Slobodan Gavrilović - Književne Teorije XX Veka

KNJIEVNE TEORIJE XX VEKA
Biblioteka KNJIEVNE NAUKE Kolekcija OSNOVA
Urednik Gojko Tei Glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilovi
Ilustracija na koricama
KNJIEVNE TEORIJE XX VEKA

S poljskog prevela Ivana oki
Naslov izvornika Anna Burzyska Micha Pawe Markowski TEORIE LITERATURY XX WIEKU Struna redakcija Prof. dr Mirjana D. Stefanovi
Copyright by Anna Burzyska & Micha Pawe Markowski, 2006.

Copyright JP Slubeni glasnik, 2009 www.slglasnik.com
Profesoru Henriku Markjeviu
Svako ponekad moe da naie na originalnog pesnika, sociologa, filozofa, ali je veoma loa ideja tvrditi da neka disciplina ima misiju koju treba da ispuni. Riard Rorti11 Humanistika disciplina u svakom trenutku vie podsea na meusobno sukobljene dijalekte nego na jezik koji se zajedniki koristi. Njeno najprirodnije stanje je vieglasje teorijskih istina. Janu Slavinjski22

G. Borradori, Rozmowy amerikaske, Pozna, 1999, str. 138. J. Sawiski, Wszystko od pocztku, u: Miejsce interpretacji, Gdask, 2006, str. 111.
Od autora
Ovaj prirunik je posveen knjievnim teorijama XX veka. Njegov zadatak je skroman i odnosi se na elementarna pitanja. Autori su reili da sumiraju znanje o najvanijim strujama nauke o knjievnosti i da ih predstave na za njih najitljiviji mogu nain, vodei rauna o idejama koje ne ulaze u okvir istraivanja teorije knjievnosti. Ovo nije detaljno izlaganje metoda primenjivanih u analizi knjievnih dela, ve pre istor ij sk i pre g l e d f i l oz of ij e k nji e vnost i, odnosno pogleda na knjievnost, s posebnim osvrtom na njihove filozofske implikacije i kontekste. Nije ni iscrpno izlaganje (za to bi bila potrebna nekoliko puta obimnija knjiga), ve pre podsticaj za samostalna prouavanja na osnovu informacija datih u pojedinanim poglavljima. Ovde, dakle, nema mnogo originalnih zapaanja, iako imajui u vidu stanje istraivanja poljske istorije teorijskoknjievnih doktrina ima prilino napomena formulisanih prvi put. Nije ni kompletan prirunik jer didaktika premisa koja lei u osnovi njegove koncepcije stavlja akcenat vie na kole nego na znaajne linosti koje su ile pravcima suprotnim obavezujuim teorijama. Zato ovde nema posebnih poglavlja posveenih ni Nortropu Fraju, ni Erihu Auerbahu, ni Reneu iraru ni Haroldu Blumu, mada su pominjani; ali zato postoje poglavlja posveena strukturalizmu, psihoanalizi, dekonstrukciji i postkolonijalnoj kritici, jer je pre svega re o skiciranju iroke metodoloke panorame na osnovu koje bi postali itljiviji izraziti idiomi. Jedini izuzetak od ovog pravila je teorija Mihaila Bahtina i to s obzirom na njen veliki uticaj koji do danas traje na evropsku i ameriku nauku o knjievnosti. Prirunik obuhvata itav XX vek i zato je skoro svim pravcima posveena ista panja. Izuzetak su strukturalistike teorije koje su zapravo ve kako se ini izgubile svoju vitalnost u kompleksu nauke o knjievnosti, ali se ipak sa istorijske take gledita njihova ogromna uloga u oblikovanju knjievnoteorijske vulgate ne dovodi u pitanje. Slino je i sa poststrukturalizmom kao i feminizmom, iji su neujednaenost

Filozofija knjievnosti
Teorijskoknjievne kole
Strategije opisa
Teorijskoknjievni jezik
Razvoj teorija
i ekspanzivnost zahtevali sloeniji, samim tim i opirniji opis. A izostavljanje marksizma, koje za neke itaoce moe biti neprihvatljivo, etvorostruko je motivisano: prvo, autori smatraju moda rizikujui da u proteklom veku marksizam nije bio, uprkos prividima, plodna i vana doktrina u svetskoj nauci o knjievnosti. Drugo, danas je u Poljskoj teko nai aktivne pristalice marksistike metodologije i njene predavae (zato se mogu nai pristalice svake od ostalih kola); tree, najivlji marksistiki residuum naao se danas u kulturnim i istorijskim istraivanjima predstavljenim u ovoj knjizi. I, napokon, zato ne rei i to, autori smatraju da svaka od predstavljenih kola ima vei znaaj za razmiljanje o knjievnosti nego marksizam. Ovo je najbitnije (iako, sigurno, nije jedino) odstupanje koje smo zbog sopstvenih sklonosti uinili u ovom priruniku. Poto je o sklonostima re, autori su u isto vreme iako su vodili rauna o objektivnosti smatrali da moraju napustiti svoje line take gledita. Ne razmiljaju o knjievnosti i nauci o knjievnosti na isti nain, koriste za njihov opis drugaiji jezik, tako da je bilo bitno da se zadri izraajnost svakog poglavlja. S tim u vezi, neke pojave su opisivane u razliitim kontekstima i iz drugih perspektiva (pa i kad je re o dekonstrukciji). Na taj nain su i praktino hteli da dokau najvaniju tezu na kojoj se insistiralo u ovoj knjizi, naime, da ne postoji nikakav nadreen teorijskoknjievni jezik koji bi potisnuo u senku manje adekvatne jezike opisa u kojima nijedna od metoda nije privilegovana u odnosu na druge, da nijedan teoretiar nije najistaknutiji teoretiar zato to zna istinu o tome ta je zapravo knjievnost. Poto postoje razliite knjievne teorije, postoje i razliite metateorije, i sa ovom prilino oiglednom injenicom treba se pomiriti. itaocu je ostavljeno da odlui koja mu od predstavljenih strategija opisa, opisanih kola i metod u ovom priruniku najvie odgovara. Svako poglavlje ima dodatke koji olakavaju kretanje po komplikovanim hodnicima teorijskoknjievnog lavirinta. To su i renika objanjenja kljunih pojmova i problema vezanih za datu kolu, kao i hronologija iji je cilj smetanje teorije u kulturnoistorijski kontekst. Kompilacija svih pojedinanih hronologija omoguila bi itaocima da im bude jasan paralelizam na koji su bile osuene meusobno iskljuujue teorije. Dvadeseti vek je, kako to pie u Uvodu Ane Buinjske, zaista bio vek teorije, mada je ta snaga toliko oslabila da moemo videti ta se desilo izmeu prvih istupanja formalista koji su brinuli o istoti knjievnoteorijske metodologije i estokih filipika Stenlija Fia ili Riarda Rortija protiv teorije.
10
Knjievne teorije XX veka
Ko su korisnici ove knjige? Oigledno su to, pre svega, studenti humanistikih usmerenja za koje su obavezni takvi predmeti kao to je knjievna teorija ili metodologija knjievnih istraivanja. Meutim, pravei njihovu mapu u XX veku autori su bili svesni da zalaze na srodne terene, uglavnom u domen filozofije, estetike i sociologije, to ini da itaoci ovog rada takoe mogu biti, pa ak i treba da budu, studenti svih humanistikih usmerenja ili jo ire svi oni koji se interesuju za filozofske i kulturne promene u prolom veku. Budui da predstavlja panoramu knjievnih teorija XX veka, ova knjiga takoe je vodi kroz humanistiku tog veka, koja podstie dalja izuavanja filozofije knjievnosti i kulture. Autori se, to je razumljivo, oseaju dunicima mnogim plemenitim uiteljima metateorijske sinteze. Meutim, ova knjiga sigurno ne bi nastala da nismo nedavno u Ulici golubova u Krakovu, u Institutu poljske filologije sreli profesora Henrika Markjevia iji neumoran napor predstavljanja najnovijih pravaca u istraivanjima knjievnosti u inostranstvu nije podstakao na vei entuzijazam i isto tako iskrenu zavist. Predajui ovu knjigu zainteresovanim itaocima autori je s dubokom zahvalnou posveuju upravo profesoru, sa oseanjem da smo loi nastavljai delatnosti koju je on zapoeo i sa zebnjom kako e je on prihvatiti. Ana Buinjska Mihal Pavel Markovski
Tipian korisnik knjige
Vodi kroz humanistiku XX veka
11
UVOD
Teorija knjievnosti je: vrsta autorefleksije Frenk Lentriija kritika svest Edvard Said i ntelektualni rad usko povezan s praksom Volter Kejn aktivnost koja u stopu prati praksu Dejvid Atkins d isciplina koja stvara okvir za interpretativnu praksu Gregori Dej, Dejvid Miler di skurs koji interpretira druge diskurse, odnosno kulturna kritika Dozef Natoli vrsta retorike prakse Stiven Mejlo
model koji eli da vlada praksom Stenli Fi
diskurs o diskursima
Ralf Koen
iroko interdisciplinarno polje Donatan Kaler d isciplina koja postavlja opte principe koji se tiu knjievnosti, kritike i interpretacije knjievnog dela Vendel V. Haris d isciplina koja predstavlja osnovu za knjievnu kritiku Viljam Rajter iroka kritika rasprava o statusu teorije Roder Pul un iverzalna teorija nemogunosti teorije Pol de Man m esto na kojem se meusobno sporazumevaju knjievnost i filozofija Riard Rorti praksa Miel Fuko
Teorija knjievnosti jue, danas, sutra
Iz navedenog provizornog spiska miljenja savremenih istaknu ih teoretiara i filozofa o tome ta je, odnosno ta bi trebalo da bude t teorija knjievnosti, proistie, pre svega, sugestija koje smo sigurno svesni da ne samo to je u prouavanju knjievnosti sam pojam teorije veoma vieznaan ve i da su jo neodreenije obaveze koje joj se pripisuju. tavie ovakvo nabrajanje definicija teorije moglo bi se protegnuti u beskraj, to ak i nije specifino samo za nae vreme u kojem se, kako je s pravom primetio jedan ameriki istraiva, vie uopte ne moe govoriti o jednoj teoriji knjievnosti ve samo o brojnim razliitim teorijama, tako da je spisak ovih poslednjih otvoren i raste zastraujuim tempom. Kad bismo, na primer, nekom od francuskih strukturalista izmeu ezdesetih i sedamdesetih godina postavili pitanje ta je teorija knjievnosti?, mogli bismo da ujemo da je to zajedniki, celovit i univerzalan sistem optih tvrdnji u okviru kojeg sve to se tie knjievnosti mora da pronae svoje mesto i dobije racionalno objanjenje. tavie otprilike bismo u isto vreme takoe bili u situaciji da se sretnemo s miljenjem da je teorija ona disciplina koja je u sutini uperena protiv knjievnosti, jer nastoji da je podredi krutim shemama i taksonomijama ili da je pre svega pozvana da ogranii slobodu interpretacije knjievnog teksta i da lii itaoce prijatnosti itanja. Jedni bi, dakle, smatrali teoriju najvanijim delom nauke o knjievnosti, koji joj prua zaista snanu naunu osnovu, drugi bi nas, pak, uveravali da teorija uopte nije potrebna knjievnosti, pa ak kako je to verovatno najsnanije iskazao neto kasnije, krajem sedamdesetih godina, francuski filozof an-Fransoa Liotar da je ona delo konceptualnih manijaka koji ne shvataju da su teorija i knjievnost potpuno razliite oblasti jezika (jezike igre) koje se uopte ne mogu meusobno pomiriti. Uostalom, i jedno i drugo miljenje
Literary Theorys Future, red. J. Natoli, Urbana, 1989. J.-F. Lyotard i J.-L. Thbaud, Au Juste: conversations, Paris, 1979. Liotar se ovde poziva na koncepciju jezikih igara po shvatanju poznog Vitgentajna, a posebno na Filozofska istraivanja.
Vieznanosti teorija u knjievnim istraivanjima
Strukturalistika definicija teorije knjievnosti
Protiv teorije
Teorija i knjievnost kao razliite jezike igre
Uvod
15
Teorija kao jezik o jeziku
bilo je podjednako snano i to ne samo u pomenutom periodu. Moe se ak rei da je zapravo kroz itav XX vek teorija povezivana ili sa iroko prihvaenim nainima objanjavanja sutine knjievnosti i uvoenja reda u sve to je u vezi s njom ili s postupcima prekomernog formalizovanja na koje se nerado obraala panja. I, opet, jedni su smatrali da teorija proiruje nae znanje o tome kako je knjievno delo konstruisano, ko je njegov tvorac, i kako se moe interpretirati. A drugi su, isto tako, smatrali da se bez problema moemo snai bez tog znanja i jednostavno itati knjievnost. Otpor prema teoriji knjievnosti bio je vezan i za oseanje da ona ini jo jedan jezik (diskurs) uz pomo kojeg nastojimo da opiemo druge jezike jezik knjievnog dela i jezik interpretacije/knjievne kritike. Dakle, teorija kako je tano rekao jedan od savremenih teoretiara knjievnosti jesu, jednostavno, rei o reima: teorijski sudovi o kritikim sudovima, o reenikim sekvencama koje nazivamo knjievnost, i istovremeno je stavljao do znanja da nas, iako ne moemo u potpunosti da pobegnemo od teorije, ovo (slojevito) nagomilavanje jezika u sutini udaljava od onoga to je najvanije od same knjievnosti. Teorija knjievnosti je, dakle, oduvek bila disciplina koja je izazivala kontroverze, ali se, nezavisno od svih ovih miljenja, razvijala naroito kroz itav protekli vek obilato i plodno, stvarajui nove kole, pravce i stilove refleksija od kojih su najvanije i najuticajnije opisane u ovoj knjizi. Dvadeseti vek je takoe bio vreme nastanka najveeg broja teorijskih struja i kola u istoriji kao i podjednako snanih napada na teoriju knjievnosti i njenih velikih kriza. Poveano interesovanje teoretiara knjievnosti za teoriju pojavljivalo se povremeno, u talasima, od poetka veka pa sve do osamdesetih godina. Najpre (posle antipozitivistikog preokreta) jer je trebalo postaviti teorijske osnove i odrediti opti oblik disciplini prouavanja knjievnosti. Zatim (u vreme strukturalizma) jer je vredelo krenuti putem koji je utrla opta lingvistika, stvoriti sistem knjievnog jezika i istovremeno na njemu zasnovati nauku o knjievnosti. Potom (kad su se pojavili prvi znaci poststrukturalizma) jer je trebalo izvriti temeljnu reviziju dotadanjih naina razmiljanja o knjievnosti. I, na kraju, osamdesetih godina, kad se sve ee poelo govoriti o krizi teorije pa ak i o njenom sumraku ili kraju kad je trebalo ozbiljno postaviti pitanje u kojem obliku se njome treba dalje baviti.
M. Krieger, Words about Words about Words: Theory Criticism, and the Literary Text, BaltimoreLondon, 1988, str. 6.
XX vek vek teorije
Zadaci teorije knjievnosti u XX veku
16
Prema miljenju jednog od amerikih teoretiara Pitera Barija, upravo ovo poslednje razdoblje je, paradoksalno, izazvalo najvee interesovanje za teorijsku problematiku, i upravo je teorija njene mogunosti, zadaci i ciljevi postala glavna tema rasprav u krugu istraivaa knjievnosti. Snaan talas publikacija koje su nagovetavale neadekvatnost teorije za nauku o knjievnosti izazvao je ba suprotan efekat provocirao je snanu potrebu za njenim reformisanjem te, dakle, pravu eksploziju ideja o tome kako se moe stvoriti teorija posle proglaenja kraja njene tradicionalne forme.4 Da li, meutim, pomenuta brojnost teorij kao i miljenj o njima znai da se u ovo vreme uopte ne moe precizno definisati ta je zapravo teorija knjievnosti, niti se moe odrediti dijapazon njenih obaveza? I moemo li se orijentisati u ovoj poplavi razliitih teorijskih koncepcija koje najee izazivaju na nemir ne samo zbog pojmovnih komplikacija i hermetinog jezika ve i zbog tekoe, to je uobiajen sluaj, da se proceni njihova stvarna korist u razumevanju i prouavanju knjievnosti? I, na kraju da li je teorija knjievnosti korisna ili je, jednostavno, tetna? Da bismo se u svemu ovome nekako snali, treba, kako to obino biva, poeti u najmanju ruku od samog poetka. Grka re theoria potie od glagola theorein (gledati neto) i znai pre svega posmatranje ili istraivanje. Jo je u antici postojala stroga podeljenost izmeu teorije i prakse jer koliko se ova druga (ije ime dolazi od rei praktikos = aktivan) odnosila na delatnosti, aktivnosti, postupke itd., toliko je prva uvek bila u domenu intelekta. U njenoj nadlenosti je bilo upravo to posmatranje koje ipak i ovo je sutinska primedba nije imalo mnogo zajednikog s gledanjem. Iako se u etimologiji rei teorija nesumnjivo nalazi vizuelan aspekt grko thea je ipak i vidik, izgled, spektakl ili nain na koji se neto prikazuje u sluaju teorije vie je bilo govora o misaonom opaanju ili o misaonom pristupu nekoj oblasti stvarnosti, delovanja i iskustva. Najjednostavnija definicija discipline zvane teorija mogla bi se, dakle, izvesti iz grke etimologije to je znanje koje tumai neki skup pojava i koje treba razlikovati od prakse, mada je, oigledno, ono i dalje u vezi s praksom i upravo na osnovi prakse je formulisano. Ako se, zatim, ova definicija prenese na teren istraivanja
4 P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory, ManchesterNew York, 1995. Pogledati, izmeu ostalog: W. McNeill, The Glance of the Eye: Heidegger, Aristotle, and the Ends of Theory, Albany, 1999. To je radio, na primer, Aristotel. Pogledati, na primer, Sownik wyrazw obcych, red. J. Tokarski, Warszawa, 1974, str. 754.
Antiteorijski preokret
T eorija kao disciplina Teorija etimologija i definicije
Teorija i praksa
Uvod
17
Znanje koje objanjava
knjievnosti, onda se opet najjednostavnije reeno teorija knjievnosti moe shvatiti kao vrsta znanja koja pokuava da protumai ta je knjievnost i ta su sve vrste delatnosti koje su s njom u vezi (poev od njenog pisanja, preko analize, interpretacije, istraivanja, sve do samog njenog itanja). Dakle, mogli bismo najuoptenije rei kako je teorija u stvari vrsta znanja koje objanjava (ili bar ono koje pokuava da nam objasni) ta je knjievnost i sve to je s njom u vezi, ili da je ona neka vrsta misaone spekulacije svoenje knjievnosti na opte pojmove, definicije ili koncepcije ili, pak, sistematizovanje toka praks povezanih pomou odreenih pravila s njom. Ovako shvaena definicija moe se ipak odnositi na sve, ne samo na knjievnost, mada se takoe odnosi i na nju (jer knjievnost se moe definisati, takoe se mogu odrediti opta pravila njenog stvaranja ili interpretacije); ona nam nee dati odgovor na pitanje po emu se teorija knjievnosti razlikuje od drugih vrsta teorij (na primer, teorije o pravljenju grnarije ili teorije o nastanku katastrofa). Ako, dakle, elimo da preciziramo na odgovor i tanije odredimo ta konkretno jeste teorija knjievnosti, onda moramo da je sagledamo istorijski, kao i da ustanovimo njene odnose sa disciplinama koje su joj uvek bile u manjoj ili veoj meri bliske: s poetikom, s naukom o knjievnosti, sa interpretacijom, a pre svega sa samom knjievnou.
Teorija, knjievnost i druge discipline

1. Teorija i poetika Teorijsko znanje o knjievnosti bilo je poznato jo u antikim vremenima, ali se teorija knjievnosti kao posebna disciplina razvila tek polovinom XIX veka zajedno s naukom o knjievnosti (Literaturwissenschaft), a u potpunosti se konstituisala tek u XX veku posle antipozitivistikog preokreta. Od antike, a posebno od Aristotela i njegovih uvenih traktata Poetike i Retorike vei deo teorijskog znanja o knjievnosti obuhvatala je upravo disciplina zvana poetika. Ova poslednja je, od poetka pa sve do kraja prosvetiteljstva, postojala pre svega kao normativna poetika, odnosno ona koja je piscima unapred nametala pravila stvaranja knjievnosti. Kasnije (manje-vie od XIX veka) poela je da
Pojavila se u Nemakoj etrdesetih godina XIX veka. Najznaajnije normativne poetike su naravno, osim Aristotelove Poetike (IV vek p. n. e.) Horacijevo Pismo Pisonima (I vek p. n. e.); Julijusa Cezara
Razvoj nauke o knjievnosti
Poetika
18
funkcionie i kao opisna poetika (koja registruje i opisuje ve postojea knjievna dela). Jo kasnije tek na kraju XIX veka pojavila se i u obliku istorijske poetike,10 to jest discipline koja je istraivala promene knjievnih oblika i njihovu evoluciju u knjievnoistorijskom procesu. Sve ove varijante poetike izlagale su, naravno, i teorijske koncepcije, na primer, o nainima unutranje organizacije knjievnog dela, o graenju predstavljenog sveta i slino (teorija kompozicije), o stilskim sredstvima korienim u delu (stilistika), o optim pravilima njegovog graenja (genealogija) ili vrstama stiha, ritmu i rimi (versologija).11 Meutim, poetika je uostalom, slino kao i retorika (koja je takoe u velikoj meri uticala na nauku o knjievnosti) obavljala vie praktine funkcije i obezbeivala umetnika sredstva za analizu knjievnih dela i stvaranje osnove za njihovu interpretaciju.12 Poetika, dakle, nije do kraja isto to i teorija knjievnosti u dananjem shvatanju,13 iako je, nesumnjivo, bila jedan od najvanijih izvora teorije. Pored poetike, drugi, isto tako vaan izvor inila je i knjievna komparatistika14 koja je nastala u XIX veku i koja se u poetku intenzivno razvijala uglavnom u Francuskoj. Komparatistika je istraivala pre svega tipoloke slinosti i razlike izmeu pojedinih nacionalnih knjievnosti, koncentriui se takoe (posebno u vreme pozitivizma) na odreivanje uticaja i meusobne zavisnosti razliitih knjievnih kultura. Osim poetike i komparatistike, teorijski iskazi o knjievnosti (ili oni koji su se mogli na nju odnositi) mogli su se nai i u delima veine filozofa poev od Platona, preko Aristotela, Kanta, Hegela, pozitivistikih mislilaca (na primer, Tena), sve do Niea, Frojda,
Skaligera Poetics Libri Septem (1561); N. Boileau LArt Potique (1674); M. K. Skarbjevskog De Perfecta Poesi, sive Vergilius et Homerus (16191626); F. K. Dmochowski Sztuka rymotwrcza (1788). Pogledati o tome, na primer: E. Sarnowska-Temeriusz, Zarys dziejw poetiki. (Od staroytnoci do koca XVII w.), Warszawa, 1985. Njen pionir je bio ruski istraiva A. Veselovski. Teorija kompozicije, stilistika, genealogija i versologija danas su takoe etiri osnovna dela opisne poetike. Zapravo u XX veku, posebno na osnovi strukturalizma, pojavile su se takoe razliite posebne vrste poetike, na primer, lingvistika poetika, generativna poetika ili poetika recepcije, a poslednjih godina se govori i o intertekstualnoj poetici ili o kulturalnim poetikama. Meutim, tako shvaen termin poetika trebalo bi shvatiti pre kao sinonim za jezik opisa ili metodu analize, a ne kao posebnu disciplinu. Iako se danas esto smatra jednostavno kao jedan od delova iroko shvaene teorije knjievnosti. Komparatistika (lat. comparo, -are = uporeivati) disciplina koja se bavi uporednim prouavanjima u nekoj naunoj oblasti.
Normativna poetika opisna poetika istorijska poetika
Opisna poetika i njeni elementi
Izvori teorije knjievnosti. Knjievna komparatistika
Filozofija
10 11 12
13 14
Uvod
19
Estetika
Poetika i teorije knjievnosti
Hajdegera, Ingardena, Lakana, Levinasa, Rortija, Fukoa, Liotara i Deride. Vaan izvor takvih iskaza postale su takoe, posebno od polovine XVIII veka, estetike teorije. Iako potie iz pedesetih godina tog veka, Aesthetica (17501758) Aleksandra Gotliba Baumgartena, koja je izvrila radikalnu podelu na estetiku kao nauku o sagledavanju lepih stvari (dakle, apstraktnu i filozofsku disciplinu) i na poetiku kao nauku o nainima predstavljanja (odnosno, mnogo konkretniju disciplinu), potvrdila je konaan razlaz poetike i teorije. I mada se ni danas ne moe precizno razdvojiti poetika od teorije posebno kad i sama poetika postaje teorijska (poev od Vakernagla sve do strukturalista) ipak se u istoriji nauke o knjievnosti esto teilo njenom razlikovanju: poetika kao praktino znanje o analitikoj tehnici suprotstavljana je teoriji kao apstraktnoj i pojmovnoj disciplini. 2. Teorija i nauka o knjievnosti Ranije pomenuto veoma opte odreenje teorije kao znanja koje objanjava ima svoje prednosti, ali ako se pogleda istorija nauke o knjievnosti, lako se moe primetiti da ono nije uvek bilo dovoljno. Mnoge teorijske koncepcije naroito one koje su nastale u XX veku ispoljavale su mnogo veu srodnost s naukom (i to esto u jakom znaenju te rei) nego sa znanjem i paradoksalno udaljavale su se od knjievnosti. Na vrstoj naunoj osnovi definicija teorije ve zvui mnogo manje prijatno. To je, kako se to drugaijim renikom kae: metodoloki i pojmovno zajedniki sistem optih iskaza koji opisuju odreenu klasu objekata (u ovom sluaju knjievnih dela).15 Ako, dakle, pokuamo da definiemo teoriju u okviru nauke, onda ona nee samo objanjavati ta je knjievnost i razne aktivnosti vezane za nju, ve e pre svega sluiti za uspostavljanje odreenog poretka, a ono to je teorijsko istovremeno bi oznaavalo: precizno, univerzalno, celovito, logino, apstraktno, sistemsko, sigurno, objektivno, racionalno, zajedniko itd. Ve nam ova prva razlika pokazuje da teorija moe biti tumaena i slobodnije i restriktivnije, a sve u stvari zavisi od toga koliko su visoko postavljene trenutne ambicije oblasti koju reprezentuje da li ta oblast nastoji da bude samo vrsta znanja ili joj je stalo da dobije status ozbiljne naune discipline. Drugaije reeno da li oni koji stvaraju teoriju ele samo da neke stvari u okviru te oblasti budu na odgovarajui nain prokomentarisane i objanjene ili da one pronau pravo mesto u okviru
15 Filozofia a nauka. Zarzs encyklopedyczny, red. Z. Cackowski, J. Kmita, K. Szaniawski, P. J. Smoczyski, WrocawWarszawa, 1987, str. 704.
Znanje o knjievnosti i nauka o knjievnosti
Nauna definicija teorije knjievnosti
20
nekog modela ili sheme. Ovaj drugi tip teorijske refleksije pojavio se u XX veku na osnovi strukturalizma (posebno posleratnog francuskog strukturalizma koji je zato esto nazivan ortodoksnim ili dogmatskim). Strukturalistika teorija knjievnosti bila je ak definisana kao esencijalno teorijski poduhvat16 jer je njen glavni zadatak postao jaanje same teorije i stvaranje podjednako jakih osnova za nauku o knjievnosti. Upravo se, meutim, u okviru strukturalizma pojavila jedna od najuticajnijih definicija teorije knjievnosti koja je dugo vremena bila obavezujua i u poljskim istraivanjima knjievnosti. Prema ovoj definiciji, teorija knjievnosti je: Grana nauke o knjievnosti koja obuhvata saznanja o strukturalnim i evolutivnim pravilima knjievnosti kao posebnoj oblasti humanistike aktivnosti, o optim osobinama knjievnih dela i njihovom tipolokom razlikovanju, a u odreenoj oblasti i o mehanizmima stvaralakog procesa i recepcije knjievnog dela. Znanje o pojedinanim knjievnim pojavama za teoriju knjievnosti predstavlja samo polaznu taku, dok je njen sutinski cilj dopiranje do tipinih i ponovljivih svojstava ovih pojava: interesuju je modeli struktura, a ne konkretne, pojedinane manifestacije knjievnog stvaralatva. Teorija knjievnosti iznosi stavove koji se odnose na itave vrste knjievnih pojava, a ne na pojedinane primere ovih vrsta.17 Bez obzira na to to su strukturalisti u sutini uspeli da osnae osnove nauke o knjievnosti, posebno zahvaljujui unoenju u tu nauku ideje o sistemu jezika i metodama njegove analize iz opte lingvistike Ferdinanda de Sosira,18 ipak je teorijska koncepcija koju su oni stvorili na kraju izazvala snaan talas diskusij o tome ima li smisla stvarati upravo takvu teoriju knjievnosti. Najvee kontroverze izazivale su upravo one tendencije teorije koje su u prethodnoj definiciji bile naglaene posebno ka uoptavanju, kao i traganju za tipinim i onim osobinama knjievnih dela koje se ponavljaju na tetu onoga to je u njima individualno i posebno. Upravo su ove, nesumnjivo preterane, naune ambicije strukturalista i oseaj da teorija po njihovom shvatanju postaje u sutini teorija radi same teorije, inspirisali istraivae knjievnosti da ponovo promisle na prvi pogled oigledan, mada ne tako lak za definisanje, odnos teorije i njenog predmeta knjievnosti.
16 A. Jefferson, Structuralism and Poststructuralism, u: Modern Literary Theory: A Comparative Introduction, red. A. Jefferson, D. Robey, London, 1982. 17 Sownik terminw literackih, red. J. Sawiski, Wrocaw, 1988, str. 532. 18 Pogledati: Strukturalizam (II).
Uvod
Doprinos strukturalizma u razvoju teorija
Strukturalistika definicija teorije knjievnosti
Teorija radi teorije
21
3. Teorija i knjievnost
Sukob teorije i knjievnosti
Konstatacija da teorija mora imati svoj predmet, da je, kao i svest, uvek teorija neega, ini se tako oiglednom da je to ak banalno. Ali, u istoriji teorije knjievnosti sam odnos izmeu teorije i njenog predmeta predstavljao je sutinsku temu razmatranja teoretiara, a esto je izazivao i veoma spontane diskusije. To se deavalo naroito onda kad se oseao sukob interesa teorije i knjievnosti, a posebno nepodudarnost naunog argona teorije s umetnikim jezikom knjievnosti kao i neadekvatnost vetakih modela u odnosu na bogatstva knjievnog univerzuma. Na ovo su pre svega upozoravali zagrieni protivnici naunih tendencija u teoriji knjievnosti. Tako se, na primer, nemaki filozof Nikolaj Hartman pozivao na pomenuti grki koren rei teorija i sve u njoj sadrane sugestije, skreui panju na to da se na njih ve gotovo uopte ne rauna u modernom vremenu. Tako je konstatovao: Teorija znai opaanje [Einsicht]. Danas je to skoro zaboravljeno. Aristotel ju je shvatao kao isto gledanje. Ne znai, dakle, ni doktrinu, ni sistem, ni objanjenja ni obrazloenja. Znai iskljuivo pronicljivo posmatranje.19 Slino je tvrdio ameriki romanista Leo Bersani optuujui strukturalizam da je birokratski i skreui panju na to da
Teorija kao pronicljivo posmatranje
Strukturalizam kao totalna kontrola
sadraj matarij strukturalista ponekad javan a obino, ipak, skriven predstavlja stalno privlanu fantastinu nameru totalne kontrole.20 Podvrgavajui otroj kritici teoriju u znaku strukturalizma, on je istovremeno dovodio u pitanje naune pokuaje nekih teoretiara knjievnosti optuujui ih pri tom za, u sutini, osrednja dostignua. Teorijska pravila koja su stvarali (na primer, uvena Jakobsonova definicija poetske funkcije) inila su, prema njegovom miljenju, samo neku vrstu hermetinog i nadmenog jezika (takozvanog metajezika) koji je znatno vie sluio za stvaranje same teorije nego za razumevanje sutine knjievnosti.21 Ali u XX veku nije nedostajalo ni pristalic uverenja o tome da ako se uopte stvara teorija pa i teorija
19 N. Hartman, Sistematyczna autoprezentacja, Liteatura na wiece, 1987, br. 4, str. 306. 20 L. Bersani, Czy istnieje nauka o literaturze?, Pamitnik Literacki, 1974, sv. 3, str. 335, 338. 21 Ibid., 322327.
Metajezik
22
knjievnosti onda to mora biti prava teorija. Moglo bi se ak rei da je teorija u XX veku balansirala upravo izmeu sledeih krajnosti: interpretativnog znanja i sistema, a istovremeno i knjievnosti i nauke. Ili se priklanjala svom predmetu pokuavajui da to vernije predstavi njegovu specifinost i individualnost, ili se trudila da definie opte zakone i pravila koja njime upravljaju a samim tim da zadovolji pre svega naune aspiracije teorije knjievnosti. Smisao ovog sukoba veoma uspeno je izraavala misao jednog od nemakih tvoraca takozvane umetnosti interpretacije Emila tajgera, koji je jednom rekao: Nauka o knjievnosti se nalazi u posebnoj situaciji. Ko se njome bavi, razilazi se ili s naukom ili s knjievnou.22 Ovaj osobeni konflikt izmeu interesa nauke i knjievnosti, o kojem e jo biti rei, naroito se zaotrio pred kraj ezdesetih godina i pretvorio se u spor izmeu ortodoksnih francuskih strukturalista za koje je najvanije bilo upravo izgraditi snanu nauku o knjievnosti, i takozvanih poststrukturalista razoaranih saznajnim fundamentalizmom i scijentizmom u nauci o knjievnosti. Ovaj narastajui konflikt doprineo je tome da se teorija knjievnosti nala u ogromnoj krizi, tako da je apel francuskog kritiara i teoretiara Rolana Barta, iskazan u naslovu jednog od njegovih tekstova Od nauke do knjievnosti, govorio sam za sebe. Prema Bartovom miljenju, strukturalistika teorija je jednostavno utonula u prekomernu analitinost gubei usput svoj predmet i ono to je nesumnjivo najvanije prijatnost itanja knjievnosti.23 Reakcija na teorijsku ortodoksiju postao je upravo poststrukturalizam snana kritika struja teorije koja ne samo to je dovodila u pitanje teoriju knjievnosti u znaku strukturalizma ve je naruila smisao bavljenja teorijom knjievnosti uopte.24 4. Teorija i interpretacija Jo se u antici razmiljalo o odnosu izmeu teorije i prakse, a naroito o njihovoj hijerarhiji i uzajamnom odnosu. Postavljalo se, dakle, pitanje o tome ta je vanije: praksa ili teorija? Delovanje, odnosno njegovi opti uslovi ili naela? Raspravljalo se i o tome ta treba da
22 H. Markjevi, Nauka o knjievnosti, Beograd, 1974, str. 23, prevod: Stojan Subotin. 23 R. Barthes, Od nauki do literatury, u: Mit i znak. Eseje, Warszawa, 1970, str. 322. 24 Pogledati: Poststrukturalizam.
Uvod Konflikt izmeu knjievnosti i nauke
Strukturalisti poststrukturalisti
Poststrukturalizam. Kritika teorije
23
Prvenstvo teorije ili prakse?
Aristotelova koncepcija svrsishodnog delovanja
Teorija i interpretacija
Spor o granicama interpretacije
Izvori znaenja knjievnosti
bude prvo a ta drugo: dakle, da li teorija treba da bude ispred prakse stvarajui pravila i programe za nju ili obrnuto da moe samo opisivati ve postojee prakse ne nameui im unapred ogranienja? Mada su ovakva pitanja podseala na neto poznatiju dilemu o tome ta je starije kokoka ili jaje, ona su u istoriji filozofske i knjievnoteorijske misli prilino uspeno zaokupljala panju raznih mislilaca. Stil miljenja koji je davao prvenstvo teoriji u odnosu na praksu ustalio se poev od Aristotela koji je, na primer, izneo miljenje da je ovekova delatnost racionalnog karaktera, jer uvek u sebi sadri neki misaoni projekat. Najbitnije je, dakle, postavljanje cilja koji aktivni subjekat eli da ostvari, a sama aktivnost iskljuivo je dopuna ovog misaonog ina. Razlikujui na taj nain u ovekovoj delatnosti misaoni elemenat (teorijski, a istovremeno teleoloki celishodan) i aktivan elemenat (praktian, energetski), Aristotel je istovremeno za sva vremena postavio njihovu hijerarhiju i samim tim podredio praksu teoriji. Te prividno daleke dileme postale su opet aktuelne, naroito u poslednje dve decenije XX veka kad je poelo veoma ozbiljno da se razmilja o zavisnosti teorije i prakse u okviru teorije knjievnosti, a konkretno: o odnosu izmeu teorijskih modela i interpretativnih praksi. Tada su se, takoe, ponovo vratila pitanja koja su na optem planu ve odavno postavljana. Dakle, ta je vanije: misaona spekulacija o knjievnosti i stvaranje teorijskih koncepcija koje e biti u stanju da objasne i opiu njenu prirodu? Ili, pak, praksa, dakle, jednostavno itanje i interpretacija knjievnih dela? Ili, drugaije reeno da li knjievnost moemo interpretirati u potpunosti slobodno ili interpretaciju moramo blagovremeno ograniiti nekim pravilima i unapred odrediti njen cilj? Ako je i moramo ograniiti, onda uz pomo kojih kriterijuma da li bi to trebalo da bude saglasnost s hipotetikom namerom autora (jednostavno reeno: s tim ta je autor imao na umu)? Ili bi to trebalo da bude recimo, na primer, podudarnost sa istinom? A ako je tako, onda s kako shvaenom istinom? I, dalje postoji li tako neto kao to je pravilna ili prava ili adekvatna interpretacija knjievnog dela? A ako je tako kako se zapravo mogu odrediti njene granice? Zatim ako ne postoji neto kao to je pravilna interpretacija, da li to znai da moemo potpuno proizvoljno koristiti knjievnost za svoje ciljeve? Naravno, odgovori na ova pitanja morali su svaki put imati u vidu odreenu koncepciju knjievnosti makar da bi se priznalo da postoji neka objektivna semantika sadrina dela koju jednostavno treba strpljivo otkrivati (a ona je ili rezultat autorove namere ili osobina samog
24
dela efekat njegove unutranje konstrukcije, njegove znaenjske kohezije, semiotikog sistema ili konvencije u kojoj je stvoren i sl.) ili obrnuto da takva struktura uopte ne postoji i da se sve formira tokom interpretacije uz pomo itaoeve invencije. U ovom poslednjem sluaju vano je precizno odrediti ulogu itaoca: smatralo se, na primer posebno u okviru fenomenologije knjievnosti ili teorije knjievne komunikacije da interpretacija uistinu doprinosi stvaranju znaenja knjievnog dela, ali da se ovaj proces deava samo zahvaljujui partituri koju je autor upisao u delo, odnosno predloenom projektu za njegovo izvoenje, te na kraju da upravo pieva zamisao unapred odreuje tok itanja. U XX veku su se deavali brojni teorijski sporovi o slobodi interpretacije a posebno o granicama i mogunostima njene ingerencije za knjievno delo, a takoe i o jeziku kojim se interpretatori knjievnosti slue s ciljem izraavanja njenog smisla, kao i o diskurzivnom statusu knjievnog komentara. Od njih su u istoriju ula naroito dva: spor francuskog filozofa hermeneutiara Pola Rikera s takozvanim Majstorima Skepse (Nieom, Marksom, Frojdom) koji je zapoeo jo ezdesetih godina, i spor drugog francuskog filozofa aka Deride s nemakim filozofom Hans-Georgom Gadamerom (ili uoptenije reeno: spor dekonstruktivista s pristalicama tradicionalne hermeneutike) osamdesetih godina.25 Ovi sukobi, meutim, ostali su nereeni, a problemi odnosa teorije i interpretacije, kao i pitanje slobod i ogranienja postupaka interpretiranja knjievnosti, do danas su ostali problemi koji stalno izazivaju burne diskusije meu teoretiarima knjievnosti. Dilemama koje su se odnosile na prirodu interpretacije i njen odnos prema teoriji bile su posveene (jo na poetku osamdesetih godina) i veoma vane metodoloke rasprave voene ve u okviru same teorije knjievnosti na primer, amerika diskusija pod nazivom Protiv teorije (od 1982. do 1985. godine), koja je oficijelno inaugurisala delatnost takozvanih neopragmatista u nauci o knjievnosti,26 kao i spor o granicama interpretacije koji se odigrao u Kembridu 1990. godine za vreme takozvanih Tanerovskih predavanja u kojima su, izmeu ostalih, uestvovali Umberto Eko, Riard Rorti i Donatan Kaler.27 Koliko je prva od ovih diskusija osporavala smisao
25 Pogledati: Hermeneutika. 26 Zabeleena u zborniku Against Theory: Literary Studies and the New Pragmatism, red. W. J. T. Mitchell, ChicagoLondon, 1985. Pogledati takoe: Pragmatizam. 27 U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke-Rose, Interpretacja i nadinterpretacja, red. Collini, Krakw, 1996 (Interpretation and Overinterpretation, Cambridge University Press, 1992). O ovome u pisati kasnije.
Uvod
Uloga itaoca
Spor oko interpretacije u XX veku
Amerike knjievnoteorijske debate
25
Dva meusobno konkurentna teorijska stava
Interpretativnohermeneutika struja
Analitiko-nauna struja
postojanja teorije knjievnosti, a pre svega teorije interpretacije (kao discipline koja ograniava slobodu itanja knjievnosti), toliko je druga pokrenula detaljniju problematiku podrobno analizirajui razliite varijante i domene ingerencija itaoca / primaoca u knjievni tekst. Prva je skrenula panju na to da je preterana restriktivnost teorije interpretacije i krutost pravila iitavanja knjievnosti koje je ona utvrdila doprinela krizi teorije uopte. Zahvaljujui, meutim, drugoj, uspele su da se na videlo iznesu brojne tekoe u formulisanju interpretativnih sudova i da se sistematizuju meusobno konkurentni stilovi itanja knjievnosti.28 Posmatrajui, dakle, XX vek iz sadanje perspektive, moglo bi se rei da su u nauci o knjievnosti gotovo kroz itav ovaj vek postojala dva meusobno konkurentna teorijska stava. Prvi od njih bi se mogao nazvati i nte r pre t at iv no -he r meneut i k i, a drugi ana l it i ko- nauni. Prvi je bio usmeren ka produbljivanju shvatanja knjievnosti i svih vrsta pojav vezanih za nju, drugi ka stvaranju snanih temelja nauke o knjievnosti. Prvi je stvarao razliite interpretativne jezike i zahvaljujui tome otvarao knjievnost prema novim kontekstima, uveavajui bogatstvo njenih znaenja, odnosa i korienja. Drugi je, naprotiv, stvarao razliite sheme i modele uz pomo kojih se ovo mnotvo problema vezanih za knjievnost moglo kondenzovati i dovesti do to preciznijih formula. Dva pomenuta glavna teorijska stava proizvela su u XX veku dve snane struje u teoriji knjievnosti i moemo ih adekvatno odrediti kao interpretativno-hermeneutiku i analitiko-naunu struju. Od koncepcij predstavljenih u ovoj knjizi, prvoj struji pripadaju, na primer, teorije ruskih formalista, strukutralne poetike (na primer, Mukarovskog, Jakobsona, Todorova, eneta ili Rifatera), generativne poetike (na primer, naratoloka), poetike recepcije, strukturalna semiologija (koncepcije Tartuske kole, Ekova teorija ili teorija ranog Barta i sl.); drugoj struji fenomenologija (kao podloga za savremene hermeneutike), knjievna psihoanaliza, teorija interpretacije i knjievne hermeneutike, kao i najnovija pojava: dekonstrukcija i dekonstruktivizam, feministika, etnika ili postkolonijalna kritika, gender i queer kritika, prouavanja kulture i slino. Danas se, uzimajui u obzir dominaciju jedne ili druge tendencije u teoriji knjievnosti XX veka, mogu izdvojiti i dve njene najvanije varijante.
28 Kasniji odjek ove rasprave postala je diskusija koja se odvijala na stranicama Teksty Drugie, pod motom: Granice interpretacji, Teksty Drugie, 1997, nr 6, kao i Granice tekstu, Teksty Drugie, 1998, br. 4.
26
Dvadeseti vek u teoriji. Savremena, postmoderna i kulturoloka teorija

