Mair (2002, 122) misle da u svebuhvatnom tipu partija ne postoji jasna hijerarhija izmeu triju partijskih lica, te meu tim licima postoje permanentne tenzije i konflikti. Nepo dudarne ocene verovatno su posledica razlika u vremenu u kojem su Kirchheimer, odnosno Katz i Mair formulisali svoja stanovita, poto sveobuhvatna partija nije jedinstven i dovren tip nego je podlona neprestanim promenama. Katz i Mair imaju u fokusu catch-all parties koje su evoluirale skoro etiri decenije od trenutka kad je Kirchheimer formulisao svoje stanovite, a moda su
urbanih susedstava, gde su partija i njena organizacija bile nain ivota. Osim toga, centralizovani mehanizmi drave blagostanja eliminisali su potrebu za solidarnou, koja je bila kljuna karakteristika radnikog pokreta. Naravno, u odgovoru partija na razliite izazove (okove) iz okruenja nema determinizma, nego se partijska rukovodstva, kao to smo istakli u glavi VII, opredeljuju izmeu vie mogunosti. Na opisane izazove u okruenju, socijaldemokratske partije su ponudile jednu vrstu odgovora koji bi se mogao opisati kao adaptacija i prihvatanje nove realnosti. Nasuprot tome, veina komunistikih partija u zapadnoj Evropi je, rukovoena razlozima doktrinarne rigidnosti, ignorisala poruke stvarnosti i istrajavala na anahronim programsko-politikim stanovitima, to su platile potpunim gubitkom izbornog uticaja. Opisana programsko-politika transformacija masovnih partija dovela je, po miljenju Kirchheimer-a (1966), do nastanka novog tipa partije, koji on naziva sveobuhvatna narodna partija (catch-all peoples party ili krae: catchall party), koja je, inae, jedan od modela unutar osobene etvorolane podele koju citirani pisac koristi (preostala tri su: buroaska partija individualnog predstavnitva, masovna klasna partija i verska masovna partija). Transformacija masovne u sveobuhvatnu narodnu partiju odvijala se, prema Kirchheimer-u (1966, 184), u tri faze. U prvoj fazi, koja traje do Prvog svetskog rata, ostvareno je maksimalno snaenje socijaldemokratskih partija; drugu fazu, koja hronoloki zahvata dvadesete i tridesete godine dvadesetog stolea, karakteriu prva iskustva socijaldemokratije na vlasti koja nisu zadovoljila visoke aspiracije njenih sledbenika, i, najzad, sredinom pedesetih godina prolog stolea, nastupa trea faza, koja oznaava transformaciju socijaldemokratskih u sveobuhvatne narodne partije. U toj fazi socijaldemokratske partije su potpuno odustale od ranije ideoloke iskljuivosti i vezanosti za radniku klasu. Naputajui nastojanja intelektualnog i moralnog uokviravanja mas, (te partije V.G.) se sve vie okreu izbornoj sceni, teei da zamene uspenost u zadobijanju dubine (podrke V.G.), za iru publiku i neposredne izborne uspehe. Dodue, napominje citirani pisac, neke od socijaldemokratskih partija su i pored okretanja najiroj klijenteli i dalje teile da zadre nekadanje simpatizere i glasae iz radnikih redova, ili kako Kirchheiemer pie (koristei francuski izraz), classe gard. Smanjivanje lanstva i slabljenje intenziteta angaovanja lanova sveobuhvatnih partija odvija se ukorak sa slabljenjem partijske identifikacije. Na taj nain ove partije postaju labavije organizovane, to kako dobro
250
251 savremenom drutvu politiki konflikti postaju viedimenzionalni i, u skladu s tim, naglaava da u zapadnoevropskim zemljama izbija u prvi plan sukob izmeu, sa jedne strane, vladajuih grupa bez obzira na to da li su leviarske ili desniarske i, sa druge strane, onih kojima se vlada. Tu kontroverzu on oznaava kao poredak versus protivporedak. Prema Panebianco-u, izborno-profesionalna partija ima, za razliku od masovne partije, sledea obeleja: 1. kljunu ulogu u njoj imaju profesionalci (eksperti, nosioci specijalnih znanja), a ne partijske birokrate; 2. partija iskljuivo tei da uspe na izborima, dok programski ciljevi imaju marginalnu vanost; stepen centralizacije je mali; 3. dominaciju u partiji ostvaruju nosioci javnih funkcija (vladavinsko lice partije), a ne partijski funkcioneri; 4. finansiranje partije preuzimaju interesne grupe i drava, a lanarina i partijske privredne aktivnosti gube na znaaju i, najzad, 5. kljuna pitanja tiu se rukovoenja partijom, uloge profesionalnih politiara i predstavnika interesnih grupa, a ne ideologije i uloge odanih lanova u samoj partiji. ini nam se naroito vanom i tanom Panebianco-ova opservacija da partijske birokrate zamenjuju eksperti-savetnici u svim sferama o kojima partija odluuje. Pripadnici te kategorije retko su ukljueni u sastav partijske organizacije, ee se angauju kao spoljni konsultanti (Farrell and Webb, 2001, 121). Uspon eksperata-savetnika neizbeno ugroava tradicionalnu hijerarhiju i, kao to smo pokazali u glavi V, jaa poloaj partijskog voe u horizontalnoj i vertikalnoj igri moi. Razlika izmeu tipa masovne i izborno-profesionalne partije tie se i organizacione vrstine, o emu Panebianco (1988, 163) belei sledee: Masovna birokratska partija bila je jaka institucija. Izborno-profesionalna partija je slaba. Transformacija iz jedne u drugu ukljuuje deinstitucionalizaciju. Partijska nezavisnost od okruenja se smanjuje, kao to se poveava autonomija biraa i uloga interesnih grupa. Panebianco-ove ideje o izborno-profesionalnoj partiji ostvarile su snaan uticaj u doktrini, a neki autori koriste taj koncept kao sinonim za sveobuhvatnu partiju ili ak za kartelsku partiju, zanemarujui pri tom suptilne, ali ne beznaajne razlike. Sveobuhvatna partija od poetka sedamdesetih godina dvadesetog stolea, prema Katzu i Mairu (2002, 122), nizom kumulativnih promena postepeno
u tom razdoblju ostvarene promene u odnosima moi izmeu pojedinih lica partije. Na osnovu komparativnog istraivanja partija u Grkoj, Italiji, Portugaliji i paniji, krajem dvadesetog stolea, Gunther i Diamandouros (2001, 398) ne zauzimaju stav o navedenoj dilemi, ali ocenjuju da partije u tim zemljama konvergiraju prema umerenoj sveobuhvatnoj partiji, u kojoj su lideri prvenstveno usmereni prema izbornim kampanjama. Neophodno je naglasiti da se uspon sveobuhvatnih partija manifestovao samo u nekim a ne u svim zapadnoevropskim zemljama zbog toga to drutvo izobilja nije u kratkom roku moglo da pokoleba vrstu partijsku identifikaciju pristalica masovnih i kadrovskih partija (Wolinetz, 1990, 224). Von Beyme (2005, 25-26) uslovno prihvata Kirchheimer-ovu tezu o catch-all party kao o posebnom tipu partije, ali naglaava da tu tezu ne potvruju svi pokazatelji u stvarnosti. Po uverenju Von Beyme-a, Kirchheimer je zapostavio vanost nacionalnih i ideolokih razlika meu partijama, zbog ega pomenuta teza ne nudi zadovoljavajue objanjenje osobenosti u promenama konzervativnih i hriansko-demokratskih partija, niti specifinosti transformacije liberalnih, agrarnih i socijaldemokratskih stranaka. Izvesne rezerve prema sveobuhvatnoj partiji iznosi i Wolinetz (1990, 225-226), koji naglaava da se pretapanje masovnih partija u sveobuhvatnu, odvija veoma sporo i da sveobuhvatne partije teko zadobijaju znaajniji udeo u partijskom paralelogramu moi. Razloge za to on nalazi u mentalnoj inerciji biraa i u sposobnosti ugroenih partija da se prilagoavaju podstiui lojalnost svoje birake baze. Za razliku od prethodno citiranih autora, koji sa vie ili manje rezervi prihvataju Kirchheimer-ovu tezu o catch-all party, Panebianco (1988) nije sa njom saglasan, ve zastupa stanovite da novu fazu u razvoju partija predstavlja profesionalno-izborna partija. Ona je liena ambicije da menja drutvo i da predstavlja interese unapred odreenih drutvenih grupa. Umesto toga, ona pre podsea na organizaciju politikih preduzetnika, koja, u zamenu za izbornu podrku konkretnih i privremenih skupina, zastupa interese tih skupina u najviem predstavnikom telu. Nastanak novog tipa partije Panebianco objanjava promenama u socijalno-ekonomskoj sferi i u vanosti pojedinih socijalnih rascepa (o kojima e biti rei u glavi IX) u zapadnoevropskim drutvima. Panebianco, inae, usvaja Ingelhart-ovu (1979) koncepciju o poveanoj vanosti postmaterijalnih vrednosti i ocenjuje da se politike podele sve vie zasnivaju na odnosu prema tim vrednostima, dok se smanjuje vanost klasine kontroverze izmeu rada i kapitala, koju politiki izraava pojmovni par levica/desnica. Panebianco je, zapravo, uveren da u
252
253 parlamentarnim grupama, a ne partijskom rukovodstvu. Vano je naglasiti da kartelska partija vie nije preteno zastupnik (agent) civilnog drutva koji deluje na dravu i prodire u njenu strukturu, nego posrednik (broker) izmeu partije i drave. Sa jedne strane, partije prikupljaju i formuliu zahteve drutva dravnoj birokratiji, dok su, sa druge strane, partije zastupnici te birokratije u odbrani politike pred javnou (Katz and Mair, 1995, 13). Rukovodstvo kartelske partije, u tenji da zadobije ili zadri poluge dravne vlasti, usredsreuje svoju aktivnost iskljuivo na parlamentarni teren, dok unutranji ivot partije potpuno zamire (sastanci organizacija, partijske debate, kampanje prijema novih lanova). Uloga partije meu biraima (partije na terenu) smanjuje se jo na dva naina. Prvi je omoguavanje pojedincima da se ulane u partiju na nivou centralnih organa, ime se smanjuje vanost lokalnih organizacija. Drugi nain je, na prvi pogled, paradoksalan: u kartelskim partijama, kao to smo pokazali u glavi V, dobija sve vei zamah proces ukljuivanja obinih lanova (partijskog demosa) u neposredan izbor partijskog rukovodstva i partijskog voe, ime nacionalna vostva nastoje da smanje vanost rukovodilaca i profesionalnih aktivista na srednjem i lokalnom nivou. Kartelska partija se u svojim izbornim kampanjama, gotovo bez ostatka, oslanja na televiziju. To je razumljivo, jer su empirijska istraivanja u SAD nedvosmisleno utvrdila da birai prate izbornu kampanju prvenstveno preko televizije, a daleko manje posredstvom drugih medija. Slina ocena vai, sudei prema rezultatima jednog komparativnog istraivanja sprovedenog sredinom devedestih godina, i za zemlje june Evrope (Grka, Italija, panija). Prema nalazima tog istraivanja svaki dan izbornu kampanju preko televiziije prati 74,1% graana Grke, itanjem novina to ini 18,5% graana, a sluanjem radija 14,9%. Odgovarajui procenti za Italiju su: 75,4%, 32,1% i 2,4% i za paniju 59,3%, 19,9% i 21,7% (Pasquino, 2001, 209). Bitno obeleje kartelskih partija je olakan pristup vlasti, o emu ubedljivo govore podaci da su u protekle dve decenije sve znaajnije partije tog tipa u zapadnoj Evropi vrile vlast, samostalno ili u koaliciji. Upravo je to doprinelo dominaciji vladavinskog lica partije nad centralnim partijskim rukovodstvom i partijom na terenu. Kartelske partije predstavljaju grupe lidera koji se bore za preuzimanje vlasti, one su, kako pie Mair (1997, 107-115), ortakluk profesionalaca, a ne udruenje graana ili za graane. Te partije karakterie uspostavljanje obrasca meusobnog sporazumevanja, ime se smanjuje rizik u izbornim nadmetanjima. Partijama-gubitnicima
evoluira u kartelsku partiju. Navedimo odmah da sintagma kartelska partija nije neupitna. Von Beyme (2005, 26), na primer, smatra da je ona premalo distinktna, jer je ta oznaka... koriena ve za kadrovske i honoracijske stranke u prvoj fazi 20. stoljea kad je ope birako pravo bilo uvedeno samo u nekoliko zemalja. U eri transformisma od Depretisa do Giolittija u Italiji, skupine liberalno-konzervativnog centra bile su kartel u doslovnom smislu, jer je klerikalna desnica, po naredbi Vatikana, bojkotirala izbore u laikoj dravi, a socijalistika ljevica jo bila vrlo slaba. S obzirom na prevlast radikala i njihovih koalicijskih partnera, i u Francuskoj bi se umnogome moglo govoriti o kartelu. Iz navedenih razloga Von Beyme se opredeljuje za Panebianco-ovu oznaku profesionalna izborna partija u bezmalo identinom znaenju. Ipak, uprkos osnovanoj Von Beyme-ovoj rezervi, veina pisaca koristi sintagmu kartelska partija kao oznaku posebnog partijskog tipa. Transformacije koje vode formiranju kartelske partije uoljive su naroito u odnosima izmeu triju aspekata (lica) partije, koje se oituju u potpunoj nadmoi vladavinskog aspekta, nad partijom na terenu i nad centralnim partijskim rukovodstvom. O tome posredno svedoe podaci po kojima je u veini zemalja stabilne demokratije, za koje su dostupni pouzdani podaci, tokom ezdesetih i sedamdesetih godina prolog stolea oko 25% zaposlenih u partijskim slubama bilo angaovano u radu parlamentarne grupe, da bi se krajem osamdesetih godina taj procenat udvostruio (Mair, 1997, 141; Katz and Mair, 2002, 123). U prilog tezi o neuporedivo brem porastu broja osoblja koje opsluuje partijske grupe u parlamentu, nego to radi u centralnim partijskim organima, u pomenutom razdoblju, naveemo jo neke upeatljive podatke. U Austriji, Finskoj, Nemakoj, Norvekoj i vedskoj broj zaposlenih u parlamentarnoj grupi povean je 3-4 puta bre, u Danskoj 10 puta, a u Irskoj 12 puta bre nego u centralnom partijskom aparatu. Identian zakljuak podupiru i podaci Farrell-a i Webb-a (2000, 117) o porastu izdataka po kojima su od 1960. do 1990. u est od devet posmatranih zapadnoevropskih zemalja finansijska sredstva za parlamentarnu grupu rasla bre nego za centralno partijsko rukovodstvo, dok je u dve zemlje uoena obrnuta tendencija, a za jednu (V. Britaniju) odgovarajuih podataka nema. Izdaci za nie nivoe partijskog angaovanja rasli su sporije ili su ak opadali u odnosu na izdatke za parlamentarno krilo i za centralni partijski nivo u svih sedam zemalja za koje postoje odgovarajui podaci. Nadmo vladavinskog lica partije nad partijom na terenu i nad centralnim partijskim rukovodstvom uvr ena je time to se budetska sredstva partijama najee doznaavaju
254
255 65). Po njegovom miljenju, na partijskoj sceni zapadnoevropskih zemalja poetkom treeg milenijuma jo uvek dominiraju sveobuhvatne partije, uz neke bitne modifikacije u odnosu na izvorno Kirchheimer-ovo odreenje. U modifikacije Puhle ubraja: labaviju organizacionu strukturu, poveanu segmentaciju i fragmentizaciju, manje zasnivanje podrke na drutvenim rascepima, uspostavljanje interakcije izmeu levice i desnice uz porast razlika izmeu onih u partiji i izvan partije, bez obzira na njihovu ideoloku orijentaciju. Citirani pisac ocenjuje da izmeu promenjene sveobuhvatne partije i njenog izvornog tipa postoje vee razlike nego to su bile izmeu izvornog tipa catch-all party, koji je definisao Kirchheimer, i rane partije masovne integracije (Neumann). Zbog toga, Puhle rezervie naziv catch-all party za manje modifikovane organizacije u odnosu na izvorni model, dok partije u kojima je odmakao proces transformacije u opisanom smeru naziva catch-all parties plus. Istovremeno on je formulisao i hipotezu da e se budui razvoj partija odvijati od catch-all party ka catch-all party plus.
obezbeuju se ne samo materijalna sredstva od drave nego i pristup medijima, patronani poslovi i mogunost da imenuju svoje lanove u razgranati dravni aparat. Na taj nain, izborni sukob izmeu partija transformisan je u umereni konflikt u kojem su poteeni vitalni interesi poraenih uesnika. Imajui u vidu prethodno reeno, moglo bi se govoriti o nastanku kartelskih partija iskljuivo u mnoini, jer kompleksni i postepeni proces razvoja ka kartelskim partijama zavisi od sporazumevanja i saradnje izmeu svih relevantnih partija. To je, dakle, povezano sa partijskim sistemom kao celinom, ali ima vane implikacije i na svaku pojedinu partiju i zato se moe govoriti i o kartelskoj partiji u jednini (Katz and Mair, 1995, 17). Pojava kartelskih partija koje su finansirane od strane drave i, zbog toga, nezainteresovane da u svoje redove privuku to vei broj lanova moe imati negativne posledice za demokratiju, jer dovodi do smanjivanja izborne participacije i slabljenja poverenja u demokratske institucije (Dalton and Wattenberg, 2000, 284). Proces nastanka kartelskih partija jo uvek je u poetnoj fazi i najvie je napredovao u zemljama u kojima postoje duga tradicija saradnje izmeu partija, kao i praksa budetskog finansiranja partija (Austrija, Danska, Nemaka, Finska, Norveka, vedska). Pomeranje partij od civilnog drutva ka dravi iji je rezultat nastanak kartelskih partija verovatno e se nastaviti, pa je mogue pretpostaviti da e partije, u perspektivi, jo vie urasti u dravu i postati neka vrsta njene agencije (Katz and Mair, 1995, 17). Osim toga, gubljenje razlike izmeu kartelskih partija na vlasti i u opoziciji dodatno zaotrava dalekosean problem koji zadire u sr demokratije nestajanja alternativnih opcija za koje se na izborima opredeljuju graani. Govorimo o zaotravanju, a ne nastanku problema, jer se on jasno manifestovao ve uspostavljanjem sveobuhvatnih partija. Ukidanjem politikih alternativa oslabljena je, s pravom ocenjuje Mair (1997, 115), povratna sprega izmeu interesa graana i politikih partija, to moe da bude uzrok transformacije kartelskih partija u neki novi tip. Te partije nisu imune na neke slabosti koje mogu u perspektivi podsticati njihove promene. Jedna od njih je povremeno nastojanje neke od partija da napusti kartel i da se lii dugoronih prednosti radi kratkoronih dobitaka, a druga je da se u kartel ukljui partija-austajder koristei populistika obeanja. Trea slabost posledica je vrste vezanosti kartelskih partija za dravu, zbog ega birai uinke drave (pozitivne i negativne) u celini pripisuju kartelskim partijama, to uslovljava oscilacije u irini njihove izborne podrke. Osobeno miljenje o evoluciji partija obrazloio je Puhle (2002,
8.2. Partije u postkomunizmu

Nezadrivi raspad vladajueg reima 1989/1990. godine u SFRJ nije oznaio kao ni u drugim zemljama realnog socijalizma u centralnoj i jugoistonoj Evropi nestanak starog drutva, koje je u skoro neizmenjenom obliku postalo osnova delovanja kljunih politikih institucija pluralistikog poretka: politikih partija, parlamenta, slobodnih izbora, nezavisnih medija i dr. Zemlje ovog podruja poetkom devedesetih godina imale su mnoge zajednike karakteristike proizale iz viedecenijske dominacije realnog socijalizma, koje su, uglavnom, oteavale proces uspostavljanja demokratije i trine privrede (o tome: White, 1993, 5-7). U tom pogledu posebno je vana dominacija dravnog vlasnitva (u jugoslovenskoj varijanti: drutvenog vlasnitva) nad privatnom svojinom i privatnom inicijativom, koji su bili sistematski ograniavani i zatirani. Potiskivanje privatne svojine i trita u razdoblju realnog socijalizma uslovilo je nizak stepen interesno-slojne ralanjenosti drutva. Umesto privatne svojine, okosnica socijalne stratifikacije postalo je, pre svega, posedovanje politike moi i, u manjoj meri, nivo obrazovanja. Poto su u razdoblju realnog socijalizma objektivno postojee interesne razlike izmeu drutvenih grupa i slojeva
256
257 su se Poljska, eka, Slovaka, Maarska i Slovenija uspeno suoile sa tranzicijom, u Crnoj Gori i nizu drugih zemalja (Srbija, Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska) vladajue politike elite su, iz razliitih razloga u koje ovde neemo ulaziti, odlagale tranziciju, tako da je kod njih taj proces poeo sa 5 do 10 godina zakanjenja (zakasnela tranzicija). U zajedniko naslee postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope spada i naglaena netrpeljivost prema ideolokim neistomiljenicima, koja je ostavila duboke tragove u politikoj kulturi i koja predstavlja teko savladivu prepreku uvrivanju demokratskog poretka utemeljnog na toleranciji i spremnosti na kompromise. Pravni nihilizam je, takoe, vana zajednika crta koju su postkomunistike zemlje ovog regiona nasledile od starog reima. Viedecenijska praksa vladajuih komunistikih partija da kljune odluke donose rukovodei se svrsishodnou (revolucionarnom pravdom), kao principom vieg reda od principa zakonitosti, dovela je populaciju postkomunistikih zemalja do iroko rasprostranjenog nepoverenja u pravo, to bitno oteava ostvarivanje vladavine prava (pravne drave), bez ega se ne moe govoriti o konsolidovanom demokratskom poretku. Tome treba dodati i nepoverenje u politike institucije i procedure, koje je snano podstaknuto postojanjem u ancien rgime prividno vanih institucija potpuno lienih moi (institucije-senke; institucije-makete). U takve institucije su spadali parlamenti koji ni o emu ne odluuju, izbori redukovani na puko glasanje i viepartijski sistemi (Poljska, Bugarska, ehoslovaka) u kojima sve odluke donosi jedna (komunistika) partija. Osim nabrojanih zajednikih karakteristika, koje, nesumnjivo, oteavaju proces demokratskog preobraaja postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope, na odvijanje tog procesa u pojedinim zemljama znaajno su uticala i utiu pozitivno ili negativno neka njihova osobena obeleja, koja su postojala i pre uspostavljanja komunistikog reima, a koja poluvekovna dominacija tog reima nije uspela sasvim da poniti. To su: razliit nivo ekonomskog razvoja i stepen socijalne (etnike, verske, kulturne) heterogenosti, posedovanje ili odsustvo demokratske tradicije u razdoblju izmeu dva svetska rata, diferenciran stav populacije prema tritu i ekonomsko-socijalnim efektima njegovog delovanja i, najzad, razliita rairenost pojedinih tipova politike kulture u populaciji. Upravo u reenim obelejima treba traiti objanjenje naglaenih varijacija u podrci graana pojedinih zemalja ovog podruja i pojedinih republika SFRJ vladajuem
bile minimizirane iz ideolokih razloga, te grupe i slojevi nisu posedovali jasnu predstavu o svojim parcijalnim interesima, to je posle pluralistikog preokreta 1989/1990. otealo proces partijsko-politikog diferenciranja. Osim ekonomije, i sve druge socijalne sfere u zemljama realnog socijalizma centralne i jugoistone Evrope bile su pod vrstom kontrolom drave, to je obeleilo ivot dveju generacija stanovnika tih zemalja i uticalo na formiranje osobenog tipa linosti. Re je o pojedincu naviknutom da se u reavanju svojih egzistencijalnih problema oslanja na dravu, a ne na vlastite snage. To je, zapravo, kako kae Sartori (1991, 476), zatieni ovek koji se boji i odbija rizike i neizvesnosti svojstvene otvorenom drutvu i konkurenciji. Poto je nesamostalnost pojedinaca u odnosu na dravu dugo negovana (trenirana), postala je obeleje drutvenog karaktera koje ne moe biti lako i brzo eliminisano. To dobro ilustruje primer Poljske, gde su 1991. godine radnici dravnih preduzea trajkovali zahtevajui da im Vlada obezbedi plasman proizvoda na sovjetsko trite (Misztal, 1992, 176). Imajui sve to u vidu, nije preterana ocena Huntington-a (1994, 5) da je za postkomunistike zemlje mnogo lake organizovati slobodne izbore, nego uspostaviti trite. Treba naglasiti da se, posle korenitog politikog preokreta i uspostavljanja predstavnike demokratije 1989/1990. godine, u nekim od zemalja ovog podruja stanje civilnog drutva brzo menja. U Sloveniji, Poljskoj, ekoj, Slovakoj i Maarskoj nastaju stotine autonomnih organizacija i udruenja iju socijalnu osnovu ini narastajua srednja klasa. Slian razvoj oituje se, poetkom drugog milenijuma, u Bugarskoj i u Rumuniji, koje 2007. godine postaju lanice privilegovanog kruga, odnosno EU. U procesu brze i temeljne privatizacije pojavljuje se i sloj bogataa iji ljudski supstrat ine, velikim delom, pripadnici bive komunistike nomenklature koji su veze, uticaje i poznanstva iz starog reima uspeno konvertovali u kapital (crveni tajkuni). Naspram socijalnih dobitnika stoje oni koji u procesu privatizacije formiraju sloj gubitnika, prvenstveno zaposleni u mamutskim preduzeima karakteristinim za dravnu ekonomiju koja uglavnom propadaju, a radnici dobijaju otkaze. Otrina sukoba izmeu socijalnih dobitnika i gubitnika ublaena je u drugoj polovini devedesetih godina zahvaljujui velikim investicijama iz zapadnoevropskih zemalja i SAD, uz pomo kojih su privrede veine postkomunistikih zemalja ovog regiona izale iz recesije i ostvarile brzi napredak, a veliki broj nezaposlenih je, posle prekvalifikacije, naao posao u drugim privrednim granama. Dok
258
259 Brojne odluke politikih lidera Crne Gore i Srbije (koje su do 2003. inile SRJ) su, takoe, podstakle ili proizvele dalekosene i ireverzibilne politike efekte. Pomenimo, na primer, uporno insistiranje srpskog i u neto manjoj meri crnogorskog rukovodstva na podeli SFRJ po etnikom principu, toje presudno uticalo na izbijanje graanskog rata (Goati, 1996, 37-42). Tu svakako spadaju i povlaenje potpisa od strane predsednika Crne Gore Momira Bulatovia na prethodno prihvaeni predlog lorda Karningtona na konferenciji u Hagu (23. oktobra 1991) da se podela SFRJ ostvari po republikim granicama, odbijanje rukovodstva SRJ da, poetkom 1992, povue Jugoslovensku narodnu armiju ( JNA) i paravojne formacije iz Bosne i Hercegovine (koja je ve bila priznata kao nezavisna drava), zbog ega je Savet bezbednosti UN 30. maja 1992. uveo ekonomske sankcije protiv SRJ i dr.
na kome, ako napravi pogreno pola koraka, probudie se hiljadu milja daleko? (prema: Horowitz, 1991, 124).
komunistikom reimu neposredno pred pluralistiki preokret; u nekim zemljama i republikama SFRJ graani su vladajuem reimu pruali snanu podrku pa je proces njegovog ukidanja bio spor i teak, dok je u drugim zemljama i republikama ta podrka bila veoma slaba, pa se stari reim raspao kao kula od karata. Treba, najzad, naglasiti da partije postkomunistikih zemalja ovog podruja imaju dve vane specifinosti u odnosu na partije zemalja stabilne demokratije: prva je promenljivo institucionalno okruenje, a druga kratka istorija. U postkomunistikim zemljama usvajaju se ili se menjaju u kratkom roku ustavi i izborni sistemi, to, volens nolens, utie na organizaciju i nain rada partija. Relativno kratko postojanje partija (izuzev, ranije vladajuih komunistikih partija) izuzetno je znaajno, jer je za uspostavljanje vrste partijske identifikacije potrebno due vremensko razdoblje, a isti uslov vai i za ostvarivanje visokog stepena institucionalizacije partijskog sistema. Navedene zajednike karakteristike partija postkomunistikih zemalja ovog podruja, uticale su, ali nisu odredile, politiki razvoj tih zemalja od 1990. do danas. Taj razvoj je prvenstveno rezultat politikih odluka vladajuih politikih elita koje su proizale iz sukcesivnih izbora. Inae, uloga subjektivnog faktora kao to smo naglasili u glavi V naroito je vana u epohama krupnih promena, na istorijskim raskrsnicama poput 1989/1990, kada je temeljno promenjen ustanovljeni red stvari, naputena stara i usvojena nova lestvica vrednosti. U takvim istorijskim razdobljima, budunost je otvorena i politike elite vre svojim odlukama izbor izmeu vie opcija i time presudno opredeljuju budui razvoj dogaaja. Neke od tih odluka predstavljaju prave istorijske prekretnice, epohalne zaokrete posle kojih se ivot globalnih drutava odvija na bitno drugaiji nain u odnosu na prethodno razdoblje. Sudbonosan znaaj pojedinih odluka za budui razvoj metaforino naglaava Konfuijev sledbenik Hun-cu na sledei nain: Jang-u je jadajui se na raskrsnici rekao: Nije li ovo mesto Na jednom od takvih mesta, istaknuti partijski i politiki lideri u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope (Leh Valensa, Vaclav Havel, eljo elev i dr.) u razdoblju od 1990. do 2000. godine doneli su veliki broj sudbinski vanih politikih odluka, a neke od njih su odluujue uticale na razvoj svojih zemalja, odnosno Poljske, ehoslovake (eke i Slovake) i Bugarske.
8.2.1 Osobena obeleja postkomunistikih partija

