.Okvir znaenja pojma interdisciplinarno i pojam interpretacije (prema teoriji interpretacije) 2.

Ontoloki status umetnikog objekta interpretacije u uslovima singularizma i pluralizma (multipliciteta)

Odnos izmeu inter. Okvir pojma interdisciplinarnosti: najmanje dve ili vie disciplina u interakciji u pristupu jednom problemu. injenina razmena i razmena metodolokih nivoa, pri emu discipline nisu hijerarhizovane. Interdisciplinarni odnos disciplina interferencija disciplina. Jedna moe biti injenina, druga moe biti metodoloka, ili se mogu primenjivati izjednaeno, kada njihov identitet kao pojedinanih disciplina prestaje da bude bitan. Zavisi od naunog stila i od prirode samih objekata prouavanja. Mi ovde govorimo o teoriji naune interpretacije. Odgovaramo na pitanje naune interpretacije, kako naunik interpretira jednu disciplinu. Teorijom interpretacija moe se osvetliti ovo polje interdisciplinarnih pristupa. Po teoriji Majkla Krausa (teorija interpretacije) postoje dve vrste tumaenja: 1. Globalistika interpretacija Formiranje optog naela koroz koje je mogue posmatrati bilo koji objekat. Bliska je pojmu singularizma, koje ide ka jednoj teoriji kojom se moe interpretirati svako delo. Sa druge strane, ideja da svako delo ima crtu koja ga oblikuje i po njoj treba graditi teoriju o tom delu hermeneutika. 2. Partikularistika interpretacija Formulisanje razliitih teorija, vie razliitih interpretativnih naela za pojedinane sluajeve. Multiplicitet je blizak partikularnosti, podrazumeva mogunost multipliciranih vienja jednog dela, jer je delo sazdano iz vie aspekata, pa je mogue za razliite aspekte primeniti viestruka tumaenja. Zadrava se prepoznatljivost razliitih disciplina koje se koriste, dok ih singularnost ponitava da bi doao do jednog tumaenja, istinitog za delo.

Multiplicitet je tolerancija prema multidimenzionalnim, vieugaonim pozicijama i tumaenjima. Ovakvom uverenju potporu daje stav da je svako delo sastavljeno iz vie dimenzija. Umetniko delo se stalno rekonstruie. Sa promenom drutvenog sistema menja se i funkcija umetnikog dela. Dok partikularista smatra relevantnim i podjednako ceni svaku naunu siciplinu, sigularista traga za jednim karakteristinim reenjem.

7. Postmoderna (terminoloka-ortografska odreenja); Globalni pregled teorija postmoderne

Postmoderna je omoguila da multiplicitet postane dominantan pristup umetnikom delu. Kako? Postmoderna je pojam relacionog karaktera, pojava koja se definie u odnosu na neto. I to kao posmoderna: doba u odnosu na modernizam ,bilo da se posmatra kao epoha, nastavak modernizma ili kao doba antimodernizma. Moderna / modernizam: moderna je itavo jedno doba, itava jedna kultura a umetnost te epohe oznaena kao modernizam. Moderna je od sredine 18. veka do dananjih dana. Modernizam u uskom smislu rei je visoki modernizam iliti avangarda. Visoki modernizam je buroasko doba industrijalizacije. Postmoderna: dva shvatanja 1. hronolokog tipa. To je sve ono to sledi nakon moderne; post-modernizam moe da obuhvati postmodernizam, neoklasicizam i ostale pravce koji pripdaju hronoloki dobu nakon moderne. 2. postmoderna kao poseban, specifian pravac, u odnosu na ono to je postojalo, i u odnosu na druge pravce koji paralelno egzistiraju. Znaenje stilskog smisla. Ova dva tipa su ortografski je razliita (post-moderna i postmoderna) i ovu razliku uvaava muzikologija. Postoji distinkcija moderna je epoha, velika kultura, doba. Vremenska diferencijacija je diskutabilna moe se rei da moderna poinje od sredine 18. veka do dananjih dana. Kada kaemo modernizam, mislimo na umetnost moderne, kao epohe, velikog kulturnog doba. U

odnosu na takvo odreenje postmoderna bila bi epoha, a postmodernizam umetnost tog doba sa svim svojim estetskim karakteristikama. Kada poinje to doba posle modernizma? Nakon visokog modernizma, ija je ekcesna situacija i najvii stupanj avangarda. Sledee pitanje je, kada poinje avangarda? Avangarda je svaka umetnost koja predvodi, ide napred. Iz toga bi svaka umetnost bila avangarda! Zato treba praviti razliku izmeu prirodne novine u umetnosti i avangardne, novine u umetnosti. Avangardne pojave su ekcesne, buntovnike, protiv su institucija. Krajem 19. veka javlja se impresionizam (1874. godine) koji takoe moemo smatrati avangardom. O poecima avangarde ima vie miljenja da poinje 19. veka, neki kau od kraja 19. veka, dok drugi nakon Prvog svetskog rata. I traju sve to do sredine 60-ih godina. Najprikladnije je miljenje da avangarda ima iskre sredinom 19. veka a da se eksplozija avangardnih pokreta odvijaju od poetka 20. veka. To su pokreti negiranja, radikalni, opremljeni programima, manifestima. Teoretiar Peter Birger ih naziva istorijskim avangardama. Kroz njih je izvrena samokritika umetnosti, a brisanje granice izmeu ivota i umetnosti je najradikalnija promena. Postmoderna poinje zavretkom istorijskih avangardi. Tada poinju neoavangarde, koje bi razraivale elemente avangardi. Na scenu stupa jedna nova estetika, estetika postmoderne kao reakcije na avangardu. Moemo rei da postmoderna poinje krajem 60-ih godina. Krajem 60-ih baena atomska bomba, umire i Adorno, godine 1968. se dogaaju studentske demonstacije kao bunt protiv logocentrizma. Dolazi do razlabavljenja jedinstvenog centra moi, preraspodela sile. Tada se vidi da je u svim umetnostima dolo do odreenih promena. Moderna / kapitalizam = postmoderna / postkapitalizam (vie centara raspodele moi, sile i novca. Postmodernistika umetnost nije jedinstvena pojava. Termin je prvi put primenjen tokom 70ih godina. Upotrebio ga je istoriar arhitekture arls Dens razmatrajui modernistiku arhitekturu (Bauhaus, Gropijus, Korbizije). Postavio je osnovne odlike postmoderne: eklektinost (citati, kolai, montae) fragmentarnost pluralizam, kao jedna globalna odlika doba, stanja duha i umetnosti. Globalni pluralizam u umetnosti treba razlikovati od termina koji se koristi u politici. Globalizam podrazumeva pluralnost. Fokus se prebacuje na lokalno, individualno, 3