Iako je teorija knjievnosti svoju istoriju zapoela jo u vreme pozitivizma, u doba kad su se pojavila pitanja o metodama prouavanja knjievnosti, ipak se tek XX vek moe smatrati vekom teorije knjievnosti u pravom smislu te rei. Upravo je u proteklom stoleu teorija knjievnosti dobila status posebne discipline, a na samom poetku ovog veka, sticanjem autonomije pomou humanistike, stvaranje prave teorije postalo je jedan od najvanijih zadataka istraivaa knjievnosti. Na razvoj teorije knjievnosti u XX veku u najveoj meri izvrila su uticaj dva velika preokreta: antipozitivistiki preokret koji joj je doneo naunu autonomiju i usmerio njena interesovanja u pravcu jezika knjievnog dela (takozvani lingvistiki obrt) i poststrukturalistiki preokret koji je tu naunu autonomiju naruio, izazivajui sledee vane obrte u teoriji: pragmatistiki, etiko-politiki, narativistiki, a kao posledicu kulturni preokret. 1. Antipozitivistiki preokret Najvanija teorijska pitanja koja su se pojavila jo na osnovi pozitivistike nauke o knjievnosti imala su, pre svega, epistemoloki i metodoloki karakter. I mada je teorija u pozitivizmu oigledno u sebi implicite sadravala optu koncepciju svog predmeta, ontoloka pitanja a pre svega: ta je knjievnost? ipak nije postavljala direktno, smatrajui da ona predstavlja isti predmet prouavanja kao i sve to nas okruuje. I metode prouavanja tada su preuzimane od prirodnih nauka koje su u to vreme odreivale opti ton nauke ustanovljavajui time metodoloki kanon. Prvo izrazito stanovite koje se pojavilo u metodologiji pozitivizma bilo je genetiko tumaenje i u skladu s njegovim nazivom bilo je vie orijentisano na pitanje o tome odakle potie knjievnost, nego na pitanje ta je ona. Tragom tendencije ka odreivanju spoljnih inilaca koji su uticali na nastanak knjievnog dela pojavljivale su se razliite varijante metoda istraivanja knjievnosti: istorijske, socioloke, prirodnjake, psiholoke i slino. Na taj nain se pokuala objasniti geneza knjievnog dela ili pozivanjem na istorijski ili na drutveni kontekst, ili na psihu autora (pa ak i njegovu fiziologiju) ili, takoe, traenjem
Uvod Epistemoloka i metodoloka pitanja
XX vek kao vek teorije
Antipozitivistiki i poststrukturalistiki preokret
Prirodne nauke i poeci teorije knjievnosti
Genetizam
27
Antipozitivistiki preokret geneza savremene teorije
Podela na prirodne i humanistike nauke
Nomotetske i idiografske nauke
Specifinost knjievnosti
analogije s teorijama prirodnih nauka (na primer, s teorijom evolucije koja je primenjivana na teoriju razvoja knjievnih rodova).29 Pitanja o sutini knjievnosti pojavila su se tek nakon ozbiljne rasprave o metodama naunog saznanja, koja se odvijala na prelazu XIX u XX vek. Kao rezultat ove rasprave (nazovimo je antipozitivistikim preokretom), humanistike nauke su se osamostalile i odvojile od prirodnih nauka uvodei sopstvenu, nezavisnu metodologiju. Upravo zbog toga se u antipozitivistikom preokretu moe uoiti ne samo geneza savremene humanistike ve i geneza savremene teorije knjievnosti. To je bio, na razmei XIX i XX veka, spor oko metoda naunog saznavanja, iniciran suprotstavljanjem ve pomenutoj pozitivistikoj metodologiji, koji je u istraivakim procesima izjednaavao spoljanje injenice prirodnog sveta i unutranje pojave duhovnog ivota. Sutinu ovog spora predstavljalo je genetiko i deterministiko shvatanje knjievnog dela: kao rezultat psiholoke, drutvene, istorijske i slinih priroda tih uzroka. Tako je kao najvaniji cilj diskusije antipozitivistikog preokreta postalo izrazito odvajanje prirodnih i humanistikih nauka (ukljuujui i teoriju knjievnosti), izvreno u skladu sa sutinskom razlikom predmeta istraivanja (ukljuujui i knjievnost). Kao posledica ovoga, dolo je do opte podele nauka na prirodne nomotetskog karaktera (od gr. nomos = zakon i thetos = ustanovljen), i humanistike idiografskog karaktera (od gr. idios = osobit i graphein = pisati).30 Ove prve trebalo je da se bave objanjavanjem razliitih pojava i procesa u spoljanjem svetu i usredsreivanjem glavne panje na zakone koji su vladali ovim pojavama i procesima; druge, za koje je osnovni saznajni postupak trebalo da bude shvatanje duhovnog ivota, pripremale su se pre svega za opis onoga to je pojedinano i neponovljivo. Ovo je za teoriju knjievnosti imalo veoma vane posledice; pre svega je odvajanje humanistike od prirodnih nauka, a zajedno s njom i nauke o knjievnosti, povlailo za sobom neminovnost jasnog definisanja specifinosti knjievnosti kao predmeta teorije knjievnosti. Upravo su tada iz razumljivih razloga za teoretiare knjievnosti postala najvanija pitanja specifinih svojstava knjievnog dela kao
29 O pozitivistikim metodolokim koncepcijama (naroito o metodama prirodnih nauka ili estofizio(loko)psiholokoj metodi) pogledati: Teoria bada literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarzyska, t. 1: Romantyzm i pozytywizm, deo I: Kierunki romantyczne i przedmarksowska rosyjska szkoa realizmu, Krakw, 1965. 30 Ovu podelu izvrila su dvojica predstavnika neokantovske Badenske kole V. Vindelband i H. Rikert 1894. godine.
28
predmeta teorije knjievnosti. Veoma brzo posle njih pojavili su se i problemi koji se odnose na razumevanje knjievnosti, prirode interpretacije, specifinosti stvaralakog procesa, knjievnih subjektivnosti i slino. Moe se dakle rei kako se teorija u pravom znaenju te rei ona koja je poela od pokuaja preciznog definisanja osobina svog predmeta, a istovremeno i od pokuaja da od njega uini osnovu teorije knjievnosti pojavila upravo nakon antipozitivistikog preokreta kad je mogla zagarantovati autonomiju nauci o knjievnosti. Upravo s tim u vezi, na poetku veka sreemo se s mnogo pravaca i orijentacija za koje su najvaniji postali odgovori na pitanja ontoloke prirode: ta je knjievnost? Kakve su njene posebne osobine? Po emu se ona razlikuje od drugih jezikih tvorevina? ta je to poetski jezik? To se naroito vidi u naporima onih teorijskih kola kao to su Ruska formalistika kola, Praka strukturalistika kola ili Ingardenova fenomenologija knjievnosti za koje te vrste dilema esencijalne prirode izbijaju apsolutno u prvi plan i svakako predstavljaju polaznu taku za odreivanje naina istraivanja i analize knjievnog dela. Na poetku XX veka bile su prisutne i ve pomenute ideografske tendencije naroito u kolama interpretacije koje su se obilato razvijale. Tu se pre svega uzimalo u obzir konkretno, pojedinano knjievno delo sagledavano na osnovi njegove specifinosti i neponovljivih osobina. Ipak su u prvoj polovini XX veka definitivno bili dominantni uticaji teorije jezika i opte lingvistike Ferdinanda de Sosira, a pravac ka kojem je takoe veoma intenzivno poela da stremi nauka o knjievnosti esto je, iz kasnije perspektive, bio odreivan kao lingvistiki preokret.31 Polazna osnova za oslobaanje teorije od odlika formalizma i strukturalizma postao je upravo jezik / jeziki sistem a ne, kao do tada, vanjezike uslovljenosti knjievnog dela. Slino kao to je i De Sosir eleo da lingvistiku uini egzaktnom naukom, tako su i istraivai knjievnosti matali o pravoj egzaktnoj i naunoj teoriji knjievnosti. Zato je i ideja o snanoj nauci o knjievnosti, kao i o snanoj (sistematinoj, optoj, univerzalnoj, objektivnoj) teoriji u to vreme postala primarna. Ubrzo se ispostavilo da je najvaniji cilj (naroito posleratnog francuskog strukturalizma) bilo postavljanje osnova nauke o knjievnosti, opisivanje optih uslova stvaranja smisla, pronalaenje skrivenih struktura / sistema koji su vladali svim konkretnim manifestacijama knjievnog stvaralatva i na kraju konstruisanje univerzalne gramatike knjievnosti.
Essays in Philosophical Method: With Two Retrospective Essays, red. R. Rortija, Chicago, 1967.
Autonomija nauke o knjievnosti Ontoloka pitanja
Uticaj lingvistike na razvoj teorije
Univerzalna gramatika 31 Ovu pojavu na filozofskoj osnovi najbolje opisuje knjiga The Linguistic Turn: knjievnosti
Uvod
29
Teorija kao kompaktan sistem
ista teorija
Osobine sistemske teorije knjievnosti
Povratak nomotetizmu
Ideja o sistemu jezika i koncepcija De Sosirove opte lingvistike nametnula je, dakle, strogo odreen nain razmiljanja o knjievnosti i teoriji knjievnosti, koji je kroz vei deo XX veka odreivao pravac teorijskoknjievne refleksije. De Sosirovi stavovi o teoriji jezika takoe su izvrili veoma snaan uticaj na izgled same teorije knjievnosti. Svoje miljenje o teoriji uopte, tvorac opte lingvistike veoma jasno je izrazio u jednom razgovoru: Jezik je kompaktan sistem i teorija bi trebalo da bude u istoj meri kompaktna kao i jezik.32 De Sosira je interesovao pre svega jeziki sistem u, da tako kaemo, istom stanju apstraktan i opti, izolovan od istorijskih promena, od govora, od subjekta i stvarnosti. Zahvaljujui tome, i teorija knjievnosti, koja je kao osnovu prihvatila upravo kategoriju sistema jezika, mogla je zadrati ovu eljenu istotu, optost i apstraktnost.33 Na osnovi strukturalizma, dakle, pojavio se i osnaio model prave naune, sistemske teorije knjievnosti. Karakterisali su je, pre svega: autonomija (nezavisnost od etike i politike kao i ideolokih uticaja); objektivnost (nezavisnost od subjekta, konteksta i sl.); univerzalnost i nadistorinost (priznavanje opte vanosti i obaveznosti teorijskih teza, zakona ili pravila interpretacije, bez obzira na istorijske i kulturne promene, kao i etnike, rasne, polne, seksualne i sl.); celovitost; j ezika neutralnost (izrada specijalnog sistema tvrdnji metajezika). Istraivai knjievnosti samim tim su se vratili traganju za zakonima i njihovom ustanovljavanju, odnosno nomotetizmu drugaijem, naravno, nego onom pozitivistikom, jer je isto tako bio zasnovan na sistemu jezika, moda ak i ortodoksnijem. Zamenili su, kako je to definisao jedan od strukturalistikih teoretiara, determinizam geneze determinizmom strukture.34 Samim tim su u sutini zaobili razgranienje izmeu humanistikih i prirodnih nauka koje su jo na poetku veka izvrili nemaki neokantovci.35
32 F. de Sosir, Opta lingvistika, Beograd, 1969, prevod: Sreten Mari (kritiko izdanje, u prevodu Duanke Toanac), Sremski KarlovciNovi Sad, 1996. 33 Pogledati: Strukturalizam (I) i Strukturalizam (II). 34 . enet, Figure, Vuk Karadi, Beograd, 1985, str. 24, prevod: Mirjana Mioinovi. 35 H. Friedrich, Strukturalismus und Struktur in literaturwissenschaftlicher Hinsicht. Eine Skize (1967). Ovaj citat navodi B. Aleman u lanku Strukturalizm w literaturoznawstwie?, Pamitnik Literacki, 1974. sv. 3, str. 297.
30
Upravo ovakvu teoriju knjievnosti, ije se najsavrenije otelotvorenje pojavilo na temelju posleratnog francuskog strukturalizma, od skora zovemo i savremenom teorijom (da bi se podvukla njena snana ukorenjenost u savremenom modelu naunog znanja iji se izvori nalaze u kartezijanskom racionalizmu). Definiciju savremene teorije najpreciznije je formulisao Riar Ni, smatrajui da je ona sistematizovana grupa optih tvrdnji (o sutini, varijantama, kao i strukturalnim i evolutivnim zakonitostima knjievnosti) koje predstavljaju pokuaj celovitog i nauno objektivnog opisa, klasifikacije i objanjenja univerzalno vaee primene na itavu oblast knjievnih pojava.36 Savremena teorija je zapala u fazu velike krize zajedno s poststrukturalizmom, a danas se sve ee smatra da ve pripada prolosti. 2. Poststrukturalistiki preokret Kasnih ezdesetih i tokom sedamdesetih godina teoretiari knjievnosti nali su se pred ozbiljnom dilemom: treba li se i dalje baviti teorijom knjievnosti, a ako treba kako onda zapravo shvatiti njen zadatak? Ovo je za sobom povuklo duboku, iroko postavljenu i viegodinju raspravu o statusu teorije u okviru discipline prouavanja knjievnosti,37 a u poslednje vreme je to se vidi i iz sadanje perspektive prouzrokovalo snaan preokret u nauci o knjievnosti, koji se esto poredi ak i s antipozitivistikim preokretom. Jedan od prvih pokuaja iskazivanja specifinosti poststrukturalizma, koji je uinio Robert Jang, oznaavao ga je dosta radikalnim nazivom kraj Teorije.38 Ma kako da je ovaj kraj tretiran uslovno i vie u onom ranije upotrebljenom znaenju zalaska ili potroenosti, ipak je sama deviza, kao i itav Jangov zakljuak, precizno skretao panju na sr problema: data epoha u istoriji nauke o knjievnosti bila je na svom zalasku izazvanom prezasienou naunim dogmatizmom i saznajnim fundamentalizmom. Kraj je, dakle, u ovom sluaju oznaavao de facto dovoenje u pitanje modela savremene teorije i diskvalifikaciju ideala snane nauke u humanistici.
36 R. Nycz, Dyziedziny zainteresowa wspczesnej teorii literatury, Ruch Literacki, 1996, sv. 1, str. 14. 37 Upravo ovu raspravu, opte uzevi, zovemo poststrukturalizmom. Pogledati: Poststrukturalizam. 38 R. Young, Poststructuralism: The End of Theory, Oxford Literary Review, 1982, t. 5.
Uvod
Savremena teorija
Kriza humanistikih nauka ezdesetih i sedamdesetih godina
Kraj Teorije?
31
Diskvalifikacija ideala snane nauke
Nove perspektive teorije knjievnosti
Tri fundamentalna pitanja poststrukturalizma
Tokom mnogih diskusija i polemika bile su naruene skoro sve premise teorije knjievnosti koje su bile u znaku strukturalizma, a pre svega ve pomenuta autonomnost, objektivnost, univerzalnost i ideja metajezika. Poststrukturalizam se, dakle, pokazao kao pravac pre svega metateorijskog karaktera; glavni problem koji je zaokupljao panju teoretiara knjievnosti postao je ovde saznajni i ontoloki status teorije knjievnosti, njenih mogunosti i ciljeva, a pre svega perspektive njenog daljeg funkcionisanja.39 Poststrukturalistiki preokret esto je bio odreivan i kao antipozitivistiki preokret ezdesetih godina s obzirom na to da je izvrio isto tako radikalne promene modela teorije / nauke o knjievnosti. Za teoretiare knjievnosti s kraja XIX i poetka XX veka i za teoretiare knjievnosti s kraja ezdesetih godina, osnovni predmet interesovanja postalo je opte stanje njihove discipline. Meutim, ukoliko se u sluaju antipozitivistikog preokreta u korenu metadisciplinarne rasprave nalazila pomenuta neophodnost odvajanja humanistike od prirodnih nauka i njenog utemeljivanja kao nezavisne nauke, utoliko se pred poststrukturalistima nalazio zadatak drugaije vrste. Rasprave poststrukturalistikog preokreta naruile su, pre svega, modele racionalnosti u kojima je nauka o knjievnosti do tada pronalazila svoju osnovu. Tri najvanija pitanja koja je poststrukturalizam postavio odnosila su se, dakle, na sledee osnovne probleme: prvo: koje su saznajne mogunosti i ogranienja teorije i da li su teorijske teze uvek i svuda obavezujue?; d rugo: kakvim jezikom pisati teoriju uz pretpostavku da nain pisanja nije neutralan jer na njega sutinski uticaj vre retorika, ideologija ili elja;40 mogu li se pisati teorijske rasprave knjievnim jezikom?; tree: kako predstaviti odnos izmeu teorije i interpretacije, da li teorija pomae u interpretativnoj praksi ili je ograniava? Odgovorima na ova pitanja morala se, oigledno, baviti i teorija. Teoriju ove vrste, iji su ciljevi pre svega bili kritike prirode prema tradicionalnim nainima teoretisanja, odnedavno zovemo postmodernom teorijom, naglaavajui na taj nain takoe njene vrste veze s postmodernom filozofijom (shvaenom najoptije kao kritiku zapadne metafizike tradicije i prosvetiteljskog pogleda na svet koji
39 Pogledati o tome: R. Nycz, Nicowanie teorii, u: Tekstowy wiat. Poststrukturalizm a wiedza o literaturze, Warszawa, 1993. i A. Burzyska, Teoria czy postteoria, u: Kryzys czy przeom. Studia z teorii i historii literatury, red. M. Lubelska, A. ebkowska, Krakw, 1994. 40 ire o poststrukturalistikom preokretu, pogledati: Poststrukturalizam.
32
ine osnovu modernog modela znanja).41 Postmoderna teorija danas razumevana kao prelazna faza u istoriji nauke o knjievnosti XX veka, okrenute ka tradiciji i usmerene ka njenoj reviziji pripremila je teren za sadanju fazu razvoja teorije knjievnosti oznaene nazivom teorija kulture. 3. Kulturoloki zaokret teorije Kao rezultat poststrukturalistikog preokreta, teorija i nauka o knjievnosti doivljavale su veoma bitne promene koje su doprinele temeljnim preobraajima njenog postojeeg oblika. Pragmatistiki zaokret (kojem su posebno doprineli takozvani ameriki neopragmatisti, a posebno filozof Riard Rorti i teoretiar knjievnosti Stenli Fi) doveo je, pre svega, do slabljenja esencijalistikih i fundamentalistikih aspiracija teorije. Pitanja o sutini knjievnosti radikalno su zamenjena pitanjima o nainima njenog delovanja. Narativistiki zaokret je pak proizveo promene u teorijskom diskursu, naroito istiui uverenje o teoriji kao istom jeziku pojmova te, dakle o nezavisnosti teorijskog jezika od retorike, narativne strategije i slino. Narativizam je uslovio ekspanziju koncepcij teorije knjievnosti koje su svesno brisale granicu izmeu onoga to je teorijsko i onoga to je knjievno te, dakle, teorije kao specifine knjievne vrste, teorije kao prie (naracije) ili jednostavno teorije kao knjievnosti.42 Etiko-politiki zaokret proizlazio je iz sve ee manifestovanih uverenja istraivaa knjievnosti u nemogunost razdvajanja knjievnog teksta i interpretativne prakse, kao i napokon same teorije od moralnih i ideolokih uplitanja,43 drugim reima u neophodnu zavisnost svakog ina stvaranja i itanja / interpretiranja
41 Meu postsavremene filozofe ubrajaju se pre svega ak Derida, an-Fransoa Liotar, Miel Fuko, Zigmund Bauman, Riard Rorti. Termin postsavremenost uveo je Bauman kako bi se izbeglo poistoveivanje postsavremene filozofije (postmoderne) s postmodernizmom kao umetniko-kulturolokim pravcem. 42 A. Burzyska, Kariera narracji. O zwrocie narratywistycznym w humanistice, u: Narracja i tosamo (II). Antropologiczne problemy literatury, red. W. Bolecki, R. Nach, Warszawa, 2004. Pogledati, takoe: M. Kreiswirth, Merely Telling Stories? Narrative and Knowledge in the Human Sciences, Poetics Today, 2000, t. 21, br. 2, i K. Rosner, Narracja, tosamo i czas, Krakw, 2003. 43 Pogledati o ovome naroito u: J. Fekete, Life after Postmodern: The Ethical Turn, London, 1979; P. M. Markowski, Zwrot etyczny w badaniach literackich, Pamitnik Literacki, 2000, sv. 1; A. Burzyska, Krajobraz po dekonstrukcji, deo I: Etyka dekonstrukcji, Ruch Literacki, 1995, sv. 2 i: Od metafizyki do etyki, Teksty Drugie, 2002, sv. 12 (tematski broj Po-etyka posveen je etikom preokretu u knjievnim istraivanjima).
Uvod
Postmoderna teorija
Kulturni zaokret Pragmatistiki zaokret
Narativistiki zaokret
Etiko-politiki zaokret
33
Teorija kulture
Interpretacija iznad teorije
knjievnosti od irokog istorijsko-drutveno-kulturnog konteksta u kojem se ovaj in deava. Sve ove pojave sainjavaju trenutan vid teorije knjievnosti koju najoptije moemo oznaiti nazivom teorija kulture. To je teorija u okviru koje, i uprkos njenom nazivu, u prvi plan izbija ne toliko teoretisanje, koliko razliiti postupci interpretacije koji pokreu izdiferencirane kontekste kulture u koje je ukljuen knjievni tekst. Opisane promene u shvatanju zadataka teorije knjievnosti, koje su se pojavile kao posledica poststrukturalistikog preokreta, doprinele su takoe veoma izrazitom prelasku interesovanja teoretiara knjievnosti s teorije na praksu te, dakle na interpretaciju knjievnosti44 koja se danas smatra apsolutno najvanijom obavezom teoretiara knjievnosti. Posmatrai istorije teorije knjievnosti proteklog veka primeuju takoe da koliko je naroito u prvoj polovini XX veka dominirala analitiko-nauna tendencija, toliko se, poev od kraja ezdesetih godina, zajedno s pojavom poststrukturalizma, mogu primetiti sve vei uticaji interpretativno-hermeneutikih tendencija. Neki ak tvrde da ukoliko je XX vek bio doba u kojem je dominirala teorija, utoliko e XXI stolee postati, jednostavno, vek interpretacije.
U pravcu interpretacije
Pokuavajui da na svoj nain sistematizuje najvanija dostignua prolog veka u teoriji knjievnosti, jedan od amerikih istraivaa je prilino apodiktiki konstatovao da smo se u XX veku u stvari susreli s dve najizrazitije i najvanije orijentacije (i one na koje se najvie raunalo) sa strukturalizmom koji je postao svojevrstan simbol naunog prilaza (nauna paradigma) i s dekonstruktivizmom koji se odluno stavljao na stranu postupaka itanja (interpretativna paradigma). On je takoe smatrao da su upravo dekonstrukcija aka Deride i ameriki dekonstruktivizam usmerili nauku o knjievnosti u pravcu interpretacije i istovremeno prouzrokovali slabljenje teorijske discipline. Naroito su doprineli odbacivanju ideala pravilne interpretacije i kriterijuma koji ograniavaju postupke itanja knjievnosti.45
44 esto se govori i o jo jednom zaokretu koji doivljava najnovija nauka o knjievnosti a koji se naziva i interpretativni zaokret. Pogledati na primer: The Interpretative Turn: Philosophy, Science, Culture, red. D. D. Hiley, J. F. Bohman, R. Schusterman, Ithaca, 1991. 45 R. Seamon, Poetics Against Itself: On the Self-Destruction of Modern Scientific Criticism, PMLA, 1989, br. 3, str. 294302.
Strukturalizam = nauna paradigma / dekonstrukcija = interpretativna paradigma
34
Ako se ipak prihvati kako najvanija dunost teoretiara knjievnosti u dananje vreme nije stvaranje teorijskih modela, ve interpretacija knjievnosti, onda treba postaviti i pitanje ta se zapravo trenutno krije iza rei interpretacija. Kako shvatiti njene zadatke? Kako odrediti granice i mogunosti? Da bi se odgovorilo na ova pitanja, valja se pozvati na ranije pomenut spor o interpretaciji na polemiku koja se vodila ne tako davno, naime, poetkom devedesetih godina. U istoriju je naroito ula razmena gledita Umberta Eka, Donatana Kalera i Riarda Rortija, na koju bi se u ovom trenutku vredelo podsetiti u najkraim crtama. Sva trojica su se trudila ne samo da odrede granice nae ingerencije u knjievnom tekstu ve i da odgovore na pitanje ta se danas moe raditi s knjievnou. Drugaije reeno: da li je ono to nazivamo praksom interpretacija, nadinterpretacija ili, jednostavno, korienje knjievnosti za proizvoljno izabrane ciljeve? 1. Interpretirati Umberto Eko je ovom prilikom izneo najkonzervativniji stav i nastupao je u ulozi odlunog pristalice ogranienja slobode interpretacije, izjanjavajui se pri tom za uvoenje jasnih kriterijuma pravilnosti tumaenja knjievnih tekstova. Nabrojao je tri osnovna izvora znaenja knjievnosti intenciju autora (intentio auctoris), intenciju itaoca (intentio lectoris) i intenciju dela (intentio operis) s kojima treba usklaivati rezultate interpretativnih postupaka. U klasinom sporu o interpretaciji podseao je Eko pre svega se nastojalo reiti da li je najvaniji cilj interpretacije otkrivanje u knjievnom tekstu onoga to je njegov autor imao nameru da kae ili pronalaenje onoga to tekst govori, nezavisno od namere autora. Ako se smatralo da je ovo drugo gledite pravilno, postavljana su sledea pitanja: da li ono to tekst prenosi otkrivamo uzimajui u obzir njegovu unutranju semantiku strukturu ili rekonstruiui pravila koda koji ga ine? Da li, napokon, otkrivamo znaenje teksta pozivajui se na sopstvena oekivanja ili nama poznate italake konvencije?46 Prema miljenju autora Imena rue, do tada su razlikovane sve pomenute vrste interpretacija i obino bi se izabrala jedna ili dve od njih koje su smatrane odluujuim za tanost interpretacije. Meutim, za Eka su se sva tri izvora znaenja (a istovremeno i tri osnovna kriterijuma tanosti) pokazivala kao podjednako vana i meusobno dopunjujua.
46 U. Eco, Nadinterpretowanie tekstw: u: U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke-Rose, op. cit., str. 63.
Uvod
ta je interpretacija?
Polemika izmeu Eka, Kalera i Rortija
Ogranienje slobode interpretacije Tri izvora znaenja knjievnosti prema Eku
35
Kritika nadinterpretacije
Tipski italac
Falsifikovanje interpretacije
Dakle, u interpretativnom postupku rezimirao je duni smo da obraamo panju na strukturu samog knjievnog dela i na hipotetiku zamisao autora, kao i napokon na sve ono to u izvesnom smislu moemo uneti u to delo zahvaljujui svojoj sopstvenoj kompetenciji. Tek ovakvo povezivanje tri izvora znaenja knjievnosti moe u potpunosti da prui tanu interpretaciju. Odluno naputajui nadinterpretaciju takve interpretacije koja nema u vidu ova tri kriterijuma, a istovremeno previe izlazi izvan njoj odreenih okvira tumaenja dela, Eko je ovde uveo i kategoriju tipskog itaoca teorijsku konstrukciju koja bi odgovarala istinskom tumaenju. Tipski italac iznosi pretpostavke u odnosu na intencije samog teksta, meutim, pokuava i da rekonstruie autorovu nameru. Interpretaciju knjievnog dela Eko je, dakle, shvatao kao postupno otkrivanje strategije koja tei stvaranju tipskog itaoca (instrukcije pravilnog tumaenja sadrane u tekstu). Tipski italac je, tako, trebalo da bude u izvesnom smislu idealan ekvivalent autora shvaenog kao tekstualna strategija (nikada empirijski). Celovitost Ekove koncepcije bila je krunisana idejom mogunosti falsifikovanja interpretacije, shvaenoj kao opti princip na osnovu kojeg se ne moe sa sigurnou konstatovati koja je interpretacija tana, ali se zato moe konstatovati koja je sigurno netana.47 2. Koristiti A, opet, liberal neopragmatista Riard Rorti kategorino dovodei u pitanje stroga pravila koja je nametnuo njegov prethodnik uveravao je da se u potpunosti treba reiti ideje otkrivanja o emu je stvarno dati tekst?, odustati od temeljnog prouavanja unutranjih mehanizama tekstova i njihovih struktura; a umesto toga treba jednostavno koristiti tekstove za sopstvene, slobodno izabrane ciljeve. Njegov iskaz se pretvorio u vatreni manifest protiv teorije interpretacije (istovremeno i protiv tradicionalne teorije knjievnosti) izreen u odbranu stvarnog apetita za knjievnost.48
47 Ekova koncepcija imala je mnogo toga zajednikog s teorijama konkretizacije koje su izrasle iz osnova fenomenologije, mada je teorijsko zalee, na koje se Eko pozivao, vodilo poreklo pre svega iz semiologije i teorije komunikacije. U sluaju koncepcije mogunosti falsifikovanja, Eko se pozivao i na zdravorazumsko zakljuivanje na osnovi kojeg se lake moe osetiti ono to oigledno odudara od norme nego ono to je u skladu s njom. 48 Analogija sa apetitom za poeziju, u: F. Kermode, An Appetite for Poetry, Cambridge, Mass. 1989, str. 2627; pogledati i: R. Rorty, Kariera pragmatysty, u: U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke-Rose, op. cit., str. 105.
Korienje tekstova za sopstvene ciljeve
36
To je bila i pohvala itanju koje ne predstavlja proces traganja za podudarnostima izmeu napora interpretatora i ma kako shvaene istine teksta / namere autora, ve praksa koja se neposredno tie nas samih zamenjuje nae miljenje, ciljeve koje pred sebe stavljamo, pa ak i na ivot. Za Rortija je bilo veoma vano i pozivanje na emocionalnu sferu interpretatora koju su generalno zaobilazile sve shematizujue teorije itanje knjievnosti nije znailo usklaivanje hipotetikih istina sa unapred nametnutim metodama otkrivanja smisla, ve je trebalo da postane pravi, ivi kontakt s knjievnim tekstom. Dakle, uveravao je: Nemetodoloka kritika, koju ponekad poelimo da nazovemo nadahnutom, jeste rezultat susreta s autorom, likom, fabulom, strofom, stihom ili starim poprsjem koje je uticalo na shvatanje kritiara o tome ko je on, u emu je dobar, ta namerava sa sobom da uradi, susreta koji je rezultirao promenu sistematizacije njegovih prioriteta i ciljeva. Kritika ove vrste koristi autora ne kao uzorak koji objanjava odreeni tip, ve kao priliku da se promeni prethodno prihvaena taksonomija ili pruanje novog oblika ranije ispriane prie. Potovanje koje ova vrsta kritiara ima prema autoru ili tekstu nije stvar potovanja intentio ili unutranje strukture. Uostalom, potovanje ovde i nije prava re. Bila bi bolja ljubav ili mrnja...49 3. Nadinterpretirati Donatan Kaler jedan od najvanijih savremenih amerikih istraivaa knjievnosti zauzeo je u ovoj raspravi kompromisan stav koji je definisao kao odbranu nadinterpretacije. On je, naime, konstatovao da sm tekst ne moe da odluuje o delokrugu pitanja koje mu postavljamo i da se ponekad treba zapitati ta je to o emu on ne govori direktno ili ak ta skriva. Kaler je samim tim doveo u pitanje restriktivni Ekov model, ali nije u potpunosti podlegao vedrom anarhizmu u Rortijevom stilu. Pozivajui se na knjigu drugog amerikog kritiara i istraivaa knjievnosti Vejna Buta, izdatu krajem sedamdesetih godina, umesto podele na interpretaciju i nadinterpretaciju koju je predloio Eko, Kaler je predloio razlikovanje razumevanja (understanding) i nadrazumevanja (overstanding) knjievnog teksta. Razumevanje operacija koju bi mogao da izvede tipski italac
49 Ibid., str. 105106.
Uvod Nemetodoloka kritika
Odbrana nadinterpretacije
Butova koncepcija razumevanja i nadrazumevanja
37
(na kojeg je mislio Eko) jeste postavljanje pitanja i pronalaenje odgovora koje zahteva sam tekst. Nadrazumevanje bi se, meutim, zasnivalo na iznalaenju takvih pitanja koja tekst ne postavlja svom tipskom itaocu, ali koja se mogu postaviti i koja proiruju mogunosti interpretacije, stvarajui raznovrsne, ponekad ak i iznenaujue kontekste. But je objasnio razliku na primeru poznate bajke o tri praseta. Osnovna pitanja koja postavlja ova bajka (koja se nalaze u pojmu razumevanja) jesu ona o razvoju prie koja se u njoj pria, o hronologiji dogaaja, o optem karakteru junaka, najzad o njenom naravoueniju i slino. Ovo drugo to su pitanja na ije postavljanje nas uopte ne navodi sam tekst. Uostalom, moe se postaviti pitanje, objanjavao je aljivo Kaler, pozivajui se na Buta: ta ima da kae, ti prividno nevina bajko za decu, o tri praseta i zlom vuku, o kulturi koja te uva i reaguje na tebe? O nesvesnim eljama autora ili naroda koji te je stvorio? O istoriji narativne suspenzije? O odnosima izmeu svetlijih i tamnijih rasa? O visokim i niskim, kosmatim i elavim, mravim i debelim ljudima? O trijadnim shemama u istoriji oveka? O Svetoj Trojici? O lenjosti i radinosti, strukturi porodice, narodnoj arhitekturi, kulinarskim obiajima i normama pravde i osvete? O istoriji manipulisanja narativnom takom gledita s ciljem izazivanja saoseanja? Da li je dobro za dete da te svako vee ita ili slua? ... Kakve su seksualne implikacije tog dimnjaka ili tog iskljuivo mukog sveta u kojem se nikada ne pominje seks? ta znai sve to puhanje i duvanje?50 Za Kalera je ova vrsta proirivanja konteksta interpretacije bila od veoma velikog znaaja, iako pitanja, koja bi tekstu bajke Tri praseta postavio Vejn But, uopte nisu imala za cilj da otkriju namere tog teksta. Ovde je re o tome ta ovaj tekst s nama radi i na koji nain to ini, kakav odnos uspostavlja s drugim tekstovima, ta u njemu ostaje skriveno ili prigueno, ta se ne vidi na prvi pogled, na ta nas podstie a na ta ne, ta moe da izazove ili emu naginje, a ta samo nagovetava ili sugerie. Zahvaljujui ovom primeru Kalerovo gledite se prilino jasno ocrtavalo u sporu o interpretaciji. Za njega, ipak, u savremenoj interpretativnoj praksi nije najzanimljivije otkrivanje onoga to tekst govori ili onoga to je njegov autor imao na umu, ve otkrivanje pre svega onoga to tekst zaboravlja,
50 J. Culler, W obronie nadinterpretacji, u: U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke-Rose, op. cit., str. 113114.
Konteksti interpretacije
Uticaj teksta na itaoca
38
to eli da preuti, to duboko krije ili to smatra neoiglednim ili ak problematinim. Suviak zauenosti tekstom koji vodi nadinterpretaciji, koju je Eko kritikovao, bio je za Kalera neto izuzetno vredno to treba kultivisati i nastaviti, a ne odbacivati i osuivati. Interpretacija rezimirao je moe da nastoji da verno otkriva i predstavlja smisao deponovan u knjievnom tekstu (uz pretpostavku da e uspeti precizno da odredi granicu izmeu vernosti i nevernosti teksta i njegovog autora), ali moe i da otvara ovaj tekst za brojna razliita znaenja, nudei nove i neoekivane naine itanja. A moe i u potpunosti da odustane kako Rorti eli od pojma interpretacije i da samo koristi tekst za sopstvene ciljeve kako bi od njega uinio ne samo neku vrstu samom sebi dovoljnog iskustva ve i da bi uz pomo knjievnosti rekao drugima neto zanimljivo i neoekivano. Ovaj trei stav ipak zahteva veliku odgovornost prema knjievnom tekstu i ne moe se odustati od njegovog razumevanja.51
Pohvala suvinosti zauenosti
Izmeu interpretativne vernosti i nevernosti tekstu
Teorija danas. Od esencijalnih pitanja do uestvovanja u kulturi