Meu partijama obrazovanim u centralnoj i jugoistonoj Evropi neposredno nakon kraha real-socijalizma karakteristinu vrstu predstavljaju protopartije (Mitev, 1991) ili forum partije (Waller, 1994). Protopartije karakteriu sledea obeleja: (a) ambivalentnost u pogledu dimenzije levica/desnica; (b) integralni karakter (nastojanje da se u sopstvenom okviru obezbedi prostor za sve politike tendencije); (c) heterogenost socijalne osnove; (d) mozaina organizaciona struktura; (e) ideoloki amalgam razliitih programskih ideja; (f ) este podele postojeih i stvaranje novih partija, i (g) p seudoetnicizam (pseudoethnoses) koji oznaava tenju da se politiki protivnici etniki definiu. Waller (1994, 56) na slian nain odreuje forum partije, dodajui nabrojanim obelejima to to su one iskljuivo politiki usredsreene na eliminaciju komunistikih partija sa vlasti, u emu ovaj pisac vidi njihovu slinost sa nacionalnooslobodilakim pokretima, koji su, takoe, bili zaokupljeni iskljuivo jednim ciljem, osloboenjem zemlje. Primeri forum partija su Solidarnost u Poljskoj, Graanski forum u ehoslovakoj (do rascepa na vie manjih partija 1991. godine), njegov slovaki ogranak Javnost
260
261
protiv nasilja, Maarski demokratski forum i Unija demokratskih snaga u Bugarskoj. Prema prethodno obrazloenoj tipologiji politikih partija, tu je, zapravo, re o organizacijama slinim catch-all parties (isto: Roskin, 1993, 50). Ali, jedna od bitnih razlika je u vremenu trajanja: catch-all parties traju decenijama, dok su se forum partije raspale na vie organizacija odmah posle uspeha na prvim slobodnim izborima. Podelom forum partija obrazovane su nove, po pravilu, programski znatno homogenije partije. Veina relevantnih partija u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope obrazovanih 1989/1990. godine nema mnogo zajednikih karakteristika sa masovnim partijama, izuzev u Albaniji, gde dominiraju dve brojne, hijerarhijski organizovane partije, Socijalistika i Demokratska, od kojih prva reprezentuje interese gubitnika a druga interese dobitnika anarhinog procesa privatizacije. Pomenute partije osvojile su na parlamentarnim izborima 2005. godine 75% mesta u parlamentu 105 od 140 (Kajsiu, 2005, 165). U veini drugih postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope, prevagu ostvaruju partije koje se obraaju svim graanima, bez obzira na njihovu socijalno-ekonomsku situaciju i perspektive, to vai i za veinu relevantnih partija u zemljama stabilne demokratije. Ali razlozi za to su, kako dobro istie Lewis (1996, 6), razliiti. U zemljama stabilne demokratije to je posledica erozije lanstva i evolucije samih partija, a u centralnoj i jugoistonoj Evropi nesposobnosti novih partija da se vrsto ukorene u samom drutvu. U ovom regionu veina partija ima decentralizovanu unutranju strukturu i mali broj lanova, pa je zato i obuhvat populacije i biraa lanstvom mali (o emu je bilo rei u V glavi). Imajui to u vidu, gh (1994, 228) govori o elitnim partijama u Maarskoj, ekoj, Pojskoj i Slovakoj, a Lewis (1996, 8) smatra da su partije u postkomunistikim zemljama ovog regiona sline kadrovskim partijama. Zbog naglaene decentralizacije, malog broja lanova i velike specifine teine eksperata na vrhu, neke od ovih partija podseaju na profesionalno-izborne partije, kako ih definie Panebianco.
8.2.2. Primer Crne Gore

U odnosu na veinu zemalja centralne i jugoistone Evrope nastanak i formativno razdoblje opozicionih partija Crne Gore ima neke osobenosti. Dok je u veini postkomunistikih zemalja u poslednjoj deceniji dvadesetog stolea civilno drutvo ostvarilo brzu ekspanziju, u Crnoj Gori su razorene ili dovedene u pitanje ak i enklave civilnog drutva obrazovane u samoupravnom socijalizmu. Nove partije obrazovane su u Crnoj Gori na gotovo potpuno devastiranoj ekonomiji i u ratnom okruenju (1991-1995). Dramatino teke ekonomske prilike bitno su usporile proces organizacione konsolidacije novostvorenih partija, jer taj poduhvat iziskuje ogromna finansijska sredstva koja su daleko prevazilazila male iznose partijskih lanarina i skromne dotacije iz dravnog budeta. Nesklad izmeu potrebnih i dostupnih sredstava opozicione partije u Crnoj Gori poetkom devedesetih godina nisu mogle da smanje oslanjajui se na poklone (upise) domaih biznismena, jer su sami biznismeni bili potpuno zavisni od vladajue partije, koja je kontrolisala sve tokove novca u dravnoj privredi. Sigurniji finansijski oslonac opozicija nije nala ni u dijaspori, ija je pomo bila skromna i neredovna. Poto je opozicija bila liena neophodnih finansijskih sredstava, ranije vladajua partija Crne Gore DPS (do 1991. godine SKCG) imala je veliku prednost nad opozicijom jer je posjedovala izgraenu infrastrukturu i mogunost da obezbeuje posredstvom vlastitih kadrova na kljunim pozicijama u dravi direktnu i indirektnu pomo dravnog aparata. Kad je re o internim odnosima u crnogorskim partijama, u njima, kao to smo prethodno pokazali, i dalje dominiraju centralni partijski organi, a ista osobenost uoava se u partijama Srbije (Goati, 2004, Goati, 2006), Makedonije (iljanovska-Davkova, 2006) i Hrvatske (ular, 2006), dok u veini partija u zemljama stabilne demokratije, pa i postkomunistikim zemljama, prednost ima vladavinsko lice partije. Uspostavljeni paralelogram moi unutar crnogorskih partija ima tri osnovna uzroka. Prvo, najvee partije, DPS i SNP (do 2006. druga po izbornoj i parlamentarnoj snazi), nastale su iz, po tipu, masovne partije SKCG. Korenite promene koje su DPS i SNP prihvatile u kasnijem razdoblju posebno temeljni socijaldemokratski zaokret DPS od 1997. godine nisu mogle da u potpunosti eliminiu uticaj genetskog naslea. Drugo, u Crnoj Gori drava obezbeuje partijama znatna finansijska sredstva iz budeta, koja se meseno doznaavaju partijskim
262
263 (slino: Lewis, 1996, 14). U tim zemljama rang-lista partija brzo se menja, jer bezmalo posle svakih izbora u prvi plan izbijaju nove partije, a ranije vladajue bivaju potisnute na periferiju. U Crnoj Gori prvu poziciju od uspostavljanja pluralizma do danas suvereno dri DPS, koja sama, ili u koaliciji (kao stoerna partija), obrazuje vlast i u tom pogledu nema premca u drugim partijama ovog regiona. Ali, sama DPS doivela je rascep 1997. i iz njega je nastala SNP, koja je zauzela drugu poziciju u pogledu izborne snage i zadrala je do parlamentarnih izbora 2006. godine. I u drugim crnogorskim partijama dogodile su se drastine promene, koje se, izmeu ostalog, ogledaju u brzom irenju uticaja SNS, koji je nastao rascepom NS i po izbornom uticaju prevaziao matinu stranku, nestanku LSCG (2005), bitnom smanjivanju izbornog uporita dugo najjae opozicione partije SNP na parlamentarnim izborima 2006. godine, munjevitom usponu Pokreta za promjene, koji je, odmah po nastanku, ostvario zavidan uinak na parlamentarnim izborima 2006. godine i dr. Jo jedno vano obeleje deli crnogorske partije od kartelskog tipa partija: u pitanju je odsustvo vrste saradnje izmeu relevantnih partija Crne Gore, bez koje se, zapravo, ne moe govoriti o partijskom kartelu. Odnosi izmeu partija koje ine kartel u zemljama stabilne demokratije, kao to smo pokazali, nisu samo, pa ni pre svega, konkurentski nego saradniki, zahvaljujui emu sve partije koje ine kartel preivljavaju (Katz and Mair, 1995, 17). O kooperativnim odnosima meu relevantnim partijama Crne Gore ne moe biti ni govora. Sve do 5. oktobra 2000. godine duboki rascep delio je DPS i SNP u pogledu odnosa prema Miloevievom reimu u Srbiji, a potom prema opstanku zajednike drave sa Srbijom. To je bio izvor stalnih sukoba izmeu njih u federalnom parlamentu i u federalnoj vladi sve do transformisanja SRJ u dravnu zajednicu SCG (marta 2003). Posle toga, predmet estokih sukoba izmeu dve partije postao je odnos prema opstanku dravne zajednice, to je reeno referendumom 21. maja 2006. godine, na kojem se veina graana odluila za nezavisnost Crne Gore. S obzirom na to da je odluka doneta ubedljivom veinom (55,5%: 44,5%), pretpostavljamo da je ta dilema izgubila nekadanju silinu i da se postepeno pomera iz sredita ka periferiji izbornih i politikih kontroverzi. Uporedo sa tim, verujemo da e predmet rasprave izmeu najvanijih crnogorskih partija postati splet ekonomsko-socijalnih pitanja (plate, zaposlenost i ivotni standard) i da e se partije sve vie nadmetati upravo oko njihovog reavanja. Najzad, u kartelskim partijama centralno lice partije je vladavinsko, ali kako smo pokazali ne i za crnogorske
rukovodstvima, to podstie suprematiju tog lica partije nad vladavinskim licem i partijom na terenu. Tree, u Crnoj Gori je od 1990. do 2004. godine na snazi bio imperativni partijski mandat, to je, takoe, jaalo poloaj centralnih partijskih organa u odnosu na druga dva lica partije. Situacija je bitno promenjena odlukom Ustavnog suda Crne Gore 2004. godine, kojom je ustanovljen slobodan mandat, ali e se, zbog inercije, odnosi izmeu pojedinih lica partije menjati postepeno (o emu smo ve pisali). Razlika izmeu partija Crne Gore i veine partija zemalja centralne i jugoistone Evrope tie se i stepena decentralizacije. Najvei broj partija zemalja ovog regiona karakterie labava veza izmeu pojedinih partijskih nivoa, u emu neki autori, kao to smo naveli, vide slinost sa tipom kadrovske partije. Takva ocena ne vai, meutim, za partije Crne Gore, i to ne samo za one koje su proistekle iz monolitno organizovanog zajednikog politikog pretka, kao to je sluaj sa DPS i SNP, nego i na novostvorene opozicione partije. Kod tih partija u proteklom razdoblju na delu su procesi intenzivne centralizacije, koji su, u izvesnoj meri, rezultat uticaja internog ureenja DPS, kao najjae partije od uspostavljanja viepartizma u Crnoj Gori. Osim razlika, u posmatranom razdoblju manifestovale su se i neke slinosti crnogorskih partija i veine partija ovog regiona sa partijama zemalja stabilne demokratije. Kod partija Crne Gore uoava se, na primer, jedna karakteristika koja vai i za veinu partija regiona: re je o velikoj zavisnosti od drave u pogledu finansijskih sredstava, to ih ini slinim sa tipom kartelske partije. Ali, slinost je samo delimina, jer je oslonac na budetska sredstava jedno, ali ne i jedino obeleje kartelskog tipa partije. U pogledu drugih vanih obeleja, partije Crne Gore kao i partije veine zemalja centralne i istone Evrope pokazuju vana odstupanja od tipa kartelske partije. Tu svakako treba ubrojiti: razdoblje u kojem je partija postala finansijski zavisna od drave, stepen (ne)stabilnosti grupe partija koje ine kartel, kvalitet odnosa izmeu glavnih partija i karakter odnosa izmeu pojedinih lica partije. Partije postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope, kako dobro uoava Lewis (1996, 14), finansijski su upuene na dravu ve u ranoj fazi svog razvoja, to nije bio sluaj sa partijama u zemljama stabilne demokratije, koje su nastale i dugo se razvijale bez ikakve finansijske pomoi iz tog izvora. Kad je re o relativnoj stabilnosti grupe najveih partija koja ini kartel, o tome u Crnoj Gori i u veini postkomunistikih zemalja ovog regiona ne moe biti rei, jer jo nije dolo do sleganja politikog tla
264
265 prve decenije treeg milenijuma, na protopartije koje su obeleavale prvu, formativnu fazu partijskih sistema u postkomunistikim dravama ovog podruja. Bliskost se ogleda u spremnosti nekih crnogorskih partija da svoje protivnike etniki definiu, pa nije otuda sluajno da se partije po vlastitoj samopercepciji svrstavaju u crnogorski blok i srpski blok. *** Na prethodnim stranama analizirali smo razlike i slinosti izmeu partija Crne Gore i partija ostalih postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope, sa jedne, i prethodno opisanih partijskih tipova u zemljama stabilne demokratije, sa druge strane. Veliki deo razlika posledica je vremenske dimenzije, jer su partije postkomunistikih zemalja nastale 1989/1990, dok partije zemalja stabilne demokratije imaju iza sebe vie decenija, a u nekim sluajevima i oko dve stotine godina postojanja. Partije postkomunistikih zemalja imaju kratku istoriju i nastoje da se to bre organizaciono uvrste. To, naravno, vai za partije obrazovane krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina dvadesetog stolea, ali ne za ranije obrazovane ex-komunistike partije, koje nemaju problem sa organizacionom konsolidacijom, ve sa programskim i politiko-organizacionim adaptiranjem novom pluralistikom politikom ambijentu. Sve zemlje centralne i jugoistone Evrope su relativno siromane i u njima se odvija ubrzana transformacija dravne (planske) u trinu ekonomiju. Skoro identian socijalni milieu u kojem su obrazovane partije i bezmalo jednoobrazni organizacioni imperativi sa kojima su se one suoavale u formativnom razdoblju uzrokovali su prethodno opisane slinosti partija Crne Gore sa partijama drugih zemalja centralne i jugoistone Evrope. Razlike, pak, izmeu njih posledica su kako znaajnih osobenosti pojedinih zemalja (nivoa ekonomskog razvoja, stepena drutvene heterogenosti, uticaja tradicije, karakteristika politike kulture i dr.), tako i zakasnele tranzicije u Crnoj Gori u odnosu na veinu zemalja ovog regiona. Najzad, razlike
partije, u kojima po inerciji dominira partijsko rukovodstvo. U slinosti izmeu partija Crne Gore i partija centralne i jugoistone Evrope, sa druge strane, spada to to i u jednom i u drugom sluaju partije predstavljaju, u ogromnoj veini, sinkretiku meavinu karakteristika prethodno opisanih partijskih tipova, u kojoj je teko, a ponekad i nemogue, utvrditi dominantni tip. Slina konstatacija vai za makedonske partije, koje iljanovska-Davkova (2006, 213) ocenjuje kao iroke crkve, jer su i same hibrid ,levih i ,desnih neinstitucionalizovanih i institucionalizovanih tendencija i krila. Programi veine relevantnih partija Crne Gore kao i svih relevantnih partija ovog regiona sasvim su naelni i usredsreeni na nekoliko ciljeva-vrednosti, kao to su demokratija, trina privreda i integraciju u Evropu. O tome gh pie (1994, 235): Sve relevantne partije centralne Evrope (Maarska, eka, Slovaka i Poljska V.G.) pokuavaju da izgrade evropsku fasadu, zato to su svesne potrebe da ispune evropske standarde i ivotne neophodnosti da se ,ukljue u evropski partijski sistem kroz njegove najvanije grupe (socijaliste, konzervativce i liberale). Kod crnogorskih partija poetkom 2007. godine istinita je gh-ova ocena o naelnom, programskom prihvatanju trita, demokratije i integracije u Evropu. Odsustvo iz partijskih programa jasnih naznaka o tome kako e pomenuta opredeljenja biti ostvarena (etapni ciljevi) rezultat je okolnosti to realizacija nekih opredeljenja, poput ulaska u EU, uistinu ne zavisi tek od Crne Gore nego i od EU, koja diktira uslove za prijem. Ipak, evropsko opredeljenje najvanijih partija Crne Gore je neupitno; sve partije tee ulasku u EU ne samo naelno nego su spremne da preduzmu i nune korake da do toga doe. To naglaavamo zato to izneta ocena ne vai za Srbiju, ija relativno najjaa partija SRS naelno prihvata ukljuivanje u evropske civilne institucije, meutim kao uslov za to zahteva ukidanje Hakog tribunala. U Srbiji se i SPS deklarativno zalae za prijem u EU i za integraciju u meunarodnu zajednicu, ali (kao i SRS) odluno odbija saradnju sa Hakim sudom, to je conditio sine qua non prijema i integracije. Partije Crne Gore (kao i veina partija postkomunistikih zemalja) oslanjaju se na nedovoljno socijalno i interesno izdiferenciranu izbornu klijentelu, po emu podseaju na tip catch-all party, kakav je sluaj i u Makedoniji (iljanovska-Davkova, 2006, 212). Ali ovde nipoto ne treba prevideti jednu znaajnu razliku; kod crnogorskih i makedonskih partija nije uspostavljen vrsti spoj partija sa interesnim grupama, to je bitno obeleje catch-all party. Najzad, crnogorske partije podseaju, sredinom
proizilaze i iz neizbrisivog linog peata koje su na partije utisnuli njihovi lideri, jer su partije ljudska kreacija, a ne beivotna izluevina socijalnopolitikih okolnosti.
Slinosti izmeu partija Crne Gore i partija drava centralne i jugoistone Evrope, sa jedne, i partija u zemljama stabilne demokratije, sa druge strane, povrinske su, ispod njih postoje dublje razlike, koje se prvenstveno tiu
266
osobenosti socijalnog okruenja u kojem partije deluju. U zemljama razvijene demokratije re je ne samo o viem stupnju ekonomskog razvoja nego i o osobenoj socijalnoj strukturi i stratifikaciji, dominantnim vrednosnim opredeljenjima graana i obrascima politikog ponaanja. U tim zemljama, decenijama postoji gusta mrea interesnih grupa koje izraavaju potrebe i interese pojedinih delova populacije i koje snano utiu na oblikovanje politikih partija. U meusobnim odnosima ije se trajanje meri decenijama, pa i vekovima, partije su stekle naviku tolerancije prema politikim oponentima. Nasuprot tome, u Crnoj Gori i u drugim postkomunistikim zemljama, partije su nastale izuzev ex-komunistikih preko noi, kao rezultat politike potrebe opozicionih grupa da, u izuzetno kratkom roku, sudeluju na prvim pluralistikim izborima. Naglaavanjem vanosti vremenske dimenzije ne tvrdimo da e u Crnoj Gori i u drugim postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope procesi institucionalizacije partija i partijskih sistema trajati dugo kao u zemljama stabilne demokratije, niti da e doi do nastanka svih tipova partija koji su obrazovani u tim zemljama. Izvesno je, meutim, da e u postkomunistikim zemljama uspostavljanje socijalne strukture i stratifikacije, svojstvenih visokorazvijenim industrijskim drutvima, podsticati interesno-slojno diferenciranje politikih partija, a time i njihovo pribliavanje partijama u zemljama stabilne demokratije. Neprekidna i teko predvidljiva transformacija politikih partija snano podupire stanovite da nema finalnog tipa partije koji oznaava kraj istorije, ve da su u toku stalni procesi promene partija, u kojima novi tipovi ne nastaju ex nihilo, nego transformacijom postojeih partija.
IX DEO Partijski sistem

Mrea konkurentskih odnosa izmeu partija je to belei Rae (1967, 47) to podrazumevam pod partijskim sistemom. Partijski sistem nije bukvalno zbir partija ljudi, institucija i aktivnosti. On je, umesto toga, konkurencija izmeu tih partija u okviru jednog politikog reima i sistem konkurencije (partijski sistem) je to to daje demokratskim partijama jedinstvenu vanost. I Sartori (1976, 53-54) naglaava da je partijski sistem upravo sistem interakcij koje rezultiraju iz interpartijske konkurencije. Partijski sistem, s jedne strane, kreira opcije o kojima se opredeljuju graani, ali koje, sa druge, ograniava, jer partije odluuju koje e opcije imati birai (Rose, 1974, 8). Partijski sistem moe biti predstavljen kao prostor sa repernim takama koje omoguuju graanima da se politiki opredeljuju (Tiberj, 2007, 288). Partijski sistem obezbeuje izraavanje interesa drutva, a partije u parlamentu obrazuju vlade u skladu sa stepenom podrke zadobijene na izborima. Povrh toga to omoguuje konstituisanje vlasti, partijski sistem deluje i kao zatita protiv njene zloupotrebe, jer obezbeuje rezervne timove koji, u sluaju potrebe, preuzimaju vrenje izvrno-politike vlasti (Macpherson, 1962, 242). Prilikom rasprava o partijskom sistemu uobiajeno se misli na sistem pojedinih drava, ali neki autori govore i o supranacionalnom partijskom sistemu u parlamentu Evropske unije (npr. Fink-Hafner, 2004; Kreppel, 2000). Ba zato to je partijski sistem vie od zbira partija koje ga ine, svaka promena partija ne znai per se promenu partijskog sistema. O promeni sistema moe se govoriti samo ako se sistem transformie iz jedne klase ili jednog tipa u drugu klasu ili tip. Do toga dolazi kad se u partijskom sistemu pojave nove relevantne partije, to se dogaa ako postojee ne uspeju ili ne ele da integriu u svoje programe nove interese i zahteve graana. Do promene partijskog sistema dolazi i kad se antisistemska partija transformie u sistemsku ili obrnuto. Najzad, promena partijskog sistema moe da se
268
269 znaajno za postkomunistike zemlje), (4) a ncien rgime/demokratski poredak (Offe, 1991, Fink-Hafner, 2001). Osim toga, uzroci nastanka stranaka i stranakih sistema, kako je dobro primeeno, nisu nuno samo strukturne opreke i podjele u drutvu, koje stranke programski artikuliraju, nego i djelovanje karizmatskih politikih voa ili htjenje za ostvarivanjem partikularnih interesa i mehanizama koji povezuju politike elite i njihovu klijentelu (Zakoek, 1998, 12-13).
dogodi kada doe, kao rezultat ideolokih stratekih i izbornih promena, do promene pravca konkurencije ili vladavinske formule (Mair, 1997, 52).
9.1. POJMOVNO-TEORIJSKA ODREENJA

Uverljivo objanjenje nastanka partijskih sistema u zemljama zapadne Evrope izneli su Lipset i Rokkan (1967, 26-33). Oni polaze od pretpostavke da je izraavanje interesa drutvenih grupa jedna od bitnih funkcija partija i da ti interesi nastaju na strukturalnim sukobima utemeljenim na socijalnim rascepima (cleavages) prouzrokovanim nacionalnom i industrijskom revolucijom. Pod uticajem tih dveju revolucija u zapadnoj Evropi nastala su etiri rascepa na kojima su utemeljeni partijski sistemi. Pod uticajem nacionalnih revolucija dogodila su se do dva rascepa: 1) izmeu centra i periferije, u stvari izmeu nacionalnih i lokalnih elita, i 2) izmeu nacionalnih elita oko ciljeva i organizacije centralne vlasti. Industrijska revolucija je generirala trei i etvrti rascep: 3) izmeu primarnog i sekundarnog sektora (sukobi selo-grad; agrarni-industrijski interesi) i 4) izmeu rada i kapitala, radnika i poslodavaca (Lipset and Rokkan, 1967, 10). Reeni rascepi ne transformiu se direktno u stranaku polarizaciju, nego do toga dolazi samo ako mu pogoduju politiki, institucionalni i kulturni uslovi. Izmeu pojedinih rascepa uspostavlja se hijerarhija zavisna od posebnih istorijsko-politikih okolnosti svake zemlje. Ovaj pristup, premda danas predstavlja bezmalo opte mesto u raspravama o nastanku partijskog sistema, ipak sadri jednu slabost na koju ukazuju, na primer, Sartori (1990, 179) i Blyth (2003, 64). Re je o Lipset-ovoj i Rokkan-ovoj kljunoj premisi da je partijski sistem odgovor, zavisna varijabla socio-istorijskih okolnosti, ime se zapostavlja da on ima snaan uticaj na te okolnosti. Jednom oformljen partijski sistem naglaavaju, sasvim umesno, Sartori i Blyth od zavisne postaje nezavisna varijabla politikog procesa. Vano je naglasiti da, pored ovog ve klasinog etvorostrukog rascepa koji oblikuje partijske sisteme zemalja stabilne demokratije, postoje i drugi rascepi na kojima se stvaraju ili modifikuju uspostavljeni partijski sistemi demokratskih zemalja. Tu svrstavamo: (1) materijalizam/postmaterijalizam (Ingelhart, 1990); (2) nivo obrazovanja kao glavnu dimenziju socijalne stratifikacije savremenih drutava (Flanagan and Dalton, 1990); (3) vrstu integraciju u EU/nacionalni suverenitet, i (naroito
9.1.1 Klasino objanjenje i reinterpretacije

