izvor: Sedmak, A., ijaki-eravi, V., Milosavljevi, A., orevi, V., Vukievi, M.

: Mainski materijali II deo, izdanje Mainskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 2000 (uskoro ponovo u tampi)

5. ELEKTROLUNO ZAVARIVANJE
Pod pojmom elektrolunog zavarivanja podrazumevaju se postupci zavarivanja koji kao izvor toplote koriste elektrini luk uspostavljen izmeu elektrode i osnovnog materijala, a dodatni materijal je sama elektroda (postupci sa topljivom elektrodom) ili ica za zavarivanje (postupci sa netopljivom elektrodom). Konvencionalni postupci elektrolunog zavarivanja su E (obloena elektroda), MAG/MIG (topljiva elektrodna ica u zatiti inertnog ili aktivnog gasa), TIG (netopljiva elektroda i dodatni materijal oblika ice, u zatiti inertnog gasa), EPP (topljiva elektrodna ica pod prakom) i zavarivanje punjenom elektrodnom icom u zatiti gasa ili bez nje (samozatitna ica). Svaki od ovih postupaka koristi toplotu elektrinog luka za topljenje dodatnog i osnovnog materijala i odgovarajue izvore elektrine struje (ureaje za zavarivanje). Topljenje dodatnog materijala i njegov prenos u metalnu kupku je praen pojavom sila, kao to su elektromagnetna i gravitaciona, sile od strujanja i eksplozije gasova, sila od pritiska plazme i sila od povrinskog napona, koje bitno utiu na proces zavarivanja. 5.1. ELEKTRINI LUK Elektrini luk je stabilno elektrino pranjenje (usmereno kretanje elektrona) kroz jonizovani vazduh ili gas. Da bi vazduh bio jonizovan u njemu moraju da postoje elektroni i joni, koji svojim usmerenim kretanjem obezbeuju protok elektrine struje. Elektroni i joni u vazduhu nastaju kao posledica procesa koji se odvija pri uspostavljanju elektrinog luka. Ovaj proces moe da se objasni u osnovnim crtama na primeru uspostavljanja luka kratkim spojem, to se koristi kod E postupka (dodir elektrode i osnovnog metala, sl. 5.1). Zbog mikroskopskih neravnina na dodirnim povrinama, sl. 5.1, kontakt i protok struje se uspostavlja na veoma maloj povrini, gustina struje je veoma velika, pa se dodatni i osnovni materijal tope gotovo trenutno, a delimino i isparavaju. Dejstvom jakog elektrinog polja, stvorenog naponom praznog hoda (ukljuen izvor struje, ali strujno kolo jo nije uspostavljeno), atomi metalnih para gube elektrone koje privlai pozitivna elektroda (anoda), dok preostali deo atoma (pozitivni jon) privlai katoda, sl. 5.2. Istovremeno mehanizmom termike jonizacije katoda poinje da emituje elektrone, koji se kreu velikom brzinom (104 cm/s) prema anodi. Pri kretanju elektroni se sudaraju sa okolnim atomima i molekulima, stvarajui tako nove elektrone i jone, ije usmereno kretanje odrava elektrini luk. U meuvremenu elektroda se odmie na pogodno rastojanje, proces uspostavljanja luka je zavren i postignuto je stabilno stanje u strujnom kolu koje ine izvor struje, elektroda, luk i osnovni metal. Pri tom temperatura u elektrinom luku dostie (kod E postupka) 6000C, odnosno oko 4200C (na anodi) i 3600C (na katodi), to obezbeuje efikasno topljenje osnovnog i dodatnog metala.

Slika 5.1. ema uspostavljanja luka

Slika 5.2. Elektrini luk - ematski prikaz

Da bi se ostvarila jonizacija vazduha potrebno je utroiti odreenu energiju, koja je za razliite materijale odreena tzv. potencijalom jonizacije, tab. 5.1. Potencijal jonizacije je najnii za zemnoalkalne metale, a najvii kod gasova kao to je azot (tab. 5.1). Zbog niskog potencijala jonizacije zemnoalkalni metali se dodaju oblozi elektrode da bi stabilizovali elektrini luk kod E postupka.
Tabela 5.1. Potencijal jonizacije za neke materijale W N2 element K Na Al Ca Fe C H2 O2 potencijal jonizacije (V) 4,3 5,1 6,0 6,1 7,8 11,2 13,5 13,6 14,0 14,5

S obzirom na karakteristian pad napona u elektrinom luku mogu da se uoe tri razliite oblasti: katodna (2), anodna (4) i stub luka (3), sl. 5.3. Stub luka nije u direktnom kontaktu ni sa anodom ni sa katodom, ve je od njih odvojen uarenim oblastima koje se zovu anodna i katodna mrlja, sl. 5.3, pozicije (1) i (5). U atmosferi stuba luka se nalaze elektroni, kao i pozitivni i negativni joni, koji su ukupno elektrino neutralni. U oblasti katodne mrlje oslobaaju se elektroni, potrebni za odravanje struje u stubu luka. Duina katodne mrlje je priblino 10-5 cm, anodne mrlje 10-3 cm, a vrednosti katodnog (Uk) i anodnog (Ua) pada napona su date u tab. 5.2. Na osnovu vrednosti katodnog i anodnog pada napona za razliite metale, date za razliite jaine struje i gasne sredine, moe da se zakljui da gasna sredina ima znatno vei uticaj od jaine struje, tj. da zatitni gasovi kao to su Ar i CO2 znaajno smanjuju katodni i anodni pad napona.
katoda Fe Cu, Al Fe Cu, Al Fe Fe Tabela 5.2. Vrednosti katodnog i anodnog pada napona anoda jaina struje (A) gasna sredina Uk (V) Fe 12-17 100-200 vazduh Cu, Al 12-14 Fe 13-13,5 200-250 vazduh Cu, Al 13,5-15 Fe 150-250 Ar 8,3-8,7 Fe 100-250 CO2 7,5-9 Ua (V) 6-9 10-11 7-8 8,5-11 2,3-3,2 1,2-3,3

Ukupni pad napona u luku, Ul, definisan je izrazom Ul= Uk+Usl+Ua (5.1) gde je Usl pad napona u stubu luka. Ukupni pad napona i duina luka su povezani izrazom (5.2) Ul=a+bl gde je a koeficijent anodnog i katodnog pada napona, koji ne zavisi od duine luka l, a b srednji pad napona po jedinici duine luka.