koje biva istaknuto u prvi plan zahvaljujui medijima i multimedijalnim arhivima. Ima toliko posmodernizama koliko ima dela. Postmoderna nije jedinstveni projekat ona je pre globlaostiki pluralizam , odnos izmeu singularnosti i multipliciteta. Globalistiki, globalni pluralizam, to znai da se postie pluralnou , razliitou, nije po sredi jedinstvo diskursa ve pluralnost. Koliko nije jedinstveni projekat, govori nam to da u teoriji postmoderne postoje globalno 3 vrste postmoderne: (1) zapadno evropskog tipa okrenuta regionalnom, u smislu neostilova , anahronizam (2) anglosaksonski model koji je vie uzglobljen u portoako-tehnoloko drutvo, vezan za medije, informaciju i komunikaciju (3) model postsocijalistikih drutva sa elementima socijalistike prakse, socijalistikog naslea Postoje etiri teorijska usmerenja koja govore o postmodernoj: 1. Teorije koje imaju kritiki karakter kritike teorije (potiu iz analitike estetike frankfurtskog kruga, pitanje nastajanja istorije u jeziku, kroz jezik, graenje istorije kroz jezik) 2. Hedonistike teorije (sve je mogue, sve moe da bude prihvatiljivo, visokoestetike su i relativistike teorije : Ihab Hasan, Liotar ) 3. Poststrukturalistike teorije (dekonstrukcija Derida, teorija moi, simulacionizam Bodrijar, teorija rizoma Gatari/Delez, teorija teksta Kristeva. Rizom nam je vaan jer se sve tretira kao podjednako vano). 4.Teorije koje su vezane za postsocijalistika drutva. Ima mnogo iskljuivosti, netolerantnosti. Nazivaju se i retrogradnim teorijama. Neke od pojedinanih teorija: Ovde ja imam zabeleeno o avangardi iz koje se javlja postmodernizam pa idu pojedinane teorije. Dakle: Avangarda nije stil ona je nadstilska pojava, ne zasniva se na kontinuitetu nego na diskontinuitetu. Ona je radikalna zato to se agresivno radikalno negatorski odnosi prema prolosti. Ona je ekcesna tumai se kao situacija modernizma, ezoterina jer je zatvorena u svet strukturalnosti, desubjektivizma ali tei da prevazie tu zatvorenost time to nastoji da 4

srui granicu izmeu umetnikog stvaranja i svakdonevnog ivota. Birger daje pojam avangarde za avangarde posle II svetskog rata i to je isto to i avangarda samo to nema elemenat negatorskog i agresivnog. I s kraja 60-ih godina postavangarda koja se uklapa u postmodernizam, metodoloki se poklapa sa postmodernizmom. To je taj tvrdi modernizam na koji postmodernizam referira.

- Milan Damnjanovi, filozof, estetiar smara da se posmoderna odnosi prema moderni kao i moderna prema tradiciji koja joj je predhodila, postmoderna predstavlja tradiciju raskida sa tradicijom. - Hajnrih Kloc razmatra odnos moderne postmoderne, druge moderne sa stanovita arhitekture i likovnih umetnosti. Polazi od Birgerove teorije i smatra da postmoderna pokuava da vrati na scenu instituciju moderne umetnosti, da napravi granicu izmeu ivota i umetnosti time to e umetnost uiniti fikcijom. Uinie umetnost fikcijom ako je vrati na predmetnost, ali da postoji estetika bez normativne, sredinje estetike kao to je to bilo u modernizmu.

8. Afirmativno-kompromisna (samo) kritika moderne; Negatorskoradikalna (samo) kritika moderne 9. Opte odlike postmoderne

Razlika: moderna postmoderna razvoj / statinost (teorija o smrti, kraju umetnosti), dijahronija / sinhronija razliitost /simultanost aingularitet / eklekticizam.

Karakteristike postmoderne: eklekticizam fragmentarnost fragmentarne tehnike (kolairanje, montaa, citatnost) globalni pluralizam i u egzistencijalnom i u medolokom smislu razliita teorijska usmerenja na takvo polje interdisciplinarni pristupi umetnikom delu, multiplicitet koizistencija simultanosti, nema razvoja od jedne do druge take, ve sinhronija

Kako i gde se pojavljuje postmoderna umetnost? - U delima vodeih predstavnika moderne i avangarde. Kada su se suoili sa mogunou daljeg avangardnog delovanja, istroili su taj avangardni projekat. Kako sauvati ono do ega su doli, jedino ako to to budu stvarali postane tradicija. Zato je Bulez hteo da pie novu istoriju i da uspostavi stalnost svojih dela na koncertnim repertoarima. Faza kada jedna avangarda vie nije avangarda, a nije ni tradicija je faza kada se zainje postmoderna. Ja ovde imam jo: Renato Pooli, jedan od teoretiara avangarde uvia nekoliko faza (koje se umnogome proimaju i prepliu): I faza aktivizma zasnovanu na duhu avanture II faza antagonizma uztemeljena na duhu rtvovanja, jer je zasnovana na stavu protiv, bili su protiv svega i protiv umetnosti, protiv umetnikog miljea III faza nihilizma koja se nastavlja na prethodnu, kao izrazito zaotravanje antagonizma;manifestovanje radikalne destrukcije, destrukcije svega to se javlja kao kontekst drutveni,a naroito onaj koji joj je prethodio IV faza anagonizma ona nastupa kada avangardni umetnik shvata da je njihov avangardni pokret jedna prava utopija. Ova faza nije faza pasivnosti ili najcrnjeg oajanja ve se u stvari od tog stanja pravi mit. Avangardna ne nestaje. Ona ne iezava sa umetnike scene, dolazi do ukljuivanja avangarde u tradiciju, time zavrava misiju u umetnikom smislu to se ne dogaa tako velikom brzinom. To je situacija u kojoj su avangarde izvrile vrstu samokritike.