Inspirisan generalnim teorijsko-hipotetikim okvirom Lipset-a i Rokkan-a, Kitschelt je ponudio vlastito objanjenje obrazovanja partija i partijskih sistema u postkomunistikim zemljama istone Evrope. On, kao i Lipset i Rokkan, govori o rascepima na kojima nastaju partijski sistemi, a termin rascep koristi ako se ne radi o privremenim nego o trajnim razlikama. Kitschelt (1992, 11; Kitschelt et al., 2000, 63) ovako definie politiki rascep: Politiki rascep odreen je strankama koje nude konkurirajue poruke i koje se obraaju birakim skupinama razliitim po svom poloaju u drutvenoj strukturi, ideolokim opredeljenjima i spremnosti da se ukljue u politiko delovanje. Politiki rascep je posebno intenzivan ako karakteristike sociodemo grafskih grupa i intergrupne razlike koincidiraju sa mi ljenjima o vanim problemima i asocijativnim praksama koje dele iste grupe. Upravo iz tih razloga, po Kitschelt-ovom miljenju, partijski sistemi u postkomunistikim zemljama istone Evrope formiraju se oko tri dimenzije rascepa: (1) Pravila koja odreuju koji igra ima pristup instituciji, (2) ,Pravila igre za koja se oekuje da e pojedinci potovati i (3) Resursa koji igrai poseduju za uestvovanje u igri. Izmeu pomenutih dimenzija rascepa postoji hijerarhijski odnos, jer odluka o pravu na politiku participaciju (prva dimenzija) utie na proceduralna pravila (druga dimenzija), kao to i pravila igre vre upliv na to ko e ostvarivati dobitke (trea dimenzija). Prva dimenzija rascepa koju pominje Kitschelt tie se, u stvari, definicije graanina. Na to pitanje daju se razliiti odgovori, koji se mogu svrstati unutar dva ekstremna pola: na prvom je kosmopolitski (internacionalni) odgovor, koji smatra da status graanina treba da imaju svi stanovnici jedne zemlje,
270
271 pozicije: prva se zalae za trinu alokaciju, a druga za politiku (dravnu) redistribuciju resursa, a izbor izmeu dvaju stanovita ima veliki uticaj na dve prethodno pomenute dimenzije rascepa. U postkomunistikim zemljama koje su pole od netrine situacije, belei Kitschelt (1992, 16), snage koje se bore za liberalizaciju trita u isto vreme su optirale za kosmopolitskointernacionalnu i libertetsku soluciju. Opisane dimenzije rascepa deo su, prema citiranom piscu, jedinstvene logike politikog grupisanja; na svakoj od tri dimenzije pojedinci i grupe podrae opcije koje maksimalno doprinose zatiti i unapreivanju njihovih interesa. Zanimljive ideje o osnovama strukturisanja partijskih sistema u postkomunistikim zemljama izneli su, takoe, Geoffrey Evans i Stephen Whitefield. Oni su izdvojili tri varijable koje utiu na oblikovanje partija i partijskih sistema: ekonomski razvoj, nivo etnike homogenosti i istorijski status drave (Evans and Whitefield, 1993, 539-540). S obzirom na te varijable, oni razlikuju sledee vrste partijske konkurencije. Prva je socio-ekonomska konkurencija, slina partijskim sukobima utemeljenim na rascepu izmeu rada i kapitala, o kojem piu Lipset i Rokkan, i rascepu oko politike ili trine alokacije resursa, koji pominje Kitschelt. Druga vrsta partijske konkurencije, prema Evans-u i Whitefield-u, ostvaruje se izmeu etnikih zajednica, to podsea na rascep izmeu centra i periferije, o kojem, takoe, piu Lipset i Rokkan, odnosno na dimenziju rascepa koju je Kitschelt izrazio pitanjem koji igra ima pristup instituciji. Najzad, trea vrsta konkurencije tie se statusa drave, to Lipset i Rokkan i Kitschelt explicite ne pominju u svojim tipologijama rascepa. Evans i Whitefield (1993, 540) formulisali su zanimljive hipoteze o tipu partijske konkurencije u pojedinim postkomunistikim zemljama u predstojeem razdoblju: Tamo gde je (uspostavljena V.G.) socio-ekonomska osnova partijske konkurencije, na nju e najvei uticaj imati sukobi levica-desnica. Gde je osnova partijske konkurencije etnika, konkurencija e najvie biti pod uticajem liberarno-autoritarnih i nacionalnokosmopolitskih kontroverzi. Konano, u odsustvu socio-ekonomske ili etnike osnove konkurencije, glavni predmet debate oko kojeg e se partije sukobljavati bie konsenzualni; ono to e zanimati birae bie sposobnost partija da postignu dogovorene ciljeve. Najvea verovatnoa obrazovanja partijskog sistema po zapadnoevropskom obrascu (u kojem je uspostavljena vrsta povezanost izmeu partija i socijalnoekonomskog rascepa) postoji po miljenju citirane dvojice pisaca u Poljskoj, ekoj i Maarskoj, koje poseduju najbolje ekonomske pretpostavke za uspeh
bez obzira na njihova osobena socijalna obeleja, a na drugom parcijalni odgovor koji priznaje pojedincima status graana u zavisnosti od njihovih etnikih, rasnih i verskih obeleja. Razlika u definiciji graanina po pravilu se poklapa sa podelom na autoritarno i demokratski opredeljene partije: prve prihvataju parcijalni a druge kosmopolitski odgovor. Sukob oko definicije graanina esto je u sreditu spora izmeu centralnih i lokalnih elita, naroito ako one predstavljaju razliite etnike, konfesionalne i rasne grupe (taj sukob Lipset i Rokkan svrstavaju u prvi rascep). Umesto razlikovanja stranaka i uopte politikih orijentacija (tendencija, struja) na nacionalistike i graanske, neki autori koriste drugaije pojmovne parove, kao na primer: evropejci-tradicionalisti (gh, 1994, 236), etnicitetintegracija (Sartori, 1976, 336); tradicionalizam-oksidentalizam (Kasapovi, 1994, 178) tradicionalizam-modernizam (Kasapovi i Zakoek, 1994, 11), Gemeinschaft-Gesellschaft (Comisso, 1991, 124; Thompson, 1991, 48) i dr. Ako zanemarimo semantike razlike, sve navedene podele imaju, u sutini, dva pola, na kojima su koncentrisane razlike kako u pogledu definicije graanina, tako i u pogledu demokratije, trita i odnosa prema svetu. Prvi pol obuhvata grozd afirmativnih stavova prema etnikoj, konfesionalnoj i rasnoj toleranciji, tritu, demokratiji i otvorenosti prema svetu. Na drugom polu je splet stavova koji visoko vrednuju etniku, versku i rasnu solidarnost i definiu graanina s obzirom na posedovanje nekog od tih obeleja, naglaavaju vanost poklapanja dravne granice sa etnikim (verskim, rasnim) granicama i izraavaju negativan ili naglaeno kritian stav prema saradnji sa svetom, to po pravilu mada ne uvek prati zalaganje za autoritarno odluivanje i netrinu raspodelu. Dimenziju koju ine na izneti nain opisani polovi oznaavaemo u ovoj knjizi kao proevropsko-tradicionalistiko. Druga dimenzija rascepa, o kojoj pie Kitschelt, obuhvata dva aspekta: prvi se tie irine delokruga kolektivnih odluka u sferi politike (uzak ili irok delokrug), a drugi naina donoenja tih odluka (hijerarhijski ili demokratski model). Odgovori na dileme sadrane u oba aspekta ove dimenzije najee su vrsto povezani; zastupnici uskog delokruga politikih odluka preferiraju hijerarhijski, a zastupnici irokog delokruga demokratski model. U odnosu na obe tako definisane dimenzije rascepa, moe se razlikovati autoritarna i libertalna (libertalian) pozicija. Pomenuta dimenzija rascepa sa svoja dva aspekta poklapa se, u sutini, sa drugim rascepom o kojem piu Lipset i Rokkan. Najzad, trea dimenzija rascepa, koju navodi Kitschelt, tie se distribucije resursa. U tom pogledu ovaj pisac razlikuje dve ekstremne
272
273 korenite demokratske promene objanjava zato novoobrazovani pluralistiki poredak nije u Crnoj Gori, kao ni u Srbiji, oznaio jasan diskontinuitet sa samoupravnim socijalizmom. U prilog takvoj oceni govori to to su, u obe republike SFRJ, ranije monopolske komunistike partije bez temeljitih vlastitih reformi izvojevale ubedljive izborne pobede nad opozicijom na prvim pluralistiim izborima odranim u decembru 1990. godine (ire o tome: Goati, 1996). U stvari, od est republika SFRJ na prvim slobodnim izborima 1990. godine komunistike partije pobedile su samo u Crnoj Gori i (manje ubedljivo) u Srbiji. Nije zato udno to su te partije insistirale na elementima kontinuiteta sa ancien rgime, to se jasno ogleda u njihovom dvosmislenom stavu prema procesu privatizacije i marketizacije. To je razlog to smo DPS u prvoj polovini devedesetih godina prolog stolea svrstali na desni pol dimenzije proevropsko-tradicionalistiko. Ta dimenzija bila je u tom razdoblju izuzetno vana u partijskim sistemima veine postkomunistikih zemalja jugoistone Evrope. O tome, primera radi, gh (1994, 218), izmeu ostalog, pie sledee: Od prolea 1990. kad su politike bitke voene oko novih alternativa i izbora, dolo je do sukoba izmeu zapadnoevropejaca i tradicionalista-populista. Tradicionalistika opcija imala je u Crnoj Gori ubedljivu prevagu nad proevropskom opcijom na izbornim nadmetanjima 1990, 1992. i 1996. godine. Do preokreta je dolo 1997. godine, kao rezultat internog sukoba u vladajuoj DPS izmeu proevropejaca i tradicionalista. Epilog sukoba je istupanje tradicionalistikog krila iz partije, koje je formiralo SNP, dok su protagonisti proevropske opcije ostali u DPS. Nakon raskola, DPS je obrazovala predizbornu koaliciju Da ivimo bolje (sa NS i SDP), koja je ubedljivo pobedila na parlamentarnim izborima u maju 1998. godine. Na tim izborima, pomenuta koalicija sa izrazito demokratskom i proevropskom platformom, osvojila je 49,5% glasova i 53% mandata u Skuptini Crne Gore. Pored DPS, SDP i NS, proevropskoj opciji pripada i LSCG, koji je na majskim izborima 1998. zadobio 6,3% biraa i 6,4% mandata, kao i dve stranke albanske manjine (Demokratski savez 1,5% glasova i 1% mandata i Demokratska unija Albanaca 1% glasova i 1% mandata). Stranke proevropske orijentacije, uzete zajedno, zadobile su na majskim izborima 1998. godine 58,3% glasova i 62,8% mandata, dok je tradicionalistika opcija, koju reprezentuje SNP, morala da se zadovolji sa ubedljivo manjinskom pozicijom (36,1% biraa i 37,2% mandata).
trinih reformi, koje su etniki homogene i imaju od ranije ustanovljene drave. Zbog toga se u tim zemljama moe oekivati obrazovanje partijskog sistema na osi levica-desnica. U drugu grupu zemalja Evans i Whitefield svrstavaju Letoniju i Estoniju, gde postoji velika verovatnoa da e uspeti trina transformacija, ali e etnika heterogenost onemoguiti uspostavljanje klasno-strukturisanih rascepa pa e se partijsko nadmetanje odvijati na etnikoj ravni. Najzad, u treoj grupi su Rusija, Ukrajina, Belorusija, Bugarska i Rumunija, u kojima je mala verovatnoa uspene trine transformacije. Sve zemlje iz te grupe su etniki heterogene, a razlika meu njima je u tome to su Rusija, Bugarska i Rumunija istorijski stabilizovane drave, to ne vai za Ukrajinu i Belorusiju. Osim etnikog problema, u sreditu partijske konkurencije u svih pet zemalja bie dilema oko trine ili politike alokacije resursa. Moemo da ocenimo da su politika zbivanja i procesi u protekloj deceniji u velikoj meri potvrdila navedene pretpostavke dvojice pisaca. Osim toga, pokazalo se da su Evans i Whitefield (1993) dalekovido ukazali na prednost stabilizovane drave u Rusiji, Bugarskoj i Rumuniji, koja smanjuje broj i teinu problema sa kojima se suoavaju vladajue elite u procesu tranzicije. Zahvaljujui, u velikoj meri, toj prednosti, Bugarska i Rumunija su uspele da se od sredine devedesetih godina usredsrede na ekonomsko-socijalne reforme i da 2007. godine budu primljene u EU.
9.1.2 Oblikovanje partijskog sistema u Crnoj Gori

Na nastanak i evoluciju partijskog sistema Crne Gore presudno su uticala etiri inioca (sa nejednakim intenzitetom u pojedinim vremenskim fazama): (1) sukob oko tipa politikog poretka; (2) kontroverza izmeu indipendizma i federalizma; (3) etnike podele, i (4) rascep izmeu levice i desnice. Kad je re o tipu poretka, treba naglasiti da je u Crnoj Gori do naputanja autoritarnog reima (samoupravni socijalizam) 1990. godine dolo bez izrazitih pritisaka od dole, pod uticajem nezadrivog procesa pluralizacije koji je 1989/1990. zahvatio centralnu i jugoistonu Evropu, ukljuujui SFRJ, u ijem je sastavu bila Crna Gora. Odsustvo socijalnih pritisaka za
274
275 crnogorske drave zahtevalo je svega 1/5 ukupnog sastava parlamenta, ali se izmeu izbora za crnogorski parlament 1992. i 2001. dogodila temeljna promena, jer je indipendistika opcija postala veinska. Dodue, i pre parlamentarnih izbora 2001. korenit preokret u crnogorskom javnom mnenju registrovali su (izmeu ostalog) nalazi empirijskog istraivanja sprovedenog u decembru 1999. godine (stratifikovani uzorak od 1000 ispitanika). U tom istraivanju 36,1% graana izjasnilo se za to da Crna Gora i Srbija budu suverene, 28% za tadanju federaciju (SRJ), 22,5% za konfederalnu zajednicu predloenu u dokumentu Vlade Crne Gore (1999), 5% za unitarnu dravu i 7,9% se opredelilo za odgovor ne znam. Komentariui iznete odgovore, autori istraivanja Pavievi i Darmanovi (2000, 6) umesno su zakljuili: Indipendistiko-autonomistike ideje od izrazito manjinskih postaju postepeno preovlaujue drutvene i politike ideje. Federalna ideja ostaje snana u samoj Crnoj Gori i uz to podrana od strane reima u Beogradu, ali ipak manjinska. Uzrocima brzog opadanja podrke dravnoj zajedinici sa Srbijom u Crnoj Gori neemo se ovom prilikom podrobno baviti; naveemo samo jedan verovatno najznaajni: izrazito negativan ekonomsko-socijalni uinak SRJ, obrazovane u aprilu 1992. godine, koji se ogleda u drastinom opadanju ivotnog standarda njenih graana. Na to su odluujue uticale ekonomske sankcije Saveta bezbednosti UN, koje su usledile kao odgovor na politiku odluku SRJ da ne povue vojsku ( JNA) iz Bosne i Hercegovine. Hladni rat SRJ i meunarodne zajednice eskalirao je u stvarni rat 1999. godine izmeu SRJ i Severnoatlantskog saveza oko Kosova i Metohije. Ratu je prethodio niz pogrenih odluka predsednika SRJ Slobodana Miloevia, na koje Crna Gora nije imala uticaja, a nekima od njih se unapred izriito protivila (Goati, 2001). Udaljavanje Crne Gore od zajednitva sa Srbijom okonano je Referendumom 21. maja 2006. godine, kada se veina crnogorskih graana (55,5%) odluila za nezavisnost. Pomenuli smo da je i etnika komponenta uticala na oblikovanje partijskog sistema Crne Gore, kao i u ostalim etniki heterogenim republikama SFRJ (Srbija, Hrvatska, BiH, Makedonija). Dominaciju etnikog momenta u politikom ivotu Crne Gore i Srbije oznaili smo u jednom ranijem radu kao etnifikaciju politike scene (Goati, 1996, 196). Politiki sukob zasnovan na razliitim etnikim identitetima moe se ubrojiti, koristei Lipset-ovu i Rokkan-ovu shemu, u sukob izmeu centra i periferije. Ipak, uticaj etnike heterogenosti na partijski sistem (i na politiki ivot u celini) od uspostavljanja pluralizma do danas znatno je slabiji u Crnoj Gori nego, na primer, u Srbiji,
Kristalizaciona taka raskola izmeu partija proevropske i tradicionalistike struje u Crnoj Gori (bio) je odnos prema autoritarnom Miloevievom reimu u Srbiji. Proevropske partije, na elu sa DPS, bespotedno su optuivale taj reim zbog spoljanje izolacije SRJ i unutranje nedemokratije u Srbiji, dok su tradicionalistiki usmerene partije, prvenstveno SNP, naglaeno isticale dostignua reima u Srbiji i visoko ocenjivale njegovog vou Slobodana Miloevia. Zauzvrat, Miloevi je, kao predsednik SRJ (od 1997) i najuticajnija politika linost Srbije, obezbeivao bezrezervnu podrku SNP-u (simboliku i materijalnu) i sistematski demonizovao novoizabranu demokratsku vlast na elu sa Milom ukanoviem. Taj sukob unutar iste drave (SRJ) trajao je do 5. oktobra 2000. godine, u stvari do kraha Miloevievog reima, koji je oznaio i kraj opasnosti intervencije vojske SRJ protiv novouspostavljenog reima u Crnoj Gori. Posle sloma Miloevievog reima, centralna izborna kontroverza u Crnoj Gori postaje pitanje njenog dravnog statusa. Ta kontroverza je glasila: da li treba zadrati SRJ (ili neki oblik dravnog zajednitva sa Srbijom) ili proglasiti nezavisnost? Na aprilskim izborima 2001. godine proevropska i istovremeno indipendistika opcija, oliena u izbornom savezu Pobjeda je Crne Gore Demokratska koalicija Milo ukanovi (DPS, SDP), osvojila je, zajedno sa LS i dve stranke albanske manjine (DUA, DC), opet apsolutnu veinu mandata (44 ili 57%). Moe se pretpostaviti da je prevaga te opcije u crnogorskom drutvu jo izrazitija, jer je na tim izborima proevropski orijentisana NS uestvovala u okviru koalicije Zajedno za Jugoslaviju, u koju su ukljuene i dve tradicionalistiki opredeljene partije: SNP i SRNS. U ovom sluaju NS je razlikama sa dvema partijama koje se tiu demokratije i ulaska u EU pretpostavila zajedniki stav oko neophodnosti odranja SRJ. Na parlamentarnim izborima odranim u oktobru 2002. proevropske i indipendistike stranke DPS i SDP (u okviru Demokratske koalicije za Crnu Goru Milo ukanovi), zajedno sa LSCG, DUA i DC, izvojevale su 56% glasova, tj. 62,3% mandata. Napokon, koalicija DPS i SDP zadobila je apsolutnu veinu (41 mandat od ukupno 81) i na parlamentarnim izborima u septembru 2006. godine. Interesantno je da je rascep indipendisti/federalisti poetkom devedesetih godina dvadesetog stolea u Crnoj Gori imao relativno malu politiku vanost: partije koje su se zalagale za nezavisnost Crne Gore bile su, po parlamentarnoj snazi, inferiorne u odnosu na zagovornike federalne opcije. Na primer, u crnogorskom parlamentu izabranom 1992. godine uspostavljanje nezavisne
276
277 manjinske zajednice Srba glasali ne samo za svoje etnike partije nego i za ranije vladajuu komunistiku partiju (SKH-Pokret za drutvene promene), ali su ve 1991. godine, kada je obrazovana Srpska Krajina, Srbi formirali u njoj vlastite partije. Propau Srpske Krajine 1995. ogromna veina pripadnika srpske zajednice proterana je ili je napustila Hrvatsku, koja je, na taj nain, postala etniki homogena drava. Kad je re o silini uticaja etnikih podela na partijski sistem, slinost sa pomenutim republikama SFRJ pokazale su Slovaka (Kostelecky, 1999, 67) i u manjoj meri Bugarska. U Crnoj Gori je na oblikovanje partijskog sistema snaan upliv imao rascep izmeu protagonista starog reima i demokratskog poretka. Poetkom devedesetih godina oliavale su ga DPS, koja je branila, dodue oprezno i uslovno, neke vrednosti i ideje starog poretka, i opozicija (LSCG, SP i SDPR), koja se zalagala grosso modo za odluan demokratski preobraaj i uspostavljanje trine privrede. Situacija je promenjena 1997. godine, kada je u estokom internom sukobu u DPS prevagu odnelo proevropsko krilo nad tradicionalistikim, koje istupilo iz DPS i obrazovalo SNP. Na parlamentarnim izborima 1998, kao to smo ve konstatovali, demokratska opcija na elu sa DPS izvojevala je ubedljivu pobedu i obrazovala koalicionu vladu. Ali to nije znailo marginalizaciju rascepa stari reim/demokratija, jer je SNP ostao druga po snazi partija u crnogorskom parlamentu (29 mandata ili 37,5%). Osim toga SNP je u Skuptini SRJ, uz pomo vladajueg SPS u Srbiji, usporavao i koio reformski preobraaj Crne Gore, sve do kraha Miloevievog reima u Srbiji (5. oktobra 2000). Posle toga SNP ublaava antidemokratske i antievropske programske stavove (naroito na Kongresu u Bijeloj 2001), ali ih u praksi ne naputa. Oslonac i dalje trai u Srbiji, dodue ne u vladajuoj (od 2000) Demokratskoj opoziciji Srbije (DOS) nego u opozicionim partijama (SPS, SRS i DSS, koji je u avgustu 2001. preao iz vlasti u opoziciju). Transformacijom SRJ u labavu dravnu zajednicu SCG 2003. godine i proglaenjem nezavisnosti Crne Gore tri godine kasnije podrka SNP-u iz Srbije bitno smanjuje se, a ta partija istovremeno sve vie gubi podrku u birakom telu Crne Gore. Time bitno opada znaaj rascepa stari reim/demokratski poredak, a Crna Gora se pribliava epohi u kojoj je demokratija jedina igra u gradu. Konflikt izmeu levice i desnice ili kontroverza izmeu rada i kapitala (Lipset i Rokkan) uticao je i na oblikovanje partijskog sistema Crne Gore. Po sugestiji Harmel-a i Janda-e (prema: Lijphart, 1981, 30), pojmove levice i desnice operacionalizovali smo u jednom ranijem radu sredinom devedesetih
Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Makedoniji. Za razliku od Srbije, u Crnoj Gori stranke najbrojnijih nacionalnih manjina (bonjako-muslimanske, albanske) uestvovale su od poetka viepartizma 1990. godine u politikom i partijskom sistemu republike, dok u Srbiji partijski sistem uopte nije uspeo da integrie u svoj okvir partije albanske nacionalne manjine u pokrajini Kosovo i Metohija od 1990. do 1999. godine (od kada je Kosovo i Metohija pod upravom UN), ve su one formirale svoj alternativni partijski sistem. Samo manjim delom, preko stranaka maarske i muslimansko-bonjake nacionalne manjine, etniki rascep se manifestovao u zvaninom partijskom sistemu Srbije (o tome: Goati, 1996). Na odluujuu vanost etnike dimenzije rascepa u Srbiji upuuje i to to su, u prvoj polovini devedesetih godina, ne samo vladajua SPS nego i sve opozicione partije dodue uz izvesno kolebanje DS zagovarale ideju da SFRJ treba prekomponovati po etnikim, a ne po republikim granicama i podravale nastojanje da se novi dravni okvir Srbije poklopi sa iroko definisanim srpskim etnikim prostorom, koji je obuhvatao delove Bosne i Hercegovine i Hrvatske. U Crnoj Gori je, takoe, dominirala ideja o etnikom razgranienju u SFRJ, ali uz znatno ire osporavanje nego u Srbiji. Tu ideju su u Crnoj Gori podravale i vladajua DPS i opoziciona NS, koje su na prvim pluralistikim izborima 1990. godine osvojile (zajedno) ubedljivu veinu u crnogorskom parlamentu (69% glasova i 76,8% mandata). Ali, na tim izborima protiv etnikog prekrajanja SFRJ izjasnila se ne samo Demokratska koalicija (9,6% glasova) koju su podrali veinom pripadnici muslimansko-bonjake manjine nego i Savez reformskih snaga Jugoslavije za CG (13,6% glasova), u ijem su okviru delovale i partije iju veinu pristalica ine Crnogorci (Socijaldemokratska partija reformista i Liberalni savez). U Bosni i Hercegovini etniki rascep najpre je doveo do dezintegracije Republike i do ratnih sukoba, da bi, posle Dejtonskog sporazuma 1995. godine, BiH nastavila da funkcionie u okviru dva faktiki nezavisna entiteta (Republika Srpska i Federacija BiH), dok je uticaj centralnog nivoa zanemarljiv (Kuki, 2006). U Makedoniji makedonske i albanske partije deluju od 1990. godine u okviru istog partijskog sistema, ali je 2002. dolo do otrog konfilkta izmeu njih i do poetka graanskog sukoba, koji je, zahvaljujui prvenstveno intervenciji meunarodne zajednice, uspeno pacifikovan. Ipak, poetkom 2006. u makedonskom drutvu je etnos versus demos jedan od osnovnih politikih rascepa (iljanovska-Davkova, 2006, 234). U Hrvatskoj su na prvim pluralistikim izborima 1990. pripadnici
278
279 proces biti ubrzan neuspehom te partije na referendumu i tekim porazom na izborima odranim iste godine (2006). NS i LSCG (do prestanka funkcionisanja) zadrale su umereno desnu opciju, to vai i za novoformirani PzP, jer u njihovim koncepcijama dominiraju negativni stavovi prema prva tri od etiri kriterija koja koriste Harmel i Janda.
godina (Goati, 1996, 143-147) kroz sledee etiri dimenzije: 1. dravno naspram privatnog vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju; 2. snanu naspram slabe vlade u sferi ekonomskog planiranja; 3. podrku redistribuciji bogatstva u korist siromanih versus odbijanja redistribucije; 4. zalaganje za welfare state program vlade, nasuprot opoziciji takvog programa. Kako izgleda partijska scena Crne Gore kroz prizmu kriterija Harmel-a i Janda-e? Poeemo sa situacijom koja zahvata period od prvih viepartijskih izbora do rascepa DPS (1997). U tom razdoblju vladajui DPS je u svom programu napustio zagovaranje dravnog vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju i drutvenu svojinu kao najbolji svojinski oblik. Ali, privatizacija u Crnoj Gori odvijala se veoma usporeno, zbog ega smo, u pomenutom radu (Goati, 1996), DPS, ipak, svrstali na levu poziciju. Istu ocenu potkrepljuje i naglaeno meanje republike vlade koju je formirala DPS u ekonomski ivot, to je bilo predmet permanentnih kritika NS, LSCG i SDP. Od opozicionih partija najrazraeniji program trine ekonomije u kojem je drava dobila perifernu ulogu u ekonomskom ivotu ponudio je LSCG, na osnovu ega smo ovu partiju locirali na desni pol politikog spektra. Na istoj poziciji je NS, mada su programske ideje te stranke manje elaborirane nego ideje LSCG. Posle rascepa DPS i obrazovanja SNP (1997) poela je ubrzana programska transformacija DPS, koja je bitno redefinisala svoja stanovita i prihvatila demokratiju, trinu privredu i bezuslovno pristupanje EU. Koaliciona vlada formirana posle izbora 1998. od strane DPS NS i SDP otpoela je proces brze i korenite privatizacije. Na taj nain DPS se na dimenziji levica-desnica pribliio (levom) centru, dok je SNP ostao na ekstremno levom polu. Ta partija je naelno prihvatila privatizaciju, ali se odluno suprotstavljala svim privatizacionim merama, tvrdei da one vode sve veoj nematini veine crnogorskog drutva. U celini uzev, raspored crnogorskih partija na kontinuumu levica-desnica doiveo je 1997. bitne promene u odnosu na poetak devedesetih godina. DPS se bezrezervno opredelio za privatizaciju i marketizaciju, ali se nije odrekao korektivne uloge drave, pa se zato moe svrstati, kao i SDP, na umereno levu poziciju. SNP zalaganjem za zaustavljanje privatizacije i za jaanje uloge drave, kao i kritikim stavom prema EU, svrstala se na ekstremno levu poziciju. Kao to smo napomenuli, posle gubitka monog partnera u vladajuoj partiji Srbije 5. oktobra 2000, SNP je ublaio protivljenje privatizaciji i postepeno se pomerao od ekstremne ka umerenoj levoj poziciji. Verujemo da e taj
9.2. Klasifikacija i tipologija