Slika 5.3. ema zavarivakog luka

Slika 5.4. Statika karakteristika luka

Elektrini luk se, u smislu zavisnosti napona luka od jaine struje, ne ponaa kao klasini provodnici, to znai da za njega Omov zakon ne vai. Zbog toga je potrebno poznavati statiku karakteristiku elektrinog luka, odnosno zavisnost napona od jaine struje, koja je na sl. 5.4 data za dve duine luka, l1 i l2. Znajui da je toplotna mo luka proporcionalna naponu i jaini struje, moe da se zakljui da luk vee duine (l1) ima veu toplotnu mo. Zavisnost napona od jaine struje pokazuje tri razliite oblasti u ponaanju luka - I oblast u kojoj napon opada sa porastom jaine struje, II oblast u kojoj je napon priblino konstantan, i III oblast gde napon raste sa porastom jaine struje. Nelinearna zavisnost napona luka od jaine struje je posledica razliitog ponaanja pojedinih oblasti luka pri porastu jaine struje. Stabilnost elektrinog luka zavisi od vrste struje. Kod jednosmerne struje luk je stabilniji nego kod naizmenine struje, jer nema cikline promene napona i jaine struje. Teorijski posmatrano, promena napona i jaine naizmenine struje uslovljava gaenje luka pri svakom prolasku kroz nulu. Praktino se to ne deava zbog inercije strujnog kola, ali je zato luk nestabilan. Da bi se postigla dovoljna stabilnost luka naizmenine struje koristi se vei napon praznog hoda, to je mogue samo do nivoa koji je bezbedan za zavarivaa (60-70V). Stoga se u oblogu elektroda ili praak kod EPP postupka dodaju hemijska jedinjenja na bazi K, Na, Ca i oksida Fe, koja smanjuju potencijal jonizacije i time povoljno utiu na stabilnost luka. S druge strane, hemijska jedinjenja kao to je kalcijum-fluorid, koja se dodaju oblozi (tipino za baznu oblogu) radi uklanjanja vodonika iz metala ava, poveavaju potencijal jonizacije, pa se zavarivanje elektrodama sa baznom oblogom po pravilu izvodi jednosmernom strujom. Na stabilnost elektrinog luka bitno utie i njegova temperatura. Hlaenje strujom zatitnog gasa (npr. CO2) moe da ugrozi stabilnost luka, posebno zbog dodatnog oduzimanja toplote od luka usled disocijacije troatomnog gasa kao to je CO2. Stoga se MAG postupak izvodi iskljuivo jednosmernom strujom, a sve ee se koriste ice punjene lako jonizujuim materijama. Ovaj problem je manje izraen kod jednoatomnih gasova (Ar, He) jer kod njih nema dodatnog oduzimanja toplote disocijacijom. Osim statike karakteristike i stabilnosti, bitna osobina luka je krutost, pod im se podrazumeva njegova sposobnost da premosti prostor izmeu anode i katode bez bonog skretanja. Bono skretanje je posledica pomeranja anodne ili katodne mrlje, strujanja okolnog vazduha i dejstva elektromagnetnih sila. Od tri navedene pojave, najuticajnije je dejstvo elektromagnetnih sila, koje ponekad zahteva primenu posebnih mera za spreavanje skretanja luka (videti #5.3.1).

5.2. PRENOS DODATNOG MATERIJALA KROZ ELEKTRINI LUK Mehanizam prenosa dodatnog metala kroz elektrini luk je vrlo komplikovan i jo uvek nerazjanjen u potpunosti, ali se zna da ukljuuje sledee bitne pojave: gravitaciju, povrinski napon, magnetno polje oko luka, pritisak od strujanja gasova, pritisak plazme i eksploziju gasova. Gravitacija uvek deluje nadole, to znai da, osim u horizontalnom poloaju, ometa proces prenosa dodatnog metala. Povrinski napon u poetnoj fazi tei da stvori kapljicu sfernog oblika i spreava njeno odvajanje od elektrode, a kada se kapljica odvoji i doe u metalnu kupku spreava njeno razlivanje, to pomae zavarivanje u prinudnim poloajima. Sila povrinskog napona zavisi od viskoziteta rastopljenog metala. Magnetno polje oko elektrinog luka (provodnika), proizvodi elektrodinamiku silu. U sluaju provodnika konstantnog preseka ova sila deluje samo u radijalnom pravcu, a u sluaju provodnika promenljivog preseka, kakav je rastopljeni vrh elektrode, osim radijalne postoji i aksijalna komponenta. Smer dejstva radijalne komponente elektrodinamike sile je prema osi provodnika, to izaziva suenje preseka kapljice (tzv. "pin efekt", sl. 5.5), dok aksijalna komponenta deluje u smeru prenosa dodatnog metala, a intenzitet sile je proporcionalan kvadratu jaine struje, sl. 5.5. Stoga se poveanjem jaine struje pojaava pin efekt i olakava prenos dodatnog metala, ali se takoe poveava i rasprskavanje dodatnog metala. Od pritiska plazme nastaje sila koja utie na oblik metalne kupke i metala ava kod zavarivanja jednosmernom strujom. Naime, kada je elektroda na negativnom polu ova sila deluje u pravcu prenosa dodatnog metala, stvarajui udubljenje u metalnoj kupki, i obrnuto, kada je elektroda na pozitivnom polu, sila od pritiska plazme deluje suprotno kretanju dodatnog metala, stvarajui ispupenje, sl. 5.6.

