Mnogi ulagači su saglasni da je osnovni cilj ulaganja maksimiziranje prinosa – zaraditi na

svojim ulaganjima onoliko koliko je najviše moguće. Koliko se na kraju procesa ulaganja
ovaj koncept čini jednostavnim, toliko je na početku težak, komplikovan i pun
neizvesnosti.
Ulagači će se razlikovati u svom odabiru ulaganja u skladu sa svojim znanjem i
sklonostima ka riziku i neizvesnosti, količinom kapitala, pravnom formom... Iako su
mnogi principi ulaganja prilično opšti, ipak, u praksi ćemo sresti više različitih principa i
strategija. Kao faktore koji utiču na stvaranje razlika navodimo: starosno doba,
toleranciju na rizik, zdravlje, očekivanja na poslu, visinu prihoda danas kao i njihova
očekivana povećanja u budućnosti.

Prema tome početno mesto za proučavanje procesa ulaganja jeste specifikacija ciljeva
ulagača prema dva kriterijuma: zahtevani prinos i tolerancija rizika. Međutim, ovaj cilj
nikako ne sme biti postavljen kvantitativno, kao čvrsta brojka već usključivo kao
uputstvo za odabir imovine. Napravimo kratak pregled ulagača na finansijskom tržištu.

Individualni ulagači
Svoju prvu važnu odluku o investiranju pojedinci najčešće vezuju za odluku o
obrazovanju. Glavnica sredstava koju pojedinci zarade u prvih par godina radnog staža
najčešće na neki način, služi za pokriće troškova koje su pojedinci imali u toku studija.
Druga velika investicija koju pojedinci naprave najčešće je ulaganje u pokretnu ili
nepokretnu imovinu u vidu stambenog prostora ili automobila. Kako radni vek pojedinca
prolazi, on akumulira sve više i više finansijskih sredstava koja može na plasira na tržište
kapitala. Pojedinac to može da ostvari samostalno investirajući u hartije po svom izboru,
kupovinom investicionih jedinica nekog od fondova ili angažujući ličnog portfolio
menadžera. Međutim, uporedo sa proticanjem radnog veka, smanjuje se sklonost
pojedinca ka riziku. Mlađi ulagači mogu da odgovore na gubitke radeći više, dok taj
luksuz pojedinci pred penzijom sebi ne mogu da priušte. Katastrofalni gubici u ovom
dobu mogu izazvati ozbiljne probleme u slučaju da osoba doživi duboku starost i nadživi
svoju ušteđevinu. Međutim, što smo stariji to više znanja posedujemo u oblasti ulaganja.
Otporniji smo na glasine, hladnokrvniji i pribraniji prilikom donošenja odluka. I obrnuto,
mladi investitori vrlo često srljaju u želji za brzom zaradom i finansijskom
samostalnošću. U svom tom haosu profita, gubitaka, informacija i ljudi pojedinci se često
odlučuju da svoja slobodna finansisjka sredstva prepuste profesionalcima, investicionim i
penzijskim fondovima ili njihovim portfolio menadžerima lično na osnovu posebnih
ugovora.

Profesionalni ulagači / portfolio menadžeri

Profesionalni ulagači su najčešće ovlašćeni portfolio manadžeri koji uz odgovarajuću
naknadu koja se najčešće naziva „success fee“ upravljaju novcem individualnih klienata i
svima vode zaseban portfolio u zavisnosti od ulagačkih preferencija. Da bi dobio licencu
portfolio menadžera, pojedinac mora da ima najmanje 3 godine iskustva u poslovima sa
hartijama od vrednosti i mora da položi jako obiman ispit koji podrazumeva poznavanje
matematičkih i statističkih metoda, principa analize finansijskih izveštaja i mnogih
drugih. Portfolio menadžer mora da ovlada svim principima fundamentalne i tehničke
analize hartija od vrednosti, mora da poznaje sve relevantne zakone i mora da poseduje
značajne analitičke sposobnosti u domenu politike i makroekonomije. Osim toga, on
mora uvek biti u toku sa dešavanjima na svetskim finansisjkim tržištima.

Penzijski fondovi
U svetu u osnovi postoje dva tipa penzijskih programa: sa definisanim doprinosima i sa
definisanim davanjima (isplatama). Programi sa definisanim doprinosima u suštini
predstavljaju štedne račune koje organizuje poslodavac ali celokupan rizik uspešnosti
ulaganja. Nazivaju se ovako jer poslodavac redovno uplaćuje unapred definisanu sumu.
Obrnut je slučaj kod programa sa definisanim davanjima. Poslodavac u ovom slučaju ima
obavezu da osigura isplatu prethodno dogovorenog iznosa na ime penzija. Naprimer,
penzioner će primati iznos koji je jednak 60%-tnom iznosu prosečne plate koju je primao
u toku radnog veka. Ukoliko su rezultati investiranja slabi poslodavac će biti u obavezi da
nadoknadi nedostajući iznos u celosti.

Zašto smo ovo spomenuli? Zato što će u zavisnosti od načina regulisanja zavisiti i
strategija investiranja pojedinih fondova, a u skladu s tim i prinos. Neki će fondovi češće
rebalansirati svoj portfolio, dok će neki primenjivati strategiju kupi i drži. U principu
fondovi sa zagarantovanim davanjima će biti mnogo aktivniji u upravljanju portfoliom jer
su pod većim pritiskom.