Mada je ranije pomenuta dijagnoza Rodera Simona moda i previe radikalna i nepravedna prema drugim pravcima nauke o knjievnosti XX veka, ipak se s njom treba delimino sloiti. Ovaj pritisak na interpretaciju knjievnosti, koji se poslednjih godina veoma snano osea, a naroito pritisak na pozivanje ve pomenutih novih kontekst njenog iitavanja, oigledno je sa sobom doneo radikalno odstupanje od problema esencijalne prirode. Samim tim se bitno promenila tendencija koja je bila obavezujua u teorijskoj refleksiji XX veka. U njegovoj prvoj polovini dominirala je esencijalistika problematika, a kako emo i u ovoj knjizi videti veina teorijskih orijentacija morala je sebi da postavi pitanje: ta je knjievnost?, i d sopstveni odgovor od kojeg je zavisio opti izgled teorije koju su predlagali. Odgovori koje su davali pozivali su se ili na znatno stariju tradiciju (kao, na primer, na teoriju ruskih formalista koja je reaktivirala pretpostavke Kantove estetike), ili su nastojali da odrede sopstvene kriterijume nadovezujui se na aktuelne filozofske koncepcije (kao, na primer, u koncepciji Romana Ingardena koja je knjievnim sudovima davala fiktivni status) ili lingvistike (kao, na primer,
51 Zato se pragmatistika teorija u poslednje vreme pretvorila u etiku itanja. Pogledati o ovome tekstove posveene etikom zaokretu, pomenute u fusnoti 45.
Uvod
Odstupanje od esencijalizma
ta je knjievnost?
39
Kako deluje knjievnost?
etiri naina delovanja knjievnog teksta prema Kaleru
XXI vek, vek interpretacije
u teoriji strukturalizma). Pojavljivala su se i stanovita koja su pokuavala da izmire esencijalistike tendencije i aktuelne promene u samoj knjievnosti (na primer, enetova teorija intertekstualnosti). Dakle, za teoretiare prve polovine XX veka zadatak definisanja sutine knjievnosti, iz potpuno oiglednih razloga, bio je jedan od najvanijih. Meutim, posle poststrukturalistikog preokreta, kad su (naroito dekonstruktivisti i neopragmatisti) veoma snano izraavani stavovi o nepostojanju nepromenljive, univerzalne sutine knjievnosti, traganja za odgovorom na esencijalna pitanja osetno su oslabila. Na to su uticale i aktuelne prilike u samoj knjievnosti; u odnosu na neverovatno umnoavanje razliitih knjievnih i paraknjievnih postupaka, sve je tee bilo precizno odreivanje granic izmeu onoga to bi trebalo definisati kao knjievnost i onoga to taj naziv ne zasluuje.52 Zato je velik broj teoretiara i istraivaa knjievnosti odustao od pitanja o njenoj sutini u korist odgovora na pitanje o razliitim formama delovanja knjievnosti na njene (konkretne ili potencijalne) itaoce. Prema miljenju pomenutog Donatana Kalera, mogu se nabrojati bar etiri naina delovanja datog teksta zahvaljujui kojima imamo odreenu osnovu da smatramo kako je neki tekst knjievni. Prvo, takav tekst suspenduje zahtev razumljivosti (nasuprot praktinim tekstovima na primer, uputstvima za upotrebu nekog ureaja). Ne moramo obavezno odmah da shvatimo knjievni tekst dodaje Kaler do razumevanja moe da doe tek posle odreenog vremena. Drugo, tekst nas navodi na refleksiju o upotrebljenim sredstvima izraavanja. Tree, dovodi do razmiljanja o znaenju. etvrto, priuuje uivanje u itanju.53 Treba jo napomenuti da su svi ovi naini delovanja knjievnog teksta neraskidivo povezani s procesima itanja. Dakle, odstupanje od esencijalizma zajedniki uestvuje s ovim, naroito poslednjih godina, oiglednim zaokretom nauke o knjievnosti ka interpretaciji, a samim tim njenog odstupanja od nauke. Koliko je, dakle, u XX veku hijerarhija znaaja, koju su ustanovili teoretiari, odluujue delovala u korist nauke (dakle, istovremeno snane teorije koja je za nju stvarala isto tako snane osnove), toliko u XXI vek ulazimo s veoma izraenim preferencijama u korist interpretacije. Moe se ak rei da XXI vek poinje u znaku interpretacije u odnosu na koju teorija moe da obavlja samo praktinu funkciju.
52 J. Culler, Knjievnost to je to i je li to bitno?, u: Knjievna teorija. Vrlo kratak uvod, Zagreb, 2001, str. 2752, prevod: Filip i Marijana Hamerak. 53 Ibid., str. 52.
40
U poslednje vreme veoma esto se sreemo i s miljenjem o tome da se ne moe stvoriti neka jedinstvena velika teorija koja bi, po ugledu na Dekartovu Mathesis Universalis, bila u stanju da obuhvati i sistematizuje sve, a ta se primedba, opet, ne odnosi samo na teoriju knjievnosti. Posmatrai aktuelnih promena u humanistikim naukama uveravaju nas da bi trebalo da prihvatimo ove neogranieno brojne pojedinane lokalne teorije sa individualnim kriterijumima racionalnosti i, tavie da priznamo kako upravo ovakvo stanje brojnosti i raznovrsnosti na najbolji nain odslikava duh nae epohe. Ima, naravno, dosta ispravnog u takvom uverenju, naroito kad se ima u vidu da ta vrsta pluralistikog i liberalnog raspoloenja danas vlada gotovo u svim oblastima humanistikih nauka, a ne samo u prouavanju knjievnosti. Ako bi se, ipak, i pored pomahnitalog pluralizma, danas moglo (veoma oprezno) govoriti o najuticajnijoj ideji teorije, onda bi ona trebalo da bude definisana kao iroki, interdisciplinarni, viekontekstualni i istorijski promenljiv univerzum ukupnog znanja upotrebljivog u procesu itanja knjievnosti dakle, kao oblast koja ne ini osnove, kriterijume ili dokaze za postupke interpretacije knjievnosti, ve ih maksimalno obogauje i obezbeuje im sve vie novih jezika i kontekst. Najnovija teorija, samim tim, svesno odustaje od pitanja o univerzalnoj sutini knjievnosti ili o optim uslovima mogunosti interpretacije. Zato postaje neto poput iroko shvaene poetike kulture koja umnoava interesantne opise knjievnosti i iri njeno razumevanje sve novijih oblasti.
Pluralizam i lokalne teorije
Savremena definicija teorije knjievnosti
Teorija kao poetika kulture
Rezime
Meu najvanije izvore savremene teorije knjievnosti treba ubrojati poetiku, retoriku i knjievnu komparatistiku, kao i filozofiju u okviru koje su, poev od starog veka, postavljana pitanja o izvoru knjievnosti54 i njenoj prirodi. Teorija knjievnosti je, poev od XX veka, koristila i iskustva drugih humanistikih disciplina, i ne samo
54 Pri tome je celina knjievne pismenosti u dananjem shvatanju, poev od starog veka pa sve do poetka XIX veka, obuhvatana terminom poezija. Termin knjievnost (u sadanjem znaenju) u jezik je uvela tek An Luiz ermen de Stal-Holtajn (uvena Gospoa de Stal), pojavivi se, na primer, u njenoj knjizi De la littrature considre dans ses rapports avec les institutions sociales (O knjievnosti razmatranoj u vezi s drutvenim institucijama) izdate 1800. godine.
Uvod Izvori savremene teorije knjievnosti
41
Pitanja koja teorija knjievnosti postavlja
njih osim pomenutih, takoe je koristila i iskustva lingvistike, istorije i istorije knjievnosti, teorije kulture, antropologije, teorije umetnosti, muzikologije, psihologije, sociologije i mnogih drugih (a meu njima i najnovijih kao to su politikologija, teorija medija i informatika). Naukom o knjievnosti XX veka dominirala je teorijska refleksija, a ona je, opet, bila pre svega u znaku pitanja filozofske prirode.55 To su bila naroito: 1. Ontol o k a pit anj a ta je knjievnost? U emu se ogleda njena specifinost? I najnovije da li uopte treba postavljati pitanje ta je knjievnost? A ako treba moe li se ve danas definisati njena univerzalna sutina? 2. Episte mol ok a i me to doloka pit anj a kako shvatamo knjievno delo? Kako se moe / treba prouavati? I najnovije da li se u ovom trenutku i dalje moe govoriti o saznavanju knjievnosti? Kako izgleda metodoloka situacija prouavanja knjievnosti u okviru aktuelnog stanja naune metodologije? I da li se knjievnost i dalje moe prouavati uz pomo nekakvih metoda? 3. P it anj a i nte r pre t a cij e ta je interpretacija knjievnog dela? Koje su njene granice i mogunosti? Kakav je odnos izmeu teorije i prakse interpretacije? ta je pravilna / prava interpretacija? Uz pomo kakvih kriterijuma se moe odrediti njena pravilnost? Kakvi su kriterijumi vrednovanja interpretacije? I najnovije da li uopte treba razmatrati interpretaciju pomou kategorije kriterijuma pravilnosti / nepravilnosti? I koju funkciju u praksi interpretacije knjievnosti obavljaju novi (kulturni, etiki, politiki, polni, seksualni i sl.) konteksti / jezici? 4. Pit anj a subj ek ( a ) t a te, dakle, svih uesnika knjievnog ivota (pisaca i italaca, poiljalaca i primalaca, stvaralaca i njihovih interpretatora) kao i svih subjektivnih uloga ugraenih u strukturu knjievnog dela: ko je autor? Ko je italac? Kako komuniciraju putem knjievnog dela? Kakav je odnos izmeu stvarnih pisaca i italaca i njihovih uloga izraenih putem pravila organizacije knjievnog dela? I najnovije kako se danas moe govoriti o subjektu knjievnosti? Da li je on samo izvesna konstrukcija? Ili osoba koja ima telo, ula, pol, elje, seksualnu opredeljenost? Da li predstavlja odreenu
55 Danas se treba pozvati na francusku tradiciju u kojoj je teorija knjievnosti odavno shvatana kao vrsta opte filozofije knjievnosti.
42
nacionalnu, rasnu ili etniku grupaciju? Da li izraava odreenu ideologiju, etika ili politika uverenja? 5. Met ateor ij sk a pit anj a kakav je epistemoloki i ontoloki status same teorije knjievnosti / nauke o knjievnosti? Te, dakle: kakve su njihove mogunosti / granice? Kakav je odnos teorijskih (metateorijskih) jezika prema knjievnom jeziku? I, najnovije da li teorija knjievnosti jo uvek postoji? Ako postoji, u kom obliku? I da li se o knjievnosti moe pisati uz pomo nekog metajezika? Ova pitanja postavljala je sebi zapravo svaka sledea generacija teoretiara, mada su oni oigledno, u zavisnosti od koncepcije, struje, pravca ili kole koju su predstavljali teite prenosili ili na metodoloka (kao, na primer, u pozitivizmu), ontoloka (kao to se to esto deavalo u prvoj polovini XX veka), metateorijska pitanja (kao, na primer, u ranoj fazi poststrukturalizma) ili na ona neposredno povezana s interpretacijom (kao, na primer, u kasnoj fazi poststrukturalizma) i slino. Dvadeset prvi vek, opet, mnogo doslednije preoblikuje tradicionalnu teoriju knjievnosti u p oe t i ku ku lture. Kao najnovije tendencije u nauci o knjievnosti i teoriji knjievnosti mogu se smatrati: oito prebacivanje teita interesovanja na postupke interpretacije (tretirajui teoriju samo kao jedan od korisnih diskursa ili kao brojnost jezika podesnih u procesu shvatanja knjievnosti); odustajanje od esencijalizma i zaokret u pravcu pragmatizma te, dakle, odustajanje od traganja za odgovorima na esencijalna pitanja (naroito na pitanje: ta je knjievnost?) i prelazak na pragmatina pitanja (naroito: kako knjievnost deluje?); proirenje okvira interpretacije uz pomo pokretanja u interpretativnim postupcima svih moguih kulturolokih relacija knjievnog dela i ukljuivanje raznovrsnih kulturnih diskursa (kulturnih, shvaenih u najirem znaenju, na primer, u politikom, etikom, rasnom, etnikom, polnom, seksualnom i sl.). Ove tendencije izgledaju reprezentativno u odnosu na najnovije stavove prema teoriji knjievnosti teoriji koja svesno odustaje od naunih i fundamentalistikih tenji, postajui interdisciplinaran diskurs, otvoren za razne kulturne kontekste, diskurs koji omoguava da se interesantnije, ivlje i stvaralakije ita knjievnost. Mnogi od pomenutih novih kontekst teorije knjievnosti pojavie se i u ovoj knjizi naroito kad bude re o najnovijim stilovima interpretiranja knjievnosti nastalih zahvaljujui uvoenju u knjievnoteorijski jezik kategorija kao to su rasa, etninost,
Uvod
Najnovije knjievno-teorijske tendencije
Teorija kao interdisciplinarni diskurs
43
Istorija teorije
postkolonijalizam, kulturni pol (gender), telo, seksualnost ili razliitost (queer) i slino. Meutim, knjiga koju predajemo itaocu u ruke je, pre svega, kratka istorija knjievnih teorija XX veka ili razliitih metodologija pomou kojih se u proteklom veku pokuao protumaiti fenomen knjievnosti i njenih veza sa stvarnou. U situaciji u kojoj ve moemo da pogledamo na protekli vek iz perspektive sledeeg, takva pozicija ima najvie argumenata iako ve sama formulacija istorija teorij moe izgledati protivrena. Ovo je, ipak, sigurno najbolji put ka tome da teorija knjievnosti, naroito najnovija, prestane da bude izvor nemira, bespomonosti i zbunjenosti. Ana Buinjska
44
Bibliografija**
Opta
Prirunici, monografije, enciklopedije P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory, ManchesterNew York 1995. J. Culler, Knjievna teorija vrlo kratak uvod (prev. Filip i Marijana Hamerak), Zagreb, 2001. The Cambridge History of Literary Criticism, t. 7: From Formalism to Poststructuralism, red. R. Selden, Cambridge 2005. Close Reading: The Reader, red. F. Lentricchia, A. DuBois, Durham 2003. Debating Texts: A Reader in Twentieth-Century Literary Theory and Method, red. R. Rylance, Oxford 1987. A. Durant, N. Fabb, Literary Studies in Action, LondonNew York 1990. T. Eagleton, Knjievna teorija (prev. Mia Pervan-Plavec), Zagreb, 1987. Encyclopedia of Contemporary Literary Theory: Approaches, Scholars, Terms, red. I. T. Makaryk, Toronto 1993. Encyclopedia of Literature and Criticism, red. M. Coyle et al., London 1990. French Theory in America, red. S. Lotringer, S. Cohen, New York 2001. K. Green, J. LeBihan, Critical Theory and Practice: A Coursebook, LondonNew York 1996. R. Harland, Literary Theory from Plato to Barthes: An Introductory History, New York 1999. Introducing Criticism at the 21th Century, red. J. Wolfreys, Edinburgh 2005. W. Iser, How to Do Theory, Oxford 2006. Issues in Contemporary Critical Theory, red. P. Barry, London 1987.
* Kako bi srpskom itaocu bila to pristupanija knjievnonauna literatura, u bibliografiju, uz svako poglavlje, uz prevode celovitih dela, navedena je i originalna (na srpskom ili hrvatskom) kao i prevedena sekundarna literatura (prim. urednika).
Uvod
45
The Johns Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism, red. M. Groden, M. Kreiswirth, BaltimoreLondon 1994. V. B. Leitch, American Literary Theory from Thirties to Eighties, New York 1988. Literary Theory and Criticism, red. P. Waugh, Oxford 2006. Literary Theory and Poetry: Extending the Canon, red. D. Murray, London 1989. Literatura. Teoria. Metodologia, red. D. Ulicka, Warszawa 1998. H. Markjevi, Nauka o knjievnosti (prev. Stojan Subotin), Beograd, 1974. H. Markiewicz, Literaturoznawstwo i jego ssiedztwa, Warszawa 1989. H. Markiewicz, Wymiary dzieta literackiego, Krakw 1984, u: idem, Prace wybrane, t. 4, Krakw 1996. Z. Mitosek, Teorie bada literackich, Warszawa 1998. Modern Criticism and Theory: A Reader, red. D. Lodge, London 1988. Modern Literary Theory: A Comparative Introduction, red. A. Jefferson, D. Robbey, London 1982. Modern Literary Theory: A Reader, red. P. Rice, P. Waugh, LondonNew YorkSydneyAuckland 1992. The New Princeton Encyclopedia of Poetry and Poetics, red. E. Preminger, T. V. F. B. Borgan, Princeton 1993. Philosophy of Literature: Contemporary and Classic Readings: An Anthology, red. E. John, D. McIver Lopes, Oxford 2004. R. Selden, Practising Theory and Reading Literature: An Introduction, Hemel Hempstead 1989. R. Selden, The Theory of Criticism from Plato to the Present: A Reader, London 1988. R. Selden, P. Widdowson, A Readers Guide to Contemporary Literary Theory, London 2005. R. Tallack, Literary Theory at Work:Three Texts, London 1987. Theory into Practice: A Reader in Modern Literary Criticism, red. K. M. Newton, London 1992. Twentieth Century Literary Theory: A Reader, red. K. M. Newton, New York 1997. D. Walder, Literature in the Modern World: Critical Essays and Documents, Oxford 1990. R. Webster, Studying Literary Theory: An Introduction, LondonNew YorkSydneyAuckland 1990. R. Velek, O. Voren, Teorija knjievnosti (prev. Aleskandar I. Spasi i Slobodan orevi), Beograd, 1965. Renici P. Brooker, A. Glossary of Cultural Theory, London 2003. Critical Terms for Literary Study, red. F. Lentricchia, J. McLaughlin, ChicagoLondon 1990. 46
J. A. Cuddon, A Dictionary of Literary Terms and Literary Theory, Oxford 1991. J. Hawthorn, A Concise Glossary of Contemporary Literary Theory, LondonNew YorkSydneyAuckland 1992. J. Hawthorn, A Glossary of Contemporary Literary Theory, LondonNew YorkSydneyAuckland 1994. Sownik terminw literackich, red. J. Sawiski, WroclawWarszawa 1988. K. Wales, A Dictionary of Stylistics, London 1989. J. Wolfreys, Critical Keywords in Literary and Cultural Theory, BasingstokeNew York 2004. Antologije Moderna tumaenja knjievnosti (red. M. urinov, N. Koljevi i dr.), Sarajevo, 1981. M. Beker (izbor), Povijest knjievnih teorija, Zagreb, 1979. M. Beker, Suvremene knjievne teorije, Zagreb, 1986; 1999. V. Biti (ur.), Politika i etika pripovijedanja, Zagreb, 2002. P. Milosavljevi (prir.), Teorijska misao o knjievnosti, Novi Sad, 1991. Suvremena tumaenja knjievnosti (prir. Zdenko Lei i dr.), Sarajevo, 2006. Literary Theories: A Reader and Guide, red. J. Wolfreys, New York 1999. Literary Theory: An Anthology, red. J. Rivkin, M. Ryan, Malden, Mass.Oxford 1998. The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New YorkLondon 2001. Postmodern Literary Theory: An Anthology, red. L. Niall, Oxford 2000. Problemy teorii literatury, red. H. Markiewicz, seria 14, Wrocaw 19671998 antologia rozpraw badaczy polskich, prace z lat 19451994. Teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. S. Skwarczyska, t. 14, Krakw 19651986 od romantyzmu do roku 1945. Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. 14, Krakw 19761996.
Publikacije posveene aktuelnoj situaciji u knjievnoj teoriji

After Strange Texts: The Role of Theory in the Study of Literature, red. G. S. Jay, D. L. Miller, Alabama 1985. Avangarda i tradicija (prir. Gojko Tei), Beograd, 2002. P. A. Bov, In the Wake of Theory, Hanover 1992. E. N. Bruss, Beautiful Theories: The Spectacle of Discourse in Contemporary Criticism, Baltimore 1982. A. Burzyska, Anty-Teoria literatury, Krakw 2006.
Uvod
47
A. Burzyska, Poetyka po strukturalizmie, u: Poetyka bez granic, red. W. Bolecki, W. Tomasik, Warszawa 1995. A. Burzyska, Poststrukturalizm, dekonstrukcja, feminizm, gender, dyskursy mniejszoci i co dalej? [u:] Sporne i bezsporne problemy wspxzesnej wiedzy o literaturze, red. W. Bolecki, R. Nycz, Warszawa 2002. A. Burzyska, Teoria czy postteoria?, [u:] Kryzys czy przeom. Studia z teorii i historii literatury, red. M. Lubelska, A. ebkowska, Krakw 1994. Consequences of Theory, red. J. Arac, B. Johnson, BaltimoreLondon 1991. T. Eagleton, Teorija i nakon nje (prev. Darko Polek), Zagreb, 2005. The Future of Literary Theory, red. R. Cohen, New YorkLondon 1989. P. Griffith, Literary Theory and English Teaching, Miltar KeynesPhiladelphia 1987. M. Krieger, The Institution of Theory, BaltimoreLondon 1994. M. Krieger, Literary Invention and the Impulse to Theoretical Change, NLH 1986, nr 18, s. 191208. M. Krieger, Words about Words about Words: Theory, Criticism, and the Literary Text, BaltimoreLondon 1988. Kryzys czy przeom. Studia z teorii i historii literatury, red. M. Lubelska, A. ebkowska, Krakw 1994. Life after Theory, red. M. Payne, J. Schad, LondonNew York 2003. Literary Theorys Future, red. J. Natoli, Urbana 1989. Literary Theory Today, red. P. Collier, H. Geyer-Ryan, New York 1990. S. Lynn, Texts and Contexts: Writing about Literature with Critical Theory, New York 1994. Po strukturalizmie. Wspczesne badania teoretycznoliterackie, red. R. Nycz, Wrocaw 1992. W. Righter, The Myth of Theory, Cambridge 1994. Sporne i bezsporne problemy wspczesnej wiedzy o literaturze, red. W. Bolecki, R. Nycz, Warszawa 2002. Tracing Literary Theory, red. J. Natoli, UrbanaChicago 1987. Writing Theory and Critical Theory, red. J. Clifford, J. Schilb, New York 1994.
A. Burinjska
48
I. PSIHOANALIZA
Materijal seksualnih predstava ne moe biti predstavljen u snu u pravom obliku ve mora biti zamenjen njegovim sadrajem pomou napomena, aluzija i drugih naina posrednog predstavljanja koji u snovima nisu neposredno razumljivi. Sigmund Frojd1 Nesvesnost moda najbolje razumemo ako je shvatimo kao prirodan organ koji poseduje stvaralaku energiju specifinu za nju. Karl Gustav Jung2 Strukturirana nesvesnost ista je kao jezik. ak Lakan3

S. Frojd, Psihopatologija svakodnevnog ivota, Novi Sad, 1973, str. 321, prevod: H. Klajn. K. G. Jung, Analitika psihologija i pogled na svet u: K. G. Jung, Duh i ivot, Novi Sad, 1977, str. 57, prevod: D. i P. Mileki. J. Lacan, Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse. Sminaire XI, Paris, 2002, str. 28.
ta je psihoanaliza?
Treba poeti od oigledne konstatacije: psihoanaliza je u prvom redu terapija i upravo kao takva nastala je krajem XIX veka. Kad se na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine mladi beki lekar Sigmund Frojd (18561939), zajedno sa Jozefom Brojerom, bavio enskim histerinim stanjima, ispostavilo se da pacijentkinja, kasnije u psihoanalitikoj tradiciji poznata kao Ana O., posle primene hipnoze pria o okolnostima nastanka traum. Prianje ublaava simptome zbog ega je Brojer izveo zakljuak o neposrednoj vezi govorne terapije (talking cure) i leenja. Psihoanaliza se pokazala kao katarzika metoda (tako je Brojer nazvao svoj postupak) jer isti psihu pomou prie koju pokree lekar. Poto govor (pria) dovodi do ienja, onda i knjievnost moe da vri katarziku funkciju. Kliniki primeri koje Frojd koristi u Tumaenju snova (1900) slue kao exempla koji, podvrgnuti interpretaciji, objanjavaju ponaanje pacijenata, a samim tim razreavaju skrivene suprotnosti u njihovoj psihi. Psihoanaliza je terapija koja se zasniva na stvaralakom korienju Lust zum fabulieren, zadovoljstva koje prua prianje. Prvu priu (tekst koji se interpretira) gradi pacijent, drugu (samu interpretaciju) lekar koji TALKING CURE (doslovno: leeobjedinjava biografiju pacijenta i nje govorom) izraz koji je pronala tumai nerazumljive fragmente. pacijentkinja Berta fon Papenhajm Ovo davanje smisla nerazum(poznata u psihoanalizi kao Frulein ljivom psihikom ivotu jeste Anna O.) da bi odredila psihoanalizu osnova psihoanalize kao terapije. kao leenje histerije pomou hipnoze. Prema Lakanu, nesumnjivo je da ova pretpostavka koju subjekt stvara o svojoj istoriji, onakva kakvu ustanovljuje govor upuen drugome, predstavlja temelj novog metoda kojem Frojd daje ime psihoanaliza4. Poto je psihoanalitiar interpretator tue prie, onda interpretator moe da bude neko ko u procesu paljivog itanja vraa itanom tekstu njegov neosveen smisao.
4 . Lakan, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 38, prevod: Danica Mijovi i Filip Filipovi.
Psihoanaliza i terapija
Govorna terapija
Zadovoljstvo prianja
I. Psihoanaliza
51
Psihoanaliza kao opti teorijski model
Metapsihologija
Psihoanaliza = holistika antropologija
Sublimacija nagona
Psihoanaliza, meutim, nije samo interpretativno orijentisana klinika terapija. U pismu svom prijatelju Flisu, koji je intelektualno pratio Frojda u pionirskim godinama psihoanalize, Frojd je pisao: Kao mlad ovek poznavao sam samo udnju za filozofskim znanjem, sada je nameravam zadovoljiti okretanjem od medicine ka psihologiji. Zaokret od medicine ka psihologiji, uopteno govorei od biologije ka filozofiji znai da je psihoanaliza za Frojda, kao hermeneutika za Diltaja, postala opti teorijski model (Frojd je ovaj model nazvao i fikcijom) koji objanjava ljudsku prirodu i predstavlja osnovu za analizu odreenih ponaanja. Zato to ova ponaanja imaju svoj izvor u nesvesnom, psihoanalizma, koja izlazi izvan (meta-) nivoa svesti, jeste metapsihologija. Isto kao to metafizika izlazi izvan granica fizike, tako se i metapsihologija smeta izvan okvira dostupnog psihologiji koja istrauje svest. Metapsiholoki jezik koji je Frojd stvorio, a koji se odnosi na nesvesne procese, on je podigao na nivo univerzalnog jezika koji tumai celokupnost ljudskih ponaanja. U tom smislu je psihoanaliza nesvesnog holistika antropologija. Poto nesvesno onemoguava oveku potpunu samospoznaju, to znai da slika oveka podlee radikalnoj promeni i od prosvetiteljske vizije racionalnog subjekta pretvara se u teoriju subjekta trajno odvojenog od sopstvene sutine. ovek zavisi od osnovnog pravila koje vlada psihikim ivotom, a to je izbegavanje neprijatnosti povezane s nedostatkom zadovoljavanja ljubavne energije (princip zadovoljstva, Lustprinzip). Tako se prema Frojdu mogu objasniti kultura, religija i drutveni ivot. U Nelagodnosti u kulturi itamo: Zadatak koji treba da se rei sastoji se u premetanju nagonskih ciljeva te vrste tako da ne moe da ih pogodi odbijanje iz spoljanjeg sveta. Sublimacija nagona to potpomae. Najvie postie ko ume dovoljno da povisi udeo zadovoljstva iz izvora psihikog i intelektualnog rada. Nauno i umetniko stvaralatvo vodi ka zadovoljavanju posebnog kvaliteta koji omoguava SUBLIMACIJA proces u kojem da spoljanji svet ne odbaci nae dolazi do neseksualne investicije seksualne energije. Libido biva usmeren elje. I kultura i religija predstav- ne na erotski objekat elje ve na neki ljaju za Frojda mesto zadovoljava- drugi cilj, na primer, na umetniko denja seksualnog nagona njegovim lo koje samim tim postaje instrument premetanjem. U tom smislu, guenja. U Tri rasprave o seksualnoj psihoanalitiko (tanije: postfroj- teoriji Frojd u sublimaciji vidi jedan od izvora umetnike aktivnosti. dovsko) tumaenje knjievnosti
S. Frojd, Iz kulture i umetnosti, Matica srpska, Novi Sad, 1976, str. 281, prevod: dr ore Bogievi.
52
teie ka otkrivanju i imenovanju nagonskog izvora stvaralatva. Ovako shvaena, psihoanaliza postaje teorija stvaralakog procesa u kojem ovek, zahvaljujui umetnosti, nastoji da rei erotske probleme koji ga mue. Osnovno Frojdovo pitanje nesumnjivo glasi: ka ko ra zu met i i obj as nit i f u n kc ion is anj e p si he? U tom pogledu psi hoanali z a j e t a ko e her me neut i k a, jer u prostor na kojem su do tada vladala prirodnjaka objanjenja uvodi filoloku kategoriju tumaenja (Auslegung) i filozofsku kategoriju shvatanja (Verstehen). Frojd kae: treba shvatiti ono to se istrauje, a to znai da je u analizi (to emo kasnije videti) re o smislu koji se krije ispod povrine pojava. U tom pogledu, psihoanalitiar koji preko telesnih manifestacija iitava skrivena znaenja jeste po definiciji i nte r pret ator. Psihoanaliza neprestano krui izmeu dva principa: telesnih manifestacija i psihikih izvora tih manifestacija. Iz tog razloga psihoanalitika interpretacija tretira knjievni tekst kao manifestacionu strukturu u ijoj se dubini nalazi skriveni psihiki smisao. Psihoanaliza je, dakle, te r apij a, jer lei poremeaje psihikog ivota otkrivajui njihove skrivene uzroke (zato je i he r meneut ika); takoe je i me t aps i holog ij a jer izlazi izvan okvira predmeta psiholokih istraivanja (svest). Kao terapija i kao metapsihologija, psihoanaliza je istovremeno i ant rop olog ij a jer se izjanjava o tome ta je ovek i kako se on odnosi prema svetu. Poto taj odnos esto poprima umetniki karakter, psihoanaliza je i teor ij a st v aral ako g pro ce s a. Sve ove dimenzije psihoanalize doprinose njenoj atraktivnosti za istraivae knjievnosti koji knjievni tekst shvataju kao manifestaciju ljudske psihe, a ljudsku psihu kao tekst otvoren za interpretaciju.
Teorija stvaralakog procesa
Psihoanalitiar kao interpretator
Pet dimenzija psihoanalize
Analiza ljudske psihe

