Etika

1. ETIKA
1.1. O ETICI Etika je filozofska disciplina o moralu. Etika je zapravo filozofija morala koja te`i neprotivre~nom, logi~nom, doslednom i celovitom sistemu znanja o poreklu moralnog delovanja i su|enja o motivima, smislu, ciljevima, normama moralnog pona{anja i vredno-vanja. Etika je posebna vrsta metodologije (u okviru filozofije kao op{te metodologije i prve pretpostavke svake nauke) koja istra`uje prve pretpostavke, ciljeve i smislove nauke i ~oveka uop{te sa moralnog aspekta. Ona je upu}ena, tako|e, i na rezultate nau~nih istra`ivanja, ali uvek iznova usmerena na kriti~ko promi{ljanje bitnih uzroka i uslova, svesti, humanisti~kog smisla kao i duha vremena. Svaka je etika, u krajnjoj liniji, uvek prakti~na. Jer, sa eti~kog stanovi{ta, kroz prizmu etike uvek promi{ljamo ~oveka. Izvori etike su ~ovek, njegova praksa, religija, nauka, umetnost, priroda... Iako je izraz sna`nih individualnih duhova, dru{tvenih i istorijskih uslova, socijalne sredine, etika je izraz i duha vremena i integralni deo svake dru{tvene (ljudske) realnosti kojoj i sama daje zna~ajne anticipacije. Moralno delovanje i vrednovanje prakti~no je svodivo na sumnju, na ve~ito sumnjanje; ve~ito procenjivanje i nagnutost ~oveka nad vlastitim postupcima i postupcima drugih. Izvor morala je, sa aspekta autonomne etike, ~ovek i u ~oveku. Tako, u psihologiji i filozofiji, postoje shvatanja kao {to su: - racionalizam i kognitivizam, po kojima je izvor morala um (razum). @iveti u skladu s razumom. Ose}anja i strasti podrediti "racionalizmu razuma". Jedino razum mo`e da shvati moralne zakone; - voluntarizam, po kome je izvor morala ljudska volja;
1

POSLOVNA ETIKA

- emotivizam, po kome je izvor morala ose}anje, a manje razum i saznanje; - intuicionizam, po kome je izvor morala neposrednost shvatanja, ali neposrednost nezavisno od iskustva; - nihilizam, po kome je izvor morala u apsolutnom suprotstavljanju ~oveka dru{tvu; - apstraktni humanizam, po kome je izvor morala individua; - darvinizam, po kome je izvor morala "dru{tveni instinkt" ~oveka kao dru{tvene `ivotinje; - ni~eanizam, po kome je izvor morala "volja za mo}". Izvor morala je, sa aspekta heteronomne etike, izvan ~oveka, a to zna~i u Bogu, religiji, Logosu, kosmolo{kom determinizmu, apsolutnom svetskom redu; u kosmolo{kom indeterminizmu empirijske realnosti i indeterminizmu slobode; u najvi{em dobru, u posebnom svetu vi{ih vrednosti (moralnih uzora); u kosmolo{kom eti~kom evolucionizmu i relativizmu; u kosmolo{kom eti~kom spiritualizmu. Sa aspekta hedonizma, svrha ~ovekovog moralnog delovanja je u`ivanje, zadovoljstvo. Sa aspekta utilitarizma, svrha ~ovekovog moralnog delovanja je korist i korisnost u ostvarivanju interesa ~oveka. Sa aspekta eudajmonizma, svrha ~ovekovog moralnog delovanja je sre}a (bla`enstvo), a ona je u harmoniji i duhovnoj smirenosti; u oslobo|enju od strasti; u aktivnostima duha; u skladu ~oveka i dru{tva; u ostvarenju interesa, korisnosti; u osetilnim zadovoljstvima. Sa aspekta perfekcionizma, svrha ~ovekovog moralnog delovanja je usavr{avanje. Sa aspekta egoizma svrha ~ovekovog moralnog delovanja je zadovoljavanje pojedinca, "mene". Sa aspekta altruizma svrha ~ovekovog moralnog delovanja je stalno izra`avanje naklonjenosti ~oveka drugim ljudima. Sa aspekta asketizma i rigorizma svrha ~ovekovog moralnog delovanja je odricanje od zadovoljstava, interesa, ose}anja, odnosno ispunjenje du`nosti nezavisno od koristi. U etici nema ve}eg progresa sa protokom vremena, kao {to je u nauci, ali nema ni "kona~nih zabluda". Ona je filo-etika (ljubav za traganje, za istra`ivanje), a sloboda li~nosti jedan od njenih preduslova. Jo{ Demokrit,
2

Etika

univerzalni mislilac iz Abdere (460 - 370.p.n.e.) je isticao da ljudima "vi{e prili~i starati se za du{u nego za telo" (fr.187). Prva zna~ajnija razmatranja problema etike nalazimo u antropolo{kom razdoblju anti~ke gr~ke filozofije. Od tada pa do dana{njih dana eti~ki problem bi}e, manje ili vi{e, problem o kom }e se izjasniti svaki filozof (njegov filozofem), svaka filozofija odnosno filozofski pravac - {kola.