 Nekoliko naina iskaziovanja kritike, svi su kao samokritika iskazani: 1. afirmativno-kompromisna kritika avangarde 2. negatorsko- radikalna kritika avangarde Prvi nain podrazumeva samokritiki odnos prema avangardi sa uspostavljanjem kompromisa izmeu avangardnih i tradicionalnih reenja, ukljuujui elemente tradicije i redefiniu ih pojedinano avangardnim postupcima. tokhauzen je npr. tokom 60-ih i 70-ih posegnuo za melodijom i harmonijom u smislu skladnosti zvuanja, ne vraanja na harmonsku komponentu. To nije jednostavan povratak melodiji ve je avangardnim stredstvima stvorena jedna nova melodija, odnosno harmonija i time je ukljuen element tradicije. Isto i kod Lutoslavskog. Kod nas Petar Ozgijan i Vladan Radovanovi (koji za sebe misli da je avangarda). U sklikarstvu npr. Sandro Kija (Kloc ga navodi u svojoj knjizi), u arhitekturi Robert Venturi, on Rauh i arls Mur. Radikalno negatorska samokritika avangarde se sastoji u potpunom odbacivanju avangardnih sredstava. Drugim reima, prema avangradnim dostignuima su se poneli avangardistiki, odbacili su ih. Kod nas Rajko Maksimovi, od sredine 70-ih je napravio zaokret ka tradiciji: stare tehnike, kontrapunkt, oratorijum, pasije, madrigali. Tu nema kompromisa avangarde sa tradicijom ve samo redefinisanja tradicije: isto kod Pendereckog, druga sinfonija lii na Bruknera, Malera, tarausa, pa sve posle do elemenata deza i pop muzike. Razliiti vidovi radova sa pojmom neo-stila. To se ispostavilo kao opasno jer je vodilo ka jednom cvetanju retroaktivnih stilova, izmeu ostalog i nacionalizama koji je sa sobom vukao i ideoloke taloge, naroito u socrealistikim zemljama. Takvi stvaraoci zapravo nikada nisu bili avangardni i to je problem jer su ili u jedno simplifikovanje sredstava, tj. iskoristili su taj trenutak da piu jednostavno (Habermas je ovo kritikovao). Takva je npr. duhovna muzika danas. Onda se opravdavaju da je to nae najstarije, autohtono, a nije uopte, ve je nae najstarije ono to je usmeno, ono to se prenosilo usmeno. Prva od navedenih tendencija pokazala je da ima jednu perspektive, razvoja, a druga ne. Ova vrsta metodologije dovodi do principa karakteristinih za postmodernizam: Aistorinost istorije je shvatanje istorije kao ne vremenskog sleda dogaaja, ve istorije koja stoji pred nama sa svojim injeninim fondom. Vatimo istie da je to statinost istorije, a Milan Damnjanovi: istorija nije vie iza nas ve ispred nas. Iz toga dolazi da je postmoderna 7

jedna vrsta postistorijskog doba, doba promene gledita na istoriju. Istorija nije vie sukcesija, dijahronija, nego sihronost. Otuda vee interesovanje za injenicu nego za proces, tj. sled dogaaja. Iz toga proizilazi neutralizovanje svih hijerarhija. Nema ni vrednosnih hijerarhija, otud su dela popularne i visoke umetnosti, elementi jedni pored drugih. Jedna tendencija neutralizovanja svih vrsta hijerarhije. Otud i eklektizam i fragmentarnost. Iz toga i tehnike koje se koriste: intercitatnost, intertekstualnost, autocitatnost. Uodnoavanje elemenata koji pripadaju nekim drugim tekstovima u jednom novom kontekstu. Zato se citira? Za citat je bitno da bude prepoznat. U tekstu je to lako izvesti, stave se navodnici. Taj citat mora da bue prepoznat da bi obavio svoju funkciju. Ako uzmete iz nepoznatog dela niko ga nee prepoznati, a i moe da bude tako integrisan u taj novi kontekst da se uopte ne prepozna da je citat. Postoje razliite mogunosti uranjanja u muziki tok odnosno uvoenja i izvoenja citata iz okolnog materijala. Zato je dobro da citat bude prepoznat? Jer svaki uzorak deluje po principu pars pers toto, svaki deo celine reprezentuje svoju celinu. Na taj nain se uspostavlja komunikacija sa konzumentom, to ih bolje prepoznaje, bolje komunicira sa delom. Zato ta vrsta tehnike rauna sa znanjem i sa usavravanjem u znanju, rauna na stalni proces znanja i napretka. Osnovni cilj te tehnike je komunikacija. Opta komunikacijska dostupnost je odlika uopte modernog doba, a nije ni udo to je uticala na samu metodologiju umetnikog rada. Otuda mogunost viestrukosti tumaenja, viestrukosti interpretacije, multiplicitetnosti tumaenja i zato interdisciplinarni pristup postaje dominamntan u periodu postmoderne. Posebnom podraavanju i podravanja teorija koje poivaju na fragmentarnostiu odnosu na neke velike sisteme kao to su terije fraktala ili teorije haosa. Biranja dela po principu samoslinosti-fraktalne geometrije, npr. najsitniji deo fraktala je potpuno isti kao karfiol u celini ili neki manji kao deo karfiola (pahulje, paprati). Novo je interesovanje za modernizam kada Kloc zbog toga govori o drugoj moderni, zato to nije restauracija moderne ve sasvim nova moderna u okviru postmoderne. Literatura: 1. an Fransoa Liotar, Postmoderno stanje. 2. an Bodrijar, Simulacija i simulakrumi. 3. Hajnrih Kloc, Umetnost u 20. veku: Moderna postmoderna druga moderna. 4. Mirjana Veselinovi Hofman, Fragmenti o muzikoj postmoderni. 5. Mirjana Veselinovi Hofman, Postmoderna karakteristike i odabiri igre, u Istorija srpske muzike (u) Mirijana Veselinovi Hofman. 8

