Roenje tragedije iz duha globalizacije

ivan jankovi
VREME | BR 1091 | 1. DECEMBAR 2011.

MISAONI LIRIZAM FADA, TOLIKO BLIZAK ISTOM TAKVOM UZVIENOM LIRIZMU SEVDALINKE, DOLAZI IZ DRUGOG SVETA U ODNOSU NA HORIZONT PROIZVODNJE "KULTURE" KAO POLITIKOG IDENTITETA. ON JE LIAN, NEPOLITIKI, INDIVIDUALISTIKI, I ZBOG TOGA UNIVERZALAN. ON IZVIRE IZ JEDNOG OSEANJA IVOTA KOJE JE MNOGO, MNOGO STARIJE OD EVROPSKOG ROMANTIZMA, I EVROPSKIH NOVOVEKOVNIH MITOVA. FADO I SEVDAH NISU "WORLD-MUSIC", EGZOTINI ZVUCI DALEKIH KRAJEVA VAN ZAPADNOG KULTURNOG KRUGA: TO SU PESME CENTRA KULTURNE GRAVITACIJE NAEG SVETA
Re melanholija koja se danas odomaila u mnogim jezicima, pa i u naem, obino znai mrano, ili tuno raspoloenje. Re je grkog porekla; ali u starogrkom ("melaine khole") ona znai neto prilino razliito, naime "crnu u", dakle jedan bioloki i medicinski pojam, oznaka telesne materije. Aristotel je ovu supstancu smatrao odgovornom za sva mrana i depresivna raspoloenja kod ljudi, i odatle i potie to pomeranje znaenja melanholije u modernim jezicima, od bioloko-medicinskog ka psiholokom. Zanimljivi obrti se deavaju u kasnijim vekovima, kad Grka prestaje da bude centar svetske kulture, kad i Rim propada, i kad se sredite kulture i pismenosti seli na Istok, u arapski svet. Arapski filozofi, biolozi, matematiari, hemiari preuzimaju sve to je od Grka ostalo i razvijaju svoje originalne teorije (posebno u medicini, hemiji i matematici). Naravno da oni zahvaljujui prevodima Aristotela znaju za njegovu teoriju o razliitim temperamentima, i znaju za njegovu "melanholiju". Arapski prevod grkog "melaine khole" glasi "Sawda". Od 8. veka nadalje arapska imperija se iri po celom Mediteranu: oni stiu, izmeu ostalog, i u dananji Portugal i paniju. Pod arapsku vladavinu padaju i Persijanci i Turci. Ovi poslednji su posebno zanimljivi, jer za razliku od Persijanaca predstavljaju bazino necivilizovano pleme. Filozof Ibn Sina iz 11. veka, Persijanac koji pie pod uticajem arapskih filozofa, govori o Turcima i afrikim crncima kao o zaostalim grupama koje nisu dosegle civilizaciju "zahvaljujui ivotu u nepovoljnoj klimi". Bilo ovo Ibn Sinino "klimatsko" obrazloenje turske zaostalosti tano ili netano, neosporan je fakat da Turci pre dolaska u dodir sa Arapima predstavljaju necivilizovanu, nomadsku grupu. Od Arapa primaju islam, ali i mnogo ta drugo to se u najirem smislu moe nazvati kulturom: od Arapa, ini se, primaju i jednu re, koju e u vekovima koji dolaze poneti sa sobom u svoja osvajanja na Zapad, u Evropu, i ostaviti je tamo re Sawda, koja na turskom glasi Sevda, ili Sevdah. Protokom vremena, u turskom e doi do znaenjskog pomeranja, pa e primarno znaenje Sawda ii ka melanholiji, seti, ljubavnoj seti, da bi na kraju bilo skoro