POSLOVNA ETIKA

1.2. ANTI^KA FILOZOFIJA I ETIKA Protagora (481 - 411. g.p.n.e.), najuticajniji sofist, zagovarao je eti~ki relativizam - nema univerzalnih i op{teva`e}ih moralnih normi za svakog ~oveka, u svakom vremenu, u svakom dru{tvu. Sokrat (469 - 399. g.p.n.e.) je isticao vrlinu, razumnost, istinu kao najvi{e eti~ke vrednosti, a smisao `ivota video je u umerenosti, u upoznavanju sama sebe, po{tovanju zakona. Za Sokrata vrlina i znanje su jedno. Dobar ~ovek je onaj koji zna. A onaj koji zna {ta je dobro ne mo`e ~initi zlo. Moralni intelektualizam prerastao je tako, kod Sokrata, u eti~ki optimizam. Dva osnovna pojma etike su dobro i zlo. Ona se ipak, u su{tini, stalno kre}e u me|uprostoru izme|u ta dva ekstrema, te dve krajnosti. U krajnjoj instanci niti je krajnje zlo bez imalo dobrog, niti je krajnje dobro bez trunke zla. Pripadnici Kirenske {kole (Aristip, Hegezija...4. i 3. v.p.n.e.) smisao `ivota videli su u telesnim u`icima ( hedone naslada). Dobro je sve {to je organizmu ugoda, a zlo sve {to nanosi bol. [to vi{e ugode i {to manje neugode - eti~ki je credo Kirenjana. Na kraju valja da je vi{e ugodnosti. Nasuprot kirenjanskom hedonizmu Diogen i Anisten (4. i 3.v.p.n.e.) za eti~ki ideal smatrali su bespotrebnost, oskudnost, jednostavnost `ivota u skladu s prirodom. Za Platona (427 - 347. g. p.n.e.) pravi ~ovek je ~ovek kod koga umni deo vodi po`udni deo i voljni deo. Jer, idealni ~ovek kod Platona, kao i njegova idealna dr`ava, ima umni, po`udni i voljni deo. Vrlina umnog dela je mudrost. Vrline su po`udnog dela ~oveka razboritost, skromnost, umerenost, a mane po`udnog dela su gramzivost, te`nja za ugodom, porok. Vrlina je voljnog dela ~oveka hrabrost, a mane voljnog dela su ~astoljublje i te`nja za vla{}u. Mudrost, pravednost, umerenost i hrabrost osnovne su kategorije Platonove etike. Za razliku od Platonovog eti~kog idealizma, Aristotel (384 - 322 g.p.n.e.) je zastupao eti~ki realizam "zlatne sredine" imaju}i u vidu konkretnog ~oveka. Eti~ke vrline su vrline volje (hrabrost, ponos, pravednost...). Dare`ljivost je, npr., zlatna sredina izme|u {krtosti i rasipnosti.
4

Etika

Dijanoeti~ke vrline su znanje, razboritost, umovanje. Ali, do njih dopiru samo mudraci kada se pribli`avaju prvim uzrocima i izvorima. Stoici (Hrizip, Seneka, Epiktet, Marko Aurelije, 4-2. v.p.n.e.) su zahtevali eti~ku uskla|enost ~ovekovog `ivota s prirodom i vlastitom prirodom. Stoik pod slobodom podrazumeva nu`nost reda stvari i razumevanje su{tine prirodnog poretka. Sloboda postoji i mogu}a je u svesti ~oveka. Iako je stoi~ka etika individualisti~ka (jer te`i sre}i ~oveka, a ne dru{tva), fatalisti~ka (jer preporu~uje pomirenje sa sudbinom ~ije udarce ne mo`emo izbe}i, bespomo}nost ~oveka u odnosu na svetski zakon) ona je i etika sna`ne, hrabre, razborite, pravedne i umerene li~nosti koja se izdigla iznad sitni~avosti svakodnevlja i stekla snagu uverenja i du{evni mir. Epikur (341-270. g.p.n.e.) - epikurejska {kola - isticao je razborit `ivot i saznavanje prirode kao sredstvo osloba| anja od straha i `elja. Kod Epikura hedonizam je bio osnova eti~kog u~enja, ali hedonizam ne u zna~enju telesnih u`itaka ve} radosti duha kao trajnih radosti kroz ~estitost, prijateljstvo, lepotu, umnost, pravednost. Skeptici (Piron i Sekst Empirik - 4-3. v.p.n.e.) isticali su relativnost znanja koje vodi skepsi (sumnji), a sumnja vodi do uzdr`avanja od vrednovanja. Zato ~ovek postaje komformist bez ube|enja (zbog skepse) o dobrom i zlom. Iako originalno, ovo u~enje de facto je zavr{etak anti~ke gr~ke filozofije, izraz klonu}a njenog duha. ^ovek }e opet utehu i re{enje tra`iti u veri, u nadnaravnom, u nadprirodnom. U anti~koj gr~koj filozofskoj misli utemeljena je etika kao filozofska disciplina. Ceo njen dalji razvoj bi}e zapravo samo nadgradnja: bilo u cilju eti~ke vizije savremenih shvatanja odre|enog vremena i duha vremena, bilo u cilju preispitivanja eti~kih na~ela u duhu filozofske koncepcije odre|enog filozofa (ili filozofskog pravca).

1.3. RELIGIOZNO RAZDOBLJE I HRI[]ANSKA ETIKA Nakon istorijskog klonu}a anti~kog duha, naro~ito izra`enog u skepticizmu Pirona i Sekst Empirika te agnosticizma (filozofsko u~enje o nemogu}nosti potpunog saznanja) nastupilo je religiozno razdoblje helenisti~ko 5

POSLOVNA ETIKA

rimske filozofije. Filozofija (i etika) ustupa mesto religiji nesvesno nadvladava svesno, ekstaza nadvladava logi~ko mi{ljenje i zaklju~ivanje. Tako Filon (30. g.p.n.e. - 50.) isti~e da je Bog nepojmljiv ljudskim mogu}nostima racionalnog saznanja, ali da je put do Boga ekstazi~ni zanos, misti~na ljubav. Plotin (204 - 270) zastupa stav da je eti~ki put ka Prajednom put prevladavanja zla tj. na{e telesnosti i misaonosti. "Ni znanje, ni pojmovno mi{ljenje ne mogu spoznati Jedno. O njemu se ne mo`e ni govoriti ni pisati. Dohva}amo ga tek "gledanjem" - promatranjem - misti~nom ekstazom, kada nas napusti svijest, te se u misti~noj ljubavi uronemo u Prajedno".1 Aurelije Augustin (354 - 430), srednjovekovni teolog, zastupao je stanovi{te da je ljudska volja (voluntarizam) nezavisna od razuma i svesti. Bog je uzrok i svrha svega. Premudar, predobar. Sve dobro od njega poti~e. Zlo je nedostatak dobra. Hri{}anska etika je etika ljubavi, nenasilja, milosr|a, pra{tanja, mirenja, milodu{nosti. Jedan Bog tvorac je eti~kog poretka. On je ljubav i izvor ljubavi. On je u na{em srcu. Odnos prema Bogu, ljudima, `ivotu i vrednostima kondenzovano je izra`en u Starom zavetu, u deset bo`ijih zapovesti. @rtva sina bo`ijeg Hrista Spasitelja i vera u njegovo uskrsnu}e ispunjava sigurno{}u. Za spas i bla`enstvo ve~nog `ivota na onom svetu dovoljna je krotka, ponizna i milosdrna ljubav i vera u Boga pravednoga. Demokratski i kosmopolitski duh hri{}anstva neoptere}en polom, rasom, stale`om (jer su svi bo`ija deca i jednaki pred Bogom); zalaganje za mir i spasenje du{e; ufanje (nadu) i veru u bo`iju pravdu i pravednost; pobedu dobra nad zlim, za ve~ni `ivot u duhu, neki su od su{tinskih razloga intenzivnog {irenja hri{}anstva, njegove gotovo potpune duhovne dominacije u srednjem veku i danas izra`ene vitalnosti i sve ve}e i blistavije perspektive u budu}nosti. Zbog sve intenzivnijeg prodora savremenih nauka - naro~ito fizike, hemije. U svet mikro-kosmosa i makrokosmosa, permanentnog zapostavljanja duhovnog bi}a savremenog ~oveka, razvoja automatizacije i kibernetizacije proizvodno - tehnolo{kih snaga savremenih dru{tava, jo{ uvek kona~nosti ~oveka kao biolo{kog bi}a (a to su samo neki razlozi) hri{}anstvo ima i ima}e sve ve}u perspektivu.
1

Boris Kalin (1985), Povijest filozofije, "[kolska knjiga", Zagreb, str. 57-58. 6

Etika

1.4. PREPOROD Ro|enje novog `ivota, novog ~oveka, preporod drugo ro|enje - je prelazno doba (renesansa) iz srednjeg u novi vek - 15. i 16. vek. Velika geografska otkri}a, nastanak novog gra|anskog stale`a, nestanak plemstva, preporod nauke, filozofije, verski preporod (reformacija), vra}anje izvornim anti~kim uzorima u novim okolnostima, te`nja da ~ovek zagospodari prirodom, da usavr{ava znanje kao najve}u mo}, pretpostavljali su i nov (u zna~enju savremen) pristup eti~koj proble-matici. \ordano Bruno (1548 - 1600.) isticao je da je mikrokosmos ogledalo makrokosmosa. ^ovek kao homo faber ima svoje mesto u svemiru. "^ovek se polako iz mraka kre}e na svetlo. On lagano osvaja nove pozicije u svetu, ali samo svojim stvarala{tvom kao ~ovek radnik (homo faber). Sve {to je stvoreno kao civilizacija i kultura stvoreno je stvarala~kom borbom ~oveka i rezultat je uspe{ne pobede svetla nad mrakom, nauke nad neznanjem. I samo to ljudsko stvarala{tvo, ljudski rad, omogu}i}e ~ove~anstvu bolju budu}nost. "Zlatno doba" ljudske istorije ne le`i u pro{losti istorije ~ove~anstva, nego u budu}nosti. To je pozitivna misao o ljudskom stvarala{tvu i odraz renesansnog progresivnog optimizma, Brunovog optimizma, koji i u njegovu etiku unosi nov herojski `ivotni princip " 2 Pobedni~ki eti~ki princip prisutan je bio i kod Frensisa Bejkna (1561-1626.). Cilj znanja ("Znanje je mo}") je ovladati prirodom, saznavanjem njenih zakona zagospodariti njome, a `ivot ~oveka olak{ati novim pronalascima i sredstvima. Zato razum ne sme imati krila, ve} olovne tegove. Baruh de Spinoza (1632 - 1677.), ekskomunicirani holandski Jevrejin (zbog teze da je su{tina religije u uverenju, a ne u veri u dogme) u~io je da je svrha dr`ave sloboda da svako mo`e da misli ono {to ho}e i govori ono {to misli. Stvorenu prirodu (stanje supstancije) kao me|usobno uzro~ne pojedina~ne stvari, kona~ne i ograni~ene, naziva on modusima. ^ovek je modus prirode. ^ovekova du{a i telo samo su dve razli~ite dimenzije iste su{tine. Svetom vlada prirodni red i nepromenjiva zakonitost, nu`nost (determinizam). Nema slu~aja - ni{ta nije, u su{tini stvari, slu~ajno.
2

Vladimir Filipovi}, u navedenoj knjizi B. Kalina, op.cit.str.89. 7

POSLOVNA ETIKA

Iz takvih fundamentalnih postavki Spinozinog filozofskog pristupa proistekli su i njegovi racionalisti~ki eti~ki stavovi i shvatanje slobode kao saznate nu`nosti determinizma dovedenog do apsolutnosti. Cilj etike je ukazivanje na put koji vodi sre}i ~oveka i njegovu oslobo| enju. Te`i{te etike prebacio je on sa delovanja, aktivnosti na saznajnu ravan. Saznavanje ljudske slobode kao procesa saznavanja prirode i `ivota u skladu s prirodom pretpostavlja sklad razuma i namera. Sre}a ~oveka je u usavr{avanju razuma (veza sa Epikurom) i razumevanju Boga i Bo`jih svojstava (atributa). Intuitivno saznavanje vodi stalo`enosti, mirno}i, bla`enstvu i mo}i du{e. D`on Lok (1632 - 1704.) je bio ube|en u ograni~ene domete ljudskog razuma, jer nam mnoge ideje ceo `ivot ostaju nejasne i nerazgovetne, ali je na{ razum dovoljno mo}an (ukoliko je na{ najvi{i sudija i vodi~) da bismo, koriste}i se njime, uredili svoj `ivot i saznali {ta valja ~initi da ostvarimo sre}an i moralan `ivot. A to je i veliki zadatak filozofije koju je on odvra}ao od metafizi~kih rasprava i usmerio ka saznajnom problemu, politi~kom liberalizmu, religioznoj toleranciji, prirodnom vaspitanju, liberalnoj ekonomiji, etici i moralu. Time je on u zna~ajnoj meri prejudicirao i izvr{io intelektualni uticaj na prosvetiteljski pokret koji }e se razviti u 18. veku. Tomas Hobs (1588 - 1679.) je isticao da dr`avu nije stvorio Bog ve} ljudi dru{tvenim ugovorom. Da bi prevladali strah od smrti (jer `ivot je bedan, surov i kratak), ljudi su spremni da se odreknu i svog prirodnog prava na sve, da ga, zajedno sa drugima, prenesu na jednog ili skupinu ljudi. Dru{tvenim ugovorom ljudi prevladavaju nedostatke prirodnog stanja i otelotvoruju njihovu sklonost ka miru. Jer, ljudska priroda je nagonska i racionalna ( homo homini lupus est i zato bellum omnem contra omnies), a naivna je iluzija da je ~ovek po prirodi dobar i da je ikad postojao sre}an `ivot, "zlatni vek", raj na zemlji. D`ord` Berkli (1684-1753.) poricao je postojanje materije odnosno telesne supstancije. Svaka apstraktna ideja, pa i materija - samo su prazno ime (nominalizam). Stvari su kompleksi oseta i postoje samo ako ih opa`amo. On odbacuje apstraktne pojmove (kretanje uop{te, boja, ~ovek, `ivotinja uop{te), jer se ne mo`e odvajati u mislima ono {to u realnosti ne postoji. Tako on u sredi{te njegovog saznajnog metoda stavlja Ja (samo ja sa mojim
8

Etika

do`ivljajima i percepcijom) {to ga vodi solipsizmu. Da bi izbegao ~ist solipsizam Berkli nalazi da je Bog izvor i garancija oseta koje stvara po zakonima prirode. 1.5. PROSVETITELJSTVO Osamnaesti vek nazivamo vekom prosvetiteljstva. Pribli`no po~inje u Engleskoj slavnom revolucijom 1688. godine, a zavr{ava velikom francuskom revolucijom 1789. godine (18. vek slikovito se naziva "francuskim"). Obele`ja eti~kih pogleda prosvetiteljstva su: Optimisti~ko (do utopizma) gledanje u budu}nost kao mogu}nost ostvarenja apsolutne sre}e i potpune razumnosti, svetlosti uma, prirodnog poretka; Dovo|enje ~oveka, dru{tva, prirode u sudnicu razuma i pred razum kao najvi{eg sudiju. "Budi odlu~an i sr~an da se slu`i{ razumom bez vo| stva nekog drugog" - tako je I. Kant definisao osnovnu maksimu prosvetiteljstva. Volter (1694-1778.), duhovni vo|a i najve}i autoritet prosvetiteljstva bio je uporan borac za slobodu, versku toleranciju, zdrav razum kao najvi{e na~elo. @an @ak Ruso (1712 - 1778.) zagovarao je povratak prirodi kao pravoj izvornosti i kao put u budu}nost . Ruso je privatno vlasni{tvo smatrao izvorom nejednakosti u dru{tvu (politi~ke i moralne nejednakosti), jer su ljudi po prirodi slobodni i ravnopravni. Prirodni ~ovek kao pojedinac je tabula rasa: prvo se razvija fizi~ki; zatim osetilno, intelektualno i moralno; prima seksualno vaspitanje i zatim se `eni mudro{}u. Bio je zagovornik prirodnog vaspitanja (jedinstvo intelektualnog, moralnog, fizi~kog i radnog vaspitanja). Helvecius (1715 - 1771.) u promi{ljanju moralnog bi}a ~oveka istra`ivao je njegovu dru{tvenost i potencirao samoljublje i koristoljublje kao osnovna na~ela ~ovekove delatnosti. Tek dru{tvo mo`e u~initi ~oveka dobrim, a njegova pojedina~na sre}a u korelaciji je s op{tom dobrobiti dru{tva. Vaspitanje, vlast i prosve}eni vladar pretpostavke su moralnosti i sre}e ~oveka. Pol Holbah (1723 - 1789.) je isticao da upoznavanjem zakona prirode, oslanjanjem na vlastite mogu}nosti i sposobnosti, a uz pomo} filozofije, ~ovek mo`e posti}i svrhu - da `ivi sre}no.
9

POSLOVNA ETIKA

Vrlinom naziva Holbah sve ono {to istinski i stalno koristi ~oveku kao dru{tvenom bi}u. Najvi{e vrline daju najve}e i najtrajnije koristi. ^ovek pun vrlina njegovim delovanjem te`i blagostanju bli`njih. Porokom naziva Holbah sve ono {to {kodi ~oveku. Najve}i poroci su oni koji najvi{e poreme}uju ~ovekovu te`nju i put ka sre}i. Poro~an je ~ovek onaj koji te`i nesre}i drugih (onih s kojima `ivi) {to obi~no vodi i njegovoj vlastitoj nesre}i. Umno je sve {to nama samima pru`a stalnu i pravu sre}u. Bezumno je (ludo) sve {to remeti na{u sre}u ili sre}u onih koji su nu`ni na{oj sre}i. Zao je ~ovek onaj koji {kodi drugima. Vetropir je ~ovek koji {kodi sam sebi. Mada istorija nije potvrdila dogmu da }e se um smesta pokazati u praksi (H. Markuze) francuski prosvetitelji su dotad najnaprednijim slobodarskim te`njama, postuliraju}i um kao istorijsku silu koja }e, kada se oslobodi okova despotizma, u~initi svet mestom progresa i sre}e izvr{ili veliki uticaj na kasniju filozofsku, dru{tvenu, politi~ku, moralnu misao. Francuski prosvetitelji i danas su na{i savremenici. Njihovi ideali slobode, bratstva, jednakosti bili su, i bi}e, i na{i ideali i prakti~ni ciljevi.

10

Etika

1.6. KLASI^NA NEMA^KA IDEALISTI^KA FILOZOFIJA Imanuel Kant (1724 - 1804.) rodona~elnik je klasi~ne nema~ke idealisti~ke filozofije. Njegov kriticizam je izvo|enje ljudskog uma pred sud uma. Um kriti~ki preispituje sam sebe u cilju samoodre|enja vlastitih mogu}nosti. Sva filozofija se svodi na tri pitanja postavljena u njegovim ~uvenim trima kritikama: "[ta mogu znati"?, "[ta trebam ~initi"?, "^emu se mogu nadati"?, a koja zapravo idu ka klju~nom pitanju: "[ta je ~ovek"? Dobra volja je dobro po sebi. Ona jedina mo`e biti dobro bez ograni~enja. Talenat, sre}a, uspeh, temperament nisu dobri bez ograni~enja nego su dobri po tome prati li ih i koliko dobra volja. A dobra volja je dobra po sebi, po nameri. Njeno unutra{nje, inherentno svojstvo, je svrha, a svrha je ispunjenje du`nosti. Du`nost je na{ ose}aj opravdane prisile i samokontrole. Delo u~injeno u skladu s du`no{}u, ali iz pobude (npr. prijateljstva, roditeljske ljubavi) nema moralni sadr`aj jer nije u~injeno iz du`nosti nego samo prema du`nosti. Delo u~injeno primereno du`nosti, a ne iz du`nosti, legalan je, ali ne i moralan ~in. Svaki ~ovek zna {ta je dobro, a {ta zlo (za to mu ne treba pomo} nauke ili filozofije). On zna {ta treba ~initi da bi bio dobar i po{ten. Svaki ~ovek nosi u sebi na~elo delovanja i delatnosti, a sigurnost se temelji u savesti ~oveka. Npr. volja prekr{ioca dolazi u protivre~nost: on od drugih zahteva pridr`avanje op{teg zakona, a sebi, iznimno, dozvoljava kr{enje du`nosti. Kant je razlikovao dva imperativa: hipoteti~ki (upu}uje na delovanje kao dobro jer je sredstvo za ne{to drugo) i kategori~ki (bezus-lovan - upu}uje na delovanje dobro po sebi). On je volja potpuno dobra. ^ovek sam u sebi nosi zakone kojima je podlo`an samoodre|enje volje, samoodre|enje na{e moralne svesti jer volja je sama sebi zakon. ^ovek je autonomni zakonodavac njegovog i uop{te ljudskog delovanja. Veli~ina i dostojanstvo li~nosti odre|eni su samoodre|enjem i samoodgovorno{}u ~oveka. Sloboda je pretpostavka odgovornosti i moralnog zakona, a odgovornosti i moralnog zakona nema bez
11

POSLOVNA ETIKA

slobode. Saznati slobodu mo`emo tek po moralnim zakonima. Sloboda je zadatak umnog ~ovekovog sveta, ~oveka kao umnog bi}a, ali se ne iscrpljuje samo u moralnim zakonima ve} obuhvata i filozofiju, pravo, politiku... Drugi svet kome ~ovek pripada kao osetilno bi}e je svet prirodne nu`nosti, usmeren ka sre}i i ugodi. Johan Gotlib Fihte (1762 - 1814.) stavio je eti~ki problem u sredi{te njegovog filozofema. ^ovek treba da posmatra sama sebe, da pogled upravi na svoju unutra{njost. Jer, ~ovek je sam sebi svrha. ^ovek mora sam sebe odrediti i biti dosledan sebi samome. Zato uvek treba da ispuni svoje odre|enje. Fihteov je kategori~ki imperativ: "Radi tako da bi mogao maksimu svoje volje pomi{ljati kao ve~ni zakon za sebe ". Za to je, pored volje, potrebna ve`ba i spretnost u otklanjanju pogre{nih sklonosti - a to se posti`e kulturom. Kona~ni je cilj ~oveka da sebi podvrgne sve neumno i da time slobodno, prema svojim zakonima, vlada. Ali, ta poslednja svrha je nedosti`na (ina~e bi ~ovek postao Bog). ^ovek treba da se pribli`ava tom cilju i na taj na~in se usavr{ava. Fihte naro~ito veruje u progres, u stvarala{tvo ~oveka, a garancija tome je {irenje obrazovanosti. ^ovek treba da slu{a glas svoje savesti koja mu je siguran vodi~ u `ivotu i koja tra`i od njega aktivnost u duhu njegove slobode. U Fihteovoj filozofiji su{tina ~oveka je stvarala{tvo, ~in. "Tvoje delovanje i samo tvoje delovanje odre|uje tvoju vrednost". Ishodi{te Fihteovog filozofskog sistema je svest, ali ne svest pojedinca nego nadindividualna svest, svest shva}ena kao apsolut. Fridrih Vilhelm Jozef [eling (1775-1854.) Zbog shvatanja da um ne mo`e shvatiti egzistenciju i slobodu u njihovom iracionalnom temelju mo`emo re}i da se kod [elinga nalaze za~eci filozofije egzistencije. Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770 - 1831.), gorostasna figura svetske filozofije, enciklopedijski obrazovan, izgradio je jedan od najve}ih filozofskih sistema. Te`ak i dubok mislilac. Te`io je da uzdigne filozofiju do nauke i da ih objedini (tek tad }e filozofija biti celokupnost znanja, a ne samo ljubav prema mudrosti). ^ovek je najvi{e delo prirode i najvi{e prirodno bi}e. Ali, ~ovek je i duh. Tako npr. pri analizi objektivnog duha
12

Etika

Hegel promi{lja pravo kao oblik objektivnog duha kojim ljudi, na osnovu dogovora, ili pak spoljnim pritiskom, `ele za{tititi od mogu}e samovolje njihovu slobodnu volju. Moral (moralitet) kao oblik objektivnog duha, je samoodre|enje slobodne volje ~ovekove, odnosno antiteza spoljnog pritiska koji vr{i pravo. ]udorednost (}udore|e) kao oblik objektivnog duha sinteza je spoljnog (pravo) i unutra{njeg (moral) u oblicima objektivnog duha: porodici, dru{tvu, dr`avi u kojima ~ovek `ivi i kojima se pokorava. Grandiozan filozofski sistem, kakav je Hegelov sistem, bio je izlo`en i ( kvazi) kritici {to je istorijska konstanta svih velikih sistema i dometa. ^ini se da pro{lost ponovo dolazi po svoje. Na{a savremenost sve vi{e daje za pravo Hegelu. Kako na{a intelektualna, tako i na{a dru{tvena savremenost i realnost. Ipak, najzna~ajnija kritika koja se mo`e uputiti Hegelu, u kontekstu teme i aspekta koji promi{ljamo, jeste njegov racionalizam koji apostrofira racionalnu sferu ~ovekovog `ivota (Svrha je celina, a pojedinac je sredstvo u slu`bi "lukavstva uma" svetske istorije). 1.7. SAVREMENA FILOZOFIJA I ETI^KI PROBLEM Iracionalizam i pesimizam Artura [openhauera (17881860) izra`avao je duhovnu krizu gra|anskog dru{tva i nagove{tavao sve dublju dekadenciju Zapadne kulture i poniranje u bezumnost koja }e, naro~ito u XX veku, do}i do punog izra`aja. Svetom vlada bezumna volja. Svet je iracionalan i nelogi~an. @ivot je zapravo do`ivljaj bola. Su{tina ~oveka je u njegovoj volji (voluntarizam), u njegovoj percepciji, li~nom do`ivljaju, intuiciji. Volja je ono jedno, su{tina i bit sveta i ~oveka, celokupne prirode. Ona je te`nja, intencija - i otpor. Ona je sila te`a. Volja je gospodar, a razum sluga jer u glavu ne ulazi ono "{to protivre~i srcu". Razum tra`i na~elo razloga, uzroka (kauzaliteta), a volja je slepi nagon za `ivotom, bez uma. Volju kao takvu, kao nagon za `ivotom nikada ne mo`emo dovoljno zadovoljiti - otuda je `ivot pre svega do`ivljaj bola, patnje, egzistencijalnih kriza, nesre}e, trpljenja. [est dana je `ivotna beda, sedmi dosada. Dante je, isti~e [openhauer, imao svu gra|u u realnosti za Pakao, ali je za Raj morao izmi{ljati obrasce, jer nije imao gra|e za nj u realnosti `ivota. Kao na li~nom planu, i svetska istorija samo je ve~ita borba, besciljno lutanje, tumaranje. U istoriji, dakle,
13

POSLOVNA ETIKA

nema progresa, ve} je ve~ito razo~aravanje, regres, zabasavanje. [openhauer je nau~avao etiku samilosti, saose}anje sa bolom i patnjama drugih, odricanje od obmana individualne volje uranjanjem u nirvanu. Samo talentovani pojedinci mogu se osloboditi bola prepu{taju}i se do`ivljaju umetnosti odnosno muzici kao najuzvi{enijoj umetnosti. Tezom da je svet moja percepcija i do`ivljaj, moje predo~avanje (a to je Kantova teza), [openhauer ne samo da je sna`no izrazio razo~aranje svetom nakon duhovnih uzleta optimizma francuskih prosvetitelja i propalih ideala velike francuske revolucije (1789) ve} je sna`no uticao i na savremenu etiku (naro~ito voluntaristi~kom i iracionalisti~kom koncepcijom). Danski filozof, rodona~elnik filozofije egzistencije, Soren Kjerkegor (1813-1855), veliki Hegelov oponent, u sredi{te je stavio problem egzistencije pojedinca. Svaki ~ovek neponovljiva je individualnost ~ija se egzistencija ne mo`e objasniti, predvideti {emama i obrascima. Istina je, isticao je Kjerkegor, samo ono {to je istina za mene. ^ovek je bi}e mogu}nosti, potencijalnosti, slobode, vlastite odgovornosti za svoju sudbinu. On je bi}e teskobe, straha od mogu}nosti, drhtanja, ideala, temporalnosti, neizvesnosti pred budu}no{}u, `ivotnih suprotnosti. Smrtno bi}e sa jedinom izvesno{}u - izvesno{}u fizi~ke kona~nosti. ^ovek pojedinac je individua. Svi problemi ~oveka su individualni. Nema op{teg obrasca i op{teg puta. Ne postoji mno{tvo - uvek postoji samo pojedinac. Vera ~oveka, njegova religioznost, njegov odnos prema Bogu njegova je privatna stvar. Vera je dar bo`iji ljudima, jedini spas i izlaz iz teskobe egzistencije. Ona potvr|uje paradokse egzistencije, ali ih i razre{ava u~e}i oslanjanje kona~nog na beskona~no. U beskona~nosti verom se sti~e spas i uto~i{te. Svoj stil `ivota odre|uje ~ovek sam. Kjerkegor nau~ava tri stila `ivota: Estetski ~iji ideal je Don @uan (neponovljivost trenutka i hedonisti~ka naslada); Eti~ki ~iji je ideal Sokrat (mudrost i ponovljivost - npr. trajnost braka) i Religiozni ~iji je ideal Isus Hrist (potiskivanje temporalnosti i stupanje u odnos s Bogom). Proma{ena egzistencija je ona koja se nije osvestila i do{la do saznanja da je duh i koja nije svesna da je stalno pred Bogom.
14

Etika

Nema~ki filozof Fridrih Ni~e (1844 - 1900) sna`no je izrazio krizu Zapadne kulture i morala. Prometejska snaga njegove misli sna`no je uticala na psihoanalizu, egzistencijalizam, filozofiju `ivota. Svetom vlada haos, borba, ve~na borba jakih i slabih, a ne um. Volju za mo} ima sve {to `ivi - ~ak i sluga ima volju da bude gospodar. Snaga, ja~ina je najvi{a moralna vrednost. Te`nja odr`anju ve} je propadanje. Dobro je sve {to ja~a. Lo{e je sve {to slabi ili te`i odr`anju: "Ono {to pada valja jo{ i gurnuti". Ili, slikovito je pisao Ni~e, koga ne mo`ete nau~iti da leti, nau~ite ga da - brzo pada. Jedno je moral jakih, mo}nih. Drugo je moral slabih. ^ovek ne pripada nebu, nego zemlji. Nema nadzemaljskog `ivota. Hri{}anska metafizika daje la`nu nadu. Ona propoveda moral stada, poniznosti, zbira nula, odricanje od `ivota. Hri{}anski moral je moral borbe protiv instinkata `ivota. Zato ga Ni~e naziva najve}im nemoralom koji je ikad bio u istoriji. I zato on tra`i prevrednovanje i usvajanje novih vrednosti, stvaranje nove civilizacije nasuprot ovoj koja je na sutonu. Za Ni~ea Bog je mrtav. Ideal je odsad Nad~ovek, oli~enje volje za mo}, slobodan i odgovoran stvaralac, pojedinac, spreman za svako isku{enje i opasnosti. On je svestan nu`nosti: on nu`nost podnosi i voli. Istorija i razvoj ljudskog dru{tva samo je ve~ito vra}anje istog. Sokrat je prvi disident jer je njegovim intelektualizmom dotada{nji sklad dionizijskog elementa (orgijasti~ko pijanstvo, zanos, snaga `ivota) i apolonskog elementa (razumna mera) usmerio ka apolonskom elementu. Otada po~inje dekadencija kulture i ~oveka (pride kasnija hri{}anska etika), njeno nazadovanje i intelektualno udaljavanje od `ivota. Ni~e u~i da nu`nost slu~ajnosti vlada svetom.Sve je borba suprotnosti, sve se rastaje i sve se sastaje. Sve je nu`nost ve~nog kruga su{tine. Zato nu`nost moramo podnositi, pa i voleti. Na pravcu Ni~eovog filozofema A. Kami }e tra`iti da Sizifa zamislimo kao sre}nog. Ogist Kont (1798 - 1857) rodona~elnik pozitivizma, nastojao je filozofiju svesti na nauku. Da na{e saznanje ostane kod opisa "pozitivnih ~injenica" koje je mogu}e iskustveno proveriti. Kont prebacuje te`i{te saznanja ka onome "kako", a ne "za{to". Otuda ~uvena krilatica pozitivizma "ka samim stvarima". Znati da bismo mogli predvideti. Predvideti da bismo mogli delovati. Takvo stajali{te ostanka kod ~injenica i neograni~ene vere u
15

POSLOVNA ETIKA

savremenu nauku nazvao je E. Bloh "`abljom perspektivom" koja zanemaruje ljudsku i moralnu projekciju smisla i aksiologije. Iako je pozitivizam u zna~ajnoj meri "romantizam nauke", on, u su{tini, ne daje, niti poku{ava dati odgovore na razre{enje krize savremenog ~oveka, njegovih eti~kih i egzistencijalnih - ljudskih problema. Pragmatizam je filozofski pravac nastao u Sjedinjenim Ameri~kim Dr`avama (~iji su glavni predstavnici ^arls Pirs (1839 - 1914), Vilijem D`ejms (1842 - 1910) i D`on Djui (1859 - 1952), obratio je pa`nju na ~injenice, na konkretno, na prakti~nu korist, na stvarni `ivot, na vrednost "u ke{u". I pragmatizam (delo, rad, ~in, uspeh) izra`ava neograni~eno optimisti~ko poverenje u modernu nauku i tehnologiju prilago|enu prakti~nom duhu ameri~kog ~oveka. Otuda je D`. Djui mogao re}i da je bolji gram iskustva nego puna kola teorija. Metafizi~ke ideje koje nemaju prakti~ne posledice pragmatizam odbacuje kao "magiju re~i". Vrednost neke ideje ili teorije je u njenoj korisnosti, a korisnost zavisi od u~inka. Ideje treba da se sla`u sa realno{}u, da nam pomognu da se snalazimo u `ivotu. Nema objektivne istine jer je i istina dobro koje se svodi na uspe{nost i korisnost za nas (kao pojedinca, ali i kao dru{tvenu zajednicu) - jer, povoljnije re{enje je uvek ono koje je korisnije za nas. Anri Bergson (1859 - 1941), francuski filozof, rodona~elnik je intuicionizma, "filozofije `ivota". Intuicijom mo`emo saznati su{tinu `ivota i apsolut sveta. Ona je prava metoda filozofije, jer je njena karakteristika strujanje svesti, saose}anje, s one strane inteligencije i razuma. Inteligencijom ne mo`emo shvatiti su{tine realnosti, jer ona uvek kru`i "oko predmeta", ali ne mo`e u}i "u predmet", u njegovu su{tinu. Razum njegovim analiti~kim pojmovima i {ablonima iskrivljuje stvarnost jer je opisuje, ra{~lanjuje, tuma~i. Razum, npr., prostorom meri vreme, vreme svodi na prostor mada je vreme ~isto trajanje koje ne mo`emo vratiti niti se mo`e kretati unazad. Stvarala~ka snaga je osnovni pokreta~ razvoja, su{tina `ivota. A su{tina `ivota i realnosti sveta i ~oveka je vreme kao ~isto trajanje, stvarala~ka evolucija, razvoj, nastajanje i sazrevanje, sloboda, samooblikovanje. Edmund Huserl (1859-1938) nema~ki filozof, jedan od najuti-cajnijih mislilaca na{eg vremena, osniva~ je fenomenolo{kog pokreta.

16

Etika

Svest je, nasuprot Kantovoj postavci o njenom apsolutu, uvek intencionalna - svest o ne~emu. Intencionalnost svesti nije karakteristika svesti - ona je kod Huserla konstitutivni akt. Ona je svest o svesti i svest o onome o ~emu je ona svest. Huserl je postavlja u zna~enje konstitutivnog akta - prevladavaju}i time odvojenost subjekta i objekta. Logiku Huserl ozna~ava kao nauku o mislima, a ne kao do tada, filozofsku disciplinu o zakonima mi{ljenja i zaklju~ivanja. On je razlikovao ~injeni~ne nauke (zasnovane na osetilnom iskustvu) i ejdetske nauke (ejdos - bit): matematika, logika, filozofija. Ejdetske nauke su nauke o bitima, a biti (su{tine) svesti se pokazuju kao fenomeni. Fenomene mo`emo saznati analizom i deskripcijom (dve metode) svesti. Fenomenolo{ka je metoda metoda zagra|ivanja "fenomeno-lo{kih redukcija" (u zagrade staviti sve empirijsko i psiholo{ko, sve svakida{nje stavove i vrednosti, sve pojedina~ne nauke - i dru{tvene i prirodne). Tako {irokom redukcijom dolazimo do ostatka (reziduuma) ~iste svesti. U njoj je su{tina apsolutnih izvora. ^uvena je njegova izreka "ka samim stvarima" (kao i kod pozitivizma) samo {to su kod njega stvari ono na ~emu fenomen ispoljava smisao i zato stvari na{a svest vidi kao bit stvari. 1.7.1. EGZISTENCIJA I ETI^KI PROBLEM Karl Jaspers (1883 - 1969), nema~ki filozof, istaknuti predstav-nik filozofije egzistencije u u`em smislu, smatrao je savremeno vreme vremenom ugro`enosti do drasti~ne depersonalizacije ljudske li~nosti, op{te nivelacije i osrednjavanja, intenzivne ma{inizacije, zamenjivosti " svega i svakoga", do totalitarizma. Savremeni ~ovek ipak ~ezne za razumevanjem, za samorazumevanjem. ^ovek tra`i integritet vlastite li~nosti. Bez tog tra`enja ne mo`e. Zato naro~ito mladi ljudi tra`e filozofiju koja se temelji na `ivotu. U ime takvog shvatanja Jaspers odbacuje nau~nu filozofiju koja te`i da bude nauka. Ipak, on ne odbacuje nauku. Filozofija bez nje ne mo`e. Nauka ima granice do kojih mo`e dopreti, ali egzistenciju ne mo`e shvatiti. Do pitanja smisla i ciljeva `ivota mo`e do}i samo filozofija. Paradoks egzistencije mo`emo shvatiti samo intuitivnim razumevanjem. Pojedina~ni ~ovek i njegova
17

POSLOVNA ETIKA

egzistencija u sredi{tu su Jaspersovog filozofema. Osnovne karakteristike egzistencije su komunikacija u zna~enju ljubavi, saradnje i neposrednosti; sloboda kao potencijalnost mogu}nosti da se bude ono {to nije i da se ne bude ono {to se jeste; te grani~ne situacije kada se svaki ~ovek suo~ava sa transcendencijom, s Bogom. Izlaz za ~oveka je istrajavanje u egzistenciji, u njenim paradoksima, u `ivljenju. @an Pol Sartr (1905 - 1980), francuski filozof, jedan je od najuticajnijih predstavnika egzistencijalizma. Sartr isti~e da je sve slu~ajno, da je ~ovek u svetu kao u kavezu bez re{etki. Egzistencija je puna mu~nine, dosade, muke, neuspeha, slu~ajnosti, bezrazlo`nosti, gadosti... ^ovek je bi}e kod koga egzistencija prethodi esenciji (su{tini). On je odre|en vremenito, iz budu}nosti, iz onoga {to jo{ nije. On je slobodan i odgovoran. Bi}e mogu}nosti. Egzistencijalizam ostavlja ~oveku mogu}nost izbora koja zavisi od njega. ^ovek je osu|en da bude slobodan jer - Bog ne postoji. Jedino dakle ograni~enje slobodi je sloboda. ^ovek je ukupnost njegovog delovanja ("Kukavica je sam sebe, svojim delovanjem, stvorio kukavicom"). Od njega zavisi da li }e ve~no biti kukavica ili heroj. Martin Hajdeger (1889 - 1977), nema~ki filozof, najzna~ajniji je predstavnik filozofije egzistencije. Na{e vreme je vreme zaborava bitka, vreme otu|enja i ~oveka i su{tine. ^ovek je opstanak, egzistencija. U nastojanju da shvati su{tinu ~ovek se i sam usavr{ava, sve vi{e nastaje kao ~ovek. On se uporedo pita o su{tini onoga {to jeste i samoga sebe. Egzistencija je na~in bitka ~oveka. ^ovek je bi}e bitak. Jedino on egzistira. Sve oko nas jeste, ali ne egzistira. Savremeni ~ovek sve vi{e je oru|e i bi}e rada. Egzistencija je sloboda (ali i postojanost, briga, otvorenost). Neautenti~na koegzistencija je kada ljudi naprosto jesu zajedno, jedni pored drugih. Autenti~na koegzistencija je kada poma`u jedni drugima da na|u sebe, da budu slobodni. Neautenti~na egzistencija zna~i da ~ovek ne polazi od sebe nego se povodi za onim "ko govori", "{ta se radi". Jezik kao otkrivanje bitka ovde je brbljanje, naglabanje. Te`i se novom kao novom, ka svetu stvari, povr{inskom, "celofanskom"...
18

Etika

Autenti~na egzistencija je odlu~nost za pravi opstanak, za autenti~nu egzistenciju koja je mogu}nost. Su{tina opstanka je sloboda. Kona~na mogu}nost bitka je smrt - mogu}nost nebitka. Zato glas savesti zove ~oveka da bude svoj, da se okrene sebi samome, da stalno `ivi za smrt - ne da je realizuje, ve} da bi shvatio nemogu}nost egzistencije. LITERATURA
[1] Bo{ko Telebakovi} (2001), Uvod u filozofiju, Fakultet politi~kih nauka, ^igoja {tampa, Beograd; [2] Bo{ko Telebakovi} (2002): Anti~ka filozofija I , Zavet, Beograd [3] Bo{ko Telebakovi} (2003): Anti~ka filozofija II , Zavet, Beograd [4] Boris Kalin (1985): Povijest filozofije, [kolska knjiga, Zagreb; [5] Fridrih Jodl (1963): Historija etike - I i II , "Veselin Masle{a", Sarajevo; [6] Milo{ \uri} (1961): Istorija helenske etike, Zavod za izdavanje ud`benika NR Srbije, Beograd; [7] Vuko Pavi}evi} (1974 ): Osnovi etike, BIGZ, Beograd [8] Hegel G.W.F. (1962): Istorija filozofije I , Kultura, Beograd [9] Hegel G.W.F. (1964): Istorija filozofije II , Kultura, Beograd

INTERNET LINKOVI
Compass Solutions Ethic Links http://www. compassolutions.biz/id6.html International Association for Business and Society http://www.iabs.net/ Harvard University Center for Ethics and Professions http://www.ethics.harvard.edu/ Working Ethics http://www.workingethics. com/

19