I(A) Slika 5.5. Pin efekt Slika 5.6. Delovanje pritiska plazme

Pritisak od strujanja gasova (koji postoje ne samo kod MAG/MIG i TIG postupka, ve i kod E postupka - usled isparavanja obloge) takoe deluje u smeru prenosa dodatnog metala, a utie i na obrazovanje ivica ava. Sila pritiska je proporcionalna koliini gasova, odnosno debljini elektrode. Eksplozije gasova zarobljenih u kapljici dodatnog metala po pravilu pomau prenos dodatnog metala jer izlaze iz kapljice na njenoj zagrejanijoj strani (prema elektrodi), to stvara silu reakcije u pravcu kretanja kapljice. S druge strane, eksplozije gasova mogu da izazovu i rasprskavanje dodatnog metala van metalne kupke. Osim navedenih sila, na rastopljenu kapljicu deluju jo neke manje bitne sile, kao to su aerodinamika sila usled kretanja kapljice i sila pri neutralizaciji jona na katodi. Prenos dodatnog metala se ostvaruje na razne naine, od kojih su najei prenos krupnim kapima u kratkom spoju (sl. 5.7a), prenos krupnim kapima bez kratkog spoja (sl. 5.7b), prenos sitnim kapima u mlazu (sl. 5.7c), i impulsni prenos (sl. 5.7d).

a) u kratkom spoju

b) krupnim kapima

d) impulsni c) u mlazu Slika 5.7. Osnovni naini prenosa dodatnog metala

Prenos krupnim kapima u kratkom spoju se odvija u vie faza: pod uticajem toplote na vrhu elektrode (ili elektrodne ice) obrazuje se kap tenog metala, koja se izvesno vreme ne odvaja usled dejstva povrinskog napona, sl. 5.8a. Poveanjem veliine kapi raste uticaj sila koje pribliavaju kap rastopu, uz primetno suavanje preseka usled delovanja povrinskog napona i elektrodinamike sile. Usled delovanja povrinskog napona kap se pri dodiru sa rastopom odvaja od vrha elektrode, a neposredno pre odvajanja se izduuje i kratko spaja elektrodu sa rastopom, prekidajui luk. Pri tome napon luka brzo pada do nule, a jaina struje raste, sl. 5.7a. Posle prelaska kapi u rastop, luk se ponovo uspostavlja, napon luka brzo raste, a jaina struje opada.

a)

b) Slika 5.8 Prenos dodatnog metala: a) krupnim kapima; b) prenos u mlazu

Prenos krupnim kapima bez kratkog spoja je slian prethodnom, s tim da se kap odvaja od dodatnog metala pre dodira sa rastopljenim metalom, sl. 5.7b. Promena napona i jaine struje je slina, ali manje izraena nego u sluaju prenosa u kratkom spoju, sl. 5.7b. Oba naina prenosa krupnim kapima su karakteristina za tankoobloene elektrode kod E postupka zavarivanja i za MAG/MIG postupka u zatiti aktivnog gasa. U sluaju prenosa krupnim kapima bez kratkog spoja kod MAG/MIG postupka u zatiti aktivnog gasa javlja se znaajna reaktivna sila koja deluje odbojno na kap, to se smatra modifikovanim nainom prenosa ukoliko ne doe do znaajnog rasprskavanja kapi. Prenos sitnim kapima je karakteristian po sitnim i mnogobrojnim kapima, koje se pod dejstvom pritiska gasova kreu u mlazu prema rastopu, sl. 5.7c. Promena napona i je mala, a jaina struje je praktino konstantna, sl. 5.7c. Kako je sila gravitacije u ovom sluaju mala, prenos u mlazu je pogodan za prinudne poloaje zavarivanja, a s obzirom na velike jaine struje koje koristi, ovaj nain prenosa je pogodan za deblje limove. Kod E postupka prenos u mlazu je karakteristian za debeloobloene elektrode, sl. 5.8b, a kod MAG/MIG postupka za zatitu inertnim gasom. Impulsni prenos je kombinacija prenosa krupnim kapima i prenosa u mlazu, a postie se namernim i velikim poveanjem struje u kratkom vremenskom periodu, sl. 5.7d. Ovaj nain
5

prenosa daje najbolji kvalitet zavarenog spoja i sve vie se koristi kod MAG/ MIG postupka, jer je poslednjih godina razvijen niz novih, poboljanih varijanti, kao to je npr. prenos kod koga dominira povrinski napon (STT - surface tension transfer). Osim etiri osnovna naina prenosa dodatnog metala i ve pomenutih modifikacija, prema klasifikaciji MIZ postoji jo nekoliko varijanti naina prenosa, kao to su rotirajui prenos, koji nastaje kod MAG/MIG postupka u zatiti inertnog gasa pri velikim jainama struje i velikim slobodnim duinama elektrodne ice (videti #5.5.1) i prenos kroz rastopljeni praak kod EPP postupka (videti #5.8.1). Pri rotirajuem prenosu dodatni metal ima veliku sklonost ka rasprskavanju, pa je njegov praktini znaaj mali, posebno u novije vreme kada impulsni nain prenos pomou invertorskih ureaja postaje dominantna varijanta primene MAG/MIG postupka. 5.3. VRSTE I IZVORI ELEKTRINE STRUJE ZA ZAVARIVANJE Za elektroluno zavarivanje se koriste obe vrste struje - naizmenina i jednosmerna. Izvori naizmenine struje su transformatori, a jednosmerne struje ispravljai i pretvarai. Izvori struje treba da obezbede neophodnu jainu struje i napon luka u nekom radnom opsegu, kao i lako uspostavljanje luka i njegovu stabilnost. Osim toga, u nekim sluajevima se postavljaju specifini zahtevi, kao to je impulsna struja kod MIG/ MAG postupka, uspostavljanje luka bez dodira sa elektrodom i ispravljanje nesimetrije struje kod TIG postupka, to je detaljnije opisano u odgovarajuim poglavljima. Osnovna karakteristika svakog izvora struje je zavisnost napona od jaine struje, odnosno njegova spoljna ili statika karakteristika. Osnovni parametri statike karakteristike izvora struje su napon praznog hoda (U0), koji nastaje kada je izvor struje ukljuen, ali se ne zavaruje (I=0), struja kratkog spoja (Ik), koja nastaje kada je elektroda u dodiru sa osnovnim metalom (U=0), i radna taka (RT), definisana presekom statikih karakteristika izvora struje i elektrinog luka, koja odreuje radni napon (Ur) i struju (Ir). Navedeni parametri su prikazani na sl. 5.9a za sluaj strmopadajue statike karakteristike, koja se po pravilu koristi kod runih postupaka zavarivanja (E, TIG), jer obezbeuje malu promenu jaine struje pri sluajnoj promeni duine luka. Za poluautomatske postupke zavarivanja (MAG/MIG) po pravilu se koristi blagopadajua, odnosno konstantna karakteristika izvora, sl. 5.9b, koja obezbeuje efekt samoregulacije, dok se za EPP postupak koriste obe vrste izvora.

a)

b)

I (A)