Kao kriterijum klasifikacije partijskih sistema najee se koristi broj partija, te se razlikuju jednopartijski, dvopartijski, tropartijski, etvoropartijski itd. sistemi. Duverger (1976, 195) smatra da iznad etiri partije nikakva klasifikacija nije mogua, pa zato takve sisteme naziva polipartijskim. Broj partija jeste izuzetno vaan, jer govori o distribuciji moi u partijskom sistemu i o opsegu interakcija izmeu partija koje ine njegove jedinice (mehanika partijskog sistema), zbog ega se klasifikacije partijskih sistema uobiajeno zasnivaju na tom kriterijumu. Ipak broj partija dovoljan je samo za gruba, preliminarna istraivanja, a ne za produbljene analize (Leiserson, 1971, 539). Zbog toga neki pisci koriste druga obeleja: relativnu veliinu partija, stepen bliskosti stratekih opredeljenja partija unutar sistema, irinu podrke koju partije uivaju u drutvu i varijacije u njihovoj strukturi (Blondel, 1973, 98). Polazei od broja partja i njihove relativne veliine, pomenuti pisac ponudio je sledeu etvorolanu tipologiju partijskih sistema: (1) d vopartijski sistemi, u kojima svaka partija dobija oko 45% glasova; (2) d voipopartijski sistemi, u kojima jedna partija dobija priblino 45% glasova, druga neto manje od 40% i trea oko 15%; (3) v iepartijski sistemi sa dominantnom partijom, u kojima jedna partija dobija oko 45%, a ostatak glasova se skoro jednako rasporeuje na 3-4 partije, i (4) v iepartijski sistemi bez dominantne partije, u kojima 2-3 partije dobijaju po oko jednu etvrtinu glasova, a preostale glasove dele druge partije (Blondel, 1973, 103). U pojedinim tipovima sistema deluje razliit broj efektivnih partija, pod kojima se podrazumeva broj hipotetikih, po obimu jednakih partija, koji bi imao isti ukupan efekat na frakcionalizaciju sistema kao to imaju sadanje partije nejednakog obima (Laakso and Taagapera, 1979, 4).
280
281 Hrvatskoj na kasnije odranim izborima ti sistemi su evoluirali u viepartijski bez dominantne partije, dok se u Crnoj Gori promena dogodila tek posle opisanog rascepa DPS i obrazovanja SNP (1997). Na taj nain je partijski sistem Crne Gore evoluirao iz jednog tipa ili klase u drugi (Mair, 1997, 51-52), ili preciznije reeno, viepartijski sistem sa dominantnom partijom postao je, po nainu funkcionisanja, viepartijski sistem bez dominantne partije. Posle parlamentarnih izbora 2001. godine sistem Crne Gore podseao je na dvoipopartijski sistem, jer su liste Pobjeda je Crne Gore Milo ukanovi i Zajedno za Jugoslaviju zadobile zajedno 88% poslanikih mesta (46% i 42%). Ipak, stricto sensu, to je samo privid, jer su obe koalicije sastavljene od vie partija. Ista ocena vai za izbore 2002. na kojima su koalicije Za evropsku Crnu Goru i Zajedno za promjene osvojile zajedno 92% mandata (52% plus 40%). Treba naglasiti da je posle izbora 2001. i 2002. koaliciona disciplina poslanika u parlamentu bila na zavidnoj visini, pa se politiki ivot odvijao po dvopartijskom obrascu. Najzad, u Crnoj Gori na parlamentarnim izborima 2006, umesto podele parlamenta na dva priblino jednaka bloka, apsolutnu veinu mandata zadobila je ve uhodana koalicija DPS-SDP, dok je opozicioni blok sainjen od vie razjedinjenih partija. Sartori (1976, 126-32), takoe, ne negira vanost broja partija, ali, kao i Blondel, smatra da je heuistika vrednost klasifikacije koja se zasniva samo na broju partija ograniena, jer ima neto to brojanje (partija V.G.) ne moe da otkrije, a ipak je sutinsko. Da bi osvetlio taj sutinski element, citirani pisac predlae tipologiju koja, osim broja partija (stepena fragmentacije), kao kriterijum ukljuuje i ideoloku distancu izmeu partija. Ukrtajui dva kriterija, Sartori, zapravo, govori o sledea etiri tipa partijskog sistema: (1) d vopartijskom (niska fragmentacija, mala politika distanca); (2) p olarizovanom viepartizmu (visoka fragmentacija, velika politika distanca); (3) u merenom viepartizmu (visoka fragmentacija, mala politika distanca), i (4) s egmentiranom viepartizmu (visoka fragmentacija zasnovana na razliitim supkulturama, mala politika distanca). Kad je re o broju partija, odnosno o niskom ili visokom stepenu fragmentacije, Sartori smatra da liniju podele treba povui izmeu sistema koji imaju do 5 i sistema sa veim brojem partija. Kriterijum vie od pet partija Sartori elastino tumai: Sa stanovita sutinskog znanja, prag (broj
Za izraunavanje broja efektivnih partija koristi se sledea formula: N2 = 1/ (pi)2 U toj fomuli N2 je efektivni broj, predstavlja sve partije koje su osvojile mesta u parlamentu, a pi proporcionalni udeo mesta u parlamentu ili glasova svake pojedine partije. Iz toga sledi da e u sistemu u kojem su sve partije jednake efektivni broj partija biti jednak stvarnom broju, dok e u sistemu u kojem su partije nejednake snage efektivni broj biti manji od numerikog. U dvopartijskom sistemu, prema Blondelu (1968, 184-187), funkcioniu dve efektivne partije, u dvoipopartijskom sistemu 2,6 partija, u viepartijskom sistemu sa dominantnom partijom 3,5 partija i u viepartijskom sistemu bez dominantne partije 4, 5 partija. Prosek broja efektivnih partija u 18 zemalja stabilne demokratije u drugoj polovini devedesetog stolea razliit je i kree se od 1,92 u SAD do 5,28 u vajcarskoj (Strm, 2002, 206), a poetkom treeg milenijuma uoava se tendencija blagog poveanja. Identina tendencija dola je do izraaja u Crnoj Gori, o emu govori sledea tabela. Tabela 3: Broj efektivnih partija u crnogorskom parlamentu Vreme izbora 1990 1992 1996 1998 2001 2002 2006 Broj partija koje su osvojile mandate 11 4 6 7 8 8 9 Efektivne partije 2,1 2,8 2,3 3,1 3,9 3,9 4,8
Izvor: (Vujovi i Komar, 2006, 195) Na osnovu Blondel-ove tipologije partijski sistemi obrazovani u Crnoj Gori, Srbiji i u Hrvatskoj posle prvih slobodnih izbora 1990. mogu se svrstati u viepartijske sisteme sa dominantnom partijom. U Srbiji i
282
283 iskljuivosti, optubi i sumnjienja, to je oteavalo rad najvieg predstavnikog tela. Inkongruencija statusa kao izvor napetosti izmeu dveju partija bitno je smanjena transformacijom SRJ u dravnu zajednicu (2003), a potpuno je nestala proglaenjem nezavisnosti Crne Gore (2006). Drugo konstitutivno obeleje polarizovanog viepartizma, koje pominje Sartori (1976, 134), jeste dvostrana opozicija (bilateral opposition), koja se ogleda u tome to su raskoli izmeu opozicionih partija dublji nego raskoli izmeu opozicionih i vladajue partije. U polarizovanom sistemu belei Sartori nalazimo... dve opozicije koje se meusobno iskljuuju; one ne mogu da udrue snage. U stvari, dve opozicione grupe su moda ak blie vladajuim partijama, nego jedna drugoj. Dobar primer za to su u Crnoj Gori opozicione SNS i NS, izmeu kojih su 2001. postojale bitne politike razlike oko demokratije, trita i ukljuivanja Crne Gore i SRJ u svet. U pogledu tih pitanja stavovi NS blii su stavovima vladajuih partija DPS i SDP, nego SNP, ali je, uprkos tome, NS uspostavio na parlamentarnim izborima 2001. i 2002. savez sa SNP i SNS, jer je sa tim partijama delio stanovite o potrebi ouvanja SRJ. Da ponovimo, u sluaju te partije pokazalo se da je podela na evropejce i tradicionaliste manje znaajna od podele na pristalice i protivnike nezavisnosti. Tree obeleje polarizovanog pluralizma je postojanje neodgovorne opozicije. Opozicija se ponaa odgovorno, belei Sartori (1976, 139), ako ona oekuje da mora ,odgovarati, to jest ostvariti ono to je obeala. U velikom delu posmatranog razdoblja ponaanje SNP ne moe se oceniti odgovornim, jer je nastojala da u parlamentu Crne Gore i u parlamentu SRJ onemogui donoenje reformskih zakona i mera, kako bi blokirala pribliavanje EU i onemoguila dobijanje meunarodnih zajmova i ekonomske pomoi, od kojih je zavisio opstanak privrede. Sve je to bilo praeno uverenjem da je mogua restauracija starog reima, iji je arhitekta Slobodan Miloevi, kojem je SNP na svakom koraku izraavao bezuslovnu odanost. Dobra ilustracija za to je ostavka premijera Savezne vlade Zorana iia i potpredsednika SNP zbog toga to je Vlada SRJ (veinom glasova), u maju 2001, usvojila uredbu o ekstradiciji optuenih za ratne zloine, ukljuujui i Slobodana Miloevia, Hakom tribunalu. Dodue, uredba je suspendovao Savezni ustavni sud, zbog ega je odluku o ekstradiciji Miloevia usvojila i sprovela republika Vlada Srbije, pozivajui se na lan 136 Miloevievog ustava (1990)! Sistem polarizovanog viepartizma u Crnoj Gori ostvario je, ipak, postepenu metamorfozu posle sloma Miloevievog reima u Srbiji 2000.
partija V.G.) moe biti izraen mnogo slobodnije, istiui da interakcija izmeu vie od pet partija tei da proizvode razliitu mehaniku od mehanike izmeu pet i manje partija. Ukratko, granina linija nije pet (ili est), nego oko 5 (ili 6). Kad govorimo o broju partija u parlamentu Crne Gore izabranom 2006. godine, relevantne partije su: DPS, SDP, PzP, SNP, NS, SNS i NS, uz dve male albanske partije, ime je prvi kriterijum u Sartorijevoj definiciji (vie od pet partija) ispunjen. Drugi kriterijum tipologije tie se ideoloke distance izmeu partija. Ako se radi o velikim, nepremostivim razlikama, Sartori takav partijski sistem svrstava u polarizovani viepartizam, a ukoliko su razlike male, u umereni viepartizam. Istovremeno, Sartori pominje vie obeleja polarizovanog viepartizma, od kojih je neka lako identifikovati u politikom ivotu Crne Gore. Prvo je postojanje antisistemske partije (partij) koja ne osporava samo trenutno vladajuu garnituru na vlasti ve i principe i legitimacijske formule na kojima je vlast utemeljena. U takve partije treba do 2000, a u neto blaem vidu do 2003, svrstati SNP, koji je tvrdio da su rezultati parlamentarnih i predsednikih izbora u Crnoj Gori (1998, odnosno 1997) falsifikovani i da je DPS doao na vlast uzurpacijom. Sukob SNP sa vladajuom DPS (i njenim partnerima) bio je programski i ogledao se u potpuno oprenim odgovorima na kljuna politika pitanja, kao to su ocena karaktera poretka u Srbiji, demokratske reforme, privatizacija i potreba pristupanja EU. Osim toga, u odnosima izmeu dve partije ispoljila se, od rascepa (1997) do danas, svom silinom naglaena lina netrpeljivost izmeu nosilaca najvanijih politikih funkcija, to potvruje univerzalno pravilo da su konflikti koji proizau iz bliskog odnosa u ovom sluaju pripadnosti istoj matinoj partiji po pravilu otriji nego kad to nije sluaj. Intenzitetu i otrini konflikta izmeu DPS i SNP doprinosila je i priblina izjednaenost snaga dveju organizacija, kakva od 1990. do 1997. nije postojala izmeu (jedinstvenog) DPS i bilo koje od opozicionih partija. Najzad, sukob izmeu dveju partija pojaavala je inkongruencija njihovog statusa na saveznom i republikom nivou. DPS je predstavljao stoer vladajue koalicije u Crnoj Gori, a na nivou SRJ delovao je kao opozicija, dok je SNP bio koalicioni partner na vlasti na saveznom nivou (sa SPS, SRS i JUL-om), a opozicija na republikom nivou. Obe partije prirodno su teile ukidanju statusne inkongruencije proirivanjem vladajue pozicije sa jednog nivoa na drugi, to je DPS mogao da postigne samo nautrb SNP i vice versa. U crnogorskom parlamentu dominirao je duh
284
285
godine. Usled toga, SNP je izgubio presudno vanu podrku zvanine Srbije, to je samo delimino mogao da kompenzira osloncem na opozicione partije te republike. Posle Referenduma i proglaavanja nezavisnosti Crne Gore (2006) usledio je pravi brodolom SNP na parlamentarnim izborima u septembru 2006, na kojima je osvojila samo 9 mandata, to govori o njegovom bitno smanjenom antisistemskom kapacitetu. Navedeni dogaaji delovali su kao spoljanji ok posle kojeg je poela postepena adaptacija SNP novom, demokratskom poretku. Tu treba ubrojiti naroito podnoenje ostavke predsednika Predraga Bulatovia i sve nedvosmislenije izjanjavanje te partije za privatizaciju i pridruivanje EU, to je, verovatno, uvod u temeljne programske promene. Imajui to u vidu, ocenjujemo da SNP postepeno gubi obeleja antisistemske partije i da partijski sistem polarizovanog viepartizma Crne Gore evoluira ka umerenom pre nego prema segmentiranom viepartizmu, jer crnogorski graani (kao to smo prethodno pokazali) u relativno maloj meri glasaju (i politiki deluju) u skladu sa linijama etnike podele. Sledeu tipologiju partijskih sistema, zasnovanu na broju partija i na internim odnosima koji dominiraju u njima, predloio je Dahl (1990, 7): (1) Dvopartijski sistemi sa visokim stepenom interne homogenosti (primer Velika Britanija); (2) D vopartijski sistemi sa malom internom homogenosti (primer SAD); (3) Viepartijski sistemi sa relativno visokom internom homogenosti (vedska, Norveka, Holandija), i (4) Viepartijski sistemi sa niskom internom homogenosti (Francuska, Italija). Prema Dahl-ovoj tipologiji, partijski sistem Crne Gore spada u etvrtu grupu.
9.3. Izborni sistem i partijski sistem

Raspravljali smo o socijalno-politikim rascepima koji deluju na obrazovanje partijskog sistema i nastojali posebno da osvetlimo rascepe koji su znaajno uticali na obrazovanje i oblikovanje partijskog sistema Crne Gore. Ali, pored tih rascepa vaan upliv na oblikovanje i evoluciju partijskog sistema ostvaruje izborni sistem, to danas predstavlja opte mesto u politikoj teoriji, dok je do sredine dvadesetog stolea znaaj izbornog sistema bio neopravdano minimiziran (o tome: Sartori, 2003, 45-48). Vanost izbornog sistema ilustrovaemo primerom iz parlamentarne istorije Velike Britanije. U toj zemlji na izborima za Donji dom odranim 1979. godine po veinskom sistemu Liberalna partija zadobila je 11 sedita, a da je primenjen proporcionalni izborni sistem osvojila bi 88 sedita! Izborni sistem utie na broj partija ali i na unutranje odnose u njima, kao i na koaliciono ponaanje partija. Dejstvo izbornog sistema na broj partija Duverger (1976, 235) je odredio na sledei nain: 1. Proporcionalno predstavnitvo vodi sistemu sa vie partija, rigidnih i nezavisnih... 2. Veinsko glasanje u dva kruga (vodi V.G.) sistemu sa vie partija elastinih i zavisnih... Veinsko glasanje u jednom krugu (vodi V.G.) dvopartijskom sistemu. Isti stav Duverger je izneo i obrazloio u drugim radovima koji su prethodili citiranom (1959, 113-118; 1964, 197). Veinski izborni sistem u oba oblika (relativne i apsolutne veine) oteava, po oceni Duverger-a, opstanak malih partija jer smanjuje njihovu parlamentarnu snagu u odnosu na izbornu (broj biraa). Osim toga, birai su u veinskom sistemu skloni da se, svesni uzaludnosti glasanja za male partije, opredele za velike partije koje imaju izgleda na pobedu (strateko glasanje). Duverger-ova shvatanja izazvala su ustre polemike koje traju, sa nesmanjenim intenzitetom, od poetka pedesetih godina do danas. Jedan od prvih kritiara njegovih gledita (sociologijskih zakona), George Lavau (1953) formulisao je obrnutu tezu, po kojoj broj partija odreuje tip izbornog sistema, jer od broja partija, njihove relativne snage i meusobnih odnosa, direktno zavisi kakav e izborni sistem biti prihvaen u parlamentu. Kritiki stav prema Duverger-ovoj tezi obrazloili su i drugi pisci (npr: Cotteret et Emeri, 1970; Rae, 1967; Downs and Huges, 1975; Riker, 1986; Bogdanor, 1983; Sartori, 1986; Taagapera and Shugart, 1998; Cox, 1990; Sartori, 2003; i dr.). Osnovni prigovor gleditu koje je izloio Duverger u skoro aksiomatskom
286
287 partija u zapadnoevropskim zemljama u kojima je na snazi proporcionalni sistem nadmauje prosean broj partija koje osvajaju mandate u zemljama s veinskim izbornim sistemom, u srazmeri 8,7:5. Re je o korelaciji iji je intenzitet i smer teko utvrditi jer izborni i viepartijski sistem nastaju istovremeno, zbog ega tvrdnja da izborni sistem utie na broj partija uvek moe biti osporena ocenom da je uspostavljanje tog sistema rezultat prethodnih partijskih odluka. Komplikovani problem cirkularne uzronosti, sa kojim se rasprava o odnosu izmeu dveju varijabli neizbeno suoava u zemljama stabilne demokratije, nije postojao u Crnoj Gori, jer je usvajanje Zakona o izboru i opozivu narodnih poslanika (1990) vremenski prethodilo uspostavljanju viepartijskog sistema. Na koncept izbornog zakona odluujue je uticala vladajua SKCG, iako su preko institucije Demokratskog foruma miljenje o predloenom tekstu mogle da izraze i tek obrazovane politike partije (o tome: Pavievi, 1997, 90). Ipak, poto je opozicija samo neformalno uestvovala u oblikovanju izbornog sistema, taj sistem je za nju predstavljao objektivan, spoljni inilac ili, kako piu Kitschelt i grupa autora (2000, 11), egzogeni faktor koji je jednostrano uticao na njen politiki neuspeh. Nasuprot tome, za vladajuu SKCG isti izborni sistem bio je endogeni faktor, o kojem je ona 1990. godine arbitrarno odluivala. Postavlja se pitanje kako je izborni sistem delovao na partije i partijski sistem Crne Gore. Vano je imati u vidu da je u Crnoj Gori na svim do sada odranim izborima za republiku skuptinu (1990, 1992, 1996, 1998, 2001, 2002, 2006) koriena proporcionalna izborna formula, dok je u mnogim zemljama ovog regiona bila na snazi i veinska i proporcionalna (npr. Srbija, Hrvatska, Makedonija, Albanija, Bugarska, Rumunija, Poljska i dr.). Upravo zato to je na svim izborima u Crnoj Gori primenjen proporcionalni sistem, snaga partija se u velikoj meri podudarala sa njihovom izbornom snagom, to je inae osobenost ovog tipa sistema u odnosu na veinski izborni sistem. Takvo dejstvo proporcionalnog sistema uoili su i potkrepili iskustvenom evidencijom mnogi autori (Rae, 1967; Duverger, 1976; Riker, 1986; Nohlen, 1992, i dr.). Istini za volju, u posmatranom razdoblju u Crnoj Gori su transformisani vani elementi proporcionalnog sistema: broj izbornih jedinica, izborni prag i broj lanova parlamenta. Broj izbornih jednica smanjen je sa 20 (1990) na 1 (1992), pa zatim povean na 14 (1996), da bi na svim sledeim izborima (1998, 2001, 2002, 2006) itava republika ponovo bila jedna izborna jedinica. Izborni cenzus (prag) do izbora 1998. godine bio je 4%, a na svim sledeim izborima snien je na 3%. Takoe broj lanova
obliku jeste da ono predimenzionira jednosmeran uticaj izbornog sistema na partije, a zanemaruje upliv partija na usvajanje odreenog izbornog sistema. Opravdanost tog prigovora potvruju upravo postkomunistike zemlje, u kojima su partije na okruglim stolovima konsenzusom usvojile izborne zakone i time odredile pravila igre koja e za uzvrat oblikovati partijski razvoj (Kostelecky, 1999, 85). Prema Sartoriju (1986, 2003), povezanost izmeu partija i izbornog sistema postoji, ali je tu posredi meusobno uslovljavanje, a ne uzronoposledini odnos. Ovaj teoretiar ocenjuje da je kreativni uticaj proporcionalnog izbornog sistema (u smislu da proporcionalni sistem dovodi do viepartizma) puka optika iluzija do koje je dolo zato to je u mnogim zemljama u kojima je poetkom ovog stolea usvojena proporcionalna formula povean broja stranaka. Tu je re, smatra Sartori, o pukoj koincidenciji; broj stranaka je porastao zbog irenja birakog prava i ulaska novih drutvenih slojeva u politiku arenu. U stvari, umesto monokauzalnog objanjenja, Sartori govori o meusobnom uslovljavanju tipa izbornog sistema i broja partija, naglaavajui vanost jo dveju nezavisnih varijabli koje utiu na taj odnos: (ne)postojanje strukturisanih stranaka i stepen geografske rasprostranjenosti (ili koncentracije) biraa. Postojanje snano strukturisanih partija blokira defrakcionalizirajui uinak veinskog izbornog sistema, a identino dejstvo imaju teritorijalno grupisane manjine u datoj zemlji (naroito rasne, etnike, religiozne i kulturne) koje glasaju za svoje partije bez obzira na tip izbornog sistema. Ni Arend Lijphart (1991, 31) ne prihvata tezu o jednosmernom uticaju tipa izbornog sistema na broj partija, naglaavajui da su jednom uspostavljene partije i partijski sistem u velikoj meri imuni na institucionalne inovacije. On pie: Veinski izbori pogoduju odr avanju dvopartijskog sistema. Ali jednom uspostavljeni dvopartijski sistem pogoduje, isto tako, odravanju veinskog izbornog sistema, jer obezbeuje dvema najveim strankama velike prednosti kojih one nisu spremne da se odreknu. Premda, dakle, veze izmeu tipa izbornog i partijskog sistema nesumnjivo postoje, moemo se sloiti sa Nohlen-ovom (1992, 238) konstatacijom: Teze o zakonomjernim uincima izbornih sustava nisu izdrale diferencirano teorijsko razmatranje i empirijsko preispitivanje. Imajui to u vidu, moda je bolje govoriti o korelaciji izmeu dveju varijabli, koja svakako postoji, to je potvrdio Rose (1983, 121), pokazujui da prosean broj parlamentarnih
288
289 Treba naglasiti da u zemljama zapadne Evrope izborne oscilacije u poslednje dve decenije pokazuju tendenciju poveanja, mada je tu re prvenstveno o promenama koje se dogaaju izmeu partija iz iste politike porodice, odnosno klasnog bloka (class cleavage bloc); nasuprot tome, smanjuju se oscilacije izmeu partija iz razliitih blokova (Mair, 1997, 28-31). O slinoj tendenciji moe se govoriti i u pojedinim postkomunistikim zemljama. Tome u prilog Kostelecky (1999, 107) navodi pozivajui se na rezultate empirijskih istraivanja da je u ekoj, Maarskoj, Poljskoj i Slovakoj promena partijske lojalnosti verovatnija izmeu ideoloki bliskih partija nego izmeu ideolokih antipoda. Moe se pretpostaviti da na destabilizaciju partijskog sistema manje utiu ceteris paribus promene snage partija iz istih nego iz razliitih blokova, posebno ako su oni obrazovani oko najdubljeg politikog rascepa u datoj zemlji. Pri analizi uticaja izbornih oscilacija na partijski sistem Rose i Urwin (1990, 187) su uspostavili razliku izmeu koncepta promene i koncepta trenda. Koncept promene belee oni ovde se koristi na opti nain da oznai trendove ili fluktuacije u izbornoj snazi, ili kombinaciju oba fenomena. forward): on se dogaa kada Koncept trenda je nedvosmisleniji (straight glasanje za partiju raste, opada ili ne pokazuje promene od jednih izbora do drugih, u razdoblju najmanje triju izbora. U zapadnoj Evropi, u pogledu veliine oscilacija izbornog uticaja partija, Pederson (1990, 206) razlikuje tri grupe zemalja: prvu grupu ine Austrija, vajcarska i vedska, u kojima u posleratnom razdoblju (do 1990) nikada nisu bile velike izborne oscilacije, drugu ine Belgija, Francuska, Italija i Holadija, gde oscilacije nikad nisu bile male i, najzad, treu ine zemlje koje su imale velike izborne fluktuacije, ali uglavnom pedesetih godina. Pouzdana mera obima fluktuacije je indeks nestabilnosti (volatility index), koji se izraunava tako to se ukupan broj procentnih poena koje su dobile ili izgubile partije u odnosu na prethodne izbore podeli sa dva (Bartolini and Mair, 1990, 19-77; Tka, 1997, 12; Dalton, McAllister and Wattenberg, 2002, 39). U zapadnoevropskim zemljama u razdoblju izmeu 1945. i 1985. prosena neto izborna promenljivost iznosila je 9,7 (ali sa tendencijom porasta, Dalton, McAllister and Wattenberg, 2002, 31), u starijim latinoamerikim demokratijama 20,5, u novijim latinoamerikim demokratijama 30. U zemljama stabilne demokratije zapadne Evrope taj skor je porastao sa 8,9 pedesetih godina dvadesetog stolea na 12,6 etrdeset godina kasnije. U etiri postkomunistike zemlje (Poljska, Maarska, eka, Slovaka) izborna
parlamenta viekratno je menjan, o emu govore sledei podaci: 1990. godine 125; 1992 85; 1996 71; 1998 78; 2001 77; 2002 75 i 2006. 81. Kao posledica promena vanih elemenata izbornog sistema, oscilirao je procenat rasutih glasova koji je dostigao apogej na izborima 1992. i 1996, da bi se kasnije ustalio na relativno niskim vrednostima (1990 11,2%; 1992 20,8%, 1996 20,3%, 1998 5,8%; 2001 6,7%; 2002 5,3% i 2006 2,0%). Najznaajniji uticaj na partije imalo je smanjivanje broja izbornih jedinica sa 20 na jednu 1992. godine, jer je bitno smanjilo anse malih partija, izmeu ostalog partija manjinskih etnikih i konfesionalnih grupa, da zadobiju parlamentarno predstavnitvo. Druga dva elementa izbornog sistema manje su uticala na broj partija. Dodue, sniavanje izbornog cenzusa sa 4% na 3% neto ire je otvorilo vrata malim partijama, a oscilacije broja lanova parlamenta bile su relativno male (izuzev izmeu 1990. i 1992), pa ni ovaj element nije imao znaajnije redistributivne efekte. Promene pojedinih elemenata izbornog sistema Crne Gore imale su uticaja i na indeks proporcionalnosti koji govori o stepenu podudarnosti izbornih opredeljenja i sastava parlamenta. U idealnom sluaju indeks proporcionalnosti iznosi 100, to ukazuje na potpuni sklad, a nie vrednosti na nesklad i razlike. Indeks proporcionalnosti formira se sabiranjem pozitivnih i negativnih razlika izmeu procenta biraa i procenta mandata odreene partije i podelom dobijenog zbira sa dva; dobijeni kolinik se oduzima od 100 (Loosepnore and Hanby, 1971). Vrijednosti ovog indikatora po izbornim ciklusima za Skuptinu Republike Crne Gore iznosile su: 1990 94,9; 1992 91,1; 1996 92,1; 1998 94,4; 2001 97,2; 2002 95,4 i 2006. godine 94,6. Shodno tome, srednja vrednost indeksa proporcionalnosti u parlamentarnim izborima u Crnoj Gori iznosila je 94,2.
9.4. Generatori promena