Da bi se shvatile mogunosti povezivanja psihoanalize s knjievnim istraivanjima, treba se prvo zapitati kako je Frojd prouavao psihu. Tako, psyche za Frojda predstavlja viefunkcionalni tekst koji se moe podvri vieslojnoj analizi. Analiza, kako to Frojd zove, psihi ko g ap ar at a podsea na rastavljanje nekog mehanizma koji je prestao da funkcionie kako treba. Treba razloiti psihu na pojedinane elemente isto kao to se rasklapa, na primer, fotoaparat (ili upravo tekst) i datim elementima nameniti odreene funkcije, a zatim ih opet sklopiti pomou objedinjavajueg projekta. Zato je psihoanaliza
I. Psihoanaliza
Analiza psihikog aparata
53
prethodnica strukturalizma. Prema Frojdu, psihiki aparat treba prouavati s tri aspekta: topolokog, energetskog i ekonomskog.
Topografija psyche
Frojdov preokret
Protiv kartezijanskog subjekta
Prva Frojdova topografija psihe
1. T op ol ok i asp ekt (gr. topos mesto). Frojd je stvorio teoriju prostornog razlikovanja psihikog aparata. Naa psiha, dokazivao je, nije nedeljiva celina, ve se u njoj mogu razlikovati posebne sfere koje su odgovorne za razliite funkcije. Ono to se deava na razliitim mestima determinie nae ponaanje psihe na raznovrsne naine. Pre svega, treba istai postojanje s fe re ne s ve snog ije otkrie predstavlja najvei Frojdov doprinos. To znai da ljudska psiha nije u potpunosti svesna same sebe i da u nama postoje sfere koje ne podleu racionalnoj kontroli. Frojd je poredio svoja dostignua s Kopernikovim i Darvinovim dostignuima i pisao kako psihoanaliza nastoji da dokae da ja nije gospodar ak ni u sopstvenoj kui, ve da se mora zadovoljiti vrlo oskudnim informacijama o onome to se nesvesno dogaa u njegovom umu. Na taj nain Frojd je istupao protiv k a r te z ija n s kog shv at a nja subjek t a koji se rukovodi apsolutnom razumljivou samog sebe i samim NEGACIJA (nem. Verneinung) prema Frojdu, proces, zahvaljujui tim se upisao u antikar- kojem intelekt utvruje ono to je potezijansku hermeneu- tisnuto, ostavljajui ga u emocionaltiku struju. Poev od noj sferi u nenaruenom stanju. Frojd Rasprava o histeriji (Stu- pie o intelektualnom prihvatanju dien ber Hysterie, 1895) potisnutog uz odravanje sutine potiskivanja. Trudei se da dopre do onoFrojd prihvata slojevitu ga to predstavlja sutinu potisnutog, strukturu nesvesnog: us- analitiar vri negaciju negacije. pomene stvaraju arhiv nadograen na patogeno jezgro. Analiza se zasniva na tome da se pomou ovog arhiva prodre do izvora bolesti, dakle, na dekonstrukciji (rastavljanju) teksta uspomena i konstruisanju novog teksta koji objanjava uzroke poremeaja. Ovaj nov tekst jeste zapravo interpretacija. Evolucija Frojdovih gledita nalae da se razdvoje dve topi ke psyche. A. Od 1900. godine Frojd govori o t r i s istema: Svest (Sv), usko vezana s percepcijom, povezuje nas sa svetom i nalae nam da delujemo prema racionalnim kriterijumima. Po ds ve st (Psv) krije u sebi ono to potencijalno moe biti
Pogledati: Hermeneutika.
54
KATHEXIS (nem. Besetzung) libidalni (= nagonski) okvir koji oznaava da se psihika (seksualna) energija vezuje za neku ideju ili objekat. Termin je stvorio engleski prevodilac Frojda Dejms Strei kako bi tano izrazio nemaku re Besetzung.
osveeno (pamenje, znanje) i tu nastaje verbalizacija nesvesnih predstava. Na kraju, Nes ve s no (Nsv) u sebi sadri sve ono to nikada ne moe biti osveeno i to pripada nagonskoj (biolokoj) sferi, to stvara p ot is nute s a dr aj e koji nikada nisu dospeli do Podsvesti. Das Unbewute (ono to je nesvesno) jeste reprezent nagona. Ono to je nesvesno, nikada se ne ispoljava kao takvo, ve iskljuivo kroz znakovnu reprezentaciju (to e iznuditi nunost interpretacije). To se naroito odnosi na elje iz detinjstva koje od Po ds vest i deli cenzura. Analitiar e morati da interpretira pojave, simptome, znakove (jezike), reprezentacije potisnutih nagona kako bi dopro do izvora bolesti. Siste m Sv Ps v striktno je odvojen od Nsv. Svaki sistem ima svoju funkciju, tipine procese, svoju energiju zaposedanja i zamiljene sadraje. Prolaz izmeu njih kontroliu razliite cenzure. B. Od dvadesetih godina Frojd govori o t r i i nst ance izmeu kojih nema tako izraenih granica: a. das Es (To, id ) je nagonska (bezlina) strana linosti (prvi put uvedena u delu Ego i id Das Ich und das Es, 1923) koja priblino odgovara Nesvesnom. Das Es je velika zbirka libida, odnosno seksualne energije nataloene u biolokim izvorima nagona (ova teorija vie je naturali- JA (nem. Ich, lat. ego) prema Frojdu, deo psihikog aparata smeten izstika od prve). Das Es meu nagonskog dela (nem. Es, lat. je neobuzdan haos, ne- id) i onog dela koji predstavlja interiizdiferencirana stihija orizaciju drutvenih (porodinih) norkoja, nasuprot organizo- mi i zabrana (nem. ber-Ich, lat. supervanom das Ich (Ja), ne- ego). Ja je odbrambeni stoer linosti ma nikakvu organizaci- u neurotinom konfliktu. U Lakanoju. Moe se rei kako voj koncepciji ego se pojavljuje kao inepovezana libidalna nilac koji, zahvaljujui stvaranju komenergija das Es rastvara paktnih predstava, maskira prvobitnu nepovezanost tela (le corps morcel od dole, rastae snaan rasparanog tela). Lakan pravi razlikartezijanski subjekat. ku izmeu dve instance Ja: moi (koje b. das Ich (Ja, ego). Ja je uro- je idealna slika) kao i je (koje upuuje njeno u Ono i funkcionie na otueni poredak jezika).
Prema engleskim prevodima uobiajeno je da se u ovom sluaju koristi latinska terminologija: id, ego, superego. Imajmo na umu, meutim, da Frojd nije upotrebljavao ove nazive, ve je koristio sistem nemakih zamenica: Es i Ich.
Druga Frojdova topografija psihe
Es Ich ber-ich = id ego super ego
I. Psihoanaliza
55
kao medijator izmeu nagona i drutvenih normi, stvarajui odbrambenu stranu l i nost i u sukobu snaga. Opozicija izmeu Ja i Ono jednaka je opoziciji izmeu razuma i strasti. c. ber-Ich (Nad-Ja, superego) je interiorizacija zabrana i normi (roditeljskih, drutvenih, kulturnih), sudija (cenzor) Ja, instanca savesti, samoposmatranja interiorizovanih ideala. Nad-ja proizlazi neposredno iz roditeljske instancije.
Energetski aspekt psihikog aparata
Princip zadovoljstva
2. Ene rgetski aspekt. Prema Frojdu, psiha je rezervoar nagonske energije (libido: ovako nazivamo ... energiju onih nagona koji imaju veze sa svim onim to moemo oznaiti kao ljubav) koja krui i ko- LIBIDO Prema Frojdu, seksualja menja mesto. Psihiki na energija (= nagonska) koja vlada aparat tei ka tome da je naim psihikim ivotom. Poremezadri na to je mogue aji u libidalnoj ekonomiji uzrokuju niem nivou. Poto psi- psihiko rastrojstvo. Kad doe do libidalnog odnosa prema ha tei da izbegne neza- poremeaja stvarnosti, nastaje psihoza. Kad biva dovoljstvo (Lustprinzip), poremeen odnos izmeu pojedinih a nezadovoljstvo proiz- instanci psihe (Ich, Es ili ber-Ich), lazi zbog prekomerne naroito izmeu Es i ber-Ich nasta koliine nadraaja, apa- je neuroza. Prema Jungu, libido ima rat tei njihovom redu- ire, ne samo seksualno znaenje i od reuje psihiku energiju kao takvu. kovanju te, dakle, slablje nju energije libida (to je princip zadovoljstva koji se panja! ne zasniva na porastu nadraaja, kao u hedonistikim koncepcijama, ve na njihovoj redukciji). Izgleda da je sva naa duevna delatnost upravljena na to da pribavi zadovoljstvo i izbegne nezadovoljstvo, da se automatski regulie principom zadovoljstva. Aparat obrauje ovu energiju na razliite naine (povezuje je, odlae rastereenje itd.). Neuspeh aparata u obradi ove energije izjednauje se s psihikim smetnjama. Psihoanaliza kao terapija ima za cilj da aparatu koji ne funkcionie dobro povrati efikasno dejstvo. 3. E konomsk i asp ekt. Rasporeivanje libidalne energije moe se koliinski odrediti pomou kategorij rasta, pada, ravnotee. Poto su kod tih procesa zadovoljstva u pitanju udesi
S. Frojd, Autobiografija. Nova predavanja za uvoenje u psihoanalizu, Matica srpska, Novi Sad, 1979, str. 151, prevod: dr Nikola Volf. S. Frojd, Uvod u psihoanalizu, Matica srpska, Novi Sad, 1976, str. 333, prevod: dr Borislav Lorenc.
Ekonomski aspekt psihikog aparata
56
ALOST I MELANHOLIJA (nem. Trauer und Melancholie) dva Frojdova pojma koja ukazuju na gubitak objekta. Istroena alost je pristanak na definitivan gubitak objekta i ispunjavanje psihikom energijom drugog objekta. Melanholija je neistroena alost koja prouzrokuje interiorizaciju objekta i nepomirenost s njegovim gubitkom uzrokovanim narcistikom ranom. Razlika izmeu alosti i melanholije zasniva se na tome to se u alosti svet ini praznim, a u melanholiji to postaje subjekat (Ja) koji se identifikovao sa izgubljenim objektom.
koliina duevnog uzbuenja ili energije, to posmatranja te vrste nazivamo ekonomskim.10 Osnovni princip je sledei: seksualna energija mora biti rastereena. Subj ekat z apos eda obj ek at ene rg ij om (= zaljubljuje se [u neseksualizovanoj verziji] ili ga eli [u seksualnoj verziji]). Zaposedanje (= Besetzung, kateksija) je povezivanje libidalne energije s predstavom predmeta. Deava se da subjekat crpe energiju iz predmeta, ali tada mora neto s njom da uradi. Kad ne uspe njome da ovlada, ona tada vlada njime (to je jae od mene). Sa psihikim (neurotinim) poremeajima suoavamo se kad je ekonomski obraun snaga nejednak (= ne moe da doe do seksualnog pranjenja). Efekat ovog neujednaenog obrauna libidalnih snaga (= potiskivanje) jesu strah (Razoaranje i tenja [deteta da bude sa majkom] pretvaraju se u strah, dakle libido koji je postao neupotrebljiv i ta NARCIZAM fascinacija sopstveda ne moe ostati u kolebljivom nom linou, ljubav prema samom stanju, ve se prazni u obliku sebi. Emotivni razvoj oveka, prema straha)11 i narcizam (iz raznih Frojdu, zasniva se na promenljivosti takozvane kateksis, odnosno ispunjenja razloga libido ne moe da se inobjekta erotskom energijom (= libido). vestira u objekat, ve biva usmePrvobitni narcizam odreuje interesoreno ka Ja). Na taj nain Frojd vanje deteta samim sobom. Njegovo dokazuje dinaminu strukturu prevazilaenje oznaava ljubav prema psihikog aparata kao efekta kondrugoj osobi. Neuspeh libidalnog zaposedanja (odnosno neuspeh ljubavi) flikta suprotstavljenih psihikih prouzrokuje povlaenje Ja u samog sesila. Naa psiha je polje sukobljabe (sekundarni narcizam). Narcizam vanja sila (sistema). Uoptenije je povratak libida od objekta do Ja. reeno: polje sukobljavanja svesnog i nesvesnog prema prvoj koncepciji psihikog aparata ili das Ich i das Es prema drugoj koncepciji tog aparata. Na isti nain Frojd tumai i nastajanje neuroza, osnovnog predmeta interesovanja psihoanalize. Neuroza je psihogeni poremeaj iji su simptomi simboliki izraz psihikog
Libidalno osvajanje objekta
Strah i narcizam
Strah i narcizam Konflikt suprotstavljenih psihikih sila
Neuroza
10 Ibid. 11 Ibid., str. 380.

I. Psihoanaliza
57
Knjievni tekst kao reprezentacija neuroze
konflikta ukorenjenog u prolosti. Neuroze ne proizlaze iz seksualnosti, nego... za svoje poreklo duguju konfliktu izmeu ja i seksualnosti.12 Ljudi obolevaju od neuroze kad im je oduzeta mogunost da zadovolje svoj libido, dakle ... usled uskraenja, ... i da su njegovi simptomi upravo zamena za promaeno zadovoljenje.13 Poto je nemogunost zadovoljenja seksualne energije uzrok neuroza i izvor sublimacije, psihoanaliza primenjena u istraivanjima umetnosti u frojdovskoj verziji uglavnom se bavi neurotizovanim subjektom koji se izraava pomou teksta. Knjievni tekst se tako posmatra kao s i mb ol i na re pre z e nt a c ij a neu roze, a teza o simbolikoj reprezentaciji nesvesnog je najvanija psihoanalitika teza u knjievnim istraivanjima koju su podjednako zastupale sve orijentacije u okviru kole. Razlike se zasnivaju jedino na tome da li se psihoanalizi podvrgava autor, u ijoj se biografiji trae uzroci nastanka neuroze, ili i sam tekst s kojeg prelazak na autorov ivot uopte nije pouzdan. Uporedo s povratkom autora, koji se trenutno intenzivira u vidu reakcije na njegovu strukturalistiku i poststrukturalistiku smrt, u teoriji knjievnosti, vraa se i ivo interesovanje za psihoanalizu subjekta ponovo smetenog u ivot.
Hermeneutika i fenomenologija
Kao to ve znamo, psihoanaliza je takoe i hermeneutika kad se bavi tu m a e nj e m te k s tov a k a o s i mptom i m a b ol e st i. Poto tumaiti znai nai neki skriven smisao,14 to pretpostavlja da psihoanaliza traga za skrivenim izvorima znaenja upisanih u tekst. Pretpostavka je sledea: da simptom ima smisla i u vezi je s bolesnikovim doivljajima15 i upravo zbog toga je psihoanaliza ter ap eutsk a s i mptomatol og ij a. Svaki put kada naiemo na jedan simptom, smemo zakljuiti da kod bolesnika postoje izvesni nesvesni duevni procesi koji upravo sadre smisao simptoma. Ali je takoe potrebno da taj smisao bude nesvestan, da bi se simptom pojavio.
12 13 14 15 Ibid., str. 328. Ibid., str. 322. Ibid., str. 78. Ibid., str. 240.
Psihoanaliza kao terapeutska simptomatologija
58
Iz svesnih procesa ne stvaraju se simptomi; im su dotini nesvesni procesi postali svesni, simptom mora ieznuti.16 Upravo zbog toga je hermeneutika (= simptomatologija) istovremeno i te r apij a, odnosno uklanjanje simptoma pomou interpretacije njihovog skrivenog smisla. Pri tom treba imati u vidu da je za Frojda interpretacija (= tumaenje, Deutung) snova bila ekvivalent istraivanjima neuroz i psihoz (pokazaemo smisao snova kao pripremu za prouavanje neuroza).17 U obe sfere vlada savrena strukturalna podudarnost jer je prouavanje snova ne samo najbolja priprema za prouavanje neuroza, ve je i sam san jedan neurotiki simptom.18 Ovu podudarnost treba proiriti i na knjievni tekst. Dakle, Frojdu je stalo do dve stvari: shv at anj a sna (hermeneutika tema) i ot k r iv anj a nj e gove sut i ne (fenomenoloka tema). Hermeneutika neuroz mora se zasnivati na fenomenologiji snova i obrnuto: hermeneutika sna omoguava da se formira fenomenologija neuroza. Odgovor na pitanje ta je i kako je formiran san omoguava da se razume njegova uloga u psihikom ivotu oveka i da se pronae prelaz izmeu psihoanalize i knjievnih istraivanja.
Interpretacija snova
Hermeneutika neuroza
San i njegovo tumaenje

