Miljenko Smoje

Dnevnik jednog penzionera

Jednogodinje osobno iskustvo

Digitalizacija Knjiga : | Equilibrium |

KAZALO
Od danas - sam sebi ef! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Sve je palo u vodu 10 Razgovori uein blagdana 15 Oemo li krepat od smija? 20 Di u sa miljunima? 24 Kolodvorska idila 30 Kroz neveru zabordiali u novo lito 34 Izmeu Splita i Zagreba 42 Kaj n a n pak moreju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46 Kolumbo - govno od ovika 55 Oriana - pekinka patka i makice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66 Adio, bili grade! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76 Lip je Split iz Zagreba, a Zagreb iz Splita 85 O pasima, bakalaru i Las Vegasu 95 Balun bez uta i guta . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 Za kil ribe na Pacifik! 112 Starost i mladost Lipo li je u spizu odit! Najlipi standard na svitu Fenomenalni rekordi pekarije Flota Nae more i naa unutranjost Svete nedije i radni dani Prvomajske kice i kiceti Split je bez rii reka sve a mu je na srcu 121 129 136 143 148 157 161 166 173

Stoj dijesi! Lako li se danas priranit! Spasit e nas UNESCO Mirakul do mirakula Aneli i prostata Svrija je kurbin pir Devalvacija u Veneciji J a h t a u ibenskoj luci Veliki su puti od Splita do olte Skitnje po raju zemaljskome Grube, porke rii Na brodu Doli lipo vrime! Makinjeta Smino trite a nan je init Muzuviri Ventule, paruni i Franeine Bez kufera i vetiti Velika avantura d u h a i tila tauni, judi i uspomene J u d i i pasi Jahta, jahta je mene najidila! Zagrebaki susreti Lipa, tuna dalmatinska jesen Deset minuti na Prokurative Ferate, oteli, oceani Od ufitado ferate a gladniji, to zdraviji! Sve za presti etnja kroz butige, lokale i libre

180 186 194 202 210 217 223 230 236 243 252 259 261 265 268 270 273 276 284 289 293 301 305 310 322 332 336 345 353 360 365

Male stvari iz Veloga mista 373 U snigu, ledu i kii 380 Sunce, led, mrak i svitlost 386 Novi ivot, novi sadraji 391 U iekivanju Nove: Pamet u glavu . . . . . . . . . . . . . . . . . . 397 Diktatura trgovine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 399 Veliki vija u Miinchen 404 Dalmacija u Beu 411 I sa penzijon ka lord Feraton od Hungarije priko Subotice i Beograda do Splita 421 431

OD DANAS - SAM SEBI EF!

16. XI 1979. Cilu cilcatu boju no nisan oka stiska. Dugo san ita dok mi god nisu poele oi suzit, onda san udunija letriku, lea u mraku, privra se po posteji, ali san nikako na oi. Ni san nervoast nego san uzbuen. Zovedu me na komejun radi penjuna. U sedan uri moran bit na Socijalni, soba br. 58. Sad su eter bota, jo tri ure ekanja, neizvjesnosti. Dien se, brijen, kuvan kafu, puin. Ovako uzbuen nisan bija njanci onda kad san se enija oli polaga ispite. Ne ti a su to veliki trenuci? Nisan ni zapantija te da tume. J e r oeni se i, ako te ne kunferi, rastavi se. Oli kad polae i pade, vrati se u drugi rok. Penjun! Mirovina! Koja lipa, koja sveta ri! Koji je ono lude reka - jema bit Hemingway - da je penzija naj odvratnija besida. Zato i je onako svrija. Ubija se iz pu ke. A poajedu li me u penjun, meni e, bogami, upalit puka drugovaije. Ja, bogami, trevijen sve vie naega mladoga svita koji govori o penjunu. J u r se zaposli i ve govori kako jema godinu dan radnoga staa. Oli, ako se ne zaposli, omar pla e kako mu ne tee radni sta. A moga je bit cilu godinu blie penjunu. Meni do punoga radnoga staa fali jo pet oli est godin. Puno. A naradija san se. I tufalo me. I radni kapacitet mi se naglo smanjija. Ritko koji novinar doeka penjun. More bit od deset jedan. Niti toko. Masovno partiju jedan za drugin u najbojin godinan. Od nai novinari doekali su penjun samo stari ogelja i stari Korek, i to zato a su ili u penjun pri vrimena.

Jo po ure... I ja san se odluija uvrstit u te ritkosti. Jo pri godinu dan ia san u likara i reka mu da bi tija po u penjun. - Ne morete ako niste bolesni. - Nije da san ba zdrav, kripje tot i tamo, ali vi, doture, udrite malo eu dijagnozu. Napiite koju rigu vie. Viita me i poeja avat na preglede, na analize, i kad san sve karte donija, govori mi: - Nemojte se alit sa zdravjen! - a je, doture, oli ne mogu u penjun? - Bilo bi boje da ne morete! - Onda mogu? - Na alost, skupilo se u vas za dva penjuna. Kad me to reka, tija san ga ciloga izjubit. - Fala van, doture, nikad van ovo neu zaboravit. - Ne biste morali bit tako veseli! - Kako neu bit vesel kad gren u penjun? - Ali zdravje! - K vragu, doture, zdravje, lako u ja za zdravje, samo neka se ja uvatin penjuna! Nita nikad ovi likari needu razumit. Oni ne moredu nikako svatit da je boje bit u penjun makar bolestan, ne go zdrav na radu. Sve san karte, sve analize prida i evo ve sedan miseci ekan poziv i dren da mi se sluajno nije zdravje a po pravilo, da se analize nisu poboljale. Ajme, koja bi to bila katastrofa! Digla mi se i ena. Zna san a e pitat: - Jesi li se okupa? Jesi li prominija mudante? Izlazin. Jo po ure i odluit e se moja sudbina. Prva estitka Sve je ilo lake, jednostavnije i bre nego a s a n mislija. Preidente komejuna je gleda analize i daktilografkinji izdiktira pet-est latinski besid. Govori mi: - Od danas ste penjunat!

Nisan se moga dignut s katrige. Smanta san se. Nita nisan reka. Pogleda san na leroj. Bilo je sedan uri i etrnajst mi nuti. Nisan ni piva, ni skaka, ni vika, ni inija tumbule, nego san se, nikako vas prazan, upalj dovuka do otela "Marjan". Gren popit kafu i u kafanu najden jednoga naeg poznatog starog likara. Pita me a je novo. - Nita, moj doture. - A Homeini, Amerikanci, kako vi prognozirate da bi se mogla razvijat situacija? - Jebe me se, moj doture, ja san u penjun! - A okad? - J e m a pet minuti! - estitan, drago mi je. - Fala, fala, moj doture! Evo a oe re pametan, mudar ovik. Nije me pita a mi je, nije se interesira za moju zdravstvenu sliku, nego mi je lipo, ka pravi ovik, estita na penjunu. I to me omar razvedrilo. Zdravo, kolega! Iz otela telefonski zoven enu. - Ko je? - javja mi se. - Penzioner! - Prdonjo stari! Tren javit novitad mome prijateju antu i najden ga sa mulon u ruke. - Zdravo, kolega! Stari lisac pogodija je otprve: - Onda ti je upalila puka? - J e , je, moj kolega! - estitan, estitan. Jo a emo se napit danas? - Oemo, oemo! - A koliko su ti pinez odredili? - Ne znan. Dat edu mi moj gibirung. Bit e za koru kruva!

- Bit e tebi i za vino, ne boj se! Gren se javit mojima u redakciju. Vazimjen taksi, neka kurbina dica vidu a oe re gospodin penzioner. Nikome nita ne govorin nego najpri gren u sekretarice izmatat karte, notee, lapie, flomastere. Daje mi plik karte za makinjetu. - Daj jo! udi se sekretarica a e mi pusta karta: - Oli ete pisat novu seriju? Oprotajni bierin Tek kad san se oskrbija, govorin jon da vie nisan lan kolektiva. - Kako niste? - Gotovo je, u penjun san. - Pa ta omar niste rekli? - Bogati, oli ja ne znan svoj kolektiv, pa da mi ne date notee i karte. Javjan se direturu i glavnome uredniku i pijemo opro tajni bierin. Zbogojin, drugovi. Od danas nima za mene vie efova. Od danas ja san sam sebi jedini ef! Nima vie telefoni, rukopisi, narubi, rokova... - Oli vie nee pisat? - Ako me bude voja, kad me bude voja i ta me bude voja. I to san svrija, a tek je deset uri. Di u sad? Mislin se di more po jedan poteni penjunat. A priko pekarije i pazara! Ne znan poto je kruv, poto cukar, mliko, meso, zeje. Sad sve to moran nauit, da se mogu kreat u penzionerskim krugovima. Koji bi ja bija penjunat a da te osnovne stvari ne znan? Moran izvrit cilu tudiju cina. Dobar sinjal Na pekariju malo ribe. Gruba vrimena i ne lovi se. Samo nito gavuni, i to po osan ijad! Ovo bi trebalo poet apsit! Kako gavuni moredu bit priko etiri dolora kil?

Ma di to na svitu jema? A u New Zealandu kil jastogi - dolor! Najboje mi se pripomistit u Novi Zeland, pa neka mi ta mo ajedu penjun. ivit u ka lord. Na pazar su stigle prve zagorske, kajkavske tuke - dvanajst ijad kil! Nita ne kupujen, samo merkan, tudiran. Svratin u "Belvija" na kafu. I kafa - dolor. Skupji smo od Amerike. Evo, poeja san ronjat. Dobar sinjal; pritvaran se u pra voga penjunata. Poza obida itan, lein, sluan radijo, spavan. Pononi pozdrav Prid veer izajden vanka, etan s prijatejima, sedin u restoran, i juto tue ponoa a ja se penjen uza skale. Po lako otvaran vrata. ula me: - Oo, je li ovo ura kad penzioneri doma dolazidu? - Ree li jo jednu ri, omar gren vanka u disko! - Mo, ali pri obuci kratke gae jerbo si i tako ia na ditinjstvo. Najidila me. Jopet ne mogu zaspat. Privren se po posteji, svata mislin i sitin se kako to da jo nikor nije opisa prvi dan u penjunu. Oli ja bar to nisan ita. Smista se dien i poinjen tu po makinjeti. Eto, tako je poeja ovi moj Dnevnik jednoga penzionera. Ko zna a u sve u n u t r a zapiivat?

SVE JE PALO U VODU

PETAK, 23. XI Gospe moja, koje san sve lipe planove kroji, a u sve init i kako u se divertit kad pojden u penjun, a evo, da ni prolazidu a ja nita! Ama ba nita! Od svi moji lipi planov nisan ostvarija njanci jedan po sto! Zato nisan, ne znan. Svaku veer odluin: gotovo je, ujutru poinjemo. A nikako poet. Mislija san kako u svako jutro odit u Naunu bibjoteku, vrtit libre, prouit nike stvari koje me zanimadu a nisan dosad jema vrimena. Guta san, tra ruke pri samoj pomisli kako u proirit svoje oskudno obrazovanje: vanka kia pada a ja vrtin libre, biljein, sintetiziran gradivo, irin vidike... I ba ti dan kad san vrsto odluija poet, nakon veliki ki, razvedrilo se nebo, povirilo sunce. I di u sunani dan provest u bibjoteku! Triba bit lud. A ni boje etat! Planiran napisat i jedan veliki roman. Sve mi je u glavu, samo sist i pisat. Ve bi ja to bija davno uinija da nisan bija ovin prokletin novinarskin zanaton razapet na sve stra ne. Ne more se ovik profesionalno bavit novinarstvom, punit svaki dan novinske stupce, a onda posli tega jopet pisat roman, ka da mu je to hobi. I eka san penjun da pomen svoje veliko dilo. Zavidija san knjievnicima koji moredu lipo, polako, esno radit. Samo dvi-tri rige na dan i kroz eter godine skupi se romanina. A koji pie uijavu karticu na dan, ti je ve pro duktivan ka Balzac. A meni su znali na telefon naruit temu i do po ure pi tat: - A a je, oli jo feljton nije gotov? A tamparija eka.

Nikad nisan jema vrimena poteno ispravit rukopis, i puno mi se puti dogodilo da bi poeja mislit, da bi mi ideje kopjale tek kad bi rukopis, odnosno mainopis, preda. I onda bi se griza. Na dane bi proizveja vie kartic nego daktilografkinja. Koliko puti mi se dogodilo da vrtin stare novine od pri dvadeset, trideset godin (kad su se lanci ritko potpisivali), pa ne znan jesan li ja to napisa oli ko drugi. eka san penjun, sniva kako u onda poet estito, pomnjivo, studiozno radit, mislit, svaku napisanu reeni cu gladit, stivavat rii da jemadu ritam, muiku, i evo, penjun je doa, dani prolazidu, a ja nita. Dosad san vie pisa nego mislija, a sad niti radin niti mislin. U posteju me zna uvatit i deveta ura, i onda jedino mi slin kako u ta pri izletit vanka. Opravdanje mi je da niman kafe i moran je po vanka popit. (Interesantno je to da svi bufeti, svi kafii, snekovi, ba rovi, sve kafane i oteli jemadu kafu, a za narod je nima. Ko njima daje kafu? Kako oni najdu? Okle je vadu?) Seden u kafanu, tijen novine, onda se zavrtin po gradu, obajden pekariju i pazar, svratin u koju butigu i eto me doma za obid. Ako obid nije gotov, dok ekan, sedan za makinju i brzometno opalin desetak reenic ovega moga jadnoga penjunatskog dnevnika. Evo je zove: - Ja gren jist. Juva je na stolu, oladit e se. Evo, ja jin. A mater me zvala: - Ajmo blagovati Jopet zove. Moran prekinut. Gren jist. Ne volin grube rii Poza obida poinen malo, tijen novine, ubijen oko. Prvi put u novinan vidin obavist za penzionere; niki sastanci po mjesnin zajednican, oli da e in se ovi dan davat obveznice o zajma. Njima, odnosno nan, uvik zanjima! Ne znan triba li se javit Udruenju penzioneri oli edu me oni sami pozvat. Ne mili mi se tamo po jerbo edu omar trait da uplatin pogrebninu. Nike rii ne volin, gru-

be su, a pogrebnina je najgrubja od svi koje znan. Platit pogrebninu, to je za me isto ka po izabrat kasil. Bogami, neu! Udruenje penzioneri nee me vidit. Veliko otkrie Dogodila mi se neobina stvar. Otkrija san radijo. Za pravo, nisan ga otkrija nego san ga poeja sluat. Radijo san slua jedino u vrime rata, dok je to bilo za branjeno, kad smo svi s uvon uz radijo-prijemnik vatali London. A okad je svrija rat, zaboravija san da radijo postoji. Nikoliko san godin i pisa za radijo i govorija priko radija, a nikad ga nisan slua. Bija san meju prvima koji je progovorija sa Radijo-Splita, a evo, sve do niki dan ni an zna kad Radijo-Split radi, kad emitira program i na kojemu valu. U moju sobu nije nikad uliza nikakvi apa rat. Samo posteja, stol, karta, makinja, libri... Sad drin tranzistor ispod kuina. Znan i zaspat, a muika mi svira. Uz muiku se i probudin, i jo mi radijo ree koja je ura. Jo blaenoga izuma, est ijad puti boji od televizije! Sveta sprava! Probudi me sa muikon, zaeli mi dobro jutro, re e mi koja je u r a i informira me o svemu a se dogodilo po svitu dok san ja spava. A ne moran ustat iz posteje, ne moran njanci oi otvorit. Sritni petak Televiziju san ritko gleda, jedino ako je prenos koje uta kmice, a sad i utakmicu vie volin sluat na radijo nego je gledat na televiziju. Radijo od tebe ne ie nikakvi napor. Lei, spava, a radijo ti piva, apje, daje ti informacije, ui te, obrazuje, piva ti uspavanke i budnice, uspavljuje te i budi. Jutros, ne znan koji je danas datum, dvadeset i dva oli i tri, more bit i etiri, samo znan da je petak (asti Gospu, osan dan je da san u penjun, prva nedija je prola, mo glo bi se i proslavit), dakle, jutros budi me radijo i apje mi da su poevi od prvog sinja 1980. godine svima penjunatima poveane penzije za priko jedanajst posto.

Jo divote, majko moja! Jo lipo li je bit penjunat! Pri osan dan san ia u penjun, a ve mi kreije jedanajst po sto. Bude li uvik ovako, ma ne svaki osan dan, nego svaki misec neka krei, jemat u kroz koju godinu penjun trista miljardi na misec. Da znan koju su mi penziju odredili, sad bi moga ra unat koliko u dobit vika. Recimo, pretpostavimo da su mi dali miljun dinari, onda bi sad moga omar jemat priko miljun i sto ijad. Od dragosti jubin tranzistor i pada mi na pamet kako bi tribalo omar kupit radijo koje te budi u odreenu uru, ka velerin. velerin je monstrum velerin je grub, tik-tae, to tik-takanje gre na nerve, ne da ti spavat i budi te surovo, sa reskon, runon zvonjavon, jo i pome skakuat po tavalinu ka da je pijan, velerin je nakazan, batast, jema i kratke bataste noice, velerin je monstrum. A tranzistor navije na est uri i juto u est budi te lipa muika, eli ti dobro jutro, govori ti kakvo je vanka vrime... Ko zna a e jo meni sve past na pamet, u ta u se sve prometnut? U Francusku je velika moda da stariji judi, najee penjunati, pomu tudirat, i oni su takozvani "tudenti treeg doba". I uidu boje od mladi. Pari mi se da bi ja sad ka od ale moga napisat doktorsku dizertaciju. Ne ti a je to u n a s teko, pogotovo u ovakoj inflaciji doktorati. Neu! Neu se po porkavat. Jeman i pametnijeg posla. A onda, pod starost bi me poeli zvat "doktore" i parilo bi mi se da me svit uvatija u ir, da me zajebaju. Veliki nerad Danas je utorak, ali jopet ne znan koji je datum - j e m a bit dvadeset i sedmi, je, dvadeset i sedmi, jer prikosutra je feta. Evo, etiri dana nisan napisa njanci rige, nisan jema vrimena jer me svaki put kad bi doa izvanka obid eka na stolu. Bude li se nastavila ova urednost, gotovo je s mojin dnevnikon.

Nita ne radin. Lipi su dani pa etan, vrtin se po ka fiima i bufetima. I svud je sve puno. Najpri san uliza u "Bobisa" u Marmontovu i ne mo pristupit banku. Krcato! Gren u drugi kafe - isto. U bufet najranije svi lou. A ta je ovo, di smo? Danas je radni dan, svi bi morali bit na posal oli u skulu. U Split jema osandeset ijad zaposleni, pedest ijad po skulan, a ostalo su starci i dica. Oni koji radidu morali bidu sad radit, bit u fabrike, u kancelarije; skulari u skule, studenti na predavanje. A pari mi se da su svi vanka, na ulice, po bufetima. Ko onda radi, za majku boju? Puna pekarija, pune ulice, pun pazar, ibadu tonobili, vozidu se judi, eta mladost po Rivi, sidi po kafanan. Usrid radnoga dana. Sve je vanka, samo nima starci i dice. Ne vidin ni penjunate. Okad san ja ia u penjun, jema bit da su se svi povukli. Iz Velog mista Kako se ove dane snima po Splitu serija Velo misto koju san jo pri dvi-tri godine napisa ka faturetu, to me svaki as fermaju moji sugraani i dajedu mi nove ideje za seriju. - Jesi li stavija u seriju macakana? - pita me jedan moj stari prijatej. - Ajme, nisan! - Kako si to moga zaudobit? - Ubij me! Nisan. Ko e na sve mislit! Sutradan jopet me trevi na Pjacu. - Jesi li ubacija macakana? - A nisan. - Boje da jo nisi. Jeman ideju. Evo ovako. Prazna uli ca. Gre macakan. purtil mu na rame. Iz portuna izleti pas. purtil ga poklopi. Pas ini kain, kain... I serija poinje! Fala ti ka bratu. Omar tren doma napisat. I evo, zapisa san.

RAZGOVORI UEIN BLAGDANA:

Republiko, majko naa...! 25. XI 1979. Niki dan pita mene moj prijatej anto: - Je li, a je pri u staro doba bija Boi, sad je n a n to na Dan Republike! - J e , moj anto, lipo si to reka, ka da si mi iz just oteja. Ovo je na najvei i to ispovidni blagdan, u ovi dan rodila se n a a Republika! - Bog jon da svaku sriu i zdravlje! Je se opotenila. Okad je svita i vika, nikad nije bilo ovakve sritne drave. Niti je bilo, niti e je vie bit. Koji put, kad ne mogu zaspat, stavin se mislit: ja poznajen puno svita: i nai Spliani, i kojari, i gornjaci, i di kod dojden, svud jema jist i pit, svuda je p u n a kua svega, jemadu veltrine, tapete, televizore, vetite, kapote, tonobile, brode, i jema pusti godin da nisan uja da se ko tui, da ree - slabo mi je. - Nije tako, moj anto, jema i gladnega i ednega svita! Planuja je: - Nima! Nije istina! Lae! Evo, jednega, samo jednega mi siromaja kai i omar ga dovedi u mene neka dere i loe. - A oni bidni koji su na dijetu, kojima su likari zabranili i jist, i pit i puit? I on se nasmija: - Sve ti okrene. Ali je, je... Ti boga, a to jema bit gru bo? Sve jema, a ne mo dat ivotu na voju. Sve je vie bidnoga svita koji dri regulu, stoji na dijetu, bati glad. Eno, prvi moj brat Bepo tii se regule, ne smi pit, a ji brez soli, i to malo ka ti. - Drava je sve to kriva, drava, moj anto! - a je bidna drava sad kriva? Zato?

- Evo ovako. Velika je obilanca, a narod je ingorad, ni ma mire... - A a emo init kad ne fali, kad pritie? - Nabubaj se u podne, nabubaj se uveer i mora te vrag odnit! - E, da ni i marende. Bravo, zaudobija san ti i ovu ka zat... Juer, ne, laen, prikjuer ujutru, zove me prijatej da gremo u bufet izist tripice. Nisan izija dva peruna, nisan moga, bile su tvrde... - Bit e isto popija kvarat? - Jesan i po litre! Nego a san ono tija re, an bravo, zove on kamarjera za platit, i promisli, ne daje pineze, nego vadi iz portafoja nike male bulentine. Ja san mislija da se ali. A konobar ji vazimje. a je, koji su to novi pinezi sad u promet? Govori, ovo su bonovi. Ma koji bonovi? Bonovi, bome, govori on, a mi daje poduzee za marendu. - Milost ti Isusovu, i poduzee ti daje bone da gre va nka derat tripice? - I kune mi se da je! - Reci mi, je li to more bit, oli su me uvatili u ir? - Oli i to nisi zna, da svakome sad dajedu ujutro ma rendu? - Ne, nan penjunatima jo nisu poeli davat. - Ma samo onima koji radidu. - Ajme meni lude drave, svu emo je rasut! Eto, da mi je ko to pria, ja mu ne bi virova. Ko more zamislit da more postojat drava koja narodu za marendu plaa tripice. Nu ti boga, sminoga zakona! Ko se to samo sitija? Bez slubenog saopenja I tako smo dugo, lipo i esno razgovarali o dravi, dakle o dravnin poslovima, a brujet je bija gotov i nismo jemali vrimena donit slubeno saopenje. A niki jo govoridu da je brujet boji kad stane, kad se oladi. Dat edu n a n indiric, puno se ti razumidu u spizu! I dok smo jili, drali smo govore kontra likari, dijete i regule. - Puno danas znadu ovi likari. A ne moredu po k vra gu, oni i njijove ricete! Samo popizdiju narod! Jij ti i pij, mali, a bit e a bude. Oli se jedan uva pa je isto partija!

Evo, meni je niki dan osandeset godin pasalo, a vas san ka momak. A zna a mene dri? Vino, vino, moj sinko! A da je jo ono vino ka a je bilo u staro doba! Sluaj ti mene: danas je sve ijadu puti boje nego a je pri bilo, sa mo je vino slabije. Jo da je uinit kombinacjun: OVA DR AVA, A ONO VINO! Sutradan ga najden di vodi borbu sa friideron. Nabija ga je do vrja pa ga ne more zatvorit i ispadaju iznutra krila od kokoke, vrati o janjca, suvo meso, lignje, glamci... - a to ini, jesi li poludija? - Kako u kad ne more stat! - Nita na silu, lipo, polako, pomnjivo, sve emo stivat. Ako snig zamete Sve iz friidera vadimo i inimo novi raspored. Koliko je ti fagoti, ne more na stol stat. Odmotan svaku kartu i gledan a je unutra. Sve meso. Rebra, jazik, mulam, asti onu Gospu, i muda o brava. - a ti zna, ovo je slako ka cukar. - A koliko si ovo nakupova, oli e lave ranit? - A sad za Dan Republike bit e dva dana sve zatvore no! - J e m a jo eter dana do Republike. - A neka snig zamete? - Oli ne vidi da vrime gre u meko? - J u d i su mi u otariju rekli da zove snig s mora. - Ma koji snig? - J e , piker je reka. - To ti je u Gorski kotar. - Jebi ti to, a nije i pri pet-est godin pa u Split u ovi zeman? - Pa neka i pade, bikarija ti je tot, kraj nosa! - A mesar ne dojde, i di san onda? krovadu sa glamcima stavjamo doli u prizemje fri idera, suvo meso vanka jer se ne more pokvarit, onda gori na pod o friidera mulam, trbuj, jazik. Otvaran gori friz, a u n u t r a u kartu nito zamatano, zaleeno, ne mo izvadit.

- a ti je ovo unutra? - A a ja znan a je! - Okad ti stoji? - Ko zna okad? Poadon san grata i izvadija. Bataci od kokoe! - Mo me i ubit ali ne znan, ne spominjen se kad san to kupija! - a kupuje vie nego mo prodrit? - Neka se najde! Nisan ti ni kaza, gori san obisija dva bakalara! - A kad emo sve to detrigat? - Bakalar neka eka za Badnji dan. - Pa a si jur zapriija? - Vidi da nestaje spize po butigan! Nesriknji narod sve e razgrabit, a jebi ti Badnji dan bez bakalara. Ne more ova drava umrit! Gledan moga anta i udin se kako ovik, kad je ovik, more bit lip. A on mi se o botu rastuija. I bocun je larga od sebe. - a je sad? Oli vie ne pit? - Neu! Ne marin. - A a si se dipera? - Molaj me, uja san grube stvari i svega me smutilo. - A nita mi ne govori? - Evo, sad u ti re. Sino u bufetu jedan ovik, ne zna ga a velike je skule proa, govorija je kako ova n a a umi re. - Bit e reka "odumire"? - Oli to nije sve isto? - Nije ba isto! - Onda bogami i ti to zna. - Kojo? - To da nan drava umire! - A a si ti njemu na to reka? - Ovoko je falilo da ga nisan udrija. Reka san mu: da te nisan uja pisnut kontra ove drave, jerbo omar gren zvat miliciju.

- Dobro si mu reka! - A a se ti smije? - Kako se neu smijat? - Onda naoj dravi nije slabo? - Ne boj se, anto, nima perikula! Nikad jon nije bilo boje. I njoj i nan. - I ja govorin. Prvi put jemamo pravu lipu dravu pa da nan umre? Koja bi to bila eta! Onda bi bilo boje da nas svi vrag odnese. Napunili smo mule, nazdravili dravi i zapivali: Republiko, majko naa... I tako je feta poela!

OEMO LI KREPAT OD SMIJA?

Bioritam Ulizli smo u prosinac. Pri nego san napisa "prosinac", mislija san se ou li napisat decembar. Mi Spliani smino brojimo misece. Ovako, sianj, vejaa, mara, travanj, svibanj i maj misec (ali uvik Prvi maja), onda za ne falit do kraja godine niemo: esti, sedmi, osmi misec i tako sve do dvanajestoga. Cilu nediju nisan njanci jedan redak napisa. J e m a bit da mi je ovu etimanu bija slab bioritam. Eto, to je jedina novost - poeja san virovat u bioritam. Mislija san dosad da su to pizdarije, ali niki dan uvati me gut radit, a to se meni ritko, puno ritko dogaalo u ivotu. Pien brzo i dobro, pametno. Nike stvari koje san misecima riava a nikako ji riit, sad mi postaju kristalno jasne. Falidu mi niki podaci i gren u Naunu bibjoteku i planiran tamo radit bar dva-tri jutra. U po ure sve san na a. Svaki libar otvaran na stranicu koja mi triba. Sve nalazin otprve. Isto ka da mi je Duh sveti pamet prosvitlija. Odija san le u bot, diza se u tri i omar bi na valija na makinjetu. ena me tira. - a si se zalipija za makinju, ajde vanka etat! Iskoristi ovo lipo vrime! - Neu. Ou radit, neka neradi etaju! U tri dana uinija san vie posla nego pri u tri miseca. Mislija san: ovo se dogodija mirakul jer san u penjun, osloboen svi brig i obavezi. A onda mi ena dolazi iz spize i govori mi da je jednome oviku dala podatke za moj bio ritam. - Ajde k vragu ti, on i bioritam! - On se u to razumi.

- To ti je isto ka gatat u funda od kafe. - Virova ti oli ne virova, ali evo ti tvoj bioritam. Sad su tvoja tri dana, sad si u kulminaciji, sve ti se poklopilo, i intelektualna i emotivna snaga, ali od sutra ti poinje padat... Tako je i bilo. Sutra san ve radija malo slabije. Prikosutra s mukom. Trei dan nikako. Ogadila mi makinja. Ni libar ne mogu itat. Jedva no vine pregledan. Vuen se ka stara pantagana. U ovi zadnji pet-est dan jedino pametan i koristan posal koji san uinija je da san patina dva para postoli. Molin enu da gre u tega ovika a se razumi u bioritam, da mi kae kad e mi jopet kopjat ti svitli momenti. Je li to dojde samo botu u ivotu, oli se ponavja u redovite cikluse? Neka mi ovik lipo izrauna kad su moji dani, i onda u radit samo u te dane, a u druge u linarit, sidit uz kafu, tit foje, etat. ovik je nidir otputova. ekan ga ka boga. Betija koja pie Kroz ovu tridesetak godina novinarstva jema bit da san posta kriboman. Kad ne pien pet-est dan, onda utin da mi nito fali. Tuno mi je vidit stol sa makinjon i neispisanon karton po kojima pada praina. Pari ka da san ve umra. I postajen nervoast, zapravo bolestan. I onda moran sest za makinju, i in zaukadu slova, omar je lake, boje. Ja jeman i svoju definiciju ovika: OVIK JE JEDINA BETIJA KOJA PIE. Nije istina da je ovik jedina betija koja misli. I druge betije mislidu, a one najpametnije (dupini, pasi, imje) je madu svoju logiku miljenja, donosidu i zakljuke, jemadu asocijacije. Betije se mogu smijat, mogu plakat, moredu se bavit umjetnou. Ko piva boje od slavuja? Betije moredu i balat. Vidija san od nji prave balete. Moredu i glumit ka u Hudoestveni teatar. Moredu se ba vit arhitekturom i likovnim umjetnostima. a je gnjizdo

nego skulptura, a ele i mravi su arhitekti, graevinari, urbanisti. Ali samo ovik pie. Najvea nepravda Na Dan Republike ispa mi je zub. Jo su ostala etiri, dva gori, dva doli, a i od ta etiri dva mi se gingadu i bolidu me. Nadan se da u do drugi dan Dana Republike ostat bez njanci jednoga. Skinut u brigu: vie me nikad nee mo zub zabolit. A oli je to mala stvar? I ne spominjen se vie kad su mi svi ti pusti zubi ispali. Odjedanput san suoen da su ostala zadnja etiri. Uvik san ja govorija da je velika nepravda kad nikor je ma sva trideset i dva zuba u justima, a njanci jedan ga ne boli. A nikor jema jedan pa ga i ti jedan boli! Koje su samo to kolosalne socijalne razlike! Jer, oni sa zubima dere meso, potie, rastie, grize ka vuk, a oni, bidan, bez zub, ji samo likvido. Inae mi se ini, taki je moj dojam, da se ove godine na fetu Dana Republike frajavalo manje nego proli godin. Jagma i navala na butige nije bila tako silovita. Interesantno je da je uein fete, po starom obiaju, ve oko deset uri, nestalo kruva. Jedna stara ena je to je dnostavno prokomentirala: "Feta je, a ka da smo u ratu! Kruva nima. Za svaku nau fetu, nestane kruv." Ovi put je novost da je nestalo iz butigi pruta. Izilo ga se po kolektivima di su se uein fete inili marendini. Nova moda Biljein jo jednu zanimljivu pojavu. U novine san vidija i na radijo slua puste blagdanske oglase i estitke nai radni kolektivi. I svi kolektivi bez razlike estitaju praznik svojin radnima judima, dakle sami sebi oli bar sebe stavidu na prvo misto, a na drugo svoje potroae, muterije, klijente, poslovne prijateje.

Poduzee to i to estita praznik svojim radnim judima, a kako ti radni judi sainjavadu to poduzee, onda poduze e plaa oglas da estita samo sebi. A odreda svima regrutima koji gredu u soldate, otac, mater, baba, dida, sestre, zarunice elidu sritan put i ta bri povratak. To da in se eli sritan put - to razumin, ali kako in mo elit ta bri povratak kad se zna koliko traje vojni rok? Pri more do doma jedino ako se razboli, oli postane invalid, oli dezertira. Dakle, bidnome soldatu njegovi najblii elidu bolest, da postane nesposoban za vojsku! Skupi Misir Ni za praznike nije bilo u prodaji ni kafe ni limuni. A misecima se govori i pie o hitnoj intervenciji. Jema bit da ekamo novu berbu. J e d a n prijatej donija mi je paket kafe iz vicarske. Go vori da je tamo najboja kafa esnaest ijad kil. A u nas ne isplati se uvozit ni najgoru jer da se na nju gubi. U tu skupu bankarsku vicarsku, govori mi da su na rane i mandarine po franak i dvadeset centi, a u nas su deboto etiri franka. I to nae iz doline Neretve koja je pri tvorena u Misir. Jema bit da je to najskupji Misir na svitu! Straj me da u tome naemu Misiru ne pomu sadit i kafu. Bila bi po trista ijad dolori kil! U razvijenin zemjan koje jemadu visoki standard uvik je sve skupje. Kad smo mi bili nerazvijeni, i u nas je bilo sve jeftino. Jema bit da smo u zanje vrime postali jedna od najrazvijeniji zemaj na svitu. Priko svake mire smo ra zvijeni.

DI U SA MILJUNIMA?
Danas je 16. prosinca. Juto misec dan moga penjuna. Jema bit da su me svi zaboravili. Nikor me nidir ne zove. Nikakve karte nisan primija. Ne samo da mi poer nije donija pineze, nego niti ne znan koju su mi penziju odredili. Govoridu mi kolege - penzioneri da to gre polako. More pro i eter-pet, pa i sedan-osan miseci dok se cila ta procedura obavi. Mogu ekat, nisan bez dinara, ali isto niman ka pri vidit na vrata poera. Vadi iz bore pineze i govori: potpiite! Pada mi na pamet: a a bi bilo da jeman koji kredit? Kako bi ga sad otplaiva? Jutros san na Pjacu jema jedan interesantan susret. Trevija san a s n u starinu, popularnog naeg glumca Joka Viskia. Neka jema 83 godine, ne more se za nj re da je starac. Ka momak je, ne pari mu pedeset, a tre po gradu ka roketa. Jo vodi izletnike po svitu ka voa puta. Zove me da gren s njin na Siciliju. - Nita se ne boj, govori mi, ja u pazit na te. A moga bi mi bit otac. Pria mi da je ia u penjun pri dvadeset i sedan godin, i prva mu je mirovina bila 1800 dinari. Danas mu je pesto etrdeset ijad, onih stari dinari. Kreila mu je u dvadeset sedan godin trista puti. I ja omar raunan: neka ja poiven dvadeset godin, pa mi tako bude skakao penjun, onda bi moga do do bli zu trista miljuni. Zapravo puno vie. Ove ranije godine i decenije bile su prilino mirne, a tek zanji godin jemamo galopirajuu inflaciju. Realniji su izgledi da ona potraje, ak da se povea, nego da se obuzda. Dakle, s ovakin razvojen, penjun bi mi do dvadeset go din lako moga bit i po miljarde, moda ak i staru miljardu dinari. A minimum za ivot bit e dvista miljuni.

Jo da mi je to doekat! Poer mi svakoga prvoga nosi miljardu dinari, pa ma kar i staru. A ja stojin na etvrti pod. Kako e se bidan poer uspet na etvrti pod sa tolikin oldiman? Koliko e to vri nosit? Dobro, od pote do kue donit e mi mirovi nu na karijolu oli kamioncinon. Ali bidan, morat e mi od kue do vrat nosit bar u etiri puta. Slomit e se. Onda, koliko e brojit te olde? Najmanje jedan radni dan. Na vidiku je dakle vrime kad e svaki penjunat jemat svoga poera. Poeru e onda morat dat dobre ruke jednu pedeset miljuni. Moga bi mu dat i sto! A di emo drat vrie sa pinezima? A koliko e onda zapast kilovat struje? Oe li se vie is platit loit paker pinezima oli kuvat na struju? Ne triba bit futurolog za sve ovo tano predviditi. Samo neka se ekonomski procesi budu odvijali ka do sad. Si an se, na primjer, da san odmar poza rata u zagrebaki Otel "Esplanadu" platija veeru 12 dinari. Danas bi tu istu veeru u isti otel platija najmanje trideset ijad, dakle tri ijade puti vie! To oe re da e do trideset godin ta ista veera zapast izmeu dvadeset i sto miljuni! J u d i needu jemat vrimena za nita drugo nego samo za brojit pineze. Ali ja isto mislin da e se problem riit tako da edu se pinezi opet prominit i miljun dinari vridit e dinar. Suni period Parilo je da e kia. Obuka san nove antipioggia postole koje san niki dan kupija u Bari. Ba u vidit jesu li me Pujizi privarili oli e me zaista titit od kie. Dogodilo se ono ega san se najvie boja. in san ugazija na Pjacu, naletin na dotura D., diretura muzeja o stari bovani. Smije mi se: - ta je doture, ta ti je smino? - Obuka si nove postole! - Kako si bre opazija! A a si ti dotur o postoli oli od stari bovani?

- A a se jidi? - Kako neu, od ciloga ovika vidija si samo postole! Ovako san jedanput lani stavija kularinu i deset nji me pitalo: "A di si se to uputija? Di e veeras?" Kia nije padala. Okad san kupija antipioggia postole, nasta je suni period. Jema bit da ni ulice vie ne peru. Nidir u Split niman di ugazit na mokro... A kad nisan jema te postole, svudir di san ugazija bila je lokva. Inventar garderobe Tokat e mi ove dane po u Zagreb. I to ba sad usrid zime. A niman kapot. Niman gvante. Asti boga, njanci kapu niman. Niman ni alpu. Niman ni inceradu. A pun mi je armerun robe. Ba u pogledat a je to me ni u armerunu. Prvi put u ivotu biingajen po armerunu i gledan svoju garderobu. Pet-est pari litnji ga. Tri tanke jaketice. Dvi dokerske jakete. Nito kouji, majic, tanki demperi... - Jesan li ja jema kapot? - pitan enu. - Jesi, ma ga nisi nosija! - A di je, an? - A nisan ga priklani dala Makedoncu kad n a n je doa ispilat drva? - Pari mi se da san jema i jednu crnu inceradu a san je kupija u "Jugoplastike". - Reka si da je nee nosit, da pari u nju detektiv, pa smo je dali Crvenome kriu. - A di mi je ona kapa od notroma? - Okad si je izgubija? - A ona lumbrela iz Londona? - A nisi je ostavija u kafanu? - A ta ja onda jeman same mudantine?

- Nima ni nji, ostavija si ji na banj! Kad je tako, gol golcat gren u Zagreb i cilu u garderobu gori kupit. Jo da mi je kako kivat ti Zagreb! Ne mogu, moran po. A bude li snig, pa zamete prugu? Gledat u odgodit bar do posli sveci. Utopila se! Zaelila mi ena ikaru mlika. - a e ti mliko, pij vino! - Ba san zaelila malo mlika! - Da nisi nosea? - Kako ne razumi da ejade more ponekad zaelit i karu mlika? - Ne! Meni to nikad nije palo na pamet. ujen je di iz kuine govori sama sobon: - Kojega ja to mua jeman? Za koga san se ja to udala? Paket mlika mu je problem. - Dobro je, niman mlika, utopila si se. Bi vazest koje ga a jema kravu. - Da je za tebe, ti bi se snaa. Tebe poznaju, pogledaj po butigan, dat e ti ispod banka. Naa san. Dali su mi dva tetrapaka. Baci san jon na stol: - Na, loi! Spasi se! Ma ta je ovo dolo, da moran odit vanka prosit po litre mlika! Cila Evropa pliva u mliku, ne zna a e s mlikon, proizvoai ga demonstrativno proliju, a u nas svaku malo kriza mlika. Nestaica. I sad kad je mliko kreilo, kad se litra mlika po cini pri bliila litri vina, jopet ga nima. A koje mi to krave jemamo u Jugoslaviji? Jema bit da su to nike specijalne krave od velikoga lua. J e s u li krave krive oli mi ne znamo must? Mliko je kre ilo, sad je zaista skupo i jo uvik ga nije rentabilno pro izvodit. Interesantno je to kako u nas brzo reste spisak neren tabilni artikli. Sve postaje nerentabilno.

Nerentabilno je proizvodit meso, nerentabilno je must kravu, nerentabilno je gojit kukuruz i enicu, nerentabil no je proizvodit postole, nerentabilno je lovit ribu. U nas je kafa najskuplja u Evropi, a nima ni kafe, nerentabilno je i kafu uvozit. Di emo ovako svrit? Novi pacjenti Trevija san staroga likara-kirurga, dra P., koji me po zdravlja. - Zdravo, kolega! - Oli ste i vi, doture, u penjun? - Jesan, fala bogu! - A okad? - Isto ka i vi. Danas juto misec dan. Drago mi je bilo na ovika koji je ia u penjun isti dan ka i ja. Pria mi kako je miran, sritan, kako slako spava. Ne triba mu vie nou skakat, zvat bolnicu kako pacijent kojega je juer operira. etrdeset godin je liija jude, a sad lii pase. - Ne znate vi koliko betija zna bit zahvalan pacjent. Niki dan san jednome pasu liija nogu, i kad mu dojden u viitu, on mi prua tu bolesnu nogu i posli viite mi polie ruku. Iznenadija me podatak da su likarima za nono deur stvo plaali petnajst ijad, a u zanje vrime je kreilo na osamnajst, dakako stari ijad. A sigurno mu se znalo dogodit da je kroz koju no mo ra napravit i po tri operacije, najskoli posli saobraajni degracji. I na svaku operaciju zaradija bi po pet ijad dinari. Stari. A zovi doma metra neka ti promini rubinet, opalit e ti pedeset ijad, ka da je uinija deset najei operacjuni. Pripali su me Ili su. Partili su. Odnija ji je vrag! Nisan ji vie mo ga gledat. A Spliani su mene vatali ka da san ja kriv,

ka da san ja inija zulum po Splitu. Govorili su mi: ti i tvoja ekipa zatvorili ste Pjacu, ne moremo etat, zatvorili promet na Rivi. I taksisti i butige po gradu su mi se tuili da in je opa promet, da jin platin otetu. A a san ja kriv? I koje ja veze jeman s njima? Ja san bidan samo napisa scenarij za Velo misto, ja san to na ka li i inija, i ko je zna da e bit taki konfujun! Kad su doli, kad san ji ugleda, ja san se prvi pripa. Pusti kamioni, tonobili, motorizacija, cile kolone, ka da vojske dolazidu. Dra san za svoj rukopis: ajme, kad ga ova mainerija uvati i pone mlit, a e od njega ostat?! Ba niki dan gleda san u kino jedan film na kome san i ja radija. Bilo me sram i uteka san napo filma. I ena Je bila s menon pa mi na izlazu govori: - Neu vie odit s tebon vanka, sram me. Nisan ja ba tako glup ovik kako bi se po filmu dalo sudit. Od svega ta san napisa, ostavili su mi na picu sa mo ime i prezime. Ma jedan dijalog, jednu reenicu, makar jednu besidu da su ostavili! Napravili su slikovnicu, i to za malu dicu do deset godin. Da nisan vidija svoje ime, ni po emu ne bi zna da san se ja tot mia. Nima ti miljardi na svitu koje bi me namamile na suradnju u ratnom filmu. Sa televizijon je ipak drukije. Ali koga je zmija ujila, i guerice se boji! ast svakome, ali isto u ja skoknut U kontrolu do Zagreba di se nastavja snimanje Veloga mi sta. Teko mi je ali moran po, ne toliko radi sebe koliko radi Splita.

KOLODVORSKA IDILA
Uein Boia Uvik san mislija da je spliska eljeznika stanica naj gora, najgrubja tacija u Evropi, a u Evropi, na svitu! Sve su tacije grube, ali nita runije od ove nae spliske nisan moga ni zamislit. A niki dan, dok san na zagrebaku stanicu eka feratu za Split, parilo mi se da san u najdonjemu krugu pakla, i s te distance moja nesriknja spliska tacija uinila mi se komad raja. Kao i svi Spliani, kad iz Zagreba putuju za Split, doa san na stanicu tri kvarta od ure pri partence. Ne mo ma nje! More udrit kia, more se zatopat saobraaj i di si onda? A velika stanica jema puno kolosijeki i dok ja pronaem feratjera koji e me uputit na koji kolosijek stoji moja ferata, i dok ja pronajden ti kolosijek, pa jo botu pitan i kontroliran jesan li falija, pa dok pronajdem moj vagunle, dok se uspenjen i smistin - oe se vrimena. Miljun svita pritislo taciju. Gredu, tru, nosu, vuu, sputaju se u tunele, izlazidu iz tuneli, sididu, leidu oko lo, nosidu kufere, pakete, bore, demejane, vuedu vrie, turadu te, gazu, miljarde kuferi prolazi. Dola je nika fe rata, nije se ni zaustavila a putnici kroz ponistre skau vanka, izbacijedu kroz ponistre prtljagu, na kosti nosidu ak bojlere, kondute i lavandine. Kumice zamotane u vu nene plete vuu po est, po deset, po esnajst bori. Nasrid ini ostavjadu svoje bore i zaveljaje pa panino tru i pribaciju ji na peron. A ferata svaki as more pro, more ji smeit! Gospe moja, koliko to one rukjemadu za sve to prenit? Ja jeman tri bore i vas san se Smanta, spustin li ji na tle, ko e ji vie poznat, nikad ji vie neu prona. A one stotine bori na jarpu baciju i svaka zna svoju.

Pronaa san feratjera, pronaa san kolosijek, ali nima jo ferate. Dolazi iz Njemake. Bit e to ona na koju pie Ostende-Stuttgart-Split. Uvik ona dojde u zanji as i onda je pripolovidu, pola vaguni otcipidu, a nadountaju spa vaa kola. I u nju putnici uvik skau ka zeci. Di nee zakasnit? Ka da je blizu Ostende? Devet uri, jo je nima. A u devet i deset morala bi partit. Priko razglasa javljaju da kasni ezdeset minuti. Asti ezdeset bogov! Dolazu ferate, gredu ferate, tiska se miljun svita, vrti se oko mene miljardu kuferi, bori i paketi, gazidu me, turadu, viu na me poeri koji vozidu po peronu karocete, uru vrimena ve stojin, vrtin se, noge me bolidu, ruke su mi pomodrile, usale, kroz postole utin vlagu, zima mi je, dren... Vas san se izgubija, samo a ne plaen nad samin so bom. Nisan toliko umoran nego san nikako jadan, kican, i pari mi se da san regrut koji gre u soldate, oli soldat ko ji gre na frontu, oli da san gastarbajter. Minuti se sporo vuu i svaki minut otkida s mene po dil ovika, i nakon po ure pari mi se da san kufer, bora, komad najlona, baen, izgubljen i zaboravljen u vrevi tacije. Gren u ekaonicu. Nima mista. J a d a n svit sidi, drimje, spava okruen svojin partljagon. Nika pjana nabrekla ba ba loe vinjak. Sva zabaljena, gleda mutno. Sididu, ru, riu slaninu, gucaju sendvie, lou gemite. U staninu restoraciju ista slika. Isparuje kion natopljena roba. Mia se vonj prdea, faola, kobasica, gulaa... Di u, kud u? Dolazi mi da se i ja balkanski zavalin na tle. To i inin. Na jednu boru seden, drugu stavin uza zid ka kuin. I jebe me se. I u toj diperatnoj situaciji meni se spliska tacija pri kazala ka raj. Da san sad u Split, ja bi eta po mulu, popia se u more, gleda brode, galebe, svratija na koji tra bakul, popija mul vina, akula s mornarima... A ovod, na zagrebakon kolodvoru, sidin na pod, smrza van se i kajen i pjujen oko sebe. Lein na tle i gledan boino drvce. Koja idila! Toliko san se dipera, toliko me bilo sve indiferentno da je ta prokleta ferata iz Ostendea mogla komotno kasnit esto minuti oli esto uri. Kad bu-

den umira, nastojat u mislit na zagrebaki kolodvor u pretpraznike dane i omar e mi biti lako umrit. Sa slikon te boine kolodvorske idile lako u se rastat od ivota. U mraku, bez letrike, bez panjuleti... I kad san ve otupija, kad mi je bilo svejedno oe li ta ferata iz Ostendea sti oli nee, ou li krepat tot na podu, na kolodvoru, oli u doma do - stigla je ferata, zatutnjala i zaustavila se na prvome kolosijeku. I prvi putnik je ka imja kroz ponistru izletija... U mraku spavai kola vraa san se polako sebi. U mra ku zato jer se letrika nije mogla ugat. Gorilo je samo dok san pritiska teker, a in bi skinija prst, omar bi se udunilo. Bija je mrak, bilo je vrue, ali in se na vrata vaguna pojavija kondukter, smista san se smrza. Nima na svitu ozbiljnijega svita od kondukteri po feratan. ak i kad bazdidu po vinu i luku, kad se jedva na noge dridu, i onda su puni dostojanstva i autoriteta. Nije me straj od milicije, ali u feratu uvik me straj od konduktera. Ovi koji se pojavija na vrata bija je mlad, u brie, ali tako ozbiljan, tako sluben, tako strog i neprikosnoven da mu ni jedan narednik, nijedan andar austrijski ni jugoslavenski nije bija ni do pete. Samo je zaokruija po kabini pogledon, izustija: - Karte molim - i ja san se smrza. Di ji ferata samo pronae? Nikad, nikad na brodu ne morete trevit taku vrst svita. Tija san naruit bocu vina, ali ko e od straja re samo bocu vina, i reka san: - Tri boce vina, molin! - I mineralnu vodu, molin! Nita nije reka, ni da - ni ne, ni no, ni i, nita! Niti me nije pita ou li crno oli bilo. Mislija san da nee donit, da je zaboravlja, vanka je ve bija snjeni noni pejza kad se on pojavija sa boican. Ustepa san se: - Plastinu au, molin! Nije mi da pest. Samo je odgovorija: NEMA! A ujutru donija mi je kafu u plastinu au. J e m a san donji leaj. Premda ritko putujen, tri puta u zanji par godin bija san svidok, oevidac, kad se gornji leaj ruija na donji. Bilo je i ranjeni.

Suputniku san velikoduno ponudija donji. Boje da ja paden na nj, nego on na me. Uvjerava san ga da se meni lako uspet, ja san stari gimnastiar, skoknit u ka vjeverica, a popeja san se jedva, ka slon. Mrak je, itat ne mogu, a moj suputnik je higijeniar, puit ne smin, a oe da ponistra bude malo otvorena. Kad opruin noge, pari mi se da snig po njima pada. ovik je umoran, omar je zaspa, zahrka, a meni piat triba i polako, polako se libin, sputan, i in san taka la vandin, omar se probudija. - Ne spavate? - Boli me glava, tija san se malo osvjeit. Zanja je decenija dvadesetog stoljea, a ja jedanajst uri drman se u ferati od Zagreba do Splita, u mraku, bez letrike, bez panjuleti... Enti cilo kompletno dvadeseto stoljee I napokon, napokon san doma. More, galebi, a lebiada pue, tue deset-jedanajst bofori, kida grane palmi, bacije vale priko rive, a taksista mi pria da je juer bila nevera kakva se u Split ne pamti, cipali su gromi, nebo je palo na zemju, rike su tekle, cili je grad poplunta, sve je bilo pod vodon. Otvaran vrata od kue, u mraku pipan teker, upren, ne gori. J e m a bit daje izgorila aruja. Drugi, trei prekida isto... Gledan na skale, letrika gori. A kod mene - nima! Dien telefonsku slualicu, ne radi. Asti boga, to je sad? A od jueranje nevere kua mi protampanjala. Kapje vode jo visu na plafonu. Gren iz susida telefonirat. Zoven elektrino poduzee. Ukinuli su mi letriku jer nisan platija... Ukinili mi i tele fon... Otputova san, a zaboravija platit. Bez teple vode, bez telefona, u mraku, a s plafona ka pje po palketima, po otomanu... En ti cilo kompletno dva deseto stoljee! Evo, sad bi se smista feraton vratija u Zagreb, na kolo dvor, na prvi kolosijek.

KROZ NEVERU ZABORDIALI U NOVO LITO

PETAK, 28. prosinca Vuedu se zanji dani stare godine, a vuen se, bogami, i ja. Niman nikakvog veselja, sve mi je bez uta i guta. A dani su lipi, puni sunca i bonace, ka da je rana jesen. Uteka san iz Zagreba, nisan tija gori uinit blagdane, a more bit da bi bilo i boje da san osta. Gori-doli, sve mi dojde isto. Jer pa mi je bioritam. Sasvim je doli, na dno, na cencu tabele; straj me i po gledat. To je jedina novost. Jedan na ovik koji ive u Beo grad posla mi je za novogodinji poklon moje bioritamske tabele za decembar i cilu ovu novu godinu. I poklapa se. Po tabelan sad su mi dani krize. Pa koje krize! Zaista me straj pogledat koliko me bioritam ia oto. Vidili ste one tabele proizvodnje u fabrikan. Krivulja se pe nje pa onda pada doli. Gospe moja, je li mogue da more ovako past! Ovo bi se svaki kolektiv raspa! Sad ne znan je li se ja to ovako bezvoljno i nesposobno osjean jer san to vidija u tabelan, oli bi mi ovako bilo i bez tabeli? Danas je petak, pet uri ujutro. Sad san slua na radijo da na J a d r a n u slabi greben anticiklone i poinje jugo. Pro gnoza za dvanajst sati najavljuje jugo u porastu. Da meni nije ovo od juga? I kritiki bioritam i jugo u porastu. Po pizdit u! Dugo san noas ita i onda san zaspa, more bit uru vrimena. Da je jemat sto ruk! A umoran san, dosta san ove dane radija. Interesantno je to da sad, kad san u penjunu, moran radit vie nego pri.

Zapravo ne moran, ali, eto, tako se namistilo. Telefonski mi se javjadu kolege iz drugi redakciji i svi govoridu isto: uj, stari, sad kad si u penziju, moga bi i za nas neto radit. Bar jedan prilog sedmino. A drugi me jopet zovu da dojden desetak-petnajst dan gostovat u njijovu redakciju. A ja san ia u penjun za ne radit! A najgore je jopet u ove dane, kad svi traidu novogodinje priloge. Niki dan san dra simultanku. Jedan san prilog na makinju pisa, a drugi eni diktira. U ove dane novinar bi mora jemat sto ruk! Ovo je bija zanji ko. Neu vie za nikoga radit. Neu. Ne triba mi. Osin ovega mojega penzionerskoga dnevnika, nita vie neu pisat. Njanci bogu. Miljune da mi dajedu! Ou ivit mirno, polako, ivoton pravoga penjunata. Gutat jo ovo malo dan ako ji je ujope ta preostalo. Najzad, meni ne triba vie radit. Niman za koga. A meni sad malo triba. Zahtjeve san sveja na minimum. Nikad u ivotu, njanci jednog trenutka, nisan zaelija ni auto ni vikendicu, a a se ono po narodski ree, ni na kurbe mi vie ne triba troit. I tega san se libera. Zapravo svega. Za sve ove blagdane, jedino a san guta izist pijati bakalara i popit kvarat vina. Ne ti take doze, njanci za kanarina! Zov ditinjstva Ne znan zato san se ja tako zalipija za Badnji dan i bakalar? A od ditinjstva san bezvirac! U Zagreb san mislija ostat do prolia i Novu godinu doekat u Zagreb, pisa san kako u iz otelske ponistre gledat kako snig pada po Tukancu, ali utija san bakalarski timung, zov bakalara i uteka san prvon feraton doma. U otelu san ostavija i kufer, i makinju, i libre koje san odnija, i nove koje san tamo pokupova. Razmiljan a je to u tome porkome bakalaru, i onda oko njega, za stolon, u kuini, nalazin sve moje pokojnike: mater, oca, tetu Tonu. Za obid je uvik, uvik bija bakalar,

a za veeru uvik slana srdela, kavol na uje, frigana anguja i mali barbuni. Sad bi moga jist i velike barbune, ali ja zaelin ba take iste, male. Anguju ne volin, nikad je nisan volija, a tu veer ja i anguju zaelin. Zaelin blagovat, sluat lipe, esne razgovore. Kad je bija u veliku modu dobri papa ovani, moja teta je pitala: - Boe moj, da mi je znat a ovani najvie voli jist? - Bakalara, lud je za bakalaron - izmislija san ti as. - E, pizda je ovani, ne zna on a je lipo. I sitin se kad san u ti dan doveja prvi put curu u kuu. Lipo smo jili i pili, a kad sanja ne znan koji put napunija kriglu, njoj se otelo: - Puno pije! - A a je, oli ti aino pije? - rekla jon je moja stara priko zalogaja. - Oo, nisi ni dola, ve si poela zanovetat. Sad mu ne da pit, a do koju godinu ne mu dat ni jist. Nije onda bilo dijete i regule. Nikor meni onda nije broji mule i zalogaje. Brisan sa spiska Drag mi je ti dan, i drago mi je kad je ti dan nebo sivo, oblano, i kad se gleda u nebo i govori: Ovo je vrime od sniga, zove snig priko mora. A niki dan je bilo vedro, sjalo je sunce, svitlost mi je sme tala, bliala, oi su mi suzile i oale san mora stavit, crne oale, ka reiser. I sve se svelo na mali pijati bakalara i kvarti razvodnjenoga vina. En ti boga i takome ivotu! I onda me jo tako infotanoga gnjavidu sa novogodinjin prilozima. Zato san se ujope vraa? Boje bi bilo da san osta u Zagreb, u otel! Jo pri dvadeset dan Zagreb je bija okien. Jelke na Tr gu. U Split nita. Njanci jedan bor. Prvi put nita! Oli su i bore pouale Mediteranske igre? Ipak san penjunat, pravi pravcati penjunat. Evo, prvi put da nisan dobija njanci jedan jedini kalendar. Nikor mi nije posla ni kalendar, ni blok, ni note. Penjunate svi briu sa svi spiskova.

Izbrisan san. Nima me. U penjunu san. Ni mi briga, ne triba mi kalendar. Cili ivot nisan jema leroj a, a sad mi ne triba ni kalendar. Po poeru u znat kad smo oko prvoga. A u kojemu smo taunu, je li lito oli zima, to znan i bez kalendara. Najdrai susret Desija mi se jedan smini, simpatini susret. Svega me razgalija. Nisan moga ni slutit da mi se i to more jo do godit. Gren uveer doma, nosin boru, u n u t r a mliko i jogurt, a trevi me jedna lipukasta cura. - Di ete za Novu godinu? - pita me mala. - A di u, erce, doma! A ti? - Gremo na otok, u vikendicu. Velika klapa. J e m a nas petnajst. - A koliko jema sob? - J e m a dvi, ali zbit emo se. Bit e lipo. - Neka van bog da! - A bi li ste vi doli? Fali nan jo jedan muki. Lipa, draga, smina mala! I mene bi ona dovela ka mukia. Pa koji muki! I kako bi mi bilo lipo uestero spavat na branu posteju. I to bi moga le u sridu, da ne paden. Spasi me Tahir Subota. Pada kia, ena mi se ne uti dobro i aje me u spizu. Donit u svega. Vazeja san tri bore. Gren bez lumbrele, ali zato jeman antipioggia postole koje san u Bari kupija. Nikoliko nji me pitalo kako me sluidu. Dobro, puno dobro. Mogu gazit po najein lokvan, odooto nita ne pro bije. Nisu se ni raspale ni procvitale, samo in je odozgar koa nikako tanka i pari mi se da je svaka kapja odozgar probua. Kupujen na pazaru dva kila narana, kil limuni, dva kila kapule, dva kila kumpliri, malo zeja, jedan kavol, a prsti su mi se ve smrzli, pobilili. Ne mogu nosit.

Najden jednoga mladia, reka mi je da se zove Tahir, i on mi nosi. Po bikarijan i butigan velika guva. Ne volin se turat. A kia jo uvik pada. Asti boga, a se kupuje, nosi, grabi! Ovi nesriknji narod nikad se nee najist! - Zna a, Tahire, amo mi dva u "Belvija" popit kafu, zagrijat se malo pa emo kupovat kad ferma kia. Tahir se slae. itan u kafanu novine, a Tahir mi pria kako jema e tvero dice. Sve ta zaradi njima aje. Kupi kruva, salama, a svaki drugi dan veera kod "Bastiona". Samo je skupo, brate, ne moe se veerati ispod etiri-pet ijad. Kia ne pristaje. A podne je brzo. Ostat u bez obida. ajen moga Tahira da mi kupi kil, kil i po mesa, tri boce biloga i tri kisele vode. I dvi truice kruva. Sve je Tahir donija. Cila spiza zapala me pedeset i etiri ijade. A ena mi je dala sto ijad. - Dobro smo proli, Tahire, evo uzmi ovo pinez ta je ostalo, i evo ti adresa od kue pa nosi spizu. - Puno je, gazda! - Ajde k vragu, Tahire, ti i ko ti je gazda! Nego uzmi ti lipo taksi i nosi. U bot obid je bija na stolu. Oli ja ne znan moj svit!? Ponedijak, zanji dan stare godine. Kia pada. Sidin u "Belvija", itan novogodinje novine. Vrtin se po gradu po kii. Po ulican krcato svita, pro ne mo. Polak Splita je otputovalo na otoke i u svoja sela, a jo uvik se micat ne mo. Jo uvik jema dosta nai graani koji su nauni na slobodni prostor, na poja, ume, brda, i kad se najdu u guvu, u kaletan, turadu sve isprid sebe, upiredu ti rukan i laktima u kinu. Sad su pune sve butige, a u bikarije i pekariju malo ko uliza. Na pekariju gavuni po etiri ija de, a niki dan su bili osan. Eto kako cine padadu kad nima navale! Poza obida lein i sluan Radijo-Split. A vanka nevera, gromi, vitar, kia. Miga letrika. Poinju upozorenja cijenje-

nom graanstvu da se manje troi struja. Temperatura naglo pada. Letrika sve vie ini kerce. Aj a, gotovo je! Dien se, train terike i namian petrolejke. Upozo renja priko radija sve dramatinija. A di e se ovo divje nae cijenjeno graanstvo disciplinirat? Oli ja ne znan moj svit? Ugali su sve a gori. Sad peu tuke, peu torte, kuvadu sarme, frigadu nicle, sad umpreaju, ugali su sve bojlere, kupadu se, peru kose, a kako je zaladilo, ugali su sve tuve, punidu termoakumulacione pei, ukljuili su televizore, radija, gramofone. Jebe se nji za upozorenja da od preoptereenja u trafostanican ispadadu sklopke. (Je li se to tako ree: ispadadu sklopke?) Nestaje letrike. Mrak. Gutan. Posta san zal. Gutan a nima letrike. Evo, sad bi da miljun dinari da ne dojde tri dana. Samo tri dana da se ovi narod malo, malo osvisti. Smijen se ka lud. - a ti je? - udi mi se ena. - A kako se neu smijat? Promisli a e bit ne dojde li letrika dva-tri dana. a edu tuke, buti, fileti, praevina, teletina letit kroz ponistre! init edu po gradu demontracjune, razbit e eletrino poduzee, past e opina. ene koje inidu slako, sad edu se diperat. Ako in se u pe diglo, sve edu sad morat bacit. A zamisli sad stotine en koje se ovega trenutka nalazidu u frizera pod haubon. Napo naricane. Mokri glav, za motani u ugamane, po ovoj zimi trkat edu doma. Ola, koliko e ji nazepst! Ne da mi vrag mira, na brzinu se obuijen i tren vanka. Jesi li poludija, di e po mraku, kii i vitru? Vanka uzbuna, panika! Butige se zatvaradu oli su ve zatvorene, a narod tue na vrata, trai terike. Svi su jidni, infotani. Dvi kapje kie i omar letrike nima. Sramota! Sramota! U est i po sve je u mraku, sve je zatvoreno, samo radi "Makedonac" u Matoia ulicu. Kia se mia sa snigom. ujen da se na Visoku dosta sniga nakupilo. Veeran fetu pruta, fregulu sira i iznimno, ka za vee ras, stavja se prida me cila boca vina.

Radijo-Zagreb daje dramatian prikaz spliske situacije. Bura sto osandeset kilometri na uru. Aparati je ne moredu mirit. Velika podruja ostala su u mraku. Jadranska cesta neprohodna. Kod Mua ostalo je u snigu trideset tonobili. Dostojni svoje patnje Gledan kroz ponistru. Fini isti pejza - priko marjanske ume gledan Kozjak u snigu. ista slika, fini obrisi. No je udesno svitla. Vazimjen note i poinjen pisat sa flomasteron pod te rikon. Pod ovin uvjetiman ne mogu pisat na makinjetu, a kad pien rukon, ne znan protit a san napisa. Dre mi paver na teriki i svaki as ga moran dricavat. Sjena ruke pada mi na note. Udarci vitra mi rastvaraju vrata od terace i turan kredencu na vrata. Pien uz pe na drva, pucketa drvo, miga terika. Lipo mi je. Popija san boicu. Drugu ne da taknit. Prijateji mi telefonski javjadu da in je dola letrika. Gledadu na televiziju Arsena Dedia i Dimi Stania. Ajme Gospe, samo da struja ne dojde, da me i ta po kora ne toka! Ovako pod terikon pisa je i sveti Jere. Je li ono njemu pod nogan lea lav? Bar mu noge nisu zeble, dra ji je na lavju grivu. Di je sad njegov dan? Dan INTE LEKTUALNOSTI! Utiran se u posteju i pod terikon itan. Oi mi suzidu ali isto itan. itan jedan libar o straotama u nacistikin logorima. Tema mu je patnja. Psiholoka analiza patnje. Veliina ovika da bude dostojan svoje patnje. Naa je patnja kad nima letrike, kad ostane auton u Mu, kad ostane pod haubon u frizera, kad ne mo do do Ruskamena, a jema rezerviran stol. Jesan li ja lud ovik? Pien i itan pod terikon u no vogodinjoj noi. Koji je to tek satanizam u oviku? U deset uri dola je letrika. U ponoa san je ugasija. Ujutru u est uri kuvan kafu i na makinjetu prepiijen retke koje san sino pod terikon zapisa. I onda u vanka na Rivu, do mula, vidit ko e do s oto ci trajekton.

I nidir nee bit nikoga. Svi e krepavat, svi e rutavat... Najvridniji dil judskoga standarda je pravo na linost. Di se p u n o radi, makar se i puno zaraivalo, tot nima stan darda. Standard je u neradu, u linosti! a se god manje radi - to ti standard raste. U nas je najvei standard na svitu. Eto, to je prva misal koja mi je pala na pamet u prvome danu Nove, 1980. godine. Prva estitka Proeta san. Lipo zimsko jutro. Je malo studeno, ujida, ali je vedro i, kad je sunce izalo, bilo je teplo. Train tragove noanjeg nevrimena. Bura je bacila i osikla nito stabal u ardinu i kraj bolnice. Otetila je TV funtanu na Rivi, bacila dil ograde i ferale. Bar edu je sad skinut! Prvoga ovika trevija san na Matejuku kraj izvuenoga broda. Proa je autobus sa dva putnika. Primija san prvu estitku. Da miljardu godin pogaate, ne biste pogodili od koga! Od jedne male vore. Bilo je to u Marmontovu, ja san bija s jedne a ona s druge strane trotoara. Nasmijala se, pokazala zubie i dvi buice na crvenim obrazima. - Sritna van Nova - zavikala je. - Je li vi to u pustolo vinu? - Ne train, asna sestro, pustolovinu, nego picaliju. Gledan koja je deurna. aj mi je bilo a nismo na istoj strani trotoara. Bija bi je pojubija u obraz. Nisan zna da me i asne sestre poznajedu, da me i one itadu. Odsad u pazit a pien, neu vie duperat grube rii. Zagrebulje Prikosutra jopet putujen u Zagreb. Gori u otel ostavija san kufer i makinjetu. Ostat u bar misec dan. Bilo bi boje da se nisan ni vraa, da san gori osta! A a mogu kad mi vrag mira nije da, kad san u Split tija uinit svece. A sad u gori poet pisat Zagrebulje.

IZMEU SPLITA I ZAGREBA

Danas - trei dan sinja miseca - uja san priko radija prvu lipu vist: jema letrike, bit e letrike za prve misece; rike su pune, nabumbala su jezera tako da velike termo elektrane moredu tedit garbun i naftu. A velika je to stvar letrika! Oli je mala panika bila u gradu kad je u novogodinjoj noi tri ure letrike nestalo? Judi koji stojidu u nebodere priadu fjabe od koji ti se die kosa. J e d a n na stari pomorac koji stoji na trinajsti pod pripovida da je proa sva mora, tukli su ga uragani i tajfuni, zibjali su ga i gingolavali valovi od esnajst metri, ali, govori, nita se ne da usporedit sa ton jeivom noi na trinajsti pod. Tristo puti bi se volija na u najeoj neveri u Biskaju nego jo jedanput doivit tu no u neboderu. kripja je neboder, cenija ka trotul, naginja se na jednu bandu i parilo je svaki as da e se sorit, sruit. A vitar je sablasno uka, cvilili su palketi, oivile su stvari, jeivo je sve stenjalo ka due u istilitu, a usto bija je mrak, samo se ulo to urlanje, to cviljenje, lomljenje neboderskog kostura i judi su izbezumjeno biali i urlali na rubu ludila. Arija je od sniga. Radijo-Split je javija da bi lako moga past snig. Ali sve je spremno. Na cestama oko Splita krstari trideset specijalni vozil za istit snig. Upozoravadu se vozai da ne gredu na put bez zimske opreme. Spominjen se kad su Borisa Dvornika i mene fermali u Gorski kotar i pitali di nan je zimska oprema. - Ko e je dat, ne da nimamo zimsku nego nimamo ni litnju. Isto nas je pustilo. Snig nikako da pade. Zabili koja pahuljica, tek da nas dri u napetosti. A nee ni past. Kurba je snig. Sad kad smo spremni, nee, ne da mu se. Past e kad mi budemo nespremni, i onda e bit trke.

Spaena je teta Kate Stara teta Kate je inila kapote. U zanje vrime nije se ni dizala iz posteje. Svi su je bili prikriili. I robu jon za u k o p pripremili. A niki dan su je vidili na pazaru. Uspravila se, zarume nila, pari jon deset godin manje. a je, teta Kate, dobro ste se rekuperali? Morala san, erce moja, morala. Nije bilo druge! Pria starica kako je bila spremna umrit i ispovidila se, sa Bogon se pomirila i od svoga malog penjuna kroz duge godine skupila je za pogreb. I kad se sa sviton tila oprostit, ula je da su pogrebni trokovi kreili i jo jon triba esto ijad skupit. I nije jon oslalo drugo nego skupit kura i ustat, i sad ive samo za skupit jo po miljuna. Nadamo se da e, dok to skupi, pogrebni trokovi jopet kreit i produit ivot naoj dobroj teti Kati. Vidite kako nije svako zlo za zlo. Kako i rast cina jema svoju dobru stranu. Sve na istu balancu Gren kupit biljete. Veeras putujen za Zagreb. Svratija san na kavu u "Belvija". Interesantna, tipina naa slika. Prvi radni dan, a kafana krcata. Mista nima. Tri-eter pensjunata, a sve ostalo mlaji svit. A juer, prekjuer, dok je feta trajala, kafana deboto prazna. Poeja radni dan, sve krcato. Gledan novine. Naslov do naslova: SVUDA VESELO I RAZDRAGANO! - BURA BACILA DVA AUTOBUSA - VESE LI TIMUNG- DOBRO RASPOLOENJE - KOVITLAC GLAZBE I VINA - SMRT U SNJENOJ MEAVI - 19 MRTVIH U VALOVIMA NERETVE - OKUPACIJA AFGANISTANA. Tenkovi, helikopteri i dobro raspoloenje, veseli timung uz muiku i ampanju. Trusi, mize, degracije, ratovi uz veseli timung! Sve na jarpu! Na istu balancu. Neka bura pue i studen ujida, proeta san gradon i vidija a nikad nisan vidija. Prolo je stotine, ijade en i ni jedna nita ne nosi. Ni jednoj bora u ruci. Nikor nita

ne kupuje. Pazar prazan, pekarija pusta, svaka druga butiga zatvorena radi inventure. kovacini su jutros u portunu ispraznili kante za sme e. Kad san se vratija doma, sve kante jopet pune. Na vrju kante jedna bombonjera u kojoj jo jema bonboni. Ferata etvrtak uveer. Ferata za Zagreb. Spavaa kola. Prispija san u zanji as, u zanji sekund. Nikad mi se jo to nije dogodilo. Ia san na feratu ka a se gre na feratu i doa dvajst minuti pri polaska voza! Ka i uvik, doa san etando na gradsku taciju. Ko se moga sitit da ferata sad gre iz Predgraa? Pedeset godin putujen sa stare tacije i nisan mislija, automatski san se uputija tamo. U zanji as uvatija san taksi i prispija na feratu u Predgrae. Lipo san putova. Mirno. Nije puno ni treslo. More bit da je prolo po ure od partence kad san se sitija pogledat kroz ponistru, i ve je svud bija snig. Uz cilu prugu snjeni nanosi. Isprid Zagreba nita. Interesantno je to - od Splita do Zagreba jema sniga, jedino u Split i Zagreb nima. A iz meu nji sve je zatrpano. Uspija san i zaspat dvi-tri ure i u Zagreb prispija puno dobre voje, pogotovo ta me doekalo sunce. Dan svital, nebo modro, isto ka caklo. Temperatura je ka u Split, mo re bit grad nie ali ne pue, a in ne pue, omar je lako. Ovod bi ja moga u jaketu odit. Lud za Zagrebon SUBOTA, 5. sinja. Sedan uri ujutro. Evo, sad je radijo javilo daje Sarajevo najladniji grad u Evropu. Minus 2 1 ! Dren a e javit koliko je u Zagreb. Ajde-de, nije ni tako strano, samo minus etiri. Pripa me i ti minus etiri, ali sve mi je prolo i poeja san se smi jat i trat ruke kad san uja da je u Split minus tri.

Ola, koji e doli bit konfujuni, koja panika! Evo da ji polovica nee jutros po na posal. A je, judi, lake je ovod minus trideset nego doli minus tri. Ovod nikad ne pue, a doli tue svaki vitar: oli je tramuntana, oli jugo, oli lebiada. Nesriknji grad! Ono je misto za jedriliare, za bordiavanje, a ne za ivjenje. Dva dana san u Zagreb, a nisan njanci utija zimu. Svud se loi, svuda je teplo, priteplo. Gutan iza vanka, malo proetat, oladit se... Kamarjer mi je donija kafu u sobu. Pitan ga kakvo je vrime. Kad je dolazija na posal, bilo je malo ladno, ujidalo je. Svituje mi da, ako ne moran, ne izlazin vanka do devetdeset uri. Neu, bogami do podne. Lipo je meni u Zagreb! a meni u Zagreb fali? Lud san za Zagrebon. Split mi njanci na pamet ne pada. Ostat u ovod sve dokle ne zatepli. Bar u bit sa finin sviton i nee mi puvat!

KAJ NAN PAK MOREJU...

I u Zagreb se ovik more nasmijat. Eto, sino na Trgu piva i mae bandiran velika klapa mladii. Bit e ji bilo dvista, morebit i trista. Ne ujen a viu, a pivadu, jer prolazidu tramvaji, a oni su tamo s druge strane ini. Promislija san u prvi tren da su "Dinamovi" navijai jer zastave su in plave, ali prvenstvena je pauza, "Dinamo" nije moga igrat. Da nisu koji izviai? Do po ure promarirali su isprid moga otela i klicali: - "Cibona", "Cibona"! Slavili su uspjeh svoje "Cibone" koja je potukla "Bosnu". I onda je tot, isprid otela, ti zbor od dvista-trista mladii, zajedniki i to dosta dobro, zapiva znate ta? Marjane, Marjane, a barjak ne vije! Lipo razgovitno san uja to a. Puno, puno me to bilo drago ut. Dolo mi je da zavien: - Tak je, deki! I da sam samcat zapivan: - Kaj nan pak moreju... Danas je nedija, 6. sinja. Sedan uri ujutro. Kamarjer mi je sad u sobu donija kafu i govori mi da vanka pada snig. Dien koltrine. Je, pada! Lipo se, bogami, uputija. Dobro se uvatija. Stojin uz ponistru, pijuckan kafu, puin i gledan bile zagrebake krovove. Da je ovo u Split, omar bi se ja sada obuka i izletija vanka. A u Zagreb nita! Drugo je snig u Zagreb, drugo je snig u Split. Sad bi ja vas uzbuen, radostan, pun konfujuna, trka najpri na Matejuku vidit kajie i motorine pod snigom, gle da bi galebe kako se skupjadu na mulet i korni, skoknija

bi priko Pjace do pekarije i pazara, gleda bi dicu i momke kako se itadu balotan... A ovod u Zagreb san prema snigu totalno indiferentan, ravnoduan, ne interesira me nimalo. Pada - ne pada, jebe me se. Ostajen u sobi, sputan koltrine i mirno nastavjan svoj dnevnik. Lokalpatrioti Poeja san kivavat Spliane. Kako koji odozdal dojde, pria mi kako je doli bilo strano, jezivo; bura je sve nosila, trajekti nisu mogli isplovit, krpe su letile, cabla padala, letrike je nestalo, vode je nestalo... A u novine jo itan da su se sastali komejuni, obilazili teren, procjenivali tetu. Priaju ka da su utekli iz pakla. A bit e odnilo dvi-tri panere, pala koja gnjila kupa, slomilo koju duzinu garifuli cviarima i odnilo in koji me tar najlona... A a je vi doli, a konfujunajete? Oli biste tili pomo odozgar? Evo jema tri dana da san u Zagreb i ve mi je uteklo: vi - doli, i mi - gori. Sad razumin nae jude koji su gori godinan na poicjunima, a mi ji znamo napadat da vie ni su isti, da su se prominili. A to je tako normalno. Evo, da san ja sad doli pa nima letrike, nima vode, ne radi telefon, ja bi popizdija, ujida bi. Ali ja san sad gori, radi mi telefon, jeman vodu, teplu i studenu, jeman letrike, kamarjer mi nosi kafu, i s te ditance vi doli ste sad za me lokalpatrioti, kampanelisti, vi mislite da je doli centar svita, da se sve oko vas vrti; vi samo znate init konfujune i balit o "Ajduku"... Sino san ve kiva nike nae Spliane. Gnjavidu me. Ja gori komuniciran samo sa finin sviton. Snig jo pada. Ne znan a u, di u, kud u? Gren se brijat, oprat i sest u doli u bar, popit jo jednu kafu. Prvi snig Veliku san borbu vodija. Sta san na vrata otela i sve se mislin: ou-neu. Svuda debeli snini pokriva. Dva diteta

vuku saonice pod cablima u ardinu. J a t a golubi traidu po snigu zrna. Jedan ovik prolazi pod lumbrelon. Snig me mami da ga ugazin, da krenen, a straj me. Tija bi po do "Dubrovnika". Nedija je danas i po obiaju skupit e se oko podne, gori, u kafanu, na pod, klapa nai "Zagrepani" uglavnome Spliani, ibenani i Kninjani, a zna zalutat i dikoji otoanin. (Interesantno je to da su nai otoani, dok ive u gradu, uredni, esni, uvik jemadu dobar vetit, istu kouju, kolarinu, a kad se pripomistidu na otok, posli petest miseci vidi ji u feratu oli na vaporu sa demejanan, lumbrelon, neobrijane, vetit in je kican, nima kularine oli jo gore, sva je izmaena, izlizana, postoli porki, pete na postole krive, izidene. Samo in je sad cera boja, crvena, ali mot in se sasvim prominija). Tija bi ut novitadu iz te dalmatinske male kolonije, vidit kako reagiradu na prvi snig, oe li konfujunavat. A straj me. Sitin se tot na vrata naeg dobroga Splianina pokoj noga Ronka koji je od svega na svitu jedino mrzija snig. Nije ga tija gledat njanci kroz ponistru. Nikad nidir nije bilo eega snigomrsca! A oni dan, zapravo oni tren kad su ga spuali u grob, poeja je padat snig. Nije da ja snig mrzin, ali me straj. Ulist e mi u postole, a mogu i past, gincat nogu oli je, ne daj boe, slomit. Prigorija san se, gren pa a bude da bude! Nije bilo nita! Nisan tija dat guta Zagrepanima da san nespretan oli plaivac, prvi put san gazija po snigu muki, vrsto, ka jedan soldat. Ja mislin da me bilo divota gledat kako bez straja gazin kroz snig i bjuzgavicu. Nije mi bilo ni ladno. Obuka san se, posta san ve napo Zagrepanin. Noni posjet Tri bota ujutru. Juer poza obida, oko dva bota, vrati san se u otel i nisan vie ni izlazija. Isto san se malo smrza i od leda su me templa zabolila. inija san se mukardin i priko Trga proa san gole glave.

Lea san, slua radio, malo pisa pa ita i vrime me pro sio. Bija san lin obuivat se i spustit na veeru u restoran. A opet nisan tija zvat kamarjera da mi veeru servira u sobu, jer mi onda cilu no ostaju pijati i tee oko posteje. Popija san jogurt, ita i zaspa. Nisan spava po ure, a trgne me iz sna telefon. - a je? koji je sad vrag? - A ko e bit? Ja!? J o snen, nisan pozna glas. - J a , strie, Boris! - a je? a me budi? - Nisan moga pretpostavit da si ve zaspa. - A koja je ura? - Tek je bot. - I u ovu me uru zove? - Bija san siguran da u te na. - A a je? a se dogodilo? - Nita! Sve je zatvoreno! - Nemoj mi dolazit! - Ou, do' u. Ne ti mene tirat! - Niman vina, ne triba ti dolazit. - Nemoj sakrivat, sve u ti biingat! - A dojdi kad si navalija, i pogledaj dikod usput jema li mineralne. Doa je do deset minuti sa bocon mineralne. Palija je panjulet na panjulet, poloka mi vino i ia spavat. Molija san ga da ostane jo po ure. Ni ut. Drimje mu se. A mene je ostavija budnoga. Sad jopet moran itat da se uspavan. "Uznike uspomene" I itan Radieve Uznike uspomene koje san naa u an tikvarijat. Jema ji bit proda niki estoki Rvat kad ji nije ni otvorija pa mi noen triba rizat stranice. Dirnija me pokojni Stipica fragmenton kad je prvi put doa sa ma-

teron u Zagreb i vidija spomenik bana Jelaia. "inilo mi se, kao da stojim, hvala mu budi i dika, pred samim Bogom". Ne mogu vie nikako zaspat. Da mi je bar kafu popit, ali tek u sedan otvara restoran. Da mi je bar ostavija prst vina! Nima mi druge nego okupat se u banj i poet pisat. Da ne zaboravin! Mi se u Split bunimo da misecima ni ma kuvane unke, a ove dane obaa san cili Zagreb i nidir je nima. Zaelija san izist fetu unke. Pari mi se da je Zagreb jo slabije opskrbjen od Splita. Jedino jema daleko vei izbor vina. A nije ni to mala stvar! Dvi ake soli Ponedijak po podne. Snig je pada cilu cilcatu no. Ja mislin da nije ferma padat njanci jedne jedine sekunde. Evo i sad pada. Uvik pada. Jutros, kad san pogleda kroz ponistru, pripa san se. Bilina mi je zabliala isprid oiju, kupe, terace, dvori, ulice, ardini, cabla - sve je bilo bilo. Bit e snini nanos visok najmanje esnajst metri! Ovo je ka da san na Artik oli Antartik. Uinija san tonobilom velik ir i nidir nisan vidija da se snig isti. Od miljun svita jedan jedini ovik je meja snig metlon i onda je struga led isprid svoje kue. Ovo je isto ka u Split. Nikor ne isti, nisan vidija ni ralice. ofer mi govori da su samo posuli dvi ake soli - more bit kil, kil i po - po Trgu Republike. I ofer bogaje. Dva puta nan je auto zaplesalo i deboto smo udrili u tramvaj. Iskrca san se u Ilicu, volin i past u snig nego doivit autodegracju. Sam samcat, bez da me ikor vodija i bez da san se dra zida, vratija san se u otel. Usput san u jednu butigu kupija kapu, alpu, gvante i debele bive. Svratija san i u restoran "Split" vidit jema li ribe. Samo smrznute! Marenda san porciju tripic, to mi je dosta do veeras.

U otel me doekala prva pota. Grupa Dubrovani pie mi kontra novogodinjeg TV programa. Sad san sa televizijon u dobre pa ji neu citirat. etiri dana san ve u Zagreb, a pari mi se da san etiri godine. ovik je izdrljiva betija, more podnit svega i svata, ali ja isto ne znan koliko u jo izdurat. "Bagatela" U kulturnome gradu posta san i ja kulturni graanin. Sino san bija u teatar, i to u teatar koji se zove BAGATELA. Da se tako ne zove, ne bi bija ni ia. Pada je snig i ja san zva iz otela taksi. Kuda? - pita taksista. U teatar "Bagatela". Pogleda me sumnjivo. Mislija je da ga zajebajen. - Kako ste rekli? - Bagatela! Nikad nije uja za to kazalite. Pita me di e vozit. Bome u "Bagatelu". A di je "Bagatela"? A ta ja znan di je. Nisan ni Zagrepanin ni taksista. Tija me potirat iz auta kad san se sitija da san to vidija u "Vjesnika". Vozi me do prvoga kioska i kupujen "Vjesnik". itan najavu predstave i pokazujen oferu. Vidite. Teatar "Bagatela". Ulica Bednjanska 13. Trai ofer na karti Zagreba tu ulicu, i kad je naa, opet se s menon poinje karat. - Ne moe tamo bit teatar, tamo su samo upe i skla dita. Ipak me odveja u Bednjansku 13. Jedan pun sniga mali dvor uokviren u japno obiljenim prizemnican. Na prvu ponistru, na komad karte napisano RASPRODANO. Klapan na ponistru. Otvara se i ukae se jedna nasmijana bradata glava. Kako san prvi posjetilac, ovik me puta bez karte. Dva glumca i jedna glumica jo ponavjadu tekst, vibadu mizanscen i usput namiadu katrige.

Jedan od nji je Ivica Vidovi. Samo ta nije pa u afan kad me vidija. Drugi je Vanja Drah, a glumica i domaica je Slavica Maras. A oni ovik koji me je uveja je njezin mu. Dvorana je malena, kad se sve zbije, ne more se unu tra nikako stisnit 100 judi, pozornica minijaturna ali sve skupa smino, ka jedan antan. Poinju dolazit gledaoci. Glumica, odnosno domaica, svakoga nudi travaricon. Mu joj je jema pinez i svoji 150 miljuni je uloija u ovi teatrin. - Ma jeste li ludi? - otvoreno mu govorin. - Te pineze uloit u teatar? A jeste li mogli otvorit bufet? Oli otariju? Ovo je ka stvoreno za otariju! Jemate i dvor liti za tekat. A ne bi van bilo pametnije prodavat tripice i gemite? - I ja san mu to reka - vie Ivica sa pozornice. Isto me drago da jo jema ovako ludoga svita! Gleda san dvi jednoinke Ionesca: DJEVOJKA ZA UDA JU i RUPA i Kuanovu improvizaciju RUPA ZA UDAJU. Nikad nisan uteka prid RUPON, pa ni ovu veer. Stari, fini gospodin UTORAK. Umoran san. Oi me bolidu. Poslali su mi u otel jednu malu daktilografkinju. Pet uri san radija, dik tira i tek kad smo svrili, kad se obuivala i izlazila iz so be, vidija san da je esna, zgodna mlada cura. Aperta. Dola je, sela za makinju bez trepnit. Pari mi ut kako su jon rekli da se nita ne boji, da je to jedan sta ri, fini gospon. Jesan, ne boj se! Ali a te nisu poslali pri trideset, pri bar dvadeset godin! Njanci se sobarica nije onda usudila ulist mi u sobu. Fini, stari gospon? En ti sve na svitu! Otkrie slikarstva SRIDA, ne znan koji od miseca. Jutros je samo minus dva. Kamarjer koji mi je donija kafu estoko me pripa. Go vori da on pamti kad je pri godin bilo minus trideset. Gospe moja, je li ko osta iv?

Ja san prova minus sedan, a sad oto minus tri ne bi riskira. Kulturno napredujen. Juer san posjetija izlobu Ljube Ivanica. Osta san bez rii. Veliki slikar i kipar. Pogotovo je to meni drago otkrie jer je jor Jubo dite Plinarske uli ce. Bit e dvi-tri godine mlaji od mene, a poznava san mu oca i pasa vujaka. Zapazija san na izlobi jedan bizarni detalj. Kad slika ribu, onda su to pari i srdele. J e m a prav, nee crtat jastoge i lubine kad su nas srdele i pari odranili! Ovu izlobu bi svakako tribalo prinit u Split. Ali jema miljardu kvadri. Di emo ji u Split izloit? Makar ispraznili sve dvorane i salone, tu jor J u b i n u izlobu tribali bi Spliani vidit. Istorija na gvantjeri Bija san uinit viitu Predsjednitvu SR Hrvatske. Upo zna san staroga konobara tefa, starca od 84 godine koji od pokojne Austrije do danas slui u ovin rezidencijan, dvorima i kabinetima. Servira je cilu nau istoriju dvadesetog stoljea! Koji bi to bili kolosalni memoari. Posluija mi je konjak. - Gospon tef, da ovo nije vinjak? - Sauvaj boe! Pravi francuski - i onda mi apje povjerljivo: - Pa mi smo najbogatija zemlja na Balkanu. I dalje, I dalje, gospon! ivi sa staricon vanka Zagreba, ne znan u koje ono se lo. J e m a bit u Svesvete oli tako nikako. Radi u svome vrtlu i svako jutro putuje u Zagreb. Nima straja da gospon tef nee do, da je na bolovanje. Ne more to bit. Kaj bi drugovi delali bez gospona tefa? I da van pravo kaen, meni je puno drago kad u visoke intitucije i ustanove vidin konobare. Tako san pri par godin bija n a jednoga naega ovika u CK. Kazali su mi di je to, i doa ja prid ulaz i vidin s live bande portirnicu, a vrtidu se konobari, nosidu gvantjere sa kafan i bibitima, desno je restoran, i ja san se malo smanta i pitan portira: - Molim vas lipo, je li ovo otel oli CK?

Strogo me pogleda i jo stroe upita: - ta vi traite? Bit e mislija da se zajebajen, ali nisan toliko lud da u ovod do init ale. Lipo san mu objasnija da jeman po do jednoga naega ovika. ovik je bi gori i sve je bilo u redu. I konobar mi je donija bibit. Mene nidir nije straj ulist di vidin konobare i gvantjere, ali da su misto konobari policjoti, puke i bajunete, ne bi za miljarde uliza. Gori od Eskimca Judi, neete virovat a letin po snigu! Gren ka da san roen na snig. Kreem se lako ka Eskimac, ka jedan jeti. Malo se raaralo. Ba na Zrinjevcu kraj antikvarijata "Tin Ujevi" kroz jedan rasparani oblak ugleda san dva prsta plavoga neba. Ulizen u antikvarijat i prva stvar koju uzmen u ruke je Sunana Dalmacija. udne mi se stvari dogaadu. Di kod se maknen, za me se lipi Dalmacija. Priboden san za nju ka kukac u muzejskoj vitrini. Tako u Moskvi dogodi mi se da u knjiari, izmeu ijade libar, pronaen Marulove stihove na ruskome. I prvi p u t su mi ti stihovi bili dragi. Pronaa san i Jeliia. Meni je i ivko drag ali u Moskvu. PETAK. Nita! Danas ne radin, vazeja san dan odmora. SUBOTA. I meni je abato inglee. NEDIJA. Moran po na potu impotat ovi rukopis, a onda u u restoran "Split" di me eka klapa i bakalar. Cili dan nisan ni promislija na Split. tuf san Splita, neu se vratit iz Zagreba dok me kod ne upiraju. Opalit u bakalar popit po litre, najvie tri kvarta, i zapivat - KAJ NAN PAK MOREJU...

KOLUMBO - GOVNO OD OVIKA

PONEDIJAK, 14. sinja Do mene je seja jedan fini, elegantan gospodin moji godin, koji se ve nikoliko dan vrti po otelu. Uvik nosi sobon jedan debji libar sa kompasima, sidrima i karton eografikon na korican. Juer, kad ga je ostavija na ank, U prolazu san uvatija da je to Dnevnik Kristofa Kolumba na talijanskome. Sami on i ja za ankon. - Kako plovi Kolumbo, dokle je stiga? - zapoinjen raz govor. - A ta ete, mio sinjor, kad je u ciloj Italiji nered, ana rhija, terorizam! Ne zna se ni ko pije ni ko plaa. I ta e tu jadni Kolumbo? - A ta jema Kolumbo veze sa ovon vaon talijanskon situacijon? - Vi me pitate za naeg ministra Kolumba? - Ma vraga, nikad nisan ni uja za njega, nego za Kristofala Kolumba. I tako smo se poeli razgovarat. Svega mi je o Kolumbu govorija. I ovaki i onaki, samo to nije reka da je Kolumbo govno od ovika. Samo je bija opsjednut zlaton i dragin kamenjen, nita ga se drugo nije ticalo. Kakve ideje, kakva otkria, kakvi novi putovi; zlato je njega interesiralo, moj gospodine, zlato! Nije istina da je on traija novi put za Indiju, nego je unaprid zna da e otkrit novi kontinent. Krajevski par mu je ve bija uskratija financiranje eks pedicije, sve je bilo ve palo u vodu, a onda je skoija is povidnik krajice (pari mi se daje reka padre Perez), kojemu se Kolumbo ispovida i koji je dakle zna sve njegove tajne, i ti jeuit reka je krajici da se radi o novome kontinentu, i investicija je odmah nastavjena i Kolumbo je otplovija.

Napunija se igraak, zvonii, jeftine arene robice, drangulija koje e minjat za zlato i drago kamenje! Uro enike nije svaa ka jude, nego ka najgore robje koje e nemilosrdno eksploatirat i unitavat. On je taj glavni kri vac ta su unitene one divne stare junoamerike kultu re, zapravo kulture i civilizacije. Kad je doa na niko otoje koje nije jemalo zlata i dragog kamenja, omar die sidro i trai nove terene. Njegova vira, njegov bog je zlato. - Ja san, gospodine, enove, ka i Kolumbo, aj mi je ta moran tako govorit o svome sugraaninu, ta ga moran sasvin razotkrit, devalvirat ali, na alost, to van je suta istina. Radin ve godinama na tome, pretraija san i prouija sve arhive, sve dokumente, i u enovi, i u Sevilji, i sad pien knjigu koja e skinut lani aureol sa Kolumbove glave. Sve to je o njemu dosad pisano bila je la, mistifikacija. Znate, ja nisan knjievnik, nisan litera ta, nego brodograevni inenjer koji sve zasniva na poda tku, na preciznosti... Pitan ga ta je inija Kolumbo kad je otkrija Ameriku. - Jo je uinija tri vijaa jer mu nije bilo dosta ono ta je pokreja prvi put. Od ciloga blaga njemu je pripadala pe tina, dvadeset posto. - Onda je velike pineze uinija? - Enormne. Posta je jedan od najbogatijih judi onega vrimena. - Lipo mu je, bogami, puka upalila! A koje govno od ovika! - Propjo, merda - nasmija se enove. Sva sria za Ameriku da se po njemu nije prozvala Ko lumbija. Kako s a n pokaza odvratnost prema tome pjakau, razbojniku, kurbinome sinu Kristofalu Kolumbu, to mi je jor ininjer uzeja indiric i obea poslat knjigu in bude izala. Besida kontra tramvaja Eto, tako je Kolumbo otkrija Ameriku i tako je sinjor inenjere razotkrija Kolumba. I ja san u tima otkriima i razotkriima guta sve do podne. I kad san ocijenija da je

vanka malo steplilo, a kako mi se Kolumbo sasvim zgadija, izaa san iz otela. Doeka me vedar, kristalno ist dan. I sunce. Pravo pravcato sunce. Vas san ivnija, priporodija se. Pomladija. Je li mogue da je jutros bilo minus jedanaest? Kalma bo naca. A sunce grije. Zimsko sunce ali isto grije. Tek kad ulizen u sjenu, u lad, utin da je malo studeno. Ali biin od ku, vatan sunce i nisan ni ia za tin da gren po inan i da mi je iza kine tramvaj. Jedan ovik me sa ini potega, a voza iz tramvaja mi priti i bogaje. Pritin i ja njemu: - Ajde k vragu ti i tramvaj! Ko je vidija usrid grada ine stavjat? I ovi Zagrepani mogli bidu uinit bar dvista metri metroa. Osim dubrova koga, koji mi se parija zjogatul, nikada mi nije bija drag tramvaj. porki vaguni i ine koje blistaju ka noi usrid grada, izmeu ku, izmeu prolaznika. Grubo, odvratno gvoe! Zamislite koliko bi bija nakazan na Split da mu je sta vit ine na Rivu i da ibadu vaguni. Ba se gren ukrcat u tramvaj. J e m a bar sedan-osan godin da se nisan vozija tranvajen. Skoija san na prvu taciju. I na drugu izaa. I dosta mi je za jo sedan-osan godin. Gren. etan. Letin. Tvrdo mi je pod nogan. Tek sad vidin da nima leda ni sniga. An, zato se meni ne puze. Govoridu mi da su bacili puste kvintale soli i da sezato led rastopija. Ali ja isto mislin daje vei dil posla obavilo sunce. A kako sad ovo? Nima vie leda, nima sniga, a utin studen u noge? Prvi put okad san u Zagreb, u noge mi je zima. A ba prikjuer kupi san debele bive, esnajst ijad par! Izaa san u podne a sad je bot i po. Uvatit u jo u bo ca. Amo mi put otela, pri nego zaladi. Obidva san malo ee jer triba kalorij na minus jedanajst. I popija san po litre. I slako zaspa. Do veeri itan, pien, sluan muiku. A onda se kalajen u bar popit kafu, a za ankom moj sinjor inenjere sa svojim Kolumbon. kivajen ga. Za danas mi je dosta otkria.