Promene partijskog sistema tiu se triju aspekata: prvo, izbornog tela, drugo, parlamenta i vlade, i tree, partije kao organizacije (Pedersen, 1990, 197). Izborne promene mogu biti dvovrsne: u prvoj vrsti glasai se, umesto za partiju koju su podravali na prethodnim izborima, opredeljuju za drugu partiju iz iste politike porodice, u smislu kako smo je prethodno definisali, dok u drugoj vrsti birai svoj glas daju partiji iz razliite politike porodice.
290
291 tipa ili klase u drugi (Mair, 1997, 51-52), ili, preciznije, viepartijski sistem te republike sa dominantnom partijom postao je, po nainu funkcionisanja, dvoipopartijski sistem (Blondel). U posmatranom razdoblju dogodilo se, 2005. godine, samoukidanje LSCG (o emu smo raspravljali u glavi VII), ime je polipartijski sistem evoluirao u klasu etvoropartijskih sistema. Na izborima 2006. u parlament je ula i nova stranka Pokret za promjene, ali to per se nije izmenilo klasu partijskog sistema. Vladavinski, koalicioni obrazac u Crnoj Gori pretrpeo je, takoe, od rascepa DPS 1997. do danas vie promena. Odmah nakon rascepa, formirana je koaliciona vlada od oslabljenog DPS, NS i LSCG sa zadatkom da pripremi vanredne parlamentarne izbore 1998. godine. Na tim izborima pobedila je koalicija Da ivimo bolje Milo ukanovi, koja je obrazovala koalicionu vladu. Ali 2001. NS je istupila iz koalicije jer se, za razliku od ostalih koalicionih partnera, zalagala za opstanak SRJ. Prelazak NS iz vlasti u opoziciju doveo je do pregrupisavanja politikih snaga, jer je NS pred prevremene izbore pristupila koaliciji Zajedno za Jugoslaviju (SNP, SNS) i kasnije nastavila vrsto da sarauje sa tim partijama, dojueranjim politikim protivnicma. DPS je sudelovala na izborima 2001. u koaliciji sa SDP, koja je zadobila relativnu veinu i obrazovala manjinsku vladu uz podrku LSCG. Poetkom 2002. pitanje nezavisnosti Crne Gore, za koju se energino zalagala manjinska vlada, postalo je politiki akutno, ne samo zbog odnosa sa Srbijom ve i zbog snanog pritiska meunarodne zajednice, koja se protivila organizovanju referenduma o nezavisnosti. Poto je Vlada, pod uticajem meunarodnih inilaca, pristala da uspori organizovanje referenduma, LSCG je, kao to smo pokazali, povukao podrku manjinskoj vladi, zbog ega su odrani prevremeni izbori 2002. godine. Na tim izborima veinu mandata osvojila je izborna koalicija DPS/SDP, koja je obrazovala Vladu, a ista partijska koalicija nastavila je da vlada i posle pobede na parlamentarnim izborima 2006. godine. Generator promene partijskog sistema nisu samo rezultati izbora koji dovode do porasta podrke jednim strankama i do gubitka podrke kod drugih, niti promene koalicionog aranmana, nego i programsko-politika transformacija jedne partije iz sistemske u antisistemsku i obrnuto. U tom pogledu vana je evolucija SNP od antisistemske ka sistemskoj stranci, ime se partijski sistem Crne Gore postepeno transformie od polarizovanog ka umerenom viepartizmu.
nestabilnost u prvoj polovini devedesetih godina je 35,3 (Mainwaring, 1998, 71; slino: Mair, 1997, 182-183). Zbog naglih promena u snazi politikih partija Poljske, Winczorek, (1994, 36) partijski sistem te zemlje naziva anarhinim pluralizmom. U Crnoj Gori je u proteklih sedam izbornih nadmetanja veoma teko, bezmalo nemogue, izmeriti izbornu nestabilnost, jer su partije na sukcesivnim izborima izlazile pojedinano i u razliitim koalicijama, tako da je do skora nestabilnosti mogue doi samo oslanjajui se na line (ne uvek pouzdane) procene. Oigledno je, ipak, da je na izborima 1998. u odnosu na 1996. ostvarena najvea oscilacija (20,5%), jer je tada nastala (iz DPS) nova partija (SNP) koja je obezbedila izuzetno visoku izbornu podrku biraa (36,1%). Pretpostavljamo da je u dilemi da li se izborna fluktuacija ostvarivala u Crnoj Gori unutar politikih porodica ili je, pak, prelazila porodine granice drugi odgovor blii istini. Tu hipotezu ne moemo, meutim, da potkrepimo egzaktnim dokazima zato to su partije koje pripadaju razliitim politikim tendencijama esto izmeu sebe obrazovale izborne koalicije, pa se izborni rezultat ne moe pouzdano pripisati jednoj od tih tendencija. Dobri primeri za to su koalicije Narodna sloga (1996), sastavljena od NSCG i LSCG, koje pripadaju razliitim politikim porodicama (konzervativnonacionalnoj i liberalnoj), kao i koalicija Da ivimo bolje (1998), u kojoj je, pored dveju partija socijalistikog opredeljenja (DPS/SDP), sudelovala i jedna konzervativno-nacionalna partija (NS) i, najzad, koalicija Zajedno za Jugoslaviju SNP/NS/SNS (2001), sainjena od tri partije, od kojih jedna pripada neo-komunistikoj, druga konzervativno-nacionalnoj, a trea nacionalistikoj politikoj porodici. U ueu u koalicijama (izbornim i vladavinskim) naglaenu programsku fleksibilnost ispoljila je NS, koja je, kao to smo pomenuli, uspostavljala saveze sa strankama i liberalne, i socijalistike i komunistike politike porodice. Podaci o estim interporodinim partijskim koalicijama snano sugeriu hipotezu da u Crnoj Gori politike porodice imaju slab identitet, odnosno da je meu njima mala politika distanca. Osim redistributivnog uinka sedam puta odranih parlamentarnih izbora od 1990. do 2007, u Crnoj Gori je dolazilo do rascepa partija, samoukidanja partija, nastanka novih partija i promene koalicionog obrasca. Kad je re o rascepima partija, moda je najdalekosenije politike efekte imala prethodno opisana dezintegracija vladajue DPS (1997), kojom je snaga DPS bitno smanjena, a partijski sistem Crne Gore evoluirao iz jednog
292
293 zadobija vanost i vrednost u procesu institucionalizacije, naroito u odnosu na njene lidere. Jedan od aspekata stabilnosti partije, prema Huntingtonu, jeste njena sposobnost da nastavi da deluje posle smene prvog voe, poto su pojedinci privremeni, a institucija trajna. Nasuprot tome, prema istom autoru, o niskom stepenu institucionalizacije moe se govoriti u partijama u kojima nije ostvarena nijedna smena na vrhu. Tim povodom on belei: Institucionalna snaga partije meri se u prvom redu njenom sposobnou da preivi svoga osnivaa ili harizmatskog lidera, koji je prvi doveo partiju na vlast (Huntington, 1973, 409; slino Tka, 1997, 9). Drugi znaajan aspekt stabilnosti, prema Huntington-u, ine organizaciona kompleksnost i dubina, koje se ogledaju u intenzitetu vez partije sa socio-ekonomskim organizacijama. Premda Huntington (1973, 423) navodi postizanje vrednosti i stabilnosti uspostavljenih normi kao dva konstitutivna elementa institucionalizacije, on ne zanemaruje ni znaaj protoka vremena za ostvarenje tog procesa: Gruba mera adaptiranosti partijskog sistema moe da bude naena u proseku godina njegovih konstitutivnih partija. Ukoliko je vei prosek godina, verovatno je da je utoliko u veoj meri institucionalizovan i stabilan partijski sistem. Kao sinonim za institucionalizaciju partijskog sistema Sartori (1990, 77) govori o strukturalizaciji: Strukturisani partijski sistem moe biti definisan kao stanje sistema u kojem su najvanije partije postale ,solidnije i ,stvarnije nego druge. Razlike u koheziji, disciplini i organizaciji ostae veoma velike. Ipak, kada je proces zapoeo od strane masovnih partija, zapeaena je sudbina frailnih partijskih elita. Postavlja se pitanje: kako izgleda partijski sistem Crne Gore iz perspektive navedenih kriterijuma stabilnosti? U svim relevatnim partijama Crne Gore od 1990. do sredine 2007. ostvarena je bar jedna smena na vrhu (ne raunajui PzP, obrazovanu 2006), to znai da su partije uspeno prebrodile taj liderski test. O intenzivnim vezama partij u Crnoj Gori sa socio-ekonomskim organizacijama ne moe biti ni govora, pa time ni o dubinskom elementu stabilnosti partijskog sistema. Tome, svakako, ne doprinosi ni to to je viepartizam u Crnoj Gori uspostavljen pre manje od dve decenije. Istini za volju, u tom pogledu nisu sve crnogorske partije u istom poloaju, jer DPS i SNP imaju dublje istorijske korene, budui da oznaavaju kontinuitet sa prethodno, decenijski, vladajuim SKCG. Kad je re o partijskoj identifikaciji kao indikatoru stabilnosti partijskog sistema, prethodno smo naveli da o tome ne posedujemo pouzdane podatke, pa to
9.5. Proces institucionalizacije

U zemljama stabilne demokratije ivotni vek partija veoma je dug, o emu govore primeri Demokratske partije u SAD i Konzervativne partije Velike Britanije, koje su obazovane jo u prvoj polovini devetnaestog veka (1828, odnosno 1832). Neki autori uspostavljaju analitiki korisnu razliku izmeu dveju etapa postojanja (ivota) partije. Prva etapa predstavlja formativno razdoblje, kada je partija obrazovana kao instrument za ostvarivanje izvesnih ciljeva. U toj fazi ona je, kako pie Selznik (1957, 17), zamenljiva ili potrona (expendable). Ali, u drugoj fazi poinje proces institucionalizacije i partija postepeno gubi karakter instrumenta: ona postaje vrednost po sebi i njeni ciljevi postaju neodvojivi od nje. Element duine postojanja partije kao uslova institucionalizacije, u prvi plan istiu Rose i Macki (1988, 536). Citirani pisci povezuju postizanje institucionalizacije u stvari, stabilnosti partija sa njihovim ueem na nacionalnim izborima najmanje etiri puta. Taj kriterijum nije proizvoljan, jer su nalazi empirijskog istraivanja koje su Rose i Macki izvrili u devetnaest zemalja stabilne demokratije od 1945. do 1982. nedvosmisleno pokazali da partije koje preive najmanje etiri izborna nadmetanja u kasnijem razdoblju ispoljavaju naglaenu sposobnost da opstanu u svim okolnostima. Prema nalazima istog istraivanja verovatnoa da e opstati partija koja na jednim izborima zadobije najmanje 10% glasova iznosi 90%, dok je za partije koje nikada nisu dostigle taj prag verovatnoa preivljavanja samo 53%. Ocena o institucionalizaciji partija zasnovana na broju sudelovanja na izborima koju predlau Rose i Macki, znai, meutim, svoenje institucionalizacije na puko trajanje koje ini samo jednu od njenih dimenzija. Inae, pojmom institucionalizacije uobiajeno se oznaava kompleksan proces u kojem su uspostavljene izvesne norme, sankcije i organizacije koje reguliu pristup razliitim pozicijama i ustanovljavaju izvesne norme razmene i politika kojom su te norme podrane i primenjene u relativno irokom i kompleksnom varijetetu drutvenih situacija (Eisenstadt, 1965, 40). Huntington (1973, 12) definie institucionalizaciju kao proces u kojem uspostavljene organizacije i procedure zadobijaju stabilnost i vanost, a svrha institucionalizacije je postizanje adaptibilnosti, kompleksnosti, autonomnosti i koherentnosti organizacija i procedura. Mainwaring i Sculli (prema: Tka, 1997, 8), takoe, naglaavaju da partijska organizacija
294
295 izuzev njihovim rukovodiocima (Wesolowski, 1996, 248). U Sloveniji je, u sukcesivnim istraivanjima, rastao postotak ispitanika koji se slau sa ocenom da partije slue interesima lidera, o emu svedoe sledei podaci: januar 1991 32,1%; decembar 1991 36,1% i mart 1992 41,4% (Fink-Hafner, 1997, 18). Sudei prema rezultatima empirijskih istraivanja koja citira Rose (1994, 25-26), antipartijska oseanja su najrasprostranjenija u Rusiji, u kojoj je ak 93 posto ispitanika 1993. godine izrazilo nepoverenje prema partijama. Izneti podaci snano sugeriu ocenu da je legitimnost politikih partija u postkomunistikim zemljama izrazito niska. Inae, pod legitimnou partija shvatamo meru u kojoj ih politiki akteri vide u pozitivnom svetlu ili ih, u najmanju ruku, smatraju nunim delom dobrog politikog reima (Mainwaring, 1998, 76). U Crnoj Gori legitimitet partija, shvaen na napred definisani nain je, sudei prema rezultatima mnogih empirijskih istraivanja, relativno nizak. U istraivanju Puls Jugoslavije sprovedenom 1995. godine 55,8% graana Crne Gore prihvatili su ili uglavnom prihvatili tvrdnju da politike stranke svaaju narod (Goati, 1996, 218). Za identinu tvrdnju izjasnilo se prema rezultatima istraivanja agencije Damar sprovedenog 1998. godine ak 63,1% ispitanika (Demokratija i nacionalizam u Crnoj Gori, Damar, jul 1998). Nalazi tog istraivanja uporeeni sa prethodno pomenutim rezultatima istraivanja Puls Jugoslavije (1995) ukazuju na znaajan porast procenta graana u Crnoj Gori (i Srbiji) koji smatraju da su partije svaalake organizacije, to je verovatno rezultat identifikacije meupartijskih sukoba podstaknute izborima koji su u obe republike odrani u godinama kada su navedena istraivanja izvrena. Treba, takoe, naglasiti da je koeficijent poverenja graana u partije u Crnoj Gori nii nego i u jednu drugu politiku instituciju (predsednika Crne Gore, Vladu, policiju, Skuptinu, sud stvo, Srpsku pravoslavnu crkvu i Crnogorsku pravoslavnu crkvu). Taj koeficijent se, prema istraivanjima CEDEM-a, kretao (u rasponu 1-5), na sledei nain: maj 2005 2,7; septembar 2005 1,99; decembar 2005 2,02 i jun 2006 1,86 ( Javno mnjenje Crne Gore, Godinjak No 2a, 2006, Podgorica: CEDEM). Istini za volju, nepoverenje prema partijama nije ekskluzivno obeleje postkomunistikih zemalja ve se zapaa i u drugim zemljama, ali su rezerve prema partijama i uopte antipartijski stavovi, daleko raireniji u postkomunistikim zemljama. Primera radi, u 17 zemalja Latinske Amerike 45% graana nema uopte poverenja u partije, dok ostali imaju izvesno
pitanje ostaje otvoreno. Mainwaring (1998, 69-70) uspostavlja zanimljivu razliku izmeu sledea etiri kriterija institucionalizacije partijskih sistema: 1. s tabilnosti koja se ogleda u tome to nema bitnih odstupanja u izbornim rezultatima partija; 2. ukorenjenosti partija u drutvo; stepen ukorenjenosti pozitivno korelira sa institucionalizacijom; 3. percepcije partija kao legitimnih aktera; u institucionalizovanim partijskim sistemima pripadnici politike elite i graani smatraju partije legitimnim; i 4. vanost partijske organizacije u odnosu na partijske lidere i njihove koterije; u institucionalnim partijskim sistemima organizacija dominira nad ostalim akterima. Pokuaemo sada da odgovorimo na pitanje da li partijski sistem Crne Gore ispunjava kriterije koje pominje Mainwaring. Postavljaju se, dakle, pitanja: da li su u Crnoj Gori veliki ili mali transferi glasova izmeu partija na sukcesivnim izborima i da li su se ti transferi odvijali izmeu partija koje pripadaju istim ili razliitim politikim porodicama? Prethodno ostvareni uvid u rezultate sedam do sada odranih izbora za crnogorski parlament govori o visokoj izbornoj nestabilnosti, po emu je Crna Gora slina drugim postkomunistikim zemljama, dok je na drugi deo pitanja teko dati pouzdan odgovor, jer su partije uspostavljale izborne koalicije sa partnerima iz razliitih politikih porodica. Ukorenjenost partija, koju kao kriterijum pominje Mainwaring, uobiajeno se ocenjuje prema obimu lanstva i stepenu partijske identifikacije. Od pomenuta dva indikatora u Crnoj Gori posedujemo podatke samo o prvom, broju lanova. Izuzetno brojno lanstvo crnogorskih partija sugerie ocenu o irokoj ukorenjenosti, ali o intenzitetu te ukorenjenosti (dubini) mogli bismo da sudimo samo na osnovu podataka o partijskoj identifikaciji, koje ne posedujemo. Oko treeg kriterijuma, u ijem je sreditu odnos graana i pripadnika politike elite prema partijama, ima malo nedoumica. Bogata empirijska graa svedoi da veliki procenat graana Crne Gore i drugih postkomunistikih zemalja prema partijama ima izrazito negativan stav. O rairenom antipartijskom oseanju u postkomunistikim zemljama govori nalaz empirijskog istraivanja sprovedenog 1994. godine u Poljskoj, po kojem se 53% respondenata sloilo sa tvrdnjom da politike partije nikom ne trebaju,
296
ili veliko. Nepovoljna situacija u tom pogledu je i u Junoj Koreji, u kojoj samo 20% graana izraava poverenje u partije, ali ta vrednost je gotovo skoro dvostruko manja (oko 12%) u 11 postkomunistikih zemalja. U Japanu, pored niskog poverenja u partije (oko 25%), krajem prolog milenijuma registrovano je smanjivanje i tako malog poverenja, to Phare (prema: Diamond and Gunter, 2001, XI) objanjava ne samo nezadovoljavajuim ekonomsko-socijalnim uinkom partija nego i njihovim ponaanjem na vlasti, koje je sve vie u sreditu kritike panje mass media. Najzad, i u zemljama stabilne demokratije uoava se skeptian stav graana prema partijama, ali je rairenost tog stava znatno manja. Kao ilustraciju za to pomenimo da je u komparativnom empirijskom istraivanju u zemljama centralne Evrope, sprovedenom 1993, na pitanje da li odobravaju rasputanje partija i parlamenata, pozitivno ogovorilo 40% ispitanika u Poljskoj i samo 8% u Austriji (Mainwaring, 1998, 77). Napokon, to se tie etvrtog kriterijuma institucionalizacije partijskog sistema, koji naglaava vanost partijske organizacije u odnosu na partijske funkcionere i njihove koterije, postoje, svakako, velike razlike izmeu pojedinih partija. Ipak, u Crnoj Gori dolo je u proteklom razdoblju do promene na vrhu svih partija i one su nastavile da deluju, izuzev LSCG. Smena na vrhu u najuticajnijoj DPS 1997. krat kotrajno je uticala na njen izborni uinak, ali rezultati parlamentarnih izbora 2006. govore da se pribliio uinku koji je partija postizala pre smene prvog predsednika. U celini gledano, odgovor na pitanje da li je partijski sistem Crne Gore institucionalizovan, s obzirom na Mainwaring-ove kriterije, nije jednoznaan; postoje elementi koji govore u prilog, ali i koji osporavaju institucionalizaciju, pa bi verovatno iznete podatke trebalo interpretirati kao potvrdu delimine institucionalizacije partijskog sistema.
X DIO Perspektiva partija