izjednaeno sa pojmom "ljubav". Ipak, arapski koren je nesporan, kao i "rad pojma" kojim je specifina Aristotelova interpretacija ljudske psihe sauvana u znaenjskoj identifikaciji izmeu crne ui i mranih, setnih tonova i raspoloenja, koje uva ak i jezik ovih divnih Varvara iz Srednje Azije koji su "sevdah" doneli i nama na Balkan. NIZVODNO OD ISTOKA: Nesporno je i neto drugo. Arapska kultura ima izraen kult pesme i pevanja. Molitve kojima mujezini pozivaju u damiju su izrazito melodine, ali i setno -melanholine. Na neki udan nain podseaju na pesme Andaluzije i Portugala, ali i na napeve balkanskih Slovena, i samih Turaka koji su te napeve doneli na Balkan u 14. veku. Ima arapski svet i kult ljubavne poezije i umetnosti uopte. Ima eherezadu i 1001 no. Ima razvijenu gradsku civilizaciju, trgovinu, filozofiju, religijsku svest. Ima sve preduslove za ono to je Nie opisao kao grku tragediju, kao jedinstvo Dioniskog i Apolonskog kulta, neobuzdane prirode, Boga vina, ali i poretka, proporcije, miljenja , duha. Ima sve uslove za roenje klasine tragedije iz duha muzike. Sve to je ve na delu u 8. i 9. veku kada Arapi vladaju Portugalom i panijom, kad su Kordoba, Sevilja, Toledo, Malaga, Lisabon centri svetske kulture i trgovine, kad Arapi donose sa sobom ne samo svoje ekonomske i ivotne navike nego i muziku. Da je arapska globalizacija izmeu 700. i 1200. godine pravo rodno mesto i tajna "sevdaha" govori nam najbolje upravo kultura Iberijskog poluostrva, kada je uporedimo sa otomanskim nasleem Balkana. Nije li malo udno da panska pesma Andaluzije i portugalski fado toliko lie po stilu pevanja, po raspoloenju, po duhu, na turski "sevdah" u Bosni, Junoj Srbiji ili Makedoniji? Taj mujezinski, melizmatizovani zvuk, toliko pun ukraavanja, i "produavanja" melodije? Nije li dosta neobino takoe da kad vidimo "portugalsku gitaru", instrument uz koji se izvodi fado, on neodoljivo po obliku podsea na bosanski saz, uz koji se tradicionalno izvodi sevdalinka. Jo jedna koincidencija! Nije li takoe dosta neobino da u portugalskom jeziku postoji jedna re koja se ne moe direktno prevesti na druge jezike, ali koja otprilike znai oseanje sete, melanholije, lienosti, najee povezano sa ljubavnim osujeenjem i glasi "saudade". Kao arapska "sawda", samo neznatno latinizovana! Nije to nikakvo udo, posebno u gradu ija se najstarija etvrt danas zove Alfama, opevana u tolikim fado pesmama; "Alfama malafamada" ("Alfama na loem glasu") koja je u 9. i 10. veku imala veliki broj kupatila (al Hammam), po kojima je i dobila ime! Istog onog "turskog" hamama iz koga se vraa antiev nesrenik kad ugleda Eminu, "dogaaj" koji tako nezaboravno opevava dr Himzo Polovina (i koji e posle rekonkviste panski i portugalski "oslobodioci" svuda zabraniti, valjda da pokau kako je i sam koncept higijene jedna nevernika ujdurma). RAZDVOJENI SVETOVI: Ali, sve ove spoljanje sluajnosti i neverovatne analogije blede kad ujemo samu muziku! Kao da se sreemo sa dve sestre razdvojene na roenju i odrasle na razliitim krajevima sveta. Nauene da govore razliite jezike, da nose razliitu odeu, da jedu razliitu hranu, da imaju razliite heroje i neprijatelje. Ali, putnik koji uspe da obie oba sveta, i da ih upozna obe, ne moe da ne primeti najdublju unutranju slinost; ne moe a da ne vidi isti prefinjen karakter, isti glas i osmeh, isti nain ophoenja sa ljudima, istu sranost i ljubaznost, isti tip i obrazac flertovanja i zavoenja, ali i istu otru inteligenciju i aristokratsku distanciranost i uzdranost. Fado peva peva na