POTISKIVANJE (nem. Verdrngung; engl. repression) teorija potiskivanja je kamen temeljac Frojdove psihoanalize. Potiskivanje nastupa uvek kad su impulsi, elje ili uspomene (koje obino imaju seksualni karakter) blokirani i potiskivani u nesvesno pomou Ja koje na taj nain brani svesno od gubitka njegove integralnosti i stabilnosti. Potiskivanje se takoe moe pojaviti kad impulsi nisu usklaeni sa etikim standardima koje namee Nad-Ja. Odgurnuti u nesvesno, impulsi i elje vremenom pronalaze drugi put povratka (uglavnom uz 16 17 18 19 20 Ibid., str. 262. Ibid., str. 75. Ibid. Ibid., str. 207. Ibid., str. 169.
San je svesti dostupan proizvod rada sna ili sam rad sna, to jest onaj psihiki proces koji iz skrivenih misli sna stvara oigledni san.19 Snom se ne moe zvati nita drugo nego rezultat rada sna, to jest oblik u koji su skrivene misli prevedene radom sna.20 San je nesvesno ispunjenje elje koja je potisnuta i cenzurisana, on je (pr ik r ive no) ispunj enj e j e dne (pot isnute, su zbij ene)
ta je san?
I. Psihoanaliza
59
Potisnute seksualne elje
Struktura sna
Tropologija sna
elj e.21 Kakvih elja? Erotskih. pomo mehanizma premetanja). StalMi smo u pravu da kaemo da ni konflikt izmeu Ja i nesvesnog je svaki kulturni ovek u bilo vodi ka nastanku simptoma koji funkkojoj taki zadrao infantilno cioniu kao zamena za seksualnu oblikovanje seksualnog ivota; satisfakciju. Potiskivanje nije pojedii tako shvatamo da potisnute in- naan akt, ve proces koji se stalno ponavlja. Teorija potiskivanja jeste fantilne seksualne elje daju naj- klju za psihoanalitiko shvatanje neee i najsnanije pokretake uroze i histerije. snage za stvaranje snova.22 San poseduje dinamiku strukturu koju sainjavaju: 1. Sk rive na m is a o (Traumgedanke), materijal za preradu, nesvesno jezgro.23 Traumgedanke ili misao sna je original, izvorni tekst, osnovni govor koji zatim podlee preoblikovanju u radu sna. 2. R a d s na (Traumarbeit). Pretvara ono to jeste skriveno u ono to je oigledno. Njegova osnovna funkcija jeste da sakrije put koji vodi ka pravom iniocu,24 skrivanja namera.25 Ovo podsea na prevoenje (bersetzung) koje je istovremeno i izopaenje (Einstellung). Rad sna se odvija analogno stvaranju knjievnog teksta: asocijativne niti ne idu direktno od misli do sadrine sna, ve se usput esto ukrtaju i prepliu.26 Ovo ukrtanje misli je tropolokog (simbolikog) karaktera. Tropologija sna je sistem preoblikovanja i deformisanja skrivene sadrine sna (gr. tropos zaokret, obrt). Nju sainjavaju: a) Kondenzacija, saimanje (Verdichtung).27 Tako funkcionie metafora. b) P omeranje, premetanje (Verschiebung). Tako funkcionie metonimija. c) Slikovnost (Darstellbarkeit). Rei se pretau u slike. d) S ekundarna obrada (sekundre Bearbeitung). Jedna slika se pretvara u drugu. Rad sna, koji vodi ka deformisanju skrivene sadrine sna, podvrgnut je stalnoj cenzuri za koju Frojd kae da je trajna
21 S. Frojd, Tumaenje snova, I, Matica srpska, Novi Sad, 1970, str. 166, prevod: dr Albin Vilhar. 22 Ibid., II, str. 347. 23 S. Frojd, Uvod u psihoanalizu, op. cit., str. 138. 24 Ibid., 162. 25 S. Frojd, Snovi, op. cit., str. 391. 26 Ibid., str. 371. 27 Imajmo u vidu da se u rei Verdichtung skriva re Dichtung poezija, koju moemo definisati kao zg usnut govor.
60
institucija sa svrhom da odrava izopaenje sna.28 Analiza sna se zasniva na otklanjanju onoga to je izoblieno, odnosno na dolaenju do prave sadrine sna pomou odgovarajueg tumaenja oigledne sadrine.29 3. O i g l e d na s a d r ina (Trauminhalt), efekat rada sna, ono to od njega ostaje u pamenju.30 To je prepisivanje misli sna,31 zamena.32 Odlikuju je nerazumljivost i zamrenost. Viesmislenost ili neodreenost sna pokazuje [se] ak kao njegova nuna osobina.33 San se moe tumaiti samo pod pretpostavkom da on uopte ima nekog smisla,34 odnosno uprkos tadanjem shvatanju da on nije marginalna pojava, ve klju za psihiki ivot oveka jer je kao celina, izopaena zamena za neto drugo, nesvesno.35 San je proizvod prelaska skrivenih misli iz sfere nesvesnog u svest. To znai da on nije telesna ve duevna pojava.36 S druge strane, mogunost da neurotinim simptomima pomou analitikog tumaenja damo neki smisao nepokolebljiv je dokaz za egzistenciju ... nesvesnih duevnih procesa.37 To znai da, ako smisao postoji izvan date pojave, koja pripada domenu svesnog, onda treba pretpostaviti, prihvatiti kao sigurno, da je izvor smisla ono to je nesvesno. San nee da kae nikom nita, on nije sredstvo saoptenja ve, naprotiv, tei za tim da ostane neshvaen.38 Zato treba da se uzmu u obzir ne samo rei sna ve njegov smisao posle tumaenja.39 To znai da nijedan san nema smisla sam po sebi, ve taj smisao dobija tek posle interpretacije koja je njegov nuan sastavni deo. Drugim reima: smisao se pojavljuje iskljuivo retroaktivno, kao efekat interpretacije. S hermeneutike take gledita, san je neautonoman jer zahteva dopiranje do onoga to ga uslovljava, odnosno do rada sna i skrivenih misli.
28 S. Frojd, Uvod u prsihoanalizu, op. cit., str. 131. 29 Meutim, ako je rad sna izobliavanje interpretacija, onda je analiza sna otklanjanje izoblienja interpretacija interpretacije, to komplikuje oiglednost konanog tumaenja. 30 S. Frojd, Snovi, op. cit., str. 358. 31 S. Frojd, Uvod u psihoanalizu, op. cit., str. 161. 32 Ibid., str. 104. 33 Ibid., str. 213. 34 Ibid., str. 133. 35 Ibid., str. 105. 36 Ibid., str. 91. 37 Ibid., str. 261. 38 Ibid., str. 216. 39 Ibid., str. 188.
I. Psihoanaliza
Oigledna sadrina sna
San kao duevna pojava Smisao sna
Na emu se zasniva tumaenje snova?
61
Razumevanje sna
Teza klasine hermeneutike
Tumaenje snova zasniva se na prelaenju istog puta na kojem je nastao san, ali u suprotnom smeru: Rad tumaenja hoe da otkloni rad sna,40 odnosno otklanjanju deformisanja do kojeg je doveo rad sna, fasada sna,41 i dopiranju do pravog sadraja sna koji postaje oigledan odmah nakon osveivanja. Piui o neizbenom prisustvu simbolike u snu, Frojd primeuje da i kad bi cenzura snova bila uklonjena, mi ipak ne bismo bili u stanju da ih razumemo, oigledni san ne bi jo bio istovetan sa skrivenim mislima sna.42 To znai da se razumevanje zasniva na utvrivanju identinosti izmeu oigledne i skrivene sadrine, izmeu simptoma i njegovog uzroka, na uklanjanju razlike koja ih deli. Razumeti san znai razmaknuti zavesu rada sna43 i zaviriti u uzrok. Tu se, meutim, javlja bitan problem.
Epifanija i nemo
Osnovna i bespogovorna pretpostavka hermeneutike XIX veka od lajermahera (pa ak i Kanta) do Diltaja jeste u tome da se autor bolje razume nego to on sam sebe razume. Kako je ispravno pisao Diltaj 1900, godine u kojoj je objavljeno Tumaenje snova, ova teza predstavlja neminovnu posledicu teorije o stvaranju nesvesnim.44 Teza o stvaranju nesvesnim jeste i Frojdova polazna taka. Osnovni princip Diltajeve hermeneutike glasi: razumeti autora bolje nego to on sam sebe razume, odnosno izvriti u sebi rekonstrukciju tueg ivota.45 Dakle, tumaenje je pokuaj nivelisanja razlik izmeu pojedinaca (izmeu i nte r pre t i ranog autora i inter pret ator a, izmeu bolesnika i analitiara), jer u suprotnom ne bi bilo mogue razumevanje. Hermeneutika je tako mogua samo onda kad razumevanje predstavlja uvek mogu povratak izvoru, prevazilaenju svake distance, niim ne narueno opaanje u kojem je smisao uvek prisutan.46 Ovo potpuno prisustvo smisla jeste efekat
Ibid., str. 159. Ibid., str. 168. Ibid., str. 138. S. Frojd, Snovi, op. cit., str. 345. W. Dilthey, Powstanie hermeneutyki, u: Pisma estetyczne, Warszawa, 1982, str. 310. 45 Ibid., str. 309. 46 Z. Krasnodbski, Rozumnienie ludzkiego zachowania. Prby filozoficznego uzasadnienia nauk humanistycznych i spoecznych, Warszawa, 1984, str. 8889. 40 41 42 43 44
Diltajeva hermeneutika koncepcija
62
onoga to e u kasnijoj hermeneutikoj teoriji47 dobiti naziv pri-svajanje ili o-svajanje. Razumem neto samo da bih to uinio neim sopstvenim, da bih osvojio drugost toga neega i smestio u potpuno kontrolisane okvire razumljivosti. Upravo zato je Diltaj morao da napie: Pretpostavka (za) objanjenja ... je ... savreno razumevanje.48 Savreno ili potpuno. Isto tako razmilja i Frojd: Ko je proao kroz usku dolinu i naglo dospeo na uzviicu ... odakle se prua irok vidik na sve strane sveta, on moe da predahne na trenutak i zapita se u kom pravcu treba da se uputi. Slino je i s nama kad ve imamo iza sebe ... objanjenje sna. Tako stojimo pred zaslepljujuim bleskom trenutne spoznaje.49 Na taj nain Frojd se zapisuje u opt im ist i ku he r me neut iku t r adi c iju prema kojoj: a) smisao se nalazi ispred akta interpretacije (Frojdova pretpostavka je sledea: san je smislena tvorevina); b) interpretacija iskljuivo postaje orue, lestve koje treba da odbacimo kad doemo do cilja (jer ona predstavlja drugu stranu medalje rada sna, a on sam je nieg reda) i c) krajnji cilj interpretacije je usvajanje, odnosno osveivanje smisla (kao to je potisnuta elja). Situacija, ipak, nije tako oigledna kako bi se moglo uiniti. Zato u sedmom delu Tumaenja snova, pod naslovom Psihologija procesa sna, Frojd pie: Dosad su svi putevi kojima smo se kretali, ako se mnogo ne varam, vodili ka svetlosti, razjanjenju [pa ak i prosvetljenju: Aufklrung] i potpunom razumevanju [zum volen Verstndnis]; od trenutka kad hoemo da dublje prodremo u duevne procese pri snevanju, sve staze e se zavravati u mraku.50 Ista ova slika mraka i tame, Dunkel, pojavljuje se i nekoliko stranica kasnije gde Frojd kae da na pitanje o tome da li svaki san moe biti objanjenje, treba odgovoriti odreno. I u najbolje protumaenim snovima esto jedno mesto moramo ostaviti u mraku [eine Stelle im Dunkel], jer emo pri tumaenju primetiti da tamo poinje klupe misli sna [ein Knuel vom Traumgedanken] koje se ne da odmotati.
47 48 49 50 Pogledati: Hermeneutika. W. Dilthey, Uzupenienia z rkopisw, u: Pisma estetyczne, op. cit., str. 316. S. Frojd, Tumaenje snova, I, Novi Sad, 1973, str. 118, prevod: Albin Vilhar. S. Frojd, Tumaenje snova, II, op. cit., str. 163.
Osvajanje
Epifanija
Mrano mesto psihoanalize
I. Psihoanaliza
63
Pupak sna
A koje vie ne daje nikakav doprinos ni za rasvetljavanje sadrine sna. To je onda pupak sna [der Nabel des Traums], mesto gde se on nastavlja u nepoznato.51 Podsetimo na to da je glavna Frojdova teza koja se odnosi na snove (i glavna teza psihoanalize u knjievnim istraivanjima) zasnovana na kategoriji repre z ent a c ij e i glasi ovako: san (tekst) je takva vrsta reprezentacije u kojoj oigledna sadrina sna (Trauminhalt) reprezentuje skrivenu sadrinu, odnosno misao sna (Traumgedanke). Rad sna zasniva se na stvaranju misli snova (smisao) i njihovom preoblikovanju u sadraj sna (tekst). Upravo ovo preoblikovanje, Umwandlung, Frojd naziva reprezentacijom, Darstellung.52 Odnos izmeu ova dva nivoa sna analogan je odnosu izmeu originala i prevoda, dakle, na oigledan nain sadri semantiku simetriju izmeu misli sna i njene sadrine, jer u suprotnom ne bi bilo rei o originalu i prevodu. S druge strane, meutim, Frojd uporno ostaje pri radikalnoj asimetriji sadrine i misli koja je u stvari neizbean uslov rada sna. Interpretacija je u strogom smislu deformisanje i vraanje u poetni oblik prvobitne misli sna, odnosno da predstavimo to u kategorijama teorije knjievnosti prelaenje o ig l e d no g sl oj a tek st a u sk r ive n i ili oiglednih znaenja u neoigledni smisao ili da upotrebimo strukturalistiku lingvistiku terminologiju signifiants u signifis. Tako je Frojdova hermeneutika rascepljena: s jedne strane, tei ka epifaniji smisla skrivenog iza zavese teksta sna, s druge strane, meutim, ne moe da doe do te epifanije, jer je proces interpretacije samo suprotnost rada sna koja se zasniva na deformisanju. A sama interpretacija jeste diskurs koji ima izrazito autobiografsko znaenje. U Tumaenju snova Frojd neprestano pria svoju priu, sopstvene snove, izlae njihovo tumaenje; na taj nain dokazuje da ne postoji interpretacija koja nije uronjena u ivot interpretatora.
San kao reprezentacija
Deformisanje sna
Rascep
Interpretacija i autobiografija
51 Ibid., str. 177. 52 Zato se psihoanaliza moe shvatiti i kao teorija reprezentacije: Micha Pawe Markowski, O reprezentacji, u: Kulturowa teoria literatury. Gwne pojcia i problemy, red. M. P. Markowski, R. Nycz, Krakw, 2006.
64
Arhetipovi i simboli
Prilino brzo je postalo jasno da je Frojdova doktrina podlona mnogim interpretacijama ija je posledica podela unutar psihoanalitikog kruga. Od svog uitelja najranije se odvojio Karl Gustav Jung (18751961) koji je teoriju nesvesnog preneo na teren istraivanja kolektivnih predstava, istraujui u umetnikim ARHETIP (gr. archetypos = praodelima arhetipske predstave koje brazac) u Jungovoj teoriji (od 1919. izlaze izvan okvira individualnog godine) skrivena predstava ukorenjenesvesnog. S obzirom na to da je na u kolektivno nesvesnom koja vlaJungova teorija izvrila ogroman da ljudskom psyche. Arhetipovi, kao nadindividualne strukture uobrazilje, uticaj na psihoanalitiko miljeopiru se racionalnoj analizi. Kao prvonje o knjievnosti, red je da joj bitnu sliku, arhetip treba strogo razlise posveti nekoliko pasusa. kovati od slike (vizuelne ili jezike) Prema Jungu, sve to doivkoja je njegova pojedinana reprezenljavamo ima psihiki karakter. tacija (pogledati: Simbol). U strukturalistikoj koncepciji Nortropa Fraja, Sve ega se dotiemo, sve sa arhetip je povratna slika koja omoguim dolazimo u kontakt, istog ava meusobno povezivanje najmatrenutka se pretvara u psihiki nje dva knjievna dela, a zahvaljujui 53 sadraj. Ovo je, oigledno, najtome i integraciju naeg knjievnog vie openhauerovski, a istoiskustva.* vremeno i najgnostikiji motiv * N. Frye, Anatomija kritike, Zagreb, 1979, u Jungovoj filozofiji. Slino kao str. 43, prevod: Giga Graan. to nas predstave zatvaraju u svoj okvir prema autoru Sveta kao volje i predstave tako smo i mi, kae Jung, zatvoreni u svetu naih psihikih slika.54 To znai da ovek stvara sopstvenu stvarnost, izraavajui kroz slike i rei prikrivenu psihiku energiju utopljenu u nadindividualnu preistoriju. Kad je 1909. godine Frojd objavio svoj rad o opsesivnim neurozama, Jung se nije sloio s osnovnom Frojdovom tezom, naime, s tim da u korenu neuroze lei potisnuta trauma na seksualnoj osnovi. Samu sr neuroze i psihoze neemo shvatiti bez mitologije i istorije kulture pisao je u jednom od pisama.55 Omiljena Frojdova arheoloka slika odnosi se na otkopavanje ruevina Pompeje kako bi se doprlo do individualnog nesvesnog, skrivenog pod ruevinama. Jung mu je suprotstavio drugu sliku koja mu se pojavila u snu za vreme zajednikog putovanja s Frojdom u Ameriku (1909). Jung je u svojoj kui; na spratu se nalazi salon s prelepim rokoko nametajem, ali on
53 C. G. Jung, O istocie psychicznoci. Listy 19061961, Warszawa, 1996, str. 66. 54 Ibid. 55 Ibid., str. 16.
I. Psihoanaliza Razdor u psihoanalitikom taboru
Zamka sveta psihikih slika
Jungov san
65
Kua kao metafora psyche
Jungova koncepcija arhetipova
Arhetipologija prema Fraju i Diranu
Jungov gnosticizam
postaje svestan toga da ne zna ta se nalazi ispod. Silazi u parter gde se sada nalazi stariji nametaj iz XV veka, zatim odlazi u podrum koji potie iz rimskog doba i na kraju nalazi tajni ulaz u jo niu prostoriju gde debeli sloj praine pokriva kosti i ostatke razbijenog posua, kao da su ostaci neke prvobitne kulture. Za Junga je smisao sna bio oigledan:56 kua je metafora psyche, salon je svest, parter je nesvesno, a podrum i prostorija ispod njega je svet prvobitnog oveka u meni, svet u koji svest nije prodirala i koji nije mogla da objasni.57 Jung e ovaj svet ostatka prvobitne kulture ili prema drugoj definiciji kolektivnog a priori individualne psyche poistovetiti s gnostikim pojmom plerome, sredita arhetipova koji emaniraju pojedinane slike i simbole. Za Junga ovi arhetipovi ine najdublju, neosveivanu i kolektivnu naslagu ljudske psihe koja izranja u snovima i fantazijama. Arhetipovi psihike residua nebrojenih iskustava istog tog tipa58 upuuju na univerzalna ljudska iskustva kao to su, na primer, detinjstvo, materinstvo, veza sa zemljom, smrt ili putovanje, a njihovo prisustvo u svim religijama i mitologijama nesumnjivo svedoi o dubokoj povezanosti pojedinanih oblika nesvesnog bez obzira na to u kojoj e se kulturi ovek roditi i u kojoj e se obrazovati. Slino e smatrati Nortrop Fraj (19121991), iji je osnovni cilj kao istraivaa knjievnosti bilo traganje za jednakou ljudskog uma pomou uporednog istraivanja umetnikih dela,59 i ilber Diran (ro. 1921), autor Antropolokih osnova imaginarnog (1960), za kojeg je svet predstava odnosno Okean, zbir svih ljudskih predstava bio definivna mera svih stvari.60 Odnos izmeu svesnog Ja i psyche odreuje na duhovni razvoj koji, prema Jungu, ini sutinu procesa individuacije i inicijacije u ivot. Stvaralaka snaga fantazije koja izraava arhetipsku snagu nesvesnog u krajnjoj liniji usmerena je protiv zlokobne materijalnosti ivota (otuda Jungov gnosticizam),61 koja je za prvobitnog oveka
56 Nasuprot Frojdu, koji je snove shvatao kao rebuse koji kriju istinu o nama, Jung je u snovima video nain na koji nas nae nesvesno neposredno ui tome ko smo mi. 57 C. G. Jung, Seanja, snovi, razmiljanja, Atos, Beograd, 1995, str. 194, prevod: Dubravka Opai-Kosti. 58 C. G. Jung, O stosunku pshyhologii analitycznej do dziea poetyckiego, u: Archetypi i symbole. Pisma wybrane, Warszawa, 1976. 59 J. Hart, Northrop Frye: The Theoretical Imagination, LondonNew York, 1994, str. 54. O Nortropu Fraju pogledati: M. P. Markowski, Northrop Frye: literatura jako objawienie, u: N. Frye, Wielki Kod. Biblia i literatura, Bydgoszcz, 1998. 60 Pogledati: Potga wiata wyobrae czyli Archetypologia wedug Gilberta Duranda, Lublin, 2002, str. 5. 61 Prevodilac i tuma Junga Jei Prokopjuk pie: Ovako shvaena gnoza je (neintelektualna) spoznaja Boga, sutine stvari, sveta, samog sebe i sl. pomou
66
bila isto to i slepe sile prirode.62 Zato je Jungova antropologija nasuprot Frojdovoj, koja je u potpunosti izgraena na stvaralakom potencijalu nesvesnog savren alat za prouavanje stvaralakog procesa,63 izuzimajui formalne karakteristike tekstova i slika kulture. I sfera arhetipova i simboli ostaju izvan racionalne eksplikacije, te se, da* C. G. Jung, O istocie psychicznoci. Listy 19061961, Warszawa, 1996, str. 32. kle, ne predaje egzegetskim sredstvima koje je stvorila hermeneutika. Simbol ne obuhvata i ne objanjava nita, ve ukazuje na jo neki transcendentni, neshvatljiv, nejasno nasluivan smisao koji je izvan njega i koji se ne moe u zadovoljavajuoj meri izraziti pomou bilo koje rei naeg postojeeg govora.64 Zato analiza knjievne simbolike (kao ekspresija arhetipskih naslaga nesvesnog) neposredno, nekako iznad teksta, vodi ka sloju prvobitnih slika koje ostaju izvan domaaja komentara. Arhetipove, same po sebi, nije mogue predstaviti, mogua je, dakle, samo njihova priblina vizualizacija isto kao to i njihova interpretacija moe biti nejasna. Vredno knjievno delo jeste ono koje nas upuuje na snani arhetip koji je, opet kao univerzalno a priori prisutan i u drugim delima. Kako je pisala Mod Botkin, autorka prvog rada koja je primenila Jungovu teoriju arhetipova u istraivanjima poezije:
SIMBOL (gr. symbolon) u Jungovoj teoriji, koji ovde sledi hegelijansku tradiciju, ulno percipiran izraz unutranjeg doivljaja.* Simbol je neracionalan i upuuje se na svoj mistiki izvor koji Jung definie gnostikim terminom pleroma (= potpunost). Simbol je odraz plerome. Od Frojdovog simbola razlikuje se po tome to se njime ne upuuje na potisnuti sadraj, ve na kolektivno nesvesno.
Psihoanaliza i prouavanje stvaralakog procesa
Analiza knjievne simbolike
Sva poezija nam, sagledavajui ono to je pojedinano, pomou senzualnih jezikih sredstava prenosi odreen fond iskustava emotivnog ali nadindividualnog ivota.65
unutranjeg iskustva (prosvetljenje ili posveenje). U: J. Prokopiuk, C. G. Jung, czyli gnoza XX wieku, u: C. G. Jung, Archetypi i symbole, op. cit., str. 34. Slino je pisao i Nortrop Fraj koji je svoju ne psiholoku ve strukturalistiku koncepciju arhetipa pozajmio od Junga: Knjievnost je jedan od aspekata ljudske nunosti stvaranja u obliku haosa. U: N. Frye, The Secular Scripture: A Study of the Structure of Romance, Cambridge, Mass. 1976, str. 31. Stvaralaki proces, pie Jolanda Jakobi, zasniva se na oivljavanju venih simbola oveanstva koji dremaju u nesvesnom, na njihovom razvijanju i preoblikovanju u gotovo umetniko delo! J. Jakobi, Psichologia C. G. Junga, Warszawa, 1968, str. 42. C. G. Jung, Rebis, czyli kamie filozofw, Warszawa, 1989, str. 241. M. Bodkin, Studium o Sdziwym Marynarzu i archetypie odradzania si, u: Sztuka interpretacji, red. H. Markiewicz, Wrocaw, 1971, str. 368.
62
63
64 65
I. Psihoanaliza
67
Odnos izmeu arhetipa i dela
Prouavanje knjievnosti kao inicijacijska delatnost
Izmeu arhetipa i dela uspostavlja se dvosmeran odnos, upravo isti onakav kao u Platonovoj teoriji ideja, koji povezuje ideje i pojedinane predmete: arhetip uestvuje u delu (Platonov methexis), dok delo reprezentuje ili podraava (Platonov mimesis) arhetip. A istraiva arhetipova podsea na filozofa upuenog u tajnu platonizma koji se, posle niza nivoa saznanja, izdie kako to Platon predstavlja u Pismu VII do nivoa same ideje koja se, oigledno, ne moe predstavljati. Tako istraivanja knjievnosti postaju inicijacijska delatnost.66
Posle Frojda
Druga odstupanja od Frojdove teorije
Lakanova reinterpretacija Frojda
Meu ostale koji su odstupili od klasine Frojdove teorije moe se uvrstiti i Melani Klajn (18821960) koja se, pre svega, posvetila prouavanju depresivno-manijakalne pozicije u psihikom razvoju deteta. Meutim, pravi prelom u psihoanalizi desio se uz pomo francuskog psihijatra aka Lakana (19011981) ija je deviza Povratak Frojdu istovremeno oznaavala radikalno preformulisanje Frojdovih ideja. Jedno od najveih Lakanovih dostignua bila je stvaralaka interpretacija Frojdove reenice Wo Es war soll Ich werden koja se prema tradicionalnom tumaenju moe prevesti kao Gde je bilo Ono, mora doi Ja (Tamo gde je id, mora doi ego). Ova reenica upuuje na drugu Frojdovu ELJA (fr. dsir, nem. Begierde, topiku, prema kojoj trodelna engl. desire) u koncepciji Lakana, kostruktura psihikog aparata raji je iao tragom Hegela, elja je uvek slojava ljudsku psihu na tri sfeelja Drugoga, le desir de lAutre, to re: Ono Ja Nad-Ja. Prema podrazumeva dve stvari: subjekat tratradicionalnom tumaenju, koje i priznanje od Drugoga (elim da su po ugledu na Frojda izabrali me Drugi eli), ali takoe tei posedovanju Drugoga (elim Drugoga). mnogi interpretatori (najpoznatije je postalo tumaenje Pola Rikera),67 samosvest subjekta dobija se kao efekat prekoraenja ogranienj vezanih za supremaciju nagonskih elemenata. Tamo gde su vladale elje koje su razvlaivale subjekat svestan sebe od njemu pripadajue dominacije, potrebno je ponovo uspostaviti kontrolu
66 Kratko predstavljanje Archetypal Theory and Criticism zajedno s bibliografijom nalazi se u: The John Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism, red. M. Groden, M. Kreiswirth, BaltimoreLondon, 1994, str. 3640. 67 P. Ricoeur, De linterprtation. Essai sur Freud, Paris, 1965.
68
samorazumevanja strukture Ja; dolo bi, negirajui svoju nagonsku stranu, do nivoa neporemeene samospoznaje. Oigledno je da se kroz ovakav tip razmiljanja provlai Hegelova epopeja duha koji se iz izgnanstva u sebi stranu spoljanjost (ovde: nagonska strana, nemako Es, srpsko Ono, francusko a) vraa sebi, bogatiji za ono to je ostalo iza njega. Lakan radikalno preokree ovaj odnos. Ako je u Hegelovom modelu osveivanja savreno poznato ta se nalazi u oblasti svesti, onda je u Lakanovom modelu pravi subjekat potpuno sebi nedostupan, nikada nije sam svoj gospodar. Subjekat govori, ali ne zna ta govori jer je upleten u mreu simbolikih medijacija koje mu ne dozvoljavaju da objedini sopstvenu sliku (ova teza do kraja preokree skoro sve definicije autobiografije zasnovane na svesnoj nameri portretisanja sebe). Simboliki poredak (ili diskurs, govor) intervenie u zamiljenom poretku (autoportret koji stvaramo s nadom da je to nae pravo Ja) i na taj nain onemoguava samorazumevanje. Ova dva poretka zamiljeni i simboliki meusobno se sukobljavaju tokom procesa konstituisanja Subjekta. Predstave koje dete stvara o sebi u st a d iju mu o g le d a l a stvaraju idealnu sliku o sebi (moi), dok uporedo s to STADIJUM OGLEDALA (fr. stade kom uenja jezika nastupa simdu miroir) u Lakanovoj psihoanaliboliki poredak koji subjekat zi faza emotivnog razvoja deteta (iz( je) liava autonomije. ovek meu estog i osamnaestog meseca mora da govori da bi izrazio seivota) u kojoj, zahvaljujui prepoznavanju sebe u ogledalu, dete objedinjube, ali govorei koristi rei koje je sopstveni lik (do tada dete percipine potiu od njega, ve iz sfere ra svoje telo u delovima, kao le corps otuujue kulture. Zato e Lamorcel), a istovremeno otkriva sebe kan rei da subjekat neizbeno kao nekog drugog (= alijenacija). Stabiva otuen u oznaitelju (sigdijum ogledala je predjeziki stadinifiant ), to znai da, govorei, jum i pripada imaginativnom registru ovek postaje sam sebi stran ili u kojem biva ustaljena slika Ja. Prevazilaenje stadijuma ogledala vezuje se kako je to jasno iskazao Gomza uenje jezika. Dete tada prelazi iz brovi u Svadbi ne govorimo imaginativnog registra (LImaginaire) mi jezikom, ve jezik govori nau simboliki registar (LSimbolique). ma. Ovu sferu subj ekt iv nog ra z b at i nj e nj a u j e zi ku Lakan naziva Nesvesnim, menjajui u potpunosti smisao Frojdovog koncepta. Preokretanje ove reenice daje nam najvaniju Lakanovu tezu: nesvesno je strukturisano kao jezik. Simboliko razvlaivanje subjekta zasniva se, dakle, na tome da sam lien ak i mog najintimnijeg, subjektivnog iskustva onoga kako mi stvari zaista izgledaju.68 Prema Frojdu, nesvesno
68 S. iek, The Plague of Fantasies, Verso, LondonNew York, 1997, str. 259.
I. Psihoanaliza
Samorazumevanje struktura Ja
Otuen subjekat
Zamiljen i simboliki poredak
Nesvesno i jezik
69
se manifestovalo p omo u jezika (to je glavna teza njegovog rada Dosetka i njen odnos prema nesvesnom). Prema Lakanu nesvesno je sam jezik.
Lakan i knjievnost
Ovde se najbolje vidi znaaj koji Lakanova psihoanaliza ima za promiljanje knjievnosti. Krenimo jo jednom od subjekta. Dakle, kako istie poznati komentator Lakana, Slovenac Slavoj iek, osnovna osobina Lakanovog subjekta oigledno je njegova alijenacija u oznaitelju: samo ako je subjekat uhvaen u radikalno spoljanju mreu oznaitelja, ve je mrtav, raskomadan, podeljen.69 To znai da simbolika reprezentacija, iako neizbena, uvek vri izobliavanje subjekta, da subjekat ne moe da pronae oznaitelja TRAUMA (nem. iz gr. trauma) koji bi bio njegov sopstveni, da dogaaj u psihikom ivotu subjekuvek govori previe ili prema- ta koji je izazvao ok na koji se ne moe privii. Trauma je prema Frojdu lo: ukratko, uvek govori neto bolna ingerencija stvarnosti, dok je drugo od onoga to je hteo da prema Lakanu efekat pribliavanja kae.70 Ako se kae da je Laka- Realnom, odnosno onome za ta nenov subjekat izgraen na nema rei u jeziku. U oba sluaja traudostatku, onda taj nedostatak ma ne podlee simbolizaciji. predstavlja nemogunost pronalaenja najlinijeg signifiant za STRAVINO (nem. das Unheimizraavanje samog sebe. Umesto liche) kategorija koju je uveo Frojd toga progovara Nesvesno, odno- da bi oznaio situaciju u kojoj se desno Jezik ili Simboliki Drugi ava povratak onoga to je svest poti(lAutre). Pedesetih godina, za snula i to izaziva oseaj udnovatosti i neobinosti postojanja. Prema Lakana je bilo najvanije otkri- Frojdu, unheimlich je sve ono to bi e da simboliki poredak pred- trebalo da je skriveno i tajno, a izalo stavlja mesto prave konstitucije, je na videlo. Umetnost esto izaziva zapravo de-konstitucije subjek- oseanje stravinog. ta. Kasnije, meutim, Lakan vie ne insistira na simbolikoj dimenziji i u vezi s tim vie ne veruje toliko u reintegrativni i intersubjektivni smisao analitikih postupaka. Glavni predmet njegovog interesovanja postaje Stvarnost, preciznije ono to je Realno. Prema Lakanu, R e a l n o j e on o to
69 S. iek, Sublimni objekt ideologije, Zagreb, 2002, str. 206, prevod: Neboja Jovanovi i dr. 70 Ibid., str. 207208.
Lakan i knjievnost
Subjekat izgraen na nedostatku
Realni poredak
70
n e p o d l e e si mb ol iz aciji z b o g t raume i to se javlja onda kad, na primer, predmeti koji su u svakodnevnoj upotrebi bivaju lieni oiglednog, rutinskog znaenja i pojavljuju se u promenjenom obliku. Tada nastaje efekat neobinosti, stranosti, predmet postaje kako bi Frojd rekao unhe71 imliche, neobian ili kako bi to rekao klovski zaudan, odnosno lien simbolike ukorenjenosti u naem jeziku. Za Lakana, Realno predstavlja ispoljavanje onoga to se izmaklo ispod vlasti simbolikog poretka. U tom smislu umetost se moe s mnogo razloga posmatrati kao podruje u kojem je Realno briljivo potiskivano (konvencionalna umetnost) ili podruje u kojem povratak Realnog postaje neizdrljiv (i takoe podlee potiskivanju ili cenzuri). U oba sluaja iako lii na paradoks, mada nije umetnost (svesno ili nesvesno) potcenjuje Realno, jer je ono za nju neizdrljivo i to zbog njegovog radikalnog asimbolikog karaktera. Lakan je pod uticajem Hajdegera uneo u renik psihoanalize pojam Stvari, Das Ding, La Chose. Ta Stvar je Neto do ega se u stvari ne moe dopreti, mada potpuno odreuje situaciju subjekta. Ona je sasvim liena znaenja, iako ga generie. ini osnovu simbolizacije, iako joj sama ne podlee.72 Neizreciva je, iako govor subjekta uglavnom zavisi od nje. Jasno je da ova Stvar, koja je u nama i iznutra nas, odreuje iako se ne moe izgovoriti, podsea na Frojdov pupak sna koji stvara znaenja, ali im sam izmie. Ta Stvar je strano telo koje se krije u naem telu, ali i kao neto strano istovremeno pripada i nama. Tako dolazimo do sutine odnosa izmeu onoga to je Simboliko i onoga to je Realno. Ve znamo da se osnovna napetost deavala izmeu zamiljene identifikacije s pravim ja i nemogunosti adekvatne reprezentacije upisane u poredak nesavrenih signifiants te, dakle, u poredak koji je odredio Drugi ili kako kae Lakan Pravo. Sada ovu situaciju moemo preformulisati. Ako Pravo Drugoga (identino sa Imenom Oca, jer je za Lakana Pravo = Simbolini Drugi = Otac = Nesvesno) ne dozvoljava subjektu da otkrije sopstveno ja, onda je ono istovremeno i odbrambena
REALNO (fr. le rel) u kasnijoj Lakanovoj koncepciji, ono to u psihikom iskustvu ne podlee simbolizaciji ili prevodu na jezike znakove. Doivljaj Realnog, slino kao i doivljaj stravinog kod Frojda, izaziva nemir kod subjekta koji stoji oi u oi sa svetom lienim znaenja. Prema Lakanu, Realno je traumatino jezgro u ljudskoj psihi koje slabi odnos sa stvarnou. 71 S. Freud, Niesamowite, u: Dziea, t. 3: Pisma psychologiczne, Warszawa, 1997. 72 Ova paradoksalna struktura fascinirala je razne poststrukturalistike mislioce koji mnogo duguju psihoanalizi. Bart je naziva signifiance, Kristeva chora, a Derida diffrance.
I. Psihoanaliza
Umetnost naspram Realnog
Lakanova Stvar
71
Poredak automaton
Poredak tuch
Knjievnost i trauma
reakcija na pritisak Stvari koja DRUGI (fr. lAutre) u Lakanovoj se u njemu krije. Pristup simbo- koncepciji, mesto s kojeg se postavlja likoj dimenziji ili, na primer, pitanje o mojoj elji, dakle, mesto pisanje (poredak automaton) na kojem sam prepoznat kao ja i na u stvari je osuen na alijenaci- kojem to prepoznavanje (priznanje) zahtevam (pogledati: ELJA). To niju u oznaitelju, ali, s druge stra- je drugi ovek, ve simbolino mesto ne, uspeva da izbegne ono to koje zauzimam oseajui nedostatak je u subjektu najtraumatinije (kad ne bih oseao nedostatak, ne bih Stvar koja se nikako ne moe mogao nita da elim). Zato e Lakan simbolizovati (poredak tuch). rei: Drugi je nedostatak u meni. Pisanje je, dakle, pokuaj maskiranja traumatinog jezgra pomou identifikacije sa simbolikim knjievnim smislom. ta je, zapravo, ovaj centar koji se ne moe dosegnuti, sr koja se ne moe tematizovati, a koja skroz proima subjekat? Prema Lakanu, to je trauma. Realnog (dakle, traume) ne moemo se osloboditi, ali ga ne moemo ni dotai. Dakle, dilema knjievnosti jeste sledea: pisanje je nemogue bez odnosa prema traumi (pisanje je traumatino po sutini), iako ne moe, takoe, ni da je ne maskira (beanje od traume je sutina knjievnosti). Takav je, naime, najvaniji smisao Lakanove psihoanalize u knjievnom kontekstu.
Rezime
Kako je pisala oana Felman: Knjievnost je jezik koji psihoanaliza koristi da bi govorila o sebi samoj, da bi sama sebe imenovala. Knjievnost, dakle, nije samo izvan psihoanalize poto motivie, ona i nastanjuje imena njenih osnovnih pojmova [kao, na primer, Edipov kompleks, narcizam, EDIPOV KOMPLEKS seksualna mazohizam, sadizam], po- elja koje dete usmerava ka roditeljito ini unutranji odnos ma. U klasinoj verziji, dete eli rodipomou kojeg psihoanaliza telja suprotnog pola (Edip eli Jokastu) i u rivalskom je odnosu prema imenuje svoja otkria.73 Meutim, veze unutar psihoanalize odnose se i na druge oblasti. Pre svega: na subjekt, na
roditelju istog pola (Edip ubija Laja). U suprotnoj verziji, oznaava ljubav prema roditelju istog pola i mrnju prema roditelju suprotnog pola.
73 Literature and Psychoanalysis: The Question of Reading: Otherwise, red S. Felman, Baltimore, 1982, str. 9.
72
Edipov kompleks, prema Frojdu, odreuje emocionalni razvoj oveka: od njegovog intenziteta i verzije zavisi izbor objekta ili izbor onoga koga volimo u zrelim godinama. Reenje Edipovog kompleksa povezano je s raanjem Nad-Ja (ber-Ich): odriui se zadovoljavanja edipovskih elja, koje su naile na zabranu, dete preobraa erotsko osvajanje roditelja u identifikovanje s njima i interiorizuje zabranu. Prema miljenju drugih psihoanalitiara, interiorizacija zabrane deava se pre pojave edipovskih elja.
njegove relacije sa svetom i na strukture i tropologije knjievnog teksta. U prvoj, borbenoj fazi razvoja psihoanalize junak analize bio je uvek pisac u iju se psihu nastojalo zaviriti pomou teksta. Danas to vie nije pisac kao takav, ve je to subjekt prisutan u tekstu kao i sam rad teksta koji skriva tajne sadraje, onaj koji privlai interesovanje istraivaa. Ako ni danas psihoanaliza nije izgubila svoj kritiki potencijal, onda je to zato to: 1. Dovodi u sumnju kartezijansku koncepciju subjekta koji se jasno i oigledno prepoznaje u sopstvenim tvorevinama. Bilo u Frojdovoj ili Lakanovoj verziji, subjekt je usmeren na sebe samog i nikada ne zna ko je ni ta govori. Dakle, postoji sfera koja ne podlee kontroli subjekta i ta sfera je Nesvesno. Kod Frojda je ona odvojena od svesnog Ja cenzurom koja potiskuje neugodne sadraje. Kod Lakana je ona strukturisana kao jezik, to znai da premeta subjekt od oznaitelja do oznaitelja (signifiants) u kojima se on ne moe pronai. 2. Nesvesno je tretirano kao diskurs. Frojd nije otkrio nesvesno, ali je prvi ukazao na njegovu diskurzivnu prirodu: da ona govori pomou naeg govora, da ima odjek u snovima i da se otkriva u jezikim omakama. 3. Knjievno stvaralatvo podsea na odbrambenu delatnost psihe, jer je u oba sluaja izmeu sveta i Ja postavljen filter fantazije koji spreava oseanje neprijatnosti. Knjievni tekst nije autonomni artefakt, ve upuuje na stvaraoca, tanije, na njegove nesvesne fantazije zahvaljujui kojima on reava delikatne probleme sopstvene psyche. 4. Knjievni tekst se tretira kao simptom na osnovu kojeg se dolazi do skrivenog smisla. U sluaju Jungove psihoanalize, ulogu simptoma igraju simboli, a ulogu skrivenog smisla arhetip. 5. Knjievni tekst predstavlja strukturalnu analogiju sa snom. To znai da analiza sna moe da postane model za knjievnu analizu, a istovremeno njen cilj postaje deformisanje deformisanja kojem je podvrgnut skriveni sadraj sna u procesu rada sna. Iako rad sna ima tropoloki karakter, analitiar mora da
73
Kritiki potencijal psihoanalize
Frojdovo nesvesno Lakanovo nesvesno
Knjievni tekst kao simptom
I. Psihoanaliza
se uhvati u kotac s maskirajuom retorikom teksta koja pomera pravo znaenje. 6. Knjievni tekst se kao analogon psihikog aparata tretira kao polje napetosti i konflikata ijim otkrivanjima i smirivanjima u sjedinjavajuoj interpretaciji tei interpretator. Ipak, to ne znai da svaki tekst, isto kao i svaki san, moe biti protumaen. Na pitanje da li se svaki san moe tumaiti, treba odgovoriti sa ne.74 Kako snovi, tako se i tekstovi odlikuju odgovarajuom s nagom otp or a prema interpretaciji, te je zato interpretator prinuen samo na postavljanje hipoteza ija e se nasluivanja dotai grae duevnog aparata i rada snaga koje u njemu deluju.75 7. Knjievni tekst se moe shvatati kao element interpretativne transakcije izmeu pacijenta (pisca) i terapeuta (itaoca).76 Interpretacija se zasniva na konstruisanju prie koja otkriva smisao nedostupan piscu. Odnos izmeu autora i itaoca moe se opisati pomou prenosnih kategorija (bertragung, transference) kad italac odgovara na elju autora ugraenu u tekst. 8. Kao to jedan te isti podsticaj [moe] imati mnoge predstave, tako je i svaka prava poetska tvorevina rezultat vie nego jednog, u dui pesnika oivljenog, podsticaja i doputa vie nego jednu interpretaciju.77
74 S. Frojd, Tumaenje snova, II, op. cit., str. 177. 75 Ibid., str. 163. 76 Kako je to predstavio D. Hilis Miler interpretacija knjievnog teksta podsea na leenje pacijenta. U: J. Hillis Miller, Constructions in Criticism, Theory Now and Then, New York, 1991, str. 246. 77 S. Freud, Objanianie marze sennych, op. cit., str. 234.
74
Hronologija
1896: 1900: 1901: 1905: etrdesetogodinji Sigmund Frojd, autor knjige Studien ber Hysterie (Rasprave o histeriji), napisane zajedno s Jozefom Brojerom i izdate godinu dana ranije, prvi put koristi re psihoanaliza. Frojdovo Die Traumdeutung (Tumaenje snova). U oktobru poetak terapije s Dorom koja e postati junakinja jedne od vanijih klinikih studija o histeriji. Diltaj pie Nastanak hermeneutike. U Parizu se rodio Lakan. Frojd objavljuje Psihopatologiju svakodnevnog ivota napisanu, kako je govorio, za nestrunjake. Huserl objavljuje Logika istraivanja. Frojdova Dosetka i njen odnos prema nesvesnom; Tri rasprave o teoriji seksualnosti, iji je cilj sticanje uvida u mehanizam seksualnog funkcionisanja oveka uz pomo psihoanalitike tehnike (Predgovor iz 1914. godine). Prva Frojdova studija posveena knjievnosti noveli Gradiva, danskog pisca Jensena. Uticaji putovanja u Italiju: ruevine Pompeje uporeene su sa represijom na koju nailazi erotsko iskustvo potisnuto u nesvesno. Iskopavanje ostataka iz ruevina podsea na psihoanalitiku seansu. Treeg marta Jung prvi put poseuje Frojda u Beu. Razgovaraju trinaest sati. Der Dichter und das Phantasieren (Pesnik i fantaziranje): Pesnik radi isto to i dete koje se igra: stvara svet fantazije prema kojem se odnosi veoma ozbiljno, to znai da u njega ulae mnogo emocija, otro ga razlikujui od stvarnosti. Fantazija ima svoj izvor u nezadovoljavanju elja i podudara se sa snom. Putovanje s Jungom i Ferencom u Ameriku gde je psihoanaliza naila na prijem pun oduevljenja. Frojdovo prouavanje fobij (sluaj Malog Hansa) i opsesivne neuroze (sluaj takozvanog oveka Pacova). Jung postaje predsednik Meunarodnog psihoanalitikog udruenja. Frojd objavljuje svoja amerika predavanja (ber Psychoanalyse. Fnf Vorlesungen). 75
1907:
1908:
1909:
1910:
I. Psihoanaliza
Jedna uspomena iz detinjstva Leonarda da Vinija. Kad su u pitanju dve Leonardove osobine sklonost ka potiskivanju nagona i sublimacija primarnih nagona, psihoanaliza ostaje nemona. Nagoni obeleavaju granicu psihoanalitike spoznaje. Posle toga ostaje samo biologija na kojoj se uzdie psihika zgrada. 1911: reberov sluaj ili Frojdova istraivanja strukture paranoje. Jung zavrava svoj prvi samostalan rad Wandlungen und Symbole der Libido (Promene i simboli libida). Toga se ovako seao: U meni se rodio oseaj da nemam ta da traim u svetu intelekta... Materijal nesvesnog izvuen na svetlost dana ostavljao me je, da tako kaem, iroko otvorenih usta! Posle ove knjige (prevedene na engleski ve 1916. godine) Frojd se razilazi s Jungom. 1913: Frojdov Totem i tabu. Ferenc osniva Psihoanalitiko drutvo u Budimpeti, Ernest Dons (budui Frojdov biograf) otvara filijalu drutva u Londonu. 1914: Zur Einfhrung des Narzimus (Uvod u narcizam). Zaljubljivanje poiva u prelivanju Ja libida na objekat. Ono ima mo otklanjanja potiskivanja i leenja perverzije. Jung podnosi ostavku na mesto predsednika Meunarodnog psihoanalitikog drutva. 1915: Frojdovo Das Unbewute (Nesvesno). 19161917: Frojdov Uvod u psihoanalizu. De Sosirova Opta lingvistika. 1917: Trauer und Melancholie / alost i melanholija (nastavak prouavanja narcistikih psihikih poremeaja). Melanholija je definisana kao posledica (= nepreraena) gubljenja objekta pogubnog za Ja (a preraeno gubljenje je alost). Libido se vraa u Ja koje zbog identifikacije sa izgubljenim objektom biva uniteno. 1918: Frojdovo prouavanje dejih neuroza (sluaj oveka vuka). 1919: Das Unheimliche (Zastraujue): Jedan od malobrojnih Frojdovih radova posveenih estetici. Zastraujue predstavlja iskustvo vraanja potisnutog koje izaziva neprijatan oseaj stranosti sveta. Na zasedanju Psihoanalitikog drutva Melani Klajn predstavlja svoju prvu raspravu o dejem razvoju. 1920: Frojdovo Jenseits des Lustprinzip (S one strane principa zadovoljstva). Ja se rukovodi principom zadovoljstva, potiskujui neprijatne sadraje. 1923: Frojdovo Das Ich und das Es (Ja i Ono). Formulacija takozvane druge tropike psihikog aparata. Ego [Ich] reprezentuje ono to se moe nazvati razumom i razboritou nasuprot idu [Es] koji obuhvata sve strasti. 1925: Verneinung (Negacija): Nema lepeg dokaza za otkrie nesvesnog od toga kad neko, koga analiziramo, reaguje reima: nisam mislio na to. 76
1926: 1927: 1930: 1932: 1933:
1934: 1936: 1938: 1939: 1946: 1949:
1953:
Lakanov nauni debi (kao koautora) koji godinu dana kasnije poinje kliniku psihoanalitiku praksu. Fetischismus. Kratka Frojdova rasprava o seksualnom fetiizmu. Esej o Dostojevskom. Frojdova erka, Ana Frojd, objavljuje svoje najvanije delo Deja psihoanaliza. Frojdov Das Unbehagen in der Kultur (Nelagodnost u kulturi). Lakanov samostalan nauni debi. Prva Lakanova knjiga (doktorat): O paranoinoj psihozi i njenim vezama sa linou. Lakan objavljuje lanak u nadrealistikom asopisu Minotaur. Rus Koevnjikov, naturalizovan u Francuskoj kao Koev, dri predavanja (do 1939. godine) o Hegelovoj Fenomenologiji duha u cole des Hautes tudes. Na predavanjima su se mogli sresti pisci (R. Keno) i psihijatri, pa i sam Lakan koji je od Koeva pozajmio tumaenje Hegelove teorije elje kao elje Drugoga (elim neto samo zato to traim priznanje nekog drugog ko takoe eli to neto). Archetypal Patterns in Poetry: Psychological Study of Imagination, Mod Botkin. Prva primena Jungovih ideja na prouavanje knjievnosti. Na XIV kongresu Meunarodnog psihoanalitikog udruenja u Marijenbadu, Lakan izlae uveni referat o stadijumu ogledala. Ana Frojd objavljuje rad Ego i odbrambeni mehanizmi. Frojd se zbog nacistike agresije seli iz Bea u London. Gaston Balar objavljuje Psychoanalyse du feu (Psihoanaliza vatre). Frojd umire u Londonu objavljujui pre toga svoje poslednje delo Der Mann Moses und die monotheistische Religion (Mojsije i monoteizam). Lakan poinje da radi u vojnoj bolnici. Pojavljuje se prvi tom francuskog prevoda Fenomenologije duha. Posle perioda ratnog utanja, Lakan ponovo poinje da objavljuje naune radove. Ernest Douns, tada predsednik Meunarodnog psihoanalitikog udruenja i najvei ivi Frojdov uenik, objavljuje knjigu Hamlet and Oedipus (Hamlet i Edip) koju izdava reklamira kao klasinu studiju iz psihoanalize knjievnosti. Objavljivanje Lakanovog marijenbadskog predavanja pod naslovom La stade du miroir (Stadijum ogledala). Lakan postaje predsednik Pariskog psihoanalitikog udruenja (SPP), iz kojeg zatim istupa da bi postao lan Francuskog psihoanalitikog udruenja (SFP) koje nije posedovalo akreditaciju Meunarodnog psihoanalitikog udruenja. Poetak ozbiljnih 77
I. Psihoanaliza
1954: 1955: 1955 1956: 19591960: 19601961: 1963: 1964:
1966: 1967: 1968: 19701980: 1972: 1973: 78
podela u francuskoj psihoanalizi. Lakan poinje da dri uvena predavanja ije e beleke biti objavljene u posebnim knjigama. Na seminare, koji su trajali dvadeset i sedam godina bez prestanka, danas se gleda kao na psihoanalitike predstave koje je Lakan briljivo reirao i izvodio na prilino hermetinom jeziku. Bez obzira na to, uvek su privlaili mnotvo posetilaca koji nisu obavezno bili profesionalno povezani s psihoanalizom. Prvi tom predavanja: crits tchniques de Freud (Frojdovi tehniki spisi). Seminar o Ukradenim pismima Edgara Alana Poa. Drugi tom seminarskih radova: Ja u Frojdovoj teoriji i psihoanalitikoj tehnici. Lakanov seminar o psihozama. Seminar LEthique de la psychoanalyse (Etika psihoanalize), na kojem se pojavljuje nova interpretacija Realnog i Stvari (das Ding, la Chose). Seminar o Prenosu (Le Transfert). Fukoova knjiga Istorija ludila u doba klasicizma. Lakan postaje glavni urednik serije Champ freudien u izdavakoj kui Seuil. Lakan formira cole Freudienne de Paris (EFP). Seminar XI: Les quatres concepts fundamentaux de la psychoanalyse (etiri fundamantalna koncepta psihoanalize), na kojem izgovara uvenu reenicu: Nesvesno je strukturisano kao jezik. Rolan Bart objavljuje Elments de smiologie (Elementi semiologije). Fransoa Val sakuplja ratrkane Lakanove studije u knjigu crits (u kolekciji Champ freudien iji je urednik takoe bio Lakan), bibliji svih lakanista. Objavljivanje crits se podudara sa izdavanjem drugih knjiga kljunih za francuski strukturalizam: Fukoove Rei i stvari, Benvenistina Problmes de linguistique gnrale. Renik psihoanalize Laplana i Pontalija, prvi prirunik koji povezuje Lakana i Frojda. EFP poinje da objavljuje asopis Scilicet. Lakan podrava studentski pokret. Na univerzitetu u Vensanu nastaje odsek za psihoanalizu kojim upravljaju njegovi uenici. Naredni Lakanovi seminari. Registrovano ih je ukupno dvadeset i sedam, od kojih je svaki objavljen ili e biti objavljen u posebnoj knjizi. French Freud: Structural Studies in Psychoanalysis, tematski broj Yale French Studies. Pronicljiva kritika knjiga o Lakanu: Le titre de la lettre Filipa Laku-Labara i an-Lik Nansija.
1975:
1976: 1977:
1981:
Izlazi Anxiety of Influence (Strah od uticaja) Harolda Bluma, smeo pokuaj opisivanja knjievnoistorijskog procesa pomou kategorije edipovske psihomahije izmeu predaka i potomaka. Lakanova poseta Americi. Serija udnih dogaaja i skandala. Siguran u svoju slavu s one strane Atlantika, Lakan je odluio da privatno poseti Metropoliten operu (Recite im da sam ja Lakan), a kad nije uspeo da ugovori susret, jedna od njegovih domaica, ne govorei nita Lakanu, pozvala je direktora i nagovestila da e se u Operi pojaviti an-Pol Sartr incognito. Direktor je bio poastvovan i odmah pristao, ali je bio upozoren da veliki filozof ne voli kad se njegovo ime javno izgovara. Lakan nita nije shvatio, mada mu je jedino njegovo nepoznavanje engleskog dozvolilo da pree preko pitanja i d odgovor o zdravlju Simon de Bovoar. U Bostonu, na MIT, gde se susreo sa omskim, Lakan mu je na pitanje ta je miljenje, odgovorio ovako: ini nam se da mislimo mozgom. Ja lino mislim stopalom. Samo tada dolazim do stvarnog kontakta s neim solidnim. Ponekad mislim i elom, pogotovu kada njime u neto udarim. Video sam i previe (elektro)encefalograma da bih znao kako tamo nema ni traga misli. omski je brzo konstatovao da ima posla sa ludakom. U dvadeset i prvom broju Potique Derida objavljuje dugaak esej Le facteur de la verit koji predstavlja kritiku metafizikih (zapravo fa logo ce nt r ini h) pretpostavki Lakanove psihoanalize (fallus kao privilegovan oznaitelj), ugraenih u Lakanov seminar na temu Poovog Ukradenog pisma. U uvodu za ovaj esej Derida pie: Psihoanalitiki orijentisana knjievna kritika u Francuskoj ne postavlja pitanje teksta. To se moe rei, bez velike nepravde, za psihobiografiju Marije Bonaparte, za psihoanalizu materijalne fantazije [Balara], egzistencijalnu psihoanalizu [Sartra], psihokritiku [Morona], psihoanalitiki obojenu tematsku fenomenologiju [Riara] itd. Bruno Betelhajm u knjizi The Uses of Enchantment: The Meaning and Importance of Fairy Tales postavlja tezu o bajci kao ilustraciji nesvesnog konflikta u dejoj psihi. Tematski broj asopisa Yale French Studies posveen psihoanalizi. U njemu su se, izmeu ostalih, nali Lakanov tekst Desire and the Interpretation of Desire in Hamlet, kao i odlina interpretacija oane Felman Dejmsovog Okretaja zavrtnja, pod naslovom Turning the Screw of Interpretation. Lakan umire 9. septembra.
I. Psihoanaliza
79
Bibliografija
Renici
Lapport freudien. lments pour une encyclopdie de la psychanalyse, red. P. Kaufmann, Pary 1993; wyd. 2: Pary 2003. S. Fhanr, Sownik psychoanalizy, tum. J. Kubitsky, Gdask 1996. J. Laplanche, J.-B. Pontalis, Sownik psychoanalizy, red. D. Lagachea, tum. E. Modzelewska, W. Wojciechowska, Warszawa 1996. Sownik phychoanalizy. Klasyczne pojcia, nowe koncepcje, red. B. E. Moore, B. D. Fine, tum. E. Modzelewski, Warszawa 1996.
Sigmund Frojd
Tekstovi u poljskim prevodima (naveden je i prevod na srpski i hrvatski) S. Freud, Czowiek imieniem Mojesz a religia monoteistyczna, tum. A. Ochocki, J. Prokopiuk, wstp A. Ochocki, oprac. R. Reszke, Warszawa 1994. Up. S. Freud, Freud i Mojsije. Studije o umjetnosti o umjetnicima (prev. Renata Jurleta i Tamara Tomi), Zagreb, 2005. S. Freud, Czowiek, religia, kultura, tum., pos. J. Prokopiuk, wstp B. Suchodolski, Warszawa 1967. S. Freud, Dowcip i jego stosunek do niewiadomoci, tum. R. Reszke, Warszawa 1993. Up. S. Frojd, Dosetka i njen odnos prema nesvesnom (prev. Tomislav Beki), Novi Sad, 1973. S. Freud, Dziea, t. 1: Objanianie marze sennych, tum. R. Reszke, Warszawa 1996. S. Freud, Dziea, t. 2: Charakter a erotyka, tum. R. Reszke, D. Rogalski, oprac. R. Resczke, Warszawa 1996. S. Freud, Dziea, t. 3: Pisma psychologiczne, tum. R. Reszke, Warszawa 1997. S. Freud, Dziea, t. 4: Pisma spoeczne, tum. A. Ochocki, M. Porba, R. Reszke, oprac. R. Reszke, Warszawa 1998. S. Freud, Dziea, t. 5: ycie seksualne, tum. R. Reszke, Warszawa 1999. 80
S. Freud, Dziea, t. 6: Dwie nerwice dziecice, tum. R. Reszke, Warszawa 2000. Up. S. Frojd, O seksualnoj teoriji. Totem i tabu (prev. Pavle Mileki), Novi Sad, 1973. S. Freud, Kultura jako rdo cierpie, tum. R. Reszke, Warszawa 1993. Up. S. Frojd, Iz kulture i umetnosti (prev. Vojin Mati i dr.), Novi Sad, 1973. S. Frojd, Autobiografija. Nova predavanja za uvoenje u psihoanalizu (prev. V. Jeroti i N. Volf), Novi Sad, 1969. S. Frojd, Mojsije i monoteizam (prev. Boidar Zec), Beograd, 1979. S. Freud, O marzeniu sennym, tum. W. Szewczuk, [u:] idem, Psychopatologia ycia codziennego. Marzenia senne, Warszawa 1987. Up. S. Frojd, Psihopatologija svakodnevnog ivota (prev. Hugo Klajn), Novi Sad, 1973. S. Freud, Prilozi teoriji seksualnosti. Tri rasprave (prev. Gruja Petrovi i Sra Prica), Zagreb, 1934. Up. i: S. Frojd, Tri rasprave o seksualnoj teoriji, u: S. Frojd, O seksualnoj teoriji. Totem i tabu (prev. Pavle Mileki), Novi Sad, 1973, str. 7118. S. Freud, O marzeniu sennym, u: idem, Wstp do psychoanalizy, tum. S. Kempnerwna, W. Zaniewicki, przedm. G. Bychowski, Warszawa 1935; wyd. 2: Warszawa 1957; wyd. 4: poprawione, przejrza, przedm. K. Obuchowski, Warszawa 1984. Up. S. Frojd, Uvod u psihoanalizu (prev. Borislav Lorenc), Beograd, 1933; Novi Sad, 1973. S. Freud, O psychoanalizie. Pi odczytw wygoszonych na uroczysto 20-lecia jubileuszu zaoenia Clark University w Worcester, Mass., tum. L. Jekels, LwwWarszawa 1911; wyd. 2 uwspczenione: Pozna 1992. S. Freud, Poza zasad przyjemnoci, tum. J. Prokopiuk, wstp B. Suchodolski, Warszawa 1976. S. Freud, Psychopatologia ycia codziennego (O zapominaniu, pomykach, zabobonie i bdach), z. upowanienienia autora tum. L. Jekels, H. Ivnka, Lww 1912; przedruk w tum. uzupenionym i poprawionym przez W. Szewczuka, [u:] idem, Psycholopatologia ycia codziennego. Marzenia senne, Warszawa 1987. Up. S. Frojd, Psihopatologija svakodnevnog ivota (prev. Hugo Klajn), Novi Sad, 1973. S. Freud, Totem i tabu, tum. J. Prokopiuk, M. Porba, oprac. R. Reszke, Warszawa 1993. Up. S. Frojd, O seksualnoj teoriji. Totem i tabu (prev. Pavle Mileki), Novi Sad, 1973. S. Freud, Wizerunek wasny, tum. (z franc.) H. Zaszupin, Warszawa 1936; przedruk: Warszawa 1990. S. Freud, Predavanja za uvod u psihoanalizu (prev. Vlasta Mihavec), Zagreb, 2000. Izabrane rasprave S. Freud, Charakter a erotyzm analny; Kulturowa moralno seksualna a wspczesna neurotyczno; Fantazje histeryczne i ich zwitek z biseksualizmem; Romans rodziny neurotykw; Wprowadzenie do narcyzmu; aoba i melancholia, tum. B. Kocowska, Przypominanie, powtarzanie, przepracowanie, tum. A. Czownicka, [u:] K. Pospiszyl, Zygmunt Freud. Czowiek i dzieo, WrocawWarszawaKrakw 1991.
I. Psihoanaliza
81
S. Freud, Dlaczego wojna?, tum. J. Miziski, Colloquia Communia 1989, nr 36. S. Frojd, Dostojevski i oceubistvo, u: Iz kulture i umetnosti (prev. Vladeta Jeroti), Novi Sad, 1973, str. 235259. S. Freud, Fetyszyzm, tum. A. Pawelski, Seksuologia, 1993, t. 1. S. Freud, Mity greckie i Shakespeare, tum. E. i W. Sobaszkowie, Dialog, 1988, nr 9. S. Freud, Niektre typy charakterw w pracy psychoanaliticycznej, tum. E. i W. Sobaszkowie, Dialog 1989, nr 4. S. Freud, Pisarz i fantazjowanie, tum. M. Leniewska, u: Teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 1: Orientacje poetocentryczne i kulturocentryczne, wybr, rozprawa wstpna, komentarz S. Skwarczyska, Krakw 1974. S. Freud, Pisarz i fantazjowanie, tum. B. Kocowska, u: K. Rospiszyl, Zygmunt Freud. Czowiek i dzieo, WrocawWarszawaKrakw 1992. S. Freud, Podstawowe pojcia psychoanalizy; Nieukontentowanie w kulturze, tum. H. Kwieciska, u: Filozofia i socjologia XX wieku, wyd. 2, Warszawa 1965, cz. 1. S. Freud, Postacie psychopatyczne na scenie, tum. E. i W. Sobaszkowie, Dialog 1988, nr 7. S. Freud, Przemijano, tum. P. Dybel, Teksty Drugie 1999, nr 3.
Karl Gustav Jung

