UMETNINE I UDESA

Gregori Norminton

Prevela Tatjana Medi

Naslov originala Gregory Norminton Arts and Wonders

Copyright 2004 by Gregory Norminton Translation Copyright 2007 za srpsko izdanje, LAGUNA

Za Kristijana, Bendamina i Ksavijera

SADRAJ

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.

I. MONSTRORUM ARTIFEX Na prevaru podmetnut . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 Kepec-pita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 Arimboldo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43 an Bonkonvento . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 Odrani ovek . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 Prevaranti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118 Dalibor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143 II. BIBLIOTEKA UMETNINA I UDESA Nirnberg . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165 Ana, Greel, usluga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 Felzengrunde . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201 Knjiga vrlina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217 Biblioteka umetnina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236 Annus Mirabilis . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .270 Donatan Not . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 290 Vajar ivog mesa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 314 Manhajm . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 347 Konzervirana glava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 371


18. 19. 20.

Gregori Norminton
III. EVO OVEKA Gnomova senka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 395 Lakrdijai . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 413 Nuncio . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 430

ULIM UI BEZ VELIKE POTREBE. Prstom opipavam rupe i rovarim po unutranjosti uesa kao da istiskujem iz njih vodu. Ali ne mogu uutkati glasove. Proganja me njihov apat. Zar nikada u uurenoj tiini noi ne ujete utanje tenosti u uima? Onaj tihi mrmor, kao da u njima svaki sauvani zvuk, jo od onog iz materice, odjekuje zatomljen, kao iza zida peine? To skladite zvukova neu moljivo se puni; to ih je vie, to su glasniji. Kakav straan romor, kakav pritisak u glavi! Buka taj moj ivot koji se razbija o stenje zaborava preti da e me sasvim preplaviti. Sedim, pognut i bolan, na svojoj postelji od slame. Prebrojavam kosti. Unutranji organi mi zevaju i kre; omaknu mi se gasovi nalik uzdasima ili tunim trubljama. Umiljam kako se san cedi iz mene, sliva mi se ka nogama i curi izmeu podnih dasaka, sve dok mi sto pala od modrih ne postanu siva, pa krenobela, to je najblie onom to mi je ostalo od ruiaste. Naravno, ta buka u glavi, to podzemno romorenje, nastavlja se. No, ujem i zrikavce kako napolju navija ju svoje asovnike. Dok iope zviduu, zamiljam kako u pravim linijama lepeu krilima preko panjaka sakupljajui mleno belilo zore. Zatim stie oekivani i toliko eljeni zvuk kucanja: paljiv, kao i uvek, da ne uznemiri moju leinu (ipak sam, zapravo, vrlo star). Vrata se otvaraju uz poznatu kripu. Terezine tamne oi pronalaze moje. Zahvalan sam joj na osmehu i istovremeno njime iznenaen

10

Gregori Norminton

Umetnine i udesa

11

kao to sam, uostalom, i svakog dana iznenaen ovom zakasne lom milou. Tereza mi donosi toplo, tek pomuzeno kozje mleko i komadie hleba od heljde koje udrobim u iniju da se napravi kaa. Raspitujem se za deaka i saznajem da je proveo nemirnu no zbog greva u stomaku. Obeavam im svoj stari lek (ist placebo za koji sam saznao od jednog prevaranta u Pragu) i Tereza se povlai. Ne moram ni da kaem kako nemam vie novaca kojima bih mogao da platim za njenu ljubaznost. Udovica i ona izdravae me do samoga kraja, ili dok god to budu mogle, ukoliko sam ih dobro razumeo. Nakon jela, i nakon nude, u lavoru zaperem one delove tela koje mogu da domaim. Oblaenje, ak i u ove jednostavne rite, oduzima mi neoekivano mnogo vremena. Nije ni udo to stari ljudi uvek neto preturaju po mislima. ta drugo da ini um u tolikoj dokolici nego da se potuca tamo i ovamo kroz vreme, zatoen u kou ove nepodnoljivo spore ivotinje? Grrr! Proklete ove neposlune arape to se samo uvru! Ne mogu dovoljno da savijem kolena a, ako emo pravo, ni lea da bih dotakao prste na nogama. I to ja, ovek koji je celi ivot proveo blie stopalima nego veina drugih. Zafrlja im arape preko postelje i izmilim bosonog na svetlo dana. ivotinje su me pretekle. Terezina skromna menaerija, krepka i sirotinjska. Ja koji sam sluao riku carskog lava i prebrojavao pera iz krila ptice dodo posmatram ih kako eprkaju po gumnu. Nunci ovi kunii grickaju neto u kavezu. Jato kokoaka kvoca i kljuca po praini. Stara koza, lancem vezana za maslinu, brsti svoj travnati krug obilazei po njemu urednije od bilo kakvog kompasa. Izaavi iz senke, uviam da je sunce jo uvek blago i da se njegov hod tek zahuktava. Preda mnom se prua pejza, talasav i ogrnut zelenilom, s podianim vrbama i tamnim empresima poput nedo gorelih svea. Jutra vinove loze, plodonosne aleje uljuljkane mekom svetlou, i iza njih, impresivno zgurani, poznati obrisi Fjezolea. Tokom pedeset i jedne godine proao sam udan put vrativi se na njegov poetak. Naime, roen sam nedaleko odavde, u senci Duoma, iji zvon odjekuje krajolikom sve do moje sobice, i koji je mome ocu otkucao poslednji sat mnogo pre no to e to uiniti meni.

Probijajui se (ovu re koristim u proizvoljnom znaenju) kroz oroenu travu, stiem do svoje klupe. Prostim konim remenom okovan sam oko zgloba za knjigu i svitke i mastilo, a guije pero zataknuto mi je za uvo: usuujem se rei, puka parodija moje negda nje radinosti. Mrmor ne posustaje, i dalje oseam pritisak u glavi. Uzdahnuvi, sputam se na sedite (klupu koju je Terezin mu istesao od hrastovog debla) da poream svoj pribor. Thesaurus hie roglyphicorum sputam na krilo, mastionicu stavljam pokraj sebe, otvaram veliku praznu stranicu moje proste knjige i krajnje malodu no pogledam ka kolibi. Tereza i udovica rade u povrtnjaku, vade argarepe. Prodrmaju im zelene vlati da poupaju tanune ilice oko korena. Onda zafrljae argarepe ukraj bate, bacajui preko hrpe nabacanog povra poglede prema Terezinom sinu, malom Nun ciju, koji tapiem vrlja neto po praini. Kako bih voleo da im se pridruim! Da radim neto poteno, kao to je Adam radio, noktiju prljavih od dobre crnice, umesto ovog kripavog i mirkavog posla koji mi predstoji. Zarobljen u ovom alosnom telu, oiju koje me izdaju star uprkos sebi samom moram ispriati priu svog ivo ta. Moram krenuti ponovo svojim stopama, radi buduih narataja, da ovi glasovi u mojoj glavi ne bi zajedno sa mnom zavrili pod zemljom. I zahvaljujem Bogu to je sauvao moju smrt za mene, onda kad sam je mogao izgubiti. Jer, viao sam kako ljude sprene i poseene elikom, nepripremljene, bacaju u crno jezero. Da li me to oni posmatraju iz dubina, te izgubljene due? U ovom ivotu, ja moram progovoriti za sve njih. Nije to lak zadatak: od snova do uskr slih duhova, od rita do halja po najnovijoj modi. Pero mi podrhtava pred ovim izazovom kao da bi najradije odletelo. Zbog svega to bee, lector future Tomazo Grili ponizno trai vau samilost.

12

13

I Monstrorum Artifex

14

15

1 Na prevaru podmetnut
Sada u vam ispriati celu istinu. Kad sam se rodio (tako je bar tvrdio moj otac, mati mi je umrla na poroaju), babica je kriknula: Nakaza! Nakaza!, i okliznula se o plodovu vodu. Udarivi glavom o ivicu kofe, ta lakoverna ena izgubila je svest. Tako je zapalo mojoj majci iz koje je jo uvek ikljalo kao iz esme da me pljesne po dupetu da zaplaem. Podi gla me je s postelje, onako mermernosivog poput kembeta; kad mi je ugledala lice, ruka joj se na tren zaustavila. Srea tvoja, govorio bi otac uvek kad bi mi pokazao odraz u ogledalu, to je majinska ljubav slepa. Ipak me je pljesnula. Ja sam posluno zaplakao i sivu boju promenio u ruiastu. Meu rodbinom su u lonici nastali veliki agor i pometnja. Dodavali su me iz ruke u ruku, drei me nao pake kao Ahila u reci Stiks, sve dok otac nije podigao glavu ka nebesima. Zatraili su vodu i ubruse i svetenika. Otac je poljubio majino znojavo elo i drao njene onemoale prste. Neki mudri roak izneo me je iz odaje u kojoj je mati, zauzimajui se za mene do poslednjeg daha, preminula od estetskog oka. Taj je gubitak za mog oca bio stravian. Mora da sam iz te druge odaje uo njegov pla i grcaje (i pored plodove vode u uima), dok me je tetka drala to dalje od sebe. Niko ga nije mogao uteiti,

16

Gregori Norminton

Umetnine i udesa

17

a najmanje od svih njegovo greno groteskno dete. Dalje s njim odavde!, vikao je otac. Dalje s tim ubicom! Tako sam, pre no to sam progovorio ili uspeo da povuem ijednu crticu, postao zloinac: tihi krivac za materoubistvo. Na nekoliko meseci ali tek poto su obavljeni krtenje i sahra na poveren sam dojilji, izvesnoj Smeraldini, koja mora da me je na neki nain volela poto me je pustila na svoja nedra. Smeraldina i ja smo boravili na spratu oeve kue, daleko od buke njegovog studija sa svim onim burgijama i dletima i bistama od alabastera. Moj je otac, pak, ostao u prizemlju, lancima privezan za svoj posao kao Odisej za jarbol, da ne bi poludeo. Nas smo se dvojica takmii li koji e jae da urla. Usuujem se rei da je otac pobeivao. Tek negde pred Boi dozvoljeno mi je da mu priem, mada je ak i tada Smeraldina morala da me dri, dok su ujaci i ujne nadgledali na susret u sluaju da neto krene po zlu. Ima sve udove, usudio se da primeti moj ujak Umberto, i u donjem delu izgleda da je dobro opremljen. Lice mu izgleda prilino jezivo ali to e se moda veim delom ispraviti kad poraste. Anonimo Grili vitlao je skicama moje majke koje je nacrtao za njenog ivota. Da li svi jasno vide njenu vanrednu lepotu, skoro savren stas zar su zaboravili? Pitomi vinogradi ne raaju kiselo groe. Tako je ispalo da sam podmetnut, to jest demon na prevaru uguran u pokojniinu matericu. Smeraldina, pobona ena, podi gla je ruke da zapui ui. Onda me je, nasmeivi se u moju odbra nu, uzela s mesta gde su me ostavili i prinela me ocu pod nos. Budui izoblien, nisam bio umiljato detece. Moda je Sme raldina bila ta koja me je nauila da se osmehnem na nejasni obris oevog lica. Jer ja se jesam osmehnuo, tako je, a pride sam i zagugutao. Ruiasta pesnica leve ruke, od koje e jednog dana zavisiti sva moja srea, iskrala mi se ispod ebenceta. Tada mi je otac, dok su svi okupljeni zadravali dah, ponudio svoj glinom umazani prst. Neke veze nikad se ne mogu raskinuti, govorio bi mi otac svaki put kad bi se u pijanstvu prisetio tog trenutka. Nisam te

mogao odbaciti, Tomazo. Zar sam te ikada zanemarivao? Jesam li ikada, uprkos svemu, zapustio tvoje odgajanje? Tazbina je uzdahnula na ovaj dirljivi prizor pomirenja. Primetiv i da su roditelju zasuzile oi kad je ugledao svoga sina, Smeraldina me je bojaljivo spustila na oevo krilo. Tamo sam ostao da sedim, kako sam znao i umeo, ne putajui oev prst i zaprepaeno zurei u alatke na njegovom stolu. Anonimo Grili je (u nedostatku bolje ideje) potraio patulu i prineo mi je da je bolje osmotrim. Mora da sam zamirkao na nju. Bie umetnik, kazala je Smeraldina. Ba kao i njegov otac. Ukoliko sam u najranijem detinjstvu i zauzimao neko mesto u oevom ivotu, ono je bilo na samom rubu njegovog neizvesnog bivstvovanja. Anonimo Grili je bio vajar. Roen i odrastao u Firenci, u dobroj trgovakoj kui, od najranijih dana pokazivao je jedan potpuno beskoristan talenat. Umeo je rukama da pravi svakojake divne stvarice. S osam godina sam je sebi deljao igrake od drveta: siu ne zverinjake s lavovima, konjima i medvedima. Kad je napunio dvanaestu i crne paperjaste dlaice mu zasenile nausnice, vajao je nimfe iz blata s obala reke Arno. Njegov otac, akopo Grili, reito je pesnicama negodovao zbog sinovljeve umetnike nastro jenosti. Ja sam za njega predstavljao ig srama, govorio bi mi Ano nimo. Kaljao sam odeu i iao neoeljan. ake su mi uvek bile prljave od gline. Moj deda akopo Grilo za vajare je znao samo zahvaljujui gildama firentinskih zanatlija. Njih su unajmljivali da ukrase vile, prodavali su ukrasne grbove i nisu mogli predstavljati dostojan uzor njegovom sinu jedincu. Bez pogovora i bez razgovora, obi no bi ga upozorio podigavi kaiprst. Trgovae svilom, deko moj, utuvi to. Tri godine kasnije, vajar an Bulonj, poznatiji u svetu kao am bolonja, primio je Anonima u redove svojih pomonika. (akopo Grilo, premda uvreen i oaloen sinovljevom neposlunou,

18

Gregori Norminton

Umetnine i udesa

19

nije mu ovo mogao odbiti, budui da je tako imao ast da, iako posredno, slui samom velikom vojvodi. No, mladiu je ipak okre nuo lea, a tako je i ostalo sve dok ih smrt nije zanavek rastavila.) Nadajui se da e tako udovoljiti svome flamanskom majstoru, moj se otac posvetio izradi odlivaka. Pod budnim okom Antonija Susinija, pomagao je u izradi malih bronzanih kopija ambolonji nih dela, koje su se, u slavu vajara, prodavale diljem Evrope. Bio je to zamoran i znojav posao. Meutim, Anonimo nije posustajao, tri duge godine krao je zanat, dok jednog dana Susini nije za nje ga doapnuo koju lepu re gazdi, te ga je ovaj primio za stalnog uenika. ambolonja, genijalni majstor za oblikovanje gline, zapravo je nerado lino izraivao statue. Taj drugorazredni zadatak muko trpno klesanje kamena, obeleeno prostakim fizikim naporom dopadao je njegovim pomonicima. Tako je moj otac doveo do savrenstva, u svojim najranijim godinama, napupele grudi Firence u trijumfu nad Pizom naruene za palatu Vekio; burgijom se borio sa Samsonovom kosom i sredio mu vilicu da vrsto krasi veiti vrh njegovog brutalnog zamaha. Tamo, u Bolonji (gde mu je majstor imao radionicu), otac je upoznao moju majku Beatrie. Ona je bila ki Antonija Rajmondi ja, jednog enovskog trgovca mermerom, koji e je napokon dati mome ocu uz vrlo pristojan miraz. Delovalo je da je Anonimova budunost osigurana, tim pre to je aprila 1574. umro Kozimo de Medii veliki tiranin i pokrovitelj umetnosti. Anonimo je vest o njegovoj smrti doekao s ushienjem. Bilo je potrebno, vidite, izraditi njegovu statuu po porudbini drave. Moj je otac trebalo da pomae ambolonji u izradi lica i aka velikog vojvode. Kozimovo telo uvalo se u palati Sinjorija. Svee balzamovano, odavalo je miris smola, talka i cinober pigmenta. Zamiljam kako je otac drvenim noem utiskivao vlasi u votani kalup. Mora da je bio uasno paljiv i pun treme dok je radio pod ravnodunim pogledom straara, budno prouavajui onu uvenu bradu i bacaju i povremene poglede na le, proveravajui da mu se nisu otvorile

oi. I kako je samo ivotan bio rezultat! Veliki vojvoda u glini, tom bledunjavom testu, ponovljen je i u vosku, uz implicitnu poruku: Mediijevi nikad ne umiru. Uskoro se moj otac pridruio ceremonijalnoj procesiji koja se probijala ulicama ka San Lorencu. Brojni slikari i drvodelje (od kojih su mnoge dovele Bordije zbog Mikelanelovog pokopa) ukrasili su crkvu lobanjama i skeletima. Anonimo se divio tim isce renim opomenama. Dok je stajao u dnu glavne lae skoro izaav i na sam trg pogledao je preko pobonih glava u ukraenu lutku koja je predstavljala truleeg vojvodu. I obuzeo ga je ar ambicije. Rasplamsala mu se u grudima kao kad oveka ispuni neodoljiva elja da vikne u prazan zdenac. Znao je da se njegovo egrtovanje okonalo. Hoe li se sada prepustiti tihoj udobnosti zanatlijskog ivota? Kud god bi bacio pogled po crkvi, nadmeno bi ga doeka la pompa zagrobnog ivota bogati kostimi i cvetni medaljoni, vezene tkanine baldahina, sva ta zavetanja mrtvih ivima zbog kojih su oni smeni skeleti delovali manje strano. Ba kao to je, rastuen sopstvenom smrtnou, Franesko de Medii teio sebe podseanjima na trijumfe svoga oca (trijumfe koje e po pravu naslea sigurno i sam ponoviti), tako je i Anonimo Grili, traei pravo na umetniku slobodu, utabao stazu sopstvenoj sudbini. Izabranim modelima izraenim u vosku u ambolonjinom studiju moj je otac zasluio svoje mesto u Slikarskoj akademiji. Tri je godine boravio meu slikarima, vajarima i arhitektama pod patronatom samog velikog vojvode. Anonimo i Beatrie se vena e; uskoro je trebalo da njegovi reljefi u glini i njegovi putti s rupi cama na obrazima i faunovskim nogama dobiju svoje olienje u krvi i mesu. Jer, Beatrie je ostala bremenita, te je Anonimo njenim mirazom kupio nau prvu kuu u Via del Orijulo, gde su mogli do savrenstva da oblikuju svoje prvene. est meseci nakon mog roenja i njegovih poraavajuih posledica, Anonimo Grili bio je pozvan na sastanak kod estorice konzula Akademije. Ophrvan alou, nije bio uspeo da dovri
 Ital.: putti anelii. (Prim. prev.)

20

Gregori Norminton

Umetnine i udesa

21

narudbinu. Grube skice Dijane na kupanju koje je navrljao samo sat pre sastanka nisu ga uspele zatititi od izbacivanja. Nije mi bilo dosta to sam ubio majku, ve sam i oca liio uhlebljenja. itavo moje detinjstvo to jest dok nisu otkrivene moje neoe kivane sposobnosti Anonimo se muio da iskami poneki posao od zanatskih gildi koje su ga prezirale zbog gubitka statusa. Bio je, uprkos tome to se u pijanstvu diio svojim genijem, srozan na status obinog najamnika. Vrlo je esto morao da me prepusti brizi roaka kako bi preuzeo neki posao u provinciji. Da malteriem neku prokletu kapelicu u Valombrozi. Mogli su i da me utnu na Siciliju s vreom ptijih govana umesto gipsa! Za tako gordog umetnika predstavljalo je ponienje malterisati. Kako je samo mrzeo dine lanove Akademije, gde ga je, u njego voj mati, ekala prazna stolica vapijui zbog njegovog odsustva. No, iznutra ga nije izjedala samo drutvena ambicija. I talenat moga oca je trpeo: bio je ukaljan i oklevetan. udeo je da spere ljagu s njega. I tako smo iveli nas dvojica, odvojeno a izmeu istih zidova, obojica mueni udnjom moj otac za uspehom, a ja za ocem. Odsustvo neega nekog vitalnog sastojka ivota bilo mi je oi gledno od prvog podoja. Od te moje nezasite gladi presuile su i Smeraldina i njene naslednice. Vreo kao pe, crven u licu i bezub, nisam se dao umiriti na preac i nerado ponuenim nedrima svo jih dojilja (koje su, ipak, imale da hrane i druga usta), niti guguta njem roaka prilikom njihovih sve reih poseta domu Grilijevih. Traio sam majku koja me je rodila, matericu koja je trunula. U nedostatku iste, mogao sam se zadovoljiti i oevom ljubavlju. Avaj, izmeu dvaju suprotnih oseanja, ushienosti mojim postojanjem i alosti zbog smrti moje majke, moj je otac odabrao alost; ili je moda alost odabrala njega, kao to pas lutalica oda bere kakvog neznanca meka srca. Godine su prolazile, a ja sam se uio, sasvim nasumice, uobia jenim trikovima detinjstva. Kraba u urnom uzmicanju, hoda po zategnutom uetu, pajac sve sam to bio kako je vreme prolazilo.

Mrljavi retoriar. Grki tragiar odranog kolena. Tolike maske i kostimi. Pa ipak, nijedna mi nije donela pravo na oevu privre nost. Budui jedinac, njegov bol sam doivljavao kao prisustvo nekog tajanstvenog, nadmonog brata. Mogao sam skakati i hukta ti i glupirati se naokolo: otac bi me za nagradu pogledao, ali osmeh bi mu pri tom zgasnuo, a pogled ponovo pomraila tuga. Zato se ne igra napolju?, prebacila bi mi neka najnovija dadilja. Bata je puna cvraka to ne pokua da uhvati nekog? (Prole su godine pre no to sam nauio da je to samo trik). Tata ima puno posla. Ne sme da mu smeta. Zar ikog udi takvo jadno odrastanje? Moje je lice, verujte, od samog pojavljivanja bilo muan prizor, mada su mi udovi na roe nju vie obeavali. Avaj, uskraen za ljubav, kao biljka bez vode, putao sam udne izdanke. To jest, nita na meni nije srazmerno raslo. Moja je anatomija bila pravi bukuri, spoj delova uzetih s razliitih modela. Tako su moje noge, debeljukaste i dlakave kao u fauna, nataknute na uska, izmuena stopala. Moj trup potpuno je razvijen, pompezno isturenog grudnog koa, zbog ega stalno izgledam kao da sam upravo iz sve snage udahnuo, doim su mi kukovi uski, zaljuljani na debeljukastim butinama, a guzovi detinje natreni. (Na nekim sam mestima srenije obdaren. Moja mukost, ako tako mogu da je nazovem, kratka je ali neobino debela, a imam i krupne ake s rupicama koje vise sa skraenih ruku, kao kakva vesla.) Pa kako onda sastaviti takvo udo od delova u skladnu celinu? to se mog lica tie, zar i sam pomen njegovih crta (nos kao pijandura, sitna vilica, jezik prevelik za usnu duplju) nee stvoriti u vaoj mati zbunjujuu sliku zbog koje biste se kroz ovu knjigu probijali nerado i s mukom, kao da je nemogua izmi ljotina grozniavog uma? Moja me je nakaznost ispunjavala sramom. Ta mi je injenica bila sve jasnija, jer bi se otac, svaki put kad bih protrljao svoj slinavi nos o njegovo krilo ili mu se musavim prstima uhvatio za kecelju, trgnuo i uzviknuo. Kao doivotni mrzitelj paukova, uvek sam drao nadohvat ruke limeni vr i papire kojima bih mogao da uklonim ove nepoeljne posetioce. Tako bi i moj otac mene, kad god bih

22

Gregori Norminton

Umetnine i udesa

23

naruio privatnost njegove radne sobe, izgurao u dojiljine ruke, s istim nepresunim gaenjem. ta sam mogao uiniti da ponitim svoju nakaznost? Napolju su se deca sa mnom isprva rado igrala; meutim, nekoliko godina kasnije, prognali su me iz svog drutva. Izrugivan, zasipan blatom a ponekad i kamenicama, mogao sam jedino pokunjeno da beim, oiju vlanih od nemonog besa. Nisam ak mogao ni da otrim kui ridajui, nagrenog lica, da potraim utehu. Jer, bujne grudi moje dadilje (kako je konstantan bio taj deo njihove anatomije, iako su se lica iznad njega smenjivala) brzo bi uzmicale pred mojim izoblienim, oaloenim likom. Privrenost plaenih Smeraldini nih naslednica ipak je traila cenu koju otac nije mogao priutiti. Kako ne bih preterao s nabrajanjem svojih muka, ipak bih morao da navedem i nekakve koristi. Odbaen od strane vrnja ka, lunjao sam ulicama grada, zbunjeno oprezan, pognute glave da ne privuem panju kakvog radoznalog neznanca. Ovo moje skrueno dranje (koje me je vrlo uspeno inilo nevidljivim) usme ravalo mi je pogled na ivotne sitnice. Posmatrao sam neumornu radinost mrava: kako, nakon divljakog napada, nose iznad glave leptirova krila poput brodskih jedara. ici blistavi poput dragulja neprobirljivo su se odmarali na mom palcu. Seam se kako sam jednom slamicom spasao bogomoljku koja se batrgala u nekoj barici blata. Zgrabivi drhtavu stabljiku, kao da je razmiljala o svom usudu. Paljivo sam je preneo na sunce, gde je ostala da se greje dok se nije osuila, skidajui blato s tela. Ne znam koliko sam tako sedeo u onoj vreloj praini, usred vreve i guve, posmatrajui tu bogomoljku kako se dovodi u red. Najzad se, onom ljubopitlji vom glavom i prestraenim crnim oima, okrenula k meni. Bilo mi se uinilo da joj se donja vilica pomera i da mi izgovara svoju neujnu zahvalnicu. Primetio sam njena dva uta krila s indigo plavim oima u sredini i bogomoljka je odleprala ka nebu bez oblaka, na ta sam ja iznenaeno ustuknuo. Umberto Rajmondi (moj ujak i naslednik posla s enovskim mermerom) bio je jedan mraan i gizdav plemi koji je svoje boga tunsko slobodno vreme ispunjavao knjigama i koji se nikada nije oslobodio oseanja dunosti prema svojoj preminuloj sestri. Jednog

jutra, dok sam se zabavljao nekom bubom na Trgu Sinjorija, samo to me nije utnuo u stranjicu pre no to me je prepoznao. Ti!, uzviknuo je. Zato sedi u toj praini? Mislio sam da si neki prosjak. Buba se prevrnu s mog palca i pade na lea, bespomono mla tarajui noicama. Pokuao sam da je preokrenem. Ne pravi se gluv, deae, kazao mi je ujak. Gledaj u mene kakav bezobrazluk! Posluah ga i trepnuh nekoliko puta u pravcu njegovog lica koje mi je zaklanjalo sunce. Neptun je sa svoje fontane iskosa zurio u nas. Zna li onaj tvoj otac gde si? (Dadilja mi je bila zadremala, zagnjurivi lice u prevoje svog podvoljka. Pobegao sam ispraen jedino njenim hrkanjem.) Ustaj, Tomazo! Da ti nije maca pojela jezik? Toliko je pitanja koja ekaju odgovor: od kojeg da ponem? S izrazom iznenaenja i neodobravanja, ujak Umberto ljutito me je odveo svojoj kui u Ulicu Kalcajoli. Njegov glas i nai koraci odzvanjali su odbijajui se o kararski mermer. Posluga nam se uur bano sklanjala i klanjala; oseao sam na leima njihove poglede. Ujak me je poveo uz iroko stepenite, a odatle, kroz neke hodnike bez prozora, do njegove radne sobe. Ploe na zidovima krasili su prikazi raznih umetnina: knjiga i slika, velikih medaljona okae nih o klinove, urolanih svitaka uvezanih crvenom ipkom. Ove slike predmeta doekivale su goste ispred svojih dvojnika, poto su iza tih ploa leala sva ona udesa prosveenosti: ne samo drev ne knjige ve i novija dela o kosmologiji i geometriji i Novom svetu, Vazarijevi ivoti slavnih slikara, vajara i arhitekata i ivot Mikelanela, knjige o botanici i egzotinim zverima, uz neto sen timentalnih romana isto radi ravnotee. Ujak Umberto je sedeo uspravljenih lea na stolici. Svoje maljave ake naikane prstenjem s dragim kamenjem poloio je na irok jednostavan astal od trenjevog drveta i prouavao mi lice. ta si radio?, upitao me je dok sam se postrance provlaio pokraj njegovih hrtova. (Brut i Ahil obraali su na mene panju

24

Gregori Norminton

Umetnine i udesa

25

koliko i na senku; u punoj visini, njihove eljusti dopirale su mi taman do grkljana.) Tomazo, ja sam preneraen. Pomislio sam da prosi. Oh, ne, ujae. U neto si se bio zagledao. U ta si to zurio? Nisi slabouman, zar ne? Samo sam Razume li moje pitanje? Gledao sam Ne moemo dozvoliti da se vucara po gradu kao neki kreten. Osetivi da sam se prepao, a ipak nerad da smeka ton, Umber to mi je pokazao da sednem. Opkoraio sam uglaanu stolicu bez naslona i ostao uz ivicu stola, prestraen. Iza mene su dahtali kerovi, lapui vlanim jezicima. Hou da mi proita ove rei, Tomazo. Reci mi ta vidi. Kitnjastim perom, ujak zakriputa u dnu pergamenta. Zatim mi pokaza nekoliko rei da proitam. Nisam imao predstavu ta znae. Figlio, Tomazo. Figlio? A ovo? Blenuo sam u onu drugu krabotinu. Liila je na iskrzani zub iz profila. Stvarno ne zna?, udio se moj ujak, zavalivi se na naslon stolice. Ni jednu ni drugu re? Znam ta znai sin. Ali ne ume da proita? Kad vi proitate, ja znam ta znai. Tako je otkrivena moja nepismenost to nije bilo nita neobi no. Meutim, ja sam bio od pismene sorte, i nije dolazio u obzir da nastanjujem isti mentalni kal kao tamo neki prosti puk. Umberto je, upnuvi energino bradu, reio da ispravi greku. Iz obzira pre ma tvojoj pokojnoj majci, oseam dunost da neto preduzmem, kazao je. Bio sam, uprkos svemu, izdanak njegove preminule sestre. U tome je leala jedina moja vrednost: bio sam kao loa slika senilnog velemajstora. Dolazie ovamo svakoga jutra. Ne u moj

studiolo, ve dole u kuhinju. Tamo ima jedan poseban sto, u nii. Tamo e od prozora imati dovoljno svetlosti. Ja u plaati za tvoje poduavanje. Tako reci ocu kad ga bude video. No, otac ba nije pokazao mnogo razumevanja. Besneo je to se taj brbljivi starac uopte meao, taj moj dobroinitelj, pa je nekoliko dana samo utao i durio se, to je vie od rei govorilo o njegovom povreenom ponosu. Ali ipak mi je dozvolio da poha am asove. Sedeo sam, maui nogama, na visokoj stolici, dok mi je privat ni uitelj disao za vrat jedan bledunjavi mladi uenjak po imenu Pjombino, koji je bazdio na ustajali znoj i pokvarene zube, ali je i moje nedostatke prihvatao bez vajkanja. S velikim strpljenjem se posvetio umu koji se nije dao tako lako oblikovati. Imao sam pote koa s uenjem napamet; recimo, slova sam morao da zamiljam kao iva bia da bih mogao da ih upamtim. A je bilo oko koje zuri u provaliju, malo b je bilo pu koji se penje uz granu, C je imalo oblik make koja se valja u praini. Sline metode su mi sluile i za brojke. Klizeeg labuda 2 sledio je uzleteli drugar 3. Nostalgino 7, zagledano u svoju prolost, nije ni primeivalo peanik od 8 koji mu je ostao iza lea. Naroito sam se ponosio ovekom koji ui 4, zbog ega sam bio hladno prekoren. Zar ne moe da prihvati stvari onakvima kakve jesu?, alio se moj uitelj. Zar sve mora da te podsea na neto drugo? Meutim, ipak mi je bilo dozvoljeno da koristim svoje udne metode pamenja, i za godinu dana ve sam rovao po ujakovim policama za knjige. One visokoumnije sadraje ostavljao sam po strani. Glavu sam punio romansama i vitekim pripovestima, guta jui Morgantea i Donijeve fantazije, sa arom na kom bi mi pozavi deo (tada jo neroeni) i sam gospar iz La Mane. Opinjen ovim priama, Firencu sam doiveo kao igralite. Svoje gizdave vitezove na konjima slao sam u juri niz Via del Korzo, jurio za gospama u nevolji preko mosta Ponte Vekio i zarobio zmaja pod velikom kupolom katedrale. Izmiljajui te svoje pustolovine, poeo sam da crtam udovita. Zavirivala su s margina vebanke u listove ispisane kaligrafskim slovima: majmuni s lavljim grivama, kunii na nogama skakavca,

26

Gregori Norminton

Umetnine i udesa

27

divlji ljudi koji su putali kljove kao Turci brkove. Moje crtanje postalo je kompulsivno, kao neka voka isklijala iz semena posae nog tokom mojih prvih lutanja. Dok sam se ranije divio insektima radi njih samih pasivno ih posmatrajui, kao u ogledalu sada sam ve imao elju da zabeleim ono to me okruuje. Stvarnost, sa svim svojim detaljima koji su mi izmicali i sluivali me, poela je mojim izmiljotinama da daje ton nezanimljivosti i neuverljivo sti. Ti su me detalji, priznajem, mnogo vie zanimali nego celine (zahvaljujui, ipak, njihovoj jedinstvenosti), te je uskoro moja vebanka pre nalikovala kasapskoj dasci sa svim onim raeree nim udovima uima, nosevima, odseenim akama i lebdeim oima. Jednog jutra, nedelju dana nakon mog (neproslavljenog) dese tog roendana, moje tajno zadovoljstvo bilo je otkriveno. Pred kraj jednog vanredno zamornog asa algebre uitelj me je uhvatio kako crtam njegovu neobinu ruku (troprstu aku belih noktiju) kako stee pero, pa mi je oteo taj uvredljivi crte s krila. Znai, ovim se ti bavi umesto da radi. Na moj uas, zagledao se u onaj crte okreui ga prema svetlu u visini oiju. Izraz prekora na njegovom licu ublaen je izrazom nemog zaprepaenja. Promekoljio sam se na stolici kad me je ponovo osmotrio. Zatim je poeo da lista iarane stranice moje belenice, lagano. Jesi li ovo ti? Tomazo, sada budi iskren. Jesam, gospodine. Ti si sve ovo nacrtao? Da, gospodine. Izvinite, gospodine. Mislim, ovaj, nije ti otac pomagao? Zbunio me je tim pitanjem; usta mi zinue u valov za muve. Tomazo, uitelj je bio uporan, zadrau ti vebanku. Reeno mi je da se vratim kui. Trebalo je da u svojoj sobi saekam da me pozovu. Uzalud sam lio vrele suze. Hajde, pouri, mome. I ne dangubi, jer u saznati za to. Olovnih nogu, zavijajui kao lovako pseto na mesec, napra vio sam nekoliko koraka ka kuhinjskom stepenitu. No, uitelj nije mogao da doeka da izaem na vrata. Isputajui gadan vonj

od uzbuenja, progurao se pokraj mene na stepenitu, a listovi belenice zaleprali su u njegovoj ruci kao ptija krila. I! Idi ve jednom! Tvoj ujak i ja doi emo za tobom. Ah, kako sam samo grizao nokte na tom uasnom putu koji me je vodio na zapad. Razmiljao sam da uem u Duomo i molim za boju pomo. No, kao i svi grenici iz predvorja pakla, bio sam osuen na ivot bez nade za pomilovanje. U oevoj kui sve je bilo tiho. Uasavajui se predstojee bure, sakrio sam se u svoju sobu, gde mi one bezoseajne igrake (drveni konjii i vojnici koje sam na roenju dobio na poklon od Rajmondi ja) nisu ponudile nikakvu utehu. Mora da sam bio zaspao iscrpljen jecanjem kad me je iz sna trglo kucanje na vrata; na zidu primetih pranjavosivi odraz veernjeg neba. To me je moja najnovija dadi lja pozivala, raunajui na autoritet svog vieslojnog podvoljka, da siem u oev studio. Stajali su zajedno, tri nepriline figure iz razliitih sfera mog ivota, poreani spram zida. Uitelj je (surova izdajica) drao moju belenicu preko bedara. Otac je, pomalo nestabilan na nogama nakon dugih sati strpljivog rada, imao udan izraz na licu. Prii, kazao je ujak. Sedi. Tamo je bio sto i ispod njega stolica. Na stolu se nalazio rairen tabak papira, pritisnut s tri tapia ugljena. Uzmi taj ugljen. Uitelj mi je postavio bistu Homera od alabastera ukraj stola. Otac je, s neto manje ubeenja, rasporedio voe u iniji groe, breskve, upave kajsije pored biste. Nije me udostojio ni pogleda pre no to e se uspraviti i odmaknuti. Hajde sada, deko moj, rekao je Umberto. elimo da nam nacrta, to vernije ume, predmete koje smo stavili ispred tebe. Uzeh najtanji tapi ugljena. Uradih kako mi je reeno. Slepi Homer je u svom papirnom okviru njuio iniju s voem. Nije mogao da vidi, kao to sam mogao ja, duboki oiljak na zrnu groa, ni njegov lepljivi iscedak, niti natrulo nagnjeenje na tam nom rumenilu breskvinog mesa. Poto sam to savladao, potpuno sam se udubio u raznobojnu aru na iniji, kad otac ispusti neki

28

Gregori Norminton

29

promukli krik. Na papiru se pojavi crna mrlja u obliku pauka kad mi ga je oteo sa stola. Ovo je neka vradbina, kazao je Anonimo, vitlajui crteom i marirajui tamo-amo ispred astala. Oseao sam strujanje vazduha koje su podigli rukavi i peevi njegove otkopane koulje. Ili moda pre znak naslea? Namignuvi mi (to je samo po sebi bilo dovoljno zaprepaujue), ujak Umberto dobacio mi je novi. Trgoh se kad je zveckajui po mom stolu pao na pod od cigala. Bila je to moja prva zarada. Dajte mu neto drugo da nacrta, predloio je moj uzbueni uitelj, tapui vrhovima prstiju kao neka ushiena devojica. ta, na primer? Sikstinsku kapelu? Portret svog oca. Anonimo je odmahivao glavom. Uzmicao je pred njihovim preklinjujuim pokretima kao od zvearki. Umberto je, meutim, uspeo da ga nagovori, gurkajui ga prijateljski da sedne na stolicu koju mu je uitelj prineo. Ne brini, papa,, kazao sam, prekrstivi noge da se ne bih upi kio. Nacrtau te da bude lep. Samo pouri. Okrenuo sam onaj iscrtani papir na istu stranu. To sam lice mogao da nacrtam i po seanju, s onom njegovom snanom vili com, monim izraajnim nosem i masnom crnom kosom koja se uporno kovrdala iznad uiju. Ujak Umberto je stao iza mene uhvativi se za naslon stolice. Nije prestao da mi die iznad glave (vazduh mu je uz zviduk izlazio iz nozdrva) sve dok mi u bolno iznurenim prstima nije ostao samo patrljak ugljena. Smatrao sam da sam oca dobro nacrtao, iako je lagani osmejak oveka koji je dobroduno pomiren sa svetom bio sumanuto proizvoljan, bez ikakve veze s modelom. Najzad, a inilo se da i sama kua stoji napeto iekujui ishod, oeva ruka je zaustavila moju. Dlan mu je bio vreo i vlaan. Ispratio sam pogledom njegovu ispruenu miicu, ne verujui ba sasvim da se u neto nastavlja. Oev glas je podrhtavao: Dovoljno je uradio. Krajikom oka primetih da je vlanim vrhom jezika olizao suve, ispucale usne. Dokazao je koliko vredi.

2 Kepec-pita
udno kako ovek moe godinama da kaska utabanom stazom, tupo uljuljkan njenom izvesnou, sve dok mu neki sluajni susret, prvi iskorak u vresite kraj druma, zanavek ne izmeni putanju. Imao sam ja svojih zadovoljstava u danima koji su prethodili opi smenjavanju. Niko ne obraa panju na deformisano dete koje luta naokolo; unieno svojom beznaajnou, ono ne zasluuje ak ni uvredu. Pokuajte onda da zamislite ta bi bilo da me je ujak Umber to zaobiao na trgu da nikada nisam nauio da drim olovku i da mi uitelj nije oteo onaj crte s krila. Da li bih doiveo da budem oronuli starac ivei od milostinje i otpadaka? Zapravo se dogodilo da me Fortuna nije ostavila na cedilu. Kad sam ono nacrtao oeve crte lice, uspravila je glavu i obratila panju na mene. Izvinula je obrvu na moj neoekivani talenat. Umeala se. Vie nee ii na asove kod ujaka, objavio je otac. Ja u te uiniti slavnim. Nae ime ostae zabeleeno u istoriji. Kako se brzo, kako zapanjujue, popravio moj status. Ujutro bi mi se Anonimo nasmeio. Zvidukao bi neto kroz zube, pro mrsio mi kosu i ohrabrio me da uem u njegov studio, gde bi me posadio da sednem, kao kakav lav sa zagrobnog spomenika, kraj njegovih nogu. Otvorio bi primerak eninijeve knjige s mnotvom obeleenih stranica (Il Libro dellArte, taj nezaobilazni kompendi jum praktinih saveta i neopisive retorike) i itao mi o uzvienom