Slika 5.9. Statika karakteristika luka a) strmopadajua; b) blagopadajua

Za ocenu mogunosti primene nekog izvora struje za zavarivanje bitna odlika je intermitencija, X, (radni ciklus), koja je definisana kao kolinik vremena u kome je izvor optereen (efektivno vreme zavarivanja, tz) i ukupnog vremena, koje osim efektivnog vremena

zavarivanja ukljuuje i vreme pauze, to, potrebne npr. za zamenu elektrode, tokom koje je izvor u praznom hodu: (5.3) X=100tz/(to+tz) Kada se odreuje intermitencija ukupno vreme to+tz nije proizvoljno ve se uzima 10 minuta. Tipina vrednost intermitencije za izvor struje za E postupak je 50%, to znai da je u ciklusu od 10 minuta izvor optereen najvie 5 minuta, a najmanje 5 minuta je u praznom hodu. Za (polu)automatske ureaje izvori struje treba da imaju intermitenciju 100%. Na osnovu vrednosti intermitencije moe da se odredi priblino i trajna jaina struje koju daje izvor, prema izrazu I100=InomX/10 (5.4) gde je I100 trajna jaina struje, a Inom nominalna jaina struje.
5.3.1. Transformatori Transformatori za zavarivanje se sastoje od jezgra od eleznih limova (1) - sl. 5.10, primarnog namotaja (2) vezanog za mreu, sekundarnog namotaja (3) vezanog za strujno kolo u kome su radni komad (5) i elektroda (6), i regulator jaine struje. Primarni i sekundarni namotaji smanjuju napon mree (380 ili 220 V) na napon praznog hoda (najvie 100V). Postoje razliiti naini regulacije jaine struje, a najee se koriste pomina kotva, prigunica i promenljiv broj namotaja. Transformatori se uglavnom koriste za E postupak, pa se prave tako da daju strmopadajuu karakteristiku. Kod transformatora sa pominom kotvom, pozicija (4) na sl. 5.10a, jaina struje se regulie podunim pomeranjem, sl. 5.10b, ili zaokretanjem kotve, sl. 5.10c, a odgovarajue statike karakteristike (u rasponu minimalne i maksimalne jaine struje) su date na sl. 5.10d. Ovi transformatori mogu da obezbede jaine struje do 1200 A, a pomeranje kotve je runo ili automatsko.

Slika 5.10. ema transformatora sa pominom kotvom

Transformatori sa prigunicom u sekundarnom kolu, oznaka B na sl. 5.11, daju statike karakteristike slino prethodnim. Prigunica je namotaj sa eleznim jezgrom (5), koji moe da regulie jainu struje kontinualno u opsegu od I do II pomou kotve (6) koja se kree od poloaja I do II, ili stepenasto, nekim drugim konstruktivnim reenjem. Ovi transformatori obezbeuju srednje i velike jaine struje i veoma su pogodni za rad na terenu jer nisu osetljivi na promenu napona mree. Transformatori sa promenljivim brojem namotaja imaju nekoliko moguih poloaja sklopke (pozicija 5 na sl. 5.12a), ime se menja ne samo jaina struje, ve i napon praznog hoda, sl. 5.12b. Ovi transformatori daju relativno male jaine struje i visoke napone praznog hoda, i najee se koriste za kune (neprofesionalne) aparate za zavarivanje.

Slika 5.11. Transformator sa prigunicom

Slika 5.12 Transformator sa promenljivim brojem namotaja

5.3.2. Ispravljai i invertori Ispravljai su komplikovanije konstrukcije, jer osim transformatora, imaju jo i ispravljake elemente i upravljaki sistem. Ispravljaki deo moe da bude od selenskih ili germanijumskih ploa, odnosno od silicijumskih (poluprovodnih) dioda. Ispravljai mogu da rade sa velikim jainama struje, pa se koriste za sve postupke zavarivanja. Statika karakteristika moe da bude (strmo)padajua ili konstantna. Iako struja na izlazu iz ispravljaa ima izvesnu talasavost (do 5%, to nema bitnog uticaja na stabilnost luka), ovaj izvor jednosmerne struje se znatno vie koristi od pretvaraa, jer je jeftiniji i ne pravi buku. U novije vreme sve vie se koriste invertorski ispravljai, koji su znatno laki, jeftiniji i pogodniji za upotrebu od ostalih izvora struje za zavarivanje. Prva faza rada invertorskih ispravljaa je pretvaranje naizmenine struje gradske mree u jednosmernu struju, koja se zatim uvodi u invertorsko kolo. U invertorskom kolu se jednosmerna struja pretvara u naizmeninu, ali se ujedno znatno poveava njena uestanost (sa 50 Hz na 5-50 kHz). Ova struja se zatim svodi na potrebni napon i jainu pomou transformatora koji je znatno manji od klasinog, jer radi pri visokoj uestanosti, sl. 5.13a. Transformisana naizmenina struja se zatim ispravlja u jednosmernu struju uobiajenim elektronskim komponentama, a na kraju prolazi kroz induktor, koji je takoe znatno manji od konvencionalnog induktora, sl. 5.13b. Kontrola svih navedenih procesa zahteva dodatnu elektroniku, to ne poveava znaajnije masu ureaja, a omoguava zadavanje proizvoljnog vremenskog ciklusa napona i jaine struje i time prenos dodatnog metala po elji. Zahvaljujui tome invertorski izvor struje moe da proizvodi razliite statike i dinamike karakteristike, to omoguava primenu jednog ureaja na vie postupaka zavarivanja (npr. E, MAG/MIG i TIG). Dodatna prednost invertora je njihova poveana efikasnost jer su gubici u bakarnim namotajima u transformatoru manji u odnosu na konvencionalne transformatore, pa je stepen korisnosti invertora vei od svih ostalih izvora zavarivanja.

a) transformatori

b) induktori Slika 5.13. Poreenje veliine konvencionalnih i invertorskih ureaja

5.3.3. Pretvarai Pretvarai se sastoje od mehaniki povezanih pogona (npr. elektromotor) i generatora koji proizvode jednosmernu struju. U oba sluaja sastavni delovi su rotor i stator. Najea konstruktivna reenja su: pretvara sa nezavisnom pobudom i diferencijalnim rednim pobudnim namotajem, pretvara sa sloenom diferencijalnom pobudom i pretvara sa poprenim elektromagnetnim poljem. Konano, kao posebnu vrstu izvora treba pomenuti agregate, kod kojih je motor sa unutranjim sagorevanjem pogon. U tab. 5.3 su date uporedne karakteristike izvora struje za zavarivanje.
Tabela 5.3. Uporedne karakteristike izvora struje za zavarivanje Pretvara Ispravlja Transformator uspostavljanje luka vrlo lako vrlo lako lako do teko skretanje luka veliko veliko neznatno vrste elektroda sve sve teko sa baznim optereenje mree ravnomerno ravnomerno neravnomerno gubici praznog hoda veliki srednji mali stepen korisnosti 0,6 0,7-0,8 0,8-0,9 odravanje veliko srednje malo cena visoka srednja niska masa velika velika velika Invertor lako znatno sve ravnomerno mali 0,9-0,95 malo niska mala