3. Znaenje i smisao rei kontekst; kontekstualna umetnost

Kontekstus (lat.) spoj, Konteksteres (lat) satkati (pojavu,okruenje), spajati Dva problema: 1. Kontekstualnost same umetnosti 2. Kontekstualnost teorija o umetnosti Definicija konteksta: 1. Kontekst je ono ime jedna pojava ini celinu; a u okviru koje ima odreen smisao i znaenje. 2. Kontekst je ona govorna ili misaona celina kojoj pripada re i na osnovu koje odreuje tano znaenje te rei. Pol Arden, Kontekstualna umetnost. Bazira se na literaturi ljudi koji su se zaista bavili kontekstualnom umetnou. Prema Ardenu to je angaovana umetnost, aktivistikog karaktera. Te su estetike participativne ili aktivne. Kontekstualna umetnost je jedan vid avangardne umetnosti u segmentu u kome avangarda tei da razori granicu izmeu umetnikog stvaralatva i ivota. Radi se o izlaenju umetnost u stvarnost. To ima veze sa procesom samog umetnikog stvaranja, sa procesom percepcije dela i odnosom umetnika i publike prema delu. To je dovelo do ruenja tradicionalnih institucija umetnosti. Umetnik na primer izlazi na ulicu. Kontekstualna umetnost je umetnost sada i ovde (in situ). Samim tim tip stvaranja je drugaiji, to nije neto to treba da se realizuje a prethodno je zamiljeno, ve je to ono to se dogaa u trenutku stvaranja, to su isti trenuci. Nije zasnovano na imaginarnom ve na intervenciji, manevru, akciji, hepeningu, body art-u, politikim nastupima umetnika, organizovanju mitinga. Umetnost se uplie u stvarnost, osloboena institucija, vezana za akcije, medije, razne pokrete, politike, feministike... Umetniko delo ima drugaiji status, to delo koje nastaje vie nije imaginacija

nego procesualizacija, nije stvar kreacije koja treba da se upie u neto to e ostati stalno za sve vremen, nego je cilj sam taj dogaaj (Kairos i Hronos). Direktan kontakt sa stvarnou je i direktan kontakt sa konzumentom, on je sada ukljuen u sam proces nastanka dela kontekstualne umetnosti. Sve pojave kontekstualne umetnosti daju prvenstvo stvarnosti (onome to jeste) i aktuelnosti (onome kako se radi u odreenom trenutku). Arden izdvaja nekoliko oblika kontekstualne umetnosti: Participativnost kao princip Agoretiki princip (agora, gr. zborite, skuptina, princip direktnog delovanja na mnogo ljudi, sveta). Podstaknut tenjom modernog umetnika za direktnom komunikacijom, tako da time ova umetnost ima odlike komunikacijske umetnosti. primer: Kejd i njegovo delo 4 minuta i 33 sekunde za klavir. apsolutne tiine nema, eksperiment iz gluve sobe gde je eho sopstveni krvotok. Sadraj muzikog dela su zvuci ambijenta, stvarnosti, ivota. Time je Kejd iznutra podrio sve tradicionalne institucije jer se postavlja pitanje ko je tu autor dela, ko je tu izvoa a ko samo u poloaju recipijenta. Sve se pomera ka konzumentu. I sam konzument se nalazi u procesu stvaranja. Npr., izloene bele hartije na sred ulice, prolaznici koji e da nacrtaju svoje u hartiji i da kreiraju delo. Takva, kontekstualna umetnost je katalizatorska umetnost (katalizator u hemiji je ono to ubrzava proces) jer upuuje na neki problem kontetsta, na neki problem drutva, umetnosti, politike. Moe se sluiti i agresivnim metodama, npr. osvetljavanje kue jakim reflektorom zbog ega su se porodice uznemirile, imalo je za cilj da pokae da je savremeni svet ustvari surov i uznemirujui za porodice. Sledea odlika je mobilnost, mobilnost u kreiranju stvarnosti, npr. kontekstualna pejsana umetnost, na brdu se neto kamenjem ispie, to je menjanje pejsaa. U tome se moe videti kobna veza vlasti i prirode, da li e nam vlasti dozvoliti da menjamo prirodu. Kreiraju se uslovi koji imaju kritiki stav prema realnosti.

10

Kreiranje stvarnosti postaje naroito aktuelno na internetu, virtuelna realnost kao krajnja instanca kreiranja stvarnosti, koja je istovremeno jako pokretljiva, prelazi sve geografske i vremenske instance, izraziti primer nomadizma postmoderne. Realnost nije opipljiva jer je virtuelna, ali postoji. Istovremeno se negira i istovremeno se potvruje umetnika fikcija (Kloc u svojoj knjizi tezu: predmetnost umetnosti kao umetnika fikcija) to potvruje relacioni odnos avangarde i postmoderne. Kontekstualna umetnost je spremna da se politiki angauje u reavanju odreenog problema. (Andrijan Pajper crnkinja koja je 70tih godina u trenucima velike zaotrenosti dolazila u gradski prevoz sa maramicom u ustima. Htela je da upozori na poloaj ena i crnaca u tadanjem konteksu, u smislu da se njihovi stavovi ignoriu i da pokae kako- izvadite mi maramicu iz usta i ja u vam rei ta mislim.). Termin mejerizam se odnosi na poboljavanje uslova mejer fr. bolje. Horhe Kamon, iz ugla psihoanalize istraivao je fenomen grafita u urbanoj sredini. Doao je do zakljuka da mladi, adolescenti imaju potrebu za itenjem teritorija, a grafitima je zauzimaju, obeleavaju.