Shvatanja o krizi partija stara su bezmalo koliko i same partije. Odbojan stav prema tim organizacijama izraavali su i demokratski opredeljeni autori zbog ocene da one ugroavaju homogenost politike zajednice. Takav stav sublimira sledea Medison-ova (1981, 223) definicija: Pod strankom podrzumevam izvestan broj graana, bez obzira da li ine vei ili manji deo celine, koje ujedinjuje i pokree neka zajednika pobuda ili strast, odnosno interes, suprotan pravima drugih graana ili trajnim i optim interesima. Vrlo uticajna kola miljenja koju personifikuje Ostrogorski (1902) smatrala je, poetkom dvadesetog stolea, da partije privlae mediokritete, razvijaju slepu disciplinu i podanitvo, negativno utiu na politiki ivot i da ih zbog toga treba zameniti ad hoc savezima oko odreenih pitanja. Pojedinac moe istovremeno da bude lan vie privremenih saveza koji prestaju da postoje kad pitanja koja okupljaju lanove budu reena ili kad izgube znaaj. Opisana promena bi, po uverenju Ostrogorskog, unela korenita poboljanja u politiki ivot; pre svega, okonala bi tiraniju partija i omoguila razvoj demokratije (ire o tome: Goati, 1984, 115-116). Na prvi pogled privlaan politiki projekt Ostrogorskog vodi, meutim, u slepu ulicu, jer nema odgovor na kljuno pitanje funkcionisanja demokratskog poretka: kako treba organizovati izbore i smenu na vlasti ako se ne zna koji je akter (partija, koalicija) u proteklom periodu donosio odluke, a koji je bio u opoziciji, odnosno koji je akter odgovoran ili zasluan za socijalno-ekonomski uinak u proteklom razdoblju? Neki pisci predviaju bliski kraj partija na osnovu toga to izvesne tradicionalne partijske funkcije u savremenom drutvu preuzimaju druge organizacije i/ili na osnovu irenja skepse graana prema partijama, o emu govore nalazi mnogobrojnih istraivanja (o tome: Luther and MllerRommel, 2002, 24-29). Stanovite da druge organizacije sve vie vre partijske funkcije su, krajem osamdesetih godina prolog stolea, formulisali Lawson i Merkl u zborniku sa karakteristinim naslovom Kada partije ne uspevaju
298
299 tome oni navode Sjedinjene Amerike Drave, u kojima svi graani (dodue, samo u nekim od 50 drava) biraju partijskog kandidata na izborima, to, uz izvesne adaptacije, prihvataju (od poetka osamdesetih godina prolog stolea) i druge zemlje. Ali, audiatur et altera pars. Na konstataciju, koju je teko osporavati, da se partijama u vrenju njihovih funkcija pridruuju mnogi socijalni akteri, Von Beyme (1985, 370) odgovara, takoe umesnom, kontratezom da se i aktivnost partija rasprostire na druge socijalne sfere. iroka politika podruja koji su nekada smatrana nepolitikim, stavljena su danas na partijski dnevni red. Specijalizacija rezultat ranijih ideolokih opredeljenja potisnuta je. Politike partije moraju biti u stanju da zauzmu stanovie o svakom problemu. Drugi, pak, poput Bartolini-ja i Mair-a (2001, 342) smatraju da se partije moda suoavaju sa poveanim brojem konkurenata, ali izgleda da se jo nisu suoile sa realnom alternativom (slino: Von Beyme, 1985, 370; Flanagan i Morgan, 1990, 139-143; Scarrrow, Web and Farrell 2000, 150; Nassmacher 2003a, 2). Dva izneta suprotstavljena gledita u stvari sadre zajedniki stav o promeni u podeli rada izmeu partija i drugih organizacija, ali nijedno od njih ne dovodi u pitanje temeljno stanovite da bez postojanja partija nije mogue funkcionisanje demokratije (Dalton and Wattenberg, 2002, 262 i 275). Jo manje je zasnovano izvlaenje dalekosenog zakljuka o bliskom kraju partija na osnovu podataka o smanjivanju broja lanova i o sve veoj zavisnosti partija od finansijskih sredstava iz dravnog budeta. Kao to smo na prethodnim stranicama nastojali da pokaemo, smanjivanje obima lanstva partija, koje se oituje u veini zemalja (ne u svim), rezultat je interferencije drugih inilaca: ublaavanja socijalno-politikih konflikata, porasta obrazovnog nivoa graana, sve veeg dravnog finansiranja i razvoja elektronskih medija, posebno TV, to pre govori o prilagoavanju partija duhu vremena nego o njihovoj krizi. Moe se pretpostaviti da e adaptaciju partija ubrzati i nagla ekspanzija interneta, koji zadobija sve vaniju ulogu u izbornim kampanjama (Farrell and Webb, 2001, 110-111). Uporedo sa smanjivanjem obima lanova konstatovali smo i tendenciju slabljenja partijske identifikacije, iz ega, opet, ne sledi prognoza o iezavanju partija nego o nastanku novog tipa partije pragmatinijeg, fleksibilnog i decentralizovanog, da bi one bile receptivnije za nove interese i adaptibilnije za druge promene u socijalnom okruenju.
analizirala partijske sisteme zemalja stabilne demokratije, fokusirajui se na etiri tipa organizacija koje, umesto politikih partija, obezbeuju vezu graana i vlasti: ekoloke organizacije, dopunske organizacije (u stvari, nove partije koje stavljaju u iu interesovanja teme zanemarene od ve etabliranih partija), komunitarne organizacije (etnikih, verskih grupa) i antiautoritarne organizacije, koje nastaju u nedemokratskim porecima (npr. Solidarnost u Poljskoj, pre demokratskog preokreta). Pitanje na koje su autori zbornika nastojali da odgovore glasilo je: da li te organizacije, ili neke od njih, najavljuju rekvijem za partije? Na to pitanje u zborniku su ponueni disonantni odgovori, u irokom luku od onih koji smatraju da da institucija partija nestaje (Merkl and Lawson, 1988, 3) do onih koji ne dele takvo stanovite i koji, umesto neuspeha partija, govore samo o izbornim (ne) uspesima partija (Pederson, 1988, 279). Neki drugi pisci ne govore o kraju partija, nego zastupaju znatno umereniji stav o smanjivanju vanosti partija. Prema Flanagan-u i Dalton-u (1990, 239-244) partije su najpre dobile ozbiljne konkurente u izraavanju drutvenih interesa u sve veem broju interesnih grupa, zatim je uloga partija oslabila u agregaciji interesa zbog programske konvergencije partija iz razliitih politikih porodica i, najzad, strukturu politikih opredeljenja graana ee pokazuju istraivanja javnog mnenja nego partije na izborima. Do slinog zakljuka dolaze Flanagan i Morgan (1990, 139-243) na osnovu unekoliko razliite argumentacije. Naime, citirani pisci polaze od pretpostavke da u postindustrijskom drutvu osnovna linija podele ne prolazi izmeu ekonomsko-socijalnih grupa nego izmeu razliito vrednosno orijentisanih zajednica. U takvom drutvu zasnovanom na znanjima i strunosti, sve obrazovaniji graani skloni su da se angauju oko odreenog pitanja i teko se ukljuuju, a jo tee identifikuju sa partijama koje imaju celovite programske pakete. Zbog toga veza graana sa partijama slabi, o emu svedoi tendencija smanjivanja partijske identifikacije, o kojoj je bilo rei na prethodnim stranicama. U takvim okolnostima, agregaciju drutvenih interesa sve vie obavljaju interesne grupe umesto partij, a mediji (tampani i elektronski), opet umesto partij, preuzimaju ulogu politike edukacije graana i nadzora nosilaca vlasti. I programska funkcija partija je, po uverenju dvojice autora, atrofirala, jer one hotimino izbegavaju da zauzimaju jasna stanovita o pojedinanim pitanjima, da ne bi antagonizirale birae koji o tome imaju razliit stav. Istovremeno, Flanagan i Morgan uoavaju proces erozije vanosti partija ak i u regrutovanju za politike funkcije. U prilog
(When Parties Fail, 1988). U tom zborniku grupa autora je komparativno
300
301 (decline) partija, na delu njihovo adaptiranje u dva smisla: prvo, partijska struktura postaje sve vie stratarhijska umesto oligarhijska, i drugo, partije su sve vie orijentisane prema dravi. U celini uzev, neemo pogreiti ako ustvrdimo da je ideja o neizbenom nestanku partija pogrena, jer dostupna injenika graa upuuje na zakljuak o njihovoj izuzetnoj prilagodljivosti novim drutvenim okolnostima, a ne na pribliavanje kraja partija (Sartori, 1998, 137). Prihvatajui generalni stav da se kod partija ne radi o nestajanju nego o promeni, neophodno je odgovoriti na izuzetno vano pitanje: koje su to sfere u kojima se komparativno posmatrano prilagodljivost i promena partija naroito oituju? Prva sfera tie se smanjivanja broja lanova do nivoa koji bi se mogao opisati kao optimalan za odvijanje demokratskog procesa u odreenoj zemlji, druga se ogleda u postepenom nestanku antisistemskih partija, to je nalije procesa konsolidacije demokratije, dok se trea sfera promena oituje u procesu demokratizacije internih odnosa u partijama. Nastojaemo kratko da obrazloimo sve tri iznete hipoteze. Prvo, smanjivanje broja lanova odnosi se prvenstveno na partijske sisteme u kojima do toga nije ve dolo do kraja prolog stolea. Najvaniji inilac (motor) koji podstie smanjivanje lanstva jeste, kao to smo istakli, civilizacijski proces porasta obrazovnog nivoa graana koji partije prestaju da koriste kao nezamenljivo sredstvo orijentisanja (politiki kompas) u sloenom politikom prostoru. Uz to, spektar interesovanja graana nezadrivo se iri na nepolitike teme i umesto lanstva u partijama, graani zadovoljavaju svoja interesovanja ukljuivanjem u aktivnosti mnogobrojnih udruenja. Navedenom iniocu treba dodati jo jedan, koji se tie samih partija; re je tome da ni partijama nisu potrebni brojni lanovi, kao to je to ranije bio sluaj, prvenstveno zbog toga to im drava u sve veem broju zemalja obezbeuje neophodna sredstva za svakodevnu aktivnost i za uee u izbornim kampanjama. Naravno, iako u ovoj sferi partijskog delovanja lanstvo, zaista, gubi vanost koju je imalo u predelektronskoj eri, ono ipak nije potpuno izbaeno iz igre. U izbornim kampanjama lanovi partije u svojim mikro sredinama (porodica, preduzee, susedstvo) podstiu reju i delom graane da podre odreene partije i partijske kandidate. Hipotezu da e naglo poveanje dravne finansijske pomoi partijama dovesti do smanjivanja broja partijskih lanova potkrepljuje primer Slovenije, u kojoj je posle porasta budetske pomoi partijama, sredinom devedesetih godina prolog stolea, naglo opao broj partijskih lanova (Toplak, 2002, 12). Negativna korelacija
Takoe, ne ini nam se opravdanim potkrepljivanje teze o sumraku partija skeptinim odnosom graana prema partijama, jer je to invarijanta sa kojom se partije suoavaju od svog nastanka. Naime, u zemljama stabilne demokratije graani su oduvek manifestovali nepoverenje prema partijama, ali se ne moe govoriti o spektakularnom porastu nepoverenja u poslednjim decenijama. U vezi sa tim, primera radi, Hagopian (1984, 259) izriito naglaava da je teza o smanjivanju znaaja partija u zemljama stabilne demokratije, krajem osamdesetih godina dvadesetog stolea, preterana i preuranjena. Ta ocena vai, prema Torcal-u, Gunther-u i Montero-u (2002, 287), za zemlje june Evrope (Italija, Grka, panija, Portugalija), dok Diamandouros i Gunther (2001, 10) ocenjuju da u partijskim sistemima zemalja june Evrope koegzistiraju, sa jedne strane, prihvatanja demokratije, a sa druge, nepoverenja prema partijama. Naglaenu skepsu prema partijama ispoljavaju, kao to smo prethodno pokazali, i graani evropskih postkomunistikih zemalja. Antipartizam ima dva izvora, od kojih je prvi reaktivni antipartizam, prouzrokovan nezadovoljavajuim ostvarenjima partija i njihovom bezmalo univerzalnom sklonou da daju prednost svojim parcijalnim interesima nad interesima drave i drutva. Nezadovoljstvo partijama pojaano je time to one, kao aktivni element politikog sistema, imaju iroku autonomiju u donoenju vanih odluka i to njihov radijus slobode nije precizno regulisan optim normama. U stvari, partije deluju u krugu moi, koji je uvek iri od kruga vlasti, zasnovane na ustavu i drugim optim aktima. Drugi izvor antipartizma je kulturno-vrednosni. Zastupajui parcijalne interese, partije dovode u pitanje jedinstvo zemlje, koju delovi populacije smatraju organskom zajednicom. Treba, meutim, naglasiti da i u zemljama u kojima je raireno izrazito nepoverenje graana prema partijama, kao u sluaju Latinske Amerike, nalazi empirijskih istraivanja pokazuju da, uprkos tome, veina graana smatra partije neophodnim za funkcionisanje demokratskog poretka (Linz, 2002, 294). Prethodno izneti argumenti umesto o kraju partija svedoe, zapravo, o njihovom uspenom prilagoavanju, to Von Beyme (1985, 188; slino: Montero and Gunther, 2002, 4) dobro konstatuje na sledei nain: Nekonvencionalno politiko ponaanje je u porastu, ali to samo po sebi ne znai da vanost partija opada. Partije apsorbuju mnogo od nekonvencionalnog ponaanja i ukljuuju ga u svoje strategije mobilizacije. To umnogome sugerie da one ne nestaju, nego se samo pomeraju prema novim grupama i novim politikim arenama. Mair (1997, 152-153) zastupa gledite da je, umesto opadanja
302
303 nedemokratske metode. Osim toga, pod uticajem nove realnosti, odnosno nezavisnosti Crne Gore, menja se svest graana koji shvataju da je povratak na staro teko izvodljiv, to partije, ukljuujui one koje su se energino zalagale za dravnu zajednicu sa Srbijom, ne mogu da previde u svojim programskim opredeljenjima i delovanju. Trea promena odnosi se na redistribucije moi unutar partija, u kojima se lanstvo postepeno transformie od partijskog plebsa u partijski demos. Ovde nije re o wishfull thinking, nego o hipotezi vrsto zasnovanoj na podacima iz stvarnog ivota (o kojima smo ire raspravljali u glavi V). Tu je prvenstveno re o demokratizaciji unutarpartijskih izbora preko kojih lanstvo zadobija mogunost da utie na odabir rukovodeeg kruga, pa i samog partijskog voe. Pretpostavljamo da e nekoliko faktora podsticati partije da u predstojeem razdoblju prihvate u svom okviru free and fair elections u jo punijem znaenju nego to je to danas sluaj. Prvo je uticaj prakse demokratskog nadmetanja u okviru politikog sistema, to je, kako smo naveli, u Crnoj Gori obezbeeno od 1998. godine. lan partije koji na parlamentarnim ili predsednikim izborima bira izmeu vie lista ili kandidata sve manje e se zadovoljavati glasanjem bez izbora na partijskim kongresima. Pored dostignutog nivoa demokratije u drutvu, verujemo da e jaanje interne demokratije podstai to to e partije prihvatati od drugih partija demokratske obrasce i modele delovanja (po nekoj vrsti zakona imitacije G. Tarde), naroito ako ti obrasci poveavaju uspenost partije. Inae, to nije nita novo, jer kao to je prethodno izneto, Duverger je sredinom prolog stolea zapazio sklonost kadrovskih partija da saobraavaju svoju organizaciju uspenijim, masovnim partijama. Na generalizaciju prakse slobodnih i ravnopravnih izbora za partijske funkcionere prvenstveno za partijskog prvaka uticae i zahtevi odozdo, od strane lanova demokratski opredeljenih stranaka koji nisu saglasni sa praksom samoizbora vlastitih rukovodstava. Re je o potpuno razumljivoj tenji, jer pretpostavljamo da veina tih lanova prihvata snano naelo politike jednakosti (Dahl, 1999, 91), a time i implikacije koje iz njega slede u pogledu internog ivota svoje partije: ravnopravne izbore izmeu vie kandidata i neposredno i tajno glasanje za partijskog vou i ostale pripadnike rukovodeeg kruga.
izmeu nivoa finansijskih sredstava i obima partijskog lanstva pouzdano je utvrena i u Izraelu; tu je izdana finansijska pomo partijama od strane drave izmeu 1969. i 1973. godine doprinela dramatinom smanjivanju lanstva (Mendilow, prema: Roper, 2001, 13). Ali lanstvo nije izgubilo znaaj za partiju jer ono ini regrutacionu osnovu kako za rukovodstvo same partije tako i za kadrove u dravnom aparatu. U relativno maloj zemlji kakva je na primer, Finska oko 300.000 ljudi je angaovano na razliitim partijskim zadacima, prvenstveno na razliitim izborima unutar i izvan partije (Mair, 1997, 147). Zbog toga, smanjivanje broja partijskih lanova ipak ima donju granicu, koju je mogue odrediti samo konkretno-istorijskom analizom odreene zemlje. U regionu centralne i jugoistone Evrope najnii udeo lanstva u populaciji identifikovan je u Poljskoj i kree se oko 1,3%, to je 6 do 7 puta manje nego u Crnoj Gori. Verovatno je vrednost 1-3% partijskog lanstva u stanovnitvu blizu prirodne granice, koja je odreena imanentnom tenjom partija da vre vlast i, tim uslovljenom, neophodnou da svojim lanovima popunjavaju vana mesta u vlastitoj organizaciji i u dravi na razliitim nivoima, od lokalnog do centralnog. Iz navedenih razloga, partije moraju da raspolau kadrovskim rezervoarom razliitih profesionalnih profila, to je nemogue bez brojnih lanova. Stoga je nemogua partija bez lanstva, sastavljena samo od rukovodilaca, kao to nije mogua ni glava bez tela. Prirodnu granicu nismo odredili jednoobrazno, nego u rasponu od 1 do 3%, jer pretpostavljamo da e male (po broju stanovnika) drave u koje svakako spada Crna Gora biti blie gornjoj granici raspona, zato to moraju da obrazuju jezgro dravnih slubi i politikih institucija kao i drave sa vie desetina ili stotina miliona stanovnika, dok e se drave sa velikom populacijom pribliavati donjoj granici raspona. Druga promena tie se slabljenja i postepenog nestajanja anstisistemskih partija. Budui da je poetkom dvadesetprvog stolea u bezmalo itavoj Evropi, a i u veini zemalja sveta, demokratija jedina igra u gradu, verujemo da e se to odraziti na nestanak preostalih antisistemskih partija (ili njihovih rezidua) u evropskim postkomunistikim zemljama. U Crnoj Gori ini se da je posle Referenduma 2006. preen Rubikon i da nijedna partija vie otvoreno ne dovodi u pitanje Crnu Goru kao politiku zajednicu niti uspostavljeni demokratski reim. Naravno, nije iskljueno da akteri poraeni na referendumu 2006. godine nastave da istrajavaju na svojim stanovitima, ali nema indicija da su u tenji ka njihovom ostvarenju spremni da primene
305
Koriena literatura
gh, Attila. 1993. From Nomenclatura to Clientura: The Emergence of New Political Elite in East Central Europe, Budapest: Department of Political Science, University of Budapest. gh, Attila. 1994. Hungarian Party System and Party Theory in the Transition of Central Europe, Journal of Theoretical Politics (2) 6: 217-238. Aldrich, John. 1995. Why Parties? The Origin and Transformation of Political Parties in America, Chicago: University of Chicago Press. Alexander, Herbert. 2001. Approaches to Campaign and Party Finance Issue, In: Foundations for Democracy, Approaches in Comparative Political Finance, Ed. Karl-Heinz Nassmacher, Baden-Baden and Washington: Nomos, in Cooperation with International Foundation for Electoral Systems. Al-Naqqasach, Farida. 1997. Restrictions Imposed on Political Parties and the Problem of Funding, Paper Presented at the Workshop: Funding Political Parties, Institute for Democracy and Electoral Assistance, Stockholm, 7-9 March 1997. Andvig, Jens, Fjelstad, Odd-Helge at al. 2000. Research on Corruption, A Policy Oriented Survey, Final Report, Bergen/Oslo: CMI and NUPI. Antoni, Slobodan. 2002. Zarobljena zemlja, Srbija za vlade Slobodana Miloevia, Beograd: Otkrovenje. Apter, David. 1968. Ideologie and Discontent. New York: The Free Press. Aron, Raymond. 1965. Democratie et totalitarisme. 1965. Paris: Gallimard. Aron, Remon. 1997. Demokratija i totalitarizam, Sremski Karlovci- Novi Sad: Knjiarnica Zorana Stojanovia. Axelrod, Robert, 1970. Conflict of Interest: a Theory of Divergent Goals with Applications to Politics, Chicago: Markham. Balazs, Magdalena and Enyedi, Zsolt. 1996. Hungarian Studies; The Alliance of Jung Democrats, In: Party Structure and Organizations in East-Central Europe, Ed. Paul Lewis, Cheltenham and Brookfield: Edgar Elgar. Banfield, Edgar. 1966. Political Influence, New York: The Free Press. Barber, Benjamin. 1984. Strong Democracy, Berkeley: University of California Press. Barker, Ferdinand. 1959. Introduction to Modern Politics, Notre Dame: University of Notre Dame. Barnes, Samuel. 1967. Leadership Style and Political Competence, In: Political Leadership in Industrialized Societies, Studies in Comparative Analisys, Ed. Lewis Festinger, New York, London, Sydney: John Wiley and Sons.
306
307
Bowler, Shaun. 2000. Parties in the Legislature: The Competing Explanations, In: Parties without Partisans, Polical Change in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London Oxford University Press. Brner, Franz. 1998. Investing Illegal Financing of Political Parties, Third European Conference of Specialised Services in the Fight against Corruption, Madrid, 28-30 October 1998. Burdeau, Georges. 1949. Traite de sciences politiques, tome III, Paris: LGDJ. Burke, Edmund. 1861. Thought on the Cause of the Present Discontents, Works, Vol. I, London: Bohn. Burns, MacGregor, James. 1963. The Deadlock of Democracy, Englewod Cliffs: Prentice Hall. Butler, David. 1981. Electoral Systems, In: Democracy at the Polls, Eds. David Butler, Howard Penniman and Austin Ranney, Washington and London: American Enterprise Institut for Public Policy Research. Campbell, Angus, Converse, Philip, Miller, Warren and Stokes, Donald. 1960. The American Voter, New York: Willey. Carothers Thomas. 1997. The Observers Observed, Journal of Democracy, ( July), Vol. 8, N. 3: 17-32. Caul, Miki and Gray Mark. 2000. From Platform Declarations to Policy Outcomes, In: Parties without Partisans, London: Oxford University Press. Cohen, Lenard. 2001. Serpent in the Bosom: The Rise and Fall of Slobodan Miloevi, Boulder, Colorado: Westview Press. Cole, Taylor, Deener, David, and Brady, Alexander. 1959. Great Britain and Comonwealth, In: European Political Systems, Ed. Taylor, Cole, New York: Alfred Knopf. Coleman, James and Rosberg, Carl. 1964. Political Parties and National Integration in Tropical Africa. Berkeley: University of California Press. Coleman, James and Rosberg, Carl. 1964. Political Parties and Political Integration. London: Faber and Faber. Colombo, Gherardo. 1998. Sanction and Remedies in Cases of Illegal Financing of Political Parties, Third European Conference of Specialised Services in the Fight against Corruption, Madrid, 28-30 October 1998. Comisso, Ellen. 1991. Political Coalitions, Economic Choices, In: Democracy and Political Transformation, Ed: Szobozlai Gyorgy, Budapest: Hungarian Political Science Organization. Converse, Philipe. 1966. The Concept of the Normal Vote, In: Elections and Public Order, Eds. Angus Campbel et al. New York: Wiley. Cooke, William. 1911. The History of Party from the Rise of the Whing, London. Coppedge, Michael. 2001. (De)institutionalization of Latin American Party
Bartolini, Stefano and Mair, Peter. 2001. Challenges in Contemporary Political Parties, In: Political Parties and Democracy, Eds. Larry Diamond and Richard Gunther, Baltimor and London: The John Hopkins University Press. Bartolini, Stefano and Mair, Peter. 1990. Identity, Competition and Electoral Availability: The Stabilisation of European Electorate 1885-1985, Cambridge: Cambridge University Press. Bierke, Volfgang. 1961. European Election by Direct Suffrage, Leiden: A. W. Birch, Sarah. 2000. Election and Representation in Post-Communist Eastern Europe, In: Elections in Central and Eastern Europe, The First Wave, Eds. Hans-Dieter Klingemann, Ekehard Mochmann and Keneth Newton, Berlin: WCB, Ed. Sigma. Blondel, Jean. 1963. Voters, Parties and Leaders, The Social Fabrick of British Politics, London: Penguin Books Blondel, Jean. 1967. Party Systems and Pattern of Government in Western Democracies, International Political Science Association, Brussels. Blondel, Jean. 1968. Party Systems and Patterns of Governments in Western Democracies, Canadian Journals of Political Science, no. 2 ( June): 180-303. Blondel, Jean. 1970. Party Systems and Patterns of Governement in Western Democracies, Canadian Journal of Political Science, 1: 180-203. Blondel, Jean. 1971. Comparing Political Systems, London: Weidenfeld and Nicolson. Blondel, Jean. 1973. Comparing Political Systems, Wiltshire, Trowbridge: Weidenfeld and Nicolson. Blondel, Jean. 1978. Political Parties a Genuine Case for Discontent, London: Wildwood House. Blunli, J. K. 1980. Karakter i duh politikih partija. Beograd: Dravna tamparija. Blyth, Mark. 2003. Globalization and the Limits of Democratic Choice Social Democracy and the Rise of Political Cartelization, Internationale Politik und Gesellschaft, 3: 47-60. Bobio, Norberto. 1997. Desnica i levica, Podgorica: CID. Bogdanor, Vernon. 1983. Introduction, In: Democracies and Elections, Eds. Vernon Bogdanor and David Butler, Cambridge: Cambridge University Press. Bogdanovi, Mira, Programi socijaldemokratskih partija zemalja u tranziciji, 2005. U: Programski identiteti socijaldemokratskih partija, Ur. Sreko Mihailovi, Beograd: Socijaldemokratski klub Friedrich Ebert Stiftung. Bosco, Anna, in collaboration with Carlos Caspar. 2001. Four Actors in Search of a Role; The Southern European Communist Parties, In: Parties, Politics and Democracy in the New Southern Europe, Eds. Nikiforos Diamanduro and Richard Gunther, Baltimor and London: The John Hopkins University Press.
308
309
Oxford: Oxford University Press. Dalton, Russell, McAlister, Ian and Wattenberg, Martin. 2000, Unthinkable Democracy, Political Change in Advanced Industrial Democracies, In: Parties without Partisans, Polical Change in Advanced Industrial Democracies, London: Oxford University Press. Darmanovi, Sran. 2007. Duga tranzicija u Crnoj Gori - od polukompetitivnih izbora do izborne demokratije, U: Izbori i izborno zakonodavstvo u Crnoj Gori 1990-2006, Red. Veselin Pavievi, Sran Darmanovi, Olivera Komar i Zlatko Vujovi, Podgorica: CEMI. De Swaan, Abram. 1973. Coalition Theories and Cabinet Formations: a Study od Formal Theories of Coalition Formation Applied to Nine Europeans Parliaments after 1918, Amsterdam; Elsevier. De Winter, Lieven. 2002. Parties and Government Formation, Portfolio Allocation, and Policy Definition, In: Political Parties in the New Europe, Political and Analitical Challanges, Eds. Kurt Richard Luther and Ferdinand Mler-Rommel, Oxford: Oxford University Press. Diamandouros, Nikiforos and Gunther, Richard. 2001. Introduction, In: Parties, Politics, and Democracy in the New Southern Europe, Baltimore: The John Hopkins University Press. Diamond, Larry. 1996. Is the Third Wave Over?, Journal of Democracy, 3: 20-38. Diamond, Larry. 1999. Developing Democracy, Toward Consolidation, Baltimor and London: The John Hopkins University Press. Dimitrijevi, Nenad. 2004. Srbija kao nedovrena drava, U: Izmeu autoritarizma i demokratije, Civilno drutvo i politika kultura, (knjiga II) Red. Dragica Vujadinovi, Lino Veljak, Vladimir Goati i Veselin Pavievi, Beograd: CEDET, CEDEM (Podgorica) i CTCSR (Zagreb). Dion, Leon. 1971. Fondements de la societe liberale, Quebec: Les presses de l universit Laval. Dion, Leon. 1972. Societe et politiques: La vie des groupes dinamique, Quebec: Les Presses de l Universite Laval. Dorsey, John. 1971. Political Executice: Leadership and Coordination, In: Government and Politics (Second Edition), Eds. Thomas Bernstein and Oth, New York: Random House. Doublet Ives-Marie. 1997. Parties Funding, Paper Presented at the Workshop on Funding Political Parties, Stockholm (7- 9 March 1997): Institut for Democracy and Electorale Assistence. Downs, Anthony. 1957. An Economic Theory of Democracies, New York: Harper. Duverger Maurice. 1980. Les Orangers du lac Balaton, Paris: Ed. du Seuil.
System, Paper presented to the XVII International Congress of Latin American Studies Association, Los Angelos. Coser, Lewis. 1956. The Function of Social Conflict, London: Routlege and Kegan Paul. Cotta, Maurizio. 1994. Building Party Systems after the Dictatorship: the East European Cases in Comparative Perspective, In: Democratization in Eastern Europe, Domestic and International Perspectives, Eds. Geoffrey Pridham and Tatu Vanhanen, London and New York: Routledge. Cotteret, Jean Marie et Emeri, Claude. 1970. Les systemes electoraux, Paris: Press universitaires de France. Cox, Garry, 1990. Making Votes Count, Strategic Coordination in the Worlds Electoral Systems, Cambridge: Cambridge University Press. ular, Goran. 2002. Hrvatski stranaki sustav 1989-2002, U: Izmeu autoritarizma i demokratije, Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Knjiga I, Institucionalni okvir, Urednici: Dragica Vujadinovi, Lino Veljak, Vladimir Goati i Veselin Pavievi, Beograd: CEDET, CEDEM i CTCSR. ular, Goran. 2005. Organizational Development of Parties and Internal Democracy in Croatia, In: Organizatioanl Structures and Internal Party Democracy in South Eastern Europe, Ed. Georgy Karasimeonov, Sofia: Gorex Press. ular, Goran. 2006. Organizacioni razvoj stranaka i interna stranaka demokratija u Hrvatskoj, U: Politike stranke i birai u dravama bive Jugoslavije, Ur. Zoran Lutovac, Beograd: Fridrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka. Daalder, Hans. 1996. Parties, Elites and Political Development in Western Europa, In: Political Parties and Political Development, Eds. Joseph LaPalombara and Myron Weiner, Princeton: Princeton University Press. Dahl, Robert. 1990. Party Systems and Patterns of Oppositions, In: The West European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University Press. Dahl, Robert. 1999. Demokratija i njeni kritiari, Podgorica: CID. Dalton, Russell. 2002. The Decline of Parties Identification, In: Parties without Partisan in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London: Oxford University Press. Dalton, Russell and Martin Wattenberg. 2002. Partisan Change and Democratic Process In: Parties without Partisan in Advancet Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London: Oxford University Press. Dalton, Russell and Wattenberg, Martin. 2000. Partisan Change and Democratic Process, In: Parties without Partisans, Polical Change in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London: Oxford University Press. Dalton, Russell, McAlister, Ian and Wattenberg, Martin. 2002. Political Parties and their Publics, In: Political Parties in the New Europe, Political and Analitical Challanges, Eds. Kurt Richard Luther and Ferdinand Mler-Rommel,
310
311
Organization, In: Parties without Partisans, Polical Change in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London Oxford University Press. Farrell, David. 2002. Campaign Modernization and West European Party, In: Political Parties in the New Europe, Political and Analitical Challanges, Eds. Kurt Richard Luther and Ferdinand Mler-Rommel, Oxford: Oxford University Press. Ferdinand, Peter. 2003. Party Funding and Political Corruption in East Asia: The Cases of Japan, South Korea and Taiwan, In: Funding of Political Parties and Election Campaigns, Ed. Reginald Austin and Maja Tjernstrm, Stockholm: IDEA. Field, Georges. 1969. Political Partisy, London: Methuen. Fink-Hafner, Danica i Kraovac, Alenka. 2006. Ideoloko-politiki rascjepi u Slovenskoj stranakoj areni poslije 1989, U: Razvoj politikog pluralizma u Sloveniji i Bosni i Hercegovini, Ur. Danica Fink-Hafner i Mirko Pejanovi, Ljubljana i Sarajevo: Fakulteta za drubene vede i Fakultet politikih nauka. Fink-Hafner, Danica. 1997. The Development of Political Parties in Slovenia, Paper Presented for Western Political Science Meeting in Tuscon, March 13-15 1997. Fink-Hafner, Danica. 2001. Politine stranke, Ljubljana: Fakulteta za drubene vede. Fink-Hafner, Danica. 2004. Politine stranke, Ljubljana: Fakulteta za drubene vede. Fisher, Stephen. 1980. The Decline of Parties - Thesis and the Role of Minor Parties, In: Western European Party Systems, Ed. Peter Merkl, New York: The Free Press. Flanagan, Scott and Dalton, Russell. 1990. Models of Changes, In: The West European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University Press. Friedrich, Carl. 1937. Constitutional Government and Democracy, New York: Harper. Friedrich, Carl. 1958. La dmocratie constitutionnelle, Paris: Press universitaires de France. Gallagher, Tom, Laver, Michael and Mair, Peter. 1992. Representative Government in Western Europe, New York: McGraw-Hill. Ganev, Venelin. 1997. Bulgarias Symphony of Hope, Journal of Democracy, 4: 125-140. Goati Vladimir i ost. 1985. Politiko angaovanje u jugoslovenskom drutvu, Beograd: Mladost. Goati Vladimir. 2003. Izborna nadmetanja u Saveznoj republici Jugoslaviji od 2000. do 2003, Beograd: CESID. Goati, Vladimir, Nenadi, Nemanja i Jovanovi Predrag. 2004. Finansiranje
Duverger, Maurice. 1959. Droit constitutionelle et insitutions politique, (quatrime edition), Paris: Presses universitaires de France. Duverger, Maurice. 1964. Introduction la politique, Paris: Gallimard. Duverger, Maurice. 1973. Sociologie de la politique, Paris: Press Universitaires de France. Duverger, Maurice. 1976. Les parties politiques (neufieme edition), Paris: Armand Coline. Easton, David. 1979. A System Analysis of Political Life, Chicago and London: The University of Chicago Press. Eckstein, Hary. 1966. Division and Cohesion in Democracy, Princeton: Princeton University Press. Edinger, Lewis. 1967. Editors Introduction, In: Political Leadership in Industriallized Society, Studies and Comparative Analysis, Ed. Lewis Edinger, New York, London, Sydney: John Wiley and Sons. Eisenstadt, S. N. 1965. Essays on Comparative Institutions, New York, London and Sydney: John Wiley and Sons. Eldersveld, Samuel. 1964. Political Parties, A Behavioral Analysis, Chicago: Rand McNally and Co. Eldersveld, Samuel. 1966. Polititical Parties, A Behavioral Analisys, Chicago: Rand Mc Mally. Eldersveld, Samuel. 1996. A Theory of the Political Parties, In: Political Parties and Political Behavior, Eds. William Crotty, Donald, Freeman, Douglas Gatlin, Boston: Allyn and Beckon. Epstein, Leon. 1956. British Mass Parties in Comparison with American Parties, Political Sciences Quatrterly, 1: 97-125. Epstein, Leon. 1960. British MPs and their Local Parties: the Suez Case, American Political Science Review, Vol. LIV, 2 : 379-388. Epstein, Leon. 1967. Political Parties in Western Democracies, London: Pall-Mall Press. Epstein, Leon. 1975. Political Parties, In: Nongovernmental Politics, Eds. Fred Greenstein and Nelson Polsby, Hanbook of Political Science, (Vol.4), Massachusetts, Menlo Parc: Addison-Wesley. Epstein, Leon. 1986. Political Parties in the Americam Mould. Medion: University of Wisconsin Press. Evans, Geoffrey and Whitefield, Stephen. 1993. Identifying the Bases of Party Competition in Eastern Europe, British Journal of Political Sciences, 23: 521-548. Farrell, David and Webb, Paul. 2002. Political Parties as Campaign Organization, In: Parties without Partisan in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London: Oxford University Press. Farrell, David and Webb, Paul. 2000. Political Parties as Campaign
313
predsednike kampanje 2004. u Srbiji. Beograd: Transparentnost Srbija. Goati, Vladimir, Nenadi, Nemanja i Jovanovi, Predrag. 2004. Fi nansiranje pretdsednike izborne kampanje 2004. u Srbiji, Udarac politikoj korupciji ili odravanje status-a quo, Beograd: Transparentnost Srbija. Goati, Vladimir. 1978. Ideologija i drutvena stvarnost, Beograd: Radnika tampa. Goati, Vladimir. 1984. Savremene politike partije, Beograd: Partizanska knjiga. Goati, Vladimir. 1984. Savremene politike partije, komparativna analiza, Beograd: Partizanska knjiga. Goati, Vladimir. 1989. Politiki pluralizam, nastanje i perspektive, U: Smisao jugoslovenskog pluralistikog oka, Red. Vladimir Goati, Beograd: Knjievne novine. Goati, Vladimir. 1991. Jugoslavija na prekretnici, od monizma do graanskog rata, Beograd: Jugoslovenski institut za novinarstvo. Goati, Vladimir. 1992. Viepartijski mozaik Srbije, U: Raanje javnog mnenja i politikih stranaka, Peujli, Miroslav i ost. Beograd: Institut za politike studije. Goati, Vladimir. 1996. Stabilizacija demokratije ili povratak moni zmu, Trea Jugoslavija sredinom devedesetih, Podgorica: UNIREKS. Goati, Vladimir. 1997. November 1996 Elections, Meaning and Effects, Balkan forum, (Skopje) 1: 5-25. Goati, Vladimir. 2000. Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990. do 2000, Bar: Conteco. Goati, Vladimir. 2001. Izbori u SRJ od 1990. do 1998, Volja graana ili izborna manipulacija, Dodatak: Izbori 2000. (drugo dopunjeno izdanje), Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju. Goati, Vladimir. 2001a, Priroda poretka i oktobarski prevrat u Srbiji, U: Revolucija i poredak u dinamici promena u Srbiji, Ur. Ivana Spasi i Milan Suboti, Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju. Goati, Vladimir. 2002. Izborni sistem Srbije, U: Izmeu autoritarizma i demokratije, Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Knjiga I, Institucionalni okvir, Urednici: Dragica Vujadinovi, Lino Veljak, Vladimir Goati i Veselin Pavievi, Beograd: CEDET, CEDEM i CTCSR. Goati, Vladimir. 2004. Partije i partijski sistem Srbije. Ni: OGI. Goati, Vladimir. 2006. Partijske borbe u Srbiji u postoktobarskom razdoblju. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung. Gouldner, Alvin. 1968. The Dialectic of Ideology and Technology, The Origin, Grammar and Future of Ideology, New York: Seabury Press. Gunther, Richard and Diamond, Larry. 2001, Types and Function of Parties, In: Political Parties and Democracy, Eds. Larry Diamond and Richard Gunther, Baltimor and London: The John Hopkins University Press. Haegel, Florence, Introduction, Dans: Partis politique et systme partisane en France, Dir. Florence Haegel, Paris: Presses de la fondationa nationale des sciences politiques. Hagopian, Mark. 1984. Regimes, Movements, and Ideologies, New York and London: Longman. Hajneman, Robert. 2004. Uvod u politike nauke, Podgorica: CID. Harmel, Robert 2002. Party Organizational Change: Competing Explanations?, In: Political Parties in the New Europe, Political and Analitical Challanges, Eds. Kurt Richard Luther and Ferdinand Mler-Rommel, Oxford: Oxford University Press. Harmel, Robert and Janda, Keneth. 1994. An Integrated Theory of Party Goals and Party Change, Journal of Theoretical Politics 6 (3): 259-287. Harmel, Robert. 2003. Party Organizational Change: Competing Explanations?, In: Political Parties in New Europe, Political and Analitical Challanges, Eds. Kurt Richard Luter and Ferdinand Mler-Rommel, Oxford: Oxford University Press. Heard, Alexandar. 1956. The Cost od Democracy. New York: Anchor. Heard, Alexander. 1960. The Cost of Democracy, Chapel Hill: University of North Carolina Press. Heard, Alexander. 1966. The Cost of Politics, In: Political Parties and Political Behavior, Eds. William Crotty, Donald Freeman, and Douglas Gatlin, Boston: Allyn and Bacon, Inc. Heberle, Rudolf. 1951. Social Movements, An Introduction to Political Sociology, New York: Appleton Century Croffts. Hejvud, Endru. 2004. Politika, Beograd: Clio. Hermens, Ferdinand. 1959. Democracy or Anarchie? A Study of Proportional Representation. Notre Dame: University of Notre Dame. Higley, John, Kulberg, Judith and Pakulski Jan. 1996. The Persistence of Postcommunist Elites, Journal of Democracy, 2: 133-138. Hofer, Erik. 2004. Pravi vernik, Misli o prirodi masovnih pokreta, Ni: Prosveta. Hoffman-Lange, Ursula 1986. Changing Coalitional Preferences among West German Parties, In: Coalitional Behavior in Theory and Practice An Introductive Model For Western Europe, Ed. Geoffrey Pridham, Cambridge: Cambridge University Press. Horowitz, Donald. 1991. A Democratic South Africa? Constitutional Engineering in a Devided Society. Berkeley: University of California Press. Huntington, Samuel. 1973. Political Order in Changing Societies, (Seventh Printing), New Hawen and London: Yale University Press. Huntington, Samuel. 1991. The Third Wave, Democratization in the Late
314
315
Open Society Institute/COLPI, 2-3 November 2001. Karasimeonov, Georgi. 2005. Internal Party Democracy in Bulgaria, Paper Presented at International Conference: Organizational Structures and Internal Democracy in South Eastern Europe, Sofia, 26-27 May 2005. Karasimeonov, Georgi. 1996. Bulgarias New Party System, In: Stabilizing Fragile Democracies, Comparing New Party Systems in Southern and Eastern Europe, Eds. Geoffrey Pridham and Paul Lewis, London and New York: Routledge. Karasimeonov, Georgi. 2004. The Party System in Bulgaria, Paper Presented in International Conference: Political Parties and the Consolidation of Democracy in South Eastern Europe, Sofia, 5-7 July 2004, Fridrich Ebert-Stiftung, Institut for Political and Legal Studies. Karklins, Rasma. 2007. Sistem me je naterao, Korupcija u postkomunistikim drutvima, Beograd: OEBS, Misija u Srbiji. Kasapovi Mirjana. 2000. Demokratska konsolidacija i izborna politika u Hrvatskoj 1990-2000, U: Hrvatska politika 1990-2000, Ur. Mirjana Kasapovi, Zagreb: Fakultet politikih znanosti Sveuilita u Zagrebu. Kasapovi, Mirjana and Zakoek, Nenad. 1994. Election and Emerging Party System in Post-Socialist Croatia, Prepared for the XVI IPSA World Congress, August 21-25, Berlin, Germany. Kasapovi, Mirjana. 1994. Politike stranke i stranaki sustav u Hrvatskoj, Politika misao, 1: 171-188. Kasapovi, Mirjana. 2003. Izborni leksikon, Zagreb: Politika kultura. Katz, Richard 1980. A Theory of Parties and Electoral Systems, Baltimore: The John Hopkins University Press. Katz, Richard and Mair, Peter. 1995. Changing Models of Party Organization and Party Democracy- The Emergence of Cartel Party, Party Politics, 1: 5-28. Katz, Richard and Mair, Peter. 2002. The Ascedancy of the Party in Public Office: Party Organizational Change in Twentieth-Century Democracies, In: Political Parties, Old Concept and New Challenges, Eds. Richard Gunther, Jose Ramon Montero and Juan Linz, Oxford: Oxford University Press. Katz, Richard. 2002. The Internal Life Of Parties, In: Political Parties in the New Europe, Political and Analitical Challanges, Eds. Kurt Richard Luther and Ferdinad Mler-Rommel, Oxford: Oxford University Press. Key V.O. 1955. A Theory of Critical Elections, Journal of Politics, 1: 1-18. Key, V.O. 1967. Politics, Parties and Pressure Groups, New York: Thomas Y. Crowell Company. Key, V.O. Politics, 1964. Parties and Pressure Groups (Third Printing), New York: Thomas Crowell Company. King Anthony. 1969. Political Parties in Western Democracies, Polity, 2: 102-124.