Tekstovi (u prevodu na poljski i na srpski) C. G. Jung, Archetypy i symbole. Pisma wybrane, tum. J. Prokopiuk, Warszawa 1976. C. G. Jung, Dziea, t. 1: Aion. Przyczynki do symboliki Jani, tum. R. Reszke, oprac. L. Kolankiewicz, Warszawa 1997. C. G. Jung, Dziea, t. 2: Typy psychologiczne, tum. R. Reszke, Warszawa 1997. Up. K. G. Jung, Psiholoki tipovi (prev. Milo N. uri), Novi Sad, 1977. C. G. Jung, Dziea, t. 3: Symbole przemiany. Analiza preludium do schizofrenii, tum. R. Reszke, Warszawa 1998. C. G. Jung, Dziea, t. 4: Psychologia a alchemia, tum. R. Reszke, Warszawa 1999. C. G. Jung, O istocie psychicznoci. Listy 19061961, wyd. A. Jaff, wsplpr. G. Adler, wybr, tum., oprac. R. Reszke, Warszawa 1996. C. G. Jung, O istocie snw, tum. R. Reszke, Warszawa 1993. Up. S. Frojd, O bivstvu snova, u: K. G. Jung, Dinamika nesvesnog (prev. Desa i Pavle Mileki), Novi Sad, 1977, str. 385404. C. G. Jung, Podr na Wschd, tum. W. Chemiski, J. Prokopiuk, E. i W. Sobaszkowie, oprac. L. Kolankiewicz, Warszawa 1989. 82
C. G. Jung, Podstawy psychologii analitycznej (wykady tavistockie), tum. R. Reszke, Warszawa 1995. C. G. Jung, Psychologia a religia, tum. J. Prokopiuk, Warszawa 1970. C. G. Jung, Psychologia a religia, tum. J. Prokopiuk, oprac. R. Reszke, Warszawa 1995. C. G. Jung, Psychologia przeniesienia, tum. R. Reszke, Warszawa 1993. C. G. Jung, Rebis, czyli kamie filozofw, tum. J. Prokopiuk, Warszawa 1989. Carl Gustav Jung: Rozmowy, wywiady, spotkania, tum. R. Reszke, Warszawa 1999. C. G. Jung, Wspomnienia, sny, myli, spisane i podane do druku przez A. Jaff, tum. R. Reszke, L. Kolankiewicz, Warszawa 1999. C. G. Jung, Zasadnicze problemy psychoterapii, tum. R. Reszke, Warszawa 1994. Up. K. G. Jung, Odabrana dela, 15, Novi Sad, 1977. (1. Dinamika nesvesnog; 2. O psihologiji nesvesnog; 3. Duh i ivot; 4. Psiholoke rasprave; 5. Psiholoki tipovi) K. G. Jung, ovjek i njegovi simboli (prev. Marija i Ivan Salei), Zagreb, 1973.
ak Lakan
Tekstovi u prevodu na poljski (i na srpski i hrvatski) izbor J. Lacan, Funkcja i pole mwienia i mowy w psychoanalizie, tum. B. Gorczyca, W. Grajewski, Warszawa 1996. J. Lacan, Kanta Sadem, tum. T. Komandant, Twrczo 1989, nr 8. Up. J. Lacan, Kant sa Sadeom (prev. Tomislav Medak), Trei program Hrvatskog radija, Zagreb, 1999, 5556, str. 100116. J. Lacan, Stadium zwierciada jako czynnik ksztatujcy funkcj Ja w wietle dowiadczenia psychoanalitycznego, tum. J. W. Aleksandrowicz, Psychoterapia 1987, nr 4. J. Lacan, etiri temeljna pojma psihoanalize (prev. Mirjana Vujani-Lednicki), Zagreb, 1986. J. Lacan, Edipov kompleks (prev. Zlatko Wurzberg), Tvra, Zagreb, 2001, str. 12, 95104.
Najvanija dela iz oblasti psihoanalize

Inostrani autori Y. Bertherat, Freud z Lacanem, czyli nauka i psychoanalityka [u:] Weik XX. Przekroje. Antologia wspczesnej krytyki francuskiej, Krakw 1991. B. Bettelheim, Freud i dusza ludzka, tum., przedm. D. Danek, Warszawa 1991.
I. Psihoanaliza
83
H. Bloom, Do Freuda i dalej, tum. A. Bielik-Robson, Literatura na wiecie 2003, nr 910. L. Chertok, R. de Saussure, Rewolucja psychoterapeutyczna: od Mesmera do Freuda, tum. A. Kowaliszyn, Warszawa 1988. A. Easthope, Lacanowska interpretacja Kartezjusza, tum. T. Mazur, Przegld Filozoficzny 2000, nr 3. R. Eyer-Kalkus, Jacques Lacan: psychoanaliza jako lingwistyka mwienia, tum. P. Dybel, Teksty Drugie 1998, nr 12. B. Fink, Kliniczne wprowadzenie do psychoanalizy lacanowskiej. Teoria i technika, tum. . Mokrosiski, Warszawa 2003. M. Foucault, Nietzsche, Freud, Marks, tum. K. Matuszewski, Literatura na wiecie 1988, nr 6. A. Freud, Ego i mechanizmy obronne, tum., przedm. M. Ojrzyska, Warszawa 1997. The Freud Reader, red. P. Gay, New York 1989. E. Gellner, Uwodzicielski urok psychoanalizy czyli Chytro antyrozumu, tum. T. Howka, Warszawa 1997. M. Klein, The Selected Melanie Klein, red. J. Mitchell, New York 1986. H. Lang, Mowa i niewiadomo, tum. P. Piszczatowski, wstp P. Dybel, Gdask 2005. S. Leclaire, Rzeczywisto podania, tum. K. opuszka, u: Natura, kultura, pe. Historia, etnografia, psychologia, filozofia, tum. K. opuszka, red. K. W. Meissner, Krakw 1969. C. Lvi-Straus, Freud, Sofokles i Labiche, tum. L. Kolankiewicz, Dialog 1990, nr 11. R. Major, ladem Lacana, tum. A. Wasilewska, Literatura na wiecie 2003, nr 34. Pochwaa psychoanalizy. Dialog Jacquesa Derridy i Elizabeth Roudinesco, tum. M. Loba, Literatura na wiecie 2003, nr 34. P. Ricouer, wiadomo i niewiadomo; O pewnej filozoficznej interpretacji Freuda, tum. H. Igalson, u: idem, Egzystencja i hermeneutyka. Rozprawy o metodzie, wybr, oprac., pos. S. Cichowicz, Warszawa 1975. J. Rivire, Proust a Freud, tum. J. Boski, u: Proust w oczach krytyki wiatowej, wybr, red., przedm. J. Boski, Warszawa 1970. E. Roudinesco, Jacques Lacan. Jego ycie i myl, tum. R. Reszke, Warszawa 2005. H. Segal, Joseph Conrad a kryzys wieku redniego, wiat Psychoanalizy 1995, nr 2. H. Segal, Marzenie senne, wyobrania i sztuka, tum. P. Dybel, Krakw 2003. S. Schneiderman, Jacques Lacan mier intelektualnego bohatera, tum. . Mokrosiski, Warszawa 2004. C. Thompson, Psychoanaliza. Narodziny i rozwj, wsppr. P. Mullahy, tum. T. Koakowska, red., wstp L. Koakowski, Warszawa 1963. 84
H. Vetter, Lacan midzy Freudem a Heideggerem, tum. J. Miziski, Colloquia Communia 1989, nr 36. W. Wooszynow [M. B. Bachtin?], Poza sfer tego, co spoeczne, tum. B. yko, Literatura na wiecie 2003, nr 3/4. S. iek, Patrzc z ukosa. Do Lacana przez kultur popularn, tum. J. Margaski, Warszawa 2003. S. iek, Przeklestvo fantazji, tum. A. Chmielewski, Wrocaw 2001. S. iek, Sublimni objekt ideologije (prev. Neboja Jovanovi i dr.), Zagreb, 2002. S. iek, Znak, oznaitelj, pismo. Prilog materijalistikoj teoriji oznaiteljske prakse, Beograd, 1976. Poljski radovi A. Bielik-Robson, Sowo i trauma: czas, narracja, tosamo, Teksty Drugie 2004, nr 5. D. Danek, Sztuka rozumienia. Literatura i psychoanaliza, Warszawa 1997. eorii dyskursw Jacquesa Lacana, Pozna A. Doda, Popiech i cynizm: wok t 2002. P. Dybel, Czas Edypa czas Chrystusa, Kultura i Spoeczestwo 1994, nr 1. P. Dybel, Derrida i Lacan: spr dwch akw o fallusa, Literatura na wiecie 2003, nr 34. P. Dybel, Dialog i represja. Antynomie psychoanalizy Zygmunta Freuda, Warszawa 1995. P. Dybel, Freuda sen o kulturze, Warszawa 1996. P. Dybel, Instynkt popd namitno (Antropologia Helmutha Plessnera a Freudowska teoria popdow), Kultura i Spoeczestwo 1993, nr 1. P. Dybel, Podmiot niewiadomoi. Pojcie podmiotu w psychoanalizie Jacquesa Lacana na tle tradycji filozofii kartezjaskiej, Przegld Filozoficzny 2000, nr 3. P. Dybel, Przemijalno pikna i melancholia Freuda, Teksty Drugie 1999, nr. 3. P. Dybel, Urwane cieki. Przybyszewski Freud Lacan, Krakw 2000. J. Gociniak, Dyskurs psychoanalityczny w teorii Jacquesa Lacana, wiat Psychoanalizy 1995, nr 2. K. Irzykowski, Freudyzm i freudyci, Prawda 1913, nr 26, 89. K. Irzykowski, Teoria snw Freuda, Nowa Reforma 1912, nr 590. Literatura na wiecie 2003, nr 3/4 broj je u celosti posveen Lakanu. B. Miciski, O teoretycznych podstawach psychoanalizy, Verbum 1938, t. 4. M. Obrbska, W poszukiwaniu ukrytej struktury. Semiotyka wobec problemu niewiadomoci, Pozna 2002. L. PitkowskaMagnone, Krytyka czystego podania. Powrt do Kanta Sadem Jacquesa Lacana, Przegld Filozoficzny 2004, nr 4.
I. Psihoanaliza
85
Pisarz i psychoanalityk, red. R. Dziurla, J. Groth, Pozna 1999. K. Pospiszyl, Kulturowe uwarunkowania osobowoci czowieaka w ujciu psychoanalizy, Studia Filozoficzne 1969, t. 5. J. Potkaski, Sobowtr. Rewicz a psychoanaliza Jacquesa Lacana i Melanii Klein, Warszawa 2004. Psychoanaliza i literatura, red. P. Dybel, M. Gowiski, Gdask 2001. H. Stpniewska-Gbik, Z inspiracji Lacanowskich, Toru 2000. S. I. Witkiewicz, Niemyte dusze. Studium psychologiczne nad kompleksem niszoci (wzowiskiem upoledzenia) przeprowadzone metod Freuda ze szczeglnym uwzgldnieniem problemw polskich (1936), [u:] idem, Narkotyki. Niemyte dusze, wstp, oprac. A. Miciska, Warszawa 1975.
Mihal Pavel Markovski
86
II. FENOMENOLOGIJA
Treba se samo zagledati u same fenomene, a ne o njima unapred govoriti i stvarati konstrukcije. Edmund Huserl1 Ontologija knjievnog dela jeste apriorna teorija i kao takva nijednu od svojih tvrdnji ne moe zasnivati na iskustvu u kojem su iskazana pojedinana dela u itavom svom sklopu i svoj svojoj pojedinanosti. Roman Ingarden2 itava kritika je u svom ishoditu i u osnovi kritika svesti. or Pule3 Razmiljanja o knjievnom delu ne mogu biti posveena iskljuivo samom tekstu, ve i u istoj meri inu njegovog usvajanja. Volfgang Izer4
4
4
. Huserl, Ideja fenomenologije. Pet predavanja, Beograd, 1975, str. 82, prevod: Milan Damjanovi. R. Ingarden, Poetika, Foto-futura, Beograd, 2000, str. 11, prevod: Ivana oki. G. Poulet, La conscience critique, Paris, 1971, str. 314. W. Iser, Proces czytania. Perspektywa fenomenologiczna, u: Wspczesna myl literaturoznawcza w RFN. Antologia, Warszawa, str. 225.
ta i kako?
Fenomenologija je pravac u istraivanjima knjievnosti koji se izvodi iz fenomenologije Edmunda Huserla (18501938). Obino se povezuje s radovima Romana Ingardena (18931970), koji se odnose na nain postojanja i saznavanja knjievnog dela kao i stvaralake komunikacije takozvane kole iz Konstance (Volfgang Izer, Hans-Robert Jaus, Karl-Hajnc tirle) i angloamerike kole italake reakcije (D. Bleich, N. Holland, Reader-Response Criticism). Shvaenu na svoj nain, fenomenologiju je koristio i Gaston Balar (18841962) u prouavanju poetskih slika, a posle njega takozvana enevska kola: prvo njeni utemeljivai Marsel Rejmond i Albert Begen, a zatim i njihovi uenici or Pule (19021991), an Pjer Riar (ro. 1922), Jan Starobinski (ro. 1928), kao i Dozef Hilis Miler (ro. 1928) pre nego to je postao dekonstruktivista. Fenomenologijom se, dok ga nije preokupirao marksizam, bavio i an-Pol Sartr (19051980), autor Imaginacije (1940) iji podnaslov glasi Fenomenoloka psihologija imaginacije, kao i rasprave ta je knjievnost? u kojoj je itaocu priznata uloga zajednikog tvorca knjievnog dela. Dosta panje knjievnim pitanjima posvetio je i Moris Merlo-Ponti (19081961), autor Fenomenologije percepcije (1945) i brojnih eseja o umetnosti. Osnovna fenomenoloka FENOMEN (gr. phaino pojavljiteza glasi: sve ono to se pojavvati se) je neto to se pojavljuje, ljuje u svetu ima smisao zahvaneto to vidimo onakim kakvim ga vidimo i to moemo verno opisati ne ljujui inu svesti. Moramo izriui o tome nikakav sud sve dok pokuati da stvarno poemo od to ne vidimo onakvim kakvim jeste.* stvari upravo onakvih kakve se * E. Paci, Dziennik fenomenologiczny, u: prikazuju i kakve se pojavljuju Zwizki i znaczenia. Eseje wybrane, Warszai da pri tom ostanemo kod tog wa, 1980. U Huserlovoj teoriji fenomen je prikazivanja ne uputajui se ni stvar koju je svest obdarila smislom.
II. Fenomenologija ta je fenomenologija u prouavanju knjievnosti?
inovi svesti kao osnova fenomenologije
89
Fenomenoloka oiglednost
Ingardenova istraivanja knjievnog dela
Knjievno delo kao intersubjektivni intencionalni predmet
u kakve spekulacije. Svest nastoji da vidi ono to se pojavljuje bez ikakvih predubeenja i gotovih teorija, koncentriui se na ono to je najbitnije (sutina stvari, odnosno eidos), a ne na ono to je sluajno i pojedinano. Ovaj prodoran pogled (koji je Huserl nazvao intuicijom ili oiglednou) prati precizan opis jer stvarnome pripada da bude opisano, a ne konstruirano ili konstituirano. ist opis, prema Huserlu, zasniva se na sagledavanju sutine koja treba da se predstavi s apodiktinom, odnosno nesumnjivom oiglednou. Uticaj fenomenologije na prouavanje knjievnosti je posredan. Huserla je kao matematiara i logiara u neznatnoj meri interesovala knjievnost i nije joj posvetio posebne studije. A za Ingardena, njegovog uenika, istraivanja knjievnog dela bila su samo deo ireg filozofskog projekta u kojem je uprkos Huserlovim odreenjima nastojao da dokae kako svet postoji na autonoman nain, relativno nezavistan od akata svesti, iako je stvaran i pomou svesti. Zato treba imati u vidu da je Ingarden, odreujui egzistencijalnu autonomiju knjievnog dela u okviru glavnih ontolokih istraivanja, pokuavao pre svega da pronae dokaze za potkrepljivanje teze o postojanju egzistencijalno samostalnog sveta i da su ga manje interesovali pojedinani knji INTENCIONALNOST ideja koju evnoteorijski problemi. Narav- je Huserl preuzeo od Franca Brentano, knjievno delo je specifian na (18381917): svaka svest je svest o predmet i potrebna mu je poseb- neemu, to znai da ne postoji neinna panja, ali pre svega je re o tencionalna ili prazna svest. Predmeti tome da li realni predmeti mogu se ne nalaze u svesti kao u kutiji, ve predmete (ili korelate) imati intencionalnu strukturu. predstavljaju akta svesti te su, dakle, sutinski neIngarden je uprkos Huserlu zavisni od svesti. Prema Ingardenu, tvrdio da mogu, a analiza knji- knjievno delo je intencionalna tvoevnog dela kao intersubjektiv- revina (korelat autorske svesti) koja nog intencionalnog predmeta je uinjena trajnom pomou interkoji ima svoju egzistencijalnu subjektivnog znaenja i zahvaljujui tome knjievno stvaralatvno je razuosnovu izvan iste svesti bila je mljivo. Kao intencionalni predmet, izuzetno pogodna za polemiku s knjievno delo je shematizovana tvorevina koja trai aktualizaciju. Huserlom.
J. Patoka, Co to jest fenomenologia?, u: wiat naturalny a fenomenologia, Krakw, 1987, str. 159. Treba imati u vidu da fenomenolozi nisu koristili termin intuicija u uobiajenom znaenju, kao ekvivalent neracionalnog uvida. Upravo je ovako shvaenu intuiciju ismevao Vitkaci kad je pisao da je najbolji lek za intuiciju policija. Intuicija (lat. intueri = motriti) prema Huserlu odgovara oiglednosti. M. M.-Ponty, Fenomenologija percepcije, Veselin Maslea, Sarajevo, 1978, str. 8, prevod: dr Anelko Habazin.
90
Ipak, da bi se detaljnije objasnila sutina fenomenolokog poduhvata, treba, nesumnjivo, poeti od Huserla, upoznati se s njegovim komplikovanim renikom (koji je veoma vaan za filozofiju i filozofiju knjievnosti XX veka) ne bi li se kasnije prelo na fenomenoloke teorije knjievnosti od kojih kao najvanije treba prihvatiti teoriju Romana Ingardena, nemaku kolu estetike recepcije i francusku varijantu takozvane tematske kritike. Pri tom treba imati na umu ovo: iako je u Poljskoj najpoznatija teorija Romana Ingardena, u svetlu metoda XX veka ona nije ni najuticajnija, niti je treba to otvoreno priznati od velike pomoi u interpretacijama pojedinanih knjievnih tekstova. U prikazu koji sledi glavni akcent stavljen je na rekonstrukciju fenomenolokog idioma ije je razumevanje neophodno za humanistiku XX veka i znatno izlazi iz okvira prouavanja knjievnosti sensu stricto. Bez podrobnog sagledavanja Huserla, fenomenoloke teorije knjievnosti ne bi bile razumljive. Bez Huserla bi bio neshvatljiv i razvoj teor ij e knjievnosti.
Osnove
Tvorac fenomenologije, Edmund Huserl, bio je matematiar koji se od poetka studija kolebao izmeu matematike i filozofije. Matematika ga je privlaila preciznou i strogou pravila, ali njegov uitelj Franc Brentano ga je ubedio da se i filozofija moe praktikovati kao nauka: Na poetku sam iz njegovih predavanja, sea se Huserl svog studiranja kod Brentana, stekao uverenje koje mi je dozvolilo da izaberem filozofiju kao ivotno zanimanje, a to je da je i filozofija polje ozbiljnog rada, da se njome moe, a samim tim i treba, baviti u duhu najstroe nauke. Godine 1891. Huserl objavljuje Filozofiju aritmetike. Psiholoke i logike analize, vodi korespondenciju s logiarem Gotlibom Fregeom koji kritikuje ostatke psihologizma u tom delu. Huserl je hteo da napie drugi tom, ali se predomislio poto je odbacio metodu i rezultate.10 Na prelazu izmeu XIX u XX vek, objavljujui Logische Untersuchungen (Logika
Dovoljno je rei da e se na njega pozivati i ak Derida pokuavajui da definie pojam literarnosti. Pogledati: Literarnost u poglavlju Dekonstrukcija. A. Ptawski, Sowo wstpne, u: Idea fenomenologii..., op. cit., str. VIII. 10 To je, uostalom, postala trajna Huserlova osobina. Nikada nije bio zadovoljan ve objavljenim delima i stalno je do smrti, 1938. godine radio na njihovom poboljanju. U Huserlovom arhivu u Luvenu nalazi se oko 30 hiljada strana stenografisanih i sukcesivno objavljivanih rukopisa.
II. Fenomenologija Edmund Huserl
91
Huserlovo udaljavanje od psihologizma
Logika istraivanja
istraivanja),11 Huserl se udaljava od psihologizma i postavlja temelje istoj logici. Po objavljivanju Logikih istraivanja Huserl je imenovan za profesora u Getingenu, gde je radio do 1916. godine (1912. godine Roman Ingarden je postao njegov uenik). Od 1916. godine je predavao u Frajburgu (gde su njegovi uenici bili, izmeu ostalih, Edita tajn i Martin Hajdeger). U penziju je otiao 1929, ali je do 1933. drao predavanja. U isto vreme pojavila su se jo dva dela kojima zapoinje fenomenoloki preokret u filozofiji: Fenomenologija volje Aleksandra Pfendera i Transcendentalna i psiholoka metoda Maksa elera. Zato su nastala Logika istraivanja? Ruski filozof Lav estov, s kojim se Huserl ozbiljno sporio povodom pouzdanosti saznanja, pamti izjavu nemakog mislioca na tu temu: to sam dublje prodirao u osnovne probleme logike, to sam jae oseao da nae znanje i nae poznavanje podrhtavaju i da se ljuljaju iz temelja, dok se napokon, na moje neopisivo zaprepaenje, nisam uverio da ukoliko je savremena filozofija izrekla poslednju re o sutini saznanja, onda to sazanje ne postoji ... [Bio sam svestan toga] da ako razum ne uspe da pobedi sumnje koje su se u meni namnoile, ako smo osueni samo na doterivanje, zabaurivanje ... pukotina i praznina koje su nastale u svim naim epistemolokim konstrukcijama, onda e se jednog dana nae divno znanje raspasti i nai emo se oi u oi s bednim ostacima nae veliine.12
Protiv saznajnog relativizma
Logika istraivanja su, pre svega, bila usmerena protiv saznajnog relativizma, odnosno uverenja da ne postoji objektivno merilo ispravnosti sudova o stvarnosti. Huserlov cilj je bio da pronae ono to je istinito [i to] je apsolutno istinito, samo po sebi. Prema Huserlovom miljenju, istina je samo jedna jedina, bez obzira na to da li je u svojim sudovima sagledavaju ljudi ili ne ljudi, aneli ili bogovi.13 Ovo je jedan od najvanijih fenomenolokih aksioma: saznanje ne zavisi od toga ko i na koji nain saznaje, ve se zasniva na potpunom odvajanju istine od promenljivih okolnosti njenog shvatanja.
11 E. Husserl, Badania logiczne (19001901) t. 1: Prolegomena do czystej logiki, Toru, 1996, t. 2: Badania dotyczce fenomenologii i teorii, deo 12, Warszawa, 2000. 12 L. Szestow, Egzystencjalizm jako krytyka fenomenologii, u: Folozofia egzystencjalna, priredili: L. Koakowski, K. Pomian, Warszawa, 1965, str. 214215. 13 E. Husserl, Badania logiczne, t. 1, op. cit., str. 123.
92
Relativizam, nona mora scijentista i moralista, prema Huserlu je bio posledica antropologizacije, subjektivizacije i psihologizacije istine koji tu istinu redukuju na funkciju individualnog miljenja, na promenljivu prirodu oveka (kako emo videti, kad je u pitanju istina, fenomenologija je ekstremni protivnik pragmatizma)14. Njegov plan je bio drugaiji: u svetu treba pronai osnovu na kojoj se moe odupreti relativizmu. Ispostavilo se da se ta osnova moe pronai jedino u istoj l og ic i iji je egzistencijalni status nezavisan od bilo kakvih empirijskih stavova i kulturnog konteksta. Zato je Huserl pisao: Istinu shvatamo ne kao neki empirijski sadraj koji se pojavljuje u toku psihikih doivljaja i ponovo nestaje; ona nije jedan od mnogih fenomena, ve je doivljaj ... u kojem doivljaj predstavlja neto opte, neku ideju.15 Tako shvaena istina apsolutno obavezuje16 i sama u sebi ostaje ono to jeste, zadrava svoju idealnu sutinu.17 Istina postoji objektivno, odnosno nezavisno od pojedinanih sudova. Filozofa ne interesuje miljenje Petra ili Pavla, koje se tie jednaine 2 + 2 = 4, jer postoje hiljade pojedinanih sudova o tome, ali se svi odnose na samu istinu koja je to je bitno oigledna istina. Konano merilo istine, govorio je Huserl, jeste njena oiglednost, odnosno to da se ona prikazuje svima isto, nezavisno od take gledita i stavova. Svako ko bude smatrao da je interpretacija knjievnog dela samo shvatanje ili otkrivanje u njemu sadrane oigledne istine, hteo ne hteo e se posredno nadovezivati na Huserla. Mada e se Huserl kasnije vie okrenuti idealizmu, ovaj logiki impuls e ipak od tada neprekidno pratiti fenomenologiju. To je uverenje o tome kako se istina moe otkriti a ne konstruisati, kako se ona jedino otkriva a ne stvara. Na taj nain je, poetkom XX veka u Logikim istraivanjima, formulisana neminovnost fenomenolokih istraivanja koja e utemeljiti koncepcije istih sutina i pouzdanost saznanja. Ve se u ovoj knjizi pojavljuju najvanije osobine fenomenologije. To su: njen intuitivan, tj. evidentan karakter, iskljuivanje iz polja istraivanja onoga to izlazi iz okvira iste svesti; uzimanje u obzir samo onoga to se samo po sebi pokazuje na oigledan nain; njena opisnost, kao i status nauke na kojoj bi trebalo da su utemeljene sve druge nauke. Pogledajmo, redom, sva ova pitanja.
14 15 16 17 Pogledati: Pragmatizam. E. Husserl, op. cit., str. 133. Ibid., str. 134. Ibid.
ista logika
Objektivna istina
Oiglednost istine
Fenomenoloka istraivanja
II. Fenomenologija
93
Osnovne teme Logikih istraivanja
Fenomenoloka intuicija ista svest
Huserlova koncepcija istog opisa
Tema knjige je ist a fe nome nol og ij a do iv lj aj a milj enj a i s a z nanj a koja se odnosi iskljuivo na doivljaje koji se mogu shvatiti i analizirati i ntuic ij om u istoj sutinskoj [= esencijalnoj] optosti, a ne sa empirijski apercipiranim [= svesno doivljenim] doivljajima kao realnim injenicama, s doivljajima ljudi i ivotinja koji se kao iskustvena injenica ispoljavaju i prihvataju u svetu.18 Nije re, dakle, o tome ta ovek doivljava u svetu, ve ta doivljava u istoj intuiciji, to znai intuiciji svedenoj samo na svest. Fenomenoloka intuicija iskljuuje sve sudove koji se odnose na psihofiziku prirodu, ukljuujui realne stvari, tela, ljude, pa i sopstveni Ja-subjekat, kao i uopte na sve to transcendira [= prekorauje] istu svest.19 Fenomenologija se, dakle, bavi istom sveu (= unutranjom, imanentnom sveu) i ne bavi se onim ta svako od nas, kao jedinka otelovljena i podlona raznim uticajima, misli o svetu, niti ta u tom svetu doivljava, kakvim uticajima podlee. Huserl govori o u nut ranj em op a anju, odnosno onakvom koje u svoj predmet ne uvodi nita to u samom doivljaju ne bi bilo oigledno predstavljeno i efektivno prisutno. Logiki pojmovi [...] trebalo bi da proistiu iz e v i dent nost i [Anschauung]; oni treba da nastaju putem idejizujue apstrakcije na osnovu odreenih doivljaja.20 Ova idejizujua apstrakcija treba da oslobodi pojedinane doivljaje od njihove neprevodivosti na jezik optih pojmova. Evidentnost garantuje adekvatnost, odnosno pojmovno savreno predstavljeno21 saznanje bez ikakve subjektivne primese; subjektivne, znai one koja je promenljiva i dolazi izvan svesti. Ovde moramo biti oprezni. Za Huserla iz tog perioda subjektivan znai neobjektivan ili onaj koji prlja saznavanje vene istine.22 Subjektivan znai promenljiv i relativizovan. Reju, nesiguran. Sutine shvaene direktno sutinskom intuicijom, kao i veze koje se zasnivaju samo na sutinama, ona izraava opisno kroz sutinske pojmove i iskaze koji imaju karakter sutinskih prava.23 ist opis, prema Huserlu, jeste otkrivanje sutine i opisno ustaljivanje otkrivene sutine u istim pojmovima izvreno na osnovu, datog kao primer, evidentnog shvatanja pojedinanih doivljaja (makar
18 Ibid., t. 2, deo I, str. 45. Sve dopune i objanjenja u uglastim zagradama potiu od autora. 19 Ibid., t. 2, deo I, str. 552. 20 Ibid., t. 2, deo I, str. 89. 21 Ibid., t. 2, deo I, str. 447. 22 Istina [...] je vena ili bolje: ona je ideja i kao takva je vanvremenska. Nema smisla pripisivati joj neko mesto ili trajanje, ak ni kad bi se to moglo produiti za sva vremena. Op. cit., t. I, str. 133. 23 Ibid., t. 2, deo I, str. 5.
94
EMPIRIJSKI koji se odnosi na ulni doivljaj. Fenomenoloka transcendentalna istraivanja koja izlaze izvan okvira empirijskog poretka.
i fingiranih u slobodnoj fantaziji).24 To nije empirijski opis i ne odnosi se na stvarne line doivljaje tako da to ne moe biti ako je subjektivno shvatimo interpretacija.25
Fenomenologija, meutim, ne govori o stanjima ivih bia ... ve o uvidima, sudovima, oseanjima itd. kao takvim, o onome to im pripada a priori, u neuslovljenoj optosti, upravo kao istim individualnim primerima istih vrsta.26 Vrsta je u latinskom jeziku species, a u grkom eidos, zato eidetski opis na primeru individualnih doivljaja predstavlja njihovu sutinu koja prevazilazi individualne sluajeve. Fenomenologija se bavi upravo sledeim: shv at anj e m ist i h sut ina d at i h istoj sve st i. Huserl ovako kae: Nisam platoniar, nije mi potrebno da prihvatam ideje izvan sveta. Govo EIDETSKI (gr. eidos vrsta, rim o neemu to se moe otkriti sutina) vezan za nadindividualu ovom svetu, u konkretnim stvanu sutinu stvari prisutnu u pojerima, ne poistoveujui crvenilo dinim predmetima (na primer, crs pojedinanim momentima crvevenilo crvene haljine, literarnost nila mnogih crvenih stvari. Treba knjievnog dela). Eidetski opis, osnova fenomenoloke metodolosamo videti.27 Ali, da bi se videlo, gije, nastoji da otkrije ono to je treba postati slep za ono to je u datom predmetu presudno za sluajno. elimo da se vratimo ka njegovu esenciju i nije zavisno od samim stvarima (Wir wollen auf promenljive saznajne perspektive. die Sachen selbst zurckgehen. Na drugom mestu Huserl kae: Zu den Sachen selbst). Sama stvar je ona stvar kakva stvarno jeste, odnosno kakvom se predstavlja u punoj samoprisutnosti ako je bez ostatka shvaena kao ono to jeste.28
24 Ibid., t. 2, deo I, str. 2425. 25 Ako pod interpretacijom podrazumevamo stvaralaki in angaovanosti u konstrukciji smisla a ne samo otkrivanje ve postojee istine, onda Huserlova fenomenologija ne moe predstavljati osnovu interpretacije. Moe, meutim, biti i jeste osnova svakog opisa pojava. Da li se, ipak, opis moe odvojiti od uslova u kojima subjekat radi? Sumnje o ovom pitanju uinie da poevi od Martina Hajdegera i njegovog novog tumaenja fenomenologije kao hermeneutike XX vek bude scena za stalno problematizovanje teze o neutralnosti fenomenoloke pozicije prema svetu. 26 E. Husserl, Badania logiczne, t. 2, deo I, op. cit., str. 25. 27 R. Ingarden, Wstp do fenomenologii Husserla. Wykady wygoszone na uniwersytecie w Oslo (15 wrzesie 17 listopad 1967), Warszawa, 1974, str. 24. 28 E. Husserl, Badania logiczne, t. 2, deo I, op. cit., str. 444.
II. Fenomenologija Eidetski opis
Ka samim stvarima
95
Rezultati Logikih istraivanja
A ta je ona pre svega? Ona je sopstvena sutina osloboena sluajnih i promenljivih okolnosti. Dakle, kako proistie iz Logikih istraivanja, fenomenologija je nauka koja je: 1. ist a i apr i or na, jer je neempirijska i nadindividualna. Kako je pisao Merlo-Ponti, svijet je isto ono to mi sebi predstavljamo, ne kao ljudi ili empirijski subjekti, nego ukoliko smo svi jedino svjetlo i ukoliko participiramo na Jednome ne dijelei ga29. 2. E i d et ska, jer shvata sutinu onog to je opaeno. 3. Istovremeno je i kon k re t na , jer je ukorenjena u p osmat r anju. Kako se, posle niza godina, seao Ingarden: Povratak stvarima, konkretnim stvarima, a ne apstrakciji, teoriji itd., ka konkretnim stvarima to je bio spas.30 Ali, imajmo u vidu, meutim, da nije re o samoj konkretnosti nego o tome ta je u konkretnosti bitno i nepromenljivo. 4. O i g l e d na, odnosno i ntuit iv na (intuicija = oigledna svest), jer neposredno sagledava sutinu u oiglednoj samoprisutnosti, u sopstvenoj linosti (Huserl je voleo da kae: in propria persona), bez ikakve subjektivne primese. Fenomenologija omoguava sutinama stvari da se otkrivaju u njihovom pravom obliku. 5. O pis na, jer opisuje ono to s e p oj av ljuj e u svesti, to je dato (gegeben) svesti i nain na koji se pojavljuje i na koji je dato. Ovu dimenziju Huserl naziva datou (Gegebenheit). 6. Eg z a kt na, jer je egzaktno nauna, to znai u odnosu na pogled na svet stroga i neutralna, to joj omoguava da bude osnova svih drugih pojedinanih nauka. Iako je Huserl priznavao da je piui Logika istraivanja bio filozofsko dete, Ingarden, ipak, nije bio u pravu tvrdei da je ovo delo samo vie zbirka rasprava nego celovita knjiga i da ne prua nikakvu novu ni celovitu problematiku filozofije uopte.31 Fenomenologija koja proistie iz Logikih istraivanja nije trebalo da bude program, ve pokuaj fundamentalnog rada koji se zaista moe sprovesti na neposredno viene i shvaene stvari.32 Na rezultate Logikih istraivanja kasnije e se osloniti sledee etape Huserlovog rada i itave fenomenologije.
29 M. M.-Ponty, op. cit., str. 9. 30 R. Ingarden, op. cit., str 27. 31 R. Ingarden, Edmund Husserl, u: Z bada nad filozofi wspczesn, Warszawa, 1963, str. 388. 32 E. Husserl, Badania logiczne, t. I, op. cit., str. 4142.
96
Utemeljenje
Godinu dana posle predavanja Viljama Dejmsa o pragmatizmu, 1907. godine Huserl dri pet predavanja kojima daje naslov Ideja fenomenologije. Ovde je prvi put javno formulisao ideje koje odreuju itavo njegovo kasnije miljenje. Tada je u svojoj privatnoj belenici zabeleio: Za fenomenologiju, koja treba da bude teorija saznanja, za sutinsku nauku o saznanju (a priori) empirijski odnos je iskljuen. Na taj nain nastaje transcendentalna fenomenologija i to je upravo bilo ono iji su delii bili predstavljeni i u Logikim istraivanjima.33 Tri osnovne kategorije fenomenologije nastale u Ideji fenomenologije jesu: korelacija, konstitucija i redukcija. Transcendentalna fenomenologija je fenomenologija konstituiue svesti. Konstituiue, znai one koja stvara predmete saznanja.
KORELACIJA odnos izmeu predmeta i svesti koja se zasniva na tome da dati predmet predstavlja ekvivalent (ili korelat) akta svesti, to znai da ga akt saznanja transformie i on postaje fenomen koji poseduje neko znaenje. Bliska ovakvom shvatanju korelacije jeste kategorija objective correlative (predmetni ekvivalent), koju je u teoriju poezije uveo T. S. Eliot (Pogledati: Ameriki formalizam).
Huserlova Ideja fenomenologije Konstitutivna svest Huserlova Ideja fenomenologije
Fenomenologija [za razliku od psihologije] se ne odnosi na svet, ona je isto transcendentalno istraivanje u kojem treba da se pokae na koji nain se konstituie realan svet kao korel at iste svesti.34
Upravo je detaljno ispitivanje korelacije izmeu akta, znaenja i predmeta zadatak transcendentalne fenomenologije. ta je i na koji nain postoji svest? Postoji kao intencionalni ekvivalent mnotva svesnih doivljaja ne postoji apsolutno za sebe, ve samo kao ekvivalent.35 Upravo se na tome zasniva korelacija: predmet je ekvivalent (= korelat) akta svesti, to znai da on biva preoblikovan pomou ina saznanja i postaje fenomen koji poseduje odreeno znaenje. Da bi sve imalo smisao (a to je uslov saznavanja sveta), stvari za svest moraju da se preoblikuju u fenomene, odnosno u neto to, pojavljujui se u svesti, ve ima neko znaenje. Svet nepreoblikovan
33 W. Biernal, Wprowadzenie wydawcy, u: E. Husserl, Idea fenomenologii..., op. cit., str. 6. 34 R. Ingarden, Wstp do fenomenologii Husserla..., op. cit., str. 4142. 35 Ibid., str. 139.
II. Fenomenologija
Transcendentalna fenomenologija
Fenomen
97
Noeza i noema
Transcendentalna redukcija
Transcendencija i imanencija
sveu u fenomen ne samo da ne- TRANSCENDENTALAN (lat. ma smisla ve ostaje i izvan mogu- transcendo = prekoraujem) onaj nosti saznanja. Za Huserla je ono koji prekorauje ulno iskustvo u to je dato = intencionalni pred- pravcu razuma koji utvruje uslomet = fenomen. Prema kasnijoj ve za mogunost bilo kakvog iskuTo je razlika koju je utvrdio terminologiji primenjenoj u Ideja- stva. Kant i koja strogo razdvaja ono to ma: korelacija izmeu ina svesti i je ulno od onoga to je razumno. predmeta svesti je (odgovarajue) Napomena: transcendentan nije spajanje noeze i noeme. Imajmo u isto to i transcendentalan! U fevidu: ni stvari kao takve, ni ovek nomenologiji je transcendentan kao takav nisu dostojni panje fe- spoljanji svet, a transcendentalan sam razum (preciznije: svest). nomenologije. I stvari i ovek moraju da prou kroz ienje od svojih empirijskih svojstava da bi stupili na pravu scenu fenomenolokih razmatranja. U tome se nalazi fenomenoloki izvor hermeneutike XX veka. Interesovanje transcendentalne fenomenologije usmereno je ka svesti kao svesti, usmereno je samo ka fenomenima, odnosno onome to se ispoljava u svesti uz izuzimanje svakog empirijskog suda [u bitku].36 Ovde je re o podreivanju spoljanjeg (= empirijskog) opaanja unutranjem opaanju. ta predstavlja ovo izuzimanje empirijskog sveta? To je uvena Huserlova transcendentalna reduk- EPOCH transcendentalna redukcija koja se zasniva na odbacija iji je osnovni princip upravo civanju empirijskog sveta (Huserl ovde prvi put formulisan. Osnov- govori o odbacivanju teze o prino pitanje je sledee: kako spoznati rodnom odnosu) u korist aktivneto to izlazi izvan okvira svesti? nosti same svesti. iv ovek biva Odgovor je (samo) oigledan: pre- redukovan na istu svest, a stvari neti sferu saznanja iz transcenden- na predmete kojima svest daruje smisao, odnosno na fenomene. cije, odnosno iz stvarnosti koja se nalazi izvan svesti, u imanenciju, odnosno u samu svest, zapravo izmai se empirijskom, ulno iskustvenom svetu i zatvoriti se u svest. Transcendencija stvari zahteva da je [stvar] stavimo pod znak pitanja.37 U imanenciji je opet ono to je dato, dato na oigledan i neposredan nain i potpuno je adekvatno samoprisutno dato.38 Huserl razmilja na sledei nain: ono to je transcendentno ne mogu shvatiti sa svom oiglednou (jer mi nije dato), dakle, moram da ga se oslobodim, iskljuim iz polja mog saznanja. To, meutim, ne mogu da uradim u potpunosti jer tada uopte ne bih saznao svet.
36 E. Huserl, Ideja fenomenologije..., op. cit., str. 9. 37 Ibid., str. 61. 38 Ibid., str. 1213.
98
Upravo na tome se zasniva transcendentalna redukcija: na stavljanju u zagrade transcendentalnih stvari u odnosu na svest i pristajanju na to da one postoje samo k a o pre d met i koji su dati svesti u njenim granicama i samo u njenim granicama: onako kako se svesti predstavljaju. U Idejama za jednu istu fenomenologiju39 Huserl formulie ovaj zakon kao princip svih principa: Nijedna teorija, koja bi se mogla izmisliti, ne moe nas skrenuti na krivi put u odnosu na ovaj princip svih principa: da je svaka izvorno prezentovana evidentnost izvor zakonitosti saznanja, da sve to nam se u intuiciji izvorno (da tako kaemo: u svojoj telesnoj stvarnosti) predstavlja, treba jednostavno prihvatiti kao ono to se prezentuje, ali samo u granicama u kojima se prezentuje.40 Imajmo, meutim, na umu: predmeti nisu unutar svesti, ne nalaze se u njoj kao u kutiji ali su njen korelat. To su takozvani intencionalni predmeti. Fe nome n j e st v ar preobra ena istom sve u u pre d me t koj i p o s e duj e s mis ao. Fenomenologija tei pretvaranju transcendentnog sveta u svet istih fenomena, dakle, ono to se kao apsolutno razumljivo (ono koje poseduje smisao) moe posmatrati, formulisati jer dolazi do stvarne samoprezentacije u najuem smislu.41 Smisao je za Huserla ili oigledan ili ga uopte nema. Pojedinani saznajni fenomen, koji se pojavljuje i nestaje u toku svesti, nije objekat fenomenolokih sudova. Re je o izvorima saznanja, o poecima koji se mogu evidentno shvatiti na opti nain, o univerzalnim apsolutnim podacima koji predstavljaju osnovna univerzalna merila, ona koja omoguavaju merenje svakog smisla.42 Dakle, ta Huserl radi, ta eli? Kao to je tvrdio u razgovoru sa estovim, eli da pronae Arhimedovu taku saznanja, da pronae epistemoloki apsolut, odnosno princip apsolutne pouzdanosti. Da bi to postigao kad filozofski subjekat eli da nae sferu maksimalne sigurnosti saznanja (Huserl kae opaajna preciznost), onda mora anulirati svet, staviti ga u zagrade (t rans cende nt a lna re du kc ij a = epoch) i koncentrisati se ne samo na ono to vidi
39 E. Husserl, Ideen zu reinen Phnomenologie und phnomenologische Philosophie, u: Jahrbuch fr Philosophie und phnomenologische Forschung, 1913. 40 Ibid., str. 73. 41 E. Huserl, Ideja fenomenologije..., op. cit., str. 76. 42 Ibid., str. 73.
II. Fenomenologija
Huserlov princip svih principa
Samoprezentacija
Arhimedova taka saznanja
99
u svesti. Samo se tako moe nai neproblematian izvor smisla koji razdvaja ono to je smisleno od onoga to je lieno smisla. I samo tako se moe utemeljiti program filozofije kao stroge nauke koja moe i trebalo bi da postane osnova svih nauka o oveku.
Filozofija kao stroga nauka