4. Kontekstualnost u epistemologiji i hermeneutika kao epistemologija

Kontekstualizam i Invarijantnost suprotnosti koje treba koegzistentno da postoje u domenu saznanja, epistemologije o umetnosti. Kontekstualnost u epistemologiji definiemo kao raspon razlitih stajalita o pitanjima znanja i istinitosti, u smislu utvrivanja ta je ono to se definie kao znanje u odreenom kontekstu. U tom smislu, preispitivanje ta je ono to se definie kao znanje zavisi od konteksta. Naspram kontekstualnosti postoji teorija invarijantnosti teorija koja smatra da postoji neto to je standardizovano znanje, to je invarijantne prirode. U okviru konteksta niskih standarda neto to je procenjeno kao nisko, ne moe biti visoko znanje. Prm. za dete u osnovnoj koli koje ide na takmienje i osvaja nagradu kaemo da zna matematiku. Za dipl. matematiara takoe. Za nobelovca takoe. Meutim, u svim ovim sluajevima u odnosu na kontekst zavisi procena stepena znanja.

11

Invarijantnost je skup standarda, prosek ispod kod je neto znanje, a neto neznanje: Piter Unger, invarijantnost, smatrao je da kontekstualnost ne postoji, ve se procena vri u odnosu na standarde. Kasnije je izveo relativistiki zakljuak da su obe orijentacije podjednako dobre i znaajne i da koezistiraju, jedna rauna na drugu i nema optih podela. Kontekstualni pristup podrazumeva visoki nivo informisanosti i znanja kako bi prepoznali, opisali, proitali i tumaili umetniko delo. Kontekstualnost se tretira u okviru epistemologije kao nauke koja se bavi znanjem. I sama epistemiologija ima kontekstualnost. Cilj kontekstualnog sagledavanja je da se razume umetniko delo. To je kongitivni proces vezan za znanje. Tumaenje je osnovni cilj hermenautike. Cilj hermeneutike, kako je to rekao Herman Kremar zasluan za razvoj hermeneutike u muzikologiji, jeste da otkrije duu ispod tela, isto jezgro misli. Treba otkriti misao, jednostavnije reeno poruku. Hermeneutika kao epistemologija umetnosti: 1. Martin Hajdeger je poetna, kljuna figura, iako sve do svojih poznih dela umetnost nije pominjao u svojim radovima. Poznata linost u oblasti filozofije. Blizak Hitelerovom nacizmu, veoma angaovan u to vreme u Nemakoj. Hermenautiki krug: Da bi smo razumeli jedno delo moramo imati predznanje, nivo predrazumevanja, onda iz toga tumaimo to delo, zatim iz tog tumaenja neko drugi daje svoje novo tuimaenje. Kakva je priroda tog predrazumevanja? To nije predrazumevanje samih predmeta koje tumaimo ve vrsta razumevanja nas i tih predmeta kako bivstvujemo sa njima. Ta vrsta iskustvenog razumevanja nema nikakvu osnovu u jeziku i predznanju ve u razumevanju sopstvenog bivanja. To je vie prenos misli u uverenju nego vrsta formulacija.. Termin samorazumevanje po Hajdegeru se sastoji od tri pojma koja figuriraju u iskustvenom razumevanju: prednamera, predvianje i prepoznavanje (vie je u pitanju verovanje). Zakljuak: Kao da su tvrdnje neosnovane, osnova je u sopstvenom razumevanju. 2. Hans Georg Gadamer, Hajdegerov student na Frajburu. Ima dosta slinosti sa njegovim uenjem. Tu je takoe heremenutiki krug na delu, ali Gadamer pridaje vei znaaj jeziku, odnosno, teorijskoj formulaciji. Prediskustvo se sada zasniva na snazi rei, a re je ne samo znak, ve i odslik. Poredi ga sa slikom u ogledalu, koja jesmo mi, ali nije naa stvarna egzistencija. I ta slika postoji samo kada smo i mi tu i ona je deo nas. 12

Isti sluaj je sa fotografijom nekog predmeta. I kao takva, ona je na neki nain ontoloki povezana ali taj predmet nije njegova egzistencija. Tako funkicionie i re i status predmeta u umetnikom delu. Postoji razlika izmeu egzistencije i naina na koji se ta egzistencija predoava. Razlika bitka (egzistencija) i bia (vidovi na koje se ta egzistencija, odnosno bie iskazuje). Kada govori o prirodi predrazumevanja Gadamer posebnu panju posveuje tradiciji. Horizont aktuelnosti, odosno horizont onoga to se tumai mora da se usaglasi sa predhodnim istorijskim tumaenjem, kao izvorima kritike. Gadamer je desniar zbog tradicije. Gadamer tvrdi da se jedno delo ne moe protimaiti bez sagledavanja sa drugim delima. [to je slino konceptu sveta umetnosti Artura Dantoa] 3. ak Derida. Kod Deride je druga jezika krajnost u pitanju, u smislu zanemarivanja istorije i tradicije, i zato vai za levo orjetnisanog. Ova Deridina pozicija se naziva radikalnom hermneneutikom. Ideja je da nita ne postoji izvan jezika, svi smo mi samo interpretacija jezika. Njegova uvena formulacija je sve je oduvek konceptualizovano. Sa ontolokog stanovita po tome je svaki predmet samo znak. Da bi to objasnio, Derida je ukazao na dva pojma interpretacije: a) Kantovsko-Hegelijanski: kojoj je cilj da u svakom predmetu trai boji glas. b) od Niea i pesnika uopte, interprtacija kod koje Bog uti, da bi nas podstakao da dajemo interpretacije, to je postmodernistika razina proizvodnje znaenja gube se logocentrizam, sigurnost, sve postaje koegzistentno, kontekstualno, a Niea nalazimo svuda gde je centat razlabavljen.