Twentieth Century, Norman and London: University of Oklahoma Press. Huntington, Samuel. 1991-1992. How Do Countries Democratize? Political Science Quarterly, 56: 581-596. Ikstens, Janis. 2001. Party Funding in Latvia, Paper Presented at the the Conference on Party Funding and Finance in Central And Eastern Europe, Open Society Institute/COLPI, 2-3 November 2001. Ingelhart, Ronald. 1979. Modernization and Postmodernization: Cultural, Economic and Political Change in 43 Societies, Princeton: Princeton University Press. Ingelhart, Ronald. 1990. The Nature of Value Changes, In: The West European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University Press. Ishiyama, John. 1995. Communist Party in Transition, Structures, Leaders and Processes of Democratization in Eastern Europe, Comparative Politics, 2: 133-148. Jain, Randhir. 2001. Electoral Financing in India, In: Foundation for Democracy, Approaches to Political Finance, Ed. Karl Heinz- Nassmacher, Baden Baden: Nomos Verlagsgeselschaft. Johsua, Florence. 2007. Les conditions de (re)production de la LCR, Lapproche par les trajectoires militants, Dans: Partis politique et systme partisane en France, Dir. Florence Haegel, Paris: Presses de la fondationa nationale des sciences politiques. Jovanovi, Slobodan. 1992. O dravi, Osnovi jedne pravne teorije, Beograd: Geca Kon. Jovevska, Aneta i Gaber-Damjanovska, Nataa, 2004. Political Parties in Republic of Macedonia, Paper Presented in International Conference: Political Parties and the Consolidation of Democracy in South Eastern Europe, Sofia, 5-7 July 2004, Fridrich Ebert-Stiftung, Institute for Political and Legal Studies. Kaen, John. 1988. Democracy and Civil Society, London: Verso. Kajsiu, Blendi. 2004. Albanian Political System-Amidst Dilemmas and Challanges, A Country Report, Paper Presented in International Conference: Political Parties and the Consolidation of Democracy in South Eastern Europe, Sofia, 5-7 July 2004, Fridrich Ebert-Stiftung, Institut for Political and Legal Studies. Kajsiu, Blendi. 2005, Political Parties in Albania, Paper Presented at International Conference: Organizational Structures and Internal Democracy in South Eastern Europe, Sofia, 26-27 May 2005. Kajsiu, Blendi. 2005. Organizational Structures and Internal Party Democracy in Albania, In: Organizatioanl Structures and Internal Party Democracy in South Eastern Europe, Ed. Georgy Karasimeonov, Sofia: Gorex Press. Kanev, Dobrin. 2001. Party Funding in Estonia, Paper Presented at the the Conference on Party Funding and Finance in Central And Eastern Europe,
316
317
Measure with Application to West Europa, Comparative Political Studies, 1: 3-27. LaPalombara, Joseph and Weiner, Myron. 1966. Conclusion, In Political Partes and Political Development, Eds. Josph La Palombara and Myron Weiner, Princeton: Princeton University Press. Lasswell, Harold and Kaplan, Abraham. 1950. Power and Society, Yale: Yale University Press. Lavau, Georges. 1953. Partis politiques et realite sociale, Contribution a une atude realiste des partis politiques, Paris: Armand Coline. Laver, Michael and Schonfeld, Norman. 1990. Multiparty Government, The Politics of Coalition in Europe, Oxford: Oxford University Press. Laver, Michael. 1986. Between Theoretical Elegance and Political Reali ty: Deductive Models and Cabinet Coalition in Western Europe, In: Coalitional Behavior in Theory and Practice, An Introductive Model For Western Europe, Ed. Geoffrey Pridham, Cambridge: Cambridge University Press. Lawson, Kay and Merkl, Peter. 1988. Alternative Organizations: Environmental, Supplementary, Comunitarian, and Antiauthoritarian, In: When Parties Fail, Emerging Alternative Organizations, Eds. Kay Lawson and Peter Merkl, Princeton: Princeton University Press. Lazarsfeld, Paul, Berelson, Bernard, Gaudet, Hazel. 1944. The Peoples Choice, How the Voters Makes his Mind in a Presidential Campaign, New York: Columbia University Press. Leiserson, Avery. 1971. Elections, Groups, and Parties: the Representation of Political Interests, In: Government and Politics (Second Edition), John Wahlke and Alex Dragnich, New York: Random House. Leiserson, Michael. 1968. Faction and Coalitions in One-Party Japan: An Interpretation Based on the Theory of Games, American Political Science Review, Vol. 62, No 3: 770-787. Lewis, Paul. 1996. Introduction and Theoretical Overview, In: Party Structure and Organization in East-Central Europe, Ed. Paul Lewis, Cheltenham and Brookfield: Edward Elgar. Lijphard, Arend. 1981. Introduction: Ideological, Programatic and Pragmatic Parties, In: Democracy at the Pools, A Comparative Study of Competitive National Elections, Eds. David Butler, Harward Penniman and Austin Ranney, Washington and London: American Enterprise Institut fo Public Research. Lijphart, Arend. 1984. Democracies, Pattern of Majoritarian and Consensus Government in Twenty-One Coutries, New Hawen: Yale University Press. Lijphart, Arendt. 1991. Presidentialism and Majoritarian Democracy,Theoretical Observation, In: Democracy and Political Transformation, Ed. Georgy Szoboszlai, Budapest: Hungarian Political Science Association. Lijphart, Arendt. 2003. Modeli demokratije, Podgorica: Slubeni list SCG, CID.
Kirchheimer, Otto. 1966. The Transformation of the Western European Party Systems, In: Political Parties and Political Development, Eds. Joseph Pallombara and Myron Weiner, Princeton, New Jersy: Princeton University Press. Kitschelt, Herbert, Dimitrov, Dimitar and Kanev, Assen. 1995. The Structuring of the Vote in Post-Communist Systems: The Bulgarian Example, European Journal of Political Research, 27: 143-159. Kitschelt, Herbert, Zdenka Mansfeldova, Radoslaw Markowski, and Gbor Tka. 2000. Post-Communist Party System, Competition, Representation and Inter-Party Cooperation, Cambridge: Cambrige University Press. Kitschelt, Herbert. 1992. The Formation of Party Systems in East Central Europe, Politics and Society, 1: 29-50. Kitschelt, Herbert. 1995. Charismatic, Clientelistic and Programatic Parties, Accounting for Different Pattern of Party Formation in Newly Founded Democracies, Paper Prepared for the Third Annual Conference on the: Individual versus State, Political Represenation, Party nad Parliamentary Democracy, Budapest, 16-17 June 1995. Kitschelt, Herbert. 2001. Divergent Path of Postcommunist Democracies, In: Political Parties and Democracy, Eds. Larry Diamond and Richard Gunther, Baltimor and London: The John Hopkins University Press. Klingeman, Hans-Dieter. 1996. Proces nastajanja kompetitivnih partij skih sistema u Istonoj Evropi, U: Postkomunizam i vlast. Priredili: Vuina Vasovi i Vojislav Stanovi, Beograd: Jugoslovensko udruenje za politike nauke i Fakultet politikih nauka. Komi, Jovan i ost. 2003. Istorijsko-etniki rascepi i politika pregrupisavanja u Srbiji, U: Osnovne linije partijskih podela i mogui pravci politikog pregrupisavanja u Srbiji, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka. Komi, Jovan. 2002. Programska evolucija partija, U: Partijska scena Srbije posle 5. oktobra 2000, Red. Vladimir Goati, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka. Kostelecky, Tomas. 1999. Postcommunist Party Development in Czech Republic, Slovakia, Poland and Hungaria: Is There Any Logic? (forthcoming). Kotunica, Vojislav i avoki, Kosta. 1983. Stranaki pluralizam ili monizam. Drutveni pokreti i politiki sistem u Jugoslaviji 1944-1949, Beograd: Beogradski univerzitet, Institut drutvenih nauka. Kregar, Josip. 2001. Finansing on Political Parties, Paper Presented at the the Conference on Party Funding and Finance in Central And Eastern Europe, Open Society Institute/COLPI, 2-3 November 2001. Kuki, Slavo. 2006. Osobenosti politikog organiziranja u Bosni i Hercegovini, U: Politike stranke i birai u dravama bive Jugoslavije, Ur. Zoran Lutovac, Beograd: Fridrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka. Laakso, Markku and Taagapera, Rein. 1979. Efective Number of Parties, a
318
319
Peter Mair, Oxford: Oxford University Press. Mair, Peter. 1997. Party System Change, Approaches and Interpretations, Oxford: Clarendon Press. Marsh, David and Stoker, Gerry. 2005. Uvod, U: Teorije i metode politike znanosti, Red. David Marsh i Gerry Stoker, Zagreb: Fakultet politike znanosti. May, John. 1973. Opinion Structure of Political Parties: The Special Law of Curvilinear Disparity, Political Studies, 21: 135-151. McFaul, Michel. 1994. Russias Emerging Political Parties, Journal of Democracy, 1: 25-41. McKenzie, Robert. 1955. Power in British Parties, British Journal of Sociology, 2: 123-132. McKenzie, Robert. 1963. British Political Parties, London: Mercury Books. McKenzie, Robert. 1964. British Political Parties (Second Revisited Edition), London: Mercury Book. Medison, James. 1981. Priroda i uzroci stranarstva, U: Federalistiki spisi, Red. Vojislav Stanovi, Beograd: Radnika tampa. Mellors, Colin and Brearey, Patricia. 1986. Multy-Dimensional Approaches to the Study of Local Coalitions: Some Cross-National Comparisons, In: Coalitional Behavior in Theory and Practice An Introductive Model For Western Europe, Ed. Geoffrey Pridham, Cambridge: Cambridge University Press. Mny, Ives. 1992. La Corruption de la Rpublique, Paris: Fayard. Merkl, Peter. 1980. Introduction, In: Western European Party System, Trend and Prospects, Ed. Peter Merkl, London: The Free Press. Merkl, Peter. 1980. The Sociology of European Parties: Members, Voters, and Social Groups, In: Western European Party System, Trend and Prospects, Ed. Peter Merkl, London: The Free Press. Merriam, Charles and Gosnell, Harold. 1949. American Party System, (4th ed), New York: The MacMillan Company. Merriam, Charles. 1923. The American Party System. New York: MacMillan. Merton, Robert. 1965. Elements de theorie et de metodes de sociologie, Paris: Gallimard. Meynaud, Jean. 1958. Les groupes de pression en France. Paris: Armand Coline. Meynaud, Jean. 1965. Les parties politiques en France. Paris: Armand Coline. Meynaud, Jean. 1965. Les parties politiques en Italie, Paris: Press universitaires de France. Michels, Robert. 1962. Political Parties, A Sociological Studie of the Oligarchical Tendencies of Modern Democracy, New York: Collier Book.
Linc, Huan i Stepan, Alfred. 1998. Demokratska tranzicija i konsolidacija, Beograd: Filip Vinji. Linz, Juan. 1978. Crisis, Breakdown and Reequilibration, In: The Breakdown od Democratic Regime, Ed. Juan Linz and Alfred Stepan, Baltimor: John Hopkins University Press. Linz, Juan. 2002. Parties in Contemporary Democracies: Problems and Paradoxes, In: Political Parties, Old Concept and New Challenges, Eds. Richard Gunther, Jose Ramon Montero and Juan Linz, Oxford: Oxford University Press. Linz, Juan and Stepan, Alfred. 1992. Political Identities and Electoral Sequences: Spain, the Soviet Union and Yugoslavia, Deddalus, 121: 123-139. Lipset, Seymon, Martin. 2001. The Americanization of the European Left, In: Political Parties and Democracy, Eds. Larry Diamond and Richard Gunther, Baltimor: John Hopkins University Lipset, Seymor Martin. 1969. Politiki ovek, Beograd: Rad. Lipset, Seymor, Martin and Rokkan, Stein. 1967. Cleavage Structure, Party Systems and Voter Alignments: An Introduction, In: Party Systems and Voter Alignments Cross-National Perspectives, New York: The Free Press. Lipset, Seymor, Martin. 1962. Introduction, In: Political Parties, Michels, Robert, New York: Collier Books. Lipson, Leslie. 1954. The Great Issues of Politics, Prentice-Hall: Englewood Cliffs. Loosepnore, John and Hanby, Victor. 1971. The Theoretical Limits of Maximum Distortion: Some Analitic Expression for Electoral System, British Journal of Political Science, 1: 467-477. Lowell, Lorense. 1896. Governments and Parties in Continental Europe, New York: The Free Press. Luebbert, Gregory. 1986. Comparative Democracy: Policy Making and Governing Coalition in Europe and Israel, New York: Columbia University Press. Luki, Radomir. 1966. Politike stranke, Beograd: Narodna knjiga. Luther, Kurt and Mller Romell. 2002. Introduction, In: Political Parties in the New Europe, Political and Analitycal Challenges, Eds: Kurt Luther and Ferdinand Mler-Romel, Oxford: Oxford University Press. Lutovac, Zoran. 1997. Politiko angaovanje kosovskih Albanaca, U: Partijski mozaik Srbije 1990-1996, Priredio: Vladimir Goati, Beograd: Beogradski krug i AKAPIT. Macpherson, C.B. 1962. Democracy in Albert: Social Credit and Party System (Second Edition) Toronto: University of Toronto Press. Mainwaring, Scott. 1998. Party Systems in the Third Wave, Journal of Democracy, 3: 67-82. Mair, Peter. 1990. Introduction, In: The West European Party System, Ed.
320
321
Comparative Political Finance, Ed. Karl-Heinz Nassmacher, Baden-Baden and Washington: Nomos Verlagsgesellschaft. Nassmacher, Karl-Heinz. 1992. Comparing Party and Campaign Finance in Western Democracies, In: Campaign and Party Finance in North America and Western Europe, Boulder, San Francisco and Oxford: Westview Press. Nassmacher, Karl-Heinz. 2003. Introduction: Political Parties, Funding and Democracy, In: Funding Parties and Election Campaigns: A Handbook, Eds. Karl-Heinz Nassmacher and Daniel Zovatto, London: Paperback. Nassmacher, Karl-Heinz. 2003a. Introduction: Political Parties, Funding and Democracy, In: Funding of Political Parties and Election Campaigns, Ed. Reginald Austin and Maja Tjernstrm, Stockholm: IDEA. Neumann, Sigmund. 1956. Toward a Comparative Study of Political Parties, In: Modern Political Parties, Ed. Sigmund Neumann, Chicago: University of Chicago Press. Neumann, Sigmund. 1956. Modern Political Parties, Approaches to Comparative Politics, Ed. Sigmund Neumann, Chicago: Chicago University Press. Neumann, Sigmund. 1963. The Democratic Decalog, Changes in Society and Their Impact on the State, In: Democracy in Changing Society, Ed. Henry Ehrmann, Bombay: Varliks Feller and Simons. Newell, James. 2000, Party Finance and Political Corruption, In: Party Finance and Political Corruption, Houndmilles, Basingstoke, Hamshire and London: Macmillan Press. Nohlen, Dieter. 1992. Izborno pravo i stranaki sustav, Zagreb: kolska knjiga. Offe, Claus, 1991. Capitalism by Democratic Theory Facing the Tripple Transition in East-Central Europe, Social Research, 58 (4), 865-892. Olson, Manscur. 1971, The Logic of Collective Action, Public Goods and the Theory of Groups, Cambridge: Harvard University Press. Ostrogorski, Moisei. 1902. La democratie et organisation des partis politiques, Paris: Calmann-Levy Panebianco, Angelo. 1988. Political Parties: Organization and Power, Cambridge: Cambridge University Press. Panebianco, Angelo. 1988a. The Italian Radicals: New Wine in an Old Bottle, In: When Parties Fail, Emerging Alternative Organizations, Eds. Kay Lawson and Peter Merkl, Princeton: Princeton University Press. Panti, Dragomir. 2003, Kulturno vrednosni rascepi kao determinante partijskog pregrupisavanja u Srbiji, U: Jovan Komi i ost. Osnovne linije partijskih podela i mogui pravci politikog pregrupisavanja u Srbiji, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka. Panti, Dragomir. 1994. Voters Value Orientations in Serbia, In: Challenges
Mihailovi, Sreko, Stojiljkovi, Zoran i Gradimir, Ivani. 2003. Sindikati u promenama, promene u sindikatima, Sindikalni barometar 3, Beograd: Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost. Mihailovi, Sreko i ost. 2005. Politike podele u Srbiji-pet godina posle, Beograd: CESID. Mihailovi, Sreko, Vasovi, Mirjana, Stojiljkovi, Zoran, Gredelj, Stjepan i Nikoli, Milan, Mirjana i ost. 2003. Veliko zamajavanje naroda se nastavlja, Beograd: Centar za prouavanje alternativa. Mihailovi, Sreko. 1995. Odnos prema demokratiji u istraivanjima javnog mnenja, Socioloki pregled (XXIX), 1: 85-97. Mihailovi, Sreko. 1998. Odnos graana i politikih stranaka, privid posredovanja, Neobjavljeni rukopis. Mihailovi, Sreko. 2003. Aktivizam u lokalnoj zajednici, Beograd: CESID (mimeo). Mihailovi, Sreko. 2005. Samoidentifikacija u politikom prostoru (rukopis) Milibrath, Lester 1965. Political Participation, Chicago: Rand McNally. Mitev, Petar, Emil. 1991. From Communism to Democracy, The New Elites in the Contex of the Social Changes, Paper Presented in International Conference: New Elites, Social Stratification and Social Mobility in the Course of Antinomenclatura Revolution, American University, Blagoevgrad. Misztal, Barbara. 1992. Must Eastern Europe Follow Latin American Way, Archives europeennes de sociologie, 1: 151-183. Montero, Ramon Jose and Gunther, Richard. 2002. Introduction: Reviewing and Reassessing Parties, In: Political Parties, Old Concept and New Challenges, Eds. Richard Gunther, Jose Ramon Montero and Juan Linz, Oxford: Oxford University Press. Montesquieu, Charles-Luis de Secondat, Baron de. 1961, De l esprit de lois, Paris: Garnier Freres. Morlino, Leonardo. 1986. Consolidamento democratico: definizione e modeli, Rivista Italiana di scienza politica, 16: 197-238. Morlino, Leonardo. 1996. Crisis of Parties and Change Of Party System in Italy, Party Politics, 2, 1; 5-30 Mungiu-Pippidi, Alina. 2005. Fighting Political Corruption in Postcommunist Europe, In: A Quest for Political Integrity, Bucuresti: Polirom. Nassmacher, Karl-Heinz. 2001. Monitoring, Contol and Enforcement of Political Finance Regulation, In: Foundations for Democracy, Approaches in Comparative Political Finance, Ed. Karl-Heinz Nassmacher, Baden-Baden and Washington: Nomos Verlagsgesellschaft. Nassmacher, Karl-Heinz. 2001a. Comparative Political Finance in Established Democracy - Introduction, In: Foundations for Democracy, Approaches in
322
323
and the Consolidation of Democracy in South Eastern Europe, Sofia, 5-7 July 2004, Fridrich Ebert-Stiftung, Institut for Political and Legal Studies. Posada-Carbo, Eduardo. 1996. Latin America, Regional Overview, London: The Economist Intelligence Unit. Prelot, Marcel. 1973. Sociologie politique, Paris: Dalloz. Pridham, Geoffrey. 1986a. Italys Party Democrarcy and Coalitional Behavior: A Case Study in Multy-Dimensionality. In: Coalitional Behavior in Theory and Practice An Introductive Model For Western Europe, Ed. Geoffrey Pridham, Cambridge: Cambridge University Press. Pridham, Geoffrey and Lewis, Paul. 1996. Introduction: Stabilizing Fragile Democracies and Party System Development, In: Stabilizing Fragile Democracies, Comparing New Party Systems in Southern and Eastern Europe, Eds. Geoffrey Pridham and Paul Luis, London and New York: Routledge. Pridham, Geoffrey. 1986. An Inductive Framework for Coalitional Behavior: Political Parties in Multy-Dimensional Perspective in Western Europe, In: Coalitional Behavior in Theory and Practice An Introductive Model For Western Europe, Ed. Geoffrey Pridham, Cambridge: Cambridge University Press. Puhle, Hans-Jrgen. 2001. Mobilizers and Late Modernizers, Socialist Parties in the New Southern Europe, In: Parties, Politics and Democracy in the New Southern Europe, Eds. Nikiforos Diamadouros and Richard Gunther, Baltimor and London: The John Hopkins University. Puhle, Hans-Jurgen. 2002. Still the Age of Cattch-allism? Volkspartein and Partaienstaat in Crisis and Re-equilibration, In: Political Parties, Old Concept and New Challenges, Eds. Richard Gunther, Jose Ramon Montero and Juan Linz, Oxford: Oxford University Press. Pusi, Eugen. 1989. Drutvena regulacija, Zagreb: kolska knjiga. Radovi, Zorica. 1996. Novac u politici kao demokratsko pitanje, Strani pravni ivot, 1-3: 83-91. Rae, Douglas, Taylor, Michel. 1970, The Analysis of Political Cleavages, New York: Yale University Press. Rae, Douglas. 1967. The Political Consequences of Electoral Laws, New Haven and London: Yale University Press. Ramon-Montero, Jose and Gunther, Richard. 2002. Introduction: Reviewing and Reassessing Parties, In: Political Parties, Old Concept and New Challenges, Eds. Richard Gunther, Jose Ramn and Juan Linz, Oxford: Oxford University Press. Ranney, Alan and Kendall, William. 1956. Democracy and American Party System, New York: Harcourt, Brace. Rassmunsen, Jorgen. 1969. The Process of Politics, A Comparative Approach, New York: Atherton Press. Riker, William. 1962. The Theory of Political Coalitions, New Haven and
of Parliamentarism, The Case of Serbia in Early Nineties, Ed. Vladimir Goati, Belgrade: Institute of Social Sciences. Panti, Dragomir. 2002. Vrednosti biraa pre i posle demokratskog preokreta 2000. godine, U: Partijska scena Srbije posle 5. oktobra 2000, Red. Vladimir Goati, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka. Pasqino, Gianfranco. 1990. Party Elites and Democratic Consolidation, Cross-National Comparison of Southern European Experience, In: Securing Democracy, Political Parties and Democratic Consolidation, Ed. Geoffrey Pridham, London: Routledge. Pasquino, Gianfranco. 2001. The New Campaign Politics in Southern Europe, In: Parties, Politics and Democracy in the New Southern Europe, Eds. Nikiforos Diamadouros and Richard Gunther, Baltimor and London: The John Hopkins University. Pateman, Carole. 1970. Participation and Direct Democracy, Cambridge: Cambridge University Press. Pavievi, Veselin i Darmanovi, Sran. 2000. Javno mnenje Crne Gore, Izvetaj br. 1, Podgorica: CEDEM. Pavievi, Veselin i Goati, Vladimir. 2002. Reforma izbornog sistema Crne Gore, Podgorica: Akcija (mrea nevladinih organizacija). Pavievi, Veselin. 1997. Izborni sistem i izbori u Crnoj Gori 1990-1996. Podgorica: Fond za otvoreno drutvo. Pedersen, Morgens. 1990. Electoral Volatility in Western Europe, 1948-1977, In: The West European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University Press. Pederson, Morgens. 1988. The Defeat of All Parties: The Danish Folketing Elections 1973, In: When Parties Fail, Emerging Alternative Organizations, Eds. Kay Lawson and Peter Merkl, Princeton: Princeton University Press. Pentus, Keit. 2001. Party Funding in Estonia, Paper Presented at the the Conference on Party Funding and Finance in Central And Eastern Europe, Open Society Institute/COLPI, 2-3 November 2001. Pinto-Duschinski, Michael. 2002. Financing Politics: A Global View, Journal of Democracy, Vo1. 3, No 4 (Oktober): 69-86. Pinto-Duschinski, Michael. 1972. Power in Conservative Party, Political Studies, 1-31-57. Pinto-Duschinski, Michael. 2002. Financing Politics: A Global View, Paper Presented at the Conference of Party Funding and Finance in Central and Eastern Europe, Madrid. Pizzorno, Alessandro. 1990. Parties in Pluralism, In: The West European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University Press. Popa, Cosmin. 2004. Political Parties in Romania: Between Tradition and Reform 2000-2004, Paper Presented in International Conference: Political Parties
324
325
Saffu, Yaw. 2003. The Funding of Political Parties and Elections Campaigns in Africa, In: Funding of Political Parties and Election Campaigns, Ed. Reginald Austin and Maja Tjernstrom, Stockholm: IDEA. Sakwa, Richard. 2000. Russia: from Corrupt System to a System with Corruption, In: Party Finance and Political Corruption, Houndmilles, Basingstoke, Hamshire and London: Macmillan Press. Sartori, ovani. 2003, Uporedni ustavni inenjering, Strukture, podsticaji, ishodi, Beograd: Filip Vinji. Sartori, Giovani. 2001. Demokratija, ta je to, Podgorica: CID. Sartori, Giovanni. 1976. Party and Party Systems, A Framework for Analysis, Volume I, Cambridge: Cambridge University Press. Sartori, Giovanni. 1990. Structuring the Party System, In: The West European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University Press. Sartori, Giovanni. 1991. Repencer la democratie: mauvais regime et mauvais politiques, Revue internationale de sciences sociales, 129: 465-481. Sartori, Giovanni. 1998, Elections et parties, In: Dmocratie, Eds. Robert Darton et Olivier Duhamel, Paris: Editons Rocher. Scarow, Susan, Webb, Paul and Farrell, David. 2002. From Social Integration to Electoral Contestation: The Changing Distribution of Power within Political Party, In: Parties without Partisan in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London: Oxford University Press. Scarrrow, Susan, Webb, Paul, and Farrell, David. 2000, From Social Integration to Electoral Contest, The Changing Distribution of Power within Political Parties, In: Parties without Partisans, Polical Change in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London: Oxford University Press. Schattschneider, E.E. 1960. The Semi-Sovereign People, A Realist View of Democracy, New York: Holt, Reinhart and Winston. Schlesinger, Arthur. 1976. The Cycles of American History, Princeton: Princeton University Press. Schlesinger, Joseph. 1965. Political Parties Organization, In: Handbook of Oranizations, Ed. James March, Chicago: Rand McNally. Schlesinger, Joseph. 1967. Political Careers and the Party Leadership, In: Political Leadership in Industrialized Societies, Studies in Comparative Analysis, Ed. Lewis Edinger, New York, London, Sydney: John Wiley and Sons Inc. Schmitter, Philippe. 1986. An Introduction to Southern European Transition from Authoritarian Rule: Italy, Greece, Portugal and Turkey, In: Transition to Authoritarian Rule, Southern Europe, Eds. Guillermo ODonnell, Philippe Schmitter and Laurence Whitehead, Baltimor and London: The John Hopkins University Press. Schmitter, Philippe. 2001. Parties Are Not What They Once Were, In: Political Parties and Democracy, Eds. Larry Diamond an Richard Gunther, Baltimor
London: Yale University Press. Riker, William. 1986. Duvergers Law Revisited, In: Electoral Laws and Their Political Consequences, Eds. Bernard Grofman and Arendt Lijphardt, New York: Agaton Press. Rokeach, Milton. 1973. The Nature of Values, New York: The Free Press. Roper, Steven. 2001. Campaign Finance in South-East Europe: The Case of Romania, Paper Presented at the Conference on Party Funding and Finance in Central and Eastern Europe, Open Society Institute/COLPI, 22 November 2001. Rose, Richard and Mackie, Thomas. 1988. Do Parties Persist or Fail? The Big Trade-off Facing Organizations, In: When Parties Fail, Emerging Alternative Organizations, Eds. Kay Lawson and Peter Merkl, Princeton: Princeton University Press. Rose, Richard and Urwin, Derek. 1990. Persistence and Change in Western Party Systems 1945-1969, In: The West European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University Press. Rose, Richard. 1965. Politics in England, London: Faber and Faber. Rose, Richard. 1974. The Problem of Party Government, London: Macmillan. Rose, Richard. 1983. Opinion Polls as Feedback Mechanisms: from Cavalry Charge to Electronic Warfare, Glasgow, University of Strathclide. Rose, Richard. 1993. Election and Electoral Systems; Choices and Alternatives, In: Democracy and Election, Eds. Vernon Bogdanor and David Butler, Cambridge: Cambridge University Press. Rose, Richard. 1994, Mobilizing, Demobilied Voters in Post-Communist Societies, Party Politics, 2/3: 549-563. Roskin, Michael. 1993. The Emerging Party Systems of Central and Eastern Europe, East European Quarterly, XXVII, N. 1: 47-63. Ross-Taylor. Lily. 1977. La politique de partis politiques a Rome de Cesar, Paris: Francois Maspero. Ruso, an-ak. 1982. Drutveni ugovor ili princip politikog prava, Beograd: tamparija S. Horovica. Russell, Dalton, McAllister, Ian and Wattenberg, Martin, 2002, The Consequences of Partisan Dealignment, In: Parties without Partisan in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London: Oxford University Press. Seurin, Jean-Louis. 1953. La structure interne des parties politiques amricaines, Paris: Armande Coline. Saalfeld, Thomas. 2000. Court and Parties: Evolution and Problem of Political Funding in Germany, In: Party Finance and Political Corruption, Houndmilles, Basingstoke, Hamshire and London: Macmillan Press.
326
327
In: Representation, Eds. Ronald Pennock and John Chapman, New York: Atherton Press. Strmiska, Maximilin. 2001. Challenges of Consolidation and the PostCommunist Party Systems, Collection of Essay, Brno: Masarik University. Strm, Kaare, 1990. A Behavioral Theory of Competitive Political Parties, American Journal of Political Sciences, 34: 565-598. Strm, Kaare. 2000. Parties at the Core of Government, In: Parties without Partisans, Polical Change in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London: Oxford University Press. Strm, Kaare. 2002. Parties at the Core of Governement, In: Parties without Partisans, Cambridge: Cambridge University Press. umpeter, Josef. 1960. Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Beograd: Kultura. Taagapera, Rein and Shugart, Soberg Matthew. 1989. Seats and Votes, The Effect and Determinants of Electoral System, New Haven and London: Yale University Presse. Taras, Ray. 1993. Leadership and Executives, In: Developments in EastEuropean Politics, Eds. Stephen White, Judy Batt and Paul Lewis, Lonon: Macmillan. Thies, Michael. 2000. On the Primacy of Party in Government: Why Legislative Parties Can Survive Party Decline in Electorate: In: Parties without Partisans, Political Change in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, Oxford: Oxford University Press. Thomson, Edvard. 1991. And ad Histories, In: Europe from Bellow, An East-West Dialog, Ed. Mery Caldor, London: Verso. Tiberj, Vincent. 2007. Le system partisan comme espace possible, Dans: Partis politique et systme partisane en France, Dir. Florence Haegel, Paris: Presses de la fondationa nationale des sciences politiques. Tka, Gbor. 1995. Voting Behavior in 1990, In: The 1990. Election to the Hungarian National Assembly: Analysis, Document and Data, Ed. Gbor Tka, Berlin: Sigma. Tka, Gbor. 1997. Political Parties and Democratic Consolidation in East Central Europe, Glasgow: Centre for the Study of Public Policy, University of Strathclude. Toplak, Jurij. 2002. Party Funding in Slovenia (mimeo). Torcal, Mariano, Gunther, Richard and Ramon-Montero, Jose. 2002. AntiParty Sentiments in Southern Europe, In: Political Parties, Old Concepts and New Challenges, Eds. Richard Gunther, Jose Ramon-Montero and Juan Linz, Oxford: Oxford University Press. Tsebelis, Georges. 1994. Decision Making in Political Systems: Vetoplayer in Presidentialism, Multi-Cameralism and Multipartism, British Journal of Political
and London: The John Hopkins University Press. Schonfeld, William. 1980. La stabilit des dirigeants des parties politiques; la thorie de l oligarchie de Robert Michels, Revue francaise des sciences politiques, 4: 846-874. Seiler, Daniel. Les parties politiqe en Europe, (deuxieme edition), Paris: PUF. 1982. Seligman, Lester. 1967. Political Parties and the Recruitment of Politica Leaders, In: Political Leadership in Industrialized Societies, Studies in Comparative Analysis, Ed. Lewis Edinger, New York, London and Sydney: John Wiley and Sons Inc. Selznick, Peter. 1957, Leadership in Administration, New York: Harper and Row. Sforza, Serenella. 2002. Party Organization and Party Performace: The Case of the Socialist Party, In: Political Parties, Old Concept and New Challenges, Eds. Richard Gunther, Jose Ramon Montero and Juan Linz, Oxford: Oxford University Press. Siaroff, Allan. 2000. Comparative European Party Systems, An Analysis of Parliamentary Elections since 1945, New York and London: Garland Publishing, Inc. ibek, Ivan. 1998. Osnove politike psihologije, Zagreb, Politika kultura. iljanovska-Davkova, Gordana. 2006. Makedonske partije kroz prizmu ideologije, U: Politike stranke i birai u dravama bive Jugoslavije, Ur. Zoran Lutovac, Beograd: Fridrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka. iljanovska-Davkova, Gordana. 2005. Organizational Structure and Internal Democracy in Republic of Macedonia, Paper Presented at International Conference: Organizational Structures and Internal Democracy in South Eastern Europe, Sofia, 26.-27. May 2005. Simmel, Georg. 1955. Conflict (trans. Kurt H. Wolf ), Glencoe: The Free Press. Slavujevi, Zoran. 2002. Partijska identifikacija graana pre i posle izbora 2000, U: Partijska scena Srbije posle 5. oktobra 2000, Red. Vladimir Goati, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka. Slavujevi, Zoran. 1997. Kriza poverenja u institucije sistema, U: Izmeu osporavanja i podrke, Javno mnenje o legitimitetu tree Jugoslavije, Red. Sreko Mihailovi, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka. Sobolevski, Marek. 1968. Electors and Representatives: A Contribution to the Theory of Representation, In: Representation, Eds. Roland Pennok and John Chapman, New York: Atherton Press. Spreafico, Aldo e Cassola, Fabio. 1970. Correnti di partito e processi di identificatione, Il Politico, 4: 16-41. Stokes, Donald. Political Parties in the Normative Theory of Representation,
328
329
Maja Tjernstrm, Stockholm: IDEA. Wallecki, Marcin. 2001a. Political Finance in Central and Eastern Europe, In: Foundation for Democracy, Ed. Karl-Heinz Nassmacher, Baden-Baden and Washington: Nomos Verlagsgesellschaft. Waller, Michael. 1994. Groups, Parties and Political Change in Eastern Europe from 1977, In: Democratization i Eastern Europe, Domestic and International Perspectives, Eds. Geoffrey Pridham and Paul Lewis, London and New York: Routledge. Waller, Michael. 1996. Party Inheritences and Party Identity, In: Stabilizing Fragile Democracies, Eds. Geoffrey Pridham and Paul Lewis, London and New York: Routledge. Ware, Alan. 1996. Political Parties and Party Systems, Oxford: Oxford University Press. Wesolowski, Wlodzimierz. 1991. Poland Transition to Democracy: How much Pluralism?, International Conference: Transition to Democracy in Central East Europe, Subotica: Radniki univerzitet. Wesolowski, Wlodzimierz. 1996. The Formation od Political Parties in Post-Communist Poland, In: Stabilizing Fragile Democracies, Comparing New Party Systems in Southern end Eastern Europe, Eds. Geoffrey Pridham and Paul Lewis, London and New York: Routledge. White, Stephen. 1993. Eastern Europe after Communism, In: Developments Eastern Politics, Eds. Stephen White, Judy, Batt and Paul, Lewis, London: Macmillan. Williams, Rober. 2000, Aspect of Party Finance and Politicial Corruption, In: Party Finance and Political Corruption, Ed. Robert Williams, Houndmilles, Basingstoke, Hamshire and London: Macmillan Press. Williams, Robert. 2000a. Conclusion, Problems and Prospect, In: Party Finance and Political Corruption, Ed. Robert Williams, Houndmilles, Basingstoke, Hamshire and London: Macmillan Press. Willner, Ann and Willner, Dorothy. 1970. The Rise and Role of Charismatic Leaders, In: Politics and Society, Studies in Comparative Political Sociology, Ed. Eric Nordliner, Englewood Clifffs, New Jersey: Prentice Hall. Wilson, Frank. 1980. Sources of Party Transformation: The Case of France, In: Western European Party Systems, Ed. Peter Merkl, New York and London: The Free Press, A Division of MacMillan Publishers and Collier MacMillan Publishers. Winczorek, Piotr. 1994. The Shaping of the Party System in Poland After 1989, In: Civil Society, Political Society, Democracy, Eds. Adolf Bibic and Gagy Graziano, Ljubljana: Slovenian Political Science Organization. Wolinetz, Steven, 1990. The Transformation of Western Party Systems, In: The West European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University
Sciences, 3: 289-325. Van Rumbeyke, Renaud. 1998. Trading in Influence and Illegal Financing of Political Parties-General Report, Third European Conference of Specialized Services in the Fight Against Corruption, Madrid (28-30 October). Veber, Maks. 1976. Privreda i drutvo, knjiga I, Beograd: Prosveta. Villarejo, Jimnez. 1998. Criminal Characterisation of the Illegal Financing of Political Parties, Third European Conference of Specialised Services in th Fight against Corruption, Madrid (28-30 October). Volkens, Andrea and Klingemann, Hans Dieter. 2002. Parties, Ideologies and Issues Stability, In: Political Parties in the New Europe, Political and Analitical Challenges, Eds. Kurt Richard Luther and Ferdinand Mler-Rommel, Oxford: Oxford University Press. Von Beyme, Klaus. 1985. Political Parties in Western Democracies, Aldershot: Gower. Von Beyme, Klaus. 2002. Transformacija politikih stranaka, Zagreb: Fakultet politikih znanosti. Von Neumann, John and Morgenstern, Oscar. 1964. Theory of Games and Economic Behavior, New York: John Wiley and Sons. Voslenski, Aleksandar. 1980. La Nomenclatura, les privilegie en URSS, Paris: Belfont. Vrcan, Sran. 2000. Izbori 1995. i 1997. Od vladavine uz fabricirani pristanak, ka vladavini bez pristanka veine, U: Pakiranje vlasti, Analiza izbora 95. i 97, Ur. Sran Vrcan i ost. Zagreb: Alinea. Vujovi, Zlatko i Olivera Komar, 2006. Politike stranke u Crnoj Gori, U: Politike stranke i birai u dravama bive Jugoslavije, Ur. Zoran Lutovac, Beograd: Fridrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka. Vujovi, Zlatko i ost. 2006. Status i finansiranje politikih partija u Crnoj Gori, Podgorica: CEMI. Vujovi, Zlatko i ost. 2007. Monitoring finansiranja izborne kampanje, Podgorica: CEMI. Vuleti, Davor. 2005. Organizational Structure and Internal Party Democracy in Bosnia and Hercegovina, In: Organizational Structures and Internal Party Democracy in South Eastern Europe, Ed. Georgi Karasimeonov, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung and IPLS. Walecki, Marcin. 2001. Poland, Paper Presented at the Conference on Party Funding and Finance in Central And Eastern Europe, Open Society Institute/ COLPI, 2-3 November 2001. Walecki, Marcin. 2005. Money and Politics in Poland, Warszawa: Institute of Public Affairs. Walecki, Marcin. 2003, Money and Politics in Central and Eastern Europe, In: Funding of Political Parties and Election Campaigns, Ed. Reginald Austin and
330
Press.
Wolinetz, Steven. 2002. Beyond the Catch-All Party: Approaches to the Study of Parties and Party Organization i Contemporary Democracies, In: Political Parties, Old Concept and New Challenges, Eds. Richard Gunther, Jose Ramon Montero and Juan Linz, Oxford: Oxford University Press. Zakoek, Nenad. 1998. Ideoloki rascjepi i stranake preferencije hrvatskih biraa, U: Birai i demokracija, Kasapovi, Mirjana i ost., Zagreb: Alinea. Zariski, Alen, Intra-Party Conflict in a Dominant Party: The Experience of Italian Christian Democracy, The Journal of Politics, februar 1965, 3-34. Zarka, Bernard. 1976. Ideologie et ethos de classe, Lhomme et la societe, 41-42: 112-131. Zovatto, Danel. 2003. The Legal and Practical Characteristics of the Funding of Political Parties and Elections Campaigne in Latin America, In: Funding of Political Parties and Election Campaigns, Ed. Reginald Austin and Maja Tjernstrm, Stockholm: IDEA. Zovatto, Daniel. 2001. Comparative Study of Political Finance in Latin America, In: Foundation for Democracy, Approaches to Political Finance, Ed. Karl-Heinz Nassmacher, Baden-Baden: Nomos Verlagsgeselschaft. Zuckerman, Alexandar. 1972. Social Structure and Political Competition - the Italian Case, World Politics, 3: 424-438. Zvonarevi, Mladen. 1976. Socijalna psihologija, Zagreb: kolska knjiga.
CIP - , 329 329 (497.16) , Politike partije i partijski sistemi / Vladimir Goati. - Podgorica : Centar za monitoring - CEMI, 2007 (Podgorica : Studio Mouse). - 350 str. ; 25 cm Tira 500. - Bibliografija: str. 347 - 350 ISBN 978-86-85547-13-3 a) b) COBISS.CG-ID 11953936