Godine 1911. Huserl objavljuje raspravu Filozofija kao stroga nauka (Philosophie als strenge Wissenschaft) u kojoj iznosi sledei argument. Dotadanja filozofska istraivanja su daleko od zahteva koje treba stavljati pred nauna istraivanja. Filozofija treba da bude nauka odreenih formalnih osobina a njene tvrdnje treba da budu argumentovane SAMORAZUMLJIVOST (nem. Selbstverstndlichkeit) osobina na apodiktiki vaan nain. To mo- onoga to je samo po sebi razumljie da uradi samo onda kad se ne bu- vo, oigledno. Istina je samooide pozivala na druge nauke, ve kad gledna jer se predstavlja svakome stekne punu autonomiju i optost. na isti nain. Kako kae Huserl Treba da bude philosophia prima u Kartezijanskim meditacijama, u oiglednosti pogled naet ultima. Suprotno induktivnim upravo eg intelekta dostie samu stvar. prirodnim naukama, deduktivnim matematikim naukama ili humanistikim naukama zasnovanim na erudiciji, ona zahteva neogranieno irenje domena svoje pravosnanosti i to s obzirom na sutinsko istraivanje: Moraju nam se razjanjenjem problem i udubljivanjem u njihov isti smisao, s punom oiglednou nametnuti metode, koje su adekvatne tim problemima, jer ih zahteva njihova sopstvena sutina.43 Na taj nain filozofija dobija potpuno sigurne i kao takve sasvim nesumnjive44 rezultate. Zato je Huserl upotrebio najteu metodoloku artiljeriju protiv tri, prema njegovom miljenju, najopasnije filozofije koje vode na krivi put subjektivizma. To su: 1. naturalizam, koji tretira svest kao predmet u svetu i koji, u skladu s tim, nije u stanju da d apsolutno (a ne samo empirijski) obavezujue kriterijume saznanja; 2. istoricizam (koji za Huserla predstavlja saznajnoteorijsku aberaciju),45 prema kojem ono to postoji negira svaku trajnost i postaje zavisno od promenljivih okolnosti. Lako je videti da dosledno sprovedeni istoricizam prelazi u ekstremni skeptiki subjektivizam; 3. ideje:
43 E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka, Kultura, Beograd, 1967, str. 10, preveli: Dafina i Milan Damjanovi. 44 R. Ingarden, Edmund Husserl, op. cit., str. 410. 45 E. Huserl, op. cit., str. 45.
Filozofija kao nauka
Puna oiglednost filozofije
Protiv naturalizma Protiv istoricizma
100
istina, teorija, nauka tada bi, kao sve ideje, izgubile svoje apsolutno vaenje ... Vaenje prosto-naprosto ili po sebi, koje je ono to je ak i kad ga niko ne realizuje i kad ga nijedno istorijsko oveanstvo nikad ne bi izvravalo.46 I, na kraju, Weltans chauung sphilos ophie , odnosno filozofija pogleda na svet prema kojoj je filozofija izraz linih strasti i pogleda na svet. Najbitnija saznajnoteorijska Huserlova teza koja ponavlja ideje iz predavanja glasi ovako: Ako teorija saznanja ipak hoe da prouava probleme odnosa svesti i bia, ona moe da ima pred oima samo bie kao korelat svesti. S tim u vezi istraivanje mora da bude upravljeno na nauno sutinsko saznanje svesti, na ono to sama svest jeste u svim svojim razliitim oblicima, po svojoj sutini.47 Zato sve to treba da postane predmet svesti, mora upravo isto iz s ame s vest i da postane o i g l e d no i time p otpu no r az u m ljivo.48 Za fenomenologiju ono to je data stvar, njeno ta, zavisi od naina na koji se pojavljuje, na koji je dato (njeno kako) u svesti. Wesen, sutina, istovremeno je i Gegebenheit, datost. To znai da je predmet saznanja uvek samo korelat svesti iz ega proizlazi da je analiza predmeta neminovno analiza svesti (i obrnuto). Tako se fenomenologija javlja kao neprirodna (= nepsiholoka) nauka o svesti, iji predmet nije empirijska svest ve ista svest.49 U isto fenomenolokoj sferi odnose prema predmetno doivljenom telu i prema prirodi ostavljamo van razmatranja50 jer oni smetaju u posmatranju sutina. Posmatranje sutin je, da se podsetimo, u Huserlovom jeziku intuicija, oigledna svest. Ukoliko je intuicija ista, pie Huserl, i ne obuhvata nikakva prelazna sa-intendiranja, utoliko je sagledana sutina neto adekvatno sagledano, apsolutno dato. 51 Iz toga proizlazi da saznanje sutine nije injeniko (matter-of-fact) saznanje, ne obuhvata ni najmanji sadraj tvrenja u odnosu na individualnu (recimo, prirodnu) egzistenciju.52 Oiglednost ne moe biti iskustvo jer je apsolutno data sutina data samo da tako
46 47 48 49 Ibid., str. 39. Ibid., str. 14. Ibid., str. 15. Zato je fenomenologija suta suprotnost psihoanalizi koja se moe definisati kao njen savreni negativ. Fenomenologija se bavi sveu, psihoanaliza nesvesnim. Svest za fenomenologiju mora biti ista, nesvesno je po definiciji pod uticajem traume. Ono to je dato svesti, za fenomenologiju je razumljivo i oigledno. Ono to iz nesvesnog prelazi u svest (ili iz nagonske sfere, Es, u racionalnu sferu, Ich), zagonetno je i zahteva interpretaciju. 50 E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka, op. cit., 28. 51 Ibid., str. 29. 52 Ibid., str. 30.
Protiv filozofije pogleda na svet
Sutina svesti
Saznanje sutine
II. Fenomenologija
101
Opozicija izmeu sutine i postojanja
Knjievno delo kao heteronomno bie
kaemo pogledu svesti. Zato je fenomenologija samo istraivanje esencije, a ne istraivanje egzistencije. Ono to postoji, postoji samo s obzirom na svoju sutinu, a ne na sluajno i promenljivo postojanje. Poto je ova sutina data samo istoj svesti, onda ovde stupamo na teren filozofskog idealizma: postoji samo ono to stvara moja svest. Na ovom mestu se javljaju problemi s pomirenjem prvog Huserlovog apela, na povratak stvarima, s tim da ove stvari postoje samo zahvaljujui mom umu. Ovde e, takoe, zapoeti sporenja unutar Fenomenoloke kole HETERONOMIAN (gr. hete= drugi + nomos = zakon) u i tu na scenu stupa Roman Ingar- ros Ingardenovoj teoriji egzistencijalden za koga je knjievno delo naj- ni status knjievnog dela je heterobolji primer bia koje postoji he- nomian, odnosno nezavistan od teronomno, odnosno koje postoji itaoeve svesti. Prema Ingardenu, zahvaljujui aktu svesti, ali koje u delo u svom materijalnom obliku samom sebi sadri nezavisnu egzi- (umetniki predmet) postoji nezavisno, ali kao estetski predmet stencijalnu osnovu. Na taj nain, zavisi iskljuivo od itaoeve aktivIngarden je nastojao da ublai krajnosti (Pogledati: Konkretizacija). nju suprotstavljenost izmeu idealizma (prema kojem samo svest uvodi bia u postojanje) i realizma (prema kojem svest moe samo da sagledava ono to ve postoji u gotovom obliku).
Teorija knjievnosti Romana Ingardena