5. Pozicija nauke o umetnosti u odnosu na nauku uopte i filozofiju

Pozicija nauke o umetnostima prema nauci uopte i prema filozofiji, bitno za sagledavanje kontekstualnosti. Filozofija se definie na nekoliko naina. 1) kao nauka o optim zakonitostima razvitka prirode, izvora miljenja, znanja. U tom smislu moemo govoriti o filozofiji svega to postoji u smislu zakonitosti razvitka, npr. religije. 2) posebno promiljanje odnosa izmeu opteg i posebnog.

13

3) skup miljenja, stavova pojedinca ili filozofskih grupa, skup znanja pogleda na svet. Ti pogledi se razlikuju prema tumaenju pogleda na svet kroz dva kljuna termina (ontoloki i gnoseoloki) a iz toga proizilaze i ostali filozofski problemi vrednosti (aksiologije) i estetike (doivljaj lepog). a) ontoloki: ta je sutina bia onoga to postoji Dve orijentacije prema kojima se tumae ovi problemi: 1) materijalizam ( koji tvrdi da sve to postoji jeste materijalne prirode) Mehaniki materijalizam svet kao posledica mehanikih zakona. Dijalektiki mehanizam koji uzima u obzir specifine zakonitosti za odreene oblasti. 2) idealistiki (koji tvrdi da sve to postoji , postoji na nivou ideja). Trai osnov bia, ideje. Neki smatraju da ideje zaista postoje i to je objektivistiki idealizam (sve platonove koncepcije). Sa druge strane subjektivni idealizam koji smatra da ideje postoje samo u svesti pojedinanog subjekta, subjektivni idealizam. b) gnoseoloki: gde je granica saznanja neega i mogunosti saznanja neega? Gnoseoloki problem se reava unutar: 1) empirizma. Saznanje potie iz iskustva, granice saznanja su ograniene granicama iskustva. Ako nemao iskustvo saznanje je onda vrlo diskutabilno. 2) racionalizma. Izvor znanja je razum, a ne iskustvo. Razumom se dolazi do najvee istine, zato saznanja prevazilaze iskustvo. Sve tenje ka saznanju, odnosno, tenji filozofije jeste tenja ka istini. Tu je spona sa naukom, jer i nauka tei da otkrije istinu. Nauka je, meutim, institucionalno i procesualno razliita od filozofije jer su ove osnove utvrene kao sistem postupaka kroz istoriju. To su naune paradigme sistem pravila, sistem procedura utvrene za svaku nauku pojedinano koje sledbenici nauke slede. Cilj je da se doe do rezultata koji su precizni i primenljivi u odreenom drutvu. Time se pomera kvalitet napretka jednog drutva, nauka slui razvoju jednog drutva i zato je institucionalno uslovljena. Nauka je zato vezana za ideologiju, npr. Ministarstvo nauke podrava odreeni projekat a on je odraz odreene ideologije ili politike, mada ona ne moe duboko, sutinski da prodre u metodologiju naunog istraivanja.

14

Dakle: u principijelnom smislu nauka ne ide bez empirije. Nauka empirijski dolazi do injeninog fonda, materijala, ali obezbeenje materijala nije nauka, to je samo njen deo. Kada definiemo problem ide racionalizacija. Nauka mora da ima jedno i drugo i empiriju i racio. Sa institucionlnog aspekta obaveza nauke je da se razvija koliko moe mora da postoji. Tipologija, klasifikacija nauka, razliite klasifikacije postoje, ova je najea. 1) formalne nauke zasnovane na sistemu jezika, bez kojih ne moe da se funkcionie: matematika, logika, semiologija... 2) prirodne nauke bave se svetom prirode: biologija, fizika, astronomija. Delom i medicinske nauke u onoj oblasti u kojoj se bave prirodom, anatomija npr. ali i drutvena medicina sa druge strane. Zato medicinske nauke sabiraju komponente razliitih nauka. 3) tehnike nauke. One koje su na neki nain izvedene iz formalnih nauka i imaju konkretnu namenu: graevina, arhitektura. U tom smislu je i umetnost prvobitno bila u toj grani, tehne kao vetina proizvodnje predmeta. 4) drutvene nauke su sve one koje se bave raznim aspektima jednog drutva. 5) humanistike nauke kao podkategorija drutvenih nauka koje se bave ovim oblastima koje mi nazivamo duhovnom i kulturnom nadgradnjom. Filozofija, arheologija, istorija umetnosti, bave se umetnostima kao oblicima nadgradnje duha i drutva. U humanistike nauke spadaju i nauke o umetnostima, teorijsko-eksplikativno bavljenje umetnou. Vrlo esto se termin nauka o umetnosti poistoveuje sa teorijom o umetnosti. Teorija, meutim, nema proceduralnu, institucionalnu utvrenost kao nauka o umetnosti. Nauka mora da stvori proceduralni odnos sa objektom svog istraivanja, dok teorija moe da ostane na nivou hipoteze. Nauka mora da primeni naunu proceduru na objekat dok teorija ne mora. Sve ove kategorije nauka proimaju saznanja jedne od drugih i elemente, naturalizuju jedna drugu (naturalizovati, dati nekom paso da boravi na tuoj teritoriji). i da svojim rezultatima stalno pomera granice saznanja, dok kod filozofije ovakav drutveni uslov ne

15

6. Interdisciplinatrni model pristupa umetnikom delu, sistemskim i istorijskim pojavama i pitanjima umetnosti; anrovi naunog teksta o pojavama umetnosti po analogiji sa umetnikim anrovima miksmedija, polimedija i intermedija
U mom uvodu nije se spominjao Gvido Adler. Samo sledee: Govorimo i teoriji o umetnosti i teoriji umetnosti. Teorija muzike je neto sasvim drugo od teorije o muzici. Torija o muzici odnosi se na teorijske diskurse iji je objekt muzika, a teorija muzike je elementarna disciplina muzike koja daje definicije i pravila korienja elemenata muzike. (Iako i meni ovo zvui malo nejasno.) Interdisciplinarnost podrazuvema medusobni odnos naunih disciplina na terenu jednog naunog teksta, pri tome je veoma bitno da razliite discipline u odnosu na neku disciplinu koja je u fokusu nemaju utvrenu hijerarhiju.