5.3.4. Izbor vrste struje Pri izboru vrste struje prvenstveno treba da se vodi rauna o stabilnosti i skretanju elektrinog luka. Kod jednosmerne struje luk je po prirodi znatno stabilniji, jer nema promene polariteta struje, ali moe da se javi skretanje luka usled magnetnih sila. Osnovni uzroci ovoj pojavi su asimetrini raspored magnetnih masa u odnosu na luk, sl. 5.14a, prikljuak struje, sl. 5.14b i asimetrija masa usled prisustva ava, sl. 5.14c. Da bi se spreilo skretanje luka treba ukloniti uzroke njegovog nastajanja ili neutralisati njegovo dejstvo, a ako to nije mogue, zavarivati naizmeninom strujom, kod koje je ova pojava zanemarljiva. Spreavanje pojave skretanja luka je prikazano na sl. 5.15a (naginjanje elektrode prema veoj masi), sl. 5.15b (pripajanje pre zavarivanja i pogodan redosled zavarivanja) i sl. 5.15c (pokretni prikljuak struje).

a) asimetrija masa

b) prikljuak struje

c) av

Slika 5.14. Uzroci skretanja elektrinog luka

a) naginjanje elektrode

b) pripoji

c) pokretni prikljuak

Slika 5.15. Naini spreavanja skretanja elektrinog luka

5.4. RUNO ELEKTROLUNO ZAVARIVANJE OBLOENOM ELEKTRODOM Runo elektroluno zavarivanje obloenom elektrodom (E) je postupak spajanja metala topljenjem obloene elektrode i dela osnovnog metala u elektrinom luku koji se uspostavlja i odrava izmeu radnog komada (osnovnog metala) i elektrode, sl. 5.16. Topljenjem jezgra elektrode obezbeuje se dodatni materijal za popunu leba, a topljenjem, sagorevanjem i isparavanjem obloge obezbeuje se zatita metalne kupke od okolnih gasova i vazduha. Istopljeni sastojci obloge se meaju sa rastopljenim metalom, pre nego to isplivaju na povrinu jer imaju manju gustinu od metalne kupke, i ovrsnu u obliku troske. Troska titi metal ava od uticaja okoline i usporava njegovo hlaenje, a posle zavarivanja se uklanja specijalnim ekiem.

Slika 5.16. ematski prikaz E postupka zavarivanja

S obzirom na jednostavno rukovanje i relativno nisku cenu ureaja i dodatnog materijala s jedne, a dobar kvalitet spoja s druge strane, runo elektroluno zavarivanje obloenom elektrodom je donedavno primenjivano vie od svih ostalih postupaka zajedno. Njegovoj irokoj primeni doprinose jo i injenica da su ogranienja u vezi sa oblikom predmeta i vrstom materijala koji se zavaruje, kao i poloajima zavarivanja, manja od svih ostalih postupaka zavarivanja. S druge strane, zbog nedostataka E postupka u novije vreme se umesto njega sve ee koriste ostali elektroluni postupci. Osnovni nedostaci E postupka su mala produktivnost usled este zamene elektroda i uklanjanja troske (brzina topljenja dodatnog metala je 1-2 kg/h), komplikovana i dugotrajna obuka zavarivaa, uticaj zavarivaa na kvalitet ava, bljetava svetlost i tetni gasovi nastali sagorevanjem troske. 5.4.1. Dodatni materijal i naini njegovog prenosa - obloena elektroda Elektroda za E postupak zavarivanja ima metalno jezgro, koje je obloeno sem na slobodnom kraju, sl. 5.17. Jezgro obloene elektroda kao deo strujnog kola prenosi struju (slobodni kraj je povezan draem elektrode za izvor struje), a istovremeno slui kao dodatni materijal. Osnovne uloge obloge elektrode su: - zatita zone zavarivanja od okolnog kiseonika, azota i vodonika; - stabilizacija i jonizacija elektrinog luka; - usporavanje hlaenja metala ava; - preiavanje i legiranje metala ava; - omoguavanje zavarivanja u prinudnim poloajima.

10

Slika 5.17. Obloena elektroda (d - prenik, l1 - slobodni kraj, L - duina, D - prenik obloge)

