Kad se covek okrene licem k Bogu, svi putevi vode Bogu.

Kad se covek okrene licem od Boga svi putevi vode u propast. Ponavljala sam sebi ovu mudru izreku iznova I iznova, dok svaka rec nije dobila svoje pravo znacenje. Zasto se setimo Boga samo onda kada je najteze? Zasto prihvatamo krivicu, za pogresno donete odluke tek onda kada je prekasno? Bezbroj pitanja su mi se vijorila mislima, dok sam sedela u parku I posmatrala kako se vetar igra opalim liscem. Zasto je tako tesko odupreti se naletu emocija I poslusati razum? Verovatno vam je poznat onaj osecaj beskrajne zaljubljenosti, kada mislite da je ceo svet vas, da vam nista vise nije potrebno I da ste napokon postigli blagostanje, za kojim ste zudeli. Upravo tako sam se osecala , dok sam konce sudbine prepustala osobi, koju nisam dovoljno dobro poznavala. Uzivala sam u paznji koja mi je pruzena I nisam ni slutila da stvari mogu tako brzo da se promene. Kako je vreme prolazilo, tako se I moj zivot pretvarao u kosmar, koji je pretio da me proguta. Zivela sam u strahu od njegovog promenljivog raspolozenja, njegove zapaljive naravi I uporne sklonosti da cak I najobicniji razgovor pretvori u svadju, koju je povremeno resavao pesnicama I samarima. Tek tada sam shvatila koliko je zena spremna da istrpi zarad ljubavi I zelje da bude voljena. Bila sam rastrzana izmedju razuma, koji je govorio da bezim, spasem se I srca, vecitog optimiste, koje je uvek bilo spremno da pruzi novu sansu. Kako su se stvari pogorsavale, a zivot postao nesnosan, u meni se budio prezir I mrznja, koji su ucinili da lakse donesem odluku I odem. Ne moze se voleti I biti razuman, jer srce ima svoje razloge, koje razum ne poznaje, ali uvek treba teziti ka ispunjenosti I sreci. Ono sto sam ja naucila jeste da nam razum moze kazati sta da izbegnemo, a srce nam govori sta treba da radimo.