Muzikologija je relativno mlada nauka, ustanovljena krajem 19. veka jednim tekstom Gvida Adlera o nauci u muzici, 1885. godine, kada su se nakupila iskustva dotadanjeg bavljenja o muzici. Adler je nauku o muzici klasifikovao kao: 1) sistemsku nauka. Bavi se strukturom dela, problemima ija je priroda sinhrona. 2) istorijska nauka. Prouava razvoj muzike, u sledu dogaaja u procesu u iostorijskom smislu, faktografski, pozitivistiki elementi. Adler postavlja grupu disciplina koje su srodne muzikologiji kao nauci: istorija folklora, istorija umetnosti, u irem koraku istorija uopte, dakle discipline iz humanistikih oblasti. Znaajno je, jer interdisciplinarno postavlja nauku o muzici, iako je preovlaujue tumaenje da je on predstavnik pozitivistike nauke o muzici, ali ne, jer je govorio i o drugim disciplinama koje mogu pomoi i kojima se moe sluiti nauka o muzici kao pomo u istraivanju. Kod Adlera je momenat interdisciplinarnog ve sazreo, on je ta razmiljanja izveo iz prakse.

16

Adler inae pripada krugu kome su pripadali i Herbart i Herder, ideja da muziko delo ima jako mnogo slojeva kojima se moe prii induktivan nain. Zato je ovo bio krug induktivnog pristupa umetnosti, vezan za Prag kao centar. Primer interdisciplinarnog pristupa istorijskom pitanju je npr. psihoanalitiki pristup biografiji kompozitora, kada nam je potrebno znanje o psihoanalizi i znanje o optoj istoriji. Dakle, pristup zavisi od individualnog pristupa predmetu i istovremeno od prirode predmeta. Primer interdisciplinarnog pristupa sistemskom pitanju je npr. forma, lirska, dramska tema u sonatnom obliku, gde moemo dati isto formalni pristup, ali isto tako moemo to da predstavimo iz odnosa muko-ensko, teorija reda, feministikih teorija, teorija identiteta, biologije. To korienje razliitih disciplina dogaa se u momentu interpretacije onoga do ega smo doli analitikim postupkom.

Kontekstualnost muzikologije proistie iz njenog odnosa prema ostalim disciplinama. Granine, srodne, pomone nauke, injenica je, meutim, da se u muzikolokoj praksi jedna ista disciplina pod odreenim okolnostima moe pojaviti kao nezaobilazna a pod drugim kao krajnje marginalna. Odnosno, hijerahija disciplina koje su istoriji muzike granine, srodne, praktine, ne moe se nikada do kraja fiksirati. Praktino, svaka muzika pojava moe biti sagledana iz aspekta potencijalno svih disciplina, a konkretno onih za iji nauni aparat i vrstu argumentacije muzikolog ima najvie afiniteta i kojima odreeni fenomen, na osnovu dobijenog analitikog materijala, moe najadekvatnije da objasni. Ukrtanje glavne i pomonih disciplina u jednom interdisciplinarnom naunom tekstu moe biti postavljeno na nekoliko naina. Osnovna predpostavka pri tome je da se sve grane znanja koje stoje izvan istorije muzike shvate ne kao granine, srodne, pomone, ve izvan svake hijerarhije, kao ravnopravno potencijalne s obzirom na uee u muzikolokom istraivanju. Vidovi odnosa izmeu istorije muzike i disciplina koje stoje izvan nje analogni su onim relacijama koje se uspostavljaju izmeu razliitih umetnosti, preciznije, razliitih medija u okviru anrova mikstmedija, polimedija i intermedija.

17

Postoje tri osnovana anra prema klasifikaciji Vladana Radovanovia: misktmediji, polimediji, intermediji. 1) Miksmedij. Jedna disciplina metodoloki uestvuje u nastajanju muizikolokog rada na taj nain to ona u svom tom radu prilazi principijelno isti put koji u njemu i istorija muzike od hipoteze/tereme rada, preko njene argumentacije do zakljunog nivoa. Pri tome je karakteristino da i nain postavljanja teze i vrsta argumenata i vid zakljuivanja potiu iz te discipline i ostaju, bez obzira na to koliko bili usaglaeni sa pristupom iz ugla istorije muzike, prepoznatljivi po specifinim odlikama svoje nauke. Npr., iako u studiji Roksande Pejovi Ruganje Hristu i druge scene iz ciklusa... moemo identifikovati raskonu zastupljenost odgovarajueg injeninog fonda koji sem istorije muzike, istorije likovnih umetnosti i istorije teatra pruaju i opta istorija, etnomuzikologija, istorija knjievnosti i socijalna psihologija, moramo konstatovati da je autorkin interpretativni stil upravo istoriju umetnosti odredio kao disciplinu koja metodoloki intervenie po itavoj vertikali studije i sa istorijom muzike komparativno dosledno prolazi ceo istraivaki put i tok rada. Umetniki mikstmedij rauna sa promenljivim hijerarhijskim relacijama izmeu medija odnosnih umetnosti, koje se u itavom toku dela prepoznaju po specifinostima svojih kompetencija i vrste argumentacije, ine kolano uestvuju u ukupnoj dramaturgiji dela dosledno zastupajui njegovu umetniku tezu. Dakle: mikstmediji je meani mediji - na terenu um. dela su najmanje dva medija. Svaki od ovih medija uestvuje u izgradnji umetnikog dela i dejstvuje kao konstituitivni elemenat, ali ne i podjednakim intenzitetom. U sutini po sredi je princip kolaa gde imamo slikani deo, zalepljene novine, ptiije pero, razliite materijale, odnosno medije od kojih je svaki elemenat kolane konstitucije celine, pri tome ne deluju istim intenzitetom- nemamo jednaki broj ptiijih pera, iseaka novina i slino. Analogno misktmediju jeste mikstnauni anr: gde je po sredi dominacija jedne nauke, jedne discipline u kojoj se jedna teza izvodi a ostale discipline pomau u njenom izvoenju.