Zatita zone zavarivanje od okolnih tetnih gasova (prvenstveno kiseonik, vodonik i azot) se ostvaruje gasovitim i vrstim produktima topljenja i sagorevanja obloge. Ova uloga obloge se ostvaruje viestruko: - rastopljena kap dodatnog materijala je zatiena troskom koja je okruuje pri njenom prelasku u metalnu kupku; - metalna kupka je zatiena troskom koja pliva na njenoj povrini; - gasovi okruuju mesto zavarivanja i ne dozvoljavaju pristup tetnim okolnim gasovima. Stabilizacija i jonizacija elektrinog luka se postie dodavanjem soli natrijuma, barijuma, kalcijuma i kalijuma u oblogu, koje stvaraju gasove sa velikom sposobnou jonizacije, ime bitno poveavaju sposobnost vazduha da provodi struju. Troska, obrazovana od ovrslih delova rastopljene obloge prekriva metal ava i usporava njegovo hlaenje, jer ima znatno manju toplotnu provodnost. Posle zavarivanja troska se uklanja specijalnim ekiem. Da bi se obavila dezoksidacija metala ava oblozi se dodaju elementi sa velikim afinitetom prema kiseoniku kao to su Ti, Al, Si, Mn, a da se pri tom obrazovani oksidi lako uklanjaju iz metala ava. Preiavanje ostalih neistoa metala ava se ostvaruje na slian nain kao dezoksidacija. Radi se prvenstveno o uklanjanju vodonika iz metala ava, emu slui CaF2, zatim fosfora i sumpora, emu slue CaO i MnO, kao i svih ostalih tetnih elemenata, npr. azota. Legiranje metala ava je potrebno da bi se nadoknadio sagoreli udeo pojedinih elemenata ili da bi se poboljala svojstva metala ava. U tom cilju najee se dodaju Mn, Si i Ni. Uloga obloge u omoguavanju prinudnih poloaja zavarivanja (npr. nadglavni) se ostvaruje poveanjem njene viskoznosti, to se postie prvenstveno dodavanjem baznih i celuloznih sastojaka. Prema sastavu obloga je u metalurkom smislu kisela, kiselo-rutilna, bazna, celulozna, oksidna i rutilna. Osim navedenih postoje i specijalne vrste obloge. Hemijski sastav i osobine ovih obloga su dati u tab. 5.4. Prema odnosu ukupnog prenika (ukljuujui oblogu, sl. 5.18), D, i prenika jezgra, d, elektrode se dele na tanko obloene (D/d< 1,2), srednje obloene (1,2<D/d<1,4) i debelo obloene (D/d>1,4).
Tabela 5.4. Hemijski sastav i osobine razliitih obloga elinih elektroda Hemijski sastav Osobine oksidi Fe i Mn, smanjen viskozitet troske, lep izgled i loe kisela alumosilikati, feromangan mehanike osobine metala ava rutilna rutil, alumosilikati, ferolegure lep izgled i dobre mehanike osobine ava kiselo-rutilna kao kisela, uz dodatak rutila kombinacija osobina kisele i rutilne obloge karbonati, fluoridi, oksidi, dobra mehanike osobine ava, posebno bazna hematit ilavost (nizak sadraj H) celulozna vlakna, rutil, silikati, svi poloaji, visok sadraj H, celulozna dezoksidatori koreni zavari cevovoda oksid Fe i Mn, kvarc, lep izgled i loe mehanike oksidna alumosilikati osobine metala ava Obloga

11

Na nain prenosa dodatnog metala kod E postupka najvie utiu debljina i vrsta obloge i jaina struje. Poveanjem debljine obloge i dodavanjem sastojaka koji smanjuju povrinski napon pospeuju se prenos sitnim kapima. Jaa struja takoe omoguava prelaz od krupnih ka sitnim kapima, jer pojaava dejstvo pin efekta i pritiska gasova. 5.4.2.1. Oznaavanje elektroda Da bi se olakala identifikacija elektroda uvedeno je standardizovano oznaavanje, i to posebno za pojedine vrste konstrukcionih materijala, tab. 5.5. Osim navedenih materijala, postoje i elektrode za zavarivanje drugih metala, koje zasad nisu standardizovane. Sem standardne oznake elektroda treba imati u vidu i oznake proizvoaa (npr. PIVA 150 B za debelo obloenu baznu elektrodu, namenjenu zavarivanju ugljeninih i niskolegiranih elika vrstoe do 510 MPa i sitnozrnih elika napona teenja do 380 MPa, oznaenu po JUS C.H3.011 kao E 515 B 120 262H). Pregled oznaka, sastava, mehanikih svojstava, osnovnih karakteristika i primene obloenih elektroda FEP - PIVA je dat u dodatku A, tab. A1-3.
Tablica 5.5. Standardi za obloene elektrode Oznaka standarda Namena JUS C.H3.011 niskougljenini i niskolegirani elici i elini liv JUS C.H3.015 elici otporni na puzanje JUS C.H3.017 nerajui i visokolegirani elici JUS C.H3.016 livena gvoa (sivi liv, nodularni liv i temper liv) JUS C.H3.019 navarivanje elika

5.4.2.2. Tehnoloke karakteristike elektroda Pod tehnolokim karakteristikama elektrode se podrazumevaju konstanta topljenja, brzina topljenja i koeficijent iskorienja, definisani po JUS C.T3.020. Konstanta topljenja elektrode, Ke, je masa istopljenog metala elektrode, Me (g), u jedinici vremena, tz (s), i po jedinici jaine struje zavarivanja, Iz (A): Me (g/As) (5.5) Ke = I z t z Konstanta topljenja zavisi od vrste i sastava jezgra i obloge elektrode, i vrste i polariteta struje. Brzina topljenja elektrode, ve, je masa istopljenog metala elektrode, Me (g), u jedinici vremena zavarivanja, tz (s): M (5.6) v e = e (g/s) tz Brzina topljenja zavisi od vrste i prenika elektrode i jaine struje zavarivanja. Na osnovu jed. 5.5 i 5.6 oigledno je da vai relacija: ve=KeIz (5.7) Koeficijent iskorienja elektrode, R (%), je kolinik mase istopljenog metala elektrode, Me, i mase stvarno utroenog metalnog jezgra, Mj, izraen u procentima:
R = Me 100% (-) Mj

(5.8)

Koeficijent iskorienja kod obinih elektroda dostie najvie 90%, zbog gubitaka usled sagorevanja i rasprskavanja jezgra elektrode. Kod specijalnih, visokoproduktivnih elektroda, koeficijent iskorienja moe da bude vei od 100% usled prisustva fero-praha u oblozi elektrode, koji posle topljenja prelazi u metal ava.

12

5.4.2. Vrste i izvori struje, ureaji i oprema za E postupak Ureaj za E postupak se sastoji od izvora struje, dovodnih i odvodnih kablova, draa elektrode, stezaljke za masu, a u dodatnu opremu spadaju zatitna odea i maska zavarivaa i njegov runi alat. Za E postupak koriste se obe vrste struje, jednosmerna i naizmenina, pri emu izbor prvenstveno zavisi od vrste obloge i obino je preporuen od strane proizvoaa elektrode. U svakom sluaju koristi se izvor sa strmopadajuom statikom karakteristikom, koji obezbeuje malu promenu jaine struje pri sluajnoj promeni duine luka, koja je neminovna kod runog zavarivanja. Na sl. 5.17 je pokazano kako se menja jaina struje (Ir1 i Ir2) i napon (Ur1 i Ur2) pri poveanju duine luka (l1 na l2). Kao to se vidi sa sl. 5.18, promena napona je znaajna, dok je promena jaine struje mala. Kako promena napona ne utie bitno na ostale parametre zavarivanja, strmopadajuom karakteristikom je obezbeeno dovoljno kvalitetno zavarivanje, jer se parametri procesa, koji najvie zavise od jaine struje, odravaju u uskim granicama.