Investicioni fondovi / investicione kompanije

Investicioni fondovi (kompanije) su finansijski posrednici koji prikupljaju sredstva od
individualnih ulagača i ulažu ista u širok spektar hartija od vrednosti i ostale imovine.
Svaki ulagač dobija određeni broj investicionih jedinica na osnovu kojih ima potraživanje
na srazmeran deo portfolija fonda. Uvakav način ulaganja pruža nekoliko važnih usluga
svojim ulagačima:

- Profesionalnu administraciju. Investicioni fondovi vode brigu o naplati kapitalnih

dobitaka, dividendi, kupona i raznih anuiteta. Ulagači periodično dobijaju izveštaje o
ulaganjima i prinosima istih.
- Diversifikaciju. S obzirom na količinu sredstava kojom raspolažu ovakve kompanije su
u mogućnosti da ulažu u spektar finansijskih instrumenata u koje individualni investitor
sam ne bi mogao.
- Profesionalno upravljanje. Imovinom investicionih fondova i kompanija upravljaju
profesionalni analitičari i portfolio menadžeri koji za to poseduju neophodna znanja i
ovlašćenja.
- Niske transakcine troškove. Fondovi trguju velikim sumama novca i velikom
količinom različitih hartija od vrednosti i kao takvi su u mogućnosti da postignu značajne
usluge na brokerskim i bankarskim provizijama.

Ulagač plasira svoja sredstva u fond tako što kupi odgovarajući broj investicionih
jedinica. Vrednost investicione jedinice naziva se „neto imovinska vrednost“ ili NIV. U
literaturi ćete češće pronaći engleski naziv koji glasi NAV (Net Asset Value). Izračunava
se vrlo jednostavno: od imovinske vrednosti treba oduzeti obaveze, a onda dobijenu
razliku podeliti sa brojem investicionih jedinica.
Neto imovinska vrednost = (Tržišna vrednost imovine – obaveze) / broj jedinica

Postoje dve osnovne vrste fondova. Neupravljani investicioni fondovi su objedinjena

sredstva uložena u portfelj koji je stalan za sve vreme trajanja fonda. Da bi se formirao
ovakav fond neophodan je sponzor koji će kupiti hartije i dalje ih deponovati u fond. Na
osnovu tog portfelja on će kasnije izdati investicione jedinice. Na Zapadu to najčešće
rade brokerske kuće a portfelji se načešće sastoje od hartija sa fiksnim dohotkom.
Upravljani investicioni fondovi poseduju upravni odbor koga biraju akcionari (ulagači),
koji unajmljuje društvo za upravljanje (DZU) da upravlja prikupljenim kapitalom fonda.
Čest je slučaj da DZU osniva sopstvene investicione fondove. Upravljani investicioni
fondovi mogu biti zatvoreni i otvoreni. Iz samog naziva zaključujemo da je reč o
(ne)dostupnosti fondova široj javnosti. Takođe ih delimo i prema vrsti imovine u koju
ulažu. Tako imamo obvezničke fondove, akcijske fondove ili pak fondove koji ulažu u
finansijske derivate, nekretnine i strane valute.

Osiguravajuća društva
Osiguravajuća društva ulažu svoju imovinu kako bi pokrila svoje obaveze prema
osiguranicima. Veliki broj polisa prvenstveno životnog osiguranja poseduje klauzulu o
nemogućnosti povlačenja sredstava sa kapitalnog računa tako da jednom uplaćen novac
ostaje na raspolaganju sve do momenta isplate naknade za osigurani slučaj. To
omogućava dugoročni pristup investiranju i daje značaj osiguravajućim kompanijama kao
učesnicima na finansijskom tržištu. Njihov stepen tolerancije na rizik je obično jako
nizak a s tim u skladu je i način investiranja dosta konzervativan.

Banke
Ulaganje u hartije od vrednosti kod banaka predstavlja važan oblik ulaganja. Dok je
njihov primarni posao plasiranje kredita stanovništvu i privredi, portfelj hartija od
vrednosti različite dospelosti služi za balansiranje aktive sa pasivom. Portfolio u
ovakvom slučaju treba struktuirati u skladu sa dospelošću obaveza. Ukoliko banka ima
pretežno kratkoročne obaveze portfolio će se sastojati od komercijalnih zapisa, obveznica
i valuta. Ako su obaveze dugoročnog karaktera banka može sebi dati oduška i investirati
u akcije.

Ograničenja ulaganja
Da bi investirao u finansijske instrumente svaki investitor, bio on individualni ili
profesionalni, mora poznavati analizu poslovanja kompanija, analizu hartija,
makroekonomiju i osnovne makroekonomske indikatore poput stope inflacije, referentne
kamatne stope, spoljnotrgovinskog deficita i monetarnih agregata. Međutim, to nije
dovoljno. Mora biti svestan ograničenja koja svako od ulaganja nameće. To su pre svega
situacije i okolnosti u kojima se nalaze inve. Te okolnosti uključuju poreski status,
potrebe za likvidnošću konkretnog investitora i zakonska ograničenja (poreze). U
pojedinim zemljama poput zemalja Zapadnog Balkana mora se uzeti u obzir i značajan
politički rizik. Ponekad i „samonametnuta“ pravila poput politike ulaganja mogu imati
dosta uticaja.