18

2) Polimedij. Kada izvanmuzike discipline ostvare jednak intenzitet uea u muzikolokom ispitivanju i izlaganju i dosledno polifonu fakturu, u pitanju je muzikoloka rasprava u kojoj se mogu identifikovati principi polimedija. Primer tekst V. Periia Josip Slavenski i njegova astruakustika gde autor postavlja tezu o protonaunoj i umetnikoj aktivnosti Slavenskog tako to joj prilazi iz dva smera pridajui joj podjednak znaaj iz ugla sistemske muzikologije sa jedne strane i astronomije i fizike sa druge, proces argumentacije je pokrenut iz oba ugla i dosledno polifono voen do kraja teksta. Dakle: Polimediji je kada su mediji u konstruisanju um. dela prisutni podjednakim intenzitetom; odnosno u polinaunom anru do izvoenja dokaznog materijala. ona podrazumeva podjednak udeo svake discipline. Svaka od ovih disciplina prelazi put od eksplikacije hipteze, preko argumentacije

3) Intermedij. Metodologija i pristup kreirani iz samog objekta. Kada predmet naune panje i nain njegovog elaboriranja postanu jedinstvena celina u kojoj muzikoloki rezultat (sa svim svojim mikstmedijalnim ili polimedijalnim predpostavkama) postaje deo objekta kao i to taj objekat postaje deo tog rezultata, re je o koncepciji intermedija. U njoj se pojedinane discipline ne mogu posebno identifikovati kao sebi prepoznatljivi slojevi muzikolokog teksta (kao to je to sluaj u mikstmediju ili polimediju), ve se istraivaki zrak iz svakog od uglova drugih disciplina (psihologije, literaturnog i naunog izraza o muzici npr.) njemu vraa iz svake take objekta naunog ispitivanja i svih njegovih etapa. Time i dolazi do intermedijalne sprege izmeu tipa izlaganja i njegovog objekta. U tom smislu utvrditi kontekstualnost muzikologije podrazumeva utvrivanje koja nauka, u kom trenutku i zbog ega moe biti muzikologiji srodna. Na taj nain se sutinski locira, obuhvata i podrava raspon dokumentovanog i kreativnog muzikolokog kriticizma i Nove muzikologije. Dakle: intermediji po sredi je autopoetian tekst. Nemamo izvoenje teze. 19

10. World Music, world art, world science i pojam i smisao nacionalnih kola u sferi nauke i teorije o umetnostima
Uvoenje zajednikih parametara u razliite gografske oblasti vezano je za globalizaciju. I u oblasti umetnosti i nauke tako se dogaaju odreene promene. Prefiks world svetski ili svet. Worldmusic, etnomuzikolozi kau uveden tokom 80-ih godina 20. veka, uvela ga grupa izdavaa nosaa zvuka i muzikalija koji su bili preplavljeni izdavanjem popularne muzike sa osnovama etno muzike razliitih naroda. Proirio se u toj sferi a zatim i u oblasti nauke. Najpre etnomuzikolozi krenuli u eksplikaciju termina, a onda i ostali. Tri znaenja: 1) svetska muzika ukupnost muzike produkcije na zemljinoj kugli. Sve to je ikada stvoreno u muzici. U tom smislu svetska umetnost je sve ono to je u oblasti umetnosti ikada realizovano. U tom smislu i nauka, npr., svetska istorija muzike, ili svetska istorija umetnosti. 2) svet umetnosti, svet muzike, svet nauke, obuhvata specifinosti jedne discipline, vrednosti, kompetencije, institucije, aksiologiju, estetiku, percepciju, recepciju. U smislu Dantoa, ali on koristi izraz the art world. 3) odnosi se na anrovske specifinosti pre svega vezane za oblast popularne kulture i umetnosti. U pitanju su anrovi koji se grade na dvosmernoj relaciji: evropske prakse i popularne muzike, koje u sebe ukljuuju elemente vanevropske muzike prakse i obrnuto, vanevropske muzike prakse koje apsorbuju elemente evropske popularne muzike. Tu se onda grade razliiti anrovi koje istrauje etnomuzikologija. Gde bi tu bila nauka? Ona bi podrazumevala upravo model interdisciplinarnog pristupa umetnikom delu.

20

Kako nam je sve to dostupno? I veliki biblioteki fondovi su ipak ogranieno. Zato, kompjutersko, sistemsko povezivanje biblioteka i to bi bio put ka dostupnosti svetskoj umetnosti i svetskoj nauci. U tom smislu su aktuelni projekti stvaranja multimedijalnih arhiva. U njima se folklor konzervira i uva po apsolutno svim aspektima (melodijski materijal, ritmika praksa, plesna praksa...). To pogotovo imaju razvijeno kao praksu neke afrike zemlje, Gana npr. Ti projekti su globalnog karaktera jer se podaci unose po odreenom sistemu ili istovremeno uvaju specifinosti folklornog i regionalnog. Pitanje nacionalne nauke u doba globalizma. ta su komponente nacionalne nauke: 1) tematska opredeljenja radova 2) jezik na kome se pie 3) nain obrade podataka, tehnikog stila i opremanja publikacija kao rezultat sistemskog naunog obrazovanja u odreenoj sredini. Pitanje ta je od toga ostalo danas? Ostalo je ako nita drugo onda bar paso, geografsko podruje odakle dolazite. To onda vie nije nacionalna kola u nauci, ve transnacionalnost koja nadilazi nacionalne granice ali ostaje geografski nacionalno odreena.

21