Slika 5.18. Promena radne take kod strmopadajue karakteristike

Zatitna odea i maska zavarivaa, kao i druge mere zatite su bitne kod svih elektrolunih postupaka zavarivanja, a posebno kod E postupka. Opasnosti pri elektrolunom zavarivanju su udar struje, prejaka svetlost, zagaena atmosfera i prskanje troske i metala. Da bi se spreili udari struje ureaj mora da bude atestiran, uz strogu periodinu proveru zatitne izolacije i uzemljenja. Zatitna odea se sastoji od specijalnog radnog odela, kecelje, rukavica, potkolenice i nadlaktice, a najvaniju ulogu ima zatitna maska, bez koje elektrini luk ne sme da se gleda. 5.4.3. Tehnologija zavarivanja Tehnologija zavarivanja obuhvata pripremu osnovnog materijala, izbor elektrode, izbor parametara i tehniku zavarivanja. U pripremi osnovnog materijala najvanije je oblikovanje leba, a ponekad je potrebno i ienje okolnih povrina do metalnog sjaja. Pri izboru oblika i dimenzija leba, osim o debljini osnovnog materijala, treba da se vodi rauna o pristupanosti korenu, spreavanju pojave prokapljina, deformacijama zavarenog spoja i to manjem utroku dodatnog materijala. Uticaj oblika leba na masu ava je prikazan na sl. 5.19, gde se vidi da ne postoji jedinstveno reenje za najmanju masu ava, ve se za razliite debljine osnovnog materijala najmanja masa ava dobija razliitim oblicima leba. Reenje sa najmanjom masom ava je po pravilu i reenje sa najmanjom deformacijom zavarenog spoja, jer se unosi najmanje toplote. Pristupanost korenu i spreavanje pojave prokapljina zahtevaju suprotne mere: u prvom sluaju razmak u korenu treba da bude to vei, a u drugom sluaju to manji.

13

Slika 5.19. Uticaj oblika leba na masu ava

Rubni av (tab. 1.2, prvi red) je pogodan samo za limove tanje od 2 mm i priprema se savijanjem i stezanjem ivica, "I" leb je pogodan za limove debljine od 3 do 5 mm i priprema se ravnim odsecanjem ivica, a "V" leb je pogodan za limove debljine od 3 do 20 mm i priprema se zakoenjem ivica, najee pod uglom 60. Razmak u korenu treba da bude to vei da bi se omoguio pristup elektrodi, ali je ogranien zahtevom za minimalnom potronjom dodatnog metala i to manjim deformacijama zavarenog spoja. Za predmete veih debljina koristi se "Y" leb, tj. "V" leb sa zatupljenjem u korenu, ime se smanjuje opasnost od prokapljina. S druge strane, ovakvim oblikom leba se poveava opasnost od ukljuaka troske u metalu ava, pa se po pravilu "Y" leb radi dvostrano, tako to se koren ilebi, pa ponovo zavari sa druge strane. Takoe, za predmete veih debljina se koristi "X" leb, tj. dvostrani "V" leb, ime se smanjuju deformacije, posebno ugaone, koje se inae javljaju kod debljih i duih limova sa "V" lebom. Osim toga, povrina "X" leba je bitno manja od odgovarajueg "V" leba, pa su utede dodatnog metala znaajne. Osnovne preporuke za izbor oblika i dimenzija lebova su date u tab. 1.2, zajedno sa preporukama o primeni podlone ploice i/ili lebljenju korenog zavara. Prenik i vrste obloge elektroda se biraju prema osnovnom metalu i specifinim zahtevima konkretnog problema zavarivanja. Prenici elektroda su standardizovani prema sledeem nizu: 2; 2,5; 3,25; 4; 5; 6; 8 i 10 mm, a biraju se tako da se uzima najvei prenik koji veliina leba dozvoljava. U sluaju vieprolaznog zavarivanja, za koren ava se koriste elektrode prenika 2,54 mm, a za popunu leba se koriste elektrode veeg prenika, zavisno od debljine osnovnog materijala. Osim osnovnih preporuka za izbor prenika elektrode, treba uzeti u obzir vrstu struje, poloaj i redosled zavarivanja. Poloaj zavarivanja znaajno utie i na izbor obloge elektrode. Za prinudne poloaje se uglavnom biraju elektrode sa tankom oblogom ili oblogom srednje debljine, a da bi se spreilo curenje tenog metala ava koriste se rutilne ili celulozne obloge. Osnovne smernice pri izboru obloge elektrode su sledee: - Ugljenini i niskolegirani elici: vrstoa metala ava treba da bude ista ili vea nego kod osnovnog metala. Ako se trai posebno dobra ilavost koristi se bazna obloga, kao i u sluaju veih debljina i krutosti konstrukcija. - Kombinacija ugljeninih i niskolegiranih elika: kod sueonih spojeva elektroda se bira prema eliku manje vrstoe, a kod ugaonih prema eliku vee vrstoe. - Visokolegirani elici: metal ava treba da ima vrstou bar kao osnovni metal. - Obojeni metal i legure: elektroda se bira prema osnovnom materijalu jer po pravilu ne postoje razliite elektrode za jedan materijal. Pri izboru parametara treba imati u vidu prvenstveno vrstu, polaritet, jainu i napon struje, duinu elektrinog luka, ugao nagiba i pravac kretanja elektrode i brzinu zavarivanja.
14

Vrsta struje se bira u zavisnosti od vrste obloge elektrode. Za kisele, rutilne i oksidne obloge najee mogu da se koriste naizmenina ili jednosmerna struja direktne polarnosti (JSDP), dok se kod baznih, po pravilu, koristi jednosmerna struja indirektne polarnosti (JSIP). Zavisnost oblika ava od vrste struje prikazana je na sl. 5.20, gde se vidi da je dubina uvarivanja najvea za JSIP, a najmanja za JSDP, uticaj na nadvienje je obrnut, a na irinu ava zanemarljiv. Pogrean izbor vrste i polariteta struje dovodi do greaka tipa poroznosti, nestabilnog elektrinog luka i veeg razbrizgavanja dodatnog metala tokom zavarivanja.

JSIP

NS

JSDP

Slika 5.20. Zavisnost oblika ava od vrste i polariteta struje

Jaina struje znaajno utie na oblik ava i mehanike osobine spoja. Pri poveanju jaine struje nadvienje i dubina uvarivanja se poveavaju, dok je irina ava praktino nepromenjena, sl. 5.21. Suvie velika jaina struja daje grubozrnu strukturu metala ava i poveava sagorevanje legirajuih elemenata, a nedovoljna jaina struja malu dubinu uvarivanja i slabu vezu ava i osnovnog metala. U oba sluaju esta je pojava troske u ovrslom metalu ava, kao posledica turbulencije rastopa i njenog povlaenja u dubinu kod suvie jake struje, odnosno lepljenja za stranice leba kod suvie slabe struje. Stoga je pravilan izbor jaine struje od presudnog znaaja za dobijanje kvalitetnog spoja. Kao osnovna smernica za izbor jaine struje pri zavarivanju ugljeninih i niskolegiranih elika u horizontalnom poloaju mogu da se koriste iskustveni izrazi: Iz=(2025)de, de<4 mm; Iz=(3550)de, de=4 5 mm; Iz=(15+6de)de, de>5 mm (5.9) gde je de prenik elektrode (mm), a Iz jaina struje (A). Pri zavarivanju u prinudnim poloajima jaina struje se smanjuje do 20%, dok se za visokoproduktivne elektrode koristi jaa struja.

Slika 5.21. Zavisnost oblika ava od jaine struje

Poveanjem prenika elektrode poveava se odvoenje toplote i smanjuje gustina struje, to suava av i smanjuje dubinu uvarivanja, sl. 5.22.

Slika 5.22. Zavisnost oblika ava od prenika elektrode

de

Poveanjem brzine zavarivanja smanjuje se koliina rastopljenog dodatnog i osnovnog metala, to utie na dimenzije ava tako da se irina ava smanjuje, dubina uvarivanja raste do neke vrednosti, pa onda opada, a nadvienje prvo opada, pa raste, sl. 5.22. Nedovoljna brzina zavarivanja uslovljava greke tipa nalepljivanja i ukljuaka troske, a prebrzo zavarivanje daje preveliko nadvienje ava.
v

Slika 5.23. Uticaj brzine zavarivanja na oblik ava

Napon luka, Ul (V), moe da se odredi preko jaine struje Iz (A): Ul=20+0,04Iz
15

(5.10)

Napon luka ima mali uticaj na oblik ava, posebno ako se ima u vidu mali raspon promene kod E postupka, 22-32 V. Poveanjem napona luka poveava se irina ava, a promene dubine uvarivanja i nadvienja su neznatne. Poveanjem duine luka poveava se irina ava, a dubina uvarivanja i nadvienje smanjuju, sl. 5.24. Suvie kratak luk "uranja" u rastop, poveavajui turbulenciju tenog metala koji "bei" prema nezagrejanim povrinama leba, to daje lo kvalitet spoja sa grekama tipa nalepljivanja i ukljuaka troske. S druge strane, predugaak luk je nestabilan i rasprskava dodatni metal. Stoga je potrebno odrediti optimalnu duinu luka, prema sledeim preporukama: (5.11a) l=(0,91,1)de (sueoni spojevi ugljeninih i niskolegiranih elika) l=(0,80,9)de (ugaoni spojevi ugljeninih i niskolegiranih elika) (5.11b) (5.11c) l=(0,80,9)de (sueoni spojevi visokolegiranih elika) (5.11d) l=(0,70,8)de (ugaoni spojevi visokolegiranih elika) Treba imati u vidu i uticaj vrste obloge na izbor duine luka. Kod kiselih i rutilnih obloga preporuuje se duina priblino jednaka preniku elektrode, a kod baznih obloga i kod elektroda od obojenih metala preporuuje se dvostruko manja duina, uglavnom radi bolje zatite metalne kupke.

Slika 5.24. Zavisnost oblika ava od duine luka

Nagib elektrode u ravni upravnoj na ravan predmeta koji se zavaruju utie prvenstveno na dubinu uvarivanja, a u manjoj meri na irinu i nadvienje ava. Najvea dubina se postie pri uglu od 90, odnosno kada je elektroda upravna na povrinu zavarivanja, sl. 5.25. Izbor nagiba elektrode zavisi od osnovnog materijala, obloge elektrode, poloaja zavarivanja i vrste spoja.

Slika 5.25. Uticaj nagiba elektrode na oblik ava

5.4.3.1. Tehnika zavarivanja Uspostavljanje elektrinog luka je osim dodirom i odmicanjem (sl. 5.26a), mogue i povlaenjem vrha elektrode, uz prelazak na potrebno rastojanje (sl. 5.26b). Drugi nain ima prednost, jer se luk uspostavlja bez oteenja obloge, a duina luka se regulie poveanjem, a ne njegovim smanjenjem, to je daleko lake.

16

a) b) Slika 5.26. Uspostavljanje luka (a) primicanje-odmicanje (b) povlaenje

Prekidanje elektrinog luka je najbolje izvesti povlaenjem elektrode unazad (sl. 5.27b) na ovrslu trosku i udaljavanjem nakon toga. Pri direktnom podizanju elektrode (sl. 5.27a) moe da nastane greka u avu tipa poroznosti.

a) b) Slika 5.27. Prekidanje elektrinog luka a) nepravilno; b) pravilno

Posebnu panju treba posvetiti nastavku prekinutog ava, s obzirom na krater koji moe pri prekidu da nastane na kraju zavara. Da bi se izbeglo popunjavanje kratera "na hladno", primenjuju se posebne tehnike, zavisno od vrste zavara (koreni ili popuna), kao to je u dve projekcije prikazano na sl. 5.28. U prvom sluaju (koreni zavar - sl. 5.28a), luk se uspostavlja na 15 do 20 mm od kraja zavara, na ve izvedenom korenom zavaru, posle ega se prelazi u koren, radi popune leba. U drugom sluaju (zavar popune - sl. 5.28b), luk se uspostavlja na donjem delu (prethodni zavar) ili na stranici leba, zatim se vraa nazad na aktuelni zavar i tek onda se nastavlja sa daljom popunom leba.

b) zavar popune a) koreni zavar Slika 5.28. Nastavljanje zavarivanja

esto se kod izvoenja E postupka koristi tzv. njihanje elektrode, tj. popunjavanje leba njenim poprenim kretanjem (a ne samo podunim), sl. 5.29.

Slika 5.29. Prikaz osnovnih naina njihanja elektrode

17