Vladimir Goati Politicke Partije I Partijski Sistemi

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vladimir Goati Politicke Partije I Partijski Sistemi

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Prof.

Politike partije i partijski sistemi

Prof. dr Vladimir Goati

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi

U znak seanja na rano preminulu suprugu Mirjanu Goati (1953-2006). Autor

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi

I DEO Nastanak i definicija partija

1.1. UZROCI I USLOVI NASTANKA PARTIJA

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi

1.2. irenje partija

Politike partije i partijski sistemi

1.3. DEFINICIJA PARTIJA

Politike partije i partijski sistemi

1.3.1 Nazivi partija

Politike partije i partijski sistemi

1.3.2 Organizacija partija

1.3.3. Tenja za vrenjem vlasti

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi

1.3.4. Programska opredeljenja

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi

Zahtjev za potpunom i neogranienom lojalnou grupi

Karakteristike autoritarne desnice

Politike partije i partijski sistemi

Doivljaj svijeta kao carstva sukoba

Politike partije i partijski sistemi

1.3.5 Interesna pristrasnost

Politike partije i partijski sistemi

1.4. ,,Lica partije

Politike partije i partijski sistemi

1.5. Relevantne partije

Politike partije i partijski sistemi

II DEO Funkcija partija

2.1. Latentne i manifestne funkcije

Politike partije i partijski sistemi

2.2. Prosistemske i antisistemske partije

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi

2.3. Vrsta funkcija PARTIJA

Politike partije i partijski sistemi

2.3. 1. Selekcija i agregacija interesa

Politike partije i partijski sistemi

2.3.3 Usmeravanje aktivnosti dravnih organa

2.3.2 Organizovanje vlasti

Politike partije i partijski sistemi

2.3.4 Izbor kandidata za nosioce vlasti

Politike partije i partijski sistemi

III DEO Partije - saradnja i sukob

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi

3.1. Partijske koalicije

3.1.1. Vladajue koalicije

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi