Politicke Perspektive

per pektive
Politike
2 2013
asopis za istraivanje politike
Politike perspektive ~ ~
Izlazi tri puta godinje
MEUNARODNI SAV(J)ET
Florian Bieber (University of Graz), Xavier Bougarel (CNRS, Paris), Valerie Bunce (Cornell University), Nenad Dimitrijevi (Central European University, Budapest), Jasna DragoviSoso (Goldsmiths, University of London), Chip Gagnon (Ithaca College, NY), Eric Gordy (University College London), Stef Jansen (University of Manchester), Kevin Deegan Krause (Wayne State University), Keichi Kubo (Waseda University, Tokyo)
REGIONALNI SAV(J)ET
Damir Grubia, Vukain Pavlovi, Zdravko Petak, Milan Podunavac, Zvonko Posavec, arko Puhovski, Milorad Stupar, Vuina Vasovi, Ilija Vujai, Nenad Zakoek
REDAKCIJA
Duan Pavlovi (glavni urednik), Toni Kursar, Ana Matan, Neboja Vladisavljevi, Goran ular, ore Pavievi
IZDAVAI Univerzitet
u Beogradu Fakultet politikih nauka, Fakultet politikih znanosti u Zagrebu i Udruenje za politike nauke Srbije
ZA IZDAVAA
Ilija Vujai, Fakultet politikih nauka, Beograd

ADRESE
Fakultet politikih nauka u Beogradu, Jove Ilia 165, Beograd e-mail perspektive@fpn.bg.ac.rs Fakultet politikih znanosti u Zagrebu, Lepuieva 6, Zagreb e-mail perspektive@fpzg.hr
Branka Jankovi Kursar (hrvatski), Aleksandar Belevi (srpski) (lektura i korektura), Stefan Ignjatovi (grafiko oblikovanje). tampano u tampariji: igoja tampa, Septembar 2013. godine Tira: 500
Sva prava zadrana. ISSN 2217-561X

CIP , 303.1 POLITIKE PERSPEKTIVE : asopis za istraivanje politike / glavni urednik Duan Pavlovi 2013, br. 2 . Beograd (Jove Ilia 165) : Fakultet politikih nauka : Udruenje za politike nauke Srbije ; Zagreb (Lepuieva 6) : Fakultet politikih znanosti, 2011 (Beograd : igoja tampa) . 30 cm Tri puta godinje. ISSN 2217-561X = Politike perspektive COBISS.SRID 183446540
sadraj
[ lanci i studije ]
Aleksandar Pavkovi Otcepljenje, nasilje i dravni razlog 722 Nenad Markovi/Ivan Damjanovski Stanje demokratije u Republici Makedoniji slobodan pad ili privremena kriza? 2341 Vladimir Gligorov Fiskalni sirenski zov 4348 Milovan Deki Razumevanje i objanjenje: da li je drutvena nauka ve ujedinjena? 4975 Marko ilovi Narod hoe da srui reim: razliite sudbine severnoafrikih reima tokom Arapskih previranja 2010/2011 77101
Branko Uroevi/Duan Pavlovi Istraivanja u drutvenim naukama u Srbiji posle 1990. godine 103128 ~ Upute suradnicima (hrvatska redakcija) 129 Uputstvo saradnicima (srpska redakcija) 131
lanci i studije
PREGLEDNI LANAK
U D C 321.013 341.218.4
Otcepljenje, nasilje i dravni razlog

Aleksandar Pavkovi
Macquarie University, Sydney Saetak
Koji instrumenti nam stoje na raspolaganju da stvorimo nove drave putem otcepljenja (secesija)? I daje je veoma rasprostranjeno korienje sile u svrhe stvaranja novih drava. Ali nakon uspesnog otcepljenja SAD od Velike Britanije 1776. godine, mobilizacija obinih graanja u svrhe zahteva i podrke sopstvene drave, drave koje oni kontroliu, postepeno je postalo glavni instrument stvaranja drava. Ovaj rad razmatra razliite modele masovne mobilizacija u svrhe otcepljenja kao i nekoliko etikih pitanja koje se javljaju u vezi sa njom. Kljune rei: Stvaranje drava, otcepljenje (secesija), masovna mobilizacija, korienje sile.
Otcepljenje i dravni razlog

U svom uticajnom delu O dravnom razlogu (Della Ragione di Stato, 1589), ovani Botero (Giovanni Botero) dravni razlog definie kao poznavanje sredstava pomou kojih bi takav dominion [Drava] mogao da se osnuje, ouva i povea. U ovom radu usredsrediemo se na osnivanje drava, to jest, na stvaranje nove drave od ve postojee drave. Prvenstveni (premda ne i jedini) nain stvaranja nove drave jeste odvajanje teritorije i njenog stanovnitva iz postojee drave i osnivanje nove drave na toj teritoriji. Ovakvo stvaranje nove drave svakako zahteva i poznavanje sredstava pomou kojih se drave mogu stvoriti. U doba Botera i njegovog prethodnika Makijavelija, stvaranje nove drave prvenstveno je bilo pitanje prenoenja vlasti nad nekom teritorijom sa jednog vladara na drugog. Ovo je sluaj i u nae doba: stvaranje nove drave uvek ukljuuje transfer vlasti sa jedne grupe ljudi vladajue elite na drugu grupu koja onda postaje vladajua elita nove drave. U Boterovo i Makijavelijevo doba, transfer vlasti sprovodio se uz pomo oruane sile, esto sastavljene od plaenika: novi vladar bi izgnao prethodnog vladara oruanim snagama ili pretnjom
8
ALEKSANDAR PAVKOVI OTCEPLJENJE, NASILJE I DRAVNI RAZLOG
silom, a potom bi upotrebio vojsku da uspostavi vlast u novoj dravi koju bi stvorio. U Vladaocu [Il Principe] Makijaveli nudi neke praktine savete kako se oruana sila moe efikasno i ekonomino upotrebiti u ovu svrhu. Ali, on takoe primeuje da gola snaga oruja nije dovoljna za odravanje novog vladara na vlasti nakon to je njegova vlast uspostavljena. U nae doba, meutim, oruana sila nije vie dovoljna ak ni da osnuje novu dravu, a kamoli da je odri. U nekim sluajevima, oni koji su eleli da stvore novu dravu secesionisti morali su da koriste silu da izbace odnosno uklone oruane snage postojee drave. U ovim sluajevima, upotreba oruane sile inila se nunom za stvaranje nove drave.1 Ali, neki sluajevi su dokazali da za stvaranje nove drave upotreba sile vie nije nuna. Ovo se upravo desilo u Skandinaviji 1905. godine: nova nezavisna drava, Kraljevina Norveka, stvorena je od Ujedinjenih kraljevstava Norveke i vedske i u ovom procesu nijedna strana nije koristila silu (Pavkovi & Radan 2007, 65-73). Stvaranje nove drave od teritorije postojee drave zove se otcepljenje odnosno secesija od latinske rei secessio koja se moe prevesti kao povui se.2 Otcepljenje (secesija) je, prema tome, povlaenje neke teritorije i njenog stanovnitva iz postojee drave i stvaranje nove drave na toj teritoriji.3 Otcepljenje Norveke iz zajednike drave Norveke i vedske nije ukljuivalo upotrebu sile; postojala su i brojna druga otcepljenja koje su bila isto tako izvedena nenasilnim ili mirnim putem. Na slian nain, Island se odvojio od Kraljevine Danske 1944. godine, Letonija i Estonija od SSSR4 1990/91, Makedonija od SFR Jugoslavije 1991. i Slovaka od eske i Slovake Federativne Republike (ranije zvane ehoslovaka) 1992. godine. Najskorije mirno odnosno nenasilno otcepljenje bilo je otcepljenje Crne Gore od Dravne Zajednice Srbije i Crne Gore (ranije Savezna Republika Jugoslavija), 2006. godine. Prema tome, za stvaranje nove drave i prenos vlasti sa jedne vladajue elite na drugu korienje oruane sile vie nije nuno. Ipak, u periodu od 1945. godine do danas, nasilna otcepljenja bila su brojnija od nenasilnih odnosno mirnih. Oruana sila koriena je od strane secesionista protiv drave domaina u sledeim sluajevima uspenih
1 Za diskusiju videti Pavkovi 2010. 2 Za poreklo rei secessio i otcepljenje videti Hillard 2008. 3 Naunici se uveliko razlikuju u svojim definicijama otcepljenja. Za diskusiju o ovim razlikama videti Radan 2008 i Pavkovi 2013. 4 Savez Sovjetskih Socijalistikih Republika (SSSR) raspao se decembra 1991. kao rezultat dogovora predsednika federalnih jedinica SSSR Belorusije, Ukrajine i Rusije, odranog u Belorusiji. Baltike republike SSSR, Estonija, Letonija i Litvanija, ve su se otcepile avgusta 1991. i Dravni savet SSSR-a je septembra 1991. priznao njihovu nezavisnost (otcepljenje). Preostalih 13 saveznih republika (federalnih jedinica) SSSR-a nije steklo nezavisnost putem otcepljenja od SSSR-a ve raspadom te federacije.
9
otcepljenja: Bangladea od Pakistana (1974)5; Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine od Jugoslavije (1991/2); Eritreje od Etiopije (1993); Kosova od Srbije (2008)6; Istonog Timora od Indonezije (2002) i Junog Sudana od Sudana (2011). U navedenim sluajevima, uprkos esto decenijima dugom oruanom sukobu sa dravom domainom, otcepljena drava je na kraju dobila priznanje svoje nezavisnosti od drave domaina (godina priznanja data u zagradama) ili, u sluaju Kosova, velikog broja lanica UN ukljuujui veinu stalnih lanica Saveta bezbednosti UN. Sve ove otcepljene drave (osim Kosova) postale su lanice UN. Ovo priznanje nezavisnosti od strane drave domaina i njihovo lanstvo u UN zaokruili su proces otcepljenja i potvrdili nezavisnost nove drave. Postojao je jo vei broj nasilnih pokuaja otcepljenja, u kojima otcepljena teritorija nije uspela da dobije priznanje drave domaina niti znaajnog broja drava lanica UN: Katanga od Konga, Bijafra od Nigerije, Republika Srpska Krajina (od Hrvatske), Republika Srpska (od Bosne i Hercegovine), Tamil Eelam (od ri Lanke), Juna Osetija i Abhazija (od Gruzije), Nagorno-Karabah (od Azerbejdana), Pridnjestrovlje (od Moldavije), eenija (od Rusije), Somalilend (od Somalije), Slobodna Drava Aeh (od Indonezije). U veini ovih sluajeva secesionisti su se borili protiv oruanih snaga drave domaina, ali ili nisu bili u stanju da odbrane teritoriju koju su osvojili od snaga drave domaina ili su to mogli da uine samo uz pomo susednih drava; u ovom drugom sluaju, i pored pomoi susedne drave (ili vie njih), otcepljene drave nisu dobile iroko meunarodno priznanje (sluajevi June Osetije, Abhazije, Nagorno-Karabaha i Pridnjestrovlja). U sluaju Somalilenda, drava domain, Somalija, bila je usred graanskog rata i stoga nije vie efektivno ni funkcionisala niti je bilo koja grupacija u toj dravi nije imala efikasnu snagu da se odupre pokuajima otcepljenja. Iako su nasilni pokuaji otcepljenja brojniji od nenasilnih (mirnih), da li e neki pokuaj otcepljenja u krajnjoj liniji biti uspean ili ne, ne zavisi od toga da li je nenasilan ili praen nasiljem. U nae doba, ako drave domaini u poetku odbijaju da se saglase sa otcepljenjem dela njihove teritorije, klju za uspeno otcepljenje tih teritorija je podrka i eventualno priznanje od strane drugih drava, naroito velikih sila ili stalnih lanica Saveta bezbednosti UN (SBUN). U svim navedenim uspenim nasilnim otcepljenjima, tokom oruanih borbi sa dravom domainom
5 Datum u zagradi oznaava godinu kada je drava domain konano priznala nezavisnost otcepljene drave. U mnogim, premda ne u svim sluajevima, sukob oko otcepljenja trajao je decenijama pre nego to se drava domain konano saglasila sa otcepljenjem i na kraju priznala nezavisnost. 6 Ovo je godina kada su SAD i veina drava lanica EU priznale nezavisnost Kosova. U vreme pisanja ovog rada (2012), drava domain, Srbija, kao ni Rusija ni Kina, nisu priznale njegovu nezavisnost (Kubo 2011).
10
secesioniste su podravale ili regionalne sile (na primer, Indija ili Australija) i/ili jedna ili vie stalnih lanica SBUN. U veini neuspelih pokuaja otcepljenja, takva podrka je ili izostala ili je bila ograniena na drave koje nisu bile stanju da izvre dovoljan uticaj na dravu domaina da bi ona priznala nezavisnost otcepljene drave. Postoje razliiti razlozi zbog kojih e regionalne i velike sile verovatno nastaviti da selektivno podravaju nasilne pokuaje otcepljenja. U nekim sluajevima, ove sile (to jest, njihovi voe/elite) moda veruju da je jedini nain za okonanje sukoba i zaustavljanje nasilja da se secesionisti podre protiv drave domaina i da se ona primora da prizna otcepljenje. U drugim sluajevima, ove prosecesionistike sile su moda dole do zakljuka da e otcepljena drava i secesionistiki reim koji podravaju obezbediti saveznika pouzdanijeg nego to je drava domain, ili da mo drave domaina treba da se umanji otcepljenjem dela njene teritorije. Ovakva verovanja o secesionistima i njihovim protivnicima rukovodee elite regionalnih ili svetskih sila dobijaju u kontekstu nadmetanja za mo i uticaj u koje se njihove drave ukljuuju u okviru sadanjeg relativno haotinog meunarodnog sistema; u ovom sistemu, mnoge drave izgleda da trae relativne prednosti u odnosu na druge drave i putem podrke nasilnim secesionistikim pokretima. U mnogim sluajevima otcepljenja, vlade drugih drava regionalnih ili svetskih sila podravale su nasilne secesionistike pokrete iz razloga obe vrste to jest, i iz humanitarnih (moralnih) i iz geopolitikih (amoralnih) razloga. Imajui u vidu da su druge drave, i stalne lanice SBUN i regionalne sile, spremne da podre secesionistike pokrete koji koriste nasilje protiv drave domaina, upotreba nasilja u sprovoenju otcepljenja izgleda kao racionalan izbor: ak i ako su im oruane snage slabije u odnosu na snage drave domaina (kako je uglavnom sluaj), secesionisti mogu da se suprostave oruanim snagama drave domaina (i/ili napadnu njene civilne ciljeve), istovremeno pokuavajui da zadobiju podrku i pomo, kao i intervenciju, drugih drava. Sluaj Kosova predstavlja najskoriji primer uspene strategije ove vrste. Ali, u mnogim drugim sluajevima, ova vrsta strategije nije bila uspena i mnogi nasilni pokuaji otcepljenja propali su uz gubitke mnogih ivota. Sve dok sile van secesionistikih oblasti ele da postignu konkurentnu (i/ili moralnu) prednost nad drugim dravama putem podrke nasilnim secesionistikim pokretima, a ovi se secesionistiki pokreti na tu podrku oslanjaju, nije verovatno da e korienje nasilja u sprovoenju otcepljenja postati dovoljno kontraproduktivno ili zabranjeno. U tom smislu jo uvek ivimo u svetu, slinom onom u kome su iveli Botero i Makijaveli, u kojem politika sile i dravnog razloga dozvoljava ili ak olakava upotrebu nasilja za sprovoenje politike kontrole nad nekom teritorijom.
11
Ipak, uprkos tome, u nekom premda malom broju sluajeva, secesionisti i njihove politike elite uspeli su da bez upotrebe sile steknu upravo tu vrste iskljuive politike kontrole nad teritorijom koja je potrebna za njeno otcepljenje: moda je ipak u nae doba miran odnosno nenasilan transfer vlasti izvodljiviji nego to je bio u doba Botera i Makijavelija. ta se promenilo? To jest, ta je, u naem svetu, omoguilo uspena otcepljenja bez upotrebe sile? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, ukratko emo se osvrnuti na instrumente koje secesionisti danas koriste kako bi ukinuli odnosno uklonili kontrolu drave domaina nad teritorijom koju oni trae i stekli nad njom kontrolu koja je neophodna za njeno otcepljenje.
Nema otcepljenja bez mobilizacije

U prolom veku, nijedna nova drava nije bila stvorena putem otcepljenja bez prethodne mobilizacije stanovnitva teritorije koja eli da se otcepi. Ovo nije bio sluaj u doba Botera i Makijavelija: mobilizacija stanovnitva nije bila neophodna ili nuna i bila je relativno retka. Ovde pod otcepljenjem oigledno ne podrazumevamo odvajanje teritorije koje je sprovedeno nasilnim osvajanjem od strane neke druge drave. Drave stvorene na ovaj nain kao to je Manduko (1932) i Nezavisna Drava Hrvatska (1941) nisu bile stvorene otcepljenjem nego vojnim osvajanjem od strane druge drave i nisu ukljuivale mobilizaciju stanovnitva.7 Mogui (rani) izuzetak od pravila nema otcepljenja bez mobilizacije bio je sluaj Paname koja se otcepila od Kolumbije 1903. godine kao rezultat dravnog udara uz podrku amerikih ratnih brodova. Jedan od prvih sluajeva mobilizacije za otcepljenje bila je mobilizacija (belih) doseljenika u britanskim kolonijama u Severnoj Americi protiv britanske krune i njene vlasti. Mobilizacija i njen ishod Deklaracija nezavisnosti SAD (1776) u mnogim aspektima su postali model kasnijih mobilizacija. Kao to Deklaracija oigledno pokazuje, mobilizacija je bila zasnovana na seriji optubi (ili podstaknuta njima) protiv navodnih zloupotreba vlasti od strane britanske krune i njenih predstavnika. Ove zloupotrebe bile su predstavljene kao sluajevi nepravde i krenja prirodnih prava graana u kolonijama. Dobri ljudi ovih kolonija (kako ih Deklaracija naziva) bili su stoga pozvani da brane svoja prava i slobode. Nezavisnost to jest otcepljenje bila je zatim predstavljena kao jedini lek protiv ovih zloupotreba. U prvoj fazi svoje odbrane prava, ovi dobri [beli] ljudi su mobilisani da
7 Poto je dravama stvorenim vojnim osvajanjem o strane drugih drava nedostajalo i meunarodno priznanje i odanost njihovog stanovnitva, veina ih je nestala kada im je dravasponzor bila poraena ili povukla svoju podrku. Videti Geldenhuys 2011.
12
uestvuju u javnim demonstracijama kako bi pokazali svoje nepotovanje zakona i zakonskih predstavnika britanske krune; Bostonska ajanka bila je javna demonstracija neposlunosti par excellence. Ali kako je britanska kruna poela da koristi silu protiv demonstranata i onih koji su pokazivali neposlunost, odbrana od ovih nasilnih akcija zahtevala je mobilizaciju i organizaciju druge vrste. Druga faza mobilizacije ukljuivala je organizaciju posebnih organa vlasti, ukljuujui oruane snage, uz istovremenu mobilizaciju stanovnitva da podri ove nove institucije, uestvuje i radi u njima. Ukratko, odbrana sopstvenih prava i sloboda zahtevala je od neposlunog stanovnitva britanskih kolonija da organizuje i podri sopstveni dravni aparat koji e vladati teritorijama na koje polau prava ovi dobri ljudi. Time se i pokazalo da je otcepljenje jedini lek za krenje ovih prava od strane drave domaina. Dinamike mobilizacije pri otcepljenju u veini sluajeva otcepljenja u prolom i ovom veku prate gornji dvofazni obrazac. U nekim sluajevima, proces mobilizacije bio je produen na primer, na Kosovu, albansko stanovnitvo bilo je ve 1981. godine mobilisano da javno demonstrira i da tim putem zahteva posebnu federalnu jedinicu (posebnu dravnu organizaciju) na teritoriji na koje polae pravo. Ali, druga faza mobilizacije, mobilizacija stanovnitva na oruani ustanak i regrutacija za oruane snage militantne Oslobodilake vojske Kosova morala je da eka do 1998. godine (Kubo 2011). Nuan preduslov za secesionistiku mobilizaciju je artikulacija nezadovoljstva koja se koristi kao okida narodne mobilizacije i podrka za nju. Postoji gruba podela na tri vrste problema koje zagovornici otcepljenja koriste da meu stanovinitvom svojoj ciljnoj grupi stvore podrku za otcepljenje: prvo, pretnje bezbednosti i identitetu njihove ciljne grupe; drugo, nejednakost njihove ciljne grupe u odnosu na veinsku grupu drave domaina; i, tree, bezdravnost ciljne grupe. Ovo tree je sui generis tip razloga za otcepljenje koji se u najoptijoj formi moe formulisati kao: moja grupa nema sopstvenu dravu a ipak, kao mnoge druge grupe koje je imaju, moja grupa je takoe zasluuje! Pretnje bezbednosti i identitetu grupe mogu da se kreu od masovnog ubijanja i zatvaranja njenih lanova do asimilacije i gubitka posebne kulture i kulturnih karakteristika. Nejednakost moe da se kree u rasponu od sistemske, dravno-sponzorisane diskriminacije neke grupe, njenog nejednakog pristupa politikom odluivanju u dravi domainu, do nejednakog priznavanja njenih kulturnih simbola i praznika. Odsustvo posebne drave bezdravnost moe se smatrati nezasluenom istorijskom nepravdom (grupa je navodno u prolosti imala sopstvenu dravu) ili pojednako nezasluenim udarcem dostojanstvu ciljne grupe (poto druge susedne ili rivalske grupe kontroliu svoju sopstvenu dravu ili sopstevni dravni aparat).
13
U secesionistikoj mobilizaciji zagovornici otcepljenja esto kombinuju ova tri tipa optubi. Kako pokazuje Deklaracija nezavisnosti SAD-a, neravnopravan pristup odluivanju (nedostatak politikog predstavljanja stanovnitva britanskih kolonija) moe da se efektivno kombinuje sa pretnjama identitetu (kako kae Deklaracija, slobodno roenih Engleza i njihovih prava) i bezbednosti (arbitrarno oporezivanje i hapenja). Pretnja bezbednosti je naroito moan instrument mobilizacije ako je grupa bila izloena teti ili nepravdi u prolosti: masovna ubistva ili politike nasilne asimilacije sprovoene u prolosti mogu lako da stvore strah od ponavljanja. Na primer, nasilno isterivanje eena iz eenije 1944. godine upotrebljeno je da se 1989-1999. stvori strah od njegovog ponavljanja. A u odsustvu bilo kakve oigledne pretnje bezbednosti stanovnitva ili nejednakosti, bezdravnost moe da se pokae kao jednako moan instrument mobilizacije (kako je uinjeno u Norvekoj 1904. i Slovakoj 1992. godine). Verovatno nema manjinske grupe koje ne bi bila u stanju da se slui bar jednom od prve dve vrste pritubi pa dakle i razloga za otcepljenje. A ako sve drugo propadne, uvek postoji trei, bezdravnost. Ipak, mnoge manjinske grupe, uprkos takvim razlozima za nezadovoljstvo, ne pokazuju znake secesionistikog pokreta: puko postojanje nezadovoljstva ili nezadovoljstava daleko je od dovoljnog da generie secesionistiki pokret. Da bi do njega dolo, zagovornici otcepljenja moraju da ubede svoje ciljno stanovnitvo da im je drava potrebna ili da je zasluuju kao jedini lek za svoje nezadovoljstvo. Drave domaini ili njihovi politiari esto pomau secesionistima, bilo jaanjem doivljenih pretnji i postojeih nejednakosti, ili priznavanjem ovih problema i pokuajima da se oni ree. Britanska kruna, svojom oruanom intervencijom u severnoamerikim kolonijama i pokuajima da suzbije proteste ovih doseljenika silom, samo je pojaala pretnje koje je nejednaka politika oporezivanja (njima su nametnuti porezi koje stanovnici drave domaina nisu plaali) ranije postavila pred doseljenike u ovim kolonijama. Ali, secesionisti su nekada u mogunosti da predvide politike odluke i odgovore drave domaina i provociraju onaj odgovor drave domaina koji im najvie odgovara. Voe Lige Avami, glavne stranke u (tadanjem) Istonom Pakistanu, 1971. su verovatno mogli da predvide odgovor pakistanske vojne vlade na slom pregovora oko ustavnog reenja usred masovnih demonstracija i generalnog trajka Bengalaca u toj provinciji; mogli su da, na osnovu pakistanskih vojnih odgovora u prolosti, predvide da e pakistanski generali koristiti svoje oruane snage da preuzmu vlast u Istonom Pakistanu. Upravo je pakistanski vojni napad na civilno stanovnitvo (i na oruane snage pod kontrolom Lige Avami) koji je usledio u Istonom Pakistanu, bilo ono to je 17. aprila 1971. postalo okida za proglaenje nezavisnosti drave pod imenom Banglade. Ali esto secesionisti nemaju naina da predvide ili provociraju akcije drave domaina i mogu samo da ekaju
14
na mogunost da se podignu i pokuaju masovnu mobilizaciju. Slabljenje dravne kontrole nad stanovnitvom poput Gorbaovljeve glasnosti u SSSR 1980-ih povremeno prua priliku za organizovanje masovnih deavanja (kao to su masovne proslave i demonstracije u baltikim republikama 1988-90) koje artikuliu separatistike zahteve koji bi mogli da se (i koji se zaista) lako transformiu u zahteve za otcepljenjem. Mobilisanje stanovnitva za podrku otcepljenju ukljuuje i poznavanje problema na koje se stanovnitvo ali, njihovih nezadovoljstava i politike i stavova drave domaina, kao i strpljenje u ekanju prave anse. U tom smislu, umee mobilizacije za otcepljenje je ipak jo jedan dravni razlog koga je u nae vreme potrebno spoznati i savladati radi osnivanja novih drava.
Odgovori drava domaina na secesionistiko nezadovoljstvo

Kako drava domain moe da odgovori na ovakve optube i da tako izbegne njihovo korienje za secesionistiku mobilizaciju? Imajui u vidu razliite razloge za otcepljenje, nije mogue ak ni pretpostaviti a kamoli preduprediti sve mogue sporove ili njihove uzroke. Na primer, postoje mnoge nacionalne manjine na svetu koje nemaju svoju dravu; sa naim dananjim znanjem ne bi bilo mogue predvideti kada e i da li e bezdravnost postati potencijalni motiv za otcepljenje bilo koje nacionalne grupe. Ali, postoje brojne politike koje e verovatno posluiti kao okida ili dovesti do artikulacije neraspoloenja protiv matine drave. Postoje dve vrste politika iji su efekti na secesionistiko raspoloenje i mobilizaciju dobro dokumentovani (Horowitz 1985). Eksploatacija rudnih ili industrijskih bogatstava regiona naseljenog nacionalnom manjinom od strane drave domaina, ukoliko ta manjina nema kontrolu niti uticaj na donoenje odluka u vezi te eksploatacije, obezbeuje dobru podlogu za oseanje nejednakosti: manjini je nepravedno oduzeto posedovanje sopstvenih resursa, to pokazuje njen nejednak status i bespomonost u dravi domainu. Kao deo eksploatacije mineralnih/industrijskih resursa ili trgovinskih potencijala, drava domain esto naseljava pripadnike veinskog stanovnitva na teritoriji manjine. Manjinsko stanovnitvo moe da ovo naseljavanje tuinskog stanovnitva na svojoj teritoriji vidi kao pretnju i svom identitetu i svojoj bezbednosti: naseljavanje predstavlja pretnju asimilacije manjine u veinu i takoe ukida svaku kontrolu manjine nad njenom zemljom i njenim izvorima prihoda. Postoje brojne druge politike ukljuujui one koje se odnose na jezik i religiju koje mogu rezultirati secesionistikim raspoloenjem meu manjinskim grupama. Trenutno se, meutim, moemo ograniiti na
15
ove dve eksploataciju resursa odreene teritorije i naseljavanje stranog stanovnitva na njoj. Kljuno pitanje je nedostatak kontrole od strane pripadnika manjine nad zemljom na kojoj ive, nad sopstvenim resursima i sopstvenim buduim okruenjem. Oni se, na primer, suoavaju sa budunou u kojoj e oni i njihova deca moda postati manjina u zemlji na kojoj ive i stoga potpuno zavisni od njene veine. Nedostatak kontrole kome su izloeni mogao bi da se uporedi sa onim koji oseaju ljudi podvrgnuti nasilnoj kolonizaciji. U sluajevima evropske kolonizacije, kolonijalne sile su takoe preuzimale kontrolu nad zemljom, eksploatisale njene resurse i naseljavale koga god su elele na teritoriji svoje nove kolonije. Ne iznenauje da bi odgovor manjine na ove dve politike bio slian odgovorima kolonijalnih naroda na evropsku kolonizaciju: one bi takoe elele da potencijalnom kolonizatoru, u ovom sluaju dravi domainu, uskrate kontrolu nad njihovom zemljom. Kako ta drava moe da izbegne ovu vrstu neprijateljskog odgovora? Oigledan odgovor je da se jednostavno prepusti manjinskom stanovnitvu da kontrolie politike koje utiu na njegov ivot i na teritoriju na kojoj ivi. Ovo ne znai nuno da drava domain treba da preda potpunu kontrolu nad korienjem privrednih resursa sa odreene teritorije predstavnicima njenog manjinskog stanovnitva. To samo znai da predstavnici manjine ne samo da treba da imaju pristup odluivanju o ovim pitanjima, ve i mo veta na odluke koje mogu smatrati tetnim po svoje prihode i bezbednost. Drugim reima, nema svrhe dati njihovim predstavnicima pravo glasa pri odluivanju ako ne mogu da spree ili modifikuju po njih tetne politike. Ukratko, to znai da bi o ovim pitanjima drava domain morala da pregovara sa predstavnicima manjinskog stanovnitva i morala da bude otvorena prema politikim opcijama koje bi, u jednom smislu, oigledno vie odgovarale manjini nego dravi domainu. Ovo zahteva prijateljsku politiku prema manjinama, sa stavom koji nije ni paternalistiki (u smislu mi znamo ta je dobro za vas) ni pokroviteljski (kao to je verujte nam, imamo vie znanja i iskustva od vas). Brojne evropske i severnoamerike drave razvile su i institucionalne mehanizme i politike koje su uspeno otklonile probleme ove vrste: Velika Britanija, Belgija i Kanada odmah padaju na pamet. Treba primetiti da nijedna od ove tri drave nije imala skoranju istoriju graanskih ratova i raspada. Dravama koje su prolazile kroz periode unutranje dezintegracije i graanskih sukoba kao i invazija drugih drava nije lako da stvore i primene institucionalne mehanizme koji bi mogli da uklone razloge za otcepljenje. Kao odgovor na pretnje dezintegracijom i stranom okupacijom, ove drave su izgradile ideologije, politike i institucionalne mehanizme ija je namera da uvaju zemlju od dezintegracije. Takve politike i mehanizmi usmereni su na centralizovanje kontrole nad itavom
16
teritorijom drave u prestonici drave domaina: dozvoliti manjinama da preuzmu kontrolu nad svojom teritorijom, sa take gledita centralizovane drave, svodi se na dozvolu njene potencijalne dezintegracije. Postoje dve glavne prepreke sa kojima se takve centralizovane drave suoavaju u delegiranju vlasti svojim manjinama: prva su jednostranaki ili autoritarni politiki sistemi koji karakteriu mnoge centralizovane drave. Drugi je ideologija jedinstvene nacionalne drave, vlasnitva veinske grupe nad itavom dravnom teritorijom. Jednostranaki ili autoritarni sistemi ne dozvoljavaju nijednom konkurentu za kontrolu nad dravnom teritorijom da se pojavi ni u jednom njenom delu: svaki konkurentni izvor vlasti ili politika grupa posmatra se kao neprijatelj, a ne kao potencijalni partner. Stoga se svaka grupa koja pokuava da predstavlja manjinu i da pregovara sa centralnom vlau drave domaina vidi kao dravni neprijatelj. Pod ideologijom jedinstvene nacionalne drave sadanja nacionalna drava jednostavno pretpostavlja da je itava teritorija te drave istorijski u vlasnitvu nacije koju ta drava predstavlja, a koja se obino identifikuje sa njenim veinskim stanovnitvom. Francuska tako pripada francuskoj, a Nemaka nemakoj naciji. U ovoj vrsti ideologije, nacionalna teritorija postaje sveta: bilo kakav pokuaj oduzimanja nekog njenog dela oteuje ili povreuje njenog vlasnika, naciju. Nacija, kao i svaki vlasnik, ima pravo da se brani od ove vrste tete, ako je potrebno oruanom silom. Ideja svete nacionalne teritorije od koje zavisi identitet nacionalne grupe koja je poseduje glavni je ideoloki uzrok kako nacionalistikih i secesionistikih sukoba (Toft 2003) tako i meudravnih ratova (kao to je Prvi svetski rat). Kao to se iz navedenog moe videti, jednostranaki reim koji podrava ideologiju svete nacionalne teritorije imao bi ozbiljnih tekoa da preda dovoljno kontrole nad delom dravne teritorije manjinskoj nacionalnoj grupi koja je naseljava. Potrebe drave domaina i njenog veinskog stanovnitva, kako ih tumae lideri jedine postojee stranke, u takvom sluaju prevazilaze svaku brigu za identitet i bezbednost manjina. Ali ako lideri drave domaina nisu spremni da ree ove probleme, manjina ili bar neki njeni pripadnici bie i obino jesu skloni da potrae druga reenja. Najsigurnije reenje za njihovu zabrinutost za obezbeivanje njihovog identiteta i opstanka kao i sticanje kontrole nad teritorijom na kojoj ive je, na kraju krajeva, stvaranje drave na kojoj bi manjina imala kontrolu i koja bi joj garantovala identitet i bezbednost. Ukratko, ako drava domain preti identitetu i bezbednosti manjine i ako nije spremna da ukloni ili minimizuje svoju pretnju, ta pretnja e veoma verovatno postati izvor secesionistikog nezadovoljstva i osnova za mobilizaciju za otcepljenje. U tom trenutku, naravno, mnoge drave domaini mogu biti u iskuenju da za suzbijanje mobilizacije za otcepljenje upotrebe silu. Pomou sile, drava
17
domain moe u najboljem sluaju da sprei javne manifestacije mobilizacije za otcepljenje i osujeti javno delovanje secesionista. Ali, sila ne moe da ukloni secesionistiko nezadovoljstvo niti moe da zaustavi ne-javnu ili tajnu mobilizaciju za otcepljenje. Preseljenje, 1944, itavog eenskog stanovnitva iz eenije u Kazahstan u SSSR niti je uklonilo njihovo nezadovoljstvo, niti zaustavilo kasniju mobilizaciju za otcepljenje: upravo obrnuto, upotreba sile samo dodaje jo jedan moan razlog u ve postojeem repertoaru. Dalje, jednom kada mobilizacija za otcepljenje pone, postaje sve tee dobrovoljno asimilovati secesionistiku ciljnu grupu u veinsko stanovnitvo: kroz mobilizaciju za otcepljenje, pripadnici manjinske grupe postaju svesni ne samo svog posebnog identiteta i svog vlasnitva nad teritorijom, ve i sopstvenih interesa, razliitih od interesa veinske grupe. Mobilizacija za otcepljenje ima za cilj da pokae koliko su interesi ciljne grupe razliiti od interesa veinske grupe i drave domaina i koliko bi se bolje ovim interesima sluilo u dravi koja nije drava domaina. Usredsreivanjem na prednosti kakve bi takva posebna drava donela pripadnicima ciljne grupe, mobilizacija za otcepljenje smanjuje inicijative za asimilaciju u veinsku grupu. Argument secesionista ovde je prilino jednostavan: bolje je iveti u sopstvenoj dravi koja se ne deli ni sa kakvom drugom grupom, nego iveti u dravi domainu koja mora da se deli sa drugom veom grupom kojoj nikada nee u potpunosti pripadati, bez obzira koliko se ona trudila da sprovede asimilaciju. Ukratko, jednom zapoeta mobilizacija za otcepljenje oteava reavanje potencijalnih secesionistikih nezadovoljstava asimilacijom ciljne grupe u veinsku grupu. Jednom kada mobilizacija za otcepljenje zapone, ni upotreba sile niti asimilacija u veinsku grupu verovatno nee promeniti secesionistiko raspoloenje. Kako se gore tvrdi, secesionistiko nezadovoljstvo moe biti, bar u nekim sluajevima, uklonjeneno delegiranjem politike vlasti i kontrole na manjinsku grupu ime se njenim predstavnicima omoguava da modifikuju ili zaustave svaku politiku koju smatraju tetnom po svoje interese. ta ako drava ne moe nijednim od raspoloivih sredstava da efikasno ukloni secesionistiko nezadovoljstvo? Ovde bi verovatno trebalo da se osvrnemo na lekcije mirnih otcepljenja sa kojima smo i zapoeli ovaj rad.
Otklanjanje secesionistikog nezadovoljstva otcepljenjem

Najjednostavniji i ponekad najmanje skup nain otklanjanja secesionistikog nezadovoljstva jeste otcepljenje nezadovoljnog stanovnitva i teritorije koju ono naseljava. Otcepljenje je, na kraju krajeva, usmereno na otklanjanje secesionistikih nezadovoljstava i u veini sluajeva uspeva u ovom
18
naumu. Otcepljenje je, naravno, najjednostavniji i najmanje skup nain jedino ako je mirno. Kako da onda postignemo mirno otcepljenje? Sva mirna otcepljenja u prolom i ovom veku odigrala su se u viestranakim sistemima u okviru kojih su secesionistike stranke mogle da dobiju veinu u predstavnikim skuptinama secesionistike teritorije. Drugim reima, mobilizacija za otcepljenje je, pre otcepljenja, bila usredsreena na sticanje zakonski sankcionisanog politikog predstavljanja secesionistikih stranaka. Mogunost kanalisanja mobilizacije kroz postojee predstavnike politike sisteme odbacila je potrebu za primenom bilo kakvih nasilnih ili prinudnih metoda. Naravno, u veini sluajeva, mobilizacija stanovnitva nije se sprovodila na eksplicitno secesionistikoj platformi. Mnoge stranke koje su vodile kampanju na secesionistikim teritorijama nisu rekle glasaima: Glasajte za nas, mi emo vas otcepiti od drave domaina. Ali one jesu glasaima manjinske grupe govorile da drava domain ne radi u njihovu korist i da im je potrebno da steknu mnogo vie kontrole nad svojom zemljom i njenim poslovima nego to su je u to vreme imale. Najvanije, secesionistike stranke objasnile su glasaima da oni nemaju posebnu lojalnost ili veze sa dravom domainom: predstavile su dravu domaina kao puki instrument za sprovoenje interesa upravo drugih nacionalnih grupa u okviru te drave, a ne kao predmet lojalnosti ili odanosti njihove nacionalne grupe. Sva ova mirna otcepljenja bila su dogovorena izmeu politikih organa nesecesionistikih i secesionistikih delova drave domaina ili izmeu organa centralne vlasti i secesionistikih organa. Moda je najvaniji aspekt svih mirnih otcepljenja odsustvo otpora dogovorenoj secesiji od strane centralne vlasti (ili nesecesionistikih politikih organa) u dravi domainu. Ovo je u otrom kontrastu sa sluajevima nasilnih otcepljenja: u svima njima, centralne vlasti ili nesecesionistiki politiki organi ne samo da su odbijali otcepljenje kao politiku opciju, ve su i angaovali oruane snage kako bi je suzbili. Tako su vojne vlade Nigerije (1967) i Pakistana (1971) smatrale veleizdajom pokuaje otcepljenja (Bijafre, odnosno Bangladea) od teritorije zemlje domaina i upotrebile masivnu oruanu silu da ih suzbiju. Predsednik Ruske Federacije Boris Jeljcin, koji je bio izabran na viestranakim izborima,8 iskoristio je vanredna predsednika ovlaenja (zaobilazei predstavnika tela) da angauje ruske oruane snage protiv secesionistikih vlasti eenije (Pavkovi i Radan 2011, 114). Zato se neke vlade opiru otcepljenju silom, a neke ne? Vlade koje se opiru otcepljenju nisu se, u veini sluajeva, opirale gubitku nezamenjivog ili vrednog mineralnog ili drugog stratekog resursa. Veina teritorija koje su pokuavale da se otcepe bile su siromane resursima ili
8 Izbori 1993. za koje mnogi posmatrai smatraju da su bili nameteni u njegovu korist.
19
industrijskim dobrima i njihov gubitak ne bi naneo znatniju tetu privredi ili ak ugledu drave domaina. ak i u Bijafri, istonom regionu Nigerije, priobalna naftna polja, koja su jo uvek bila u veoma ranoj fazi eksploatacije, mogla su se lako podeliti ili iskljuiti iz otcepljene teritorije (Pavkovi i Radan 2007: 99-101). Glavni (ali ne jedini) razlog za otpor ovim pokuajima otcepljenja bila je ideologija jedinstvene nacionalne drave: u svim ovim sluajevima vladari drave domaina verovali su da teritorija koja se otcepljuje pripada dravi domainu i naciji koju ona predstavlja. Otcepljenje je, po njihovim miljenju, bilo oduzimanje integralnog dela drave domaina i stoga tetno za njenog vlasnika naciju. Nasuprot tome, u svim sluajevima mirnih otcepljenja, vladari nesecesionistikih delova drave domaina nisu podravali slinu ideologiju jedinstvene nacionalne drave. Oni i njihovo glasako telo nisu verovali da postoji jedna nacija kojoj pripadaju teritorije Slovake i eke; ili jedna nacija kojoj pripadaju Crna Gora i Srbija, Norveka i vedska, ili Makedonija i Srbija i druge junoslovenske zemlje. U 19. veku konstruisane su ideologije jedinstvene nacije koje su zaista tvrdile da postoji ehoslovaka ili jugoslovenska nacija (ali ne i odgovarajua norveka/vedska). Ali do vremena kada se pitanje otcepljenja pojavilo, 1990-ih, broj pobornika ove ideologije bio je zanemarljiv. Ve 1990. godine ove ujedinjujue ideologije jedinstvene nacije iz 19. veka nisu imale nikakvu politiku funkciju koju bi obavile u ovim dravama. Nesecesionistiko stanovnitvo prihvatilo je da secesionistike teritorije prvo i pre svega pripadaju veinskom stanovnitvu tih teritorija, to te nacije udaljava od nesecesionistikih. Nije re, dakle, o tome da su vladari secesionistikih i nesecionistikih delova zanemarili ideologiju jedinstvene nacionalne drave, jo uvek preovlaujuu u dananjem svetu. Oni su jednostavno primenjivali ove ideologije na posebne nacionalne teritorije drave domaina, ali ne na itavu dravu domaina. U svetlu ovoga, politiki lideri nesecesionistikih delova drave domaina nisu imali ideoloke razloge da se opiru ili suprotstavljaju otcepljenju nekog njenog dela. Moda bi se moglo tvrditi da kada drava dostigne taku u kojoj nema sveobuhvatne ideologije jedinstvene nacionalne drave koja teritoriju itave drave dodeljuje jednoj (pa makar i fiktivnoj) naciji, u tom trenutku je drava u stvari spremna za fragmentaciju u posebne nacionalne drave. U ovom radu neu dalje razvijati ovaj pravac argumenatacije. Ali treba primetiti da Kanada, Velika Britanija i Belgija svakako nisu dostigle tu taku: jo uvek postoji raireno verovanje da Kanadu naseljevaju Kanaani, Veliku Britaniju Britanci, a Belgiju Belgijanci. U ovim zemljama, verovanje u sveobuhvatnu naciju koja naseljava itavu dravu domaina koegzistira sa verovanjem da unutar ove nacije takoe postoje posebne nacionalne grupe, Kvebeani, koti, Flamanci, koji su u isto vreme Kanaani, Britanci i Belgijanci. Ukratko, ideologija jedinstvene nacionalne drave nije nespojiva sa
20
ideologijom posebnih nacionalnih grupa unutar te drave. Prema tome, ideologija jedinstvene nacionalne drave nije nuno prepreka institucionalnom reavanju problema bezbednosti i identiteta manjinskih grupa (razmatranih u drugom delu ovog rada) niti je, dugorono, prepreka dogovorenom otcepljenju. Ideologije koje proglaavaju dravu domaina za jedinstvenu naciju mogle bi se uiniti spojivim sa ideologijama posebnih nacionalnih grupa koje dele (ili naseljavaju) deo drave domaina. Kako bi se uinile spojivim, naravno da je neophodno da politike i kulturne elite drave domaina pokau volju da kontrolu na tom teritorijom i sa ideoloke i sa institucionalne take gledita dele sa manjinskom grupom koja tu teritoriju naseljava. Ukratko, ak i u dravama koje promoviu ideologiju jedinstvene nacionalne drave, strepnje manjinskih grupa za bezbednost i identitet mogu se reavati onda kada elite drave domaina dokau da su spremne da dele kontrolu nad teritorijama manjinskih grupa sa predstavnicima manjine. Tako je mogue spreiti mobilizaciju za otcepljenje manjinskog stanovnitva koje se suoava sa pretnjama po sopstvenu bezbednost i identitet ak i unutar drave domaina koja promovie neku vrstu ideologije jedna nacija jedna drava.
Zakljuak: nekoliko etikih pitanja

Secesionistika nezadovoljstva su efikasni instrumenti mobilizacije za otcepljenje u okolnostima u kojima drava domain odbija da se bavi strahovima koji su uzrok tih nezadovoljstava. Ovde se postavlja sledee etiko pitanje: koje norme ili principi daju manjinskim grupama pravo na zatitu svog identiteta, svoje bezbednosti i svojih interesa? Zato bi se drava domain bavila ovim pitanjima, to jest, zato bi titila identitet i bezbednost manjinskih grupa na raun interesa veinskih grupa? Ovaj rad ne bavi se gornjim etikim pitanjem: nikakav pokuaj ovde nije uinjen da se formuliu ili identifikuju principi ili norme koje manjinskim grupama daju pravo na zatitu njihovog identita, bezbednosti i interesa. Ali rasprava o secesionistikim nezadovoljstvima i mobilizaciji u ovom radu sugerie da mobilizacija za otcepljenje moe da dovede do tetnih posledica i za veinske i za manjinske grupe poto bi u ovom kontekstu i secesionisti i drave domaini bili skloni da pribegnu nasilju. Upotreba nasilja, kao pretpostavka ovog rada, nuno je tetna i za ljude koji su mu izloeni i za one koji ga koriste. Ako se ova pretpostavka prihvati, onda je u ovom kontekstu najvanije sledee etiko pitanje: kako izbei nasilje ili njegovu primenu? To jest, kako izbei najtetnije posledice nasilnih politikih akcija u kontekstu otcepljenja?
21
Naravno, moe se postaviti i druga vrsta pitanja: koje etike norme ili principi opravdavaju upotrebu nasilja u ovom kontekstu i ko je onda ovlaen da upotrebi nasilje i u koje svrhe? Ne tvrdim da se ovo pitanje ne moe ili ne treba postaviti. Ovde samo tvrdim da pitanje izbegavanja nasilja ima prednost u odnosu na pitanje opravdanosti njegove upotrebe. Zaista se moe tvrditi da je u nekim kontekstima politiko nasilje opravdano ili neophodno, ali bilo bi teko tvrditi da upotreba nasilja nije tetna. Naravno, neke politike ideologije, premda se slau da je politiko nasilje tetno, tvrde da svaka teta koju politiko nasilje izaziva moe da bude i u stvari jeste prevladana viim ciljevima radi kojih se politiko nasilje vri. Tako, na primer, marksizam-lenjinizam tvrdi da je revolucionarno nasilje neophodno da bi se stvorilo besklasno drutvo: izgradnja besklasnog drutva tako opravdava ili ponitava bilo koju tetu uzrokovanu revolucionarnim nasiljem. Ovaj rad se ne bavi pitanjima opravdavanja upotrebe politikog nasilja. U njemu se jednostavno pretpostavlja da je politiko nasilje koje izrasta iz secesionistikih nezadovoljstava tetno i da je tu tetu bolje izbei. Osim pitanja politikog nasilja, ovaj rad se ne bavi ni pitanjem prava nacionalnih grupa, na primer, prava na samoopredeljenje. Bez obzira na to da li nacionalna manjina ima pravo da upravlja sobom (ima pravo na spoljno samoopredeljenje) ili ne, veoma je malo verovatno da e njeni pripadnici dozvoliti da budu asimilovani u veinsku grupu bez ikakvog otpora naroito ako su im osim asimilacije otvorene druge politike opcije. Drugim reima, koja god prava mogu ili ne moraju da imaju kao nacionalna grupa, bilo bi nerazumno oekivati odsustvo otpora politikama koje prete njihovom identitetu i bezbednosti. Prema tome, u svrhu bavljenja pitanjem bezbednosti i identiteta manjinske grupe, nije neophodno obraditi pitanje prava manjine na samoopredeljenje ili samoupravu; u ovu svrhu, sam pojam prava na samoopredeljenje moda ak uopte ne bi ni bio toliko koristan (Pavkovi 2011). U ovom radu pretpostavljao sam da i drava domain i potencijalno nezadovoljne manjinske grupe imaju odgovornost da izbegnu tetu po svoje graane i zvaninike, ukljuujui tetu koja proizilazi iz politikog nasilja. Nisam pretpostavljao ili tvrdio da jedna strana ima vie odgovornosti od druge. Ali oigledno je da drava domain, u veini situacija, ima na raspolaganju mnogo vie moi nego grupa njenih graana udruenih po principu pripadnitva istoj nacionalnoj grupi. U svetlu ovoga, drava domain takoe ima vie moi da nanese tetu. Od njih dve, drava domain je u nekom smislu manje ranjiva od neke nacionalne manjine unutar nje. Nejednakost njihove moi i moi da nanesu tetu zaista moe da stvori nejednakost u odgovornosti koju svaka strana ovde ima. Ali ovo pitanje oigledno prevazilazi temu ovog rada.
22
Citirana literatura
Doyle, D.H. (ed.) 2010. Secession as an International Phenomenon. Athens, GA: University of Georgia Press. Hillard, T. 2008. The First Secessions u Pavkovi and Radan 2008 Horowitz, D. 1985. Ethnic Groups in Conflict. Berkley, CA: University of California Press. Geldenhuys, D. 2011. Secession and Contested States, u: Pavkovi and Radan 2011. Kubo, K. (2011), Kosovo: Secession under UN Supervision u: Pavkovi and Radan 2011. Pavkovi, A. 2010. By the Force of Arms: Violence and Morality in Secessionist Conflict u Doyle 2010. Pavkovi, A. 2011. The Right to Secede: Do we Really Need it? u Pavkovi and Radan 2011. Pavkovi, A. 2013. Secession and its diverse definitions u The Refereed Proceedings of the 2012 Australian Political Studies Association Conference na: http://www.auspsa.org.au/, str. 654-673. Pavkovi, A. with P. Radan 2007. Creating New States: Theory and Practice of Secession Aledershot, UK: Ashgate. (Prevod na srpski: Stvaranje novih drava. Teorija i praksa otcepljenja, Beograd: Slubeni glasnik, 2008) Pavkovi, A. i P. Radan (eds) 2008. On the Way to Statehood: Secession and Globalisation. (Aledershot, UK: Ashgate). Pavkovi, A. i P. Radan (eds) 2011. The Ashgate Research Companion to Secession Aledershot, UK: Ashgate. Radan, P. 2008. Secession: A Word in Search of a Meaning u: Pavkovi and Radan 2008. Toft, M. D. 2003. The Geography of Ethnic Violence: Identity, Interests and the Indivisibility of Territory Princeton: Princeton University Press.
Summary
Secession, Violence and Reason of State What means do we have to create new states by secession? The use of force is still a widespread instrument of state creation. But following the successful secession, in 1776 of the USA from Great Britain, mobilizing ordinary citizens to demand and support a state of their own (a state which they control) gradually became the principal instrument of state creation. The paper discusses various patterns of mass mobilization for secession and a few related ethical questions. Keywords: State creation, secession, mass mobilization, the use of force.
U D C 329.7:323(497.7) 329.15(497.7)
PREGLEDNI LANAK
Stanje demokratije u Republici Makedoniji slobodan pad ili privremena kriza?

Nenad Markovi
Univerzitet Sv. Kiril i Metodij Pravni fakultet Justinijan Prvi Univerzitet Sv. Kiril i Metodij Pravni fakultet Justinijan Prvi Saetak
Demokratizacija tranzicionih drutava nije ni linearan ni ravnomeran proces. Usponi i padovi u razvoju demokratije povezani su kako sa internim tako i sa eksternim faktorima koji utiu na odreeno drutvo koje se nalazi u procesu demokratske tranzicije i konsolidacije. Republika Makedonija ni u kom smislu nije izuzetak iz ovog pravila. Naime, analiza poslednjih pet godina razvitka makedonskog drutva i politike scene jasno ukazuje na to da je stanje demokratije u makedonskom drutvu u krizi, a tek treba da se vidi da li e ta kriza biti privremenog ili trajnijeg karaktera. S jedne strane, graansko drutvo u Makedoniji pokazuje zabrinjavajui konfliktni kapacitet. Iako su ovi sukobi do sada bili preteno etnike prirode, oni sve vie postaju i ideoloki. S druge strane, optoj konfliktnosti makedonskog drutva doprinosi i nezrelost partijskog sistema, koji se nakon decembarskih dogaaja 2012. nalazi u najteoj krizi posle konflikta 2001. godine. Kad se ovoj konstelaciji doda i kompletna blokada procesa evroatlantskih integracija, jasno je da se Republika Makedonija nalazi u vrlo nepovoljnom politikom trenutku. Ova analiza ima za cilj ne samo da razjasni trenutno stanje po navedenim pitanjima, ve i da ukae na idiosinkretinost makedonskog demokratskog razvoja, koji je izgleda potpuno drugaiji u odnosu na stanje u regionu. Kljune rei: Makedonija, demokratizacija, kriza, graansko drutvo, politike partije, euroatlantske integracije, blokada, polarizacija.
Ivan Damjanovski
24
NENAD MARKOVI / IVAN DAMJANOVSKI STANJE DEMOKRATIJE U REPUBLICI MAKEDONIJI SLOBODAN PAD ILI PRIVREMENA KRIZA?
Polarizovano graansko drutvo

Presek politike situacije bilo kog drutva, pa tako i makedonskog, najkorisnije je zapoeti od same politike baze tj. graanskog drutva. Teoretski uzev, civilno drutvo izmeu ostalog ima i funkciju etikog korektiva vlasti (Donev 2008), sfere koja treba da igra ulogu kanalisanja politike energije iz baze prema centru (Edwars 2004), kao i ulogu javne deliberacije kojom bi trebalo da se omogue najbolja reenja u procesu donoenja odluka politikih centara (Ibid). tavie, kao legitimaciona osnova svake vlasti (Lok 2006), graansko drutvo ima obavezu da kostantno proizvodi odreenu konstruktivnu frikciju izmeu donosilaca odluka i politike baze (Pavlovi 2006) pozivajui vlast na odgovornost i transparentnost u okviru kompetencija i prerogativa koje svaka vlast uiva. Graansko drutvo dobija jo vei znaaj u regionalnom pa i irem kontekstu, gde se stie utisak da ono doivljava renesansu sopstvenog aktivizma u izraavanju drutvenog nezadovoljstva, ali i u obraunu sa nedemokratskim ili poludemokratskim reimima tipa vegetarijanskog autoritarizma (Krastev 2011). Ako arapsko prolee, u kom su organizacije graanskog drutva odigrale nespornu ulogu (Hallaseh 2012), ostavimo po strani kao predmet jedne zasebne analize, svakako ne moemo zaobii primere iz regiona, kao to su Turska, Grka ili Bugarska, gde je graansko drutvo doivelo mini revoluciju, ali i prouzrokovalo pojavu novih paradigmi u praksi i teoriji civilnog drutva (to je u krajnjoj liniji karakteristino i za situaciju u Makedoniji). I dok je grki scenario bio posledica ogromne ekonomske krize ali i prezasienosti Grka zastarelim i autoritarnim politikim sistemom koji sve manje uspeva da ih predstavi (Tsiridis 2011), graansko drutvo u Bugarskoj sruilo je premijera Bojka Borisova sa vlasti ne samo zbog visokih cena elektrine energije, ve i zbog razoarenja u politiki sistem u celini () i elje za istinskom promenom u pravcu demokratije i graanske participacije (Ralchev 2013). Razlika izmeu masovnih izliva nezadovoljstva koji su krenuli iz politike baze u grkom i bugarskom sluaju jeste to da bugarsko graansko drutvo nije protestovalo protiv mera tednje () jer ih Bugarska sprovodi od 1997 (Ibid), ali im je zajednika spontanost nastanka kao i njihova istrajnost uprkos tome to je drava preduzimala represivne mere prema demonstrantima. Scenario vrlo slian bugarskom bio je i turski, u kom je obini protest protiv ruenja parka Gezi u Istanbulu prerastao u nasilni sukob sa Erdoganovim reimom, u kojem su demonstranti poruili da iako nisu glasali za Erdogana, njihov glas ne sme biti ignorisan (Achilov 2013). Uzevi u obzir ovakvo politiko okruenje (ne sme se izostaviti ni potencijal koje je civilno drutvo u Srbiji pokazalo u protekle dve decenije), kao i odreeni domino efekat koji oigledno postoji u regionu, pitanje je da li je
25
i kako ova atmosfera uticala na razvitak politikih zbivanja u Makedoniji. Na ovo pitanje je nemogue dati direktan odgovor bez podrobnije analize aktivizma graanskog drutva u poslednjih pet do deset godina, a posebno imajui u vidu specifinost situacije u Makedoniji gde graansko drutvo nije podeljeno samo politiki ve i etniki. Vano je napomenuti da se graansko drutvo ne moe gledati kao jedna kompaktna i unisona celina, kako u teoriji, tako i u konkretnim primerima kao to je Makedonija. Po definiciji, graanskom drutvu pripadaju i aktivno graanstvo i () organizacije van politikih krugova (Kaldor 2003) to znai da je graansko drutvo ujedinjavajui pojam za razliite segmente druta koji pripadaju politikoj bazi. tavie, i same grupe i pokreti unutar graanskog drutva pripadaju manje ili vie levom ili desnom spektru i esto ne dele iste vrednosti, za ta su najbolji primer grki protesti na kojima je bilo pripadnika i radikalne desnice i radikalne levice (Tsiridis 2011). Slino ovome, teko je rei da u Makedoniji graansko drutvo predstavlja kompaktnu celinu, posebno nakon 2006. godine, kad je promena vlasti u pravcu konzervativnih demohriana donela novu energiju graanskom drutvu, stimuliui ekspresiju ogromne konzervativne politike energije na svim nivoima politikog ivota pa i u samoj bazi. Iako za makedonsko graansko drutvo vai da je tradicionalno levo politiki orijentisano (Klekovski 2010), posebno tokom devedesetih, postaje sve jasnije da su se ove okolnosti promenile. Naime, od protesta protiv izgradnje pravoslavne crkve na glavnom trgu u Skoplju marta 2009. godine, pa zakljuno sa dogaajima ispred optine Centar u Skoplju u junu 2013, postaje jasnije da se u makedonskom drutvu oslobodila ogromna konzervativna politika energija i da se makedonsko graansko drutvo kree ka kompletnoj polarizaciji, esto na granici politikog nasilja. I dok se tradicionalni sukob u politikoj areni uglavnom svodio na civilno drutvo protiv drave, posebno devedesetih godina, u martu 2009. godine u Skoplju dogodilo se neto to je pokazalo da se ova ustaljena paradigma promenila. Marta 2009. godine dve nevladine organizacije (Prva arhibrigada i Plotad Sloboda) digle su glas protiv najavljene izgradnje pravoslavne crkve na glavnom trgu u Skoplju izaavi na proteste upravo na glavnom trgu (Utrinski Vesnik (a) 2009). Malo ko je oekivao da e se u istom trenutku na drugoj strani trga pojaviti i kontramitingai koji podravaju izgradnju crkve (Ibid). Ova druga grupa je bila daleko brojnija, a ono to je okiralo domau javnost bio je napad ove grupe na demonstrante (mahom studente sa Arhitektonskog fakulteta) i potpuno nepotrebni izliv fizikog nasilja koji je okonan mlakom intervencijom policije (Utrinski Vesnik (b) 2009). Pitanja i dileme koje je ovaj incident pokrenuo u javnosti predstavljali su samo poetak jedne masovnije pojave skretanja makedonskog graanskog drutva u pravcu onog to je Keane nazvao necivilno drutvo (Keane
26
2003). Pre svega, jasno je da je primarno bilo pitanje demokratskog kapaciteta makedonskog drutva u smislu civilizovanog i normalnog sukobljavljanja stavova u javnom govoru (opirnije vidi Markovi 2013). Drugo i ne manje vano pitanje jeste i pitanje politike instrumentalizacije dveju grupa, o emo se vodila vehementna debata u medijima. Ali postavilo se i tree pitanje, koje zasluuje moda najtemeljniju elaboraciju, a to je da li je moda u Makedoniji pronaen i primenjen najefikasniji lek protiv pritiska koje civilno drutvo vri na politike elite tj. sukobljavanje ideolokih blokova civilnog drutva meusobno, i to mnogo pre nego to su se u Turskoj na trgu Taksim suprotstavili protivnici i zatitnici Erdoganovog reima. teta po reputaciju civilnog drutva u Republici Makedoniji ne bi bila toliko velika da se tokom proteklih pet godina ovaj tip dogaaja nije pretvorio u uobiajenu politiku praksu. Pored oekivanih, i u regionu ve vienih, sukoba pobornika i protivnika odravanja parade ponosa LGBT populacije, i to u nekoliko navrata (Nova Makedonija 2013), konflikti unutar graanskog drutva postali su uobiajeni dekor politike arene u makedonskom drutvu. Meu brojnim primerima koji postoje, sukobljavanje organizacija graanskog drutva meusobno ili sa politikim elitama najbolje prikazuju dva dogaaja: prvi se odnosi na promenu zakona o prekidu trudnoe (kolokvijalno nazvan Zakon o abortusu), a drugi na promenu detaljnog urbanistikog plana u optini Centar. U maju 2013. godine makedonska Vlada inicirala je izmenu Zakona o prekidu trudnoe, koji je donesen jo 1974. godine. Ovim izmenama predvieno je menjanje zastarele terminologije Zakona, ali i odredbe koja se odnosi na to da prema novom Zakonu, ena koja eli prekinuti trudnou pre desete sedmice mora da podnese pismeni pristanak i napismeno preda zahtev za abortus ginekologu i obavezna je da proe savetovanje, i tek tri dana nakon toga moe prekinuti trudnou (Al Jazeera 2013). Zakon propisuje i to da brani partner, takoe, mora biti obaveten (Ibid). Ovo je prouzrokovalo bes liberalnog dela graanskog drutva (ali i opozicionih politikih stranaka) koji su smatrali da se ovim Zakonom ulazi u privatnost ene, te da se obaveznim savetovanjem, posle kojeg se eni daje rok od tri dana da razmisli o evenutalnom abortusu, zalazi u prostor linog odluivanja, kao i da je cilj ove mere da uspostavi tutorstvo nad individualnom odlukom svake ene koja se odluuje na prekid trudnoe (Nova TV(b) 2013). Kontraverzne reakcije izazvala je i obaveza o informisanju branog partnera o ovoj odluci, a jo vie to to je Zakon donesen po kratkom postupku (Ibid). Epilog ovog predloga bio je protest organizacija graanskog drutva ispred Sobranja Republike Makedonije, to je rezultiralo organizovanjem javne rasprave unutar Komisije za zdravstvo Sobranja Republike Makedonije (Sitel, 2013). U debati koja se vodila u okviru Komisije sukobili su se ministar zdravlja Nikola Todorov, eksperti, lekari, aktivisti nevladinih organizacija i
27
pripadnici politikih partija (Nova TV(a) 2013). Zakon je na kraju bio donesen, dodue sa malim izmenama, ali ipak raduje to to je otvorena mogunost da se uju i suprotstave razliiti argumenti i da se javnost ukljui u celokupni proces. U ovom sluaju makedonska politika arena pokazala je odreenu zrelost da vodi vehementnu, strukturisanu i participativnu debatu, iako ishod nije bio po volji liberalnog dela drutva. Kanalisanje politikih energija iz baze kroz institucije i procese predviene Ustavom i zakonima pokazuje zrelost demokratije u odreenom drutvu. S druge strane, postojanje vaninstitucionalnog pritiska graanskog drutva u okviru demokratskih sredstava takoe je pokazatelj ivosti javnog diksursa jednog politikog sistema. Ali postavlja se pitanje gde su granice pomenutih demokratskih sredstava, i ta se deava kada se one preu. I dok je Zakon o prekidu trudnoe pokazao da se politike energije mogu kanalisati kroz institucije, samo mesec dana kasnije makedonska demokratija je doivela debakl, i to na lokalnom nivou. Optina Centar bila je poprite jedne od najveih politikih bitaka u istoriji lokalnih izbora u Makedoniji. Kao jedna od najatraktivnijih skopskih optina, na lokalnim izborima u martu 2013. godine, politika bitka za ovu optinu vodila se u ak tri kruga (opirnije vidi Nova TV(c) 2013b). Na kraju, gradonaalenik optine Centar postao je Andrej ernovski, pripadnik Liberalno demokratske stranke i opozicionog Saveza za budunost. Kao jedan od prvih koraka koje je novi gradonaelnik preduzeo bila je promena Detaljnog urbanistikog plana (DUP) optine, to su opozicioni demohriani iz redova VMRO-DPMNE protumaili kao uvod u proglaavanje crkve Sv. Konstantin i Elena nelegalnom gradnjom (Dnevnik 2013). Iako je gradonaelnik ovo demantovao (Radio Slobodna Evropa 2013), i pre nego to je sazvao pres konferenciju, aktivisti iz vie nevladinih organizacija i nezadovoljni pojedinci skupili su se ispred optinske zgrade. Protest je ubrzo prerastao u nasilje, prozori optinske zgrade su bili razbijeni, a gradonaelnik je prekinuo sednicu i bio evakuisan. Ono to uistinu zabrinjava i govori puno o deficitu civilnog drutva u ovom politikom trenutku u Makedoniji jeste nekoliko fenomena koji su karakteristini za tranziciona drutva. Pre svega, posle prvog protesta organizovan je i drugi, ali ovom skupu pridruili su se i kontrademonstranti koji su branili gradonaelnika i njegove odluke (Kanal 5 2013). Ovo je bilo ponavljanje scenarija iz 2009. godine, u kojem su samo uloge promenjene. Poraavajua je injenica da se na snimcima, koje su prikazali lokalni mediji, jasno vidi da je deo demonstranata organizovan od strane politikih partija, te da imaju partijsku logistiku i direktive (Brif MK 2013). Ovo se uglavnom odnosi na grupu koja je demonstrirala protiv DUP-a, ali prisustvo politikih figura bilo je vidljivo i u drugoj grupi (Ibid). Neaktivnost pripadnika Ministarstva unutranjih poslova i njihovo implicitno doputanje da
28
se zgrada optine demolira, u mnogome podsea na dogaaje na glavnom trgu u Skoplju u martu 2009. godine, kada su pripadnici istog ministarstva zamurili na jedno oko u trenucima kada su kontrademonstranti primenili nasilje nad demonstrantima koji su protestovali zbog izgradnje pravoslavne crkve na trgu. Kad se pogleda iz perspektive politike nauke, vie je nego oigledno da je graansko drutvo Makedonije u deficitu. Ovo se pre svega odnosi na oktroisanost, tj. na kontrolu struktura ali i akcija velikog dela graanskog drutva od strane politikih centara moi. Ako pridodamo ovome i etniku podeljenost i estu etniku mobilizaciju graanskog drutva, naroito onda kada se socijalne teme razliito politiki interpretiraju u razliitim etnikim blokovima, situacija postaje jo sloenija (vidi Markovi, 2013). Sve ee nasilje i sukobljavanje organizacija graanskog drutva takoe ne govori u prilog demokratskoj zrelosti. Ipak, ovo stanje bilo je prilino uobiajeno, to se moe videti i iz izvetaja Freedom House-a Nations in transit 2013, gde makedonsko civilno drutvo od 2004. do 2013. dobija istu ocenu: 3.25 (Freedom House 2013). Ovo odraava odsutnost bilo kakvog napretka na ovom polju i govori o tome da se fundamentalna paradigma funkcionisanja graanskog drutva nije ni malo promenila. tavie, moe se konstatovati da postoji i izvesni regres, posebno ako se sagleda i regionalna perspektiva. Dok graansko drutvo u Bugarskoj i Grkoj pravi strahovit pritisak na vlast do stepena da uspeva da inicira temeljne politike promene, makedonsko graansko drutvo vie inklinira turskom modelu, u kome je svaki izraz nezadovoljstva odreenih drutvenih mrea, presretnut kontraakcijom vladajuih elita maskiranom u odoru graanskog drutva. Primenom ove taktike, politike elite imaju duplu korist s jedne strane eliminiu pritisak koji dolazi iz civilnog drutva suprotstavljajui ga samom sebi, ali i delegitimiu odreene socijalne agende koje se ne uklapaju sa pogledima ili interesima odreene nomenklature. Ipak, cena koju makedonsko drutvo i makedonska demokratija plaaju ovakvoj konstelaciji je sve via, zahvaljujui sve veoj socijalnoj konfliktnosti, koja je do sada bila uglavnom etnika, a postaje sve vie i ideoloka. Ovo se svakako prenosi i na partijsko polje.
Konfliktno partijsko polje i nedostatak politikog balansa

Konfliktnost u politikoj bazi i konfliktnost koja nastaje u domenu politike borbe stranaka unutar (esto, naalost, i van) institucija stoje u meuzavisnom odnosu. Bez ambicije da se ulazi u debatu o tome ta je uzrok a ta posledica, u Republici Makedoniji polako postaje jasno da je politiki
29
konfliktni potencijal dostigao svoj vrhunac. Za razliku od ustaljene pretpostavke da bi se ovo odnosilo na meuetnike odnose u dravi, decembar 2012. godine u Makedoniji bie zapamen po verovatno najbrutalnijem konfliktu izmeu opozicije i vlasti unutar makedonskog etnikog bloka. Naime, ono to se dogodilo u makedonskom Sobranju 24. decembra 2012. izlazi iz okvira parlamentarne demokratije i ulazi u anale savremenog politikog nasilja u Makedoniji. Ukratko, nakon pokuaja opozicije da, primenom filibasteringa, unutar Komisije za budet zbog navodnih neproduktivnih trokova blokira donoenje budeta za 2013. godinu, vladajua veina je mimo procedure ipak budet stavila na dnevni red na sednici Sobranja, i pored toga to Komisija nije zavrila svoj rad, to je conditio sine qua non (vidi Markovi i Preova 2013). Ovo je prouzrokovalo veliko nezadovolstvo opozicije koja je blokirala govornicu i nije dozvoljavala da se sednica nastavi. Nakon ovoga, usledio je verovatno najgori in u epohi savremene parlamentarne demokratije u Makedoniji: opozicioni poslanici izbaeni su iz sale Sobranja primenom grube fizike sile od strane redarske slube. Da stvar bude gora, izbaeni su i novinari iz galerije Sobranja, to je kasnije prouzrokovalo skandal u javnosti i proteste novinara (Ibid). Pored primene nasilja kao ina, problematino je i to to procedura Poslovnika Sobranja i Zakon o Sobranju uopte ne predviaju in kolektivnog izbacivanja poslanika iz Parlamenta, ve samo individualni in u sluaju ometanja drugog poslanika da govori (Ibid). Iako se moe problematizovati i etinost namere opozicije da blokira donoenje budeta, ostaje utisak da je predsednik Sobranja Trajko Veljanovski odabrao ne samo nepopularan ve i potpuno vanproceduralan modalitet reagovanja na pritisak opozicije. Direktna posledica ovog dogaaja je bio napor makedonskog predsednika ora Ivanova da pomogne pri razjanjavanju dogaaja popularno nazvanog crni ponedeljak. Kako je ovaj dogaaj alarmirao i meunarodnu javnost, jasne su postale dve stvari: da se problem ne moe reiti unutar institucija, ali i da se atmosfera u drutvu mora normalizovati. Nakon kratkog perioda, predsednik Ivanov je dao inicijativu da se formira ad-hoc komisija koja bi rasvetlila dogaaje od 24. decembra, a meunarodna zajednica podrala je ovu inicijativu (Ibid). Posle brojnih napora i pregovora na relaciji opozicija-vlast, komisija je formirana. Interesantno je napomenuti da je ovo isto individualna inicijativa predsednika Ivanova u pokuaju da se konstruktivno rasvetli ono to se dogodilo u makedonskom Sobranju 24. decembra 2012. Ali mora se istai da formiranje ove komisije nema pravnu pozadinu niti u Ustavu nitu u zakonima Republike Makedonije, to izmeta proces reavanja politikih konflikta van institucija (u ovom sluaju nije ostalo prostora za bilo kakvo reenje unutar institucija). Veoma slian politiki fenomen su i sastanci lidera etiri najvee makedonske partije, do kojih u makedonskoj politici redovno
30
dolazi onda kada se pojave krupna politika pitanja i izazovi (Utrinski Vesnik 2013). Ovo puno govori o krizi institucionalne i proceduralne demokratije u Makedoniji a sve u prilog ubrzanog porasta konfliktnosti u makedonskom drutvu, to kulminira u trenutku kada se drava bori ne samo sa ekonomskom krizom ve i sa nenaklonjenim susednim dravama koje oteavaju pristup Makedonije Evropskoj uniji. U prilog konstataciji da je makedonska demokratija u krizi govore i izvetaji meunarodnih institucija koje se bave praenjem procesa demokratizacije u svetu. Dogaaji u makedonskom Sobranju, ali i niz drugih deficita koje makedonska demokratija belei, doveli su do toga da i Evropska unija i Freedom House upute brojne kritike Makedoniji. Evropska unija je u svom prolenom polugodinjem izvetaju o Makedoniji notirala zabrinjavajue dogaaje u Sobranju ali i dvomesenu politiki krizu koja je usledila (European Commission 2013), dok Freedom House u svom globalnom pregledu Nations in Transit 2013 ubraja Makedoniju u grupu polukonsolidovanih demokratija, kojoj jo pripadaju i Bugarska, Rumunija, Hrvatska, Srbija i Crna Gora (Freedom House 2013). Zadnja u ovoj grupi i sa najslabijim skorom (3.93), Makedonija belei pad u kategorijama kao to su sudstvo (sa 4.00 u 2012. godini na 4.25 u 2013. godini), kao i u kategoriji demokratske vladavine (4.00 2011, 4.25 2012. i 2013), a belei katastrofalan pad u kategoriji slobode medija (4.25 2010, 4.50 201,. 4.75 2012. i 2013). Ako su javni govor i deliberativni prostor merila demokratinosti, onda stanje u Republici Makedoniji u ovim domenima ide u prilog pogoranju demokratskih standarda. Naruavanje slobode medija, zabeleeno u izvetajima Freedom House-a, potvreno je i u ocenama organizacije Reporteri bez granica u njihovom pregledu slobode medija na globalnom nivou World Press Freedom Index 2013 (Reporters without borders, 2013). U ovom izvetaju Makedonija je pomenuta kao zemlja sa najveim pogoranjem slobode medija u regionu, mada je i inae u celom regionu zabeleeno pogoranje situacije u ovom domenu. Makedonija je zabeleila pad od ak 22 mesta i ove godine rangirana je na 116. mestu liste od ukupno 179 zemalja koje su rangirane. Makedoniji se zameraju sudski pritisci na medije, neadekvatna legislativa, nedostatak pristupa informacijama od javnog znaaja, fiziko i psihiko nasilje nad novinarima, instrumentalizacija medija, ali i pokuaj makedonskog Sobranja da legalizuje cenzuru medija u zemlji. Ako se ovome pridoda i izbacivanje novinara tokom decembarskih dogaaja u Sobranju 2012. godine, jasno je da makedonski medijski prostor ima svoja specifina iskuenja, usko povezana sa generalnim opadanjem demokratinosti u dravi, ali i u regionu. Ipak, iako stanje demokratije u Makedoniji definitivno prolazi kroz jedan od svojih najteih perioda, ini se da ovo uopte ne utie na raspored snaga u politikoj areni drave. Dominacija demohrianske
31
VMRO-DPMNE i njenog koalicionog partnera iz albanskog etnikog bloka, Demokratske Unije za Integraciju (DUI), ini se neprikosnovenom i teko promenljivom. Ovaj svojevrsni paradoks dokazan je u tri turnusa parlamentarnih izbora (2006 redovni, 2008. i 2011. godine vanredni parlamentarni izbori) kao i na lokalnim izborima 2009. godine kao i na predsednikim izborima iste godine (za vie informacija vidi: Dravna izborna komisija na Republika Makedonija www.sec.mk). I dok se u regionu dramatino menjaju konstelacije unutardravnih politikih snaga (Srbija, Grka, Bugarska), makedonska opozicija prolazi kroz kompletnu politiku agoniju, ne mogavi da skupi snage da osvoji barem jedan turnus izbora na bilo kojem nivou u poslednjih sedam godina. Ilustracije radi, na lokalnim izborima 2013. godine, makedonska opozicija predvoena Socijademokratskim savezom Makedonije osvojila ja samo etiri gradonaelnika mesta naspram koalicije predvoene VMRO-DPMNE-om koja je osvojila ak 57 mesta (DUI je osvojio 14 mesta, a opoziciona Demokratska partija Albanaca 2 mesta vidi Ibid). Ovo govori o potpunoj dominaciji vladajue koalicije, iako bi, gledano sa strane a kroz prizmu stanja demokratije u dravi, bilo oekivano da opozicija jaa. Analitika javnost u dravi saglasna je u tome da je uzrok ovakvom stanju statinost opozicije u kadrovskom ali i u programskom smislu. Dugogodinji predsednik SDSM-a, bivi predsednik i premijer Republike Makedonije, Branko Crvenkovski, bio je fokalna taka javne debate u makedonskom drutvu, u smislu njegove dominacije i nezamenljivosti na poziciji lidera najvee opozicione partije. Brojni analitiari se slau u tome da je njegovo ostajanje na elu SDSM-a, a samim tim i na elu opozicionog bloka, bilo vrlo loa usluga socijaldemokratama, posebno zbog toga to se za njega vezuje i proces vrlo neuspene i koruptivne privatizacije tokom devedesetih. Neuspeli bojkot lokalnih izbora 2013. godine zbog nemilih dogaaja u Sobranju tokom decembra 2012. godine, od kojih je Crvenkovski morao da odustane pod jakim pritiskom domae i meunarodne javnosti, kao i neoekivano ubedljiv poraz opozicije na samim lokalnim izborima, doveli su do toga da SDSM ipak razmisli o vlastitoj situaciji i da 2. juna 2013. godine na partijskom kongresu u Skoplju, na elo partije postavi strumikog gradonaelnika Zorana Zaeva (Alsat M 2013). Neizvesno je da li e uroditi plodom napori opozicije da se reformie i ukljui ubedljivije u politiku bitku. Ono to jeste izvesno je da se stanje demokratije u Makedoniji u poslednjih pet godina vidno pogoralo, a na to ukazuju i meunarodne organizacije. Ako se ukazivanja domae javnosti mogu osporiti kao politiki pristrasna, a izvetaji Freedom House-a i Evropske komisije okarakterisati kao politiki pritisak, kako onda objasniti rangiranje Makedonije u grupu zabrinjavajuih drava u kompleksnom globalnom izvetaju Fonda za mir pod nazivom Failed states index
32
(Fund for peace 2013), u kojem je Makedonija zauzela 109. mesto od ukupno rangiranih 177 zemalja (olakavajue je to to je rangiranje obratno u ovom istraivanju), i to to boravi u drutvu Gane, Jamajke ili Bocvane?
Demokratski deficit i izazovi procesa evroatlantske integracije

Specifina priroda navedenih politikih i drutvenih procesa u Makedoniji nedvosmisleno podstie pitanje korelacije izmeu demokratskih deficita i makedonske pozicije u procesu pristupanja evroatlantskim strukturama, kao i politike meunarodnih organizacija u procesu demokratizacije i evropeizacije makedonskog drutva. Bilo koja debata o makedonskoj politici ne moe da zaobie sutinsku varijablu eksternih inilaca koji od sticanja nezavisnosti do danas imaju kljunu ulogu u procesu graenja drave, kultivacije politikih i meuetnikih odnosa, predstavljajui ujedno i jedan od najvanijih faktora stabilnosti. U regionalno-komparativnoj perspektivi, Makedonija se nalazi u izuzetno specifinoj poziciji koja se u velikoj meri razlikuje od pozicije u kojoj se nalaze ostale zemlje iz jugoistone Evrope koje se kandiduju za lanstvo u EU. Kada je proces pristupanja Evropskoj uniji u pitanju, Makedonija je prva zemlja koja je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruivanju jo 2001. godine, a ve od 2005. godine ima status kandidata za lanstvo. Ve 2009. godine Evropska komisija je dala preporuku za poetak pregovora o prikljuenju Evropskoj uniji, ali i pored toga to je preporuka ponovljena pet godina za redom, nije naila na pozitivan odziv Evropskog saveta. S druge strane, i pored toga to ve niz godina ispunjava kriterijume za lanstvo u NATO, posle nepovoljne odluke NATO samita u Bukuretu 2008. godine, Makedonija jo uvek eka za ulazak u ovaj vojni savez. Ova dugogodinja stagnacija u napretku u okviru procesa evroatlantskih integracija najvie je posledica ve dvodecenijskog spora sa Grkom oko upotrebe ustavnog imena Republike Makedonije, kao i niza povezanih identitetskih pitanja koja se javljaju kao nusproizvod ovog spora.1 Od 2009. godine svi pokuaji za dobijanje datuma za poetak pregovora o prikljuenju Evropskoj uniji su de facto naili na grku blokadu u okviru Evropskog saveta. Ova ve izvanredno kompleksna situacija u posledjnih nekoliko godina se jo vie komplikuje novom pozicijom Bugarske koja takoe uslovljava makedonski napredak ispunjavanjem novih kriterijuma u dobrosusedskim
1 Pored spora oko naziva Makedonija i opsega njenog korienja, u makedonskoj javnosti se ekstenzivno diskutuju i reperkusije koje bi eventualna promena imena imala na naziv makedonskog naroda, nacije, jezika itd.
33
odnosima izmeu dve zemlje. Ceo proces je obremenjen sporom dinamikom i nevoljnou politikih elita u sve tri zemlje za ubrzavanje pregovarakog procesa, to predstavlja injenicu koja je u velikom kontrastu sa ishodima slinih sporova izmeu Slovenije i Hrvatske, i Srbije i Kosova. Stoga, u ovom periodu stagnacije u odnosima izmeu Makedonije i Evropske unije, ostatak regiona na krilima poduzetnike politike Evropske komisije postigao je znatni napredak u procesu evropskih integracija uprkos posledicama finansijske krize i zamora od proirenja koji je oigledan u pozicijama nekih zemalja lanica Evropske unije. Tako, u meuvremenu, Hrvatska koja je dobila kandidatski status za lanstvo samo godinu dana pre Makedonije, prvog jula ove godine je postala najnovija 28. lanica Evropske unije; Crna Gora je postala kandidat za lanstvo 2010. godine, a 2012. godine je poela i pregovore za lanstvo; Srbija je takoe postala kandidat za lanstvo 2012. godine, a odlukom poslednjeg samita Evropskog saveta u junu 2013. godine dobila je i zeleno svetlo za poetak pregovora o prikljuenju Evropskoj uniji; Albanija je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruivanju i dobila preporuku za kandidatski status; a Kosovo je zapoelo pregovore o zakljuivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju. Logian ishod ove pomalo izofrene konstelacije politikih odnosa u kontekstu procesa evroatlantskih integracija bio bi zastoj u reformskim procesima, smanjenje stepena saglasnosti o ispunjivanju kriterijuma kondicionalnosti i polarizacija politike arene na liniji evroskepticizma. Meutim u makedonskom sluaju stvari nisu tako jednoznane. Kada je u pitanju odnos politikih elita i javnosti prema evroatlanskim perspektivama, makedonski sluaj je veoma specifian. Za razliku od drugih drutava u regionu, kao na primer Srbije, Bosne i Hercegovine ili Hrvatske, gde postoji odreena evroskeptina energija, kao i odreene tendencije podeljenosti kod politikih elita oko pitanja opredeljenih aspekata politikog uslovljavanja meunarodne zajednice; u Makedoniji (i uprkos letarginom karakteru momentalne pozicije Makedonije u procesu pristupanja Evropskoj uniji) praktino ceo stranaki sistem i ogroman deo javnosti izriito podupire ovaj proces. S druge strane, dominantni pristupi teorije evropeizacije ukazuju na presudnost asimetrine moi koju poseduje Evropska unija, to u kombinaciji sa otvorenom perspektivom lanstva (Schimmelfennig i Sedelmeier 2005) i trokovima povlaenja iz procesa (Grabbe 2006) ini sr privlane moi Evropske unije. Meutim, u sluaju procesa proirenja zemljama iz jugoistone Evrope, ovaj proces evropeizacije je ometen visokim stepenom neizvesnosti oko finalnog cilja to jest lanstva u EU. Kao to argumentuje Belloni, kad se cilj lanstva u EU transformira u pokretnu metu, onda je veoma verovatno da e lokalni politiari povui prethodna obeanja i da e odloiti dalje reforme (Belloni, 2009). Povrh toga, uslovljavanje Evropske
34
unije generie reakciju, polarizaciju i oseaj nepravednosti u veini zemalja Zapadnog Balkana, posebno kad dodiruje nacionalno osetljiva i nereena postkonfliktna pitanja (Anastasakis 2008). Ove konstatacije su u odreenoj meri adekvatne i u sluaju Makedonije. Meutim, ukoliko se analizira saglasnost za uslovljavanje koja je povezana sa acquis-om nasuprot politikom uslovljavanju (Ibid), dolazi se do zakljuka da je transpozicija evropskih normi i regulacija jo uvek na zadovoljavajuem nivou, ak i u ovakvim odnosima koji ne daju jasnu srednjoronu perspektivu. U ovom smislu evidentan je pad entuzijazma kako kod vladajuih elita, tako i u okviru javne administracije, a evrointegracijski proces nije tako vrsto na vrhu politikih prioriteta vladajue garniture. Meutim, i pored toga to pojava ovih fenomena ima odreenu potentnost za polarizaciju politikog polja i ve je nekoliko puta bila predmet kritike opozicionog bloka, ipak se ini da je uprkos ovim specifinim okolnostima vladajua koalicija uspela da odri reformske procese na nekom (za Evropsku uniju) zadovoljavajuem nivou. Ovome je u velikoj meri doprinelo i otpoinjanje Pristupnog dijaloga na visokom nivou (High level accession dialogue HLAD) 2012. godine. Ovaj dijalog predstavlja novi instrument Evropske komisije koji daje dopunski monitoring reformskom procesu i koji utvruje prioritete u okviru nacionalne reformske agende sa ciljem da popuni vakuum koji nastaje zbog nemogunosti da otponu pregovori o lanstvu. Sa jedne strane, napredak u okviru ovog instrumenta je pozitivno ocenjen od strane Evropske komisije, dok sa druge strane, kad je tehnika strana procesa uslovljavanja u pitanju, u zadnjih nekoliko godina svi godinji izvetaji o napretku Makedonije u evrointegracijama konstatuju odreeni stepen napretka u veini sluajeva. Meutim, politika dimenzija procesa uslovljavanja generie drugaiju sliku. Prethodno pomenuti visoki stepen konfliktnosti u politikoj areni Makedonije u velikoj meri determinie specifini fenomen medijacijske aktivnosti eksternih faktora u makedonskoj politici, povezanih sa problemima politikog dijaloga izmeu glavnih politikih inilaca. Moda najindikativniji primer ovakvog kriznog menadmenta su incidenti u makedonskom Sobranju 24. decembra 2012. godine koji su prouzrokovali jednu od najveih kriza u novijoj makedonskoj istoriji. Meutim, ova kriza ne treba da se tretira kao zaseban i unikatan sluaj jer ona u sutini predstavlja nastavak jednog zabrinjavajueg trenda koji se ogleda u hroninom nedostatku kapaciteta politikih elita u Makedoniji za suvereno i institucionalno reavanje konflikta. Naime, komparativni pregled poslednje etiri krizne epizode u makedonskoj politici od 2001. godine pa nadalje, ukazuje na postojanje sline konfliktne matrice i nametanje (i konsenzualno prihvatanje od strane relevantnih makedonskih politikih elita) meunarodnog faktora kao kljune varijable za okonanje krize i normalizaciju politikih
35
odnosa. Ovo je vidljivo u sluaju pregovora oko Ohridskog okvirnog sporazuma 2001. godine, u sluaju donoenja Zakona o teritorijalnoj organizaciji 2004. godine, u sluaju takozvanog Majskog ugovora 2007. godine, kao i u poslednjem incidentu u makedonskom Sobranju, kada su svi autonomni pokuaji politikih elita u Makedoniji da okonaju probleme zavravali potpunim neuspehom, tako da razreenje kriznih situacija nije bilo mogue bez presudne intervencije meunarodne zajednice. Meutim, kriza prouzrokovana decembarskim incidentom razlikuje se od prethodnih sluajeva u najmanje dve pojedinosti. Sa jedne strane, dok su ostali primeri kriznog menadmenta imali meuetniki predznak, ovaj incidenat je manifestovao animozitet na liniji vlast-opozicija i to predominantno u makedonskom stranakom bloku. Sa druge strane, u sluaju ostala tri primera, u okviru diplomatskih aktivnosti razliitih meunarodnih inilaca presudnu ulogu za okonanje konflikata su imali ameriki medijatori (Markovic et al. 2011), a u ovom sluaju dirigentsku palicu je preuzela Evropska unija. Ironino, konflikt je nastao nekoliko dana nakon relativno pozitivnog zakljuka Evropskog saveta u prvoj polovini decembra 2012. godine koji je predvideo obeavajuu mogunost za odluku za otpoinjanje pregovora za prikljuivanje Evropskoj uniji na bazi izvetaja koji je Evropska komisija trebalo da pripremi u prolee 2013. godine (Council of EU 2012). Neposredno nakon poetka krize, inicijalna reakcija Evropske unije je bila relativno umerena i pozivala je sve strane da bez konfrontacija i institucionalno u okviru Sobranja okonaju konflikt u smeru stimulacije za pozitivan proleni izvetaj. Meutim, im je kriza dodatno eskalirala odlukom opozicije da bojkotuje predstojee lokalne izbore u martu i aprilu 2013. godine, Evropska unija je znatno pojaala pritisak. ini se da se i u ovom sluaju Evropska unija odluila za vaninstitucionalno reenje time to je dala potpunu podrku inicijativi predsednika Ivanova o formiranju ad-hoc komisije koja bi rasvetlila dogaaje 24. decembra i pored toga to se Branko Crvenkovski, tadanji lider opozicije, prvobitno odupirao toj ideji. S tim u vezi, u periodu januar-februar 2013. godine usledile su brojne posete razliitih funkcionera Evropske unije iji je cilj bio da se otkloni blokada politikog ivota u Makedoniji. Tako, direktor Generalnog direktorata za proirenje u Evropskoj komisiji, Stefano Sanino, u dva navrata je dolazio u Skoplje sa ciljem da utie na proces reavanja konflikta. Sline dve misije je imao i reporter Evropskog parlamenta za Makedoniju Riard Hovit. U ovoj konstelaciji odnosa kljunu ulogu je odigrao komesar za proirenje tefan Fule, koji je najpre u januaru imao jednu nenajavljenu kratku posetu Skoplju gde se sastao sa svim predstavnicima politike scene, a zatim je otkazao narednu posetu zbog frustracije zbog nedostatka progresa u okonavanju politike blokade (Euractiv 2013), to je trebalo da poalje veoma indikativnu poruku makedonskim politikim
36
elitama. U krajnoj liniji, kljuna intervencija koja je i okonala krizu je bila poseta delegacije Evropske unije Skoplju prvog marta 2013. godine, predvoena Fuleom, a koja je ukljuivala i Hovita, Sanina kao i poslanika u Evropskom parlamentu Jerija Buseka. Posrednitvo ovog kvarteta je bilo kljuno u postizanju takozvanog martovskog sporazuma koji je otvorio put ueu opozicije na lokalnim izborima i formiranju anketne komisije u vezi sa dogaajima 24. decembra.2 Ovakav ishod krize omoguio je Evropskoj komisiji da objavi relativno pozitivan proleni izvetaj koji je omoguio novu, petu uzastopnu preporuku Evropske komisije za poetak pregovora za prikljuivanje Evropskoj uniji (European Commission 2013). ini se da ovakav razvoj prilika ulazi u sklop strategije Evropske unije da u nekim sluajevima implementira fleksibilniju i vie pragmatinu evaluaciju politikog uslovljavanja sa ciljem da se izbegnu anticipirani bezbednosni rizici i da se dopunski stabilizuje region (Anastasakis 2008). Meutim, ovo ne znai da brojni demokratski nedostaci koji su se pojavili u poslednje vreme nemaju uticaj na dinamiku odnosa Makedonije sa meunarodnom zajednicom. Zadnja kritika upuena na adresu makedonskog drutva je stigla iz Parlamentarne skuptine Saveta Evrope. U svome izvetaju i rezoluciji 1949, 27. juna 2013, u okviru post-monitoring dijaloga sa Makedonijom (Council of Europe 2013), Parlamentarna skuptina oznaila je niz problema koji su bili povezani sa trenutnim stanjem demokratije: upotrebu nacionalistike retorike, podelu politikog ivota po politikim i etnikim osnovama, polarizaciju i politizaciju drutva, kao i politike uticaje na medijski prostor. Kulminacija kritikog pristupa je i preporuka za ponovno otvaranje kancelarije Saveta Evrope u Makedoniji sa ciljem da pomogne Makedonske napore za demokratizaciju (Ibid). Na kraju, delikatna situacija u kojoj se nalazi proces makedonskih evroatlantskih integracija potvrena je i na poslednjem Samitu Evropskog Saveta, na kome su makedonske aspiracije za unapreenje statusa doivele svojevrsni debakl. Junski Evropski Savet ve ima istorijski znaaj za proces proirenja na region jugoistone Evrope time to su donete odluke za otpoinjanje pregovora o prikljuenju Evropskoj uniji sa Srbijom i za poetak pregovora o zakljuivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruivanju sa Kosovom (European Council 2013), ime je nagraeno uspeno zakljuivanje sporazuma izmeu Srbije i Kosova o normalizaciji odnosa.
2 Anketna komisija, koju ine i dvojica stranih eksperata predloenih od strane Evropske komisije, formalno je konstituisana tek u junu 2013. godine zbog nemogunosti predstavnika vlasti i opozicije da se dogovore oko izbora predsednika komisije, i pored toga to je formiranje ove komisije bio jedan od primarnih prioriteta prolenog izvetaja Evropske komisije. Ovaj spor je okonan 12. juna sporazumom da tu funkciju vri Bore Davitkovski, dekan Pravnog fakulteta u Skoplju.
37
Makedonija je, i pored preporuke Evropske komisije za otpoinjanje pregovora za lanstvo, bila potpuno izostavljena sa liste zakljuaka Evropskog saveta. Naalost, Makedonija nije iskoristila priliku, u emu pored grke blokade, svoj doprinos svakako imaju i negativni trendovi makedonske demokratizacije.
***
Napori u pravcu demokratizacije politike arene u Republici Makedoniji, od sticanja nezavisnosti do danas, nisu bili bez izazova i povremenih kriza. Posle konflikta 2001. godine, Republika Makedonija je ula u proces postepene stabilizacije i rekonstrukcije drutva i drave. Ipak, ini se da poslednjih nekoliko godina Republika Makedonija upada u sve dublji demokratski deficit, barem to se tie praktikovanja demokratije. S jedne strane, utisak je da graansko drutvo pokazuje ozbiljne deficite u izraavanju sopstvene politike energije, naavi se na rubu necivilnosti i politikog nasilja, ne samo po etnikim, ve i po ideolokim osnovama. S druge strane, o stranakoj sceni je stvorena jo negativnija slika. Proces neprimerene razmene politikih poruka na relaciji vlast-opozicija kulminirao je 24. decembra 2012. godine, kada se u makedonskom Sobranju odigrao jedan od najdramatinijih inova makedonske parlamentarne demokratije. Znatno uveana konfliktnost politikog polja stimulisana je i frustracijom zbog odsustva sutinskog napretka u evroatlantskim integracijama zemlje, to je sa svoje strane rezultat spoljanjih faktora, ali i pogoranog stanja demokratije u zemlji. Ako se konstelacija svih ovih faktora uzme u obzir, i isti se temeljno analiziraju, stie se utisak da je makedonski primer demokratske krize jedinstven u regionu, a okonanje te krize jo uvek se ne nazire.
38
Citirana literatura
Achilov, Dilshod. 2013. What Do The 'Gezi Park' Protests Mean For Turkish Democracy?. International Business Times, dostupno na http://www.ibtimes.com/fighting-words/what-do-gezi-park-protests-meanturkish-democracy-1314091 Al Jazeera. 30.05.2013. Abortus novi kamen spoticanja u Makedoniji. Dostupno na http://balkans.aljazeera.net/vijesti/abortus-novi-kamen-spoticanja-u-makedoniji Alsat-M. 02.06.2013. Zaev nov pretsedatel na SDSM. dostupno na http://alsat.mk/index.php/vesti/od_zemjata/3391-%D0%97%D0%B0%D0%B5 %D0%B2%2C-%D0%BD%D0%BE%D0%B2-%D0%BF%D1%80%D0%B5 %D1%82%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%B0-%D0%A1%D0%94%D0%A1%D0%9C.html Anastasakis, Othon. 2008. The EU's political conditionality in the Western Balkans: towards a more pragmatic approach. Southeast European and Black Sea Studies, Vol.8, No.4, str. 365-377 Belloni, Roberto. 2009. European integration and the Western Balkans: lessons, prospects and obstacles. Journal of Balkan and Near Eastern Studies, Vol. 11, No.3, str. 313-331 Brif MK. 07.06.2013. Protestantite na VMRO-DPMNE pred optina Centar go napadnaa advokatot Miroslav Vui. dostupno na http://brif.mk/makedonija/foto-protestantite-na-vmro-dpmne-pred-opstinacentar-go-napadnaa-advokatot-miki-vuik/ Council of EU. 11.12.2012. Council conclusions: enlargement and stabilization and association process, 3210th General Affairs Council meeting Council of Europe, Parliamentary Assembly. 27.6.2013. Post-monitoring dialogue with the former Yugoslav Republic of Macedonia. Resolution 1949 Dnevnik. 06.06.2013. Protesti od strav ernovski da ne urne crkva. dostupno na http://www.dnevnik.com.mk/default.asp?ItemID=252A59121DFDE044A3BE 48D16B0C30CC Donev, Dejan. 2008. Nevladiniot sektor kako etiki korektiv na vlasta, Skopje: MCMS. Edwards, Michael. 2004. Civil society, Cambridge/Malden: Polity Press. Euractiv. 15.2.2012. Frustrated Fle cancels visit to Macedonia. Dostupno na: http://www.euractiv.com/enlargement/frustrated-fuele-cancels-visit-m-news-517856 European Commission. 2013. Report from the commission to the European parliament and the council: the former Yugoslav republic of Macedonia: implementation of reforms within the framework of the high level accession dialogue and promotion of good neighborly relations. Strasbourg: European Commission. European Council. 28.6.2013. Brussels European Council Conclusions. EUCO 104/2/13 REV 2
39
Freedom House. 2013. Nations in transit authoritarian aggression and the pressures of austerity. dostupno na http://www.freedomhouse.org/sites/default/files/NIT%202013%20Booklet%20 -%20Report%20Findings.pdf. Fund for peace. 2013. Failed states index 2013. dostupno na http://ffp.statesindex.org/rankings-2013-sortable. Grabbe, Heather. 2006. The EU's transformative power: Europeanization through conditionality in Central and Eastern Europe. Basingstoke: Palgrave Macmillan Hallaseh, Rama. 2012. Civil Society, Youth and the Arab Spring in ed. Caleeya, Stephen and Wohlfeld, Monika. Change and opportunities in the emerging Mediterranean. Malta: MEDAC. dostupno na http://www.um.edu.mt/__data/assets/pdf_file/0012/150411/Chapter_13_-_Rama_ Halaseh.pdf. http://transform-network.net/es/revista/issue-092011/news/detail/Journal/the-peculiarities-of-the-greek-crisis-democracy-protest-and-contention-in-syntagmasquare.html Kaldor, Mary. 2003. Global civil society: an answer to war. Cambridge: Polity Press. Kanal 5. 10.06.2013. Protesti i kontraprotesti pred optina Centar. dostupno na http://kanal5.com.mk/vesti_detail.asp?ID=9513 Kin, Don. 2003. Civilno drutvo. Beograd: Filip Vinji. Klekovski, Sao. 2010. Ulogata na gragjanskoto optestvo vo sovremenoto optestvo primerot na Makedonija. Politika misla, 30 (1): 69-79. Krastev, Ivan. 2011. Paradoksi novog autoritarizma. Politike analize, br.7: 3-9. Lok, Don. 2006. Pismo za tolerancijata i dve raspravi za vladata, Skopje: Az-buki. Markovic, Nenad, Ilievski, Zoran, Damjanovski, Ivan i Bozinovski, Vladimir. 2011. The role of the European Union in the democratic consolidation and ethnic conflict management in the Republic of Macedonia. Regional Research Promotion Programme, 2011, dostupno na: http://www.rrpp-westernbalkans.net/en/library/Research-Results.html Markovi, Nenad. 2013. From post-communist to uncivil society in Macedonia in eds. Bojii-Delilovi, Vesna, Ker-Lindsay, James i Kostovicova, Denisa. Civil society and transitions in the Western Balkans. London: Palgrave Macmillan. Markovi, Nenad i Preova, Denis. 2013. Izazov parlamentarne demokratije geneza politike krize u Republici Makedoniji. Politike analize, br.13 (broj u pripremi). Nova Makedonija. 13.02.2010. Vlasta i opozicijata vo vojna preku mediumite. broj 21909. dostupno na http://www.novamakedonija.com.mk/NewsDetal.asp?vest=21310101425&id=9 &setIzdanie=21909
40
Nova Makedonija. 22.06.2013. Parada na gordosta i anti-gej protest vo Skopje. broj 22917. dostupno na http://www.novamakedonija.com.mk/DetalNewsInstant.asp?vestInstant=20177 Nova TV online (a). 05.06.2013. Sobranie: Pro i kontra abortusot. dostupno na http://novatv.mk/index.php?navig=8&cat=2&vest=4309 Nova TV online (b). 06.06.2013. Protesti pred Sobranieto za predlog-zakonot za abortus. dostupno na http://novatv.mk/index.php?navig=8&cat=2&vest=4350 Nova TV online (c). 16.04.2013. Izbori: tret krug vo nedela vo Centar. dostupno na http://novatv.mk/index.php?navig=8&cat=2&vest=2674 Pavlovi, Vukain. 2006. Civilno drutvo i demokratija, Beograd: Slubeni Glasnik. Radio Slobodna Evropa. 10.06.2013. Zoto se manipulira deka kje se uriva crkvata Sv.Konstantin i Elena?. dostupno na http://www.makdenes.org/content/article/25012407.html Ralchev, Stefan. 2013. Bulgaria's protests and political crisis: a mixed blessing. Sofia: Institute for Regional and International Studies. dostupno na http://iris-bg.org/files/Bulgaria%20political%20crisis%20comments.pdf. Reporters without borders. 2013. World press freedom index 2013. dostupno na http://fr.rsf.org/IMG/pdf/classement_2013_gb-bd.pdf. Schimmelfennig, Frank. i Sedelmeier, Ulrich. 2005. The Europeanization of Central and Eastern Europe, Ithaca, NY: Cornell University Press. Sitel TV online. 05.06.2013. Javna rasprava za predloenit Zakon za prekin na bremenosta. dostupno na http://www.sitel.com.mk/javna-rasprava-za-predlozheniot-zakon-za-prekinna-bremenosta Tsiridis, Giorgos. 2011. The Peculiarities of the Greek Crisis: Democracy, Protest and Contention in Syntagma Square. Transform Journal online, 9 (1), dostupno na Utrinski Vesnik. 09.01.2013. Liderskite sredbi najmalku posakuvani, no neophodni. dostupno na http://utrinski.com.mk/default.asp?ItemID=599A9A9DE12B884D81B915484 D5886FB Utrinski Vesnik (a). 27.03.2009. Incident na protestot protiv crkva na plotadot. dostupno na http://www.time.mk/story_8a92f73053_article_689ddd1d40.html Utrinski Vesnik (b). 29.03.2009. Tepaj go bliniot svoj. dostupno na http://utrinski.com.mk/default.asp?ItemID=EB24896ABDC49E4F99033A74 0754B239
41
Summary
The state of democracy in the Republic of Macedonia Freefall or a Temporary crisis? The state of democracy in the Republic of Macedonia in the last five years indicates a serious crisis of democracy which is hard to qualify. Located anywhere between a free fall and a temporary crisis the state of democracy in Macedonia is undergoing a challenging period on many accounts. On one hand, a simple analysis of civil society indicates that the political basis of the country has rarely been more conflictual, not just along ethnic, but also along ideological lines, especially in the Macedonian ethnic block. Even more so, the political party scene also undergoes its possibly worst period, culminating in the December 24th 2012 events in the Macedonian Parliament, a display of political violence that has completely derogated procedural and parliamentary democracy in Macedonia, and has put the country in the biggest crisis ever since the conflict in 2001. If one adds up the completely blocked EU perspectives of the country, mostly due to the unresolved name dispute with neighboring Greece, that it becomes clear that the Republic of Macedonia is a very unfavorable position, or as benchmarks of many international organizations show in a serious democratic descend. Key Words: Macedonia, democracy, civil society, political parties, European intergration, blockade, polarization.
ORIGINALNI NAUNI RAD
U D C 336.2/.6 336.74
Fiskalni sirenski zov

Vladimir Gligorov
Saetak
Tekst se bavi pitanjem svrhe postojanja fiskalnih saveta. Zato oni postoje i emu slue? Ideja teksta je da se fiskalna politika, koju vodi politiko telo, to je mogue vie priblii idealu po kome je politika (policy) zasnovana na pravilima koja proistiu iz obaveze da se ostvare propisani ciljevi. Vlasti i opozicija treba da se obaveu da e se pridravati pravila, da to unesu u zakon, i da tim zakonom predvide postojanje nezavisnog strunog tela koje e ih na tu obavezu redovno podseati. Re je, dakle, o samo-ograniavanju, slinom zatiti od sirenskog zova, gde struno telo treba da podsea da ono to izgleda politiki poeljnim zapravo nije dobro. Kljune rei: Fiskalna politika, monetarna politika, samo-ogranienje, fiskalna pravila.
Wiener Institut fuer Internationale Wirtschaftvergleiche
emu fiskalni saveti i odakle uopte ideja o njihovom osnivanju? Sajmon Ren-Luis, sa Oksforda, na svojoj internet stranici odgovara na najee postavljana pitanja, nudei analize i primere iz razliitih zemalja.1 Takoe, informativni su i radovi Dorda Kopia, kao recimo: Fiscal Rules: Useful Policy Framework Or Unnecessary Ornament?, IMF WP 01/145 iz 2001. godine. U vreme dok je radio u Meunarodnom monetarnom fondu, Kopi je mnogo doprineo popularizaciji ove ustanove, a postao je i prvi predsednik fiskalnog saveta Maarske, da bi podneo ostavku kada je vlada promenivii zakon praktino obesmislila postojanje saveta. Ta epizoda je dobar, zapravo tipian, primer tenzija izmeu fiskalnih vlasti i fiskalnih saveta. Ideja o fiskalnim savetima se moda najlake moe shvatiti na sledei nain. Zapitajmo se zato je monetarna politika delegirana nezavisnoj ustanovi, centralnoj banci, a fiskalna politika nije? Nezavisnoj centralnoj banci zakon propisuje ciljeve, recimo nisku inflaciju (esto po stopi do 2 posto, ili oko 2 posto godinje), a rukovodstvo banke se onda stara o monetarnoj politici, dakle o tome kako da ostvari taj cilj. To je politika zasnovana na pravilima koja proistiu iz obaveze da se ostvare propisani ciljevi.
1 https://sites.google.com/site/sjqwrenlewis/fiscal-councils. Pristupljeno 4. septembra 2013. god.
44
VLADIMIR GLIGOROV FISKALNI SIRENSKI ZOV
Kako bi taj pristup mogao da se primeni u fiskalnoj politici? Jasno je da neko struno telo ne moe da donosi budet ili da propisuje poreze i realizuje rashode. Ali, opet, nije dobro ni da se fiskalna politika rukovodi trenutnim politikim interesima, dakle da bude potpuno diskreciona. Uzmimo da postoji politika saglasnost da bi bilo dobro da se fiskalna politika dri nekih pravila, ali da isto tako postoji saznanje da e se trenutne vlasti uvek odrei pravila ako im je to u interesu. Recimo, ako vlasti raunaju da bi poveanom javnom potronjom obezbedile pobedu na izborima, onda bi to moglo da bude u interesu i onih koji su trenutno na vlasti, a i opoziciji, da donesu zakon o fiskalnoj odgovornosti i da formiraju struno telo koje e ocenjivati da li se pravila o fiskalnoj politici potuju ili ne. Vlasti i opozicija treba da se obaveu da e se pridravati pravila, pa da to unesu u zakon, i da tim zakonom predvide postojanje nezavisnog strunog tela koje e ih na tu obavezu redovno podseati. Re je, dakle, o samoograniavanju, slinom zatiti od sirenskog zova, gde struno telo treba da podsea da ono to izgleda politiki poeljnim zapravo nije dobro. To je, uopteno reeno, razlog zato postojanje fiskalnog saveta moe da bude prihvatljivo za sve ili za veliku veinu politikih stranaka, pa i za politiku javnost. Za razliku od centralne banke, u ijoj je nadlenosti monetarna politika, fiskalni savet nema instrumente fiskalne politike, pa e njegova efikasnost zavisiti od toga da li e ljudima iz sveta politike biti vie u interesu da potuju pravila ili da ih kre. Fiskalni savet bi trebalo da ih stalno podsea da ne bi trebalo da popuste pred trenutnim interesima i da nije dobro ako ne potuju fiskalna pravila propisana odgovarajuim zakonom. Fiskalni je savet dakle nain da se politike stranke obaveu da nee popustiti pred sirenskim zovom fiskalne neodgovornosti, koliko god primamljiva ona ponekad bila. No, dok u sluaju monetarne politike vlada moe da slua privlane zvuke maine za tampanje para, nezavisna centralna banka moe da joj onemogui pristup tampariji. U sluaju fiskalne politike, vlast bi trebalo da se disciplinuje politikom odgovornou. Fiskalni savet bi mogao da utie na nju svojim upozorenjima i analizama. No, on obino ne raspolae sredstvima kojim bi obuzdao vladu da se ne odazove sirenskom zovu poveanja javne potronje koje je u neskladu sa fiskalnim pravilima. Teko je ak i centralnim bankama da vladi onemogue pristup tampariji novca, zbog ega ima samo nekoliko stvarno nezavisnih centralnih banaka. Jo je manji broj fiskalnih saveta sa potrebnim autoritetom u javnosti da mogu da nakode politikim interesima neodgovornih fiskalnih vlasti. Fiskalna pravila na ije se potovanje vlasti zakonom obavezuju su razliita, ali su sva na neki nain motivisana uverenjem da bi budet trebalo da bude uravnoteen i da bi javni dugovi trebalo da se vraaju. To praktino znai da javni dug ne moe da raste beskonano bre nego to se
45
poveava ukupna proizvodnja, jer bi to bilo neodrivo. Dejms Bjukenan, koji je dosta uticao na zagovornike fiskalne odgovornosti, smatrao je da je potrebno da ustavom bude propisana obaveza fiskalnih vlasti da svu tekuu potronju finansiraju iz tekuih prihoda recimo u toku jedne fiskalne godine. Tako je u federalnim dravama u Americi, jer one ne mogu da imaju fiskalne deficite i dune su da uravnotee svoje budete iz godine u godinu, usled ega su dugovi federalnih drava relativno mali, dok same federalne vlasti nemaju tu obavezu. U Evropskoj uniji je odnos upravo obrnut, jer zajedniki budet mora da bude uravnoteen, dok budeti drava lanica ne moraju. Usled toga, u Americi znaajnu ulogu ima Kongresni ured za budet (Congressional Budget Office) koji je neka vrsta fiskalnog saveta, dok se u Evropskoj uniji preporuuje osnivanje fiskalnih saveta na nivou drava lanica. Ideja da vlastima ne bi trebalo dozvoliti da se zaduuju ima mnogo duu predistoriju, a posebno je bila popularna u doba prosvetiteljstva. Zagovornici trajnog mira, Kant pre svih, su verovali da bi sposobnost drave da ratuje bila smanjena ukoliko ratni pohodi ne bi bili kreditirani. Isto, smatrali su ljudi kao Bjukenan, moe da se primeni i na ostale dravne projekte, koji su uglavnom politiki motivisani ili im je cilj preraspodela, ili neopravdana preraspodela sredstava od jednih poreskih obveznika drugima (pogotovo izmeu generacija, gde budue generacije ne mogu da uestvuju u dananjim odlukama o poveanju javnog duga). Ukoliko fiskalne potrebe nije mogue finansirati zaduivanjem, te se mogunosti smanjuju. Tako da nije re samo o odrivosti javnog duga, nego i o potrebi da se fiskalna politika rukovodi odreenim naelima, nekom vrstom drutvenog ugovora, odgovarajuom kombinacijom efikasnosti i pravinosti, kako je isticao Don Rols. O svemu se tome moe raspravljati, a ta rasprava zapravo i traje neprestano, posebno u kontekstu ideje, koju je naroito snano istakao Dejvid Rikardo, da su zaduivanje i oporezivanje supstituti, te da moe imati smisla da se vlasti zaduuju kako bi svoje obaveze finansirale danas, a poreze prikupile sutra. U tom sluaju, javni dug bi varirao od relativno visokih iznosa u rava vremena do niskih u dobra vremena. Fiskalna bi pravila trebalo da budu sa time usklaena. Ako se smatra da javni dug ne bi trebalo da bude vei od 45 posto bruto domaeg proizvoda (BDP), kao to je sluaj u Srbiji, to bi moglo da se tumai tako kao da bi njegova srednja vrednost u duem vremenskom periodu trebalo da bude negde, recimo, oko 40 ili 35 posto, pa da se dopusti fiskalni deficit koji ne dovodi do poveanja javnog duga preko 45 posto u rava vremena, a da u dobra vremena on moe da se spusti, recimo, i na 30 posto bruto domaeg proizvoda, ili nie. Tako bi se obezbedilo dovoljno fiskalnog prostora da se ne mora tedeti u rava vremena, a da se opet ni ne troi preterano u dobra vremena.
46
Fiskalni bi savet trebalo da ukazuje na to da li je fiskalna politika takva da se zaista obezbeuje odrivost eljenog nivoa javnog duga i sa tim usklaeni nivo dodatnog zaduivanja drave, dakle fiskalni deficit. Savet, naravno, nema nikakvu politiku snagu, ve samo snagu argumenata. Sukobi izmeu vlasti i fiskalnog saveta mogu da izbiju po tri osnova, i svi poznati iz iskustva veine zemljama, a ve su se ispoljili i u kratkoj istoriji srpskog fiskalnog saveta. Prvo se moe rei da je savet nestruan, jer ili pogreno tumai fiskalne zakone i politiku ili grei u analizi tekuih kretanja u budetskim prihodima ili rashodima. Ovo je, naravno, stvarni rizik koji fiskalni savet preuzima, jer fiskalna realizacija zavisi od mnogih inilaca, pa se sva predvianja moraju neprestano korigovati. No, spor je obino u tome da li struka grei sistematski ili ne, a isto vai i za vlasti. Kako su ove druge pristrasne, trebalo bi oekivati da eventualni sporovi fiskalnog saveta i fiskalne vlasti budu oko toga da li se, recimo, fiskalni deficit potcenjuje ili precenjuje sistematski ili ne. U Srbiji je fiskalni savet uglavnom malo greio, dok su fiskalne vlasti sistematski bile preterano optimistine. To je uobiajena konstelacija, usled koje je postojanje strunih procena korisno, mada se strune procene moraju usklaivati sa realnim kretanjima koja e u veoj ili manjoj meri odstupati od prognoza. U Srbiji su se fiskalne vlasti u svakom sporu pokazale pristrasnim, a njihove kritike ocena fiskalnog saveta kao pogrene. Druga uobiajena primedba je da fiskalni savet predlae ono to svako zna, dakle tednju, kako se ne bi prekrila pravila ili kako rast javnog duga ne bi teio da postane neodriv. Ova primedba, takoe, moe imati smisla kada se odreuje fiskalno pravilo, jer je nuno izbegavati tednju u recesiji ili u uslovima niske stope rasta i visoke stope nezaposlenosti. Problem nastaje, meutim, kada se, kao u sluaju Srbije, zakonom odreeni gornji nivo javnog duga prebaci za najmanje 15 postotnih poena, ili za jednu treinu, pri emu je planirani fiskalni deficit za 2013. ve praktino udvostruen, odnosno bie dvostruk na kraju godine ukoliko se ne smanji potronja ili ne poveaju prihodi. U tim okolnostima, fiskalni savet nema ta drugo da kae nego da je zaista potrebno smanjiti potronju kako bi se zaduivanje drave barem usporilo. To zaista moe da ima recesione posledice, ali o tome vlada treba da misli u trenutku kada donosi budet. Jer ako je budet nerealan, pa mora da se koriguje ve posle est meseci, onda je pitanje samo da li je fiskalni savet na vreme upozoravao na to. A on to jeste inio. Zaista, svako zna da se mora tedeti ako zbog preterane potronje narastaju dugovi. Naravno, u sluaju da se smanjenjem javne potronje produbi recesija, moe se poveati procenat javnog duga u odnosu na BDP, to znai da e primena preporuka fiskalnog saveta imati negativne posledice po kredibilitet samog saveta. U nekim okolnostima
47
moe biti najbolje da se proglasi moratorijum na finasiranje javnih dugova i da se ue u pregovore sa poveriocima, kao u nekom steajnom postupku. To takoe obesmiljava ulogu fiskalnog saveta, budui da bi on trebalo da svojim blagovremenim upozorenjima i preporukama praktino obezbedi garanciju da do tog raspleta nee doi. Ovde se moe neto rei o teorijskoj motivaciji fiskalnih pravila i uopte politike koja se zasniva na pravilima, a ne na diskrecionom odluivanju. Presudni uticaj u teorijskom razumevanju prednosti politike naela, da je tako nazovem, bar u makroekonomskom kontekstu, imao je lanak Fina Kidlenda i Edvarda Preskota Rules Rather than Discretion: The Inconsistency of Optimal Plans, Journal of Political Economy 85 (1977): 473-492. Ako se donose, u ovom sluaju, budeti za koje se oekuje da e biti podloni rebalansima, onda e neispunjavanje usvojenog budeta biti oekivano, a oekivan e biti i njihov rebalans, jer u asu kada e biti potrebno da se tedi, nee biti poeljno da se to zaista i ini. Kada fiskalni savet bude upozorio da je potrebna tednja, odgovor e biti da e to vie biti tetno nego korisno, i da bi bilo bolje kada bi bile predloene mere za ubrzanje privrednog rasta to bi onemoguilo stvaranje deficita. Time se, naravno, taj fiskalni savet zapravo dezavuie, jer je njegov zadatak upravo da omogui vladi da se pridrava pravila utvrenih zakonom. On treba da donosi budete, po mogunosti na dui period, koje nee biti potrebno menjati izmeu ostalog i zato to nedostaje poverenja u spremnost vlade da se tih fiskalnih obaveza pridrava. Problem je, teorijski posmatrano, u tome to je potrebno da se pretnjom da e vlasti sprovoditi suboptimalnu politiku predupredi ponaanje samih tih vlasti da ne dozvole da nastane takvo stanje stvari. Uzmimo kao primer neko veliko preduzee koje je bankrotiralo. Optimalno bi bilo kad bi fiskalne vlasti odluile da to preduzee subvencioniu, kako bi se, recimo, izbegla recesija do koje bi moglo da doe prestankom njegovog rada, ali i da bi se izbegli fiskalni trokovi zbog poveanja broja nezaposlenih. Fiskalni savet bi trebalo da podri prethodnu pretnju vlasti da nee subvencionisati takva preduzea, to bi trebalo da ih disciplinuje i da smanji verovatnou da e bankrotirati. Time bi se obezbedilo da vlasti vode optimalnu politiku i da ne moraju da je reoptimizuju usled toga to ne postoji dovoljno kredibilna pretnja da nee odustati od pravila na koja su se obavezale. Navedena nedoslednost je najei razlog zbog kojeg fiskalni saveti uglavnom ne funkcioniu, a pozitivnih primera je relativno malo. Dodatni prigovor koji se takoe mogao uti u Srbiji, a ranije je bio uzrok spora izmeu maarskog fiskalnog saveta i tadanje nove maarske vlade jeste taj da je fiskalni savet politizovan, jer su njegova upozorenja odjednom postala dramatinija, a predloene mere tednje otrije. Ovo je posledica uobiajenog politikog ciklusa. Fiskalni savet moe se nai u nezavidnom
48
poloaju u periodu kada se menja vlast. Uzmimo, kao to je bio sluaj, da vlada pre izbora znaajno povea fiskalni deficit i optereti javni dug preko granice koju propisuje zakon. Fiskalni savet je, naravno, duan da ukae na opasnosti takve politike, to je savet u Srbiji i inio. No, ako vlasti ne mare za ta upozorenja, onda e se nove vlasti suoiti sa obavezom da znaajnije poveaju fiskalnu tednju, a stanje u javnim finansijama postae jo blie neodrivom. Upozorenja fiskalnog saveta bie dramatinija onda kad stanje bude znaajno loije. Ta je situacija dobro opisana u politiko-ekonomskoj literaturi. Vlasti koje oekuju poraz na izborima tee da ostave loiju fiskalnu situaciju novoj vladi, kako bi ona, primorana da uvodi nepopularne mere tednje ili da poveava poreze, brzo izgubila podrku. Nove vlasti mogu da pribegnu kritici fiskalnog saveta jer e u toj novoj situaciji njegova upozorenja zvuati dramatinije, a predlozi mera biti restriktivniji. Stoga slede optube za pristrasnost i politizaciju, mada je u stvari re samo o znatno pogoranom stanju. Fiskalnom savetu nije jednostavno da izbegne ulogu kolaterlane tete politikih sporova ili naprosto konkurencije. U retkim sluajevima, u nekim zemljama su politike stranke i javnost svesni problema i ne prebacuju odgovornost na fiskalni savet onda kada je tamo nema. Svi ovi problemi proistiu iz injenice da fiskalni saveti nemaju naina da obaveu vlasti da se pridravaju pravila, dakle da se odupru sirenskom zovu politike dobiti. Da bi fiskalni saveti privoleli vlasti da se obaveu na pravila i da ih potuju, potrebno je da ih nepridravanje pravila kota u javnosti i kod glasaa. No kako su esto, pogotovo u recesiji, interesi javnosti, a esto i glasaa, usklaeni sa vlastima kada je re o tome da se odloi tednja, ili da se ona prebaci na samo pojedine grupe ili slojeve, obino je privlanost sirenskog zova fiskalne neodgovornosti neodoljiva. Summary
The paper looks into the idea of fiscal councils. Why do they exists and what purpose do they serve? Their major purpose is to bring fiscal policy closer to the ideal of policy based on rules rather than on voluntary discretion. Governmet and opposition should accept a nonpolitical body that will control the execution of fiscal policy. Fiscal councils are , therefore, a kind of self-constraining institutions that is similar to the protection of the song of the sirens. Key words: fiscal policy, monetary policy, self-constraint, fiscal rules.
U D C 303.01 303(091)
Razumevanje i objanjenje: Da li je drutvena nauka ve ujedinjena?

Milovan Deki
Univerzitet u Beogradu Fakultet politikih nauka Saetak

Ovaj rad je iz oblasti metodologije i istorije drutvene nauke. Kako se u novijim raspravama o ujedinjenju drutvene nauke metodoloki aspekt esto zapostavlja, gubi se iz vida da je konvencionalna drutvena nauka u dobroj meri ve ujedinjena. Kako bih to dokazao, u radu pokuavam da rekonstruiem istraivaki program, implicitan u radovima brojnih drutvenjaka od an ak Rusoa, preko Emila Dirkema, do Tomasa elinga. Taj program nosi naziv metodoloki individualizam i oslanja se na dva pojma: na pojam individualnog delanja i na pojam nenameravanih posledica. Na kraju predlaem da preostalom delu zadatka ujedinjenja treba teiti u vidu daljeg izvoenja zakljuaka ovog programa, a koji se danas najpotpunije ostvaruje na podruju bihejvioralne ekonomije. Kljune rei: razumevanje, nenameravane posledice, teorija igara, metodoloki individualizam, agregacija, Zatvorenikova dilema
U emu je problem?
U poslednjih nekoliko godina se, naroito meu drutvenjacima koji u psihologiji i ekonomiji vide pogonsku snagu prave drutvene nauke, intenzivirala debata oko mogunosti njenog ujedinjenja u jedinstvenu nauku o ljudskom ponaanju. Po njima, 20. vek je bio vek disciplinarne specijalizacije, a 21. vek bi trebalo da bude vek transdisciplinarne sinteze (Gintis et al. 2005, 4). Meutim, zasad opta saglasnost postoji oko donekle trivijalnih tvrdnji: da je predmet drutvene nauke ljudsko ponaanje, a da je vrhovni cilj naune aktivnosti njegovo objanjenje. Ovo je moda i jedina saglasnost, s obzirom na to da itav niz vanih pitanja ostaje nereen. Najpre, tu je pitanje o upotrebljivom modelu oveka: trenutno nijedan model ne
50
MILOVAN DEKI RAZUMEVANJE I OBJANJENJE: DA LI JE DRUTVENA NAUKA VE UJEDINJENA?
uiva univerzalno transdisciplinarno priznanje (Dirkem 1963; Smit 1998; Kahneman, Slovic & Tversky 1982; Gigerenzer 2008; Gintis 2000; Gintis et al. 2005). Drugo pitanje je pitanje istraivakog pristupa: da li istraivanje treba da se osloni na kompjuterske simulacije ili, recimo, na bihejvioralnu teoriju igara i laboratorijske eksperimente, kao osnovu za izgradnju drutvene teorije? (Bohnet 2009; Harrison et al 2005; Hedstrom 2005, ch 6) Takoe, ontoloka pitanja predstavljaju prepreku: da li je oslanjanje na teorije srednjeg obima dovoljno (jer se putem njih mogu otkriti i dokazati neposredni uzroci ponaanja, poput instrumentalne racionalnosti) ili je za dobro, tj. finalno objanjenje, potrebno dublje uranjanje u logiku evolucije ljudske vrste kako bi se otkrili ultimativni uzroci ljudskog ponaanja (poput gena)? (Merton 1998, gl. 2; Dokins 2008; Richerson & Boyd 2006) Gorue pitanje je i suprotstavljenost G. Zimelove apstraktne psihologije i sloenijih oblika heuristika i pristrasnosti pronaenih u kognitivnoj psihologiji od 80-ih godina pa do danas: ostaje pitanje ta je prikladniji model za objanjenje ponaanja u makrodrutvenoj nauci, i ima li potrebe konvencionalnu psihologiju komplikovati kognitivnim detaljima (Boudon 2012; Manzo 2012). Takoe, ini se da ne postoji saglasnost ni oko toga da li su drutveni mehanizmi ontoloka ili pre epistemoloka kategorija smetena u domenu saznanja (Elster 2007; Persson 2012; 2012a; Little 2012). Na kraju, nema saglasnosti ni oko toga da li je potrebno ire povezivanje drutvene nauke i neuronauke: neki autori (npr. Gul & Pesendorfer 2008) smatraju da su neuroloki argumenti irelevantni za objanjenje ponaanja (Caplin & Schotter 2008). Sva ova pitanja samo dokazuju da drutvenjake angaovane na poslu ujedinjenja tek oekuje veliki posao1. Rejmon Budon, u svojevrsnoj kritici trenutnog stanja u analitikoj sociologiji (koja se lako moe povezati sa zalaganjem za jedinstvenu drutvenu nauku), istakao je da se unutar njenih krugova dosta energije troi na sekundarne tehnike detalje (Boudon 2012, 31). Mislim da to stvara moda i centralni problem u trenutnoj diskusiji o ujedinjenju drutvene nauke. Na primer, Herbert Gintis tvrdi da metodoloka pitanja treba ostaviti po strani, jer njima treba da se bave filozofi a ne pravi naunici2. Meutim, bez temeljnog bavljenja metodologijom, studije orijentisane na objanjenje drutvenog ponaanja mogu prerasti u puku deskripciju onoga to e na kraju malo ko osporavati. Pouka iz situacija Zatvorenikove dileme je da ljudska individualna racionalnost moe biti kolektivno samoporaavajua. Eksperimenti sa Igrom ultimatuma i Igrom javnih dobara, protivno standardnim sociolokim i ekonomskim pretpostavkama, dokazuju da su ljudi skloni uslovnoj saradnji i altruistikom kanjavanju. Analitiki narativi
1 Naravno, u daljem tekstu u biti primoran da se u odnosu na neka od njih i sam odredim. 2 Vidi njegovu recenziju knjige The Oxford Handbook of Analytical Sociology na Amazon.com.
51
dokazuju da akteri racionalno reaguju na podsticaje i stvaraju nenameravane makroposledice. Sve je to dokazano ve nebrojano puta, tako da traganje za novim dokazima, koji na kraju potvruju oigledne pretpostavke i gomilaju broj deskriptivnih studija na istu temu, teko da e drutvenu nauku odvesti u pravcu koji drutvenjaci eljno iekuju. tavie, izbegavanje metodolokih rasprava teoriju vodi u neku vrstu orsokaka: Gintisova potraga za ultimativnim uzrocima ljudskog ponaanja odvela ga je u pravcu evolutivne teorije koja se, barem na sadanjem stupnju dostupnih saznanja, svodi na prianje pria i koja, samim tim, sebe diskredituje. Naravno, ne tvrdim da ne treba konstantno pokuavati s opovrgavanjem ve razraenih hipoteza i teorija. Samo pokuavam da naglasim da je apsolutno neophodno pokloniti znatno vie panje i uloiti vei napor u istraivanje epistemolokih i metodolokih pretpostavki nunih za ujedinjenje drutvene nauke. Tek dokazivanjem ostvarljivosti i isplativosti tog zadatka u domenu pretpostavki sticanja i organizovanja saznanja o ljudskom ponaanju moemo oekivati da se unutar naune zajednice postigne i iri konsenzus o ovom ivotnom pitanju drutvene nauke. Iskoristiu jedan primer kako bih pojasnio ta imam na umu. Dok god ne dokaemo da je, recimo, Mizesov princip metodolokog singularizma (ili objanjavanja pojedinanih fenomena) forma u kojoj bi trebao da se iscrpljuje dobar deo kvalitetne drutvene nauke, deskriptivna ili kritika nauka e izgledati kao podjednako legitiman intelektualni poduhvat, iako istu samo udaljavaju od ideala naunosti3. Potom, bez te saglasnosti, besplodni ontoloki napadi metodolokih holista i kritikih realista na individualiste mogu da se nastave u nedogled, iako se pokazalo da kao to ni kolektivisti nekada (poput Emila Dirkema ili Karla Marksa), ni kritiki realisti danas (poput Dejva Elder-Vasa) nisu imuni na korienje klasine individualistike mainerije u svojim objanjenjima. Takoe, dok god se metodoloka pitanja tog tipa ne stave u prvi plan, kao to je ukazao jo Jozef Agasi (Agassi 1975, 145), upadanje u suvine metafizike rasprave je neizbeno. Polemika izmeu Herberta Gintisa i Kena Binmora to dobro ilustruje (Binmore 2010; Gintis 2011). Ovaj lanak se pridruuje pozivu na ujedinjavanje drutvene nauke na sledei nain. Argumentacija glavnih zagovornika stvaranja jedinstvene bihejvioralne nauke daleko prevazilazi okvire tradicionalne drutvene nauke. Njena sr izmetena je u domen evolutivne ljudske biologije (i tzv. gensko-kulturne koevolucije). Neki autori ove orijentacije (poput Gintisa i Ernsta Fehra) svoje radove publikuju u prestinim asopisima kao to su Nature i Science. Takoe, oni inspiraciju esto vie vuku iz radova arlsa
3 Na znaaj principa metodolokog singularizma za drutvenu nauku, sa posebnim osvrtom na fenomenologiju drutvenih normi, pokuao sam da ukaem u (Deki 2013).
52
Darvina i Riarda Dokinsa, nego, recimo, iz radova Karla Marksa ili an ak Rusoa. To je, izmeu ostalog, rezultiralo i injenicom da su tradicionalni sociolozi i konvencionalni metodolozi skrajnuti iz glavnog toka rasprave. Takvo stanje ne ide u prilog nijednoj strani. Trebalo bi da ovaj lanak pomogne prebroivanju tog jaza, i otpoinjanju i olakavanju dijaloga izmeu tradicionalista i bihejvioralnih naunika postepenim pribliavanjem nekih od koncepata tradicionalne nauke novoj nauci o ljudskom ponaanju. Ukoliko ne elimo da tenja o njenom zasnivanju zavri na marginama drutvene nauke, te da njeni glavni zastupnici budu proglaeni za ekscentrike koji olako tvrde kako znaju toliko da zasluuju po doktorat iz svake pojedinane oblasti drutvene nauke4, ovo je neophodan zadatak, i mora se odvijati korak po korak. Ovaj rad kree u tom pravcu, istraujui neke tradicionalne metodoloke teme konvencionalne drutvene nauke, za koje verujem da bi trebalo da budu od interesa i novim bihejvioralistima5. Ukratko, pokuau da pokaem da je tradicionalna drutvena nauka ujedinjena u veoj meri nego to se to inae veruje. To se moe dokazati analizom nekih metodolokih spisa, a u veoj meri analizom konkretnih empirijskih studija. U prvom delu rada pokazau da tradicionalni verstehen koncept individualistike drutvene nauke nije nita drugo do tipian primer kauzalnog objanjenja, ime, u domenu drutvene nauke, potvrujem Elsterovu tezu (Elster 2007, 271) da je u nauci svako objanjenje uvek kauzalno. S obzirom na to da se ideja razumevanja u tradicionalnoj nauci predstavlja kao suprotstavljena ideji objanjenja (erklrung), pokuau da pokaem da je to zabluda. (Naravno, to je samo jedna od lanih podela koja koi bri proces integracije, ali verujem najvanija.) U drugom delu pokuau da produbim znaaj koncepta nenameravanih posledica. Ovo vidim kao najvaniji projekat tradicionalne drutvene nauke koji nikada do kraja nije dovren, iako je, kao to emo videti, bilo pokuaja u tom pravcu. S obzirom na to da ne mogu da dokaem (u smislu potvrivanja istinitosti) tezu da je takav metod bavljenja drutvenim fenomenima najbolji, uiniu to tako to u pokazati da je u analizama klasinih drutvenjaka i mislilaca on bio uobiajen. To u dokazati rekonstruisanjem analitikog okvira implicitnog u radovima klasika kakvi su Karl Marks, an ak Ruso, Aleksis de Tokvil, an Pol Sartr i Emil Dirkem: oni su, iako nesvesno, ve u svoje vreme nauku snabdeli relativno koherentnim programom nastalim kao posledica elje da istu snabdeju alatima dobrog
4 Vidi Gintisovu video prezentaciju na http://videolectures.net/cvss08_gintis_fpubs/ (Pristupljeno 20. juna 2013) 5 U domenu striktno ekonomske metodologije, debata na ovom tragu je skoro otvorena knjigom (Caplin & Schotter 2008).
53
objanjenja. Vanije, videemo da se oni nisu zaustavili na nenameravanim posledicama kao metatezi; otili su i dalje, pretvarajui tu tezu u eksplanatornu mainu, sa konkretnim mehanizmima koji je pokreu. Na kraju, videemo da oni nisu bili imuni na korienje aparatura poput, recimo, (neformalizovane) teorije igara, koja u novoj nauci o drutvenom ponaanju uiva zavidan status kao univerzalna taksonomija za ralanjivanje drutvenog sveta (Henrich et al 2004, 57). Dakle, taj deo e dokazati da je meu njima postojala vea doza metodolokog jedinstva nego to se to inae prikazuje. U zakljuku, osvrnuu se na razlog zbog koga se metodoloki individualizam odbacuje kao univerzalna gramatika drutvene nauke. Takoe, na tragu intuitivnih uputa Gordona Taloka (Tullock 1972) i Jona Elstera (Elster 2010), pokuau da do kraja izvuem posledice predloene metodoloke logike. Po savetu Vilijema Blejka: nikad ne moete znati ta je dovoljno dok ne pokuate vie nego to je dovoljno.
Verstehen kao kauzalno objanjenje

Maks Veber i Robinson Kruso pristup Maks Veber, u pismu svom prijatelju i ekonomisti Robertu Lajfmanu od 9. marta 1920. godine, zapisao je i sledee: sudei da sam, po dokumentima o postavljenju, sada sociolog, to e mi omoguiti da proteram itav niz kolektivnih pojmova koji su i dalje zastupljeni meu nama. Sociologija uvek mora otpoeti svoje istraivanje od delanja jednog ili vie odvojenih pojedinaca, te samim tim mora koristiti iskljuivo individualistiku metodu (cit u: Mommsen 1965, 44). Naravno, isti stav, koji Mils i Gert karakteriu kao Robinson Kruso pristup klasinih ekonomista (Gerth & Mills 1946), prisutan je i u uvodnim stranama Privrede i drutva. On objanjava kako su tvorevine poput drave samo rezultati i povezanosti specifinog delanja pojedinanih lica, poto su samo ona nama razumljivi akteri smisaono orijentisanog delanja I socijalistika privreda bi se morala putem tumaenja razumeti u sociolokom smislu isto onako 'individualistiki', tj. na osnovu delanja pojedinaca kojim su se to motivima rukovodili i rukovode pojedini funkcioneri i lanovi te 'zajednice' tako da njihovo ponaanje dovodi do nastajanja i daljeg postojanja te zajednice (Veber 1976, 10-13). Drugim reima, trebalo bi da se sociologija prilikom objanjavanja drutvenih fenomena, koliko god je mogue, uzdrava od upotrebe opskurnih kolektivistikih pojmova kao njihovih uzroka, i da svako objanjenje utemelji u svrsishodnom, smislenom delanju ljudi. Pojmovi kao to su kultura, klasa, mentalitet, norme ili tradicija mogu se koristiti samo kao opisni, dok su u eksplanatornom smislu oni od ograniene upotrebljivosti. Njih posmatra moe upotrebljavati samo kako bi kategorizovao
54
odreeno stanje stvari u drutvu. A moda najvaniji razlog za njihovo izbegavanje je taj to oni naunom objanjenju ne dodaju nita novo, ili kvalitativno drugaije to ne bi moglo biti izraeno upotrebom individualistikih koncepata kakvi su ljudske elje (preferencije) i ljudska verovanja. Veber zakljuuje da je glavni zadatak sociologije da ove kolektivne pojmove razloi do nivoa 'razumljivog' delanja, tj. bez izuzetka, do nivoa ljudi koji su u meusobnoj interakciji (cit u: Gerth & Mills 1946, 55). U ovim redovima mogue je iitati dva vana elementa Veberovog pristupa, koji u nadalje nazivati pristupom metodolokog individualizma. Prvi podrazumeva zahtev da se pokae na koji nain, tj. putem kojih mehanizama, kolektivni fenomeni nastaju kao agregatna posledica individualnih delanja. Drugi, baziniji, podrazumeva zahtev razumevanja (ili verstehena): do konanog objanjenja nekog fenomena stie se samo putem razumevanja motiva delatnika koji svojim delanjem uestvuju u proizvodnji makrofenomena. U ovoj koncepciji, ljudski motivi su i uzroci sloenijih fenomena, pa se veruje da je njihovim obelodanjivanjem postupak objanjenja uspeno zavren. Za poetak, ta proces razumevanja podrazumeva i kako on funkcionie? Iako je sutina ove metode razliito odreivana u istoriji drutvene nauke6, ja se oslanjam na odreenje koje nudi Rejmon Budon (Boudon 1981, 166). Po Budonu, pojam verstehen izvorno podrazumeva misaonu radnju tumaenja putem koje se delanje pojedinca objanjava otkrivanjem motiva koji su uzrokovali samo delanje. Drugim reima, tumaenje podrazumeva rekonstruisanje znaenja koje ono ima za delatnika. Ovoj Veberovoj ideji Budon kao neizostavan deo dodaje i pokuaj da se rekonstruiu i sami razlozi zbog kojih se odreeno delanje pojedincu ini kao dobra opcija (Boudon 2000, 98). Konano, Budon veruje da je pojam razumevanja nita drugo do jedna otvorena koncepcija racionalnosti. U tom tumaenju, razumevanje delanja cilja na otkrivanje uzroka ponaanja koji su smeteni unutar domena subjektivno jakih razloga, zavisnih od specifinih konteksta u kojima akter operie. Drugim reima, uzroci koji objanjavaju zato se ideal-tipski pojedinac ponaa tako kako se ponaa ili zato veruje u to to veruje da su njegovi subjektivni razlozi za to. Pojedinac se priklanja odreenom sistemu razloga onda kada mu oni deluju smisleno. Ideal-tipski pojedinac usvaja odreeno verovanje im stekne utisak da je ono utemeljeno u sistemu razloga koji u njegovoj glavi ostavljaju utisak da su prihvatljivi, i kada ne vidi bilo koji alternativni sistem koji bi mogao voditi ka alternativnom verovanju (Boudon 2012, 15).
6 Najee je njegovo meanje sa pojmom interpretacije (Auslegung). On podrazumeva ne objanjenje pojedinanih sluajeva, ve razumevanje (ta je to?) dubljeg smisla sloenijih istorijskih procesa.
55
Treba primetiti da je ovakva metodologija bila prisutna i u studijama Emila Dirkema, to ga, suprotno svim konvencionalnim verovanjima, zapravo ini metodolokim individualistom. U Podeli drutvenog rada on maestralno primeuje koje je poreklo logike koja, naroito intenzivno u njegovo vreme, rukovodi drutvena kretanja: individualizam je pojava koja nigde ne poinje, nego koja se razvija, bez zastoja, tokom cele istorije (Dirkem 1972, 195). Paljivo itanje Dirkemovog prikaza razvoja ovog procesa pokazae nam da on na umu ima ono to je Maks Veber podrazumevao pod procesom difuzne racionalizacije u sferi morala. Civilizacija pokazuje tenju da postane racionalnija i loginija Zato to postaje racionalnija, kolektivna svest postaje manje imperativna, te, i iz tog razloga jo, manje ometa slobodan razvitak individualnih raznolikosti (ibid, 290-91). Ova racionalizacija se ogleda u smeni krivinog restitutivnim pravom. Danas, moda najbolja potvrda daljeg napredovanja ovog procesa je postepeno odumiranje smrtne kazne u demokratskim zemljama, do kojeg dolazi usled dovoenja u pitanje njene efikasnosti a na osnovu krajnje racionalnih razloga. Otvorenu koncepciju racionalnosti Dirkem je moda najoiglednije odbranio u Elementarnim oblicima. Tu je Dirkem pokazao da kolektivna verovanja mogu opstati samo pod uslovom da zadovolje kriterijum nepristrasnog posmatraa Adama Smita: Pojam koji se prvobitno smatrao istinitim zato to je kolektivan, tei da postane kolektivan samo pod uslovom da se smatra istinitim: pre nego to mu poklonimo poverenje, zahtevamo da nam pokae svoje isprave Uzimamo kao aksiom da religijska verovanja, ma koliko ponekad bila naizgled udna, sadre istinu koju valja razotkriti (Dirkem 1982, 395-96). Drugim reima, verovanja opstaju samo kada se pojedincima ini da je sistem razloga koji ih podrava bolji od drugih raspoloivih. Karl Poper i nulta hipoteza Isto kao to je Maks Veber bio opinjen individualistikom metodom marginalistike kole, i Poperovo vienje metoda drutvene nauke rezultat je njegovog divljenja ekonomskoj teoriji. On poentu nulte hipoteze (za koju naizmenino koristi nazive princip racionalnosti, objektivno razumevanje i logika situacije) ukratko objanjava na sledei nain: Glavna poenta je u pokuaju da se generalizuje metod ekonomske teorije (teorija marginalne utilitarnosti) tako da bude primenljiv na ostale teorijske drutvene nauke (Poper 1991, 150). Nain na koji Poper objanjava sutinu svoje ideje objektivnog razumevanja neodoljivo podsea na Veberovu ideju verstehena. Objektivno razumevanje nam omoguava da shvatimo [ljudsko] delanje u objektivnom smislu, tako da moemo rei: ja dodue imam drugaije ciljeve i teorije (nego na primer Karlo Veliki); ali da sam bio u njegovoj situaciji, koja je po mojoj analizi takva i takva pri emu analiza ukljuuje ciljeve i znanja onda bih jednako postupio, a isto tako i ti (Poper 1999, 86).
56
Poperova nadgradnja verstehena je vaan pomak u istoriji ove ideje na barem dva naina. Najpre, on je subjektivno uivljavanje pomerio korak blie klasinom kauzalnom objanjenju. Poper smatra da je fundamentalni problem i teorijskih i istorijskih drutvenih nauka da objasne i razumeju dogaaje kao posledice interakcije ljudskih delanja i drutvenih situacija (Popper 1994, 166). Veto izbegavajui eventualne optube za atomizam, on je smatrao da su drutvene institucije najvaniji element drutvenih situacija. Logika situacione analize podrazumeva upravo kombinovanje ova dva elementa: ona cilja na objanjenje ljudskih delanja koja se uvek deavaju unutar skupa institucija, i bez kojih su ona praktino neobjanjiva. Ova pozicija je dovoljno generalna da u sebe upije i Dirkemovu drutvenu injenicu koja je u stanju da determinie ponaanje. Kada u Pravilima Dirkem kae da smo, onda kada izvravamo dunost brata, pod pritiskom injenice koja ne zavisi od nas, on je potpuno u pravu. Drutveno ponaanje je nemogue objasniti bez rekursa na ovakav tip institucija ili injenica; tavie, one su itekako u stanju da oblikuju neka trajna svojstva i dispozicije unutar samog ponaanja. Ali Poper ide dalje od ovoga. Po njemu, princip koji unosi ivot u delanje aktera (animating law kako ga Poper zove) je elementarna racionalnost, koju on odreuje kao princip delanja shodnog situaciji (Popper 1994, 177). Drugim reima, racionalnost znai da, unutar odreene situacije, akteri uvek delaju u skladu sa svojim ciljevima i verovanjima, a da su pritom ogranieni institucijama koje na njih deluju podjednako realno kao i fiziki svet. U skladu sa tim, da bismo objasnili tip delanja pojedinca, moramo uzeti u obzir sve glavne okolnosti koje ine njegovu situaciju, od nje stvorimo model, i da onda na osnovu njega pokuamo da razumemo zato je pojedinac delao tako kako je delao. Da bi ovo pojasnio, Poper koristi primer peaka koji, pokuavajui da uhvati voz, eka zeleno svetlo na raskrsnici i pritom se ponaa nestrpljivo. Kako objasniti njegove nestrpljiv pokrete? Pored fizikih elemenata prisutnih u situaciji (kao to su vozila i drugi ljudi), po Poperu presudni element su drutvene institucije kao to su zebra i svetlosna signalizacija. Meutim, da bismo objasnili njegovo ponaanje, Riardu moramo pripisati odreene ciljeve (recimo, da to pre pree ulicu), ali i odreena znanja i informacije (recimo, da je kanjivo prei ulicu dok tee saobraaj). Ovo je po Poperu tipini situacioni model, koji sadri sve vane elemente potrebne za objanjenje drugih, strukturno slinih dogaaja.
Verstehen kao hipotetiko-deduktivni proces

Nadam se da se iz prethodnoh redova da zakljuiti da upoljavanje verstehen metode u naunom objanjenju podrazumeva upotrebu klasinog hipotetiko-deduktivnog procesa koji karakterie objanjenje u svim naukama.
57
Kao to emo videti, upotrebom ove metode mogue je postii objektivno saznanje na koje se cilja i u prirodnin naukama. Ovo bi trebalo da bude odgovor zagovornicima verstehen metode koji tvrde da se on koristi kao alternativa kauzanoj metodologiji prirodnih nauka. Po njima, tako je zbog toga to se drutvene nauke bave smislenim delanjima i oblau ljudskog duha, koji se razlikuje od stvari iz fizike prirode. Meutim, kao to su Fllesdal (1979) i Elster (2009) primetili, i to dokazali na primeru tekstova i romana, razumeti neto znai objasniti ga uobiajenim hipotetiko-deduktivnim postupkom. Ista logika se moe primeniti i na razumevanje ljudskog ponaanja. Momenat empatije, na kome se bazira primena ovog postupka, podrazumeva nita drugo do korienje sopstvenog iskustvenog materijala kako bi se na osnovu njega postavila hipoteza o tome kakve elje i verovanja mogu voditi ljude (ije delanje elimo da objasnimo) koji se nalaze u situacijama koje sami rekonstruiemo na osnovu modela. U tom smislu, razumevanje nije niti izuzetak iz korpusa uobiajenih metoda nauke, niti nekakva mistina aktivnost. Kako bih pojasnio ovo, posluiu se uvenim Veberovim primerom drvosee. Kada vidimo nekoga da see drva, a napolju je zima, moemo pretpostaviti da to ini kako bi se zagrejao, jer iz naeg iskustva znamo da hladnoa proizvodi nelagodan oseaj u organizmu. Znajui to, mi se moemo staviti u njegovu situaciju i pretpostaviti motiv drvosee, a to je elja za zagrevanjem. Nakon to pretpostavimo motive, tj. razloge neijeg delanja, onda iz njih izvlaimo (tj. dedukujemo) posledice, na osnovu ega nam se prua prilika da ih uporedimo sa raspoloivim podacima (recimo, u sluaju drvosee, moemo pretpostaviti da uskoro treba oekivati da se iz dimnjaka pojavi dim). Ovo je takoe postupak koji se koristi u svakoj naunoj disciplini. Ukoliko nae pretpostavke objanjavaju vei broj raspoloivih podataka, utoliko bolje. Ukoliko podaci opovrgavaju nau hipotezu, moramo traiti alternativnu: objanjenje je na loem putu, ili, renikom hermeneutike, to bi znailo da je nae razumevanje jednostavno neodgovarajue. Ovo je navelo Popera da zakljui kako modeli konstruisani na ovaj nain na kraju postaju proverljive hipoteze drutvenih nauka, a oni modeli koji su 'singularni' jesu (u principu proverljive) pojedinane hipoteze istorije (Poper 1991, 150).
Donald Dejvidson: elje i verovanja kao uzroci delanja

Finalne metodoloke implikacije iznetih ideja najvidljivije su izvedene u teoriji Donalda Dejvidsona o razlozima kao uzrocima. Po njemu, razlozi su ujedno i uzroci ljudskog delanja ime se pridruuje stavu da je rekonstruisanje
58
razloga postavljanjem hipoteza ujedno i njegovo uzrono objanje. On ovakav tip objanjenja naziva racionalizacijom jer, po njemu, razlog racionalizuje je delanje. Govorei o razlozima on posebno insistira na pojmu primarnog razloga koji se sastoji od: (1) elja (i uopteno dispozicija, poput vrednosti, koje mogu pokrenuti delanje) i (2) verovanja (ili znanja povezanih sa delanjem) (Davidson, 1963: 683-685). Kauzalnost ovakvog objanjenja se ogleda i u standarnoj vezi dogaaj-dogaaj: elje i verovanja se mogu tumaiti kao dogaaj koji uzrokuje posledini dogaaj, odnosno delanje. Ukratko prodiskutovani koncept razumevanja, pored znaaja za razumevanje individualnog delanja, ima vane implikacije i za strukturu itavog naunog objanjenja. On je praktino jedina alternativa tradiciji u drutvenoj nauci koja tvrdi da individualni razlozi ne mogu biti uzroci drutvenih fenomena, ve se za tu funkciju pre kvalifikuju drutvene injenice (poput recimo anomije ili egoizma) ili strukturni faktori (poput recimo drutvene klase). Po sociolozima ovog usmerenja, ono to objanjava individualno ponaanje nisu subjektivne elje ili verovanja, ve pre sile (poput habitusa na primer) koje se unjaju ljudima iza lea i samo ih usmeravaju putanjom koja je unapred odreena. Tradicija razumevanja dokazuje upavo suprotno.
Agregiranje razumljivih delanja

Otkrie ideje nenameravanih posledica ljudskog ponaanja je najznaajniji dogaaj u istoriji drutvene nauke. U potrazi za prvom temeljnom raspravom na ovu temu verovatno bismo se vratili Bernardu de Mandevilu i njegovoj Basni o pelama (1714), a potom i ostalim delima klasika kotske moralne filozofije. Iako je prvi pokuaj teorijske sistematizacije njenih osnovnih naela ponudio jo Robert Merton (Merton 1936), formulisanje neke vrste opte teorije nenameravanih posledica je jo uvek daleko i ostaje cilj kome treba teiti. Po Poperu, teorija nenameravanih posledica bi trebalo da bude pretpostavka bilo kakve opte teorije institucija (Poper 1999, 87). Pokuaja formulisanja ovakve teorije naravno ima (Boudon 1981; Boudon 1982; Portes 2010, 18-24). Iako je poduhvat Rejmona Budona, iako najtemeljniji do danas, ostao bez veeg odjeka u irim naunim krugovima, treba naglasiti da je njega potraga za epistemolokim posledicama nenameravanih posledica odvela ka formulisanju znaaja koncepta sluajnosti (disorder) i anse za nauku o drutvenim promenana, u kojima je on video odgovore na glavne pristrasnosti, i njihove naune posledice, od kojih naroito vrvi strukturalizam (Boudon 1986). Drutvenjaci odabrani da u redovima koji slede prezentuju logiku objanjenja putem nenameravanih posledica na tom su mestu zato to su njenu upotrebu gurnuli dalje od oeva osnivaa (kotskih filozofa). Oni se nisu
59
zaustavili na nenameravanim posledicama kao na optoj metapretpostavci koja usmerava njihovo istraivanje; naprotiv, istu su razradili do nivoa aparata koji radi sa mehanikom preciznou, smetajui u njegovo srce konkretne mehanizme (kakvi su zabluda o kompoziciji, samoispunjujue prororaanstvo, granino ponaanje, relativna frustracija ili tragedija kolektivnog vlasnitva). Takoe, videemo da su neki od njih u temelju drutvenih interakcija pronali optije strukture, koje su kasnije formalizovane pod nazivom teorija igara (kakve su Zatvorenikova dilema i Igra uveravanja).
Znaaj ideje nenameravanih posledica

Opte je mesto u drutvenoj nauci da drutveni fenomeni mogu nastati kao nenameravana posledica delanja ljudi koji tee ostvarenju nekog svog interesa. tavie, verovatno nema drutvenjaka koji bi pokuao da ospori tvrdnju da je veina savremenih drutvenih problema po svom poreklu upravo usputna posledica delanja ljudi sputanih kako u smislu kognitivnih kapaciteta tako i u smislu institucionalnih aranmana u kojima se to delanje deava. Meutim, ovde bih eleo da predloim koncept nenameravanih posledica kao glavnu eksplanatornu strategiju drutvene nauke, ili kao opti mehanizam koji generie drutvene ishode. Ovo podrazumeva znatno vie od njegove (trivijalne) upotrebe kao jednog od moguih naina za deskripciju procesa koji se zbivaju u drutvenom svetu, u logikom i teorijskom smislu. Pre svega, kao eksplanatorna strategija, nenameravane posledice se oslanjaju na ontoloki stav da je drutvena stvarnost zavisna od ljudskog delanja i ljudskih verovanja, odnosno da bez istih ona ni ne postoji. Iz ovog stava sledi da, kada god pokuavamo da objasnimo neki fenomen iz drutvene realnosti, moramo da pokaemo kako je on nastao kao posledica ljudskih verovanja, njihovih agregiranja putem raznih mehanizama ili njihovom promenom. U tom smislu, jedino ukorenjivanje objanjenja u ljudskim verovanjima i delanjima moe pretendovati na finalnost objanjenja. Oslonac za ovaj stav se lako moe nai u metodologiji Maksa Vebera. Ukoliko postoji jednostavniji pojam, koji vie odgovara atributima ljudskog delanja, onda uvek treba njega koristiti umesto onih ospkurnijih i tee svodivih na individualne karakteristike. Na primer, u velikom broju situacija e biti korisnije da umesto drutvenih ili moralnih normi u pomo dozovemo pojam ljudskog verovanja u ispravno. Na logikom nivou, nenameravane posledice impliciraju pojam individualnog delanja iz ega sledi da je on nespojiv bilo sa holistikim strategijama objanjenja bilo sa slikanjem oveka kao homo sociologicusa, tj. kao pasivnog objekta kojim upravljaju kulturne ili strukturne sile koje operiu iza njegovih lea. U strogo analitikom smislu, govor o nenameravanim posledicama
60
podrazumeva okvir tumaenja koji presudni naglasak stavlja na namere ljudi, koje neizbeno impliciraju postojanje (1) cilja delanja (tj. namere da se postigne neko stanje), i neke vrste (2) izbora koji se obavlja na osnovu kriterijuma znaajnih za sistem vrednovanja pojedinca ije delanje objanjavamo. Oba ova elementa esto nemaju nikakve veze (sem isto kauzalnih) sa makroishodima koje generiu. Drugim reima, kolektivni ishod ne mora odgovarati individualnim preferencijama pojedinaca koji su ga proizveli. To se moe iitati iz Kondorseovog paradoksa glasanja iz 18. veka, ali i iz relativno novijeg primera Tomasa elinga (2002 [1978]). Upotrebom jednostavnih kompjuterskih simulacija7 moe se videti da, kada ljudi preferiraju da oko sebe imaju 30% osoba sa kojima dele iste karakteristike (boju koe, imovno stanje), na makro nivou to moe rezultirati injenicom da oko sebe imaju 75,2% istih. Dakle, individualna elja da se bude samo meu najvie jednom treinom ukupnog broja komija, nenameravano vodi ka apsolutnoj segregaciji. Ono to je jo neverovatnije je sledee: minimalna promena preferencije od 1% na mikronivou moe da promeni kolektivnni ishod i za do 20%. Model pokazuje da, kada ljudi preferiraju da 25% komija bude njihove boje, to proizvodi ukupnu veinu od 55,3%. Meutim, kada se preferencija promeni za samo jedan procenat navie, na 26%, u ukupnom ishodu to proizvodi ukupnu veinu od 72%. U teorijskom smislu, paradigma nenameravanih posledica je jedina temeljna i smislena alternativa opsukarntistikim teorijama drutva (poput funkcionalizma svih vrsta). Njihova osnovna karakteristika je temeljna i, donekle zdravorazumska ljudska tenja da se u svetu koji nas okruuje pronae smisao. Problem sa ovom tendencijom je to se taj smisao uglavnom naknadno uitava i to uglavnom kolektivnim subjektima koji postoje samo u glavi istraivaa. Logika istraivanja putem nenameravanih posledica poiva na poptuno drugaijoj, a pre svega skromnijoj, lake dokazivoj i samim tim realnijoj pretpostavci: da drutveni fenomeni nastaju spontano i vrlo esto sluajno, bez bilo kakvog prikrivenog smisla koji se iza njih krije. Potvrdu za ovo opet moemo nai u paljivoj analizi segregacije. Ukoliko bismo o ljudskim preferencijama brzopleto zakljuivali samo na osnovu stanja koje su svojim delanjem proizveli, netano bismo zakljuili da su ljudi okoreli rasisti, dok zaista kod njih postoji i prihvatanje da budu ukupna manjima od 30%. Ono to je zanimljivo je i sledee: ovako umereni stavovi vode ka ekvilibrijumu u sistemu. Meutim, kada bi ljudi zaista bili rasisti, i recimo oko sebe eleli 80% ljudi iste boje, ekvilibrijum nikada ne bi bio dostignut: ishod bi bio da ponekad oko sebe imaju 50% istih, ali sa 95% nezadovoljnih koji bi se stalno pomerali jer se nikada ne bi zaista nali u situaciji da budu veina od 80%.
7 Ovde su izloeni rezultati moje simulacije raene na: http://ccl.northwestern.edu/netlogo/models/Segregation
61
Nenameravane posledice kao proizvod meuzavisnih odluka

Zamislite da se nalazite u redu ispred pekare. Odnos izmeu vas i radnika u pekari odreen je vaim ulogama: vae uloge kao kupca i nje(ga) kao prodavca. Sa druge strane, odnos izmeu vas i ostalih ljudi koji ekaju u redu je drugaije prirode. itav red nastaje kao nenameravana posledica nezavisnih odluka ljudi da nedeljom ujutru dou do pekare i kupe hleb. Kada ete doi na red ne zavisi od vas: to je odreeno odlukama i izborima drugih ljudi koji su tu sa istim ciljem kao i vi. injenica da je druga osoba dola pre vas i stala u red kao posledicu po vas ima vae due ekanje, i vau eventualnu nervozu. Ovakav sistem interakcije meu ljudima, koji moe biti analiziran bez pozivanja na uloge aktera u njemu, Rejmon Budon naziva sistemom meuzavisnosti (interpedendence system) (Boudon 1981, 58). Jedna od njegovih osnovnih karakteristika je da esto proizvodi esto neeljene i loe efekte. Agregatni ili nastajui (emergent) efekat je dakle efekat koji niko od aktera unutar sistema nije imao na umu, a koji nastaje kao rezultat njihove pozicije meuzavisnosti (ibid, 59). Poseban tip ovog efekta, efekat ojaavanja (reinforcement effect) kako ga Budon naziva, moe se nai kod Roberta Mertona. Merton (u Merton 1948) pokuava da objasni zato je dolo do ojaavanja rasizma prema crncima meu belim amerikim radnicima nakon Prvog svetskog rata. Njegovo objanjenje ide ovako: beli radnici su crnce doivljavali kao izdajice radnike klase jer su ovi prihvatali da rade za male plate. Iz tog razloga su odbijali da ih prime u sindikate, ime su im praktino onemoguavali da sebi pronau stalni posao (jer su sindikati kontrolisali ulazak na dobar deo trita). Ovakvo ponaanje belih radnika je crnce teralo u trajkbrejherske aktivnosti, ime se verovanje belaca da su oni trajkbrejheri i osnaivalo jer je bilo injenica. Ovaj proces, identian placebo efektu u individualnoj svesti, Merton naziva samoispunjujue proroanstvo. Da je itav proces ojaavanja rasizma prema crnim radnicima zaista i poivao na mehanizmu samoispunjujueg proraanstva, i da su crnci pre bili trajkbrejkeri zato to su bili iskljueni iz sindikata (i velikog broja poslova) nego to su iskljueni zato to su bili trajkbrejheri, Merton vidi u injenici njihovog praktinog nestanka iz trajkbrejkerskih aktivnosti u njegovo doba (ibid, 196-197). Poenta ovog primera je sledea. Ukoliko bismo rekonstruisali razloge belih radnika koji su bili za zabranu pristupa crnaca sindikatima, videli bismo da su u pitanju verovanja utemeljena na injenicama koje su stajale pred njihovim oima: oni ne mogu biti lojalni lanovi sindikata, i zato ih ne treba primati. Meutim, niko od njih pojedinano nije nameravao da proizvede kolektivnu pojavu iskljuivanja crnaca sa trita rada i ojaavanje rasizma u amerikom drutvu. Ova pojava je primer nenameravanih, loih, agregatnih ili nastajuih efekata.
62
Koncept meuzavisnog sistema je od fundamentalnog znaaja za razumevanje brojnih drutvenih situacija. Ne treba ispustiti iz vida da se njegova logika podudara sa veberijanskom logikom metodolokog individualizma koji, da se podsetimo, podrazumeva razumljiva delanja pojedinaca koji svojom interakcijom generiu neoekivane ishode. Neke od najboljih strana posveenih fenomenu nenameravanih posledica stvorenih kroz sistem meuzavisnih odluka moemo nai kod an Pol Sartra. U Kritici dijalektikog uma on navodi nekoliko primera kako bi ilustrovao paradoksalni ishod protivsvrhovitosti (contre-finalit): nalaz da delanja ljudi mogu voditi do rezultata koji su suprotni onome to oekuju, i koji rade protiv njih samih. Sartr do ovog mehanizma dolazi polazei od, po njemu, fundamentalnog pitanja: Celo pitanje se sastoji u tome da spoznamo, u okviru marksizma, kako se odigrava prelaz od pozitivnog ka negativnom: kod Engelsa vidimo da radnici sami stvaraju svoje administratore; kod Marksa vidimo direktnu kooperaciju individua oko naina proizvodnje koji im odreuje uslove. Zato treba nuno da ove direktne tranformacije (koje ak imaju ugovornu oiglednost na Rusoov nain) postanu neizbeno antagonizmi? (Sartr 1983, 210). Tragajui za odgovorom na to pitanje on u njegovom srcu pronalazi i razumljivo delanje ljudi (koje je, pak, uvek deo ireg procesa, uglavnom borbe klasa). U Kritici moemo nai mehanizam koji je neto kasnije, zahvaljujui eseju Gareta Hardina (Hardin 1968), postao poznat pod nazivom tragedija zajednike svojine. On ovim mehanizmom objanjava problem odsustva drvea u nekim oblastima Kine, koji je onda stvorio novi problem izlivanja reka i poplava (Sartr 1983, 222-23). Kako objanjava Sartr, u linom interesu svakog seljaka je da upa grmlje kako bi napravio prostor za proso. Ovakvo ponaanje moe biti uzrokovano sledeim rezonom: (1) eljom da se za sopstveni proso napravi to vie mesta, to olakava injenica da i svako drugi to moe da uradi (neiskljuivost), i (2) elja proizila iz straha da se ne bude jedini ko to nee raditi. Seljaci nisu shvatali da ovakvim ponaanjem proizvode posledice koje deluju kao namerno stvorene: pored ukupnog smanjenja slobodne zemlje za sve, radnik postaje svoja sopstvena materijalna fatalnost; proizvodi poplave koje ga unitavaju (ibid, 224). Drugi Sartrov primer suboptimalnih ishoda nastalih sleenjem svakodnevne racionalnosti vezan je za poetke industrijalizacije. Po Sartru ovo je najbolji primer za svrhovitost jednog praxisa koja za jednu grupu (ili klasu) samu sebe pretvara u protivsvrhovitost (ibid, 247). Vodei rauna o sebi i svojoj porodici, u situaciji u kojoj ne postoje sindikalne organizacije, u interesu je svakog radnika da se ponaa na nain koji e makar zaustaviti opadanje visine nadnica. Postupajui na ovaj nain, oni doprinose ojaavanju konstituisanja skupine industrijalaca kao gzd. Sa druge strane,
63
gazde, podjednako kao i radnici, postupujai u svom interesu proizvode jo jednu nenameravanu posledicu, koja ide i protiv radnika i protiv njih samih: to je prekomerno zagaenje vazduha. Ovu dijalektiku Sartr sumira na sledei nain: svaka protivsvrhovitost jeste, objektivno, na svom nivou, i za odreene praktino inertne celine, svrhovitost (ibid, 250). Ukoliko bismo trebali da imenujemo jednog drutvenjaka ije delo poiva na implicitnoj logici onoga to se danas naziva teorijom igara, ime an ak Rusoa bi se vrlo lako moglo nai u samom vrhu. itanje Drutvenog ugovora kroz prizmu Zatvorenikove dileme daje nam mogunost da njegovim filozofskim i moralnim, pa samim tim i esto opskurnim konceptima, pridamo analitiki jasniji smisao. Kao i u optoj postavci Zatvorenikove dileme, i u Rusoovoj interpretaciji stanja u kome ne postoji podsticaj da ljudi odaberu strategiju saradnje, oni e vercovanje (free-riding) (ili nesaradnju) videti kao dominantnu strategiju.
Matrica 1. Zatvorenikova dilema
Graanin 1 Saradnja Graanin 2 Saradnja Nesaradnja 2,2 3,-3 Nesaradnja -3,3 -2,-2
Po Rusou, svaki pojedinac moe imati svoj posebni interes koji mu moe traiti sasvim drugo nego to trai opti interes on bi hteo da uiva graanska prava ne hotei tome da ispuni svoje podanike obaveze (Ruso 1993, 38). Izlaz iz situacije Zatvorenikove dileme on vidi u jakoj dravi koja e svakoga prinuditi da bude slobodan (ibid). U odsustvu ovakve vrste ogranienja, puka volja svih imae prirodnu tendenciju da stvara ono to naziva opte zlo (ibid, 102) koje se moe opisati kao stanje nastalo parcijalnim odlukama svih a koje je bilo bolje izbei jer je suboptimalno i ide protiv interesa svih. Ova distinkcija se najbolje oitava u njegovom razlikovanju volje svih (volont de tous) i opte volje (volont gnrale). Iz prethodnog proizilazi da je opta volja uvek u pravu i uvek usmerena javnoj korisnosti; ali ne prozilazi i to da su odluke naroda uvek u istoj meri ispravne esto ima znatne razlike izmeu volje svih i opte volje: ova ima u vidu samo opti interes; ona samo prihvata, i predstavlja samo zbir pojedinanih volja; no, oduzmite od tih istih volja one plusove i minuse koji se meusobno potiru, i ostae kao zbir razlika opta volja (ibid, 45-6). Drugim reima, volja svih vodi ka destruktivnom ishodu Zatvorenikove dileme.
64
Rusoov primer lova na jelena (stag hunt) se u literaturi esto koristi kao paradigmatski primer Igre uveravanja8. Meutim, ona se moe itati i kao ilustracija posebnog tipa nenameravanih posledica koji Rejmon Budon naziva proces transformacije (process of transformation) (Boudon 1981, 92-99). Ovaj proces sadri tri osnovna elementa: sistem meuzavisnosti (koji ukljuuje aktere i njihove odnose), okruenje (u Rusoovom sluaju, skup normativnih principa na kojima se zasnivaju odnosi aktera), i ishodi sistema (tip ekvilibrijuma koji se postie kao posledica interakcije). Ono to je differentia specifica procesa transformacije je poseban tip kauzalnih feedback odnosa izmeu ova tri elementa: ishodi sistema mogu da utiu na sam sistem i na okruenje, a potom promena u okruenju uzrokuje promenu unutar sistema. Opisujui evoluciju ljudskih znanja i praksi od prirodnog stanja do politikog drutva, Ruso navodi i kakav su pojam o meusobnim obavezama ljudi imali u prirodnom stanju. Poto nisu znali za predvianje, ljudi ne samo da nisu mislili na budunost, nego ih ni sutranjica nije zanimala. Ako je trebalo uhvatiti jelena, svakom je bilo jasno da mora savesno da uva svoje mesto; ali ako se nekom od njih pojavio zec na domaku, razume se da se dao u trk za njim bez ikakvog obzira i da, uhvativi ga, nije pomiljao da su mu drugovi njegovom krivicom izgubili plen (Ruso 1993, 163). Dakle, s obzirom da nema ni moralnih ni legalnih mehanizama koji bi obavezivali lovce da se pridravaju dogovora, prirodno stanje karakterie konstatno prisustvo nesigurnosti, koje praktino sputava ljude da se udruuju i time poboljavaju sopstvene poloaje. Dakle, ishodi sistema su loiji nego to bi mogli biti kada bi postojala neka vrsta garancije da e se svi pridravati datog obeanja i da e saraivati. Drugim reima, u interesu lovaca bi bilo da postoji trea instanca koja e one koji se ne dre obeanja primorati da ipak sarauju. U situaciji u kojoj sankcija postoji, ona deluje kao podsticaj da se dogovor ipak potuje. Dakle, ovako izgleda proces transformacije: igrai su zbog konanih ishoda koji bi u prisustvu ogranienja mogao biti bolji, podstaknuti da sklope ugovor (o prinudi na slobodu) kojim modifikuju element sopstvenog okruenja (prirodne slobode). Povratnim procesom, modifikovano okruenje modifikuje i prirodu samog sistema, zamenjujui u ovekovom ponaanju instinkt pravdom i dajui njegovim postupcima moralnost koja im je ranije nedostajala (ibid, 39).
8 Assurance game. Ona se od Zatvorenikove dileme razlikuje po tome to u njoj igrai nemaju dominantnu strategiju; ona ima dva stanja ekvilibrijuma, a koji e se ostvariti zavisi od poverenja izmeu igraa: igra A e odabrati svoju strategiju zavisnosti od svog verovanja ta e igra B uraditi. Takoe, u njoj je opcija obostrane saradnje svakom igrau isplativija nego jednostrana nesaradnja.
65
Logikom Zatvorenikove dileme moe se objasniti i Marksov zakon tendencijskog pada profitne stope (Marks 1971, 1087-1127). On kae da profitna stopa pada ne zato to se radnik manje eksploatie, nego zato to se u odnosu prema primenjenom kapitalu uopte upotrebljava manje rada (ibid, 1112). (Po onome to je fundamentalna jednaina kapitalistike ekonomije po Marksu, profitna stopa = viak vrednosti / ukupni kapital.) elja za smanjenjem uea rada u ukupnom kapitalu je tipino racionalna odluka kapitaliste sa njegove line pozicije: ulaganjem u maine (tj. fiksni kapital) on moe da skrati vreme potrebno za proizvodnju nekog proizvoda, a time i sebi utedi na platama radnika. Ovakva situacija opet neodoljivo podsea na strukturu podsticaja iz Zatvorenikove dileme. Posmatrano iz njegove line pozicije, dominantna strategija kapitaliste je da smanji plate radnika jer e time sebi poveati profit. Ali ova individualno racionalna strategija, kada je svaki kapitalista usvoji, proizvodi kolektivno poraavajui rezultat, koji niko od kapitalista pojedinano nije nameravao da proizvede. Naime, ovakva odluka jeste razumljiva, ali se zasniva na temeljnoj logikoj kontradikciji koju on naziva zabluda o kompoziciji (fallacy of the composition) (Elster 1978, 97-106): ona nastaje iz verovanja da je ono to je ostvarivo za jednog pojedinca zasebno, ostvarivo i za sve druge pojedince simultano. Ova logika kontradikcija stvara i nenameravanu drutvenu posledicu: kada svaki kapitalista odabere dominantnu strategiju za uveanje svog profita, konani ishod je pad prosene profitne stope kao kontradikcija na nivou kapitalizma kao sistema. Neki od uvenih odeljaka iz Marksove Kritike gotskog programa se takoe mogu itati jezikom teorije igara9. Po njegovom predvianju, pravo koje e karakterisati prvu, prelaznu fazu razvoja iz kapitalistikog u komunistiko drutvo, jo uvek e biti buroasko pravo. Po tom pravu svako dobija onoliko koliko je dao: bilo u procesu proizvodnje, bilo u procesu razmene. Meutim, kako su ljudi nejednaki po brojnim merilima, pravo koje ih tretira kao jednake (u ovom sluaju na osnovu jednakog merila rada) je inherentno nepravedno. Zato Marks predlae da pravo ukoliko eli da bude pravedno, mora biti nejednako (Marks 1959, 17). S obzirom na to da je pravo na nadgradnju duboko zavisno od ekonomske strukture, promena prava se moe oekivati tek kada se kapitalistiko drutvo transformie u komunistiko, to u prvoj fazi jo uvek nije sluaj. Logika komunistikog prava izgleda ovako. U vioj fazi komunistikog drutva, kad nestane ugnjetavajue potinjenosti individue podeli rada, a s njom i suprotstavljenosti izmeu intelektualnog i fizikog rada; kad rad postane ne samo sredstvo za ivot nego ak prva ivotna potreba; kad sa svestranim razvitkom individue porastu i produktivne snage i kad svi
9 Koliko mi je poznato, ovo je prvi primetio Amartja Sen (Sen 1997, ch. 4).
66
izvori kolektivnog bogatstva poteku obilnije tek tada e biti mogue sasvim prekoraiti uski horizont buroaskog prava i drutvo e moi na svoje zastave napisati: Svaki prema svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama! (ibid). Jezikom teorije igara, Marks veruje da e struktura preferencija u komunistikom drutvu odgovarati onoj koja se nalazi u Igri uveravanja. S obzirom na to da komunistiko drutvo u prvoj fazi nosi ekonomske, moralne, duhovne mladee starog drutva tamo ovaj tip prava nije mogu jer je dominantna motivaciona struktura ona iz Zatvorenikove dileme. Uzmimo za aktere interakcije jednog radnika naspram ostalih. On se u toj interakciji moe odnositi na sledei nain: (A) on je prevarant, ostali su solidarni; (B) on je solidaran, ostali su prevaranti; (C) on je prevarant, ostali su prevaranti; i (D) on je solidaran, ostali su solidarni. U Zatvorenikovoj dilemi svaki pojedinac ima sledei poredak preferencija: ADCB. Drugim reima, dominantna strategija svakog pojedinca je da on vara, dok ostali estito rade. Naravno, ovakve strategije generiu katastrofalne rezultate. Jedan od naina izlaska iz ovakvog stanja je njegovo transformisanje u Igru uveravanja u kojoj ljudi preferiraju saradnju, ali samo pod uslovom da je i ostali preferiraju. Taj poredak preferencija bi izgledao ovako: DACB. Po Marksu, pretpostavka za ovakvu recipronu saradnju, gde bi svako imao podsticaja da iskreno radi prema svojim potrebama, i da iskreno uzima prema potrebama, stvorie se nakon uklanjanja moralnih mladea biveg drutva do kog e doi kada se individue svestrano razviju. Drugi reima, kao to Ruso veruje da e zakonske obaveze omoguiti da se prevazie problem poverenja u Igri uveravanja, tako Marks veruje da e tu funkciju obezbediti novi socijalistiki moral. Delo Aleksisa de Tokvila ostaje nenadmano u istoriji drutvene teorije po analitikoj preciznosti u davanju objanjenja. Njegova knjiga O demokratiji u Americi (1835-1840) moe se itati kao jedan neiscrpan pregled razmiljanja o razliitim sferama iz ivota jednog demokratskog drutva. Iako prilino nesistematino i razbacano, njegovim paljivim iitavanjem lako se moe utvrditi genijalna prodornost kauzalne analize brojnih kontradikcija demokratije. Ovakva paljiva rekonstrukcija pokazuje i to da ni Tokvilu nije bila strano korienje logike teorije igara. Glavna preokupacija Demokratije je analiza nenameravanih posledica individualnih delanja, odnosno kauzalna analiza efekata stanja jednakosti koji u krajnjem ishodu mogu pervertirati demokratiju i posledino povesti drutvo ka despotizmu. Koristei optu logiku Zatvorenikove dileme, Tokvil objanjava rast snage centralne vlasti: Demokratsko doba je doba pokuaja, novotarija i pustolovina. Uvek se nae mnotvo ljudi koji se bave kakvim tekim ili novim poduhvatima, koje izvode sami, ne obazirui se na svoje sugraane.
67
Ovi, dodue, prihvataju, kao opte naelo, da javne vlasti ne treba da se meaju u javne poslove; ali, po izuzetku, svaki od njih eli da ga one pomognu u posebnom poslu kojim se on bavi, te nastoji da dejstvo vlasti privue na svoju stranu, dok istovremeno hoe da je ogranii u svemu drugom. Poto mnotvo ljudi ima istovremeno, u mnogim razliitim sferama, takvo posebno gledite, sfera centralne vlasti neosetno se iri u svim pravcima, mada svaki od njih eli da je ogranii. Demokratska vlast poveava svoja ovlaenja samim tim to traje. Vreme radi za nju; sva zbivanja joj koriste; individualne strasti pomau joj i ne znajui, pa se moe rei da ona postaje tim vie centralizovana to je demokratsko drutvo starije (Tokvil 2002, 617 f. 1). Verovatno najbolje poglavlje koje oslikava pervertiranu logiku individualne racionalnosti koja rezultira u kolektivno katastrofalnom ishodu je ono u kom Tokvil objanjava zato se Amerikanci pokazuju tako nespokojni usred svog blagostanja. Po Tokvilu, ljubav prema materijalnim uivanjima glavni je uzrok nespokojstva i nestalnosti meu Amerikancima. Na koji nain? Tokvil tvrdi da drutvo u kom ni zakoni ni obiaju nikoga ne zadravaju na svom mestu stvara strukturu odnosa koja svakoga podstie da se ponaa na ishodino iracionalan nain. Kada su zanimanja pristupana svima i kada se uz odgovarajui napor moe stii do vrhunca karijere, ljudi lako ponu da uobraavaju da im je namenjena neka znamenita sudbina (Tokvil 2002, 487). Ono to, meutim, u takvoj situaciji ljudi previaju je da ih takvo stanje zapravo ini individualno sve slabijim. Tokvilova dijalektika je sledea: Ukinuli su nepoeljne privilegije nekolicine, a nailaze na konkurenciju svih. Mea je promenila vie oblik nego mesto. Kada su ljudi priblino isti i hodaju istim putem, teko moe ikoji od njih koraati brzo i probiti se kroz jednolinu gomilu koja ga okruuje i odasvud pritiskuje. Ta stalna suprotnost to vlada izmeu nagona koji se raaju iz jednakosti i sredstava koja ova prua da se oni zadovolje mui i zamara due (ibid, kurziv moj). Mehanizam ove relativne frustracije generie kontradiktoran i kontraintuitivan ishod: to je jednakost vea, ona postaje nezasitija i sve manje dostina. Tokvil, u gotovo profetskom tonu, zakljuuje da na ovakav nain ljudi gotovo nikada nee uspostaviti jednakost koja bi im bila dovoljna. Savremeni paradigmatski primer ovog Tokvilovog mehanizma i uopte sveproimajue logike Zatvorenikove dileme je sistem visokog obrazovanja danas. Ukoliko elimo da koristimo Rusoov jezik, ovaj sistem proizvodi ono to je Ruso nazvao opte zlo: bilo da se radi o njegovoj neefikasnosti, glomaznosti ili ogromnim, a esto uzaludnim finansijskim izdacima. Kao to veliki broj srednjokolaca zna, u njihovom je najboljem interesu da zavre fakultet, jer veruju da e time sebi obezbediti bolji ivot. Tako, zavravanje fakulteta, a danas u Srbiji i dobijanje master diplome, predstavlja
68
najbolju opciju za svakog pojedinca. Meutim, kada svako pone da razmilja isto (to je i normalno oekivati jer se radi o subjektivno racionalnoj opciji), na kolektivnom nivou se vrlo malo toga menja: danas nemam samo ja master diplomu, ve i veliki broj drugih koji su isto kao i ja razmiljali, to znai da se u relativnom smislu za mene, kao i za druge, malo toga promenilo. tavie, takvo stanje inercije nastaje i opstaje zahvaljujui ogromnim dravnim izdacima za visoko obrazovanje. Rejmon Budon ovako postavlja problem: Svako moe da odabere da se koluje jo jednu dodatnu godinu, bez da se konsultuje sa svojim komijom. Meutim, tim inom on doprinosi poveanju drutvenih oekivanja povezanih sa diplomom koju je njegov komija ve uzeo. Kao to smo videli, kada se takve individualne odluke agregiraju, one rezultiraju u efektu Zatvorenikove dileme. To znai da svako mora da ima vie obrazovanja da bi zadovoljio ista oekivanja (Boudon 1980, 60). Dakle, i ovaj primer dokazuje da upravo individualno racionalne i razumljive odluke na kolektivnom nivou generiu poraavajue ili inertne rezultate. Na kraju, indikativan je i Tokvilov pojam dobro shvaenog interesa (Tokvil 2002, 475-77). Verujem da se njegova sutina podudara sa Rusoovim konceptom opte volje, dajui mu dinamiku dimenziju. Za razliku od Rusoa, Tokvil se malo vie potrudio da pojasni ta pod njim podrazumeva. Oslanjajui se na Montenja, on ga objanjava kao nain razmiljanja koji podstie tip ponaanja za koji su ljudi iz iskustva nali da je najsreniji i najkorisniji (ibid, 476). Drugim reima, radi se o svakodnevnoj racionalnosti koja proizilazi iz neke vrste evolutivnog drutvenog iskustva. To e rei da ljudi mogu uiti da im je saradnja isplativija opcija na due staze nego to je to varanje, iako varanje moe obezbediti kratkorone dobiti. Na kraju, po Tokvilu, ona stvara mnotvo urednih, uravnoteenih, odmerenih, predostronih graana, koji vladaju sobom, pa i ako ne vodi pravo vrlini putem volje, neosetno joj pribliava ljude putem navika (ibid). Znaaj teorije igara za drutvenu nauku lei u njenoj analitikoj istoi. Ona nam omoguava da na jasan i precizan nain konceptualizujemo drutvenu analizu, ostavljajui po strani elemente problematinog analitikog statusa. Dakle, nikada ne treba izgubiti iz vida da je ona pre svega konceptualna, a ne eksplanatorna aparatura; iz toga sledi da ona ne pretenduje da zameni ve pre da produbi analitiki smisao i, samim tim, uvea naunu upotrebljivost nekih moda potentnijih i dubljih naunih strategija. Tako na primer, kao to je Filip van Paris dokazivao (Parijs 1982), koncept pervertiranih nenameravanih posledica pre svega treba tumaiti kao analitiku odbrana dijalektike. Ukoliko traimo najvaniju lekciju kojoj nas ui teorija igara, a tie se prirode drutvenog sveta, verujem da je ovo najbolji kandidat. Nagrada za svakoga pojedinano zavisi od izbora svih Nagrada za svakoga
69
pojedinano zavisi od nagrade za sve Izbor svakoga pojedinano zavisi od izbora svih (Elster 1982, 464-465). Ova konstatacija upuuje na duplu kauzalnu vezu: onu koja postoji unutar procesa ljudske interakcije, i onu koja vee mikrotemelje i makroishode drutvenog ivota. Nadam se da gore navedeni primeri, koje sam uspeo da identifikujem u istoriji drutvene teorije, dobro prikazuju obe veze. Takoe, nadam se da oni prezentuju relativno koherentan istraivaki program koji sam na poetku odredio kao metodoloki invidiualizam. Sa druge strane, teorija igara unapredila je kompleksne objanjavalake, esto holistike i metafizike strategije, dovodei u istraivaki fokus mehanizam bez koga svaka od njih gubi nauni smisao: to je mehanizam ljudskog odluivanja. Iznova pokazujui kako brojni sistemski fenomeni nastaju kao posledica interaktivnih situacija u kojima ljudi svesno, racionalno i strateki donose odluke, ona je samo potvrdila Marksovu ontoloku tvrdnju iz Svete porodice: istorija je nita bez ljudi koji tee ostvarenju svojih interesa.
Da li je drutvena nauka ve ujedinjena?

Vratimo se pitanju iz naslova ovog lanka: da li je drutvena nauka ve ujedinjena? Na osnovu ovde iznetih analiza, moj odgovor bi glasio: u velikoj meri jeste. Kao to su ti primeri pokazali (a moglo bi ih biti znatno vie), klasini drutvenjaci u svojim studijama esto su upoljavali logiku objanjenja utemeljenu u pojmovima individualnog delanja i nenameravanih posledica (kao manje-vie razraenu napravu), to su dva stuba veberijanske verzije metodolokog individualizma. Ovakav zakljuak proiziao je iz moje eksplikacije tekstova navedenih drutvenjaka posveenih analizi konkretnih problema. Naravno, svestan sam da je prilino kontroverzan: ukoliko neko iole poznaje Dirkemove metodoloke stavove iz Pravila socioloke metode, brzo e shvatiti da potpuno greim. Upravo ovde vidim glavni problem sa kojim se susree drutvena nauka, a koji u nazvati metodolokom ontologijom. Dirkem i njegov proklamovani strukturalizam su tipian primer. Strukturalizam je deskriptivna ontoloka teorija koja nema nikakve veze da eksplanatornom strategijom. Ukoliko je uopte od bilo kakve naune upotrebljivosti, on moe nai svoju primenu u posebnom domenu drutvene nauke koji u, na tragu Gordona Taloka (Tullock 1972), nazvati naukom o preferencijama. Naime, moe se dokazati da drutvo oblikuje ljudske preferencije, te da drutvene strukture zaista ispoljavaju svoju kauzalnu mo nad pojedincima. Tako su Dirkemove spekulacije o kolektivnim silama koje se nameu pojedincu potpuno legitimna metafizika; meutim, one ne protivree konceptu ljudskog izbora
70
kao fundamentalne analitike jedinice drutvene nauke. Drugim reima, to je jedna strana medalje koja moe da funkcionie potpuno nezavisno od druge strane nauke o ljudskom izboru. Poenta nauke o izboru je da pokae kako se individualni izbori (utemeljeni u kauzalno oblikovanim preferencijama) kombinuju putem raznih agregativnih mehanizama tako da na kraju proizvedu kolektivni fenomen. Da ove dve strane mogu dobro funkcionisati odvojeno, najbolje pokazuje maestralno delo Tomasa elinga Micromotives and Macrobehavior: bez nepotrebnog uputanja u metafiziku preferencija on je i dalje bio sposoban da ponudi dobra objanjenja drutvene dinamike. tavie, ovo je ne samo poeljna podela, ve i logiki nuna, jer njihovo spajanje moe uvesti u kontradikcije sline Dirkemovim (da se u polju metodologije promovie holizam, a da se u domenu empirijskih istraivanja praktikuje individualizam), koje potom samo generiu dalje teorijske zablude i, posledino, koe ujedinjenje drutvene nauke. Da je Dirkem koristio metodu verstehena (i uprkos pozitivistikom optereenju da se po svaku cenu suprotstavi korienju neopazivih elemenata u objanjenju) najbolje ilustruje Samoubistvo. Pokuavajui da objasni zato se ljudi manje ubijaju u vremenima kriza, on kae da je razlog taj to u tim vremenima pojedinac manje misli na sebe a vie na zajedniku stvar (Dirkem 1997, 229-30). Ili pokuavajui da objasni zato su protestanti skloniji samobistvu od katolika, on nalazi da oni, s obzirom na to da uivaju slobodu u interpretaciji religijskih naela, imaju vei podsticaj da urade neto suprotno optem duhu vere (ibid, 173-6). Takoe, po Dirkemu, neenja je skloniji razoarenju i u vezi sa svojim ivotom lake moe postaviti pitanje emu sve to? (ibid, 236). Ukratko, ono to on nudi u Samoubistvu nije nita drugo do katalog razloga, rekonstruisanih putem metode razumevanja, koji pojedincu mogu sluiti kao reenje za nedae u kojima se naao. Dirkem je ovaj metod koristio, moda i potpuno nesvesno, zato to je, kao dobar istraiva, bio svestan znaaja individualistikog elementa u konstruisanju dobre teorije i ukupnoj izgradnji naunog znanja, koji isto mora potkovati. Naravno, on je bio svestan drutvenog konteksta, i ak ga i prenaglasio, a sve to s ciljem da dokae da se realistina drutvena objanjenja moraju izvesti kao posledica uzajamnog sadejstva strukturnih faktora (bilo interiorizovanih u vidu morala, bilo u smislu institucija koje daju podsticaj) i individualnih aktera. Upravo je ovo sr programa metodolokog individualizma. Kritiki realizam je drugi primer koji potvruje da drutvenjaci optereeni drutvenom ontologijom ne razumeju da je metodoloki individualizam eksplanatorna aparatura, razvijena sa ciljem da objasni kako ljudi proizvode drutvene fenomene. S obzirom na to da mi ponestaje prostora za detaljniju polemiku sa ovom pozicijom, itaoca upuujem na rad Dejva Elder Vasa (Elder-Vass 2010) koji paradigmatski ilustruje sve metodoloke zablude kritikog realizma.
71
Na kraju, ukoliko se sloimo da je tradicija metodolokog individualizma manje-vie konstantno prisutna u istoriji drutvene nauke, to bi znailo da je drutvena nauka u programskom smislu u dobroj meri ve ujedinjena. Ali posao nije gotov. Verujem da konsekvence metodolokog individualizma nisu do kraja izvedene. Njega treba dalje produbljivati u formi nauke o ljudskom izboru. Najveu nadu u ovom pravcu danas predstavlja ekspanzija bihejvioralne ekonomije koja se bavi otkrivanjem kognitivne mainerije upoljene u procesu ljudskog prosuivanja, zakljuivanja i odluivanja. Ona makrodrutvenoj nauci doprinosi na jedan kljuan nain: specifikovanjem konkretnih psiholokih mehanizama upoljenih u procesu odluivanja ona razbija potrebu drutvenjaka da u svoja objanjenja uvode spekulativne i ad hoc (poput habitusa) ili deskriptivne konstrukte (poput kulture ova, naime, svoj udeo u objanjenju moe imati samo u sklopu evolutivne argumentacije). Ovo polje istraivanja vidim kao najplodnije tlo za dizanje zgrade nove nauke o nenameravanim posledicama kojoj bi drutvenjaci u 21. veku trebali da tee.
72
Citirana literatura
Agassi, Joseph. 1975. Institutional Individualism. The British Journal of Sociology 26 (2): 144-155. Bohnet, Iris. 2009. Experiments. In eds. Peter Hedstrom & Peter Bearman. The Oxford Handbook of Analytical Sociology. Oxford: Oxford University Press. Boudon, Raymond. 1980. The Crisis in Sociology. Problems of Sociological Epistemology. London: The Macmillan Press. Boudon, Raymond. 1981. The Logic of Social Action. An Introduction of Sociological Analysis. London & Boston: Routledge & Kegan Paul. Boudon, Raymond. 1982. The Unintended Consequences of Social Action. London: Palgrave MacMillan. Boudon, Raymond. 1986. Theories of Social Change. A Critical Appraisal. Oxford: Polity Press. Boudon, Raymond. 2000. The Origin of Values. Sociology and Philosophy of Beliefs. New Brunswick: Transaction Publishers. Boudon, Raymond. 2012. 'Analytical Sociology' and the Explanation of Beliefs. Revue europenne des sciences sociales 50 (2): 7-34. Binmore, Ken. 2010. Social Norms or Social Preferences? Mind & Society 9 (2): 139-157. Caplin, Andrew & Schotter, Andrew (eds). 2008. The Foundations of Positive and Normative Economics: A Handbook. Oxford: Oxford University Press. Davidson, Donald. 1963. Actions, Reasons, and Causes. The Journal of Philosophy 60 (23): 685-700. Deki, Milovan. 2013. Metodoloki individualizam i objanjenje drutvenih normi. Godinjak Fakulteta politikih nauka 7 (9): 31-49. Dirkem, Emil. 1963. Pravila socioloke metode. Beograd: Savremena kola. Dirkem, Emil. 1972. O podeli drutvenog rada. Beograd: Prosveta. Dirkem, Emil. 1982. Elementarni oblici religijskog ivota. Totemistiki sistem u Australiji. Beograd: Prosveta. Dirkem, Emil. 1997. Samoubistvo. Beograd: BIGZ. Dokins, Riard. 2008. Sebini gen. Smederevo: Heliks. Elder-Vass, Dave. 2010. The Causal Power of Social Structures. Emergence, Structure and Agency. Cambridge: Cambridge University Press. Elster, Jon. 1978. Logic and Society. Contradictions and Possible Worlds. Chichester & New York: John Wiley & Sons. Elster, Jon. 1982. The Case for Methodological Individualism. Theory and Society 11 (4): 453-482.
73
Elster, Jon. 2007. Explaining Social Behavior. More Nuts and Bolts for the Social Sciences. Cambridge: Cambridge University Press. Elster, Jon. 2009. Interpretation and Rational Choice. Rationality and Society 21 (5): 5-33. Elster, Jon. 2009a. Excessive Ambitions. Capitalism and Society 4 (2): 1-30. Elster, Jon. 2010. The Crisis of the Social Sciences. Discurso de la ceremonia del Doctorado Honoris Causa, Universidad Torcuato Di Tella. Dostupno na: http://www.scribd.com/doc/43415092/JElster-Crisis-of-the-Social-Sciences (20.06.2013) Fllesdal, Dagfinn. 1979. Hermeneutics and the Hypothetico-Deductive Method. Dialectica 33 (3-4): 319-336. Hajek, Fridrih. 1999. Kontrarevolucija nauke. Istraivanje o zloupotrebi razuma. Podgorica: CID. Gerth, Hans & Mills, Wright (eds.). 1946. From Max Weber. Essays in Sociology. New York: Oxford University Press. Gigerenzer, Gerd. 2008. Snaga intuicije. Inteligencija nesvjesnog. Zagreb: Algoritam. Gintis, Herbert. 2000. Beyond Homo Economicus: Evidence from Experimental Economics. Ecological Economics 35 (3): 311322. Gintis, Herbert et al.. 2005. Moral Sentiments and Material Interests. The Foundations of Cooperation in Economic Life. Cambridge: The MIT Press. Gintis, Herbert. 2011. The Future of Behavioral Game Theory. Mind & Society 10 (2): 97-102. Gul, Faruk & Pesendorfer, Wolfgang. 2008. The Case for Mindless Economics. In eds. Andrew Caplin and Andrew Schotter. The Foundations of Positive and Normative Economics: A Handbook. Oxford: Oxford University Press. Hardin, Gareth. 1968. The Tragedy of the Commons. Science 162 (3859): 12431248. Harrison, Glenn, Carpenter, Jeffrey and List, John. 2005. Field Experiments in Economics, Volume 10. Greenwich/London: JAI. Hedstrom, P. (2005). Dissecting the Social. On the Principles of Analytical Sociology. Cambridge: Cambridge University Press. Henrich, Joseph et al.. 2004. The Foundations of Human Sociality. Economic Experiments and Etnographic Evidence from Fifteen Small-Scale Societies. Oxford: Oxford University Press. Kahneman, Daniel, Slovic, Paul & Tversky, Amos. 1982. Judgment under Uncertainty: Heuristics and Biases. Cambridge: Cambridge University Press. Little, Daniel. 2012. Social mechanisms and scientific realism: Discussion of, Mechanistic explanation in social contexts' by Johannes Persson. Social Epistemology Review and Reply Collective 1 (3): 1-5.
74
Marks, Karl. 1959. Kritika Gotskog programa. Beograd: Kultura. Marks, Karl. 1971. Kapital. Beograd: BIGZ. Manzo, Gianluca. 2012. Reason-based Explanations and Analytical Sociology. A Rejoinder to Boudon. Revue europenne des sciences sociales 50 (2): 35-65. Merton, Robert. 1936. The Unanticipated Consequences of Purposive Social Action. American Sociological Review 1 (6): 894-904. Merton, Robert. 1998. O teorijskoj sociologiji. Beograd: Plato. Mommsen, Wolfgang. 1965. Max Weber's Political Sociology and His Philosophy of World History. International Social Science Journal 17 (1): 23-45. Parijs, Philippe van. 1982. Perverse Effects and Social Contradictions: Analytical Vindication of Dialectics? The British Journal of Sociology 33 (4): 589-603. Persson, Johannes. 2012. Mechanistic Explanation in Social Contexts: Elster and the Problem of Local Scientific Growth. Social Epistemology: A Journal of Knowledge, Culture and Policy 26 (1): 105-114. Persson, Johannes. 2012a. Social laws should be conceived as a special case of mechanisms: A reply to Daniel Little. Social Epistemology Review and Reply Collective 1 (7): 12-14. Poper, Karl. 1991. Traganje bez kraja. Intelektualna autobiografija. Beograd: Nolit. Poper, Karl. 1993. Otvoreno drutvo i njegovi neprijatelji. Tom II. Beograd: BIGZ. Popper, Karl. 1994. Models, Instruments and Truth. The Status of the Rationality Principle in the Social Sciences. Karl R. Popper, The Myth of the Framework. In Defence of Science and Rationality. London & New York: Routlege. Poper, Karl. 1999. U traganju za boljim svetom. Beograd: Paidea. Portes, Alejandro. 2010. Economic Sociology: A Systematic Inquiry. Princeton: Princeton University Press. Richerson, Peter & Boyd, Robert. 2006. Not by Genes Alone. How Culture Transformed Human Evolution. Chicago: University of Chicago Press. Ruso, an-ak. 1993. Drutveni ugovor. Beograd: Filip Vinji. Sartr, an-Pol. 1983. Kritika dijalektikog uma. Tom I. Beograd: Nolit. Schelling, Thomas. 2002. Micromotives and Macrobehavior. New York: WW Norton & Company. Sen, Amartya. 1997. On Economic Inequality. Oxford: Clarendon Press. Smit, Adam. 1998. Istraivanje prirode i uzroka bogatstva naroda. Novi Sad: Global Book. Tokvil, Aleksis de. 2002. O demokratiji u Americi. Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia.
75
Tullock, Gordon. 1972. Economic Imperialism. In James M. Buchanan and Robert D. Tollison (eds.) Theory of Public Choice. Political Applications of Economics. Ann Arbor: University of Michigan Press. Veber, Maks. 1976. Privreda i drutvo. Beograd: Prosveta.
Summary
Understanding and explanation: Is social science already unified? This is a paper from methodology and history of social sciences. Since the methodological aspect is often neglected in recent debates on the unification of social science, it is overlooked that conventional social science is to a large extent already unified. In order to prove this, I reconstruct the research program implied in the works of many classic social scientists, from JeanJacques Rousseau, Emile Durkheim to Thomas Schelling. That program is called methodological individualism and relies on two notions: the notion of individual action and the notion of unintended consequences. Finally, I suggest that the rest of the unification task should be pursued in the form of further inference from this program, which is now being fully realized in the field of behavioral economics. Keywords: understanding, unintended consequences, game theory, methodological individualism, agregation, Prisoner's dilemma.
U D C 323.22/.26(6)2010/2011 355.48(5-15) 327.2
Narod hoe da srui reim: razliite sudbine severnoafrikih reima tokom Arapskih previranja 2010/20111
Marko ilovi

Talas protesta zahvatio je 2010/2011. veinu drava Bliskog Istoka i Severne Afrike, ali su se intenzitet, tok i ishodi protesta znaajno razlikovali. etiri severnoafrika sluaja razmatrana u lanku ilustruju tri glavna ishoda smena reima u Tunisu i Egiptu, graanski rat u Libiji, postojanost reima u Aliru. Oslanjajui se na literature o politikim reima i o politici suprotstavljanja, pokazujem da se ove varijacije mogu objasniti kombinacijom tri faktora: a) razliitim strategijama uvrivanja kohezije reimskih koalicija b) s njima delimino povezanim razlikama u organizacionoj snazi reima c) visokom neizvesnou karakteristinom za periode masovne politike mobilizacije. Iako poslednji faktor ukljuuje element neodreenosti u objanjenje, to nije mana, ve nuna posledica injenice da je politika stvar praktinog delovanja koje se ne moe i ne treba sasvim svesti na naknadne teorijske dedukcije. Kljune rei: autoritarni reimi, protesti, kohezija, organizacija, mobilizacija, Severna Afrika, Bliski Istok, Arapsko prolee.
Talas protesta protiv nedemokratskih reima zahvatio je 2010/2011 veinu drava Bliskog Istoka i Severne Afrike (BISA). Arogancija vlastodraca, korupcija, policijska brutalnost, visoke stope nezaposlenosti i manjak stambenog prostora bile su pritube koje su uesnici protesta
1 Autor se zahvaljuje Neboji Vladisavljeviu, Filipu Ejdusu, Ivanu Kostiu i Rastku Popoviu na dragocenim komentarima na prethodne verzije lanka.
78
MARKO ILOVI NAROD HOE DA SRUI REIM: RAZLIITE SUDBINE SEVERNOAFRIKIH REIMA TOKOM ARAPSKIH PREVIRANJA 2010/2011
najee iznosili. Znaajni rast cena hrane i goriva u predveerje protestnog talasa proizveo je dodatno ogorenje. Pored prepoznavanja slinih problema, solidarnost meu uesnicima protesta raala se i iz identifikacije sa arapskom nacijom koja deli zajedniki jezik i vievekovnu kulturnu i politiku isprepletenost. U prethodnoj deceniji, rairena upotreba interneta i sveprisutnost satelitskih televizijskih kanala poput Al-Dazire osnaili su razmenu unutar jedinstvene arapske javnosti (Lynch 2006). Ceo region je u zimu 2010/11. simultano pratio i reagovao na iste izvetaje o dogaajima koji su se u njemu odigravali. Inicijativa je bila lokalna, ali su organizatori i uesnici protesta nalazili inspiraciju u delovanju i u uspesima demonstranata u drugim arapskim zemljama. Tok protesta u jednoj zemlji esto je imao direktan uticaj na tok protesta u drugim zemljama. Protestni repertoar je, makar u poetku bio slian u svim zemljama. Svuda su demonstranti usvojili praksu okupiranja centralnih gradskih trgova, kao i praksu odravanja najveih protesta petkom, budui da tog dana po tradiciji najvei broj vernika ve naputa svoje kue zarad sedmine molitve u damijama. Demonstranti su jedni od drugih preuzimali slogane, poput onog koji se prvi put uo u Tunisu narod hoe da srui reim. Taj cilj je u prva dva meseca ostvaren u Tunisu i Egiptu, gde je kombinacija mirnih protesta i ulinih sukoba sa policijom primorala viedecenijske vladare na povlaenje nakon to im je vojska uskratila podrku. Protestni talas se zatim proirio u skoro sve zemlje regiona, da bi u Jemenu, Libiji i Siriji otra reakcija reima na prve proteste podelila vojne aparate i gurnula ove tri zemlje u graanske ratove. U senci ovih ratova protestni talas je u zemljama Persijskog zaliva, Jordanu, Aliru i Maroku zaustavljen razliitim kombinacijama represije, ogranienih politikih ustupaka i vanrednih socijalnih davanja. Kako objasniti ove razlike u toku i ishodu protestne mobilizacije u arapskim dravama BISA regiona? Kako, uopte, objasniti samu pojavu ovako snanog talasa protesta u regionu iju je singularnu vezanost za nedemokratske oblike vladavine politika nauka, kao i ira javnost, godinama pokuavala da objasni (Bellin 2004; Diamond 2010)? Deo odgovora na ova pitanja dau u ovom tekstu posmatranjem etiri severnoafrika sluaja Alira, Tunisa, Libije i Egipta koji ilustruju tri tipina ishoda Arapskih previranja iz 2010/2011. Izostaviu Maroko, petu zemlju regiona, jer joj monarhijsko ureenje daje izvesne specifinosti (POMEPS 2012). Na primer, cilj marokanskog reima dugo je bio da fragmentie ceo partijski sistem zemlje kako bi monarh u njemu mogao da igra ulogu poslednjeg arbitra (LustOkar and Jamal 2002, 351). Ovo znatno komplikuju poreenje sa nemonarhijskim susedima u kojima su vladari razliitm strategijama teili uspostavljanju organizacione hegemonije.
79
Pokazau da se varijacije u toku i ishodu protesta u navedenim sluajevima mogu objasniti kombinacijom tri faktora: a) razliitim strategijama uvrivanja kohezije reimskih koalicija b) s njima delimino povezanim razlikama u organizacionoj snazi reima c) visokom neizvesnou karakteristinom za periode masovne politike mobilizacije. Reimi zasnovani na snanim politikim identitetima iskovanim u periodima dugotrajne oruane borbe u stanju su da kombinuju visoke nivoe kohezije i organizacione snage. U sluaju Alira, nematerijalni izvori reimske kohezije dodatno su pojaani pristupom ekonomskoj renti od eksploatacije nafte i prirodnog gasa, to je kombinacija koja je reimu omoguila da relativno lako prebrodi kritini period Arapskih previranja. Reimi, poput tunikog i egipatskog, iji je primarni organizacioni princip institucionalizovana raspodela materijalnih dobara, mogu imati potekoa da usklade koheziju i organizacionu snagu i skloni su patrimonijalnim tendencijama. Ovo ne mora ugroziti njihov opstanak u uobiajenim prilikama, ali ih ini ranjivijim u periodima masovne politike mobilizacije kada teko predvidiva mikrointerakcija demonstranata i represivnog aparata postaje glavna determinanta politikih ishoda. Sultanistiki reimi u kojima vlada ekstremni patrimonijalizam poseduju ogranienu organizacionu snagu i krhku koheziju. Ako je reim uz to i rentijerski, kao to je bio sluaj sa Gadafijevom Libijom, ove manjkavosti mogu se delimino nadomestiti uz pomo lojalnih pretorijanskih snaga za sprovoenje represije. No, oslanjanje na golu silu u kriznim trenucima ini reim ranjivim na promene vojnog odnosa snaga na terenu, koje mogu biti rezultat spoljne intervencije na strani pobunjenika, kao to je to bio sluaj u Libiji. U prvom sledeem odeljku teksta rezimiram deo teorijskih uvida politikolokih literatura o reimima i o politici suprotstavljanja (contentious politics). U naredna etiri odeljka pokazujem kako se iz perspektive ovih literatura moe sagledati trajektorija protesta u ova etiri primarna sluaja. Oigledno prisustvo transnacionalne difuzije u Arapskim previranjima znai da i odgovor na pitanja o poreklu i varijacijama protestnog talasa mora poi od toga da je re o jedinstvenom regionalnom makrofenomenu sastavljenom od niza isprepletenih mikroprocesa, a ne o skupu nezavisnih sluajeva. Zato u smestiti ova etiri primarna sluaja u iri regionalni narativ u onoj meri u kojoj je on uticao na ishode u njima, ali i da bih pokazao kako su dogaaji u Tunisu, Egiptu, Libiji i Aliru uticali na iru regionalnu dinamiku Arapskih previranja. S obzirom na znaaj redosleda dogaaja u periodima masovne politike mobilizacije, u ovim odeljcima u se sluiti metodom praenja procesa koja je naroito pogodna za osvetljavanje uzronog lanca mehanizama (George and Bennet 2005). Tekst zakljuujem kratkim osvrtom na dinamiku itavog ciklusa Arapskih previranja i na jo uvek ivo naslee ovog perioda u BISA regionu.
80
1. Reimi i njihovi protivnici

1.1. Organizaciona snaga i kohezija reima Nedemokratski reimi retko kada opstaju na vlasti samo golom represijom. Obino uivaju odreeni stepen legitimnosti zbog toga to zadovoljavaju vane interese makar nekih segmenata stanovnitva. Kooptirane elite sa razliitim socijalnim bazama ine deo reimske koalicije i unutar nje imaju kvazipredstavniku ulogu zastupaju interese sopstvenih drutvenih grupa, ali i pomau reimu u kontroli ovih grupa. Kontrola ima dva vida mobilizaciju podrke za reim, i nadzor i ometanje protivnika reima. Za oba vida kontrole nuna je infrastrukturna mo koja omoguava reimu da prodre u drutvo i nametne mu svoja pravila (Mann 1993, 59). Infrastrukturna mo se stie kroz razliite reimske organizacije kao to su vladajue partije, sindikati, profesionalna udruenja, udruenja poslodavaca, omladine, ena, veterana, verske organizacije, kao i kroz represivni aparat i druge dravne institucije koje reim kontrolie. Meutim, razliite drutvene grupe u reimskoj koaliciji uvek imaju neke suprotstavljene interese. ak i bez uzimanja u obzir linih ambicija, nepoverenja i osvetoljubivosti meu vodeim ljudima reima, suparnitva iz drutvene sfere se prenose i na odnose izmeu razliitih frakcija unutar reimske koalicije. Ako se odnosi zaotre, nezadovoljni deo reimskih elita moe otkazati poslunost i uspostaviti taktike koalicije sa grupama iz opozicionog miljea ili sa nezadovoljnim frakcijama u represivnom aparatu. Ukratko, organizaciona snaga reima slabi opoziciju i jaa reim, ali samo ako reimi ouvaju unutranju koheziju svojih koalicija. U suprotnom, deo reimskih organizacionih struktura moe se preokrenuti u mobilizaciono sredstvo vladarevih protivnika unutar reima, a ta vrsta podela meu elitama esto moe dovesti i do uruavanja itavog reima. Razliite strategije za kombinovanje organizacione snage i koalicione kohezije stoje na raspolaganju nedemokratskim vladarima. Strategija koja je u skoranjoj literaturi dobila najvie panje (Magaloni and Kricheli 2010, 126-130) jeste davanje izvesne autonomije vladajuim partijama i drugim reimskim organizacijama u cilju institucionalizacije saradnje meu elitama. Institucionalizacija ne znai da e elite biti u harmoninim odnosima, ve oznaava postojanje pravila i foruma kroz koje frakcionaki sukobi postaju razreivi bez posezanja za nasiljem ili za spoljnim saveznicima. Na primer, reimske partije uveavaju koheziju reimske koalicije tako to unose izvesnu predvidivost u raspodelu funkcija i drugih materijalnih resursa meu elitama. Ovo umanjuje opasnost od kaprica najviih lidera i produava horizont saradnje jer svim frakcijama ostavlja nadu da e u sledeoj rundi raspodele proi bolje, pogotovu ako se i same istaknu u partijskom radu. Tako elite dobijaju primarni interes da ostanu unutar
81
foruma u kome mogu zastupati sve druge svoje interese, umesto da rizikuju potpuno iskljuenje iz procesa odluivanja naputajui partiju i reim (Brownlee 2007, 12). Strategija insticionalizovane distribucije materijalnih dobara lojalnim elitama, meutim, ne ini se pouzdanom u kriznim vremenima (Slater 2010, 47-50; Levitsky and Way 2012). Materijalna dobra su uglavnom ograniena, pa borba za njihovu raspodelu neizbeno proizvodi dobitnike i gubitnike. Ako u uobiajenim okolnostima elite ostaju unutar koalicije prvenstveno zarad oekivanja budue materijalne koristi, onda ih isti motiv moe voditi suprotnom ponaanju u periodima ekonomske krize, unutranjih ili spoljnih izazova opstanku reima. Ovaj problem je, oigledno, manje izraen u rentijerskim reimima koji se ree suoavaju sa fiskalnim krizama usled posedovanja stabilnih nezaraenih izvora prihoda, kao to su prihodi od eksploatacije nafte i prirodnog gasa. Njihova eksploatacija zahteva minimalni angaman radne snage, a prihodi koje donosi znatno su vii nego prihodi od alternativnih privrednih delatnosti i daju se relativno lako monopolizovati (Dunning 2008, 40). Rentijerski reimi mogu sebi da dozvole i manje efikasan, neinstitucionalizovani sitem podmazivanja reimske koalicije budui da ekonomska renta stvara teko otklonjivu neravnoteu moi u korist reima, omoguava kupovinu socijalnog mira, kooptaciju protivnika i izgradnju snanog i lojalnog represivnog aparata kojim se mogu nadgledati i protivnici i saveznici vladara (Ross 2001). Kada je re o reimima sa ogranienijim fiskalnim resursima, veu postojanost u kriznim periodima obino pokazuju oni koji poseduju i neke nematerijalne izvore solidarnosti. U takve izvore spadaju identiteti, norme i organizacione strukture iskovane tokom perioda mukotrpne, nasilne i ideoloki motivisane borbe (Levitsky and Way 2012, 870-72) ili etniki i verski identiteti u kontekstu izrazito zaotrenih identitetskih podela usled istorije etnikog ili verskog nasilja. U nasilnim periodima istorije prevladavaju organizacije koje razviju odlike kao to su konspirativnost, disciplina i odlunost. One obino zadravaju te odlike i kada se nau na vlasti u mirnodopskom periodu, naroito dok reim predvodi generacija koja je iznela period nasilne borbe, generacija iz koje se esto izdvaja grupa lidera sa snanim istorijskim legitimitetom i linom harizmom. Represivni aparat u ovim reimima obino izrasta direktno iz oruane borbe, a i sami reimi su esto delimino militarizovani. Oni se manje kolebaju da pribegnu i otroj represiji ako je ona potrebna da se zatite tekovine ranijih pobeda. Na kraju, periodi masovnog politikog nasilja snano oblikuju politike identitete velikog broja obinih ljudi i slue kao istorijski osnov legitimizacije reima. Identiteti iskovani u nasilnim periodima istorije neretko opstaju i kroz vie pokoljenja jedne porodice, a njihovo naputanje
82
ume da donese odijum izdaje (Balcells 2012). Sve ovo ne znai da e odnosi izmeu elita u ovakvim reimima biti uvek skladni, ali znai da su takvi reimi esto u stanju da kombinuju ekstenzivno organizacionu snagu sa visokom kohezijom u sudaru sa protivnicima reima. Iz razliith razloga mnogi vladari se odluuju za etvrtu strategiju umanjivanje moi i autonomije reimskih institucija jaanjem patrimonijalnih elemenata reima. Ovo umanjuje sposobnost reima da preko lojalnih elita mobilie i kontrolie drutvo, ali i liava potencijalne izazivae mobilizacionih resursa koje bi mogli da okrenu protiv reima. U meri u kojoj budunost reimskih elita pone da zavisi od line lojalnosti vladaru, elite gube podsticaj da unutar reima zastupaju interese irih drutvenih grupa, ali i gube potencijalno uporite u tim grupama. Vanost patrimonijalizma u razliitim reimima i periodima varira, pa se tendencija ka personalizaciji vlasti moe razviti i u reimima koji su nekada imali iroku podrku i snane organizacije. Jaanje vladareve samovolje pretvara institucionalne garancije date reimskim elitama u puku formu, a partijske, sindikalne i ostale organizacije za mobilizaciju i kontrolu drutva postaju prazne ljuture u kojima je za veinu ljudi uee, u najboljem sluaju, ritualno. U sluajevima u kojima lina lojalnost postane skoro iskljuivi organizacioni princip reima, opravdano je govoriti o posebnom sultanistikom tipu nedemokratskog reima (Linc i Stepan 1998, 77-81). Patrimonijalizam obino vodi veem oslanjanju na represivni aparat od koga se oekuje da nadomesti inae ogranienu infrastrukturnu mo reima. Naravno, i najrepresivnijim reimima ostaje da se nose sa zadatkom zadravanja lojalnosti samog represivnog aparata kroz razliite strategija osiguranja od pueva (Quinlivan 1999, Silverman 2012). Izbor izmeu elemenata ove etiri strategije usklaivanja kohezije i organizacione snage nikada se ne dogaa u vakuumu. Na njega utie itav niz strukturnih faktora kao to su ekonomska i etnika struktura zemlje, meunarodni poloaj drave i specifinosti njenog istorijskog naslea, a naroito naslee prethodnih epizoda masovne politike mobilizacije. Ove faktore nazivam strukturnim jer nedemokratski vladari na njih obino ne mogu znaajnije uticati u kratkom vremenskom periodu. Meutim, odabrana strategija nije ni samo puki odraz strukturnih okolnosti. Nju oblikuje i niz kratkoronih politikih kalkulacija, kao i razliite sposobnosti, naklonosti i namere vladara. Na primer, prisustvo naftnog bogatstva u Aliru i u Libiji predstavljalo je strukturni faktor koji je iskorien za cementriranje vrlo razliitih reimskih koalicija relativno inkluzivnog i organizaciono kohezivnog autoritarnog reima u Aliru, i represivnog ali organizaciono slabog sultanistikog reima u Libiji. Vaan, ali nikako i jedini, faktor ilavosti sirijskog reima jeste solidarnost meu pripadnicima manjinske alavitske denominacije Islama koji ine oko 10%
83
stanovnitva. Ali vanost ovog faktora posledica je strategije koju je u odreenom politikom kontekstu svesno odabrao Hafez al-Asad, a nastavio njegov sin Baar (Bar 2006, 393-93). Nasuprot tome, kabilski identitet u Aliru nikada nije postao organizaciono vaan za reim, uprkos tome to su mnogi lideri antikolonijalnog pokreta otpora i kasnijeg reima pripadali ovoj grupi koja takoe ini oko 10% stanovnitva. tavie, u poslednjoj deceniji, kabilske socijalne mree posluile su kao mobilizacione strukture za neke opozicione grupe. 1.2. Disruptivni potencijal protesta U zavisnosti od odabrane reimske strategije, nastaju razliiti tipovi nedemokratskih reima, a specifine take snage i slabosti reima istovremeno snano oblikuju i strukturu prilika za razliite oblike opozicionog delovanja. (Linc i Stepan 1998, 82-107; Tarrow 2011, 175-180). Na taj nain reimske specifinosti znaajno usmeravaju politike ishode, ali nisu za njih sasvim determiniue. Politika je stvar praktinog delovanja, a ne deduktivnog teorijskog izvoenja, pa zbog toga u njoj postoji prostor za neoekivano, prostor za dogaaje, koji su po definiciji nepredvidivi i za posmatrae i za uesnike. Kao to ni u fudbalu ne pobeuje uvek tim sa skupljim igraima i boljim trenerom, tako ni u politikim borbama nije mogue teorijski predvideti da e uvek prevagnuti strana sa najvie resursa. Dostupne resurse je potrebno upotrebiti u pravom trenutku i na pravi nain, a u razdobljima masovne protestne mobilizacije disruptivni potencijal protesta unosi visoku neizvesnost i znatno uveava znaaj mikrointerakcije demonstranata i reima koja moe proizvesti razliite ishode (Tarrow 2011, 201). U onoj meri u kojoj reim sauva organizacionu snagu i koheziju reimske koalicije i otea delovanje opozicionih organizacija, smanjuju se prilike za protestno delovanje. Ipak, nemogunost slobodnog iskazivanja politikih stavova pod nedemokratskim reimima pod izvesnim uslovima postaje ma sa dve otrice. Zbog visoke cene neslaganja u nedemokratskim reimima veina graana bira strategiju falsifikacije preferencija, to jest ak i oni koji se privatno ne slau sa reimom, nisu spremni da javno istupaju protiv njega. Ovo i reimskim i opozicionim elitama oteava procenu stvarnog odnosa snaga. Tek kada neki krupan dogaaj razotkrije razmere nezadovoljstva, odjednom je veliki broj ljudi ohrabren da javno iskae svoje nezadovoljstvo. (Kuran 1995). Svaki primer javnog protesta koji reim ne uspe da ugui moe da proizvede uveana oekivanja i novu mobilizaciju na strani opozicionog pokreta. tavie, do slinog multiplikacijskog efekta moe doi i usled pravljenja paralela sa uspenim primerima protestne mobilizacije pod drugim reimima koji se smatraju uporedivim usled zajednike istorije, kulturnih afiniteta, ili usled prepoznavanja
84
slinih oblika dominacije (Beissinger 2007, 263). Opozicioni aktivisti esto pokuavaju da iskoriste ove momente tako to svesno i namerno oponaaju naine delovanja aktera iz drugih sredina, pozajmljuju njihovih nain organizovanja, njihove repertoare suprotstavljanja i njihove naine predstavljanja politikih okolnosti. ak i najtotalitarniji sistemi toleriu neke oaze drutvenog ili politikog pluralizma, zato to nemaju kapacitete da neprestano nadgledaju svaku drutvenu interakciju, i zato to nekada deo reimskih elita ima interes da tolerie njihovo postojanje. Meutim, ovakva opozicija sigurno e patiti od fragmentisanosti i manjka organizacione snage kojom bi usmeravala proteste, ili moe zbog svoje socijalne izolovanosti imati ak problema i da ispravno proceni trenutak za stupanje u akciju. Da bi iz amorfnog drutvenog nezadovoljstva nastao snaan protestni pokret potrebni su konkretni kolektivni akteri sposobni da pripremaju, usmeravaju i odravaju proteste, kao i da artikuliu protestne zahteve i da eventualno pregovaraju sa reimom. Organizovanje ovakvih opozicionih aktera je relativno dugoroan i skup proces, naroito u zatvorenim i represivnim reimima. Potrebno je mobilisati i organizovati aktiviste, pruiti im priliku da steknu iskustvo, da se meu njima razvije solidarnost i lojalnost organizaciji, potrebno je raspolagati finansijskim i logistikim resursima, a za svo to vreme i odolevati pritiscima reima. Kada protestni talas pogodi zemlju u kojoj su makar neki od ovih zadataka ve obavljeni, reim e se susresti sa ozbiljnijim izazovom jer e na opozicionoj strani postojati organizovani akteri sposobni da mobiliu veliki broj demonstranata, da usmeravaju tok protesta i zadre ljude na ulici ak i uprkos odreenom nivou poetne reimske represije. Kada je reim prinuen na otvorenu represiju uesnika u masovnom protestu, reakcija pripadnika represivnog aparata obino predstavlja najneposredniju determinantu ishoda koje e protestni talas proizvesti. Reimi u BISA regionu odolevali su decenijama mnogim unutranjim reformskim pritiscima izmeu ostalog i zahvaljujui tome to su posedovali robusne represivne aparate, sposobne i spremne da suzbiju disidentske aktivnosti (Bellin 2004). Poloaj represivnog aparata pod reimom igra vanu ulogu u tome kako e se agencije prinude poneti pod irokim pritiskom sa ulice. Neke strategije kontrole produbljivanje surevnjivosti meu razliitim granama represivnog aparata ili materijalno slabljenje vojske mogu biti korisni naini da se reimi zatite od pueva, ali mogu i umanjiti zainteresovanost represivnog aparata da brani reim u trenucima krize. Meutim, ni strategija kontrole zasnovane na favorizovanju pripadnika represivnog aparata ne prua pune garancije reimu. Kao to obini graani u kriznim trenucima moraju pod pritiskom dogaaja, neproverenih glasina, u vremenskoj stisci i sa povienim emocijama da donose sudbonosne odluke (Kurzman
85
2004, 169-170), tako i reimske elite, pa i pripadnici represivnog aparata, pod slinim uslovima moraju da se suoe sa sopstvenim podeljenim lojalnostima i sa evaluacijom posledica odluke da ostanu uz reim ili prebegnu na drugu stranu. Kontinuirana represija masovnih i upornih protesta delegetimizuje reim, privlai meunarodnu osudu i zaotrava unutarreimske podele izmeu zagovornika koncesija i nastavka represije. Zato ako je opozicioni izazov zasnovan na masovnoj mobilizaciji, nastaje visoka neizvesnost u kojoj i mala oklevanja ili nekoliko ishitreno ispaljenih metaka mogu proizvesti velike posledice i dovesti do smene ili do podele reima tamo gde je ranije malo ta ukazivalo na te mogunosti.
2. Poetak talasa i smena reima u Tunisu

Ono to e postati regionalni talas protesta zapoelo je u Tunisu koji je dugo smatran arapskom zemljom sa najboljim obrazovnim sistemom, brojnom srednjom klasom i najorganizovanijim radnikim pokretom (Anderson 2011, 3). Relativno visok stepen drutvene modernizacije, pratila je i relativno uspena privreda usmerena na turizam i izvoz u Evropu. Uprkos tim donekle povoljnim strukturnim uslovima za demokratizaciju (Lipset 1959), tuniki autoritarni reim je represivnim merama uspeno marginalizovao ostrva politikog i drutvenog pluralizma. Jake patrimonijalne tendencije u posledjoj deceniji Ben Alijeve vladavine, meutim, oslabile su infrastrukturnu mo nekada snanih organizacija poput reimske partije i dravnog sindikata. Opozicione mree su uspele da kolonizuju nie ealone tunikog sindikalnog pokreta i da u povoljnom trenutku iskoriste njihove mobilizacione kapacitete protiv reima. Pod pritiskom sa ulice, dugo godina zapostavljana, tunika vojska odbila je da stane u odbranu Ben Alijevog reima. Poetnu varnicu predstavljalo je potez dvadesetsedmogodinjeg Muhameda Buazizija koji se 17. decembra 2010. godine spalio ispred zgrade optine u provincijskom gradiu Sidi Buzid u oajnikom protestu zbog toga to mu je prethodnog dana policijska patrola uz grubo ophoenje zaplenila robu sa tezge. Incident je bio razlog za okupljanje nekoliko stotina demonstranata sastavljenih od Buazizijeve rodbine, prijatelja i ogorenih metana. Iste nedelje protesti su poeli i u susednim mestima, a posle sedam dana protesta policija je upotrebila bojevu municiju, ubivi dvoje demonstranata (ICG 2011a, 3-5). Dramatini razvoj dogaaja bio je delimino spontani izliv gneva zbog Buazizijeve sudbine s kojom su mnogi mogli da se identifikuju, ali su protesti rano dobili i eksplicitni politiki sadraj zahvaljujui mrei iskusnih lokalnih organizatora iz najveeg tunikog sindikata (UGTT). Kako je jedan od njih opisao:
86
Shvatili smo da Tunis kljua, da marginalizovana podruja samo ekaju varnicu. Ova pobuna nema vou, ali svuda postoje lokalne voe, esto sindikalisti. Nekada bismo sami organizovali proteste, a nekada bismo se jednostavno pridruili postojeim protestima i politizovali ih. Zapoeli bismo sa izvikivanjem slogana koji su ciljali na reim, a ne na socio-ekonomske probleme (ICG 2011a, 4).
Nije sluajno da su lanovi UGTT iz redova kolskih nastavnika, zdravstvenih radnika i potara bili rani organizatori protesta. Osnovan 1946. godine, kao sindikalno krilo antikolonijalnog pokreta iz koga se po sticanju nezavisnosti razvio i tuniki autoritarni reim, UGTT je dugo igrao vanu ulogu u politikom i ekonomskom ivotu zemlje. Sindikat je bio vano orue reimske kontrole radnitva, ali je povremeno delovao i kao autonomni inilac u unutarreimskim previranjima, naroito nakon to se poetkom 1970-ih reim okrenuo trinom konceptu privrede. Protestni potencijal sindikata zainteresovao je tokom 1980-ih islamistiki pokret koji je zatim organizovao kampanju infiltracije lokalnih i regionalnih sindikalnih struktura (Alexander 2000, 472-76), to je i u 2000-im godinama od nekih sindikalnih podrunica inilo opozicioni bastion (ICG 2011a, 2). Zine al-Abidin Ben Ali postao je predsednik Tunisa 1987. godine, kada je ubedio uski krug reimskih insajdera da ostarelog doivotnog predsednika Habiba Burgibu proglase zdravstveno nesposobnim za obavljanje funkcije. Nada u dolazak dugo obeavane demokratije izneverana je ve na izborima 1989. godine kada glavnoj opozicionoj grupaciji, islamistikoj Hizb en-Nahda (Partija preporoda), ponovo nije dozvoljeno da slobodno uestvuje na izborima. Repertoar politike represije pod Ben Alijem je ukljuivao praenje, prislukivanje, fabrikovanje video zapisa, pretnje lanovima porodice, konfiskacije pasoa, prebijanje, pa ak i ubistva (Alexander 1997, 35-36). Aktivisti glavnih opozicionih stranaka bili su prinueni da deluju iz egzila ili potajno u nekoj vrsti ilegale. Zahvaljujui ovome, ali i zahvaljujui dozi istorijske i ekonomske legitimnosti, vladajui Demokratski republikanski pokret (RDC) je dominantno pobeivao na svim izborima. Pored opozicionog izazova, Ben Ali je morao da vodi rauna i o rekonfiguraciji odnosa u reimskoj koaliciji. Za razliku od antikolonijalnog lidera Burgibe koji je neumorno obilazio svaki kutak Tunisa, Ben Ali, koji je karijeru izgradio kao ef obavetajne slube i ministar unutranjih poslova koji se kasno prikljuio partijskom radu. Zbog toga nije u poetku imao duboku podrku u partiji i drugim reimskim organizacijama. Kako bi uvrstio svoju poziciju Ben Ali se trudio da umanji autonomiju reimskih organizacija birajui za vane funkcije nepolitika lica, esto rotirajui pozicije, i lino uestvujui u detaljima vladine politike. Obnovljena kampanja privatizacije 1990-ih godina donela je izvesni privredni rast, ali je bila i deo taktike
87
umanjivanja uticaja sindikata, i kreranja nove privredne elite povezane sa predsednikom palatom. Ben Alijeva taktika omoguila mu je da vremenom konsoliduje kontrolu nad partijom i sindikatom, ali po cenu njihovog organizacionog slabljenja (Alexander 1997, 37-38; ICG 2011, 9). Tunika izvozno orijentisana privreda koncentrisana je u priobalnom pojasu, pa je u klimatski manje gostoljubivoj unutranjojsti ee dolazilo do socio-ekonomskih protesta. Krajem 2010. godine, meutim, upotreba policijske represije imala je kontraefekat. U premetanju protesta u glavni grad vanu ulogu imala je tunika advokatska komora (ICG 2011a, 5), jo jedno viegodinje ostrvo drutvenog pluralizma (Gobe 2010). Pod pritiskom rastuih protesta i izvetaja o novim rtvama policijskih intervencija, nacionalno vostvo UGTT okrenulo je lea reimu poetkom januara. Isprva su sindikalisti iz glavnog grada pokuali da umire situaciju, ali do promene dolazi u strahu da nacionalni sindikalni lideri ne ostanu sasvim marginalizovani od strane regionalnih podrunica. Generalni trajk u celom Tunisu i velike demonstracije u glavnom gradu zakazane su za 12. januar, kada su se protestima pridruili i neki poslodavci, istiui nezadovoljstvo zbog sistemskog favorizovanja poslovnih krugova bliskih Ben Aliju (ICG 2011a, 5-6). Na sastanku u predsednikoj palati 10. januara vojni generali odbili su da primaju nareenja od efa pretorijanske Predsednike garde. Jo od neuspenog vojnog pua 1962. godine, Burgiba je poeo da umanjuje uticaj vojske. Ben Ali je u strahu od vojnog udara podvrgavao vojni vrh povremenim istkama, a vojni budeti ostali su relativno niski (Silverman 2012, 20-21, ICG 2011a, 11). Strategija namernog slabljenja vojske jeste zatitila Ben Alijev reim od vojnih udara, ali je oficirima i obinim vojnicima ostavila malo razloga da podupiru reim po cenu pucanja na demonstrante. Umesto toga vojska je na dan generalnog trajka izala da razdvoji demonstrante i snage lojalne reimu, da bi ubrzo generaltab poeo i da izdaje saoptenja podrke revoluciji. Pod pritiskom s ulice i bez podrke vojske, Ben Ali se 14. januara sa porodicom ukrcao u avion za Saudijsku Arabiju. Veliki deo opozicije, ukljuujui i predstavnike Sindikata i islamistike partije en-Nahda koja je obnavljala rad nastavio je da vri pritisak na prelaznu vladu preko ulice. Kontinuirani protesti su primorali prelaznu vladu da legalizuje en-Nahdu, zabrani rad RCD, suspenduje ustav i zakae izbore za ustavotvornu skuptinu. U oktobru 2011. godine, en-Nahda je sa oko 37% glasova postala najvea stranka u ustavotvornoj skuptini.
3. Smena reima u Egiptu i prva prelomna taka talasa

Egipatski reim bio je s dosta razloga smatran modelom postojanog autoritarizma sa jakom hegemonom partijom koja je kontrolisala razgranatu
88
mreu ekonomskog klijentelizma i jak represivni aparat (Brownlee 2007, Blaydes 2011, 48-63). Ipak, od ranih 2000-ih u Egiptu je organizovan ranije nezamisliv broj protesta sa ogranienim lokalnim ili socio-ekonomskim zahtevima koji su proizveli znatno slobodniju klimu u medijima. Politiki angaman Mubarakovog sina Gamala koga je grupa u javnosti omraenih tajkuna elela da vidi kao sledeeg stanara predsednike palate davao je reimu neke patrimonijalne elemente, mada su oni bili daleko manje izraeni nego u Tunisu. Uprkos tome, nije bilo uoljivih znakova da reim znaajno gubi na koheziji ili organizacionoj snazi koju je demonstrirao redovno beleei ubedljive pobede na parlamentarnim i predsednikim izborima. Decenija protestnog delovanja irom Egipta, meutim, proizvela je znaajne mobilizacione kapacitete na opozicionoj strani. Iako ovi raznorodni akteri nisu mogli da pronau nain da se na izborima organizovanije suprotstave reimu, na krilima vesti o zapanjujuem tunikom uspehu uspeli su da koordiniraju svoje delovanje i da tokom etiri presudna dana izdre u tekim ulinim borbama sa policijskim snagama. To je najzad proizvelo podele unutar reimske koalicije, primoravi egipatsku vojsku da rtvuje Mubarake i krene da trai nain da zatiti svoje korporativne interese u novoj politikoj realnosti stvorenoj snagom i irinom opozicionog izazova. Pad reima u daleko najmnogoljudnijoj i tradicionalno vodeoj zemlji arapskog sveta bio je prasak koji je doveo do naglog irenja protestnog talasa irom regiona. Sredinom januara, dok su pristizale dramatine vesti iz Tunisa, makar sedmoro Egipana pokualo je samoubistvo samospaljivanjem (ICG 2011b, 2), a omladinski pokreti su odravali protest ispred tunike ambasade (el-Ghobashy 2011a). Prelomni trenutak e, meutim, uslediti u utorak 25. januara, na Dan policije koji je reim te godine nepaljivo proglasio neradnim danom. Godine policijske represije, posebno sluaj 28-godinjeg Halida Saida koga je est meseci ranije nekoliko aleksandrijskih policajaca izvuklo iz internet kafea i pretuklo na smrt, usmerile su gnev javnosti ka policiji. I reim i opozicioni aktivisti, meutim, oekivali su da e 25. januar biti jo jedna epizoda u dugotrajnoj rovovskoj borbi. Umesto toga taj dan je u Egiptu postao sinonim za revoluciju. Brojnost uesnika u protestima tog dana i njihova odlunost u suprotstavljanju policijskim kordonima, suzavcu, i gumenim mecima iznenadili su sve. Tog dana pouku o irini i stepenu nezadovoljstva irom Egipta izvukli su i policija i organizatori protesta i egipatska javnost (el-Ghabashy 2011a). Na svim stranama su odmah poele pripreme za Dan muenika i pritvorenih, kako su opozicioni aktivisti nazvali petak 28. januar. Neformalnu protestnu koaliciju inilo je mnotva do tada uglavnom izolovanih pokreta koji su sticali iskustvo u skoro deceniju dugom razdoblju uline politike. Veliki skup u znak podrke Drugoj palestinskoj
89
Intifadi odran je krajem 2000. godine, a skupovi protesta protiv amerike invazije na Irak 2003. godine. Jedan deo uesnika ak je otvoreno pozivao i na smenu Mubaraka (Brownlee 2007, 148). U obe prilike povod za proteste bili su dogaaji iju javnu osudu nije mogao da oglasi nelegitimnom ni jedan arapski reim, bez obzira to su isti ti reimi nastavili da uivaju bliske odnose sa SAD i da potiho sarauju sa Izraelom. Presedan su u narednim godinama poele da koriste razliite grupe pa je godinje irom zemlje organizovano i po nekoliko stotina protesta razliite veliine i usmerenja (el-Ghobashy 2011b). Bili su to protesti na radnom mestu, protesti Kopta i sinajskih Beduina, protesti stanovnika pojedinih ulica ili naselja oko komunalnih pitanja, kao i politizovaniji protesti profesionalnih udruenja, omladinskih pokreta, politikih partija i kvazipolitikih udruenja poput Muslimanskog bratstva (Blaydes 2011, 182-191; el-Ghobashy 2011a). Prostor za delovanje Bratstva smanjivan je ili poveavan u skladu sa taktikim procenama reima, ali je ono ipak razvilo nacionalnu mreu aktivista i simpatizera kakvu verovatno niije posedovala ni jedna druga nereimska organizacija u BISA regionu (el-Ghobashy 2005, Blaydes 2011, 157-61). Posle scena koje su se odigrale 25. januara, u pripreme novih protesta se ukljuilo i vostvo Muslimanskog bratstva, prelomivi da zanemari reimska upozorenja, i da se prikljui svojim mlaim aktivistima koji su ve bili na ulici (ICG 2011b, 3-4). Izvetaji o sukobima irom zemlje pristizali su u petak 28. januara ve od prepodneva. U tim sukobima lomilo se samopouzdanje Mubarakovog reima. Nakon vie od pet asova sukoba policije i demonstranata na ulicama Kaira i drugih gradova policija je oko 17 asova dobila nareenje da se povue jer je sve vie policijskih stanica padalo u ruke demonstranata, a jedinice sa terena su izvetavale da ostaju bez suzavca i municije (el-Ghobashy 2011a). Euforini demonstranti su okupirali kairski Trg Tahrir i centre drugih gradova, a neto posle ponoi Mubarak je u televizijskom obraanju objavio da smenjuje vladu i da po prvi put u svojoj tridesetogodinjoj vladavini imenuje potpredsednika naelnika obavetajne slube generala Omara Sulejamana. Istovremeno, veliki deo rukovodstva reimske partije podnosi ostavke, ukljuujui i Mubaraka mlaeg. U rano jutro vojni tenkovi su izali na ulice Kaira, gde su ih demonstranti doekali srdanim uzvicima Vojska! Narod! Jedna ruka!. Policijske snage su se etiri dana lojalno borile za reim, postepeno eskalirajui metode represije. Iako policijski posao u Egiptu nije donosio ni presti niti visoka primanja, bio je primamljiv u kontekstu visoke nezaposlenosti meu mladima. Naroito u pasivnijim krajevima poput Gornjeg Egipta, odakle je esto regrutovan sastav jedinica za kontrolu demonstracija (ICG 2011b, 1). Suprotno tome, vojna sluba u Egiptu uiva presti zbog svoje bliske povezanosti sa narativom o nacionalnom jedinstvu i
90
sticanju samostalnosti od postkolonijalnog meetarenja velikih sila (Cook 2007, 28-31). Od vojnog udara protiv prozapadne monarhije 1952. godine, kada je na vlast doao harizmatini pukovnik Naser, predsednici Egipta dolazili su iz redova vojnih generala. Iako su predsednici Sadat i Mubarak ograniili ulogu vojnih lica u izvrnoj vlasti, vojska je nastavila da uiva iroke ekonomske privilegije. Vojni budeti u koje civilne vlasti nisu imale mnogo uvida bili su kontinuirano visoki, a na njih treba dodati i izdanu ameriku finansijsku i tehnoloku pomo. I posle privatizacionog programa iz 1990-ih godina, vojska je nastavila da uiva privilegovani poloaj u privrednim sektorima od poljoprivrede, preko industrije obue, mineralne vode, graevine, do usluga kao to su telekomunikacije i turizam (Harb 2003, 28586, Silverman 2012, 25-27). Vojni vrh je ubrzo poeo da izdaje saoptenja u kojima podrava legitimne zahteve demonstranata, ali i da poziva na normalizaciju situacije. Mubarak je takoe pozvao na normalizaciju prilika i dijalog, obeavi da se nee kandidovati na predstojeim izborima. Plate nisu isplaivane, snabdevanje osnovnim namirnicama je oteano funkcionisalo, i mnogi obini graani koji su simpatisali proteste poeli su da se pitaju ima li svrhe i potrebe i dalje demonstrirati da bi Mubarak otiao sa vlasti osam meseci ranije (ICG 2011b, 7-9). Meutim, aroliko jezgro organizatora protesta slagalo se oko toga da bi poputanjem ulinog pritiska reim mogao da ubrzo izvrda obeanja. Reima jednog od aktivista:
Ako sada oteramo Mubaraka, to znai da smo mi najmoniji. Ako ga ne oteramo, znai da su oni najmoniji. Obe strane razumeju ovo, i zato se obe strane tako snano bore (ICG 2011b, 20)
Sa kamerama svetskih medija uprtim u atore postavljene na Trg Tahrir, procena lidera protesta se pokazala kao ispravnom kada je 10. februara vojni vrh privoleo Mubaraka da podnese ostavku. Ubrzo je parlament rasputen, ustav suspendovan, a vojni dekreti dobili su zakonsku snagu (ICG 2011b, 13-14). Otpoeo je krivudavi put ka novom politikom sistemu putem pisanja novog ustava i nekoliko krugova parlamentarnih i predsednikih izbora za na kojima je Bratstvo odnelo pobede. Kakvi e biti konani obrisi egipatskog novog reima odredie interakcija vojnog vrha, Muslimanskog bratstva, radikalnijih islamistikih struja i fragmentisane neislamistike opozicije. I pored kontinuiranog politikog i ekonomskog uticaja vojske, radikalni raskid sa dosadanjim reimom predstavlja injenica da je vlast u zemlji preuzela organizacija koja se u opoziciji nalazila od svog osnivanja u danima borbe protiv britanskog postkolonijalnog uticaja izmeu dva svetska rata, organizacija koja je formalno bila nelegalna od sukoba sa Naserom poetkom 1950-ih do pada Mubaraka.
91
4. Graanski rat u Libiji i transformacija talasa

Egipatski protesti bili su u sreditu panje regionalne i svetske javnosti zbog veliine zemlje, njenog vanog stratekog poloaja i tradicionalno vodee uloge u arapskom svetu. Kada su Egipani proslavili Mubarakovo odstupanje 11. februara, regionalni talas mobilizacije dostigao je prvu prelomnu taku. Protesti su u roku od nekoliko dana zapljusnuli skoro sve drave regiona2, izvevi na ulice vei broj ljudi tamo gde su protesti ve trajali. Ipak, strukturno-institucionalni uslovi za proteste i smenu reima bili su u veini ovih drava manje povoljni, ili makar toliko drugaiji da su protesti ubrzo krenuli znatno drugaijim tokom. Gadafijev sultanistiki reim u Libiji je u prethodnom periodu otrom represijom suzbijao svaku organizovanu opoziciju oslanjajui se na pretorijanske jedinice i prihode od eksploatacije nafte i prirodnog gasa. Meutim, u kontekstu irih Arapskih previranja represija je proizvela kontraefekat, i dovela do podele vojnih struktura. S obzirom na relativno slabu borbenu snagu namerno zapostavljane libijske vojske, jedinice lojalne Gadafijevom linom reimu verovatno su mogle i ovaj izazov da prebrode golom silom da nije dolo do strane vojne intervencije. est dana nakon Mubarakove ostavke, zakazan je prvi libijski protest koji je trebalo da se odri u Bengaziju, u istonoj Libiji. Dan pre zakazanog protesta bezbednosne agencije uhapsile su jedan broj vienijih lokalnih aktivista u Bengaziju, da bi iste veeri upotrebile bojevu municiju protiv manjeg broja onih koji su se okupili ispred zatvora kako bi zahtevali oslobaanje zatvorenih. U tom trenutku na stranu stanovnitva prelaze lokalni garnizoni redovne libijske vojske. U roku od nekoliko dana, protivofanziva reima i rastua podela u oruanim snagama transformisali su tok libijske protestne mobilizacije u graanski rat (Brahimi 2011, 606). Arapska i ira meunarodna javnost i dalje je posmatrala dogaaje u Libiji kao deo jedinstvenog regionalnog talasa protestne mobilizacije. Zato je poetak vojne kampanje NATO, neuobiajeno, dobio podrku arapske javnosti, kao i podrku arapskih vlada otuenih decenijama Gadafijeve avanturistike spoljne politike. U narednim mesecima vojna intervencija pomogla je labavoj koaliciji mesnih, islamistikih i berberskih pobunjenika da postignu vojni paritet sa reimskim snagama, a do kraja avgusta i da zauzmu prestonicu i preuzmu vlast u zemlji. Nije sluajno da je ba Bengazi postao centar borbe protiv Gadafijeve vlasti. Tu su 2006. godine protesti protiv karikatura proroka Muhameda objavljenim u danskim novinama prerasli u proteste protiv Gadafija. Bengazi i ceo istok zemlje su se esto alili na ekonomsku diskriminaciju (Brahimi
2 Pregledan prikaz dinamike Arapskih previranja sa linkovima na korisne novinske lanke o mnogim od prelomnih dogaaja moe se nai u The Guardian (2012).
92
2011, 617). Dinastija Senusi koju je pukovnik Gadafi 1969. godine vojnim udarom zbacio sa vlasti imala uporite upravo u Bengaziju. Meutim, osim ovih izolovanih incidenata i pritubi Gadafi nije tolerisao nikakav organizovani pluralizam od asocijacije trgovaca, do sportskih klubova, od bazara do kafea, reim je zatvorio institucije i mesta kroz koje bi ljudi mogli da se okupljaju izvan vladinog nadzora (Anderson 1986, 228). Nacionalizovana je privatna svojina, a nije bilo ni pokuaja industrijskog razvoja izvan dravnog naftnog sektora koji je upoljavao samo oko 3% stanovnitva (Brahimi 2011, 608-9). Najznaajniji organizovani oblik opozicije bio je radikalizovani islamistiki pokret. Poslednji period njegovog intezivnijeg delovanja okonan je krajem 1990-ih vojnom pobedom reima, ali e se deo veterana ove borbe ponovo pojaviti u Libiji za vreme borbi 2011. godine. Gadafijeva Libija bila je kolski primer sultanistikog reima gde je mo poivala u neformalnoj mrei lanova Gadafijeve porodice i favorizovanih plemena. Oni su kontrolisali najvanije funkcije u politikoj, ekonomskoj i bezbednosnoj sferi i bili lino odani bratu lideru, koji sam nije imao formalnih funkcija u dravi. Za funkcionisanje Gadafijog linog reima ilustrativno je stanje u bezbednosnom aparatu. Na poetku svoje vladavine Gadafi je prebrodio tri pokuaja vojnih prevrata (1969, 1970 i 1975). Kako bi se osigurao od ove opasnosti, namerno je fragmentisao represivni aparat u mnotvo zavaenih agencija, a redovnu vojsku oslabio estim istkama i premetajima slabo plaenih oficira. Zbog straha od moguih zavera, visokim oficirima u razliitim garnizonima bilo je dozvoljeno da meusobno komuniciraju samo pismima. Ovo je stvorilo decentralizovanu, neprofesionalnu i demotivisanu vojsku koja je imala malo razloga da se rtvuje zarad opstanka Gadafijevog reima. Izuzetak su bile vojne i obavetajne jedinice popunjavane regrutima iz redova lojalnih plemena ili stranim plaenicima i stavljene pod komandu Gadafijevih bliskig saradnika, poput njegovog sina Sadija ili zeta Abdulaha Senusija (Silverman 2012: 30-34). Uprkos prebezima iz jednog broja vojnih garnizona na stranu demonstranata, Gadafijeva strategija slabljenja vojske i oslanjanja na pretorijanske jedinice bi verovatno bila delotvorna u guenju pobune da francuski vazduni udari 20. marta nisu spreili pad pobunjenog Bengazija, i da u narednim mesecima ekstenzivno tumaenje mandata iz rezolucije SBUN nije omoguilo NATO da promeni balans vojne moi na terenu. Nekoliko strukturnih faktora omoguilo je da sultanistiki reim tako dugo i pouzdano zadri kontrolu nad Libijom. Najpre, radi se o zemlji velikog prostranstva, ali sa tek neto vie od est miliona stanovnika. Najvei deo zemlje prostire se Saharskom pustinjom, pa je stanovnitvo zemlje uglavnom koncentrisano u uskom pojasu uz mediternasku obalu i dugaki autoput koji povezuje istok i zapad zemlje. Relativna malobrojnost i koncentrisanost stanovnitva umanjuje logistike trokove drutvene kontrole, a
93
rentijerski karakter privrede obezbeuje stalan priliv finansijskih resursa potrebnih za servisiranje personalizovane reimske koalicije. Stanovnitvo je etniki podeljeno na Arape i manjinske Berbere, a obe grupe su dalje plemenski izdeljene. Plemenske strukture dugo su zadrale vanost usled kasnog opstanka beduinskog, nomadskog naina ivota, a nakon masovne urbanizacije u drugoj polovini 20. veka njihov znaaj je opstao usled toga to ih je reim instrumentalizovao za kontrolu drutva (Joffe 2011, 522; Brahimi 2011, 612-13). Isti strukturni uslovi rentijerski karakter privrede i socijalna fragmentiranost drutva kao i veliki broj naoruanih lokalnih milicija izniklih iz graanskog rata nastavie da budu glavne prepreke u uspostavljanju demokratskog reima u Libiji. Dok su tranzicije iz autoritarizma u Tunisu i Egipatu inile poetne nesigurne korake, sezona arapskih protesta poprimala je sve zlokobnije obrise raspirivanjem graanskih ratova u Libiji, Jemenu i u Siriji. Najpre su su 14. marta vojne jedinice Saudijske Arabije pomogle sunitskoj monarhiji siunog Bahreina da beskompromisno ugui nenasilne i preteno iitske proteste. etiri dana kasnije, jemenski reim je pokuao da uradi neto slino otvarajui vatru na demonstrante ispred Univerziteta u Sani. Oko 50 demonstranata je poginulo, ali je incident ubrzo doveo do cepanja jemenske vojske i graanskog rata. Dva dana kasnije, i samo dan nakon to je Savet bezbednosti UN odobrio delovanje NATO u Libiji, sirijski reim odgovario je otrom represijom na relativno mali protestni skup u gradiu Dera. Neselektivno nasilje i ovde je proizvelo kontraefekat. U narednim nedeljama protesti u Siriji su se rairili i sve ee pretvarali u oruane sukobe sa snagama lojalnim reimu. Dve godine kasnije, graanski rat u Siriji i dalje traje. Ako je pad Mubaraka sredinom februara oznaio prvu prelomnu taku u regionalnoj difuziji protesta, sredina marta oznaila je drugu prelomnu taku posle koje je poela transformacija talasa u hladne i vrue ratne sukobe u kojima se prelamaju ne samo interesi opozicije i reima, ve i interesi regionalnih i svetskih sila. U senci ovih ratova je itav protestni talas poeo da posustaje u preostalim zemljama regiona.
5. Postojanost reima u Aliru i stiavanje talasa

Nakon krvavog graanskog rata izmeu reima i islamistikog pokreta tokom 1990-ih godina, alirski autoritarni reim je uzeo relativno liberalizovano nalije. U poslednjoj deceniji ulini protesti sa ogranienim lokalnim zahtevima postali su esti u Aliru, mada ne u onoj meri u kojoj je to sluaj bio u Egiptu. Iako vladajua partija uiva brojne prednosti u izbornoj utakmici, tokom poslednje decenije vie puta je morala da formira koalicije sa drugim strankama kako bi formirala parlamentarnu veinu.
94
Meutim, ovaj proces praen je i dodatnim slabljenjem moi parlamenta i vlade u korist predsednikog kabineta. Pored predsednika i partijskog rukovodstva, alirska vojska zadrala je vanu politiku i ekonomsku ulogu. Zasnovana na tradiciji oruane borbe za nezavisnost od Francuske od 1954. do 1962. godine, ojaana petro-rentom i sa ekstezivnom organizacionom strukturom, ova kohezivna vojno-politika elita uspela je i u toku zime 2010/2011. da obeshrabi i osujeti pokuaje fragmentisanih opozicionih krugova da iskoriste regionalni talas protesta. Poetni odjek tunikih dogaaja zapljusnuo je Alir u januaru, kada je koincidirao sa naglim rastom cena osnovnih namirnica. Nezadovoljstvo se izrazilo serijom lokalnih nereda irom zemlje u periodu od 5. do 10. januara. Protesti su u tih nekoliko dana zahvatili neubiajeno veliki deo zemlje, meutim, uesnici nisu delovali usklaeno, niti su iz protesta proizali jasni politiki zahtevi (Roberts 2011). Protesti sa ogranienim lokalnim zahtevima nisu neobina pojava u skoranjoj alirskoj istoriji. Od kada su meu kabilskim Berberima 2001. godine izbili protesti podstaknuti meavinom socio-ekonomskih i etnikih zahteva (Werenfels 2007, 50-52), praksa lokalnih protesta se rairila kao najefektivnije sredstvo privlaenja panje vlasti. Meutim, za razliku od Egipta, raznovrsni protestni elementi u Aliru nisu uspeli da koordiniraju svoje delovanje, niti da mu daju jasno politiko usmerenje. Koordinacija i politizacija pokreta bila je oteana injenicom da se veina etabliranih politikih partija ogradila od protesta, ba kao to su to uinili i najvea sindikalna organizacija i deo religijskog establimenta. Reim je na januarske dogaaje brzo odgovorio socio-ekonomskim koncesijama. Tako su neposredni ekonomski povodi nezadovoljstva ublaeni jo pre pada Ben Alijevog reima u Tunisu, pa je zakasnela februarska inicijativa grupe manjih politikih stranaka i aktivista privukla ogranien broj uesnika. Ova arolika opoziciona koalicija je za 12. februar, dan nakon Mubarakovog povlaenja, zakazala alirski Dan gneva. Jake policijske snage, meutim, spreile su okupljanje uesnika protesta u centru glavnog grada, a protesti zakazivani sedmino u toku februara i marta privlaili su vie policijskih snaga nego demonstranata (Layachi 2011). Veina komentatora smatra da je ovakav ishod posledica bolnih i sveih seanja na graanski rat i nepokolebljivost vojske u odbrani reima tokom 1990-ih godina (Layachi 2011, Chomiak and Entelis 2011). Alir je bio prva zemlja regiona koja je dozvolila odravanje viestranakih izbora jo krajem 1991. godine. Eksperiment se, meutim, pretvorio u graanski rat kada se izmeu dva izborna kruga sastala grupa od ezdeset najviih oficira alirske vojske i donela odluku da poniti rezultate glasanja, zabrani pobedniki Front islamskog spasa (FIS), i uvede vanredno stanje (Cook 2007, 17). Armija je u tome mogla da se osloni na snanu partijsku organizaciju FLN, kao i na strahovanje relativno sekularizovanih Aliraca od agresivne retorike nekih
95
lidera arolike islamistike platforme. Pred vojnu intervenciju, dravni sindikat i organizacije za promociju enskih prava ak su odravali mitinge pozivajui vojsku da izvri pu. Tek 2002. godine potpisana su primirja sa veinom oruanih islamistikih frakcija. Najpoznatiji lideri FIS puteni su sledee godine iz zatvora, ali je sama organizacija ostala zabranjena. Islamistiki pokret ostao je fragmentisan, deo lidera prodruio se reimu, dok je drugi deo i dalje dovoen u vezu sa periodom traginog graanskog rata koji je odneo vie od 100.000 ivota. Generali su 1999. godine na strogo kontrolisanim predsednikim izborima podrali kandidaturu iskusnog diplomate Abdelaziza Buteflike iji su kasniji napori oko sklapanja mira i usvajanja opte amnestije doekani sa irokim odobravanjem. Iako se deo starije garde reima povukao posle rata (Entelis 2011, 661), u samom vrhu reima i dalje se nalazi nekolicina pripadnika revolucionarne generacije. Monom vojnom slubom bezbednosti jo od 1990. godine rukovodi veteran rata za nezavisnost, general Muhamed Medijen. I sam predsednik Buteflika bio je u toku rata vojno lice i lini sekretar kasnijeg predsednika Alira pukovnika Harija Bumedjena. Pored toga, makar meu svojim pristalicama reim i dalje uiva znaajnu dozu istorijskog legitimiteta zbog uloge FLN i njenih vojnih struktura u oslobaanju zemlje. Po sticanju nezavisnosti usledio je period visoke socijalne mobilnosti i realtivno uspene modernizacije zemlje pod predsednikom Bumedjenom. Model ekonomskog razvoja zasnovan na planskoj industrijalizaciji finansiranoj prihodima od izvoza nafte i prirodnog gasa uao je u krizu 1980-ih godina, to je otvorilo prostor za islamistiki izazov, ali je iroka distribucija materijalnih dobara u prethodnom periodu znatno proirila socijalnu bazu reima. I u poslednjoj deceniji mlai pripadnici reimske elite uglavnom dolaze iz ove socijalne baze. Stariji lanovi njihovih porodica uestvovali su u antikolonijalnoj borbi ili u kasnijem radu reimske partije, ali meu njima nema potomaka najistaknutijih linosti reima (Werenfels 2007, 84-85), to pokazuje da reimske organizaciju uistinu imaju priliku da relativno autonomno regrutuju, biraju i unapreuju kadrove. Pored vladajueg FLN, reimsku organizacionu strukturu ine i organizacija veterana rata za nezavisnost i njihovih potomaka, najvei i nekada jedini sindikat, kao i verske zadubine i reimu lojalni imami (Werenfels 2007, 65-68; Lowi 2009, 141-42). Preko njih reim distribuira ekonomske resurse, prikuplja podrku i nadgleda drutvo. Izvoz prirodnih resursa donosi oko 90% spoljnog prihoda i olakava finansiranje ove koalicije, naroito nakon 2001. godine i rasta cena nafte na svetskom tritu. Istorijska legitimnost prua snane nematerijalne osnove reimske kohezije, a i sam predsednik Buteflika uiva relativnu popularnost zbog doprinosa okonanju ratnog nasilja. Veliki deo islamistike opozicije razbijen je u graanskom ratu ili kooptiran po njegovom okonanju. Svi su ovi faktori omoguili reimu
96
da relativno lako prebrodi poslednje izazove. Protesti su ipak rezultirali i jednim brojem politikih koncesija kao to je ukidanje vanrednog stanja uvedenog jo 1992, koje je izmeu ostalog ukljuivalo selektivno primenjivanu zabranu javnih okupljanja. U dve godine nakon neuspelih protesta u Aliru i dalje se odrava relativno veliki broj malih, lokalnih protesta i trajkova, ali se ini da nije dolo do sutinski nove politike dinamike. U maju 2012. godine FLN je u koaliciji sa sestrinskom partijom proglasio ubedljivu pobedu na parlamentarnim izborima. Kako je regionalni talas mobilizacije napredovao, tako je na proteste pokretao graane u zemljama u kojima su preduslovi za uspeh bili slabiji usled snage nacionalnih reima i relativne slabosti i fragmentisanosti opozicionih krugova. Ni faktor iznenaenja vie nije bio na strani demonstranata, pa su nedemokratski reimi u regionu na izazove poeli da reaguju bre. Tako su Saudijska Arabija i druge renitijerske moharhije Persijskog zaliva brzom akcijom umirile relativno male proteste roene u drugoj polovini februara radei jo intenzivnije ono to i inae rade izdano obasipajui podanike novcem i otro proganjajui protivnike (al-Rasheed 2012). Regionalne autokratije poele su aktivnije da sarauju pa je iz Persijskog zaliva ka monarsima u Jordanu i Maroku krenula znaajna finansijska pomo i poziv za ukljuivanje u rad Zalivskog saveta za saradnju (Lynch 2012, 131-32; NYTimes 2011). Ratna razaranja u Libiji i Siriji, kao i kontinuirana politika nestabilnost u Egiptu posle Mubaraka, pruili su arapskoj javnosti manje ohrabrujuu sliku budunosti posle posle protesta, pa graani ponovo ele da uju reimska obeanja o postepenim reformama i prednostima stabilnosti u jo jednom turbulentnom periodu za region.
6. Zakljuak
Arapska previranja su tipian primer transnacionalne difuzije protesta. Analize ovakvih epizoda u istoriji pokazale su da one slede ciklinu logiku talasa (Tarrow 2011, 195-214; Beissinger 2007). Isprva se primer iri polako, a onda kada dostigne jednu kritinu taku, taku koja privlai panju i imaginaciju aktivista i alarmira nedemokratske vladare, protesti najednom eksplodiraju na nekoliko mesta. Ta taka je u Arapskim previranjima dosegnuta u Egiptu padom Mubaraka, nakon etiri dana odlune borbe demonstranata i policije i vienedeljnog rata nerava izmeu demonstranata i vojske. Rodio se kratkotrajni optimizam da bi 2011. godina mogla da bude za BISA region ono to je 1989. godina bila za Istonu Evropu. Meutim, rastegljivost koju proizvodi disruptivni potencijal protestnih dogaaja ima svoje granice, pa je u kasnijim fazama talasa bilo teko ponoviti tunike i egipatske uspehe. Regionalni talas protesta u svakoj zemlji razbija se o
97
specifine strukturno-institucionalne grebene nedemokratskih reima. Ti su se grebeni pod naletima talasa tresli, preoblikovali, ali su na kraju tokove i ishode narodne mobilizacije usmeravali u razliitim smerovima. Tako je niska kohezija Gadafijevog reima rezultirala podelom njegovog represivnog aparata, to je oznailo poetak graanskog rata izmeu dve organizaciono slabe frakcije. Slini ishodi u Jemenu i naroito u Siriji predstavljali su drugu prelomnu taku ciklusa. Usled ovih traginih iskustava, kao i zbog iskustava preranih i slabo organizovanih protesta protiv postojanih reima poput Alirskog, primamljivost prethodnih primera je slabila. Prostor nedeterminisanosti se tako suzio, pa su strukturalno-institucionalne specifinosti nacionalnih reima u roku od nekoliko meseci ponovo postale glavne odrednice politikog ivota u BISA regionu. Ipak, i neuspeni periodi masovne politike mobilizacije ostavljaju tragove u vidu novih politikih organizacija, novih saveznitava i rivalstava i preoblikovanih politikih identiteta. Dve godine kasnije posledice Arapskih previranja i dalje tinjaju u regionu. Kompleksni politiki odnosi u Siriji, Iraku i Libanu uvukli su iitski Iran s jedne i sunitsku Saudijsku Arabiju i njene zapadne saveznike sa druge strane u izuzetno riskantne hladne i vrue ratne sukobe. Geopolitiko rivalstvo ovih sila preti da doprinese uruavanju Bliskog Istoka u transnacionalni graanski rat izmeu islamskih denominacija i suprotstvljenih pretendenata na primat u sunitskom svetu. U verski homogenijim zemljama Severne Afrike kontinuirani lokalni protesti i trajkovi, kao i povremena krupnija okupljanja na godinjicama vanijih dogaaja iz zime 2010/11. doprinose novom duhu otvorenosti i iekivanja. Ova politika uarenost celog regiona jo e oblikovati putanje egipatske, tunike i libijske tranzicije, kao to e i pred preostale nedemokratske reime regiona stavljati izazove koji ih u dogledno vreme mogu, ako ne uruiti, onda znaajno transformisati.
98
Citirana literatura
Alexander, Christopher. 1997. Back from the Democratic Brink: Authoritarianism and Civil Society in Tunisia Middle East Report 27, No. 205: 34-38. Alexander, Christopher. 2000. Opportunities, Organizations and Ideas: Islamists and Workers in Tunisia and Algeria International Journal of Middle East Studies 32, No. 4: 465-490. al-Rasheed, Madawi. 2012. No Saudi Spring Anatomy of a Failed Revolution Boston Review (March/April), http://www.bostonreview.net/BR37.2/madawi_al-rasheed_arab_spring_saudi_ arabia.php. Anderson, Lisa. 1986. Quadhdafi and his Opposition Middle East Journal 40, No. 2: 225-237. Anderson, Lisa. 2011. Demystifying the Arab Spring: Parsing the Differences between Tunisia, Egypt and Libya Foreign Affairs 90, No. 3: 2-7. Balcells, Laia. 2012. The Consequences of Victimization on Political Identities Politics and Society 40, No. 3: 311-347. Bar, Shmuel. 2006. Bashar's Syria: The Regime and its Strategic Worldview Comparative Strategy 25, No. 5: 353-445. Beissinger, Mark. 2007. Structure and Example in Modular Political Phenomena: The Diffusion of Buldozer/Rose/Orange/Tulip Revolutions Perspectives on Politics 5, No. 2: 259-276. Bellin, Eva. 2004. The Robustness of Authoritarianism in the Middle East: Exceptionalism in Comparative Perspective Comparative Politics 36, No. 2: 139-157. Blaydes, Lisa. 2011. Elections and Distributive Politics in Mubarak's Egypt. Cambridge: Cambridge University Press. Brahimi, Alia. 2011. Libya's Revolution The Journal of North African Studies 16, No. 4: 605-624. Brownlee, Jason. 2007. Authoritarianism in an Age of Democratization. Cambridge: Cambridge University Press. Chomiak, Laryssa and John P. Entelis. 2011. The Making of North Africa's Intifadas Middle East Report 41, No. 259, http://www.merip.org/mer/mer259/making-north-africas-intifadas. Cook, Steven. 2007. Ruling But Not Governing: The Military and Political Development in Egypt, Algeria, and Turkey. Baltimore, MD: John Hopkins University Press. Diamond, Larry. 2010. Why Are There No Arab Democracies? Journal of Democracy 21, No. 1: 93-104. Dunning, Thad. 2008. Crude Democracy: Natural Resource Wealth and Political Regimes. Cambridge: Cambridge University Press.
99
el-Ghobashy, Mona. 2005. The Metamorphosis of the Egyptian Muslim Brothers International Journal of Middle East Studies 37, No. 3: 373-395. el-Ghobashy, Mona. 2011a. The Praxis of the Egyptian Revolution Middle East Report 41, No. 258: 2-13. el-Ghobashy, Mona. 2011b. Politics by Other Means: In Egypt, Street Protests Set the Agenda Boston Review (November/December), http://www.bostonreview.net/BR36.6/mona_el-ghobashy_egypt_revolution_ tahrir _square.php. Entelis, John. 2011. Algeria: Democracy Denied and Revieved? The Journal of North African Studies 16, No. 4: 653-678. George, Alexander and Andrew Bennett. 2005. Case Studies and Theory Development in the Social Scences. Cambridge, MA: MIT Press. Gobe, Eric. 2010. The Tunisian Bar to the Test of Authoritarianism: Professional and Political Movements in Ben Ali's Tunisia (1990-2007) The Journal of North African Studies 15, No. 3: 333-347. The Guardian. 2012. Arab Spring: an interactive timeline of Middle East protest 5 January 2012, http://www.guardian.co.uk/world/interactive/2011/mar/22/middle-east-protestinteractive-timeline. Harb, Imad. 2003. The Egypt Military in Politics: Disengagement or Accommodation The Middle East Journal 57, No. 2: 269-290. International Crisis Group. 2011a. Popular Protest in North Africa and the Middle East (IV): Tunisia's Way, Middle East/North Africa Report No. 106 28 April 2011. International Crisis Group. 2011b. Popular Protest in North Africa and the Middle East (I): Egypt Victorious?, Middle East/North Africa Report No. 101 24 February 2011. Joffe, George. 2011. The Arab Spring in North Africa: origins and prospects The Journal of North African Studies 16, No. 4: 507-532. Kuran, Timur. 1995. Now out of Never: The Element of Surprise in the East European Revolution of 1989 World Politics 44, No. 1: 7-48. Kurzman, Charles. 2004. The Unthinkable Revolution in Iran. Cambridge: Cambridge University Press. Layachi, Azzedine. 2011. Algeria's Rebellion by Installments Middle East Research and Information Project, 12 March 2011, http://www.merip.org/mero/mero031211. Levitsky, Steven and Lucan Way. 2012. Beyond Patronage: Violent Struggle, Ruling Party Cohesion and Authoritarian Durability Perspectives on Politics 10, No. 4: 869-89. Linc, Huan i Alfred Stepan. 1998. Demokratska tranzicija i konsolidacija: Juna Evropa, Juna Amerika, i postkomunistika Evropa. Beograd: Filip Vinji.
100
Lust-Okar, Ellen and Anamey Ahmad Jamal. 2002. Rulers and rules: Reassessing the Influence of Regime Type on Electoral Law Formation, Comparative Political Studies 35, No. 3: 337-66. Lynch, Marc. 2006. Voices of the New Arab Public: Iraq, Al-Jazeera, and Middle East Politics Today. New York, NY: Columbia University Press. Lynch, Marc. 2012. The Arab Uprising: The Unfinished Revolutions of the New Middle East. New York, NY: Public Affairs. Lipset, Seymour Martin. 1959. Some Social Requisites of Democracy: Economic Development and Political Legitimacy American Political Science Review 53, No. 1: 69-105. Lowi, Miriam. 2009. Oil Wealth and the Poverty of Politics: Algeria Compared. Cambridge: Cambridge University Press. Magaloni, Beatriz and Ruth Kricheli. 2010. Political Order and One-Party Rule Annual Review of Political Science 13: 123-143. Mann, Michael. 1986. The Sources of Social Power, Volume I: A History of Power from the beginning to A.D. 1760. Cambridge: Cambridge University Press. The New York Times. 2012. Gulf Council Reaches Out to Morocco and Jordan, 25 May 2011, http://www.nytimes.com/2011/05/26/world/middleeast/26iht-M26-GCC.html. POMEPS. 2012. The Arab Monarchy Debate, POMEPS Briefings 16 (December), http://pomeps.org/wp-content/uploads/2012/12/POMEPS_BriefBooklet16_ Monarchies_web.pdf. Quinlivan, James. 1999. Coup-Proofing: Its Practices and Consequences in the Middle East International Security 24, No. 2: 131-165. Roberts, Hugh. 2011. Algeria's national 'protesta' Foreign Policy, 10 January 2011, http://mideast.foreignpolicy.com/posts/2011/01/09/algeria_s_national_protesta. Ross, Michael. 2001. Does Oil Hinder Democracy World Politics 53, No. 3: 325-361. Silverman, Daniel. 2012. The Arab Military in the Arab Spring: Agent of Continuity or Change? A comparative Analysis of Tunisia, Egypt, Libya, Syria, APSA 2012 Annual Meeting, http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=2108802. Slater, Dan. 2010. Ordering Power: Contentious Politics and Authoritarian Leviathans in Southeast Asia. Cambridge: Cambridge University Press. Tarrow, Sidney. 2011. Power in Movement: Social Movements and Contentious Politics, 3rd ed. Cambridge: Cambridge University Press. Werenfels, Isabelle. 2007. Managing Instability in Algeria: Elites and Political Change Since 1995. London: Routledge.
101
Summary
The people want to bring down the regime: explaining trajectories of the North African regimes in the Arab upheavals 2010/2011 The transnational protest wave that engulfed most of the countries of the Middle East and North Africa had significantly different intensity, took different trajectories, and produced different outcomes in different states. Four North-African cases discussed in the article illustrate three typical outcomes fall of regimes in Tunisia and Egypt, civil war in Libya, and authoritarian durability in Algeria. Using the literatures on political regimes and on contentious politics I show that these variation can be explained through combined effect of three factors: (a) different strategies of preserving cohesion within the authoritarian coalitions; (b) partially interconnected differences in the organizational strength of the regimes; (c) high levels of uncertainty typical for the periods of mass political mobilization. Although the last factor includes a degree of indeterminacy into the explanation, this should not be seen as an analytical weakness, but rather as an inevitable consequence of the fact that politics is an area of practical action not entirely reducible to retrospective theoretical deductions. Key words: authoritarian regimes, protests, cohesion, organization, mobilization, North Africa, Middle East, the Arab Spring.
U D C 167/168(497.1) 001.891:30
Istraivanja u drutvenim naukama u Srbiji posle 1990. godine1

Branko Uroevi
Univerzitet u Beogradu Ekonomski fakultet

U tekstu objanjavamo zbog cega je kvalitet nauno-istrazivackog rada u drustvenim naukama u Srbiji, i pored jednog broja izuzetnih pojedinaca, u proseku na relativno niskom nivou, kao i sta bi trebalo preduzeti da bi se to promenilo. Smatramo da se glavni razlog za nisku meunarodnu konkurentnost domacih istrazivanja i istrazivaca u drutvenim naukama nalazi u nedovoljno podsticajnom sistemu nagraivanja i promovisanja naunih radnika i naunog rada. Konkurentnost je niska, jer sistem ne podstice domace istrazivace da proizvode kvalitetna istraivanja, objavljuju u kvalitetnim stranim casopisima i prestinim meunarodnim monografijama, i ucestvuju na vrhunskim meunarodnim konferencijama. Niska konkurentnost je kljucna, jer predstavlja uzrok niza drugih problema u drustvenim naukama u koje spadaju: deskriptivnost u istrazivanju; izbegavanje kvantitativnih istraivanja i prakticne primene teorijskih paradigmi; nedovoljno razumevanje teorije; recikliranje sopstvenih, ali i tuih radova; zastarelost u nastavnim planovima i programima kako na redovnim, tako i na poslediplomskim studijama itd. Posle analize postojeeg stanja, tekst zavravamo preporukama o tome kako da se situacija pobolja. Kljune rei: Nauno istraivanje; podsticaji za nauno istraivanje; nauni asopisi; biranje u akademsko zvanje.
1 Tekst predstavlja proirenu verziju teksta objavljenog pod naslovom Pitanja vrednovanja naunih rezultata tampanog u okviru studije Istraivanja u oblasti drutvenih nauka u Srbiji: Pregled stanja, karakteristini problemi i preporuke (izdao Institut ekonomskih nauka u Beogradu 2013. godine (str. 94-120). Navedeni projekat se realizuje u okviru Regionalnog programa podrke istraivanju u oblasti drutvenih istraivanja na Zapadnom Balkanu (Regional Research Promotion Programme RRPP), koji vodi Univerzitet u Friburgu, uz finansijsku podrku vajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC). Miljenja izneta u tekstu su stavovi autora i ne predstavljaju nuno miljenja vajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC), niti Univerziteta u Friburgu.
Duan Pavlovi
104
BRANKO UROEVI / DUAN PAVLOVI ISTRAIVANJA U DRUTVENIM NAUKAMA U SRBIJI POSLE 1990. GODINE
1. Uvod
Drutvene nauke u Srbiji, sa retkim izuzecima, nisu dovoljno konkurentne. Domai naunici iz oblasti drutenih nauka, u poreenju sa svojim kolegama iz Evrope i sveta, retko objavljuju u prestinim meunarodnim asopisima i retko uestvuju na prestinim meunarodnim konferencijama i naunim skupovima. To utie na kvalitet naunih istraivanja, jer nauni radnici koji nemaju kontakt sa irom akademskom zajednicom, pre ili kasnije, postaju samoreferentni i irelevatni za iru akademsku zajednicu. elimo da objasnimo ta je uzrok niske konkurentnosti istraivaa u drutvenim naukama u Srbiji i iznesemo preporuke za promenu stanja. Naa preliminarna hipoteza glasi da je niska konkurentnost domaih naunika u ovim oblastima posledica nedovoljno podsticajnih sistema koji dominiraju u akademskom i obrazovnom sistemu Srbije, a koji posebno dolaze do izraaja upravo u drutvenim naukama. U dve rei, sistem podsticaja i nagrada demotivie naunike iz oblasti drutvenih nauka da unapreuju kvalitet svojih istraivanja, objavljuju u kvalitetnim meunarodnim asopisima, rade na izradi meunarodnih monografija i uestvuju na meunarodnim konferencijama. Smatramo da bi postepena promena strukture podsticaja motivisala vei broj (pogotovo mlaih) naunih radnika da postanu meunarodno konkurentniji, to bi vremenom omoguilo znaajnu korist za akademsku i naunu zajednicu u celini. Tekst zapoinjemo iznoenjem empirijskih podataka2 i definisanjem nekih pojmova (meunarodna konkurentnost; sistem podsticaja) koji su neophodni za potpunije razumevanje pristupa koji koristimo u ovom tekstu (odeljak 2). U odeljku 3 iznosimo neke indikatore (nejednaka zastupljenost disciplina; nepoznavanje trenutno dominantih teorijskih paradigmi i istraivakih metodologija; slabo aktivno znanje stranih jezika itd.) kojim ukazujemo na mogue faktore zbog kojih domai naunici i istraivai iz oblasti drutvenih nauka nisu dovoljno konkurentni u meunarodnim okvirima. Kako emo pokazati u odeljku 4, tvrdimo da indikatori niske konkurentnosti imaju jedan dublji, institucionalni uzrok, tj. da su zavisni od sistema podsticaja koji su ugraeni u istraivake i obrazovne
2 Podaci kojima kasnije u tekstu podupiremo ove tvrdnje dobijeni su empirijskim istraivanjem pod nazivom Kapaciteti, prakse i problemi nauno-istraivake zajednice u Srbiji koje je takoe raeno u okviru Regionalnog programa podrke istraivanju u oblasti drutvenih istraivanja na Zapadnom Balkanu (Regional Research Promotion Programme RRPP). Podaci su prikupljeni tokom aprila 2012. godine. Upitnik je popunilo 626 ispitanika (48%) od ukupno 1.300 elektronskih adresa na koje je bio poslat. Istraivanje su sproveli Predrag Cvetianin i Mina Petrovi. Rezultati istraivanja objavljeni su u studiji Istraivanja u oblasti drutvenih nauka u Srbiji: Pregled stanja, karakteristini problemi i preporuke, str. 16-82.
105
institucije koje reguliu napredovanje u karijeri naunika iz oblasti drutvenih nauka (kako istraivaa na institutima, tako i predavaa na univerzitetima). Taj institucionalni uzrok se takoe ogleda u kvalitetu domaih akademskih asopisa, kao i u nainu na koji se oni rangiraju. Tom temom se bavimo u odeljku 5. Konano, s obzirom na to da veliki broj istraivaa dolazi sa univerziteta, u odeljku 6 bavimo se sistemom regrutovanja istraivakih kadrova na fakultetima, te razmatramo sistem podsticaja koji dovodi do biranja prosenih kadrova koje je, pod postojeim pravilima, mogue prevazii samo linom inicijativom. Naposletku, u odeljku 7 iznosimo preporuke koje proizilaze iz analize iz odeljaka 4-6. Fokusiranjem na institucionalne uzroke ne elimo da kaemo da su institucije jedini problem. Postoji jo nekoliko znaajnih faktora i otvorenih pitanja koja se tiu kvaliteta istraivanja u drutvenim naukama, meu kojima su najvaniji finansiranje univerziteta i naunih instituta, i materijani uslovi rada naunih istraivaa. Meutim, njima se u ovom tekstu ne moemo baviti, iako ovde-onde ukazujemo na njih implicitno. U sutini, obim primene nae analize su institucije (pravila), te su reenja koje nudimo u odeljku 7 institucionalna.
2. Podaci i neki vani koncepti

Konkurentna nauna zajednica u meunarodnim okvirima jeste ona zajednica u kojoj postoji znaajan deo naunika i istraivaa koji redovno objavljuju svoje knjige za vodee strane izdavae, tekstove u meunarodno priznatim akademskim asopisima koji se nalaze na meunarodnim listama (kao to su AHCI, ERIH ili Thomson-Reuters lista), i uestvuju na prestinim meunarodnim konferencijama koje organizuju vodea meunarodna nauna drutva iz odgovarajuih oblasti. Nai naunici iz oblasti drutvenih nauka po ovim pitanjima pokazuju, u srednjem, vrlo skromne rezultate. Broj naunih radnika koji redovno objavljuje u meunarodno priznatnim asopisima i uestvuje na prestinim meunarodnim konferencijama je relativno mali.3 Prema istraivanju Kapaciteti, prakse i problemi, najvei broj istraivaa i nastavnika objavljuje u domaim asopisima (gde su kriterijumi objavljivanja veoma niski; vidi odeljak 5), a ak 74,8% nikada nije objavilo ni jedan nauni rad u nekom meunarodnom asopisu4.
3 Podaci o objavljenim radovima naih naunih radnika sa meunarodnim listama mogu se nai, na primer, na KOBSON-u dok slini podaci vezani za uee na meunarodnim konferencijama mogu da se nau kroz pretraivanja na Internetu. 4 Ovde se ne ubrajaju asopisi iz jugoistone Evrope, odn. zemalja bive Jugoslavije u kojima je relativno lako objaviti rad.
106
Ovaj trend, po svoj prilici, javlja se jo za vreme studija. Istim istraivanjem potvreno je da je najvei broj domaih istraivaa i nastavnika zavrio studije u Srbiji. Samo 1% je diplomirao u inostanstvu, 6,2% su u inostranstvu zavrili master, a 6,6% doktorat. Slaba komunukacija sa meunarodnom naunom zajednicom se nastavlja i nakon doktorata. ak 84% ispitanika nikada u ivotu nije bilo ni na jednom studijskom boravku u inostranstvu, a 63,5% nikada u ivotu nije uestvovalo na nekoj meunarodnoj konferenciji.5 Kontakt sa meunarodnom zajednicom istraivaa je vaan, jer je za objavljivanje jednog teksta u meunarodno priznatom asopisu potrebno, esto, i nekoliko godina ozbiljnog rada. Izlaganje nekog rada na meunarodnim konferencijama i naunim seminarima slui da se tekst rada unapredi kako bi se mogao objaviti u nekom kvalitetnom asopisu. Takoe, uee na konferencijama i istraivakim seminarima predstavlja osnovni nain za upoznavanje sa drugim istraivaima, pa potencijalno i sa onima koji odluuju o tome koji se radovi publikuju u kojim asopisima. Domai sistem podsticaja, meutim, ne promovie, niti finansijski dovoljno podrava domae naunike iz oblasti drutvenih nauka da investiraju neophodne resurse da bi dosegli taj cilj. Veoma je znaajna i injenica da nijedan fakultet ili institut iz oblasti drutvenih nauka u Srbiji nema redovne naune seminare na kojima bi svoje radove predstavljali vodei evropski i svetski istraivai. Organizovanje takvih seminara neophodan je uslov da se ira akademska zajednica (a ne samo pojedinci) ukljui u praenje aktuelnog istraivakog rada.6 Takoe, smatramo da organizovanje doktorskih studija, bez postojanja odgovarajuih redovnih istraivakih seminara sa ueem vrhunskih meunarodnih istraivaa ne bi smelo da bude praksa, jer na taj nain doktoranti nemaju priliku da se u dovoljnoj meri upoznaju sa temama koje su posebno aktuelne u istraivakom smislu, kao i kako na pravi nain prezentirati originalne naune radove u pisanoj i usmenoj formi. Istiui ove injenice, elimo da naglasimo kako u naoj analizi ne polazimo od kulturnih ili linih predispozicija naunih radnika, ve
5 Slini rezultati dobijeni su drugim anketama. Recimo, uvidom u rezultate o Anketi o doktorskim studijama u Srbiji za 2011. godinu koje je sprovelo Udruenje studenata doktorskih studija i mladih istraivaa. Na primer, 73% doktoranata uopte nije boravilo u inostranstvu na studijskom boravku, a 50% nikada nije imalo prilike da uestvuje na meunarodnoj konferenciji ili naunom skupu. Anketa se odnosi na sve doktorante, iz oblasti prirodnih i drutvenih nauka. Podaci su dostupni na adresi: www.doktoranti.org. (Pristupljeno: 27. februara 2012) 6 Od 2010, Narodna banka Srbije organizuje seriju seminara iz oblasti makroekonomije i finansija sa ueem vodeih evropskih i svetskih istraivaa iz tih oblasti. Koliko je nama poznato, to su jedini seminari ovakvog kvaliteta i frekvencije koji se u oblasti ekonomskih nauka odravaju u Srbiji i regionu. Videti http://www.nbs.rs/internet/english/90/90_9/index.html. (Pristupljeno: 18. oktobra 2012)
107
od institucija (pravila) koja treba promeniti da bi se promenilo ponaanje naunih radnika. Istraivai na institutima i profesori na fakultetima su ljudi kao i svi ostali. Osim izuzetaka, da bi nauni radnici neto radili, potrebno je da za to postoji odgovarajui institucionalni podsticaj. Trenutni sistem pravila podravaju ljudi koji bi loe proli pod alternativnim sistemom podsticaja (tj. sistemom koji mi predlaemo u odeljku 7). To su (uglavnom) istraivai i profesori univerziteta koji loe vladaju stranim jezikom, ne objavljuju za vodee strane izdavake kue i asopise, retko poseuju meunarodne konferencije (osim onih u bliskom geografskom okruenju), a na predavanjima studentima priaju o naunim teorijama koje su bile aktuelne kada su birani u asistente. Verujemo da ponaanje pojedinaca zavisi od institucionalnih podsticaja, te da e se sa drugaijim sistemom podsticaja promeniti ponaanje jednog dela istraivaa iz oblasti drutvenih nauka koji e poeti da vie ulau u sticanje aktivnog znanja nekog svetskog jezika, u resurse neophodne za rad na tekstovima koji mogu da se objave u prestinim stranim akademskim asopisima i zbornicima, te u pisanje monografija i knjiga koje mogu da se objave za vodee strane izdavake kue. Razume se, ne tvrdimo kako je uestvovanje na meunarodnim forumima jedini nain da se unapredi konkurentnost jedne akademske zajednice. ak i ako se nai predlozi usvoje, jedan deo naunih radnika nee moi da bude meunarodno konkurentan. (Na kraju krajeva, nemogue je zamisliti akademsku zajednicu gde apsolutno svi lanovi objavljuju u vrhunskim stranim asopisima i uestvuju na najprestinijim meunarodnim konferencijama.) Znaajan deo poboljanja podrazumeva i modifikaciju kriterijuma za izbor u nauno zvanje, kao i poboljanje kvaliteta domaih asopisa u kojima veina mladih naunih radnika zapoinje svoju akademsku karijeru. Smatramo da je kvalitet domaih asopisa iz oblasti drutvenih nauka naelno nizak, i da znaajan broj asopisa uglavnom slui kao sredstvo koje zaposlenima na fakultetima i institutima omoguava sticanje vieg zvanja. Tvrdimo da bi to trebalo da bude sporedna (nenameravana) funkcija domaih asopisa, a da bi glavna funkcija trebalo da bude kontrola kvaliteta naunih i istraivakih radova. O domaim asopisima bie vie rei u odeljku 6.
3. Sadrajni uzroci
Niska meunarodna konkurentnost naih naunika iz oblasti drutvenih nauka manifestuje se na najmanje dva naina. Prvi je relativno esto nedovoljno aktivno znanje stranih jezika, a posebno engleskog kao vodeeg stranog jezika u meunarodnoj naunoj komunikaciji. Jedan mali deo
108
akademske zajednice ne zna ni jedan strani jezik (prema istraivanju Kapaciteti, prakse i problemi, to je ak jedna treina ispitanika), pa shodno tome ne moe da ita (a kamoli pie za) meunarodne asopise, osim za one koji se tampaju u neposrednom okruenju (u dravama bive Jugoslavije).7 Sa druge strane, ne mali broj istraivaa i profesora univerziteta ima pasivno znanje stranog jezika. To znai da mogu da itaju stranu naunu literaturu, ali imaju tekoa u pisanoj ili usmenoj komunikaciji na stranom jeziku. Poto je za objavljivanje na stranom jeziku i uee na meunarodnim konferencijama neophodno aktivno znanje jezika, broj domaih drutvenih naunika koji u tom smislu nije osposobljen za objavljivanje u meunarodnim asopisima, naalost, nije mali. Kao primer navedimo to da, kada je asopis Ekonomski anali koji izdaje Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, preao iskljuivo na objavljivanje tekstova na engleskom jeziku, broj radova sa domaih fakulteta koji se alju u ovaj asopis u poetku je znaajno opao. Nedovoljno aktivno znanje stranog jezika direktno je povezano sa retkim ueem na konferencijama i neobjavljivanjem u stranim akademskim asopisima, ali nije direktno povezano sa odsustvom praenja savremene literature (jer ona zahteva pasivno znanje jezika) koja se primeuje u domaim asopisima. U velikom broju objavljenih radova u domaim asopisima uoljivo je odsustvo korienja metodolokih disciplina i teorijskih paradigmi koje su trenutno dominantne u evropskoj i svetskoj drutvenoj akademskoj zajednici. Pored odsustva znanja engleskog, esto je veliki problem i nedovoljno vladanje metodolokim disciplinama koje omoguavaju da se rade ozbiljni teorijski i/ili empirijski radovi (npr. metodi statistike i ekonometrijske analize, matematiko modeliranje drutvenih pojava, kvalitativni pristupi koji se temelje na kauzalnom zakljuivanju, pravljene sopstvenih baza podataka itd), to je posledica pre svega, slabih zahteva po tom pitanju na nivou osnovnih, master i, posebno, doktorskih studija.8
7 Slabom znanju stranih jezika moda doprinosi i celokupni obrazovni sistem. Ipak, smatramo da bi nauni radnici, kroz samoedukaciju, brzo reili ovaj problem kada bi za to postojao adekvatan podsticaj jo za vreme doktorskih studija (vidi odeljak 6). Drugim reima, ako diplomac koji eli da doktorira i zaposli se na fakultetu ili institutu zna da je uslov za prijem objavljivanje u meunarodnim asopisima, sam e se potruditi da unapredi znanje stranog jezika. 8 Ovo potvruju egzaktni podaci za oblast komparativne politike u Srbiji koji se mogu nai u tekstu Comparative Politics in Central and Eastern Europe: Mapping Publications Over the Past 20 years. Istraivanje su obavili Carsten Q. Schneder et al., a tekst je objavljen 2013. godine u asopisu European Political Science, Vol. 12 (1), str. 127-145. Ukratko, komparativna politikoloka istraivanja u Srbiji (ali i u celom regionu) uglavnom su fokusirana na studiju sluaja, koriste kvalitativne metode, ili off-the-shelf podatke ako studije podrazumeva vie od jednog sluaja.
109
injenica da domai naunici iz oblasti drutvenih nauka retko objavljuju van Srbije, retko ostvaruju kontakte sa svojim kolegama iz inostranstva i nedovoljno prate savremenu literaturu ima reperkusije na ostale aspekte istraivanja u drutvenim naukama. Prvo, najvei broj domaih istraivakih radova je deskriptivnog karaktera. Naa politikoloka, ekonomska, socioloka i pravna literatura esto se svodi na prepriavanje i opis onoga to drugi kau. Domai tekstovi i knjige iz oblasti drutvenih nauka esto koriste fraze i citate iz istorije ekonomske, politike ili filozofske misli. Iza toga, meutim, neretko stoji teorijska jalovost i nesposobnost da se teorijskim konceptima koje su razvili velikani drutvene misli objasni stvarnost u kojoj se danas nalazimo. Jalovost nije nita manje primetna ni u takozvanim teorijskim istraivanjima. Naime, kao to smo ve napomenuli, pod teorijskim istraivanjem, kako studenti tako i mnogi njihovi profesori i drugi istraivai, esto podrazumevaju prepriavanje tue teorije, ili formulaciju koncepata bez jasne logike strukture, a ne pokuaj da se formalno-logiki utemelji nova teorijska postavka koja objanjava neki problem ili fenomen koji se moe uoiti u stvarnosti. Deskriptivni domai istraivaki radovi, ak i kada bi bili prevedeni na savreni strani jezik, teko bi uli u ui izbor za objavljivanje i u manje kvalitetnim meunarodnim asopisima. Nasuprot takvim radovima, istraivanja koja se mogu nai u vodeim meunarodnim asopisima su dominantno fokusirana na teme od opteg ili bar regionalnog znaaja, i imaju za cilj da objasne sa raznih strana neki vaan fenomen. Vea izloenost meunarodnoj konkurenciji podstakla bi narednu generaciju istraivaa da se vie trudi da objanjava svet u kome se nalazi, a da deskripcija bude u funkciji naunog objanjenja. Mali broj kvalitetnih empirijskih radova donekle je uslovljen oskudnom dostupnou kako stranih tako i domaih baza podataka. Neke baze podataka (recimo, Datastream) koje se standardno koriste, recimo, u istraivanjima u ekonomiji, veoma su skupe. Meutim, nedostatak podataka ne moe da bude osnovni razlog za mali broj kvalitetnih empirijskih radova. Naime, usponom informatikog drutva sve je vei broj besplatnih ili ne previe skupih baza podataka. Takoe, kvalitet i obuhvat domaih podataka se polako poboljava. Ipak, osnovni razlog za odsustvo empirijskih radova jeste nedostatak istraivakih ideja, kao i nedovoljno znanje statistikih i ekonometrijskih metoda. Ovaj trend, razume se, ne primeuje se u svim drutvenim naukama podjednako. Recimo, psiholoka, deo sociolokih i ekonomskih istraivanja pokazuju znaajnu diverzifikovanost kada se radi o metodolokim pristupima drugim reima, u tim istraivanjima se upotebljavaju kako kvantitativni, tako i kvalitativni metodi. Takoe, kod psihologa i sociologa se, vie nego kod ostalih, uoava prisutnost u meunarodnim akademskim asopisima i naunim skupovima.
110
4. Neadekvatan sistem podsticaja

Kako smo napomenuli na poetku, postoji jedan vaan sistemski razlog koji odvraa domae naunike u oblasti drutvenih nauka da objavljuju u prestinim meunarodnim asopisima ili nude svoje knjige vodeim stranim izdavaima. Radi se o institucionalnom dizajnu koji sadri sistem podsticaja vezan za objavljivanje radova i monografija. Sistem podsticaja je, iako kvalitativno dobro zamiljen, neadekvatno ponderisan. Umesto da vas podstie (komparativno veom nagradom) da piete na stranom jeziku i nudite svoje tekstove za objavljivanje u najprestinijim stranim asopisima i izdavakim kuama, sistem vas podstie da piete na srpskom i aljete tekstove u domae i (eventualno) regionalne akademske asopise. Na osnovu Pravilnika9 o postupku i nainu vrednovanja, i kvantitativnom iskazivanju nauno-istraivakih rezultata istraivanja (Slubeni glasnik RS, 38/2008), ako objavite tekst u vrhunskom meunarodnom asopisu (kategorija M21), dobijate 8 poena; ako objavite tekst u domaem asopisu kategorije M51, dobijate 3 poena. Slina situacija je i sa knjigama: za istaknutu monografiju meunarodnog znaaja (M11) dobijate 15 poena; za istaknutu monografiju na srpskom (M41) kod domaeg izdavaa dobijate 7. Dakle, dovoljno je da napiete tri teksta ili objavite dve knjige na srpskom, i dobili ste skoro isti broj poena kao neko ko je uspeo da objavi za vrhunski meunarodni asopis ili renomiranu svetsku izdavaku kuu.10 Meutim, objaviti tekst u vrhunskom meunarodnom asopisu nije samo tri, ve viestruko tee jer, osim efekta vee konkurencije, validnost istraivakog rada evaluiraju meunarodni strunjaci iz oblasti o kojoj piete (kojih najee nema u Srbiji, a ponekad ni u regionu). U takvim okolnostima ne moete objavljivati o stvarima o kojima relativno malo znate. Za razliku od toga, u znaajnom broju domaih asopisa uopte nema tzv. slepe recenzije, ili je ona uglavnom formalne prirode. Nije
9 U ovom trenutku (septembar 2012. god) radna grupa Ministarstva nauke radi na izradi novog pravilnika. Za sada nije jasno kada e on biti zavren. Novi pravilnik nee, po svoj prilici, bitnije menjati postojei institucionalni okvir, iako e verovatno neznatno promeniti neke pondere, i uvesti kvalitativne indikatore za napredovanje u akademskoj karijeri. U meuvremenu, na nivou Beogrdskog univerziteta doneta je u decembru 2011. godine Odluka o izmenama i dopunama kriterijuma za sticanje zvanja nastavnika na univerzitetu (Glasnik univerziteta u Beogradu, br. 165, 23. decembar 2011) u kome se ukida bodovanje i uvodi binarni sistem kriterijuma (ima/ nema) za napredovanje u karijeri. Ta odluka ne vai za ostale univerzitete u Srbiji koji se i dalje rukovode bodovnim sistemom koji je uspostavljen Pravilnikom iz 2008. godine. Analiza u ovom tekstu ne uzima u obzir novi sistem napredovanja, jer on jo nije poeo da daje rezultate. 10 Poeni, bez obzira da li su dobijeni za knjigu, tekst ili konferenciju, bitni su za istraivae i profesore univerziteta, jer od njihovog zbira zavisi da li istraiva moe da pree u vie zvanje ili bude bolje rangiran na istraivakom projektu koga finansira ministarstvo.
111
mali broj domaih naunih asopisa koji objavljuju sve to im se preda za objavljivanje, praktino bez ikakvog filtera. Drugim reima, objavljivanje u domaim asopisima atraktivnije je zbog manjeg napora koji morate da uloite da biste objavili tekst na srpskom jeziku kao i zbog mnogo vee verovatnoe da ete rad uspeti da objavite. Mnogi naunici koji su objavili desetine radova u asopisima i zbornicima od nacionalnog znaaja nikada ne bi mogli da objave nita od toga u asopisima i zbornicima od meunarodnog znaaja. Ipak, oni u kategorizaciji ministarstva mogu da se rangiraju isto onoliko visoko, pa ponekad i vie od nekog ko redovno objavljuje za strane asopise ili izdavake kue. U nekim oblastima drutvenih nauka, kao to je ekonomija, objavljivanje i samo jednog rada u jednom od nekoliko najprestinijih svetskih asopisa (Journal of Political Economy, Quarterly Journal of Economics, Econometrica, American Economic Review, Journal of Finance) dovoljno je da vam izgradi solidnu meunarodnu reputaciju kao istraivaa, dok je objavljivanje 3-4 takva rada u toku akademske karijere dovoljno da se postane svetski prepoznat strunjak. Za jedan takav rad istraivau nekada nije dovoljno ni 5-6 godina mukotrpnog rada koji se esto ogleda i u ueu na meunarodnim naunim skupovima i predavanjima na istraivakim seminarima na stranim institucijama. Kod nas, meutim, ta okolnost nije dovoljno prepoznata niti adekvatno vrednovana. S obzirom na to da domai asopisi esto nemaju (ili ne primenjuju) sistem slepe recenzije, ispada da je sa tri teksta niskog kvaliteta mogue dobiti vie poena za napredovanje u karijeri od jednog teksta koji je objavljen u renomiranom meunarodnom asopisu. Zato bi se veina domaih istraivaa trudila da objavljuje u stranim akademskim asopisima pod takvima uslovima? Izbegavanje slepih recenzija u domaim asopisima je mogue i kod asopisa u kategoriji asopis meunarodnog znaaja verifikovan posebnim odlukama (M24). To je kategorija koja nosi najvie poena (4) za domai asopis. Naime, da bi neki asopis dobio kategoriju M24 trenutno nije neophodno da podnese dokaze o tome da tekstovi prolaze slepu recenziju. Umesto toga, Ministarstvo ima diskreciju da pojedinim domaim asopisima iz kategorije M51 dodeli kategoriju M24 na osnovu bibliometrijske analize i preliminarne kategorizacije koju sprovodi Ministarstvo. Ovakva analiza ne postoji, ve Matini odbor ima diskreciono pravo da kategorizuje asopise. Odredba otvara prostor za zloupotrebu diskrecije, jer ne postoji razlog zbog koga kategorija M24 ne bi bila kategorija kao i sve druge, tj. dodeljivala se na osnovu unapred poznatih kriterijuma, meu kojima bi uslov slepe recenzije bio najvaniji (vidi odeljak 7.A). Sutinski problematian sistem podsticaja se jo jasnije vidi kada se uporedi sistem nagraivanja za uee na meunarodnim i domaim konferencijama. Ako uestvujete na vrhunskom meunarodnom skupu (M33-34),
112
dobijate 1, tj. 0,5 poena (u zavisnosti da li vam je saoptenje tampano u celini ili u izvodu); ako uestvujete na skupu od nacionalnog znaaja (M6364) dobijate 0,5, tj. 0,2 poena. Zato bi se domai istraivai trudili da konkuriu za uee na meunarodnim konferencijama ako im uee na dve domae konferencije (koje esto organizuju njihovi prijatelji i kolege) omoguava isti broj poena kao uee na jednoj meunarodnoj konferenciji? Uee na prestinoj meunarodnoj konferenciji je daleko tee od uea na domaoj konferenciji zbog istih razloga zbog kojih je i objavljivanje u vrhunskim stranim asopisima tee od objavljivanja u domaim asopisima: konkurencija za uee na meunarodnim konferencijama je daleko vea, pa je na njima viestruko (a ne samo za treinu) tee biti primljen nego na domaim okruglim stolovima (koji se neretko Ministarstvu prijavljuju kao naune konferencije ili kongresi). Takoe, pravi se mala ili nikakva razlika u vrednovanju razliitih meunarodnih konferencija. Konferencija sasvim lokalnog znaaja u nekom od gradova bive SFRJ moe da donese isti broj poena kao i uee na konferenciji svetskog formata kao to su, recimo, American Economic Association Meeting koji se odrava jednom godinje, i na kome uestvuju samo najeminentniji ekonomisti dananjice, ili viednevni paneli (tzv. joint sessions), koje svake godine organizuje European Consortium for Political Research, gde se dolazi sa unapred spremljenim tekstom o kome raspravljaju svi uesnici, i gde diskusija o samo jednom tekstu moe da traje po nekoliko sati. Meutim, mi smatramo da uee na konferencijama uopte ne treba da se vrednuje (boduje). Razlog je taj to bi konferencije i nauni skupovi trebalo da slue kao sredstvo koje omoguava unapreenje istraivakog rada (teksta, poglavlja u knjizi ili monografije). Drugim reima, konferencije slue da bi istraivai testirali svoje ideje i teorije u meunarodnom kompetitivnom okruenju. Pojedinci koji ele da budu meunarodno konkurentni ve samim tim to ele da objave u meunarodnom asopisu imae podsticaja da se prijavljuju za meunarodne konferencije da bi im istraivaki radovi, posle uea na nekoliko konferencija, bili kvalitetniji. Otuda predlaemo da se bodovanje za uee na konferencijama ukine, a da se podsticaj za uee na njima vidi u realnijem bodovanju za tekstove objavljene u meunarodnim asopisima i knjigama objavljenim za meunarodne izdavae (vidi odeljak 7.A). U sluaju monografija situacija je potpuno ista. Naime, monografije objavljene kod domaih izdavaa, po poenima koje nose, malo se razlikuju od monografija objavljenih kod renomiranih stranih izdavaa. To je loe, posebno zato to su u nekim oblastima drutvenih nauka (filozofija, na primer) monografije esto znatno prirodniji nain za publikovanje naunih rezultata nego radovi u asopisima. Takoe, videli smo da najvei deo sistemskih podsticaja
113
za samoreferentnost snano usmerava naune radnike na lokalnu akademsku zajednicu. Takvi uslovi ohrabruju istraivae da ne menjaju fokus istraivanja, pa se tako esto deava da se istraivai celu akademsku karijeru bave samo jednim aspektom (ili esto jednom temom) svoje discipline. U savremenom drutvenim naukama koje su sve vie interdisciplinarne, to moe da ima veliki negativan uticaj na kvalitet istraivanja. Poseban problem u objavljivanju radova predstavlja objavljivanje univerzitetskih udbenika koji predstavljaju obaveznu literaturu za studente. Udbenici mogu ali i ne moraju da sadre nikakav doprinos nauno-istraivakom radu (najee je ovo drugo u pitanju). Oni mogu biti i znaajan izvor zloupotrebe radnog mesta i ponekad biti izvor korupcije. Naime, profesori esto piu udbenik jer im to omoguava monopolistika pozicija ukoliko se taj udbenik proglasi za obaveznu literaturu. Time se autoru udbenika obezbeuje redovan izvor dodatnih prihoda, bez obzira na kvalitet udbenika. U manjem broju sluajeva, studenti su prinueni da se na ispitu pojavljuju sa svojom kopijom udbenika koju su kupili direktno od profesora ili koju im je prethodno potpisao asistent koji je angaovan na kursu. Ova praksa pokazuje da se kao esto jedini motiv za pisanje knjiga pojavljuje elja za sigurnom dodatnom zaradom, a ne i elja za nauno-istraivakim radom. Recenzije su esto puka formalnost, a materijalne greke u domaim udbenicima neretko su krupne. Pored toga, udbenici su ponekad nerazumljivi i neprilagoeni za uzrast od 18-22 godine. Udbenici koji ne daju originalni nauni doprinos trebalo bi, stoga, da nose, konsekventno, 0 bodova osim u sluaju da su objavljeni od strane renomiranih svetskih izdavakih kua. U tom sluaju, njih bi trebalo vrednovati na slian nain kao i strane monografije (kategorija M20). Izuzetak bi bili i domai udbenici koji, pored prepriavanja poznatog, nude nauni doprinos. Njih treba tretirati kao monografije iz kategorije M50.
5. Domai akademski asopisi

Kako smo videli, postojei sistem vrednovanja naunog istraivakog rada nedovoljno podstie naune istraivae da se vie trude da objavljuju meunarodno prepoznatljiva istraivanja. Meutim, dobar deo odgovornosti za odravanje takvog sistema pada i na domae asopise iz oblasti drutvenih nauka koji esto imaju niske standarde za objavljivanje radova. Kada bi asopisi imali vie standarde prilikom recenzije tekstova, negativni efekti neadekvatnog sistema podsticaja bi bili delimino anulirani, jer bi redakcije asopisa vrile selekciju kvaliteta. Kao to smo ve primetili, znaajan broj domaih asopisa iz oblasti drutvenih nauka nema tzv. slepu recenziju, to znai da prihvata za objavljivanje praktino sve tekstove koji se ponude
114
za tampanje. (Alternativno, deava se da redakcija ima apsolutnu diskreciju, to je takoe loe.) Jedan deo asopisa radi recenziju, ali je ona samo formalne prirode, tako da je ishod isti kao u prvom sluaju prihvata se, manje-vie, sve to se ponudi. Rezultat takve politike domaih redakcija moe se lako uoiti na kvalitetu objavljenih tekstova. Znaajan procenat radova objavljenih u domaim asopisima deskriptivnog je karaktera, to znai da verovatno ne bi mogli da budu objavljeni u nekim od meunarodnih asopisa nieg kvaliteta. Druga vrsta indikatora nedovoljnog kvaliteta domaih asopisa jeste politika objavljivanja s obzirom na afilijaciju. U pojedinim asopisima je ponekad teko pronai vie od 30% tekstova autora koji ne rade (ili nisu spoljni saradnici) u kui koja izdaje asopis (pod uslovom da je izdavaka kua istovremeno obrazovna ili istraivaka institucija). Kada bi se zabranilo da za asopis kue X objavljuju zaposleni kue X, neki asopisi ne bi mogli da sakupe dovojno materijala za jedan broj u nekoliko godina. injenica da u veini asopisa iz oblasti drutvenih nauka dominantno objavljuju autori koji su zaposleni u kui izdavaa govori o tome da asopisi esto ne slue da bi se u njima unapreivao kvalitet naunih istraivanja, ve prvenstveno kao sredstvo pomou koga se stiu poeni za napredovanje u naunoj karijeri. Poto je svakom institutu/fakultetu stalo da njegovi zaposleni to pre preu u vie zvanje (time ustanova dobija na znaaju i ima bolji status kod Ministarstva), deo asopisa se vremenom transformisao u evidencionu svesku u kojoj se potvruje da su autori redovno objavljivali tekstove. Poto je ulaznica za objavljivanje praktino besplatna (za zaposlene ili prijatelje kue), domai nauni radnici s razlogom ne vide potrebu da objavljuju u meunarodnim akademskim asopisima u kojima se ceni kvalitet. ta je razlog ovako niskih kriterijuma na osnovu kojih neki asopisi iz oblasti drutvenih nauka prihvataju da objavljuju tekstove? Mi ga opet vidimo u sistemu podsticaja koji ne sadri jednu od najvanijih komponenti koja obezbeuje kvalitet slepu recenziju. Naime, bodovanje asopisa (odreivanje koji e asopis dobiti koliko poena) obavlja Matini odbor za drutvene i humanistike nauke Ministarstva nauke i obrazovanja. Odbor nema nikakav pisani dokument na osnovu koga to radi, iako je poznato da postoje neki neformalni kriterijumi kojih se lanovi odbora pridravaju kada glasaju o bodovima koje dodeljuju asopisima. U te kriterijume spadaju: redovnost izlaenja, broj izdatih svezaka godinje, uticaj asopisa (koji se meri, izmeu ostalog, brojem citata), sastav redakcije (ima li lanova redakcije van Srbije), otvorenost asopisa (da li u njemu objavljuju samo zaposleni iz izdavake kue ili i van nje), i bitnost nauke iz koje asopis dolazi11.
11 Kako se primeuje, bibliometrijska analiza se ne pominje kao kriterijum.
115
Sve su ovo vani kriterijumi za dodeljivanje pondera koji odreuju znaaj jednog akademskog asopisa. Meutim, niko ne zna kako ovaj odbor radi, tj. kako klasifikuje asopise. Ne postoji nikakav javni zapis o njegovom radu. Kriterijumi po kojima ocenjuje, kao i njihov ponder, takoe nisu dostupni javnosti. Najvanije od svega je, meutim, da meu kriterijumima Odbora izgleda nema slepe recenzije. Slepa recenzija je od velike vanosti za nivo istraivanja, tj. kvalitet istraivanja koja se objavljuju, jer se kroz takvu recenziju postie kontrola kvaliteta. Nauni asopisi zapravo treba da smanjuju asimetriju informacija omoguujui ministarstvu i komisijama koje donose odluku o unapreenju u vie zvanje preciznu informaciju o kvalitetu kandidata a ne da je uveavaju time to daju carte blance za izbor u vie zvanje svakom ko je zaposlen u kui koja objavljuje asopis. ak i tamo gde formalno postoji, taj kriterijum lako moe da se sutinski izbegne. Slino kao i kod zatvorenosti asopisa, gde u jednom asopisu preteno objavljuju zaposleni iz izdavake kue koja izdaje asopis, takva vrsta kontrole lako moe da se zaobie ako se za recenzente uzimaju samo zaposleni iz izdavake kue koja izdaje asopis. Stanje u kome bi zaposleni kue X recenzirali tekstove zaposlenih kue X da bi ih nakon toga objavili u asopisu kue X ne bi imalo smisla, tj. samo bi doprinelo samoreferentnosti o kojoj je bilo rei u odeljku 1. Ozbiljnija kontrola kvaliteta koja bi se postigla uvoenjem institucije slepe recenzije kao obaveznog i verovatno najvanijeg kriterijuma za dodeljivanje bodova domaim naunim asopisima omoguio bi unapreenje istraivanja samo po sebi. Kvalitetnija istraivanja bi tada lake pronalazila put do meunarodnih foruma i uglednih stranih asopisa. Da bi sve ovo bilo mogue, neophodno je da se u Matinom odboru nalaze i lanovi koji su i sami priznati strunjaci na svetskom nivou, to znai da imaju objavljene radove u uglednim meunarodnim asopisima i-ili monografije u prestinim svetskim izdavaim kuama, kao i da redovno uestvuju na eminentnim meunarodnim naunim skupovima. Takvi pojedinci bi onda, na osnovu kriterijuma koje predlaemo u odeljku 7, doprineli tome da matini odbor kvalifikovano proceni koji asopis zasluuje vei, a koji manji ponder. Akademskoj i iroj javnosti je manje poznato da u Srbiji postoji tzv. Srpski citatni indeks koga je izradio Centar za evaluaciju u obrazovanju i nauci koji radi u saradnji s Narodnom bibliotekom Srbije, a do 2012. godne finansiran je sredstvima Ministarstva prosvete i nauke Vlade Republike Srbije. Centar predstavlja sastavni deo integrisanog sistema bibliografskih naunih informacija Srbije i slui kao dopuna meunarodnim (Thompson-ISI) citatnim indeksima. Referie 411 domaih asopisa od 1991. godine do danas. Svi asopisi indeksiraju se sistematski od korica do korica.
116
asopisi referisani u SCIndeksu podvrgavaju se stalnom vrednovanju (monitoringu) s obzirom na uticajnost (impakt) u samoj bazi i, dopunski, u meunarodnim (Thompson-ISI) citatnim indeksima. Istovremeno se prate pokazatelji tzv. bibliometrijskog kvaliteta asopisa, uglavnom izvedeni iz zahteva za njihovo ukljuivanje u Thompson-ISI citatne indekse. asopisi odabrani na taj nain preporuuju se za referisanje izdavaima meunarodnih citatnih baza podataka, a nadlenom ministarstvu za nauku Vlade Republike Srbije za dopunsku podrku. Kako vidimo, u Srbiji postoji veoma egzaktan nain utvrivanja kvaliteta asopisa. Kao i kod meunarodnih asopisa, za svaki asopis izdat u Srbiji postoji tzv. impakt faktor12 po kome je mogue precizno rangirati kvalitet asopisa. Iako je rad centra do kraja 2012. godine finansiralo Ministarstvo prosvete, Matini odbor koji se bavi kategorizacijom asopisa, koji takoe osniva Ministarstvo, nikada se nije obratio Centru ili koristio rang listu na osnovu impakt faktora koje je Centar izradio. Da je to uraeno, mnogi asopisi koji danas po miljenju Odbora nose najvei broj poena (kategorija M24), ne bi uopte mogli da budu referisani kao uticajni asopisi. Naime, nekoliko asopisa koja se danas nalaze u kategoriji M24 izbaena su 2012. godine iz SCIndexa zbog samocitiranja.13
6. Stanje na univerzitetu
Neobjavljivanje radova u uglednim meunarodnim asopisima i monografijama utie i na kvalitet nastave na fakultetima odakle se regrutuju istraivai. Okruenje s kojim se suoava mladi istraiva (asistent) podjednako je destimuliue za obrazovno-istraivaki rad ak i kad ne bi postojao neadekvatan sistem podsticaja o kome smo govorili u odeljku 4. U ovom odeljku najpre objanjavamo zbog ega je postojei sistem izbora asistenata u Srbiji lo, a potom skiciramo izborni sistem koji bi mogao da unapredi kvalitet kadrova koji se biraju u asistente. (Konkretnija razrada predloga moe se nai u odeljku 7.) Kao i u svakom zanatu, najvei broj mlaih kolega ui gledajui kako se ponaaju njegovi mentori i starije kolege. Asistenti ne samo da zapoinju svoju karijeru bez podsticaja da plasiraju svoja istraivanja na meunarodnom nivou, ve esto od starijih kolega dobijaju ivi primer za suprotnu praksu. Na mnogim fakultetima drutvenog usmerenja mogu
12 Impakt faktor je mera koja pokazuje prosenu citiranost tekstova objavljenih u jednom asopisu. Smatra se da su asopisi koji imaju vii impakt faktor kvalitetniji od asopisa koji imaju nii impakt faktor jer su citiraniji. Citiranost slui kao proxy kojim se utvruje relevantnost asopisa. 13 Samocitiranje je praksa po kojoj autori neumereno citiraju sami sebe ili jedni druge da bi poveali citiranost asopisa a time i impakt faktor.
117
se nai vanredni i redovni profesori koji recikliraju svoje udbenike od pre 20-30 godina i retko rade na sopstvenom usavravanju. Deava se da redovni profesor, kada bude izabran u zvanje profesora, skoro u potpunosti prestane da prati savremenu litetaruru i pie radove.14 Razlog tome nije lenjost, ve injenica da profesora univerziteta, posebno kada dostigne zvanje redovnog profesora, sistem ne podstie da ita i pie naune radove, pa ni da pie istraivake radove. Asistenti, docenti i vanredni profesori moraju neto da objavljuju da bi preli u vii status. Za razliku od toga, redovni profesor moe, bar u principu, do penzije da ita samo novine.15 Ali zato je vano ta rade redovni profesori? Zato to oni rukovode fakultetima, studijskim programima (na master i doktorskim studijama), i veinom pojedinanih kurseva na fakultetima. Profesori koji ne itaju i ne prate savremenu naunu literaturu studentima za polaganje ispita daju literaturu staru 20-30 godina. To utie na obrazovanje novih narataja istraivakih kadrova koji zavravaju doktorate sa skromnim znanjem, nakon ega im ne preostaje nita drugo nego da reprodukuju istu onu zatvorenost i nekonkurentnost koju su nasledili od svojh mentora (ukljuujui tu i esto nepoznavanje metodologije naunog rada). Ukoliko bi plata istraivaa, ukljuujui tu i redovne profesore, znaajno zavisila od istraivakog uinka u odreenom period (npr., poslednjih 3 ili 5 godina), mlae kolege mogle bi na ivom primeru da vide kako je mogue biti meunarodno konkurentan i koja je cena koja se plaa za proputanje decenijskog ulaganja u meunarodnu konkurentnost. Ukoliko bi se, nadalje, napredovanje u karijeri uslovilo objavljivanjem tekstova u asopisima sa SCII liste (to znai da bi tekstovi trebalo da budu objavljeni na stranom jeziku), tada vanredni i redovni profesor, kao nauni savetnik ne bi mogao da postane neko ko ne zna strani jezik. Sve bi to poslalo jasan signal onima koji zapoinju akademsku i istraivaku karijeru da se neznanje i nerad ne isplate. Poseban znaaj za regrutovanje mladih kadrova na fakultetima imaju uslovi izbora u zvanje asistenta (to je nain na koji najvei broj predavaa kod nas zapoinje akademsku karijeru) kao i izbori u druga (via) nastavnika zvanja. Taj sistem kod nas proizvodi prosenost, jer omoguava prijem u zvanje ak i kandidatima koji su u prethodnom periodu (osnovne studije, master, doktorske studije) pokazali minimalnu zainteresovanost za nauni i istraivaki rad.
14 Podaci o produktivnosti svakog pojedinanog domaeg istraivaa i profesora nisu tajna. Sve je dostupno na http://www.vbs.rs/cobiss/. 15 Empirijski podaci protivree ovoj tvrdnji. U istraivanju Kapaciteti, prakse i problemi se vidi da deo redovnih profesora karakterie visok novo publikovanja. Ali istraivanje ne ulazi u kvalitet objavljenih radova, kao i mesto objavljivanja (domai ili strani asopis). Jedan deo istraivaa po nekoliko decenija reciklira isti skup ideja i time omoguuje visok nivo publikovanja.
118
Prema uslovima koji vae na Beogradskom univerzitetu16, mogue je u zvanje asistenta na nekim od fakulteta primiti kandidata koji ima prosenu ocenu osam (8), ne zna ni jedan strani jezik, i nikada nije objavio, niti pripremio za objavljivanje niti jedan tekst (u domaem ili stranom asopisu). Odsustvo tih uslova znaajno sputa nivo kvaliteta primljenih asistenata, jer studenti koji zavre fakultet sa prosenom ocenom 8 predstavljaju prosene, a esto i loe studente koji su se provukli kroz fakultet zahvaljujui nakaradnom sistemu konkurencije meu pojedinim profesorima na nekim fakultetima koji smatraju da se popularnost kod studenata stie poklanjanjem ocena. Ovo posebno moe da bude vano kada se uzme u obzir da preostali kriterijumi za izbor u zvanje asistenta (ukupna prosena ocena, prosena ocena iz predmeta oblasti u koju se kandidat bira, upis na doktorske studije, itd) nisu ponderisani, to ostavlja veliki diskrecioni prostor lanovima izborne komisije, pogotovo predsedniku komisije za koga postoji uverenje da mora da ima presudnu re u izboru kandidata ako se kandidat bira za predmet na kome on predaje. To ne samo da omoguava manipulaciju zbog odsustva vanijih kriterijuma (objavljeni radovi ili kvalitet napisanih radova koji su objavljivi u prestinim meunarodnim asopisima; aktivno znanje stranog jezika, vladanje metodologijom nauno-istraivakog rada), ve i manipulaciju postojeim kriterijumima. Tako je mogue da konkursna komisija predloi kandidata koji, za razliku od konkurenata, ima najniu prosenu ocenu (ukljuujui i ocenu iz srodnih predmeta), niti jedan objavljeni rad (niti rad koji je pripremljen za objavljivanje), i ne zna (aktivno) ni jedan strani jezik.17 Problem predstavlja i automatizam po kome mladi istraivai koje se zaposle u zvanje asistenta na kraju postaju redovni profesori. Pri tome, ne neguje se konkurencija za odgovarajue pozicije, ve, suprotno tome, vai pravilo da ko jednom zauzme poziciju, ostaje na njoj, kao monopolista, do penzije. Takav sistem izbora u zvanja, nasleen iz starog sistema koji je nekada vladao u Nemakoj, a koji se sada u celoj Evropi ubrzano naputa, dovodi do malog protoka ljudi i ideja i selekcije kandidata pre svega na osnovu steenih pozicija (esto kroz dodvoravanje starijem profesoru neumerenim citiranjem u doktorskoj tezi), a ne kroz ozbiljan doprinos istraivakoj zajednici. Kada se konkursi za asistenta ne raspisuju da bi
16 Zakon o visokom obrazovanju iz 2005. godine, lan 72; Statut Univerziteta u Beogradu, lan 121. 17 Iako je univerzitetsko okruenje (kada se radi o fakultetima iz oblasti drutvenih nauka) esto destimulativno, jer neretko neguje sistem negativne selekcije kadrova, to ne znai da su apsolutno svi ishodi (tj. svaki izbor) proizvod negativne selekcije. Postoji veliki broj pojedinaca koji lino vie cene kvalitet i iza sebe ostavljaju kvalitetne kadrove. Meutim, ovde je re o sistemskom okruenju koje pozitivnu selekciju ne sme da preputa sluaju.
119
se dobio najbolji kandidat, ve unapred odreeni kandidat, konkursi za prijem u via zvanja najee postaju puka formalnost.18 U sadanjem sistemu doktoranti nemaju pravo da budu angaovani u izvoenju nastave (iako to pravo imaju dok su na master studijama), osim ako su asistenti. Kada doktoriraju, asistenti su tipino primani kao predavai na iste one predmete na kojima su izvodili nastavu dok su bili doktoranti. Takav sistem ne podstie mentore da proizvode dobar obrazovno-istraivaki kadar, jer im omoguava da sami procenjuju kontrolu kvaliteta kadra koji su proizveli. Ukoliko bi novopeenim doktorantima bilo zabranjeno da se zaposle na fakultetu na kome su odbranili doktorat, fakultet bi bio zainteresovan da proizvodi to bolji nauno-istraivaki kadar koji bi sutra mogao lake da se snae na akademskom tritu. Sa druge strane, takvo ogranienje bi efikasno umanjilo rasprostranjenost tetne prakse po kojoj profesori iniciraju raspisivanje konkursa da bi sebi birali asistente. Ova ideja samo na prvi pogled moe da izgleda kao hendikep za mlade istraivae usled injenice da je Srbija malo trite. Meutim, mi ne tvrdimo da svreni doktorant ne moe da se zaposli na fakultetu na kome je diplomirao, ve samo na fakultetu na kome je doktorirao, tj. tamo gde je obavljao funkciju asistenta dok su mu trajale doktorske studije. Student moe da zavri fakultet A, doktorira na fakultetu B, a posle pokua da nae posao na fakultetu A. To bi motivisalo fakultet B da ponudi kvalitetan doktorski program kojim bi pomogao svrenim doktorantima da lake nau posao na drugom fakultetu. Naim predlogom elimo da izbegnemo praksu po kojoj asistent zavri osnovne, master i doktorske studije studije na fakultetu A, a potom se na tom istom fakultetu zaposli, jer je tokom godina postao lini asistent profesora na iji se predmet bira. Kako bi alternativni sistem mogao da izgleda? Prvo, u celoj Americi kao i sve veem broju zemalja u Evropi, u mnogim oblastima drutevnih nauka asistenti su, zapravo, doktorski studenti ija je osnovna funkcija da rade istraivanja (da naprave dva do tri solidna istraivaka rada koji, u principu, mogu da budu objavljeni u meunarodnom asopisu koji se nalazi na nekoj od lista). Pri tome, doktorskim studentima je omogueno primanje stipendije u trajanju 4-5 godina, to jest za vreme rada na doktoratu. U zamenu za stipendiju, doktoranti rade vebe sa studentima, i-ili pomau profesorima u njihovim istraivakim radova. Uobiajeno je da
18 Ovaj na zakljuak delimino protivrei postojeoj zakonskoj odrebi po kojoj se pojedinci biraju za naunu oblast, a ne za predmet. To bi znailo da svaki univerzitetski nastavnik moe da predaje nekoliko srodnih kurseva koji potpadaju u naunu oblast za koju se birao. Ipak, praksa na mnogim fakultetima pokazuje da se pojedinci biraju za pojedinani kurs. Veina pojedinaca zapone da predaje jedan kurs, i na njemu ostane do penzije, nikada ne pokuavajui da predaje drugi kurs.
120
po zavretku doktorskih studija ovi mladi ljudi ne mogu da se zaposle na fakultetu na kome su doktorirali u periodu od najmanje etiri godine. Razlog za to jeste opravdana bojazan da bi njihov ostanak na fakultetu stvorio incestno okruenje sa neadekvatnim sistemom podsticaja, upravo onakvo kakvo moemo da vidimo na naim fakultetima, posebno onim drutvenog usmerenja. Naime, doktorantima se aktivno pomae da dobiju posao na nekom drugom fakultetu, esto i u drugoj zemlji, na kome treba da se pokae pre nego to se, eventualno, vrati u svoju matinu instituciju. Takav sistem zapoljavanja i de facto globalno trite rada postoji u oblastima kao to su ekonomske nauke, sociologija, politikologija i neke druge drutvene nauke, kao i u praktino svim prirodnim i tehnikim naukama. Kako se, u takvom sistemu, nalaze kandidati za docente, vanredne i redovne profesore? Tako to se otvara meunarodni konkurs i aktivno uestvuje na meunarodnom tritu rada. U praktino svim ozbiljnim institucijama u Evropi i svetu postoji standard da se jednom godinje odravaju job market konferencije iz odreenih oblasti drutvenih nauka koje smo naveli gore. Najvea je Allied Social Sciences Conference koja se odrava poetkom januara svake godine u SAD. Na toj konferenciji uestvuje preko 10.000 ljudi i vie stotina institucija. Na marginama konferencije organizuju se prve runde razgovora izmeu kola i instituta sa jedne strane i potencijalnih zaposlenih za sva akademska zvanja (od docenta navie) sa druge strane. kole obino izaberu dvadesetak ljudi sa kojima razgovaraju u odgovarajuim salama. Posle prve runde razgovora, jedan broj (obino 4 do 5) najboljih kandidata poziva se na celodnevni intervju i prezentaciju istraivakog rada u samoj koli. Uee na ovoj konferenciji, kao i slinim konferencijama koje se u poslednje vreme organizuju u Evropi i Aziji, smatra se vanim signalom o otvorenosti kole prema spoljnom svetu te njenoj meunarodnoj konkurentnosti. Na taj nain ostvaruje se vie ciljeva. Prvo, pozitivan efekat na reputaciju kola zbog prelaska na ovakav sistem veoma je veliki, i gotovo trenutan. Drugo, znaajno poveanje konkurentnosti otvara mogunost za bre napredovanje ovih institucija na evropskim i svetskim rang listama i otvara mogunosti za dobijanje potencijalno znaajnih istraivakih grantova od Evropske unije i drugih velikih donatora. Takoe, obrazovni programi u tom sluaju prirodno postaju znatno fleksibilniji i prilagoeniji savremenim tendencijama, to otvara mogunost za privlaenje ne samo stranih profesora nego i stranih studenata. U eri ogranienih platenih mogunosti drava, ovakav pristup orijentisan na dugoroni razvoj reputacije praktino je jedino odriv. Institucije koje mu se ne prilagode sve vie e gubiti korak sa regionalnim i svetskim okruenjem.
121
Razume se, da bi ovakav alternativni sistem profunkcionisao potrebno je otvaranje domaih univerziteta, kako za strane predavae (to bi trebalo da podrazumeva mogunost predavanja na engleskom jeziku), tako i kroz podsticaje za povratak u zemlju naih ljudi koji doktoriraju i bave se akademskim i istraivakim radom u inostranstvu. Sadanji sistem ne podstie stvaranje programa na engleskom jeziku (usled ega je normalno da strani predavai nisu zainteresovani da dolaze da dre predavanjana na naim kolama), a zahtevan i skup sistem nostrifikacije stranih diploma znaajno umanjuje elju i mogunosti ljudi koji su zavrili master ili doktorirali u inostranstvu da se vrate u domau akademsku zajednicu.
7. Preporuke
U poslednjem odeljku iznosimo nekoliko preporuka za poboljanje institucionalnog dizajna koji bi podstakao domae naunike i istraivae da postanu meunarodno konkurentniji. Preporuke se odnose na ponderisanje bodova za objavljene nauno-istraivake radove u domaim i stranim asopisima, evaluaciju kvaliteta domaih akademskih asopisa, i kriterijume za izbor u nastavna zvanja na univerzitetu.19 A. Ponderi za nauno-istraivake tekstove i studije Tekstovi objavljeni u prestinim meunarodnim asopisima moraju da budu vrednovani nekoliko puta vie od radova objavljenih u prestinim domaim asopisima. Istraivai treba da budu podstaknuti komparativno daleko veom nagradom da pripremaju tekstove za strane asopise. Taj princip treba da ostane na snazi sve dok veina domaih asopisa znaajno ne unapredi kvalitet (vidi odeljke 4-5, i pododeljak B u ovom odeljku). Otuda predlaemo sledee pondere za tekstove objavljene u stranim asopisima (u odnosu na kategoriju asopisa M51):
asopis 1. 2. 3. 4. Prvih 10% sa SSCI liste 11-30% 31%-50% Donja polovina SSCI liste Ponder 15 10 5 2
19 Ovom prilikom, takoe usled nedostatka vremena i prostora, proputamo da analiziramo sistem broja poena za napredovanje u vie zvanje.
122
To praktino znai da tekst koji je objavljen u prestinom asopisu koji se nalazi u prvih 10% SSCI liste bude vrednovan 15 puta vie od teksta objavljenog u najprestinijem domaem asopisu (M51) koji nosi 3 poena. Konkretno, takav tekst bi nosio 45 poena. Isti ponderi se primenjuju i na druge liste asopisa koji su, u svojim oblastima, ekvivalentni SSCI listi. Meutim, meunarodni asopisi, ma kako imali ugledne izdavae, koji nisu ni na kojoj od tih listi, dobijaju ponder 2. Kategoriju M24 treba transformisati u regularnu kategoriju asopisa koja bi vrednovala samo najbolje domae asopise po objektivnim kriterijumima. Razume se, uvoenjem ovih kriteijuma, ministarstvo se odrie diskrecionog prava da domaim asopisima dodeljuje ili oduzima kategoriju M24. Vrednost ove kategorije moe da ostane 4 poena. Monografije i poglavlja objavljena u studijama i knjigama koje su izdali renomirani meunarodni izdavai takoe treba vrednovati daleko vie od knjiga objavljenih za domae izdavae. Predlaemo sledee pondere za monografije objavljene u inostranstvu (u odnosu na domae monografije):
Knjiga tampana za: Monografija Poglavlje u knjizi 10 5 1 Poglavlje u zborniku radova 3 2 1
vrhunsku izdavaku kuu sve ostale svetske izdavake kue regionalne izdavake kue
15 10 1
Drugim reima, knjigu objavljenu za prestine strane izdavae treba vrednovati petnaest puta vie od knjiga koje su tampane za ugledne domae izdavae. Ako domaa monografija (M41) nosi 7 poena, istaknuta monografija meunarodnog znaaja (M11) treba da nosi 105 poena. Kako proizilazi iz analize u odeljku 4, uee na konferencijama se ne vrednuje kao takvo. Prema tome, kategorija M60 se ukida. Takoe, kako proistie iz analize u odeljku 4, udbenik objavljen u Srbiji koji samo prepriava poznato, dobija 0 poena. Sa druge strane, ukoliko takav udbenik ima i originalni nauni doprinos, tretira se kao domaa
123
monografija. Najzad, udbenici objavljeni od strane vrhunskih svetskih izdavakih kua tretirali bi se isto kao i odgovarajue naune monografije objavljene kod istog izdavaa. B. Vrednovanje domaih asopisa Matini odbor za drutvene nauke bi trebalo da ine pojedinci koji imaju objavljene tekstove u prestinim meunarodnim asopisima i-ili monografije objavljene u uglednim meunarodnim izdavakim kuama kao i uee na prestinim meunarodnim naunim skupovima. Matini odbor bi trebalo da donese formalne kriterijume na osnovu kojih procenjuje status domaih asopisa. Kriterijumi takoe treba da budu formalno ponderisani, ime bi se izbeglo nejednako vrednovanje asopisa u razliitim vremenskim periodima. Kriterijumi i ponderi, kao i konkretne evaluacije svakog asopisa trebalo bi da budu javni (tj. dostupni na sajtu ministarstva). Kriterijum redovnosti izlaenja treba da budu apsolutan. Matini odbor uopte ne treba da razmatra kategorizaciju asopisa koji ne izlazi redovno. Kriterijum broja svezaka godinje treba ponderisati tako da najvie poena dobija asopis koji izlazi redovno etiri puta godinje, a najmanje onaj koji izlazi samo jednom godinje. Listi kriterijuma treba da se pridoda slepa recenzija. Ovo bi trebalo da bude kriterijum koji ima najvii ponder, tj. da nosi najmanje 30% ukupnog broja bodova. Da bi to bilo mogue, redakcije asopisa moraju da Matinom odboru, zajedno sa primercima asopisa, godinje dostavljaju sluajno odabrane slepe recenzije na uvid. asopisi koji imaju dve slepe recenzije treba da se vrednuju vie od asopisa koji imaju jednu slepu recenziju, a ovi drugi vie od asopisa koji uopte nemaju slepe recenzije (i koji bi za ovu kategoriju trebalo da dobiju 0 poena). Kriterijumima treba da se pridoda odredba po kojoj se vie vrednuju asopisi koji sadre najvie 20% tekstova zaposlenih u kui koja izdaje asopis. Sledstveno tome, domai asopisi koji objavljuju preko 50% tekstova zaposlenih u kui koja objavljuje asopis treba da dobijaju minimalan broj poena. Domai asopisi koji objavljuju preko 75% tekstova zaposlenih u kui koja objavljuje asopis treba da za tu kategoriju dobiju 0 poena.
124
Predlaemo sledee pondere za kategorizaciju domaih asopisa:

Kriterijum 1. Redovnost izlaenja 2. Slepa recenzija 3. Broj svezaka godinje 4. Sastav redakcije 5. Otvorenost asopisa 6. Strani autori Ponder -Ponderisan broj poena -Maksimalan broj poena --
30%
a) 2 recenzije: 1 b) 1 recenzija: 0,5 c) 0 recenzija: 0 a) etiri sveske: 1 b) tri sveske: 0,7 c) dve sveske: 0,5 d) jedna sveska: 0,25 a) vie od tri lana van Srbije: 1 b) jedan lan van Srbije: 0,5 c) bez lanova van Srbije: 0,1 a) do 25% iz matine kue: 1 b) do 50% iz matine kue: 0,75 c) do 75% iz matine kue: 0,5 d) preko 75% iz matine kue: 0,25 a) vie od 50% stranih autora: 1 b) vie od 25% stranih autora: 0,5 c) manje od 25% stranih autora: 0,25 d) bez stranih autora: 0 a) vie od 50% tekstova: 1 b) vie od 25% tekstova: 0,5 c) manje od 25% tekstova: 0,25 d) bez tekstova: 0
15%
1,5
10%
15%
1,5
10%
7. Tekstovi na engleskom UKUPNO
20%
100%
10
Poto bi ovim bodovnikom bio izmenjen kvantitativan iskaz vrednosti asopisa, trebalo bi promeniti i broj poena koji nosi svaka kategorija. Kategorizacija bi u skladu s tim mogla da izgleda ovako: M24: 7,5-10 naih bodova M51: 5-7,4 naa boda M52: 2,5-4,9 naih bodova M53: 1-2,4 naa boda Pri tome, predlaemo da se ostaviti isti broj bodova kao i do sad za razliite kategorije (drugim reima, nai bodovi slue da se odrede mapiranja
125
asopisa po kategorijama, ali ne i sam broj bodova koji asopis odreene kategorije nosi). Drugim reima, asopis M24 nosio bi i dalje 4 boda, asopis M51 kategorije imao bi 3 boda itd. C. Izbor u nastavna zvanja U cilju daljeg unapreenja drutvenih nauka u Srbiji, svuda gde je to mogue, to jest, svuda gde postoji otvoreno meunarodno trite akademskog rada (videti odeljak 6), potrebno je otvoriti nae fakultete i naune institute prema tom tritu. Drugim reima, potrebno je da konkursi za akademske i naune pozicije budu konkursi za najbolje i najkvalifikovanije (koji ele da rade za platu koja se moe ponuditi u Srbiji), a ne za unapred odabrane kandidate. To treba da vai kao princip za izbor u svako zvanje. Da bi se to obezbedilo, potrebno je da obavetenja o konkursima za pozicije budu slate na odgovarajue meunarodne internet forume i sajtove (pored odgovarajuih domaih), kao i da se, prema mogunostima, nastupa na meunarodnim konferencijama trita akademskog rada (opisanim u 6. odeljku). Potrebno je, takoe, bez odlaganja ukinuti arhainu proceduru zatite monopolskih pozicija srpskih univerziteta nostrifikaciju. Takoe, potrebno je otvoriti, gde god je to mogue, nastavu na engleskom ime bi se omoguilo da strani profesori i studenti mogu da uestvuju u obrazovnom procesu u Srbiji. To je od velikog znaaja ako imamo u vidu da sve vei broj naih studenata i naunika odlazi u inostranstvo. Ovim merama donekle bi se popravila neravnotea koja u tom smislu postoji. Zvanje asistenta potrebno je ukinuti gde god je mogue i prei na moderni sistem u kome doktorski studenti obavljaju funkcije koje sada kod nas obavljaju asistenti. U tom sistemu, doktoranti tipino nisu zaposleni u punom radnom vremenu na fakultetima. Oni imaju prvenstvenu obavezu da polau ispite na doktorskim studijama i rade na istraivanjima. Pored toga, ukoliko dobijaju stipendiju od fakulteta, oni dre vebe ili pomau u istraivanju nekom profesoru. Taj sistem spreava da se asistent posle odbrane doktorata postavi kao monopolista na radno mesto. Umesto toga, u modernom akademskom sistemu, doktoranti moraju da trae posao na nekom drugom fakultetu ili univerzitetu u periodu od bar etiri godine. Potrebno je, naime, presei incestnu vezu izmeu doktoranta i mentora kako bi se obezbedila puna objektivnost prilikom zapoljavanja. To stvara potrebu da se temeljno reformiu doktorske studije u Srbiji. Prihvatajui da, u onim oblastima nauke gde za to postoji trite, doktorske studije stvaraju kadar koji mora da se pokae na svetskom
126
akademskom tritu, od ogromnog je znaaja da se doktorske studije dignu na nivo koji bi im to omoguio. U tom smislu, zbog ozbiljnog manjka kadra, predlaemo da doktorske studije iz ekonomije, politikologije, sociologije i drugih drutvenih nauka za koje postoji otvoreno trite rada, budu svakako na engleskom jeziku (to je praktino standard svuda u svetu) te da se rade po sadrajima koji su jasno definisani i opte prihvaeni na vodeim svetskim programima. Iz razumljivih razloga, broj takvih programa morao bi biti mnogo manji nego do sada, to bi znailo da Srbija ima, recimo, jedne doktorske studije iz ekonomije (sa ueem vodeih domaih i stranih ekonomista bez obzira na instituciju na kojoj su zaposleni). Takve doktorske studije morale bi da obezbede, takoe, i redovne istraivake seminare meunarodnog kvaliteta. Takav pristup doktorskim studijama integrisao bi oskudne istraivake resurse u Srbiji, povezao nas sa inostranstvom, i znatno podigao kvalitet i smanjio hiperprodukciju doktora nauka sumnjivog kvaliteta. Rezultat izrade teze posle takvog programa treba da budu 2 do 3 rada koji po kvalitetu mogu da budu objavljeni u vrhunskim svetskim asopisima. Univerziteti bi zapoljavali sa punim radnim vremenom poevi od akademskog zvanja docenta pa navie, na osnovu meunarodnih konkursa. Da bi bili promovisani u vii stepen, kao i do sada, nauni radnici bi morali da sakupe odreeni broj poena. Iz naina bodovanja koji smo predloili, prelazak iz zvanja docenta u zvanje vanrednog profesora bio bi omoguen, recimo, ukoliko kandidat objavi jedan vrhunski meunarodni nauni rad u kategoriji u prvih 10% na SSCI listi, ili sakupi bodove na drugi nain ekvivalentno tome (uz odgovarajuu obavezu da publikuje bar jedan rad u SSCI asopisu ili ekvivalentnoj listi). Pri tome, treba ukinuti obavezno ekanje od pet godina ukoliko kandidat sakupi dovoljno poena za unapreenje. Naime, procedura za unapreenje bi trebala da se pokrene im kandidat stekne uslove za to. Za promovisanje iz vanrednog u redovnog profesora od kandidata bi trebalo oekivati da u odgovarajuem periodu sakupi broj bodova koji odgovara jo jednom vrhunskom radu na SSCI listi (u prvih 10%), te da ima svakako objavljen bar jedan rad u kategoriji 10% do 30% na SSCI listi. Svakih pet godina od redovnog profesora bi trebalo da se zahteva da objavljuje bar jedan rad na SSCI listi u kategoriji 30% do 50% ili boljim, te da mu se, ukoliko to ne ispuni, sve vie poveavaju predavake obaveze (bez dodatne naknade). Ukoliko u petogodinjem periodu objavi rad u prvih 10% na SSCI listi, smanjile bi mu se predavake obaveze, uz zadravanje iste plate.
127
Generalno, nain formiranja plate na ekonomskim i srodnim fakultetima mora se potpuno promeniti. Potrebno je da se, pored predavanja i vebi bar podjednako vrednuju i nauni rezultati. To trenutno uopte nije sluaj. U tom sluaju, oni profesori koji pokazuju vee rezultate u istraivanju imali bi manje da predaju, a vie vremena da istrauju. Sa druge strane, oni profesori koji nisu dovoljno skloni istraivanjima morali bi, za isti novac, da predaju vie. Ovakav sistem zapravo ve postoji u vidu kategorija naunih istraivaa (A1-A6) koji istraivai i nastavnici dobijaju za projekte kojima konkuriu kod ministarstva. Nae miljenje je da bi novani raspon izmeu kategorija A1 i A6 trebalo jo vie uveati, ime bi se nedvosmisleno dalo do znanja da se nauno istraivanje isplati. Da bi sve to bilo mogue, neophodno je ukinuti praksu biranja na predmet, i uspostaviti samo praksu biranja u ire naune oblasti.20 Recimo, ekonomisti bi morali da budu spremni da predaju bilo koji predmet na prvoj ili drugoj godini ekonomije, kao i sve predmete iz ire naune oblasti na koju su birani. To bi imalo puno pozitivnih efekata. Prvo, na taj nain bi se spreila monopolizacija predavakih pozicija na dravnim kolama. Drugo, svi bi bili prinueni da svakih 5-10 godina pripremaju nove kurseve, to bi znaajno povealo nivo znanja na fakultetima i smanjilo intelektualno mrtvilo na univerzitetima. Tree, postojala bi mnogo vea fleksibilnost oko osavremenjivanja nastavnih planova i programa. Naime, po postojeem sistemu veliki broj pokuaja da se nastavni programi osavremene i prilagode potrebama vremena razbija se o stenu monopolskih pozicija predavaa koji ele da njihov kurs (i njihova pozicija na predmetu) ostanu netaknuti. Najzad, bilo bi manje otpora protoku ljudi, poto niko ne bi imao monopol oko toga ta se, ko i koliko predaje. Jo jedan element bi potencijalno doprineo poboljanju situacije. Naime, potrebno je omoguiti da nauni radnici iz instituta mogu da, bez problema, predaju na studijskim programima na univerzitetu. Isto tako, njima treba omoguiti mentorstvo i uee u komisijama za master i doktorske radove. Na taj nain, dodatno bi se proirio skup predavaa, nauka dovela u vru vezu sa obrazovanjem, a monopolske pozicije, ta rak-rana kvaliteta i reformi, dodatno potkopale. Mada je jasno da bi, inicijalno, sprovoenje ovih mera bilo bolno za neke od privilegovanih profesora, smatramo da je, zapravo, i za njihovu sopstvenu dobrobit veoma vano da se Srbija to pre prilagodi promenama
20 Biranje u ire oblasti i sada formalno postoji u Srbiji. Ipak, u praksi se pojedinci biraju za pojedinane kurseve i na njima ostaju da predaju do penzije.
128
koje zahvataju sve bre itav akademski i nauni svet. Ukoliko se nita ne preduzme, uskoro e biti kasno. Uz otvaranje granica, izgubiemo praktino sve dobre studente i predavae, a nove neemo dobijati. Ni mnogo vee zemlje od nae takav udarac ne bi mogle da podnesu. Vreme je, i to krajnje, za radikalne rezove. Summary
The paper explains why the quality of social reseach in Serbia is low. We show that low international competitiveness of the Serbian social science research can be found in the system of perverse incentives that rewards social scientists to put minimal effort to advance on academic ladder and do the research. This can be seen in small number of works and papers published in internationally recognized and prestigious academic journals and rare participation at international conferences and gatherings. Low competitiveness is a consequence of descriptivity in reasearch; retelling other authors's theories, avoidance of quantitaive research; rare application of theoretical paradigms; misunderstanding of theories, recycling of one's own but also others's works, usage of old syllabi in teaching, and a perverse system of teacher selection that is designed to select average students for TAs and university professors. We offer several recommendation to improve the situation. Key words: Academic research, incentives for academic research, academic journals, selection of university professors.
Upute suradnicima
Rukopisi se alju redakciji asopisa elektronikom potom kao Word dokument na adresu perspektive@fpn.bg.ac.rs ili perspektive@fpzg.hr. Poeljno je priloiti anoniman rukopis (bez informacija o poiljatelju), a u zasebnom elektronikom dokumentu naslov teksta, ime i prezime (svih) autora i naziv ustanove u kojoj je autor zaposlen, kljune rijei i kontakt (adresa, elektronika pota, telefon i faks). Saetak (do 120 rijei) mora jasno naznaiti narav razmatranog intelektualnog problema, koriteni postupak ili argument i zakljuke autora. Poeljna je duina izvornog znanstvenog lanka 6000 ili 8000 rijei (42 000 56 000 slovnih znakova s razmacima), ukljuujui bibliografiju i napomene. Prije slanja osvrta i recenzija neophodno se konzultirati s redakcijom. Stil pisanja referenci i navoenja izvora: Reference se piu u tekstu na sljedei nain: (Dahl 1989, 45); (Geddes 1999, 134-43); (Linz 1975) Bibliografija na kraju teksta se navodi na sljedei nain: Knjige: Dahl, Robert. 1989. Democracy and Its Critics. New Haven: Yale University Press. Tekstovi u asopisu: Geddes, Barbara. 1999. What Do We Know About Democratization After Twenty Years? Annual Review of Political Science 27 (March): 115-44. Tekstovi u zbornicima: Linz, Juan J. 1975. Totalitarian and Authoritarian Regimes. In ed. Nelson Polsby and Fred Greenstein. Handbook of Political Science. Reading, MA: Addison-Wesley.
Uputstvo saradnicima
Rukopise slati redakciji asopisa elektronskom potom kao Word fajl na adresu perspektive@fpn.bg.ac.rs ili perspektive@fpzg.hr. Poeljno je priloiti anoniman rukopis (bez informacija koje mogu identifikovati poiljaoca), a u odvojenom fajlu posebnu stranu s naslovom teksta, imenom i prezimenom (svih) autora i nazivom ustanove u kojoj je autor zaposlen, kljunim reima i kontakt informacijama (adresa, elektronska pota, telefon i faks). Abstrakt (do 120 rei) mora jasno naznaiti prirodu intelektualnog problema koji se razmatra, upotrebljeni metod ili argument i zakljuke autora. Poeljna duina za izvorni nauni lanak jeste od 6000 do 8000 rei (app. 42000-56000 slovnih znakova s razmacima), ukljuujui bibliografiju i napomene. Redakcija zadrava pravo da tekstove koji ne zadovoljavaju standarde ne uzme u razmatranje. Prikaze knjiga treba pripremiti na isti nain, duine do 700 rei (app. 5000 slovnih znakova s razmacima). Pre slanja osvrta i drugih vrsta tekstova konsultuj se s redakcijom. Stil pisanja referenci i navoenja izvora: Reference se piu u tekstu na sledei nain: (Dahl 1989, 45); (Geddes 1999, 134-43); (Linz 1975) Bibliografija na kraju teksta se navodi na sledei nain: Knjige: Dahl, Robert. 1989. Democracy and Its Critics. New Haven: Yale University Press. Tekstovi u asopisu: Geddes, Barbara. 1999. What Do We Know About Democratization After Twenty Years? Annual Review of Political Science 27 (March):115-44. Tekstovi u zbornicima: Linz, Juan J. 1975. Totalitarian and Authoritarian Regimes. In ed. Nelson Polsby and Fred Greenstein. Handbook of Political Science. Reading, MA: Addison-Wesley.

Politicke Perspektive

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Politicke Perspektive

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

per pektive

asopis za istraivanje politike

Ilija Vujai, Fakultet politikih nauka, Beograd

Sva prava zadrana. ISSN 2217-561X

Otcepljenje, nasilje i dravni razlog

Otcepljenje i dravni razlog

Nema otcepljenja bez mobilizacije

Odgovori drava domaina na secesionistiko nezadovoljstvo

Otklanjanje secesionistikog nezadovoljstva otcepljenjem

Zakljuak: nekoliko etikih pitanja

Stanje demokratije u Republici Makedoniji slobodan pad ili privremena kriza?

Polarizovano graansko drutvo

Konfliktno partijsko polje i nedostatak politikog balansa

Demokratski deficit i izazovi procesa evroatlantske integracije

ORIGINALNI NAUNI RAD

Fiskalni sirenski zov

Wiener Institut fuer Internationale Wirtschaftvergleiche

ORIGINALNI NAUNI RAD

Razumevanje i objanjenje: Da li je drutvena nauka ve ujedinjena?

Univerzitet u Beogradu Fakultet politikih nauka Saetak

Verstehen kao kauzalno objanjenje

Verstehen kao hipotetiko-deduktivni proces

Donald Dejvidson: elje i verovanja kao uzroci delanja

Agregiranje razumljivih delanja

Znaaj ideje nenameravanih posledica

Nenameravane posledice kao proizvod meuzavisnih odluka

Da li je drutvena nauka ve ujedinjena?

U D C 323.22/.26(6)2010/2011 355.48(5-15) 327.2

ORIGINALNI NAUNI RAD

Univerzitet u Beogradu Fakultet politikih nauka Saetak

1. Reimi i njihovi protivnici

2. Poetak talasa i smena reima u Tunisu

3. Smena reima u Egiptu i prva prelomna taka talasa

4. Graanski rat u Libiji i transformacija talasa

5. Postojanost reima u Aliru i stiavanje talasa

ORIGINALNI NAUNI RAD

Istraivanja u drutvenim naukama u Srbiji posle 1990. godine1

Univerzitet u Beogradu Fakultet politikih nauka Saetak

2. Podaci i neki vani koncepti

4. Neadekvatan sistem podsticaja

5. Domai akademski asopisi

Predlaemo sledee pondere za kategorizaciju domaih asopisa:

7. Tekstovi na engleskom UKUPNO

You might also like