portugalskom, bosanski sevdalija peva na mnogoimenom jeziku balkanskih Slovena. Ali obojica pevaju istu pesmu! Ne samo da je to jedna ista pesma o sevdahu-saudade, ljubavnoj enji, lienosti, melanholiji potekloj iz razdvojenosti. Oni pevaju na is ti nain; ista kombinacija dioniskog kiptenja bola, energije, "derta", i najvieg apolonskog samosupregnua, samodistance, gotovo herojskog samoprevazilaenja. Isti eros kombinovan sa jednom aristokratskom, nadmonom, eterinom oduhovljenou, gotovo paradigmom grkog Apolona. Isti mujezinski ton koji kombinuje jedno erotizovano oseanje proeto setom sa savrenom samokontrolom i samorefleksijom. To je pesma koja ne "ponese" uz koju se ne igra, koja ne veseli, koja ne "zabavlja". To je pesma najvie unutra nje duhovne koncentracije, koja zahteva posebno stanje svesti, poseban spiritualni napor: "treba smijeti prodrijeti do njezina rafinmana", kako govori pokojni dr Polovina. Kada fado peva u lisabonskoj kafani poinje sa izvedbom, nastaje tajac, ko veera u tom trenutku prekida veeru. Kaike i viljuke ne smeju da se uju dok ide pesma, makar se veera ohladila! Taj patos nije evropski. To nije stiglo od Grka i Rimljana, to nije poteklo iz folklora domaih evropskih plemena, ni u Iberiji ni na Balkanu. To je doneto spolja: iz Arabije i Male Azije. Nije to uvek lako rei u uho evropskoj oholosti! U Portugalu je izmiljena itava jedna politiki korektna industrija objanjavanja kako "saudade" nema nikakve veze sa Arapima i 400 godina iskustva ivota u toj civilizaciji, nego sa oseanjem tuge i razdvojenosti koja je donela era geografskih otkria, putovanja itd. Ali, era otkria poinje tek 1415, a re "saudade" se na portugalskom belei jo u 13. veku! Kako ona nastaje? Portugalski politiki korektni mit izvor saudadea i samog fada tumai kao spregu nesrene istorije i imperijalnog irenja, ili kako je Amalija Rodrige, najvee ime fada, to jezgrovito objasnila: "na saudade potie od toga to smo uvek imali samo panske maeve sa Istoka i more sa Zapada". Ali, mi dobro znamo sve te "nesrene istorije", "vene neprijatelje", nacionalna ponienja i ostale metafizike Usude koji nas konstituiu kao "narod" i "kolektiv". Znamo koliko je sve to istorijska la koju su izmislili nacionalisti i romantiari 19. i 20. veka kao opravdanje politike centralizacije i "izgradnje nacija", od Nemake, Italije, Poljske do Srbije, Hrvatske i drugde. Fado nastao pod "panskim maevima" uverljiv je taman koliko bi bila uverljiva pria da Kosovski mit i "vekovni turski jaram" imaju ita zajedniko sa lirskom pesmom Grue i aanske kotline; ili da je bosanski sevdah izraz prkosa tamonjih muslimana prema permanentnoj velikosrpskoj i velikohrvatskoj agresiji na "bosansku samobitnost": sve su to invencije nacional-romantiarskih intelektualaca koje slue za politiko manipulisanje nacijom, kolektivistiku homogenizaciju i hukanje na "vene neprijatelje". Misaoni lirizam fada, toliko blizak istom takvom uzvienom lirizmu sevdalinke, dolazi iz jednog drugog sveta, skoro sa druge planete u odnosu na horizont proizvodnje "kulture" kao politikog identiteta. On je lian, nepolitiki, individualistiki, i zbog svega toga univerzalan. On izvire iz jednog oseanja ivota koje je mnogo, mnogo starije od evropskog romantizma i evropskih novovekovnih mitova. Jo jedna "koincidencija": fado je urbana pesma, kao i sevdah. To nije "narodna muzika", to nije "dubinski izraz narodnog bia", oba su zapravo dekadentni proizvodi gradskog ivota. Kako kae Gerhard Geseman: "bosansko-hercegovaka gradska pjesma je svojina danas gotovo izumrlih gospodskih muslimanskih slojeva i njihovih mnogobrojnih muslimanskih, pravoslavnih i katolikih

klijenata". Slino tome, fado je pesma Lisabona, manje-vie, i to ne celog, ve dominantno starih kvartova Alfame i Morarije. On je stvar portugalskog "nacionalnog identiteta" i "narodnog bia" taman koliko je bosanska gradska pesma "bonjaka". Dalje, obe pesme su eklektiki spojevi, sa dominacijom tuinskog kulturnog i muzikog koda, meavine nastale iz globalizacijskih ukr tanja i kulturnih "oneiavanja". Nije stoga udno da ni jedna ni druga pesma nisu na radaru World-music industrije "autentinosti". Suvie zapadne, suvie gradske, suvie "civilizovane", te dve velike pesme evropske kulture nastale iz arapskog i muslimanskog izvorita i korena su elitistiki zabran, na sreu ili na alost. Ali, obe su velianstveni spomenici nae zapadne civilizacije u irem smislu rei, koja ide od Grka i Rimljana, preko Arapa ka evropskim hrianima srednjeg veka i renesanse, i svemu to me ponovo ujedinjenom i prekombinovanom danas. One su spomenici globalizacije, jedinstva kulture i jedinstva ljudskog roda. Fado i sevdah nisu "world-music", nisu egzotini zvuci dalekih krajeva van zapadnog kulturnog kruga: to su pesme centra kulturne gravitacije naeg sveta.