Train partnericu Pronaa san novu zabavu. U malom oglasniku "Vee rnjeg lista" tudiran rubriku ENIDBA UDAJA. Vie me enidbe i udaje ne interesiradu, ali jema ponudi di se trai partner drutva radi. Sminoga svita jema! Ko e, na primjer, razumit kad likar oli inenjer od tri deset godin, visok, zgodan, situiran, priko oglasnika trai enu jer je navodno prezaposlen. Ajde k vragu ti i tvoja prezaposlenost! Ako se ne ali, ako ne ini vic, onda bi ga tribalo striljat. Ajde, razumin nikako ove starije samce - penjunate ko ji traidu osjeajnu enu oli udovicu s neto nekretnina, pa makar jemala i koje dite. I svi ti koji traidu enu odreda su nepuai, antialkoholiari, simpatini, lank, volidu drutvo, volidu prirodu, volidu glazbu, izlaske, putovanja, jemadu i vikendice na otocima, kue, stanove, automobile, dobro su situirani, zdravi... Uinija mi je milo jedan enidbeni kandidat, penju nat, antialkoholiar, nepua, jema penziju pesto ijad i dobroudan je. Ka da je ovik pas pa ne ujida, dobre je udi. Dolazi mi blesava ideja da sad, kad san u Zagreb i mislin ostat koji misec, dan ponudu u mali oglasnik da traim partnericu drutva radi. Ali ta u stavit? Ne mogu navest njanci da san lank. Penjunat, bolestan, pije i pui, neka su mu likari strogo zabranili, inempjan, nervoast, boga ne trpi u sobu, ne zna vozit auto, nije ba ni osjeajan, ne voli izlete u priro du, njanci nije dobroudan. Jedini mi je adut - materijal no nezavisan. Oli mi ko ta daje? Od nikoga ne zavisin i kako a zaradin smista frajajen. I tako zahvaljuju malome oglasniku, suoija san se san sobon. Skup, zbirka, antologija, enciklopedija negativnosti! Monstrum! Franketajn! Ko bi me moga dvi ure uza se trpit, osin bidne moje ene?

A da svi ovi judi i ene iz maloga oglasnika ne lau? Svi do njanci jednoga? Poznava san pri puno godin jednu Zagrepanku koja je ostala udovica s ditetom. Odazvala se na oglas i nala zgodnoga mladoenju. Kako je on jema stan, prodali su njezin i ivili su lipo i sritno u njegovon stanu. Ali samo est-sedam miseci. Morete naslutit a se dogodilo. Izija jon je pineze, ostavija je, razveli se i ostala je na ulici sa ditetom. Tribalo bi ispitat koliko je opaine, koliko tragedija sakriveno u svakome ovome malome oglasniku. Kolumbo u penjunu UTORAK, 15. sinja. U ardinu na Zrinjevcu je mala meteoroloka stanica i, kako mi je usput, sino oko 11 uri, kad san se vraa u otel, pogleda san na termometar. Minus sedan. Iznenadija san se jer san mislija da bi moglo bit oko nula, jo koji grad priko. Komodno se moglo etat. A jutros mi je u sobu bilo zima. Nita ne razumin. Uvik mi je bilo u sobu teplo, uvik mi je arije falilo, a jutros dren. Pokvarija mi se tranzistor, niman novine, zima mi je... Pitan recepciju jesu li u kvaru klima ureaji. Nisu. Sve je u redu. A zato mi je onda u sobu ladno? J e r je vanka studeno, minus dvanajst. I snig iznova pada. Pogledan kroz ponistru: je, snig pada. Sidin u baru, pijen kafu. Nikoga nima. Dosadno mi je. Nesriknji otel ni novine nima, a ko e sad odit vanka u snig i led! Da bar sad dojde moj enove pa da mi pria novitadi o Kolumbu. Nima ni njega jutros. Ko zna di ga je vrag odnija? Nije valjda toliko lud da trai Kolumbove tragove po Zagrebu? a ja znan, Kolumbo nije svraa na ove strane. An bravo, zaboravlja san iznit jo jedan mali detalj u vezi Kolumba. Bija je enove, dakle Talijanac, a jema bit da nije zna dobro talijanski. Dnevnik je vodija na panjolskome, a isto tako i cilu prepisku sa enovekim bankarima.

Di mi je inenjere? Ba bi ga tija pitat ta je Kolumbo inija kad je otkrija Ameriku? Je li ia u mirovinu? Pada mi na pamet da bi i ja sad, kad san u penjunu, moga ui nit vija do Amerike. Nikad nisan tamo bija. Kolumbo je otkrija Ameriku pa ia u penjun, a ja bi moga obratno: po u penjun, a onda otkrit Ameriku! Jema bit da san dobro ostarija. Pri san svaki dan van ka Dalmacije smatra izgubljenim, a sada mi vijai tuu po glavi. A sian se, pri desetak godin zvali su me u slubeni posjet Inglekoj. Nisan tija, nisan moga jer san ba te da ne bija odredija za viitaciju olte. Onima koji su me avali nikako nije bilo jasno da ja oltu pretpostavljan In glekoj. A meni je olta sedansto sedandeset sedan puti draa od cile Britanske Imperije. Jo da mi se sad na u Roga oli Maslinicu pa jist teple gavune i pit oni crnjak pun tanina? Lud ovik! Ove ritke pien u baru. Sami ja i konobar. Vanka snig sve gue pada. Uliza stari moj znanac, novinar Zlatan Juki. J e m a na se pribaen kapot i skida ga jednon rukon. Druga mu je infaana. - ta je, Zlatane? - Jebi ga, sad san iz bolnice. Pria mi kako je i pa i slomija ruku. Sad je taksijen ti ja po doma, ali isprid kue mu je dvista metri zaleene uzbrdice i auto ne more povu. Na noge se ne usuuje, puze se, jopet bi moga past. A samac je. Moli mene bi li ga ja odveja. Uvik je bija lud ovik! Pa je mene naa? Njega Bosa nca da po ledu vodin ja, Splianin! Mene bidu nali de montiranoga, u bokune. Svitova san ga da vazme sobu u otel dok ne stepli. Historijska kletva Ne mogu se nikako otarasit Kolumba. Noas mi je u san doa stari prijatej dotur L. tudira je on u Zagrebu

dvadesetak godin i nije mu bila pria svrit, jer mu je otac ava dolare iz Amerike. Ali kako se to tudiranje oteglo, oca je tufalo i povuka ga je k sebi, u Kaliforniju. I promislite: inija ga je radit! Baci ga je na kou ka ribara. I bidan na studente je est-sedan miseci bati Pacifik, ribu lovija, na valovima se gingolava. Kad su mu dali njegov dil zara eni dolari, omar je uteka nazad . I kad je taka nae tle , izgovorija je historijske rii: Jeben ti Kolumba, i oni dan i u r u kad je Ameriku otkrija! I sve se meni sad pari da je na vajali dotur dvadeset godin pri inenjera enoveza proita Kolumba. Zabava sa lupeicon U blizini moga otela je jedna klasina butiga mjeovite robe sa bancima, kancijan i vonjima koje nosidu ti sta rinski duani. Kako mi je to usput, svratin kupit limune, jogurt, koju boicu vina, fregulu sira, da mi se najde u sobu. in san prvi put uliza, zapazija san jednu apertu pro davaicu, sridnji godin i velikog iskustva. Otprve bilo me jasno da je ona u butigu zaduena za lupeinu. Iz oiju jon lupeina viri. I kad ulizen, ja se samo njoj obraan. Ako ona posluuje koju muteriju a druga je prodavaica slobodna, ja isto ekan. Neu da s drugima jeman posla. Prvi put mi je malo ukrela, ali omar mi je poela pipat pulac. Ko san, a san, okle san, a sve ono iz daleka, neosjetno. Ve trei dan, kad je vidila da san ovik na pravu, opalila me je malo vie. Train najskupja vina, najskupji sir, ne gledan na balancu, svaki put kad plaan izvadin duplo pinez nego triba. Gnjein pineze u ruku ka kartuinu i ne pogledan koliko me vratila. Znan da i ovo ta ja inin nije ba poteno, ali zanima me dokle strast profesionalne, ro ene lupeice more odit. Jema li uope mire? Pjaka me drsko. Razleti se kad dojden i govori mi slake beside. Ali ton jon je grez. Pala mi je niki dan ka na baketinu.

Uzeja san samo bocu vina i komad sira tako da nima puno artikli i naplatila me samo osan ijad i sto dinari. Ukrela je samo oko ijadu dinari. I kad me uinila raun, "sitija" san se kupit jo tri jogurta i dva-tri limuna. Uinila mi je novi raun - sve skupa etrnajst ijadi etiristo dinari. Dakle, par limuni, tri jogurta est ijad i trista dinari. Kad san jon platija i zafalija, bit e promisiila: "Boe moj, koja je ovo pizda od ovika!" Nidir se po butigan ne krede ka u nas. Sve manje jemamo trgovaku, a sve vie lupeku mriu. Neu tri-etiri dana po u tu butigu, pustit u da se pita di san, da me eka, i onda e ona igru nastavit i nastojat se refat za ove dane ta nisan dolazija. Neka gubin, mene ova igra zabavja. To je takva kome dija, lakrdija, da se moe i platit ulaznica. Princip samoobrane Gotovo identian lupeki sluaj jemali smo pri par godin Boris Dvornik i ja. Dogodilo se da smo za kratko vrime nikoliko puti putovali za Riku, odnosno za Trst. Otkrili smo isprid Rike otariju uz more u kojoj smo dobro i jeftino obidvali. Svratili smo kad smo se sutradan vraali u Split. Ocijenija je da ne pazimo svaki dinar i opalija nas. Ponovilo se to nikoliko puti i sve mu je vie resta apetit. Prispili smo jednoga jutra za obid. I ene su bile s nan. Druge ribe nije bilo i ispeka nan je dvi lokarde, a naplatija dva jastoga. Dali smo mu i dobre ruke, a ene su u autu poludile. Opjaka vas je, a vi mu manu dajete! Nikad vie u njega! Do dva dana vraali smo se iz Trsta i ja predloin da svratimo na obid kod naega prijateja. ene ni ut, ali ja namignen Borisu i on vozi prid otariju. Bilo je oko 11 uri ujutru. Doeka nas je veselo i govori nan kako je utija da emo do i ostavija nan oboritu ribu. Pogledali smo u friider, izabrali po dva barbuna i jednoga lipoga lubina.

Ispe e nan sve na gradele i bit e servirano juto u bot. Dotle mi emo se malo zabavit, kupat, bacit tunju. Lipo n a n je reka di bismo mogli ta i uvatit. Popili smo svaki po eter-pet viskija, zamolili da n a n iskria pruta i pakoga sira i, dok budemo lovili i kupali se, malo emo i blagovat. Uzeli smo i par boc vina. I mule. Jili smo i pili ali sto kilometri naprid. Jesmo ga dobro opalili ali ja mislin da jo nismo izjednaili rezultat. ak smo mu uzeli i dvi lignje za eku. I bogami je dobro za uca! More se ko na ovo i skandalizirat, ali ja smatran da smo izvrili junako dilo i kaznili drumskog razbojnika. A a smo mogli po se karat, vikat, zvat inpektore u pomo? Proti svi agresori, pjakai i lupei vridu principi samoobrane! Dnevnik oli memoari Asti boga, ta mi se ovo dogodilo! Nita ne razumin. Po eja san pisat dnevnik, a svrija na memoare! Poeja san pisat Zagrebulje, a svrija na oltu i Ameriku. Ne mogu vie. Usmrdija san se u otel. Gren vanka, pa sad da je sedandeset ispod nule. Veerat u u restoran "Split", more bit da jema ribe. Zaelija san makar giric, aku gavuni. Ponoa. Evo, sad san se vratija. Misto ribe, ji san arambaie. Naa san u "Splita" dva brata Delia, Mladena i Cicu, i prid njima velika tea arambaii. a san moga, maija san se. U subotu na isto misto je obid: katradina, mulam, dupjan i kupus. rtvovat u se, po u. Stegla je zima. Smrza san se do otela. A u otelu eka me Boris. Dok pien, eno ga u posteju, re. Oli njemu a smeta? Gren ga probudit, zakasnit e na snimanje. Vanka je sve bilo, gusti snig pada. - Di si, od osan uri te ekan, cili san Zagreb privrnija? Papagalo, ke ora e? Srida, osan uri ujutro. Kad san doma, prva radnja koju ujutro inin je da rastvorin ponistru i pogledan kakvo je

vrime. To san dosad inija i u Zagreb, ali vie neu. a u gledat kad znan: nebo je sivo i snig pada. ekan da mi ena telefonira. Svako jutro oko ove ure me zove. Na dane i po dva puta, ujutru i uveer. Razgovor je uvik isti. - ta je novo? - A nita! - Kako nita! - Lipo: zima je i snig pada. Poeja san govorit ka papagalo. Samo misto - ke ora e - j a govorin: snig pada, snig pada. Evo zvoni telefon. Ovo je ona. - ta je novo? - A nita, snig pada. - A ovod pada kia. Zaelija san se promine, kie, juga, bure, tramuntane, levanta, lebia, ma bilo ta, samo da snig ne pada i da nije ova kalma bonaca. Ali isto jon ne dan guta. - Volin i snig nego kiu. - Koliko ti govori da pada, moralo je sve zatrpat. - A a ja znan kako je to: uvik pada a uvik stoji na isto. Jema bit da posipju sol, da ga krabu, nosu. - Nemoj ti izlazit. - Ne boj se! Po cili dan itan. itan u sobu, a onda se pripomistin itat u bar. A a u init u Zagreb kad snig pada nego itat? Jedino da se gren skijat? Vie san proita u ovi pet najst dan nego doli u petnajst godin. Jo bi u Zagreb moga postat i pametan. Ako pri ne oorin. Ovo je trei dan da nisan pogleda novine. Kad nima "Slobodne", druge za dipet neu da kupujen. I sino san po snigu liza do kioska i "Slobodne" nije bilo. A niki dan na taciju jedva jedvice su mi prodali "Ne djeljnu". Bili su za kioskon dva prodavaa. Prvi je reka da nima, a drugi se smilova i izvadija je ispod banka. Poela je kriza Prvi put nisan posli obida lega. Ia san na Trg uvatit "Slobodnu Dalmaciju". I ugrabija san je.

itan kako se kaskade gradidu, ve tri godine, a jo in se ne vidi kraja. Jeste li poludili? a vi to doli inite? Koji je to doli ajran-bajran? Jopet me zvala ena. Svadija san se s njon i to priko telefona. Kako neu? Svaki as me upozorava da govorin jasnije, razgovjetnije, jer da me nita ne razumi. ainu i materinu, oe li da gren uit u teatar dikciju? Razgovaran priko telefona sa Slovencima, sa Srbima, sa Bosancima, i svi me razumidu. Samo ona ne razumi! Kad me ne razumi, vie ne zovi! I buga san jon tele fon. Uvik isto: probudija san se, rastvorija koltrine i ugleda snig. Sve je nepomino, ladno mrtvo, pusto ka na grobju zavijanom snigom. Niman za nita voje, niman nikakvog plana. Niti itat ne mogu. Vas san prazan, upalj, bespo moan. a je sve ovo meni tribalo? Jesan li moga doma stat? Prvi put mi dolazi misal da se spakujen i da doma gren. Ali niman ni voje ni snage prtjagu spremat, robu stivavat, putne karte uinit, na taciju po. Kue san se zaelija, Splita san se zaelija, ali niman se force maknit. Je li ovo samo trenutna kriza? Gren se obu i do podne biingavat po antikvarijatu. Jedino bi me to moglo maknit, probudit mi znatielju. Nikoga danas ne bi tija susrest, ni s kin se razgovarat. Poela je kriza.

ORIANA - PEKINKA PATKA I MAKICE

SUBOTA, 19. sinja, sedan uri uveer. Ve dva dana nisan taka dnevnik. Niman ta zapisat. Jedina je novost da je zima malo popustila i snig vie ne pada. Manje san u sobu, a vie se kreen. I in san vie vanka, in jeman vie susreti i doivljaji, opservacije su mi povrnije, tanje, impresije blie. Svi mi se ini da je za pametno pisanje potriban asketizam. Mora bi samo stat u sobu, itat, razmijat, biljeit, gledat kroz ponistru, nasluivat stvari, ali a mogu kad je vrime omekalo, ugodilo i, in otvorin oi, omar biin va nka! ini mi se da ovod poznajen vie svita nego u Split. Koliko mi se p u t a dogodilo da etan po Pjaci oli Rivi uru vrimena a nikoga ne poznajen. Oli u "Belvija" sidin uz ka fu uru-dvi a nikoga poznatog. A u Zagreb, di se kod maknen, susreen poznata lica. J o mi se nije dogodilo da san desetak minuti sidija u bilo koju kafanu a da mi koji poznanik nije pria. I gotovo mi se ini nevirovatno da vie svita poznajen u Zagreb nego u Split. I Zagrepani su me poeli pripoznavat. Niki dan u knji aru biigajen po librima a dolazi mi mala bjonda proda vaica. - Gospon, zato nam vie ne piete o Zagrebu? Vae vienje Zagreba za nas je tak interesantno! A u butigu na Trgu pripozna me jedan stariji ovik i priti s menon prodavaici: - Gospon vas je tak lepo izribal a vi ni! Vas kao da se to ne tie! Uteka san iz butige. Ve mi dolazidu i s pridlozima ta bi sve tribalo napast po Zagrebu. J e d a n se nadoveza da me odvede u Zaprue, drugi nidir tamo kraj damije, a trei jopet da svakako mo ran vidit Akademijinu drvodjeljsku radionicu di se samo ji

i piva, a jema radnika, govori, koji su tamo zaposleni jo od Strossmayera. Nisan nikad bija zaduen za Zagreb, a najmanje sad kad njanci nisan vie novinar, nego najobiniji penjunat. Di je vie poer? Prolo je vie od dva miseca otkako san u penjunu, a od poera ni traga ni glasa. Ne samo da jo niman mi rovinu nego se vie ne daje ni akontacija. A triba plaat letriku, fit, telefon, rate, kupovat spizu, odiu, obuu. I ti ne mo re: platit u kad mi pone dolazit mirovina! A ke! Oli smista platit oli e ti iskljuit letriku, zatvorit telefon. Nikako ne razumin a inidu drugi penjunati u oeki vanju prve mirovine. Bit e da se duidu, prodajedu stvari iz kue. Da i neu - j a moran pisat! Mudrost spomenika Nova i draga mi je navika svaki dan, juto u podne skoknit do "Kazaline kavane" di znan da u na jor Ivu Mihovilovia. Sve zna a ne mie se iz Zagreba. Mislin da ovik koji puno putuje ne more ni bit erudita. A jor Ive, ka pametan ovik, mrzi putovanje. Kad spominje zemje i gradove, ja ga gutan pitat: - A jor Ive, kad ste tamo bili? I uvik slidi odgovor: - Pri pedesetak godin... A ako ree da je to bilo pri etrdeset godin, e, onda je to friki vija, ka da je bilo juer. Zoven ga da dojde koji dan u Split, pa da vidi a smo sve mi od Splita uinili. Koji mirakul od grada! Smije se, vidin da bi mu bilo drago do, ali kako? Nije to lako! Tribalo bi se odluit pa spremat kufere, kontrolirat jesi li ta zabo ravlja, pa onda rezervirat biljete, pa po na feratu oli na aerodrom, moebit ba oni dan kad ti se ne da putovat, pa onda triba putovat, pa do u otel, pa raspakovat kufer, gledat niku ladnu otelsku sobu di nima tvoji libri i stvari koje voli, pa onda prominit posteju, zvukove, kamarjere,

spizu, pa onda opet pakovat kufer, opet init biljete, opet gledat na leroj, opet trkat na taciju oli na aerodrom. Lipo bi bilo do da nije cile te banalne i surove torture. A lip je Split, armantan je to bija gradi, ugodno je bilo u Split pri svega etrdesetak godin. Ostala je u sjeanju jedna etnja u Meje po proljetnom danu i blagom burinu. U kafanama je bilo mediteranske atmosfere, dobro se jelo u restoranu "Kod Stude", pokojni iro iin-ain bio je drag vodi, fin kozer, a u sudskoj arhivi nalo se i zanimljivih dokumenata... Samo jedna misal, jedna briga Razgovor n a n prekine gospar Mato Jaki koji je upravo doletija iz Amsterdama priko Pariza. Priapne mi jor Ive: - Nemojte, zaboga, rei da nikad nisam bio u Dubro vniku! jor Mato n a n pria kako Evropa reagira na bolest na eg Predsjednika. ak i obini mali ljudi, radnici, kono bari, oferi, taksisti sa zebnjom iekuju biltene o njegovoj zdravstvenoj situaciji. Nije susreo ovjeka koji ga o tome nije pitao. Teko mi je o tome pisat ali samo se o tome misli. Di san kod u Zagreb doa, samo se o tome govori. J u d i ivedu no rmalno, obavjadu svoje redovite, dnevne poslove, ali ka da su sve druge brige, svi nai drugi problemi nestali, iezli. Jedna misal, jedna briga svi nas je pritisla, a sve druge postale su nevane sitnice, pa se svit jidi ta se bilteni o zdravstvenoj situaciji javjadu jedanput na dan, a ne bar svaku uru. Judi se na ulican, u tramvajima i ne pozdravjadu dru kije nego: - Jesi li ta uja? Kako mu je? Bajina besida Ve dvadeset dan san u Zagrebu i sva sria da mi jo nisu traili da podmirin otelske raune jer san pri kraju

sa oldima. Skup je Zagreb, a ja ne znan vodit ekonomiju. Koliko san dosad sarija, komodno san moga uinit vija oko svita. Svako jutro kad izlazin, oli uveer kad ulazin u otel, libin se uz recepciju ka pantagana da in ne pade na pamet turnit mi raun koji bi tribalo plaat svaki sedan dan. Viruju mi, znaju da ji neu imbrojit, ali tokat e me po na banku dignit bar miljun sa tedne knjiice. A sram me ba u ovo vrime po na banku dizat lovu, tiskat se u filu. ujen da je ove dane bilo dosta ludoga, nesriknjega svita koji vri pritisak na banke i vadi uloene devize i dinare. Ne gre mi u glavu da moredu bit tako inempjani. I onda kad si diga lovu, mo mirno spavat, sve si probleme riija. Vie ti se nita ne more dogodit! A iz Splita mi dolazidu glasi da jema i naega svita doli koji "misli" na budunost i kupuju vrie brana, uja, cukra, manistre. Sline stvari dogaale su se pri dvadesetak godin, i ka danas se sian rii koje je tada izgovorija drug Baja naje dnom velikom skupu graani: - Pojavili su se i pekulanti koji kupuju, nosu, punidu ambare, stvaradu zalihe, i ako se bude tribalo tu, branit nezavisnost, oni misle kako e derat i lokat dok e se radni narod borit. Oli smo oravi pa ne vidimo ko kupuje? Cila se sala vajala od smija, a on ugleda mene sa noleom i u intervalu izmeu dvi reenice mi dobaci: - A ti tamo, pazi ta pie! Evo pazin, drue Baja, pomnjivo pazin, a utin di bi tri balo nagazit i ujist. Najlipji zanat u socijalizmu NEDIJA. Dola me u vizite ena i donila lipega anpjera. Morete zamislit kako san se razveselija, mislin, anpjeru. Omar san zva Borisa Dvornika, pozajmija je nidir auto i sa anpjeron u portapaki ili smo na izlet u Samobor. Ve san ja jedanput bija u Samobor, pri trideset go din, kad san za spliske tampadure igra na cone, ah i balun kontra zagrebaki grafiari. Morete zamislit kakvi je to bija drugarski, portski susret kad se niega ne spominjen nego samo da smo ili iz Zagreba nikon malon fe-

ratinon, sminon ka zjogatula, s otvorenin vagunima. A svaki takmiar nosija je svoju demejanu. I ne spominjen se kako san se vratija. Sad me ti Samobor iznenadija. Lipo starinsko misto, ka malo fikalsko, puno bufeti i betul. Da san trevija Matoa oli Vidria, nita se ne bi iznenadija. Snig je pada, dica su se puzla i sanjkala u dvorima, a judi, svi dobro stavjeni, crveni u obrazima, teturali su po snigu. Tija san vidit gradski muzej ali je bija zatvoren. Ali je zato bila otvorena jedna puno lipa otarija blizu Samobora, di se ve govori slovenski. Zaboravija san kako se ono zove, ali uvena je po divlja i, srnetini, veprovini. Pitamo di je gospodar. Nima ga, ia je u lov. - A di je gospodarica? - Nima ni nje, otputovala je na skijanje. Nima lipjega zanata i bojega zvanja na svitu nego bit pri vatni ugostitelj u socijalizmu. Radi kad oe, zaradi koliko oe, putuje di mu une. Poznajen nikoliko nai visoki funkcioneri kojima kad a triba (zaposlit, na primjer, koga, ak sina oli er, oli biljet za avion koji je danima unaprid ra sprodan), samo se obratidu poznaniku-privatniku i sve se u pet minuti rii. Gospodar je dakle bija u lov, gospodarica na skijanje, ali osoblje je bilo ljubezno i pustilo nas je u kuinu leat anpjera. Sve je bilo puno, svi su jili divja, a mi smo sidili uz ponistru kraj pei, gledali kako vanka snig pada i polako anpjera jili. Na rastanku ia san u kuinu i lipin, slakin besidan zafalija se kuvarici. Nita me nije razumila. Pita me je li to gospon govori nemki. Interesantno je to da su me u Samobor razumili, a petnajst metri daje njanci rii. Tri makice Opazija san da po Zagrebu jema dosta poslovni judi iz Italije. I svaki brzo najde svoju makicu. Evo, i sad su

za ankom dva Talijania sa dvi cure; sporazumijevadu se nikon puno sminon talijansko-kajkavskom varijanton koja bi mogla zanimat filologe. Cure oslovljavadu jedna drugu sa "makice". Glavni je niki sinjor Pino kojemu bjonda maka govori kontra za grebaki mladii. Nai deki tak su loi deki. A deki italiano entlmeni. Sinjor Pino se krabi. Izgleda da e do jo jedan sinjor, jer traidu i treu maku. Prva bjonda maka pita drugu crnu maku: - Je li to za onog starog gospona? - Pa nije tak star! - Pa ima pet banki! Vanka ji ekadu dva auta. Samo edu se malo vozit. Nije daleko, samo stotinjak kilometri od Zagreba. Talijanii in galantno pridravaju fale, jeftine bundice. Makice izlazidu i migadu guzican. Kineske varijacije UTORAK, ponoa. Bija san veerat u kineski restoran. Naruija san juvu od morskega pasa. Mali mekinjasti Kine, kamarjer, odgovara da ove da ne nije uvaen njanci jedan morski pas. - A imate li pekinku patku? Smije se i potvruje glavon. - A da patka nije iz leda? - Nije, frika je, danas je kupljena na trnici. - Asti boga, onda to nije kineka nego naa rvaska patka. - Pripremljena je na kineski nain! - J e , ali je rvaska! I tako san u kineski restoran veera beki nicel i patu svitu bolonjee! Posjetija sam i izlobu kinekog slikarstva u zanju trista pedeset godin. Najstarije njijove slike nastale su na svili pri dvi i po ijade godin, ali ja san se zadra prid najnovijin platnima nastalim u Maovo vrime. Fino, isto,

jasno slikarstvo precizna crtea koje je mene podsjetilo na slike iz predratni udbenika higijene. Veseli svinjogojci: lipa rumena zdrava cura grli praia i bosonogi narodni likari skupjadu likovite trave, kurs akupunkture, svuda u nanivanu mirie rua, narodni pivai, rudari, soldati, crvene bandire, trinje, voe; na platnima raspivana sritna zemja. A isti dan u novine itan kako i tamo huligani inidu barufe po lokalima, poinje i lupeina, mito, korupcija, narod se jagmi za televizore i magnetofone. Mali je svit, ne more se ute oli se zatvorit u caklenu bocu. Oriana me izjebala SRIDA, 23. sinja. Propa mi je dan. Ovo mi je najcrnji dan, najgori okad san u Zagrebu. Vas san devan, izmo ren, izmuen, ispaen. Sve mi je kriva Oriana Fallaci. Sve ga me izjebala. Ovako je to poelo. Ka i svaki dan u podne, sidija san u "Kazalinu kafanu" sa jor Ivon Mihovilovien, lipo smo se juski razgovarali, a eto ti jedna fina gospoja iz talijanskog konzulata i ka ve liku senzaciju javja nan vist da sutra u Zagreb stie Oria na Fallaci. Dolazi na promociju svoga zadnjega romana Jedan ovjek. Ajde, neka dolazi, bog jon da sriu i zdravje! Do po ure, eto ti jopet ta gospoja iz konzulata i nosi nan na makinju tampan program Orianina boravka. jor Ive totalno nezainteresiran, a ja, kako san fino od gojen, proitan kako je u 12 sati predviena konferencija za tampu. - Onda, jor Ive, oemo li po? - Sauvaj boe! Mi novinari iz provincije ritko jemamo prilike prisustvovat konferencijan za tampu, a proita san dosta Orianini intervjui, pa mi se ini da je prilino poznajen i tija bi je vidit izbliza, eventualno jon postavit koje pitanje. Ve u jedanajst i po doa san u kancelarije "Prosvjete" di je zakazana konferencija, i n a a nike inovnice koje o tome pojma nimaju.

eka san do podne, nikor nije doa. Raspitijen se a se to moglo dogodit, i govoridu mi da je Oriana umorna od puta, tufa, indisponirana. A opet se uka da se jema bit malo i pripala da eventualno ne bi bilo provokativni pi tanja. To je la. Di e se ona, najprovokativniji novinar na svitu, pripast provokacije? Ajde nita, fala bogu, vidit u je po podne u est uri, kad je u "Centru za kulturu i informacije" predvien Orianin susret sa publikon. Doa san na lice mista u pet i po. Susret je odgoen za osan. Vratija san se u sedan i po i dvorana je bila dupkon puna, hodnik je bija pun, skale su bile pune, isprid vrat na ulicu tiska se svit. Da je u Split dola ne Oriana nego Shakespeare, i da je sobon Dantea doveja, ne bi se skupilo toko svita. Koga sve tot nije bilo? I mladoga svita, tudenti, gimnazijalac, stari gospoji, domaic, kulturni radnika, ak akademika. I akademici i pjesnici su na skale stali. Dali su mi jednu katrigu iz kancelarije i seja san na dno skal i eka. Da se zabavin, dali su mi da pogledan ti novi njezin roman koji san dosad jema prilike proitat samo u frag mentima. I pravo da van kaen, to malo ta san proita nije mi bilo drago. A pisala ga je dugo, zakljuana, odvojena od svita, sa napeton pukon na stolu, od straja da je ne bi ubili i tako sprijeili da "istina" izajde na vidilo. Zaista ga je pisala pod dramatinin uslovima, u napetoj situaciji, sva i ugana i priplaena, i sve se u njoj izmialo, pa i rezultat nije moga bit ba u redu. Debeli libar, pet stotin stranic. Ne znan koliko zapada, ali i da su ga dilili mukte, isto ga ne bi vazeja. U osan i deset jo je nima. U osan i kvarat velika uzbuna. Dola je sa direktoron, ne znan s kojin to direktoron, i trau se kjui za niki drugi, tajni ulaz, i apelira se na publiku da jon otvori prolaz. Nahrupija je novi val svita i oni koji ne moredu njanci na skale ulist viu: - MALOGRAANI! SRAMOTA! Ne znan kako ni kuda je ula. Falilo mi je arije i uteka san vanka. Ne znan kakva je, nisan je vidija, ali po svemu ta san od nje i o njoj proita, ja mislin da je malena, sla-

ba, basetna, ne ba lipukasta nego tvrda, u m o r n a lica, ali energina, aperta, hrabra ena, od oni koja brzo plane i koja bi ovika nogon dreto u jaja udrila. Kad san se izvuka iz te guve, padala je sitna kia, a na nebu san prvi put posli dvadeset ovi zagrebaki dan vidija misec, zapravo bokun miseca, ka krnjutak od gnjiloga zu ba. A ve san se bija pripa da nad Zagrebom nima neba, sunca, miseca, zvizd, nego da nad krovovima visi raste gnuta velika, porka, siva traca, i kad Zagrepani umru, ne gredu u nebo nego se gubidu u sivilo. Gledan program koji mi je donila gospoja iz konzulata. Sutra u etvrtak ruak kod Generalnog konzula. Nikor me nije zva ali ne bi ia ni pod optimalnim uvje tima, to jest kad bidu i samog Bucala poslali po mene. Oriana, Oriana, non ti me kuki pju! Roeni pod sritnon zvizdon Jutros je lipo vrime, zapravo nije ba lipo, ali s obzirom na zagrebake prilike, za me je puno lipo. Steplilo je, svuka san jedan demper i duge mudante. I kia pada. Drago mi je sluat kiu, jo samo da mi je malo juga, da vitar ujen! Bilteni o zdravju predsjednika Tita su sve boji i svak je dobre voje. S pinezima san sasvim pri kraju, i danas san ka tu dente obidva u sobu dvi fete mortadele i komad kruva. Ali ujen da nima vie fili na banke, sve se normaliziralo i vie se ulae nego die. Sad mogu po dignut pineze i malo frajat. Doli su mi u viite dva mlada novinara omladinskog lista "Polet". Zgodni, pametni momci. Koji put pogledan tu novinu i zape me za oko jedan poten, pravi novinarski napis o problemima omladine, pjaki i pekulacijan disko klubova. Udrili su estoko, virujem bez zli misli, po redu prozvali na odgovornost nadlene. Pofalija san novinara koji je napisa, i urednika koji je to pustija.

- Je, je, ali je radi toga napisa smijenjen na glavni urednik. Sva sria da nisan ja nikad bija urednik. Mene bidu sminjivali tri puta na dan. - A ko ga je to sminija? - A nae omladinsko rukovodstvo! Mora bit da se ja nita ne razumin u novinarstvo, vi dite, ja bi mu bija da nagradu. I znate a san jo uja? uja san da se omladinsko rukovodstvo ve i vanjtinon razlikuje od lanstva. Omla dinsko rukovodstvo nosi se decentno, obueni su u vetite, jemadu kularine, a lanstvo jema monturu: farmerice i dempere. Rukovodstvo jema stanove, a lanstvo afitaje male tu dentske sobice. A jema i teg po svitu, i uvik je bilo, da se dite rodi pod sritnon zvizdon i cili mu ivot tee ka po loju. Uvik e do bro ivit, nikad nee nita radit, samo e davat direktive i uvat svoju liniju. a se more kad jema takvoga sritnoga svita! Roeni pod sritnon zvizdon, svaki blagoslov s neba ba na nji pa da. Narod ree: rodili se u koujicu. Tren na potu predat ovi rukopis i onda u na b a n k u . Veeras emo dimit. Jemamo zato slavit. Kia se dobro uputila. Okisnit u do pote. Zoven taksi. Nee me vie tramvaj vidit. A kad nestane pinez, evo mene doma.

ADIO, BILI GRADE!

SUBOTA, 26. sinja, est uri naveer. Posli pusti godin jopet san se vratija lapiu. A bija san ga i zaboravija. Samo san po makinjeti tuka i nisam moga zamislit da se more i drugovaije pisat. Uvik sam u sobu, isprid tebe makinja i udri. Govorija san kako ja ne mislin, makinjeta za me misli. Ona radi. Tek kad bi nju taka, po ele bidu mi kopjavat ideje. Koji san bija tukac! Koje san puste ure, dane, godine u sobi za makinjetom izgubija. I u Zagreb san je vuka jer san mislija da bez nje ne mogu rige napisat. I kartoline san na makinju pisa. I tek sad, pod stare dane, u Zagrebu, svatija san svoj kolosalni ivotni promaaj. Za ovaku vrst posla ka a je moj, trista miljardi puti je boje sidit i pisat po kafanan: vanka si, vrime ne gubi a radi. Vrtidu se kamarjeri, mia se oko tebe svit, svata vidi i uje, i iri se lipi stimulativni vonj kafe, duvana, bibiti, i teplo je i zabavno je ka da si u teatar, a radi, pie. Jedini mi je problem a san zaboravija pisat lipa, okrugla slova pa sutradan, kad gren to na makinjetu prepisat, ne mogu, ne znan protit pa se moran mislit a san sve ovo napisa. Morat u kupit teku na rige pa iznova uit krasnopis. I kad pien rukon, nikad ne znan koliko san kartic ispisa. Muziki dan Danas mi je bija muziki dan. Najmuzikalniji dan u mome ivotu. Ovako je to bilo. Sidija san sa prijatejon Stipon Martinien u kafanu, a evo ti jedne nae mlade Splianke koja ve tri godine tudja pivanje u Jubjanu. Sva uzbuena, priplaena, pria

nan kako ba gre na niku audiciju oli eliminaciju za mla de pivae iz cile Jugoslavije. Velika bi bila stvar da bude meu prvima, to otvara vrata u karijeru. Stipe jema uvik pune epe pirul za sve bolesti, za sve situacije. Opskrbjen je boje nego ijedna naa apoteka. Omar vadi iz epa jednu katulu i iz nje pirulu. - Progucaj, mala, ovo i nita se ne boj! Smirit e te, bit e koncentrirana i pivat e ka slavuj. Mala proguca. Da si jon da, progucala bi i otrov. I gre ona dreto u Glazbeni zavod di se dri to takmienje. Di e je pustit samu? Ajmo i mi, jemat e mala kuraa. Po putu trevimo jo jednoga prijateja likara, ibenanina, pa i on gre s nan drukat. Ka momak, ka tudenti, odija san u ti Glazbeni zavod na ajanke, balali smo tanga, engli valcere i pili pricere. Sad je tiho ka u crikvu, gre se na prste. Isprid svaki vrat te doekuju sa prston na justa. Ne smi pisnit. Iza svaki vrat uju se flaute, klaviri, violine, a gori, u veliku dvoranu, za dugin stolon iri i na pozornicu mladi pivai. Prvi piva jedan mladi zgodni tenor iz Beograda. Piva ka bog. Glas pun, plemenit, jema uva, vata visine, ne mo ga od dragosti sluat. Sva trojica smo se pripali. A a e govorit, ovi je prvi na svitu. Piva ka anel. Teatri bi se morali za nj tu. I onda za redon pet-est pivaic, pa jedan bariton, pa jopet nike pivaice. A sve jedna boja od druge. Puste ari je, glasovi, interpretacije, dikcije... I di naa mora bit ba zanja. Nismo ni marendali ni obidvali, a ve su eter bota po podne. I onda je dola jedna isto mlada ali debela, prava, pravcata pivaica. Jema u nju najmanje sto i dvajst kili. Piva ka slavuj - sve vata sigurno, precizno, igra se i piva. Mo je sluat, uiva je sluat, ali bidnu je grubo gledat. Sitila me d a n a kad san zamrzija operu. Bija san momi i ita san jade mladoga Werthera. I ba u te dane kad san ja bija vas opijen Wertheron, u spliski teatar davala se opera Werther. Ia san u aki. I kad se na pozornicu pojavija Werther, jedan n a ve liki tenor, trbucjo, a onda i Lota, gruba, velika, cila ka

trokrilni armerun, ja san najpri promislija da je to nika zajebancija. Stari, debeli, grubi, nespretni judi koji se ne moredu njanci pojubit jerbo in se trbuji tuedu, a kad i ne bi bilo ti trbuji, on, Werther, mora bi se uspet na bani za pojubit Lotu. aj me bilo ta nisan jema latik u ep. Uteka san i tribalo je pro desetak godin dok san skupija hrabrost za ponovno povirit u teatar na koju operu. I onda je dola na red naa mala. Lipa, smina, elega ntna. apje mi Stipe: - Naa more po na izbor za mis svita. Kad je ovaka, ne triba jon ni pivat. Grijota je. I kad je ta n a a mala Splianka zapivala na francuski ariju Luise, svi smo stali, inkantali se, poeli jedan drugo ga gledat. Svi koji su bili u dvorani, i iri, svi su ostali ka nika stvar. U grlu je jemala sve intrumente, i ti intrumenti jemali su duu. Bilo je u tome pivanju i u toj pismi i fine poetine erotike, i ja san se sitija moga Werthera, i kako bi opera magla bit lipa. Nisu nan dali pleskat, ali izletili smo vanka, izjubili ma lu i rekli jon, ako pade, sorit emo Glazbeni zavod. Ostat e Zagreb bez Glazbenog zavoda. Uveer nan je javila priko telefona da je prola, ali sad jema drugi, pa trei krug natjecanja. Gladni, trkali smo u Gradski podrum slavit njezin us pjeh. Izaa san vanka u pono i svud je bila teka magla. Nisi vidija tri metra isprid sebe. Na Trgu govorin Stipi: - Ola koja je ovo magla. Njanci se ne mo orjentirat. Evo ni Jelaia ne vidin. I po toj gustoj magli tonobilon smo ili slavit naprid u "ardu". U Zagrebu, ka i u Split, zatvaradu se klubovi, ni ma vie ni Kluba knjievnika ni Kluba novinara, ali je zato otvorena "arda". A u "ardi", zna se, sviraju Romi ili, kako ih mi jo uvik katkad zovemo, Cigani. Na uvo ti jeca violina a gudalo ti svaki as dodirne kosu misto strunu. Prima nas isprati do vrat i apje:

- Ovo je noas bilo samo profesionalno, drugi put bit e za duu. Tonobil priko ramena NEDIJA. Lip, vedar dan. Sunce. Trevili smo nike nae Spliane koji su se vraali sa ski janja nidir tamo u Italiji, i priaju kako je bilo divno. Od njijove grupe samo su dvoje slomili nogu. A koji tereni, koje uspinjae! Govorin eni: - Amo se i mi uspet uspinjaon. - A di? - Bome na Dverca! Koliko san puti bija u Zagreb, a nikad nisan seja u uspi njau! Nikad mi nije palo na pamet. Tremo u Ilicu, inin biljet i pitan biljetara: - Koliko godin vozi ova uspinjaa? - Lani smo proslavili devedesetu godinjicu. - I koliko je bilo degracji? - Nikad nita. Ufan se da nee bit nita ni ovi put. Gori na vidikovcu niz entadi s pogledon na zagrebake krovove, a na zanjoj sidi Mato. Pribacija nogu priko no ge. Jedno dite selo mu na kolina i upka mu brk. Otac ga fotografaje. Jedan starac se jidi da je to profanacija, sve togre, a meni je uvik drago vidit dicu, pa i jude kad tiu, miluju spomenik. Lip je Gornji grad, deboto lipji od moga Veloga varoa, i po Gornjemu gradu u nediljno podne eta fini, lipo obu eni svit. Prolazidu dame u bunde i krzna, a ena mi se okrie. - a bi reka koliko zapada ona jedna bunda? - Ne znan! - Otprilike? - Ne znan ni otprilike! - Najmanje etrnajst, petnajst miljuni. - Asti boga, pa a to auto nosi na se! Da je stari moj ribar anto bija s menon, bili bismo ra unali koliko to ektolitri, koliko baav nosi na se.

A a bi tek reka da je vidija kako se izvodu u etnju fini mali pasii, koji su duplo manji od nae potene pantagane. I ti pasii, da bidni ne nazebedu, jemadu zimsku robicu, ka nike velurane iletie i jaketine. Mora san do u Za greb za doznat kako se iz inostranstva nosidu puderi, prakovi, masti, roba i spiza za pase. E, moj anto, ne zna ti da oni danas trista puti vie pazidu i troidu na pase nego se u nae ditinjstvo pazilo i troilo na dicu. Pa me na pamet jedan moj Splianin koji mi se falija da mu pas jema predigru. Tija je re pedigre. I nikako ne razumin da mi u Jugoslaviju jo nimamo sve a triba za pasju potribu. A ja san mislija da jemamo sve, sve a oviku triba. I ne razumin: jesan li ja tako ma louman, slabo razvijen, pa su i pasje potribe vee nego moje? uvaj me od zla i napasti, sveti moj Marko, reka san, jer san ba bija prid crikvan sv. Marka i ulizen. Ba je pop priko mikrofona dra prediku na poslanicu sv. Pavla Korinanima. Govorija je o bezgrinosti, o sjedinjenju ovika sa mistinin tilon Krista. I onda je s Gria puka top, najavija po dne, i ja san uteka vanka. Sitija san se kad je jo pri pusti godin top iz Marjana puca podne, pa bi usprenuja jata golubovi i repce koji bidu iz vaguni i braceri u portu kreli ito. Za nas dicu koji bismo odili u rondu o vinogradima i bujaima, to je bija znak da triba smista skoit u more, uinit jo jedan banj i trkat doma. Okad top ne najavjuje podne u Split? A u Zagreb puca. Oli naa opina nima pinez za dva kuerina praja? Grijalo je sunce, dan je bija lip, sve je bilo lipo, ali ja san jema bit bija smantan, bit e od muike i dima noas u ardi. PONEDIJAK, 28. sinja Dan je ka i jueranji: vedar i sunan. A meni je zima. Prvi put okad san u Zagreb, utin zimu. A jutros, kad san

izaa i pogleda u termometar u ardin kraj otela, bilo je samo nula. Na minus jedanajst nije mi bilo zima. A jutros dren. Ooo, ovo mi nita nije drago. Da se nisan razbolija? Nazad u posteju i itat! Prikjuer je bija dan muike, juer etnje, danas od itanja. UTORAK, 29. sinja I danas ne izlazin iz otela. Nebo je sivo i jo dren. Stu den ka da mi se uvukla u kosti. Pronaa san za mene interesantan libar Ljudi, ljudi... dra Dragoljuba Jovanovia, predratnog politiara, prvaka Srpske zemljoradnike stranke, koji prikazuje i ocjenjuje ondanje politiare s kojima je "lino bio u dodiru ili u saradnji". Veliki libar u dva dila sa oko stotinu, kako ji pisac zove, medaljona, a zapravo portreta svoji suvremenika. Od Spliana naa san u n u t r a samo dotura Antu Trumbia. Uz svaki portret pisac je tija dat u jednu ili u dvi rii sintezu ovika. Jedan mu je "bard ujedinjenja", drugi "se ljaki tribun" ili "idealist", "mudrac", "heroj", "veni jeretik", a naemu doturu Trumbiu priija je "latinstvo". Evo kako ga je vidija: "Veliki advokat a slab politiar. Radi je za njega rekao: uvek u zakanjenju za jednu ideju. Latinska kultura, maj stor rei. Ne veliki govornik, ali odreit. Ljudi njegove vrste prodaju vie nego to imaju. Kad je stvorena Jugoslavija, bio je ministar spoljnih po slova i na prvom koraku je pokazao koliko visoko ceni se be. Kako je bio delegat na Konferenciji mira, zahtevao je da sedite njegovog ministarstva bude u Parizu gde je on boravio. Tako velika je bila njegova samosvest, tako mali njegov smisao za dravu. Dobar advokat, nije bio nikakav voa. Bio je tuma i posrednik, ne tvorac i organizator. Bio je gospodin, ne go spodar. Takve gospode je u Hrvatskoj bilo uvek mnogo, i to u samoj Seljakoj stranci. Oni su stranku iskoriavali, ali ni o emu nisu odluivali. Zvali su se, kad su izabrani,

zastupnicima, ali su vie bili pravozastupnici. Meu njima je dr Ante Trumbi bio, kako Hrvati kau, najumiljeniji, ali ne i najsmeniji. Drugi su bili skromniji u dranju ali korisniji na poslu. Takvih nekoliko je Maek uzeo za svoj 'trust mozgova'." I tako on o jedinome Splianinu, i to Luaninu, nae mu doturu Trumbiu! Da se ovik ne bi najidija? Od ranog ditinjstva o njemu san samo najlipe stvari slua. Luani su se kleli na svoga dotura. I na sprovod san mu bija. Koji je to bija sprovod, najvei koji je Split dotad vidija, u Sv. Frane smo ga zakopali. Misto LATINSTVO, da mu je bar stavija JUGOSLAVEN STVO! Mogu zamislit koliko e se stari Spliani ugat i razbisnit kad protiju ove retke. Eto, nisan ji ni ja moga mirno proitat. Ugalo me. Sa mo mi je brzo prolo. SRIDA, 30. sinja, sedan uri ujutru Juer su mi se u isto vrime dogaale dvi udne stvari. Termometar u ardinu kraj otela kaiva je plus pet, a me ni je bilo zima, dra san, tuka brokune, a moj prijatej stari profeur poeja je ka izdaleka falit reformu kolstva. Zinija san. Od prvoga dana je kontra te reforme i jidija se, uia, a kako je pametan i trizven ovik, iznosija mi je dokaze kako e od nje bit puno vie tete nego koristi. A juer, dok smo etali po ardinu i dok san se ja tresa na plus pet, on mi poinje reformu branit. - Bila je potribna reforma. Nije moglo vie onako, i u tome Stipe jema sto posto prav. Ali ne mogu je privatit u cilosti. I poeja mi je dokazivat kako bi se puno dobilo kad bi se jo ranije poelo vrit usmjeravanje. Nisan bija od voje, nisan se moga karat, ali san promislija: asti Gospu, a a je sad posta ei reformator i od samog uvara! A a u sad ja? On je mene dokazima uvirija da reforma ne vridi. I onda san je ja meju prvima u novine nagazija.

I ou li sad po demantirat? Neu. Neka moj prijatej profeur misli a oe, neka on pome reformatora i u nebo dizat, ja neu, ja ostajen dosljedno na svojoj poziciji, samo vie ne znan koja je. Svi san ji tuf SRIDA, ponoa Nisan bolestan nego san u botu posta zimogrozan, bo lestan, nervoast, fali mi arije, promine. Gui me. Ovo mi je nikako sve isto, ka rika, ka Sava, uvik tee jednako, u istom pravcu, a meni more fali, falidu mi vali, juga, bure... Sve mi je dosad bilo lipo, ni moglo bit boje, i mislija san da mi nita ne fali, da mogu izdurat miljardu godin, a onda se pojavila ta ladnoa, ta zima. Na minus jedanajst san guta, na plus pet dren. I nije mi vie lipo i sve mi sad fali. Spiza mi nidir vie ne vridi, vino ne vridi, arija ne vridi, ulice, tramvaji, butige, prodai, kamarjeri. Sve se u botu prominilo. Sve je bilo lipo, sve je vridilo, ali sad san ji svi tuf. Nikoga vidit ne mogu. Postajen sve nemirniji, lui, nervoastiji. Kad bi osta jo tri dana, skoija bi kroz ponistru, bacija bi se ispod tramvaja. Ne mogu, ubijte me, ali ne mogu! Najranije ujutru gren rezervirat karte. Bude li za da nas, putujen smista. Ne bude li, onda sutra. Ako ne bude ni za sutra, list u, pust u do Splita. SRIDA, 18 sati i 46 minuti Tono znan ne samo minut nego i sekund kad su mi dali biljet o spavai koli za Split. Sutra gren, putujen, odlazin, zapravo dolazin. Od srie ne znan vie a pien. Sad mi je dobro, sve mi je prolo. Ka da mi je ko sve tegobe rukon skinija. Nije mi vie ni zima, ne gui me, nisan nervoast, sad mi je ugodno, lipo, temperatura je ne znan koja ali ne more bit boja. Trka san u otel, skinija duge mudante i demper i ve se obuka za Split. Ve san u Split, ve ga

vonjan, ve utin pod nos vonj pikere, lipi od svi kolonji i parfemi. Pri nego san ia kupit biljet od ferate, svratija san u Gla zbeni zavod vidit a je sa naon mladon pivaicon. Prola je sve eliminacije, i etvrfinale, i polufinale, i u finale osvo jila drugo misto - srebrnu medaju. Nije to mala stvar od svi pivai i pivaic iz cile Jugoslavije bit druga! Tek sad u re da je to Marina Jaji. Izjubija san i nju i metrovicu jon Slovenkinju. Gren se pakovat i najpri zatvaran makinju. Zagrebaka epizoda je gotova. Adio, bili grade!

LIP JE SPLIT IZ ZAGREBA, A ZAGREB IZ SPLITA

PETAK, prvi vejae. Devet uri ujutru. Niman ja srie u ivotu. Sve je kontra mene. Misec dan uinija san u Zagreb i za ti misec dan, empre uvik, bila je bonaca, taka kalma bonaca da se list na cablo ni zatresa, zatreperija; da si perje iz kuina stavija na ponistru, nakon misec dan bi ga jopet naa na isto misto. A sino, kad san ia put ferate, poelo je puikat i utija san vonj od juga, ali ne znan koji je pravac, ne mogu se orjentirat, ne vidin di je Bra, olta. Je, jugo je, ne more meni ute, ne more me privarit, neka je putuju dovle izgubilo svoju eencu, svoj zvuk, miris, okus; ka da je patvoreno, falsicifirano, ka da se nae jugo obuklo u makare. Iz Zagreba u Split uveer gredu dvi ferate, jedna u devet i deset, druga u devet i pedeset. Ta prva gre priko cile Ev rope, uputi se iz Ostenda i nikad, nikad (bar kad san ja pu tova za Split) nije dola na vrime. Znala je kasnit po trista minuti, a najmierjastije pedeset. A ova druga koja gre u devet i pedeset polazi iz Zagreba i uvik gre na vrime. I zato san izabra ovu drugu. A ne, nee me vie privarit! Oli san se malo napatija na snigu i ledu ekaju tu prvu feratu, proklinja Ostende i ko ga je izventa. I uvik je ova druga ferata koja gre u devet i pedeset partivala ranije od one koja gre u devet i deset. Uvik! Za svaki sluaj, na taciju san doa po ure pri. Unaprid san se radova kako edu cukuni, injoranti koji ne znadu putovat, sad ekat voz iz Ostenda i kako edu betimat jer puno kasni. Dolazin, nima ga. A, a, a san reka? Prvoga feratjera kojega san trevi pitan koliko kasni voz iz Ostenda.

- Ni sekunde. Ve je proa. Ali zato ovi moj, koji uvik gre na vrime, veeras kasni dvadeset minuta. I ne samo to nego su ga stavili nidir doli, daleko u d n u tacije, ja mislin deboto napo p u t a do Zidanoga Mosta. Momak iz otela nosi mi kufere, ali i meni su ruke pune fagoti. Kad ja putujen po Dalmaciji, uvik putujen sa rukan u ep, jedino a boricu nosin priko ra mena. A sad ka da se iz Amerike vraan. U spavaa kola jeman gornji leaj, ena mi je na donji. Lein nikako ukoso nagnut i govorin jon: - Pogledaj odooto kako ova moja posteja stoji. - Ajme - skrikne ona - profundat e se! Past e po meni. Kalan se. Gledan: je, stoji koso, donji dil posteje spuza je bar za dva pedlja. Zoven konduktera. Gleda on: - Je, ukrivo je ali ne bojte se, gospon. - Nasloni se ru kan: - Vidite kak je vrsto. To je tak, malo se nakrivila, ali ne bu ni! Bog i bokme, meni isto ni drago. I pripomiamo se; ona je lagja, ona gre gori, neka ona pade po meni. itan i ekan kad e me poklopit i ranit. Cilu san no preda, a kad san malo zakunja, ujen kon duktera - lapion kucka o vrata. Triba se ustat a vanka je jo gusti mrak. - Pogledaj di smo ovo stali? - govori mi ona odozgar. - Ne znan. - Poviri kroz ponistru. - Povirija san ali ne znan. Ne vidin nita. Samo ine i malo oebada oko ini. Jo smo, pari mi se, u Vlaku. Dobrodolica u Predgrau Grub li je dolazak u Split na taciju Predgrae! Kladin se da u Europi, u Europi sigurno a more lako bit i na svitu, nima grubje, divije tacije. Kad je ugleda, najrae bi se vratija. Samo je bija jo mrak i nisan je moga ugledat. Kako je moj vagun sta vanka nasipa, to se s voza ne si lazi nego se skae. Stariji svit triba sputat.

Jedva jedvice san se kala, i to prazni ruk. Train nosa a. I kondukter vie: "Nosa, nosa!" Ma kakvi! Lake stvari smo polako prinili, ali ko e teki kufer prinit? Gren u bufet trait nosae. Nima ji ali najden za ankon ovika koji e mi pomo prinit stvari do taksija. Ali sad nima taksija. Koja tortura, gospe moja! Nisan ni doa, a vas san se slomija, snerva. Doa je i taksi i uz mene i enu ukrca jo dva ovika. Najpri e nas bacit. Ali ja san ostavija kjue od kue kod prijateja. A on stoji na etvrti pod. A ovoj drugoj dvojici je pria, a ofer je nervoast, ne more ekat. Vodi mi enu doma a mene ostavja. Ona e me ekat prid kuon. Sa kuferima. Penjen se na etvrti pod. Vazmen kjue. Tren doma. ena me eka. Ali i ja stojin na etvrti pod. Do njega san uinija osandeset i etiri, a do moga stanajeman jo osandeset i sedan skalini. ena u portunu uva stvari, a ja polako, po dionican, prenosin bagaje. Isusa nisu ovako muili. Ovo je sedansto puti gore ne go njegov put do kria. Nima koga zvat da ti pomoe, a platija bi koliko god promisli. Jesan dobru uru vrimena pribaciva stvari, a onda je jo osta teki kufer. Liza san, stenja, puca, plaka, inija skalu po skalu. I svake tri skale bi seja. Lord i tovar Kad mi ni srce ni puklo, nee nikad vie. Doa san u kuu mokar ka voda. Tee, napornije mi je bilo nego Bo iu osvojit Mount Everest. Nisan dobro ni odanija, a ena ve plae kako u kui nimamo nita: ni kafe, ni kruva, ni mlika, ni kria bojega, i tribalo bi po u grad uinit provitu. - Ajde, dobro, skoknit u i do pekarije, i do bikarije, i do pazara, i kupit u i karote, i limune, i narane, neu zaboravit ni kumplire, ni kapulu, ni kafu, ni vino... Niza skale vie za menon: - Selen i petersimul nemoj zaboravit!

Proklinjen as kad san se vratija. Sad bi ja u "Palas" otel lea u posteju, a kamarjer bi mi donija kafu. Moga san ivit ka lord, a ja se prtin i patin ka najgori tovar. Ne ka me, ovo mi je katig a san ovaki, a se nikad opametit ne mogu. En ti cili Split, od Dioklecijana pa naprid! Malopri san doa iz spize, sve san donija, nita nisan zaboravija: ni luk, ni kapulu, ni kumplire, ali tuf san ve Splita. I evo, sad bi, ovega sekunda, seja u reoplan i u Za greb makar sa padobranom skoija. Lip li je Split kad ga gleda iz Zagreba, i Zagreb iz Spli ta! Kad sad razmiljan, kad gren init sintezu svog zagre bakog boravka, ispada mi ka najvanije, najbitnije da je ovo prva zima u zanju dvadeset godin da nisan nazeba. (Da udren u drvo!) Dosad ve oko Boia, ako ne i u jesen, bi me stislo i sve do prolia bi mrka, kalja, pjuva, boe sauvaj! Uvik su mi bili puni epi udari, po est bi ji na dan minja, a sad u cili misec dan udar nisan dupera. Evo sad me palo na pamet: gren se izmirit na balancu. Njanci sedandeset kili! Drago me, ne da se nisan nadebja nego san kil i po smravija. Kil i po mesa s a n u Za greb ostavija. A nisan ni gladova ni ea. A nisan se ba ni jidija. Nisan se ni umorija. Onda kako san smravija? Ne znan, je li me Zagreb kunferi oli me ne kunferi. antu u viite SUBOTA, sedan uri ujutro. Noas, kad san se diga za po piat, u predsobje san pa priko bagaji. Ko e se sad raspakovat? Meni se ne da, a i ona ne bacila. Po meni sto godin moredu ostat ovako. Sino san bija povirit kod anta. Prieka san ga kod susidi, i kad je doa, juski me, uljudno doeka: - A a nisi, kurbin sine, javija da dolazi? Oli s a n ja zna da si doa! A a si gori jija? - Svata. - A je li bilo vina? - Ka vode!

- Onda te bilo lipo? - Ka u raju. - A a si se onda vraa? - J e r me tufalo. - Ko e na svitu dat nau Matejuku. Ovod ti je sve pri ruci. A bit e se gori i itrapacira? - Ka betija. - A a mui tilo ka da si ga na putu naa? Mrani grad Uinija san i ir do mula. Koji mrani grad! Riva mi se uinila ka grobje sa luminima. Je li to javna rasvjeta? I to Rive, izloga grada? Boje i lipe je bila osvitljena sa fera lima u staro vrime. A gornji dil Rive vas je pod vodon. Pari jezero. Samo fali da patke po njemu plivadu. A kataretiko se po novinan ita sa renesansom i pro gresom Splita. Ka da smo sa Mediteranskin igran uvatili B o g a za bradu? A sino, u kinu veer, sa luminiman u mraku, sa lokvan i jezerima u koje upada do kolina, dok te tonobili blaton trcaju, cili mi se grad uinija izgubjen, mierjast, tuan. J e m a bit da progres na sidi na tribine novega sta diona oli porske dvorane oli u loi teatra, ali ga po ulican nima; vanka ti objekti jo uvik samo trevijen regres i deficit. A da nije ovo krizni, prelazni period iz jedne faze u drugu? Ili da nisan ja u trenutnoj krizi? SUBOTA, tri ure poza podne. Sunce. Teplo. Lito. J u d i u vetite. eta san sve do bota. Sunce me smetalo i crne san oale stavija. Kia je isprala kolure, oistila konture. Bili oblaii ka anelii igradu se na modrome nebu, a bila se jidra odrazuju na plavome moru. Lipa li je Riva suncen obasjana, i pogled s nje na zeleni Marjan, i na konal, i na oltu, Bra... I trajekti koji su mi sino bili grubi ka visoki kauni, sad su mi se produili, prolipali, postali elegantni. Kako to: cili Split mi je bija

sino mraan, mierjast, jadan, a sad mi je svital ka per spektiva. Najlipji na svitu! Jedini! Lignjarnica A enti i taki grad koji toliko ovisi o malo sunca, od dvi kapje kie! Ko zna, more bit i da kataretiko jema prav. Bi ja san i na pekariji. Na svima bancima lignje. Samo lignje. Mogla bi se zvat komodno lignjarnica, a ne ribarnica. I u Zagrebu san dva puta bija povirit na ribarnicu, ali mi se zgadila pa nisan vie ia. Najpri mi ni draga jer do nje vodidu skaline, a ja ne mogu zamislit pekariju do ko je se triba penjat. Onda na ulazu joj je ka znak aran od late. Onda jin pekarija ne vonja po pekariji. Ne uje se frikina. Doekadu te arani, pastrve i smuevi, a in vidin debeloga gruboga arana, meni se ve poimje kukujat u trbuju. Kad ti arane nudidu na kajkavski, onda to gre, ali kad i srdeline i papaline i pimole prodajedu kajkavski, onda je to za me vic i ne mogu stat od smija. Dva san puta bija i nisan vidija ribu osim ti zgnjeeni srdelini i pimoli. ujen da dojde i prave ribe, ali ispod banka, za ugostiteje. Od sridnjega vika pa sve do socijalizma u nas je bija zakon da sva ulovjena riba mora do na pekariju. A sad je pravilo: sva riba najpri ugostitejima, a retaji koji njima ostanu - pekariji. Ni zagrebaka trnica ne more se stavit sa spliskon. Ni ma ni uta ni guta. Ni vonja ni kolura. U Gradski podrum zaelija san za veeru malo zeja, a kad mi ga je konobar donija, juto da u se mait a prijatej mi govori: - Zna li okle je? - Ne znan, a okle! - Sa Save! Turnija san pijat. Niman ja nita kontra Save, ast i Savi i Dravi, ali verdura koja raste uz te obale daleko od mene! Kupija san malo liganj i na pazaru dvi salatice. -Koliko? - Dvi ijade!

Dan joj dvi ijade a ona puca od smija. - A a je, a se smijete? - Ma puno je dvi ijade, evo van ijadu nazad. Sad san se ja poeja smijat. I onda smo ja i prodavaica skupa cenili od smija. Do godilo mi se a se nisan ni u snu nada da mi se more do godit. eta san uz mul do Pomorskog terminala i uliza tamo u samoposlugu. Pitan prodavaicu jema li unke. - J e m a - govori ona. - A di je? - Evo je - govori ona i tue noen po prutu - samo mi to zovemo prut, a vi gori unka. - Ma bogati! A ko to mi iz gornji kraji? - A vi, bome! - A oklen san to ja? - Odozgar sigurno jeste, more bit lako da ste i Zagrep anin, a u zanje vrime ivete doli. - A kako vi to sve tono znate? - A vidin vas, bome, i ujen. Nisan ni gluva ni slipa. Ona trideset godin ive u Split, od ditinjstva moglo bi se kazat, i omar pozna fureto ejade. Malo san se sprenuja. Da se nisan u Zagreb infeta i po eja zanaat na kajkavski? Meni se pari da nisan. in san doa doma, gledan se na zrcalo. Pari mi se da san osta isti. I cera mi je ista. Nisan njanci malo ublidija. Mlika nisan stavija u justa. Zato mi je to rekla? Da me nije pripoznala pa se alila? A a drugo more bit? Oli se alila oli je luckasta! NEDIJA, trei dan vejae. Ludoga li vrimena! Juer lito, danas jopet kia i zima. Kakvi smo, i dobri smo pod ovin nain nestalnin, privrtljivin nebon! Jopet pien na makinju, a dok pien, kolina mi tuu u kufer. Jo ga nije raspakovala nego turnula u moju sobu, pod pisai stol. Ovo me oe prisilit da ga ja raspakujen, jer su moje stvari unutra.

in se makla iz kue, omar san ga tura u kuinu i ostavija isprid pakera. Vidit emo koga e prvoga tufat. Danas ne izlazin iz kue. itan, pien, sluan muiku i pazin da mi se ne udune pe. Svaku po ure moran bacivat drva. Ajme, a guca! Metar drv prodre u nediju dan. Ovo bi tribalo jedan feljton na misec pisat za letriku, jedan za drva, jedan za fit i telefon, jedan za vino i bibite, etiri feljtona za spizu, dva za panjulete i druge vicje, je dan za odiu i obuu, bar jedan za libre i novine... A di su onda izlasci? A njezini vicji? A vijai? Ko bi pripravlja toko feljtoni! Gledan televiziju. Prvi put posli misec dan. Zapravo ne gledan nego nju ostavjan isprid ekrana da deura, pa ako je a lipo, neka mi se javi. Gledan pet minuti pa me tufa i jopet gren itat. Oli se pe ugasila? Gren bacit jo jednu biju. PONEDIJAK, 4. vejae. Ne vidin kufer. Ne znan di je. Nita ne pitan. Ova igra sa kuferon poela me zabavjat. UTORAK, 5. vejae. U moju sobu na podan nog o posteje pojavija se kufer ali ispranjen. Sada je entlemenski da ga ja spremin u ufit. Probudija san se jutros juto u pet uri, ali nisan jema snage ustat. Lea san ka krpa, ka traca. Kunja, krepava sve do osan. Niman voje za nita. Nita me na svitu ne interesira. Na nikoliko mista obea san poslat priloge, a ne ajen nikome nita. Da me ne zajebajedu, iskljuija san telefon jer ko e njima gori objasnit, kako oni moredu svatit da je doli niko gnjilo bolesno vrime, da san p u n fjake, da mi je misal mutna, da su mi se i pokreti usporili. Obrijat se ne mogu, a sino nisan jema snage niti obu pidamu nego san lega u kouju. Sad je devet uri. Gren se polako obuivat pa u onda vanka. A ne znan ni di u ni kud u.

Bilo bi najboje po na mul, ukrcat se na prvi trajekt za Bra, za oltu, za bilo di, sest u salon i sluat kako makinje tresu. Salon bi mora bit prazan, samo dva-tri ovika, svaki u svoj kantun; mogla bi bit koja vora oli pop sa molitvenikon, i samo da se uje mrmjanje molitve i u u r od makinje. To je tako monotono, dosadno, upje, da kad uini ir i iskrca se jopet na mul, vas si sritan. Nima bojega lika za izvu se iz ovake depresivne situacije. Ia bi kad bi zna da je salonet prazan, ali ako je pun? Dva su onda izlaza: oli skoit u more nasrid konala oli popit de setak bierini travarice. SRIDA, 6. vejae Sino san bija povirit u "Klub Belvija". ufit otela pri tvoren je u puno lipu kafanu. Jema i muzike, svira mali orkestar. Sve dupkon puno, i to sve sama mladost. Stojidu u fili isprid lifta. Kamarjeri se tuidu da nima stari gostiju i za to su mi se obradovali ka jedinome prestavniku stare garde. Boje da nima staroga svita, a edu do kajat i pjuvat u kafanu, neka doma sididu i gledadu televiziju! Lipo je sidit u kafanu a oko tebe sve mladi, lipi, esni svit. Znaju sidit, jemadu mota. Uvik san ja govorija: nije vano jesi li protija dva libra vie oli manje, nego zna li sidit za stolon. I skladno se razgovarat, a ne prolivat, maavat oko sebe, turat, tu akan o stol. A ovi mladi svijet jednosta van, leeran, elegantan. Gleda san jednu malu rudastu cu ru. U isto vrime uala je gumu za vakanje, puila i grizla nokat. J o bi i pojubila momka i pomalo pijuckala. Bila je draga i smina. Osta san pune dvi ure i jopet u po. ETVRTAK, 7. vejae. Juer su igrali "Ajduk" i "Dinamo". Nisan ia gledat. Nije mi se dalo. Da se igralo na stari plac, bija bi ia. A novi stadion mi je nikako vanka ruke, daleko. Monume ntalan je, lip, ali nikako mi se pari da san u tujemu gradu, da gostujen na tujemu terenu.

Pri san zna svratit u baraku, ali okad se "Ajduk" pripomistija, ne pada mi ni na pamet svraat. PETAK, 8. vejae. Jema ve nikoliko dan da nisan ni promislija na Za greb. A jutros me telefonski zovu da bi mora skoknit gori bar na koji dan. Protrnija san o straja. Ne mogu, nisan ja kufer koji se u svaku u r u more na po tacijan i aerodromima!

O PASIMA, BAKALARU I LAS VEGASU

SUBOTA, 9. vejae Juer me zaustavija jedan stariji, meni nepoznat ovik i uljudno se ispriava a me fermaje ovako na ulicu, ali, eto, da moran ut a se njemu dogodilo. On jema pasa, mladoga sminoga mianca, i ti njegov pas niki dan je isprid kue zalaja na milicionera. Ne budi lin, milicioner je podnija prijavu i sudac za prekraje rebnija ga je pedeset ijad dinari. - Ne more bit - govorin ja - ne mogu to virovat! Pas je pas i pasu je, ka takome, ivotni zadatak da laje. Nikor ne more pasu uskratit to njegovo pravo. Pas more lajat u svako doba i na svako misto, ali ne smi ujidat. - Nije ujija, samo je laja. I ka dokaz ovik mi iz portafoja vadi presudu suca za prekraje. itan: "...Na ulici, bez nadzora i brnjice, pas je napadao prolaznike i slubenu osobu". - E, bogati, ovo je deseta stvar! Nije laja nego je napada prolaznike i slubenu osobu. - Nije, jor, nije! Mogu van se zaklet sa svin na svitu. Nikad on nikoga nije napa. To je smini mladi pas, njanci godinu dan mu nima, i svaki se dan igra na ulicu sa dicon. On voli dicu, dica njega, igradu se, tredu, skaedu, a kad je naia milicioner, pas je zalaja. - A bome, a e nego zalajat, nee stat u stavu mirno, oli izvadit iz epa legitimaciju i re: "Ja san ti i ti!" Pas ne zna govorit, pas zna lajat. - Tako je, jor! To san i ja reka. I da je pas napada dicu, prolaznike, slubenu osobu, onda bi koga bija i ujija. Oli bar malo fria oli kome gae razdera. Ali nita.

Rundo i monture Ova pria vratila me pedeset godina unazad, kad smo mi jemali pasa a zvali smo ga Rundo. Bija je batardani vujak - kus betije. Ka manji tovar. Drali smo ga na teracu, uvik vezana kadenon, ali kad bi se mola, u cili Veli varo nastala bi uzbuna. Iz kalete u kaletu, iz dvora u dvor, irila se vijest: pustija se Rundo. Matere su panino zvale i kupile dicu, zatvarala se sva vrata. A on je bidan bija dobar. Volija je dicu, tija se s njima igrat, ali kako bi skoija, dite bi palo, povalija bi ga i mali bi plaka, cenija. Ali ni kad, nikad dite nije ujija. Jedino bi dici ukre balun, naj ee krpa; ako bi bija balun od gume, onda bi ga pro bija, a usput bi, dok bi obaa Veli varo, od Marjana do Matejuke, uvik zakla koju maku oli donija doma u zube koko oli pivca. Priznajen da bi se ejade moralo pripast kad ga vidi onako velikoga, pa jo potie za sobon komad debele kadene koja se vue i strue po tleju. Ti moj lipi, pametni Rundo jema je jednu odliku oli ako oete, jednu manu. Nije volija uniformu. Nikakvu. Sve su mu uniforme bile crne prid oima. A najei je bija na policjote. Teraca je jemala zidi i on bi guta skoit na zidi i odozgar gledat prolaznike. Ali in bi proa koji monturani ovik, policjot, feratjer oli jo ee picigamorte, poeja bi reat, trest se od bisa. Jedanput je sa zidia skoija na policjota i osta visit. Jedva san ga spasija. Svaka uniforma mu je smrdila, samo je inija iznimku poeru. Poerima se radova, vrtija bi jin repon i povonja boru. Za desetak godin a smo ga dr ali, ujija je tri ol etiri monturana ovika, zapravo nije i nji ujida nego bi jin samo raspara gae i jakete, a kako bi se ovi otimali, tako bi ji i neote malo zubon fria. Dicu ni kad taka nije, a od civili napa je samo dva ovika i to oba trgovaka putnika. Na te trgovake putnike bija je ei nego na policjote. I nikad mi u kui nismo znali objasnit kako n a pa metni Rundo izmeu sto svita pronae ba onoga jedno ga trgovakoga putnika. Evo, tek danas kad o tome razmijam, pada mi na pamet da su u ono doba, pri pedeset

godin, trgovaki putnici bili najfiniji judi koji su mogli za u Veli varo. Jedino su oni jemali vetite, dobre kapote, patinane sjajne postole, bili su uvik obrijani, namuani, i pametnome pasu mogli su odit na nerve. Da virujen u seobu dua, sve bi bilo lako objasnit. U jednome od prijanji ivota moj Rundo je moga bit koji butiger i bit e ga koji trgovaki putnik nasamarija, butiga mu propala, ila na inkanat i doli su monturani judi, policjoti, fanti, sve mu zaplinili, zatvorili ga, u preun ga odveli, a tamo su jopet bili monturani straari. Da se moj Rundo nije jopet reinkarnira u pasa i sad je on ti mladi pas koji je laja na milicionera? Mora bi ga vidit, pogledat ga u oi, jer moj je Rundo jema pametne, paenike oi koje nikad neu zaboravit. "Bakaljar za Dalmaciju" Asti boga, a je produija dan! U 5 uri ve svie, a sad je blizu 5 uri poza podne a ja sidin uz otvorenu ponistru i pien. Ne triba mi jo ugat letriku, ne gorin tuvu, ponistra mi je irom otvorena. Ne ti zime u Split? Atroke Zagreb! Vejaa je, a ovo je ka premalie. Evo s a n dva puta izasebice kinija. Jebi ti to, isto u ja zatvorit ponistru. Nije se s vragon igrat. Biingava san niki dan po starima librima i pronaa jedan puno lipi, dragocjeni podatak. J u t o pri sedandeset godin, dakle godine gospodnje 1910, niki zastupnici u Dalmatinskome saboru predlagali su da se u Dalmaciji formira posebna parobrodska kompanija koja e se bavit direktin uvozon bakalara (pisali su BAKALJAR) iz Norveke. Mogu zamislit koliko je gladna Dalmacija derala toga bakalara! Koje je to bilo masovno rutavanje! Sasvin se ozbiljno o tome vodila rasprava, a novinski izvjestilac sa saborske sjednice se udi kako nikor ne postavja i pitanje izvoza nae srdele u inostranstvo. Ko bi reka da su i onda bili aktualni problemi izvoza i uvoza. I mesa je falilo i kreivalo je, jer je zaobilazilo Dalmaciju i izvozilo se u Trst i Italiju.

I jo onda vas kart koji se uvozija, bez obzira na koju se robu odnosi, zva se "bakalar za Dalmaciju". Ti termin jo se i danas uje u Trstu. ak i jedna kazalina druina koja je iz Zagreba gosto vala u Split, a prestave su jon bile slabo opremljene, siro mane, n a p a d n u t a je u novine pod naslovom "BAKALAR ZA DALMACIJU!" Sve mi se ini da, kad bi se dobro protualo, analizira lo sve a se i danas u nas uvozi, vidili bismo da puno toga jo uvik nosi oznaku BAKALARA ZA DALMACIJU. I dan-danas uvozimo bakalar tree klae, juno voe zanje vrsti, najciniju, odnosno najgoru kafu koja se more na na svjetskome tritu, koja nan se prodaje skupje ne go prva A klaa. Bakalar za Dalmaciju dolazi nan i u vidu umjetniki gostovanji. Najskoli u litnju sezonu. Prokleta linost UTORAK, 12. vejae Dva dana nisan ni rige napisa. Jema san pametnijega posla. Skita san se, eta. Kad su lipi dani, grijota je radit. eta san i uz more, vonja lainu, gleda momke koji na salbunadu igradu picigin. Vidija san i prve kupae. I lipe razgolacane cure. Nisan moga odolit zovu mora i broda i u nediju uinija san vija do Lastova. Lipi, udoban brod sa tri salona i kabinan. Gospodski san obidva i u kabinu ita i spava. Za male pineze guta ka da si na jahti. Izaa san u Ubli protegnut malo noge i povirija u otariju kod Ante vidit jema li bokun ribe. Nije bilo nita. Njanci giric. Koje bogato more oko Lastova, dani lipi a ribe nima! Bogava s a n na Lastovce. Di neu? Riba jin u kraj tue, a oni lini lovit! Poznava san jednoga makinjitu koji me govorija da bi on mukte plovija za Lastovo. Svake veeri, tot u Ubli, s broda bi on za uru-dvi uvatija na udicu petest kili ribe. Plaka je kad su ga bacili na drugu prugu. Veeri u Ublima i liti su ladne, ka da si u Sloveniju. Ko nobar Bepo zva me da gremo pod osti, i bija bi ia ali mi se nije dalo patit. Kad ne gredu Lastovci, ne gren ni ja.

Bila je nedija, soldati su jemali izlaz, krcata i je bila os a i svi su jili biftek sa jajen. Ista slika i u Domu armije. Parilo mi se da san i ja soldat i da jeman izlaz. U osan i po sve se ispraznilo, soldati su ili u kasarne a ja na brod. Na rivu, di brod stane, podigli su agenciju za prodaju brodski biljeti i u nju bufet. I tot san svratija na mul vina. Za ankon san naa staroga poznanika, Lastovca, koji me pita koliko u dan ostat. Ne viruje mi da se omar vraan. - Kako si tako brzo moga svrit posal? Ma koji posal, nisan doa za nikakvi posal. Sumnjiv sam mu. Nikako mu ne gre u glavu da san sa mo doa uinit vija simo-tamo. Kako me mirija, kako je vrlija glavon, jema bit mislija da san poludija. Vrime je o karnjevala, gori u selo je ples. Zovu me na ples. Neu, ne da mi se, volin sidit u salon i ekat Bepa. Vratija se sa pajeron ubotnic, karpuni i mali ugori. Dugo san ita i zaspa. Probudija se, pogleda kroz finestrinu i vidija Mrduju. Tuira san se, popija kafu i ve bija u Split. Ka da smo vuci Neu da gren dreto doma nego se zavrtin po gradu, od pazara do pekarije. Povirin i u bikariju i mesar mi nudi lipoga janjca. Ne bi bilo loe malo u krovadu sa kumplirima. - J e d a n kil? - pita me mesar. - Ajde, more, samo nemoj priko kila! Baci meso na balancu i zamota ga. Stavin ga u boru i vadin dvadeset ijad. - J o esnajst ijad - govori mesar. - A kako more bit? - A kako ne more? - Ne more nikako! Kil mesa trideset i est ijad. - Ma kakvi kil? Da san dva kila i kvarat. Ko e sad to prodrit? Ka da san vuk. Meni i eni je i po kila priko glave. Koliko e se vu po friideru a ve mi se zgadilo.

Interesantni su ovi nai mesari! Eto, u nesriknju Italiju pita dvadeset deki i da ti juto dvadeset deki. Ako je dek priko, pita te moe li. Nai su obilate ruke. Izgubili su osjeaj za miru, za balancu. Trai li po kila, najmanje ti dadu kil. Isto je kad gre kupit, recimo, salama. Trai petnajst deki, da ti etrdeset. Ajde da jin utee dek-dva, ali uvik bar duplo! Luda Amerika Primija san i jednu poiljku iz Amerik. J e d a n moj prijatej, koji je sa enon uinija ir po SAD, javja mi se iz Las Vegasa i aje mi nike tamonje novine "This Week". udi me kako je moga to poslat kad zna da ja ne znan njanci beside ingleki. A pametan je ovik, nije mi je posla bez vraga. Za riit tu zagonetku stavin novine u ep i gren u kafanu, ou li na kojega poznatoga koji zna ingleki. Naa san za dugin stolon 6 penjunati, sve sami likari, advokati, inenjeri, i sva estorica pojagmili se za novine jer svi znaju ingleki. Ta novina je reklamna, trgovaka, nika vrst vodia kroz Las Vegas. J e m a u njoj plan grada, uputi za kockare, repe rtoar ou-programi, slik lipotic i njijovi telefonski brojevi, i kad zaeli, u svako doba dana i noi, do edu ti u sobu. Grupni seks jema popust. J e m a i slik mladii koje ene moredu pozvat. Ta kockarska i kurbanjska posla me vie ne zanimadu, ali san u n u t r a naa cjenike otelski usluga i to u svitu poznati oteli. Ko gleda televiziju oli amerikanske filmove, ti je sigurno uja za otele SAHARA, ALDIN, TROPICANA, MAXIM, TREE HOUSE, DESERT INN i kako li se sve zovu. Najskupja je SAHARA. Ajde, a biste rekli da zapada obid u toj uvenoj SAHARI? Nai ugostiteji koji budu ovo itali, sad e lupnit: sto dolori! Malo ste se zaletili. Nije ba tako! Breakfast oliti doruak je 2,95 dolori, odnosno 3 dolora manje pet centi. Lunch oli obid je isto toko (2,95), a dinner, a to jema bit veera, 4,25 dolori.

U otel TREASURY doruak je 49 centi, obid 99 centi, veera 1,49. Ne virujete? I meni je teko virovat, ali evo crno na bilo. - Da to nije greka? - pita san. - Da vi to ne raunate dolore za cente? Da to nije doruak 49 dolori, a ne 49 centi? Ne, ne, nemojte se smijat! S obzirom na nae otelske cjenike, pitanje je sasvim umjesno. Niki dan u Trogiru, u jednu malu otariju, dva moja prijateja naruili su prstace. Donija in je na stol u jednu zdilu devetnajst prstaci. I ti devetnajst prstaci platili su dvadeset i jednu ijadu dinari. Dakle, svaki prstac priko po dolora. A evo van veliki oglas na prvu stranicu "This Weeka": DORUAK, DVA JAJA SA SLANINON I TOST SA PATETON, 59 centi. Vas san se smanta. Nita vie ne razumin. U spliske kafane ja plaan porku kafu dolor, a tamo u Las Vegasu za po dolora moga bi se nabubat, izist dva jaja, slaninu, tost... A da ovo nisu koje fale novine, da me nisu zajebali! Ni su. Jer evo ulaznice za ou-programe su dosta skupe. Od 5 do 25 dolori. Da ta oteljerska slika bude kompletnija, navest u i to da mi prijatej pie kako je spava u New Yorku u slavnoj Waldorf Astoriji i platija sobu 67 dolori, dok je po moteli ma, sa televizorom i friiderom u sobu, plaa posteju 10 dolori. Ako je tako kako ovi nesrikniji lasvegaski "This Week" pie, onda bi ja sa mojin penjunaton moga komodno ivit po otelima Las Vegasa, a u nas bi moga jist faol i manistru po seoskin otarijan i spavat u aki dom. J e m a bit da mi gradimo otele za bogate Amerikance, a Amerikanci gradidu otele za svoju sirotinju! Nita ne razu min. Volija bi da se nae koji na oteljer oli ovik od svita koji e n a n ove stvari razjasnit. Evo, ve je podne. Zanija san se i nisan ni gleda u leroj. Sad mi je kasno izlazit. Vrag odnija i Las Vegas, radi njega propalo me jutro! A jesan li ka ovik moga etat? Bura je sforcala.

Janjac je davno u krovadu i sad e me zvat na obid. I onda u poinit, itat, ubit malo oko, a kad se dignen, ve e bit mrak. I bit u lin obuivat se i redit. I b u r a nee past. Neu cili dan ni iza. Jema bit da san ostarija. Pri san sa 40 fibre po kii letija vanka. Ko me moga fermat? A evo, sad stojin doma ka stara kukvia i orin uz libar oli uz makinju. Sa nikoliko stran su mi istovremeno uputili ponude za Sjevernu i J u n u Ameriku. aju me i u Njemaku i sve mi plaaju. I misto da ka ovik putujen po velikome svitu, gutan, godin i irin svoje horizonte, kad se zaelin maknit, ja se gren skitat po otocima i tiskan se po otarijan, pijen gemite sa soldatima i jedino me interesira oe li konobar Bepo ubit koji kil ribe pod osti. Koje su to kolosalne, mondijalne preokupacije! Interes mi se sve vie suzuje. Ne gren u kino, ne gren u teatar, televizor danima ve nisan otvorija. Njanci "Ajduka" vie ne gledan. Je li se to isto dogaa i drugima judima kad pojdu u penjun?

BALUN BEZ UTA I GUTA

ETVRTAK, 14. vejae Danas mi je roendan. Ulizan u pedeset i osmu godinu. S obziron na kratki vik ivota novinara, dobro san, bogami, i uvatija! Ko bi reka da je posli probni piloti najkrai vik novinara?! Malo ji od ovega zanata uvatidu ove godine. Da san se dra prosjeka, davno san mora bit na Trenicu. Na dane mi se ini da san jo momak, a na dane da mi je ma trista miljardi godin i da iven od postanka svita. Niki dan san u stare novine, s poetka ovega stoljea, naa vist kako je ferata kod Klisa satrala starca od ez deset godin. I jopet jednu drugu vist, da se u gradskoj luci utopija starac od pedeset i osan godin. unjevi i regule Onda se krae ivilo, a sad kad je prosjek ivota priko sedandeset, pedesetogodinjaci vodidu jo jubav, igradu tenis i obuiju trenerke i tredu oko Marjana. Nije mi ji drago vidit. Jema bit da san ja staromodan i mislin da to nije ba dostojno ovika enatikavat, trkat, init unjeve i uvik stat na regulu, ivit higijenski, ne zapalit, ne popit po litre, samo za produit koju godinu. Jebi ti ivot koji se sastoji samo od trke, enatike, unjevi i regule! Ne bi unija da znan da e mi svaki uanj darovat jedan dan. I ti moji roendani prolazidu nezapaeno. Nikor mi ne estita, nikor mi fetu ne ini. Jedino a me ena ujutru dojde pojubit u posteju. Jutros ni to, nego me iz svoje sobe zove: - Dojdi da ti estitan!

- Ne zajebaji, mala , najranije, nisan od voje, ne priman estitke. Okad nan se standard diga, u modu su ti roendani. Dici koja jo nisu ni prohodala inidu se roendanske fete i stavjadu in na stol torte s jednon oli dvi svie. I pasima su poeli roendane slavit. A meni nikad nita. Evo, sad san se sitija lipoga prigo dnoga poklona i vien eni: - Mogla si mi platit jednu pismu priko Radijo-Splita. - Mogu ako oe! - Kakva si, jo bi mi i to uinila! Prvu roendansku fetu priredila mi pokojna mater, i to tek kad san poeja radit i pineze nosit u kuu. Dotad nikad se nije ni spomenija moj roendan. Dotad stimava se samo oev roendan, ali kad je ferma radit i od njega vie nije bilo koristi, fermali su i njegovi roendani. Tvrda, surova je ta ivotna logika, mierje. I nikako je se ne mogu otrest i postavjat sebi vee, rafiniranije zahtjeve. Sad mi je standard visok, pogotovo s obziron na moje prohtjeve koji su ostali na sitnin juskin potriban i gutima. Osta san u sutini ribarsko dite koje misli da jema sve na svitu, kad more jist, pit i puit koliko ga je voja. Gospode, je li mogue da je filozofija ivota ribara anta identina mojoj? Jedino a san proita koji libar, a on ne zna tit. Moga san, recimo, kupit auto, ak i mercedes. Pa ta onda? Mora bi nauit cestovne znakove, oferska pravila, karat se sa saobraajnon milicjon, trait parkiralita, puvat u mijur i, ne daj boe, satrat koga, najskoli koje dite. Padalo me na pamet kako bi bilo lipo zgradit vikendicu u koju lipu zelenu uvalu. I ta onda? Mora bi svaki vikend odit uvik na isto misto, kupovat truce kruva, vu puste bore, gamele, vitrit kuu, pituravat ponistre, sadit cvie. Jedanput u ivotu san stavija prsten, odnosno veru, na prst i nisan moga zaspat, smetala me ka da me prst u moru, i zaspat nisan moga dok je nisan skinija. I nikad je vie nisan stavija. Jedanput u ivotu, i to davno u mladosti, kupija san i runi sat, tri san se dana muija, a nisan se moga obiknit. Leroj me smeta. Uvatija san sam sebe kako bez potribe gledan koja je ura, a onda mi se inilo da mi juto na ili kuca, da mi broji otkucaje.

Kad ou znat koja je ura, na telefon zavrtin 95 i javi mi tono vrime. Ni portafoj nikad u ivotu nisan jema, i pineze drin po epiman, i nikad ne znan koliko jeman pinez u ep, u kafetin oli na banku. Bezvezni putnik Jedini poklon koji za roendan radosno priman poklo nilo mi je nebo. Ne pada kia, vitar ne pue, dan je vedar, pun s u n c a i svitlosti. Gren vanka, kupit u novine, sest u "Belvija", popit u kafu, moga bi danas i koji konjak opalit i onda u proetat do mula. Privue li me koji brod, moga bi se lako i ukrcat. Reka san eni: - Ne dojden li do dva bota, ne ekaj me s obidon, partija san. - A di e? - Ne znan. Di me brod odvede. - Nemoj daleko. I telefoniraj di si. - Ne boj se! - Nita ne nosit? - Nita. - Vazmi bar pidamu. - a e mi kad jo ne znan ou li po oli neu. - Ajme a si teak! Nidir nisan ia. Nikako me nije kunferija svit na njanci jedan vapor. Sve niki bezvezni putnici. I nijedan kapetan, makinjita, notromo nije me zazva da gren s njima. Spiza mi s ni jednega broda nije zavonjala. Sveta pauza Proeta san do teatra vidit kako napreduju zavrni ra dovi, i u s p u t povirit je li in proradija bufet. Reka san jin: U bufet mogu svratit, ali na prestavu teko. Jer sad su u modu dugi komadi, a ja niman pacjence po dvi-tri ure na katrigu sidit. Smanjuju se i ukidaju pauze pa ne mo ni zapalit, ni popiat se. A najlipi dil teatarskog ina je uvik pauza.

Nikad u teatar nisan doivija slabu pauzu. Nikad me pauza nije razoarala. I kad bi na prestavu zaspa, u pauzi bi ivnija. U pauzi pui, akula, izminjuje impresije, svrati na ank, gleda ko je doa, vidi ko je ostarija. Pauza je sveta stvar, pauza zlata vridi i uvik bi odija u teatar kad bi po ure traja in, a onda po ure pauze. A kad te po dvi-tri ure zalipi za katrigu, onda je to trapac, tortura; nervoitad ti skae, urlat bi poeja. Usput san svratija i u samoposlugu "Dalme" di je gori na pod otvoren novi odjel enske konfekcije. Butik. Navalile Splianke. Popizdile. Jutros je otvoren, a do deset uri ve su ga opustoile, po robe su ve pokupovale. Telefonski se javja da se aje nova roba. Kuridu bunde, demperi, ko stimi, kouje, unikati, duplikati. Od en koji tot provaju i etaju isprid zrcali, ujen da je ti odjel boji od svi spliski butiki. PONEDIJAK, 18. vejae Tri dana nisan taka dnevnik. Ni jednu rigu napisa ni an. Nita ne mislin, iven ka tukac. Jedino ta uinin ir po gradu, a pri tome nita zanimljivo ne zapaan. Ne vidin. itan tek tako da itan, a da do po ure ne znan ta san prostija. Ne mogu njanci gledat televiziju. Ako je otvorin, posli pet minuti je u d u n e n . U jednu ri: kreden bogu dane. Juer, ba kad san sebe prisilija sest za makinju i juto da u poet pisat, prikine me telefon. Zove me Zebec. Mi slija san da se javja iz Hamburga, a on u Split doa gledat "Ajduka". I da neu, moran iza i pozdravit se sa ovikon. Moli me da gren s njin na utakmicu. Ne viruje da san se ostavlja baluna. Uope me ne interesira jer ti balun nima za me vie ni uta ni guta. Pogotovo su mi prijatejske utakmice bes mislene. Davno je prolo vrime kad se puplika pozivjala na nogometne zabave.

Gleda san niki dan 10 minuti na televiziju utakmicu Italija-Rumunjska i udunija televizor i ia itat novine. Ipak, Zebec me uspija nagovorit. Ili smo u r u vrimena pri utakmice da mu pokaen na stadion, nau lipoticu. Nije od veliki besid, ri nije progovorija, samo je gleda i mua, ali vidin da ga je impresionirala. Osjetija san: kad je raz gleda dvorane, sale, kafane, ankove, restorane, pripa se "Ajduka". Reka mi je: - Tuete li "Hamburga", bit ete prvaci Evrope! - Daj boe! - odgovorija san. Gleda je utakmicu i rii nije progovorija. Pitan ga na poluvrime: - Jemate li vi u Hamburg ovaki stadion? - Nemamo, ali imamo momad. Vodili smo jedan i nula, i pitan ga ta misli o "Ajduku". - Ne razumijem - reka je - je li to oni ovako igraju jer sam ja ovdje pa me zajebavaju, ili ne znaju nita? Cilo drugo poluvrime nije usta otvorija. Uspili smo ga privarit i uspavat. Nita nije vidija. Osin stadiona. I kad nan dojde gostovat "Hamburg", ja mislin da bi svakako igrae pri utakmice tribalo odvest na razgledavanje naega stadiona. Nima tega koji se nee pripast i promislit: "Ovaki stadion more jemat samo velika momad". Mogu re i to da mi ti Nijemci nisu dragi. Eto ti slavni "Bayern" doletija je sa dva mala reoplana u r u vrimena pri poetka utakmice. Njanci jednu marku nisu u Split potroili. Bar da su marendali, koktu popili. Nita. I in je svrila utakmica, omar su poletili. I doma veerali. Najboje s njima nimat nikakva posla! UTORAK, 19. vejae Dobija san jedno smino pismo kontra privilegij. I to, zamislite, kontra privilegij radni judi koji radidu u "isto i". Razumin da feratjeri jemadu godinje mukte koje putovanje, da jatovci mogu botu na godinu za male pineze uinit ir oko svita, da novinari mukte uzimjedu novine, da kuvari priko dana izidu koju porciju; ali koju to privilegiju more jemat radnik "istoe"? Jema, jema, i to koju!

"Po zanimanju san brico" - pie mi dotini italac - "i radin u jednu brijanicu kod kina "Tesla" pa esto svratin u javni kondut na Pisturi. Tako je bilo i pri dva dana, i ka ko je bilo vrime od marende, sve su kabine bile zauzete pa ekan da ko izajde. I izlazi mlaji ovik i, dok pere ruke, govori eni koja tot posluuje: - Daj libar da se upien! Donese mu ona niki spisak i on lipo pie ime i bezime. - ta je ovo, zato ne plaa? - pitan enu. - Mi smo donili taki pravilnik! - Kakvi pravilnik? - Ko radi u "istou", ne plaa. - Pa zato se onda upisuje? ta e van evidencija sra nja? - Kako ne razumite? "Svaka kabina jema numerator. I svaki prvi nosin spisak u upravu da se ovjeri, i za svaki potpis poloin manje inkasa. A kako jema i nepismeni korisnika ti besplatni usluga, oni misto potpisa uinidu kri." Na javnim kondutima ne more bit pronevjere ni lupeine! A judi iz "istoe" sa duplin guton koristidu tu svoju malu privilegiju za veliku potribu. Neka ji, neka gutadu! I kad uvatidu proliv, onda bidni svoju privilegiju moredu koristit i deset puti na dan. I sva ku po ure. I svakome oviku je jopet drago da je i on bar u niemu privilegiran nad ostalima. Sad san se sitija jednoga poznatoga, ve pokojnoga spli tskoga likara koji je mrzija putovanja, najskoli u inostranstvo, samo radi zahoda. in otputuje, pria bi mi, omar ti se poremeti stolica. I nikad ne zna kad e te i di e te uvatit. I kad uti da bi to sad brzo moglo bit, pome se vrtit oko konduta. I in si blizu, nee, retira se; odalei se -jopet sinjal. I ulize, natie se - zaludu! Jidan izajde, plati i gre trait novi zahod jer te se u ovi, ako te sad uvati, sram vratit. Trai sad novi zahod i pome ga uvat. Znalo bi mi se, pria bi, dogodit da po tri zahoda prominin, tri puta platin i sve zaludu. I dogodi se

da te svaki put uvati kad ti zahod nije pri ruci. I onda tri, trai, moli po bufetima i butigan da te pustidu. SRIDA, 20. vejae J e m a evo ve priko misec dan da mi se ena tui da njoj nito je, da je bolesna i da osjea da to mora bit nito ozbiljno. ajen je da gre na pregled. Nee! Ni ut! in jon spomenen pregled oli bolnicu, omar se pone trest i konvuli je vatadu. I misec dan se ve s menon kara, ka da san ja kriv a se ona ne lii. Jer, ka mene nije briga! Lipo jon govorin: "eno boja, ne mogu te ja liit, nisan ja likar, u likara mora po." Omar se trese, ka da je tarcanu uvatila. Sve jon ispada iz ruk, obid ne more kuvat. I sad zamislite sluaja: ba juer, dok san pisa ove retke o likaru i problemima vecea, upade mi u sobu: - A a ti ne bi zamolija kojega prijateja likara da me do ma dojde viitat? Dobro se sitila. Tako je bilo i u stara vrimena, kad je svaka kua, pa i ona najmierjastija, jemala svoga ku nog likara koji je zna zdravstvenu situaciju svakoga la na famije. Unaprid bi ti prognotika bolest od koje e partit. Dida ti je umra od bulsa, otac ti je bulsav, ne mo ni ti ute. I zna je koje je dite i kad pribolilo tifus, karlatinu, fere. Zva san dakle prijateja likara i obea je do po podne izmeu 5 i 6 uri. Ali ve od 3 bota ne da mi po u zahod. Pripremila ga je za likara. Obisila mu je novi ugaman od punje i drugi, tanki, jo neduperani. Otvorila mu je novi francuski sapun od garifuli. Ovako bi mi i pokojna mater ekala likara, samo a onda nije bilo banja nego bi mu pripremila kajin i brokvu od porculana. I in je likar doa, omar san ga doeka. - Daj, molin te, svri to a pri! - A ta ti je pria?

- Moran po u kondut. - Ajde, ko ti brani! - Ona mi ne da! Poeja se i on smijat i, zamislite, sitija se isti stvari ka i ja i pita: - A di van je kajin i brokva? Dok ju je viitava, vie mi iz sobe: - Nima ti srie, ne ostat udovac! Dok se ona obuivala a likar u banj pra ruke, na uvo san mu poapja: - Strogo jon zabrani spolni odnoaj. Reci da jon to njanci na pamet nije palo! - U redu, ne boj se! U oekivanju poera Pripali su me niki penjunati da na prvi penjun triba ekat po 7 - 8 miseci. Jo laivci! Evo, tek san u penjun 3 miseca, a malopri su me zvali iz Socijalnoga i pitaju di e mi avat pineze. To dakle oe re da je sve ve ureeno, gotovo, i penjun mi je ve stiga. Bez mene pitat, ena in je rekla da mi aju na iroraun. Najidija san se. Poludija. Neu! Neu na iro-raun. - Ali to ti je najbolje, najpraktinije! - govori mi ena. - Neka je, ali neu! Neu na iro-raun! - Onda kako oe? - Ou da mi poer lipo, ka pravome potenome penjunatu, pineze nosi na kuu. - A poer dojde, a mi nismo doma? - Ne boj se ti za to; oko prvoga ja u stat doma i ekat poera. - Uvik, uvik, svaki prvi od miseca? - Uvik! - A on ne dojde, a tebe tufa? - Nee me tufat. - A toka te dikod otputovat? - Ja san u penjunu, nidir ja ne moran putovat ako ne u. Nikor mene vie ne more na nita prisilit. - A nije ti sto puti boje na iro-raun i skinit svaku brigu?

- E, ali ja ba ou jemat brigu! Ou ekat, jidit se, di je vie ti poer, nogu dabogda slomija! I ou ga doekat, vidit sa boron na vrata, i ou sa tintanon olovkon potpisat primitak i gledat ga kako pjuje u prste i broji snope pinez. I onda u mu gutat dat svaki put manu. Ovo tebi, kume, za napit se! A da gre priko iro-rauna, onda ja ne bi jema gut od penjuna, parilo bi mi se da je to nikako u tajno, kurbanjski. I onda kad gre priko banke, moredu mi se pinezi izmiat, pa ne znan a je od penjuna a a od faturete. I onda bi mi se parilo da san radija, a ja ou pensiju posebno, istu, isto ka da mi je pala s neba. Ve sama ta injenica da ja gren na banku, da stojin isprid altera, da ispunjan ek oli formular, pokvarila bi mi svu radost. Drugo je to kad gre po pineze, a drugo kad ti pineze nosidu doma, na stol. A onda, kako u priko iro-rauna dat poeru manu?! Cili ivot ti dolazidu doma judi sa kartan dizat pineze. Za fit, za televiziju, za letriku, za istou, za vodu, i uvik se usprene kad ti zazvoni na vrata. A sad je evo prvi put dolo vrime da ti ne dolazidu samo pitat nego i nosit pineze. I lipo u se dogovorit s poerom da, kad mi god nosi pineze, neka kucne 3 puta lapion o vrata. Veselo, povje rljivo: kuc, kuc, kuc! I kad san jon sve tako lipo razloija i objasnija, posla san je na Socijalno neka javi da ou penjun samo priko poera. Doma! Na ruke! I sad samo dren da mi se ne dogodi ta pegula da poer dojde pri prvoga, a mene ne bude doma. Omar ga sad gren na, da se sve lipo dogovorimo.

ZA KIL RIBE NA PACIFIK!

Kraj vejae. Sve su rii datumi moga dnevnika i sve su vei izmeu nji razmaci. Vie se i ne spominjen kad san zanje rige napisa. Nisan ja kriv nego ova kurbanjska vejaa koja se blii kraju a da cili misec na nebo njanci jedan oblak nisi moga vidit. U cilome mome viku ovaku vejau jemali smo samo onda kad je pri dvajst godin bila totalna pomrina sunca nazvana spektaklom stoljea. Svako jutro odluin sest za makinju, ali kad rastvorin ponistru i udre me sunce, onda promislim: "Grijota je stat u kuu po ovakome vrimenu. Boje etat. A pisat u kad se naoblai, kad u d r u juga i kie." Ali nad Spliton se usidrila nika estoka anticiklona, sminjuju se dani jedan lipi od drugoga, pa etan, vijaan, gutan, rekreiran se i kupin forcu za rad kad krenu gruba vrimena. ovik od svita Niki dan, ne znan vie tano kad je to bilo, ali prolo je sigurno nedija dan, jema san jedan neobian i pouan susret. eta san po Pjaci sa dvojicon prijateji i zanili smo se u estokoj debati o balunu i "Ajduku" kad mimo nas projde jedan ovik, roba ovako etrdesetak godin, dobro obuen. Projde, okrene se, diskretno me odizad takne i pa rdonira samo za trenutak. Kako je to elegantno izveja, ka ko me uljudno pardonira, omar san vidija da jeman posla sa ovikon od svita. - Kolega Miljenko, kako si, kako zdravlje? Drago mi je ta te vidin. a u mu re: - A, eto, nije loe, a kako si ti, kolega?

- Naravski, sea me se? - A kako te se ne bi sia! Fin ovik, ne mui me da pogaan ko je, nego brzo upada: - Ja uvek na beogradskoj televiziji. Otkad te, burazeru, nema u Beogradu! - A, eto, niman vrimena, ali dou, skoknut u. - Pa da se javi, bre! - Ou, kako neu! - Ima moj telefon? - Ma ne triba, lako u te ja na. A sve se mislin: ma koji je ovo ovik, za Majku Boju? Di san ga upozna? Znan ja sa beogradske televizije Miu Orlovia, ali ovo nije Mia. Znan i Dunju Lango, ali ovo nije ensko, ovi je muko. Znan onda Nikitu, ali nije ni Nikita, ovi je lipi. A koji je onda ovo? Plete se riga - banda, jema iroko lice, ekransko, fotogenino. A da nije ovo Svetolik Miti? Nije, nije, Miti je mrav, a ovi je basji i bucmast. Nije ni kalja. Ne smi ti televizijsko, ekransko lice grezo pitat: "A koji si ti?" Ekranska lica nisu obina lica ka vi i ja, nego su osjetljivi, i ako ji ne pripozna, obisidu nos, uvrididu se... Sian se pri godin kad san sa Borison Dvornikon bija na beogradsku televiziju, pa smo se pozdravjali i jubili sa ekranskim licima a ja nikoga ne poznajen, ali isto se pozdravjan i jubin. A kako Boris zna da ja ne pantin lica, svjesno, namjerno, bacija me u velika govna. Izali smo iz televizije s jednon lipukaston enskon koju san, nara vski, pojubija ka i on. Seli smo u jedan lokal, popili po dva-tri bibita, lipo se razgovarali, smijali, i onda me on u botu pita: - Strie, evo da ne zna koja je ovo? - Ne pizdi, mali! - Evo da ne zna! - Ja ne znan, e! A znan je boje od tebe! - Evo sto ijad, platit u ti najboji obid, kai kako se zove. - Ma nee ti mene skuvat! - Ajde, reci, pogodi u tri puta! Navalila i ona: - Ajde recite!

Boris jon nito apje na uvo. Nadovezala me se i ona. - Ma kako te ne bi zna, ti si Milena Dravi. Pa je od smija ispod stola. Ona je pocrvenila. - Jesan li ti poapja da e re Milena Dravi. Njemu je svaka enska Milena Dravi - bruka me i nastavja: - Aj de, strie, kad ne zna kako se zove, pogodi a radi: je li glumica, pivaica, balerina, pikerka? Kiselo se smijala, ali duboko se uvridila i cila jon je krv udrila u glavu. Zaludu san se ja pokua izvu slakin besidan. Govorija san jon: - Jebe se mene koja si, glavno da si lipa i da si mi draga. - Ali isto smirit i utiit je nisan moga. I otad san se zakleja da nikad vie neu ekransko lice pitat za ime i posal. I zato ovega moga kolegu sa beogradske televizije koji me zaustavja na Pjacu nita ne pitan. Ni kako se zove, ni a radi. Sam mi pria. Doveja je dite u bolnicu u Djeje Selo. J e m a je niki maler s tonobilon i da ga je na servis. Odseja je u otel "Marjan" i morat e ostat dva dana vie nego je predvidija. Boji se da e mu falit oldi. Javija je svojima na televiziju i poslat e omar olde, ali dobro da me je trevija. Neugodno mu je pitat, ali, eto, naa se u neobranom grou. - Ma kolega, zaboga, svakome se to more dogodit. Nego ja ne znan koliko jeman pinez u ep. Vadin sve a jeman, kupin i munitu - svega ezdesetak ijad. - Evo ti, kume, pedeset ijad, a ovo munite neka ostane meni za veeras. Gren a jer me malo i sram a nisan jema vie, a on va di portafoj i uz plik crveni desetijadarki utira i moje bankanote. I kad san se udaljija vie: - Kako u ti, kolega, vratit? - Poslat e mi lako. Sutra e on primit pineze od televizije, a kako ja jeman sutra u jedanajst uri sastanak u otel "Marjan", on e tono u jedanajst ekat u kafanu. Oni as kad san da pineze, kako ji je vazeja, kako ji je stavija u takujin, zna san da me je privarija, da je izmislija i televiziju i bolesno dite i kvar na autu.

Pogleda san ga u oi i vidija kako mu se oi lupeki smiju. - Onda, kolega, u jedanaest? - Ne brini, bit u tamo. Vraan se prijatejima i pitaju me koji mi je ono. - J e d a n privarant. - Zato si mu onda da pineze? - A tako, jer san mona. Sutra u jedanajst pitan na recepciju otela "Marjan" za kolegu iz beogradske televizije. Nikoga sa televizije nima ove dane u otelu. Pari mi se vidit sa koliko e guta i veselja ove retke itat moj stari drug Jug Grizelj. Pri par godin zva me iz Beograda telefonski i pita me znan li tega i tega. - Ne znan. Odakle bi ga zna? - A on tebe dobro poznaje. - More bit. - Ma zna ga dobro, on ti je u upravi "Hajduka". - Znan jude iz uprave, ti tvoj sigurno nije. A ta ti triba? I pria mi ta mu se dogodilo. Ti ovik iz uprave "Ajduka" doa mu je ravno u redakciju i pria mu da mu se dogodija taki sluaj da je osta bez pinez. Omar e mu iz Splita brzojavno poslat. I J u g je da, di nee dat oviku iz uprave "Ajduka". Sva sria da nije ba puno traija. - I di je ba mene naa? - pita se Jug. - A bit e da te ita - smijen se ja. - Pa ta da me ita? - Pametan ovik, skroz te protija! Kako pie, vidija je da si naivna mona. Sad ekam da me J u g nazove i uzvrati iston miron. I kako ovi lupei, privaranti, hohtapleri znaju tono firme koje sva vrata otvaraju: TELEVIZIJA! UPRAVA HAJ DUKA! A ja san se smija i ruga Jugu kako je pa na tu baketinu. I ne udin se ja jugu, nego kako san ja moga ka luda naletit! A virujte: ovi moj je jema pravu ekransku glavu. eta a ne radi na televiziju. Da ga vazmu, ne bi falili.

Brodi i oteli Asti boga, a je lipo po na vikend! Mora da je bija puno pametan oni koji je vikend izmislija. Petak u bot i po pravac Lastovo. Ovo mi je prvi put nakon vie od godine dan da gren na ribe. Volin tunju, ona mi je bila jedini moj hobi, ali san i njega zapustija. S menon gre i jedan mladi kolega, estoki ribolovac, i nosi p u n u kantu rvi. Nije se vapor ni uputija a ja ve lein u kabinu. I lee ka Rimjanin izija san fetu crnoga kruva, 10 deki pruta, popija 2 prsta rizlinga pa zapalija, ita i zaspa. Interesantno da najslaje zaspen ba na bro du. Doma mi svaki, i najsitniji um smeta. Je li mi ena u kuini pere pijate, ja u sobu ne mogu spavat. Postajen nervoast. A na brodu trese, drma, klapa, zvoni, bati, a ja spavan ka anel. Probudija san se posli Veleluke; na cilome brodu ostalo samo 5 - 6 putnika, a pata uta eka me na stolu. Ni kako ne razumin zato su sve ugostiteljske usluge na bro dovima puno boje nego u otelima. Sve je puno boje i sve je puno cinije nego po otelima. I to san se opazija: dobroga brodskoga kuvara baci u otel i nita vie ne zna, sve je za boravlja i kuva spirine. Vrati ga na brod opet propiva. Pravi dobri kuvari uvik su jemali vee plae nego direturi. Danas se tuidu da su in plae malene i radidu bez veselja, priko voje, ka da su na robiju. Smini su mi otelski kolektivi koji plau kako nimadu koga, a nimadu ga jer ga ne moredu platit koliko triba, a ne moredu ga platit jer je taki pravilnik. Uloidu miljarde u otele, a kljunoga ovika ne moredu platit. Ka da kolektivu ko brani prominit pra vilnik! Jer jema kogi koji miritadu i dva miljuna na misec, a jema ji kojima ne bi da niti iskriat kapulu. Cilu no moj mladi drug preda i svaku po ure pali letriku i gleda na leroj da ne bismo zakasnili. U 5 uri me die. Di u u ovu u r u na ribe odit? J o je no. I zima je na moru. Jo jema frikoga burina. I motorin je vas mokar. I nije ovo lito, da triba bit na potu u svitanje, sad, u ovo doba, riba ne ji pri 10 uri, ali ne viruje on meni i tira me da gremo. Dvi ure triba nan do pote vozit.

a je ovo dolo da za uvatit kil ribe triba se do Lastova 6 uri vozit, a onda iz Lastova jo dvi ure vanka? Enti boga i ribi, jo e mi tribat za njon na Pacifik izlazit. Ka i uvik, motor ne pali. Drug mi se slomija vrtit manicu. I klanjce je izdera. Nee da pali bez spreja. I motori su se pogospodili, sprejon ji treba prait da se uputidu. Napokon je krenija. Uputili smo se. On stoji za timunon, a ja san se skupija na provu, puin i kajen. Nabija san se robetinon, gvante san stavija, vunenu kapu nataka, a jopet mi je zima, dren, tresen se, vas san pomodrija. Je li meni ovo triba, jesan li moga lipo u teplo ka ovik leat i gutat? More sve lii Dvi ure vozimo, a onda traimo brak i vrtimo se oko niki sik koje podmuklo viridu iz mora, a vali oko nji huidu i pinidu. Sunce je visoko skoilo a mi tek bacijemo sidra i poinjemo lovit. Nita. Ka u kajin. - Zakasnili smo - govori moj drug - riba vie ne ji. - Nije nego smo uranili. Jo ni poela grist. Pripomiamo se na drugi brak. Zbonacalo je i steplilo. Svuijen najpri kapot. Pa jedan demper. Pa drugi. Potegne prvi fratar pa drugi. Pa izasebice 3 kantara. Gospe moja, a je lipo! Ko ovo more platit? Rastvaran kouju, otkrijen prsi, gledan galebe, pivan, lovin, peren ruke, kvasin obraz, kosu, vrat, priporodija san se, pomladija, pomamija, izliija se, pari mi da mi je dvajst godin. Godinu dan nisan izlazija na more, godinu dan san izgubija po soban i kafanan, tumija, organizam ruvinava. Ni ma dekota do mora. More sve lii. Drug mi vue komaru, ja pica pa in za redon 2 ka ntara, svaki od 3 kvarta, ako ne i kil. Donili smo sobon marendu ali nimamo vrimena jist. Oko 2 bota poimje tramuntana. Gingolajemo se. I vitar tunje mrsi. Amo doma! Vrime je. Nee. Jo po ure. Vitar forcaje. Brzo kupimo tunje, diemo sidra. Ne upali li motor, gotovi smo, bacit e nas na sike. Veslat

emo, govori on. Bogati, a ne bi volija poginut nego uvatit vesla u ruke! Upalija je otprve. Restu vali. Zabililo more. Polije priko broda. Posremo, teturamo s vala na val, ka pijani. Jedan ga doeka i digne, drugi uvati i sputa. Kako sunce tinja i slabi, more se ei i kreije. Obuka san dempere, kapot, kapu, gvante i utira se oto prove. Nasru vali i svaki me tue po bubrezima. Ajme, majko, cilo e mi se intrame odlipit. Lein skupjen ispod prove i vidin samo komad neba, timun i na timunu ruku moga druga. Svaki as je die i pue u prste. Kad val digne provu, nestane neba i samo vidin uspinjeno more. Vien drugu: - Vei se da te ne odnese! Ne uje. utin ispod sebe sve mokro. Asti Gospu, a je ovo sad? Nismo sekali brod, ispod pajoli sve je puno vode. I sad se s obe bande priko rebar penje i izlije. Naglo se uspravin, opalin glavon. Ajme, okrvavija san se. Nisan, samo je gorac na upiu skoija. Gledan poda se: sve mokro. I kapot mi je mokar. I demper. I moja oto. I mudante. Izvuijen se vanka a eka me vitar i more. Prska po meni, zalije me. Koji trapac, koji patimenat! Popizdija san, dolazi mi da se svuen, da skoin. Nikad do. Dvi i po ure traju ove muke i patnje. a ne bi da da mi se bilo ti tren stvorit u kafanu! Sidit u "Belvija" i pit kafu. Di me vrag usrid zime na ribe nosi, je li to za me? Gladan, mokar, modar, smrznut, dovatija san se teple kuine i lipe spize i lega uz peicu na kau, more bit i zakunja 10 minuti, a eto ti moj drug. - Di si dosad? - Sprema san brod, namistija feral, prominija retinu. - Zato, a e ti to? - Pa je vitar, noas e bit bonaca i po emo pod osti. Tija san ga noen izbuat. Skroz lud ovik. Uveer, oko 9 i po, zoven telefonski enu. Zvoni, ni kor se ne javja. a je sad? Pa ovako vrsto spava. A znan, tankoga je sna. Zoven u 10 - nita. A da nije umrla? U ovu u r u ona je uvik doma. A di more bit?

Jedino da nismo platili telefon pa nas je pota iskjuila. Drug mi je ia svitlit. uja san oko 2 bota motor kad se vraa, i domalo evo ga, libi se u sobu. A u pet me tura: - Oemo li? - A di? - Bome na ribe! Ne bi da znan da u kita uvatit. Sad mi se triba barenko osan dan rekuperavat. Izaa je i domalo ujen motor kako klapa i udaljava se. A poera nisan doeka Ujutro najranije zoven enu. ujen zvoni jon telefon. Probudila se. - A di si ti? - Kako di san, doma, di u bit? - A di te vrag nosija sino? a si se proskitala? - Bila san vanka, slavila san. - A a si slavila? - Tvoj prvi penjun. - Oli je poer donija pineze? - J u e r prid podne. Ajme, ajme! Puste godine sanjan ti najsritniji trenutak u ivotu: poera na vrata, kako mi iz borete pineze vadi, u prste pjuje i broji, i sad kad se to dogodilo, mene doma nima! Infota san se, poludija. Kako ti moga dat bez moga pot pisa? Kako si smila primit bez mene? I a ti, boga ti aina i materinoga vlakoga, jema slavit moj penjun? Ja san ga odradija, a ne ti! A ona se smije, guta, puca od smija. - Zvala san ti na veeru i prijateje. Sve isto ka da si i ti bija. - Jesi li oviku dala manu? - Fala bogu, i to obilatu. Brzo san se smirija. Glavno da je penjun poeja kurit. Omar san veseliji. Vrtin se po Pasaduru koji je za me jedan

od najlipji detalji balote zemaljske, razgovaran sa radnicima na gradilitu novega otela, 11 miljardi investicija, visoka b-kategorija, pokazuju mi di e bit teraca, saloni, kuglana, disko klub, i ja znan da e bit tako lipo, komfortno, svi sa draji, samo nee bit personala, nee bit kogi i ja u se morat jidit i bogavat. I nikad neu razumit: kako se u nas lako najdu miljarde za gradit otele, a teko je na i jedan posto investicije za kadrove koji e vodit te otele. Proeta san se do Ublija, povirija u Dom armije i do Antine otarije, do butige i pilota, dakle obaa kompletno misto i svud se falija koliko san ribe juer ulovija. Uvatija san desetak kili, ali ne mogu, nikako ne mogu re desetak, uvik mi utee dvadesetak. Iz novega bufeta u portu izlazi jedan ovik i govori mi: - ta o meni ne pie, o meni triba pisat. - A ko si ti, a si? - Ja san najboji ribar na Lastovo. Juer san ulovija ugo ra od osamnajst kili. Tega ugora od osamnajst kili posla je po brodu prodat u Split. I kad su ga na brodu izmirili, piza je juto sedan kili i osandeset deki. udo jedno kako se na brodu smanjija! etan po otoku, sunan se, itan, marendajen, obidvan, zaspen, probudin se, popijen kafu, jopet etan i tek kad se poelo smrkavat, ujen motorin. Vraa se moj neumorni drug. Nosi novu lovinu. Pun veliki si ribe. Izdvojin arga od kila za veeru. Pijati prokuli i po arga meni je dosta! U nediju uveer, in je trajekt prispija, utira san se u kabinu. I u ponedijak ujutro s kofon ribe iskrca se u Split.

STAROST I MLADOST
UTORAK, 4. mara Naruija san obid juto u bot manje kvarat. Jo san vika: - Makarune ou, razumi li: makarune! Bunila se: - Makaruni te debjadu. - Jebe me se, neka debjadu, neka u me dojde dvista ki li, ali makarune ou. I u bot manje kvarat, u minut tono, da su na stolu! A doa san doma posli dvi. Pripala se, poludila, zvala telefonski sve prijateje, kafane, prvu pomo, miliciju, bol nicu... Dojden doma a ona plae, dre, u afane pada, kolonjon se razabire. - Di si dosad? - Na Rivu, bome! - Zato? a si inija? - Nita, eta san. - A a nisi doa kako si reka? - J e r me bilo drago etat, jer se nisan moga odlipit od Rive. Veliki dan Protumaija san jon da je danas za grad veliki dan. Riva je spaena. Jopet je Riva Rivon postala. Svit po Rivi eta, die, guta. Nima vie porki tonobili, prdenja motori, gadljive raznobojne late parkirane oto palmi. eta kako bog zapovida, ka ovik, ne tiska se meu tonobile, ne porkaje gae o parafange. Riva iroka, ista, lipa, mami te na etnju. Samo autobusi jo prolazidu, ali

ne smetaju i nee ni oni jo zadugo. Vidija san da svit eta Marmontovom. Nima straja da e te satrat. Kraj Prime nja nci vie ne triba semafor, mo pro s jedne strane ulice na drugu kad te voja, ne eka zeleno pa da svi ka stado ovac grunemo jedan za drugim. Split je bija izgubija Rivu, pritvorija je u saobraajnicu, parkiralite, a sad ju je jopet naa, dala se prednost oviku prid laton i Riva je propivala, postala je ono a je bila: najlipa Riva na Mediteranu. A mogla bi bit i na svitu, jer tek sad more je se uredit, osvitlit, prostrit tekate, dignit tende, iznit cvie, lumbreline, banke, i muike bi se moglo dovest, koncerte init, prestave prikazivat. Sad triba zamislit kakva bi mogla bit litnja no na Rivu. "Sto koluri daje nebo, more Split, a uz more lipa mladost udri u smij". Bili vapori okriedu se u portu i svitlost jin se gubi u konalu, motorini se vrtidu u nonoj etnji, sa gajeti otoani nudu grozje, smokve, svud su tekati, kamarjeri tredu, nosidu gvanere pune bibiti, muika svira, liedu se elati, debele gospoje sididu po entadan, vatadu bavu s mora i maedu se ventulan. Odrebatije pono, a nikor nee da gre doma. Matere jo etadu sa dicon u karoceti. Petak je oli subota, sutra se ne radi, sve je krcato svita i Vlaji se nisu vratili na selo, ni oni koji jemadu vikendice ne gredu na vikend, aj in je bilo Rivu ostavit. I a je interesantno - nikor se ne buni, samo oni prdonje motorbiiklisti koji su po Rivu inili zulume. I jedan stari Splianin posla me opirno pismo kontra novoga reima, jer oni koje su noge izdale, koji bol o srca utidu, kako e sad oni do na Rivu? I ako stojidu oko Rive, kako e sad oni odit u ambulante ili u opidal? Oedu li ji u portantine nosit? I mene su poele noge tradivat, i ja utin bol o srca, ali' ne dan se, jo mogu do Rive skoknit, a kad jo vie izduin, odit u polako, drat u se zida, pust u do Rive. Bude li o jute potribe, zvat u taksi. A ne daj boe ono najgore, ali i onda jema prva pomo. Svaki na grad, pa i Split se fali kako je on grad mla dosti. Isto ka da je sramota priznat da je svaki grad i grad starosti. I na to triba mislit. Eno Be, na primjer, di se kod starac makne pa se umori, eka ga misto za poinit, za

sest. U glavne ulice ak su veliki pitari cvia tako uinjeni da mo sest. Mladosti triba otvarat radna mista, a starosti ova sidea, odmarajua. Mi vie razbijemo glavu di e se mladost zabavit nego di e radit. A tribalo bi zapravo mislit kako edu se zabavit i odmorit oni koji su se naradili. I evo, pridlaen da se smista na Rivu udeseterostrui kapacitet sidei misti. Za razliku od zatvorene gospodske Pjace, Riva je uvik bila iroka, demokratina, plebejska, uvik otvorena svima doljacima i putnicima, furetima, i starima i mladima. Ona triba svakome ugodit. I svako da na njoj najde svoj sadraj. Dobro su govorili nai stari: "Nije ni mara magarac". Zabilila su brda oko Splita, govoridu mi da je noas i u Split snig poeja padat. Srion se nije uvatija. En ti snig i ko ga voli! Cila vejaa bila je vedra, p u n a sunca. Pada mi na pamet kako su novine donile sliku procvitani bajami. Cili san ivot radija u novine i ne spominjen se da je ikad prola i jedna vejaa bez te slike stabal rascvitani ba jami. P u n a mi je pipa rascvitani bajami! Da u vejai cvitaju bajami, to je u nas, u Dalmaciji, pra vilo, a ne izuzetak. Sino snig i bura, a danas jopet vedar, sunan dan. Lipo je vidit okolo Splita bila brda, a po Rivi punoj sunca razgolacanu mladost. SRIDA, 5. mara I danas je lipi dan. Nisan radno raspoloen. Tren na Rivu, ou etat, ou je izgutirat. I nervoast san. Veeras igra "Ajduk". Gledat emo TV prenos. ETVRTAK,

6. mara

J e m a naega svita kojemu nikako nije drago da e se pre na litnje vrime, odnosno da e se leroji maknit u r u

naprid. Bunidu se kontra te novotarije, a ne znadu da smo mi u Split jo pri rata, pari mi se od prvoga aprila, jemali litnje vrime. Moran priznat da i meni litnje vrime ni je drago jer san nauan veerat u osan uri, a po litnjemu vrimenu u osan uri se jo vidi, a ja ne mogu, ne gre mi veera pri vidilu. En ti ja veeru koja nije pod svion! Pari mi se da je marenda. Morat u spustit kontrine, zamrait kuinu, ugat letriku i onda sest i jist. I tokat e me u r u vrimena pri dolazit doma. Uru vrimena pri po u posteju. Volin litnje veeri, a one edu sad bit krae. Ukrest edu mi uru vrimena od svake veeri. Ali to je rentabilno vrime. Miljarde se uparadu. Miljarde kilovati, miljarde dinari. Besklasna riba A druga je sad stvar a smo mi sebini i volimo u r u li tnje veeri nego cilu atomsku centralu. a edu meni ute eni kilovati, oli ja iven na kilovate, ja iven na ure! Kad san ve spomenija stara vrimena, napomenut u i to da san niki dan u stare spliske novine od pri 50 godin ita kako je niki ribar kanjen globon i oduzimanjen ribe, jer je na pekariji prodava skue po 30 dinara, a cina in je bila maksimirana na 22 dinara. Riba je bila razvrstana u 4 klae i svakoj klai bila je odreena maksimalna cina. Naa antiklasna borba ila je u taku irinu da je razbila i klasne razlike meu riban, pa se sad sirotinjski bodljikavi karpuni i prezreni kantari puedu i izjednauju sa elitnim zubacima i komaran. Jedino je srdela ostala srdela i zato sad svak od nje okrie glavu, i kad je vidi u masama, zgnjeenu, gadi ti se. I ribari je znadu nazad u more iskriat. U sve lokale, pa i u najgrezije crne betule, zabranjen jon je ulaz. A od svi stanovnika mora ona jema najvee zasluge. Podigla je i kroz puste generacije odranila cilu Dalmaciju. A sad je degradirana, devalvirana, osuena, izolirana; ma ke i pantagane jon riva i glavu raznosidu. Narod je se odreka, mrzi je ka da mu je bila najgori dumanin.

A ja virujen da e jednoga dana i ta nesritna dobra na a srdela - muenica doivit potpunu rehabilitaciju. Stari svit sve je volija odreivat, klasificirat, maksimirat, tako da si sve moga znat unaprid. Gradi li kuu, oli da ne gremo na veliko, da li jolat postole, tano si zna koliko e platit. Svaku uslugu. Kad se, recimo, danas vraan s puta, ja uvik vazmen taksi od mula, odnosno od tacije do kue. I svaki put platin drugu cinu. Plaa se po kilometru, udaljenost je uvik ista, a cina je uvik druga. Deset taksija, deset razliiti tarifi. PETAK, 7. mara Evo san pronaa jedan stari spliski libret iz godine 1823. i tot mi lipo pie, da san se od mula ili od tacije do kue vozija karocon, platija bi osan dinari, ako je bila karoca sa jednin konjon; ako bi vazeja dvopreg, platija bi dvanajst i po dinari. Vonju do bolnice platija bi osan dinari, do Pojuda ili Osamice 15 dinari. Da stojin u Solin ili Vranjic, platija bi etrdeset dinari, do Kamena i Stobrea pedeset dinari, a kad bi me vrag odnija karocon na alku, triba bi se isprsit sto i osandeset dinari. Ili, dvopregon dvista trideset i pet dinari. Ako bi se vozija po gradu, obavezno bi me koija mora ekat kvarat od ure; izvan grada, u podruju opine, mora bi ekat cilu uru, a kad bi ia u Sinj, onda bi me mora obavezno ekat est uri. Dakle, moga bi komodno obidvat, gledat alku i lipo se vratit. I lipo pie da koija mora primit u karocu etiri put nika, pa kad svak podili po glavi, onda ni do Sinja nije bilo skupo. I nosaima su tarife odreene za svaku distancu po gradu: koliko kad jedan nosa nosi, koliko bez karijole, koliko sa karijolon, koliko sa karijolon na dva, koliko s eter kola. ak je bila odreena tarifa od dva i po dinara "za dopraenje putnika do bud koje restauracije ili privatne kue bez prtljaga."

I pacakaminima su odredili tarife za dimnjake u prizemju, za dimnjake kroz dva poda, kroz etiri poda; ta rife za tednjake, za male, za velike, za tednjake sa dvi peenjarke, za pekarne, parne kotlove i pripadne dimnjake, za gvozdene pei, za pei od majolike. Cila tudija samo za pacakaminske tarife! A neka mi danas ko kae koliko u Splitu zapada bilo koja usluga, osim brijake. Samo su brijaima ostale ta rife. A svak te drugi dere i koje kako oe. Jemamo puste slube, savjete, inpekcije i inpektore, a nimamo tarife ni cjenike. I meni se, ka jednome gradskome kroniaru, lako sna za svaki problem iz proli vrimen (koliko je u Split bilo kurab, koliko policjoti, koliko upirani, koliko se ta plaalo), ali kako i koliko se plaa danas - to ni dragi bog ne zna. Njanci ne znan poto je kruv. Ne znan niti koja su danas sve sredstva plaanja u upotrebi. Jer niki dan san vidija kad jedan ovik kupuje duvan i daje sto ijad dinari. Blagajnica mu nije jemala prominit. Izvadija je nike bone i uzeja cilu teku Kenta. Muno me bilo pitat koji su to novi pinezi u promet, a more lako bit da su bili i bonovi za marendu. Ostarija san, sve slabije se snalazin u modernoj proble matici; bija je zanji as da uteen u penjun. Subjekti i objekti Juer san na pazaru trevija moga staroga prijateja, profeura. Jo nije u penjun ali ve se sprema, ve mu je drago u spizu odit. I gremo mi dva od banka do banka, izabiremo, kupujemo karote, zeje, salatu, i kako je niki dan naa "Nedjeljna Dalmacija" pisala o masovnome picavanju, dok kupujemo, usput i razgovaramo na tu temu. - Ba u proli etvrtak - pria mi profeur - nai ma turanti jemali su bal. Zabava in je trajala do zore i, naravski, u petak nikor od nji ni doa u skulu. Ajde dobro, neka ji vrag nosi, jemali su bal, dimili su, slavili i ostali doma krepavat, i progleda in kroz prste. U subotu skule nima, i njima je abato inglee, i onda in je sutradan nedija,

jopet nima skule i mogli su se lipo i odmorit i spremit. I u ponedijak eto ti ih, ali bez bori, bez libar, skupili se u razred i pivadu. Doli profeuri da e odrat svoje satove ali maturanti ni ut. Kakva nastava, needu oni danas na stavu! Oni oedu pivat! I svi, do njanci jednoga, muki i enske, izali vanka u grad pivat. I a in ti mo, mo in jedino puvat jer oni su u novoj koli subjekti nastave. - Ajde, bogati, subjekti govori, a a ste onda vi, pro feuri? a ste vi postali sad objekti? A ke, i mi smo subjekti! - A ko je onda objekt? - Nikor, nima vie objekta. J e m a d u prav dica a masovno picaju, a e in i taka nastava bez objekta! A od sami subjekti njanci jednu prostu reenicu ne mo sastavit. A onda, u "Nedjeljnu" san niki dan proita miljenje, ne znan je li pedagoga oli psihologa, da nisu dica kriva a biidu sa satova, a picajedu i bruajedu, nego krivi ste vi, profeuri, niste uspili uenike zainteresirat, satovi su van dosadni. - J e , to priznajen - odgovara mi profeur - puno je in teresantnije i zabavnije po na matineju u kino "Tesla" nego u skulu. Puno je zabavnije gledat Hopa-cupa u kre vetu nego sidit u klupi i zajebavat se matematikon. I a bi sad mi profeuri morali od nastave uinit pa da n a n satovi b u d u zabavniji od Hopa-cupa u krevetu? Oemo li u skulu vodit striptizete da in se prid ploon svuiju gole i etaju izme klup, oli da mi profeuri inimo striptiz, da predajemo goli golcati, ili, ako in je i to dosadno, da za kaledron inimo stoj? I tako, uz razgovor, obali smo pazar, bikarije i rastali se na pekariju. On e doma pa u skulu na zabavu, a ja na obid pa u posteju. Isto je meni zabavnije. Sve se budi Evo n a n i premalie. Sve se budi, sve se die, sve je ivnulo. I ja utin premalie, utin ga duboko u kosti.

Kosti su mi ivnule, i ne samo da ji utin nego me bo lidu. Sino san seja u sobu na tapet i vrtija nike libre. I kad san se tija dignut, nisan moga. Zoven enu da mi da ruku. Nee nego da se sam ustanem. Jo je i drukala: - Ajde, jo malo, vidi da more! Kad san se napokon diga, pljeskala me i vikala: - Prooda je mali! Cila me ploa odizad boli. I kad ustanen, ne mogu se uspravit. Upiren rukan u plou, drecajen se i 10 mi se minuti oe dok ponen normalno odit. En ti taka premalia koje samo u kostima uti! A jo pri dvi-tri godine premalie mi se javjalo drugin, veselijin sinjalima. Nita se vie ne budi. Finili su, Mare, bali!

LIPO LI JE U SPIZU ODIT!

UPO MARA MISECA Osladilo mi se odit u spizu. Nisan dosad ni zna koliko je to lipo. Nae ene i matere koje su cili ivot odile u spizu prikaivale su nan se ka velike muenice. Trkale bidu u grad, na pekariju, na pazar, po bikarijan - i po buri, po ledu, po kii i snigu, i liti, kad zvizdan poludi, kad zemja gori. Spominjen se kad bi mi se pokojna mater spremala u spizu, kupila bore, gledala koliko pinez jema jo u borin, i ako bi vanka bilo grubo vrime, dok bi se pripremala, sve bi ronjala: a nju sve toka po ovoj argovici, po ovome ledu odit vanka, zepst, trapacirat se i bolest na se napsat, a sve za vau kurbu gujcu! Otac bi naivno naletija: - A ti ne ajde! Oli ti je o glavi? - Ne ajde, e? Lako li je pizdit! A a ete derat? Liti ista pisma, samo u drugoj varijaciji. Umorila se, spotila, uspuvala. a nju toka po ovoj egi? Sva je u jednoj vodi. Naprtili smo je ka najgorega tovara. Koju ona rtvu ini! I sad pod stare dane, ona se mora trapacirat. I ba je jutros na pazaru trevila jednu finu gospou i ta jon fina gospoa govori: - Gospoo moja, nije to vie za vas, oli ni ma koga mlajega u kui da vas zamini? Ajme, ako se ti mlaji javi, pogotovo ako je to nevista ko ja se ponudi da e ona spizu init. - Ona, ona e je zaminit, a ne zna ko jon glavu nosi! I ona e po u bikara meso izabrat, znat koji je poicjun. A zeje koje e donit ne bi ni prasac jija. I ako bi se dogodilo da bi se zaista razbolila i ne bi u spizu ila nego u posteju ostala, onda bi jon se na posteju moralo do kazat a se to kupilo.

I sve bi izgadila. - Ovo, ovo si kupila, i ovo ti zove meso? Di su ti oi bile? Pa te ovako privarija? A crno je ka sukno, a vidi kourine, lojetina, bii, s oiju mi ga nosi da ne izrigan! I riba ni vajala, smrdila je, poela se raspadat. I pome nisi znala kupit, i pome su gnjile, a vidi koji je kumplir ku pila, ve je proklija, a zeje, zeje da je skupjala oto banka, boje bi izabrala! I ve sutradan, i kad ju je sa svi stran probadalo, i kad je utila bol o srca, ona bi se najranije digla i u spizu trkala. I koliko pamtim, a to je pedesetak godin unazad, uvik, uvik je vladala velika skupoa. Uvik se tuila da nije lako po ovoj skupoi u spizu odit. Kad vidi cine, koliko deru, templa te zabolidu. I uvik, uvik je ponavjala da dolazi vrime kad e se pinez u boru nosit, a spiza u borin. I jednoga dana vratila se iz spize, iskrenula bore, po tuila se na skupou, sela za stol i umrla. U ivotu nisan trevija enu kojoj nije drago u spizu odit. I a kod gredu starije, sve su ee. I ne udi me to, ali me zaprepastila injenica da je i mene - okad san u penjunu - to uvatilo. Osladilo me je. Zamislit nisan moga da muki u spizu gre, bore nosi. Ta kve jude koji su se sa enskinjan miali i enskin stvarima bavili, u Split se pogrdno zvalo enska pravda. U staro doba, kad pederi nisu bili u modi, oni su sma trani jednon vrston pederi. Bilo je dovoljno da me dva-tri dana, kad se nije dobro utila, ena poaje u spizu i ja san se vas okrenija, infeta, oduevija. Najpri san se bunija: di u ti ja spizu init, di u ja bore vu? A ko e od srama? Da mi ko ree: vidi ove enske pravde! Osin toga, ne razumin se, ne znan ti ja kupovat, osin duvana i novin malo san a u ivotu kupija. Teko, muno mi se bilo sa jednon boron uputit, ali san se uputija, teko me zaustavit. Sad se ujutro karamo ko e po u spizu, ja oli ona. I kad najee ujutru radin, a ona mi predloi da bi ja danas moga po, sve ostavjan i letin vanka.

Drago mi je obilazit banke, kupovat, vu i doma na stol iskrenit: - Gledaj a san ti kupija! Svake gracje boje! - A koliko si sarija? - Jebe te se! - A ko e sve to izist? - Prodrit e se, ne boj se. Niki dan, kad san se vratija iz spize i sve na stol istresa, pita me: - A di je novina? Zaboravija si "Slobodnu". - Nisan zaboravija nego mi ni doteklo. Zanju pet dinari kupija san petresimul. I svaki put isto. Koliko pinez odnesen, toko potroin. Uvidija san da su najvea, najgora napast samoposluge. One najvie pineze gucaju. Samoposluge su izmiljene sa mo za must svitu pineze. Ulize da e jednu stvar kupit, recimo bocu vina, a u boru natrpa deset artikli. Kako gre po samoposluzi, sa ma ti ruka leti i bacije u koaru. Uvidija san da je daleko mudrije kupovat u staru klasinu butigu, vazme samo ono a ti triba, za to si i doa. Samoposluge su manjabeci i pametan potroa mora bi ji zaobilazit. Pogotovo one najvee. I premda to znan, jopet gren, jopet upadan i svaki put iznova inin iste gluposti. Niki dan san i katulu puntini kupija. Nikad mi u i votu puntina nije pala na pamet, nikad mi nije tribala, a sad gledan po kui, mirin zide ta bi moga obisit. Vidija san jednu linu brakuju. Kad bi bilo muholovac, ka u stara vrimena, sad bi moga puntinom jednoga u trop zalipit. Najtee mi je kad donesen meso, a ona me pita da ko liko s a n to kupija. Odgovorin: - Osamnajst ili dvadeset ijad. - A koliko tot jema? - a koliko jema? Reka san ti dvadeset ijad! - Znan, ula san, ali pitan te koliko jema, koliko kili, deki? - Ne znan. - Kako ne zna? - Kako u znat, oli me reka? - A nisi gleda u balancu kad je mirija?

- A nisan, nisan se sitija. Odluin odsad gledat na balancu, ali svaki put kad mi miri, zaboravin. Kad kupujen na pazar, poimje mi bit drago karat se, cjenkat. Pri san dava koliko bi mi rekli, a sad gutan spu stit cinu za dinar, za dva. Savreno mi se jebe za ta dva porka dinara, ali jopet to nikako smatram za svoj lini uspjeh. Niki dan kupujen na pazar sir. Komad sira. Izmiri mi. Koliko? Pet ijad. - A poto je sir? - Po petnajst ijad! - A koliko ovod jema. - Trideset deki. - Jema bar dva deka manje? Bez rii me vratija 3 dinara. Uvatija san sebe di eni laen. Bez ikakve namjere, bez ikakva smisla, reen da san potroija manje nego a stratin. Potroin li 30, reen dvajst i pet. Ne znan zato. Pripa san se - kad tako laen, oli se u ensko pritvaran? Zato ne reen da san potroija vie? Ne znan. A kad ona gre uinit spizu, a ja u etnju, opet u s p u t svratin u butigu i kupin bilo ta. Ne mogu se vie doma vratit prazni ruk. Donesen koju konzervu, komad sira, botilju vina oli bar deset deki pruta. Kad san ve spomenija prut, uoija san da ti prut miridu sa karton. A u talijanske san novine proita da trgovci samo na tome, samo na karti na kojoj miridu prut, zaradidu, pari mi se, etrdeset miljardi liri na godinu. Najveu zabunu stvara mi kruv. Oko kruva nastala je taka zbrka da nikor vie ne zna koliko zapada kil. Niki dan san kupija glavu sojinog kruva (jer stoji friak eter-pet dan) i platija ijadu i sedansto dinari. A u glavu tri kvarta od kila. To oe re da je kvarat esto dinari. Ako je glava pakovana, odnosno zamotana, onda je dvista dinari skupja. Jema bit da je ti celofan u koji je kruv zamotan pozlaen. Sigurno je pozlaen jer drukije gram ne bi moga zapast dvista dinari. Mala glava kukuruznog kruva ijadu i po!

Ne samo da su razliite cine prema vrsti kruva nego jema bit i prema formi, jer i enini kruv - prema tome jesu li drece, truice, kornete i kako li se sve zovu - j e m a drugu cinu. I postaje slastica. I tako se kruv na svagdanji pritvorija u slakusariju. A ako je tako, onda ne razumin zato se kruv ne prodaje po paticerijan. A jopet, vie od svega impresionirala me kapula. Niki dan san se iz spize vratija sa velikon ikolaton. Kolika je - u boru mi se slomila. Popizdila je. - A a si poludija, ikolatu si poeja kupovat? - A vidi kolika je, jema u njoj deboto kil. - A kapulu si zaboravija! - Nisan zaboravija, nego nisan tija kupit. eter ijade kil, a vidi ovu ikolatu, jema je grickat 3 miseca a 3 ijade i 600 dinari. I mortadela je cinija od kapule. A narane koje su se pri rata samo za bolest dici davale, duplo su cinije od kapule. Kil kapule - dva kila narana. Sve se priokrenulo. Najist se kruva i kapule postaje ve liki lu koji ritko ko more sebi priutit. Ali zato svak more jist mortadelu, ikolatu i naranu. Gospodska spiza posta la je dohvatna najirin narodnin masan, a narodna spiza - kruv, kapula, faol - pritvorila se u elitnu. I kad je kapula eter ijade kil, onda se mora izgubit svaki kriterij, i kad kupuje, vie ne zna a je skupo, a cine. Boca najfinijega vina 3 i po ijade dinari, a kapula 4, onda je vino cine. I meso mi se ini jeftino. I riba na pekariju. Sad razumin zato je enskan drago odit u Trst trgovat. To mora da su jo vei guti nego odit u spizu. Otkrivadu se nove butige, novi artikli, minjadu se i brojidu pinezi, tre se, vue bore, gleda se i tivaje kupjena roba, inidu se konti, vas si u trgovini i na nita drugo na svitu ne mi sli. I zabavja se ka da si u teatru. Razgovara sa sviton, sklapa poznanstva. I jema bit da svi judi kad gredu u penjun otkrivadu tu dra kupovanja, trgovanja. I inovnik, i radnik, i dotur, i profeur. I a je vano, jema zadatak, jema posal, ne luta besciljno nego zna di sve jema po.

Vrime ti leti. I kad gre u spizu, onda sam sebi kom binira jelovnik. Vidi na pekariju ubotnicu i siti se: "Za predjelo ubotnica na salatu". Do nje su gavuni. I malo ga vuni pofrigat. Obid ka bog! Znan da bi bilo pametnije itat, pisat, ali a mogu kad mi je ovo trista puti draje. Evo je i kia poela a ja letin vanka sa dvi bore. Moga bi, ini mi se, ivit 3 ijade godin a da nikako ne svatin ti odnos cine i robe. Za svu robu, osin jia i pia, ja ne znan je li skupa oli jeftina. Dogodilo mi se niki dan u Ravennu da san u izlog vidija niku jaketu i ispod nje proitan cinu - sedan ijad i devesto liri. Nije skupa, ali nije mi ni draga. I a e mi jaketa? Pri jateju koji je bija s menon govorin: - Eno ti je pa kupi, isplati se, njanci osan ijad liri! On se boje zagleda: - Ma nije sedan, nego sedandeset i devet ijad liri! Eto koji san ti ja trgovac, jaketu od sedandeset i devet ijad liri ja ne bi kupi ni da je sedan ijad liri. Tako mi se jedanput u Trst dogodilo da san vidija u izlog lagani litnji vetit i na nj oznaena cina od dvadeset ijad liri. Omar ga gren kupit. Govorin prodavau da mi pokae oni vetit iz izloga od dvadeset ijad liri. udi se on: - Koji to vetit? Vetit od dvadeset ijad? Vodin ga isprid izloga i lipo mu kaijen: - Eno oni sivkasti! Pie: dvadeset ijad! Puca ovik od smija. - Ma nije van vetit dvadeset ijad, ono je kai dvadeset ijad! Vidite da je cedulja okaena o kai. A nita, onda mi dajte kai! I tako: uliza s a n kupit vetit, a izaa san sa kaion. Oemo li nokte grist? Kad okinen nokte, ja onda tee pien na makinju. Oli ja to u redu uinin? orav san, nervoast. I jo nikako i znan okinit nokte na livu ruku, ali noice ne znan drat

u livoj ruci i desnu uvik iznakazin. ena mi je jo oravija od mene, i okad mi je jedan put s nokton okinula i komad mesa, sam to inin. Zar nije udo da u Split nima ejade di uinit manikir? Sad ete re da san se pogospodija. Sian se kad je u Split otvoren prvi manikir, onda su ondanje humoristine no vine zajebavale kako je to puno potribno, jer u Split jema sve vie svita sa porkin prstima. Primitivno dozlaboga! Split danas jema dvista ijad stanovnika, to je 2 miljuna prstiju na rukan, a nidir ne mo nokte uredit. Jer jema bit da je pokvareno, gnjilo, nazadno, buroaski jemat uredne ruke. Bavimo se i turizmom, miljun stranac projdu kroz Dal maciju, a prvi najblii manikir je u Zagreb. Interesantan smo mi turistiki grad, interesantna je ci la regija. U prospekte bi tribalo turiste upozoravat da no su sa sobon i noice. Ko nima noice, oli ne zna s njima baratat, ti more lipo grist nokte. Kako to objasnit da Split nima manikirske usluge? Jemamo salone o lipote, inimo masae, maske, gremo u saune, duperajemo pomade, kolonje, jemamo i pedikere za njegovat noge, a samo smo ruke zapustili. Rukan radi mo, gradimo, stvaramo, branimo se, ranimo, ruka je mirakulana, ruka je stvorila ovika - a mi smo se okruili sa svima servisima na svitu - osin servisa za ruku. inimo konfujun ako nan se tak na postolu iskrivi, ako maamo gae, i omar tremo u postolara oli u istionicu, pade li nan u tinel malo piture sa zida, zovemo pitura, njegujemo kose, tremo u najbojega brijaa, svaki dil auta uvamo ka sveto otajstvo, a ruku zaputamo, potcjenjujemo ka da je najgora traca, ka da je lata na putu naena. A ba ruku bi tribalo najvie jubit, iskazivat jon svaku ast i njegu. A u nas njega ruk je samo za kurbe i pokvarenjake. Samo za one sa porkin prstima!

NAJLIPI STANDARD NA SVITU

PRVI DAN PROLIA Nazeba san, bolestan san. Slinin, kajen, ripjen, bulsajen, i svaki p u t kad zakajen, ka da mi ko tenperinon stre u grlo. Okle vie ova bulsa izlazi? Prizlovojan san, nemoan, za nita niman voje ni force. A koliko san se uva i pazija da mi se ovo ne dogodi! Od jeseni se pomnjivo uvan i ve san likova i govorija da je posli pusti godin ovo prva zima koja e mi pro lio. I Bog je reka: uvaj se i uvat u te. I kad je zima ve svrila, bilo je dovoljno da mi budnost samo pet minuti popusti. Tano znan di san to uvatija. Malo me bilo po u Ravennu pa me eter d a n a posli vrag odnija sa "Ambasadoron" i u Pekaru. Volin brodove i vijae na kratke ture. Do Pekare mi je ka i do Lastova, a ne mo uvik ni u Lastovo odit. Popija san na brodu prst vie i u kabinu san zaspa in san taka posteju. Ujutro se budin: nos zaepjen i kakje me u grlo. Oo, a je sad? A okle ovo pue? Asti onu Gospu: pirja na tropu kabine kroz koju do lazi frika arija okrenuta je prema mojoj posteji i gaa me juto u glavu. Brzo skoin, okrien pirju, zaepljenje ugamanon, ali kasno je, uinila je svoje. Mogli su tako stavit i top pa pucat u me dok spavan. Sve mi se skupilo u glavi, bit e mi i nabrekla. Sigurno jeman i koju u n c u fibre. Neka me, kad me vrag aje po putima, a jesan li lipo moga doma stat? Kako Pekara nima siguran porat, usidrili smo se ezde setak kilometar juno, u Punta Penu. Doli su autobusi po putnike i svi su ili u Pekaru, samo san ja osta na brod.

Lea san, ita, igra trijumf sa mornarima. Partili smo po kii i jugu i vanka na moru cipalo nas je sa devet i deset bofori. Blidi putnici teturali su u kabine, a kad san se i ja utira u posteju, uja san kako se bidan svit mui, stenje, riga... Ne mo spavat, iz posteje te ita. A svud okolo rade lavandini, pua se nad kondutima voda, stenje se, gui... Jo me zovedu da gren s njima petnajst dan po Medi teranu. Ne kodi mi more, ali ne bi za sve miljarde! Na svit zovu na ta krstarenja po Mediteranu zimi, a liti gredu fureti. Mogli bidu slobodno ta petnajstodnevna mediteranska krstarenja reklamirat ka poziv na petnajstodnevno riganje. Mogu zamislit te bidne nae turiste iz unutranjosti kad se danima gingolaju u fortunalima. J e m a ji, ujen, koji dojdu u taka stanja da ponu halucinirat. Evo 5 - 6 uri priko ove nae lokve i meni je p u n a kapa. Usrid lita, je li malo maetrala, svaki drugi na otoanin riga, pita kanjce. Jeste li se opazili: kad se nagnu priko pa lube, uvik iz nji izlazidu rii. Uvik rii koji letidu noeni vitron. I kad sidin na palubu a pome gingolavat i priblii mi se koji na otoanin, omar ga pitan: "Jesi li jija rie? Ako jesi, bii od mene!" I nikako ne razumin: zato uvik obidvaju rii? Bilo bi in uputnije jist makarune. Cili ivot su vezani s moren, a je li malo bave, od Braa, od Fara do Splita dojdu krepani, bolesni. Koliko se tek na pati bidan Bosanac, Slovenac kad ga petnajst dana usrid zime remenaju po Mediteranu! Prvi put nisan u inostranstvo potroija njanci dolora. Zapravo jesan, kupija san na brodu za devize teku duvana. Ni na nae brode ne prodaju vie za dinare, samo u devize. Di kod putujen, uvik nosin vie pinez nego mi triba. Va nka pogotovo. Ne volin putovat ka siromaj. I a kod gren stariji, sve vie nosin. O straja. Prijatej me na brodu pita: - a misli kupovat? - Nita, a u kupit!

- A a onda nosi toko pinez? - Neka se najde, a ja znan a se more dogodit. More bit trajk, mogu nogu slomit, mogu se razbolit, more mi vapor ute. Svata se more oviku dogodit. I carinici uvik gledaju koliko pinez vanka iznosi, a ne zanima ji koliko si od tega vratija. Jugo dere, brod posre, kripje i u posteju s bande na bandu letin. Ne mo itat. Sa kabelina poletili su mi katula duvana i uferini. Lizen po podu kabine i train di su pali. Kad bi ovo trajalo dva dana, u more bi skoija. Volin umrit nego patit. Grube stvari padadu mi na pamet. Je li ovo poinjen halucinirat? Vaja se, kripje, gingolaje, a ja kajen, ripjen i fibra mi skae. edan san. Niman nita za pit. Rano se dien i gren u salon, popit u aj oli konjak. Boje konjak. A e, salon zatvoren! Posada spava. Zima jednoga lava Tri dana ve lein, inin kapote, krepajen. Ne radin ni ta, ne mislin nita. ena me tira vanka. - Usmrdit e se - govori - izajdi malo na ariju, boje e ti bit. Izaa bi, ali niman force. Ovo ti je zima jednoga lava. I dosta je dvi unce fibre i omar je gori od pantagane. Rastegla se ova zima. Prvi dan premalia a ja kupujen jo metar drv. tuva me je u kuinu i po cili dan gori. U sobu ne ulizan, spavan u kuinu uz tuvu, ka sibirski muik. Sunca, sunca mi dajte! Da jeman pinez, uvik bi trka za suncen i ivija tamo di je lito. Ne tribaju mi etiri tauna, dosta je meni oni jedan, litnji. Interesantno je to kako se sklonosti ovika minjaju. Sve do pri par godin volija san no, letriku. I ja s a n ka i tenor Noje u zoru petava suncu roge: na, a e mi ti kad jemamo letriku! No me godila, nou san se skita, zore eka, estoki san noar bija, a sad za suncen tren.

in je lipi dan, omar tren vanka, na sunce se ka guerica grijen, utin kako mi kosti ka melem blai. Mogu re da san tek sad otkrija sunce. A noi koje su mi uvik bile lipe, kratke, sad su postale grube, duge, teke. Dan brzo izmie, bii, a noi se rastiu, zgunjavaju i bit e sad tako sve do kraja, dok sve ne po stane crna gusta no bez izlaza. To je ti hod od sunca ka luminu. Svaku no preda oe li zaspat, eli ta pri zaspat, ka da e te san izliit, i nikako blesavo, kretenski misli da e se ujutru posli prespavane noi utit boje, i ka ne bi se niti zaudija da ti priko noi, kroz san, zubi u ustima narestu. Ti se budi a svi zubi u u s t a i bit e lagaan, svje, mo e trkat, na balun igrat. I onda se budi sa jo linijin, jo sporijin pokretima, i sve uobiajene radnje ini tee nego si ji juer inija, i sve debulece jo su izraenije. I misli sad je dan prid tobon, cili dugi dan, ali nisi se ni okrenija, nisi se ni uputija a ve je veer. Ko to zna kako i zato dan biva sve krai. U ditinjstvu dan je beskonaan. Svaki mi je bija dui nego danas go dina. Bilo je vrimena za sve, za kupanje, igre, skulu, skitnje. Miljardu doivljaja u jednome jedinome danu. Ovo sad nisu dani, ovo su retaji od dana. Lau i varaju nas oni koji danas miridu vrime. Minute nan za ure po dmeu. I lupei bezobrazni, nemilosrdni nan onda noi rastiu. Ka da se tako dan da refat. Da mi barenko jedan jedini dan ostavu netaknut! U kaleti sv. Ivana Sino mi se dogodila udna stvar. Ko zna Split i kaletu sv. Ivana, nee mi virovat. Rei e da san izmislija. Kaleta sv. Ivana je najtinja ulica na svitu. Bar ja uu nisan vidija. Debeli se moredu tuda provu jedino ako se stavidu treso. jor Bepo u "Floramye" fali Spliane koji su bili tako pametni da su napravili uske kalete di te tonobil ne more satrat, a u kaletu sv. Ivana njanci biikleta. A sino me u kaletu sv. Ivana udrila biikleta! Prolazija san miran, siguran, ka i uvik u ovoj blaenoj kaleti, a iza

sebe ujem pi... pi... pi. Jedan momi na biikletu, koji je justima inija ka trumbeton, usrid kalete opali me guman po nogan a timunon u kinu. Ponera san ali san isto na noge osta i zida se uvatija. - Jesi li poludija? - vien na maloga. - A jesan li van inija sinjal? I iza njega jo tri njegova druga, sva tri na biikletan, kroz kaletu sv. Ivana vozu. I svi justima trumbetaju. I pravdaju se dica: - Mi stojimo ovod doli na Voni trg. Ko se ikad n a d a da e vozilo, makar to bila i biikleta, oskvrnit svetu kaletu. Jemadu dica prav! Kad kamioni moredu gnjeit i detrigavat Pjacu, zato oni ne bidu mogli oskvrnit laganin biikletan kaletu? Priko svake mire Kroz godinu dan, od sinja do sinja miseca, spiza je kreila 30 posto, a ostali trokovi ivota tek nito ma nje. Puno je to 30 posto! Priko svake mire! S kin god govorin, svak mi se tui da su mu primanja ostala ista, a niki da su in ak i umanjena. Ako je to tako, onda je to strani pad ivotnoga standarda. A ne vidi se. J e m a bit da nan je standard bija tako visok da mu je pad od 30 posto neosjetan. A onda na ovik i ne vodi puno konta o tome standardu, ne uzbuuje se ni kad mu reste ni kad mu pada. Pari mi se, da nima statistike, na ovik ne bi ni zna je li mu standard pa oli se diga. Kako e znat? Ji, pije, pui, izlazi vanka, vozi se tonobilon, kupuje robu, gre u ite. Evo, na primjer, gren sest u "Belvija". I ritko kad najden stol. Uvik sve puno. I to mlaarije. Boga aina i materina koliko bi to tribalo standard da pade pa da naj den malo mista! Gren u kino, nima karat. Kupujen kartu u verc. Karte za plac kontra "Hamburgera" ni bilo za lik. Plaali su ko liko pita. A standard pa! Kupuju se tonobili ka ludi. U file za tonobile stojidu. A vonja in se ograniava - par-nepar, vikendi - i jo e se vie ograniit.

Nita ne razumin. ovik kupuje postole da ji nosi, ije vetit da ga obuije, a tonobil kupuje da ga vozi. Ako se ograniava vonja, prodaja bi morala past. Ako je jo pa i standard, onda bi po logici malo ko to nobil kupija. A kupuje se sve ee. Zemji skae cina, stanovi se kupujedu ka da su zjogatuli, a to bogami nisu znaci ruenja standarda. Ako pada standard, onda je manja potranja, a kad je manja potranja, cine ne restu. A u nas restu svaki dan. Kako to: pada standard, manje je pinez, a reste potronja? I to san se opazija: o padu standarda uja san govorit u forumima, u intitucijan. Kad su najavljivali ekonomske tekoe, restrikcije, pad standarda - bili su ka malo priplaeni. A jedan na drug me pita: - A a ti govori? - A a u govorit, nita! Smijen se. Jebe se meni za pad standarda. a me more pogodit? Ako mi pade standard, produit u ivot. - A kako? - Lipo! Sad puin dvi katule duvana, i smanjit u na pola. Popijen dvi boice. Pit u boicu. Manje u bit u zadimjene lokale, a vie na arju. Manje u se vozit, a vie pjeait. Mira za ovika J e m a judi koji cili ivot govoridu a nikad nita nisu re kli. A o svemu govoridu, a nikad ni o emu jednu jedinu misal da su oblikovali. Ali, srion, jema i oni, ritki, koji malo govoridu, ali uvik nito reu. Svaki susret s njima te bar malo obogati. Na Pjacu trevin barba Luku. Osamdeset i sedan mu je godin, a ka momak je. Na nj samo kouja i jaketa. Bez kapota, bez dempera. Na brzinu, u letu, skaemo s teme na temu. Dotaknemo se i naega standarda. - Na standard je - govori mi - najlipi standard na svitu.

- Nije mogue, barba Luka, pretjerali ste! Ne moremo se potuit, ivemo dobro, ali di je, recimo, vedska, a di smo mi! - Onda me nisi razumija. Nisan ja reka da jemamo najboji nego najlipi standard na svitu. Puno visoki standard umrtvljuje smisal za ivot, ovik postaje pasivan, pada u diperacjune. Spomenija si vedsku. Tamo se ia droga i najvei je procenat samoubistvi. A u nas ti uvik nito fali. Mora bi aktivan. I kad gre u penjun, jopet te toka malo radit, i to je dobro, ta aktivnost, razumi li, to ovika dri. Ne smi se opustit. I zato je ovi na standard najlipi na svitu. Juto je mira za ovika. Razgovarali smo, naravski, i o fuzbalu. uja san novu anegdotu koju moran zabiljeit. - Igrali smo - pria barba Luka - u Sarajevo 1923. go dine i tu utakmicu morali smo dobit. Objasnin igraima kako emo igrat, a spojkan zabranin da se vraaju priko centra. - Ne budu li se dvi spojke vraale i pomagale obrani, uvatit emo gol - upade bek Janko Rodin. - Vas je pet u obranu, i na vrata Gazari esti, dakle vas je est, a samo se s jednim balunon igra. I kako morete primit gol? - I kako je, barba Luka, svrilo? Jesmo li tukli? - Naravski, etiri i jedan za nas. - A kako smo to primili gol? - Iz elfera, bome!

FENOMENALNI REKORDI PEKARIJE

SUBOTA, 22. mara Jutros san vidija di se na pekariju prodaju arkaji, od nosno ovice, po 30 ijad dinari kil. To je novi rekord u skoku cina. Pitan se di su granice juske moi? Pri me zanimalo di su granice juske moi u porskin disciplinan. More li ovik skoit u zrak 3 metra, oe li ikad sa motkon priskoit 6 metri, je li mogue pritrkat 100 metri ispod 9 sekundi? Vie me ta pitanja ne muidu. Interesantnije mi je pratit rekorde u skokovima cina. Svaki dan ruidu se stari, a po stiu novi, dosad nezamislivi rekordi. Oborita riba dosizala je cinu od osamnajst-devetnajst ijad, i pri godinu dan parilo je da e dvadeset ijad bit gra nica sna. A sian se da su niki dan, ba osmoga mara, ti datun precizno pantin jer je bija Dan en, zabiljeeni novi apso lutni rekordi koji se nisu mogli niti zamislit. Toga jutra karpine su se prodavale po dvadeset i osan ijad dinari! I tako je ta granica snova naglo pomaknuta od dvadeset na blizu trideset ijad dinari. Pomnjivo san pratija kad e se i ti rekord sruit. Nije mi tribalo dugo ekat. Samo etrnajst dan posli, dakle 22. mara, arkaji oli ovice probili su zvunu barijeru. Moran priznat, bili su to lipi friki arkaji i inili su mi voju. I dragi su mi arkaji, lei i peeni. Isto ji nisan tija kupit. Reka san prodavau: - Jesi li ti lud ovik? Ko e ti dat 30 ijad za kil ar kaji? ene su se skupile oko ploe, komentirale, nekale, dvoumile. Jedna gospoja prva se riala.

Opravdavala se: - Ovo mi je za bolest u kui. U ovakin prilikan bolest sve opravdava, ali ja ne znan, likare bi tribalo pitat koja je to bolest koja se lii arkajima od 30 ijad dinari kil. Jedino da bolesnik lei na p u n t u smrti pa je za partencu zaelija izist arkaja. Ali koji je to jopet bolesnik kojemu u smrtnome asu arkaji padadu na pamet? I kako more umirui jist arkaje? Uinija san ir do pazara, do po ure vratija se na peka riju i ploa je bila prazna, arkaji prodani. Dosad se ulo kako ugostiteji diu cine ribi. Meutim, moran kazat da su ba osmoga mara ugostiteji kolektivno odbili kupit karpine po dvadeset i osan ijad. I kupili su ji graani. Nidir na svitu nima toko ribari ka u Dalmaciji. Nima kue, nima vikendice bez motorina i mri. Jo nisan u Dal maciji vidija podrum, magazin, konobu bez bar 3 vre, bar 5 - 6 kof i kaet parangali, bez tri-eter popovnice, gavunare, straina... Evo da po glavi stanovnika jemamo najvie ribarskoga alata na svitu! Ako u Japan dojde eter centimetara mrie po glavi stanovnika, u nas dojde bar etiri metra. Koliko jemamo mri, mogli bismo cili Japan zapasat. Koliko kod s a n puti bija na more, pa i onu najpustiju valu uz krape di galebi jaja nesu, di mi je parilo da nikad nije juska noga stupila, i tamo san u more mrie ugleda. Mrie se priko mri baciju i zapliu. Po malin otokin mistima ti reu da a e jin pekarija kad danas svak lovi za se. Dobro, neka je tako, neka svak jema i svak lovi za se. Ali kako onda u svako misto, ba u svako, kad koji profesionalni ribar ulovi dvajst, trijst, e trdeset kili bilo koje ribe, omar sve plane, proda se pri nego dojde na pekariju? Isplovi li koja koa, onda se na igu, na mul, na rivu eka sa kartucima kad e se vratit. U najribarskiju Komiu san te scene gleda. Svi su ribe ejni, svi su ribe gladni. I sve a u vezi ribe itan, ujen i vidin, sve je kontra diktorno. U moru jema ribe, u moru nima ribe. Malo se u nas lovi, puno se u nas lovi.

Kad se u nas prikaije rast standarda, onda se iznosi kako je pri za par postoli tribalo radit est dan, sad se radi za par postoli 3 dana, za vetit se radilo petnajst dan, sad est; za kil kruva desetak minuti, pri cilu uru. Danas za kil ribe triba radit cili dan, i to ko je dobro plaen. Kad bi samo ribu uzeli za mjerilo, onda bi nan sta ndard bija daleko gori nego pri rata. Kronika Velog mista Posli dugo spava san noas ka top. Noas je svrilo sni manje Veloga mista. Nikor sritniji od mene! Sritan san bija kad je poelo, ali puno sritniji sad kad je svrilo, kad znan da na ulicu neu trevit nikoga iz Veloga mista. Rasturili se, partili, nima vie kolone kamioni, makinj, reflektori, glumac, statist... Reka san ekipi na rastanku: "Puna mi vas je pipa, znan i van mene..." Snimili su, govoridu, priko dvadeset uri filma, etrnajst epizodi, svaka od ure i po. I tek sad kad je svrilo, priznali su da ji ba ni puno ni zapalo. A cilo vrime su me pripadali da u bacit televiziju na inkanat. Poeja san pisat i Kroniku Velog mista, di bi u prvome redu tija iznit i objasnit onu grau koja se iz tehniki ili fina ncijski razloga nije mogla snimit. Ne znan ni sam zato, ali poeja san jesenskin predveerjen na spliskoj Rivi kad tue esta ura. Napisa san dosad pedeset kartic i da eni proitat. Izbe zumila se. Poela plakat. - a ti je? - A a si uinija! Jesi li skroz lud? - A zato? - U prvu reenicu ti je udrilo est uri, a na etrdesetu karticu tek je est odrebatilo. - Pa ta onda? - A misli pratit spliski ivot kroz etrdeset godin. A za tri minuta, triba ti - etrdeset kartic. Ako tako nastavi, dok dojde do kraja, nestat e u nau dravu karte. Pripala me. Ako nestane karte, na to u pisat?

SUBOTA, 29. mara Telefonira mi jedan po glasu mlad ovik i pria mi a mu se dogodilo, kakvo je on senzacionalno otkrie uinija usrid Splita, u Plinarsku ulicu. Nima stana, a jema enu pa bidu tili akod stania afitat i traidu, skitadu se po Splitu od jedne do druge adrese. I tako nabasaju u Plinarsku ulicu na jedan stani u ufitu. Gospodar ji vodi, kaije in kuinu friko pituranu, sa pakeron, lavandinon, friideron. Gledadu i sobu: dupla posteja, kantunal, armerun, sve je u redu, centar grada, sve je blizu, a nije ni priskupo. ena mu daje glavon sinjal da pristaje, on se ve vata za portafoj da unaprid plati fit za 2 miseca, ali mu se samo od sebe otme: - A zahod? Di je zahod? - Pri je bija u dvor - odgovori mu gospodar ali san se ja inenja i ne triba van odit vanka. Evo van ga lipo ovod - kaije in gospodar niki drveni bavul uvuen izmeu frii dera i lavandina. Digne pokrivo i ukae se nova zahodska koljka. Pobigli su, trkali niza skale. I sad ti mladi ovik mene pita je li to mogue. Je li mo gue da kondut bude tako otvoren, ka sastavni dil kuine? I kako e stanari u tome stanu init potribu? I jo kad in dojdu viite? Njemu prijatej, njoj prijatejice. Pa neka in se samo i popiat triba. Morete li to zamislit: dojde van viita i oviku oli eni triba se popiat. I sad bi tribalo da svi izajdu iz kuine. Di je to ikad bilo? Di to na svitu more bit? E, moj mladi ovie! Ne samo da more bit, nego je tega bilo i to je ve modernija varijanta zahoda koju ja puno dobro poznajen. Zanji put u ivotu posluija san se takin zahodon u Veli varo, u kuinu jednega moga prijateja koji se nedavno modernizira, odvojija zahod, uinija banj. A u moje ditinjstvo bilo je po Splitu puno taki konduti, a jedan od nji se nalazija isto u ufitu, u kuini, samo u kantunu izmeu kamenoga lavandina i zida. Kasnije smo pripomistili kuinu u prizemje i jemali odvojeni kondut u dvor, a ja san plaka za staron kuinon u ufitu iz koje san gleda porat, igu, otoke.

Za dicu su ti konduti u kuinu bili ka stvoreni. Kuvalo se na drva, kuina bi zimi bila tepla i dite ne bi tribalo odit u drugu prostoriju, minjat temperaturu za piat oli kakit. Nisi mora ni prikidat blagovat, samo prinese svoj pijat oli ti ga dodadu dok si na zahodu, da se spiza ne oladi. I sad kad se probudin u teplu posteju, grozin se pomislit da moran ulist u ladni zahod. Zahod u kuini - veliki je to bija komod. I judi su onda bili prisiljeni na veu komunikativnost, nisu se mogli puvat, bit licemjeri, glumit. Morali su se ponaat isto i u za hodu i za stolon. A ja znan dosta svita koji doma jema jedno lice, a va nka drugo. Isto ka da jemadu maske - jednu za doma, drugu za vanka kue. Jedno mislidu na sastanku, drugo u posteji. Tribalo bi ji poslat na kurs konduta usrid kuine i sigu rno bi se preodgojili i oplemenili.

FLOTA
ZANJI DANI TRAVNJA Bija san proetat do ige vidit ruske brode. Boe moj, koliko su se flote prominile! Nita vie nije ka a je bilo, cili svit se prominija, ali od svega najvie su se izminile flo te, i to ne toliko sami brodi koliko judi, mornari. Jedna od najimpresivniji slik iz ditinjstva mi je ba sli ka flote. Koje su to bile flote, koji marinjeri, koji kaluni! Obino bi rano ujutru najavile svoj dolazak kalunadan od koji bi se cili grad tresa, dica bi iz posteje ispadala i trkala priko Rive prema igi. "Dolazi flota! Flota dolazi!" - orilo se priko ciloga grada. Kamarjeri bi se po kafanan i tekatima uzmuvali, poeli bidu namiat stole i dogovarat se s kur ban koje bi se ve minkale, dizale bive i spremale se za borbu, za osvajanje. Velike karocade, koje njanci nisu mogle stat u portu, bliale bidu u konalu, a more bidu poeli parat pusti motorini, fini, elegantasti, lutrani, sa koltrinima, merlima i kuinima za oficire, i veliki grezi motorini sa daskan i pajolima za marinjere. Za po ure cili bi grad popliva od mornari i irija bi se niki neobini, udni miris duvana, sapuna, uniformi, alkohola i spirin koje bidu s brodi bacivali u more. Svaki mornar je za n a s dicu bija mister i mi bismo ji vatali za ruke i potizali: - Mister, cigaret! Mister igi-igi! - i vodili smo ji u get. Svaki mornar jema je epe nabrekle od duvana i na glavu ispod kape bili su mu katule panjuleti, svaki je mornar loka biru, trusija rum i odija na kurbe. Prvi panjulet ko jega san zapalija bija je Camel sa slikon deve. Prve san pineze u ivotu zaradija kad san ukreja na Matejuki oev guc i sa prijatejen vozija svit na Hooda.

Dica su plivala oko brodi, norili, lovili spizu koju bidu kuvari bacivali. A na Hoodu, ispod topi, oficiri su igrali tenis. Ti stari mornari nisu nikad odili po butigan, nisu nita kupovali, samo su frajavali, lokali i inili igi-digi. Sve flote ovega svita su se prominile, i ingleka, i ruska, i amerikanska, i talijanska. Flote vie ne vonjadu, nimadu ni uta ni guta. ovik danas pogleda na more, na igu oli na konal i vidi brode: - Asti boga, oli je koja flota u Split? Dojdu i pojdu neujno, ka da se libidu. Mornari po gra du samo a na prste ne gredu. Ni konobari ni dica ji ne obadaju. Jedino ako jin koje dite znaku pita. Svi mornari svi flot gredu danas po butigan, nosidu pa kete, kupujedu suvenire, gledadu starine, viitaju crikve, fotografiradu se... A ja ji gledan, zlamenujen se - u ime Oca i Sina... je li ovo flota, jesu li ovo marinjeri? Finiji su, mirniji su nego dica iz kolea, nego popii. a je ovo dolo na svit, mornari su se prometnuli u sve ce, a sveci se prokurbali? Cili se svit prominija! Ko bi danas moga trpit oni silni konfujun stari floti kad bidu u Split stali nediju dan oli petnajst dan. Nervoasti smo, svi bismo popizdili. Na igu san se naa koji minut pri est uri. Mornari koji su jemali izlaz do 6, gledali su u leroje i trkali na brod. Svaki je vuka paket. Oficir je ka carinik viitava pakete. Gleda je na brzinu, povrno, ali je isto jednome morna ru pronaa bocu vinjaka. I zaplinija mu je. Jo a mi je bilo aj toga momka iz ernomorske flote kad je osta bez boce vinjaka! Pari mi se da je bilo alije meni nego njemu. Dolo mi je da vien oficjalu-cariniku: "Sve zaplini sve u more baci, samo temu momku tu bocu vinjaka pusti!" Enti sve na svitu kad popii lou, a marinjeri po crikvan kredu! Koliko san puti u mladosti gleda prijeme i bale na paluban oto tendi! Oficjali u lipe gala uniforme i dame u

duge toalete balali bidu, apjali, pili ampanju, muika svi ra, lampioni i feralii diskretno obasjavaju palubu, i ja bi mislija a bi sve prigorija da mi se gori stvorit. I od Hooda do danas samo san se botu uspeja na palubu velikoga no saa avioni. Poastili su me koka-kolon. Reka san u se: "Mogli ste i kalumelon". Ne znan zato, ali mi je sve zavonjalo po opidalu. Na ove dananje flote, na ove dananje brode, mogli bidu me dovest samo vezanoga. Milicioneri Pripovida mi moj kolega novinar a mu se niki d a n do godilo. Vozija je brzo i tamo nidir iza Omia zaustavi ga milicioner. - Vozili ste nedozvoljenon brzinon! - A jesan! - Puno brzo. - Bit e kad vi govorite. - Isprave, molin! Pogleda mu je isprave i vidija da mu je ba danas ro endan. Nije ga tija na roendan kaznit. estita mu je, uz upozorenje: - Ako elite doekat i idui, nemojte ovako brzo vozit. Sritno, drue! Moj kolega tija bi sad uzvratit milicioneru i pozvat ga na veeru. Svudi ga sad trai. Dobar in provod! Uz upozorenje da tu veer ne sedu u auto, nego neka gredu na noge doma. Oli taksijen. A ne davno u Zagrebu jedan moj kolega novinar tui mi se na miliciju. Vraa se nou doma malo poprucan. Ferma ga milicija, dva su milicionera bila, i inidu ga puvat u balun. Izbacili su ga iz saobraaja, uinili prijavu sucu za pre kraje. Uz novinarsku legitimaciju i slakin besidan udobrovojija i je, skuva. Ka judi su se lipo, drugarski razgovarali, odveja ji je doma, iznija je in dobar viski, pa prut, kulinje, sir, vino. Jili su, pili, zabavili se i rastali ka veliki prijateji.

A do 2 - 3 dana doa mu je poziv od suca za prekraje koji ga je radi ponovjenog prekraja estoko rebnija. Jidan, bisan je na milicionere. - Promisli koji su to judi? Dovede ji lipo doma, s njima jo i pije, prut ti izidu, viski polou i onda te prijavu! Drago mi je bilo. To je meni najboji dokaz da jemamo pametnu, kulturnu miliciju. Sad san se sitija i brakoga milicionera Filipa, koji mo ra da je davno u penjun. Pri puno godin zateka san ga u Selca di je mora intervenirat u jednome zaista blesavom incidentu. Razgoropadija se niki mianin koji je mora pla tit globu, porez, a li. Ali ni ut da plati! U preun oe, ali platit nee! Zaintaija se i, misto platit desetak ijad dinari, oe u preun. A na cili Bra i nima preuna. I sad bi ga Filipu tribalo uapsit i u Split straarno sprovest. Ali pametan je Filip, di e po ovika apsit i u preun ga vodit! A sluaj triba riit. A ovik nee i nee da plati. eka ga je dok ulize u otariju. I tot u otariju, prid judi, Filip je izvadija pineze. - Evo judi, ja za nj plaan! ovik je poludija: - Nee ti za me plaat! U preun me vodi! - Volin platit nego ovika vodit! - uporan je Filip. I oviku nije ostalo drugo nego da gre doma po pineze i Smi sta vrati Filipu dug. Jer dravu more, ali ne more ovika imbrojat. Jo je Filipa i otarija poastila i rastali su se ka pravi drugovi. Kad san se tega sitija, zaelija san se Braa, jopet se na u Selca, na bilu kamenu pjacetu, u onu istu otariju. Ajme, okad nisan bija u Selca, jema i 5 - 6 godin! Bilo je prid Dan Republike, u Sumartin san ia lovit komare, a priko noi je vrime poludilo, snig je pa i ja san ujutru, in san ugazija na vrata od kue i zagleda se u snig, falo sta, popuza i nogu ginca. Odveli su me u Selca, namistili mi u ambulantu nogu i pribacili me u Supetar na trajekt. A uja san da su otariju na pjaceti uredili, modernali, napravili pravi restoran i da se puno dobro ji.

Gotovo je, odluija san. Gren uinit vikend na Bra, vidit u ti restoran, moga bi se kalat i u Bol di je, bar tako se falidu, podrum proizveja pravo vino. Kunedu mi se da jema izvjesna koliina plavca bez njanci deka cukra. Triba to udo provat. PRVA ETIMANA APRILA Jedna od najlipi rvaski besid je vikend. Gospe moja, koliko li naroda gre na vikend! Partija san za Supetar u subotu ne prvin nego drugin trajekton, onin od 9 uri, a vikendai pun brod. Nije jo njanci predsezona, a bilo je strke i barufe oko ukrcaja auti. Trajekt se jo nije ni akota, a ve je kolona palila mo tore, spremila se za tart. Dosta je tonobili ostalo, a meu njima i jedan Zagrepanin, pizdun niki koji je bija prvi u koloni ali se nije zna sna, potiva je pravila igre i osta visit. Jema bit da je toko fin, pristojan ovik da e na mul ostat do jeseni. Ako je sad ovako, a e bit ovega lita? Glave edu padat. Lipo li se sad po Brau tonobilon vozit! Nove iroke ce ste vodidu u sva mista priko ciloga otoka, a prometa na njima malo. Vozi kilometre i kilometre, a nikoga ne trevi. I ovik se udi di su ona pusta auta i kamioni koji se po cili dan prebacijedu u Supetar. Jema bit da se samo na trajekat ukrcaju i iskrcaju. Bra je plaka kako je on jedini otok bez njanci kilometra asvalta, a sad je, pari mi se, najasvaltiraniji otok na kugli zemajskoj. Sve su asvaltirali: i ceste i prilaze, i prolaze, i kozje staze, i vrtle, i dvore, i koko nima vie di zabit kjun. Sva san sela obaa, nidir nisan koko vidija, jema bit da su sve pokrepale, i kokoe i pivci. Bija san u Grku ali meni je Bra, Lodin Bra, bija autentiniji, ea Grka od same Grke. Danas vie nije. Umra je Loda, nestalo je ovac, pastiri i satiri. Nima vie kozlii, miin za vino, sira iz uja. Ne vonja vie zemja. Prolitnje sunce nije izmamilo guerice ni zelembae, nima kaduje, rumarina, vrisa - samo asvalt, svuda asvalt.

U butigu na pjaceti u Nereie pitan da mi prodadu bilo a brakoga. Nudidu mi vakau gumicu, aving-gumu. Na jednu istinu, malo podaje od sela, die se velika fa brika za vake. Cila e Jugoslavija mo vilice iskrivit. Proizvodidu i konfekciju. Vidija san na jednu kanciju lipe mudante od futanja, na rige. Omar san jedne kupija, makar ji nikad ne obuka. A sira nima nego livanjskoga. Po bikarijan janjca nima, samo makedonskoga. Misto vitalca, dajedu mi kranjske i krenovke. Ka da Lodu ujen: "Pretura van grkoga, a ste ovo uinili?" Riba i nafta Spustija san se u Sumartin. Sian se kad san se poza rata prvi put iskrca u Sumartin, a poer iz Selac doa je prid brod sa tovaron preuzet potu. Polako, nogu prid nogu, on tovar i ja, uspeli smo se do Selac i u s p u t miljardu mi je podatak da. Sve san o mistu zna. Subota, jo nije ni podne, a otarija zatvorena. - a je ovo? - buban o vrata i protestiran. Nima ovik di mul vina popit. - Ajmo gori u kuu, nai e se vina - zovu me dva brata ribara koji su prid otarijon prostirali mrie. Mladi judi, ali isto ji davno znan jer san njijovu kou nalazija u Visu, Koruli, oko Mljeta. Mladi, zdravi, vajali, velti, vavik na moru. Zanji put san ji naa lani, kad su se neispavani, krvavi oiju, prid fortunon sklonili u Komiu. Lipi prolitnji dan, a oni se zajebaju oko kue. - A a je, oli ste se i vi razlinili? - Ribu triba trait, gorivo arit, a nafta je skupa virujte da se vie ne isplati. U kuini za stolon na kartu mi konte inidu kako se vie ne isplati lovit. Za godinu dan triba jin najmierjastije potroit pedeset miljuni dinari za naftu. A onda porezi! Pa cestarina. Enti boga, da cestarina!? Ribar koji brazdi more, koji cestu nikad ne vidi pa da pla-

a cestarinu? Misto da nan daju regres na gorivo, na alat, oni nan nabiju cestarinu! Izraunali su, kad bi svaki mrak ulovili 2 vaguna srdel, jedva jedvice bi se pokrili. Tek sa 3 vaguna moglo bi se ivit. Za plivaricu triba sedan drugov, ali neka smanjidu na est, neka jedan radi za dva, jopet, je teko iza. Vidit edu kakvi e bit taun, oe li Bog providit, pa ako ne bude ilo, spremaju se po u dravni sektor. Po kilu posadi plaaju 3 dinara i skine svaku brigu. Jebe te se za cestarinu, za gorivo, za poreze, za prodaju. I jema misec d a n odmora i jo bolovanja. I penjun te eka. Jopet nita ne razumin. Riba se prodaje po zlato, a dobrima, vajalima ribarima ne isplati se lovit. I kako to da se u nas nita ne isplati? Ni ribu lovit, ni stado uvat, ni sir init, ni mliko must, ni vinograd kopat. Jema bit da se u nas jedino isplati kafie drat. A meni je jedan pametni Braanin reka: - Mogu razumit da kuridu ti barovi i kafii u Ingleku, jer se tamo pije dobar viski. Mogu razumit u Francusku da kuri posal jer se pije dobar konjak. I u Rusiju bi moga kafi kurit jer jemadu dobru votku. A u nas se po kafiima loe vinjak. A jema li ta na svitu gore od vinjaka? Obidva san po planu u restoraciji u Selcima. isto, ure dno, bili stolnjaci, cvie na stolu, lipukasta mlada kono barica. Juva ka doma, frike lignje po zanatu peene, sa mo salate nima. A za provat to vino triba se kalat u Bol, i to ne u otel, nima ga u otelu, nego u podrum. Vino me oduevilo. Svaka je jubav u njemu. Plavac, ma li plavac, ist, bistar, gusto a pitak, jedva dvanajst gradi. Lipo lize. Puno lipo. Davno se u Dalmaciji nisan namirija na tako lipo vino. A daju ga cine - tri ijade litra. Naravski da san osta u Bol spavat. U otelu nije bilo teple vode. Govorin curi na portirnici: - Ne gre tepla voda. - Jema je, ali triba otvorit obe pine. - Ali mene je straj. - Zato vas je straj? - Jer in san otvorija jednu pinu, banj je popliva.

Susret s umitnikom Dozna san da u Bolu zimuje slikar Ljubo Ivani. elija san upoznat velikog slikara. Red je da mu se ka Splianin Splianinu gren javit, pozdravit ga, poklonit se umjetniku. Mala, jednostavna vikendica i sa verande kroz staklo ug leda san ga kako sidi u fotelju, okrenut zidu. Mislija san da je zagledan u koju novu sliku. Gospoja i on primili su me srdano. Malo san se smanta jer zidovi su bili isti, nidir kvadra, nidir tafelaja, piture, pineli. Njanci mi nije zavonjala terpentina. Od ciloga slikarstva vidija san samo na kolino njegovi ga mau od piture. Voli sunce. Za razliku o Zagreba, u sunanu Dalmaciju godina vridi dvi i ovik duplo ivi jer jema sunca. Priali smo o ditinjstvu pod Marjanon, o Velon varou, nestalucima, igran, pasima, tovarima i teacima. Interesantno kako se dobro sia impozantnoga, debeloga teaka Pavline, koji se i meni usika u pamet. Veseli ga da e posli Zagreba i Beograda njegova velika izloba bit prenesena u Split. Neka Spliani vidu da Plinarska ulica nije davala samo fuzbalite. Pustinja gleda zvizde Naa san u Bolu i velikoga Braanina Ivu Marinkovia. Padala je vanka kia, a mi smo sidili uz komin, pili ono vino iz podruma i gledali u oganj. Vodija me po Bra u najpri kad je riava probleme letrike i podmorskog ka bela, onda probleme vode, pa asvalta. Sad se bacija na kulturne vridnosti otoka. Triba tampat reprezentativni libar o pustinji Blaca. Gori u pustinju triba po uit a je to ekologija. Pustinjaci su razvili gospodarstvo, digli zgrade, gojili ijade ovac i krav, jemali podrume, ambare, bibjoteke, tampariju u kojoj su libre tampavali, a ne da nisu nita prirodu zagaali, oskvrnili, nego su je jo obogatili, ople menili. I odozgar su trgovinu vodili, po Mediteranu bro dovi su jin plovili. A zanji je bija don Niko sa svojin opservatorijen i karton neba. Pustinja je zvizde gledala.

I ja san zurija kroz pustinjakov teleskop i gleda karte neba. I lipi sir iz uja griza i murviko crno vino pija. U litnjin veerima zvizde su kreivale, botile, resle, i svaka je bila ka patakun. A danas su zvizde ka pikii. Obea san ovega lita do u pustinju. Zaelija san se neba i zvizd. U nediju uveer uvatija san zanji trajekt. Jedva. Na supetarskoj rivi ostalo je nikoliko tonobili. Ko in je kriv kad se ne znaju ukrcat! I tako je svrija moj braki vikend. I evo me sad u Split, a ve razbijen glavu di bi ovi novi vikend uteka.

NAE MORE I NAA UNUTRANJOST

PRVA ETIMANA TRAVNJA MISECA Pojavili su se prvi tekati. udo jedno kako su poranili, u nas se tekati iznesu obino za prvomajske praznike. U Grku, u junu Italiju, tekati stojidu po cilu godinu, u Veneciju ji iznesu usrid zime, in je lipi dan, a ve u maru svi su tekati vanka. Kako mi u Split jemamo surovu klimu, to obino kasnimo i za Beogradon misec dan. Lipi prolitnji dan. Jedanajst uri. Sunce grije. A na tekatu prid "Belvijen" sidu brani par fureti. Razgolacali se: on zavrnuja rukave na kouju, rastvorija prsi, ona di gla suknjicu; zatvorili oi ka da spavaju i sunaju se. Na cili tekat samo nji dvoje. A u n u t r a sve puno, krcato, stolanima. I to mladost, sama mladost! Gutadu u dimu, u smradu, u enterijeru... Ako smo mi Mediteran, a jesmo, onda bismo volili sidit vanka na ulicu, na pjacetu nego u kuu. Zato su onda svi unutra, a samo su ovo dvoje fureti vanka? Odgovor san naa iste te veeri. Ia san na Potu i vizavi Pote - tekat "Semafor" bija je krcat. A veer je, ladno je, a mista nima. Stojin, gledan, udin se. Lipi tekat, ograen cvien, gori tenda, tavaje na stol, kuini ispod guzice. An tot smo ga! J e m a d u prav gosti. Drugi tekati su ka za prosjake. Izbacidu vanka par stoli i katrigi i eto tekat! tekati bidu u nas morali bit vanka najmanje po go dine ako ne i osan miseci. I oni bidu morali bit tretirani ka dil kafane, odnosno restorana. I oni se ne izbacijedu vanka nego namiaju, ureuju. Prema tekatima se ugostitejstvo odnosi krajnje aljkavo. Kamarjeri ne volidu te-

kate, ne volidu sputat i dizat tende, tekat je njima vie pjeaenja, vie kilometrae. Mi nasrid Pjace jemamo gadljiv, brutalan, surov tekat sa eljeznom, visokon ogradon, ka da je tor a ne tekat. I jebe se opinu da su tekati grubi, da nagruju grad. tekati ka da ne spadaju pod niiju nadlenost. A volija bi bar botu ut: tome i tome tekatu zabranjen rad jer je grub. Bidna etverolana famija Makarska je, ka i svake godine, uputila poziv domain gostima, a jedne nae novine iz unutranjosti falidu Ma karsku ta vodi brigu o domaemu gostu, ali pitaju se kako on more litovat na Makarskoj rivijeri, i inae na J a d r a n u , kad je otelski pansion u punoj sezoni od etrdeset do sedandeset ijad dinari. I naravski, odmar se postavja pitanje: koliko triba e tverolanoj famiji za litovanje na Jadranu? Deset dan na moru za etverolanu famiju najmanje tri miljuna dinari! Ne more nikako. Jedino da radidu otac, mater, da jemadu dobre plae i da cilu godinu paradu za ti desetak dan od mora na moru. udna je n a a unutranjost, ona prid svaku turistiku sezonu zaboravi da smo mi jedna jedinstvena zemja, i novine iz unutranjosti poinju pisat ka da su oni u unu tranjost jedna zemja, a mi uz more druga. A koliko ja znan, u Makarsku, u Dubrovnik, u Split su isti trini zakoni i otprilike iste cine ka u Beograd, Zagreb, Jubjanu. Oli su iste oli je u nas jo skupje, jer smo daleko od opskrbni centri. A to nae skupo ugostitejstvo na moru je puno, puno cinije od ugostitejstva u unutranjosti. U Beograd, Zagreb, Jubjanu oteli su duplo, sto posto Skupji nego u Makarsku. Pitaju novinari iz unutranjosti kako more deset dan etverolana famija litovat na moru? A ja pitan kako ne e tverolana famija, nego kako mogu ja sam samcat uinit desetak dan po unutranjosti? Puno naega svita dolo bi, recimo, u Beograd, vidit FEST! Ali kako, ko e dat pinez za vidit Fest?

Samo spavanje, suvo spavanje, triba platit na dan u beogradske otele 50 60 ijad dinari. Pansiona nima. Isto je u Zagreb, jednako u Jubjanu. U Sarajevo. U cilu unutranjost. Ispod 100 ijad dinari na dan ne mo ti ni promislit povirit u unutranjost. Ne mo vie po u unutranjost njanci kad ti poduzee plaa dnevnice. Uvik potroi duplo. Ne isplati se i nai judi sve vie kivaju i sa dnevnicon po u unutranjost. Kad oni iz unutranjosti dolaze sa dnevnican zimi na more, onda cili pansion u otelima plaaju tridesetak ijad dinari. Kad mi iz mora gremo u unutranjost, onda samo sobu platimo 50 60 ijad dinari. Oni platidu pansion i ostane in po dnevnice. Nan je cila dnevnica malo samo za sobu. Unutranjost je skupa i liti i zimi, nima u unutranjosti zimski popusti, nima pansiona, a novinari iz unutranjosti se svake godi ne iznova pitaju kako etverolana famija more litovat na moru. Molim vas, kolege, recite vi meni kako dvolana famija iz Splita more do desetak dan u Beograd? Oli u Zagreb! Bit u jo konkretniji. Plaan 10 dan otel po elji na mo ru za 10 dan otela u Beograd ili Zagreb. I nemojmo se vadit: vi na moru ste turistiko podruje, a mi u unutranjost nismo! A ne - i Jubjana, i Zagreb, i Beograd su eminentno turistiki gradovi, nai najvei tu ristiki centri. ei i od Dubrovnika i od Opatije. Oteli in radidu non stop. I uvik su puni. I duplo su Sku pji od nai oteli na moru. A buletu neka plaa Makarska rivijera! Duvan i zdravje Jemali smo i Dan zdravja. Na televiziju san uja da je svaki panjulet a ga ovik popui 5 minuti ivota manje. Sprenuja san se. Moja dnevna doa je katula duvana, a ti dan muija san se, borija, sve san od sebe da i popuija samo etrnajst panjuleti. Produija san tako ivot po ure. Ali a e mi i tu po ure kad nikakav testamenat ne mislin napisat!

30 godin dimija san dvi katule na dan. Koliko je to minuti ivota, Gospe moja? Pokuat u izraunat na brzinu. Dvi katule na dan, to je priko sedansto katul na godinu. U trideset godin to je ve 20 i jedna ijada katul, ali zaokruimo na 30 ijad jer san desetak godin pri i posli tega puija samo po katulu. A 30t ijad katul, to je 600 ijad panjuleti, a puta 5 je 3 miljuna minuti. Ko e to izraunat koliko je to dan, miseci i godin? Pokuavan dilit i mnoit, ne znan, zaudobija san. Nu ti boga, ni dilit vie ne znan. Uili su me po skulan infinitezimale i integrale, a ja ni dilidbu ne znan. Samo znan zbrajat i odbijat. Miljune minuti, godine ivota san popuija, u dim izgorija. I a e mi sad ovu porku po ure a san je niki dan krva vo zaradija? En ti i tu po ure! Od diperacjuna omar puin ka Turko. Ispalija san i oni 6 panjuleti priko doe. A a ja jopet znan? More bit, da nisan puija, ne bi uvatija ove godine. Propali vikend Rano je jutro. Petak je ali ne znan koji je datum. Ne znan njanci otprilike. Je li deseti, jedanaesti, a moga bi bit i deveti i dvanajsti. Iz kue malo izlazin. Jedino a skoknen do bibjoteke. Di u i kud u kad su gruba vrimena: oli kia pada oli bura pue. Jo peicu gorin. U kue se uvukla studen i ladnije je sad u kuu, nego na ulicu. Pari ka da ne gremo u lito nego u zimu. Ovo mi je najodvratnije vrime. Posli lipi vrimen, kad se pome temperavat na lito, udre zima.

SVETE N E D I J E I RADNI DANI

PONEDIJAK, 14. travnja 6 je uri ujutru. Evo, ovi as je radio javilo: Zaviane minus 2, Zagreb 0, Split 5. Na J a d r a n u anticiklonalni greben jaa. Sjeverozapadni vitar. To jema bit tramuntana? Kako more bit samo 5 usrid travnja miseca? 5 je sianjski prosjek! Juer san u novine ita da se sunce smanjuje. Jo pri par godin iznesena je ta teza, a sad su je najnovija astro nomska prouavanja potvrdila. I ja u to sto posto virujen! J e m a ve nikoliko godin da ja osjean smanjivanje su nca u kosti. Sunce je bilo kus balote, sad nije njanci bulin, sad je ka franja. I uvik pue. Uvik. I to najee sjeverni i sjeverozapad ni vitri. Vrime ka gospe za jedriliare. Moredu po cili dan jedrit i regatavat se. A jeste li se opazili - vrime je uvik za jidrit, a kad oni zakau regate, onda je oli uragan ili u p a d u u mrtvu bonacu i regate se moradu odgodit. Juer je bila nedija. eta san jednu u r u pri obida uz more, po Rivi, uz mul, priko grada. Sveta nedija, lipi prolitnji dan, a svita vanka malo, puno manje nego u radne dane. En ti grad di je vie svita vanka na ulicu od radnoga dana nego od blagdana. I ne samo da je manje svita na ulicu - nego su prazniji i bufeti, barovi i kafane. Kad se radi, svi etaju, svi su bufeti puni, sve kafane. Pari ka da se u nas samo blagdanom radi, a u radne dane se slavi i praznikuje. Ili su Spliani u svoja sela, na svoja imanja oli su se povukli u svoje vikendice.

Ni postoli vie ne kripju Pri, i da nisi zna koji je dan, in bi izaa na ulicu, omar bi vidija da je nedija. Nedija je jemala svoje slike, svoje vonje koje su je razlikovale od ostali dan. Judi su jemali vetite i od nedije, kad bidu etali, postoli su im kripjali. Dica su bila umivena, spletena i obuena u monturice i vetitie. Judi bidu odili ozbiljno, dostojanstveno i vodili bidu dicu za ruke. Nije se onda ni sidilo ka danas. Sad se ujope ne gleda di e i kako sest. A pri, u nediju svetu, kad bi se selo i na entadu i na tekat, judi bidu pogledali di e sest, jema li koja brokva, onda bidu propuvali to misto pa izva dili udari, ist i umprean, rastvorili ga, razastrli i na udari seli. Ko zna okad nisan vidija udari pod guzicon? A prid obid svaki bi otac svratija u paticeriju i kupija bar po duzine pat. I pate bi ti lipo zamotali, uinili na paket fjok da mo prst stavit. Roditeji bi onda prema kui ili ponosno, paljivo, s ispruenin kaiprston ispod koje ga se lagano gingolavala gvanera sa patan. Kue su vonjale, ulice su vonjale od blagdanske spize. Kako si ia mimo ku, zna si a se u svakoj kuva. irili su se vonji tinguleti, paticade, gradel. Po podne se ilo u kino i ua se cukardeorz. Od nedije svirala bi i glazba na Rivu, a veslai bi paradirali uz komi. Jo do pri par godin od nedije se na Rivu uz more mog lo vidit mlade, frike matere kako ponosno, pune mlika, etadu sa karocetan i kaijedu svoje rumene anelie sa uinon u justa. Ni nji vie nima. Di je nji vrag odnija? Kako nji vie nima? Tribalo bi pogledat demografske podatke jer mi se ini da je ritkost trevit noseu enu. Pri su marirale jedna za drugon sa trbujima do zub, a sad ritko, ritko koju trevin. Oli se sad sramidu sa trbujon iza pa se u k u u sakrijedu? Oli odreda iadu antibebe pirule? Od niki dan ji je nestalo i omar protesti i uzbuna. I ritko ko vetit nosi. Ispod pedeset godin nikor.

A i je malo udno vidit ovika u vetit, sa paneron. Pari ka da je uteka iz starinski figurini. U moje vrime, u skule se moralo dolazit u jaketu. Sian se kad je jedan mali doa bez jakete, u demper. Stari profeur latinskoga je zinija, oima nije virova, zlamenova se: - A ta je, mali, jesi li ti poludija? Bez jakete? Sutra, sutra ja dolazin na sat bez ga. Bez ga. U same mudante. Kad ti mo bez jakete, ja mogu bez ga. I potira ga je doma. SRIDA, 16. travnja tijen u foje da Njemci prodru etvrtinu zarade. Popiju estinu. Svaki trei zapadni Njemac je debeljko. Dvadeset miljuni debeli. Svaki trei jema tlak. Svaki etvrti bolesnu jetru. Pucadu od debljine. Najvie ji umire od bolesti koje su vezane uz pretjeranu derainu. I sad miljarde marak troidu na dijetalnu ishranu. Sve vie se otvaraju specijalne dijetalne butige, razvija se ci le velika industrija spize i preparati za mravljenje. Svi poinju trkat, masovno se prodaju trenerke i papue za trkanje. Spiza se konumaje vie nego ikad. Cili svit postaje sve vie ingord na spizu. U n a s je sigurno gore vengo u Njemaku. Jimo i vie i staje. I ako oni troidu na spizu etvrtinu, mi arimo na jie i pie tri dila zarade. Tuimo se kako je spiza skupa i svaki dan sve skupja. Toka n a s radit samo za guzicu. To nije istina! Moremo se puno jeftino i zdravo ranit za male pineze. U nike zemje, ka na primjer u vicarsku, obavezno je da svako domainstvo dri u kuu spizu za misec dan. Za svaki sluaj, zlu ne tribalo. U nas je to prihvatila prva, naravski, Slovenija i nutricionisti, odnosno specijalisti za prehranu, sastavili su pakete jia i pia za misec dan. Sve a oviku triba za misec dan, sve mu je u n u t r a , ak i sol, papar, uferini i terika. Nije to mierjasto da se

ovik misec dan odri na ivotu, nego da se rani zdravo, kalorino. Kafa, kakao, meso, zaini, manistra, povre, ri ba, sokovi, kruv, slako. Sve. I ti paket more trajat godinu, pa i vie dan. I a biste rekli: koliko ti paket zapada? Samo sto trideset i dvi ijade dinari. Ne triba odit u spizu, vatat meso, ekat ribu, jidit se na pazaru, ne triba se domaici zajebavat i kuvat. Samo jedanput na misec ulize u butigu, kupi svoj paket i mi ran si misec dan. I ji zdravu, kalorinu spizu koju su strunjaci, nutricionisti pripremili. More li ita na svitu bit boje i pametnije? Za me i za e nu dva paketa, njanci dvista i pedeset ijad dinari. U to u penjun potroit? Ostat e mi tri dila pinez? Bija san trait po butigan. U Split ti paketi jo nisu doli. Niti ne znaju za nji, ali ita san, jema ji u butige po Sloveniji. Naa trgovaka poduzea "Dalma" i "Prehrana" ne pratidu prehrambena kretanja. a ekadu? Neka omar naruidu te pakete! Niman ka pri da dojdu. Ola a emo navalit! Neka izin ne jedan nego dva paketa na misec, jopet se isplati. Jopet je duplo cinije nego doma kuvat. A ko e prodrit dva paketa? Di e mi stat? I letriku u duplo manje plaat. I nima straja od debjanja. Nisu nutricionisti pizde, zna du oni a organizmu triba i najvie odgovara. Veliki izum! Sveta stvar! ETVRTAK, 17. travnja Trevija san jutros prijateja profeura koji mi pria da se i on sprema u penjun. Sad emo, govori, bit u famiju dva penjunata - ja i otac. Zaudija san se. Mislija san da mu je otac davno umra jer je bija stari ovik, penjunat kad smo mi tudenti bili. - Ma kakvi, iv je stari, zdrav, jo tre po gradu. Jutros je najranije na pekariju ia vidit jema li ribe. - A okad je u penjun?

- A jema blizu etrdeset godin. - Za majku boju, etrdeset godin u penjun? To nikad nisan uja. Cili radni sta u penjun! - Ali on jema i cili radni sta. U penjun su ga po slali kad je napunija etrdeset godin radnoga staa. - Onda koliko mu je godin? - A devedeset i est! - Nu ti boga lipoga ivota! etrdeset godin radnoga staa! etrdeset godin penjuna! I jo tre po gradu i spizu ini. To oe re puni ivot. Ola a edu na nj bit jidni! Popizdit edu ovi iz Socijalno ga osiguranja. A da ga posli etrdeset godin penjuna jopet ne poajedu radit? - E, da oedu, stari bi to jedva doeka!

PRVOMAJSKE KICE I KICETI

Nima mi mre stvari nego kad me diu s obida. Pri nego seden za stol, uan i telefon iskjuit. A juer, tek a san poeja srkat juvu, nikor buba u vrata. - Ajde k vragu, ko jesi da jesi! - zaronjan pa zavien: - Ko je? - Pota! - A a je, oli jema koji brzojav? - Otvaran vrata. - Nije, nego pinezi - uliza on u kuu i gre prema stolu. Interesantno je to da svaki poer, kad nosi bilo a, pismo, brzojav, paket, ostane na vrata i eka da ga pozove, a kad nosi pineze, onda se omar ponaa intimnije, slobodnije, deboto ka da je u svoju kuu. I jema prav, to mi je drago. I naravski, kad su pinezi posridi, onda ga ponudi da sede i oe li a popit. - Pinezi - govori - a koji pinezi sad, za Majku Boju? - Pensija, bome! - Oli mi nisi niki dan donija za ovi misec? - Ali ovo je za ovi novi. Oli nije Prvi maja prid vrata? - Nu ti boga lipe uance: U ast Prvoga maja dajedu ti pineze sedan dan unaprid. Bravo! Tako je! Neka se i pe nzionerski narod veseli. Jesmo li oli nismo? Jo lipe drave! Na sve misli! Ba pri uru vrimena san u bibjoteku pronaa da je spliska opina jo 1912. godine za Prvi maja izvisila bandire, okitila se cvien i gradska muika je po gradu zaudarala. I to onda, za vrime Austrije! Uvik je to n a n Splianima bila velika feta. Najdraa feta. A di nee bit danas!

Prizlovojni anto Poza podne svratin do moga prijateja anta. Najden ga samoga u kuini. Sidi za stolon, diga nogu na katrigu, obraz naslonija na dlan i prid njin botija vina. Nije popija dva prsta. - a ne pije? - zaudija san se. - Eto, ne mogu, nito me ne sladi. - a si se zamislija, oli ti nije doa penjun? - J e , jutros mi je poer donija. - a je onda, kompanjo, a si prizlovojan? Oli te jubav tradila? - Ne zajebaji, mali! anto zna za Prvi maja okitit gajetu i po sa prijatejima u Stobre na janjetinu. - Onda, evo nan, kompanjo, i Prvi maja! - A, eto je! - Oemo li na janjetinu u Stobre? - Neemo! Nisu dani o fraje. Progorat e nan, pari mi se, svima Prvi maja. - Oli je a grubo javilo? - Nije dobro. Duboko je uzdanija. Okad je drug Tito bolestan, anto slua i radijo i televi ziju i ne gre le pri nego uje zanji medicinski izvjetaj. Ne razumi on sve a likari reedu, ali isto se on po medicinskon izvjetaju zna ravnat. Najdrae mu je bilo kad su ono javjali da je drug Tito mirno proveja no. Onda bi i Santo slaje zaspa. Sad uje duge, teke beside i nita ga vie ne kunferi. Prizlovojan je. I njemu je teko. - O se ti napit? - turne prida me botilju. - Ne mogu, nije moja ura. - Ako nisi marenda, eno ti na paker brujeti pa deri. Ja ga nisan ni taka. Umukli smo. anto se zamislija. - A koji ovik! - uzdanu je. - Koji veliki ovik! Koji lipi ovik! Okad je svita i vika, ni takega bilo. A straj me da nee ni bit. Jo mi i ne znamo koga smo jemali. Od ove nae jadne, nesriknje, mierjaste zemje koju je on sritnu

zemju uinija! Iz blata, iz fanga, iz gube i mierje nas je izvuka i da nan brode, fabrike, zemju, stavija nas u tonobile i nebodere. Nikor nije ni gladan ni edan, ni gol ni bos, svak danas jema, svakome pritie, spizu bacijemo. Samo je mislija kako e narodu ugodit, kako e narodu bit boje. Da ni bilo njega, pita bi te ja di bismo mi danas bili? I ko bi ovod n a n bija gospodar? I ti i ja i svaki od nas ne bismo bili ovo a jesmo. Ne bismo ni sliili na se. Ne mo mu drukije uzvratit nego ga astit i slavit dokle je kod svita i vika. Ostavija san ga kako san ga i naa. Sa nogon na katrigu, sa bradon naslonjenon na dlan. Zamiljena. Prizlovojna. Ni pinezi od penjuna, ni Prvi maja, ni vino, ni brujeti, nita ga ne more rekuperat i razveselit. Leroj na kampanelu Izaa san na Pjacu, a jedan momak me zaustavja: - jor, molin vas, koja je ura? Pogledan na zvonik. - Eno ti est i po, fali minut. - Kako znate? - zaudi se momi. - A vidin leroj na kampanelu. - A ja ovi jebeni leroj nikako ne razumin. Nikad ne znan koja je na nj ura. - Nisan ni ja, moj mladiu, zna dok ga nisan protua. - Oete li i meni kazat? Objasnija san mu da je leroj, isto ka i dan, podiljen na dvadeset i etiri ure. Kad je mala vera na est, onda je to est ujutru, kad je na osamnajst, onda je est uveer. - Ola koji san ja tukac! - kori sebe momak. Kako to ni an pri uvatija! Lipo se zafalija i ia svojim drugovima objasnit tajnu zvonika na Pjaci. Svi su stali i gledali leroj. Malo pri osan sitin se da moran kupit kremu i kolonju za brijanje. Prodavaice unutra biingaju a na vratima pi e INVENTURA. Tren u drugu profumeriju. Isto INVENTURA. Ajte k vragu vi i inventura, svaki as udre noson u koju inventuru.

Jo ni osan, fali deset minuti. Triba mi se i popiat. Najblii mi je javni zahod na Pisturu. Tren pri nego ga zatvoridu. A, e, zakasnija san! Ve je zatvoren. Isprid vrat lokva, velika lokva, ka da su se konji ispiali. Dolazi jedan momak, vata za kvaku na vrata, drma. I onda pia u vrata. Za njin jedan ozbiljan ovik ini isto. Kad je zahod zatvoren, onda mu se ini reklama isprid vrat. I jema svit prav! Ko je to izventa, ko je izda tu naredbu da se javne piarjole s mrakon zatvaraju? Zasinilaju se ka da su trezori. Javni zahodi gradu falidu. Jema ji manje danas nego pri sedandeset godin, kad nas je bilo 20 ijad. Pona amo se ka da su to koje sramotne institucije koje triba sakrivat. I zato piarjole ne bi mogle bit cilu no otvore ne? Oli e ji ko ukrest? I kad su konduti zatvoreni, onda ejade mora potribu init, oli u gae oli na ulicu. U San Marinu vidija san lipi privatni zahod koji je svo jina jedne gospoje. Ona ga tii, redi i naplatije. Daje ti ugaman i sapun. Ako "Javna istoa" nee oli ne more vodit brigu o toa letima, neka se da licenca privatnicima. Ako jemamo stotine privatni bufeti di se loe, moremo onda jemat i bar koji privatni kondut di se popijeno ispra zni. A poela je i turistika sezona. Ve jema po gradu fureti. A oni su bidni obzirni. Vrtin se uveer po gradu i gledan: svuda inventura. U samoposlugu "Prehrane" kroz izloge vidin kako osobje redon obilazi kancije i lipi nove cine. Kurjo san a je po skupilo, pa virin. Lipidu cine na boce vonoga soka. Jebe me se za voni sok. Asti boga, eno e i vino poskupit? Cila Evropa pliva u vinu, Talijanci ga gledadu misto benzina troit, Francuzi ma su puni podrumi, miljuni ektolitar, a u nas e evo opet kreit.

I u papirnicu penju se po kancijan i piu nove cine. Virin i tamo. Stavjadu nove etikete na nike katule - Fli pere, Polo. To su igre za diicu. I u "Splitski magazin" inidu inventuru. Sve osobje je na noge, doli su i inpektori u crne konate jakete. Radidu digitroni i makinjete. Jedna prodavaica se uspela na kale i biingaje po vetitima. Oli e i roba poskupit? A a onda sve gre gori? A za koliko? Bit e dvajst, trijest posto! Nima u n a s manje batude. Je, sve gre gori. Eno, inventura je u butigu od muki kouj. Ba izlazi prodavaica. - A a je? - pitan je. - Koliko gre gori? - Ma nita, niti dva posto! Kreija je republiki porez. - Nu ti boga, koji konfujun! A ja san se ve bija pripa! a se mrite samo za dva posto! - I ja govorin - umorno e ona. - Njanci nismo svrili, sutra emo nastavit! Bidni prodavai! Nimaju mira ni o danu, ni o noi. Uvik inventure, uvik minjat cine. ini mi ji milo. Kad edu oni bidni poinit? Ruke ji bo lidu od pustoga pisanja i lipjenja novi cin. A promet jin, tuidu se, pada. I svaka druga muterija u sve butige dolazi sa bonima od marende. Boni od marende legaliziraju se ka sredstvo plaanja. Ne bi se zaudija da pomu kurit i u Trstu. SUBOTA, 26. travnja Noas san protija jednu medicinsku novost. Slina od pasa ini dobro ranan. Bre zacilidu. Sitija san se svetog Roka. Uvik su mi se gadili kvadri i kipi koji su prikaivali kako mu pas lie rane. A sad vidin da sveti Roko nije bija mona. Onda, u ona daleka vrimena, on je zna a danas medicina otkrije. Evo i Prvi maja, a ka da gremo u zimu! Jo uvik je ladno i uvik pue.

Niki dan me jopet vrag odnija na ribe. Partili smo ujutru u tri bota. Obuka san se ee nego feratjeri usrid zime na Zrmanju. Sta san po ure u motorinu za timunon i svega me probilo. Na moru je ladnije vengo u Sibiru, najskoli prid zoru, kad malo zapue i more se najeuri. Ali zato je lipo kad sunce izajde i pome se penjat. I kako se ono penje, skidan sa sebe komad po komad robe. Najpri kapot i alpu. Pa kapu, pa jaketu, pa jedan, pa dru gi demper. Onda rastvorin i kouju. A poza podne proces je obratan. Stavi demper, pa jo jedan, pa kapu. Pa jaketu. I jopet si ka feratjer na Zrma nju. Premalie i postoli a je ovo sad da ni jedne postole ne mogu obu? Za pravo, mogu ji navu, ali me sad i stari postoli, koje san cilu zimu nosija, poimju tu. Postaju mi nikako tisne, utin: ruaju mi prste. I one najkomodnije sad mi smetaju. Asti Gospu, oli me poela noga rast? Gren ka da san gobav. utin rebote. Svaki me postol stiska. Bit e da noga uti premalie pa poimje botit. Zato onda samo noga boti? Prominijen postole. Vazimjen one koje san nosija pro loga lita. Ne vaja. utin ji. Jo edu mi kale uinit. Nima druge nego kupit nove postole. I kupija san ji. Najlaganije koje san moga na. Vazeja san obilate, neka noga pliva. Prova san oba postola, eta po butigi, sve je bilo u redu. Skupo san ji i platija, neka mi je prodavaica rekla da ne gren s njima po mokrome. - A ako me uvati kia? - Nisu za kiu - govori. - Dobro, ali kad grad poliju? a u init, ou li ji skinit pa odit bos? Ou li poet letit priko mokri ulic ka da jeman krila? Slegla je ramenima. Plati deboto sto ijad postole pa ji ne smi po mokrome nosit. Koje su ovo danas nesriknje fabrike! inidu postole

da ti se a pri raspadu, pa da mora kupit nove. I tako sve produkte. aruje, televizore, tonobile. ita san da je tako i u Rusiju. Potroai su se alili Ministarstvu industrije da aruje ne vridu. Ministarstvo je naredilo da se proizvedu trajnije aruje. Kad su se trajnije aruje proizvele, alila se i trgovina i fabrike da su in puna skladita. I kupija san te nesriknje postole jer su mi bile komodne. Juer san u njima prvi put izaa, i a ete vidit? Mislite da su se raspale? A ne, nisu! A boje bi bilo da jesu. Juer u butigu bile su mi komodne, iroke, a danas, kad san odija po gradu, poele su me tu. Pa kako? Parilo je da me noga u moru. Jedva jedvice san doa do kue. U portun san ji skinija. I odanija, spasija se. U bive san, sa postolima u ruke, otvorija vrata. ena je zinula. - a je sad? - Ne vridu! Baci ji a! Neu ji vie vidit! - A a e sad nosit? - pita ona. I sama odgovara: - Sad ti jedino priostaje - prominit noge! Ne bude li ladno, bos u za Prvi maja po gradu odit, ka da inin zavit!

SPLIT JE BEZ RII REKA SVE A MU JE NA SRCU

NEDIJA, 4. svibnja Veliki derbi "Ajduk"-"Zvizda" koji lako more odluit pr vaka, a ja ne gren na utakmicu. Karta mi je u epu, ali isto ne gren. a u se po jidit! Izbjegavan velika uzbuenja. a se toga tie, sluan likare. J e m a n ja svoj razraeni ceremonijal prvomajske fete. Uein Prvoga maja volin po do tacije i mula gledat kako se grad prazni, kako se vodu prave bitke za svaki autobus. Prometnik na autobusnom kolodvoru mi je pria kako su se svi putnici popravili, samo su Sinjani ostali isti. More bit i autobus prazan, a samo nji trojica putnika i opet se sva trojica sudare i uklite na vratima. A morete zamislit kad na jedan autobus navali dvista! Kad san ji ispratija, red je i da ji doekan. ekan doma pet uri da ujen visti. Javjaju da je dolo do pogoranja i da je stanje zdravlja predsjednika Tita opet kritino. Oo, nita mi ovo nije drago! ena mi jema crne slutnje. Posla san je k vragu, izletija vanka, buga vratima. Prikjuer san od kue do Belvija trevija 4 auta, 3 ovika, jednu enu i dvoje dice. Grad je bija sablasno pust, a evo, sad u ovu pozapodnevnu u r u sve je opet na misto. Narod se ve vratija i priko Rive trevijen posljednje povratnike koji puni fagoti vataju gradske autobuse. Mase svita gredu prema stadionu. Dolazin u iskuenje da se i ja utisnen u tu riku. Ako "Ajduk" potue, bit e mi aj a nisan bija. Ipak odolin napasti, vrtin se po trajektnoj luci. Lipo predveerje, ne ka pue malo toplega juga.

"Umra je! Umra nan je..." Nito me pritie, zove u Veli varo. Jutros san tamo bija i a u init? Jedino da seden u stari dvor i sluan prenos utakmice. Najden li ribara anta i potue "Ajduk", jo emo se i napit. Projden priko "Dalme" i kupin dvi botilje vina. ujen viku. Utakmica je poela. Prolazin Velin varoen, penjen se u Borievu ulicu. Sve je ka i uvik u ovu uru. Obino premalitnje predveerje. Dica se igradu prid kuan. J e d a n ovik uga oganj i na gradele pee srdele. Iz kafii uje se muzika iz duboksa. Otvorena je i nika nova konoba i uje se iz nje dernjava. Moglo je bit sedan uri manje 5 - 6 minuti. Nika mlada ena u crvenu dugu kunu vetu pritrala je isprid mene s jedne na drugu stranu ulice. Izletila je iz dvora i uletila u prvi portun. Ne znan koliko je to moglo trajati: dvi-tri sekunde? Koliko se oe za priletit kaletu. Ijadu puti san vidija tu sliku. Cura, ena, ovik prikorau ulicu iz jednoga u drugi portun. Ne znan, ne mogu objasnit a san to posebno zapazija na toj eni u crvenoj kunoj veti. a mi je na njoj bilo sum njivo, zato me privukla, zato san za njon uliza u portun? Bila je na podan stari drveni skal. - eno, eno, a se dogodilo? - zazva san je. Stala je na najdonju skalinu, rukon se uvatila za tanat i pripadnuto je okrenula glavu. Zamucala je: - Po... po... pogoralo se... Utekla je uza skaline. Nita nisan razumija. Slua san u pet uri radijo, zna san da je dolo do pogoranja. Ali zato nije mogla govorit, zato je mucala, zato jon je glas zadra? I zato je utekla? Zato se za tanat drala? 10 metri naprid iz kue ispa je na ulicu ovik visok, mrav, roba pedesetak godin. Sta je pognut, pogrbjen; lia crna kosa pala mu je priko oiju. Zatetura se, nije vidija di gre. Opet se ferma i frontinon, koji mu je bija u ruci, udrija je o tle.

Zaorija je stranu betimju. Najteu koju je moga prona. Sova je estoko, glasno, betimje je minja i posli svake dvi betimje je ka za se tiho ponavja: - Umra je! Umra nan je... I opet jid, betimje. Svit okolo sta. Sledija se. Ukipija. J e d n a ena sidila je prid pragon na baniu. Ostala je otvoreni ust. Nije mogla ustat. Iz jedne ponistre uja san tunu muziku. Jedna ruka potegla je sa ponistre bandiru. Moga je i piker falit Sad me bilo jasno da je ona mlada ena ula tunu vist, i in je ula, trkalaje doma, a ovik koji je vist doma uja pobiga je na ulicu. Nego, zato je ona lagala, zato je zamucala i izgovorila la? ula je za katastrofu, ali nije virovala, nije tila virovat. Ona je najzad ula samo jednu jedinu malu kratku ree nicu: "Umra je drug Tito." Ne more ona virovat da se to tek tako jednostavno more javit. Radijo uvik govori velike, duge, komplicirane reenice koje i ne razumi, i kako se sad strana vist more javit sa mo u dvi rii? Da se to njoj nije samo uinilo? Njoj se moglo priinit, a moga je i piker falit. Oli jedanput falije? ena u crvenoj kunoj veti bila je vanka u dvoru, i in je ula, bez komentara, bez rii, utekla je doma. A visoki ovik je iz kue izletija na ulicu. On je svjestan a se dogodilo, ali nee i ne more se s tin pomirit. Teko mu je samome u kui, ovik se smuti, puno se tega u tren skupi u prsi, uine se grop i lake je vanka, meu sviton. On je svjestan a se dogodilo, ali nee, ne more se s tin pomirit, bori se kontra jeive istine, opire jon se, i sad bi on nebo na zemju kala, zvizde bi zgnjeija, svemir bi nogan trepja.

Tri drugara mornara izlazidu smrknuti iz bufeta, namiaju kape, natiu opasae i brzin korakon sputaju se niz ulicu. Prolazi starica i jeca. - a mene Bog nije vazeja, ja san i tako svakome na teretu, a on je svakome vridija. Cilome svitu. Matere zovu dicu. Potiu ji u kuu. Dica plau. Dica nita ne znadu, tila bi se jo igrat. - Kad e drug Tito opet do u Split? - pita jedna mala u materinon naruju. Mater je jubi i plae. Zamire zanja ploa u duboksu. Mladii i cure izlazidu bez rii. Zatvaraju se vrata svi lokali. U izlog trafike ve stavjaju Titovu sliku sa crnin floron. Ispod Prokurative milicioneri sputaju bandire napo kopja. Sat na kampanelu Sv. Frane na Rivu odrebatije sedan uri. Tue nikako udno, muklo. Nikakvi se vie u u r ne uje, zamra je svaki zvuk. Kako ovo tue leroj? a se dogodilo u mehanizmu leroja? Nikad nije ovako tuka. Gredu, gredu, a nita se ne uje Jugo pue, ali ka daje skrenulo. Zaladilo je. Smrklo se. Instinktivno gren prema kui. Tija bi bit pet minuti sam. Tija bi i enu vidit. Ali opet san profesionalno do nakaznosti deformiran. Moran vidit a e se sve dogaat na ulici. Kako e moji Spliani reagirat. Tija bi se stvorit i u redakciju. itat visti sa teleprintera. Eventualno in pomo ako ta triba. Pripremit e izvanre dni broj. Bit e strke, konfujuna. Znadu svoj posal, nisu dica, a a e in stari penjunat, samo smetat! Svit se poimje vraat sa stadiona. Utakmica je prikinuta. Ijade ijade, deseci ijad sliju se ka rika prema centru gra da. Nikad take povorke nisan vidija. udesna povorka!

Gredu, gredu, gredu, a nita se ne uje. Svima su stisnuta usta, i svima su oi nikako udno rastvorene, i svi ka da gledadu nidir daleko isprid sebe. Otac vodi u povorci za ruku sina. I mali gre ka i otac. Ka i svi drugi. Diga glavu, stiska u s t a i gleda naprid. Di on gleda? a mali more vidit? Ijade prolazu, a nikor jednu ri da izusti. I koraci se ne uju. Ka da nimadu postole. Ka da su bosi. Oli ne tiu tle. Tija bi znat kad i kako je utakmica prikinuta. Kako se doznalo, ko je javija, kako je strana vist na stadionu doivjena? Kako je svit na stadionu reagira? Ijade nji prolazi, vidin i poznanike, ali kako ji pitat kad ovako udno gredu, kad nikor nita ne govori? Prolazu po kraj mene, a niti mi se ne javjaju. I nikor ne plae, ne jeca, ne mrca. Nikor nije slomjen, izgubjen, nego su se svi uspravili, isprsili... Nisu to drukeri koji se vraaju sa prikinute utakmice. To se sam od sebe stvorija vojniki stroj, to divizije gredu i u sebe apju zakletvu: "Drue Tito, mi ti se kunemo..." Sveta tiina Svata san u ovome naem gradu vidija i doivija, ali ovaku udesnu povorku nikad. Ovaka sveta tiina bila je onega jutra kad je grad eka svoju, Titovu vojsku. I u onu kinu zoru Slobode judi nisu mogli govorit. Kako je najvea radost blizu najdubje tuge? Vidija san koliko je na grad, koliko je naa zemja ve lika i lipa u trenucima srie i radosti. Ali nikad mi ovi grad nije bija tako lip, tako drag ka u ovin trenucima najvee tuge. Veeras, kad su sve rii izgubile smisal i vridnost, i kad su se same povukle, grad je bez rii reka sve a je jema re, sve a mu je bilo u dui i na srcu. Veeras san vidija kako se i dica kroz minut pritvaraju u jude.

PONEDIJAK, 5. svibnja Rano je jutro. Kia pada. Brzo se obuijen i gren vanka. - Di e? - pita ena. - Ne znan. Radni narod ia je na posal. Dica u skulu. Nikor nije zakasnija. Svak je na svoje misto. Poela su se dogaat uda. I oni kronini "bolesnici" ko jima se drago vu po bolovanju smista su ozdravili. Nikad po ambulantama manje svita. Nima simuliranja, zabuavanja, kivavanja. Po gradu daleko manje svita nego u druge radne dane. Kladin se da je danas u Splitu proizvodnja rekordna. Jedan moj prijatej, profeur univerziteta, objanjava to slikon famije koja je ostala bez oca. Dok je otac bija iv i vodija brigu o famiji, dica su se mogla i leernije ponaat, bit dikod i malo trambasta, pa i sarit koji dinar priko mi re. Stari umre i oni se odmar uozbilju, ponaaju se kako i je on uija, jer sad nji toka preuzest brigu i odgovornost. Ovo mi je prvi dan u ivotu a nisan uja da ikor ronja, tui se, kritikuje. Tredu judi u poduzea i kad triba i kad ne triba. Dica se po skulan tuu jer bi svaki tija bit ove dane deuran. Tek poza podne, kad je svrija radni dan, radni narod je na ulice. Ali isto ovo nije dan ka a su drugi dani. Nije to samo vanjski alobni dekor, bandire napo stijega, crni flor, crne novine - nego se u arju uti nika udna herojska patetika kakvu dosad nikad nisan osjetija. Svi smo postali svjesni velikog istorijskog trenutka, i ka da smo svi sa Ti tom ulizli u istoriju. Mia se tuga i ponos. Tuga jer ga vie nima, ponos jer smo ga jemali. Kad triba, svi smo jedna momad Sluan a svit razgovara. Nikor ne pita: - A a sad? Nikor nije pripadnut, zaplaen, zabrinut.

Nikome nije ni palo na pamet da tre na banku dignut pineze oli u butigu stvarat zalihe. udan je ovi na narod! Nije ni dosad bija ba plaiv, ali sad se vie nikoga i niega ne boji. I hipohondri su ozdravili. UTORAK, 6. svibnja Je li to dilo, je li to nain, je li to naa sluba informiranja pa da meni, spliskome novinaru i kroniaru, strane novi ne i agencije moradu javit da se na vist o Titovoj smrti najimpresivniji prizor odigra u Split na "Ajdukovu" stadi onu? A a se to veliko, senzacijonalno dogodilo da je vist obja vljena u svim svjetskin novinan, da su slike sa Pojuda do nile sve svjetske televizije? Za n a s u Split deboto nita! Obina, normalna stvar koja se morala dogodit. Kako je Split i moga drukije rea girat? Onda Split ne bi bija Split. Kad je utakmica prikinuta, kad je Preidente Ajduka Skataretiko javija priko mikrofona najtuniju vist, pedeset ijad judi, koliko ji je bilo na plac, diglo se i zapivalo ono a in je na srcu: "Drue Tito, mi Ti se kunemo..." A igrai dvi protivnike momadi koji su dotad jedan drugome tartali u noge, inili faule, borili se za bodove i naslov ampiona, vie nisu bili suparnici, dvi protivnike momadi, nije bilo "Ajduka" ni "Zvizde", postali su jedna momad, jedna eta. Momci su se zagrlili, pomiali in se znoj i suze. Mora bit puno momadi da bi se mogle igrat utakmice, ali kad triba, omar smo svi jedna momad. Ovo je trei dan da se u Split nije ula ni jedna druga pisma nego samo "Drue Tito, mi Ti se kunemo..." Sve smo druge zaboravili pivat.

STOJ DI J E S I !
SRIDA, 7. svibnja Na bilome kampanelu, vikovnome simbolu Splita, tu no visi crna bandira. A danas je Sveti Duje. Svata se dogaalo u Split na Svetoga Duju, bilo je i lipi procesjuni i demontracij, kad se bajunetan tira narod s Rive i Pjace, ali ovo je, a ja znan, prvi put da je Split ba na Svetog Duju u koroti. Davno nima procesjuni ni banci na Rivu na kojima bi se slegla sva kart roba od Trsta do Boke. Bezvirni san Spli anin koji nikad u nita nije virova, ali virujen u Svetog Duju. Veliki je sveti Duje! Jo je rat traja, jo je Split bija oku piran, kad je ba na dan svetog Duje na Visu obnovjen "Ajduk". To mi je bija njegov najdrai mirakul. Koliko je ti mirakul onda radosti unija u razrueni, ranjeni, gladni i tuni Split! U ditinjstvu kupova san na ovi dan svirke i balunie. A posli san materi kupova drvene lice. Da su na pazar do li Zagorci sa narodnin rukotvorinan, kupija bi eni koju licu. A sebi cigalin. Padaju mi na pamet nike spliske datumske podudarno sti. Uein Svetog Duje, dakle 6. svibnja, pri 87 godin, sve ano je otvoren spliski teatar, najvei na Balkanu. A juer, dakle jopet uein Svetog Duje, obnovjeni teatar otvoren je tunom komemoracijon. Tunije i dostojanstvenije nije se moga otvorit. Crni vetiti i side glave, ali uz nji bilo je i dosta mlajega svita. Dobro je to! Nije bilo oznaeno di e ko sidit, ali zna se red i stareinstvo. Sitija san se kad mi je jo pri desetak godin jedan drug pria kako mu je najtei zadatak i dan u ivotu bija kad su ga zaduili za podilu pozivnic. Svakome

odredit red i misto di e sidit. U ratu, govori, nije se toko napatija. I naravski, nalo ji se uvrieni koji su mu digli pozdrav. Ovo je etvrti dan okad je tuga pala na grad. Ali ivot trai svoje. Ne more ga se fermat. Triba radit, ivit, volit se. Vidija san zagrljene jubavnike na entadu. Dva momka se etala uz korni; razgovarali su i nasmijali se. ETVRTAK, 8. svibnja Bija san u dvor oba anta. Nisan ga naa. Na ribe nije ia, u konobu ga nima. A di ga je vrag odnija? Sidija san u dvoru na baniu po ure i eto ti ga. Svetano je obuen. - A di si to bija? - U Zajednicu... - U koju zajednicu? - Bome nau varoku! - Oli su te a prizvali? - Nije nego san se ia upisat u libar alosti. - I a si napisa? - A a u napisat kad ne znan pisat? - I a si onda uinija? - A uinija san u libar kri, neka se zna da je i ribar anto bija. - Bravo, moj kompanjo, pametniji si od Salamuna! - Rugaj se ti, rugaj, ali e judi, pametni judi, koji b u d u knjigu tili, znat a je oni nepismeni ribar tija re kad je svoj kri stavija! Svud pusto Nikad se spliske ulice nisu tako brzo ispraznile ka da nas pri podne. Promet je uinija udo. Njanci nije bila tiska na tacije. Autobusi su stizali svaki minut. U podne, kad je na televiziju poeja prenos pogrebnog ceremonijala, gleda san sa terace kanoalon.

I nidir nikoga! Poeja san od Marjana. Prazne entade uz udinski kanap, nikoga na Belvederu. Nima ni jubavnika, ni etai, ni trkai koji skidaju kile, ni oni koji boluju o srca pa in je likar priporuija etat, etat... Na dil Rive koji iz kue vidin nikoga. Njanci milicionara. Ni putnika oko autobusi. Vapori su naputeni. Gospe mo ja, a je ovo? a nikor, ama ba nikor ne putuje? Gren uz mule, vatan motorine, bracere i svud pusto. Samo na one bovane na punti ige jedan ovik sa tunjon u ruci. Znan, sve znan, kume! I ja san jutros jema istu ideju. Vazest tunju i po dikod u pusto ribu lovit. Zvona zvonidu. Samo galebi po portu letidu. Kako su nestvarne sve stvari, kako je sablastan grad kad nidir ovika nima! Vraan se televizoru i vodin borbu sa enon. Plae, je ca, rida, sva se lomi, privije, kida... Pokuavam riima koje su dosad uvik upalile: - Gruba li si kad plae! Sva si se iznakazila. Ne gre prid zrcalo. Ne gleda rige. Skupila se na otomanu. Pokrila se dekon priko glave. I plae, plae... Zapritin jon: - Udrit u te. Zapamtit e ovi dan. - Nemoj, nemoj... -jeca ispod deke. - Ajde kuvat! Di mi je obid? - vien na nju. Upalilo je. Poimje se karat. Kroz pla optuuje me da san monstrum. Gasin jon televizor. Priti mi rastavon... Opet san na teracu sa kanoalon. Oni ovik na puntu ige kupi tunju. Di e kum sad ute? Nima ute. Stoj di jesi! Bez tona Ona je otkrila nain kako more gledat televiziju. Iskjuila je ton. Kad je sama slika, kad je slika mutava, onda je puno lake.

Prvi put mi se dogodilo da mi pune etiri ure nije zazvonija telefon. Uvik, uvik zovu, a sad kad bi tija da mi se ko javi, nikor! Gledan je li telefon u kvaru. Je li platila? Da ga nije pota iskljuila? - Nije, radi. itan roman. Pa kuvan kafu. Pa patinajen postole. I svaki as povirin na televizor. Sporo, sporo tee vrime. Na tranzistor otvaran Radijo-Split. Ne javja se. Oli je prominija valnu duinu? Ovo je Radijo-Split preuzeja za grebaki program. Svoga nima. Jema bit da je ovako sve ove dane. A bogami, jemali su ta reporteri iz Splita javjat. Otvorili su najmoderniji Radjo-televizijski centar, a kad se desija ovi veliki istorijski dogaaj, oni zatvorili butigu. Ne mogu oprostit ni televiziji ta je prekinula prenos utakmice "Ajduk"-"Crvena zvezda" onega trenutka kad ga je zapravo tribalo tek poet. Tek sa prekidon utakmice poeja je dogaaj ka stvoren za televiziju: cili e svit o njemu javjat, a televizija ga Smi sta prikida. Sluan na tranzistor zanje minute pogrebnog ceremo nijala. uju se samo tice. Sve utihnulo, samo tii pivaju? Smutilo me. Zbunilo. Ne razumim di se to sad tice glase. Je li to sa Marjana oli iz Beograda? Zatvaran tranzistor i sluan na teraci kako i splisku tiinu produbjuje cvrkut tii s Marjana. Grdelini - Marjanani pridruili se zboru svoji beogra dski drugari. Koja je ovo tija veza? Miljardu reisera ne bi moglo ovo namistit. Pogrebni ceremonijal je zavren. Isti as ulice su ivnule. Nita se nije prominilo. Nita nije poelo iznova. Sve se nastavilo di je stalo. Pala je veer. Sa Rive gledan kako se na Marjanu palidu slova i jopet svitli TITO!

NEDIJA, 11. svibnja Oni osan dan slubeno proglaene alosti su svrili. Da nas se igradu utakmice, redovno prvenstveno kolo, kine matografi su se opet otvorili, danas bi se moglo svirat, pivat, veselit. Moglo bi, ali nikor nima voje. Ni najei vikendai nisu ili na izlet. Svuda bandire napo stijega, svuda crni flor... Kupujen u trafiku duvan i novine i govorin trafikantici: - Prola je alost, morete skinit flor s izloga! - Ne mogu - govori ona - niman srca skidat! I na milicijskoj stanici zastave na pola stijega. Oni su judi koji znadu red i propise, ali eto, ne moredu dignit bandiru. Duboksi zaustavjeni po bifetima prole nedije, nikako se uputit. Jedan momak apje: - Previe smo mi uz druga Tita vezani. Meni je sad jo tee. Iste rii uja san veeras na radijo od jednoga staroga Crnogorca. Reka je: - Preerano smo se mi uza nj vezali. Isti osjeaji, iste misli kod splitskog momka i kod crno gorskog starca. Nedija je. Vojnici i mornari jemadu izlaz. Nisu veseli. Vidija san priko Pjace pro jednu grupu mladi strankinj. Predvodila ji je jedna cura, bjonda, pigava, kolo salni razmjeri. Pea cure. Planina od ene. J e m a u nju najmierjastije sto dvajst, sto trideset kili. U male tisne gaice. I samu majicu. Koje ruetine, koje noetine! I svud jednako pigava. Po obrazu i tilu. Nije bilo glave ni muke ni enske koja se nije za njon okrenula. PONEDIJAK, 12. svibnja Osvanuja je lipi vedar dan. Tren vanka. Interesira me kakvi e danas bit grad.

Iz prvoga kafia ujen pismu. Svira duboks. I to "Jugoslavijo" . Nasmija san se i uliza popit kafu. Sputene bandire s floron, Titove slike u crnome okviru. Nita nije taknuto. Trinje su zakasnile. Tek danas vidija san prve na pa zaru. Malene. A deset ijad dinari kil. Isto se prodalo. Poza podne san radija u bibjoteci. I trka doma da prispijen na emisiju Titovi memoari. Oduevili su me. Iz svakoga detalja njegovog jednostavnog kazivanja iz bija jedan gotovo nesvatljivi humanizam, plemenitost ovika koji je sve proa, sve iskusija, sve zna i svakoga ra zumi. O nikome nije progovorija sa mrnjon. Pa ni o onima koji su ga zatvarali i tukli. O policjotu koji ga kadenon vezanoga vodi na robiju, govori kako je bija dobar ovik. O efu preuna u kojemu je robija govori da je bija isto fin, pristojan. Najtee optuuje efa robijanice u Mariboru, koji da je bija tipini austrougarski birokrata. Ovi n a socijalizam i nije moga bit nego ovaki, humani stiki. I normalno je da je cila ova naa zemja jo uvik u tuzi. Stari Spliani su govorili da se po sprovodu najboje vidi kakvi je ko bija ovik.

LAKO LI SE DANAS PRIRANIT!

ETVRTAK, 15. svibnja Kia pada. Pada ve dvajst etiri ure. Ne znan je li 5 minuti pristala. Iz kue nisan izlazija. Zapravo laen. Izaa san noas. Bija san na nonu premijeru Limenog bubnja. Najboji film koji je ikad snimjen po jednome romanu. Jemamo i u n a u literaturu veliki romani, ali nima filma. Doa san doma po kii u 2 bota. I od kina do kue nikoga nisan trevija. Ni pasa. Grad ivi danju, nou umi re. Noni Split vie ne postoji. Davno me ve ova kasna, zapravo ova rana u r a nije uvatila na ulicu. Bojin se da vie i nee. A di je ono kad san eka svaku zoru! Nisan moga po spavat dok ne svane, dok se repci po palman na Rivi ne ispivaju. Asti boga a sad vanka lije! Ka iz kabla. Nabumbat e nae rike i jezera. Ovo, govoru, zlato pada. Je za teake. Radujen se kii samo radi letrike, ali ne radi poljopri vrede. Jebe me se za poljoprivredu, jer pada li, ne pada li, cine uvik skau. Urodilo, ne urodilo, spliski pazar je isti. On rui zakone o ponudi i potranji. itan da se trite stabilizira i da u prolome misecu, u travnju, trokovi i vota nisu poskupili njanci dva posto. a je to 2 posto, ko bi vodija konta da godina nima dvanajst miseci. Ali 2 posto puta dvanajst, to je dvajsti etiri posto. Tajna jugoslavenskog prosjeka Nego, iznenadilo me koliko malo troimo na spizu. Ne davno san ita nae najnovije statistike u novine objavjene po kojima n a a prosjena jugoslavenska famija na misec jema miljun i sto dvadeset ijad dinari.

I a biste vi rekli, koliko od tega troi na spizu? Evo da ete re 3 dila. Je vi, ali ne prosjena famija koja ne troi njanci trista ijad. Po glavi izlazi da se za spizu troi devedeset ijad miseno, odnosno samo tri ijade na dan po oviku. Dugo san razmilja kako ovik more iza sa 3 ijade na dan? Sigurno more jer statistika ne lae. A meni nikako ne izlazi raun. a more prodrit za 3 ijade dinari? Di je mliko, cukar, uje, meso, riba, zeje? More jedino kupit trucu kruva i kartu salame pa cipat. Razbiva san dugo glavu i naa rienje. Pri rata osandeset posto svita ivilo je na selo. I 3 dila graani jo uvik je vezano uz selo, uz poje. I prema tome, prosjena jugoslavenska famija bit e da goji 5 - 6 prasac, desetak ovac, dvi krave, koje tele; najde u poje po vaguna vina, koji ektolitar uja, 5 - 6 vri kumpliri i kapule. A s onu 3 ijade statistiki dinari kupi kruv, sol, papar, cukar i koju patu. Ba niki dan u Baku Vodu gleda san nae domae go ste koji su doli na vikend. Ispadale su famije iz tonobili i dolazile na recepciju trait sobu. Svi do njanci jednoga debeli. Kako je dugo vozija, pape-debeljko se ispotija, iza li mu vanka skuti od kouje pa ji isprid recepcije utiraje u gae. Mama iroka, crvena; dica dobro stavjena, pucadu od zdravja. Divota ji je bilo vidit! Gledan ji i mislin se: "Boe moj, ko bi reka da ovi troidu samo 3 ijade dinari na dan za spizu!" A cila naa prosjena famija potroi na dan za pie e sto dinari. a to lou za 600 dinari? Bit e da jin toko dojde za vodu. Oli, ako nije u r a u n a t a voda, onda svaki trei dan prosjena famija popije boicu vonoga soka. An, an a lou? Deboto ka moj anto! Za kulturu troidu 50 ijad miseno. To e bit dici za libre, eventualno jo i televizijska preplata, i ako gredu botu na nediju u kino; onda botu na nediju moredu kupit i novine.

Dosta se troi za odiu i obuu, za saobraaj, za higi jenu i toaletu. I ostane priko sto ijad miseno za stavit na tednu knjiicu. Statistika in je zaboravila izraunat koliko troidu za otelske trokove. U otelu prosjena jugoslavenska porodica ne da mi ni spavat. Ni poza podne ni uveer. Oka nisan stiska. Ni itat ti ne dadu. Krupni, debeli, tusti (di nee bit kad izidu na dan 3 ijade dinari?), gredu po hodniku ka soldati. Stupadu - otel se trese. Bubaju vratima, otvaraju pine, na zahod putaju vodu... Posteje kripju; jema bit da u prosjeku jubav vodu 2 puta na dan. I pri i posli tega uvik po sobi potiu, vuu; je li to posteje pripomiaju? En ti statistiku, i ko je izmislija! Radi nje zamrzit u prosjenu jugoslavensku famiju. Usidilica Konobar me uvee stavija sest za stol nike samice. Nisan vie komunikativan. Ne znan se vie sa enskan razgovarat. Pozdravlja san je. - Dobra veer! - odgovorila je. Dakle, naa je. Roba 40 godin. Godinu vie oli manje. Fina nika enska. Ji polako, pomalo. Kida meso na komadie i ji delikano na puntu peruna. Nima veru, nije udata. Jema prsten od biloga zlata. I braolet. I oale velike. Crne kose (bit e piturane) i jedan sidi pramen. Decentno obuena. Pastelni kostim, kolet od kouje ra stvoren. Nije loa. A kako je bidna ostala usidilica? Bit e bila potena, odnosno luda, pa se nije udavala. I kako e se onda udat? Ja vidin da je svaka koja je bila iroke ruke nala svoga ovika. Mora se ko zalipit. Ako ni prvi, je dru gi, je trei, je stoti... Gledan je. Da nisi bila krta, sad ne bi bila sama. Eto ti sad dri!

Uteka jon je pogled ispod veliki oali. Progucala je. Mi slija san da e jon ostat komad u grlo. Nije, skliznija jon je. Ne ji slako. Mogla bi bit koja inovnica. I to iz raunovodstva. Dokle ekan veeru, gren zapalit. Vadin katulu. Sitin se da triba bit fin pa pitan dozvolu. Odobri mi klimanjen glave. Napokon je svrila jist. I sve je izila. Cili gula. Meni no si pagete, njoj sladoled. Ni mi drago prid nepoznaton damom jist pagete. Nima za stolon grubje stvari nego kad kome pageti ostanu visit iz just. I brada se zamasti. J e s a n fin, jesan delikan, ali jebe me se, pageti su mi dragi. Pri s a n izija pagete nego ona elat. Izvadila je katulu panjuleti, i to ingleki, i zapalila. Ko bi reka da pui? I jo ingleke? Di i je dobavila? Sad ja jin gula, ona pui. Popuila je. Oe li se dignit? Nee. Dakle, zainteresirana je jer, da nije, digla bi se. Koju bi Gospu ostala gledat kako ja deren gula? Veera san, napija se, zapalija. Ona sidi ka kip. a u govorit? a u je pitat? Oklen je? Je li jon drago? Je li ovod prvi put? A ni boje muat nego vodit glupe banalne razgovore. A a u je pitat, a misli o modernoj dramaturgiji? Zo ven konobara, platin, naklonin se i uteen. Atroke Hong Kong Posli veere proetan se po mistu. ita san da s ob zirom na broj stanovnitva najvie butigi na svitu jema Hong Kong pa Trst. Nije istina. Daleko vie i od Trsta i od Hong Konga jema butigi Baka Voda. Zbrojija san ji pri ko 40 a svega ijadu i dvista stanovnika. Dakle, na 30 stanovnika jedna butiga odnosno radnja. Na jednoj kui 3 vrata u prizemlju, a 4 butige. Prva "UNIS", druga butiga od suveniri i brijanica. A etvrta je uza skale, na pod, i to postolar.

Samoposluge, filigrami, fotografi, konobe, restorani, ka fii. Firma do firme. Jema ji iz svi republik, iz svi pokrajin, samo nima Slovenac. Tribalo bi svakako dovest jednog Slo venca da Baka Voda bude Jugoslavija u malome. teta da fali ba Slovenac. ujen da jemadu jednoga ovika koji ui za pravoslavnoga popa, a ovod radi u "istou" ka radnik, da ne reen kovacin. I vridan je, vajal, puste zanate zna. Danci i naa dica Trevija san prijateja profeura koji je sa acima bija na ekskurziju u Dansku. Danci su najpri bili njima u viite u Split, aci su svoje kolege odveli spavat po kuan i sad in uzvratili posjetu. Pria mi profeur da je bilo i lipo i tuno. in su sletili u Kopenhagen, doekala i je najtunija vist. Momci su pla kali. Jemali su momci velike planove: Kopenhagen je vele grad, svata jema u nj i u disko su mislili po, vidit kopenhake noi... A momci su plakali da se oedu doma vratit. Nidir nisu izlazili. Danci ji tiidu da se ne bojidu, da jin se u Danskoj ni ta ne more dogodit. - Nismo se mi pripali - objanjavali su dica Dancima. - A zato onda plaete? - Kako neemo plakat, drug Tito nan je umra! - U nas umre kraj pa ne plaemo. - Ne bismo ni mi plakali da jemamo kraja - odgovorila su naa dica. Zvir na igu Bravo, deboto san i zaboravlja; juer san bija proetat do ige. Tija san po put Mej, ali nito mi je u n u t r a apjalo: "Ajde put ige!" I tamo na igu, isprid "Jadranovi" ledenic, vidin zvir. Ogromnu betiju. Morskoga pasa - volonju. Obisili ga na pal; brez glave jema u nj priko 3 metra.

Parali su ga, noima rizali ka vola, i ko je kod tija, moga je vazest fetu. Ribar koji ga je ba riza velikin noen pita me: - Evo da ne znate koja je ovo zvir? Naletija je. Isprsija san se. - Ja da ne znan? Ja, ribarski sin! Di si ti bija kad san ja volonju na pag ka pasia vodija. Sitija san se kad san pri bit e i dvajst godin sa "Bioson" od Oceanografskag instituta ia gledat eksperimentalni ribolov na velike dubine. Bacili su iza Mljeta parangale. Istizalo se velike ugore, morine, ogromne mole i jednoga volonju od sto i pedeset kili. Visija je na udicu i nije mrda. Da je glavon zatresa, puka bi pijok. A on, tukac, mrdnija nije. Kad su mu kroz vale provukli konop, ja san ga s broda vodija ka pasia u etnju. U Dubrovnik su se otelski kuvari tukli ko e ga vazest. Govorili su da e fureti prste lizat kad ga uveer budu jili ka pohanoga anpjera. Samo ovi volonja kojega su u mrie uvatili ribari "Ja drana" je rekordan primjerak. Priko 4 metra i blizu 500 kili. Taki nikad nije uvaen u J a d r a n u . U glavu mu je bilo 117 kili, u trbuj deboto 100. Glavu edu mu preparirat i u muzej izloit, ka veliku ritkost. Uliza san u ledenicu da u mu viitat glavu, rastvorit vale. Uteka san pri nego san uliza. Ka sabjon priko kolini prisika me led. PETAK, 16. svibnja Uvatija san no za dan ka malo dite. Kada san se probudija, nisan zna je li dan oli no. J e s u li 4 ure poza podne oli 4 ure ujutro. J u t r o je. Kia cipa. Uvik pada. Tue mi po ponistri. I vitar zvide. Nu ti onega boga, ovo jema bit bacilo na buru. Je, i ladno je. Bura pue. Uien pe.

Ulizli smo u drugu polovicu svibnja miseca a pe triba loit! A niki dan san po kampovima vidija furete pod a torima. Gutat edu boga svoga u sunanoj Dalmaciji! Jemadu prav nai radni judi a vazimjedu godinje od more samo u sedmi i osmi misec. Ka da su mone pa edu u prolie dolazit i proklet as kad su se rodili. Kuvan kafu i sluan prognozu. Ciklona iz Jonskoga mora. U sjevernom i srednjem Ja dranu bura od 5 i 6 bofori, a vanka na otvorenome i od 8 do 10. Dajedu upozorenje pomorcima. Sve su izmiali. Evo, sad je reka da je na srednjem Ja dranu vitar jugoistoni. Kako to more bit? Pri 3 sekunde je reka orkanska bu ra, a sad je jugoistonjak. Poludilo vrime pa ni meteorolozi ne znadu a edu go vorit. Pari mi se da ni danas neu iz kue. a u jutros init? Najboje gledat obrazovni program za dicu. SUBOTA, 17. svibnja utin se malo pokvaren. Makinja mi je zakripjala. - Ajde u likara, viitaj se! - govori mi ena. - Neu, a u odit, oli mi more dat bolovanje? Ja ne znan je li i kod drugi penjunati tako, ali ja, okad san ia u penjun, ne bi ia u likara za miljarde. A a e mi likar? Pri, dok san radija, bilo je smisla po do ambulante oli opidala. Uvik si moga izvu koju nediju bolovanja. A sad mi se jebe i za bolovanje i za likara. Sad san uvik na bolovanje. Isto je penjunat hendikepiran. Ne samo da ne gre na bolovanje nego vie nima ni godinjega odmora. I ba se mislin bi li prikinija ovi moj jadni dnevnik mi sec dana. Samo neka se zna da i penjunati jemadu prav na godinji odmor. Samo, a u init misec dan, di u po? Kurbat se po otelima? Bi ja, ne boj se, da mogu!

Skue i lokarde Poeja san zaboravjat. in a smista ne zapien, zaboravin pa mi se tek kasnije vrati u pamet. Niki dan, prikjuer pari mi se, proulo se po gradu da je pekarija puna skui. I to po 9 ijad kil! Nisan virova; di skue moredu bit 9 ijad, a ja san dan pri bukve platija po petnajst. Gren vidit to udo. Govno, a ne skue! Odvratne lokarde. Ne mogu ji ut ni vidit. A svit navalija, kupuje. I svi se falidu kako su jili skue. Jeben ti grad koji ne zna a je skua a a lokarda. Mogli bidu nai strunjaci iz Oceanografskog instituta preparirat koju lipu skuu pa je izloit na pekariju neka je mlaji svit vidi. Jer jema ji koji je jo nisu nikad vidili.

SPASIT E NAS UNESCO!

SUBOTA, 24. svibnja Pravi marinjeri Bija san na mul kad su arivali, sidrili se i veivali. Uoija san da je veina mornari puno mladi, sve roba sedamnaest-osamnajst godin. I svi u kratke gae, bive do kolin i majice sa kratkin rukavima. Nije mi drago vidit krat ke gae, pogotovo s dokoljenican, i promislija san: "Bit e jopet koji marinjerski kole; popii, a ne mornari." Privarija san se. Pravi pravcati marinjeri. Ve poza po dne dimili su po gradu. Nisu bili turisti, gledali starine, fotografavali, niti virili u izloge i kupovali po butigan, nego su navalili na bufete i kafane. Jo u ponoa pivali su i teturali po gradu da ji je ovik guta gledat. Pravi marinjeri! Samo su na brodu jemali kratke gae, a vanka su u duge, ali isto u kratke tanke majice. A no je bila dosta frika. Veseli, pjani, teturali su prema igi i njanci jedan nita nije nosija. Ruke u ep - i dimi. Drago mi je posli dugo vidit taku flotu. Ne more to ute. Velike su to tradicije. Kako su se samo lipo akotali, kako su manovar isto izveli. Sutra i je bilo manje po gradu: pola u kratke majice, pola u plave zimske bluze. Ovo su se sigurno bidni razbolili. Prozebli. Di nee, ova ko tanko obueni, ka da su u arku Afriku! Pismo iz Podaca Primija san jedno pismo iz Podaca. Zovu me miani da dojden vidit a se u njijovo misto dogaa. I sad ja oekujen da se dogodilo bogzna ta, a kad tamo - nita! Malenkost. ovik izvanka, na ovik, kupija uz

plau zemljite za vikendicu, oli vilu, posika par bori i u more izveja septiku jamu. I nji u Podace sad afanaje. Kako smi si bore, zagaivat plae i more! Prizvalo ga je i Turistiko drutvo i Mjesna zajednica, ali ovik ini svoje. A sad mene zovu u Podace da ja to dojden vidit i o tome pisat. Zato ja? a ja tot mogu? Ne mogu ja ni doma pomo, a nekmoli u u Podace. Bija san ja pri godin kad je tamo nidir blizu Podaca jedan na ugledni ovik komad dravne ceste ujija da svoj vrtal proiri, i pisa san o tome jer me fotalo, pa nikome nita! I u n a Split u staru jezgru grada, koju je UNESCO proglasija svjetskin spomenikon kulture, jema divje i divjake izgradnje, pa nikor nita ne more! Oli nee? Ba me niki dan vata jedan na konzervator i govori: - Pomozi! Ou, pomo u. Koliko ti triba pinez? - Ma ne radi se o pinezima. Pomozi meni, sebi, gradu! - Ou, ou, di neu kad je u korist grada! Vodi me na Peristil i s Peristila mi kaije nikakvu na dogradnju ka aluminijsku veliku kapunjeru. - Vidi li ono? - Vidin. - I a govori? - a niste sruili, inpektore poslali? - Kako nismo! Ia je inpektor, zaklapa na vrata. - Ko je? - pita ovik. Inpektor govori: - Inpektor! - Ajde u miru bojemu - govori mu graditej. - I da vie nisi doa - vie mu iza zatvoreni vrat - jer u te udarit sikiron po glavi. I sad ja pitan konzervatora: - I a bi sad ti tija da mene, misto inspektora, opali sikiron po lubanji? Vodija me i po Varou u razgledanje divje i divjake iz gradnje. Izvjesni nosioci divje izgradnje, da me nije straj, reka bi u ovom sluaju divjaci, kad su bili upozoravani, falili su se kako jemadu toko maraka da moredu platit svaku globu, i kupit svakoga.

Dakako da in ne virujen, ali kako to da in nikor nita ne more? Ni konzervatori, ni inpektori, ni Viak, ni kataretiko, ni sud, ni Prvan, ni milicija... - Pomozi! - sklopjeni ruk moli konzervator. - Ja u ti pomo? A ne mo se obratiti na UNESCO? Eto, tako van je to, moji drugovi iz Podaca! A vi mene zovete radi dva bora i jedne donje? A ne pomae ni Turistiko drutvo, ni Mjesna zajednica, ni opina. I kako u van ja pomo? Da san novinar, jo bi i riskira da me ko opali sikiron po glavi, ali ja san u penjun, i a van ja tot mogu! Diga san ja ruke i od Splita, di u se sad po u Podace miat? Kupite aldama! Svit se sve glasnije tui na razne nestaice. Poelo je s kafon jo pri Nove godine. I tada se reklo da su uvoznici, trgovci krivi, a kafe e bit, kafa je osigurana. Ja san virova i virujen i danas, ali prolo je 6 miseci i nestaica kafe je ve kronina. Kurbe trgovci bit edu jopet a zamutili! Ako u koju butigu kafa i dojde, jema je po ure, koliko traje tunjava, a onda je jopet nima misecima. Razumija bi da svit navali pa da je vue na vrie. Ali svak dobije paketi od 20 oli 10 deki. Ne nudidu te vie kafon ni po uredima i kancelarijan. Nimaju ni oni, i inovnici gubidu radni elan. Bez kafe sa stanci nimaju stimulans, krae traju, a diskusije nisu vie plodne. Ribar anto mi niki dan govori: - a te sad vrag ne nosi u Italiju? Okad nisi bija? - a je, zato? - Donesi mi desetak deki kafe, zaeli san se. Davno je nestalo i deterdenta! Jednoj mladoj eni san reka: - a e van deterdent, boje da ga nima, i pri smo mirno ivili bez deterdenta. Kupite aldama! - A a je to aldam? - zinila je mlada gospoja.

Prian eni a mi se dogodilo: - Promisli, ne zna a je aldam. Nikad za aldam nije ula. - Kako e ut, di e ut? - brani je moja ena. - Bar 30 godin nima nidir aldama. Interesantno, a ja san mislija da se aldam jo uvik pro daje po butigan. Opasno voe Tui mi se svit da je u nike butige doa deterdent, na rod je navalija i kupova pakete od 2 i od 3 kila. Kad su li paketi razgrabjeni, ostale su vrie od dvajst i pet kili. I trgovci da nisu tili prodavat na kile, rifuo, nego samo na vrie. To je originalno pakovanje, od dvajst i pet kili, i ko e se sad po zajebavat, otvarat vrie i mirit na kile! Ko nima kamion, vriu na kosti pa nosi doma! Tui se narod da nima ni voa. Samo truli jabuk, a ako su malo boje, onda po 6 ijad kil. I nita drugo. Naa dica su navikla na voe, na vitamine, i to je sa stavni dil svakidanje ishrane. (Ja san jija mandarine jedanput u ditinjstvu kad san jema paratifus, i otad kad bi god vidija koga da ia ma ndarinu, uvik san mislija da jema paratifus.) Danas su druga vrimena. Ne moredu dica bez limuni, bez narana, bez banan. Deboto svaka kua jema i makinju za init frape. ujen da niki dan nije bilo u bolnicu limuni za bole snike. Pojavili su se verceri koji prodajedu limune i narane po 5 - 6 ijad kil. I kafu prodaju. I svit plaa, kupuje, ne pijaje. Kako e ji pijat? J e m a ji koji kupuju ne iz morbina, nego za bolest. Nikako ne razumin i nikad neu razumit: kako to da je od svega jedino zabranjena privatna prodaja voa i povra? Mo privatno prodavat kruv, mo prodavat meso, mo prodavat ribu, mo prodavat vino, bibite, zlato mo pro davat, jemat svaku vrst radionice, otel mo zgradit, a bokun porke butigice voa i povra ne smi.

Kupujedu judi najmodernije makinje za gradnju cesta i ceste privatno gradu, jemadu buldoere, kamione, otele, zlato i briljante prodaju, nita to ni perikulano, samo je opasno privatno voe i povre prodavat. Samo bi butigica od voa i povra mogla ugrozit socijalizam. Pria o bulima Jema svita koji vas zadre kad ugleda bul, potansku marku koju on nima doma u svojoj kolekciji. Zagledadu se u nju ka u Gospu, ka u jubavnicu, i kad gredu prema njoj pinceton, ruke jin stanu drat, oi in se rairidu, plantidu, dah zadru, da bul ne bi otetili, ranili. Za taku ritku marku sve bi dali; kuu, zemju, auto, dil sebe, enu, dicu... Jema taki judi, jednoga san ja gleda i znamenova san se: "a je ovo, boe mi, oprosti, na to ovo slii? Je li ovik more bit obuzet ovakon strau?" Svaki ovik se najde koji put s kojon frikon, lipon enon u posteju, i kad je golu svue, i tad nee tako drat, tako je strano elit ka ti svoj mali porki bul. A a je ti nakazni bul prema lipoj goloj eni? A meni se niki dan dogodila slina stvar. Ka i oniman najeima filatelistima. Dakako, radilo se o puno vanijoj i ivotnoj stvari nego a su buli. Proeta san do mula i tamo u samoposlugu, di je Po morski terminal, uliza san kupit botiju slovenskoga vina! I gledan: kancije, pune najfiniji botiji. Gospe moja li pa, ajme koja vina! I vina koja jo nisan pija, a uja san za nji. Svaka pegula na me! I sad su morala do kad su meni likari zabranili pit! Gucnen ja isto malo jer san ita kako se vino dupera i u postoperativnim zahvatima, kako umjereno uivanje vina ne moe nikome nakodit, pa se drin one francuske norme da se ovik koji pije do litre na dan slobodno more upisat u antialkoholiare. Inoma, na kanciju defiliradu te botilje, omar izvadin oale i ponen ji tuat.

Uz obina vina, mislin poznata, vidin i boice VINA IZ ARHIVA sve poznate vrsti (burgunci, traminci, rizlinzi), be rba iz 1969. Boce zamotane fino ka torte. Poeja san malo drat, ne ba kao filatelist kad ugleda bul. I ta boica arhivskoga vina od sedan deci malo vie od trinajst ijad dinari. Dvi ijade dec! K vragu i pinezi! Jebe mi se za pineze! Ne ti moji lui! Da neu provat! Koji bi ja bija ovik da ne provan! Nu ti boga, jema i "Venerinog mlika". Najboje poet s mlikon. I likar mi je mliko priporuija. A a je ovo? Niki rulandec? Nikad nisan uja za rulandec. "Polslatko in zelo harmonino vino. Sorta znana tudi pod imenom si vi burgendec". Nu ti boga, evo i slovenski znan. Sivi burgundec! uja san da je i car Frane Josip volija sivi burgundec. A nije Frane bija pizda. I ovo emo provat. Sve u provat i izabrat jedno na koje u se bacit. Kupija san pet botiji. Nisan vie ni jema pinez. A da san i jema, ko e nosit! Sino san inija degutaciju. Nita me glava ne boli. NEDIJA, 25. svibnja Sad je blizu 10 ujutru. Malopri san se probudija. Je ma ve godin da nisan ovako slako spava. A utin se ka ti. Samoposluga kod terminala otvorena je i od nedije. Gren ja u viitu mojima Slovencima. Nima meni do Slove nac. J e s u judi. Sve mi se pari da u se bacit na renski rizling. Puno li po vino. Prosto te jubi. Puna su ti ga justa. Lipo rizi, lize. Je malo slatkasto, ali dva dila vina i dil mineralne pa je ka bog. Dobro ga je popit dec pri obida ka aperitiv. A i posli obida mul ciloga uz slatko. Mo i usupat. I od noi kad se probudi gorki just, mo ga liznut. I ujutro kad se probudi, mo ga popit ka konjak. Sveto vino za svaku priliku. Da ga popi za priest daju, svaki bi se dan 2 puta prietiva.

Obuijen se i tren na mul. - Oli e za vino radit? - vie za menon ena. - Ne, nego u radit za vodu. - A ve ti je p u n friider. - Neka je, boje se osigurat. U butigu more jedino nestat oli kreit. Danas ti je doa taki nesriknji narod da sve gra bi. Oli ko pita poto je a! Samo nosi. Ne oskrbin li se, i vino edu mi polokat. Ko je ia na vikend, more se grist. Dan mladosti! Jedna od najlipi nedij koje ujope pamtim. Lipo vrime, lipe slike, lipi svit. U porti tri bila vapora. I dvi duzine bili jidar. Usidren je i kolski brod "Jadran". Na njemu i oko njega feta. Piva zbor mornari. Svira se, armonikaje, recitira... Cure i momci vataju se u kolo. Gutadu u mladosti, u slo bodi, u lipoti. Regataju se mornari. Veliki mornarski kajii, majice na rige; kripju vesla, dimi more. Oficjali me zovu na brod i astidu me bierinom. Izmia se i pusti svit - gledaoci, prolaznici, putnici, to rbe i valie, armonike i demejane. Pristaje trajekt "Lastovo". Kad su se putnici iskrcali, pe njen se u salon vidit jema li a novo u ribarini. Kamarjer Bepo asti kafon i travaricon i pria da se lovidu na panulu palamide. U konalu pusti kajii. Dri se klupsko prvenstvo Splita u udiarenju. Na Matejuku dok se eka ribare-takmiare, oko stola sa balancon, na kojoj e se mirit ulov, kuvadu se kobasice. Na fetu kruva mae se senf, ujida kobasica da trcne po obrazu. Pije se crno vino. Main se i ja. a u init, mora bit uljudan i mait se. Ne smi jude odbit i uvridit. Oko podne ribari se vraaju. Ulov se miri i iskrie u ledenicu. Nije bogzna a. Bukve i pari najvie. Stari ampion Pivalica nosi dva saketa. Lipi veliki cipli i pari. Priko 6 i po kila. Vodi sidi Lelas. Izmirilo mu se priko osan i po kili bukav. Pria mi da je lovi na 30 pai, a da su se digle, jo bi daleko vie ulovija.

Poza podne spavan i sluan radijo-prenos. Lipo je spa vat i sluat prenos. Nilije su "Ajduku" dali drugi gol. Dva i nula za Real sa Moravu. Gasin tranzistor. A ne morete po k vragu, vi i balun! Tren na Matejuku. Jema bit da edu uinit brujetadu.

MIRAKUL DO MIRAKULA
ZANJI DANI SVIBNJA MISECA Da san bija sluajno dikod vanka, da nisan bija u Split, da nisan na svoje oi vidija, ne bi, judi, virova. I ko to more virovat? U koji se to grad, di se to na svitu more dogodit? Gren u Galeriju slik vidit izlobu Jube Ivania. Svea no otvorenje. Tren da ne zakasnin. Isprid Galerije pusti narod. Gomile svita. Zapravo, nisu gomile nego civilizirane, lipo obuene narodne mase. Svetani vetiti. Pastelni prolitnji kostimi. Losioni! Par femi! Prid vrata veliki bus naroda. a je, da se nije a dogodilo? Da nije kome pa kolap? Nije, srion, nego natiskalo se svita. Formirala se duga ko lona u etveroredove. Mili fila polako, sve nogu prid nogu. Dvajst minuti san uliza. Narod pokrija zide. Ne vidu se kvadri. Mase nadiru. Sve su sale poplavile. Davi me. Pripa san se. Brzo vanka! Deset minuti mi triba za probit se na ulicu. Doa je cili Split: Matoii, egvii, Duplanii, Koceii, Ivanici, Rojini, dakako i Smojini. Koji smo mi jubiteji (Spliani reu jubimci) umitnosti! Nima tega trapaca koji ne bismo za umitnost podnili! Prut za Hamleta U ove dane ne mo do ni blizu teatra. I ne samo to, nego je unaprid na preplatu prodano osandeset prestavi. Fala bogu, po u ja dogodine, kad se ispuca.

Prodano je priko tri ijade preplati. Svaka sto ijad. Prvi put na teatar krcat je pinez. Nisu teatarski judi nauni na pineze. Ko zna a edu sa miljunima? I sve je prodano, sve za cilu doglednu budunost. I ope re, i baleti, i drame, i operete. Ne bi tija pritirat, ali me najmanje trista svita pitalo, kumilo, molilo da jin dobavin kartu za Hamleta. Diperat edu se, umrit edu ako Hamleta ne vidu. Hamlet je tragedija, ali dupla je ne vidit Hamleta. Sve je popizdilo za Hamleton. Vidit Hamleta, to je stvar prestia. Za Hamleta mesar e ti ostavit teletinu. Za biljet mo prut dobit. Je li se Hamlet moga i u snu nadat da e ovo doekat u Split? Posli ovega more slako spavat. Laku no, ljupki knee, i rojevi aneli uspavljivali te svojin pismican u san. I u podrume file, beskrajne file. Tri kvarta od ure prid Kaoton u podrume triba stat u fili za kupit biljet. Navala je velika, sajam cvia produije se iz d a n a u dan. Cvie je uvelo, visi, izgubilo je boju, pari ka ono na grobju osan dan posli pokopa pokojnika. Smrdit je poelo. A navala traje. avli u mojane Ne mogu vie. Ne mogu. Skroz san poludija. Ne znan je li i u druge kue ovako, ali ova naa u koju ja stojin nije kua, ovo je ludnica. Nima nedije da se u njoj ne kucka, ne tue mlatima, ne rui koji zid, ne gradi koja nova pregrada, ne ini bilo koja preinaka. I in seden za stol radit, pone kuckat. Jeman li estoko radit, estoko kucka. Evo, i sad su poeli. Sedan uri ujutro, a doli tuu macolan. U mudante tren niza skale.

- Di to sad tue? Koja van je sad Gospe? Susida iz donjega poda slegne ramenima: - A tue u mene! - a tue, zato tue? I juer je tuklo! - Popravjamo cijevi, sve je izgnjijalo. - A juer? - I juer su popravjali. - A prole nedije? - Ono su bile letrine intalacije. - En ti PIS i njegovu rasipnost! a svaki as daje olde za popravke. Samo ova naa kua e ga rasut. A kad PIS ne daje, onda se po stanovima rui i gradi samofinanciranjen. Samo u ovu zanju 5 miseci 2 puta su krov popravja li i tucali mi dvadesetak dan iznad glave. Onda su u stanu vizavi pituri radili. oto su se zidi ru ili. Ko jema veliku sobu, ini od nje dvi male. Ko jema dvi sobice, ini salon. Ne mogu radit, ne mogu pisat. Uveer dren pri pomisli a me ujutro toka. Evo, sad doli tuu i batidu ka da mi avle u mojane zabiju. Zatvaran prstima ui, ali onda su mi prsti u uima, a nisu na makinji. Kako u pisat? Stavjan bumbak u ui. Ali zunzi mi u glavi, ne mogu mislit. U glavu zunzi i tuctuc kjucka po mojanima. I kad se uvatidu jedne kue, koliko se ove ekipe PIS-a zajebaju s njon! I nikad ne zna kad edu do radit, dokle e radit, ko liko e posal trajat. Evo, sad vie ne tuu. Tukli su po ure. Od sedan i po do osan. Juer od 8 do 9. Di su sad, a inidu? Gren doli pitat! Pita san. Sad marendaju. Koristin pauzu za marendu, za njijovu marendu, i pokuavan pisat brzo, a mogu bre, pa i ne mislin a pien. Mislin samo dokle su doli sa marendon. Oedu li se posli marende napit? I onda ka judi neka malo poinu! Neka zapalidu.

Evo, utin kako sad vazimju mlate. Sad e poet. Juer su me zajebali. Tukli su dok san pisa, a kad san ostavija posal, brzo se obuka i sletija niza skale, skupili su se i oni i izali vanka. Tija san se vratit, ali bilo me sumnjivo. Siguran san da bi se i oni vratili. Pita san ji: - Judi, koliko jo jemate radit? Rekli su mi: - J o 2 dana, 3, najvie 4. J e m a bit da jin moja makinjeta diluje ka stimulans. Kad ja radin, radu i oni, kad ja stanen, stanu i oni. Da je PIS gradija Dioklecijanovu palau, jo bi Diokle cijan ivija u koju baraku oli bi sta na rit. Uvik san ja govorija da je najjebenija stvar na svitu jemat vajaloga, vridnoga susida. Meni su prole zime u dvoru priko puta doselila dva naa gastarbajtera. Gospe moja, a san s njima prova! Dobri judi, vridni judi, ali teki! in bidu doli doma s posla, izili bi ka pasi i poinjali radit. Ne znan a nisu radili. Radili su sve. Jemali su puste makinje, alate. Gradili zide, dizali icu, tukli icu, cipali stine; jemali su nike zujalice, klapalice, drndalice. Kad nita, nita nisu jemali vie init, onda su nosili stine, mlili stine. A kad stin vie nije bilo, onda su cipali drva. Kad su ume iscipali, onda su popravjali motore. Cilo popodne motori su prdili. Molija san Boga da svru sa motorima, da opet uzmu mlate i pile u ruku. Sad ji vie ne vidin i ne ujen. Jema bit da ji je vrag nidir odnija. Bit edu ovod malo radili pa su se jopet vratili u Njemaku. A doli je sad mir. Udrili desetak puti mlaton da mi javidu - tot smo - i ili. Ako su svrili posal, a nisu ti desetak puti mlatnuli juer nego su dolazili i danas? Ne mogu pisat. Sad san kurjo i gren doli vidit a je, a se dogodilo pa ne klapadu.

Nu ti boga, a mi se sad dogodilo! Ne mogu iza. Ne mogu se oprat, obrijat. Nima vode. Kurbina dica zatvorili su mi doli vodu. Juer su me doli avizat: oskrbite se, vodu emo zatvorit, danas nita. Bija san doli vidit. I ne znan a je. Nita se ne uje. Ni koga nima. Zvonija san. Nikor ne otvara. Asti Majku Boju, utekli i radnici i ukuani! A vode nima. pina zatvorena. Bez oprat se, p u n krmeji, biin vanka. Ko je ukreja paprike? Zatvorena je izloba cvia. Ovi put nisan nita ukreja. Nisan jema a ukrest. Sad u priznat, tek sad u priznat. Na lanjsku izlobu u jednu kofu, u zanju malu dvora nu, bile su izloene dvi lipe velike zelene, zelene paprike, tako lipe da nisu parile prave nego od plastike. Tri san puta na izlobu dolazija i svaki put od cile izlobe inili su mi voju samo te paprike. Gospe moja, koje lipe paprike! I u ruke san ji uzimja, da se uvirin da nisu fale. Ovo e ji koji kurbin sin ukrest, promislija san. a e du init sa paprikan kad izloba svri? Nee ji bacit u ka n t u za smee. Oli edu ji ukrest oli e ji izist ko od orga nizatora? Grijota. A na pazar paprike ni za lik. A ja san se paprik zaelija, jebe se meni za njijovo cvie. Eto van ja sve cvie, dajte vi meni te dvi paprike. Nisan to reka, to san promislija, jer kome u to po govorit? I prizanji izlobeni dan sluajno, virujte mi, sasvin slu ajno (jer san se vraa sa pazara), jema san u ruke boru. I te dvi velike zelene paprike, ne znan ni san kako, poletile su u moju boru. Ne virujete, mislite da nisan sluajno je ma boru u ruke? Zato mi ne virujete? Zato san ja ovo mora priznat? Moga san i muat, i do sudnjega dana ne bi se znalo ko je ukreja izloene eksponate. Nisan lupe, nikad nita ukreja nisan, samo te dvi ve like lipe paprike. To mi je jedina kraa u ivotu. Nisan tija dat da ji koji kurbin sin oli organizator ne izi. A na pazaru paprik nije bilo (ka a ji ni danas nima). Te dvi paprike meni su stvarale iluziju da san na koju bogatu trnicu u Rim oli u Veneciju.

Kad san doa doma i na stol bacija paprike, ena mi je zinula. - Di si ovo naa? - Na izlobu cvia! - Poto si kupija? - Kako poto? Nisu prodavali. - Kako to da su ji ba tebi darovali? Straj me bilo re a se dogodilo, da me ne vie, da me ne ini paprike nazad vratit. Ipak san reka: - Ukreja san ji! Nije me vikala! Nasmijala se. Svega me izjubila. Tri dana me nije drukije zazvala nego samo: "Lupeu!" Oli: "Lupeu moj!" Lupeki arm Sad san se sitija da san u mladosti jema jednega prijateja lupea, samo nisan onda zna da je lupe, i to prova lnik estoka kalibra. Vata je enske ka da je jema magnet. udija san se kako se to cure na nj lipidu. A onda su ga uvatili u Beograd i sudili, a "Politika" je o njemu pisala pod naslovom PROVALNIK KOJEG SU ENE VOLELE. To oe re da lupei jemadu niki svoj lupeki arm na koji ene padadu. Mene je ena izjubila za dvi porke paprike. I u kino san trista puti vidija da su veliki gansteri, koji obijedu ba nke oli kredu briljante, uvik okrueni lipotican. Na ovu zanju, tek zatvorenu izlobu, nije bilo a za ukrest, samo je "Jadro" izloija 5 - 6 sasvim obini pomi i 3 - 4 banalna krastavca, odnosno kukumara. A tega je bilo koliko oete i na pazaru. Bit edu ji one moje paprike oparile. Nego, pitan se sad ja: zato nisu kapulu izloili? Ne koji posebni estravagantni uzorak nego najobiniju kapulu, koja se u normalnim zemanima prodaje na vrie. Ko e dat kapule? Da je kapulu izloilo, tribalo bi je uvat u trezore ili bar ispod cakla, sa alarmnin ureajima.

Eto, to smo mi! Jemamo najfinijega cvia, proizvodimo ne samo garifule, rue, nego gardenije, oleandre, orhideje (ne znan kako se sve to cvie zove), ali kapule nima, kapulu smo pristali proizvodit. Kapulu uvozimo. Gardenij i orhideji jema, kapule nima. En ti sve orhideje svita! Kapule, kapule mi dajte! Zaelija san ut vonj od kapule. Kapula nan smrdi i njeni svoj nos zabadamo u niko tamo gosposko, miljardersko cvie. Ne mogu ja ni gardenije ni orhideje izrizat za salatu, ufigat za brujet oli gula. Jebite se vi i vae orhideje! Kapulu mi vratite! Niki dan na pazaru na svoje san oi vidija - j e d n a sta rica kupila je deset deki karote. Tri male karote. Kad jon je prodavaica zatraila ijadu dinari, stara je iz borina izvadila pet komadi od dinari i zamolila da jon da samo pet deki. arobni pitar NEDIJA, 1. lipnja udna mi se stvar dogodila. Jutros na teracu di drimo drva, izmeu dvi bije, ugledan stari razbijeni pitar, a u nje mu niku udnu stabljiku koju nikad nisan vidija. Pitan enu: - a ti je ovo? Koje ti je ovo cvie? Slegla je ramenima. Ne zna. - Kako ne zna? Veliki iroki pitar. Puka je i ona ga je bacila, zaboravila iza drv. U pitaru je bilo nito zemje. I naresla je stabljika i niki cviti. Probrka ona prstima po zemji u pitaru i vadi lipi mladi kumplir. Pa jo jedan, i jo jedan. Mladi kumpliri! Asti Majku Boju! Omar emo ji za obid ispe. Tri kumplira. Sam od sebe u pitaru rodija kumplir!?

Ja san ribarski sin, nikad nisan posidova pedalj zemje, ne razumin se u zemju, u cvie, poljoprivredu, i eto, nisan zna da kumplir tako sam od sebe reste. Da san iza drvi baci jednu raminu sa zemjon, sad bi jema desetak kili kumpliri. I to mladi. A mladi kumplir na pazaru pet-est ijad dinari. I ja ujen da jema sve vie svita u Split koji jemadu oko ku vrtle i dvore, a misto cvia povre sadu. Ba bi tija vidit vile i vikendice a oko nji kumplirite oli kapulite!

ANELI I PROSTATA
PETAK, 6. lipnja Mirno teku dani. Nita se ne dogaa. Ne znan a u zapisat u dnevnik. Mislim se bi li vridilo zapisat: ove dane nije se dogodilo nita osobito! Puno radin, pien, tijen, biljein... Niman vrimena ni u kondut po. Ako kurjoasti italac pita a a to radin, moga bi mu odgovorit ka ona dva koja su u noi krela u butigu, a policjot ji pita a inite. - Sviramo na pjano - odgovorili su! - A kako se ne uje? - ut e se sutra! - odgovorili su mu. Sino san eta malo isprid kue. Lipa veer, mirna, bo naca. Doa san doma, bilo je juto 10 i po. Zatvorija san ponistre, navuka kontrine, izuja postole, seja, natoija prst vina i ujen niki udni um i uur. - a je sad? - pitan enu koja je ve legla. - Vitar se diga - govori ona. - Koji vitar, vitar ti je u glavi. Sad san doa, vanka je kalma bonaca. Asti boga! Je! Pue! Otvaran ponistre: ne pue ali je sve mokro. Kia je pala. Svaki dan nebo se bar malo pomokri. I danas isto. est puti je bar pomalo kiilo. J e m a bit i gori anelima popustila prostata: svaki as piadu. Ostarili su i oni, bidni!

Kompot od jagodi Poza podne san samo za protegnut noge proeta do mu la i u samoposlugu u Terminalu usput kupija dvi boice slovenskoga vina. Prodavaica je na nike vae lipila nove tikete. - Koliko je poskupilo? - pitan je tek onako. - Skoro sto posto! - A koji su to vai? - Kompot od jagoda! - Ma bogati, kompot od jagodi! - E, i omar sto posto! Ne udi me to sto posto, nego kompot od jagodi? Prvi put u ivotu ujen za kompot od jagodi. Nisan zna da se i od jagodi ini kompot. - A kakvi je? - Puno je dobar. Dolazi mi voja da ga kupin. Da provan i to udo. Ne volin kompote i nikad ji nisan volija. Ne znan jesan li izija tri kompota u ivotu. Neu! Jebe me se za kompot! Usputni dijalozi Gren polako uz mul pa priko Pjace na Rivu, pa uz Rivu put Matejuke, gren polako mimo svita, iza cur, momak, judi, i vatan samo po male fragmente njijovi razgovori. Prijatejica prijatejici oto palme govori: - Ka gudu me noas... Okrenija san se. Pogleda je. Ko bi reka, a pari ka anel. Ne smeta mi glagol koji nisan napisa, ni najmanje, sme ta mi njezina metafora: ka gudu! Dva momka karadu se oko Ivia. J e d a n ga fali, drugi napada! - Rade je divan, boanstven! - govori mlada gospoja, koja je sigurno pod dojmom "Hamleta". Iz motorina na Matejuki jedan ovik vie kako mu je ulizlo more u naftu. Isprid kaota o novin dva se razgovaradu kako je sve kreilo.

Jedan ovik kupuje 10 panjuleti. Okad nisan vidija da se panjuleti kupujedu na komade. Na teke, to i, to san vidija, ali na komade? Pet panjuleti, deset panjuleti. I ja san u stara vrime na svako jutro kupova na Pjacu u "Automat" po pet "Zeti". Ka danas se sian: pet "Zeti" dinar i pol. Nove bue na kaiu A ondanje humoristike spliske novine zajebajedu se oko kreivanja. a e init nego se zajebavat? Nee pla kat! Interesantno mi je kako narod na ovo zanje kreivanje reagira. Nije se smija ali se ni pripa. A a e se i pripadat? Karakteristike standarda i jesu u tome da oli reste, oli pada. Sad pada i triba se stisnit, otvarat nove bue na kaiu. A napuvali smo se, natekli, nee nan naudit malo se disciplinirat, uestit. Na narod jema puno lipe poslovice. Ko ne plati kurbu, plati likara! Ko ne plati likara, plati popa! Malo smo se itali, ivili na veliku nogu. Svi skupa. Puno n a n je bilo drago malo radit, a dobro ivit. A otkad je svita i vika, to se nikad nidir nije moglo. Za dobro ivit, toka puno radit. Poele su nan bakule tu u glavu. Lui! Triba se osvistit i stat na zemju. itan niki dan u novine. U Splitu tri ijade godin bolo vanja. To oe re da smo poeli bolovat ijadu godin pri Krista i jo uvik bolujemo. Danas san se zakara sa jednin prijatejen. More se re da je bogat ovik, ne fali mu ni tijeg mlika. A on, ba on se pripa. Dre! J e m a kuu i tonobil i punu kuu svega. I pripa se. - A a si se to pripa? Zato? - Dolazu teki dani. - I a e ti bit teko!

- Svakome, a ne samo meni! - Ali ba tebi? Poeja je govorit pizdarije. U Ameriku, na primjer, sa zaradon od nedije dan mo se priranit cili misec. - Ne, ne, falija si. Sa zaradon od nedije dan mo ivit dvajst godin. Ali samo u veliko misto. Recimo u New York. Je, asna ri! Evo ovako. Pri puno, puno godin naa dva ovika, kojima nije bilo drago radit, ila su u Ameriku. Ra dili su samo etimanu dan. I kad su primili dolore, kupili su u staretinarnicu kapu i monturu od polismena. Pametniji, igova je to bila ideja, govori prijateju: - Ti obuci monturu i stani isprid ovega najbojega lokala. Vrti se blizu vrat a ja gren unutra! Uliza je, seja, jija i pija. I kad se lipo nabuba, zove go spodara i govori mu kako nima za platit. Gospodar poludija. Vie, zove redara. I doleti "redar" koji se naa isprid vrata i odvede svoga prijateja. - Ti si se najija - govori "redar" prijateju. - A ja? - Nita, sad daj meni uniformu, a ti ajde jist! Dakako, ili su u drugi lokal. Sad je redar blagova, a ovi drugi je eta isprid vrat. I kad se nadra i napojija, zove gospodara. Jopet ska ndal. Gospodar zove policiju. Policjot se isti tren stvori i gospodar od lokala prida ga u sigurne ruke. I jo je bija sritan, od srie je ruke tra! I tako su oni u New Yorku od prve sedmine plae ivili 20 godin. Jesu uvatili nito preuna, ali su 20 godin godili. - To je pizdarija - govori mi prijatej. - a si s tin tija re? - Nita. Samo to kako se u Amerike more radit nediju dan a ivit dvadeset godin. Lita redukcije NEDIJA, 7. lipnja Puno se govori o devalvaciji dinara. Paritet prema doloru dvi ijade i sedansto dinari. To oe re da su konvertibilne valute ile gori za karu 30 posto. Odnosno, sad

nan je dinar za toliko debuliji. Krola je naglo. Deboto za treinu. a bi reka pokojni Vice: "a si jema kupit litru uja, ku pi sedan deci pa si na svoje." Misto 30 panjuleti, puit u dvadeset i bit u zdraviji, manje u ripjat u prsi. Ali svi tako: Ko je jema gradit kuu na 3 poda, neka je zgradi na dva! Ko je tija kupit "meru", neka kupi "renoa"! Oni od "renoa", neka kupi "fiu"! Ko je jema kupit "fiu", sad neka vazme motorbiikletu. Ko se bija odluija za motor, sad neka se preorijentira na biikletu. A ko je tija kupit biikletu, sad neka kupi lipe postole. A ko je mislija kupit postole, sad neka nosi tri miseca stare. A za zakrpit postole, prominit jole, uvik e biti pinez. Ko je tija kupit jahtu, neka kupi kuter! Oni od kutera, neka kupi motorin! Ko je tija kupit motorin, preorjentirat e se na kaji. Oni od kajia, na batelinu. Ko nima za batelinu, neka napravi gondolu. I danas se sian kad je sin jednoga varokoga bogatoga teaka doa na Sustipan gondolon. I jo kad je ukrca e kinju, seja je meju nogan, zamrzija san ga ka pasa. Na gondulu ju je uvatija, kurbin sin! I sad kad ga vidin ka staroga ovika, sitin se ekinje i gondule. A ja san je tija uvatit! Ali nisan gondulu jema! PONEDIJAK, 9. lipnja eta san malo po Pjaci. I dolo mi je kinut. Naglo san i estoko kinija i pjunija. Nisan jema vrimena ni udari iz epa izvadit. ovik koji je prolazija se nasmije: - a i vi, jor Smoje, po Pjaci pjujete? - A a ete, moj jor, kad se ne mogu dobacit iz pjace na Rivu. Zavrtija je glavon i nastavija put.

Mokra braa UTORAK, BOT OD NOI Evo, sad san doa doma. Postoli vezani pigetan su mi priko ramena, a gae zavrnute do kolin. Kouja mokra, ulipjena. Nisan se opija, nisan u more upa, vengo san trizan ka i vi koji u ovu uru slako spavate. A ja bosin nogan gazin po palketima, voda se s mene cidi, train priobuku, ena gre za menon i ne vie da u jon palkete ruvinat. I ona je mokra, bosa, sa postolima u ruke. Cili smo grad tako proli. Pitate: di nas je vrag nosija? Ba tako! Proli smo sino mimo teatra, poela je kia i, dok ne ferma, svratili smo u teatarski bufet. Bilo nas je petero-estero, sidili smo, akulali, pijuckali i uli da vanka cipadu gromi. I onda je nikor uletija i za vika: - Upomo, judi! Voda! Voda prodire! Omar smo se svi digli ka jedan i poletili. Priko skal vo da je tekla ka rika. Mase vode, ektolitri, vaguni... Da se nisan dra tanta, odnese me sa skal ka kartu. Zvali smo, telefonirali smo u pomo vatrogascima. Omar edu, govoridu, do. Nismo ji tili ekat nego smo uvatili metle i krenuli u bo rbu protiv vodene stihije. Ja i ena ispriili smo se vodenoj masi na ulazu u bufet. Prvi put u ivotu naa san se u poplavjenin krajevima. Od krpi smo napravili nasip i, do kolin isprid nasipa, svraali smo bujice u vargule. - Ostavi tu metlu! - vie mi jedan glumac. - Vazmi koju drugu. - Zato? - pitan ga. - To n a n je metla iz Andre Cheniera. Vatrogasci javjadu da edu do ako jema vode priko pet centimetri. - Javi in da dojdu izmirit! Da pet centimetri!? A meni je do kolin. Najpri su ga pustili da izgori, a sad edu pustit da ga voda raznese.

Borba je dramatina. Uspili smo, prodor je zaustavjen. Mi mokri, sritni a smo kapulali teatar, okupili se oko anka, priamo svoje podvige, a gazda od bufeta, Pero Francuz, asti n a s . eni mi oi pune suz. - a je sad? Kaije mi ruvinane postole: - Sad ji mogu bacit. - Baci ji, jebe te se, glavno da smo teatar spasili! - Ali ovo su mi najdrae, ovo su venecijanske. - I to ti se jebe! - Sad e me morat odvest u Veneciju! En ti boga, van i teatru!

SVRIJA JE KURBIN PIR!

SRIDA, 11. lipnja Malo san zaspa posli obida. Ubija oko. I kroza san slu an Radijo-Split. Javja se niki inenjer Trajev iz Skopja i nie najfrikije cine sa skopske trnice. Jagod i trianj ima u izobilju. Ja gode 3 ijade, trinje dvi ijade, bii (reka je mladi graak) ijadu dinari, mladi kumplir ijadu dinari. Razbudija san se jidan ka pas. - a je? a betima? - javja se moj spiker, odnosno moja ena iz kuine. - Ne betiman nego blagoslivjen. - A koga, an? - Nae trite! Juer san proa priko pazara. Cine duple nego u Sko pje. Daleko je za nas Skopje. Drugi je to kontinent. Oni (to san trista puti ita) pome baciju, iz zemje ne vadu kad ji mi po zlato kupujemo. Ia san se u banj oprat, i kad san se vratija u sobu, ve je poela na radijo diskusija: zvali su nae odgovorne drugove iz opskrbe i drugovi niu razloge nae skupoe. "Zeleni plan, optimalizacija dohotka radne organizaci je, intenziviranje poljoprivredne politike... Moramo se orga nizirat, dogovarat, pa e bit ka i u druga mista". Sluan dok nije jedan drug spomenija i melioraciju Si njskoga poja. Udunija san smista radijo. Nisan moga vie sluat. Niman ivce. kopjalo mi je. Znate zato san prikinija kad je dolo do melioracije Sinjskog poja?

Pri 30 godin, kad san ja bija mladi novinar poslali su me pisat o melioracijonin radovima u Sinjskome poju. I ka sad se sian kako san ia na niko poljoprivredno do bro, socijalistiko gazdinstvo, di je poela masovna stona proizvodnja. Govorili su mi o planovima, o ijadama ton mesa. Nikad to neu zaboravit, kad su me vodili u moderne, higijenske tale. Prvi put san u ivotu vidija kad je jedan strani bik, koji mi je parija zmaj s vatron iz nozdrv, zajaija kravu. Gospe moja, a je je lipo opalija! J e d a n po ljoprivrednik diga jon je jo repicu. Utira jon je bik svoje kopje da se bidna sva uvila. Ja san zavika: "Aj a, gotovo je, krepat e!" Oi su jon izletile. Malo je trajalo. Par sekundi. I ja san onda zna da nisu te stvari za bike. Upirali su kravi u kinu da je izravnaju, produidu. Nije krepala. Ali, bogami, evo, ni posli 30 godin nima teletine, bar je se ja davno, davno nisan okusija. Biki jo cipadu krave, a teletine nima. I sad ja, koji san sve to na svoje oi vidija, i to pri 30 godin, ne mogu vie sluat o naim poljoprivrednim planovima. Bar ne na ovoj naoj spliskoj regiji. Omar san ove retke napisa da ne zaboravin, i jopet otvorija radijo. Sad je niki drugi drug napada potroae da su nepri stojni, da svu robu privru, pipaju, da se tako ne ponaa ju Inglei. Farmeri, di s t e ? Zaludu mi je. Ne smin sluat. Srce e me zabolit. Puno se jidin. Za svaku malenkost. Sluaoci Radijo-Splita postavjadu pitanja, a odgovorni drugovi verbalno odgovaraju. Objektivne tekoe, drutveni sektor-privatni sektor, tribaju nan ne pastiri i seljaci, nego pravi pravcati farmeri. Bogati, a a emo govorit! Oli mi ne znamo a su farme ri? Trista puti san ji vidija na filmu.

Nikor nije na etu Ja nisan guverner Narodne banke pa da u govorit ka ko je narod sritan a je dolo do ove najnovije devalvacije. Po njemu nikor nije na tetu. Ko je jema devize, sad ji jema za treinu vie; ko nije jema devize nego dinare, na svoje je, nita nije izgubija jer cine ostaju neprominjene, dakle narodu je sve isto. ena mi je jutros ila kupit sudoper jer nan se ovi stari razbija, vrata su mu otpala. Dola je doma bez sudopera (pri se to zva lavandin). - A a je, di ti je lavandin? - Nisan ga tila kupit. - A a se dogodilo? - J u t r o s je poskupija 90 posto! - Nije krivo poskupljenje nego tvoja linost! - I sad san ja kriva? - A da ko je? Prikjuer san ti reka: tri kupit! - I za ovi jedan, prikjuer san mogla kupit dva. - Eto vidi kako sad pametno misli. I sad se ticala, nee da ga kupi. Ne da kurban guta. Do smrti e, govori, prat sude u stari lavandin. A ja u sa stola u kuini gledat tee i pokriva. Uredila je i to. Stavila je na sudoper, misto otpali vrat, malu koltrinicu pa se ne vidu tee a lipo kumpari. Dola je danas iz grada sa drugon novitadi. Nike deke su kreile ezdeset ijad. Ako su bile sto i pedeset, sad su dvista i deset ijad. - Jebe te se! a e ti deke, i tako je sad lito! PETAK, 13. lipnja. Sad kad san ostarija, kad san ve s jednon nogon u gre bu, tek sad san mora doznat ko san zapravo ja i tek sad svaan mnoge svoje dileme. Niki dan san protija novu teoriju o turistima, teoriju nikoga profeura Wilsona iz Toronta. On govori kako u usijanon sreditu Zemje plivadu ogro mne ploe, odnosno kontinenti, i oni se cimaju pritiskaju, sudaraju.

I potresi u ovon naen dilu svita nastaju jer smo mi ba na granici dva kontinenta, afrikoga i evropskoga. Ce ntrifugalne sile, okrianje Zemje oko svoje osi, pige na Su ncu, gravitacione energije - sve to nima veze! Afrika ploa tare se o evropsku ka brod o mul, i svaki put kad oto u utrobicu Zemje jedna ploa cima drugu, gori se sve trese i rui. I po toj teoriji mi smo ne na granici Evrope, nego mi smo na afrikoj ploi. I Split je na toj afrikoj ploi, na tome uarenome afrikom tleju. I bit e tako! Sad san siguran da je tako! Stojin ja na afriku plou, a ako tako stojin, onda san jedan Afrikanac. U najboju ruku mogu bit po Afrikanac, po Evropjanin. J e d n a noga na jednu, druga na drugu plo u. Oli noge su mi na afriku, a stojin ukoso glavon u Evropu. Odatle, dakle, meni nike moje nostalgije, dileme, nemi ri, mrnje i sklonosti. Nikad nisan volija zimu i snig. in padu dvi ake sniga, umren o straja. Iz kue ne izlazin. Straj me in je iva bli zu nule. Dren, po est demperi stavjan na se. A drago mi je lito, sunce, banji, sidit u ladu ispod smokve. Uvik san govorija: blaeni mouni, imavice, muice, jer onda je vrue, onda je lito. To mene moja arka Afrika vue. Jo ka malo dite, volija san latik, praku i strilice koje san inija od ice od lumbrele. Ko je to mene nauija? Strilicu init, iz latika se itat? To je meni bilo u genima. Tu tice, golube, lovit guerice i zelembae po Marjanu. Volija san se ka imja verat po cablima, po murvan, po palman, po smokvan, obrstit trinje iz vrtli, po Mejan krest praske, gulit iz poji bob i grozje. Volija san bos odit, po oebadu gazit, na poplate san jema kou ka lamarine, a i dan dananji ne mogu podnit ni jedne postole. U Split za me postoli nima, svake mi sme taju, tuu me, tvrde su mi, jer ja bi i danas bos tija odit. Meni su postoli kale uinili. Ne trpin uure velegradov, smeta mi dim fabriki fumari, neboderi, autobusi, vonj od opidala, monture, puke, a nikad mi ni smeta vonj od konjske piote, od kari, tovari, jarci, pikere, gnjiloga voa, ni vonj zviri po

cirkusima i zoolokin vrtima. Zna san isprid imji u zoolo kom vrtu na Marjanu stat ure i ure. A auto vidit ne mogu. More bit najlipje na svitu, pogledat ga neu. Gadi mi se ta lata. Pod atrama, pod cirkuskin tendan, ja san udavima prston u trbuj upira, i trista puti draa me rika lava nego elektrina muika koja me tira iz lokali. Ka dite stavija bi ruke na justa i urlika ka Tarzan, a stari lav iz zoolokog vrta se odaziva. Sve je to mene moja afrika postojbina vukla. Njoj san se odaziva. Kleopatra - moja teta? Nikad nisan zna zato je mene u skulu najvie zanima la istorija Egipta, Tutankamon, Ramzes, Tutmozis; sve san dinastije zna, od svi bogi najdrai mi je bija bog sunca Oziris, Ra, a posli J a d r a najdraa rika bila me Nil. A da moji preci nisu po rici veslali? More bit da san i u svojtu s kojin faraonon, da mi je Kleopatra bila koja daleka teta? Eto, zato san ja cili ivot mrzija led, zimu, snig, Sibir, a volija lito, fjaku, nerad, plandovanje, sidit ispod tende o tekata oli u ladovini uz more noge toat. a se god cvrak vie eija, ja san sve vie guta. I koliko me puti u ivotu uteklo: kurba Evropa, kurbanjska, pokvarena Evropa! A nikad, nikad nisan izustija kurba Afrika. Nikad to nisan ni promislija. Afriku, arku Afriku mi dajte! Doma me vodite! U Af riku! Uvik me vukla Afrika, uvik je nito u meni govorilo: u Afriku skokni, u Afriku! A sad gren. Nikor mene ne more fermat. Neu po smista jer sad je i ovod lito, ali ove zime, in zaladi, in ponu prve bure, odo ja u moju Afriku. Lipo u se sunat i kupat, a vi, drugovi, zebite. Pocrnit u ka Arapin, stavit u velike bile zube ka biseri, ako triba, i ovu sidu kosu u piturat ka garbun i neete me njanci pripoznat kad se vratin. Vie me nije straj ni od trusa. To moja Afrika evropsku plou cimaje i pritiska. Upri, moja Afriko!

I ja se tresen na cencu kontinenti, ali isto gutan, zibjen se, rien i vien. PONEDIJAK, 16. srpnja Dolo je lito. Pravo pravcato vrilo lito. Plakali smo a ga nima, ka da nikad nee do. Gutan ka da san u Afriku. I di me lito uvatilo na brodu u putu za Veneciju! Samo san bija jedan dan, skoknija san vidit kakvi e bit moj postdevalvacioni odnos prema inostranstvu. Samo san tija izist pata utu i kupit za lito pagerice. Vratija san se bez pageric i bez pinez, ali o tome drugi put, u nastavku dnevnika. Pria me. Sad tren na banj. Proa je Sveti Ante i sra mota je ne okupat se. Oli bar noge ne smoit!

DEVALVACIJA U VENECIJI
SUBOTA, 14. lipnja U Veneciju san. Oko sedan je uveer. Ona se ila zavrtit, vidit jo koji izlog, a mene je ostavila ovod, na je dnome tekatu na Rivu da Schiavoni, dakako, okruena paketima i boran. Zauzeja san cili stol; ja na jednu katrigu, a najlonske kese i paketi na tri katrige, i jo ji jema po tleju. Sram me da mi kamarjer ne dojde vikat a san mu od tekata napravija vaarite, oli da me ne trevi koji Splianin. Omar zoven kamarjera da mu platin pivo i li munadu, i da se ne jidi, dat u mu ijadu liri mane. Bira i limunada - tri i po ijade liri. Brzo preraunan u dinare - etrnajst ijad dinari. Dajen mu samo pesto liri mane. Vruina je popustila. S mora puika. Sad je lipo, a pri ko ciloga dana bilo je ka u paklu. Dosadno mi je i sve bi ove pakete da samo da mi se stvorit sad doma. I ne znan a je sve nakupovala! Nu ti boga! Jedan maleni crni pas koji jema bit ovi as izaa iz frizera - svega ga je iznakazija, ostriga mu dlaku sa ciloga tila, samo mu je ostavija cuf na rep i bundu oko vrata - ti mali nakazni pasi diga nogu i popia mi je jedan paket, jo me uvatija po postolu! Jeba mu pas unku venecijansku, di on moje pakete gre piat! Jo a bi ga probija nogon u trbuj da nisan u Ve neciju. Dri se largo, lupeki me gleda, ali ako mi dojde na tir, isto u ga opalit. Gledan a je u ispianome paketu. Deterdent "Koral" i sapuni za prat robu. (Niki dan san u Split na pazar vidija jednu Vlajinu koja je prodavala ra tne sapune domae proizvodnje).

Ofelija i njezina mater Dosadno mi je, ne znan a u init, pa gledan druge bore i pakete, da vidin a je sve pokupovala. U ovu boru su limuni, u drugu narane. Nu ti boga, evo paprike! Ovod su za me dvi maje. Samo mi maje kupuje, da jon ne triba umpreavat kouje. A lae mi u oi kako mi maje boje stojidu. Oli ja ne znan moj svit? Kupila je i sebi postole i robu za gae. Na treu katrigu su kafa, rii i parmean. Prolaze dvi nakaze, dvi karikature. Jema bit mater i er, okladija bi se da su Amerikanke. Mlaja je sva u bilo, ka Ofelija kad je poludila i gre se utopit. Bila veta puna kamufi, duga ali isto se vidu i bile bive i bile postole. I bili kapelin. A mater jon tanka, mrava, isto u bilo, ali ima kratku vetu do kolin, ute postolie i dvi ute dlake na glavi. I kus nosa. Skratija bi vrime zapisuju venecijanske impresije, ali niman karte. Uz tekat je kaot s novinan pa molin pro davaa da mi da bokun karte. Gleda me udno: - Oli nima u zahod karte? Vidi ludega ovika. - Per krivere, per krivere... Nima karte za pisat. Kako nima? kartoc, bilo a! Da mi je niki plakat. Okrien ga. Reklama za Europeo. I ove retke pien na tome plakatu. Evo je, dolazi. Nita ne nosi. Fala bogu! Pouruje me. Nije pria, tek u 9 moramo bit na vapor. - A sad ti je 9 prolo. - Ne more bit. Kako 9 kad se jo vidi? - Po nau osan, po njijovu 9. Moramo trkat i vatat motorin. Interesantno je da Venecijanci plaaju motorin 100 li ri, a svi drugi, i Talijanci i fureti 500 liri. Jer kad bidu i Venecijanci plaali 500 liri, onda bidu radili samo za vaporet i motorine. U motorinu mi je friko. Skupija san se.

Sa Periinon u epu Iskrcali smo se isprid Pomorskog terminala. Tribalo bi na brzinu a veerat, ali nima nidir okolo otarije. U bufetu terminala jimo sendvie. U kabinu rekonstruiran dananji dan. Doli smo jutros "Tintoretton". U devet uri ja san ve sidija na Rialto i pija kafu, a nju je vrag odnija po butigan. Zna san a me toka, i vadin iz epa beogradski NIN. itan a Ive Periin pie o devalvaciji i naoj situaciji. Otvoren je, jasan. Situacija je gruba, doli smo do ruba provalije. Ne triba jude plait, ali svakome triba da bude pod kou saznanje da se moramo svi ponaat domainski ili propast. Sa Periinon u epu, propast e mi ova ita. Kojega san vraga Periina mora sobon u Veneciju vodit! Sad bi ja popija koji lipi francuski konjak, ali, jebi ga, triba se ponaat domainski. Naruin jo jedan espreso. Kupin i venecijanski IL GAZETTINO, da vidin a jema kod nji novo. Oo, ni njima se lipo ne pie. Kreija in je benzin na 700 liri. Kreila in je i letrika.. I oni raspravjadu o devalvaciji. Cili svit je u krizi. Svud gre naopako. U Ameriku kriza automobilske industrije postaje tragina, u Sovjetskom Sa vezu - talijanske novine piu - izbila su dva trajka u tvornican auti u Gorkome i Toljatigradu, i to radi nestaice neki iveni namirnica. Poslin itan da ruske novine to demantiraju. U Afganistanu se estoko petaju. Ubojstva, otmice, vu lkani, potresi! Taerovica se izvinjava Italiji zbog ponaanja ingleki navijaa koji su posli utakmice cilu no ludovali i torinske ulice pritvorili u teatar nereda. Atroke picalija! Vidija san na izlog jedne minjanice kurs valuti. Na di nar minja se jedan prema etiri. Za sto ijad dinari dvajst i pet ijad liri. U druge minjanice, govoru mi da je jo gore, ak gre do jedan naprama pet.

Nisan krt ovik, ali ini mi se da je sve strano skupo. Narane od ijadu esto do dvi ijade liri. Pa to je osan ijad dinari kil! Limun osansto liri, ijadu i ijadu i dvista! Faolet dvi ijade liri. Sve je puno skupje nego na spliski pazar. Banke na kojima se prodaje riba straj te pogledat. Sipa pet ijad liri, muzgavci sedan ijad, pas sedan i po ijad, tunj osan ijad. U nas osan ijad dinari, u nji osan ijad liri. Najcinije su, dakako, srdele - 1500 liri kil. Pri dvi godine pisa san reportau iz Barija i iznija cine sa tamonje trnice. Reka san: da je po trabakulon i na punit ga voa i verdure pa prodat u Split, ovik bi posta Rockefeller. A sad da Rockefeller pribaci dva trabakula verdure i ri be iz Venecije u Split, raspa bi se, posta siromaj. Pri je u Veneciju turistiki meni po lokalin bija ijadu i dvista, ijadu i po liri, sad je najciniji sedan ijad. Utroje smo obidvali u jedan restoran ka na "Ero" - ni boji ni gori - i izili smo tri pate ute, jednu porciju bakalara, jednu porciju sira, jedno slako, boicu vina i mi neralnu vodu, i platili - a biste rekli? Nita manje nego trideset i pet ijad liri! Odnosno sto etrdeset ijad dinari. A ostali i gladni i edni. Za skromno ivit jedan dan vanka, spavat u skromni otel, triba oviku pedesetak ijad liri. Bez toga nemojte va nka noson povirit! Trevija san i jednoga naega Splianina, kapetana, ko jega je brod akvetran u Veneciju. Pria kako mu je go spodar od kumpanije svrija u preun; imbroja je dravu desetak miljardi liri, a posada - sve Jugoslaveni - sad gu ta u Veneciju boga svoga. Stojidu na brod, kuvadu, jidu i piju, a plaa kuri. Pria mi kako je jedanput, pri dosta godin, u Veneciji estoko strada. Dola mu je ena i odvela ga je u otel "Danieli". Mislija je: niki stari otel, nee bit skupo. I njanci mu nije bilo puno drago, jer mu se parilo da je spava u muzej. Opalilo ga je za spavanje onda, onda -e trdeset ijad liri!

Kako smo ba prolazili mimo tega otela, za kurjoitad ili smo pitat koliko soba! Nije puno. Sto sedandeset ijad liri na no. Ne apartman, nego obina dvokrevetna soba! - A je li ujutru dajete i kafu? - pita san recepcionera. Drage su mi litnje postole od paga. Vidija san jedne li pe u izlogu. Dvadeset i pet ijad liri! J u t o sto ijad dinari! Ve san bija uliza u butigu, a Ive Periin me potega za rukav: "Stoj! Di e!?" Poza obida ona se ostala vrtit, a ja san motorinon skoknija do vapora malo ubit oko. U kabinu vrue. Sunce uprlo. Vapor gori. U pet minuti vas san bija u jednoj vodi. Davilo me. Tuira san se i ia sest u terminal, juto kraj vrat, da me tue korenat. Oko pet uri poza podne pronala me di sidin na kolonu isprid broda i odvela jopet u grad. Nestalo mi je duvana i kupija san katulu panjuleti. Ijadu liri. I njima je duvan kreija! Zaluta san u kalete i jedan Venecijanac, dotore, koji me izveja na Trg sv. Marka, pria mi u s p u t da Venecija jema samo sto ijad stanovnika. A ako jon se raunadu i Metre, koje sa Venecijon inu jednu opinu, jemaju dvista pedeset ijad. Venecija i Metre skupa - manji su od moga Splita! Niki dan su jemali plebiscit oedu li se razdvojit u dvi komune, i veina se izjasnila za integraciju. Ali to su za me dva mista jer svetog Marka ne priznaju u Metre, njijov patron je sveti Lovre. Preorjentirat carinike NEDIJA, 15. lipnja "Tintoretto" nas je iskrca u Zadar. Dok smo plovili iz Venecije prema Zadru, sitija san se da san pri pedesetak godin sa talijanskin brodon "Francesco Morosini" plovija iz Splita u okupirani Zadar. Mater me vodila u verc. Pu tovali smo etvrton klason, cilu no sidili smo pod provu na drvene banke. I u Zadar me kupila kouju s patenton. Prvi p u t san u ivotu vidija patent i potiza san ga gori-doli dok se god nije pokvarija! Istukla me radi tega!

U carinarnicu stojin u filu sa boron limuni i boron deterdenta. Carinici ne gledaju, sve puaju. Vidu judi koja je ura! U ovome jednome danu u Veneciju vidija san a je to devalvacija. Nije devalvira samo dinar, devalvira san i ja ka turista, ka kupac. I to puno vie od 30 posto. I posli ovega sve me straj da edu carinici jemat puno manje posla. Tribat e puno nji preorjentirat na nove za datke. UTORAK, 17. lipnja Puno me drago da san bija u Veneciju. Ova 2 dana posli Venecije pari mi se da je u nas sve cinije, da se sve dili mukte. Izi san gula, popija dva deca i platija pet ijad i dvista dinari. U Veneciju bi platija pet i po ijad liri gula, onda stol ijadu, servis ijadu - dakle, najmanje sedan-osan ijad liri. I sad mi nikako jedna stvar ne gre u glavu. Sad edu Talijanci u nas mo marendat za ijadu i po liri. Sad smo mi za nji i sve furete postali jedna puno je ftina zemja. Nije poteno da jedan njijov gula vridi koliko etiri moja! a ja tamo izin gula, oni meni izidu etiri gulaa. Asti Gospu i tega pariteta! Da mi je trevit Periina, sad bi ga ja pita nike stvari. Da nismo ili puno oto? Dosad san ja guta kad bi se fureti tuili kako smo skupi. Kad bi furet u koji na lokal platija boicu vina deset ijad dinar i plaka kako je to skupo, ja bi omar, za dipet furetu, popija dvi boice. I govorija bi u se: "a dolazi kad ti je skupo? Stoj do ma i loi!" Sad edu se s malin pinezima u nas razbacivat ka pi jani miljuneri. Nije mi to drago. Nikako mi nije drago da smo mi jeftina zemja.

SRIDA, 18. lipnja Iz Italije san vuka limune, a danas po butigan limuni koliko oe. Ista cina ka i tamo. U nji osansto liri, u nas tri ijade dvista dinari. Lira eter dinara. Jutik! Gren doma u podne i vidin u samoposlugu isprid moje kue veliku guvu. Uzbuenje. Jednu jaku, debelu enu milicioner i jedan momak nosu priko ulice u ambulantu. Ispali jon postoli. Bosi je nog. Skoili likari i sestre. a je, je li mrtva? Jema bi da nije. a je bilo? A nita! Doli su deterdenti. Velika navala. Bitka za deterdenti. Ostala je bez zraka, poela se trest. Svadila se sa milicioneron, uzbudila i pala u afan. Mladi milicioner se vratija iz ambulante; vas je upotan, skida kapu i tare znoj. Sad se on trese. Pripa se da ena ne umre. A on se s njon uvatija. Ola a san pogodija donit deterdent iz Venecije! Ne triba mi se tu po filan i padat u afane. Sad, ne bi ja pa u afan i da niman deterdenta. Isto ja ne razumin koja je to tragedija ostat bez deter denta. A da nae ene nisu postale preve komodne? Bit edu se malo i razlinile. A nije lake oprat robu i pijate na ruke nego se tu u filu? Evo da devedeset posto dananji domaic ne zna a je to luija. ETVRTAK, 19. lipnja Uvatila me kia. Prva lipa litnja kia. Guta san okisnit. Doa san doma vas mokar. eter-pet dan lita i ve me i lito tufalo. Pari mi se da jema dosta fureti po gradu. Kad e jesen da ji ne gledan?

JAHTA U IBENSKOJ LUCI

ZADNJI DANI LIPNJA Koliko san puti uz koju stranu jahtu u spliskoj luci - dok gospodar sidi u salonu ili oto tende na krmi, a slui ga konobar i toi mu bibite - slua komentare naega svi ta koji bi se uvik sveli na zakljuak: jo da su meni tvoji oldi a moja pamet! Na ovik je pametan, on ne bi minja svoju pamet, sa mo bi vazeja jahtu. Bit u koji put i ja tako promislija. Ja hta je vrhunac guti. Maksimalni standard. Ono zanje a ovik more poelit. U ivotu nisan plovija jahton. Samo gajeton na vesla, a u zadnju dvadesetak godin i dikojin motorinon. I gos podar motorina oli bi bija ufitik oli bi inija partu od komandanta. I in bi seja u motorin, omar bi poeja: daj, dodaj mi onu kantu! Izvuci konop, vei sidro, otvori bukaportu, pogledaj ispod prove... I okad se ukrca dok se ne iskrca, uvik mu triba nito dodat, skoit, pogledat, skupit, zavezat, kalat, dignit, otvo rit, zatvorit; minut te ne pua na miru. I zato, kad me ko zove da gremo motoron u itu, omar postavjan uvjete: nemoj vodit o meni konta, ponaaj se ka da mene nima na brodu, nita neu dodat, dignit, otvorit, ni zatvorit. ini fintu da me ne vidi, da me nima, da san zrak; mo po meni gazit, tu u me, nima me, osin kad se bude jilo. A na jahtu nikad nisan bija. Plovin na jahti. Gren na veliku ditu. Sve do Trsta. Lipo mi je. Sidija san uru vrimena u ezlongu na palubi oto tende, pijucka kafu, puija, gleda kroz kanoal! Obu ka san kratke gae i suna samo noge, da mi uvatidu malo kolura. Mudante mi viridu dva prsta ispod ga, ne volin one male francuske mudante, stisnu me, friaju...

Kad me tufalo sidit na palubu i gledat kroz kanoal, spustija san se u salon, pija bibite i tija libar. Kogo je puno dobar. Ispeka nan je za obid janjca i kumpliri u krovadu, bilo je salate i faoleti, sira, roade i lipoga vina. Poza obida san i zaspa dvi ure u svoju kabinu. Puno mi je lipo, ba ka na jahtu. Ovako je poelo. Spliski konzul u Trstu dotur Vojko agar doa je u Split svojon jahton. - Amo a! - govori mi. - A di? - govorin ja. - Put Trsta! Di oe! - A triba li a radit? - a e radit? - Ne triba dizat sidra, bacivat konope, dodavat? - Ma kakvi! - Prat pjate? - Jesi li lud? - J e m a li koga? - Kako niman! - A kamarjera? - I kamarjera! - A jema li bibiti? - Normalno da jema! Vazeja san samo kratke gae i za priobuku dva para mudanat i bive. I partija. Ka da san u more upa Napustili smo spliski porat oko podne. Mornar je za nas dva pripravija stol u salonu. Omar smo obidvali, slako izili, akulali, pijuckali i ja san se omar povuka malo poinut. Posli poinka gren se u kondut popiat. Niki moderni kondut i ne znan kako se pua voda. Upren u botun i ponen kalavat boge i gospe. - a je, a ti je? - uja me agar.

Izaa san iz zahoda mokar ka da san u more upa. Umisto uprit u botun, povuka san ruicu i tu me ciloga okupa. Mornar me ozaeja gae i maju i stavija suit na krmu. Prid ibenikon uvatilo nas je malo mrtvoga mora i bacivalo nas s bande na bandu. Nikad mi nije more nau dilo, ali isto me poelo tufavat. Udrija san se u kolino. Malo mi je i oteklo. a mi je ovo tribalo? Jesan li moga ka ovik sad po Splitu etat! Da san osa doma, sad bi ja popija kafu ispod Prokurativi, sidija po ure i onda se priko Pjace uputija put mula. Zva san i anta da dojde s menon na jahtu. Nije tija. J e m a je prav. Ka pametan ovik. Pri vengo su s jahte bacili konop, skoija san na ibe nsku rivu. eka san ga u bufet za ankon. - Oli nima vina na brod? - govori mi agar. - Jebi ti vino na brodu, zaelija san se anka! Nima za me broja Jema i godin da nisan bija u ibenik, pa ga sad otkrivan ka novo, fureto misto. Naresta je, produija se, prolipa, diga se pod nebo sa neboderima, ali meni ka da fali stari teaki ibenik, judi snani, crveni glav, konobe, betule. Meni najdraa Masna ulica sad je postala Zagrebaka, a di je bila otarija Marije Vatavuk, koja bi uvik prisolila gi rice da se ovik slaje napije, sad je butiga o postoli. a in je udrilo u postole! Svud samo postoli, postoli, a kad gre kupit postole, ne mo ji na oli u najbojen sluaju, i kad i najde, nema tvoga broja. Raspitujen se po ibeniku za par judi koje san volija. Svi su umrli. Kraj Gradskoga muzeja sitin se barba Boe Dulibia. Koji je to bija erudita, enciklopedija Dalmacije! Sve a si ga pita, sve je zna, a skroman, jednostavan ovik. Pari mi se da u ga sad trevit sa po kila jabuk u najlonskoj bori. I stari otel "Krka" koji mi je bija jedan od simbola i benika pritvoren je u kancelarije. Samo je osta tekat i restoran. Ko zna di sad ibenani na karte igraju?

Proa san kroz ardin, proeta po Pojani. ibenik je jedino misto uz more koji nima pjacu nego pojanu. I jemadu stube misto skal i skalinadi. U ibeniku se ba odrava Festival djeteta. Gledan repertoar, moga bi po na koju prestavu. Ali koju kad jema pet prestav u jednu veer? Koji mostrum od festivala! Zanja poimje u jedanajst uri. Nita ne razumin: diji festival a ponone prestave? Lipo predveerje. etan uz Rivu di je akotano nikoliko turistiki trabakuli. Ka na kriu Potien agara. Omar amo jist. Neu na jahtu. Ou ve erat vanka, u lokal, meu sviton. a emo mi dva sama izolirana u salon, ka dva tukca? Judi od svita koji plovidu jahton kad kod dojdu u porat, uvik veeraju po otelima. Poza veere irajemo uz Rivu. J e m a n dojam da se i benik napokon spustija na more. Ispred "Krke" svira mu ika na razglas, sve se ori, prolazidu tonobili, prdidu motorbiiklete... agaru se ve spava. Ziva. Mornari su ili davno le. a u, di u sam? Gren i ja u kabinu pa u itat. Muin se ka Bertoldo na kriu. Najpri me vrue, fali mi arje pa sve rastvaran. Ali smeta mi muika, smetaju mi motori. Svit prolazi. ujen razgovore. Niki se raspriali na entadu. Gredu mi na nerve. Udunjan letriku. Ali svitla s rive mi dopiru u kabinu. Jopet sve zatvaran. Sad san ka u kaldaju. En ti gospu i agaru i njegovoj jahti! a me zove na jahtu kad njanci nima erkondin! Jopet pokuavan itat. Riva se smirila. Mirno je. Dre mi i kripje posteja. Bit e malo bave s mora. Poelo mi se spavat ali ne mogu zaspat. Zatvorin li sve, fali mi zraka; otvorin li - svitlost probije. Mislin se: kako bi bilo skupit se i ute? Bit e sigurno koji noni autobus za Split. Kako e ute bez se oviku javit. Ujutro kad se probudi a mene ne najde, pripast e se.

Najboje mi je pisat. Sva sria da san u boru donija no te i lapi. I evo pien. Poelo je i sviat. Bit e prolo tri bota. Evo, sad se u Split anto diga i stavja kuvat brujet. Koja san ja mona! Jesan li sad moga doma spavat. a mi je ovo tribalo? Nije ni jahta ono a san ja mislija. I jahta je jedan trapac. Razdanilo je. Riva je oivila. ujen jopet vanka glasove, dozivanja. Prvi ribii bacili su tunje. Otvorili su se bufeti. Budin mornare, budin Zagara. I ve drin boru u ruke. - A a e ti bora? - Kako a e mi? Gren doma! - A nee do Trsta? - Neu njanci do Zadra. Popija san kafu i u sedan uri uvatija autobus za Split. Susret u autobusu U zanji as, kad je autobus ve jema krenut, sa velikin kuferon upala je jedna mlada crnka. Sila je kraj mene. Moli me da jon kaen kad budemo blizu Primotena. Mislija san da gre u Primoten na litovanje. Gre radit. Pria mi da je ugostitejski radnik, zapravo jo ui, a ovo jon je sad praksa. Iz nikoga je sela blizu Drnia. Otac jon je radnik u kamenolomu. - Jesi li donila kostim za kupanje? Potvruje glavon i smij jon otkriva lipe bile zube. - A zna li plivat? Opet potvruje glavon, i die kratke bile bive koje je na njutu maala malo od patine dok je, sigurno jutros u prii, patinala crne postole. Samo boji se da nee jemat vrimena za kupanje. Svakog petka morat e nazad u Drni. Ima velike dru tvene obaveze. - A a je? Oli si ti sekretar Skoja? Kad je autobus sta u Primoten, dala mi je ruku. - Sritno, divojko! - manija san za njon.

Nikad neu jahtu kupit U devet uri ve san bija u Veli varo i sa anton jija brujet od pari. Prian antu koji san trapac od juer uinija. - Neka te kad ti vrag nikad ne da mira! A ne more po k vragu Trst, agar i njegova jahta! Jo ste i mene zvali? Nuti boga, a biste me bili privarili! Jili smo vanka u dvoru, a eto ti poera i daje antu dvi doznake od pinez. J e d n a na etrdeset, a druga na osandeset ijad. Ja san potpisa primitak. Koji su ovo pinezi, za Majku Boju? Ne zna ni poer, ne zna ni anto, ne znan ni ja. Pie samo na doznaku da je od Socijalnoga za borako-invalidsko osiguranje. - Dosad ove batude nisu avali. Ovo je nito novo? - Bit e ti ovo a si oslobodija Trst - govorin ja antu, koji je tamo pod Trston i ranjen od gelera. - Zajebaji ti, mali, zajebaji, ali je ovo lipa batuda! J e m a ovod za sedandeset litar vina. Neemo mi pod ovon dravon bit ni gladni ni edni. Isto mi nije aj a san uinija ovi trapac do ibenika. Oslobodija san se jedne iluzije. Nikad neu kupit jahtu.

VELIKI SU PUTI OD SPLITA DO OLTE

UTORAK, 2. srpnja Lito je. Svak putuje, odmara se, godi ivot. Triba se micat. Triba ivit. I ja san se da u velike vijae. Prolu nediju bija san sve do olte. Smijete se. E, do olte? Ka da je olta blizu? Koliko san putova do olte, komodno san moga do u London. Interesantno da je olta Marku Maruliu pri pesto godin bila blizu. U jednu svoju poslanicu je pisa kako mu je skoknit do olte do svoga kuma u Neujam as posla. I to leuton na vesla. Sa gajeton na vesla odija san pri pedeset godin sa pokojnin ocen svitlit pod oltu. Nije bilo daleko. Pet vesal - manje od dvi ure. A sa nain moderniziranin pomorskin saobraajen prilagoenin potriban modernog vrimena ja san se niki dan do Maslinice vozija dvi i po ure. Prolo me uas. Nisan ni uliza na brod, a trojica su ve sidila, miali karte i ekala etvrtoga. Kad po svitu judi putuju feratan i reoplanima, itaju foje i urnale; kad putuju vaporima, itaju libre, a nai kad putuju, igraju na karte. Akuava san, inija duge napolitane, batija san, striava, akuava trice i ae, ija karige i do Maslinice se tufa i igrat. Bidna olta, koliko ju je "Jadrolinija" odaleila od Splita! Pria o butigi I kako to: nima vie vikend biljeti? Pri, kad nije bilo vikendi i vikendic, na alterima su se prodavale vikend-karte. Zanji godin, kad od vikendic disat ne mo, vikend-biljeti su ukinuti?

Maslinicu san naa pod okupacijon; pusti karabinjeri, crnokoujai etadu po rivi sa kandijan u ruke. Reiser Lordan Zafranovi snima svoj novi film i za potribe filma kaetira je kue, nadogradija pode, od kartuna diga nove zide i mirine. Sve oltane pritvorija u statiste. Ne gre se u poje, ne lovi se riba - snima se. Jedva san pronaa u dnu vale butigu u koju neizostav no svratin kad dojden u Maslinicu. Jedna puno, puno smina butiga! Pri jedno dvadesetak godin diretur svi oltanski oteli pok. anto Rui priredija je okrugli stol sa stra ncima koji su litovali u Maslinicu. I svi su se bunili da je taka butiga sramota za turistiko misto, a onda je skoija jedan beki likar, pametan ovik, koji je u s t a u obranu te butige. Za njega je to najlipja, najinteresantnija butiga na svitu. Oni koji je cili svit obaa nidir taku butigu nije vidija. Sve a ovik triba, sve si moga kupit u tu malu katulicu od butige. Uvik je bilo dvi vrsti manistre, angriza, cukra, kafe, mortadele, dvi vrsti panjuleti, uferini, a koji put i kruva, ako si se dan unaprid priplatija. I meni je ta butiga bila draga i siala me na drage butiice u Velome varou u kojima su ribari dizali spizu na libret. Po ovakin butiican kupuje se ono a ti nuno triba; po velikin samoposlugan kupuje se bar trideset posto nepotribni artikli. Ovako mala butiga bila bi u skladu i sa mirama tednje. Butiga je ostala ista, a isti su ostali turisti i vikendai. Deset me nji fermalo i nagovaralo da piem kontra te bu tige. A ja ne mogu. rtve vikendic Ne ti problema ako vikendaima koji lituju u Maslinici triba dva puta na nediju skoknit do splitskog pazara. A onda, ko jema vikendicu, san je sebe osudija na to da za svaki vikend mora na vapor vu puste bore, gamele, me tle, rusake, demejane. Kad gledan vikendae, uvik iznova zafalijen Bogu a me skrojija ovako pametnoga pa mi ne

triba, kad gren na vikend, nita sobon vu nego samo sta vit mudantine u ep. Ko jema vikendicu, ti je sebe osudija da do smrti putuje uvik u isto misto, u istu valu, a nan koji je nimamo otvore ni su po cilu godinu svi oteli, ekadu nas kogi, kamarjeri, sobarice, bazeni... Ne bi nosija na vija dvi bore zeja i bocu b u t a n gasa za est vikendici Oli ove zadnje dane nestalo uja. Svit se uzbudija: uja nima! Friga se mene da nima uja. Jin u otel. I ena mi ne tri ba kuvat. Niman ni kafe. Kafu pijen u kafanu. Oli tako ne moredu ivit i svi oni koji jemadu vikendice? Prodadu vikendicu i moredu bar 10 godin po otelima godit. Sritna punta Da me odrebati sa snimanja, da mu ne smetan, Lordan me aje da se gren kupat, i daje mi i tunju pa da provan ulovit kojega fratra. ak mi je da komad rva. I kaza mi je potu. Na drugu puntu. Poslua san ga. Bacija san tunju i kupa se. Za obid se vraan u otel. Vraan mu njegovu tunju. - Jesi li a uvatija? - Ne mo bacit tunju, vitar pue. - Onda nisi nita ulovija? - Deboto nita! Gleda mi u najlonski saket - u n u t r a komara od kila! - Da me vitar pustija, uvatija bi pet-est. Popizdija je. Ne viruje da san komaru uvatija na poicjun di me on posla. Ozbiljno se jidi. Ne more snimat. Upropastija san mu dan snimanja. Ni miani ne viruju da je uvaena komara. Dolazidu je gledat ka muzejski primjerak.

Dok san se kupa i lovija, uza me se sunala jedna mala Njemica. Bila je sama. Jemala je samo male mudantice, a gori nita (je li se to ree toples?). Ni mi mrzak toples, u prvi trenutak samo je prikriila ruke na prsi, pokrila ie, ali je brzo zaboravila i spustila ruke. Potvrdija san glavon da odobravan njezin postupak i reka jon: - Sehr gut! Danke! Kad se mazala picbuinom da boje pocrni, ostavi san tunju i opra ruke, nada san se da e me pozvat u pomo da je malo namaen. Zaludu san eka. A kad je zagucala komara i kad san skoija i poeja je istizat, skoila je i moja mala. Pomogla mi je (inija san fintu da mi pomae). I kad se komara praakala na ali, mi smo skakali i jubili se. Lik kontra raka Interesantno da je posli tega pokazivala vie interesa za komaru koju je sa svi stran razgledala, nego za lovca. Uvridila me. Poza podne san se vrtija po mistu. J e d n a draga gospoja pozvala me u vikendicu na gavune. Popija san i po litre gustoga oltanskog vina puna tanina. To taninozno vino po ricetan japanski strunjaka spreava rak na rivima. Popija san jo po litre da se zatitin. Do vapora zvali su me jo u dvi kue. Vazeja san lipu preventivu i dobro se zatitija od te vrs ti raka. ena me doekala: - Dobro si pocrvenija! - Di neu kad san sta na sunce. - Okad sunce tako vonja po bavi? Dok smo za veeru jili komaru, mislija san na moj ma li toples. Da ona zna ko mi je pomoga, progorala bi jon komara. Bila je slaka ka cukar. aje me da gren lovit na ti isti sritni poicjun. Ia bi ja i daje da znan da e me ekat.

ETVRTAK, 4. srpnja Bija san u zabludi, pripa san se puno vie nego a je tribalo; zapravo, nije se ni uope tribalo pripast. Protija san niki dan izjavu jednoga naega uglednoga ovika da e u ovoj godini standard realno opast za 5 posto. Malo. Nita. a je to 5 posto? Devedeset i pet posto dosadanjega standarda nan ostaje. Tu 5 posto realno neemo ni utit. Koja san ja mona? Oekiva san, brat bratu, tridesetak posto. I vie. A pet posto je ala. Pet posto je za malu dicu. Bonbon manje. Pet posto nije njanci jedna nova bua na kaiu. A ja san zaludu 3 nove napravija bue. Nego, straj me jedino da nije u novine bila tamparska greka. Da nije slagar ufalice izostavlja nulu? Udrija 5 misto 50 posto? Ni to nije mogue! Bilo bi preve! A i nisan vidija da je izala ispravka. Sino san s jednin prijatejen koji ive u inostranstvo eta po gradu. Bili smo na 2 - 3 mista, da vidi kako na grad ive. Terace, bate, restorani, bufeti, peenjarnice, evabdinice. Svuda sve puno. Po bufetima i evabdinican stoji se u file. - Nima ovega na svitu - govori mi prijatej. - Nidir nima guvi pred ankovima. Sve puno Napoleoni Da van kaen iskreno, ni meni nije to ba sasvim jasno. Dimi vanka do bota, a ujutru u 5 se die, vozi kamion, riava spise, ini nacrte, vodi knjigovodstvo. ilav je na mladi svit. Napoleon je spava samo eter ure na dan. U nas sve puno Napoleoni. Od noi su vanka, ujutro radu, poza podne se kupadu. Moj prijatej mi govori da u sva mista na svitu, od Mila na do Berlina, Tokija i Moskve, poinju radit u osan i u devet uri pa jopet svi gredu rano doma, da budu sutra od-

morni, friki na poslu. Izlazi se vanka jedan, dva puta na nediju, i to petkon i suboton, kad se ujutro ne radi. Gospe moja, koji je to lini svit! Koje krepaline! Na radni ovik uveer nikad ne bi lega; ako je doma, on e ekat i film koji poimje u deset, u deset i po; ujutro se digne u pet, radi do dva bota i uspije se jo okupat i uinit koju faturetu. Dok san bija mlaji, i ja san sta vanka dokle kod ne bi i zanji lokal zatvorili. Kako mogu po doma spavat kad su lokali otvoreni? Koji bi ja to onda bija ovik? Sad san malo ostarija pa, kad ujutro moran radit, onda uveer malo jin, pripremin se, rano gren spavat. J e s a n li uveer malo prikardaija, dva dana nidsn sposoban za makinju sest. A mladi ovik je ilav, more radit i trapacirat. A kad ga stisne, kad se izmori, gre desetak dan na bo lovanje pa se poteno odmori, voga i jopet iznova. Tako jopet produi 2 - 3 miseca, onda gre na godinji. PONEDIJAK, 7. srpnja Puno me drag spliski festival vedri noti, samo mi nije drago 5 - 6 dan pri nego pome i 2 - 3 posli nego svri. Navika san prid podne sidit u ladovinu ispod Prokurativi, pit kafu, tit novine, a poza podne se pripomistin isprid "Belvija" da me ladi bava s mora. I lipo mi je dok ne pome izgradnja pozornice. Po cili dan klapadu mlati, miedu e ljezne katrige i nike tube, zavidaju, odvidaju, bubaju, kla padu, proizvodu umove koji mi gricule inidu. Kad su to uinili, onda provaju mikrofune i cili u boga dan viu: OSAM, OSAM, OSAM... Normalan ovik ne more to izdurat. Ali zato kad pome festival, gutan boga svoga. Sve etiri festivalske veeri sidija san u "Belvija". I sve etiri veeri jija san pata utu na pome. U razmaku od tridesetak godin, bar san 30 puti u novine napisa i trista puti kamarjerima reka da je sramota a se u ni jedan na otel nikad nije skuvala ta manistra

na pome. I sad posli trideset godin "Belvi" me demantira. in san se pojavija, tre mi ef sale, tare ruke i veselo mi govori: - Jemamo manistre na pome! I tako san vrtija pagete na perun, maava se po kouji i slua ovogodinju produkciju pismic. Drag mi je ovi na festival jer jema nito od puke fete, od derneka, samo falidu janjci na ranju i da se toi vino iz baav. Sidin, sluan, pagete vrtin, a prolazidu puste mlade ene: lipo, festivalski obuene, vrtidu se gori-doli ugane, oi in svitlidu i tako su uzbuene da pari ka da e svaka nastupit i pivat na pozornicu. Kako je piva i Boris Dvornik, to se iz svoga dvora u Velome varou na Prokurativu spustija i ribar anto da dru ka za svoga prijateja. Puno se lipo uklopija u festivalski timung. Zanju veer skuva je veliku teu brujeta i donija u "Belvi" za poastit kamarjere. Vidi se da jema mota, da je ovik od svita koji zna a je red. Pofalija je otelske usluge, a nije zaboravija podilit i komplimente eni koja re di kondut, kako ga dri isto, kako joj je zahod puno juzak i kako se on u nje guta do popiat. Krabila se od srie kad ju je falija, i kaivala mu je tavele koje da jemadu niku tvorniku greku, inae bidu bile jo sjajnije. - Puno van je lipo, pari van kondut paticerija. I ovi njijov dijalog u zahodu za me je bija najimpresivniji festivalski dogaaj. eta ta ga kamere nisu zabiljeile!

SKITNJE PO RAJU ZEMALJSKOME

PETAK, 11. srpnja Boje i u Raanj nego na raanj. Deset je uri ujutru. Sidin na jednu gredu ispod jednoga velikog bora i mislin kako nije prikladan naziv Raanj za ovaku zelenu valu. Ne ujen cvrka. Oblano je, a pue maestral, vali se rasprskavaju i pinu po crnin krapan, a bori u vali dru. Teke grane velikog bora, oto kojega sidin, vezane pagon, kripju. Ne znan jesan li ikad bija u ovu uvalu oli me je prvi put. Slika, vonji, zvukovi - sve mi je dobro znano. Na alu jedna ena isti karpine. Pijat od late i petest crveni karpunii. Okolo brodi, motori i gajete. Debeli ribar u modru maju pribire mriu. Skae s broda na krapu. Jak, teak, a lagano je skoija. udin se kako jema crne picaste konate postole s uzdignutim puntan, ka u Robin Hooda. Penje se putejkon i po estu, po motu vidi se da je navigava, da mu je puna pipa New Yorka i Hong Konga. Vitar je forca. Jedno dite je zaplakalo. Bati niki dizel-motor. Onda se sve smiri i nita se ne mie. Ka da gledan fo tografiju. Stari ribarski porat pritiskaju vikendice. A la Strauss Uglavnome su jo zatvorene, zakljuane, jer petak je, gospodari su na radna mista. Po podne e navalit. Sa novogradnjan sto vikendic - sve spliske oznake. Graene za svoj gut, svoj komod, svoj mir. Nikor ne afitaje furetima.

Malopri, sputaju se u valu, povirija san u malu butigu. Nima ni kafe ni uja ni deterdenta. Prodava, anto se zove i omar me drag, objanjava da su sve raznili Spli ani. Fureti ne dolazidu. Samo se ovod instalira jedan debeli njemaki ministar koji piza sto pedeset kili, a kad dri di jetu, onda pade na stotrideset. - A da nije Strauss? - Bogami nije Strauss, nego nikako drukije. Sve isto, bit e a la Strauss jer mu je drago i popit i izist. Puno fini i dobar ovik. Ba je javija da e sutra do. U jedan dvor je namistija prikolicu - cilu kuu, skinija jon je kola, zgradija uz nju bokun komina pa pee ribe i pije crnjak. J e m a ovik puno visoki tlak, ali kad dojde u Raanj, pade m u na po. Kunferi ga Raanj i betima kad ga zovu u Njemaku. Zna ujutro skoknit reoplanon i uveer ve pe srdele na svome kominu. Rauna se da je on peti ovik cile Njemake. anto ne zna njemaki, ministar ne zna rvaski, ali se isto lipo, esno razgovaradu na ure i ure. Svak govori svoju i sve se razumidu. A ena mu tamo u Njemakoj gre po naim lo kalima i butigan i ui kurs rvaskoga. Kad lica o pijat zazvoni U butigu san kupija jednu bocu staroga postupa. Ugle da san je osamjenu na najgornju kanciju. Poua bi je ovod ispod bora, ali niman kavatapi. ena je oistila karpune i sa pijaton isprid sebe gre ka da nosi sveto otajstvo. Mir. Samo bori dru. Iza kamene ribarske kue isprid koje sidin dopre mi no vi zvuk: lica je takla lateni pijat. Po ritmu te muike, lice i pijata, znan a se dogaa u kuini. Stari dida (more bit i baba, sve isto) sad u kuinu jide panibrod. Dre starcu lica u ruke i, dok je prinese usti ma, polak se po njemu prolije.

Polagje zvoni. Bit e ostalo jo malo juve pri dnu. Je, stari je zakaja, bit e ga zakakja papar koji je osta pri dnu. Uini mi se ka da ujen i enski glas u n u k e mu, neviste - a li? Kori ga a je goluast. Ne srni on papar! Oe li mu dat mul vina? Da mu ga nesriknjica ne privodni. Uvik sta rcima privodnu misto da in dadu cilo. Nu ti boga... nidir je drobilica poela mlit stine. Uz no vogradnje zastruu lopate, mia se cimenat. Gre mi na nerve. Niman mudantine. Na alo di je ena istila karpine okupan se u mudante. Sve mi se ee deava da dolazin doma bez mudanat oli sa mudantan u ruke. eni san posta sumnjiv. SUBOTA, 12. srpnja Ako san ita uinija, napisa u ivotu, onda san to uinija u ova dva vrila litnja miseca. Kad sunce pripee, judi se potidu, tonobili pritisnu, fureti navalu na brode i va le postanu tisne, ja dignen ruke od moje Dalmacije, od njezini koji i vali i prepustin je Njemcima. Zatvorin se u sobu, radin i tek prid veer izajden se vanka proetat i veerat. A evo, sad smo upo srpnja miseca, usrid lita, a ja se ne mogu u sobu zatvorit i radit. Jeman sve radne uvjete, pri par godin san i erkondin u sobu uveja, ali vrag mi ne da mira, u skitnju me tira. Rano svie, rano se dien, pien uru-dvi i biin vanka, ka da me ko eka. Niki dan ujutru proeta san do mula, sija isprid termi nala, pijucka kafu i gleda turistiku guvu. Miljarde kufe ri. Kuferi u svima pravcima. Kuferi koji plovidu moren, kuferi letidu nebon. Alergian san na kufere (i sve prtljage), a judi se sve vie u kufere pritvaradu. Tiska guve, ambalae; okriu se veliki grubi kamioni, hladnjae-mesarnice, piturana lata, unezvireni svit, ki-

can, potan, pospan, krvavi oiju. Gredu na Jadran. Koji su trapac uinili od Subotice do Splita! I sad ve dvi ure ekadu na kraju kolone. Moredu ekat i deset uri dok i dojde red na trajekt se ukrcat. Njoki i paticada Putovat pod ovin suncen, po ovin cestan, glavu nosit u torbi, patit, trapacirat i onda nakon svega deset uri stat na tome bojemu suncu na mulu i gledat porko more. Gredu na Bra. Koje ji to naslade ekadu na Brau da in refadu cilu kalvariju? Onako bez obaveze, sa rukan u ep, ukrca san se u trajekt za Supetar. Oni su ostali. ekat edu drugi, trei, etvrti trajekt. Trajekt ka ipak pun. Niman di sest. Stojin uza ank. Momci se oko mene tiskadu, vinjake lou. Malo vaja, je dnoj eni se kukuja, ublidila je. Biin vanka, na palubu. Ni ovod nima mista. Vitar me kolpaje. Kad san ve doa do Supetra, navratin i do "Kaktusa". Kad san se naa u ladovinu bara, parilo mi je da san se priporodija. Popija san kafu i bibit. I brzo je dolo vrime od obida. A za obid dalmatinski specijalitet nad specijalitetima. Pisma nad pismama. Njoki i paticada. Sa njokima koji e se ovega lita skuvat po dalmatinskim otelima moglo bi se nasut, ako ne Jadransko more, a ono bar veliko jezero. Koje su to kolosalne, monumentalne njokade! Proguca san njoke, popija bocu vina i (kako je meni pokojni otac jo u ditinjstvu pria da se posli obida ne smi kupat, jer dva eha je posli obida kolpalo u moru) tribalo je malo prile. Sluajno se nala i prazna soba. Vridni barbir Tek iz kurjoitadi, da vidin kakvi je kvalitet usluge, zva san iz sobe kamarjera. Omar se javija. I donija jo bocu ladnoga. I lipo san pijucka, foje tija i zaspa.

A kad san se prid veer probudija i jopet zazvonija, ko nobarica je doletila i kafu donila. Bogami, ni loe bit turista, pogotovo u "Kaktusa"! Okad se ja vie ne bavin turizmom, jema bit da se usluga po pravila. Nidir po otelima ne sluidu rado po soban; kad san u Moskvu zatraija u sobu veeru, pitali su me jesan li bo lestan. Reka san da nisan, nego da san malo lin i da se neu tiskat; nisu me razumili i telefon su mi zatvorili. I u nae prvorazredne otele u pici sezone ne odazivju se pozivu. A moji Braani ne nosidu, nego letidu. U ivotu svome, a puno san oteli proa, nisan naa boju uslugu. Toliko su me razvicjali da nisan ni izaa iz sobe. Osta san pisat. Ujutro, in je svanulo, eta san uz more. Prvi Njemci ve su bacili ape s udican. Prve kupaice, gole dakako, ve su se laskale u moru. Proeta san do porta, eka svaki motorin, gleda ulov. Boo mi je izdaleka mava sa karpinon od dva kila i sa jo vein crnin lapon. eka san da se otvoridu prvi kafii i bufeti, i promislite - prvi je svoju butigu otvorija barbir. Ve u pet brija je prvu muteriju. Brako udo Oko pet uri poeli su se otvarat kafii. Mislija san da su privatni. Bili su ali vie nisu. Drutveni sektor ugostitelj stva svima je privatnicima nametnija takvu konkurenciju da ji je prisilija na odstupanje. Ka zadnji Mohikanac osta je kafi fubalite Muinia, ali, kako ujen, i on die bilu bandiru i nudi ga na prodaju. Utakmica je bila estoka ali korektna i pobijedila je spremnija, sposobnija ekipa. A ipak je to za me senza cionalan rezultat jer su dosad svuda i uvik trijumfirali privatnici. Eto novinarima prilike da ispituju ovo brako udo. Uspija san se i okupat. I doma do bez mudanat. Ostavija san ji na brodu.

Trogirski akvarel Niki dan san u predveernju u r u skoknija do Trogira, u s p u t i do aerodroma. Trogir me oduevija svojin finin, prijatnin, armantnim kafiima i tekatima. Za me je Trogir najlipi gradi na svi tu, a sada su se ovi kafii i tekati sa raznolikin oblicima i kolurima tendi razlili po njegovin kaletan i pjacetan ka lagani koluri svjeega, prozranog akvarela. Stara suva vora bdila je isprid retelade i prodavala biljete za svoga malog Kairosa. Uz Rivu puste jahte. Zvona su slavila. Iz paticeriji vonjali su friki ravijoli. Nisko je proa i zagrmija DC-9. Diga san glavu i krivo ga pogleda, i vidija kako je i kampanel zadra. Zavonjala je nidir nika fonja. Oli e jopet jugo? Povirija san desetak minuti i na aerodrom i gleda kako se spua jedan veliki ingleki reoplan - jema bit DC-10 - na bile i crvene kva drate. Putnici su iz njega izlazili ka iz ferate. Di su stali, za Majku Boju? Aerodromska pikerica zvala je putnike za Manchester. Jedna bidna mala cotava Ingleica vukla se zanja iza svi putnika i gledala u tle. Da san jon bija blizu i da san zna ingleki, bija bi jon za utjehu, za okuraat je, na uvo poapja: - Glavu gori, mala! Jer ko nije opalija cotu, ti ne zna a je pika! Bezgrian ka dite Posli dugo bija san u moj mali mirni Pisak. Mislija san ostat dva-tri dana, odmorit se, okupat se, i ba kad san na starome kominu u konobi brole peka, doli su Njemci. U dva velika crna "mercedesa". Moga san ostat, ali mi se nije drago s Njemcima zbivat. Ne s njima nego s nikin. Njanci s Rvatima. Ne mrzin ja nikoga, neka jin svima Bog da zdravje, ali daleko od mene!

Na povratku, usput, svratija san u nudistiko naselje Ruskamen. Bogami je lipo. Pari raj zemajski kad jo nije bilo grija i ni se znalo a je sram i stid. Po kunome redu nudistikog naselja ne more se, ne smi se, nepristojno je obuen etat meu golie. Svuka san se i osjetija nevin ka dite. Tukac, veliki je tukac bija Adam kad je jabuku zagriza. Ma da je a drugo nego jabuku? Ne ti lipe spize! Nisan u ivotu izija dvi-tri jabuke, ako bi i ugriza, brzo bi ispjunija, gadu mi se jabuke, diturb mi inidu, a radi jabuke mi smo iz raja potirani. Pue jugo, grubi suvi palac koji me ini nervoastin, razdraljivin, i mora bit da je pa lac puva i tega dalekoga mutnoga dana kad je dragi gos podin Bog zbog te banalne gnjile jabuke tako planuja i ovika na smrt osudija. Jer ne mogu virovat da je unaprid ia Adamu trapulu namistit. Nego, evo me gologa, bezgrinoga u ruskamenskom ra ju zemajskome. Gledan lipa enska tila oko sebe. Svi smo bezgrini, svi smo nevini, nikor se nikoga ne srami. Nikor nita prid blinjin ne skriva. Superkonfor. Uz more na alima telefoni. Digne slu alicu, narui i konobar ti nosi bibite, kafe. Da je Adam jema ovaki konfor, ovaki komod, ne bi mu ludosti padale na pamet. Pogotovo ne jabuke. Kamarjer mi je donija bocu ladnoga biloga vina. Ne znan zato su mi pale na pamet pa ga pitan: - J e m a li muul? Kamarjer se smije: - Muul koliko oete! - Dobro, dobro, vidit u posli, ako me bude voja. Velika ideja Bit u sta na sunce po ure, tri kvarta. I utin kako mi kosti goridu. Pokrija san se samo koujon. Tribalo bi i ga e obu, ali da se moji susidi ne uvridu.

De fakto, u nudistikome kampu triba otkrit samo onu stvar (je li se to ree spolovilo?), a sve drugo mo slobodno pokrit. Gorin. Obuen se. A da onu stvar izvadin vanka, isto ka da - oprostite - pi an? I tako raskopani ga, s uvidon u moju butigu, mogu komodno po kampu etat. Train diretura. On je u vetit. Zatvaran brzo butigu i iznosin mu svoju ideju kako se more bit obueni nudista. Sian se kad su pri puno godin prvi golai stigli u ove kraje, i mene su Mimiani ka novinara telefonski zvali da napaden tu sramotu. Seljaci su vikali na nudiste, tirali ji, itali se u nji. - ta inite, magaradi jedna! - sian se kako in je iz poja vika jedan teak. Magarad se pritvorila u drage goste koji nosidu pineze. Triba malo razmislit i pisat o ovoj transformaciji. Jesmo bili primitivci? Sad vie nismo! U ove kue oko Ruskamena molila se krunica i uz ko min u ladne zimske veeri, dok bi bura fijukala, tila se Kaieva Pismarica. Svaka kua jemala je Pismaricu. A sad jemadu Njemaki u sto lekcija! Kue na tri-eter poda, apartmane, ingleke kondute. Nemojte mislit da ja plaen za krunican i guslan. Jebi ti gusle, volin ja ovo. Slaje zaspen na francusku posteju nego na slamaricu. Intimni dijalog NEDIJA, 13. srpnja Ne mogu leat ni na trbuj ni na prsi. Izgorija san ka sveti Lovre. Di je za me bilo na sunce stat? A eto, zanilo me ka e a. Dobro nisan uvatija opekotine najteega stupnja. Do bro nisan u m u k a n umra. ena me lagano peruinon mae i ujen: - Di te vrag nosija? - U raj, u raj san bija! - A ka da su te vrazi u paklu pekli? - Potcinija san sunce.

- a se nisi bar u lad maka! - Gleda san i zanilo me. - U kurbanjske skitnje, je li? - J e , bila me voja i jopet u! - A jesi li moga bar litru uja donit? - A nemo po k vragu ti, uje i drava! Ve dva dana stojin doma, liin se od opekotin i razmiljan o naim ekonomskin problemima. I svata mi pada na pamet.

GRUBE, PORKE RII

SUBOTA, 19. srpnja Niki dan me na ulicu zaustavi jedan finiji ovik. (Pada mi na pamet pokojna mater: kad bi god dola iz spize, uvik je govorila kako je zaustavila nika fina gospoja, oli da jon je to i to reka jedan puno pametan ovik. Nikad nije susrela grezu gospoju oli nepametnog ovika. Svi judi i ene koji su nju vanka fermavali bili su fini, pametni, esni, sve sama gospoda i gospoje.) Ali mene je zaista ferma fini, kulturni gospodin i govori on meni: - jor dragi, zato u novine piete grube rii? - J a ? Grube rii? Ma ajte, jor? - A vi ste ti i ti? - pita ovik. - Jesan, ja san! - Pa svaki va napis - govori mi fini ovik - vrvi grubin rietinan. - Misusovo sveto! - govorin ja. - emu to? Ne triba van to! Ajte, kaite mi, molin vas - nastavja fini ovik - sa kakvin to intencan inite? - Bogami, jor, ja vas ne razumin. - Kako ne razumite? - Njanci slova! - Puste grube rii... - Molin vas, koje rii? - Reka san: grube, porke! - Navedite koju moju grubu ri. - Nima u vas napisa bez izvjesnoga glagola! - Kojega glagola, zaboga? - Pa na primjer enti - zacrveni se ovik. - Ne ti glagola! - Ali vi napiete i jeben ti!

- Pa to je, jor moj lipi, i vaa ri koliko i moja. Nisan je ja izventa. Ri ka i svaka druga. Sve su to rii, samo puke obine svakidanje rii. A ja volin rii. Volin sve rii. A nike rii, istina, i mrzin. Rii zle, rii koje jemadu po gane, porke sadraje. A ta ri koju ste izvolili izre lipa je, draga, smina ri. - Pretjerujete, jor, puno, preve... - Ka na primjer? - U zadnji broj ste napisali ono o coti... - Ne, ne sian se. An, bravo! Da nije ono: "Ko nije opalija cotu, ti ne zna ta je pika!" - To je uas! - Nije, jor. Varate se. To je bija moj izliv njenosti pre ma maloj betenoj Ingleini. Tija san joj komplimenat ui nit, re nito lipoga, njenoga. I siti san se nae narodne poslovice. Razili smo se i nismo se razumili. Ti dragi, fini, dobronamjerni ovik nije sam. Niki dan je jedan dotur samo zbog mojih rietin otkaza pretplatu na "Nedjeljnu Dalmaciju". Urednik me na to upozorija! Zbog moji rietin napale su me i nike bogobojazne, da ne reen svete novine. Siate se, tioci, dotura Luia iz Maloga mista? Onega staroga likara porkauna kojemu je uvik mona bila na jeziku? Da je tu lipu, odnosno porku ri izgovara narodski: rvaski oliti srpski - televizija ne bi pustila. Mora san zajebat televiziju i fikat monu, obu je u ta lijansku govornu muiku, da naa mona ne bi izazvala revolt nevini narodni mas. Bilo je i onda, pri desetak godin, koji su mi zamirali da san porkin besidan obeastija televiziju. A da me bilo pustit? Bija bi sritan i ponosan da san ja toj televizijskoj moni diga potenje! Na alost, nisan, ostala je ista i potena ka a je i bila. I to je meni interesantno: u kino se moredu ut grube rii i gledat porke slike, a na televiziju ne smidu. Kino se davno prokurbalo, a televizija se jo dri. Nevina diica moredu u kino po uit sve poze i tehnike jahanja, moredu gledat sve najperverznije perverzije, jer

kino-dvorane su javna prostaka mista, ali da bi se tako nito gledalo doma, na televiziju, u svome svetomu domu, boe sauvaj! I di e to gledat otac isprid sina, mater isprid ere? A ne! To e oni po gledat svaki napose u kino i nee o tome uope govorit. Jer doma je doma, a vanka je vanka! Ulica je pokvare na, porka, kue su nan ka crkve iste. A onda, moran priznat, ja jeman i jednu veliku manu. I u razgovoru u najfinijemu drutvu meni utee, spuzne s jazika gruba, porka ri. Taki san, ribarski sin, i ko zna koja je to tirpa svita, omar mu je sve jasno. Njanci na sastanke ne smin odit, a ako me ve tokalo - to je bilo ritko, puno ritko - mora san drat jazik za zube. J e r ja bi uglavnome uvik reka sve ta mislin, a kad bi poeja govorit u fino, uvijat, mirit beside, trait rii, onda bi muca, tepa, ne bi moga oblikovat misal; rii koje san traija nikako su mi bile tuje, fale, i brzo bi me tufalo, pa bi za oistit, iskupit se, progovorija tvrdo, grezo, prostaki, i otisak mo je misli tek bi onda bija precizan. Divin se svitu koji more porko mislit a fino govorit. A jema i jedna stara spliska: "Slatka justa - porko srce!" Glagoli i sadraji U jedno malo misto na otoku jema san jednu staru pri jatejicu, udovicu, pobonu enu, koja me volila ka sina, ka brata, i nita njoj na meni nije smetalo nego samo grube rii. I zbog toga, zbog grubi rii smo se bili i svadili. Meni bi u razgovoru popuzla betimja oli gruba ri i ona bi me svaki put prikorila. Pazija san se da ne povridin njezino uvo, ali ta prokleta gruba ri utee ne zna ni sam kako. I jednega lipega dana, litnjega dana, pobigne meni gla gol. (Vidite: glagol je uasna ri. More li bit grubje, porkije rii nego glagol! Jein se od te rii. Gadi mi se.) Inoma, utee meni ti jebeni glagol a ona plane. I na me svata: i ovaki si i onaki, i a ti misli, i kako te nije sram i stid?

Sidili smo u dvor pod odrinon, vrata o kue bila su otvo rena i iz sobe ula se kripa posteje. A ona je jemala nike goste Njemce. Uvatin je za ruku. - Psss, mui! Pristala me napadat i korit. - uje li, Franina? - a jeman ut? - Njemci se jebajedu u tvoju posteju. - porkaunu! - skoila je na me. Oi mi tila iskopat. Eto, tot smo! Njoj smeta moj nevini glagol, a ne smeta jon radnja oznaena tin glagolon koja se vri u njezinu posteju. udan je na svit! Afitaje posteje, od kue kaine inidu, nevine jim eri za furetin jubavnicima lancune istidu, kripu posteji sluadu, krv jin u glavu tue, a porku ri ne moredu podnit! Posteje na kojima su se raali, di su jin umirali najdra i, za blud prodajedu, a rii in smetaju. Kain od kue inidu, i to jin ne smeta jer kain pineze nosi, a prid mojima bezazlenin riima ui zatvaraju. Meni rii ne smetaju, meni dila smetaju. Ne bi da furetima d a u moju posteju jubav inidu za miljardu dinari na no. Bi, ali bi posli tega posteju uga, novu kuu kupija. Moj drug gvardijan Evo, zanija san se, larga od teme i zabordia u druge vode. I da se vratin na moje porke beside. Tija bi spomenit kako je na nji reagira jedan pop, gvardijan samostana u malo misto na otoku. Poza obida i biloga misnoga vina gvardijana i mene vi ali su na karte diretur otela i niki mjesni profeur. Tre ete i brikulu pop i ja kontra nji dva. Sian se ka sad: moj drug veleasni doa je do zjoga, a ja san bija akua napolitanu batoni. Bilo je sve moje, a on meni u dinare izlazi. Njanci baze nisan uinija. A vidin, jema je batoni.

Popizdija san. Infotalo me. Di nee? - Skuajte, veleasni, ali ovo je da vas ovik poaje u... materinu, i vas i ko s van igra! - A ta ja mogu - reka je moj drug i rairija ruke. - Falija san, ubijte me. Zaboravija san koji ste zjog akuali. Posli tega kartava san mu, bia kupe i dinare, zva ga u pade, a on meni u kupe izlazi. Zaitija san karte, Boga zabetima, a on je mirno reka: - Na me viite, na me betimajte, poajite me di oete, ali ne Boga, jer nije on falija, nego ja. Na kraju smo ipak potukli, inili ji platit obid i ja i moj drug veleasni smo se zagrlili i zapivali: "Kad se braska srca sloe, i olovo plivat moe! " NEDIJA, 20. srpnja Zapazija san jednu udnu stvar. Kad sjednican SIV-a predsjedava drug Ubiparip, uvik nito krei, poskupi. Oli je drug Ubiparip zaduen samo za kreimente? I sad je predsjedava sjednici na kojoj je odlueno da kre i brano i kafa. Brano zato to je kreila enica, a kafa zbog devalvacije pa je skupje kupujemo na strana trita. Sad mi pada na pamet kako cina kruva sve manje zavisi od cine brana. Pri rata kil biloga brana zapada je eter dinara. I kil biloga kruva prodava se isto eter dinara. Danas je kruv do tri puta Skupji od brana. enica je jeftina, kruv skup. Pri, u stara vrimena, peari su samo od kree kruva mogli plaat i radnike, i fit, i drva, i porez, i jo in je, ostalo za ivot. Dakle, samo od tega a bi od kila brana izaa kil i kvarat, oli koliko ve kruva, oni su sve trokove podmirivali i sebe namirili. Ako vridu isti pekarski zakoni, onda bi svi proizvoai kruva morali bit miljarderi. Ovu zagonetku nikako ne mo gu riit. A znate li vi u emu je stvar? Kreila je dakle i kafa. Dosad smo je plaali najskupje u Evropi, a oemo li bar sad bit prvi u svitu? Sian se crkvene predike jednoga brakoga upnika.

Govorija je virnicima kako se po nikin statistikan rau na da smo mi ka betimaduri drugi na svitu. Jedan klesar pjunija je na pod. - Pu, enti boga, njanci u tome nismo prvi! Lipo je jemat primat u svitu. Bar u kafi! Fala bogu, neemo se vie razbacivat kafon. Pit e se manje. Opustoeni oteli Di si kod doa, svud se kuvala kafa. Svi uredi, sve kancelarije i poduzea, sve kue, cila zemja bila je pritvorena u jednu veliku kafetariju. Sad e se manje gatat i na funda o kafe. Sad kad je kreilo, sad e sigurno bit kafe. Kreija je i deterdent, bit e i deterdenta. Sian se jednoga staroga trgovca koji bi u nestaican govorija: - Mi pago duve mile di pju e mi go! Iz svi oteli i bufeti u koje san zanje vrime svratija ne stalo je strani pia. Uvozna restrikcija opustoila je otelske barove. U puno nai ku vidija san bogatije bufete, vie boc stranog pia nego u najboje nae otele. Lipo je do u taku kuu pa te pitadu ta ete popit. I nosidu ti boce oli ti dovuedu cila kolica p u n a konjaka, viskija, votke... I jo te domain lipo svituje kako je boje popit NAPOLEON konjak nego MARTEL, a od viskija priporui ti CHIVERS, a kad ti da konjak, ugrije malo au. A u nas po otelima sluidu te mladi kamarjeri koji ni kad za ta pia nisu uli. a su oni bidni krivi kad vidu u svome otelu samo koju bocu vinjaka oli pelinkovca! Nego, nikako ne razumin kako mi to mislimo od fureti izmust vie deviza, i to u vanpansionskoj potronji! A a ovik pita, nita u otelu nima. Njanci limunade. Furet koji lituje u nas ne more kupit svoje panjulete, ne more popit svoj omiljeni bibit, more jedino popit ljivo vicu i izist TSCHEWAPTSCHISCHE.

Ako ve nima strani bibiti, kako to da po oteli nima niti oni najpoznatiji jugoslavenski vina? Zamislite otel di ti nude samo Bepa i Kujunduu? I onda ti donesu teplo vino. Leda nima! Niki dan san uja kad je jedan gost izvadija kjue od kue i daje ji kamarjeru. - ta e mi vai kjui? - Skokni, sinko, do moje kue i u kuinu u dva friidera na e leda koliko oe. Ajde lipo pa mi donesi! U stara vrimena nae matere bi znale muu re: - Ako te ne komoda, ajde u otel! Otel je bija vrhunac raskoi. Danas je situacija obratna. Danas bi se moglo re: ako te ne komoda u otel, ti ajde doma!

NA BRODU
KONAC SRPNJA Putujen u Far i evo me na palubu "Liburnije". etna paluba, promenade deck, a ne da ne mo etat, nego nima di ugazit. Pokrili je deke, vrie za spavanje, gumeni tramaci, a po njima pusti momci i cure. Niki uvueni u vrie jo spavaju, a devet je uri, sunce je visoko, u oi in tue. Nita in ne udi, spavaju slako ka u zivku. Gazin in priko nog, priko glav, s deke na tramac, pa priko vri, gazin pomnjivo da koga ne iinen. Lipi mladi svit - prijateji, jubavnici i dikoja mlada famija sa diteton. I oni koji ne spavaju nisu ustali, ostaju leat i piu pisma, piu dnevnike, tudjaju geografske karte, itaju libre, a samo dikoji tije novine. Od svi turisti, od miljuni nji koji se skitaju sviton, ovi u vriama mi paridu najpametniji. J e m a bit da ji veina gre za Grku, jer svaki drugi tije monografije o Grkoj i Ateni. itaju i krimie, Simenona, Hansa Falladu, Guntera Grassa i filozofske traktate. Jedan oalinko ita Hegela. Filozofiju prava. Boe, kad to ita sad na odmoru, a e tek itat ove zime? Jidu skromno ka tii, inidu male sendvie, mau maslo na kruv, piju ajeve, sokove i kafe. Stojin uz ank bara, ekan oe li ko popit koji bibit. Nikor. Svi jemadu bit antialkoholiari. Oli in ovo nije ura? Svuijedu kouje; jema ji dosta u same mudantine, ka na plau. Gutadu na suncu. Tamo, u njijova mista, jema bit da su uvik magle, sivi oblaci, kie, i sad zatvaraju oi, pridaju se suncu, upijadu ga, sru... Sve je oko nji isto; nima kartuine, otpadak, njanci ik o panjuleti. Jema bit da su svi borci kontra zagaivanja okolia.

Oni e svit vodit Pri dvadesetak godin lako je bilo pogodit koji su nai, a kojo fureti; sad su se izmiali i svi su isti. Mo ji razlikovat jedino po librima i novinan koje itaju. Gledan jedan par - da in u ruke nije "Politika" nikad ne bi promislija da su nai. Do koju godinu bit edu likari, vodit edu klinike, dizat e gradove i fabrike, drat edu predavanja na fakultetima, pisat libre, bit edu direturi, ministri. Lako more bit da e ovi bradonja u vriu bit Preidente vlade, a oalinko ef ka tedre u Tubingenu. Ovi spavai u vrian vodit e svit. U zanje vrime ponavja mi se jedna gruba stvar. Dolazin na mista i u drutva di san ja najstariji. A nidir mi ni dra go bit najstariji. Pri godin redovito san odija na dva bala, na bal likari i na bal advokati. A znate zato? J e r san tamo redovito bija jedan od najmlai. A ovod na palubi ja san duplo stariji od najstarijega putnika, pa biin u ladovinu salona. I pien ove retke na brodskome jelovniku. Nu ti boga, a a je ovo? I u salonu san najstariji. A a je ovo danas? Oli san ja najstariji putnik na bro du? A di je vrag odnija stare, inkrepite Amerikanke? Dolazi mi da u more skoin!

DOLI LIPO VRIME!

PRVI DANI KOLOVOZA Evo sad, u ovi tren, a sad su dvi i po ure poza podne, da mi ko spomene lipo vrime, iz rivolvera bi u nj puca. Najvie od svega na svitu mrzin ovo PROKLETO LIPO VRIME. En ti lipo vrime i ko ga je izmislija! I jo da ovako dura? Ovo je pasje vrime. Nikad nije bilo ovako vrue, vrilo, ognjeno, pakleno. Mo re bit da je bila via temperatura, ali meni nije bilo ovako sparno, zaparno, smrdljivo. Jutros san prolazija priko gra da i sam sebe vonja. Grad se usmrdija, lata, guma, tonobili, kovace po ulican i svit oko mene, i ja san sebi, sve mi je zaudaralo nikako otuno, lipljivo, kiselo... I kad san u podne grabija dama priko peruna, jedna moja armantna prijatejica iz mladosti, glumica koju ni an vidija bar dvadeset godin, fermala me i poela jubit. A bija san mokar, sve se na meni zalipilo. I ona. Bacija san na pod tramac i pokua zaspat. Ne mo ni kako. Lako mi je probdit no, ali ako poza obida ne zaspen bar po ure, postajen nervoast, razdraljiv. Tri ure poza podne, i to liti, to je najgora, najglupja ura! a ovik uope more init u tri poza podne? Siguran san da je bilo izmeu dva i tri bota poza podne, i to usrid lita, kad je Pizistrat napa na Akropolu i udrija prvu tiraniju. Poteni Atenjani su u tu uru spavali i nisu jemali voje ni force izvadit maeve i branit slobodu. Evo, ovo mi je prvi put u ivotu da u tri ure poza podne pokuavan sest za makinju. Ka u lopii J e m a bit da se od vruine zalipe i vere na leroju i jedva jedvice se miu. Vrtija san se po kui u mudante, skuva kafu, tuira se, popija kafu, a nije prolo deset minuti.

Da je normalno vrime, bilo bi prolo najmanje po ure. Kad se vuu nebon oblaci, kad lije kia, kad grmi, vitri zvidu i kad snig pada - sve je to grubo vrime. A zato? Zato je grubo? Sad bi to meni bilo lipo vrime, a ova pripeka, omara, zapara - ovo je jeivo vrime! Svako jutro, in svane, rastvaran ponistre i gledan je li se naoblailo! Nee. Uvik je vedro. Nebo nima dubine, spustilo se ka modro pokrivo i pari mi se da se pod njin kuvan ka u lopii. Cila Europa plae da je ovo najgore lito u zanju sto godin. U Ingleku najgori srpanj u trista godin, u Njemaku kia lije ve pedeset dan. Puni su vlage, eljni sunca, i sva ki drugi Njemac pada u depresiju. Bolnice i ambulante su pune svita. Da se narod razvedri, da mu se vrati optimizam, emitiradu se humoristiki programi na radijo i televiziju, a zabranjen je i crni, galgen humor. Kod mene je obratno. Upadan u depresiju zbog lipog vrimena. in ujutru otvorin ponistru i vidin, tamo s istoka priko Biokova, fetu sunca (izalo jo nije, a ve se ei), omar znan koja me tortura danas eka. Omar zatvaran ponistre, sputan koltrine, uien letriku i pripreman se za kalvariju. Di su ciklone, di su bofori? Ne mogu ugat erkondin, dotrajale su mi u s t a n u letrine instalacije i tribalo bi ji prominit. Zvat ovika. I kad ovik dojde, tui e mlaton, zide e mi iskopat i onda e morat do pituri pa edu nosit pinele i skale i pivat e po kui. Karan se sa enon. Neka je sve u kvaru, neka se cila kua raspade, neu jude po kui! E, da ja mogu osan dan di ute! Ali di u, kud u? Ne volin turistiku industriju, tisku, vrevu, guvu. I bit u otelu broj. Broj stola. Svako jutro sluan vremenske izvjetaje. I jutros san najranije slua. Brzda je nito o cikloni koja se pribliava

enovskome zaljevu i spominje tri bofora na Srednjemu Jadranu. Di su te ciklone, ti bofori? Nima njanci maetralia. Nio tkuda daka vitra. Jo da mi je sad bit u Ingleku pa stat na kiu. U koji zeleni ingleki park sa zelenon travicon! Gospe moja, lipe li su u Ingleku kie! Samo u Ingleku zna kia padat! Kad san ja bija u Ingleku a kia je padala, nikad ni an porka postole. A u nas itrcan se blaton do kolin. Za jednu lipu ingleku kiu da bi jin moj cili litnji obrok sunca. a ja jeman od lita u Split? Samo mi suzi kretanje. Ne bacilan njanci po vie do pekarije. I smetaju mi primitivno postavjeni erkondini po splitskin butigan. Postavjeni su nisko na vrata tako da teplu arju izbacuju na ulicu i paridu prolaznike. Kad projde mimo butige, pari ka da te opalila para od najeega fumara. Na pekariji ve danima nisan bija, ali ujen da su ju tros prodavali male arkaje po trideset ijad kil. A karpina od dva kila prodana je sedandeset ijad dinari. Padadu re kordi ei nego na Olimpijadi. Suci lupei A jopet na toj Olimpijadi miri se i krede ka u nas na balancu. Toliko me infotalo lupeko suenje i mirenje da TV prenos iz Moskve vie nisan ni gleda. Sudac je neprikosnoven, i sudac lupe je neprikosno ven. Kome to uope triba? Od tega je puno vie ete nego koristi! Koja je to glad za medaje? Mi se skandaliziramo kad se fuzbaliti pobiju na plac. A kad koji porta jo udre suca, onda je to velika afera i eka ga teka kazna i doivotna suspenzija. Ne ispituje se je li sudac kriv, je li sudac lupe.

Znamo i mi kakva su u nas suenja i kako se primaju mita. I meni je drago kad se opali suca lupea. Svakome momku koji tako reagira ja bi Smista da zlatnu medaju. Poten ovik ne smi trpit nikakav teror, a najmanje lupeki. Zlatni Bepino Koliko me draga zlatna olimpijska medaja nai koa rkai, jo me drae zlato a ga je u Moskvi osvojija jedan mali Napolitanac. Dvadeset i dvi godine, metar i po visok, etrdeset i pet kili piza. Ne znan mu ime, nikad nisan za nj uja, ali recimo da je mali Bepino. Na talijansko san radijo slua da jema sedmero brae i sestar, svi nezaposleni, samo mu otac radi na feratu. Mogu zamislit koliko stari feratjer gobaje za priranit sedmoro dice, sebe i enu - devet just. Bija san u Napoli, vidija san koliko ti bidni a opet sritni judi energije utroidu za do u podne i uveer do pijata pate ute i mula vina. Okad sunce svane, dva miljuna Napolitanac pome mi slit kako do do pijata manistre. inidu se miljarde kombinacij, postavja se miljarde trapul! Toliko energije njanci sunce ne emitira. I mali degracjani Bepino mora je ba po u rvae, u port od koga nima nikakve koristi. More bit da su mu jedino u klub za pojaanu ishranu davali dnevno dva panina i pijat pageti. I sad je Bepino povalija prvaka svita, Rusa, i steka zlato u najlaku kategoriju. Iz Moskve nije se usudija doma telefonirat, ali u njegov siromani kvart u Napoli se brzo saznalo i izalo je vanka susistvo, estitalo mu ocu i materi, dola je muika i no vinari i stari feratjer je reka: - Drago mi je a je Bepino osvojija medaju, ali jebi me daju, bilo bi boje da je naa posal.

MAKINJETA
PETAK, 8. kolovoza Oskudica repromaterijala pogodila je i moju proizvod nju. Ne alin se. Najozbiljnije govorin odnosno pien. Da bi odra dosadanji ritam proizvodnje, prisiljen san na ve e napore i gubljenje radnog vrimena. Ne znan koliko jo mogu ovako izdrat, ali sve me straj da e me tufat i da u izduit. Moj alat, moja sredstva za proizvodnju veoma su jedno stavna. Triba mi karte i pisaa maina. Karte mi nikad nije falilo, a ve dvadesetak godin ni jednog trenutka nisan osta bez makinjete. Uvik san jema dvi. Veu na koju redovito doma pien, i manju portabl za putovanja, ali i ka rezervu kad je velika makinja na i enje oli na popravak. Kako ove dananje makinjete nisu onako vrste i so lidne ka a su bile starinske koje su mogle trajat cili i vot, to san s vrimena na vrime prisiljen kupovat novu makinju. Alat ja ne tedin. Pien dosta, gotovo svaki dan cipan po makinji nemilice, ali moran priznat i to da svaku investiciju brzo vratin. Kad je ri o proizvodnji, nije mi aj troit pineze. I ve puste godine duperan makinju "Olivetti". Ne mi slin jon init reklamu, ali, eto, dogodilo se da je prva ma kinja koju san kupija bila "Olivetti" i ja san na nju navika. Drugome ak ne bi ni svitova da je kupuje, a ja san na nju ve uvatija ruku. Ova zanja moja velika "Olivettica" kripje mi ve par miseci i opominje me da moran kupit novu. Vrtija san se po butigan, davno bi je bija kupija, ali "Olivetti" makinje vie nima. Samo san moga na "Olimpiju", ali kad san je prova, nikako mi je ukala, zvuk mi

nije bija drag. Otiza san s kupovinon, krpija svoju staru makinju i eka da se proiri asortiman. Kad mi je stara makinja crkla, a po butigan nestalo je i "Olimpije". Samo jema mali makinjetic koje nisu za moje potribe i moju ruku. Muin se sad na drugu isto taku staru malu "Olivetticu" koja bi mogla izdurat jo misec, najvie dva, i ve se plain kako e me tokat vratit se lapiu i pisat lipa velika okrugla slova, ka da san u puku skulu. Nikor mi ne zna re je li ova nestaica pisai makinj dugovina oli trenutana. Mo re bit lako da su ji povukli iz prodaje jer se eka poveanje cine. I sve me straj da u morat putovat u Italiju da kupin nove dvi makinje. Uz makinje kupit u jo koju sitnicu i s puton, spizon i otelon potroit u najmanje dva miljuna, i to devizni dinari. Tija bi bit svjestan graanin koji slua direktive, koji e doprinit svoj mali dil stabilizaciji, izjednaavanju platnog balanca s inozemstvon, ali enti ja sve te lipe rii kad ja makinjetu niman i ne mogu radit. Ne znan kako poduzea nabavjadu pisae maine. Ne virujen da edu, nastavi li se ova oskudica, svoju korespo ndenciju poet vodit rukopisno. Jo edu nan daktilografkinje ostat bez posla a oivit e stari lipi zanat - pisari. Ne volin putovat daleko liti, kad su vruine, kad se o vik poti, ali bit u prisiljen uinit ti trapac do Italije. Moran po jer nimamo doma ni kapje uja, a ena mi je niki dan sude oprala u amponu. J u v a mi je mirisala po finoj brijanici. Kafe jeman jo pet deki, i to san je - javno priznajen - dobija priko veze, oto banka. Nije mi to drago, ali ako ujutru ne popijen eu kafu, ne mogu radit. Dakle, svakako moran putovat vanka, prisiljen san, i lista kupovine se iri. Nuno mi je kupit dvi pisae makinje, dvi kantice uja i par kili deterdenta i kafe. Kako se lista iri, sve me straj da e mi vrag odnit i ijadu dolori.

A virujte mi, tioci, da mi nije drago fagote nosit. Kad vuen te pakete i vrie, pari mi se da san siromaj. ujen da su se u Trstu nike butige ve specijalizirale za ove, u nas deficitarne artikle. I to su sad jedine butige kojima kuri posal. Tribalo bi izraunat koliko su samo deterdenta nai graani pribacili priko granice. Sigurno bi izaa raun da se paralo na pinu, a gubilo na tapunu.

SMINO TRITE
Ove nae novine donile su vist kako na svjetskome tri tu pada cina kafe. Sad je pala esto funti po toni, i okad je osnovana burza sirove kafe, nikad jon cina nije bila nia. I a emo sad? Na svjetskom tritu cina kafe se naglo rui, na nae mu domaemu tritu cina kafe naglo reste. Oli vie ne ovisimo o cinama na svjetskom tritu? Do sad, kad je god ta u svitu, na svjetskom tritu, poskupi lo, smista se i u nas reagiralo korekcijama cina. I uvik bi u nas skok bija vei nego u svitu. U redu, to je ta vezanost, ovisnost o kretanju cina u svitu, i ne mo ute. Ali kad proces na svjetskom tritu gre u obratnom smjeru, kad se na svjetskome tritu cine pojedini artikli pomu ruit, onda omar se prikida i prestaje naa ovisnost o svjetskin cinama. Mi smo uz svjetsko trite vezani samo onom negativ nom linijom koja se okree u jednome pravcu, u pravcu poskupljenja. Kad je vanka ve pala cina kafi, onda je u nas mogla bar ostat ova koja je bila dosad, a bila je, kako znamo, najskupja u Evropi. I sad vanka pada, rui se, trite ne zna a e s kafon, a mi biljeimo novi skok, odnosno kompletnu neovisnost o kretanjima svjetskog trita. Mi jemamo jedno puno, puno smino domae trite. Izija bi ga ovik od dragosti. Tija bi da mi ko izrauna poto bi u nas bija kil kafe da se kafa na svjetskom tritu dili mukte. Badava. Dabe. Ne alin se, ozbiljno to pitam! I kladin se: da je kafa vanka mukte, u nas bi bila najmanje trideset ijad dinari i jopet bi svi koji jemadu posla sa kafon knjiili gubitke.

Kako bi se to dogodilo, ne znan, ali da bi bilo tako, si guran san. Jo pri puno godin meni su u nain vinarijan dokaziva li kako bi nae vino bilo skupje od talijanskog ak i pod uvjetom da nae vinarije groje dobijedu mukte. U novine tijen da su u prvi est miseci ove godine tro kovi ivota porasli dvadeset i est posto. Isti dan osvanule su visti o poskupljenju kruva i letrike. Mesari se tuidu na gubitke i, ne poskupi li meso - ne emo ga jemat. Nove lite poskupljenja su spremne i eka se znak za tart. Bit e dobro budemo li do konca godine drali sadanji ritam, pa da trokovi ivota u ovoj godini u odnosu na la njsku zabiljee samo skok od pedesetak posto. Koga god pitan, svak mi se tui da mu je plaa ista, pa i manja nego prole godine. A kafane su pune, i bufeti, tekati, bate, svud di dojde - nima mista. Niki dan san se u jednu batu najidija. Doa san veerat, a stola nima. I reka san: - Kad e vi e ovi standard poet padat pa da dojden do stola! Po svima pakazateljima, standard bi ve mora bit oz biljno naet, a to se jo ne vidi, ne osjea. Kupujedu se tonobili, brodi, vikendice, isto ka i pri, puni su autobusi, ferate, reoplani, misecima unaprid sve je rasprodano, re zervirano, svi litujemo, ve se rezerviraju oteli za zimske odmore, snig i skijanje. Lito je doba fraje. Nego, ini mi se, taki je moj utisak, da jo nismo psi hiki spremni za stezanje kaia. Nikako se i meni teko s tim pomirit. Di e me tokat vie radit, a manje arit?

A NAN JE INIT?
SRIDA, 13. kolovoza Morete vi re da san i ovaki i onaki, ali ja ne mogu mu at. Drugovi moji, ja se ne slaen. Ne slaen se i nikako se ne mogu sloit. Stoga dien ruku i train demokratsku diskusiju. Meni je nosija uje jedan moj stari Braanin. Nosi mi ga ve puste godine. Kako mi ve godinan ne radi zvono na vratima ku e, on mi kuca tajni znak, na koji ja otvaran vrata. Jo da ga ujete kako kuca! Obino dojde u najnezgodniju uru, oko dva, dva i po, kad ja spavan. Zakucka onako tvrdo, po teaku, ka da iz kaluna puca. Mrtve bi probudija. Od devalvacije ga nima. Nije umra, znan ja da je moj Braanin iv, nego ne dolazi, muno mu je re da je uje ilo gori. I evo, ovin puten ga molim: lipi moj Braanin, dojdi, ekan te, uja niman. U redu, priznajen devalvaciju, platit u ti skupje. Dojdi, spasi me! Posli trideset godina niki dan san prvi put sta u filu i kupija bocu "Zvijezda" uja. Pomladila me fila. Vratila me u dane mladosti. Sta san u filu i slua ta ene govoridu. A govoridu svata. A refren svega je: okad nan nima naega druga Tita, sve ga je poelo nestajat. Kafe, deterdenta, uja, pa i cukra! Zna san da e to narod govorit. Oni dan kad je drug Tito umra, meni je ribar anto plaka: - Sad kad nima nje ga, poet e sve naopako, nastat e ajram-bajram i jopet e do mierja, i jopet emo bit gladni! Pokuava san mu objasnit da su se te stvari deavale nezavisno jedne od drugi, i da nan je, kojon srion, drug na Tito jo poivija, jopet bi bilo isto.

I ja mislin, drugovi, da stvari triba stavit na svoje misto i narodu jasno, bistro i isto kazat a je i kako je. Okad je svita i vika, postoje site i gladne godine, koje jo Biblija spominje. U svitu nastaje kriza. I Amerika se bori sa problemima i ne ive kako je ivila. Cili svit manje ari. Nafta naglo skae, miljarde dolari triba dat vie nego dosad da bi se nadoknadija samo ti deficit. Mi smo ivili obilatije nego smo mogli. Gladni i edni neemo bit, u mierju se neemo vratit, ali ivit emo skromnije nego dosad. I a je najvanije, svoji smo na svome. Nikor s nan ne zapovida. I bit e nan tono onako kako budemo radili, ka ko se budemo ponaali, dakle kako miritamo. Prigrmili smo mi i tee stvari nego je otvorit dvi nove bue na kai, pa se i ovega sad neemo pripast. Ako triba, neka se kritini artikli i na deke dilidu. Nije lipo vidit file, tunjave, padanje u afane, borbu za kafu, borbu za deter dente! U svaku butigu pored prodavaa triba dovest deurne milicionere. A to nan ne triba! Misecima ve vue se ti problem kafe i deterdenti. Go vorili su nan: i nestaica je umjetno stvorena, krivi su uvo znici, krive su prionice, kriva je trgovina, kriv je narod koji je stvorija zalihe. Recite, drugovi, otvoreno jema li kafe oli nima. Ako je ma ogranieno, dajte mi moji pet-deset deki na misec, a ako nima, nita, pit u jeam. Drago mi je ujutru popit kafu i zapalit, ali ako kafe ni ma, nee me vrag odnit. Neu vie puit onako slako svoju prvu jutarnju cigaretu. Nemojte me init da gren u filu, barufu za kafu. Sad san se sitija da bi se ujutru moga bacit i na kakao. Gospe moja okad ga nisan popija? Od ditinjstva? A moga bi ikaru a ja i stavit unutra kapju travarice. Ni mi to bilo mrsko. Ne znan zapravo ni a je sa deterdentom. Pedeset godin ivija san bez deterdenta i sad bi potpisa ivit jo pe deset bez njega! Ali a je, drugovi, s njim? Tija bi znat da bi mi se ena mogla orjentirat. Bit e i zaboravila prat robu na ruke!

itan u foje da jema uja, ali da nima boci. a je sad s bocan, ko je boce proguca oli porazbija? Ja jeman doma krcato botilji, ali uja niman. A di je cukar? Ko je cukar poliza? Sigurno su ga proizvoai i trgovci zadrali dok ne po skupi, jer ne virujen da smo vas cukar izili. A normalno je da e cukar bit skupji, da e fiti bit skupji, da e struja po gori. Sad najboje da mi i struju privremeno ukinu dok se ne uspostave nove tarife! Ka da narod ne zna da posli devalvacije mora kreivat. I lipo, jasno triba narodu re a n a n je u ovoj situaciji danas init.

MUZUVIRI
Ako nima sklada izmeu rii i dila ako se jedno govori a drugo ini, onda je to falitad, la, pokvarenjatvo i muzuvirstvo najgore vrsti. Zato to govorin? Zato ta san se infota. Tolerantan san ovik, mogu svatit male juske betege i mane, ali grube lai ne mogu progucat. U jedne beogradske novine itan kako jema bolesni dru govi koji u inostrane klinike gredu operirat i krajnike i sinuse. A niki ak vanka umpreaju bore, rige na obra zima, da budu lipi i mlaji. Drugovi, nemojmo se zajebavat! Ako emo tako, onda ja gren u vicarsku izvadit svoj zanji zub koji mi se i tako ginga. Ako potegnen, ispast e sam, ali zato ga ja ne bi ia potegnut u vicarsku? Nikad nisan bija u vicarsku. I ne samo a oni gredu u strane klinike, nego sobon vodu pratilje i pratioce. I taki drug, naravski, ne more stat u obinu bolniku sobu. Jer da je on obian bolniki bolesnik, njega ne bi ni poslali u svit, nego bi mu sinuse izvadili u hodnik opidala, dakle: taki drug ne spava u sobu, ne, on oe posebni apartman. Zajednici zdravstva stiu i rauni za instaliranje televizora, da drug more bit u toku sa svjetskin dogaajima, i astronomski rauni za telefonske razgovore jer on mora bit u toku sa svin ta se i u zemji dogaa. Ako koga poevi, je li mu i to Socijalno plaa? Ne znan, to ne pie, ali more bit lako! J e d n a drugarica liila se tako puni deset miseci i troak nije bija njanci pesto miljuni dinari. a je to pedeset miljuni na misec za jednu boju drugaricu?! Ne znan koji su to drugovi, ali prepostavjan da nisu kovacini, pekari, monteri; otprilike bi se dalo i naslutit kojemu soju naega samoupravnoga drutva pripadaju.

Zato su anonimni? I oni i oni drugi koji su jin potpisali raune, odnosno koji su ji poslali na lienje? Radni narod e stiskat kai, vodit bitku za svaki dinar pogotovo za svaku devizu, za svaki dolar, marku, franak, a izvjesni drugovi e odit na kozmetike operacije. Ja san pri par godin upozna draesnu damu - drugari cu iz diplomatskog kora - koja je doletila u Rim kupit bo tune za novi kostim. I promislite: nije ji mogla na u Rimu i posli tri dana ila i je trait u Pariz. Botune, dugmad, puceta! Ne slaen se, drugovi, s peglanjem u vicarsku. Doma te drugove triba peglat. Dobro, pomnjivo, i to vrilin umpreon. A jopet, posebno je poglavlje kako se kriju ta minker ska imena. Uvik su to izvjesni drugovi, anonimni, bez imena i pre zimena. Ja, na primjer, ujen da se u Splitu dalo pesto dozvoli za vonju tonobili u sve dane. Pet stotin tonobili u Splitu izuzeto je, odvojeno, za nji ne vai par-nepar. Dobro, u redu, oni su na vanim funkcijan i zadacima, privrednin, zdravstvenin, opskrbnin - ali ko su, to se ni kako ne more doznat. Asti Gospu, a ta, a zato? Oli su jo u ilegali? I oni koji se gredu peglat, i oni su ilegalci. I dobijan dojam da se nikako sve vie pokrijemo. Ti pokrij mene, a ja u, kume, tebe! U nas odgovornost postaje sve ira, sve kolektivnija, sve manje pojedinana, vlastita. I sve se odgovornije odnosimo prema riima, a sve neodgovornije prema dilima. Tui mi se kolega novinar izvjesnog naeg lista da su mu u kratko vrime tri lanka odbili tampat. - Nisu vridili? - Kako nisu, jesu. Sva tri lanka su mi platili i posebnu mi nagradu dali za kvalitet jednoga lanka. - A objavili ji nisu? - Nisu! - Korumpirali su te! Pocrvenija je, protestira!

Mlad je, ne zna da jema i novinari koji se boridu za slo bodu tampe, a kad su jin ruke odriene, onda biidu od nje da bi mogli mirno, slako i neodgovorno spavat. Izvjesni drugovi, izvjesne novine, izvjesna poduzea, iz vjesni minkeri, narcisoidi i muzuviri koji bidu tili i ivit i umrit bez bora, riga gripe na licu. Kad in je ve do peglanja, pritisnit triba vrili umpre!

VENTULE, PARUNI I FRANEINE

SRIDA, 6. kolovoza Ovo je prvo lito u mome ivotu a da uveer ne vidin na e drage, lipe, smine, debele tete di sididu po entadan, puedu i ventulaju se. Pri godin ladile su se, one finije, sa pravin talijanskin i panjolskin ventulan, ak i kinekin i japanskin, od slonove kosti, od svile i madre perle, od crni ipki sa lutrinima. Od ditinjstva nosin slike sa ti ventuli: Venecije i gondoljeri, panjolski plesaic, crveni i uti rua, geji, mandarini, kulija, Budi, zmaji i hijeroglifi. Fine gospoje jemale su fine ventule i govorile su malo rvaski - malo talijanski, i inile besidan najsminije kom binacije italo-dalmate da si mora plakat od dragosti. A one najgrezije pavale su se sa kartunima od fugere i mlile po spliski. One najdebje i greze bi se razgolacale, razmavale i uspuvale; dizale bi vete i otane, rairile bidu noge pa in se moglo vidit i obieno meso po bedrima i latik na bivu. Velikin udarima trale su vrat, a ruka bi sama od sebe utekla u znojna njidra da pospuga pot. Udovice i usidilice, koje doma nikor ne eka, znale su i do ponoa, i do bota, lambikavat se po entadan i na nji ma i prvi san uinit. Dikoja jemala je uza se i pasa koji bi spava sa unkon na njezinoj cavati, oli ako bi cavata spuzla, ona bi ga gla dila boson nogon po trbuju. Pale su mi na pamet dok san na Peristilu slua Orfeja i na pozornicu ugleda ventule.

Lupeka televizija Bilo i je i u gledalitu. Zbrojija san ji sedan oli osan. Posli prvoga ina pobiga san na Rivu, eta do mula, gleda po entadan. Nidir njanci jedne ene. Njanci jedne ventule. Di su? Kud su? Oli su sve umrle? Dobro, neka su i umrle, ali druge su ostarile da ji naslidu. A ti novi nima! Ovo sve stojidu doma u kombinete i gledadu televiziju. Jeben ti televiziju, i ko ju je izmislija! Koliko mi je lipi dragi slik odnila, ukrela! Ba mi je drago da su se javno prid cilin miljunskin auditorijen pobili i pestali Trogirani i Omiani. Priadu mi da se jurialo na iri, da se skandiralo sucima: "Lupei! Lupei!" A sve radi pruta koji je pa u more. a ja to nisan vidija! I nikako ne razumin da je prenos prekinut. Ne ti ska ndala! To je pravi TV dogaaj koji je televizija morala miljunima platit. Zakaradu se i svadidu i koludrice u samostan, a di nee nagla mladost dva estoka dalmatinska mista, kad svako misli da jin se pruti i bodi kredu! Onakvi smo kakvi jesmo, nikor nas ne more ni ukopit ni disciplinirat. Onda mi ne bismo bili mi, nego bismo bili niki drugi, fureti svit. Ako ne kunferimo televiziju i miljunski auditorij, neka onda izaberedu druga mista. Neka onda snimadu vica rske susrete izmeu Zuricha i Basela. Kad sve gori Vrilo pozapodne. Vruina. Omarina. Spavat ne mogu. Sluan kako po otocima goridu ume. I jaki maetral ras piruje i prenosi vatru. Kurbanjski maetral, di je ia puvat tamo di gori! A ovod u Split nima njanci malo bave!

a se maetral infota na Split i poeja ga zaobilazit? Sluan kako su gasioci ume isikli makiju i stabla i tako stvorili istinu priko koje se oganj ne more primit. I a se dogodilo? Zapuvalo je smista jugo i okrenulo va tru na drugu bandu. A u ovi prokleti Split ni juga ni bure ni maetrala. Arija se usmrdila. Sve je nepokretno, paralizirano. Judi se obisili ka trace. Nikor nima voje za nita. Vruina mori grad. U bot, kad je sunce najvie peklo, vidija san lipu sliku. Mala saobraajka koja regulira promet ia se sa momkon. Drago mi je bilo vidit. Jo da mi je u takoj pozi vidit milicionera! Zagrlija curu a odizad pendrek dri u ruci. Mali pariki rebac Jema san udan, smian, simpatian susret. Seja san sa prijatejima u "Belvija" popit bocu vina. Mu ika se tek utimaje, gostiju malo, stoli prazni. Mi aku lamo, smijemo se. Kad u niko doba priko tekata gre jedna mala cura. Oale pustila staraki na puntu nosa. Prolazi uza stole i ravno na nas. Promislija san da bidna mala slabo vidi pa je falila, uzela nas za koje druge. Pristupa stolu i nito nan govori ingleki. Kaije na katrigu sa drugog stola. Ne znan ingleki. - a mala oe? - pitan dotura koji sidi do mene. - Moli da je pustimo sest s nan. Govori da nan nee smetat. Sa kuerinon od plastike jila je lag iz katulice. Ostavi la je lag na stol, spustila na tle male gumene tramace i niku jaketicu od punje koju je drala ispod ruke. Borin od slame stavila je na tramac. Sela je meu nas, slobodno, a jopet malo priplaeno. Podigla sa punte nosia debele oale i ispod nji rairila oi. Modre ka marinjerska vetica na njoj. Pitan kamarjera koja je ovo mala.

Slegnuja je ramenima. Nikad je nije vidija. - Je li nan smeta? - pita. - Neka ostane kad je pala. Govori i francuski. Da nije Francuzica? Je, Francuzica je, Parianka, mali pariki rebac, aperat a oprezan. Objanjava mi zato je sela. Draga jon je ova folklorna muzika, a ona nima puno pinez da sidi u "Belvija". Nee nan smetat, samo e sluat muiku. Ji polako, delikano svoj lag. Merka u me. Oe li madmoazel a bacit u kjun? Nee, nije gladna. Mersi boku, mersi... Bar malo slakoga? Ne, to je debja. Boje da vas nadebja, madmoazel, jer nima u vas etrde set kili. Kad ju je konobar ponudija, ipak je izabrala okoladnu tortu. Drugo nee. Popila je i prst vina. Kucnula se. A la sante! J e m a li esnajst godin? Smije se. Puno vie. Dvadeset i jednu. Bogati, ko bi reka, pari dite! Studentica je, tudira istu filozofiju i socjologiju. Obala je Donju Italiju i svratila na par dan u Split. Nauila je jednu jedinu ri rvaski: Umoran. Viitala je galerije, mu zeje, biblioteku... Sve je tre, tre oli. A mi, ta to mi slavimo? Imamo li koju godinjicu? Je, slavimo pad Bastilje. Ne, ne smeta nita ta je to ve prolo, mi jo uvik slavimo. A sutra, oemo li i sutra slavit? A a emo init? Plakat? More li ona i sutra do? Kako da ne, bit e nan drago. I ba me interesira oe li mali pariki rebac do i sutra a oknit. Florans i kroketi Dola je. I to je uranila. Jo nisan bija seja, nego san eta ispod Prokurativi, a ona je ve obilazila stole. Pustija

san je da se razoara, ali ne i da se rastui. Pribliija san jon se, namistija da me vidi. - Mesje, mesje! - doletila je sa svojin bagajima. Zove se Florans. Paketi su ostali isti, uta bora puna libar i gu meni kuineti. Prominila je samo bluzu. Sad jema crvenu. I ona je uvatila malo kolura. Nee da jide. Samo sladoled. Ni vina nee, samo mine ralnu. Konobar je dogura kolica sa slakin. Ipak je izabrala je dan trudel. Pria mi da je noas spavala u "Belvija". Kako? Uzela je sobu? Ne sobu. Bili su tre antij i pustili su je spavat na ula zu, u fotelju. Ustala je sa suncem. Ila se kupat na Zvonac. Nala je nike Francuze i ostala do veeri. Jila nije nita. Naruija san paticadu sa njokima. inija san fintu da jin, a nju san inija da kua. Malo-pomalo progucala je sve. Ne znan kako se zovu njoki na francuski. Nikad nije jila njoke. Kad ne razumin koju ri, mala vadi iz bore francusko-rvaski i rvasko-francuski rinik. Najdemo u riniku njoke, odnosno valjuke. Kroket. Ne, nije nikad jila krokete. Kupila je i gramatiku naega jezika. Osim umoran, nauila je i nove rii: toplo, sunce, more, ivili... Ji polako, delikano, aristokratski. ETVRTAK, 7. kolovoza Dola mi je ena. I njoj je mala draga. Sad mala papa tortu. ena mi je pita je li ta neugodno doivila u Split. Imala je samo jedan tuan doivljaj. Zvali su je spavat na niki brod usidren u luci. I jedan mornar tija je silovat. Niki mla di Napolitanac. Traila je po utoj bori. Mislija san da e izvadit rinik. Izvadila je veliki no, skautski no. Umra san od smija.

Kad je taka, kad je spremna svoju ensku ast branit noen, onda je pozivan svaku veer dok je u Split na ve eru. Smista je produila boravak za tri dana. Sino san eta po Pjaci i udija se koliko jema kosiri. Letili su nisko i nebo je od nji bilo crno. Danas su iz reonplana prskali kontra muic i komarac. Veeras nebo je bez kosiri. Nidir njanci jednoga. ujen da je more puno meduz. Nikoliko moji poznanika kaivalo mi je po rukan i trbuju otekline, frie i kraste. Je dna gospoja mi pria da ju je meduza ugrizla ka morski pas. a se to dogaa u moru? Pri bi te opekla malo vlasuja, a sad nike divje, zle meduze napadaju kupae. Gotovo je s kupanjem. Bogati, da me meduza uji! Judi i otarije Bija san niki dan na Bra, proa kroz Loie, svratija po ure u Milnu i uteka. Pitali su me da zato vie ne dolazin u Milnu. Puno je ma meni dragi misti u koje vie ne gren. Uvati me tuga. U Milnu san volija dolazit kad je otariju dra parun Toni, jednu lipu, dugu usku otariju na rivi, a gori su bili sobe na pod i velika teraca pod lozon. I svako jutro parun Tani izvadija bi vre, dovesla isprid same otarije i iz kajia bi me zva i budija. Rastvorija bi kure, sunce bi me udrilo u oi i, jo snen i smantan od sinonjega vina, tra bi oi i gleda a je apa. Vadija bi ribu po ribu. - Onda, a misli: kako emo ovega? - Ispe emo ga na lozju, parun Toni! - I ja san tega opinijuna. - A ove dvi-tri manje? - Brujeti, brujeti, parun Toni! - I ja san tega opinijuna. Godinan san dolazija, uvik se ista scena ponavjala i uvik su n a n se miljenja podudarala. Dok bi u kajin pra krmeje, jora Marijeta me ve ekala sa kafon i travaricon.

A koje je jora Marijeta lipe makarune inila! Jedanput pri rata niki njemaki turistiki novinar za luta je u Milnu i napisa reportau o parunu Tonu i tanti Marijeti. Dolo je u Milnu iz Njemake stotine pisam: traili su rezervaciju za lito, a niki oteljer ponudija je parun Tonu da e zgradit u Milnu otel i da edu skupa radit. Naravski da je parun Toni sve to odbija, jer di e se on i njegova Marijeta po sa furetima zajebavat! Otarije davno nima. Danas je nika menza iza pjacete i kafii sa fliperima i dubokson. I kako mogu vie u Milnu do? Di u do? Krajevi Marko i Truman I u Loie eka bi me moj parun Antonjo u otariji, za me najlipoj na svitu. Jema je gori na pod tri sobe piturane na starinski tanap. Posteje su bile visoke, meke, lancuni su vonjali od luga i sunca, a da se od noi ne dien, da komod ne razbijen, ekala me pod koeton lipa vrina na cvitie. A na kantunalu uvik je bila stara orahovica za oprat justa. Poeja san u njega dolazit omar poza rata i svaki bi me put doeka jidan, jer nisan javija da u do i on mi nima a dat jist. Samo malo zeja i jaje. Slegnija bi ramenima. A on bi jidan, sa rukon na guzicu, eta po otariji. - Jedino ako bi ti tija za veeru malo bakalaria. Gospe moja, bakalaria? A ja ga nisan okusija od pri rata. - A oe li - pita bi me parun Antonjo - kruva Trumanovog oli od Krajevia Marka? Ti kruv od Krajevia Marka bija je crni, tvrdi, iz zadruge, a Trumanov je bija od amerikanskoga brana, bili. I onda, u to gladno vrijeme, ja san se uvik izjanjava za Trumana. Isprid otarije dra je dva zjoga za balote i ja bi se tot rastega da uvatin malo apetita.

Prvi susid bija mu je pastir Loda koji bi prid veer dogna stado, onda bi telalija po selu i svratija k nan na veeru. Paron Antonjo se s njin igra ka sa diteton, kakja ga je, inija recitirat pismicu o malome Radi. I Loda bi se uspeja na bani i deklamira. Sakriva je svoj repi i roie i betima nan pretura grkoga. jora Zorka Proa san pored zatvorene puste parun Antonjove otarije i spustija se na more u Bobovie. Niki momci u koloni juridu na motorbiiklete i fermajedu se isprid restorana "Belgija". Unutra jema bit disko-klub. Svira muika sa plo. Ko e od straja ulist? Ipak se isplatilo skoknut do Bobovia jer san naa joru Zorku, ritku enu, Dalmatinku koja voli afitat sobu naemu oviku nego furetomu. - Volin ja - govori mi - nae jude jer su nai, a onda nai su i finiji, iri, obazriviji. Svaka ast furetiman, ali jebi te furete prema naima! Petnajst dan slukinjavala je jednome Njemcu koji je doa brodon. Iz Loia nosila mu je svaki dan i do dese tak boc mineralne i sve drugo a mu je tribalo. I kad je jema partit, doa se od nje oprostit i u ruke jon je nito turnija. - Ovo je za vas! - reka je Njemac. Stisla je, mislila je: bit e zlatni napoleondor. I kad je on partija a ona rastvorila aku, u njoj su se zacrvenila dva dinara, dva stara dinara! J e b a mu pas sve po spisku!

BEZ KUFERA I VETITI

PONEDIJAK, 11. kolovoza Volin svaku veer proetat do Terminala u portu, uti s n u t se u turistiku guvu, stavit se u situaciju bidne furetarije koja na ure i ure eka trajekat, tue se za auto buse, tiska po vaporima, guva po tacijan, a onda se pripadnen i projde me elja za svakin putovanjen. Sritan san a me Bog nije stvorija strancen, pa se ne moran nidir micat. A najdrae me od nedije i od blagdani uveer ekat tra jekte i vapore iz Braa, iz olte, kojima se vraadu izletnici i vikendai. Toliko san se uviba da ve znan koga u trevit i na lice mu proitat kako mu je bilo. Tako ve od ovega premalia trevijen svake nedije uve er staroga poznanika, koji je godinan lipo, ka ovik, sidija ispod tende na tekat od "Belvija" i uz panjulet pija svoj kapuciner. Ne javjan mu se, kivajen ga jer se svaki put priko mu la, put Rive, vraa kican, mrdav, obien, lice mu je ispa eno, umorno. Itrapacira se bidan i vidin omar da poza podne nije lega. A znan da je n a u a n poza obida dvi ure poinit, pa onda prid veer, friak, obrijan, okupan, do isprid "Belvija". Bit e da jadan gradi vikendicu, pa mu je to izminilo cili ivot i slomilo ga. Ne razumin, nikako ne razumin da ovik, kad ve uvati godine, izmini stil ivota i vas se promini, postane drugovaiji. A jo manje razumin one koji zgradidu vilu, vikendicu, a onda je priko lita afitaju.

Ako su se ve upustili u izgradnju, oe re da jemadu pinez, a ako jemadu pinez, a in triba afitavat? Zgradili su vikendicu za svoje gute a onda se za pineze, za marke, ti svoji guti odriu, i gospodin i gospoa vlasnici, odnosno drug i drugarica, pritvaraju se u poslugu koja dvori svoje goste. Glavno je da liti marke brojidu, a oni edu gutat ove zime, kad budu bure derale. Drago mi je vidit i vesele izletnike klape koje jo na pa lubu pivadu dok brod akotaje. I obino se u takoj klapi trevi koja vesela, dobro stavjena ena koja se raspitoljila, razmavala pa pui, piva, pije, sve vodi, sve zabavja, a mu se kiselo smije i ka ono guta a mu je ena tako zabavna, a ve vidin kako edu letit prsti in zatvori za sobon vrata od kue. Jedva on eka doma do. Gledan je i mislin se: "Boe moj, kako, tuko jedna, ne vidi a te doma eka?!" A jopet se niki parovi pomu karat in se iskrcadu s broda. J e s u li ugazili na kraj, eto karanja! A ako je jo dite izmeu nji, onda ga u odu, dok se karaju, svaki od nji rastie na svoju stranu i mali plae. I jo san se nito spazija: di su tende? Pri je svaki vapor jema palubu pokrivenu tendon koja je putnika titila od sunca i kie. Godinan ve ni na jedan brod tende ne stavjadu. Lada nima. Sunce ti tue dreto u mojane. Ne znan ko more liti sidit na otvorenu palubu. Samo furet ejan sunca. Filoktet Otkrivena je jo jedna litnja pozornica, i to na poetku Kauni, ispod Bambine glavice, ba na poicjunu di je jo pri rata Matkovi tija gradit otel. Gleda san Filokteta koji se zlopati i strada na pustome otoku. Devet godin bidan Filoktet, izgubjen, pati u pustoi, a oko i ispod njega vrtidu se gliseri i motorini, prolazi p u n "Tizian", po cesti tutnjidu autobusi, prdidu motorbiikle-

te, iznad njega letidu reonplani i helikopteri, i nikako ne mogu svatit antiku sliku svita. Filoktet se zlopati, muke mui, a nije ni meni lako: piat mi triba. A niman di. Ovi nesriknji moderni reiseri infiali su u drame bez pauze, bez inova, sve veu u jednome komadu. Ne dadu ti se njanci popiat. A na litnjim pozornican i nima di. Ako se digne i gre iza bora, onda mislidu da si se demonstrativno diga. SRIDA, 13. kolovoza Evo me na "Liburniju". Gren u Dubrovnik. J e m a pusti godin da nisan doivija litnji Dubrovnik. Drai me zimi kad grmi, kad kie padaju, a tradun i otarije okolo su tuni i prazni. Na palubu broda uvik ista slika. Pusti mladi svit lei na dekan, tramcima, u vrie zamotan. A ta je ovo? Za brodima vie ne letidu galebi. Od Splita do Korule jednoga jedinoga galeba nisan vidija. Train ji po nebu, po moru. Nima ji. Oli su in krila osikli? Da nije prskalo kontra galebi? I nidir vie kufera. U Dubrovnik po ure se putnici s bro da iskrcaju, a nikor u ruke kufer nima. Samo vrie, bore, ruksaci. ovik u vetit sa kuferon ispa bi komian, ka da je ispa iz kojega starinskoga urnala. Okad nima vetiti i kuferi, brodovi su udvostruili svoje kapacitete. Na brodu zna bit po ijadu putnika koji sididu po tleju, po skalan, leidu i ispod kajii, na konope. Da su u vetite, di bidu sidili? Ko bi da ijadu foteji! PETAK, 15. kolovoza Evo me jopet na "Liburniju". Vraan se u Split. Na brzi nu zapisujen svoje dubrovake impresije. Nisu bogzna ta. Najdubji, najsnaniji utisak ostavili su na me dubro vaki taksisti. Dragi su, smini, ovik bi ji izija o dragosti.

est puti san vazimja taksi i njanci jedan nije uputija taksimetar. Prvi me bacija do Pila i naplatija deset ijad. Pitan ga: - Kako znate da je deset ijad? - To je naa tarifa za ovu relaciju! - A zato van taksimetar ne radi? - U kvaru je! Nije doa ika iz Beograda koji ga je mora telovat. Drugi taksista, koji me vratija, naplatija mi je dvanajst. Kako se nisan doa karat sa taksistima, dajen mu dvanajst ijad. Ali isto ne mogu trpit: - A ta, nije doa ika? - Koji ika? - pita taksist. - A bome ika iz Beograda koji popravja taksimetre. - A vi znate iku? - Di ga neu znat? Ko ne zna iku? Kurba je ika, ve liki zajebant! Teatar U dvi veeri gleda san dvi predstave: Kafetariju i Gloriju, zapravo provu Glorije. Za obje san se pripremija. Veera nisan, nita u justa nisan stavija, dec nisan popija, da ne moran init pipi. I bogami san junaki izdra jer Glorija tri ure traje. A puvalo je obe veeri, bilo me zima, skupija san se, tresa i zaelija lita. Radi Glorije nisan prispija na otvorenje Velikovieve izlobe, koja je bila u otmjenu, gospodsku uru jedanajst uri od noi. Skoknija san tek iza ponoi i naa krcato finoga svita, koji nije moga izostat jer da je ta izloba dogaaj sezone. Povirija san i u Babin Kuk. Sve puno, krcato. U otele se unosidu pomoni leajevi. I u salu za konferencije tivali su posteje ka u opidalu. A isprid otela "Prezident" trevija san curu i momka. Grezo, tvrdo, seljaki zagrljeni marirali su i pivali: Sad zelenu travu gazin I u borbu ja polazin...

Nasmija san se. Zamislit mogu koju edu teku borbu cilu no vodit! etan po Stradunu i mislin na prola vrimena, na jude s kojima san u Dubrovniku prijatejeva, a vie ji nima; je dni pomrli, drugi se povukli. a nan se sve nije dogaalo? I koliko je onda bilo za nimljivije, uzbudljivije bilo bit novinar nego danas! Svake veeri bi u Dubrovnik osta bez pinez, i kako u partit kad ne bi jema ni za otel platit? I svako jutro ia bi do Nadana Paloka, diretura o radija, kodit pineze. in bi me vidija, omar bi zna koja je ura, i reka bi i novnici da mi da makinju i karte. Kurba je bija, nikad mi nije virova da u mu poslat re portau iz Splita, nego me inija da mu smista napien. Ja njemu reportau, on meni pineze. A mene bi od neprospavane noi i glava bolila i oi bi mi se sklapale, a on me bez milosti inija po makinjeti tu. Nije onda bilo iro-rauna, na pineze se nije ekalo nego se smista plaalo. Koliko me Dubrovnik bija drai, interesantniji, uzbudlji viji pri trideset godin!

VELIKA AVANTURA DUHA I TILA

ZADNJI DANI MISECA KOLOVOZA Ne znan koji je datum, ni koji je dan, ni koja je ura. Ni ta ne znan! Ni a se dogaa u svitu u zemji u Splitu. Novi ne niman vrimena proitat, radijo ne sluan, televiziju ne gledan. Iz kue ne izlazin. Po cili dan radin. Svako jutro, najranije, dolazi mi doma daktilografkinja i diktiran jon do bota, bota i po, dok ona more izdrat, dok ne klone. I onda ona gre poinit, a ja pri preman stranice koje u jon poza podne diktirat. Dojde oko tri, tri i po, i onda nastavjamo rad. Do osan, osan i po. I cilu nediju tako. Osan dan nisan vidija ni sunca ni miseca. Radimo iza zatvoreni ponistar, pod letrikon. Neu da sluan buku grada ni da gledan s ponistre svit koji planduje, koji guta ivit. Daktilografkinja mi, kad dojde, ree kakvo je vrime va nka. Promuka san od diktiranja, oi me bolidu. I vratnje ile. Cilo ovo lito na ribe nisan bija. etiri puta san se okupa. Jeben ti ovakoga penjunata! Je li ovo ta mirovina? A ja san i sna ejan! A lipo san se bija uputija ivit! Ka pravi pravcati pen junat. Sa boran san odija u spizu, skoknija bi do pazara, povirija na pekariju, biingava po butigan. Kad bi me to tufalo, na ribe san odija, a posli tega se odmara, po kafanan sidija. Milosti nima I onda san sam sebe u velika govna uvalija. Odluija san se napisat libar - Velo misto. I ugovor san sa izdavaen

potpisa, mislija san: jema vrimena, lipo u, polako, poma lo pisat. Nisan ni slutija koliki me posal eka i da e se ovako otegnut. A sad me rokovi pritiskaju i libar moran svrit i predat. Grizen se. a mi je to tribalo? J e s a n li moga lipo ivit? ivot godit! A more bit da ja to i ne znan. Nikad, nikad nisan bija na godinji odmor ka a ini drugi svit. Misec dan noge u arju... Skoknija bi dva-tri dana do Braa, do Fara, do olte, do Lastova, do Dubrovnika. Je, bija san do Bea, Pete, Rima, Londre, Moskve, ali me i tamo tokalo pisat, javit se novinan sa reportaon, putopison. Di san god odija priko tri dana, makinjetu san sobon vuka. Pari mi se da e mi makinjetu i u kasil stavit, i da u se morat javjat s onega svita! I sad san lipo, uljudno zamolija urednitvo da ova moja penzionerska rubrika izostane dva-tri broja dok libar svrin. Drugovi se ne slau. Milosti nima! Nova epizoda Nikoliko muki i enski glasova javilo mi se telefonski i pita me a se dogodilo s onon mojon Francuzicon, sa ma lom Florans, repcen parikin. Ko bi reka da su tioci tako kurjoi, da e ji to i inte resirati Nije se dogodilo nita. A zapravo i je! Partila je. Ali bili smo se svadili, diga san joj pozdrav i jopet se dola pomirit. Ovako je to bilo. Svaku veer dolazila bi u "Belvija" oknit svoj dil. Ispri ala bi mi di je sve toga dana bila i a je sve inila. Ako emo jon virovat obino bi ujutru radila, itala dvi-tri ure u Naunu bibjoteku, a poza te do veeri se kupala. J e d n u mi veer nije dola. a je sad? Oli je mala partila za Pariz?

Pojavila se sutradan i dovela mi za stol nikoga Francuia, zamuzenog napuvanog kretena. I fali mi ga kako on spava u "Marjana", kako jema auto i kako je s njin skokla oba Mostar. Kretino sidi i mui ka da je mutav. A ona ga jo fali ka ko je on iz nikoga mista di je najboja ampanja. Draga mi ampanja, pogotovo ona najboja, ali virujte mi da ne bi pija ni ampanju iz boce koju je on dra u ruke! Iz ampanje je, spava u "Marjana", jema auto, dakle pi nez jema, a dolazi konobar, pita ga a e, a on gleda u me. A ja gledan u njega i mislin: "A ta je, kume, oli u i tebe ranit? Pinez jema, curu si naa, ajde, lipo se sad is prsi! Neka vidin a e curi naruit!" Kretino mui. Muin, bogami, i ja! Vidin da se Florans ka malo iznenadila. Zaudilo ju je moje ponaanje. Ali i ona je umukla i ini fintu da nita ne opaa. Konobar me pita a e mala veeras jist. Najidija san se. a mene pita? Pitaj nju, pitaj njega! J e m a bit da je razumila. Postaje jon neugodno. Morete zamislit kakva je to bila situacija, kad je ak njoj neprijat no! Vidin da se vrti na katrigi i ne zna a e re. Natoin sebi mul vina, ona vino ne pije, samo mineralnu, natoin i njoj mul mineralne, buzdi francuskome nita! A opet mi ini muku. Vidin, gladna je. Okrenen jon kinu. I njoj i njemu. Vrtin se i gledan ga ispod oka. Buzdo mirno sidi. Jebe se buzdi! Ali ja nisan miran. Nju mi je aj. Zoven kamarjera da jon donesu veeru, platin odma ta je naruila. I dien se, gren a. - Adje, Florans! Ostavjan te tvome buzdi pa se lipo zabavite! Nije vie dolazila, mislija san da je partila, kad veeri nakon toga, eto ti moje male Francuzice, tre priko tekata i nosi mi bocu ljivovice. Nasmija san se. Bilo mi je drago vidit! - Di si, mala moja, mislija san da si ve u Pariz. Jesi li, mala, luda? a e meni ljivovica? Di si pineze ila troit! Eto, tako smo se pomirili. Za buzdu je nita ne pitan.

Lipo je veerala, vratila bocu u boru i odleprala. Jopet je dva dana nisan vidija. Jopet san mislija: bit e mala ve u Pariz, kad eto ti je oko deset uri uveer, bez fagoti tre izmeu stoli, trai me. Sva je mokra, jema bit da se oprala u hotelskom kondutu i tare ruke o kotulu. Dola se samo pozdravit. Nima vrimena veerat. Nala je kamion do Jubjane. Fagoti su jon ve u kamion. - Florans, ekaj neka ti konobar zamota bar koji se ndvi. Nee nita, nima ni minut vrimena, tare sad kotulon obraz. Kamiondija je ve eka. - uvaj se, Florans, nije ti kamiondija oni Napolitanac! Nee se on pripast tvoga skautskog noa. Pojubili smo se. - Adje, Florans! - Adje, mesje! Ka da san iz opidala izaa Evo je jopet! Vi mislite sigurno Florans. Ma kakvi Florans! Daktilogra fkinja mi je dola. J u t o u minut. U tri poza podne. Volija bi sad sidit i sa onin buzdon Francuzon nego diktirat. Dok je kucala na vrata, ula je kako mi tue makinjeta, pa se vata za glavu: misli da san nadopisa nove stranice libra. Vrue jon je i, dok se namisti i oladi, pro e deset mi nuti. Najpri e pustit erkondin tuta forca. Ja moran obu kouju. Do po ure bit e jon ladno i plakat e kako su jon se prsti smrzli. Pui panjulet za panjuleton, a puin bogami i ja, i kad mi ena donese kafu u sobu, bre izleti vanka da se ne ugui. Radili smo do osan. Postala je nervoasta i zakarala se s menon, da ubacijen cile nove pasuse. Vazeja san odmor. Cili jedan dan. Dvadeset i etiri ure. Tija bi se odmorit, okupat, veerat vanka, proetat. Bit u i odit zaboravija! Tren po gradu, pari mi se da san iz bolnice izaa, i sve mi ini veseje. Vapori u portu, mladost koja eta uz Rivu, kamarjeri, muika priko razglasa.

TAUNI, JUDI I USPOMENE

PRVI DANI RUJNA MISECA Juer san u Supetru gleda kako umire lito. Rano san se probudija, moglo je bit pet i po, est najvie; lino se rastegnen, zivan i maknen zastor sa otelske ponistre, da vidin kakvo je vanka vrime. Aj a, naoblailo se! Sivi porki oblaci putuju priko ne ba, rastiu se i sve ga vie pokrivaju. Ne pue, ne miu se grane bori i tamarisi na plai isprid otela, ali u more je ve jugo. More se najeurilo i dobilo tmaste, teke kolure... Na caklo od ponistre udre eter-pet kapji kie i razliju se polako, ka suze na licu. A ja san nikako teak, umoran, ka da san cilu no ko pa. Niman force po skuvat kafu, a oni doli, u kuinu, tek u sedan poinju radit. Rastvaran ponistru i lino, teko se svalin u poltronu pa gledan more, nebo i pustu plau, Niki dan u ovu u r u ve su dolazili prvi kupai - Njemci - ulizali su omar u mo re, bacivali su tunje, birali najboje poicjune ispod bori i tamarisi. Sad nidir nikoga. A otel je pun, posteju se sino nije moglo na. I svi spavaju. Fureti nita ne znadu. Oni veedu more i sunce. Mislidu: kad nima sunca, nima ni mora! Ne znadu da se ba sad najlipe kupat. Sad kad je sivo, oblano, kad se mlado jugo javi a pome kiica roskat. Iz dipeta, iz prezira prema tima injorantima, koji se samo znadu pe na sunce ka sveti Lovre na gradele, savladavan i linost i umor, obuijen mudantine i gren na plau. Sa panjuleton u u s t a polako gazin u more, i kad mi je samo glava vanka, povuen zanju tiradu i bacin iku.

Plivan, ronin, plaskan se, a njanci jedna ponistra na otelu da se otvori. Svi jo spavaju. Koliko moredu spavat, za Majku Boju?! Obuijen se mokar i friak i tren u porat di su se ve otvorili prvi kafii. Kamarjer mi se tui da ga bolidu noge; pod tendon na tekatu sidi milicioner, vidi se da mu je pu na pipa sezone. Cilo lito na ribe nije bija. Sve sami miani a fureti isto ka da i nima. Na pazaru malo kupac. Grozje pet ijad kil, smokve pet ijad! Sve po pet! Nikako ne razumin te cine. Ako je grozje po pet ijad (a od kila grozja izajde tri kvarta vina), onda bi litra vina mo rala bit najmanje osan ijad. A jema ga i po dvi! Sedan je uri udrilo. Gren nazad u otel, kuina radi, ankovi su otvoreni, a nikor od ciloga otela nije doa na kafu. Navalili su tek oko devet uri. A ja jopet sidin uz ponistru i gledan pustu plau. A a se danas nikor nee okupat? Jopet gren u grad: ekat vapor, kupit novine... Njemci izlazidu etat u inceradu. Ko e meni dat inceradu? Ja u kouji kisnen na kii. Doa je trajekt, malo se svita iskrcalo, puno ukrcalo. Doa je i katamaran sa novin gostima. Desetak je kufe ri iskrca, pedesetak ukrca. I svuda jema leda Drago mi je da se mista praznidu; sad e bit svuda komodnije. I u svaki bufet, u svaki kafi i restoran, sad e bit leda. tufalo me pit teplo vino. Mi bismo tili da se sezona produi, da u premalie po rne a da se u jesen produi. Ka da su fureti tukci! Ka da je lako po nain mistima, po otocima pogotovo, kad udru kie i juga! Danima! Lipi su to timunzi jedan dan, a posli treega pari ti se poludit. A deseti dan od diperacjuna se vie i ne trizni. Jeste li se opazili da su svi stanovnici nai izolirani otoki depresivci, isto ka i lanterniti?

A fureti oedu dane garantiranoga sunca. Leidu na suncu od jutra do noi, makar se gulili ga kumpliri i rane jin se na prsima i kostima otvarale. Jugo je malo vorcalo. Kia je pristala. Gledan kako go spodari od vikendic iznosidu tabele: ZIMMER FREI! Vraan se u otelsku sobu i do obida pien ove retke pa itan. Mirno je u otelu. Ne uje se vika dice po skalan i hodniciman, ne bubaju vrata. Vidi se da nima nai. Kroz ponistru mi upadaju umovi, koluri i vonji jeseni. Lipe i tune dalmatinske jeseni! Siromaka kua Pozva me na veeru iseljenik, Splianin, poznanik iz mladosti. Sve je bilo ka a je i uvik u ovakin prilikan: vodili smo obian, banalni razgovor. Falimo se i on i ja. Nije meni loe u Split, jeman, fala bogu, lipi penjun, jo se a i napie, uini se fatureta; ne mo se ba razbacivat, ali ne fali mi nita. Nije ni zdravje ba tako loe, da udren u drvo, i daje ovako jo jednu desetak godin... A njemu jopet ne fali ni tijega mlika. Uinija je vanka pineze, obogatija se, putovat more po svitu di zaeli. I pojde, kad ga uvati voja, u najekskluzivnija mista, u najekskluzivnije otele. To se na nj i vidi: jema mota od svita, odnjegovan je, soanjiran... Trudi se da potroi veeras a vie pinez; krivo mu je a nimamo u ta sarit pineze; da je bar veeras zdimit ijadu dolori, ali oba smo judi u godine, jimo malo, a ne smi vie ni potegnit. A opet, i ovi nai oteli i nisu za bogatiji svit. Ne ti a jema naruit! Nima de fakto nita za pravoga gosta. Siromaka kua! Karmenadle i bifteki. Ola spize! Nimadu njanci finije bibite, konjak ne mo popit. Dvi-tri vrste odvratnoga vina, ni jedno specijalno, ni jedno poznato. I tako jimo ka dva tia, popijemo bocu vina, muika svi ra i mi se razgovaramo. Tamo u njegovo misto jema sve a mo zaelit na svitu. Zove me da mu dojden u viite. Dakako, ka njegov gost. Nita mi nee falit, njanci tijega mlika.

Ia bi ja, ma mi je malo daleko. - Pa a da je daleko? U penjun si, nima nikakve oba veze, mo ostat misec-dva, godinu dan. Moremo di oemo. I barovi i kockarnice, a razbolimo li se, jemamo najboje klinike i likare na svitu. Ajde, a se misli! Ia bi ja, i moglo bi nan bit lipo; ako on jema mota, jeman ga i ja, znan i ja svome svecu post. Onda ajde, omar sad, s menon! - E, znan, a kako e ostavit ovi porki Split? Je nesriknji grad, je pusta vlaarija, je i tvrd i primitivan, i nima ovik di iza, nima se di zabavit, i sve je da ne more bit gore, ali jebi ga, ne mogu ja bez njega! U botu se moj prijatej vas prominija. Kretnje su mu postale nikako brze, nervozne. Da nito ini, puni ae, minja vino, zove drugo vino i druge ae, ali sve to ini nika ko odsutno; gleda me a ne vidi me, a onda i deset minuti mui. Pustin ga da luta sa svojima mislima; ko zna a mu je, more bit da na svoj veliki biznis sad misli. Prene se i pita me a mi je: - Oli veeras nisi dobre voje? Nasmija san se: - Bogami, dobro mi je, nego di si ti bija? Planuja je i poeja govorit brzo, a more bre, da a pri istrese sve a mu se skupilo u prsi. - ta ti zna, ta vi svi skupa znate kako je nan vanka, kako je meni? Ja jeman svoje drugo misto, drugi grad, drugu zemju i bogat san, nita mi ne fali, tamo je meni dobro, lipo... I je, tamo je dobro, meni je lipo, i volin ti svoj grad, tu svoju zemju, ali ja nisan stranac, ja nisan furet. Sve a ja volin, a mi je drago, meni je ovod, u mojoj zemji, u mome gradu. Svake godine dojden i uvik me mora ko najidit, i onda uteen i reen: nikad, nikad vie! I projde devet-deset miseci i ja san tvrd, jidan san, neu vie u Split. Ne bi za miljarde. I onda me menader zove: "Mister, je li namjeravate putovat? Triba izvrit rezervacije za avion, za otele?" Njanci ut! Nidir ne gren. A meni je ve u a rv u guzicu i ujutru san ve na aerodrom. I biznismen se sad pritvori u poetu i lipo, puno lipe nego ja to mogu napisat, pone mi govorit kako ga ve sutradan sumrak zatee u Getu, di gladi stare stine oeve butige i trai na njima ditinjstvo, mladost svoju,

i vidi staricu umotanu u krpe koja je na karjoli garbun prodavala, kurbe na ponistran i portunima kaini, finance i vercere; trai otarije, bufete i barove koji davno nima; marangune, pa ako najde kojega starca jo iva, pa ga se jo ovi siti, onda ga gleda, gleda i plae njin. Cili mi je ivot u deset minuti ispria, cilu svoju bio grafiju. U skulu je odija u klasinu gimnaziju, i dobro je uija (i grke i latinske stihove je govorija da me uvjeri ega se sve sia), a u peti razred gimnazije otac ga je iz skule izvadija i bacija u mesarnicu da postane bikar. I bi ja je bikar. A njegovi drugovi postali su likari i profeuri, advokati, i nisu ga se denjali. Di e likar, di e advokat sa bikaron sidit! I to ga je zabolilo, revoltiralo, i mora je ute, bilo di ute i pineze uinit. Sad ga vie ne kivaju, sad je sve u redu. Sve je okej! Godinama nije doma dolazija. I onda je poeja. Sad do lazi i po dva puta na godinu. I ostaje dva-tri miseca. Zareka se da nee vie do, ali zna da e do. rv u guzici nee dat mira. I dolazit e sve ee, i ostajat sve due. Nita ga nisan pita, nisan upada, pustija san ga da iz govori cili svoj monolog. Kad je sve svrija i smirija se, zapita san ga: - Jesi li sve reka? - A ta bi jo moga re? Grubo, surovo, otvoreno san mu reka: - Oe li do doma umrit? - Ne, neu! Tamo u umrit! - gotovo je zavika, a onda je tiho nadoda: - Samo san ve odredija da me kremiraju, a u r n u u Split poaju. Otkrie ardina Sa kolegon novinaron eta san po mulu, i ne znan a mi je bilo kad san mu kraj Pomorskoga terminala reka: - Ajmo sest malo u ardin! Pogleda me ka da san poludija. - U ardin? ta e sad u ardin? Otkud ti je sad a rdin pa na pamet?

Slegnuja san ramenima. Ne znan ni ja. Ali eto, zaelija san se ba ardina. Virovali vi oli ne, ali meni se dogaadu takve stvari. Zaelin se nikoga mista, nikoga poicjuna koji su mi dobro znani, i onda bi se ti as tija stvorit ba tamo. Tako ponekad (svake dvi-tri godine) elin sest u ardin, u gradski na perivoj. Pamtin ga iz ditinjstva, kad su me za ruku vodili obu enoga ala marinjera. U nediljna jutra muika je svira la; pari mi se da je bija i niki glorijet pun ru. Muika je zaudarala, voda prskala sa funtane, momci i cure bla gdanski obueni su etali, korteavali se, a pod postolima kripjalo je fino, sitno alo. Jo se onda prialo o starome doturu zubaru, debelo me, u irokoj obilatoj crnoj jaketi, koji nije moga trpit vru inu pa bi u vrile litnje dane ordinira u ardinu. Sobon je u epu iroke jakete nosija klia i u ladovinu na entadi sidija i vadija zube. Pacijenti bi isprid entade stali u filu. Uvik san se n a d a da u ga trevit, ali onda kad san ja otkrija ardin, on je jema bit bija ve umra. I onda kroz osan godin realke svaki dan san bija u a rdin. Doli bismo i po uru vrimena pri poetka skule, tot bi smo na brzinu pokuavali a nauit, prepisivali zadatke, vadili rii iz debeli rinikov, nagovarali se za po u pic i na prve randevue. Sian ga se i od veeri, od noi kad se ve jubav vodila. I u studeni zimske noi, kad bi se na funtani debeli mosuri uinili, i kad bi snig pada a zagrjeni jubavnici sidili bi na ure i ure i micali se ne bi. Zanji put palo me na pamet sest u ardin pri tri-etiri godine. Isto tako iznenada ka i danas. Ne bilo jon uroka! A onda san o njemu napisa desetak redak. Evo san i naa: "Oli to jo ko gre u ardin? J u d i gredu u kafane, u otarije, na plac, na balote, more kadikad u kino, ali ardin?

Gren veltije jer me ba interesira kakvi su ardini, ko to danas sidi u ardin? Omar na prvu entadu jedna stara gospoja sa izlizanin kapelinon, a na drugi kantun iste entade niki mravi, cr ni, zalizani ovik, roba koji pedeset godin. Kako dri ruke prikriene na kolina, kako vrti oima, omar vidin koja je ura, odnosno kojoj sorti svita pripada. Kad ga pomnjivije pogledan, uini mi se nikako poznat, ka da san ga via. Je, sigurno, i to ba po piarjolan. A stara gospoja sigurno misli: "Boe, juskoga li, finoga li ovika! Ritkost je danas trevit tako fino ejade!" J e d n a debela mala tre oko funtane, a baba, s oalima na punti nosa i sa apon u ruci, vie za njon: - Pomnjivo, past e, slomit e se! Debela mala, i da pade, ne bi nita utila, sva je ka baluni, ne bilo jon uroka! Na zidi ardina sididu momak i cura. Vidi se: friki gra ani. Zajubjeni su, a malo srameljivi, dridu se za ruke, ali se ne gledadu. On gleda livo i zaneseno barka nos, a ona se opet side prignula i zamiljeno grata po nozi. Asti Gospu, a je srbi, sva e se izgratat! Jo jedna stara gospoja pod kapelinon koji se lutra. Je ma bit da ga patinaje. Puna je bradavic i dlak, a kus nosa. Ka da se muko nespretno makaralo u ensko. A izmeu entadi marira jedna prijatejica noi koja je bila u modi dok san ja u skulu odija. Sve okolo gleda s visoka i gazi vrsto; ispod nje alo kripje i leti. Bogami se dobro dri. E vala, kuma! Projde ona uz jednoga osamjenoga veseljaka koji se s bocon u ruci raskomodija po entadi. Uneredija se be krija i samo a ne zapiva. Kuma ga samo prezirno oine pogledon koji zadri na boci. I to van je sve! Cili ardin. U gnjizdo svoje mame UTORAK, 9. rujna Nikad kraja iznenaenjima s onon malon Franeinon, sa mojon Florans, parikin repcen koji bi mi svaku veer sletija na stol u "Belvija".

Javjadu mi tioci da je priko zagrebakog "Veernjeg lista" za njon izdana potjernica. Kad su mi to javili, stresa san se, najeurija! a je? Da nije probuala skautskin noen ofera-kamiondiju koji je pribacija iz Splita u Jubjanu? Ali ne virujen, nije ona taka. No jon je samo finta. Volila bi ona da nju svu izbuadu, nego da ona ubode koga. Omar san ia trait "Veernji list"! Nije! Zna san ja! Sve je naivno, dirljivo. Mamica je trai, mamica je zabrinuta, davno se morala vratit u Pariz, a eto, maloj se osladilo, dopa jon se Split, produila je boravak za petnaestak dana i mamica u Pa rizu pada u afane. Ne bojte se, madam, nima za Florans straja! Nee se ona izgubit, ni po zlu putu svrit. I koja je to bila strana potjera i potraga, deboto je cili Interpol angairan, a ona, Florans mala, svaku veer s menon u "Belvija" sidi. I svi je traidu, a ja o njoj u novine pien u nastavci ma. Mali rebac vratija se sigurno u svoje gnjizdo. Oprostite, madam, nemojte na nju vikat, nemojte je nja nci taknit. Dobra je ona cura. I nita bidna nije kriva. Ja san kriv, malo san je razvicja, nauija san je veeravat u "Belvija". I njoj se dopalo i produila je boravak za koji dan. Eto, to je sve!

J U D I I PASI
SUBOTA, 13. rujna Da me ko pita: ko je u Split najjai, najhrabriji ovik, ja bi bez dvoumljenja reka: on, jor F. Na svoje san oi vidija kad je iz kajia morskome pasu kroz vale konop provuka i gau uinija. A to nije bija morski pasi nego pasurina, neman od dvista kili. Kad je rastvorija justa i kad san mu zube vidija, ja san oi sklopija. Od straja nisan moga gledat. I sino me jor F. zaustavi na Pjacu. Trai me, govori, ve nekoliko veer da mi iznese jednu stvar za novine. I on pome: - Sve je puno pas, vrije od pas. Na primjer, doli u Vranjice... Ve san vidija kako more vrije od ti nemani i govorin: - Bit edu doli za vaporima, ali udi me kako Kapetani ja nije dala obavist, jo se svit kupa, lito je jo. - Ma ne govorin ja o morskin pasima. - Nego o kojima? - O pasima, boe moj, o ovima sa pedigreon i bez pe digrea. Poludija je svit u pase. Ba ka za potvrdu njegovi rii, prola je jedna cura i na uzici vodi dva lipa velika vujaka. Jedan s jedne, drugi s druge bande. Lipa, mlada, elegantna, visoka cura i uz nju dva snana vujaka. Divota i je bilo vidit! Okrenija san se, zagleda; pomilova bi ji sve troje. Jer meni su dragi pasi. A jor F. nastavja priu kontra pasi. Niki dan se u Vranjice pripa ka nikad kad je prida nj skoija pas, ka vuk. Bilo je u nj osandeset kili! Taki pasi grizu kost od vola, na dvadeset metri mo ut kako jin ta volujska kourina puca pod zube.

Pasi, svuda pasi! Iznosi mi puste sluajeve kako su pa si po Splitu izujidali svit. Niki dan jednoga maloga Sarajliju, koji je ovod litova, pas je tako ujija da mu je meso visilo. Jednoga inenjera veliki pas ujija je za ruku, pa za nos. Mora je init puste plastine operacije jer mu je nos oki nija. Tri miseca je opidala inenjer uinija. I pria da je ti inenjer bija tristoti bolniki sluaj pasjeg ujida. - Ajte pitat likare, pa ete ut! Pri, u stara vrimena, kad pasi nisu bili u ovakvoj ludoj modi, pas je mora bit voen na uzici i jemat muarjolu na justa. Danas ji vodidu bez uzice i muarjole. Pasi tru po gra du, ekadu gospodare isprid butigi. Gori na Marjan pasi. Na Rivu pasi. U poje pasi. O straja ne mo nidir po. Di su danas macakani, stari dobri macakani sa purtilon koji su po cili dan krstarili gradon i lovili pase? Svako, pa i najmanje misto jemalo je svoga macakana. Najeija san se jer nikad nisan volija macakane. I drago mi je da je ti zanat izumra. Ka dite, esto san pratija ma cakana, i kad bi tija poklopit pasa purtilon, priplaija bi pasa da utee, pa bi i ja pobiga za njin. Volija san vie pa se nego macakane. Ali macakani vie nima i nie mi jor F. puste sluajeve ko je sve u Split u zanje vrime izujidan. Niki dan je jednoga ovika prijatej pozva na veeru, sva kako da doe, da e mu pokazat lipoga plemenitoga pasa kojega je niki dan kupija. Ovi se boja pas i odbije do. - Ne boj se, dojdi, divan pas! - I nikako ga je nagovorija. Za veeron, da se umili pasu, pruija mu je ispod stola komad mesa. Pas mu je deboto ruku okinija. U bolnicu je svrija. Vidin, panino se boji pas. Nima u pase povjerenja. I priznaje mi, je, mrzi pase od ditinjstva. Da ga nije stra, svakoga bi pasa nogon probija. A pas to zna, pas to uti! Ispria san mu jedan, meni puno drag susret s velikin pason koji nikad neu zaboravit i koji san ve davno i zapisa.

Nona avantura U bot i po noi vesel gren priko Rive. Nidir nikoga ni ma, cili grad spava, a meni se jo ne da doma. Vedro je, miseina, studen malo ujida, zapravo lipo gricka. J o e mo zapalit panjulet, uinit dva-tri ira uz more da se razladin i razbistrin. etan i mislin kako je ovi moj Split j e d a n miran grad. Evo, brzo e i dva bota a mene nita nije straj. ujen iza sebe niki udni uur, ka da zvecka, stre po tleju niko gvoe, kadene, a li. Nisan se njanci j e m a vrimena okrenit, a na kosti mi skoi pas. Pa koji pas! Kus vuka! Gospe mi, kad mu glava ni vea od moje. Pritiska me ka da mi je vria cimenta na kosti. Ne znan a mi je bilo i zato se nisan pripa. Reka san ve: bija san malo vesel, a kad san taki, onda se niega ne bojin. Pogleda s a n pasa i nasmija se: - a je, prijateju? I kadenu vue? Ovo si je prikinija i uteka! J e m a si prav! Ka da si mene pita. - Pogladin ga po glavetini. - Ajde, kalaj se, pusti me! Cilu mi je ruku utira u justa. - Mo, mo, ali me nemoj ujist! Evo, svega si me izbalija! - Turnen ga a on opet skoi. Ol' si lud? J o e me ba cit? Vidi da san slab na nogan! - Vau vau vau - govori on meni, ali a vridi kad ne razumin! Seden na entadu, da me ne baci kako se pomamija, a on se unkon utiraje u me, gricka me, lie, zaplie mi kadenu oko nog. I nikako ga se oslobodit. etan a on sve za menon. Ne mogu mu se sakrit, ne mogu ute. Omar me najde i ra dosno laje. Gren doma, a on za menom uza skale. Poeja san mu i pritit: - Aj a, boje ti je! Nogon u te probit! Tija bi se polako ulibit u svoju sobu, da me ena ne uvati i ne vidi kakvi san. - Psst, ne laji, ne stri ton kadenon, ut e nas! I u m u k a je. Otvaran polako vrata: - Ajde bog, prijateju, vidit emo se sutra!

A, e! Nisan ni uliza a on stre po vratima. Gren ga potirat a on upade u sobu. Probudila se i vie mi iz posteje: - S kin si to doa? - Evo jedan prijatej s menon! - A koji, an? - Ne zna ga ti. - Neka ga vidin. Kad san jon doveja vuka u sobu, pokrila se priko glave. - Ajme, bii! Seli smo lipo u kuinu, veerali smo, a ja san pija vino, a njemu san da dva trokuta mlika. I da ne duin: veliku san s njin jema pokoru i tek u svanue ga ispratija do Rive. Morete vi mislit a oete, ali, eto, meni je bilo drago a je ti pas jema u mene povjerenje. On u me, ja u nj. Povjerenje za povjerenje. Kad je na me skoija, da san se pripa, poeja vikat, biat, jarat se, bija bi me sigurno izgriza. I jema bi me prav ujist zato a san mu iskaza ne povjerenje. Prolo je otad dosta godin. Danas mi se to vie ne bi moglo dogodit. Dolazin ranije doma, nikad vie vesel, poprucan, i da na me skoi, sad bi se pripa. Ka da sve ma nje virujen i pasima i judima. I riima. Kad vidin pasa, zaobilazin ga, kivajen. I jude isto. Straj me da me ne ujidu. Sve je puno veliki, podmukli, opasni pas. Bez kadeni, bez muarjoli. Samo ekan kad edu me poet ujidat. More bit da su pasi isti, samo san se ja prominija. Ja san u nji izgubija povjeremje. Ali isto me drago a nima macakani. a edu macakani kad jema i pas koji se vozidu u lipe, skupe limuzine. Gledadu ka ejade kroz ponistru. J e m a pas koji specijalne spize jidu. Preparate za njegu pas iz inostranstva se danas nabavja. To su kulturni, civilizirani pasi. A macakani su uvik bi li porki, grubi, primitivni.

JAHTA, JAHTA JE MENE NAJIDILA!

PETAK, 19. rujna Danas, tono u devet uri i deset minuti, posli pusti miseci i ijade uri rada, stavija san zanju taku na Velo misto. Pa mi je kamen sa srca! Izletin vanka, velto, radosno, pun morbina. Tren priko Veloga Varoa. Na dnu Krieve, isprid brake butige, velika fila. Dolo je nito uja. Nisu mi drage file, njanci vidit a ne kmoli u njima stat! Odvikli smo se od masti, nikor vie mast ne dupera, mast stvara masnou u krvi, holesterin reste, ali volin i holesterin, makar se popeja na sedan stotin, nego u filu stat. Dobre san voje, nita me ne more najidit. Sve bacijen u valcer. Gren u moju samoposlugu. - a oete? - Sve a nima! Prodavaica ne razumi. - Ozbiljno, ta elite? -Uja! - Nima uja! - Kako: poskupilo je a isto ga nima? - Nima pa nima! - Kafe! - Nima ni kafe! - Kako: poskupila je a nima je! - Nima pa nima! Do e! - Deterdenta! - Nima ni deterdenta! - I deterdent je poskupija, a isto ga nima! Koliko bi tribalo onda sve da krei pa da butige b u d u ka i pri pune?

- Dajte mi onda kil cukra! - Ko e dat cukra! ? Nima cukra, a i cukar je kreija! Jutros san u susida, u pet uri kad mu je velerin zvonija, ia prosit ikaru cukra. Kafe jeman doma jo po kila. Sumnja san da e nestat pa san stvorija zalihu, kupija san cili kil. A cukar san zaboravija, nisan prepostavja da e ga nestat. I a e mi cukar? Meni je dosta dva kuarina na dan, za dvi kafe uinit. Ne mogu ujutru poet radit bez ikare ee kafe. Ne mogu zapalit. Isprid Prokurativi seden popit espreso i train dvi kesice cukra. Jednu stavjan u ep. Riija san problem cukra. Vie mi ga ne triba ni kupo vat. Kad god seden u kafanu, trait u dupli cukar. Zavrtin se oko pekarije. Pekarija prazna. A mesnice stravino puste. Nidir deka mesa. Na pazaru velike file za kokoe. Ooo, a su n a n se kokoe osladile, a do juer su nan se gadile: ko e galofag derat! Kreila je penzija Fermaje me svit. Tuidu mi se: - a je ovo dolo? Jesu li poludili? Meso je kreilo ez deset i etrdeset posto. Ne virujen, di u virovat, kako u virovat! Kaijedu mi "Slobodnu Dalmaciju". Slobodno formiranje cina mesu. Junjetina gori etrdeset posto, teletina ezdeset, janjetini jo nije cina formirana. Toliko san dobre voje da me nita ne more najidit. Nja nci trista posto da je sve ilo gori! Koga god trevin, svi infotani, svi ronjadu. - Ovo s meson je ipak preve! - tui mi se na Pjacu prijatej. - Jebe me se, meni je kreila penzija sedan posto! - Ali kreila je i struja dvajst i pet posto! - Jebe me se, meni je kreila penzija! - I cukar, i kafa, i uje! - Jebe mi se, diglo je meni penjun. Sad e kreit i fit, i autobusi, i sve!

- I to mi se jebe, kad meni penjun skae. - I sve e pokrit penjunon? - A a ja jeman pokrit! Neu ni pokrivat! Krepano more U jedanajst uri ve skaen u jedan motorin na Matejuku i gren se na ijovo okupat. Posli dugo. Evo, lito je na izmaku, a mogu re da se nisan poteno ni obanja. Dva-tri puta usve! Motorin vozi a ja gledan u more. Nikad ovo udo nisan vidija. Vanka, u konalu, more ka u portu. Izranjeno, kre pano, mrtvo... Od Matejuke do ijova svaki metar isti. Ka u portu spliskome. Kilometri zagaenoga porkoga mo ra. a sve po njemu ne pliva! Nika kafa ka da su prali miljarde najporkiji vri, i po njoj plivadu drva, kartoci, najloni, golduni, govna... Da su kovacini nabavili vapor, tranzatlantik od pede set ijad tonelati, i da su ga ciloga napunili smeen i sve iskrenili u more, nisu ga mogli ovako infetat. Ve san se tija vratit. I pokaja bi se. Uz ijovo tanki rub mora ist. Skoija san ka momak, okupa se, tufa glavon i ve u po bota popija svoj bierin u bufet na Matejuku. Koko i reforma Za obid ekala me koko. Nije mi se raspadala u usta nego u ruke. Uzmen bat, stresen ga a meso samo otpada. "Milo" san pogleda enu. - A a u ti ja kad nita drugo nisan mogla na? - A ni boje da se raspada, i tako niman zube! -jo uvik san dobre voje. Izija san fregulu sira, popija po litre, lega i tija lanak jednoga naega dotura, ekonomite, koji analizira sve nae greke, cili "niz promaaja u naoj sistemskoj izgradnji a kao posljedica toga i u formuliranju ekonomske politike". Sve je to poelo 1965., "pogrenom koncepcijon reforme".

I dok njega itan, pari mi se da sluan dotura Ivu Periina koji mi je isto to govorija davno pri petnajst godin, dok smo jedne mirne decembarske noi etali Rivon uz more. Ueni dotur zavrija je lanak tvrdnjon da se nalazimo "pred potrebom reforme ekonomskog sistema". Njanci me to ne more oneraspoloit. Glava mi je klonu la i juto da u zaspat, a bit u i zaspa minut-dva kad od jekne niko urlanje i skaen iz posteje. a je sad ovo? Ispod, u dvoru, jema bit da su upalili ka mione. Ma kakvi kamioni! Ne moredu ulist kamioni kroz vrata od portuna! Jahta pod ponistron Otvaran ponistru i vidin u susidnome dvoru elektrinon pilon piladu veliko debelo deblo. Nisan zna da ta pila taki uur more stvorit. Urla ka avioni, ka bombarder. Ka letee tvrave za vrime rata. U velikome zelenome dvoru oto moje ponistre gradidu judi jahtu, veliku, dugu, visoku. Kus vapora! I nije meni briga a oni j a h t u gradidu, nego meni spavat ne dadu. U pet uri san se diga, poinit mi triba, a oni bezduno, sadistiki pod uvon najstraniju pilu na svitu sa jeivin zvukon ka muziku putaju. Znaju da se u ovu uru, od dvi do pet, ne smi ni radijo glasnije otvorit, najslaja muika ne smi svirat. A oni pilon urlikavicon debela debla pilaju. Otvaraju se sve ponistre. Susida kojega je velerin u pet uri zva na posal vie. Ne uju ga. Ko e ga ut kad pila drekavica urla, jeca i tuli ka esnajst sireni! - ... aina, materina, razbojnikoga - deren se a sara sebe ne ujen. ena mi se sa druge ponistre ita u nji kapulon, kumplirima i balancanan. Koliko je luda, dobro se nije itnila i sa portafojon! Da jeman revolver i da znan pucat, upa bi u nesriu. Ubija bi ji. Bombu od trista kili na jahtu bi in bacija. Benzinon bi je polija, atentat bi uinija.

Od prole zime na teraci je ostalo jo desetak biji s ko jima smo tuvu loili. ena izleti na teracu i ita prvu biju. - Jesi li luda? - zatrka san se za njon i uvatija je za ru ku. - Ostali smo bez kumpliri, bez kapule, bez balancani, a oe i da bez ovo malo drv ostanemo! Zima dolazi, veliki su problemi ogrjeva. Malo je ta nisan spava nego san zbog njijove jahte deboto osta i bez drv! I sad san jidan, jidan na sve i svakoga! Nervoast san, lud.

ZAGREBAKI SUSRETI
SRIDA, 24. rujna Sad bi moglo bit oko deset uri uveer. Ajde pogodite di san. Nikad ne biste pogodili ni di san, ni a inin! Evo me u spavaa kola, svuijen gae i pivan, pivan, pivan: "Vraan se Zagrebe tebi..." pa onu drugu "Zagreb, Zagreb, najljepi si grad", a ona se ve uspela na gornju posteju, lei, ita i vie mi da a san popizdija, tit ne more! Ou pivat, jeman i zato. Beli moj Zagreb, okad ga ni an vidija, ba san ga se zaelija! Cili sianj misec san u njemu uinija i ba je bija cili misec beli, beli grad, jer je uvik pada snig i ja san se puza, tombulava; na deset, na dvanajst, na esnajst ispod nule ja san kroz snig gazija i njanci nisan nazeba... Lipo mi je bilo, puno lipo: komodni, intimni, tepli otel, a ja pien na makinjetu i gledan kako vanka snig pada, kamarjeri mi nosidu kafe i bibite, dolazidu mi viite; pa vanka i u kafanu zanimljivi susreti sa finin, uglaenin, pametnin sviton... U ti tridesetak dan ja san deboto gospon posta. Oni meni gospon, ja njima gospon... kako smo se lipo titulavali, a tek rukoljubi i armantne dame kojima je armantni gospon (to ka ja) prstie jubija... A di je moj Zrinjevac, Tukanac moj, Cmrok, lipi Gornji grad. Ne znan, ne razumin kako san moga puste ove misece bez moga Cmroka! J e s a n li moga u Zagreb ivit? Pri tridesetak godin, kad san bija mladi novinar, mene su u Zagreb zvali i ia san. Di neu kad su mi stan kraj teatra davali, a dok se stan ne uredi, ne pitura, u "Esplanadu" san spava. ofer je po mene dolazija ujutru da me odvede na posal, a kad je tree jutro doa, nije me naa; ka kurba san uteka, vratija se

u Veli Varo, u moju grezariju, u kaletu di njanci kondut nisan jema. Uvik san bija i osta kadraf i montun, sad se zaludu kajen i grizen. Svaki mi vija progora Vuen sa sobon ovi moj jadni penzionerski dnevnik i dok se ferata drma i trese jer, naravski, jopet su mi dali zadnji vagun, ja na brzinu pien ove retke, vatan svoje ra zvijene, rasplinute misli, a kako mi lapi u ruci dre, ne mogu ni protit a san zapisa. - Jopet pui - vie ona odozgar. - Oe li me udavit? Dien se, otvaran vrata. - Di e? - Gren zvat kamarjera neka mi donese dvi boice vina! - Oli e opet lokat? - Ko to loe, Gospu jon ainu i materinu! Jema vie od ure da smo se uputili, nisan popija nego bocu od tri deca. A daleko je Zagreb, cilu no jeman putovat. efe, tri boice, molin! - Odmah, gospon! Ma vidi ti nje! Koga ja vodin sobon! Ne da mi njanci pivat o Zagrebu, ni pit, ni puit. Svaki vija meni s njon progora. A di su ona lipa vri mena kad bi putova sa Borison Dvornikon! Pri nego bi smo se ukrcali, ili bismo pitat efa koliko jema vina na lageru. Sian se kad smo putovali u Beograd. Falija se da jema dosta. Dvadeset boic. Omar smo sve kupili i poslali ga da gre u drugi vagun vazest jo desetak boic. Bila je zima, i a onda ako ostane voz u snigu? Lavandin Donija me boice. Sad jon smeta svitlost! - Oli ne mo pit u mraku? - Mogu pit, ali ne pisat! - Pa a sad pie?

- Evo, ba ovo a se s tobon karan. Sian se ka sad kad san je prvi put u kuu uveja, doma je na veeru doveja. I te prve veeri prigovorila mi je da pu no pijen. A moja pokojna mater, fina i pametna ena, digla se sa stola. Uljudno jon je rekla: - Oli ti aino pije? Sad mu krati pit, a za koju godinu nee mu dat ni jist. Ni puit, ni puit, majko moja! Sve je moja pametna mater juto prognotikala! Ne mogu spavat. Gren piat i otvaran lavandin. - a je to zasmrdilo? - Jema ona fini nos. - Nita! Lavandin! - Smrdi ka kondut. - A di nee kad svi ovi nesriknji, lini putnici u lavandine piaju. Do njanci jednoga! - Zato ti ne gre u zahod? - Di u sad u mudante odit po hodniku! Neu ni ja da buden iznimka mukog roda. Jedan Preidente drave, kad su mu metri ureivali kuu, inija je da mu malo spustidu lavandin da mu bude juto po miri. Puno trese, ne mogu pisat, ne mogu spavat. Moran e kat da ona zaspe, pa da zapalin. Sve me straj da u zaspat isprid Karlovca, a onda e me do pet minuti do kondukter budit. I kad god zaspen, kad bi tija spavat, onda me budidu jer ferata nima zakanjenja! Ko zna kakvo me vrime eka u Zagreb? Oe li bit ki a, oe li bit ladno? Ja san vazeja samo tanku litnju ro bu. Ne dan Zagrepanima guta. Volin do u Zagreb lagano, litnje obuen, makar i dra. To je moja turistika propaganda Dalmacije, da vididu okle dolazimo. Iz suna ne Dalmacije. Juer san bija oprostit se sa Dalmacijom, i to u moj ma li Pisak. Frigali smo frike gavune i pekli meso koje san bija kupit u Trilj i u s p u t izist abice. Koja je to lipa relacija: Trilj (abice) - Pisak (gavuni). I sad se, za pokoru, drndan u ferati. Koliko trese, straj me da u ispast iz posteje. I da me ne toka do u Zagreb, moga san se jo koji dan u Pisak kupat. Gutat boga svo-

ga. Sad je tamo lipo: Njemac nima, ala se bilidu, more se modri, gavuni lovidu, a jematva je! A i Zagreb je lip u jesen. Ko more platit zagrebaku je sen! ETVRTAK, 25. rujna Trideset godin dolazin u Zagreb u isti otel. I tek san do a, jo u knjigu gostiju nije upisalo, jo mi je bora u ruci, a zovu me na telefon u kabinu 1. a je sad? Ko je sad? Javja mi se Ive Bego, bivi igra "Ajduka". -A a je, Ivanko, a se dogodilo? - Nita! uja san da ste u Zagreb, i red je da se mi Spli ani jedan drugome javimo. Drag je meni Ivanko, dobar je Ivanko, ali kad je pri do zna da san doa? Jo juer je dozna da u do, pa ve po drugi p u t zove. Lipo bi bilo na se s Ivankon, zavrtit se po Zagrebu, ut njegove komentare, ali a mogu kad me posal eka! Ve zovu iz televizije. Evo, omar tren, samo neka kafu popijen. Jopet telefon. Ni kafu u miru popit ne mo. Zove me jedna redakcija da jin opien jedan moj dan u Zagrebu; desetak kartic, dvi njijove novinske stranice. Poeja san se smijat. Smino mi je. J e d a n moj zagreba ki dan? A a u pisat? Sian se kad san u skulu ia da nan je profeurica rvaskoga dala taku temu za zadau: "Moj dan". J e d a n mali koji je sidija s menon u klupu lipo je napisa. "Ujutro kad se probudin, ja najpri operen sapunon ruke i oi. Onda popijen kafu." Sta je i tura me: - Kai dvi reenice! - Onda popije bilu kafu i udrobi bikotin. - Nije nego staroga kruva! Pii: - Onda udrobin staroga kruva. I onda se gren u zahod p... Puno lipo tema, ali aj mi je, niman vrimena, drugi put kad dojden u Zagreb... Kafa mi se oladila. Pa opet telefon. Opet zovu.

Jo nisan u sobu uliza a etvrti, peti put me zovu. a je ovo jutros, jesan li ja biznismen, amerikanski me nader, oli poteni mirni penjunat? Neugodno mi je, izvinjavan se recepcionerima. - Nita, nita, gospon, kad vi doete, bar se malo razgibamo. Izvolite, kabina 2. Popizdili telefoni. Svak zove. Prijateji i prijatejice. Ni an ka pri ute iz otela. Od sada dolazin u Zagreb strogo inkonjito! Svega su me samlili. Izgubi san svoj stil, svoj ritam i vota. U tri bota gren na obid, misto da san ve u posteju. U TV studio gleda san prvu, drugu, treu epizodu Veloga Mista. Ja gren u kino botu na godinu, televiziju nisan cilo lito otvorija. A sad me toka gledat epizodu za epizodon. Posli druge epizode nita ne vidin, nita ne razumin. Totalno sam dekoncentriran. Niman pacjence sidit, niman voje gle dat. Sve mi se blii prid oiman! I tako sutra, i prikosutra, i naksutra... A ja san i tako napo orav, oslipit u... Jutros je bilo malo magle i kiica roskala, ali sad se razvedrilo, dan je lip, tekati su vanka, svit sidi. Na tri-etiri mista vidin no ve tekate koji pri ni bilo. U etiri bota san izaa iz restorana i sad je kasno po le. Ne mogu ni tit u posteji, oi me bolidu. Jedino se obrijat, okupat i etat malo po Zrinjevcu. Gren veerat u Gradski podrum, i to samo radi kono bara Nikole, najveega "ajdukovca" na svitu. Tija bi ga sluat kako pria i plae kako smo to izgubili niki dan u Maksimiru. Kad mu dojden, svaki minut tre za moj stol dodat mi ono ta je zaboravlja mi re, oli ta me jo ni pita, okolo ga gosti zovu, ali ji on ne uje i ne vidi. Ako in ta nosi, oladi mu se na gvaneri dok ji poslui. A Nikole nima, nije u slubu ove dane. Bit e bidan da tuguje, boluje... Kad njega nima, priskaen veeru. Tek reda radi naruin bocu vina. Pri deset uveer tren na feratu doekat "Marjan-ekspres". Doi e mi kolega i donit "Nedjeljnu Dalmaciju". Tren da ne zakasnin. Stiga san na vrime, ali vlak kasni sedandeset minuti.

Vrtin se oko tacije, gren do otela, a do sedandeset mi nuti eto me nazad na taciju. "Marjan-ekspres" jo nije doa. Sad kasni sto etrdeset minuti. Ajte k vragu vi i ferate! Jo su mi govorili da putujen s "Marjan-ekspreson", da je to najtoniji, najpouzdaniji voz. Prvi put ga ekan i kasni priko dvi ure. Karan se na informacije, kako more ferata kasnit dvi ure! A jo je lito, nima sniga. Da se nije dogodila degracja? Isto je jebeno putovat iz Splita u Zagreb. U avionu koji je jutros doletija gotovo sve je bilo rezervirano za strance. Grupe Spliani letile su za Jubjanu, a onda iz Jubjane feraton oli autobusima u Zagreb. Trevi san ji. Bogaju na JAT-a! A oni koji gredu feraton bogaju na Jugoslavenske e ljeznice. Dodijalo mi stat na taciju i ekat. Gren le. Ponoa je! Neu se vu po tacijan ka kufer. PETAK, 26. rujna Vanka je jo crna no. Ne znan koja je ura. Niman leroja. Ne mogu spavat. Polako se dien, u mraku kupin ro bu i, da enu ne probudin, gren se obu u banj. Isto me ula! - onambulo, di e? - Vanka! - Di e vanka a jo je no? - U materinu, ne mogu spavat! Gledan zidni leroj na recepciji. Pet manje pet minuti. I portir spava u fotelju. Bezduan san pa ga budin i pitan kad otvara restoran. Tek do uru vrimena. - Di se sad more popit kafu u Zagrebu? - Jedino na taciju! Jeben ti taciju! Jopet na taciju! A u pono san bija tamo. En ti take otele koji nimaju bar deurnu nonu aj nu kuinu, da ovik kafu more popit, panjulet zapalit! Mrak. No. Iznad "Esplanade" veliki, puni crveni misec. Nije ladno.

Restoracija na stanici krcata. Niman di sest, a da i seden, dok me poslui, pro e bar u r u vrimena. etiri mlada soldata jidu gula, mau to kruvon i piju krigle bire. Jo da mi je sad bit soldat! Od svega na svitu najvolija bi sad bit soldat. Jemat devetnajst-dvajst godin, sidit na taciju u pet uri ujutro, jist gula i pit biru! Je li a more bit lipe od tega na svitu? Momci moji, da mi se bilo s kojin od vas prominit! I meni nima lipe i drae slike nego kad vidin soldata oli mornara kad gre od nedije, kad jema izlaz, sa curon u otelsku sobu. Danas su recepcioneri pametni pa ji puaju. I kad ji vidin kako u otel ulizadu, omar se pitan: "Gospe moja lipa, koliko e ovi soldat do veeri hitac ispalit? I to oni bojovni, ne orak. I ona e veeras iza iz sobe crvena ka rak, dekvartana, umorna, ali sritna." Jo da mi je bit soldat bar est miseci pa jemat od nedije izlaz. Nego, kako u ja do do kafe? Stanen u prolaz kuine i ekan jednoga mladoga kamarjera! Turnen mu u epi bile bluze nito pinez. - A ta ste imali? - pita me. - Nita, kume, samo mi smista donesi kafu! Popija san je, na noge zapalija i spasija se. U pet i po ve u salonetu otela pien ove retke. A po gla vi mi samo tuu soldati. U sedan i po zoven taksi. Gren radit. Barba Jere - demanti a je sad? Malopri je bilo teplo i parilo mi je vedro. A sad sputa se magla, poimje bit ladno. ekan isprid otela taksi i dren. Moga san vazest bar demperi. I sad e bit jopet isto ka i juer. Gledat epizodu za epizodon dok ne oorin. Dok ne poblesavin. Uteka san u dva bota. Gren na obid. Ali jist ne mogu. Naguca televizijske trake. Poza podne jeman sastanak sa urednikom izdavake kue "Znanje". Donija san sa sobon prvi dil tek zavrenog

Velog mista i dajen mu da je protije, pa do dva-tri dana, ako jin bude odgovaralo, moremo potpisat ugovor o ta mpanju libra. Jopet nima spavanja. Gren do Trga i na tekatu isprid "Dubrovnika" izdaleka ugledan veliku, lipu, kardinalsku glavu barba Jere ogelja, najstarijega rvaskoga novinara, moga Uiteja. Ka sad se sian, kad san prvi dan doa u staru "Slobodnu", a on me naotrija lapi, da mi note i posla me na prvi zadatak. Samo je reka: "Sritno, sinko!" Sve unaprid znam a e mi re. Izasovat e me ta u novine duperan porke rii. Nikako mi to ne more oprostit. Odre e me se. Barba Jeri je osandeset i druga godina, i on je za me demanti teze o kratkome novinarskome viku. Poimju padat prve kapje kie. Nisan se ni uvatija otela a ve pada ka iz kabla. Okisa san ka pivac. Nikad mi se jo nije dogodilo da je padala kia a da ja nisan okisa. Nikad nisan jema ni lumbrelu ni inceradu. SUBOTA, 27. rujna U pet uri ujutro opet san na taciju. Na isti nain ka i juer dolazin do kafe. Trevijen prvoga Splianina koji je uranija na feratu uva lit "Marjan-ekspres". Mislija je da i ja putujen. Posla san k vragu njega i Split, najidija san se da su mi deboto dole suze na oi. Vie me telefoni ne zovu. Dogovorija san se sa recepcijon: ko zove da zove - nima me! Vanka je! U osan uri opet u TV studio gledat nove kilometarske trake. Obavezna viita Izdra san do po bota i uteka. Moran svratit u Kazali nu kafanu vidit jor Ivu Mihovilovia. Ako ga ne vidin, pari mi se da i nisan bija u Zagreb. Drago mi ga je na uvik istoga i na isto misto. Ka spo menik.

Obea je do u Split na praslavu 500. broja "Nedjeljne Dalmacije". A zanji put je bija u Split pri pedeset i est godin! Najavija san mu doek sa muikon od pompjeri, ali sve me straj da se ne pridomisli. U bot i po jeman sastanak s izdavaen. ovik je noas proita libar i zove me na potpis ugovora. Jema bit da jin se svidija. Ka da san ve pisa romane. Kunen se da mi je ovo prvi i zanji. Nisan maratonac. Brzo izduin. akula san s judima i nita nisan tija popit, njanci jedan jedini bierin, i sva sria da nisan jer je malo, malo falilo da nisan potpisa ugo vor i za drugu knjigu. Obea san: ako mi se bude dalo, vidit u, promislit u, a bogami mi se ne da, tuf san. Kasno san obidva i jopet nisan lega. Gleda san utakmi cu Jugoslavija-Danska. Bidan na balun, bidna repreze ntacija! Od 13 igrai koliko i je nastupilo, njanci jedan ne bi moga igrat u onega "Ajduka" od pri etiri godine. Metar File Dok san jo minut-dva osta uz televizor komentirat uta kmicu, vidija san najvee udo na svitu. Gleda san i nisan virova. Na malome ekranu stari Vajali tampadur, metar, meter, dika tampadurskoga plemena, sa svin pripadajuin vrlinan, na File Rei-Kulinko, moj prijatej, drug! Koliko smo noi proveli u tampariji kad je mene tokalo bit de urni novinar! A onda se tampadurima koji su radili u olovo davalo po litru mlika da proistidu plua, riva i kulinja. Koliko je bilo smija oko tega mlika! A ko ga se ikad okusija? in bismo vidili mliko, omar smo trkali u bufet feratjeri okripit se vinon oli suzon rakije. Koliko je bilo tu suz, Go spe moja! I sad moj metar, lipi meter File, reklamira kiselu vodu. Ma di su njega nali? Mogli su komodno onda i mene.

On neka reklamira vodu, ja mliko. Oli obratno. Veera u Gradski podrum. Opet nima Nikole. Kad "Ajduk" izgubi kontra "Dinama", on jema cilu nediju potedu. NEDIJA, 28. rujna Danas me tokalo gledat nove epizode. Ne mogu vie. Gren veeras doma odmorit se koji dan, pa u se vratit na nastavak serije. J e m a n nike svoje obaveze doli. Nisan sobon donija makinjetu. I robu moran vazest, postole, pa u ostat koliko bude tribalo. I desetak, petnajst dan. Di neu do? Drago je meni u Zagreb! Gutan ja u Za greb! a meni fali u Zagreb? Karta mi je u ep, u devet i pet putujen. Najtee mi je od pet do devet dok ekan feratu. Minuti stanu, vere se na leroj u zalipidu. Vrtin se po Zagrebu. Lipo su uredili Cvjetni trg sa librerijan i antikvarnican na bancima pod naranastin tendan. atori. Pokrivena mala pozornica na kojoj nastupaju glu mci. tekati okolo. Pusta mladost! A na Trgu Republike na zidu palaca svitlea slova, emi tiraju visti, informacije o koncertiman i priredban, spo rtske rezultate, prognozu vrimena. U sedan uri uveer sa boron kraj sebe sidin u holu ho tela spreman za partencu. Ulazidu dvi mlade vitke cure u demperima i rebatinkan. Plaivo poviridu. Jo plaivije ulazidu i sedu u konate poltrone, jedna s jedne, druga mi s druge strane. inin fintu da ji ne vidin, a one umiru od straja da ji ne potiradu kamarjeri. - ta emo in re kad dou? Oe, potirat e nas! Ja pien. Zima in je, smrzle su se vanka! - A ovo mora bit fini, skupi otel. - Ajme, vidija nas je i oni ovik u uniformu, sad e nas izbacit.

- A oklen ste vi, cure? - pitan ji. - Iz Splita, jor - odgovaraju u jedan glas. - Onda se nita ne bojte, nikor vas nee potirat. Veeru edu van donit! Ne znadu me. Mislili su da san koji furet. Vidili su mi i enu, a i ona in pari strankinja! Malo su me uvridile, ali san proguca. A sad kad me boje pogledadu, sad na nikoga in sliin. Sram ih je re da ne faliju pa da se ne uvridin. Odveja san ji u restoran ali nee nita. eka ji u osan veera u "Splendida". Odveja s a n ji u bar za ank i uzele su samo gusti sok. Nita drugo. One su sportaice. Ne piju, ne puidu. Atletiarke ASK-a. Jubica i Nevenka, jedna iz Mua, druga iz Kamenskoga. Jedna tre 800, 1.500 i 3.000 met ri, druga je desetobojac, naime rtvuje se za klub i n a s t u p a u sve discipline. Dole sa sela, nikoga ne poznaju u gradu. I brat jedne, ne znan vie koje, ka pametan momak, odveja ji u ASK-a da ne gredu po kafanan, po diskaima. I sad su dil naega grada, nae sportske prestavnice. Gutan ji sluat. Jedna radi i gre u veernju kolu. I daktilografiju ui. I druga ui. Prole su uz otel i radoznalo su samo malo "irile". Smi ju se, drago in je da smo se upoznali. U osan uri su odleprale. Zaprintale. Ferata mi gre u devet i pet. Uvik zakasni, uvik je ekan i puno mi se puti dogodilo da ona koja gre malo pri deset parti pri od ove. Ali sad, bogami, nije. Jeman srie. Eno je na prvon peronu. eka me. Ulazin. Kondukter me vraa. Jeman kartu za drugu feratu, za onu u devet i pedeset. En ti sve perone! a ja znan feratjerske brojke i rii! Njima je sve na nulu, meni je pisalo 9.50, ali ja san mislija da se ona zanja nula ne rauna. U nji je nul nul. I ta ferata od devet i pedeset jo nije formirana. Prvi put je nima! Dola je nika na drugome peronu. Budimpeta-Split. Miljardu svita ali ne vidin njanci jednoga feratjera!

U devet i po ova ferata gre, uputila se. Di se uputila, za Majku Boju?... Tren za njon! Ko e je fermat! Svit se kupi. Blii se u r a partence, a ferate nima. Karan se sa feratjerima. Koja je naa? Okle e do? Nima je, nito je zapelo. Ne zna njanci prometnik. To se tako dogodi koji put. Priko razglasa daju informacije za sve ferate, dolaske i odlaske, samo za ovu ni rii. Ispraznija se peron. Nidir njanci jednoga vaguna. A moje ferate nima. Uvik je ekan, cili ivot. Nervoast san, etan uz drugi peron. Jeben ti sve pero ne na svitu! Koja gruba ri: Peron! Ma ko je je izventa? Zato PERON? Nito mi smrdi ka tala. ta je sad ovo? U kaetan spa vaju veliki prajci. Putnici su poeli jopet prajce vozit po feratan. Do Splita nismo zakasnili nego samo uru i po; manje od sto minuti. U Predgrae kondukter me pita: - Ili se vi ne mislite iskrcat? - Kako iskrcat, zato iskrcat? - J e r smo stigli! - Oli ne gre na pravu taciju? - Ne ide! - Okad? - Od danas! Koje san ja srie! En ti boga, van i feratan! A taksija nima. Taksisti jo ne znaju da je tacija jopet pribaena u Predgrae. Zakleja san se: drugi put u Zagreb gren samo avionon, makar bila magla pa avion est uri kruija iznad Zagreb. tufalo me vucarat se po tacijan i peronima ka da san izgubjeni kufer.

LIPA, TUNA DALMATINSKA J E S E N

SRIDA, 1. listopada Jutros mi telefonira prijatej i pridlae mi veliku ideju: etnju oko Marjana. Malo san se sprenuja. Oko Marjana? Da to nije puno? - Ne moramo ba uinit cili ir. Ali bar do Instituta, pet-est kilometri. - Bi ja, ali ne mogu, jeman radit! - Zdravije ti je etat, etat triba u nae godine! - Bi ja, s najvein guton, ali kako u kad jeman radit! - Lipo je vrime. Radit e kad b u d u kie, juga, kad ne bude moga iz kue iza. Nekan se. - Ajde, a se misli? - pritiska on. - iat emo friku arju, razgibat se malo. Vazmi i mudantine, moremo se us put i okupat. I za oi ti je najzdravije gledat u zeleno, a e orit! Pritisla i ena. - Ajde, ajde, jema prav ovik! Nali smo se u "Belvija", popili kafu i udrili priko Veloga varoa, pa uz Plinarsku, pa prema Luici. Svaki as zastajen, osvren se. - a gleda? - pita on. - A eto, nita! Gremo naprid. Uvatili smo lipi korak. Jopet stanen. Gledan, ekan. - a ti je, a gleda? - Gledan oe li vie pro koji jebeni taksi! - Nemoj bit taki, samo bar do Bena! Bit e ponosan n a se! Kad je tako, ubrzan korak. - ta si zaprinta? - vie za menon.

- Da ta pri dojden, glupo mi je gubit vrime u odanju. Proleti u tonobilu jedan poznati n a n likar. Samo n a n mane rukon. - Koja mona, kreten od ovika! - Zato? - udi se prijatej. - A a nije sta! - J e r je pametan, jer nan eli dobra... Okupali smo se, plivali malo. U ciloj uvali Bene samo tri kupaa: dva momka i jedna ena. A dan lip, more teplo. udan je na svit, ferma se kupat kad je najlipe. Nastavili smo pjeait do Intituta. I kako ni jedan ta ksi nije proa, kako se ni jedan tonobil nije ferma, podvig je ostvaren. I nita me noge ne bolidu. Ka ti san. A mislija san da san zaboravlja odit. Napadamo nesriknji lini svit koji sad gnjije po kafanan i bufetima, puu, lou, a mi se lipo kupamo, etamo, i amo friku arju. Ba je lipo! Svaki dan emo ovako. Bit emo zdraviji. Bar emo deset godin produit ivot. Kako san se uga, tija san da nastavimo etnju od Intituta do grada! - Amo ako si ovik! - Bi ja, ali ve je 11 i po. Evo i autobus! Sad emo lipo u grad popit po bierin. Proslavit podvig. Miritamo. Zasluili smo. A sutra emo uinit cili ir. Polako. Triba vatat formu. Ne smimo naglit. U autobus samo nas dva. Brojija san: proli smo osan tacija i nikor se nije ukrca. Prvi putnici ekali su isprid Socijalnoga. Podvig smo proslavili u novu piceriju "Galija" na kantun Matoieve. ETVRTAK, 2. listopada Nikor mi kuca na vrata. Bit e mi ovo poer donija penziju, promislin i otvaran vrata, a ono moj prijatej sa mudantinan i ugamanon od punje. - Ajde, oemo li? a jo nisi gotov?

- I ti ozbiljno misli da jopet gremo oko Marjana? - Dogovorili smo se, ri si da! - Nisan ba od voje. A dosta mi je podviga! I vrime je nikako mutno, oblano. Odvuka me nikako do "Jeinca". Okupali smo se. Nidir nikoga. Samo pod brigon dva jubavnika iadu se u tonobilu. Krejano smo se makli da jin ne smetamo. Uveer sidin u "Belvija" i sluan oteljersku jadikovku. Bidni oni, skroz su najebali! Sa velikin grupan fureti gostiju sklopili su ve ugovore po kojima in daju obrok - obid oli veeru - za deset ijad dinari. Za deset ijad kompletan meni. Juva, meso, varivo, slako, voe. I posli ovi poskupjenja, a e jin sad dat za deset ijad? Ja in nudin da i s menon potpiu ugovor za petnajst ijad dinari po obroku! Ni ut! Dvadeset ijad? Nisu ludi! S ovakvin divjanjen cina oteljerstvu je onemoguen rad. Oni su ve ugovore sa stranin agencijan uinili, a ko zna kolike e bit cine dogodine u lito? Mislija san da edu sa devalvacijon najvie dobit ba oni, oteljeri. Needu znat a edu sa pustin dolorin i markan. A sad i oni plau; nikad gore. Kome devize? Njemac se iskrca na spliski aerodrom. Tonobil ga pre baci u gradsku luku. Dakle, prve devize koje je ostavija pripadadu vlasniku tonobila koji je Njemca vozija! Njemac se ukrca na brod. Plati kartu do Fara. Dakle, te devize pripadadu brodovlasniku. Njemac dojde u otoki otel. Izi nicel. Popije bocu bire oli vina. Te devize pripadadu proizvoau mesa i pia. Njemac gre u sobu. Lee u posteju.

Devize od spavanja pripadaju proizvoau namjetaja! Eventualno i graevinarima koji su otel sagradili. Njemac se digne i gre sa barkarijolon na nudistiku plau. Dil deviza pripada barkarijolu. Uveer slua na teraci muiku. Dil deviza muikantima koji sviraju. Oteljerima e tako ostat samo gubici, koje e trpit zbog ti godinu dan ranije potpisani ugovori. Ostaje in jedino otkazat sve ugovore. Ne primat vie nja nci jednoga furetoga. I ekat novu devalvaciju, a dotad radit samo sa domain gostima. Propala me jedna lipa zabava. Puste godine se ve u "Belvija" deboto svaku veer karan kako jin ne vridi ku ina! Sad su nali novog efa kuine, majstora svoga zanata, i kuina in je omar propivala. Ali meni je karanje propalo i sve me straj da u posli trideset godina staa morat minjat lokal. PETAK, 3. listopada U Pisku san za stolon, u dvoru pod odrinon. Povrj glave mi visi veliki, jo nezreli crvenkasto-zeleni grozd. J e d n a brekulja mi zunzi oko glave i smeta mi. Moja gospodarica, udovica Vera, sprema mi u kuini obid i uka tean i pjatima. Brzo e podne. Od sino se nisan okusija, samo san suzu crne kafe popija, a nisan gladan. Jo san mokar. Kupa san se. Tri san puta od jutra bija u more. Sam na bilome finome alu isprid kue. A isto modro more tek treperi, dre, jeuri se od dragosti i milinja, ka da guta pod milovanjen blagoga levanta. Nebo je vedro. Nidir ni najtanjeg oblaka. Lipo je, puno je lipo, ali utin jesen, koja se uvik ova ko, polako, tajanstveno libi i ulja, obmanjuje svojin ra skoima, vonjima i kolurima, a onda u botu, izneda pada jon maska, sklizne sjajna vetalja i uz grome i kiu i jauke vitra ukae se gola, nevojna, tuna nakaza.

Ve se trei dan odmaran. Nita ne radin. Totalni od mor. Od prikjuer, od one etnje oko Marjana, nisan seja za makinju. Tija san gutat, a ne mogu, ne znan... Sve oko mene li po, samo san ja nikako teak, trom, tuf, bezvojan. utin jesen, straj me... A ne znan ega se bojin. Niman ta init, dosadno mi je, od svita biin i stoga pien ove glupave retke. Bez uta i guta! Vanka forme J e m a bit da san ja litnji pisac. J e r vie nego u cilu go dinu napravin posla u ona dva litnja miseca kad sve ee, kad se cvrak raspiva, a ja seden za makinjetu pa cipan ka da san ga izazva na takmienje, ko e vie izdrat. I on umukne, crkne, pukne, a jo moja makinjeta piva. Sad je jesen, s nje mi slova otpadaju i tuen po golin ican. Lito je ludo, puteno, puno morbini. Sve se smeka, opu sti, raskalai, razgolaca. Grabi se ivot s obe ruke. I godi. Liti se sve skida sa sebe i bacije: i roba, i brige, i problemi. Liti se bar kadikad i sidi penjunat prometne u mangupa pa skokne u avanture do Fara, Dubrovnika. Ona to uti, osjea, zna i ronja: - A a je, mangupe, pomamija si se! A sad kad me vidi ovakoga diperanoga, obienoga, nervoastoga, prizlovojna, zajebaje: - A a je, izduija mangup? - Pa kako izduija! Totalno! Sad i njon inin milo, aj jon je i tira me na vija. - Ajde, skokni dikod, otputuj dva-tri dana, zabavi se, odmori. - Neu, ne mogu! Nisan u formi, jesen je. Palamide Danima san zna sa ribarima za jatima tunji i palamidi lutat, jer veliki je to gut i veliki spektakl jata tunji oli pa lamidi zajebat, mrion okruit i istizat.

A mene sad ni ti veliki spektakl ne zanima. Jebe me se za njijove palamide! Vraadu se motorini i nosidu vijest: uteklo ogromno ja to, veliki je korenat u moru. I ti as zaelija san fetu palamide na gradele. Poslin obida prilegnen i probudi me vika ispod ponistre. a je? Uvatili su palamide. Vagun ribe. Pribacin se auton bre u Mimice i ba uz mulet pristaju koe "Nemirna" i "Artina". Tredu svi Mimiani; iz okolni porti plovidu jata moto rini, iz okolni misti spuadu se kolone tonobili. Cila ku verta pokrivena visokon gomilon ribe. Ijade palamidi. Svit nosi, grabi kupuje. Dvanaest ijad kil! Ribari, sritni zbog bogate ulovine, iroke su ruke. Pribaciju na balancu, zaokruuju. Riba priko dva kila dvajest ijad. Ajde k vragu, nosi! Uspeja san se na parapet, drin se rukon za lancanu i vien: - Daj mi jednu manju, najvie dva kila! Mladi ribar izabere najveu. Jema u nju bar eter kila! - Na ti, nosi! Ne miri, nee pineze. - Ti pie. Nosi! Demejana, a ne litra U gospodarice mi nima biloga vina. A ono a san donija, ve san popija. Ni u seosku butigu nima vina. Ni u mimiku butigu vina nima. Sitin se konobe Media-Bana. Uvik je jema vino ka grom. Najden se isprid kue. - Ivane daj brzo litru! - ta e ti litra? - udi se Ivan, koji me poznaje iz mladi dan. - ta e mi vie, ostavija san se! Da mi je cilu demejanu! Ne da litru, nego demejanu.

Spomenem li mu pineze, dat e mi jo pest. Svratin na prut, pa na sir iz uja. Altroke glad i mierija! Gotovo da nima kue u ovome kraju koja nije uplatila dva i po miljuna dinari za uvest telefon. Koga god trevin, svi nosu palamide. I po dvi, po tri. Prid veer se vraan malo poprucan u Pisak, nosin u jednu ruku palamidu, u drugu demejanu, a u dvoru ve oganj gori. Pee se palamida. ena mi je ve kupila jednu malu od dva kila. Ribari su je okolo po selima raznosili. No se sputa, a svud vatre goridu i iri se miris ribe na gradele. I svi deru, i svi govoru kako je palamida teka, i kako se uveer ne smije jist. A ja govorin: Je, samo je triba dobro, dobro zalit. SUBOTA, 4. listopada Posli dugo vrsto san zaspa. I to u jednome tiru, bez pirul za spavanje. utin se lagan ka ti. U osan uri ve se kupan. U devet marendajen mariniranu palamidu i pijen bilo ladno vino. Ne utin vie jesen. Nije me straj od jeseni! Nije me niti straj po u Zagreb. I ostat gori bar petnajst dan. Veliko otkrie Bravo, sad san se tek sitija! Jo lipe, jo drage, jo pame tne nae drave! I neka mi jo ko dojde re da dravu triba ukinut! Niki dan, kad san ono skoknija do Zagreba, gren ja uinit biljete za feratu doli na alteru agencije "Dalmacijaturist". Pitan dvi putne karte: za se i za enu. Dajen curi na blagajni dvi od pedeset ijad, a ona mi vazimje samo jednu i govori: - I ovo van je puno! - Kako puno, a karta je blizu trideset ijad? - Ali vi ste penzioner! - pripoznala me cura. - Jesan, pa ta onda?

- Jemate pedeset posto popusta! Nu ti onega boga, a okad to? - A oduvik, bome! - Pa mi to tek sad govorite? Mala misli da se ja alin, ne viruje da to ja nisan zna. A kako u znat? Oli me to ikad ikor reka? Okad san u penjunu, bija san bar deset puta u Zagreb i uvik san platija cilu kartu. Ne gre maloj u glavu da ja to ne znan. Misli svit da ja sve znan, a ja, bogami, ne znan nita pod kapon nebeskon! I ini mi biljet prve klae do Zagreba - njanci petnajst ijad. Dobro je! Ka bog! - A sad mi dajte kartu za enu! - I dajen maloj trideset ijad. - Ma ta van je? - udi se mala. - Je li van ona ena? - A eto je! I to puni trideset godin! - uzdanuja san du boko. - I ona jema pravo na pedeset posto popusta! - Ma a ona, zato ona? Ona nije u penjunu. Ona ne radi - gotovo mi je bilo krivo. - Ka ena penzionera jema prav na popust. Promisli ti a je ona s menon doekala, da deboto mukte putuje! Za petnajst ijad prva klasa do Zagreba! Po kila teletine. Onda se isplati putovat u Zagreb. Putuje li samo dva puta na nediju, upara si cili kil teleeg fileta. Petnajst ijad karta do Zagreba?! I dojden u Zagreb u otel, popijen bierin i platin e trnajst ijad! Ludoga li svita, muko Isukrstova! Sad u se dat na velike vijae. Uvik u bit po feratan. Smrdit u ka kondukter. NEDIJA, 5. listopada Oblano je, pari da e kia. Posli etiri dana plandova nja jopet me toka radit. Refavat izgubjeno vrime!

A jesen utin u kosti. Lipu, tunu dalmatinsku jesen. PONEDIJAK, 6. listopada Sino san skoro do ponoa eta, ita u posteju do bota, udunija sviu i zaspa. Budin se, kuvan u kuinu kafu, zapalin panjulet i gren se u banj okupat. Tek a san otvorija vodu, a ona buba akon o zid. a je sad? Jopet buba! Ugala je i letriku. Ulizen jon u sobu! - onanbulo nesriknji, a ini? - Kako a inin? Kupan se! - Kad e vie po le?! - Ma a le!? Naspava san se! - A vidi koja je ura! - kaije mi na leroj. Tek su tri bota! - Ne more bit, to ti je ferma leroj! Zoven potu. Je, tri ure i pet minuti. Nu ti boga, a ko bi reka, an? Daje mi tavor. - Pa sad, u tri bota, ti meni tavor daje? - Vazmi, odmar e zaspat! - Ti si skroz luda, daje mi pirulu za spavanje ujutro misto uveer. - Nije jutro, neg je no! - uzdie ona. - Nije no, nego je jutro! - Ja jo zaspala nisan! - A ja san se naspava! U tri bota ujutro ja se moran karat i vodit ovi ludi, sa blasni dijalog. Znan, in pomen tu po makinjeti, ona e zaspat. To jon je "muzika di notte"! Kuvan drugu kafu. Otvaran ponistru. Vanka je jo mrak. Ne vidin zvizde. Mora da je oblano. Domalo oglasi se prvi grdelin. Ovo je na Marjananin. Za njin javidu se drugi tii.

Pa domalo zvona. Proradija je Radijo-Zagreb. Govori nito o filmu. Na dananji dan 1929. jema bit prikazan prvi zvuni film. I to je bilo "gigantsko otkrie". Koji je ono prvi zvuni film bija u Splitu prikazan? Koliko se sian, prvi zvuni film san gleda u tek otvo renom kinu "Sirius". Je li ono bija Carev glasnik s Ivanom Mouhinin? Nisan siguran! Svie, grad se budi. Kako mu je udan um! Interesantno kako se ovik minja... Ranije san volija mrak, no... eka san zoru za po le! Sad volin jutra, svitanja...

DESET MINUTI NA PROKURATIVE

PETAK, 10. listopada Jesen. Kia. Do obida radin, malo prilegnen pa izajden vanka. Gle dan na leroj Sv. Frane: tri i po! Rano san izaa. a u init do ponoa? Ulizan u kafanu "Belvi". Galama. Zauzeta samo tri-etiri stola, ali momci za njima viu. Da je sve puno pa da svi viu, moglo bi se izdrat jer onda se svi razgovori i vika spoju u jedan uur. Penjen se u restoran. A gori sve puno. Obidvaje velika grupa domai izletnika-penjunati. J e d a n se diga, seja za pjano i svi pivadu Za svaku dobru re. Seden na tekat "Slavice", na drugu stranu Prokurativi. Konobarica, u majicu kratki rukavi, zove me u n u t r a u kafanu. Vanka je zima. - Neka je, donesite mi vanka kafu. Vanka sidi samo jedan momi - esnajst-sedamnajst godin. Pije koka-kolu i pui. Pijuckan kafu, a on pljucne, trcne kroz zube. Dobro se, bogami, more dobacit! Sedi eter stola daje od mene, a dobacije se sve do moga postola. trcne kroz zube ka iz pumpe jo botu. Ovi put jo daje. Nakajen se. Fini niki momak. Sad pjuca ispod sebe. Popuija je panjulet i frnjokulon ga itne deset metri. Na stolu su mu dva stripa, a ita niki libar. in je bacija iku, vadi " M a r l b o r o " , i to tvrdu kuti ju, amerikansko pakovanje, i omar zapali. Kad povue dim, nadimju mu se obrazi ka da pue u trumbetu.

I pjuca, trca oko sebe ka funtana. Pripomitan se na gornji tekat, a dolazidu tri diteta, tri uenika, nisu ba prvaii, ali more bit da gredu u drugi, trei razred puke. Dva nosidu oale. J e m a d u i torbice. Seli su sa katulon keksi i grickadu. Prolazidu i druga jata uenika. A a je, oli je jopet proradila puka skula is pod Prokurativi? I ja san u nju ia pri pedesetak godin. A nije, nije, dica gredu u kino. Pribacin se na drugu stranu; na tekat od "Belvija", Zauzet samo jedan stol, a za njin se slako jubidu mo mak i cura. Poljubac in traje eter-pet minuti. Kako se ne uguidu! Ona se zakarpunila, digla i sela mu na kolina. A a jon vridi kad jema rebatinke. Koliko bi jon sad bila praktinija kotula? Dolazi kamarjer, tira ji i vie da ta mu od tekata inidu kain. Pusti mladost, meni ne smeta, prikorin konobara. Gle dan na leroj: eter manje dvadeset. U deset minuti tot, na Prokurative, gleda san cili jedan film... Bidan penjunat Bidan, bidan penjunat! Svata se bidnome penjunatu more dogodit. Evo meni, na primjer. Nisan ve puste misece bija do moga poduzea, do mo je redakcije, i misto da zoven da dojdu po rukopis, odluin in ga ja lino tamo odnit. Ou vidit moje stare drugove, proakulat malo, ut novitadi (oni su na izvoru dogaaja), a onda ujen da su se razvili, digli jo jedan pod. I dojden tamo. Nosin jin rukopise. Zaustavija me na porti straar, uvar, portir, a li je, ne znan. - Di ete vi? - Gori bome. - Gren ja naprid! - Ne moe! - Kako ne more?

- A ne moe, tako! Vae ime? Reen mu. - Di idete, kod koga!? - Kod drugova, kod svi! - Ne moe tako! Kome da vas najavin? - Svima, svima reci! Jedva jedvice me je pustija. I dok se ja doli jidin i karan sa portiron i dokazujen mu da je ovo moja kua, u koju san ja radija puno prije nego se on rodija, oni gori, kurbini sinovi, pucadu od smija. I dok se ja karan na porti, prolazi, tre niki mladi novi svit. Koji su sad ovo? Novinari! Deboto nikoga ne poznajen. Sve nika dica. I svi moredu pro, samo mene ne pua. Zaludu me diretur oe smirit i kupuje me s konjakon. Ne, ne, vie ne dolazin! Zbogon jin, drugovi! Ni komejunu nije lako Trevin na pjaci prijateja. Nervoast je, uzbuen, ispa en... Evo, ovi as dolazi iz Socijalnoga, bija je produit bo lovanje; jema je teku operaciju, jedva se izvuka i sad ve nikoliko miseci ne radi. Nee vie produivat bolovanje, voli i radit nego odit na Socijalno, na komejun. Zgadilo mu se. Pria da je bilo strano. Komejun radi od tri do pet. Skupilo ji se puno, najmanje osandesetak bolesnika. Meu njima ak i jedna vora. I tot, prid komejunon za bolovanje, bazdilo je po alko holu ka u najcrnjoj krmetini. Bilo je i polupijani koji su betimali, vikali i dogovarali se kako e se posli pregleda na na pazaru, po krman i bufetima okolo. Niki su otvoreno pritili komejunu. Jedan je vika: "Ne da li mi bolovanje, noinon u ga proparati" Po osan ji pozove u predsoblje, a onda po trojica ulaze prid komejun.

Bidni likari, a i nji sve toka! Sitija san se one male dotoree iz Fara koja "bolesniku" nije tila produit bolovanje pa je sama svrila u bolnicu. Pisa san o tome ali ne znan kako je svrilo. Znan samo da je ona dugo bolovala. Oemo li dovest milicionere da inidu red i uvadu likare? A ko najzad zna? More bit da ekaonica bazdi alkoho lom jer je bolesnika straj od likari pa vatadu kura? I me ne je straj po u likara.

FERATE, OTELI, OCEANI

KRAJEM LISTOPADA Danima ve nisan nita zapisa. Nisan jema vrimena. Ni an jema kad jer san proivija jedan burni tjedan, premda je puvalo jugo i padala kia. Zaista, moglo bi se re da je to bija jedan od ne ba burni, nego mokri tjedan. U prizadnju subotu, ako bota, dolazin doma na obid, a vrata otvorena, u n u t r a pusti svit. Skupili se svi susidi, cila kua. Muvadu se po predsoblju, ulazidu i izlazidu iz banja, gredu u kuinu, u njezinu - asti boga i u moju sobu. A nju ne vidin. Pripa san se: "A da jon se nije ta dogodilo?" Da je nije kolpalo? Kad je cila kua dola, onda mora da se nito strano dogodilo? - A di je? - uspija san proapjat? - Evo me! - izlazi ona iz banja s velikin ugamanon natopjenin vodon. Sva mokra. Tek sad vidin svuda puste lavamane, kante, tee, bronzine, matile. I sve ugamane i krpe koje jemamo u kui vodon natopjene i po tleju raz bacane. I cili je pod mokar. J a s n o mi je ta se dogodilo. Poplava. A ne volin poplavu najskoli u svojoj kui. Lake mije kad se izlije cila Sava i Morava, nego kad mi banj poplavi. Ona zna ti moj beteg pa me tii. - Nita nije strano! Sad je sve u redu. Sva sria da nisi doa pri kvarat od ure. Za nju je to velika sria da mene nije bilo za vrime po plave, jer ja bi se bija pripa, uzbudija, najidija, zabetima, uteka vanka i eka da mi javidu ka bude sve gotovo. - Kako se to dogodilo?

- Bome lipo! Pukla je cijev koja spaja makinju za pranje robe sa pinom na banju. - Zato nisi zatvorila sigurnosni ventil? - Nisan mogla jer su ga radnici, kad su proli put radi li, zacimentali. Sto san ti puti rekla da zove PIS! - Eto, sad san ja kriv? - Nisi ti, nego PIS! Ma di je naa one svoje metre? Kad ti u kuu dojdu a popravit, vie uinu ete nego koristi! Inoma, prsla je cijev i voda je tekla. Plavila. Zvala je PIS. Rekli su jon da zove Vodovod. Zvala je Vodovod. Rekli su jon da zove deurnoga. Brzo je doa ali voda je jo bre tekla. Ektolitri vode. Ci la je kua skoila sa bronzinima, matilima, lavamanima, kupila je i sekavala vodu dok nije doa deurni radnik i zatvorija vodu. I sad je sve u redu. Samo sad obida nima. Fala bogu, pofrigat emo jaja. Izili smo i gren se napit. - Daj vode da razvodnin vina. - A ko e dat vode? Nu ti boga, sve je plivalo u vodi a sad ni mul vode nima! Gren u susida vazest pot vode. Ni on nima vode. Kako e jemat kad je zbog mene voda iskjuena ciloj kui? - A kad e do voda? - pitan enu. Danas je subota, reka je ovik da edu do u ponedijak popravit. I sad cila kua od subote do ponediljka nee jemat vode. Meni je najlake, ali kako edu oni? Kako edu kuvat, prat se, u kondut odit? - Zato ti radnik nije smista popravija? - Reka je da je ve proa bot a on ive na Klis. Nije jema vrimena. Zva san na telefon jednoga vodoinstalatera, metra, o vik je doletija i za pet minuti voda je protekla.

I kako to da privatni metar to more i zna napravit, a deurna sluba ne zna? Po njoj mogla je ne cila kua nego cila ulica, cili kvart, cili grad ostat tri dana bez vode. Uvik isto esto me judi pitaju kako to da ja uvik na svakome vijau, makar i do Braa, nito doivin, nito mi se dogodi, trevin koje ejade o kome se more pisat, a oni putuju pa nikad nita. I pitaju me: je li ja bar malo nadountan, izmislin oli napuen? Ne viruju mi da nikad nita ne izventan. A ta u izventat, kako? A najzad, ta se to meni posebno dogaa? Nita. Nikad nita. Sve je uvik isto. Obino. Banalno. I dosadno ve. Evo me opet u spavaa kola za Zagreb. Lein na donju posteju, tijen novinu, ne pijen, ne puin. Vi ete, tioci, omar promislit: gori, na gornju posteju, mu je ena pa mu ne da. Nije, nikoga nima! Sam san! Niman se s kin karat pa ne marin ni pit ni puit. Do Zagreba san malu boicu popija, tri panjuleta usve zapalija. Ispratili su me iz Splita kia i gromi, a Zagreb me do eka suv i oblaan. Ve preko trideset godin, kad dojden u Zagreb, gren ravno u "Palasa". Odluija san prominit otel. Da ne bude uvik isto, da togod novoga doivin. Gren u "Interkontinental". Taksista Seden u taksi. Vozi me jedan glavati, basetni, zbiti ofer u jaketu na kvadre s frantinon. ovik moji godin. Ve trideset i pet godin ivi u Zagreb, ali je Lianin. On Lianin, a ja Dalmatinac. Zapivan mu onu n a u ratnu: "Sastala se Dalmacija s Likon pa se ne da pokoriti nikom!" - Nisam ja bio od tih! - otme se taksisti. - A di si bija? - A na onoj drugoj strani!

- Kako to, nesriknjae? - A eto, falio izabrati gospodara. ta e, takav ti je i vot. - Romane bi, govori, o njemu tribalo pisati. Di sve nije bija, ta sve nije proa! Doa je na osandeset kilometri prid Moskvu, a onda je bia nazad i Bulganjinove orgulje su ga tukle do Zagreba. Tri p u t a je osuen na smrt strijeljanjem. Prvi put su ga osudili njegovi, Njemci kad je proda puku u Krakowu. Drugi p u t su ga osudili na smrt u Frankfurt, kad je pro valija u trafiku. I svaki put se nikako izvuka. Uspija je pobi. A trei put nai. I opet se nikako izvuka. Dolo je pomilovanje. Svata mi pria. Puno fin, iskren, dobar ovik. Zlato od ovika. Od dragosti bi ga izija. I ba se na me mora namirit! I promislite: etiri godine u vojsci, a nita mu se ne pri znaje! Puno mu je drago ta smo se upoznali. Samo ta me nije izjubija! i Interkontinental U otelu san u sedan manje dvadeset. Soba mi je reze rvirana. Ali klju mi ne dadu. Sad u sedan bit e smjena pa u dobit kju od sobe. Popijen kafu. Sedan manje deset. Opet san na recepciju. Ne razumin zato moran ekat smjenu za kju. Momak je nervoast, a meni se malo oe. U sedan sati poinje novi otelski dan. Ako u sad kju, onda e mi se deset minuti raunat za cili dan. Daj, mome, kju i raunaj koliko oe. Jebe me se! Nesta je bokaportu. Kad je odrebatilo sedan i izvrila se smjena, dolazin do kjua. Soba na sedmome podu. Krasna veduta Zagreba. Kro vovi, zvonici, drvoredi, ulice sa tramvajima, ali puno me vie zaokupja sadraj friidera. Uvik me friider u sobi vo di u napast. Obrijen se, speren, priobuen, jer san se obuka ka da gren na Zrmanju, a Zagreb tepliji od Splita. Seden za stol

i pien ove retke. Ne mogu odolit. Kako u pisat kad cilo vrime mislin na friider? Napien prvu reenicu i popijen prvi bibit. Aj a, najranije se uputilo! U osan i po jeman prvi sastanak. J e m a n adresu, ali ne znan di je to. Jopet moram vazest taksi. Portir prid vratima u uniformi, jema svirak i fioton dozove taksi. I omar se stvori. Ka u prave otele u velikome svitu. Jo lipo li fiota! Lud san za svircima. Sitija san se svirak i fjere Sv. Duje! Do dva bota dva radna sastanka, u dva dila grada. Niman ka pri odmorit se, prile malo. Na brzinu san obidva, nita nisan popija. Pit u iz svoga friidera, le u posteju i malo iat. A u friideru pusti sokovi i kokte, samo jedna jedina boica vina. Od tri dece! Moran zvat karnarjera da mi promini strukturu friidera. "Interkontinental" je dobar, luksuzan otel visokoga sta ndarda. Jema u svakoj sobi i radijo i televizor i friider, i sve do dva bota u noi konobar e ti donit u sobu sve a zaeli. Premda pie da servis radi non-top, od dva do se dan ne radi, nikor se na telefon ne odazivje. A ja se rano budin i volin omar popit kafu. Zoven u po noa non-top servis. - Znate, ja bi u pet uri ujutro popija teplu kavu. - Oprostite, ali ne moe! - Moe, moe! - Ne radimo u taj sat! - Sad je ponoa, sad mi donesite! - Ali, gospodine, ohladit e se do jutra! - Nee, ne bojte se. - Vaa stvar, gospodine, ali kako ete ouvat kafu to plom? - Jednostavno, stavit ete mi duplu kafu u termosicu. - Na alost, gospodine nemamo termosicu. - Ma je li mogue, obinu banalnu termosicu nimate? - Na alost, gospodine. Ba mi je drago. Prvorazredni otel, svjetski standard, nima a nima, sve a zaeli, sve a promisli, osin termo sice! I di ja to moran do otkrit!

Otel jema devet stotin posteji. I a nikad nikor od pusti stotin ijad gostiju koji su kroza nj proli, nikor nikad nije zaelija u pet, u est uri popit teplu kafu? Pa nisan ja valjda najlui gost koji je ikad ua u ovi otel? Tipini Ingle Od svega ta san u tri dana doivija u Zagreb, najveu impresiju ostavija je na mene jedan obid. I to ne moj obid a san jija. Toliko san se zaokupija i smanta obidon, zapravo ne obidon nego razgovoron koji se odvija za susidni stol. Za stolon u finome restoranu sidija je jedan zaista fini otmjeni ovik sridnji godin, basetan, debeljkast, veliki crni vlani oiju, zalizane crne kose, tamne puti i prepostavija san da bi lako moga bit koji bogati Tunianin. On je ve bija obidva kad mu je doa drugi, jo finiji o vik i poeli su mlit ingleki. Ne znan ingleki, ni rii ne razumin, ali gutan sluat muiku inglekoga govora. Ovi koji je doa meni se uinija tipini Ingle po izgledu, po "vetitu", dranju, manirima, po svemu. Ba san promislija: "Ovi je stvoren da igra u Pygmalionu doktora Higginsa." Morete zamislit koliko san se razoara kad se ovi Ingle, kad mu je pristupija konobar, pritvorija u naega ovika, u Zagrepanina. - ta gospodin eli? - ta biste mi vi, efe, preporuili? - poeja je novi di jalog izmeu njega i konobara. - Juhicu? - A kakvu juhicu? - Goveu, gospodine, krem juhu, moda od povra... Tri-etiri minuta razgovarali su o juhicama. - Moda bi gospodin biftek? - prili su na meso. - Ne, ne biftek, zaboga, ne biftek, juer sam jeo biftek. - A ribu, gospodine? - Imate ribu? - Kako da ne! ta bi gospodin elio? - A to biste mi vi, efe, preporuili? - Pastrve, gospodine.

- Svjee? - Garantirano svjee, gospodine! - A kako biste mi pastrve priredili? - Kako gospodin eli! - A to vi preporuate, efe? Konobar iznosi svoj prijedlog kako da se pripremidu pa strve, a gospodin tare ruke, prati, slae se. - A od povra, to biste mi od povra preporuili, da kako svjeeg, ne konzerviranog? Nabraja bidan kamarjer i povre. Pa slatki! I kad san mislija da je gotovo, da je napokon naruija obid, gospodin se opet vraa na meso. Pridomislija se, ne e pastrve, nee ribu, nego e meso. - to biste mi vi, efe, preporuili? I sad opet sve iznova. Fileti, medaljoni, zagrebaki odrezak... Ne mogu vie trpit. Popizdija san. Moran se savladat da se u doktora Higginsa ne itnen mulon. Izletija san vanka. I sve mi se izmialo. Toliko mi se izmialo da vie ne znan a san ja obidva. Feratjerski san Posli dugo i dugo vrsto san zaspa. Naspava se. I to u spavaa kola od Zagreba do Splita. Probudin se u prvo svitanje, gledan kroz ponistru i vidin more. Kako n a s nije probudija? Nisan uja da kondukter lapion kucka o vra ta. Kako ne nudi kafu? Ustanen, gren u hodnik. Nima nikoga. Na svome leaju on spava. Budin ga: - efe, ustani! ef se okrene na drugu bandu i nito prostenje. - Ej, efe, dii se, evo more! - Kakvo more? - Nae lipo, slano more. Pokrija se dekon priko glave! Jebe se efa da ferata stie!

Ve smo uvatili Katila a on jo spava. Opet ga budin. - Ustani, za Majku Boju, kafu daj! - Nema jutros kafe! - tare on oi pune sna. a je ovo dolo, da u spavaa kola ujutru ne mo kafu popit? Sino mi nije moga otvorit bocu jer da su mu ukreli vadiep. eta a nisu i njega ukreli! A kako slako spava, mogli su komodno. J e m a bit da komod, udobnost na jugoslavenske ferate reste samo za njijovo osobje. Pri trideset godin moga si u spavaa kola i veerat, bilo je bar sendvii, ispekli bi krenovke, jaja, dali unke. Cilu no si moga kafu i aj naruit! Sad nimadu ni vadiep. I deurni ef prvi lee a zanji ustane. Ja ga moran budit da smo stigli. Koji san jemadu nai feratjeri! I to a spava osan-devet uri, sve mu to kuri u radno vrime! Vesela plovidba Interesantno kolike li razlike u razgovorima koje san vodija i slua po zagrebakin otelskin salonima i kafiima i ovi koje sluan i vodin po spliskin. U kafi "Kod Gage" vijaan jutros sa jednin pomorcem na velikome tankeru od Pireja do Japana. Misena plaa dvanajst miljuni dinar. Zajebaje se s opasnostima te plo vidbe. Zapali li se tanker, dojde li do eksplozije, nikakve su anse da se izvue. Oe li skakat u more a more oko tebe gori? Najsigurnije je drat uvik rivolver u ep. Bar se nee patit. Ali vie mu ni rivolver ne triba. Sad e se pripomistit na tankere za prenos plina. To su oni sa velikin ian. Ne triba ti se nita bojat. Dogodi li se degracija, sve je u sekundu gotovo. I ne zna da se dogodilo a ve si u svetog Petra. A plaa je jo vea. Pripomistin se u "Arsa" i s jednin makinjiton pribacin se reoplanon do Rejkjavika, onda se krcan s njin u ribarski brod i lovin bakalare.

Zajebali su ga, najidija se i uteka. Obeali su mu tri i po ijade dolari za misec, a dali svega dvi i po. I kaije mu ruke friane, ispucale, jer ga je tokalo si bakalare. Zapravo nije mora, ali je u a u dil s ostalon posadon. Ko zna koliko je bakalari sika na dan! Ijadu, priko ijade. A je li bakalar manji od 45 centimetri, omar mora s njin nazad u more. Globe su strane. I za grancigule ako jemadu jaja. Pa koje grancigule, svaka ka platul! Umia se i trei marinjer, i sad lovimo jastoge isprid Durbana. Uputili smo se prema New Zealandu, nismo ni poeli lovit, a u kafi u p a d a veliki na menader Bekin, pria mu je, pun je posla, nima vrimena priat, samo e popit viski. - Oe li, judi, jo ko viski? Pria mu je. Ne more ostat ni sekundu. Evo, ovi as je doletija iz New Yorka. A "Ajduk" se more sad po jebat za onu sto ijad dolari ta ji je moga uvatit za ungula. Nisu tili, malo in je. A sad nita! A ungul ve u subotu igra prvu utakmicu u velikome balunu. Amerikanski sud za pravo ovika donija je presudu. Gotovo je, more igrat. Nima vrimena priat. Omar leti nazad. Jema bit da je doletija iz New Yorka samo da n a n to re e. I Bekin odleti. Altroke doktor Higgins i njegove pastrve! Koji burni tjedan! Prikjuer san se vrtija oko Sljemena, odmara oi na zelenim proplancima, tako mekin da bi ji dlanon pogladija, udija se crnin jatima tic koje bi nebo pokrile, juer san kupus jija na Kozjaku, a danas odma rali u konobi u Pisku, i dok vanka kia pada, neprestano pada, sidin za kominon, peen gavune na gradele i plaen, plaen jer mi dim oi ipje. Izmia mi se cili kalendar. Ne znan ni koji je dan, ni koji je datum.

OD UFITA DO FERATE
SRIDA, 5. studenoga Kua u kojoj stojin jema lipi veliki ufit koji bi se lako da pritvorit u dva stana. Kako je i na atraktivnom mistu, javilo se u zanju pet-est godin bar desetak kandidati koji bi uloili pineze i izgradili stanove. Krov prokinjava, i kad ponu jesenske kie i povodnji, cidi mi se voda niz zide, kapje mi i na samu posteju, ruvinaje mobilju i tapete. I mome susidu isto ka i meni. I meni moj susid govori: - Dobro bi bilo da ko ufit pritvori u stan, tako bismo se riili brige! A, eto, ja san ipak protiv! Umiren o straja da se to ne dogodi. Niki dan san u ovi na list ita kako je kolega Boko, no vinar poten i duevan, estoko opalija po takin judima, odnosno stanarima koji jemadu stav ka i ja, odnosno koji ne dadu da in se gradi povie glave. J e m a ji koji tu situaci ju koriste za ucjenu, tili bidu judi zaradit koji miljun ka za otetu. Zdravo, tovare! Jedan od ufitai, stanara koji ga je ucini, pozdravja ga kad ga trevi: - Zdravo, tovare! Uvrida je to za potenoga rabotnika tovara, jer ucinjiva je i od tovara gori. Virujte mi, tioci, da ja ne spadan u tu kategoriju. Od kandidati koji su tili gradit u mome ufitu nikakve pi neze nisan nikad traija, ali jema san svoje male uvjete.

Ja iven u stanu, a kad mi oni pomu povie glave ra dit, vie neu bit u stanu nego na radilitu. Ja cili svoj i vot radin doma, za stolon, a ne u kancelariju. Dakle, dok bude trajala gradnja, a to je najmanje est-sedan miseci, ako ne i godinu dan, ja neu jemat ni stan, ni kancelariju. Posli nego mi samo misec dan budu kripjali vini, mialo se japno, ruilo se i dizalo, klapalo i kuckalo nad glavon, ja u svrit u ludnicu. Jednome od tih kandidati, koji je tija gradit u moj ufit stan za sina ili er, ne spominjen se vie, ovako san reka: - Dok bude trajala izgradnja, ti e ivit u mome stanu, a ja u u tvome. Eto, ja san traija samo to i nita drugo! I nije prista! Bogati, pa da njemu uka nad glavon? On bi na moju, ne na svoju glavu svalija gradilite. Dru gi koji je tija gradit nije jema stan pa da se privremeno prominimo, ali kako san ja irok ovik, pridloija s a n mu drugo rienje. Dok bude trajala izgradnja, ja u se priselit u otel, vazest u mali apartman i, naravski, ne train od njega nikakvu odtetu, samo da plati moj nuni otelski smjetaj. Nije tija jer da bi to bilo skupo. I jo me napa da kakvi san ja to ovik! Ma promislite! Ja se odrien svoga stana, svoji guti, navika, svoga mira, svoga stila ivota, jer ipak je moj stan za me prikladniji, boji, komodniji od otelskoga apartmana, a on me napada. A di u ja to po ivit dok bude trajala izgradnja? Na livadu ispod atora?! Jedan koji je tija gradit jema je i lipu vikendicu uz mo re, i pridloija san mu da pome radit u prolie i da svri u jesen, a ja u za to vrime ivit u njegovoj vikendici. Nije tija ni ut. Bogati, on vikendicu afitaje! A a u ja afitat? Ja niman vikendicu, ja jeman makinjetu. Ne mogu ma kinjetu nikome afitat, sad moram na njoj radit. A on bi

svoju vikendicu afita, a meni ne bi da ni na makinjetu pisat. Osin tega, ne znan ni kakva je statika nae kue. Meni se ini da je debula; graena je prid sam rat, dosta pekulanski, zidi su tanki, i tribalo bi izraunat trusne, odnosno antitrusne elemente. Malo ei trus i pukla bi ka latra! Nisan kontra tega da se ufiti pritvaradu u stanove. Pristajen i da izgubin svoj dil ufita koji mi slui i ka drva rnica, i ka magazin, i ka zimski armerun, na sve ja pri stajen, samo ne pristajen ivit godinu dan bez stana, na gradilitu. Nije ivot prida mnom; meni je svaki misec, svaka nedija vana, dragocjena, i sad bi me pod starost radi tega nesriknjega ufita liili moga mira, moga rada i bacili na ulicu. ETVRTAK, 6. studenoga Zaelija san se kue, svoje posteje. Vie i ne znan di spavan. U ovu zanju dvadesetak dan, koliko san posteji promi nija? Najpri no u spavaa kola za Zagreb. Tri noi u zagre baki otel. Pa jopet no u spavaa kola. Onda dva dana doma! Pa tri noi u otelu u Faru. Opet dva dana doma, pa kabina na brodu. Onda tri noi u otelu u Trstu. Onda kabina. Budin se i ne znan di san. Triba mi piat. Mrak. A di san ovo? Pipan oko sebe. Ruka mi tie nita ladno, okruglo. Pipan libre. Prstima tuen o zid. Ne znan di san i di je teker. Train po tleju uferine. Ko zna di su uferini? Dien se. Pipan u mraku oko sebe. Gren uz posteju. Maknen se od nje i izgubin sasvin orjentaciju. Tuen nogon u katrigu. Ovo jema bit da san doma. Ili nisan? A di su vrata? Asti boga, jopet san se vratija do posteje! Koliko ovo traje? Dolazi mi da vien. A piat mi triba. Puknit u.

Piat u di jesan da jesan. Ajme, da ne pian u posteju? Opet san udrija katrigu. Privalija san je. Bugla je! Ona ustaje i vie: - a je? - Uegla je letriku. Sad vidin di san. Znan di je kondut. - t a ti je? - Nita. - ta si to razbija? - Katriga se privalila! - Rebambija si! -Ajde, mala, u... materinu! Veeras opet putujen. Opet u Zagreb. A ujen da je zi ma, daje snig, bljuzgavica. I to mi se jebe. tuf san juga i kie. Umidece i gnjiloe. Gren u snig, u snig, na friku ladnu arju! Zaelija san se da me studen opali po licu. PETAK, 7. studenoga Od sino, zapravo od noas, u ponoa, ferata je ila go ri dvanajst posto. Zanji san as uinija kartu, tur-retur, po staroj tarifi. Lipi je to osjeaj, pari ti se ka da si zajeba Jugoslavenske eljeznice. A u stvari, one uvik zeznu putnika. Bidan putnik! Sino na taciji u Kopilicu od dva vaguna-le jednoga nima. Prikjuit e tek u Perkovi. Putnici se zbijaju u jedan vagun i bogaju: - Kako nima? Zato nima!? - A eto, nima. Kola su u kvaru. Prikjuit e se u Pe rkovi. Zadnji put kad san se vraa iz Zagreba, pisa san kako san mora dva puta budit konduktera. Uspija se razbudit i rasvistit tek u Katila, i nije nan jema vrimena njanci skuvat kafu. Nije judima od ferate bilo drago a san to na pisa, zvali su me na telefon i protestirali, pa me sino na taciju vatadu. - Kad je to bilo? Toan datum? - Ne znan, judi, ne znan, ne pamtin van ja datume!

Traidu opis konduktera. - Ne znan, kako u znat? Samo znan da je bija obuen od feratjera. Jema je monturu. A meni su svi feratjeri isti. A onda ujutru, kad san ga budija, bija je pokriven dekon priko glave. U Katila, kad je usta, bija je pun sna i ziva je. - A je li jema brk? - Lako more bit da je! - ute oli crne? - Ne bi se ba moga zaklet! - A je li visok oli basetan? - Ajte k vragu, vi i on! Jesan li ja platija biljet? Je li ovo putovanje oli izuminavanje? - Znan ja koji je - apje mi uvjerljivo novi kondukter i tare ruke, guta unaprid kako e zajebavat svoga kolegu. Train botilju vina. - Je li to onaj mravi, niski, je l'da? - Ima li vina ili nima? - Jedva da e meni dotei do Zagreba! - ali se simpa tian, duhovit momak i nosi mi botilju. Budin se. Jo je mrak. Ferata usporava. Prolazi uz nike velike nebodere. Goridu svie. Stali smo. Koja je ura? est i kvarat. Onda smo stigli tono u minut. Brzo se obuijen. Oprat u se u otel. Izlazin u hodnik. Nidir nikoga. Svi spavaju. Otvaraju se vrata jedne kabine. Jedan putnik u pidami. Gre u zahod. - jor, znate li di smo ovo? - J o u Bosni! - Koliko onda to dan kasnimo? - odazove se niki glas iz druge kabine. Train konduktera da mi skuva kafu. Nima ga. Udren u milicionera. Ni on ne zna di je kondukter. I on ga ba trai. A da nije u drugi vagun? Traija ga je i tamo. Nima ga! A di ga je moga vrag odnit? Da nije ispa iz ferate? Milicioner slegne ramenima. Ko zna, svata se moglo do godit.

Pripa san se jer kondukter je zaista simpatian momak. Da ga nije koja putnica uvukla u kabinu? Do po ure se stvorija i skuva kafe. Sve se ingropalo Dvi putnice, nae Splianke, u hodniku razgovaraju. Tuidu se kako je u Split, in je meso kalalo, nestalo teletine. Juer je u cilome gradu nije bilo ni za lik. Kad je kreila, nikor je nije kupova. Vraali su je u fri idere i nisu znali a e s teletinon. A sad je nima. Di je nestala, di su je sakrili? - Sad edu je dat u izvoz. - Sve bidu oni izvozili, da se more. A kako kad su u nas cine svi proizvodi iznad svjetski cina? Cine svjetske, a zarade balkanske. Lipo emo ovako svrit. Nita one bidne ne razumidu. A bogami ni ja! Ba san noas ita da su cine svi artikli koji su bili pod kontrolon u zanje vrime kreile 29 posto, a one koje nisu bili pod kontrolon, koje su se slobodno formirale, samo 21 posto. Je li to onda oe re da je kontrola dizala cine? Ko to more razumit? Sve se ingropalo. Stigli smo u Zagreb. Nismo puno ni kasnili. Samo sto i dvadeset i dva-tri minuta. Zagreb nas je doeka vedar, svital, samo po trotoarima dikoja mala jarpica porkoga sniga. Tren se u otel oprat, obrijat. Kupan se a ve mi telefon zvoni. Uvik kad san u banju, telefon zvoni. Ve me ekadu. ajedu mi omar kola. Izlazin vanka. Nu ti boga, a a se ovo ve naoblailo! Smrailo se. Ovo e kia. SUBOTA, 8. studenoga Sino san sa prijatejen veera u otelskom restoranu. Lipo juski jimo, pijemo, akulamo. Iza nas prostrt dugi stol. Banket niki. Jema ji puno, nai i fureti. Ali banket ipak stabilizacioni - u znaku te dnje. Grezi nai bibiti, jeftina vina.

- Ledi end entlemen - poele su zdravice. Ni rii ne znan ingleki pa mi pari da govoridu pametno, ka da Shakespearea recitiradu. A in se prevede, omar ne vridi nita, banalne fraze. Zdravice se otegle. Cili lokal se stia, umirija. Konobari stojidu ka da svira himna. Sluadu govornike ka virnici popa u crikvi. A ja neu sluat. Nisan ja pozvan na banket. I vina mi je nestalo. inin mot kamarjeru. Ne vridi. Zoven ga: - Konobar, konobar! - Psst - potie me prijatej. - Jesi li poludija? - Zato?! - Zdravice su... - Jebe se mene za zdravice. Neka je dridu u Dverce. Neka afitadu posebne lokale! Kad su svrile zdravice, poela je nika druga govoranci ja. Maltretiradu me! - Platit molin, platit. Spustila se vanka magla. Zima mi je. Dien kolet od incerade. Inkapotajen se. NEDIJA, 9. studenoga Danas mi je slobodan dan. Niman ta radit. Rano san se spustija u restoran i zateka svate koji od sino piruju. Pivadu rleni lajbec moj. Dola je ve ferata iz Splita. Jedna naa Splianka svratila na kafu. Dola je u viite muu koji bidan lei u bolnicu na Rebro. Ka jedinu novitad pria mi da su se Solinjani pomirili sa Splianima. Ajde neka, svoji smo. Ako je a i bilo, sve je ostalo u famiji. Sino san po Zagrebu luta sam ka pas. U Gradskome podrumu, ka za dipet, nikoga od dalmatinske klape. A di su veeras? Bit edu ili svi na kurbe. Jopet nima ni konobara Nikole. Jopet jema slobodan dan. Pri deset bija san u posteju.

Jutro je oblano, sivo i friko. Di u danas, kud u? Najboje se zatvorit u sobu i zapivat: Tuna je nedija... Sva sria da niman rivolver u epu. Nu ti boga, a san se dipera! Smista gren zvat konobara da mi nosi u sobu bibite!

A GLADNIJI, TO ZDRAVIJI!
ETVRTAK, 13. studenoga Jema, evo, etiri oli pet dan da nisan slova napisa. Evo zato. Ba ono u pasanu nediju, kada san bija najdiperaniji, kad su ostale samo dileme ou li se kroz otelsku ponistru bacit doli na plonik oli u se itnit pod tranvaj, oli se utopit u Savu, dok san razmija koja je smrt najbezbolnija, za zvoni mi telefon. - Ko je sad? - Strie, ja san -javja mi se Boris Dvornik. - A di si, an? - Evo me u Zagreb, doa san... Parilo mi se da ujen anela uvara! - Omar tri! - Evo tren! - Ajde spusti slualicu! - Neu, spusti ti prvi! - Neu, nego spusti ti! - A ne jemat ti gut, spusti prvi ti! - Neemo se karat, evo san prikinija! - Nisi, lae! - Evo, jesan! - Da si spustija, ne bi te uja! - Evo, vie te ne ujen. - A ja tebe ujen. - Ajde spusti! - Nije me bila voja! Ko e se s ludin ovikon po karat?! Cilu no nisan oka stiska. Glava mi puca. Ko e s njin zaspat?! Loka je dok je bilo vina, duvan mi je popuija i onda je zarka. Gospe moja, a lipo ree!

Trista puti san ga zazva. - Mali, okreni se! Okrene se i opet re! Zazvien. - Mali, ne ri! - Ou rkat! Jebi ti ovika koji ne re dok spava. Uien sviu. itan. Nita mu ne smeta. Ne prikida on svoju muiku. Popizdija san. Nikad me glava ne boli. A sad mi tenpla pucaju. a slako spava, majko moja! Nisan vidija ovika kojemu manje vrimena triba za ure dit se za po vanka. Nisan se ni okrenija po sobi, a on ve obuije kapot. - Oemo li? - A di? - Vanka! Vanka! A vanka je minus pet. U prvi as ne uti, ali posli pet minuti ujida te za ui. U noge mi je zima. Zaboravija san duge mudante. Ulizamo u prvi bufet, samo da se malo steplimo. Tek u trei, laen, u etvrti smo marendali fileke. Posta san pravi Zagrepanin. Ve mi poer u otel nosi potu. Poslali su mi i pozivnicu za otvorenje bufeta TIP-TOP (bive "Blato") u kojemu se uva uspomena na velikog pisnika Tina Ujevia, esta gosta ovega lokala. Sad je tako primodernan i ureen da Tin ne bi vie svra a. Krcato uzvanika, na noge stojidu. Arsen piva, ovagovi recitira, ime Vueti dri govor, a konobari nita ne nosu. ekadu da svri ceremonijal, a mi nimamo vrimena za dangubit. Bijeg iz Zagreba U bot obidvajemo u Gradski podrum. - Platit! - zove on konobara. - A a prii, oli neemo popit jo bocu? - Bi ja, ali niman vrimena! - A di gre?

- U Split, bome! -A reka si ostat jo dva dana? - Neu, tufalo me! - A ja bi mora ostat jo dvajst dan. - Poludit e! - Toga se i ja bojin. - Boje ti je po s menon, lipo emo pijuckat u feratu i igrat na karte! - Ne vridi in u ferati vino. - Kupit emo koju bocu usput. - A ko e nan dat karte? - J e m a n ji u ep. - Onda nan ne fali nita? - Ni tijeg mlika! - A a edu judi re da san uteka? - Jebe te se, oli e ji ut? Pokupili smo stvari u otelsku sobu. Mediteran-ekspres je eka. Odanija san. Nisan ni utija kako smo doli. Ka u karocu. Sa kuferon san ia veerat u "Belvija", a onda tek doma. Nije se iznenadila. Govori: - Znala san ja da e ti ute. PETAK, 14. studenoga Danas san obuka duge mudante. J e m a san nikakve planove bez mudanat, ali san ji odgodija do premalia, dok ne stepli. a mogu kad studen najpri u noge utin! Interesantno: niki dan san se po Zagrebu skita na minus pet i nije mi bilo zima, a bija san lagnje obuen nego danas u Split, na plus deset. A ja danas u kafanu kapot nisan skida, a debeli san demper obuka i vas san se skupija. Arija je nikako gnjila, bolesna. Kia, umideca. Lanjsku san zimu u Zagreb uinija, puni etrdeset dan san po snigu gazija, o noi na minus esnajst san se u otel vraa, nera, tumbulava se, a prvi put da nisan nazeba; ka ti san se utija. A u ove gnjile spliske jeseni uvik se razbolin!

Oko bota dolazin doma, a ona u posteju. Sva se skupila i trese se. aje me da u susida pozajmim termometar. Gren i ronjan: - Nesriknje kue, ni termometar nimamo! Izmirila je fibru: - Trideset i osan i dvi linije. Izmiri i ti! - govori mi. - Neu, ka da san lud pa u fibru po mirit! - Zato nee, a trese se? - Neu jer ne moremo oboje bit bolesni. Ko e nas aitit? A onda, da jeman fibru, ja bi eja. Meni dvi unce fibre omar zovu pit. I sve do trideset i osan i po jubi me ladno bilo vino. Sutradan me boli grlo, pomen ripjat, bulsavat, kajat, a svaki put kad zakajen, ka da mi po grlu tenperinon stru. Moj organizam onda trai do bro bilo ladno vino. Ni mlika nima Gucat ne mogu, samo mogu lokat. Nisu ni likari ludi kad govoridu da za vrime gripe i prilade triba ta vie tekuine. Posli druge botilje ve se utin boje i slako zaspen. Ali ako fibra projde 39, onda, interesantno, ne mogu pit bilo. Onda mi odgovara crno gusto - postup oli dinga. Pijen ga polako, gucaj po gucaj, ka likariju. A nikad ne popuin cili panjulet, samo povuen dvi-tri tirade i omar ga udunen. Ona odbacuje ova moja dugogodinja iskustva i trai kamumilu. - Ne znan di ti stoji kamilica. - Nimamo je! - Eto, vina u kui jema, kamilice nima! - A ko e nan sad dat kamilicu? - Ajde pozajmi u susida. Vraan termometar, pozajmijen kamilicu. Daje mi upute kako u je pripremit. A mene je ve poelo tufavat. aje me posli tega u butigu da kupin mlika i meda. Me da jema, mlika nima. Nesriknje drave, ni mlika nima! Da se ne vraan prazni ruk, misto dva trokuta mlika, nosin dvi botilje vina.

Vie na me ta san vino kupija. - Neka se najde, oli se i ja ne mogu razbolit? a emo init ako i ja zaleen? Morat u se javit tudentservisu da nan poaje koju tudenticu. Oli presvitloga bis kupa zamolit da nan poaje koju asnu sestru. Bolesnik se brzo razvicja i svaki as nito pita. Volija bi ja bit bolestan pa da se ona oko mene vrti. Ja ne znan bolesnika aitit. Ne znan di a stoji u kuu. Ne znan ni di su kuerini, ni di su mi bive, maje. Nita ne znan. Uveer san gladan i gren veerat u "Belvija". A a u njoj dat? Sitija san se. - a e ti veerat? Ona slegne ramenima. - A kad nimamo nita! - Samo ti reci, a kod zaeli, sve u ti stvorit. -Ti? - E , ja! - A ne zna ni jaje pofrigat! - Ali se zato znan sna. Oe li nicel, paticadu, ka mpe ala parizjen? Sve a promisli. - Ali kako? - Lipo, ako nimamo nita u kuu, jemamo telefon. Zvat u "Belvi" i konobar e ti lipo donit taksijen i servirat. I sad neka mi ree da nita po kui ne znan! A sve znan! Nee. Zaelila je samo sira i kruva. Dobro, donit u ti sira i kruva. Omar u ti donit, pa ti, miu moj, grickaj i lipo lezi u teplo. Odmaraj, lii se, a ja gren malo vanka trapacirat. SUBOTA, 15. studenoga Danas san u "Slobodnu Dalmaciju" proita intervju sa direturon "Mesoprometa", koji je eto-neto reka da je je dan od razloga to nima mesa i u tome jer ga mi puno jimo! Ma bravo! Tako je!

Da ga ne jimo, bilo bi ga, a kako e ga bit kad jimo? a dojde u mesnice, mi proderemo. Evo, ostavimo se mesa i mesarnice e uvik bit pune. Neemo znat kud emo sa meson. Jo pri eter-pet godin nae statistike i nai strunjaci nutricionisti govorili su da smo mi Jugoslaveni po potro nji mesa meu zanjima u Evropi. Ne bi se moga zaklet da u iznit precizne cifre, ali pari mi se da smo mi godinje po glavi stanovnika jili dvadeset kili dok su veani jili blizu sedandeset kili. I tada se apeliralo na Jugoslavene da prominidu stru kturu ishrane i da vie konumaju meso. I ribu isto, jer smo i po potronji ribe bili meu zanjima u Evropi. Njanci kil po glavi. Dakle, najpri su nas upuivali na boju, raznolikiju, bo gatiju ishranu, na meso i ribu i sad kad smo je poeli prihvaat, sad nas se vraa di smo i bili! Kad nan je falilo enice, kad smo je naveliko uvozili, onda nas se napadalo da jimo puno kruva. Svitovali su nas da jimo manje kruva, a vie faola koji je zdrav, hranjiv. Sad nima mesa, nima ribe, nima faola, nutricinisti ka kurbe muidu, a narod eka novu direktivu na koju e se sad spizu bacit. Zamiljena Evropa Oemo li sad svi poet jist slakusariju? Ali cukra fali! Ne znan kako stojimo sa kukuruzon, jer mogli bismo se orjentirat na pulentu. Dakako, ne pulentu sa mlikon, jer ni mlika nima. A da se bacit na voe? To bi bilo zdravo, pogotovu na limune, narane, bana ne kokose... Samo, ni voa nima! Bravo, sad je taun kad se u Dalmaciji masovno jija bakalar. Ali ni bakalara davno nima! Bakalar je uvozni artikal! I tako jedne spize nima jer je izvozimo, druge opet jer je vie ne uvozimo.

Na ovi nain mogli bismo malo popravit negativnu pla tnu bilancu, ali emo pokvarit tumik. An bravo, ba san protija da su od svi spizi na svitu najzdravije mekinje. E, mekinje, mekinje, one sa kojima se prajce ranilo. Jedan moj prijatej, likar iz Amerike, doa je sa vriicon mekinja pa su na carinarnici mislili da je to hai. Mekinje je sa sobon iz Amerik nosija jer nije bija si guran da e ji simo na. Mekinje su sveta stvar za probavu. Najozbiljni medicin ski strunjaci govoridu da ji triba uzimat bar tri puta na dan po tri lice. Ali ne znan kako? Je li ji samo onako zamiat ka za prajca? Triba jist spizu sa nikin vlaknima, pa svako jutro jema obilatu stolicu. Cila Europa, govoridu strunjaci, pati od zatvora. (Ne preuna). Cila Europa svako jutro osvane zamiljena nad vlastitin govnon. Jer ono ta ujutru izbaci prosjean Evro pljanin koji ive visokin standardon, to je mierjasto ka da je ti, kanarin, uinija! Prosjeni Ingle, i to se izraunalo, uini svako jutro stolicu od deset deki. A Ugananin, koji je daleko siroma niji, koji ji jeftinu spizu i vlakna (bit e i mekinje), uine po kila. Lipa torta, bogami! Pravi porcjun! Dakle, sa zdravon, jednostavnon, jeftinon prehranon bar neemo, a se u nas ree, tanko srat, nego emo init svoje potribe ka judi. Bit emo manje nervoasti, manje zamiljeni. Laganiji, vedriji. Pekarija Ona jo lei. Fibra jon je pala. Jutros me najranije zove i aje na pekariju da kupin koju ribicu za leadu. Ribe jema, ali nita za bolesnika. Samo karpunii, barbunii, ugorii, srdele, grdobine...Na jednome banku naa san pet-est mali lignjic.

SVE ZA PRESTI!
SRIDA, 19. studenoga Tek a smo izglasali samodoprinos i precizno se dogo vorili ta emo sa tin pinezima gradit, evo, ve se program minja. Pridlog je da se dil pinez odvoji za adaptaciju baze na "Jadrana" i "POK-a". Ne radi se o velikin pinezima, samo o miljardu i sedansto miljuni dinari, ali stvar je u principu. Iz programa za koji smo glasali ne smi nita otpast, a ti program sad bi bija okrnjen za miljardu i sedansto mi ljuni. Dakle, nito bi moralo otpast. Koji objekat oli koji objekti - to se ne govori. A jopet, ne odvoju li se ti pinezi za bazene, morat emo otkazat prvenstvo Evrope u plivanju i vatrepolu. A to bi - plaidu nas - bila sramota za grad, "udarac prestiu Splita, pa i Jugoslavije "! Ma boga ti ivoga? Udarac, pa koji udarac? I to pre stiu, i to kojemu prestiu? I to ne samo Splita nego cile Jugoslavije! Mi se puno lako itamo velikin pinezima, a jo lake ve likin besidan. Udarac prestiu cile zemje! Da se smrzne od straja! A vidite, kad bi na Split odusta, ja se ka Splianin ne bi smatra nimalo osramoen. Niti mislin da bi moj grad izgubija presti, koji mi je, da poteno kaen, sasvim mutan pojam. U emu je ti na spliski presti, i kakvi bi to bija udarac? Ja san tija kad su druga, vea, bogatija mista od nae ga Splita mirno odustavjala i otkazivala da budu domaini velikin natjecanjima iz sasvim prozainog razloga - nisu jemali pinez. I ako to mogu priznat i bogati Amerikanci, zato ne moremo re i mi Spliani?

Dragi meunarodni prijatelj, mi u Splitu oldi nimamo, aj nan je, puno aj, volili bismo da jemamo love do krova, da vas ugostimo i poastimo, ali a se tot more! Stislo nas pa jemamo mi priniji stvari. Zato se radi tamo nikakvog fiktivnog prestia pribacivat vie nego smimo i moremo? Drugovi moji, jebe se mene za PEP ako e od njega bit vie ete nego koristi. I ne samo za PEP! File i parade Juer na dno Pjace isprid butiice od "Konzuma", gleda san veliku filu. Dola je kafa. Dola je i milicija. Po eter ure ene i judi strpljivo su stali u filu za deset deki kafe. Kad se govori o ovin nain filan, uvik se nadoda kako su stranci slikavali. Je, i ovi put su slikavali. Vidija san jednoga bidnoga fureta koji je desetak minuti kljoca po toj fili. U isto vrime isto tako velika fila bila je isprid brake butige koja je prodavala uje. Eto, za me je to puno vanije pitanje nego MIS, PEP, Zimska i Litnja Olimpijada. Kad fali uja, kad fali cukra, kad kafe fali, kad bolnica limuna nima, kad vani likarij nima, onda je to udarac pre stiu i grada i zemje, udarac prestiu svi nas koji stojimo u tu prokletu mrsku filu i trapacajemo se, patimo, jidimo, tuemo, cakla razbijemo i bogajemo za litru uja, za deset deki kafe. Dajte vi nan mesa, masti, uja, cukra, kafe, bakalara, a eto van PEP i MIS, parade i balade! PONEDIJAK, 27. listopada Bija san u Faru. Tek onako, na vikend. Puno me bilo lipo, guta san. I poelo je veselo. U dvi i po iz Splita za Far gre katamaran. Gruba ura, dva i po. Kad ne leen posli obida, nervoast san i sve oko sebe ujidan.

I u dvi i kvarat eto me na mul isprid Kapetanije. Katamaran ve eka. Ulizen, stavin boru na sjedite pa kako se u n u t r a ne smi puit, etan isprid broda. I vidin mornar iznosi moju boretu. - a je sad? a se dogodilo? - vraan boru na njezino misto. - Dolazi drug generalni. - Pa a da dolazi? Znan ga, on je poten ovik, nee mi je ukrest. A ne ti a bi se i pomoga? Unutra su samo dva para biav, mudante, papue, eter katule duvana. Mornar me oito ne razumi. - Dolazi drug generalni direktor -jopet on skida boru i da e je iznit vanka na palubu. Ne dan ja boru. - Ostavi, reka san ti! Nee je on ukrest. Poten je ovik. Je mi jedanput u njegov tonobil ostala lumbrela i nikad je vie nisan vidija, ali boru nee. Nije me straj za boru. Ba mi je i drago da dolazi, traija me i na telefon da bi se tija s menon malo razgovarat. Dvi i po je prolo. Svi vapori izlazidu, na jo ne gre. Tri manje dvadeset. Oho, a di je, di ga vrag odnija, poeja san se ve jidit. Nije meni drago ekat. Njanci generalnag direktora. Gren na komandni most vidit a je! Na obid je. S uzvanicima. - Javite mu, molin vas, da me tufalo ekat. Ko zna kad e do. I sad oni jidu kampe, a ja se vuen po mulu. Partili smo za dva minuta. Bez njega i uzvanika. A ba me aj. Mogli smo se lipo razgovarat. armantna Madam Ostavija san boru u otelsku sobu, malo se opra, popija bibit i sa prijatejen izaa u etnju. Predveerje. J u t o se uga feral a ona ispod ferala. Pogleda san je. I ona mene. Reka san prijateju: - Mora bit interesantna ena.

Sloija se. Ne znan ta je ona rekla, odnosno ta je promislila. Europeizirana je, jema mota. Parfem koji je za sobon ostavila ugodan je. - Sama je! - govorin prijateju. - Kako zna? -A eto, znan. I pametna je. I veeras emo je dikod od vest! - Oemo, zato ne! - Uvik je na sve spreman moj prijatej. Uveer je sidila za ankon u aperitiv-baru. Starija je nego mi se uinila ispod ferala. Ali zaista je interesantna. Mora bit bila udesno lipa. Zelena veernja veta, ute ko se, modre velike oi i golo, fino, fino odnjegovano stopalo. Zna, svjesna je da jon je taj detalj lip i zato ne nosi bive. Prostuala je ve i ona nas. Pozdravjamo se ka stari znanci. Poljakinja je. S nan govori francuski, zapravo ne govori nego cvrkue. Iz Krakowa je, zove se Marta! Sve su Po ljakinje armantne, ali Madam Marta je strana, udo od enske. Ne znan s kin bi je usporedija. Ma boja je i od Nadaline, smantala bi i oko prsta smotala i vee mukardine i gore karonje nego smo ja i moj prijatej. Zna Madam sve jezike: s Njemcima govori njemaki, ka Njemica, s Ingleima ingleki, s nama francuski, zna i grki i latinski. Vodi konverzaciju fino, leerno, koketno, duhovito, rafinirano. Biramo komplimente koji needu bit banalni, a ona se s n a n igra. - O, vi i ne slutite kako je u ovome hotelu bilo dosadno dok se vi niste pojavili! - cvrkue Madam. Eto koje smo mi jebene srie! Madam se ve pet nedija dosauje u Faru, i ta n a n sad vridi da smo se pojavili kad ona ujutru pu tuje. Omar smo se diperali i poeli pit od diperacjuna. Fi na, draga, pametna Madam nas ne more utiit. A ko e, kako e nas utiit kad putuje! Bilo bi boje da nismo ni doli! Ujutru je bisnilo jugo, tuklo je sedan-osan bofori, vapor je partija, ali bez Madam. Ne podnosi more. Moda e

oti sutra priko Starigrada, ali tribalo bi se ustat ve u tri nou. A to je brutalno, dizat se u tri. Blagoslivjali smo fortunal od juga koji je dva dana njoj produija boravak, a nas usriija. Posljednji tango Uvik san govorija da je linost najtei grij. I bar ja znan da na put uvik triba nosit dva para postoli! Di se m a k a da maka. Jugo je okrenulo na lebi i more je prolivalo priko hvar ske rive. Kad san se vraa s okrugloga stola, vali su tukli priko rive. Moga san se vratit, uinit kilometar vie, ali bija san lin. I mislija san se zatrkat priko rive izmeu dva vala. Okupalo me. Niman druge postole. S Madam Marton obidvajen u papue. Osjean se neugodno, ispriavan se, ali ona me tii, ona sve razumi. Posli pusti godin san zaplesa. Tango. I to u mokre postole! Dakako sa mojon Poljakinjon. Ko bi me drugi moga natirat balat? Ali tako me pogledala, ta ko je zacvrkutala da je nisan moga odbit. Kako su jon dlanovi meki! Nikad u ivotu nisan tako osjetija enski dlan. Pogaa mi misli. Kad mi uzmanjka ri, ona je izgovori. Ba onu ri koja tono izraava misal. udna ena! Ispratila me na katamaran i mavala mi s rive. Adje, draga, pametna, njena Madam!

ETNJA KROZ BUTIGE, LOKALE I LIBRE

SRIDA, 29. listopada Evo me u Trst. I da nisan tija, mora san po. Provitu uinit, kafu kupit, vratit a san duan i vazest malo bakalara za svece, neka se najde. Vazeja san sobu u otelu "Savoja" sa pogledon na Rivu, pekariju i more. Stari, mirni, lipi otel, u kome su jo za vrime Austrije bogatiji Spliani dolazili sprovest prvu bra nu no. Samo jema bit da je ovo otel za nepismene. Sve san kafetine u sobi rastvorija - nidir bokun karte. U sobi je i televizor, i radio, i friider sa bibitima, ali osim karte od konduta druge nima. Silazin na recepciju pitan bokun karte "per krivere", i daje mi jedan list manji od bankanote od deset ijad liri. Lipo mu govorin da me to malo. Jo karte. Tek kad tre i put pitan jo, najidija se i da mi plik. Vrti glavon: - A ta, sinjor, mislite cilu no pisat? - A ne, moga san jubav cilu no vodit! Ona ve lei u posteju, gleda televiziju, jema bit nika kva serija TV-stanice TRIVENETA, sa naon glumicon Anon Marijon Bakson koja se svuije gola i ini partu od kurbe. Sino san partija iz Splita. Brod p u n ka usrid lita. U dvi se smjene jilo. Konobar mi je reka da bi bili prodali jo najmanje dvadeset kabini. Sad je jopet u modu putovanje brodon. I oni koji jemadu tonobile ukrcadu ga u brod. Komodnije je a benzin je skup. Bacija san brzojav doturu agaru da dolazin, i on me eka u Riku i, naravski, vodi najpri na pekariju.

kampi, svaki ka mali jastog. 28.000 dinara kil. Taki nikad nima u Split, a u Trstu su, govori, duplo skupji. Trevimo predstavnika "Ajduka" koji nas vodi na marendu u "Zlatnu koljku". Interesantno: svi Dalmatinci koji ovod ive isto govoru, svi se tuu kako je teko ivit s ovin gornjin sviton. A svi lipo ivu. - Teko je nan s njima! - A njima s van? - Nije ni njima lako! Eto, "Ajdukovi" navijai koji volidu balun, za dipet "Ri ci" ne gredu na utakmice i veselidu se da nikad na Kantridu nima deset ijad gledalac. Sitija san se da nikad u ivotu nisan osta spavat u Ri ku. Morat u botu do i ostat koji dan. pacakamin Po lipome jesenskome danu, punome sunca i svitlosti, putujemo za Trst. Prolazimo kroz mista meni smini imen: Hrpelje, Tublje, Slope, Materija, Ba pri Materiji... I ba tot, u Bau pri Materiji, ceston grabi pacakamin. Lipi ma li pacakamin! Nima mu etrnajst-petnajst godin i fina, cr na monturica, kolo od ice priko ramena, andole na bose noge, rumen, pupast, vesel, nasmijan; uti cuf kose pada mu na elo; crveni obrazi sa dvi mae od garbuna. Pari pupa, zjogatul! Ba oni lipi mali pacakamin koji ka da je iz novogodinje kartoline uteka. Veselo grabi, zvie, smije se. - Fermaj! - govorin agaru: - Ba me dolazi voja da ga ciloga iipjen. Proli smo ga i zaustavili se, ali je nesta ka da se opet vratija u kartolinu. Neka je Nova godina daleko, isto bi mu bija da bar de setak ijad dobre ruke. U kafani u Trstu Dan je lip, vanka tekati. Ali dica se igraju, tru izmeu stoli, vozidu biiklete, kripju karocete, bebice plau, go-

lubi letidu i gren unutra. Samo jedan stol u kantunu pra zan. Seden i gledan oko sebe. Puna kafana en, i to koji en! Od najmlae san mlai bar desetak godin. Nu ti boga, di san ovo upa?! Pari da san u koji fini dom za bogate starice. Svud okolo mene bile side kose, stotinu varijanti sidi vlas, a koja nije sida, ta je piturana. Sve jemadu na kolina borine. Sve pune zlata po rukan i prsima. Sve jemadu dempere, ko stime, alpe oko vrata, sve nosidu oale. Ura je od njijovog kapuina. akuladu ka da molidu Boga. Interesantno koliko se puti na dan izmini publika u ovu kafanu. Ujutro je izmiana, onda dolazu penjunati, oko podne do bota inovnici i trgovci, poza podne starice, a samo uveer, pri nego zatvori, mladi svit. Onda u ja bit najstariji. U nas u Split, u "Belvija" recimo, po cili dan mladost. Skulari sa librima. Pitan za nike nae jude, starce koje san uvik nalazija u ovoj kafani. Nima ji vie, umrli su. Gori su na grobju Sv. Ane; u privremenin grobitima ekaju dozvolu za prenos kostiju u rodnu zemju. Trojica su sad u gori. Trojica friki. Dobra je rodna zemja. Sve ona iroko primi i upokoji, pa i kad si a zgriija kontra nje. Tripice Uveer jimo u "Re di coppe" (Kraja kup) najboje tripice na svitu. Niki vicarski novinar pisa je o njima u "Neue Zuricher Zeitung". Tri je dana boravija u Trstu, pisa o njemu ka o udnom, dosadnom pograninom gradu u kome ejade nima a i nit. I more je porko pa se ne mo ni kupat, ali isplatilo se stat radi tripic kod "Kraja kupa". Plae vicarski novinar a su se tripice (Kutteln), njijovo staro dobro nacionalno jelo, izgubile iz njijovi otarij i ku, nestalo i je sa jelovnika, a eto, on i je pronaa u Trstu, ba onakve kakve su se nekad

inile u vicarskoj. jora Karmela, stara sestra vlasnika Marija Velica, dala mu je i ricetu koju on objavjuje u no vinari. Samo sol, papar, luk, kapula i nikakve mirodije. Za pripremanje tripic najvanije je toan idealan spoj ma slinova uja i peka, onega biloga kojin mesar pikuje meso. Dakako, i bokun debjega masnoga pruta. Bez kumpliri, naravski. Tri puta san u tri dana svraa i tripice su bile uvik iste, izvanredne. jora Karmela kuva jo gula i jotu, ali tripice su njezin veliki specijalitet. Puplika je arena, dolazi i stari i mladi svit, i finiji i pobasji. Upozna san nike kolege novinare, slikare i staroga boksakog trenera Paola koji se ak spominje prvi spliski, odavno pokojni bokseri Modrica i Tomia-Kukea. Sitija san se da san pri pedeset godin na "Ajduka" placu ua cukar de orzo i gleda njijov egzibicioni me. Tomi je po kua otvorit boksersku skulu u koju je i mene primija, i kako san bija mekinjast, dava mi je jist kruva i pancete. Naa san i Kramaria kojemu je "Kraj kup" stalna tacija. Priali smo o Mati Parlovu. Kad su mu se otvorile bla gajne, kad je moga zaradit miljune dolori, dragoga Matu poeja je tufavat porki asketski reim i da je - a bismo rekli - malo ivotu na voju. Jema prav Mate. a e po po cili dan tu u vriu, trkat kroz umu i pestat se, a na svitu postoje tolike lipe stvari! - Ne krivin ga. Razumin ga! - iri ruke Kramari. A tek ja! Polemika Pet minuti posli sidin u staru kafanu "Tommaseo" i sa tamaseovcima, koji se u ovoj kafani sastaju i odravaju kult ibenskog pisnika, deboto san se zakara. Nosidu mi pisnikove knjige, pa rukopise, originalni, njegovon rukon napisani testament i dru dok ja vrtin stra nice. Infiani su u Tommasea, ali pari mi se da o njemu ne znadu ba puno. A ja san jo friak, tek san prostija sjajnu Katuievu tudiju pa in iznesen prvi podatak koji in nije drag, omar skau i eu se. J e m a n taki dojam da oni, dok govoridu o Tommaseu, mislidu na Bajamonta. A ponoa je blizu, spava mi se. Ko e se po karat? Kafana stara sto i sedandeset godin, u svoje vrime mora bit bila elegantna, gospodska, ali sad se tukatura guli i pa-

da, tribali bi je obnovit, renovirat. Dobila je ime pisca tek kad je tako nazvan trg na kome se nalazi, i po svoj prilici veliki ibenanin nije u nju nikad ni seja. Ali sidili su i pi sali u njoj Stendhal, Rilke, Joyce, Saba, a est njezin gost bija je i kompozitor Suppe. ETVRTAK, 30. listopada Sa doturon agaron vrtin se oko Trsta. Skokli smo do Muggie, proetali se po Kopru, dva puta smo prelazili gra nicu, a kad smo u Kopar ulizli u samoposlugu, apjen mu da me ko ne uje: - Je li Kopar na oli njijov? - Jesi li lud? Kako mo to pitat? Eto, prismeja san se. Samoposluga p u n a kafe, cukra, deterdenta, uja. Svega jema, nita ne fali, nima u Kopru deficitarni artikli! Nu ti boga! Jema i maslinovoga uja. Dan pri nego san partija, moj Braanin donija mi je pet litar i jedvice prista na cinu dvadeset ijad litra. A ovod u Kopar, jedanajst ijad litra! Lupe braki, zajeba me! I to sto posto! Cilo jutro vrtija san se po Kopru, i virujte mi da nisan jema s kin progovorit slovenski. Di san kod doa, sve na svit. U jahting klubu "Jadro" domar je stari Splianin Sre ko Sinovi, kojega se ka kroz maglu sian sa Matejuke, a on zna mene, ka po olda, i oca mi, i anta, Klikie, Bandalovie... Poeja je navigavat ka dite omar poza onega rata, i to na jidra, sinko moj! kuner se zva "Mila Majka" i na njemu je uinija pet vijai Split-Arentina. Ni vode ni bilo, prali su se i umivali u moru, a vodu su in davale vlage i kie koje bi skupjali u tendu. Kasnije je naviga na "Svetu Terezu" pa na brode Oce anije, Dubrovake plovidbe. Nima porta na svitu di nije bija.

A 1929., kad je naviga na "Kumanovu", takali su Ankaran i vrag ga je odnija na ples. I upozna je jednu malu Slovenkinju. Vidit u je juto u podne, kad mu donese obid. Kuva brujet za prste lizat. Ko e dat takega brujeta! Dobra je, puno mu je dobra, nije se ni sekundu pokaja. I kad mu donese obid, dok on ji, ona mu piva, da mu slaje lize. Nauila je govorit po spliski, a on slovenski njanci jednu besidu. Bija je mornar na jahtan spliski bogatai. U ratu je na viga na trabakule, pribaciva partizane dok ga jedno jutro nisu napali avioni. Asti Gospu, a je bilo gusto! Skakali su u more i est uri plivali do Bieva. I to na prvi sinja! Enti boga, koje lipo Poelo! Atroke viski i ampanja! est uri je pliva i sobon vuka jednoga maloga. Jedva ga je kapula. Onda je radija u Kapetaniju do penjuna. I ka penju nat doa je, evo, ovod u Kopar uit Slovence jidrit, plest konope, init grope i uzle. Usput Slovenci nauidu i betimje. On je i trener, in truktor od jedrenja, i njegova dica, ti mali Slovenci, lipo bogami napreduju. Na prvenstvu drave od deset najboji jedriliari u klasi "Optimist" sedan je bilo njegovi. I sad je ma dva mulca koji edu postat veliki regatjeri. A a e init u Split? Oli doli vie koga poznaje? Stari Spliani i danas spominju preune u Istriju. Istrija je za nji bila sinonim tekoga preuna. Kad smo bili dica, Istrijon su nas plaili, a ba tot di su bili zloglasni zatvori, iri se i reste najmodernija naa luka. Po kontejnerima ve je prva. Jedanajst brodi je na vezovima, a deset ji eka misto. A svaki novi vez zapada danas trideset miljardi. Pusti kamioni, tonobili, ferate, dizalice, terminali i svuda nai Braani, Korulani, Vlaji, i uz nji jedna mala Slovenkinja. Slovenski niman s kin progovorit. Ajdukova "bila no" je u Kopru najfiniji bal. Po tri miseca unaprid ulaznice su rasprodane. J e d n a mala Slovenkinja uvik eka svoga Dalmatinca, kojemu, bidnome, nima spasa. Ostat e ovamo do smrti

Iz starog putopisa PETAK, 31. listopada Dotur agar pronaa je u antikvarijatu interesantan libar, putopis s kraja prolega vika Dalmatien und Montenegro L. Passargea. Svata jema unutra. timung kafane Troccoli i Pjace, kojon eu ponosne Dioklecijanove eri, to jest Spli anke. Putopisca prati likar kojemu pacijenti plaaju viite u vinu, a on vino skupja i prodaje trgovcu. Jednoga petka putopisac prispije u otariju na Klis. Lito je i on sidi za kamenim stolon prid vratima, u sjeni loze i murve; prid njin je cesta ka snig bila, a pod njin di van pogled na Jadro i Salonu. Kako je petak posni dan, gostioniar se ispriava da ga ne more obilatije posluit. Samo mravu juvu s riima i kupuson, meka jaja sa ra kovima tek stiglim iz Sinja, i bakalaron. Mora bit da je frika klika arja putopiscu otvorila ape tit, jer pie da nidir nije jija tako slako, njanci na Siciliju di su mu priredili banket sa dvadeset jela. Marjan ga podsjea na brdo Monte Pelegrino kod Palerma, i pie kako se 20. srpnja 1866. sa Marjana moglo vidit dio brodovlja koje odlazi u bitku pod Vison. Uspija je zabiljeit kako se strade i kale pritvaraju u uli ce i pute, a ulice se zovu po svecima: Sv. Frane, Sv. Kria, Sv. Mande, Sv. Jure, Sv. Vlaha... Riva postaje obala: Pjaca - Trg, na vedskome Torg, a finskome TURKU. Navodi kako je prosjaenje u Dalmaciji sramota, za ra zliku od drugih zemalj di je prosjaenje postalo zanat. Prosjaenje se doputa samo jadnima i betenima, za rad nesposobnima, a putnik je onda duan pomo siromaju jer bi on osta sramotan. Navodi i interesantan podatak da je jedan Hvaranin (na alost, ne biljei mu ime) posta prvi redaktor "Sidney Heralda", i da se 1880. vratija u rodni Hvar i podiga ku u. Posebno opisuje komike ribare koji su mu nalik no rvekima. Komiani raspolau sa 120 vojgi i 200 brodi, a svaka vojga zapada 2000 krun a trata 4000 krun. Po-

red srdel koje se sole u barilima od 60 kg, lovidu se i in uni, kue i lignje. Ribu dolazu kupovat ak trgovci iz Rovinja. Njoki Marije Teree Po transkin ulican vidin malo naega svita. Od trgo vac ujen da in je promet pa na polovicu. Nabrajaju duzine butig koje su pale pod steaj samo u ovome terezijanskom dilu grada. An bravo, deboto san i zaboravlja najvanije. Sad se slavila 200-godinjica smrti Marije Teree koja je bi la La vera madre di Trieste. U njezinu ast popularna pjaca Ponte rosso prominila je ime u Piazza Maria Teresa. Puno je ona uinila za Trst, a za mene je najimpresivnije a je izmislila njoke. Naime, itan da Tretinci nisu znali nita o spizi. Sa kruvon i kumplirima ranili su prajce koji su se vajali i groktali po blatu ulic i dvori. Marija Terea, pametnija od Salamuna, nauila i je od kumpliri init njo ke, i druge njoke od kruva, pa bikote, altipance i puste druge pjatance. I ti tereijanski njoki priko Trsta sigurno su doli i nan u Split. U tereijanskom burgu od eljeznike tacije do Korza butige se svaki dan zatvaraju. Promet naglo pada. Nego, ujen i to da sad iz Jugoslavije u Trst dolazi puno manje dinari, ali zato se iznese vie marki i dolori. Nai ne dolazu vie s dinarima. Samo sa devizan. J e r in se dinar ne isplati minjat. A na svima izlozima butigi vidin na poljskome i talijanskome ispisana upozorenja da se aju paketi za Poljsku! SUBOTA, 1. studenoga Naoblailo se, zaladilo. Pue gruba transka bura. Ladno mi je. Dosta mi je Trsta! Danas su Svi sveti i sve su butige zatvorene. Na granici kilometri talijanski tonobili koji putuju u Ju goslaviju, a njanci jedan tonobil iz Jugoslavije. Ovo udo nikad nisan vidija!

MALE STVARI IZ VELOGA MISTA

NEDIJA, ZADNJI DAN MISECA STUDENOGA Vanka je jo mrak. Ne znan koja je ura. Otvaran tra nzistor. Muika na nonome programu Radijo-Zagreb. A koja je ura? Otvaran ponistru. Ni jedna jedina aruja ne gori. No je mirna, tiha. Mora bit da je puno rano. I nidir arulje. Ni jedna jedina ponistra da je osvitljena. Oli san ja u ovome pospanome gradu jedini ovik koji ne more spavat? Kuvan kafu, puin i ekan da mi radijo javi koja je ura. Tri bota. Emitira samo tri kratke bezvezne visti i vre mensku prognozu. Zove u unutranjost snig, na sjevernom i srednjem Ja dranu buru. Tri bota! Noi postaju sve due. Pari mi se ka da nikad vie nee svanut. Ona je kriva. Nagovorila me sino da ne izlazin vanka. "Grubo je vrime, kia, di e vanka, ostani bar jednu je dinu veer doma!" Fibra Poslua san je i falija. Ko zna, ne sian se vie kad san zanji put doma osta. Mora da je to bilo davno. Bit e kad san ono pri nikoliko godin jema gripu. Ti veernji izlasci meni su u krvi. I pokojni mi otac i njegov otac, ribari, siromaji, i kad bi bilo doma vina, izlazili su uveer popit sa judima jo po litre. Nisan smija ostat.

U devet uri ve san bija u posteju i ita libar, a ona je u svoju sobu gledala televiziju. udno je to da mene televizija nimalo ne zanima. Vie niti ne gledan utakmice. Asti onega boga, a san najeba! Evo, sad san se sitija. I veeras u morat ostat doma. Veeras poinje VELO MISTO. J e m a ve misec dan da je od mene iznudila obeanje da emo VELO MISTO gledat nas dvoje sami. I sad e me tokat etrnajst nedij izasebice uveer ostat doma! Poludit u. Sino nisan moga itat njanci uru vrimena. Bolile su me oi, poeja san se trest. Izmirila me fibru. J e m a san trideset i sedan i po. Korila me: - Vidi da je boje da si osta doma. I fibru jema, a izai si tija. - Ove dvi-tri linije priko trideset i sedan, to je fibrica od nervoitadi a san osta doma. Da san vanka, bija bi zdrav ka riba. Ti si kriva a jeman fibru. Zakarali smo se. I vino je sakrila, a donila mi kamilicu i andole. utin se malo pokvaren; dobro san nazeba. Di neu po ovakome gnjilome vrimenu? Juer ujutru san okisa i doa se doma prominit. I kad san izaa, jopet me prid kafanon uvatija kropac. I jopet san okisa. Morat u poet nosit lumbrelu. in otvoridu butige, gren je kupit. udari Morat u napokon i leroj kupit. I to oni sa fosforentnin veran, da od noi, u mraku, vidin koja je ura. Dobro san uvatija. Kajen, ripjen, bulsajen. Kako neu kad san tri-etiri veeri izasebice okisa na Pjaci. Ba niki dan zaboravlja san udari i gren kupit u prvu butigu pet-est udari. Nima, Nestalo.

Gren u drugu. Nima. Sta san se smijat. I ba sad kad san ja nazeba, kad kajen i kien, moralo van je nestat udari! - A ta ja mogu, jor? Ostavila san za se zadnja dva i to kineska. - Dajte mi bar jedan, da sad ne gren doma. Divna ena! Dala mi je oba. U petak uveer ia san sa prijatejen tonobilon u Sinj kupit malo mesa za svece. Upali smo u gustu kolonu i tri kvarta od ure puzili smo uz Klis. Da smo odili na noge, ili bismo bre. Cila Zagora naputala je Split i vraala se u svoja sela. Pa koliko ji, za Gospu, jema? Vie nego Kinei! Kilometri tonobili. Nismo ni doli do Sinja nego smo u Dicmo, u prvu bikariju, kupili po dva kila mladoga janjca. Dvajst i pet ijad kil! I na povratku sitija san se svratit u butigu u Klis i kupija san duzinu udari. Rekla mi je da jon kupin i mlika. U tri butige san svra a i nidir mlika. a je ovo dolo, da ni sela mlika nimaju! Cila Europa (pa i industrijski najrazvijenije zemje, di je fumar do fumara), kupa se u mliko, rike mlika teu po Evropi, a u nas trokut, kvarat mlika u selo ne mo na. I ba sad kad nima mlika, ona se ugala, poludila za mlikon. I kara se s menon, ka da san ja kriv a nima mlika. Ma vidi ti nje! Jebe se mene za njezino mliko! Reka san jon: - Kupit u ti kravu pa muzi! paker U naoj trgovini poele su se dogaat pomalo neobine stvari. J e m a ve tri-eter miseca da smo doma ostali bez pakera. Izvukla je odnekud dva mala kuvala kakva su se duperala za vrime rata, na njima mo jedino skuvat kafu i pofrigat jaje. A ona se mui i kuva na njima obid, ali

sve adoaje butige da e kupit lipi mali paker koji nee zauzest puno prostora u kuini. I pri tri dana slavodobitno se vratila doma. Nala je eljeni paker. Nije ga uzela jer nije jemala uza se dovoljno pinez. Vazela je sutradan pineze i jopet se vratila bez pakera, namuena, jidna. - a je sad, di je paker? - K vragu oni i paker! - A a se dogodilo? - Falilo mi je pinez! - Kako kad si odnila vie nego zapada? - Je, ali je od juer kreija blizu sto ijad! Nagovaran je da ga omar, smista gre kupit. Nee. Kakva je, sad ona njima ne da guta. - Jesi li luda, oe li ekat da poskupi jo sto ijad? Posluala me je. Jemamo sad i peicu, i omar smo sta vili pe kumplire i janjca a san ga kupija u Dicmo. Faturetai Ba u vezi pakera padadu mi na pamet elektrine in talacije. Moran ji pod hitno minjat. I zvat u kojega faturetaa. Za dipet, neka "Slobodna" onako estoko pie kontra nji. a mi god u kui triba, uvik, uvik u zvat faturetaa. Iz miljardu razloga. Ne triba ji molit, kumit, nego dolazidu tonobilon isti as kad ji zove. Pokvari li mi se televizor, makinja za pisanje, moran je nosit u servis. Fatureta mi dojde doma popravit oli mi sam pokvareni aparat odnese i donese. Radi bre, strunije, savjesnije i puno, puno cinije. Servisi su nan slabi, veina nji i ponaa se kad ji triba zaista tako ka da ti inidu niku veliku, veliku uslugu za koju in mora bit zahvalan do groba. A fatureta je sritan a si ga zva. On je zahvalan tebi. Jer on ini uslugu tebi, a ti njemu.

Kad ne bi bilo faturetai, kad bismo se oslanjali samo na servise, situacija u gradu bila bi katastrofalna. A to ta oni ne plaaju porez, to je ve drugi problem. I s njin neka se bave opinske slube. Samo ako se faturetaa koji meni ini usluge bude oporezovalo, onda nee on platit porez nego ja, jer e on meni skupje naplatit. Poelo je sviat. Gren skuvat jo jednu kafu pa se ku pat i brijat. NEDIJA OKO BOTA Izaa san vanka ali ne mo etat. Ladna kiica uz la ganu buru. Bogami je zima. Grad se ispraznija, malo koga mo trevit. Na pekariju iznili nito ribe i jedan, onako finiji Beograanin, lipo obu en, udi se kako se riu, fetaju pasi i ugori. Gleda i udi se kako se od ribe inidu kotleti i karmenadle. Karmenadle od ugora, kotleti od pasa. I ovo nikad ni an uja. Od kie sklonija san se u "Belvija" i ef kuine mi pria kako e ove dane za Amerikance jemat koktel-partiju u Klub-kafani. Za osandeset uzvanika. Oni edu donit svoja estoka pia, pa jin je on sastavija listu od osamnajst raz ni posluenja, a po glavi osamnajst ijad dinari. Govorin mu: - Jesi li ti lud, to ti je samo est dolori po glavi. Ali Amerikanci nisu pristali. Prikriili su pola liste i za koktel-partiju dajedu samo devet ijad dinari po glavi. Ako ne virujem, donit e mi cilu prepisku. Ko se moga nadat da e Amerikanci udrit ovakvu te dnju! Koktel-partiju od tri dolora po glavi? A a jin mo dat: po boicu kokte, jednu patu i eventualno sendvi od po fetice salama. Ne Amerika, nego da ja lino drin taki koktel, umra bi od srama. Ko bi judima u oi pogleda? a bi me u ir uvatili: pa si nas na ovo doveja? Altroke na presti!

Amerikancima estitan. Daju primjer na koji bi se i na a poduzea tribala ugledat. Prevara Pien jer mi obid jo nije gotov. Ona se nervoasto vrti oko novega pakera i psuje sve redon. Ne vridi peica, ni kako ispe meso, zajebali su je, a sto ijad digli cinu. Trese se i jedva eka da otvoridu butige pa edu oni nju ut. Ovo je prevara, pjaka! Muin da se ne foga na me! Gladan san pa gren izist malo makaruni a su od sino ostali. Jeman jo bokuni parmezana a san donija iz Trs ta, ali lin san gratat. Najden kesicu "Sirele". Pospen i pomen jist i pjuvat. Nije sir nego otrov. Na kesicu timbar: proizvedeno 24. IX. 1960. Sir dvadesetgodinjak! Dobro se upalija! A ko od dvadeset godin ni upaljen. A lipo pie da mu je rok trajanja etiri miseca. Ne more bit star dvadeset godin, jer pri dvadeset godin nije bilo "Sirele". Ali kako je smrdljiv, upaljen, grancav, mora mu bit dva deset godin! I je li mogue da n a n svi proizvodi gredu sve skupji i sve gori? Ovo bi bilo najboje jedanput na godinu kamioncinon po u Trst pa donit svu potiribu. PONEDIJAK, 1. prosinca Ni sino nisan izaa vanka. Osta san gledat Velo misto. Nije ni svrila emisija, a ve je poeja zvonit telefon. Najinteresantnija je bila jedna ena. - Slabo je poelo, moj jor. - A a van ja mogu? - Nije moglo gore! Bar za me! - Oli ste morali gledat?

- E, da srion nisan - uzdanula je kroz suze. - Zbogon jin... - tija san prikinit vezu. - ekajte, nemojte, vi ste mi duni zeca. - J a ? Van? Zeca? - Zeca, e! - eno boja, jeste li ludi? Ja nisan lovac i nikad niko me nisan obea zeca. - Isto ste mi duni zeca. Zbog vas je meni zec propa. - Skuajte, gospojo, ali vi mene zajebajete. - Nije, asna moja ri! Stavila san pe zeca i stala gle dat vau emisiju. - I zec je uteka? - Nije, nego san se zanila, zaboravila, i dok je svrilo, zec je izgorija. Eno ga u krovadu ka komad garbuna. Sta s a n se smijat. - Vi se smijete, a ja plaen. Mu me doveja prijateje na veeru. I to na zeca. Ko e mu sad o straja re da nima veere? Ubit e me, bidnu! Eto, tako je poelo. Zvonija je telefon dok ga nisan iskljuija. I jutros san se rano diga. Zvide bura. Neka zvide, ur la, in svane, letin vanka...

U SNIGU, LEDU I KII...

ETVRTAK, 4. prosinca Zatrpan san u snigu, dakako, ne u planinu nego u "Be lvija". Sidin uz ponistru i gledan kako vanka pada. Veliki bili lancuni pokriju porat, prostiru se po Rivi, Ovo je prava vijavica... "meava"... Snig me uvik uzbudi, i ja se ne bi zaudija da sad priko Rive pritri opor vukova. Asti boga, a se nameija, pada ka lud! Gledan prolaznike. Bogami, dobro gredu po snigu. Nja nci jedan da pade. Vidi se da je u Split malo Spliani. Omar zoven kamarjera da mi donese pun. Jaki pun. A nikad ne pijen pun. Nije mi drag pun, ali in zabili, ja vien: "Pun, molin!" Nikako mi pun stoji uza snig. I svojin vonjon i muikon te lii. Zovu me na telefon. Ovo je sigurno ona. Ne more me ni zatrpat a da me ona ne pronajde. Je, bila je ona. Pripala se da mi se nije a dogodilo jer pada, a ja se nisan javija. Moga san past, moga san ruku slomit. Nije rekla nogu nego ruku, jer onda ne bi moga tu po makinjeti. - Ka da san pizda pa u po padat! - Ne zna ti po snigu odit. - Zato i ne gren nego sidin. - A kako e doma do? - Vazest u taksi. - Nemoj popust do taksija, pomnjivo ajde, naprid se nagni, da ne udre upicon. I pazi: ruke ne dri u ep, kad padne, da se mo doekat.

- Kad si tako sigurna da u past, onda neu ni izlazit iz otela. Vazest u sobu i ostat dok se snig ne raskrabi. Njoj za dipet nisan vazeja taksi nego san se kroz snig probija sve do kue. Ne da nisan pa nego ni popuza nisan. Oli nisan lanjsku zimu proa zagrebake skule o sniga? Vuci i medvidi Tek a san seja za obid, telefonira mi prijatej da bi sad zlata vridilo uinit ir oko cilega Marjana. - A vuci, a mede? - Koji vuci? - Oli ti ne zna da su sad, kad pada snig, vuci najei? A medo se sad zna gladan probudit i infotan izlazi iz pilje i ita se bovanima od dvadeset kili. - Ma koji medo? - A a ja znan koji, samo znan da se on more spustit. Ludoga li ovika! Di bi on mene sad inija po snigu po umi odit. Ka da san dite. Onda, u ditinjstvu, svaki snig parija mi je kartolina Bon Natale! Lip je onda bija snig. Latik u ruke pa po po Marjanu tu repce. Oli razbit staru katrigu, uinit saonice pa udri spust niz udinski kanap. PETAK, 5. prosinca Rano se budin, kuvan kafu i sluan Radijo-Zagreb. Upo zorava Zagrepane da je jutros u pet uri Zagreb najladniji grad u zemji. Minus devetnajst! Bidni oni koji sad moraju po radit i vatat tranvaje. Domalo javja da je u Split minus etiri. Omar san se smrza. Sedansto puti je jebenije u Split na minus etiri, nego u Zagreb na minus devetnajst! Omar san se fika u posteju. Samo mi nos viri ispod deke i dva prsta u kojima drin panjulet. Kako e se ustat od straja? Di e na minus etiri? Pokrija san se priko glave i jopet zaspa. Lipo li je spavat kad je vanka led.

U devet uri u p a d a mi ona u sobu i tira me iz posteje. - Ustani, linino, samo bi krepava! Nu jon boga aina! Kad ne mogu spavat, kad se dien u dva-tri bota, onda mi vie da san onanbulo, sad kad mi je udrilo spavanje, sad san linina! I daj ti njoj ugodi! Kad mi se ne spava, tira me u posteju. Kad mi se spava, tira me iz posteje. - Ajde, linino, ustani! - Neu, vanka je minus etiri! - Ma koji minus etiri, vanka je sunce. Rastvara mi ponistru i lipi svitli dan upada u sobu. Br zo se obuijen i izletin vanka. Sunca, sunca mi dajte! Ka muik Uinin ir po gradu. Gazin po ledu, po smrznutome snigu, a sunce me grije. Ovu udnu miancu sniga, leda i sunca samo san botu doivija u Sloveniju. Kupin "Slobodnu", seden u "Belvija" i itan o olujnoj buri koja je na momente tukla sa jedanajst bofori; vapori nisu isplovili. Interesantno: jedanajst bofori? A ja nita nisan uja. A di san ja to bija kad je bura sve nosila? Bit u spava. Uz posteju mi je pe na drva, dobro naloin, drvo pucketa, a ja spavan ka muik i jebe mi se. Sad san se sitija da odavno nisan ita Gogolja. Omar ga gren trait po kancijan. Noas u uz pucketanje drv u pei Gogolja itat. Nu ti onega boga! U "Slobodnu" itan da je odrana iz vanredna sjednica opinskog sindikalnog vijea. A ja nisan ni slutija da je situacija u gradu bila tako dramatina. "Ipak situacija nije bila tako teka da bi trebale stupiti na snagu POSEBNE MJERE"... A ja nita nisan zna, nita nisan slutija. Ja san pija pun u "Belvija", gleda kroz ponistru, grija se doma uz pe icu, a deboto nisu stupile na snagu POSEBNE MJERE u vezi s opskrbom i prometom u snjenim uvjetima!

I raiavali su se snjeni nanosi i posipale prome tnice. A di san ja bija? Razgovori sa Beneom Upozna san Marijana Benea. Sidimo uveer u "Belvi ja". Dobar mamak. Nikako ne mogu svatit da porta-bokser koji juri titu lu svjetskog prvaka more bit ovako sam, naputen. Nima oko njega svite, menaderi, likari, nima njanci trenera. Nima nikoga. Doa je prvu veer u restoran u kockastu kouju, priplaen na otelski pansion. A a je to pansionska spiza? Ka nita, proguca je i mala Francuzica i stari penjunat, a a je to momku koji ujutro pritri 15 kilometri, a po po dne boksuje dvadeset rundi! Pria mi to ef kuine, a ja omar popizdin. - Ma a pansion! Sve mu nosi a jema u kuini. Pitaj ga, kripi ga, pa emo mi to lako uredit! ef kuine vazeja ga je pod svoje okrilje. A ja san mu ka kontrola. Rani ga ef ka cara. Sad san se opet pripa. - Nemoj ga nadebjat, za Majku Boju! Izgubi li Bene, isprobivat u kuvara! Pitan ga niki dan ko ga trenira. Nikor, sam sebi je i trener. - A ko ti dozira trening? - pitan ga Biinon terminologijon. Nikor. Sam i dozira. I govori mi da trenira ka nikad u ivotu. Sad me straj da se ne pretrenira. Nima trenera, nima ni likara da mu gleda srce, miri pulac. Misto da za nj radi medicinski intitut, on sam samcat trenira, a uveer sidi u "Belvija" i smije se mojin pita njima. Juer mi nudi biljete da ga dojden gledat. Neu, moj Bene, fala ti, ali neu, mene je straj da ne izgubi.

Uvjerava me da ne more izgubit. Nikad jo nije bija ova ko spreman. Jebi ti to! Tako me i Kramari uvjerava da e Mate samlit onega Indijanca, pa san ia i pokaja se. Boje bi bilo da ga nisan upozna. Sad ne bi dra. ekat u ga posli mea u "Belvija". Reka san konobari ma da spremidu desetak boc lipega vina. Ako potue, sla vit emo, opit emo se od radosti, a ako izgubi, opit emo se od tuge. Snjeni uvjeti Zove me na telefon jedna ena i tui mi se kako jon ju er poer nije donija novine na koje je pretplaena. Tek danas jon je donija jueranju i dananju novinu. - A zato juer niste dilili? - pita ona poera. - Nismo mogli. Juer su bili snjeni uvjeti. Eno me opet zima. a je sad? Nu ti boga, udunila mi se peica. Zaboravija san bacit biju. Sad je moran iznova uiat. Rii za molitvenik Jedan na poznati Splianin koji ive u Zagreb aje mi pismo i uz pismo ugledni francuski tjednik "Le Nouvel Observateur". J e m a san ta proitat i ta nauit. ovik mi je i posla da vidin kako se pie u velikome svitu, u uglednima listo vima. Naime, naa "Nedjeljna Dalmacija", zahvaljujui u prvo me redu mome groznome pisanju, stekla je glas najporkijega tjednika u zemji. Zbog tega bilo je i protesti italac i otkazivanja pretplate. A a san to ja bidan porkoga na pisa? Ne ti moji grubi besid? Aneli bidu ji danas mogli izgovorit. U molitvenik bi mogle stat. A "Le Nouvel Observateur" vrvi rietinan koje je i mene straj i sram izgovorit.

Di smo mi, a di je "Le Nouvel Observateur"? Pedeset godin za njin kaskamo. I ne samo to, nego te rietine koje ja njanci neu citirat dupera nikor drugi nego jedan od kandidata za preidenta Francuske Republike koji se zove Coluche. I svituje mene ti na zagrebaki Splianin da, ako se jednoga dana odluin obraunat sa svima tima koji me zbog grubi besid napadaju, da za Gospu ne stavin naslov OTVORENO PISMO PIZDUNIMA jer bi bija grubi plagijat. Naime, poznati francuski pisac Audouard je pod tim istim naslovom (Lettre ouverte aux cons) ve objavija zapaeni libar. U Teksasu niki petroljerski miljarderi, zabrinuti za odgoj svoji eri i sinova, osnovali su fine, gospodske, pri vatne univerzitete sa bogatin bibjotekan u kojima nima ni j e n o g a pisca porkoga jezika. tudiranje se skupo plaa, ali su zato dica sigurna da nee ut ni protit ni j e n u grubu ri. Kad studiraju, recimo literaturu, onda je to "pristojna literatura" (decent literature), oli kad tudiraju ekonomiju i privredu, onda je to "potena privreda" u kojoj se ne smi ni spominjat marksizam, socijalizam, revolucija i druge grube rii. Ne bi se zaudija da i nai nouveaux riches pomu u Teksas avat svoju dicu.

SUNCE I LED, MRAK I SVITLOST

PETAK, 12. prosinca Ovi nesriknji dnevnik vodin ve priko godinu dan, a sad mi se prvi put dogodilo da niman ta zapisat. Sve mi se ini da nije stvar u ivotu koji se oko mene vrti ka i dosad, nego je problem u meni. Ja san nikako nezainteresiran, lin, upalj. Ne radin nita, ne mislin nita, iven ka tukac. A ne mogu se potuit. Lipo mi je. Kad si miran, kad ne radi, kad ne misli, slako spava. Pri i sa pirulan nisan moga zaspat, sad bez nji spavan po sedan-osan uri. Dosta mi je vazest libar u ruke, ve mi se sklapju oi. Niti novinu ne mogu protit. Ovi nikoliko zanji dan ugodilo je i vrime. Lipi dani puni svitlosti i sunca, i grijota bi bilo zabit se u kuu. Izletin vanka, skitan se, etan; oko ciloga Marjana dva san puta uinija ir. Kurbe i flota Kad me noge zabolidu, sedan u kafanu i odmaran se. I ba niki dan u "Belvija" upozna san se sa amerikanskin pomorskin ataeon u Beogradu i njegovon gospojon. Pu no in je drago u Split, pa mi se on tui da bi mu ka po morskom ataeu sjedite moralo bit u Split, a ne u Beo grad. Spava u "Belvija" i ujutru, kad rastvori ponistre, vidi more, brode... Reka san mu, da san mu ja ambasador, uvaija bi mu elju i omar ga pripomistija. Pozva me u viitu na njijov brod i nisan mu moga odbit. Dvi ure su me remenavali po brodu koji slui ka radionica

za popravak podmornic. Jema puste radionice i bolnicu, zubnu ambulantu, i dok metri popravjadu podmornicu, zubari in popravjadu zube, likari inidu preglede. Na brodu ijadu mornari, kuvari kuvadu non-top, dvajst i etiri ure na dan; otvorene su i butige, minjanice. Na zidu uz alter minjanice nikor je zapisa upozore nje: uvajte se ljivovice! Pivo i vino je dobro! Viski je preskup! U salonu za oficjale nudidu me a u popit. Moga bi koji bibit, brendi oli viski. Nima alkohola. Samo voni sokovi i mliko. Nu ti boga, ka da s a n u zabavite! Donili su mi kafu, a to je taka kafa da je samo Ame rikanac more popit. Ne zna je li aj oli kalumela. Ne virujen da in mornari nee na brod provercat koju bocu. Nedavno su ba na ovi brod provercovali etiri kurbe, sakrivali i duperali par nedij pa ji pribacili na nosa avioni, pa na niku krstaricu. I tek posli eter-pet nedij, kad se po flote izminilo, ugledne goe su pronaene i izbaene. Dva dana nakon to je brod otplovija, trevin ga opet u "Belvija". A ta je, mister, jo niste partili? Dosta je turizma, triba malo i radit, a Split van je opasan, razlinili biste se u Split. Odilija se teka srca. SUBOTA, 13. prosinca Rastvaran ponistru: vedro, sunce, more ka uje. Puzedu po njemu trajekti. Do u r u vrimena ve san putova u Supetar. A otel, "Ka ktus", zatvoren. Omar mi se ne mili ostat. a u init po Supetru? Trevi mi auto za Bol. Po cesti led, ume se jo bilidu od sniga. Pari mi se ka da ne putujen priko Braa, nego kroz Gorski kotar. Simpatini mali otel "Katil" teplo me primi. Dok obidvajen, prisustvujen kolskome satu. Dvadesetak Bosanac

koji ovod uidu za konobare dobili zadatak namistit banketni stol. Muidu se uru vrimena i nikako namistit stolnjak. Taki je lipi dan da bi grijota bilo po spavat. I gren etat prema Zlatnome ratu. Uveer sidin uz kamin, rastien meso peeno ispod cripa i pijen dobro crno gusto vino. Planca i pucketa oganj, goridu debela borova debla. U gradu nemo jemat ti gut. Ko bi napripravija drv! Izraunan da bi borovina koju smo izgorili do ponoa zapala najmanje sto ijad dinari. U svanue rastvaran ponistru, zavonja mi more i laina. Kliku galebi koji su se razletili po pustome portu. Cila flota motorini miruje. Nikor nije ia lovit. Bol spava. Naruin kapuciner. - Nima mlika - govori mi konobar. Enti boga, pastirskome ovarskome Brau, a nima kuerin mlika! Koliko san reportai napisa o brakin pastirima, a sad mlika za likariju nima. Jemali su dvadeset ijad ovac, a sad je spalo na pet-est ijad. Dobro, neka in se ne isplati prodavat mliko, neka in je rentabilmje init sir koji prodajedu po etrdeset i pedeset ijad dinari kil. A od est-sedan litar mlika izajde kil sira. Ali ni sira ni ma. Na cili Bra dek sira ne mo na. Mladi janjci i kozlii prodajedu se po tridesetak ijad dinari kil, ali ji nima. Ko e dat? A koji pusti brodi, koje mrie, arte, a ni ribe nima! Ne isplati se ovarstvo, ne isplati se ribarstvo. Naemu oviku isplati se jedino etat i po u butigu pa kupit a mu triba. Svanulo je. Nidir nikoga, samo dvi istaice metu u dvo ru od otela. Razgovaran se njima. - a oe re da se njanci pivca jutros ne uje? - U cilo selo samo je jedan pivac, poerov, gori u selu, i ne more ga se ut. - Koliko se sian, bila je i farma pilii. - jor moj, davno je to likvidirano!

- I svinjogojstvo ste jemali? - Nima vie. Ko e se danas porkavat!? Projde autobus. - Ovo je doa po nae efove! - A di gredu? - Partijedu, bome, na Kanarske otoke. - A a gredu na itu? - Bit e, bome, za posal. Prve umove, prve zvukove proizvele su betonske mialice. Gradi se, zida se, diu se podi, betoniraju terace, je ma bit da se u nas jo jedino isplati gradit. Pribacin se u Supetar. Led na cesti jo vie stega. Trevin samo dvi grupe lovac sa pasima. Sa starin dobrin Eron prispija san doma na obid. ena me pita: - a si donija sa Braa? Zamislite moj odgovor. Lako ete pogodit. PONEDIJAK, 15. prosinca Na deset misti san uja da je na jednome ozbiljnome sastanku jedan na uvaeni kulturni radnik, ovik na di rektorskoj funkciji, izjavija: HUMOR I SATIRA NE TRIBAJU U SOCIJALIZMU, TO SU PROIZVODI BUROASKOG DRUTVA! Da se nisan te istorijske izjave pripa, ja bi se bija na smija. Ali toliko san se pripa da san se sledija. Ne gre mi u glavu da je iko to moga re. Pogotovo ne kulturni radnik, i to diretur umjetnike intitucije. Ne bi to moga re njanci diretur od preuna. Da je to napisa koji humorista oli satiriar, njanci mu "Berekin" ne bi to objavija. Urednik bi mu reka: - Jesi li ti lud ovik? Zna li uope a si napisa? So cijalizmu da ne triba humor i satira? To je taka zla, mra na, pogubna antisocijalistika misal zbog koje bi te tribalo izvest na optueniku klupu! Ne znan je li se uope more sa tako malo rii izvest monstruozniji napadaj na socijalizam.

Ma nije to zajebancija, ovie! I najia zajebancija je prema ovome naivna i nevina. Da su humor i satira proizvod buroaskog drutva, to je neukost, ali ako je svjesno, u triznome stanju, pri zdravoj pameti reeno da ne tribaju socijalizmu, onda je to tako mrano da bi i sami Gobbels to s ushienjem prihvatija. Bidan bi bija socijalizam, kako ga vidi ugledni diretur! Jer jema bit da ga on vidi i zamilja samo ka tragediju. Ka pokoru za sve grije ovianstva! Eto, u socijalizmu more nestat i uja, i mesa, i kafe, i deterdenta, more nestat i repromaterijala, i sve e to socijalizam lako pribrodit, ali ako mu samo misec dan ne stane humora, u m r a je socijalizam. Kad je drug diretur izgovorija tu svoju istorijsku misal, ne znan kako su se ostali drugovi koji su sidili na sasta nku ponaali. J e s u li se nasmijali? Jesu li mu pljeskali? Jesu li se smrkli, najidili? Jesu li bilo ta promislili? Oli su se i oni sledili?

NOVI IVOT, NOVI SADRAJI

ETVRTAK, 18. prosinca Proeta san do mula i u samoposlugu na Terminalu tija san kupit koju boicu slovenskoga vina. Ali u butigu ulist ne mo. Prid vratima velika fila. Stiglo uje i deterdenti. Milicioner stoji uz blagajnu i vri kontrolu. Tija san ulist priko reda. Ne puaju me. Viu na me. Ne dan se, vien i ja: - Jebe se meni za vae file, ja neu ni uje ni deterdent, ja u vino. A za vino, bar zasad, ne triba stat u filu. ene u fili uvidile su opravdanost moga protesta i tile su me pustit, ali vrata zatvorena. Puaju muterije samo na refule. inin mote milicioneru da mi otvori. Ne obadaje. Naa san tot jednu svoju staru prijatejicu koja mi pria da su je file spasile. Okad je u penjunu, nije znala a e sobon. ive sama i dani jon dosadni, dugi. Sad je nala zabavu, hobi. Dan jon je kratak. Gre po gradu i, di vidi filu, utira se, eka i akula. Upo znaje svit, saznaje novitadi, sklapa poznanstva. I jo ini dobra dila. Jer kupuje i nosi deficitarne artikle svojti i susidima. Pridlae mi da e mi ona nabavjat sve a mi triba. I uja, i kafe, i deterdenta, i mesa i sve e ona meni na kuu donit. Ma kakvi, ne triba jon bit zahvalan. Ona e meni jo bit zahvalna. Ona moli Boga da lista deficitarne robe bude a ira, pa e jon bit zabave napritek.

Procvitala je od srie. Jo a je lipo stat u filu! Jo uivancije! Di e, kud e starija, sama ena? Premda ne viruje u Boga, bila je poela odit u crikvu ali sad su je file odvratile i ponudile jon bogatiji i plemenitiji sadraj. Vri dobra dila i sad je ona altruistkinja. Evo, dragi tio ci, a van je ivot kad se sve pojednostavni! Misteriozne arulje Pria mi prijatej kako je juer oko 11 uri ujutro vidija da su u butige tehnike robe "Brodomerkur", Poljana Gorana Kovaia 3, stigle arulje. Omar je trka u butigu. Prodava mu govori kako je brzo podne, a u podne oni zatvaradu. Nimadu sad vrimena raspakovat i tek e po po dne poet prodavat. Po podne oko etiri i po, in se otvorilo, ve je bija u butigu i trai arulje. - Nima arulj, ko e ji dat? - Kako ko e ji dat, a u podne su van stigle! - Jesu, ma smo i prodali. - A kad ste ji to prodali? Nikakvi fili nije bilo, a arulje nestale dok je bila zatvo rena butiga. SUBOTA, 20. prosinca Sino san ia gledat boks-me Bene-Torez. Dok su tra jale uvodne borbe, sidija san za ank i pija gemite. Bija san nervoast i spustija san se u Beneovu kabinu da ga malo okuraan. Falija san i upa u dumanovu, Torezovu. Ve je bija svuen i skakuta je i mava akan. Protrnija san. U meni nije bilo kapje krvi. Uinilo mi se da mu je svaka ruka ka veslo. Benea san naa jo obuenoga. - A ta je - pitan ga - oli se misli boksat u vetit? Nisan mu reka da san se pripa, nisan toko lud da u mu to po govorit, ali za deset minuti a san bija njin dva puta san odija piat i vidija je da san nervoast.

Misto ja njega, poeja je on mene tiit. Zna san da je u "Belvija" naruija veeru, i to akod laganoga, likvidoga, jer da posli mea nee mo gucat. Dakle, potpuno je svjestan a ga eka, da nee mo ni justa otvarat. Njanci se sad ne spominjen a smo sve govorili, ali kad se poeja svuivat i prema meni mavat aketinan ka da san ja dumanin, sprenija san se. - Jesi li lud, takne li me, ubija si me! Rufijan od kurab Uteka san iz dvorane. Nisan uinija sto metri, a zaustavja me grupa momak i pita me talijanski di je otel "Marjan". Kako ja stojin blizu otela, vodin ji i puten priamo. Napolitanci su, mornari sa broda, i zabasali su u ovi dil grada. Vidili su da gre pusti svit i ili su za sviton. J e m a ji sedan-osan, svakakvi, i nesriknji, maleni, mierjasti, ali ovi koji gre uza me, dok nas ostali slidu, kus je zgodna momka. Doli smo do vrja Rive i on me badne lakton i povjerlji vo, ka muki mukia, pita di bi se u Split moglo do do enski, i koliko bi to tribalo platit. Nasmija san se i bilo me puno drago da san mu ostavija dojam rufijana od kurab. Nisan ga tija razoarat pa mu odgovorin da je davno, davno prolo vrime kad san ja zna te tarife, pa bubnen. - A bit e trideset-etrdeset ijad. - Dinari oli liri? - pita Napolitanac. - Liri, mio Napolitano, liri! Za trideset ijad dinari ne mo kupit ni kil teletine. Momak zvizne pa se okrene svojima. - Momci, znate koliko: etrdeset ijad liri! Svi su zazviali i stali otresat prstima. - Kvaranta mile liri, impoibile?! Sitija san se devalvacije i nadoda. - Najmanje etrdeset, ak i pedeset ijad liri! A a vi mislite, di ste doli? Ka da je moj Split Napoli!

Pitan ji koliko su oni spremni i voljni dat. Deset ijad liri, najvie dvanajst. Uvridija san se. Poeja san se njima karat ka da san ja kurba. - Deset ijad liri, a ta oete na za deset ijad? Koko! Galofag! Ovi koji je ia s menon bija je spreman isprsit se ak i sa petnajst ijad, ali tribalo bi da bude puno, puno dobra. - Ka Elizabeth Taylor! - bubnen. - Najmanje - odgovara Napolitanac. Po gradu malo muki. Svi su uz televizore i nikon glupon sluajnou za redon projde nikoliko cur koje me poznajedu pa se javjaju. Sa dvi se i zaustavin. Moj Napolitanac je oduevljen. Pita me kojin se ja poslon bavin. - Kurbanjskin, kurbanjskin, caro Napolitano! Oduevljen je a se namirija na pravoga ovika. Ostavija san ji ispred Sv. Frane. I svitova ji da gredu u disko-klub balat. Bar ovome jednome lipukastome, sa crnin ricastin kosan i bilin zubima, moglo bi ta intrat i mukte. - A je li skupa ulaznica? - pita me on. - Ne znan, bit e pet-est ijad dinari. A on nima nego samo lire. Vata se za ep i vadi dvi-tri ijade liri da mu ja prominin. Nisan ti ja cambio valute, mali moj! I turnija san mu u ep pet ijad dinari, da jema za biljet. Nesriknji zanat Radi nesriknji Napolitanac zakasnija san na prenos. Nisan ni vidija prvu rundu. Posli mea slavija san sa kamarjerima u "Belvija" po bjedu. Bene je obea do ali je dobro zakasnija. Likari ga krpidu. Kad se pojavija, prisela nan je feta. Meni su dole suze. Glava mu modra, nabotivena, jedno mu oko zatvoreno, drugo napola. Jedva me vidi. J u s t a s mukon otvara. Jedva je posrka mul mineralne vode.

Nesriknjega li zanata, Gospe moja! Smutija se i konobar Marinko pa mi apje: - Volin bit kamarjer nego prvak svita! Falili smo ga kako je vitez bez mane i straja, junak e i od Krajevia Marka. U bot smo se njin oprostili i poslali ga le, a ja san se zakleja da nikad vie neu sklapat, ne prijatejstva, nego ni poznanstva sa njanci jednin bokseron. Potraga za bakalarom Ove zanje dane ko me god poznaje svak od mene trai da mu dan malo bakalara. Svojta, prijateji, susidi, svi ba kalara pitaju. I priko telefona me zovu. - A ko e mi dat bakalara?! - Bija si u Trst. - Pa kad san bija, pri vie od miseca dan! - Pa ti nije osta jedan bakalari? Ostavija san jednoga za se, za svece. Javjaju mi se i oni koji su u Trst bili posli mene. Jidin se. - A a niste kupili bakalara kad ste bili vanka? - Kupili smo i izili. - Vraga prodrli, mogli ste ga ranit ka i ja! Da jeman est bali bakalara, bilo bi mi malo za svima udovojit. Jedan moj stari prijatej, samac, moli me da mu dan samo deset deki. Stavit e dva-tri kumplira, uinit brujet i njemu je dosta i pridosta. A bez bakalara sveci edu mu progorat. Od onega svo ga bakalaria okinija san mu deboto polovicu. Juto dva deset i dva deka. Raunan: meni i eni je dosta, mi jimo ka tii. I nosin bakalar ponosno svome starome prijateju. Posla me u materinu. Je li dilo donit oviku repicu! Pari da je od zelembaa, a ne od bakalara. Kako me nije stid i sram ovo oviku donit?

Mislija san da e me opalit repicon. Ali nije, nego je zadra. I nastavija je ronjat. To me puno drae nego da mi je zafaliva i da mi je osta obligan. Kurba stara, zna on to i zato i vie na me i rui me na sve strane.

U IEKIVANJU NOVE: PAMET U GLAVU!

ZADNJI DANI STARE GODINE J e m a bit da iven u najvitrenijemu gradu na svitu. Uvik pue. Nima vie bonace. Danima ve sluan urlike vitri iz svi mogui pravac. I uvik, uvik pue iz pravca koji mi ne odgovara. U nediju ujutru vapor iz Splita priko Dubrovnika gre za Bari. A ve danima ona me moli i zaklinje da je odveden bilo di, samo da je vodin. I u nediju ujutro je budin: - Ajde, spremaj se, partijemo! - Di me vodi? - U Bari. Skoila je ka zec i, dok se ona sprema i pakuje, ja slu an prognozu: "Na srednjome J a d r a n u olujno jugo". - Nima, stara, nita od vijaa, vrati se u posteju! Diperala se. Tiin je: - Jebe te se! U utorak uveer, kad se vapor vraa, gremo s njin za Riku. Javit emo doturu agaru da nas dojde dignit, i uinit emo dva dana u Trstu. U utorak sluan vrimensku prognozu: "Upozorenje pomorcima: orkanska bura". A a je ovo dolo? Olujna juga sminjuju se s orkanskin buran. Nima vie pristojnoga, umjerenoga vitra, juina, buri na, metralia. Oli se i nebeski vitri ranidu galofakon pa su se prometnuli u nakaze? Urla bura, sve prid sobon nosi. Oi mi suzidu. Straj me da mi koja kupa ne pade na glavu.

Vrime i sadraj Iz Floride doletija je veliki menader i biznismen Bekin. Doa je doma za svece i donija je ocu: - dva bakalara - kil kafe. - dva paketa mlika - kil emedikana za grdeline. Da je ko ovaki paket donija pri dvi godine, utirali bidu ga u ludnicu. Dakle, nikad nije problem u sadraju nego samo u vrimenu! Jedini prioritet Tek a san napisa da uvik pue, da nima vie bonaci, nebo me demantiralo. Orkanska bura se smirila, uinila je kalma bonaca, ka usrid lita. Izletija san vanka priko mula proetat do Bavic. I vidija klapu momak di na salbunadu igradu picigin. Itadu se u more, skau, privru ka cipli. Trevin prijateja koji se jidi, da je smanjen dil budeta za vojsku. Govori: - Jebe se meni za bakalar, za kafu, za meso, za deter dente, za sve nestaice i krizne artikle. Kruva, manistre, kupusa i vina e uvik bit. Neemo bit gladni. Glavno je da smo mi svoji na svome, mirni, sigurni ka u katulu. Najmirnija smo zemja na svitu. Od nikoga nima straja. Nima terora, otmic, bombi, atentati. I kad mi usrid noi, u dva-tri bota, zazvoni na vratima, ja s a n miran, znan da nije policija nego da mi koji pijani prijatej dolazi vidit je li ostala jo koja boca vina. Svi se mi moremo jo stisnit, ali Armiji ne smi nita falit.

DIKTATURA TRGOVINE
PRVI DAN NOVE Bilo je lipo. Bilo je puno, puno lipo. Trista puti lipe ne go ono lani u Silvestarsku no, crnu, ladnu, mraznu, kad je bura fijukala a letrike nestalo. Sad je letrike bilo koliko oe, i no je bila tepla, lipa, vedra, i sve je ove dane na raskriju Stare i Nove sunce raskono sjalo. A in jema sunca i jema letrike, oviku nita ne fali. Vie volin no sa letrikon, makar uz kruv i vino, nego no bez letrike sa jastogon. Vie volin sunce nego tuku. Danima ve nita ne radin. Ne da mi se sest uz makinju. Infetalo me pretprazniko raspoloenje radnoga naroda. Iz pretpraznikog pribacili smo se u prazniko raspolo enje, koje jo traje dok ja ovo s mukon i bezvojno pien. Kad se uvatin radit, onda danima i misecima s guton radin, a in prikinen i in me uvati prazniko raspoloe nje, zamrzin svaki rad, razlinin se. Evo, sad bi ja samo eta, lea, odija po lokalima i uvik bi bija, kako mi to lipo reemo, u timungu. Toliko san zamrzija svaki rad da nikome, ama ba ni kome, nisan posla niti novogodinju estitku. Nisan ja kriv, drava je kriva. Daje nan tako duge praznike i fete da moramo gubit radne navike. Kad je ejade cilu jednu etimanu ta u pretpraznikom, ta u praznikom ras poloenju, mora izduit, splasne mu radni elan i teko se vratit na radnu disciplinu. Kruv i vino Po dva dana butige ne radu. Po tri i etiri dana novine ne izlazidu. Kruva nima!

Avioni ne letidu. Gradski saobraaj se smanji. Eto, ba na zadnji dan Stare godine ena me rano ujutro aje u spizu. Sve e bit zatvoreno dva dana, triba napunit kuu, triba vazest obilato svega, jer a ti zna ko ti more banit u kuu, a ne smi se osramotiti Napisala me cilu provitu, a posebno naglasila koji pa ket masla i margarina, jer bi tila ispe malo slakoga. U sedan uri ujutro, jo je mrak a ja san ve u moju sa moposlugu. Poinjen s kruvon. Nima kruva. Ve su ga razgrabili. Nu ti boga, a kad pri? Tren u drugu, treu butigu - kruva nidir. Nu ti boga, a nosidu vino! Evo e i vina nestat. Ve nima onoga koje ja train. Asti Gospu, i vino su mi pounili. Nesriknji narod! A a je jopet narod kriv a e dva-tri dana sve bit za tvoreno? Puen uza skale. Sedandeset i sedan skalini moran uinit. I nosin prvi dil opskrbe: est botilji vina i etiri mi neralne. A a je est botilji vina i etiri mineralne? Triba mi sa mo za pie jo jedanput ovi trapac uinit. Ronjan na sav glas. Je li ovo dilo da se ja pustin botiljan prtit? Jeben ti ovu nau trgovinu i opskrbu! Morete me i kritikovat, morete me i obisit, ali ja, dok puen uza skale sa est botilji vina i etiri mineralne, blagosivjen trgovinu kapitalistikog drutva. Da san ja dikod vanka, na Zapad, ja bi sad telefonira u butigu i izdiktira gospodaru od butige cili spisak artikli i on bi meni sve na kuu posla. A ja ne samo da moran stenjat i nosit, nego se moran tu i karat za mojima oldima do do robe. Jo pri dvadeset godin, kad je Vidan bija diretur "Pre hrane", samoposluga na Pjacu raznosila je robu po kuan. Dok san samo pie donija, klonija san. Ve mi je p u n a pipa novogodinjeg timunga. A ko e kupit drugo? Cili mi je libret narubi ispisala.

Poslovoa i margarin I kad san po drugi put donija zalihu pia, poela je na me vikat. - A di je drugo? Samo na pie misli? A di je maslo, di je margarin, di je filet? - Nima. Nita nima! Triba bi mi kamioncin za donit doma brano, cukar, kumplire, narane, limune, jabuke. Ajte u materinu, ti, kumpliri, banane, deterdenti, tuke i fileti! Jebe se meni, neka nikor ne dolazi. - A ako dojde? - Poslat u ga di san i tebe posla! Oko devet i po ujutru, u j e n u malu butiicu, tamo put "Ajdukova" stadiona, kupujen limune. Prodavaica ve umorna, nervoasta, tui se da ne zna di jon je glava, a poslovoa govori na telefon. Javjadu mu iz magazina da je doa margarin. Ne znan je li da on doe po margarin, oli da edu mu ga poslat. Razveselija san se. Ajde, dobro je, poekat u, do e margarin. A poslovoa eto-neto aje u niku stvar svoga sugo vornika. Kakvi margarin, jebe se sad njega za margarin, sad e se on po i s margarinon zajebavat! Doa san doma sa dva kila muzgavac i s kilon gavuni. Kruv su mi dali u "Belvija". Po podne u tri bota veina butigi bilo je zatvoreno. Neke su, istina, udarniki radile do est sati. I jema li na svitu lue, linije trgovine nego je ova naa? Zanji dan stare godine, i misto da radidu bar do osan, dok jema potroai, oni zatvaraju kad njima odgovara. Je be se nji za potroae! Meni trgovina diktira kako u se ponaat, kad u trgovat, stat u filu, kad u do po kruv, kad po mliko, po cukar. Prvi susreti Tek to je svanija prvi dan Nove, izletija san iz kue. Do Matejuke nikoga. Ni pasa, ni make, ni pantagane. I onda san ugleda j e n u mladu curu u rebatinke i demper.

Odila je po komiu, prameni crne, guste, ricaste kose pa dali su jon priko oiju, dizala ji je trzajen glave, a oko nje letili su i kliktali galebovi. Proetala je sve do cenca komia i onda se kalala i se la na prvu entadu. Zagledala se u more. Ko zna a se zamislila. A di jon je momak? Kako se sama stvorila na Rivu? Da se nisu svadili? Nije mi se ba uinila diperanon. A da nije poetesa? Na taciju na Rivu tri mlade ene ekale su autobus. Ka da su se dogovorile, ka da jin je to znak raspoznavanja, sve tri nosile su bili najlonski kartuc. Pade mi na pamet da me ba niki dan jedan moj prijatej, koji se tek vratija iz Moskve, pria kako je sad tamo u velikoj modi nosit najlonski saket. Dakako, velika je po tranja najlonski kartuci na kojima je ispisana koja ino strana, parika, londonska oli talijanska firma. A znak posebne otmjenosti i super ik je nosit talijan ske izme. Autobus ne dolazi. Saobraaj je smanjen. ene nervoasto etaju. Lani mi je prva estitala jedna mlada, lipukasta vora u Marmontovu ulicu. Evo me u istu u r u na isto misto ka i lani, ali vore nima. Nikoga nima. Prve estitke priman od konobari u "Belvija". antova estitka Preko Veloga varoa gren estitat antu. Kalete puste. Kako nee kad se cili Veli varo preselija u Vlaku. anto mi estita sritnu i Staru i Novu. Eto a oe re bit pritirano fin i uljudan. - A a e mi darovat? - pitan ga. - A a u ti darovat? O srdel? Evo ti pancete, sad san je skuva. Slaka je ka cukar. Ajde deri! O lokat, evo ti vina! Iz just mu med tee. Obligaje me svakon besidon.

PONEDIJAK, 5. sinja S krikon, panino skaen iz posteje. Crni gusti mrak. Vitar me iba. More prodire. Razbilo mi je fmetrinu, ras tvorilo vrata od kabine. Sve se rui. Probudin se. Osvistin. Reful bure otvorija mi je ponistru i vrata koja vodidu na teracu. Tranzistor mi je otvoren. Juto je pet uri i sluan prve visti. Poinju sa brodon "Dunav". Nita novo. Ni traga ni glasa. Bidni judi! Ne gre mi u glavu da sad kad su pomorci obrazovani, ueni, kad se raspolae sa najmodernijin sredstvima na vigacije, kad jemamo radare, radijo-stanice, televizije, atome, vie brodi strada nego kad su nepismeni kapitani jidrili priko oceani. Sa splavima i kajiima na vesla, u gondulan brodi se i sad priko Pacifika i Atlantika, a nepotopive grdosije, uda tehnike, nestaju. Danas je prvi radni dan u Novoj. Radijo-Zagreb, zabri nut da neispavani radni narod ne zakasni na posal, svaki tri minuti javja koja je ura. UTORAK, 6. sinja Jopet san izgubija san. U pet ujutru sluan visti. Njanci rii o stradalom brodu. Pivadu "Sojice, divojice". Najranije betiman i udunjan tranzistor.

VELIKI VIJA U MUNCHEN

ETVRTAK, 8. sinja Odavno ne gren na plac; balun koji se sad igra dosadan mi je jer nije igra nego spreavanje igre. I posli pusti miseci sino san gleda na televiziju kako su Brazilci raspali Njemce. Guta san. Vratili su igru. Vidija san jedanajst kompletni igrai ko ji sve znaju, koji svi igraju. Vidija san duple pasove, driblinge, finte, duhovite kombinacije, raznovrsne udarce i prvi put zbunjene i nemone Njemce koji su teko dolazili do baluna, a nikako ga nisu mogli zadrat. Mogli su ga samo pratit pogledon. Kako balun more bit lip i zabavan! Noas san slabo spava. Jema san veliku borbu. Urlala je cilu no bura i rastvarala mi gnjilu ponistru. Svaki as san se mora dizat i ponistru zatvarat. Zatvorin je, leen, a nalet bure je opet otvori. I kad san ve bija na rubu nervnog sloma, sitija san se a u uinit. Pronaa san mlat i brokve i zaavla ponistru. Jebe me se. Neu je otvarat do lita. Bura urla, a ja je iza zaavlane ponistre gutan sluat, ne more mi nita. U pet uri san zaspa, a u sedan me budi zavijanje vu kova. Sprenuja san se. Radijo-Zagreb emitira emisiju o vucima i kvarat od ure pua njijovo jeivo zavijanje. A vanka bura zvide, 130 km na uru. Di se ne pripast! Udrila je zima. Vanka je dva ispod nule. Sve me straj da e ova zima bit teka.

Ludi Amerikanci Protija san jednu vist u novine i slako se nasmija. "Plivaka federacija Sjedinjenih Amerikih Drava defi nitivno je otkazala domainstvo 4. svjetskom prvenstvu u plivanju, vaterpolu, skokovima u vodi i sinhroniziranom pli vanju koje treba da se odri u kolovozu slijedee godine." Najprije je bilo predvieno da organizator prvenstva bude kalifornijski grad St. Clara, ali poslije otkaza tog sveuilinog grada na zapadnoj obali SAD organizacije se prihvatio Concord, takoer grad u Kaliforniji, poznat kao jedno od najznaajnijih plivakih sredita SAD. Ali ovih dana otkazao je i Concord. Razlozi su banalni, smijeni: prvo, to Concord nema bazen dubine koju zahtijevaju propozicije FINE, i drugo, to grad nema novaca da izgradi jo jedno plivalite. To je pomalo iznenaujue za amerike prilike. ini se da gra dska uprava u svemu tome nije nala raunicu. Nadali smo se da e organizaciju prihvatiti Chicago, ali je amerika federacija javila da "niti jedan grad u SAD nije zainteresiran". Pa da Amerikanci nisu sto posto ludi? Svaki dan ruidu u plivanju svjetske rekorde, a ne moredu jedan estiti pro pisani bazen zgradit! A svaki drugi Amerikanac, bar san ja tako mislija, jema svoj vlastiti bazen isprid kue! I njanci jedan ameriki grad nee svjetsko prvenstvo. Jebe se nji za presti! Oni mislidu do na tuje pale ruit rekorde i pokupit sve medaje. Lake in je sruit pet-est rekordi nego jedan porki bazen zgradit. Nita vie nima ni od Amerike. Krolala je. A evo, ja bi se okladija da bi spliski ugostiteji, neka se samo malo najidu, mogli zgradit dva propisana bazena. Beani Veeras priko Zagreba putujen u Munchen. Vidija san Njemca u Dalmaciju, vidija san ji u Grku, u Italiju,

u Moskvu, u London san ji vidija, a nikad nisan vidija Njemca u Njemaku. Kako u ji vidit kad nikad u Njemaku nisan bija? A sad gren. Bar da je povonjan. Zaelija san se velikoga svita; na povratku koji dan zadrat u se i u Be. Bija san napravit biljet za feratu. Ponosno istien: - Penzionersku, pedeset posto popusta. - Nema vie! - govori mi mala na blagajnu. - Nima vie pedeset posto! Sad je za sve jude priko ezdeset godin 30 posto popusta. - Ali ja jo niman ezdeset. - Sve isto, i penzionerima je sad trideset posto. - Kako to kad je oduvik bilo pedeset posto? - Od prvoga vie nima! - Pa su ekali da ja pojden u penjun za ukinut povla sticu? - A ta van ja mogu? - slegne ona ramenima. - Dajte mi onda trideset posto. U jednome pravcu. - Ne moe! - Kako ne moe? - Morate vazest i povratnu. - A a ja znan di e mene vrag odnit, i kako u se vra tit? Mogu i tonobilon, mogu i reoplanon. - A zakon je zakon, jor moj. - Jeben ja ti zakon koji meni ograniava kretanje. I kupija san cilu kartu. PETAK, 9. sinja S menon do Zagreba putova je i Boris Dvornik. Ali a nan vridi kad je tot i ona ka kontrola. Ne da nan ni pit ni puit. Samo po jednu boicu. Lipo smo se smistili u spavaa kola. U kabinu do nae jedan ovik unija je malo dite. Bolesno je i vodi ga u Zag reb na kliniku. J u t o jemamo partit, a u kabinu u p a d a jedan putnik, pokrije lice rukan i plae. - a je, a se dogodilo?

- Umrlo je dite -jeca on. -Kad? - Sad, ovi tren! ujete li oca kako kuka? Sledija san se. Ona se oe omar iskrcat. Plae da je vo in doma. Partili smo sa zakanjenjen od desetak minuti. Kontro la totalno popustila. Letidu boice. uni i ona. Miamo i crno i bilo, ali nikako se opit. Nismo progovorili dvi beside. Nimamo ta govorit. Rano gremo le. Cili je vagun grobnica. Jahta Posli ferate uvik se utin kican, porak. Vonjan ka kondukter. Niman se ka pri uvatit otela, tuirat se, obrijat, namuat. Usput na kiosku kupin novinu. Prvu ugledan vist na dno zanje stranice: JAHTA U OPASNOSTI. "Jo su uzaludni napori lanova posade tankera "Silbe" i patrolnog amca JRM da u etvrtak, u neposrednoj bli zini hridi na sjevernoj strani otoka Visa, izvuku iz zone opasnosti jahtu "Paralos", s engleskon zastavon, na kojoj je Ivan imunovi. Dva plovila nisu se mogla pribliiti ugroenoj jahti, jer bi u protivnom sebe doveli u veliku opasnost, uslijed jakog vjetra i visokih valova. Nakon to su "Silba" i patrolni amac napustili podruje, kod "Paralosa" kojega jedino dri sidro i valovi koji se vra aju nakon udara od hridi, u etvrtak uveer u pomo je poao remorker "Antares" iz splitskog "Brodospasa", ija posada ulae velike napore da ga izvue". Nu ti boga! Koje san ja jebene srie, jo ga needu ni izvu. Pitat ete kakve ja jeman veze s tin? Evo kakve. Ti vlasnik je moj prijatej. Ka momak radija je u "Slobo dnu", crta je karikature i onda je pobiga u svit. U Australiju je uinija nito pinez i sada se vratija amo ivit.

Kad je pri desetak dan partija za Grku, da tamo kupi tu prokletu jahtu, jema je samo dolore i pozajmi san mu nito dinari za avionsku kartu. I lipo san mu govorija da ne gre, da sad nije taun za jahton plovit. Nije me poslua. Do prvoga od godine tija je svakako jahton uplovit, da is koristi neke carinske olakice. Eto mu sad te olakice! I mene je nagovara da gren s njin ka mornar i da e mi platit dva dolora po prevaljenoj milji. J e s a n morski vuk, ali nisan mona! Bilo bi mi puno aj da strada oli da ostane bez jahte, jer san planira na lito uinit njin koji vija. Omar zoven "Vjesnika", jema li novosti. Izgleda da su ga ipak spasili. Mora bi po podne partit za Munchen, a ve me tufalo putovat, najradije bi u Zagreb prispava i sutra se vratija doma! Cvancig Putujemo autobuson. Trubaduri, Vukas, Kanta, mali Bego i jo niki svit koji ne poznajen. J e m a nas devetnajst. Na austrijsku granicu dajen pasoe i govorin Austrija ncu: - Fir mich i majne Frau. Ona zine. - I njemaki si progovorija! - Vidit e ti do Munchena, govorit u ka papagalo. Spavamo u niki mali otel, u niko selo kraj Graza. Gaz da pita koliko nas jema. - Cvancig - odgovorin mu ka iz topa. - A nije nego devetnajst - ispravlja me Kanta. - Znan i ja, ali znan re cvancig, a ne znan kako se re e devetnajst! Jebe me se za tu jednu posteju vika, ja u platit. Soba je ladna. Vanka je minus etrnaest. I svud snig. Spavan u kouju i u demper.

PONEDIJAK, 12. sinja Proa san cilu Autriju, vidija pusta sela, gradove, ote le, livade, brda, i sve je pokriveno snigon. I nidir ovika. Ni diteta. Ni pasa ni make ni kokoe. Nidir nikoga. Ajme pustoi, majko moja! U snigu nikakva traga judske noge. Ka da je ivot izumra. Razveselija san se kad san na snigu ugleda j e n o g a sta roga, crnoga, linoga gavrana. Bit e to oni a je kjuca zanjega rvaskoga kraja Petra Svaia. Tek u dva bota poza podne stigli smo u Munchen, prvu san ugleda j e n u staricu koja na ponistru trese tapet. Gospe moja, sto puti san reka, da mi je vidit Njemca u Njemaku! I evo, sad san i to doeka. Ostvarija se moj san. Smistili su me u Schillerstrasse, u otel "Modern". Upadan u otel i vidin jenu lipu, stariju, sidu gospoju. - Guten Tag, madam, - uljudno se klanjan. - Zdravi bili, jor Smoje, ajme, a me drago da ste doli - govori mi ona. - Oli vi niste Njemica? - Sauvaj boe, oli ste me zaboravili? Ja san Splianka, aki sa Luca. - A di su Njemci, jema li koji Njemac? - Ne znan van ja di su! Bit edu po kuan oli tonobilima na vikend. Odveli su me u restoran na obid. Zoven konobara i titulajen ga: - Her Ober, bite, vas haben fir esen, fir trinken? - Zdravi bili, jor - samo a me ne jubi konobar. - Nu ti boga, oli i ti nisi Njemac? - Ma kakvi, ja san na ovik, Katelanin. - Ajde k vragu, ti i cila ti Katila! Ja san uinija ijadu i po kilometri za vidit Njemca, a za trevit Katelanina nisan mora uinit ovaki trapac. I sad meni moji u Dalmaciju kad b u d u ovo itali, needu virovat da ja u Bavarsku, u Munchen, nisan jema s kin dvi beside njemaki progovorit.

Straj me odit po gradu. Trotoari su jin puni sniga i za leeni. istidu samo ulice i ceste, da moredu tonobili pro lazit, da oni ne skliznu, a svit neka puze i nere! Ajme, a in je skupo po lokalima vino! Jedna boca e trdeset maraka. Nju je deboto afanalo. - Kad je tako - najidi san se i reka kamarjeru Makedo ncu - donesi ti meni jo bocu. U Njemaku se vinon mo redu opit jedino miljarderi. Sam san u otelu. Svi su ili vanka trgovat, samo san ja osta pisat. Iz konzulata su mi poslali makinjetu. Rukopis van ajen po oferu, a ja gren nach Wien! Auf Wiedersehn!

DALMACIJA U BEU
UTORAK, 13. sinja Od sino san u Beu, sad je skoro podne, a jo nisan izaa iz sobe. Ona je izala etat, korteavat izloge i kupit mi priobuku, a ja san osta sreivat utiske iz Munchena. Kako ne volin putovat sa kuferima, na put san krenija sa malon boricon. Moram prominit mudante, kouju, bive, udarie. Juer mi je kouju i mudante kupila u Munchen i, naravski, zaboravila ji u otelu. Najranije smo se poeli karat. Ko je kriv? Normalno, ja, jer nisan kontrolira to smo sve zaboravili. Koga ja vodin po svitu? A ona jopet plae da san teak ka olovo, i da je znala kakvi san, ne bi me vazela. Sve samo nai Posli Splita, Zadra, ibenika i Dubrovnika, Munchen je najvee dalmatinsko misto. Rauna se da Jugoslaveni jema ezdeset ijad, a od to etrnajst ijad Dalmatinac. Pari mi se da san doma. Ujutru, kad bi se probudija, ekala bi me moja Splian ka sa kafon. Ukrela bi za me sa anka i bierin rakije. Sobarica mi je opet jedna naa enica iz Novoga Sada, koja mi najradije pria kako je sritna u dici, jer i mali i ma la izvrsno uidu. Mu jon je ovod pekar; gradu u Novi Sad kuu i, in je zavridu, omar gredu doma, svojoj dici. Za obid me prvi dan slui Katelanin. Drugi dan vodidu me na obid u Dalmatinie gril, zaista dobar, elegantan restoran. Gospodar je na Vlaj, konobari su nai, a gosti su Njemci. Samo u Munchen jema priko dvista nai loka li. J e m a bit da smo za ugostitejstvo puno talentiran na-

rod. Jer kako objasnit okle ovome priprostome svitu ugostitejski rafmman i arm koji in doma toliko fali? A najdu se vanka, u svitu, i sve znadu! Uveer, zapravo u no, gren u jedan bar popit konjak. Slui me zgodna crnka. Gae od koe pripijene uz noge, nategnuta kouja na prsima. Jema mala mota. Beograanka je. Omar mi se ispovida. Rastavjena je, razoarana, bez dice. Radi sve do etiri bota ujutro. Pita me ta ja radin. - Puno pita, moja mala! Radin svata za poteno proivit. I ona isto. Tila bi da je ekan dok svri posal. Lipo jon govorin: - Moga bi te ekat do dva bota ali do etiri nikako! Drimje mi se, mala moja! A ona e u otelu popizdit, di san do te ure. Nije se diperala. Zacenula je od smija. Di dojden da dojden, sluan familijarne ispovidi, prie o biznisu, o jubavi, enidban, dici, ali bilo o emu pria da tee, sve je natopjeno nostalgijom. Svima je ovod dobro i lipo, i tijega in mlika ne fali, ali svima je pipa puna tijega mlika i samo a ne zaplau. A ja ji opet lipo tiin, kako u nas nima kafe, kako su file za mliko, za uje, masla nima, a oni moredu maslon i niku stvar mazat. Trevijen prijateje koje nisan vidija dvadeset godin, puni su mi epi vizit-karti, zovu me u goste na sve strane, u ra zna mista, i ja svima obeajen do na prolie. Kad bi jin se odazva, mora bi ostat u Njemaku dvista godin, a ja niman toliko vrimena. Kunen in se kako me aj a nisan bar dvadesetak godin mlaji, omar bi osta u Munchen. Gospe moja, lip li je Munchen! Koji lipi, gospodski, ele gantni grad! Kad promislin na moj porki, nesriknji Split, vas se stresen i najeurin. Omar telefonski zoven prijateja u Split. - a je? Kakvo je doli vrime? - Jugo, kia.

- Neka vas, i ne miritate boje! - A di si? - pita on. - Ja u Munchen, iz Munchena te zoven. - a ini? - Kako a inin? Doa san se skijat u Gemit Parten Kirhen. Uveer me vodidu na veeru kod Franciskanera, di do lazi svit od opere. Fine dame u pelican i tolan, a oto du ge vete - dekoltei. A konobar jedan basetni, viljasti Makedonac. Zalipija se za n a stol. Guta nas sluat. Govori kako voli posluivat na svit. Lice mu se ozarilo. Samo ta ne zavie ciloj toj gospodi: "Gledajte, ovo su moji, moji!" Dobro mu je, lipo zaradi, u finome je lokalu, ali se nima ka pri u svoj Ohrid vratit. Uteka in je par dan doma za Novu godinu i mislija je da ga vie needu primit, a eto, opet su ga vazeli na posal. Dajemo mu obilatu manu. - Nemojte, drugovi, to je mnogo! - I gre nan polovicu vratiti. Prati nas do vrat i apje nan da svratimo i sutra. Tako mu je bilo drago jer ovdi ritko zalazi na svit. Novine Ve san ka pravi pravcati gastarbajter uvatija rotu do tacije. Gren dva puta na dan. Kupujen tamo nae novine, beogradske i zagrebake, a spliski nima, ne dolazidu ni "Slobodna" ni "Nedjeljna". Njanci ji konzulat ne prima. Je dan n a poslovni Bukovanin omar oe s menon sklopit posal. On e organizirat prodaju spliske tampe. Deset ijad primjeraka kurit e svaki dan. Odit e ka cukar. Ko nee kupit? Lapion mi ini konat koliko e "Slobodna Dalmacija" godinje zaradit deviza, i odmar odbije svoj procenat. Lipo me ui: - ta van vridi pisat i tampavat kad pisano ne znate prodat. Vi piite, a meni pustite prodaju!

A drugi na ovik zapeja uspostavit redovnu autobusnu liniju Munchen-Split. Saobraali bi autabusi "Evropebusa" koji vozidu za Pariz, Rotterdam, Zagreb, Beograd, a nae mu oviku fali i Split. To bi bila turistiko-gastarbajterska linija. Po podne bi ila iz Munchena, ujutru bi bila u Split i vatala trajekte za otoke, Evo sad, zimi, on garantira da bi u nae otele stalno jema grupe od pet stotin njemaki penzioneri. Oteli su nan dobri, udobni, za njijove penzije dosta jeftini. Zato ji ne popunit kad je to tako lako? Uz penjunate putovali bi i nai radnici. Rentabilnost pruge je garantirana. Ne more to falit. Ispoetka linija bi bila jedanput na nediju, pa dva puta, pa svaki dan. A oni drugi na Vlaj ve smilja novu kombinaciju. S ton linijom "Slobodna" i "Nedjeljna" ve bi sutradan stizale u Munchen. Sve je ureeno, dogovoreno, samo fali odobrenje nai vlasti. a se mene tie, ja san suglasan, dajen in svoju dozvolu. I sad kad jemate moju suglasnost, lako van je uvatit Antu Zelia, on je ministar za saobraaj. I kad smo tako utanaili biznis, omar gremo zalit konjakon. Sve je kontra mene Interesantna stvar. U Njemaku je sve cinije, osin onega a mene zanima. Narane su deboto mukte, i mliko, kafa, maslo; leroj mo kupit za dvadeset marak, lumbrelu, lipu, modernu, japansku za deset, tehnika roba je puno cinija, ali a ja naruin, sve je tri, etiri i pet puti skupje nego u nas. U butigu botilje vina pet-est marak, u lokal etrdeset. Sad je u veliku modu mladi "boole"; naravski da san ga provava, i mogu van rei da mi i nije mrzak. A mene je lako ranit jer ja jin ka kanarin. Iz Munchena partija san feraton. Govoridu mi da ferata nije skupa, ali pari mi se da je ipak tri puta skupja nego naa. Dva biljeta prve klae Munchen-Be priko 170 ma rak. A prva klaa ka i naa, nita boja.

U kupeu inin eni konte. - Promisli! a smo za obid popili boicu vina, mogli smo kupit dva leroja. A ja niman ni lumbrelu ni leroj. Svaki as pitan koja je ura. Za etrdeset marak moga san kupit pilu i pun kufer alata. - A a si poloka, a nisi kupija? - A koju e mi gospu pila, a u pilat? ume po Nje makoj? - Moga si kupit leroj! - Bogati, onda ne bi popija bocu. Vidi kakva si! I ti bi mene po Njemakoj ednoga i gladnoga pustila pilat. Ni an se to nada! U kupeu je jedna mlada ena sa dva muka diteta. Stariji cilo vrime ita, ona cilo vrime plete, a mlaji cilo vrime govori, govori, Muti ovo, Muti ono. I kako e se obu za karnjeval. Oe li u Popaja, nee u Popaja. Moga bi u gusara. Nee ni u gusara, nego u policjota. I stavit e livorver koji trca pituranu vodu u krv. Jili su krenovke, pili kafe, a kad su na niku taciju iza li, svaku su mrvicu pokupili. Gleda san kroz ponistru snig sve dok se nije smrklo. Snig i zaleene rike i jezera. Tri p u t a su mi dolazili kontrolirat biljete. Nito su mi govorili, ali brzo i nisan moga uvatit. Oni su govorili, a ja san mava glavon. Kontrolori su slegli ramenima i izali. Ko zna a su tili. U dva bota smo partili iz Munchena, u osan manje kvarat stigli u Be. Juto u minut. Doeka me prijatej koji mi omar kroji program boravka za deset dan. Veeras emo jist lagano: juvu, cancarele, janjetina leo i u tou, a za sutra je urdina eni tripice, krotule i fritule. Ve su blizu dva bota a nje jo nima. Di je je vrag odnija? Sve me straj da se ne vrati i bez pinez i bez priobuke. Tugare, Tugare... Vratila se u tri bota. Infotana. Sa vrat vie: - Zna li ta je Be prema Munchenu?

- Ne znan. - Tugare, Tugare... Sve najgore o Beu, a Munchen die u nebo. U Munchenu je sve elegantno, solidno, svega jema jeftino, a ovod skupe tracetine. Ako a vridi, onda je basnoslovno skupo. Vadi iz kartuca kouju. - ta bi reka da san je platila? - Ne znan. Bubne niku cinu u ilinge. - Jebe me se! - A ove mudante? - I to mi se jebe. I cili si dan izgubila za kouju i mu dante? - Jedva san ji nala, trideset san butigi obala. Nita nima! - A priklani si falila? - Od priklani se sve prominilo, a onda jo nisan vidila Munchen. Gotovo je, poludila je za Munchenom. Ve planira kako u je u premalie jopet odvest. Nidir drugo, samo u Munchen! SRIDA, 14. sinja Ove retke pien u "Mozart" kafani. Kroz ponistru gle dan zgradu opere. Prema naemu "Belviju", ova poznata beka kafana pari menza. Sad je skoro podne, sidin ve uru vrimena sam samcat u cilu veliku kafanu. Za penzionere je skupo, tudenti su na fakultete, radni narod na radna mista. Samo u nas su kafane i barovi uvik krcati. Jutros rano zva san Split. J a vili su mi da pada snig. Mogu zamislit koja e bit uzbuna! Je li se sasta tab za elementarne nesrie? Ludi grad, grad konfujuna! Boe ga do lita zatrpalo. Ovod je nebo vedro ka caklo. Temperatura oko nule. Malo je pri poelo puvat. Mislija san da je bura, a oni mi govoridu da je jugo. Ako je jugo po ovakome sunanome danu, onda je to palac.

a Beani znadu a je palac! Iz sobe san izaa tek si no, oko sedan uri. Dvajest i etiri ure san bija ve u Beu a nisan ni kroz ponistru pogleda. Sad je red da ona ostane u sobu, a da ja i prijatej izajdemo vanka, u no. U beku no Nabija san na glavu ubaru koju san pri dvaist godin kupija u Moskvu. Ko bi je o srama u Split nosija? Glava mi gori. Ka da mi je tuva na glavu. Skidan ubaru i utirajen je u ep. Kroz izlog restorana "Roma" vidin jedan alvaomine sa napison Supetar. Ulizen unutra. Za ankon kus ovika. Merka me i kurbanjski se smije. - ta elite? - pita na njemaki i pere mul. Opalin: - aku frigani gavuni i litru vina. - Samo se vi komodajte - progovori po braku. Dogodi se mirakul. Donija mi je najpri brakoga sira i maslin da se mogu napit dok se gavuni pofrigadu. Ne gre mi u glavu. Niki dan san bija u Nereie i Humac i sir nisan naa. Kala san se u Bol i nije bilo gavuni. Di me nee poznavat kad je bija ef sale u Supetru? Oli me botu posluiva? Kasnije je otvorija svoj lokal pa san i tamo zalazija. Ne spominjen se. Ako u sutra svratit, skuvat e mi brujet, ugora i pulente. Oli bi tija jedan lipi bakalar i malo kampi? Sve a ou iz mora, samo moran re dva dana pri. Odaje mi tajnu kako dolazi do ribe. (Ne smin to pisat). Ne more se na ovik izgubit. 40 Braani Prikosutra uveer beki Braani dridu redovni sasta nak u Antikvitetenkeler. Jema ji etrdeset i svi su se lipo snali. Sve biznismeni.

Ja pijen vino a on limunadu. -A a je? - Hepatitis! - Ne ti bolesti, ko danas nima hepatitis! - Likar mi je zabranija: njanci kapju. - Oli meni nije? Razgovor tee o hepatitisu, likarijan, o Brau, komaran, penjunu... Nosi mi jo bocun vina. A hepatitis? Ja jeman svoju miru, pogotovo a u povirit jo u koji lokal. Nee nita da naplati. Ma kakvi, uvridit e se. Susret sa naelnikom tuf Braa, gren povirit u ti "Antikvitet". Veliki podrumski restoran ureen sa najveim rafinmanon. Jedna kombinacija najraznovrsniji muzejski zbi rki i ugodnoga toplega podruma. Jelovnik - libar ispisan goticon, terike na stolu. Samo mi smetaju jelenji rozi na zidu. Ne volin roge, a oni su za njima ludi. Jema bit da jin rogi po Austriji i Njemakoj stvaradu obiteljsku intimu. Ovi lokal posta je stjecite otmjenijeg svita. Unaprid triba izvrit rezervaciju. Dolazu i starija gospoda sa mladin jubavnicama. J e m a dosta lipoga mladoga svita. A vlasnik je opet na ovik. Braanin, konobar iz Bola. Ne gre mi u glavu da je konobar moga stvorit ovaki lo kal. Ali upozna san mu enu i sve mi je jasno. Ona dri i butigu antikviteti, diplomirala je istoriju umjetnosti. Leti ka tica od stola do stola. Tek a mi je pronala stol, a prilazi mi postariji elegan tni gospodin. - Znate li vi mene? - Ne, jor, ne bi se moga sitit. - A znali ste me stavit u Malo misto? - J a , vas? - E, vi mene! Ja san prije rata bija naelnik u Malome mistu.

- U kojemu mistu? - U Bolu, bome! - Ma nije mogue, vi ste jo mlad ovik, jedino ste ka dite mogli bit naelnik. - Proa san ja sedandesetu. - Asti boga, a se dobro drite! Upozna me i sa enon, Beankon. Zgodna gospoja. Go vori po braku i slii na nau otoanku. Zanji kvarat gren popit u restoran "Dubrovnik". Jo svira orkestar. Ugodan ambijent, sa malo, malo teatarskog kia. Doeka me ef sale otela u Tuepima. Pri dva miseca, nali smo se u Tuepe. Objanjava mi da je sad etiri miseca na godinjem od moru, pa da je doa zaradit koji dinar. Prostitutke U bot sa vrtin oko Pratera. Prostitutke zamotane u kra tke bundice smrzavaju se po plonicima i ekaju muteri je. Odreda mlade i dosta zgodne cure. Jadnice! izmice in do kolina a bedra gola sve do nike stvari. Kako se na ovu nonu studen ne razbolidu? Kako in se ne naladi, ne pokvari radni alat? U bot i po san u sobu. Ona ve spava. Samo se okrenu la i proapjala: - Noaru, di si dosad? Tako me i pokojna mater doekivala svaku zoru. Nita nisan odgovorija. Udunija san sviu. J u t r o s me budi i tira vanka. Karamo se. Ja bi osta pi sat, a ona ne da. Ni ut! Oe da gremo etat. A meni danju Be nije interesantan. Ostavila me u ka fanu i u po bota do e po mene. Evo je, dolazi. Nima paketi, samo nosi dva libra, jedan o baletu, drugi o teatru. ETVRTAK, 15. sinja Jopet se karamo. Meni se ne da vanka, itan u posteji, sluan muiku, teplo mi je, friider je pun pia, puin "Mar l b o r o " i iz posteje vidin ardin pun sniga.

Cili kompletni dan neu se maknit iz sobe. Nita me ne interesira. - Jesi li ti intelektualac, ajde u koji teatar! Pogledaj koji je repertoar! - Ajde k vragu, okad to intelektualci gredu u teatar? Ajde sama! - Ajde na koju izlobu, na koncerat! - Neu, jebe me se za koncerte i izlobe. - Bar malo proetaj, noge protegni! - Neu etat, ou krepavat! - I to ti je tvoja intelektualnost? - Bome, pravi intelektualci krepaju, a kad ji tufa, gre du po lokalima. - Onda ajde u lokal! - Neu, neu i neu. Do po ure me uvatila di mislin, zagledan nidir daleko, daleko... - ta sad misli? - Mislin na one nesriknjake u Split. Je ji zatrpalo? - Oe li da gremo doma? - Neu! Ali sutra putujemo. - A di? Priko Bratislave u Petu. Iz Pete emo u Novi Sad pa u Sombor (di i ene piju vino, u tome Somboru), pa u Beo grad, pa u Ni, dokle god je ne slomin, da jon vie nikad ne pade na pamet s menon putovat.

I SA PENZIJON KA LORD
BE, ETVRTAK, 15. sinja Od radosti skaen iz posteje i inin tumbule po podu. Di neu! Slua san u sedan uri visti Radijo-Zagreba koji javja da su ceste oko Splita zaleene. Ajme, koja e doli bit panika! Potraje li led dva dana, umirat e od glada. Helikopteri e jin spizu pribacivat. Ni kruva needu jemat. Jo da jin oe bar 24 ure nestat i letrike! Kupan se, brijen, pivuckan, zviduen. Dobre san voje ka ritko kad. Juer san sidija u "Mozart" kafani, danas sidin u u venome "Sacher" hotelu. U jednome dilu otela izvodu se niki radovi (jema bit da se pituraje), i na vratima na tri jezika izlipjena je tampana isprika gospodi gostima a ji se diturbaje. Sidin u crvenome salonetu; udobne stilske poltrone, stolii, lusteri, okolo kvadri i kipovi; fini konobari lizedu po debelin tapetima ka gatrapani. Iznad glave mi je portret lipukastog ovika, velika zlatna kadena oko vrata, prsi pune ordenji. Ko zna koji je to ovik? A na drugome zidu renesansni portret jedne prsate gospoje. Samo a jon ie ne izletu! Lipo mi je, teplo, nita mi ne fali i samo mislin kako je sad doli, ujen vas kako bogajete, govorite grube rii, a ja ovod u "Sachera" pun lifa glumin bogatoga otmjenoga gospodina. Nije mi drago slako, ali san isto naruija fetu "Sacher" torte, najuvenije torte na svitu. Jema bit da je ovo sama ikolada. Ajme, a je slaka! Raspada ti se u justa. Ne mogu ja ovo gucat, dolo mi za rigat. Brzo konjak, nel, nel!

Jeben ti "Sachera", njegovu tortu i poslugu! Dvi ure sidin u najpoznatiji otel na svitu, pusti kamarjeri se oko mene vrtidu, pepeljara mi je puna ik od panjuleti i nja nci jedan da je se siti prominit. Donili su mi tortu, konjak, kafu, limunadu, a pepeljaru ne vidu. Da znan njemaki, sad bi protestira. Boje da ne znan, ne mogu zabetimat, izazvat incident. Ali isto ne mogu vie izdrat. Sad e do ona i vidit e ike i brojit koliko san panjuleti popuija. Na mote objasnim kamarjeru da mi promini ikopernicu. U pravi as. Evo je. Nije "Sacher" ni tako strano skup. Jednokrevetna soba 120 ijad dinari. Ali bez banja. Ko je to moga promislit da "Sacher" jema i sobe bez kupatila?! A u nas u Dalmaciju kupatila nima samo otel "Avlija" u Maslinicu. Jednokrevetna soba sa banjon duplo. A dvokrevetna sa banjon priko pet sto ijad! Sa mojin penjunon, kad bi se stiska, moga bi u "Sa chera" ivit cili jedan dan. Najsritniji slubenici na svitu Ali san zato otkrija u Beu misto di bi sa mojin pen junon moga ivit ka lord. Jedan na mladi pametni Spli anin, ovik od velikoga mota, uvuka me u palau, zapravo u kompleks zgrade Ujedinjeni narodi. Od dvanajst ijad slu benika UN, est ijad radi, jo boje godi ivot, u ovome bekome carstvu. Veliko osiguranje, pusti policjoti, crni i bili, a on me uvodi ka da san i ja slubenik. Da buden uvjerljiv, izvadija san crni note i ka nito mu u odu govorin na francuski. Nasmija se i govori mi: - Budi oputen, leeran, jer ovod i tako nikor nita ne radi. Ovo je carstvo nerada i godimenata! U velikome hodniku dvi cure projuridu kraj nas na "vespan".

- a je sad, Gospe moja? Koje su ove? - istaice - objanjava mi on. - Nuti boga, ni ovo nisam nikad uja ni vidija, da i staice po kui vozidu "vespe". A jedan je ovik posebno zaduen na svakome podu za slubenike koji se izgubidu. A ovi moj prijatej zna cili kompleks ka svoj ep. Slube nici jemadu pauzu od podne do bota da moredu obidvat, a ve u jedanajst uri, kad smo mi doli, p u n a kafana, bar, restoran i samoposluga. Svi se trataju, vau, piju... Popijemo za ankon po dva fina francuska konjaka i on plaa nito malo munite. - Koliko si to platija? - Nai desetak ijad dinari. - Pa samo? - A a si mislija? Ovo su Ujedinjeni narodi! Jemadu naj vee plae na svitu, a cine su ka pri rata. Samoposluni restoran krcat. Jema svega: sokovi, bire, vino na pinu, jema i evapii i slakusarij i svaki delicij, ali on me vodi u pravi luksuzni restoran di sluidu konobarice obuene ala tirolee. Irska kafa U jelovniku biramo svjetske specijalitete, zalijemo ji francuskin i portugalskin vinima i u dva bota svrijemo go zbu sa irskom kafon. Od svega najdraa me ta irska kafa na koju san se nagoluzija. U vatrostalnu au karamelizira se cukar, ulije bierin viskija, nadoda kafa i malo, malo laga. Kad san uliza u restoran, bilo je vanka vedro, a sad su dva bota, smrklo se i pada obilat snig. U Beu je lue vrime nego u nas u Dalmaciju. Bude ka ma bonaca pa odjedanput pomu zviat udni vitri. Nisi ni diga kolet, ve se smiri. Na nebo nima oblaka, a do po ure snig pada. A ovi svit jopet nije lud ka mi. Davno je prola ura od obida, a nikor se ne die. Nikome se ne da po radit. A pusti komejuni, pusti problemi ovianstva: komeun za atome, za izbjeglice, za droge...

Prijatej mi objanjava kako jin posal svrije u pet po podne, oni edu sidit do tri, tri i po, a onda edu se kalat doli u oping. Jo da mi je ovod radit! Dabome, kalali smo se i mi, zapravo on, a mene, kurbini sini, nisu tili pustit. Vratija se sa dvi teke duvana i dva Napoleon konjaka. Dakako, za male pineze je to kupija. Sve skupa njanci etrdeset ijad. A ja san sta na vrata i iza ramena policjota gleda kako grabidu, trpadu bore i onda, natovareni paketima, lifton se spuaju dreto u tonobile. A te tonobile jopet kupuju za treinu cine jer su oslo boeni svi porezi i nameti. Priko etiri ure san u Ujedinjene narode proveja i nisan vidija musavo ejade. Svi su kuntenti, veseli, nasmijani. Nikor ne prii, nikor ne tre. Svi koji ovod radidu uvatit edu sto godin. I malo, malo ko pui. Samo smo puili ja i jedan crnac, koji je nakrivija panjulet u kantun od just. Pametan svit, a edu puit, ruvinavat zdravje kad in je ivot lip?! A koliko san lipi sekretaric vidija?! I svaka je dobra! Ni an ja dosad zna da je to tako u Ujedinjene narode. A je li ova n a a drava mene mogla ovod poslat bar godinu dan, bar est miseci?! Radija bi ja ovod bez olda, mukte, ni ka ncelarija mi ne bi tribala! Pitate me a a bi radija? Isto ono a i drugi ovod radidu. Sidija bi u kafanu, odija bi u oping. Mene, mene je tribalo poslat u Ujedinjene narode, ne bi ja, ne boj se, moju zemju ovod osramotija. Tuan, diperan, doeka san veer u koijaku birtiju "Esterhazikeler", di je sve ostalo netaknuto od Marije Teree koja je odredila i radno vrime otarije koje je i danas na snazi. Balanca Pokvarila me cili dan. Izmirila me na balancu, u banju, i ustanovila da san se nadebja etiri kila. Popizdila je.

Vie na me da san oteka, da je to od bibiti, i ilice da mi na licu pucadu. Za veeru daje mi veliki dupli va jogurta. I prati me ka sjena. Gren li u kondut, prati me da ne skrenen na ank. Eto, toliko je tolerantna, iroka, da mi predlae da se ostavin duvana i vina pa da slobodno neka uvatin koju Beanku. A a u ja init s ton Beankon? Jedino je odvest na veeru? Partija san na tri dana, a evo je cila nedija prola da san vanka Splita. Produija san beki boravak jer san prihvatija poziv Braani da svojin prisustvon uvelian njijovu veeru. Lipe igrake Posjetija san pet minuti butigu seksi-opa. Puno lipa butiga, puno, puno lipe igrake. Rado bi o njoj pisa, ali kako kad bi mora duperat samo porke rii? Kupija san jedan suvenir. Maloga brata franjevca od gume koji me sia na moga vjerouitelja. Smian zjogatul! Kad mu pritisne glavu, skoi mu bimbo i digne habit. Kad san jon ga donija, poela me upirat i tu po glavi. Meni nita. Nikad nisan jema fajercag, ne volin fajercage, a sad san po epima, na stolu i u sobu, meu kartuinan i novinan, pronaa est fajercagi. Ovako je to poelo. Ve prvi dan u Munchen osta san bez uferini i gren ji kupit na kiosk. Ali kako njemaki re uferine? Sram me na mote objanjavat, pa san misto uferini reka: - Fajercag, bite! Kako ji svuda zaboravjan i sijen, to moran svaki dan kupit koji novi. Uliza san u jednu knjiaru i u talijansko-njemakon riniku pronaa san da se uferini zovu "Zundholz" i "Streichholz". Mislija san da u zapamtit, ali do prvoga kioska ve san bija zaudobija i jopet reka: - Fajercag, bite!

PETAK, 16. sinja Kupija san mali tranzistor sa lerojon. Prvi put u ivotu jeman leroj u sobi i ne uje se kucanje, ne smeta mi. Sluan visti, muiku i znan uvik koja je ura. RadijoZagreb javja da je doli lipo vrime. Bit e se led raskrabija, gutat edu danas moji Spliani etat po Rivi. Zato se ja ovod trapaciran? J e s a n li i ja danas moga bit doli? Posli obida dolazi moj mladi prijatej Splianin i vodi me tonobilon vanka Bea u niko malo misto Klosterneuburg. Usput mi pokae novu damiju, lipu, elegantnu, sa finim linijan minareta. Govori mi da su je zajedniki gradile arapske zemje na terenu koji jin je jo davno darova dalekovidni Franje Josip, i unutra da je veliko bogatstvo koje se isplati vidit. Parkiramo isprid damije, kraj policijskog auta. Izaa san iz tonobila i ugleda policjota sa velikin vujakon. Vu jak je diga glavu, gleda me, prati pogledon i strie uima. Omar sam se vratija u auto. - a si se pripa? - pita me prijatej. -Vraga san se pripa, nego san se sitija da bi triba svu postole, odriit pigete pa ji jopet veivat. Snig pada, vozimo polako i do tridesetak minuti ve smo u to misto prid velikin fratarskin podrumon, koji jin je u stara vrimena sluija ka spremite ita i vina, a sad je velika restauracija koja pari fratarska blagavaonica. Klajne Bruder Ogroman prostor, pusti stoli, a nidir nikoga. Po napisiman, dekoracijan na zidu, vidin da se veeras ovod odr ava lovaki ples. Otvorenje i ank, na njemu puste botilje, odizad velike bave. Sedemo za ank i ekamo oe li se ko ukazat. Pomen zvat: - Judi, fratri, stigli su putnici namirnici! Nikor se ne odaziva. Zoven i na njemaki: - Klajne Bruder! edni smo! Tiina ka u grebu.

Ali ja znan za fratarsku gastoljubivost, znan da oni ni kad ne bi putnika ostavili ednoga, i mirno sedan za ank i ponen provavat vina, crna i bila. Ne zna koje je od kojega boje. Falin fratre. Jesu judi! Sve gostionice i otarije tribalo bi dat drat fratrima. Ne bidu patroavali vina. Oni znadu a je veliki grij i ne bidu trovali jude. Bit e jin sad ura od novene, sad oni molidu Boga, ali su podrum ostavili otvoren da se namirnici podmiridu. Odvojija san jenu bocu biloga, svaka je jubav u njemu, i kako praznin bocu, reste moje oduevjenje za vridni i zasluni red Male brae. Gospe moja lipa i draga, kakvo jin je vino, evo bi se i ja smista zaredija! J u t o san pronaa i otvorija i drugu boicu istoga vina, a jema bit iz nikoga lifta ispadaju tri redovnika u bile mantele. - J e s u li ovo domenikanci, onda nisu Mala braa? - pi tan ja prijateja. On se smije. - Ovo su ti kamarjeri! Zagledadu se u nas infotano, mau glavan i moj prijatej se s njima objanjava, a ja se ne mien sa anka. Lipo pijuckan i jebe se mene jesu li oni fratri oli kamarjeri. Priko oka vidin ga di vadi portafoj i dili jin pineze. J e m a ji bit obilato nadarija jer su se razvedrili, smiju se i nudidu nas oemo li ta prigrist. Pokupili smo se kad su poeli stizat prvi gosti. Snig je napada, jedva smo izvukli uzbrdicu do Grinzinga, svratili smo u jednu otariju i spustili se u Be da prispijemo na braku veeru. Zen budista U "Antiquitatenkeller" doekali su nas himnon "Kad su se dva Bracanina intrala na Fjumeri ". Lipi, dragi, smini braki svit, svi su drugovaiji a jopet svi sliidu jedan na drugoga. Govoridu po braku, pivadu braki, mislidu braki. Pre vladava bolska varijanta. Gutan sluat tu govornu mu iku.

J e m a ji svake vele: dva su likara, dvi sestre blizanke su bolniarke, dva su gostioniara, jedan je profeur od muike... Interesantan je vlasnik lokala, ugostitej kojemu je lipo krenija posal, ali on je udrija u filozofiju, u meditaciju; ne vidi nikakvu svrhu novcu, nima to nikakva smisla i triba trait konano, definitivno rienje ovikove egzistencije na ovome svitu. Posta je poklonik zen budizma, i ove dane leti na Tajland, di e est miseci meditirat u nikome sa mostanu. Odvojili smo se za posebni stol i ozbiljno vodin s njin filozofsku disputu. On bi tako rado s menon nastavija raspravu, ali ja ni an zen budist, nego prokleti hedonist i meni se ladi ve na stolu faol i manistra. Asti boga, ve su poeli jist i pe enoga janjca! Zabrazdija san do dva bota u no, a sutra rano dolazi po mene prijatej koji me tonobilon vozi u Budimpetu. SUBOTA, 17, sinja Zaspa san. Partili smo tek u deset uri. Blizu je eka granica koja me zaista impresionirala. Doeka nas je mlad, zgodan soldat, sa mainkon na prsi. A mitnica solidna, vrsta, ne more je ni najei kamion razvalit. Uz cilu granicu, dokle god dopire oko, tri file visoke ice. Ne vuci nego ni zec ne more pro, omar bi ga struja ubila i za icu zalipila. I malo podaje od ice visoka ku la osmatranica i na njoj straar sa mitraljezon i kanoalon. I svuda okolo bili friki snig. Nisan se pripa; parilo mi je da gledan kino. Prid obid stigli smo u Bratislavu. Ovod poznajen jednoga opernoga pivaa baritona. Zaboravija san mu ime, ali deset me puti pisa i zva me u goste. Pri desetak godin upozna san ga u Split. eka je u "Be lvija" niku svoju zemjakinju koja mu je za dva-tri dana osi gurala stan i ranu. I naravski, nije dola. Upozna je tako mene i bilo mi ga je aj. Di u ga pustiti na ulicu?

Lipo smo veerali i u male ure ulibili se u kuu. Isto nas je ula. - Koje to s tobon? - zavikala je iz posteje. - J e d a n eh! - Koji eh, za Majku Boju?! - a ja znan koji? Evo ti ga, pogledaj, nije ehinja. Galantno jon je pojubija ruku. Dok san se ja svuka i izvadija botije iz friidera, on jon je ve piva operne arije. Ujutro, dok san sidija za makinju i pisa, on se u banju brija i skalira. Reka san mu: - Lipi moj eh, evo ti friider, evo ti spize, eno ti u kafetin i pinezi, sve mo jist i pit i koji dinar za vicje vazest, samo mi nemoj po kui pivat! Bija je armantan momak i njoj je bija drag, drai nego meni, tri je dana osta i posli mi ava kartoline sa svakog gostovanja po svitu. Volija bi ga vidit, ali ko e ga sad po trait! I di u ga na kad san mu ime zaudobija? etamo po Bratislavi a snig poima padat. Matejuka i Carlton Svratimo u robnu kuu i ona za nito malo pinez kupu je veliki kufer. Svaki n a n dan prtljaga reste. Uputili smo se sa dvi borete, a ve vuemo puste pakete i kufere. Prolazimo uz novi lipi otel "Kijev" sa restoranon "Ukraina", ali ja train stari otel "Carlton". Sia me ti "Carlton" na ditinjstvo, kad se hidroavion OK-BAK spua na Matejuku a mi smo zadivjeno trkali prema njemu i vikali OK-BAK, MATEJUKA-PRAG! Iz njega su izlazili putnici u mantele, i ja san jednome od njih nosija kufer na kojemu je bila etiketa CARLTON-BRATISLAVA. Zamija san da to mora bit najlipi otel na svitu. Naa san ga i razoara se. Star je, ofucan, prag mu na ulazu ulega, vrata porka, edna piture. U garderobu jedna sta ra gospoja uzimje mi ubaru i mantel i omar mi ije raz bijene kurdele. Gostiju u restoranu malo. Dva ozbiljna

muziara, violina i orgulje, lipo, diskretno sviraju; nima pojaali ni letrike. Sluidu nas tri konobarice; jedna nosi bibite, druga jela, trea slako. Izija san samo malo unke, malo kavijara i popija plzensku biru. Ka bog! Nije mi mrsko; da nas veeras ne ekadu u Petu, osta bi ovod koji dan. Garderobjerka mi se fali kako mi je saila kurdile i uvrstila botune na mantelu. Dobra nika ena! Dajen jon pet njemaki marki. Ne viruje, vrti je u ruke i samo a ne plae. Prid veer migadu n a n svitla Pete.

FERATON OD HUNGARIJE PRIKO SUBOTICE I BEOGRADA DO SPLITA

NEDIJA, 18. sinja Lipa je Budimpeta! I meni je lipo u Budimpetu. Je ma svega. Samo pinez nima. Sino san povirija u dvi-tri mesarnice. Visi pusto meso; janjci, lipi mali praii, junetina, govedina, pivii, ali nikor nita ne kupuje. Ako i dojde koja muterija, trai glavu, intrame, noice, jer je to puno cine, deboto mukte. Meso je inae tri puta cinije nego u nas, ali i plae su jin duplo manje. A onda, kako ujen, judi su se istroili za Boi i Novu godinu, a sianj se produija i oldi nima. Sve mi se ini da su Maari ei frajuni od nas, po trajali bidu dotu svete Ane. Ka da su meni u svojtu. Ali kad ja jeman dva olda u ep, ne Maaru nego bogu ne dan prida se. Naravski da nisan kupija ni janjca ni prasca, nego smo ili veerat u najboji lokal, u "Hungariju Hotels" di san prvi put u ivotu, poslin puste stotine oteli i lokali, zasta na ulazu, sprenija se, pripa. Mramor, balkoni, svinjaci, zlato, sve sjaji, lista, gori... Njanci se "Sacher" ne more sa "Hungarijom" stavit. Ovo je jedan od uveni gastronomski hramova Evrope. Pri devedeset godin, kad je sagraen, zva se "New York". Bija je sastajalite diplomati, umjetnika, slikari, pivai, glumac, novinari, filmski zvizd, hotapleri i kurab velikog formata. Iz Hollywooda su ovod dolazili i Korda, i Cukor, i Sonja Henie, i Harold Loyd... Naa san unutra samo dvi manje grupe Amerikanac i Grka; tri dila stoli prazno. Za maarske plae je restoran priskup, i sa cilin inkason ove veeri ne znan oedu li mo letriku platit.

Bit e da ga dridu za reprezentaciju njijovoga ugostitejstva. Prvorazredni konobari i kuvari ali, na primjer, ni ma pomidori jer su ovi dan poskupile. Karanje u paticeriji Svira veliki orkestar, izminjuju se najboji maarski pivai i pivaice, koji za svaki nastup minjaju toalete i ko stime. Konobari jin pljeu, ak i klozetfrau, koja se sa panjuleton u ustima pojavila na jednome balkonu. Isplatilo bi se nauit maarski samo zbog njijovi libar. Za tridesetak ijad dinari mo kupit cilu enciklopediju. Libri koji u nas zapadaju sedandeset, osandeset ijad, ovod su dvi-tri ijade. I stoga Maari puno tiju i kupuju libre. Samo u Budimpetu u godinu dan kroz knjiare projde deset miljuni kupac. I gradski promet jin je deboto mukte. Samo jedan dinar. Tranvajen i autobuson mo se za dinar cili dan vozit. Kad bismo Maari i mi uspostavili sistem: maarske cine a nae plae, ivili bismo i jedni i drugi boje od vi carske. U lipo nediljno jutro obilazimo Budim koji sa svojin kulan i palacima, vas u snigu, blista na zimskome suncu. Sa jednoga Vidikovca gledan oto veliku riku i lipi velegrad koji se razlije na obe njezine obale. Draga me Budimpeta, tako bi rado osta jo koji dan, ali ona zapela da veeras oe gledat Velo Misto. Oe, oe i oe. Karamo se u jednoj velikoj finoj paticeriji. Sididu u n u tra stare inkrepite gospoje i dikoji starac koji se jedva mie i govori muklo, rauho. Dvi starice za jednin tavulinon, a obe jemadu ruke u e. Lomne stare kosti i bit edu bidne pale oli u banj, oli priko katrige, oli su se popuzle na ledu. a ji vrag nosi iz kue? Ovod jema dosta stare gospode, naroito idovi kojima su ostale vridne slike, nakit, stilski namjetaj, pa prodaju i grickaju malo-pomalo.

Da ona prispije na Velo misto (jedna epizoda jon je ve utekla), putujemo poza podne u Suboticu. I gremo na taciju uinit biljete. Nestali pasoi Traidu nan na blagajnu pasoe i devize za putnu kar tu. A sve socijalistike zemje, izuzev Jugoslavije, plaaju njijovon muniton. Sedemo obidvat i lipo jon govorin: - Vrati mi pasoe, ja u ji drat! - Nisu u mene, u tebe su. - Da san ti ji na taciju! - Nisi! - J e s a n , da san ti ji. Do auta si ji jemala u ruci. Kune se da ji nije ni vidila. Ciloga me viitaje, ak mi utiraje ruke u svaki ep. Ne da da ja nju pretresen. Nije ona luda, nisu pasoi u nje. Kakvi san, ja bi zdravo ejade izludija, u ludnicu ga utira! Opet me iznova svega viitaje. Viitajen i ja nju. Cili lokal gleda. Pasoi nima. Kad san sta u filu za biljete, iza mene bili su dva njon sumnjiva putnika. Gotovo je, oni su ji ukreli. Vraamo se na taciju. ena na blagajni se sia da mi je pasoe vra tila. Viitajemo cilo auto od prijateja koji nas je odveza do stanice. Traimo ispod sici, ispod tapeti. Sve zaludu. Ona plae. - Jebe me se, ostat u u Maarsku i postat dopisnik iz inostranstva. Pripala se da edu nas zatvorit, u Sibir odvest. - Neka zatvoridu, morat edu nan dat i spizu i sobu. Ozbiljno plae. - Za me je lako! Ja jeman i legitimaciju, a poznaju me u konzulatu i ambasadi, ali ti si najebala. - A kako, an?

- Mene e pustit, a tebe e zadrat. - Oli e me ostavit? - A a u init? Pozlilo jon je. - Ajde, ne boj se, robijat emo skupa! U sobi ispod zrcala je njezina velika vlaka bora. in su nestali pasoi, tija san u nju povirit. Ali ona ne da, to je njezin tajni sef. a jeman vlaku boru viitavat kad je ostavila u sobi, nije je ni nosila vanka? Sad je tako diperana, uplaena da me pustila pogle dat u boru. I oba pasoa na vrju. Gospu jon vlaku, pa je ovik ne bi ubija! Iz plaa udrila je u smij. Omar inimo fetu sa sveanin obidon. Kuridu botilje. Na zdravje! Okad smo se uputili iz Splita, jo se nije okusila mlika, a in dojdemo u Jugoslaviju, evo da e ga omar trait. Interesantno, nisan se zaelija jo Splita, nego Jugosla vije. I ona isto. PONEDIJAK, 19. sinja Ono a mi se sino dogodilo u ferati, na granicu, pari mi sad ka grubi san. A bogami je bilo gusto. A poelo je smino. Dolazi mi u kupe Maar, policjot, carinik, a ja znan ko je, i trai pasoe. Dajem mu ji. Gleda ji i vadi iz moga pasoa jednu kartu koju dotad nisan vidija. Nito mi govori na maarski. A ko e ga razumit? Zove drugoga policjota koji zna po naku, nito mu go vori i kaije kartu koju je izvadija iz moga pasoa. - Di su van kola? - pita sad ovi drugi policjot. - Koja kola? - Vaa kola.

- Moja kola, od ega kola? - Va automobil, zaboga? - Skuajte, jor, ali ja nikad u ivotu nikakva kola ni an jema. Njanci biikletu. - Nemojte se alit! - ozbiljno e Maar. - Niman kola, nikad ji nisan jema, ne znan vozit i nikad ji neu jemat. - A to je ovo? - kaije mi kartu iz moga pasoa. - Ne znan a je to, sad to prvi put vidin. - Kako prvi put kad je u vaem pasou? - Ne znan ko mi je stavija, ja nisan paso od granice otvara. Daje mi tu kartu. Stavjan oale. Moje ime, bezime, godina roenja i ispod broj tonobila beke registracije. Inenpja san se! - Di su van kola? - otro me u oi gleda Maar. - Niman van ja kola, jor policjot! Niman. Ako mislite da ji jeman, eto van ji sa blagoslovon. Nosite moja kola! Popizdija ovik. - Di su van kola? ak se slegnuja pa gleda ispod entadi. A meni dolazi poludit. - Ovo su ti namistili igru! - apje mi ona. - Nemate kola? - sike policjot. - A kako ste uli u Maarsku? - Kolima! - Dakle, imate kola? - Niman, nisu moja, nego jednoga moga prijateja. - A di van je ti prijatej? - Vratija se u Be kolima. Rasvistija san se. Sitija san se. - Znate, jor, a se to dogodilo. Na granicu dali smo pasoe na jarpu i njegovo auto zapisali su na moje ime. I kartu stavili u moj paso. A ja bidan nisan gleda. Ponen se smijat. - Zato se smijete? - Kako se neu smijat?! Sad e on ekat na granicu jer ne more izvest kola kad nima potvrdu, a ja jopet ne mogu doma jer jeman potvrdu, a niman kola.

Uzeli su mi pasoe i otili. Prolazidu minuti. Deset minuti, petnajst. Nervoast san. Puin panjulet za panjuleton. - Jo e nas iskrcat - stisla se ona u kantun. - Sueno nan je ostat u Maarsku. Ura vrimena je prola, a nikor ne dolazi. Svima je vratilo pasoe, svi su mirni, a ona jopet plae. Ako nas sad i pusti, neemo u Suboticu prispit na Velo misto. - Enti boga tebi i televiziji i Velome mistu! Da mi nisu dali pineze, ne bi se trapacira po Evropan i dra na granican, nego bi lipo mirno ka ovik doma sta. - Mui, evo ji, gredu! Doli su, donili mi pasoe, pozdravili i otili. I voz je partija. Nima meni do moje milicije Nisan zna da je naa granica, kad se gre feraton, u Su boticu. Kvarat od ure smo sidili i ekali kad e voz krenut za Suboticu. Doa je onda jedan mladi milicioner koji me pripozna. - A vi ete za Beograd. - Ne, nego za Suboticu! - Brzo se iskrcajte, sad e voz krenit. Kroz ponistru smo izbacili prtljagu i skoili u snig. Mi licioner nas je odveja na milicijsku stanicu. Prispili smo tano u minut na poetak emisije. Naloili su dobro pe, skuvali nan kafu, a ja san izvadija botilju konjaka i fine panjulete. Lipo smo se drugarski razgovarali, komentirali, pijuckali i sobu su mi rezervirali, a kad je svrilo, milicijskin tonobilon me bacilo u otel. Veerajemo u restoranu, a za jednin drugin stolon banket. Jedan momak se die sa stola i nosi mi botilju ampanjca. Novinar je, kolega, i drago mu je da san prispija na tradi cionalni susret beki i petanski novinari. Ujutro su doli po mene i odveli me u redakciju. Namistili su mi makinjetu i zamolili me da napien prilog za njijov list.

A a san moga? Seja san i napisa. Nadan se da to needu tampat. I ne znan a san napisa. Nito o Subotici i Splitu, a Suboticu nisan ni vidija. Tili su me vodit na obid na Pali, ali ne mogu, umoran san. Neu ni u Sombor, poza podne feraton gren u Beo grad. Za inatikante Niman se ka pri uvatit moga "Maestika" i veerat kod Ive u Klubu knjievnika. Zeben na subotiku eljezniku stanicu. Voz za Beo grad jo nije doa, kasni po ure. Sidin na entadi i gledan kako se ene teko penju u vagune. Sve su nikako basetne i jemadu kratke noge, a skaline visoko. Starije ne moredu dignit nogu pa kleknu na skalu, pa ji potiu unutra za ruke, a odizad ji upiru. J e d n a debela ena, posli treeg uzaludnog pokuaja da se uspenje, revoltirana odustaje od putovanja. Smijen se. Sitija san se moje pokojne tete Tone. I ona je bila debela i basetna i nikad, nikad nije sela u feratu. Uvikje govorila: - J e b a pas feratjerima unku kad inidu onake visoke skale! To nije za jude, nego za inatikante! Napokon smo partili. Kad putujen sam, nikad uza me lipo ejade. Uvik su oli soldati, oli seljaci, oli feratjeri, i koji putnik koji skine postole pa mu vonjadu noge, oli je u najbojem sluaju koja stara baba kojon triba pomo dignut kufer, oli koja nervoasta usidilica kojon smeta duvan. A jesan li s njon ka sad, omar su u kupeu tri lipe mlade cure. Sve tri studentice. J e d n a je Crnogorka iz Titograda, a tudira u Novi Sad istoriju. uje me kako govorin i pita jesan li iz Splita. A poznajen li dra Gabrievia? Fali ga da nikad nisu jemali bojega predavaa, ali sad je ia u penziju. Studenti alidu. Druga je mala iz Sombora, a tudira u Beograd politike nauke. Bila se orjentirala za novinarstvo, ali se pridomislila i odustala, ne zna jema li dovoljno talenta.

Sve me nikako miri, inin jon se poznat, ali stidi se re, da ne falije. Pametna cura, svakoga vraga zna! Objanjava mi do gaaje u Poljsku, u J u n u Ameriku, situaciju u Italiju, probleme nafte, probleme nerazvijenih. Gledala je Velo misto i nagaa sudbine junaka. Mlije, arajika, divota je sluat, ali san isto uteka u bufet, a nju ostavija da se sa malon pria. I evo nas u Beograd. Blizu je osan uri. Led. A nosaa nima. Kufer kupjen u Bratislavu piza mi miljardu kili. Istega me ruke, prignija, ajme, okilavit u! - a si sve trpala unutra, matune, olovo? - Nita, samo tvoje teke duvana i boce! - Koje boce kad jeman samo jednu bocu, a duvan ne piza? Nasrid tacije pustin kufer da bugne o tle. Uvatila se za glavu: - Ajme, prolit e uje. - Koje uje? Di si ti uje kupila? - tuen nogon u kufer. Zabordiala je isprid mene sa svojon vlakon boron o ramenu. U jednoj jon ruci manji kufer, u drugoj najlonski saket i velika katula o pet kili nikoga austrijskog deter denta. Kalajen nebo na zemju, i njon i uju i deterdentu. Veerajen u Klubu kod Ive, ipak se ovod ji najboje u cilu Evropu. UTORAK, 20. sinja Gren u viite redakciji NIN-a. Dok san bija na putu, pro minija se glavni urednik. Pitan drugove: - A a je, zato su ga sminili? - Ma kakvi sminjen! Mlad je, oe pisat. - A a je zgriija? - Nita! Sve je u redu! J e s a n li ja lud? A kad je u nas ko sminjen? Grizelj me vodi u restoran "Politike" na obid. A nagovorija san se s njin obidvat u bot. Zakasnija san i ne smin o straja re da san ve obidva.

Jin samo malo, priko voje. Ona me gleda. - a oe re da ne mo jist?! - A eto, ne sladi me. - A da nima fibre? - pripala se. Posli obida zaspa san ka top. Probudin se i ujen je di lagano re. I kad se probudila, tui se da nikako nije mogla zaspat od moga rkanja. To je njon dokaz da san se naloka. - Onda si se i ti nalokala jer si rkala! - Nije mogue! - asna ri. - Ajme, onda san se razbolila na srce! Eto kako je to: kad ja ren, onda san se napija, kad ona re, onda je bolesna. Ivini fakulteti Uranija san u Klub na veeru i u jo praznome restora nu akulan s Ivon. Pria mi kako je tano pri pedeset godin ka momi iz svoga Cavtata stiga u Beograd, doa je radit kod strica koji je dra mali restoran. Tri je godine tot radija ka konobar, a onda se namistija ka kamerdiner oli batler kod papskog nuncija Pelegrinettija. Upozna je cili diplomatski kor i svrija prvi veliki fakultet. Poza rata prominija je nikoliko lokali, 1952. vodija je Klub novinara, a od pedeset i etvrte je u Klubu knji evnika. I to je njegov drugi veliki fakultet. Ugostija je cilu jugoslavensku literaturu: i Krleu, i Crnjanskoga, i Andria, i Krkleca (koji je najvie volija guju jetru i gra evinu). Zna sve pisnike, slikare, diplomate, glumce, novi nare, ali od svi najdrai mu je Vicko Raspor. Jedno vrime jija je samo tripice. Puste misece svaku veer tripice. Onda se bacija na biftek. Svaku veer biftek. Zanji miseci svaku veer brolica. To je ka da deset godin glasa za demokrate, a onda te tufa pa deset godin glasa za republikance. uva Ive svoje goste. Jedan od nji pije duplu votku. in narui treu votku, Ive mu je razvodni. esta, sedma ve je ista voda, a votka se samo kane da zavonja. I onda nastaje problem sa plaanjen.

Ive mu naplati tri, a ovi se buni da je papija sedan. Sva ta se dogaa. Jedan na poznati umjetnik alija mu se da je osta bez pinez. Par miseci je veerava i obeava da e mu platit do Nove godine. Posli silvestarske noi Ive ujutru zatvara lokal i umoran dolazi doma. eka ga obavijest da mu je prispija telegram. Pripa se da nije koja loa vist iz Cavtata i tre na potu. ekali su ga pinezi. Bude i baruf, ali ritko, a kako se to dogaa u Klubu, me u pisnicima, onda i sitna svaa dobij a veliki publicitet. Dosta se o Ivi pisalo. I Amerikanac Gilbert Brook u asapisu "Forces" napisa je reportau o Jugoslaviji i donija sliku Ive u restoran u kome je naa najboju kuinu isto no od Bea. - Nije to moja zasluga - skroman je Ive - nego cile nae ekipe. Trudimo se, dajemo sve ta moemo. A ekipa je pro brana, svaki se ovik dugo bira. Dobro su plaeni, dobro se i zaradi, ali ne toliko koliko se pria. Nije istina da Ive daje velike priloge crkvi. - To je ista insinuacija, dajen limozinu ka i svaki drugi virnik. Obnovija je u Cavtatu oevu kuu i sanja, dugo ve sa nja, kako e se povu, lipo e se vozit u motorin, lovit na panulu. Nima lipe muike od brodskoga motora. Ali povratak se ipak odgaa, teko je Ivi ostavit Beograd i ovu luckastu, dragu umjetniku eljad. SRIDA, 21. sinja Jutros san u izlogu knjiare ugleda libar Velo misto. Ni an ni zna da je ve izaa. Osta san dugo noas u Klubu i doa u sobu vesel. Do ekala me: - Kakvi si to? Pari starac. Vas si pocrnija. Izgorit e od vina i duvana. Grubo san odgovorija. Ne govorimo. Svadili smo se. Rastavjamo se. Ona e partit danas u Split, a ja mogu ostat, mogu nikako i ne do.

To je zanje a je rekla. I cilu no nije oka sklopila, samo je stenjala i uzdisala. Najranije san izletija iz sobe, sidija u kafanu i pisa. Proeta san i u izlog ugleda Velo misto. Kupin libar, napien jon posvetu i odnesen jon ga u posteju. Pomirili smo se. Nee me ostavit. Sve mi je oprostila. Sa pinezima smo ve pri kraju. Vie na me da se stisnen, prigovara mi na svaku manu. Tribalo bi se doma vratit. Niman pinez za platit otel i kupit biljete. Poeja san i munitu brojit. Nu ti boga, tokat e nas obidvat u koju samoposlugu. Telefoniran prijateju da me spasi i poaje koji dinar. Kod Vladike Okad san telefona, nije prolo tri kvarta od ure i poer mi ve u otel nosi pineze. Toliko san na putu da san ve zaresta i ona me vodi u enskoga frizera, poznatoga Vladike, uenika i naslidnika uvenog majstora Steve. ia me samo noican i prstima, njanci eaj ne dupera. Stil zaista velikog metra. Pria mi kako se sprema za meunarodno takmienje frizeri koje se ovega prolia odraje u Split. Ni to nisan zna. Ona se fali kako me ona doma ia. - Vidin, vidin, gospo, otud njemu ove rupe i brazde u kosi! - odgovara jon Vladika. Prvi put u ivotu san oian kako bog zapovida. Ako ne radi drugoga, onda bi mora jedanput na misec skoit do Beograda radi ianja. Nee nita da mi naplati. Jo mi zafalije a san doa. Koji fini ovik! Iz Splita mi javjadu da me napalo i u "Glasu koncila". a san se ja to popima zamiri? Bit e radi grubi besid? Niki dan su me radi porkoga jezika napali niki moji drugovi, a sad i popi. J e m a jeuviti na obe bande. utin da se situacija komplicira i da bi mogla poet hajka. Ali i to mi se jebe!

I tako jema ve pusti godin da nisan vidija nikakvu polemiku. A gradu bi tribalo priutit malo zabave u ove zimske dosadne misece. Doma, doma ou! ETVRTAK, 22. sinja eka san da otvoru kafanu. Jo je vanka mrak. Nadan se da pien zanje retke s ove velike ite. Malo san nervoast. Zaelija san se Splita, kue, makinje, meni dragoga svita. Sino mi se parilo da bi moga ostat jo misec dan. Lipo san veera, Ive mi je pripremija specijalnu patu utu, pijucka san, akula, mirno zaspa i rano se probudija, s nikin udnin osjeajen da mi sve fali. Sad se udin kako san mogao ovoliko izdrat. Ne bi osta da mi dadu miljardu dolori. Omar tren kupit kartu za spavaa kola. Pri san eka da otvoru kafanu, sad ekan da otvoridu putniku agenciju. Prvi san uliza. Karat nima. Sve je ve rezervirano. Ovo su zimski pra znici i svi putuju. Nesriknji nomadski narod, svi plau mierju, a svi putuju! Vraan se u otel i recepcioner mi obeaje da e se on pobrinut za kartu. Do po ure mi javja da nima, sve je zaludu, ne triba ni pokuavat. Kad on ne more dobit, ne more nikor. Vatan sve mogue beogradske veze. Do bota sidin u kafanu i ekan rezultat. Pari mi se da igran partiju pokera u koju san uloija cili ivot. Njanci mi se ne da obidvat. Rastuija san se. U dva bota javjadu mi priko telefona: karte su rezervirane. Smista ajen otelskog momka da mi ji pridigne. I tek kad su karte u epu, miran, sritan, gren na obid. Sad je pet uri poza podne, izvuka san se iz sobe da gren pisat zanju stranicu, a nju san ostavija da se spakuje. Polako se mrai. U kafanu poimje smjena gostiju. Stariji svit se kupi a dolazi mladost. Evo, do mene dolazidu sest dvi curice, obe

zajedno nimaju trideset godin. apju se i raunaju koliko bi mogla zapast kafa. Ne moe bit vie od dvadeset dinari. Interesantno da mladost rauna samo u nove , a stariji svit u stare dinare. ef sale potie isprid mene stol, ravna ga sa ostalima stolima i jidi se na mlade konobare koji ne volidu sime triju. - Leni su, ne mare za svoje radno mesto! Gostu padne papir pod stol, a oni leni da se pridignu. Sto puta im kae: kad padne mrak, pali svetlost na ulazu i spusti zavese! I to su, majku mu, leni da urade! Sritan a gren doma, dilin mane ka pijani miljuner. Otelski momak nosi mi kufere na taciju. Ferata za Split ve je puna. Nikad u ivotu nisan vidija duu kompoziciju, jema trista vaguni. PETAK, 24. sinja Evo me doma. Sad san doa. Stan ladan, a letrike nima. Nu ti boga, evo su mi i telefon iskljuili. Nesriknja pota, tamo me nikor uvatija na zub i svaki mi drugi misec telefon ukida. Protestiran sa susidovog telefona. Nisan platija jema dva miseca. Pa a da nisan? Platit u! Nisan nikoga inbroja, neu ni potu. Dola je letrika! Proradija je telefon. Ona se raspakira i zacvrkue: - Ba nan je bilo lipo! A je li, kad e me opet odvest na put? Vatan se za glavu. Biin iz kue. Vodi san je po Evropi samo da je itrapaciran, slomijen, da jon vie nikad, do kraja ivota, ne pade na pamet s menon vijaat. Tija san je slomit, a njon se tek uga prst. Ubit u je. Sve mi gre naopako. Najpri san se misecima i godinan muija da napien Velo misto, a onda se danima po otelima i tacijan muin i zlopatin da potroin olde koje san zaradija.

a je meni sve ovo tribalo? J e s a n li moga mirno ivit, ka svaki pravi poteni pe nzioner, i leat, itat libre, etat, odit na ribe?! A ona ve planira novi libar koji moran napisat, i novi vija na koji je moran odvest!