Ingarden je svoju filozofiju knjievnosti izloio u dve najvanije knjige Das literarische Kunstwerk (1931): O knjievnom delu i O saznavanju knjievnog umetnikog dela (1937). U oba sluaja susreemo se sa apriornim eidetskim (gr. eidos = sutina) istraivanjima, odnosno sa analizom opte ideje knjievnog dela, kao i optom strukturom saznajnog ina. Kako Ingarden pie u Uvodu u O saznavanju knjievnog umetnikog dela, postoje dva naina itanja: prvi, koji se odnosi na neko odreeno pojedinano delo i predstavlja svojevrsno iskust vo i drugi, koji onoga koji saznaje vodi ka optem shvatanju strukture i svojstava, proist i u i h iz sut i ne, umetnikih dela u op te. Ingarden, oigledno, bira drugi nain itanja u kojem je re o apriornoj analizi sadrine opte ideje knjievno umetniko delo.53 Fenomenoloko itanje (prema
53 R. Ingarden, O saznavanju knjievnog umetnikog dela, SKZ, Beograd, 1971, str. 8, prevod: Branimir ivojinovi.
Apriorna istraivanja knjievnosti
Iskustvo versus ideja
102
Ingardenu) zato se ne koncentrie na to ta je u delu pojedinano, nema nita zajedniko sa iskustvom, ve nastoji da sagleda samu ideju knjievnog dela. Re je, dakle, o tome ta knjievno delo kao umetniki predmet jeste po svojoj sutini (vieslojna tvorevina, fazno sistematizovana, izgraena od quasi-sudova i koja poseduje estetski uzviene vrednosti), kao i o tome ta uvek mora biti ispunjeno prilikom njegovog saznavanja kao estetskog predmeta (sagledavanje znakova i zvuanja, razumevanje znaenja rei i smisla reenica, konkretizovanje predstavljenih SLOJEVIT KARAKTER KNJIpredmeta i aktualizacija izgleda, EVNOG DELA prema Romanu Ingardenu, svako knjievno povezivanje slojeva u celinu i sadelo sainjavaju etiri sloja: 1. zvugledavanje ideje). Saznavanje se, anja rei i zvunih tvorevina vieg dakle, razlikuje od interpretacije reda; 2. znaenjske jedinice (rei i isto kao to se svako pojedinano reenica); 3. shematizovani aspekti delo podvrgnuto interpretaciji razzahvaljujui kojima se ispoljavaju likuje od njegove apriorne ideje predstavljeni predmeti; 4. predstavljeni predmeti odreeni smislom koja se otkriva prilikom fenomereenica. Slojevitost knjievnog denolokog istraivanja. Ova dvodella dopunjena je njegovom faznom nost proizlazi iz shematske strukstrukturom, odnosno redosledom ture knjievnog dela koje u sebi delova. Ove dve dimenzije ine sadri kao umetniki predmet sutinu knjievnog dela. koji intersubjektivno postoji izvesnu idealnu strukturu prisutnu SHEMATINOST osnovna u svim delima, kao i kao estetski strukturalna osobina svakog umetpredmet dat u pojedinanom iskunikog dela. U umetnikom delu stvu brojnost razliitih konkreneke njegove osobine (nedoreena mesta, shematizovani izgledi) tizacija koje dopunjavaju njegovu shematski su predstavljene i zahteshematizovanu grau. Svaki itavaju aktualizaciju (doreenost) kolac se na svoj nain dri scenarija ju u procesu konkretizacije treba recepcije ugraenog u delo (Ingarda izvri recipijent. den ovo naziva konkretizacijom), dok se analiza naina njegovog saznavanja odnosi na sve mogue konkretizacije, nezavisne od realnih okolnosti itanja. U sluaju
QUASI-SUDOVI, tobo-sudovi u teoriji Romana Ingardena, vrsta reenica tipinih za knjievno delo, koje ne izriu nita direktno o stvarnosti, ali stvaraju posebnu fiktivnu stvarnost. Budui da nisu logiki sudovi, ne podleu kriterijumu istine i lai. Ova koncepcija se izvodi iz nekadanje koncepcije poetskog jezika koji kako je o pesniku u XVI veku pisao Filip Sidni u Odbrani poezije nikad ne lae jer nikada nita i ne tvrdi. Nezavisno od Ingardena, teoriju pseudo-statements je 1926. godine izneo A. A. Riards u knjizi Science and Poetry.
II. Fenomenologija
Umetniki predmet i estetski predmet
Shematska struktura knjievnog dela
103
pojedinane konkretizacije, koja izlazi izvan okvira predmetne intersubjektivnosti dela, re je o objektivnom ocenjivanju dela, odnosno o prilagoavanju sugestijama i direktivama koje iz dela proizlaze. Konani kriterijum zakonitosti tumaenja jeste smo delo iji struktura i konkretan smisao primoravaju itaoca na odgovarajue saznajne procedure. Izvanredno e se retko desiti, pie Ingarden, da dve konkretizacije istoga dela, koje su obrazovane od strane vie italaca, budu potpuno jednake u svim onim koje su pre- KONKRETIZACIJA u Ingardenovoj teoriji: popunjavanje shematsudne za konstituisanje estetske ske strukture dela koju za vreme ivrednosti.54 Ingardena nije inte- tanja obavlja individualan italac. resovala interpretacija knjievnog Razlikovanje shematskog umetnidela, ve ono to je uopte omogu- kog dela kao umetnikog predmeava na ontolokom (kako je knji- ta i umetnikog dela kao estetskog evno delo komponovano?) i na predmeta konkretno datog ini osnovu Ingardenove i Izerove fenoepistemolokom (kako saznajemo menoloke teorije knjievnosti. knjievno delo?) planu. Takoe, u sutini, nije sagledao kulturnu isprepletanost knjievnog dela i njegovog itanja. Uglavnom su zbog toga njegova istraivanja izgubila na atraktivnosti u trenutku u kojem su istraivanja istih fenomena i apriornih saznanja bila udaljena od istraivanja kulturnih i egzistencijalnih konteksta knjievnosti. Danas se Ingarden ne pojavljuje u antologijama tipa Literary Theories, iako se sagledava njegova pionirska uloga u svim teorijama orijentisanim na itaoca. Meutim, imajmo u vidu i ovo: pojedinanost ina itanja Ingardena je manje interesovala od onoga ta je itanje kao takvo.
Imaginacija i cogito
Prema Gastonu Balaru, fenomenologija je istraivanje o tome kako nastaje poetska slika u svesti stvaraoca.55 Ako je fenomenologija prouavanje fenomena, odnosno onoga to se neposredno javlja u polju svesti, onda je tako definisana poetska slika fenomen par excellence. Za Balara svijest zadrava svoj predmet (na primer, sliku koju zamisli) u apsolutnoj neposrednosti.56 Zato je Balarova fenomenologija takva fenomenologija poetske slike koju stvara imaginacija
54 Ibid., str. 399400. 55 G. Bachelard, Poetika sanjarije, Veselin Maslea, Sarajevo, 1982, preveo: Fahrudin Kreho. 56 Ibid., str. 178.
Gaston Balar Fenomenologija poetske slike
104
liena bilo kakve kulturne ili istorijske ukorenjenosti.57 Fenomenologija imaginacije jeste pokuaj shvatanja poetske slike u trenutku kada se ova slika pojavljuje u svesti kao neposredan proizvod srca, due, ljudskog bitisanja.58 U tom smislu, Balarovu reenicu Pesnik govori na pragu bia59 treba razumeti tako da u iroko shvaenoj fenomenolokoj koncepciji knjievnosti knjievno delo predstavlja mesto ispoljavanja smisla sveta u trenutku raanja kad jo nita nije optereeno znaenjem (upravo ovako je Huserl opisivao princip eidetske redukcije koji suspenduje prirodan odnos prema svetu),60 kad se jo ne zna ta je zaista i ko je onaj koji mata dok je njegova drutvena i istorijska pozicija sasvim sigurno nebitna. Poetska slika uronjena u etiri osnovne prirodne sile (zemlju, vatru, vodu, vazduh)61 ne vodi nas samo do izvora svesti nego i do izvora govoreeg jastva.62 Isto kao to je Huserl dokazivao da je smisao sveta funkcija svesti, tako je i Balar smatrao da je svet onakav kakvim ga izmatam.63 Sanjarija, dakle, igra dvostruku ulogu: oivljava subjekat koji sanjari (cogito sanjara), ali i sastavlja bie oko svog sanjara.64 itanje knjievnosti, prema Balaru je, dakle, istraivanje imaginacije koja sanjari u inu sanjarenja,65 to znai da se knjievnosti ovde priznaje uloga ispoljavanja sanjarenja, tj. u irem
57 Balar jasno pie: Kad ulazimo u svet imaginacije, kulturna prolost nema nikakvog znaaja. Fenomenologia obrazu poetyckiego (1957), u: Wyobrania poetycka. Wybr pism, Warszawa, 1975, str. 359. 58 Ibid., str 361. Za Balara se ini kljuna po svojoj sutini romantina opozicija srca (oseanja) i razuma (saznanja), kao i sekundarna u odnosu na nju opozicija jezika mate i govornog jezika. udna slika, pie u knjizi Voda i snovi (1942), ako je posmatramo trezvenim okom razuma. Slika neobino bliska naem srcu samo ako umemo da se obraamo snovima tragajui za znanjem. G. Bachelard, Wyobrania poetycka, op. cit., str. 146. I na drugom mestu u istoj knjizi: Ako prema stvarnosti gajimo strasna oseanja, to nije zahvaljujui saznanju te stvarnosti. Op. cit., str. 167. 59 G. Bachelard, Fenomenologia obrazu poetyckiego, op. cit., str. 360. 60 Ovako je definisao eidetsku redukciju i Merlo-Ponti: Eidetska redukcija je naprotiv odluka da se omogui pojavljivanje svijeta takva kakav je on prije svakog vraanja na nas same, u: Maurice Merlo-Ponty, op. cit., str. 13. 61 U ovom sluaju Balar govori o materijalnoj imaginaciji, ukorenjenoj u silama prirodnim kroz ulne slike. Kao to je imaginacija uronjena u svet prirodnih sila, tako je i knjievnost uronjena u imaginaciji iz ega proistie da je i knjievnost podreena prirodnim silama. 62 G. Bachelard, Fenomenologia obrazu..., op. cit., str. 365. 63 G. Bachelard, Wiobrania poetycka, op. cit., str. 398. 64 G. Balar, Poetika sanjarije, op. cit., str. 178179. 65 Brogowski, L., Gaston Bachelard: Fenomenologia (marzenia poetyckiego) czy poezja (marzcego fenomenologa), u: Poetyka marzenia, op. cit., str. 213.
II. Fenomenologija
etiri prirodne sile poetske slike
Fenomenologija sanjarenja
105
or Pule
Fenomenologija itanja
Identifikacija itaoeve svesti sa sveu autora
enevska kola
smislu: ispoljavanje sveta pomou slike ili predmeta imaginacije. Zato je u konanom smislu knjievnost ispoljavanje imaginacije.66 Upravo e se u ovom pravcu razvijati misao ora Pulea jednog od najznaajnijih predstavnika enevske kole. Po ugledu na Balara, on smatra da je izvor knjievnosti in imaginacije stvaraoca do kojeg treba dopreti prilikom itanja i s kojim se definitivno treba poistovetiti. Prema Puleu, fenomenologija kritike svesti zasniva se na apsolutnom primatu subjektivne svesti koja u sebi prepoznaje stvaralaku svest pisca. Razumeti knjievno delo, pie Pule, znai dozvoliti biu koje ga je napisalo da se u nama pokae za nas.67 Zato u programskom eseju Fenomenologija itanja, objavljenom u prvom broju uticajnog asopisa New Literary History68 (1969), Pule zapoinje svoju argumentaciju definicijom knjievnog dela koje se od drugih predmeta (maine za ivenje ili vaze) razlikuje po tome to se italac u njemu susree sa sveu autora.69 Postepeno, tokom itanja, barijera izmeu itaoca i autora nestaje i usled predanog itanja dolazi do duhovne zajednice izmeu dva subjekta oslonjene na savrenoj identifikaciji itaoca sa autorom. Tokom itanja, svest kritiara i svest kritikovanog subjekta ine jedinstvo: poistoveivanje koje podsea na religijsko poistoveivanje.70 Pule, meutim, ne tretira biografski autorski subjekat, ve ga redukuje (slino se deava i sa itaocem) na istu svest ugraenu u tekst i zato je knjievna kritika mimetiko dubliranje misaonog ina.71 Ono se zasniva na ponavljanju u svojoj svesti, svesti ili ire cogito pisca, to treba priznati u sluaju najveih pisaca predstavlja prilino velik izazov. Analiza samog teksta, knjievnih figura subjektivne imaginacije, postala je osnova metode koju je stvorila, po ugledu na Pulea, takozvana enevska kola ije je jedno od najveih dostignua knjiga
66 G. Balar, Vazduh i snovi Ogled o imaginaciji kretanja (1943), Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2001, str. 312, prevod: Mira Vukovi. 67 G. Poulet, Fenomenologia wiadomoci krytycznej, u: Archiwum tumacze z teorii literatury i metodologii bada literackich, Lublin, 1980, str. 24. 68 On e kasnije ui u Puleovou knjigu La conscience critique, Paris, 1971. 69 Drugaije e knjievno delo shvatati pragmatiari za koje se ono, s obzirom na nastale posledice u svetu koji nastanjuje ovek, ni po emu ne razlikuje od drugih predmeta. Ovu instrumentalnu koncepciju knjievnosti neki pragmatiari izvodili su iz Hajdegerove koncepcije izloene u delu Bitak i vreme gde se ljudsko postojanje definie sredstvima koje ovek koristi (pomou njihove pr i r u n o s t i, Zuhandenheit) i koja mu omoguavaju osvajanje sveta. 70 G. Poulet, La conscience critique, op. cit., str. 67. 71 G. Poulet, wiadomo siebie i wiadomo innego, u: Archiwum tumacze z teorii literatury i metodologii bada literackich, op. cit., str. 38.
106
an-Pjer Riara Malarmeov svet imaginacije.72 Ova knjiga je dobar primer ilustracije metode koju je koristila tematska kritika kako se to uobiajeno govorilo za enevsku kolu. Pokuajmo da opiemo ovu metodu uz pomo Uvoda u Malarmeov svet imaginacije.73 Knjigom unifikovati svet,74 pronai ispod najrazliitijih pokrivaa skriveni identitet,75 doi do sutine smisla76: tako se najlapidarnije moe definisati projekat tematske kritike. Tu je, pre svega, re o identitetu samog dela pronalaenom u opsesivnom ponavljanju tema i slika, ali takoe, i pre svega i o identitetu svesti, imaginacije, matanja, ulne predstave i slino, reju: o autorskom doivljaju koji ini mentalnu unutranju stranu dela77 koju kritiar mora da reprodukuje u sebi.78 Kako je tano primetio erar enet,79 jedan od prvih italaca ove knjige, ovde predstavljen nain itanja zasniva se na neprestanom udaljavanju od samog dela ka linosti autora koji je iako nije empirijski (biografski) tretiran kao centar ulnih oseaja, kao polje doivljaja, uvek predstavljao konanu referentnu taku dela usled ega je delo uvek moglo biti tumaeno putem kategorija izraza: izraza matanja, imaginacije, fantazmagorije. U osnovne pretpostavke tematske kritike treba ubrojati: 1. Dvodelnost pr iv i da, odnosno strukture dela i sutine koju predstavlja pieva svest, povrine teksta i dubi ne sanjarenja, sluajnosti ar t i ku l a c ij e i neminovnosti sm isl a. eleli smo i mi, pie Riar, da u Malarmeovom delu dotaknemo ne preterano duboku bujicu oklevetanog [peu profond ruisseau calomni], ispod ije uzburkane povrine krue velika, objedinjujua znaenja.80 2. Je d inst vo te me koje, nezavisno od parcijalnih artikulacija, garantuje j e d i nst vo s ve st i. Ako elimo da razlikujemo [...] teme, dovoljno je da na sebe naslaemo razne sfere doivljaja, uspostavimo red u njihovim uporednim geografijama
72 J.-P. Richard, LUnivers imaginaire de Mallarm, Paris, 1961. 73 J.-P. Richard, Wstp do studium wiat wyobrani Mallarmgo, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 1: Metody stylistyki literackiej. Kierunki egocentryczne, Krakw, 1976. 74 Ibid., str. 401. 75 Ibid., str. 410. 76 Ibid., str. 415. 77 Ibid., str. 403. 78 Ibid., str. 423. 79 . enet, Figure, Beograd, 1985, str. 93101, prevod: Mirjana Mioinovi. 80 J.-P. Richard, Wstp..., op. cit., str. 403.
II. Fenomenologija
Tematska metoda u kritici
Osnovne premise tematske kritike
107
itanje kao reprodukovanje izvornog ina imaginacije
italac koji uestvuje u stvaranju
i na kraju proverimo kako su meusobno povezane kako bi postale j e d an doivljaj.81 3. Istoro d no st del a ije suprotnosti i napetosti, kao proizvod pojedinih tema koje se ne mogu meusobno sloiti, bivaju razreene prelaskom u nove sintetike pojmove i dostizanjem zadovoljavajue ravnotee.82 Na ovom mestu tematska kritika je bliska amerikoj Novoj kritici, ali i hermeneutici (na primer, Gadamerovoj). 4. M ogunost i nte r pre t i ranj a ina pieve svesti u kritikom delu iji je cilj (ali i uslov) mogunost otkrivanja na dnu dela vladavine poetka i praizvora.83 Kako pie Riar, vidljiv poredak nije sutinski poredak, a i otkrivanje istine rui privide.84 Upravo na ovome se zasniva knjievni i filozofski projekat tematske kritike koja ide tragom Balara: italac tokom itanja reprodukuje izvorni in imaginacije koji oivljava poetsku sliku. Delo nije bitno samo po sebi ali upuuje na svoj prvi princip koji treba rekonstruisati. Ovaj princip se to treba naglasiti ne nalazi u svetu promenljivih drutvenih, istorijskih, kulturnih okolnosti, ve se krije u istoj, transcendentalnoj sferi imaginacije. Ono to povezuje klasinu fenomenoloku koncepciju (Huserl, Ingarden) i njenu slobodnu interpretaciju (Balar, Pule) jeste uverenje o subjektivnoj konstituciji smisla sveta koji se ispunjen znaenjem, egzistirajui nezavisno od svesti, pojavljuje u njenim okvirima. Shvatiti principe ove konstitucije znai razumeti nepromenljivu crtu fenomenologije knjievnosti koja je u teoriju knjievnosti XX veka uvela koncepciju aktivnog itaoca, onog koji uestvuje u stvaranju smisla knjievnog dela (a u radikalnoj verziji: koji ga stvara).
Estetika i recepcija
Kako je pisao Volfgang Izer (ro. 1926), fenomenoloka teorija umetnosti je svom snagom skrenula panju na to da razmiljanja o knjievnom delu ne mogu biti posveena iskljuivo samom tekstu, ve u istoj meri i inu njegovog usvajanja.85 Izer je veoma otvoreno iao tragom
81 82 83 84 85 Ibid., str. 412. Ibid., str. 413. Ibid., str. 402. Ibid., str. 417. W. Iser, Proces czytania..., op. cit., str. 225.
108
Ingardena i njegova koncepcija apelativne strukture knjievnog teksta izrazito je podraavanje teorije konkretizacije. Osnovne teze njegove estetike recepcije, nastale povezivanjem fenomenologije, hermeneutike i istorijske poetike, glase: 1. Iako poseduje autonomnu materijalnu osnovu, tekst ivi samo onda kad se ita (konkretizuje). 2. Tekst ima svoje uporite ne u stvarnom svetu u kojem je nastao i u kojem postoji ve u procesu itanja koji mu daje znaenje. 3. Tekst karakteriu nedoreena mesta koje italac aktualizuje tokom itanja (apelativna struktura teksta). 4. Tekst usmerava proces itanja (itanje je usmeravano stvaranje). 5. Stepen neodreenosti knjievnih tekstova istorijski se poveava (poev od XVIII veka). Meutim, za razliku od Ingar ESTETIKA RECEPCIJE (nem. dena, Izer stavlja izrazitiji akcenat Rezeptionssthetik) metodoloka na stvaralaku ulogu itanja, koje postavka koju je zastupala nemase ne svodi samo na popunjavanje ka knjievnoteorijska kola, koja neodreenih mesta nego moe da je uglavnom delovala u Konstancu predstavlja predmet nepredvien (V. Izer, H. R. Jaus, K.-H. tirle) i insistirala na aktivnom ueu itaoca u scenariju dela. Izer se takoe u konstrukciji smisla knjievnog desuprotstavlja klasinim estetskim la. Plod njenog delovanja bila je utiuzorima koje je Ingarden preutcajna izadavaka serija Poetik und no prihvatio i koji su mu nalagali Hermeneutik, (od 1963. godine). da sagleda krunisanje procesa konkretizacije u harmoniji estetski vanih kvaliteta. Za Izera je itanje proces neprekidnog otkrivanja prilikom kojeg se italac nalazi pred nepredvidivim kvalitetima koji ga provociraju da razmilja o sopstvenim pretpostavkama. Proces itanja polazi od toga da moemo stvoriti formulu samih sebe i na HORIZONT OEKIVANJA taj nain otkriti ono to je prethod(nem. Erwartungshorizont) terno promaklo naoj svesti. Upravo min koji je uveo Hans Robert Jaus nam na taj nain itanje knjievda bi oznaio zbir itaoevih uvenosti prua ansu da formuliemo renja koji mu omoguava recepciju datog dela. Ovaj zbir (ili ono to se ne da formulisati.86
APELATIVNA STRUKTURA TEKSTA odrednica Volfganga Izera za oznaavanje strukture knjievnog dela koja podstie interakciju izmeu teksta i itaoca i zasniva se na realizovanju scenarija itanja upisanog u delo. 86 W. Iser, The Implied Reader: Paterns of Communications in prose fiction from Bunyan to Beckett, BaltimoreLondon, 1987, str. 294.
II. Fenomenologija
Izerova estetika recepcije
Proces itanja kao nepredvidiva aktivnost
109
Hans Robert Jaus
Meutim, estetika recepcije nije samo istraivanje procesa itanja kao takvog, nego i a moda i pre svega istraivanje istorijskih uslova recepcije knjievnog dela. Izer je, kao to smo videli, dokazivao da intenzivnost neodreenosti teksta zavisi od njegovog mesta u knjievnoj evoluciji (to je delo savremenije, tim je vie neodreeno). Zatim je u svom programskom nastupu Hans Robert Jaus (ro. 1921), budui vie pod uticajem Hans-Georga Gadamera nego Ingardena, dokazivao:
sistem) u sluaju svakog dela u istorijskom trenutku njegovog pojavljivanja odreen je prethodnim razumevanjem anra, formom i tematikom ranije poznatih dela, kao i suprotnou poetskog i praktinog jezika. Proces recepcije zasniva se na neprestanom potvrivanju i proirivanju horizonata oekivanja koji kao mehanizam predstavlja osnovu knjievne evolucije. Pojam horizonta preuzet je neposredno iz Huserlove fenomenologije na koju se poziva i, predstavljena u Istini i metodi, Gadamerova koncepcija fuzije horizonata (Horizontverschmelzung) koji uslovljavaju svako shvatanje.
Knjievno delo nije objekat koji postoji sam za sebe i koji svim posmatraima u svim epohama nudi isto lice. Ono nije spomenik to monoloki otkriva svoje bezvremeno bie. Pre emo rei da, poput partiture, tei da pri itanju izazove uvek novu rezonancu, koja tekst oslobaa verbalnosti i dovodi ga do aktuelnog postojanja.87
Knjievnoistorijski proces
Sistem italakih presupozicija
Za Jausa (romanistu po obrazovanju) i za Izera (anglistu) u knjievnim istraivanjima najvaniji je knjievnoistorijski proces koji protivrei esencijalnim osobenostima knjievnosti. Tako, istorija nije serija dogaaja koji objektivno postoje, niti je knjievnost zbir tekstova koji postoje izvan istorije. Re je o istorinosti tekstova te, dakle, ne samo o tome da oni postoje u nekom konkretnom istorijskom vremenu nego i o tome da ih aktualizuju itaoci iz drugih epoha uz pomo drugaijih italakih konvencija i u drugaijem kulturnom kontekstu. Ova dijalektika dela i njegove recepcije, proizvodnje recepcije, jeste ne samo, kao kod Ingardena, strukturalno svojstvo knjievnosti nego i to Ingarden ve nije smatrao pokretaki motor istorije knjievnosti. Zato je jedan od najznaajnijih zadataka prouavanja knjievnosti analiza takozvanog hor izont a o ek iv anj a, odnosno stalno promenljivog (u zavisnosti od date epohe) sistema italakih presupozicija koje omoguavaju recepciju dela. I onda kada se javlja kao novo, pie Jaus, knjievno delo se ne pojavljuje kao apsolutna novina u informacionom
87 H. R. Jaus, Estetika recepcije, Nolit, Beograd, 1978, str. 59, prevod: Drinka Gojkovi.
110
vakuumu, ve nagovetajima, otvorenim ili skrivenim signalima ... predisponira svoju publiku za sasvim odreeni nain recepcije. Proces itanja je, dakle, ostvarivanje odreenih uputstava u procesu usmeravanog opaanja,88 to znai da interpretacija nije nikada u potpunosti subjektivna i proizvoljna, ve je primorana da potuje intersubjektivna pravila ugraena u strukturu teksta, vrstu ili estetski doivljaj. Slino uverenje e se nai i u osnovi koncepcije inter pre t at iv ne zaj e d n i c e Stenlija Fia,89 to ne treba da udi jer su prvi Fiovi teorijski nastupi, jo pre nego to je i postao pragmatista, veoma mnogo dugovali teoriji recepcije.90
Usmeravano opaanje
Rezime
Meu nesumnjiva dostignua fenomenologa, uglavnom Romana Ingardena, prouavanju knjievnosti pripada uvoenje u knjievnoteorijski renik kategorija pre dst av lj eno g s vet a (definisanog kao korelat intencionalnih inova), IMPLICITNI ITALAC (engl. quasi-su d ova (koji prevazilaze implied reader, nem. implizit Leser) opoziciju pravih i lanih sudova), termin koji je u fenomenoloka kon k re t i za cij e (ispunjavanje iistraivanja uveo Volfgang Izer. On sadri poetnu strukturaciju motalakog scenarija), i mpl ici ra gueg znaenja izvrenog pomou no g it ao c a91 (receptivne instanteksta, i itaoevu aktualizaciju te ce koju je stvorio autor).92 Fenomogunosti, i to tokom itanja. menolozi su odbacili psiholoku i biografsku kategoriju autora zamenjujui je subjektom intencionalnih inova fiksiranih u tekstu koji zahtevaju stvaralaku aktivnost itaoca. Kako je pisao Sartr, pisac ... apeluje na slobodu itaoca da sarauje u stvaranju njegovog dela.93 Uvodei na knjievnoteorijsku scenu itaoca u glavnoj ulozi, fenomenolozi su ipak nastojali
88 Ibid., str. 61. 89 Pogledati: Pragmatizam. 90 Pogledati, pre svega: Literatura w czytelniku: stylistyka afektywna, Pamitnik Literacki, 1983, sv. 1. 91 Prvi put uveden u Izerovoj knjizi Der umplizite Leser (1972). Ova kategorija podsea na kategoriju impliciranog autora koju je na anglosaksonski prostor uveo Vejn But u knjizi Retorika proze, Beograd, 1981. 92 Slino e smatrati semiotiari, na primer Umberto Eko (pogledati: Semiotika). 93 .-P. Sartr, ta je knjievnost?, Nolit, Beograd, 1981, str. 41, prevod: Frida Filipovi.
II. Fenomenologija Fenomenoloki renik
111
Proizvoljnost tumaenja
Fenomenologija i strukturalizam
Opozicija izmeu intencije i teksta
Gadamerova koncepcija fuzije horizonata
da, u skladu s Huserlovim sugestijama koji je brinuo o istoti opisa, izbegnu sumnje o proizvoljnosti tumaenja. Sigurno je, pisao je Izer, da je svaka reakcija na tekst subjektivna, ali to ne znai da tekst nestaje u privatnom svetu svojih pojedinanih italaca. itanju ne preti ta nesigurnost jer sumiranje znaenja teksta nije pitanje pojedinanih udi ve ispunjavanje uslova ugraenih u strukturu samog dela.94 Smisao dela nastaje na preseku dveju perspektiva: teksta i recepcije, odnosno sloenog uticaja samog dela i recepcije istorijski uslovljenog itaoca. Na taj nain se fenomenologija situira na polu suprotnom strukturalizmu, ako je re o genezi znaenja: za strukturaliste, znaenje nastaje pomou unutarsistemskih (unutartekstualnih) odnosa, a za fenomenologe pomou ina intencionalne svesti. Opozicija izmeu sistema (teksta) i ina (intencije) stvara najoptije okvire teorije knjievnosti XX veka.95 Danas je fenomenologija izgubila svoju nekadanju dinamiku, a fenomenoloka sredina nema tako iv udeo u raspravama o knjievnosti. Kao najinteresantniji kritiki nastavak Huserlove misli mogu se smatrati hermeneutika dostignua Hans-Georga Gadamera i Pola Rikera koja imaju mnogo da zahvale i ranim raspravama Huserlovog uenika Martina Hajdegera, kao i radovima Hansa Roberta Jausa koji je uspeno primenio Gadamerovu koncepciju fuzije horizonata u knjievnoistorijska istraivanja.96 Iako nesumnjivo pripadaju kanonu knjievnoteorijske nauke, Ingardenove teorije nemaju danas mnogo pristalica, to valja tumaiti njihovom neznatnom upotrebljivou u procesu interpretacije pojedinanih tekstova i gotovo nikakvim interesovanjem za kontekstualno pozicioniranje knjievnosti. Huserlova nadanja da e stvoriti neutemeljeni temelj svih nauka takoe su se u svetlu razvoja filozofije i nauke o knjievnosti XX veka pokazala jalovim. Propao je i jedan od najvanijih aksioma Huserlove fenomenologije uverenje da teoriju definiemo pomou idealne sadrine mogueg saznanja,97 kao i ubeenje da se carstvo istine objektivno deli na oblasti98 koje odgovaraju odreenim naunim disciplinama. Intenzivan razvoj interdisciplinarnih istraivanja, kao i veliko nepoverenje prema teoriji, ne mogu se uskladiti s fenomenolokim postulatom istog eidetskog opisa.
94 W. Iser, The Act of Reading: A Theory of Aesthetic Response, BaltimoreLondon, 1978, str. 4950. 95 W. Ray, Literary Meaning: From Fenomenology to Deconstruction, Oxford, 1984. 96 H. R. Jauss, Historia literatury jako prowokacja dla nauki o liretarurze, op. cit. 97 E. Husserl, Badania logiczne, t. 1, op. cit., str. 240. 98 Ibid., t. 1, str. 15.
112
Hronologija
1891: Prva Huserlova knjiga: Philosophie der Arithmetik. Psychologische und Logische Untersuchungen. 1895: Prvo pominjanje Huserla u Poljskoj: Vladislav Hajnrih objavljuje prikaz Filozofije aritmetike. 19001901: Huserl objavljuje Logische Untersuchungen (Logika istraivanja). Prvi put se u njegovim delima javlja pojam fenomenologija. U isto vreme Frojd objavljuje Tumaenje snova. Ta dva dela sve do danas oznaavaju pravce teorije XX veka. 1905: Huserlovo predavanje o unutranjoj svesti vremena (objavljeno 1928. godine). 1907: Huserlova predavanja pod nazivom Ideja fenomenologije. 1911: Huserlova Psilosophie als strenge Wissenschaft (Filozofija kao stroga nauka). estok napad na sve oblike relativizma. 1913: Pokretanje Jahrbuch fr Philosophie und phnomenologische Forschung, gde se pojavljuju kako Huserlove Ideje iste fenomenologije (kao prva knjiga), tako i Hajdegerov Sein und Zeit (Bitak i vreme). 1916: Huserl preuzima katedru u Frajburgu. Edita tajn postaje Huserlova asistentkinja, iji je zadatak bio da deifruje i rediguje stenograme koji se odnose na najvanija pitanja fenomenologije. 1918: Ingardenov doktorat kod Huserla u Frajburgu o Bergsonovoj filozofiji. 19191922: Hajdeger je Huserlov asistent u Frajburgu. 1927: Hajdegerov Bitak i vreme (s posvetom Huserlu) u kojem je fenomenologija oznaena kao fundamentalna ontologija Dasein. Meutim, Hajdeger prenosi fenomenologiju na teren hermeneutike. Pie: Fenomenologija jastva je he r meneut i ka u prvobitnom znaenju te rei na osnovi koje je to interpretiranje. Hajdeger je u letnjem semestru drao predavanja pod nazivom Die Grundprobleme der Phnomenologie koja su tampana tek 1975. godine. Dokazuje da fenomenologija treba da bude filozofija bitka (Sein), a ne saznanja.
II. Fenomenologija
113
1928: 1930: 1931:
1933:
1934: 1936: 1937: 1938: 1939:
1943: 1945: 1947: 114
Huserl odlazi u penziju. Za svog naslednika uzima Hajdegera koji postaje vanredni profesor u Frajburgu. Emanuel Levinas objavljuje knjigu La Thorie de lintuition dans la phnomnologie de Husserl. Poetak fenomenologije u Francuskoj. Das literarische Kunstwerk. Eine Untersuchung aus dem Grenzgebiet der Ontologie, Logik und Literaturwissenschaft (Knjievnoumetniko delo. Istraivanje iz granine oblasti ontologije, logike i nauke o knjievnosti.) Romana Ingardena, prva knjiga iz oblasti fenomenologije knjievnosti. Na francuskom jeziku se (u Levinasovom prevodu) pojavljuju Huserlove Kartezijanske meditacije koje su rezultat predavanja na Sorboni 1928. godine (u Nemakoj e biti objavljene tek 1950. godine). Hajdeger je izabran za rektora univerziteta u Frajburgu i prihvata taj izbor uprkos nacizaciji univerziteta. Godinu dana kasnije podnosi ostavku. an-Pol Sartr odlazi u Berlin da studira filozofiju. To ini pod uticajem Rejmona Arona koji mu je u jednoj pariskoj kafani govorio o Huserlu ovako: Vidi, mladi moj prijatelju, ako si fenomenolog, moe o tom koktelu govoriti i to e biti filozofija. Kako je Simon de Bovoar pisala: Sartr je pobledeo od uenja. U Wiadomociach Literackich Ingarden objavljuje popularan lanak Edmund Huserl: tvorac fenomenologije. Poslednja obimnija Huserlova knjiga: Die Krisis der europischen Wissenschaften und die transzendentale Phnomenologie. Pojam Lebenswelt (svet ivota) postaje centralni pojam. Sartrova Limagination, njegova prva fenomenoloka rasprava. Ingarden u Lavovu objavljuje O saznavanju knjievnog umetnikog dela. Umire Huserl. Sartr objavljuje La Nause, roman inspirisan fenomenologijom. U Poljskoj se posle Huserlove smrti javljaju tekstovi koji fenomenologiju ukljuuju u svakodnevnu svest. Meu najvanije spadaju: Filozofija Edmunda Huserla, Irene Kemicke i esej Tadeua Kronjskog Filozofija i naivni svet o knjizi Jana Patoke Przirozeny sviet jako filozoficki problem, oba objavljena u Ateneumu. Sartrovo Ltre et le nant. Ukrtanje fenomenolokih i egzistencijalistikih istraivanja. Posle niza godina Sartr e rei: Smatram se kartezijanskim filozofom, u najmanju ruku u Ltre et le nant. Fenomenologija percepcije Morisa Merlo-Pontija. Prvi tom Ingardenovog Spor o istnienie wiata (Spor o postojanju sveta). Sledei tomovi pojavljuju se 1948. godine i (posmrtno)
1951:
1953: 1957: 1960:
1961: 1962: 1963:
1964: 1967:
1968:
1970:
1971: 1972:
1981. godine. Objavljuju se takoe i njegove Szkice z filozofii literatury (Skice iz filozofije knjievnosti). U Parizu izlazi Phnomnologie et matrialisme dialectique Tran Dik Taoa, budueg ministra obrazovanja Vijetnama, knjiga koju je paljivo prouavao mladi ak Derida. Miel Difren objavljuje Phnomnologie de lexprience esthtique, jednu od prvih rasprava posveenih fenomenolokoj estetici. Ingarden objavljuje prvi od tri toma Studija iz estetike. Sledei tomovi pojavie se 1958. i 1970. godine. Objavljivanje prvog poljskog prevoda Ingardenovog O knjievnom delu, koje izlazi, takoe, u drugom, proirenom izdanju na nemakom jeziku. Poetika sanjarenja Gastona Balara: metodoloka metoda primenjena na istraivanje poetskih slika. Vejn But u: The Rhetoric of Fiction, uvodi u ameriku kritiku pojam implicitnog autora. Derida prevodi i pie veliki uvod za Huserlov Der Ursprung der Geometrie. Prvi tom zbornika nemakih teoretiara knjievnosti iz Konstanca pod zajednikim nazivom Poetik und Hermeneutik. U lanku Moj put u fenomenologiju Hajdeger pie: ini se da je vreme fenomenologije prolo. Ona poseduje vrednost kao neto minulo. Posmrtno izdanje knjige Merlo-Pontija: Le visible et linvisible. Istorija knjievnosti kao provokacija nauci o knjievnosti, predavanje Hansa Roberta Jausa, romaniste i medijevaliste, u Konstancu, koje e se pod izmenjenim naslovom pojaviti dve godine kasnije, postaje osnovni tekst nemake kole estetike recepcije. Deridin Glas i fenomen. Kritika Huserlove koncepcije znaenja. Poetak kraja fenomenologije u Francuskoj. Nemaka verzija Ingardenove knjige O saznavanju knjievnog umetnikog dela (Vom Erkennen des literarischen Kunstwerks). Ameriki prevod: 1973. godine. Umire Roman Ingarden. Inauguralno predavanje Volfganga Izera, angliste, na univerzitetu u Konstancu: Die Appelstruktur der Texte. Unbestimmtheit als Wirkungsbedingung literatischer Prosa. Jaus objavljuje knjigu Literaturgeschichte als Provokation. La conscience critique ora Pulea. Izerova knjiga Der Implizite Leser. Kommunikationsformen des Romans von Bunyan bis Beskett. 115
II. Fenomenologija
1975:
1976: 1977:
1978: 1981:
1982: 1984: 1993: 1996: 1997:
2001:
Prva monografija nemake kole recepcije: Rainer Warning, Rezeptionssthetik Theorie und Praxis. Simpozijum drutva Modern Language Association, pod nazivom The Reader in Fiction, koji je ispoljio ogromnu zainteresovanost za problem recepcije u Americi. Godine 1980. izlazi knjiga The Reader in the Text: Essays on Audience and Interpretation koja je rezultat tog simpozijuma. Der Akt des Lesens: Theorie sthetischer Wirkung Volfganga Izera. Entre moi et moi: Essais critiques sur la conscience de soi ora Pulea. Zbog posledica nastalih za vreme sasluanja, umire eski fenomenolog Jan Patoka, Huserlov uenik, potpisnik Pisma 77, autor knjige Prirodni svet kao filozofski problem (napisane 1935. godine i prvi put objavljene 1976. godine na francuskom jeziku). Volfgang Izer odlazi na univerzitet Irvin u Kaliforniji. Zahvaljujui knjizi koju je na pisao Didier Franck, Chair et corps. Sur la phnomnologie de Husserl fenomenologija se vraa u Francusku u novoj interpretaciji i to kao atraktivna filozofija doivljaja stvarnosti. Ameriki zbornik eseja Hansa Roberta Jausa Toward an Aesthetic of Reception s predgovorom Pola de Mana. Monografija: Robert Holub, Reception Theory: A Critical Introduction. Volfgang Izer objavljuje knjigu The Fictive and the Imaginary koja predstavlja antropoloki zaokret u njegovoj teoriji. lcole de la phnomlogie Pola Rikera, zbirka eseja koji se bave vezama fenomenologije i hermeneutike. Javna rasprava na University of Villanova izmeu Deride i ak-Lik Mariona o talentu, a u sutini o granicama fenomenologije i kljunog pojma Gegebenheit, ili datosti, koja je kasnije objavljena u knjizi God, the Gift, and Postmodernism (1999). Stogodinjica objavljivanja Logikih istraivanja. Godinjica je proslavljena u itavom svetu.
116
Bibliografija
Opta
.-F. Liotar, Fenomenologija (prev. Mirjana Zdravkovi), Beograd, 1980. R. L. Magliola, Phenomenology and Literature: An Introduction, West Lafayette, Ind. 1977. La phnomnologie: une philosophie pour notre monde, Magazine Littraire 2001, nr 403. Od Husserla do Lvinasa. Wybr tekstw z ontologii fenomenologicznej, red. W. Strewski, Krakw 1989. W. Ray, Literary Meaning: From Phenomenology to Deconstruction, Oxford 1984. Sownik poj filozoficznych Romana Ingardena, red. A. J. Nowak, L. Sosnowski, Krakw 2001. W. Strewski, O metodzie formalnej, u: Jak filozofowa? Studia z metodologii filozofii, wybr, oprac. J. Perzanowski, Warszawa 1989. D. Ulicka, Fenomenologiczna filozofia literatury, u: Literatura, teoria, metodologia, red. D. Ulicka, Warszawa 2005. G. M. Vajda, Fenomenologia i nauka o literaturze, tum. D. Ulicka, u: Literatura i jej interpretacje, red. L. Nyr, Warszawa 1987.
Edmund Huserl
Izabrana dela E. Husserl, Badania logiczne. Prolegomena do czystej logiki, tum. J. Sidorek, t. 1, Toru 1996. E. Husserl, Badania logiczne. Badania dotyczce fenomenologii i teorii poznania, tum. J. Sidorek, tum. przejrza A. Ptawski, t. 2. cz 12, Warszawa 2000. E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka (prev. Milan Damnjanovi), Beograd, 1967.
II. Fenomenologija
117
E. Huserl, Ideja fenomenologije. Pet predavanja (prev. Milan Damnjanovi), Beograd, 1975. E. Husserl, Idee czystej fenomenologii i fenomenologicznej filozofii, tum. D. Gierulanka, ks. 1: Warszawa 1967, ks. 2: Warszawa 1974. E. Huserl, Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija (prev. Zoran ini), Gornji Milanovac, 1991. E. Husserl, Medytacje kartezjaskie, z dodaniem uwag krytycznych Romana Ingardena, tum., przyp. A. Wajs, tum. przejrza, wstp A. Pltawski, Warszawa 1982. E. Husserl, Wykady z fenomenologii wewntrznej wiadomoci czasu, tum. przyp. J. Sidorek, tum. przejrza. wstp A. Ptawski, Warszawa 1989. Najvanija dela . Derida, Glas i fenomen (prev. Zoran Jankovi), Beograd, 1989. W. Galewicz, Edmund Husserl program filozofii literackiej, u: Filozofia wspczesna, red. Z. Kuderowicz, t. 1, Warszawa 1983. C. Gbik, Husserl i Polacy. Pierwsze spotkania, wczesne reakcje, Katowice 1999. R. Ingarden, Wstp do fenomenologii Husserla, Warszawa 1974. L. Koakowski, Husserl i poszukiwanie pewnoci tum. P. Marciszuk, Warszawa 1990. K. Michalski, Logika i czas. Prba analizy Husserlowskiej teorii sensu, Warszawa 1988.
Roman Ingarden
Izabrani radovi R. Ingarden, O saznavanju knjievnog umetnikog dela (prev. Branimir ivojinovi), Beograd, 1971. R. Ingarden, O dziele literackim. Badania z pogranicza ontologii, teorii jzyka i filozofii literatury, tum. M. Turowicz, Warszawa 1980. R. Ingarden, Studia z estetyki, t. 12: Warszawa 1966, t. 3: Warszawa 1970. R. Ingarden, Z teorii jzyka i filozoficznych podstaw logiki, Warszawa 1972. Najvanija dela K. Bartoszyski, Dzieo sztuki literackie, u: Sownik poj filozoficznych Romana Ingardena, red. nauk. A. J. Nowak, L. Sosnowski, Krakw 2001. H. Markiewicz, Jeszcze o budowie dziea literackiego, Pamitnik Literacki 1964, z. 2. H. Markiewicz, O dziele literackim, Estetyka 1961. 118
H. Markiewicz, Sposb istnienia dziea literackiego, Pamitnik Literacki 1962, z. 2. H. Markiewicz, Twrczo R. Ingardena a rozwj bada literackich, u: idem, Przekroje i zblienia dawne i nowe, Warszawa 1976. D. Ulicka, Ingardenowska filozofia literatury, Warszawa 1992.
Moris Merlo-Ponti
Izabrani radovi M. Merleau-Ponty, Oko i umys. Szkice o malarstwie, wybr, oprac., wstp S. Cichowicz, Gdask 1996. M. Merleau-Ponty, Proza wiata. Eseje o mowie, tum. E. Biekowska, S. Cichowicz, J. Skoczylas, wybr, oprac., wstp S. Cichowicz, Warszawa 1976. M. Merleau-Ponty, Widzialne i niewidzialne, tum. M. Kowalska, J. Migasiski, R. Lis, I. Lorenc, wstp, tum. przejrza, poprawi J. Migasiski, Warszawa 1996. Najvanija dela J. Migasiski, Merleau-Ponty, Warszawa 1995.
Estetika recepcije
P. Bukowski, Genealogia Procesu literackiego modernizmu H. R. Jaussa, u: Odkrywanie modernizmu, red., wstp R. Nycz, Krakw 1998. W. Iser, Lutajue motrite i itateljska svijest, u: Suvremena teorija pripovijedanja, prir. V. Biti, Zagreb, 1992, str. 158177. W. Iser, The Fictive and the Imaginary: Charting Literary Anthropology, BaltimoreLondon 1993. W. Iser, Proces czytania. Perspektywa fenomenologiczna, tum. W. Bialik, u: Wspczesna myl literaturoznawcza w RFN. Antologia, wybr, oprac., wstp H. Orowski, tum. M. ukasiewicz, W. Bialik, M. Przybecki, Warszawa 1986. H. R. Jauss, Historia literatury jako prowokacja, tum. M. ukasiewicz, Warszawa 1999. H. R. Jauss, Proces literacki modernizmu od Rousseau do Adorna, tum. P. Bukowski, u: Odkrywanie modernizmu, red., wstp R. Nycz, Krakw 1998. Problemy recepcji w badaniach literackich, Pamitnik Literacki 1980, z. 1. Teoria recepcji, u: Wspczesna myl literaturoznawcza w RFN. Antologia, wybr, oprac., wstp H. Orowski, tum. M. ukasiewicz, W. Bialik, M. Przybecki, Warszawa 1986.
II. Fenomenologija
119
S. Weber, Caught in the Act of Reading, u: Demarcating the Disciplines: Philosophy, Literature, Art, Minneapolis 1986. Zdenko kreb, Nov pogled na merodologiju povijesti knjievnosti, Umjetnost rijei, Zagreb, 1973, br. 1, str. 1324. Estetika recepcije i povijest knjievnosti, tematski broj, Umjetnost rijei, Zagreb, 1977/1978. Duanka Maricki (ur.), Teorija recepcije u nauci o knjievnosti, Beograd, 1978. Viktor mega, Naela teorije recepcije, Knjievnost i zbilja, Zagreb, 1982, str. 5160.
enevska kola
G. Bachelard, Bestiarium Lautramonta, tum. H. Chudak, Pamitnik Literacki 1971, z. 2, s. 189205. G. Bachelard, Wyobrania poetycka. Wybr pism, wybr H. Chudak, tum. H. Chudak, A. Tatarkiewicz, przedm. J. Boski, Warszawa 1975. G. Bachelard, Plamen votanice (prev. Vjeran Zupa), Zagreb, 1969; 1990. G. Balar, Poetika sanjarije (prev. Fahrudin Kreho), Sarajevo, 1982. G. Bachelard, Wstp do Poetyki przestrzeni, tum. W. Boska, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 2: Strukturalno-semiotyczne badania literackie. Literaturoznawstwo porwnawcze. W krgu psychologii gbi i mitologii, oprac. H. Markiewicz, Krakw 1972. G. Balar, Voda i snovi. Ogled o imaginaciji materije (prev. Mira Vukovi), Sremski KarlovciNovi Sad, 1998. J. Hillis Miller, Charles Dickens: The Novels of His World, Cambridge, Mass. 1958. J. Hillis Miller, Thomas Hardy: Distance and Desire, Cambridge 1970. D. Hilis Miler, Kritiar kao domain (prev. Dragan Monaevi), Letopis Matice srpske, 161/1985, knj. 435, br. 2 (februar), str. 226232. G. Poulet, La conscience critique, Paris 1971. Up.: . Pule, Kritika svest (prev. Jovan Popov), Sremski KarlovciNovi Sad, 1995. . Pule, Igo, u: . Pule, ovek, vreme, knjievnost (prev. Nikola Bertolino), Beograd, 1974, str. 274302. . Pule, Metamorfoze kruga (prev. Jelena Novakovi), Sremski KarlovciNovi Sad, 1993. G. Poulet, Myl nieokrelona, tum., wstp T. Swoboda, Warszawa 2004. J.-P. Richard, Porozumiewanie si i teatr, tum. J. Lalewicz, Pamitnik Literacki 1971, z. 2, s. 237254. Szkoa Genewska w krytyce. Antologia, wybr H. Chudak, Z. Naliwajek, J. urowska, M. urowski, red. J. urowska, M. urowski, Warszawa 1998.

120
III. RUSKI FORMALIZAM
Postoje dva odnosa prema umetnosti. Prvi je karakteristian po tome to tretira delo kao prozor u svet. Reima, likovima, ele da izraze ono to stoji iza rei i likova. Umetnici takvog tipa zasluuju ime prevodilaca. Drugi vid odnosa prema umetnosti to je tretiranje umetnosti kao svet samostalno postojeih stvari. Rei, odnos rei, misli, ironija misli, njihova nepodudarnost i jeste sadrina umetnosti. Ako se umetnost moe uporediti s prozorom, onda samo s nacrtanim. Sloena umetnika dela su obino rezultat kombinacija i uzajamnog delovanja ranije postojeih, jednostavnijih i, delimino, manjih dela. Viktor klovski1
V. klovski, ZOO ili Pisma ne o ljubavi, SKZ, Beograd, 1966, str. 87, prevod: Lidija Subotin.
Nemirna istorija
Sankt Peterburg i Moskva: u ova dva grada u drugoj deceniji XX veka poinje istorija teorije knjievnosti XX veka kao posebne, autonomne knjievnonaune discipline. U Moskvi, 1915. godine, na inicijativu Romana Jakobsona (18961982), studenta Instituta istonih jezika, osnovan je Moskovski lingvistiki kruok u ijem su radu uestvovali i Pjotr Bogatirjev i Grigorij Vinokurov, a u Peterburgu, godinu dana kasnije 1916. godine nastao je Opojaz (Drutvo za izuavanje poetskog jezika) za koji su bili vezani Viktor klovski (18931984), Osip Brik (18881945), Jurij Tinjanov (18941943), Boris Ejhenbaum (18861959), Boris Tomaevski (18901957), Viktor Vinogradov (18911971) i Viktor irmunski (18911971). Intenzivna delatnost obe grupe, iji su lanovi esto putovali izmeu ta dva grada i izdavali zajednike naune radove, dovela je bez obzira na sve metodoloke razlike do stvaranja zajednike metode istraivanja koja se obino naziva formalnom metodom, a njene pristalice formalistima. Ovaj naziv, u poetku pejorativan, a koji su koristili i oponenti, ustalio se kao naziv prve teorijske kole koja je izradila program istraivanja knjievnih tekstova korienjem st rogo l ing v ist i k i h me to d a.
Roman Jakobson je u referatu pisanom 1922. godine, zajedno s Bogatirjevim, naglasio da dok je Moskovski lingvistiki kruok polazio od pretpostavke da je poezija jezik u njegovoj estetskoj funkciji, Petrograani (ili Opojaz) naglaavaju da poetski motivi uopte ne nastaju pomou razvijanja jezikog materijala, u: R. Jakobson, P. Bogatirjev, Slovenska filologija u Rusiji od 1914. do 1921, Slavia, 1922, br. 1, str. 31. Za Opojaz je osnovna razlika bila izmeu jezikog materijala i postupka. Imajmo u vidu da je termin formalizam u postrevolucionarnoj, boljevikoj, Rusiji, slino kao i u komunistikoj Poljskoj, imao izuzetno negativnu konotaciju i oznaavao pogrenu jer nije bila marksistika ili lenjinistika estetsku i politiku osnovu.
Poetak istorije teorije knjievnosti XX veka
Opojaz
Formalna metoda
III. Ruski formalizam
123
Poeci formalizma u knjievnim istraivanjima
an Boduen de Kurtene
Poezija i proza
Poeci formalizma u knjievnim istraivanjima povezuju se s tri istorijske okolnosti: prvo sa situacijom u onovremenoj lingvistici, drugo s krizom simbolizma u umetnosti, i tree s novim pojavama u ruskoj poeziji. U Petrogradu, na Istorijsko-filolokom fakultetu tamonjeg univerziteta, predavao je, izmeu ostalih, i an Boduen de Kurtene (18451929), poljski naunik i tvorac Kazanjske lingvistike kole. De Kurtene je teio da se oslobodi od knjige zarad neposrednog posmatranja ivog jezikog okruenja i za razliku od predstavnika stare filoloke kole koji su se bavili mrtvim jezicima zanimale su ga rei-zvuci i rei-misli. De Kurtene je, seao se klovski, analizirao ono to je bilo u njemu, u nama i meu nama: govor kao sredstvo misli i komunikacije.4 Godine 1914. u 56. broju novina Dan objavio je Doprinos teoriji rei kao takve i slova kao takvog, ukljuujui se u iri pokret onovremenog oduevljenja za samostalno znaenje rei osloboene prinude svakodnevne komunikacije. Omiljeni De Kurteneovi uenici Polivanov i Jakubinski, nastavili su uiteljev rad. lanak Jakubinskog O zvucima poetskog jezika, objavljen je u zborniku Poetika. Zbornik o teoriji poetskog jezika (S. Peterburg, 1919), ukazivao je na razlike izmeu sistema praktinog jezika, koji je iskljuivo sredstvo sporazumevanja, i sistema poetskog jezika, u kojem j e z i k i p ojmov i st i u v l ast itu v re d no st ( s amov re d no st). Isto to je tvrdio i lingvistiki genije Evgenije Polivanov, za koga se poezija razlikuje od proze po tome to ima fonetski princip organizacije koju ova potonja nema. Ova osnovna razlika, nastala u koli Boduena de Kurtenea, postala je kljuno analitiko sredstvo formalista koji su poetski jezik,
4 V. klovski, Ze wspomnie, Warszawa, 1965, str. 114124. Slovo kao takvo naslov je manifesta Hlebnjikova i Kruoniha koji je, kako napominje Jakobson, nastao kao rezultat njegovih unih razgovora s pesnicima o rei kao takvoj i zvuku kao takvom poetkom 1914. godine, u: R. Jakobson, My Futurist Years, red. B. Jangfeldt, S. Rudy, New York, 1997, str. 17. L. Jakubinski, O zvucima jezika stiha, u: Poetika ruskog formalizma, Prosveta, Beograd, 1970, str. 137, prevod: Andrej Tarasjev. Evgenije Dimitrijevi Polivanov se, proitavi u mladosti Brau Karamazove, opkladio s drugovima u gimnaziji da e staviti ruku ispod voza u pokretu i da je nee povui. Voz mu je otkinuo levu ruku. To mu je povratilo razum. Poeo je da studira. Prvo je studirao korejski jezik, zatim kineski, posle toga je nauio filipinski jezik, upoznao je sve turske jezike, a zdravom rukom je u sve ankete upisivao da u potpunosti ignorie sve to je u domenu butukudskog jezika. A Butukudi su pleme u Junoj Africi koje donju usnu probija tapiem. Ako vam je potreban butukudski jezik, molim da mi se obratite posle tri meseca ispunjavao je dalje anketu. U: W. Szkowski, Sowa uwalniaj cinit dusz (Rzecz o OPOJAZ-ie), Twrczo, 1997, br. 5, str. 72.

124
bar u prvih deset godina svoje delatnosti, neprestano definisali kroz opoziciju sa svakodnevnim (praktinim) jezikom. Upravo tada, seao se mnogo godina kasnije klovski, nametnula nam se ideja da razlikujemo poetski od svakodnevnog jezika kako bismo ga izdvojili u posebnu oblast u kojoj je vaan ak i poloaj usana kao to je to kod plesa gde pokreti miia dovode do uivanja; kod slikarstva, gde gledanje prua satisfakciju. Formalisti su, naroito u poetnom periodu, stavljali glavni akcenat na fonetski aspekt jezika, polazei od pretpostavke da zvuci u stihu postoje nezavisno od bilo kakvih veza sa slikom i poseduju samostalnu jeziku funkciju.10 Druga vana okolnost jeste kriza simbolizma koji je za najmlae lingviste i pesnike pripadao staroj knjievnoistorijskoj epohi nespremnoj za bilo kakve promene, a koju su predstavljali pesnici kao to su Brjusov, Beli i Blok. Godine A REALIBUS AD REALIORA 1910. bila je objavljena studija An latinski izraz koji oznaava medreja Belog pod naslovom Simbolitafiziki prelazak od realnih do zam , to je zapravo poslednja velijo realnijih stvari, odnosno najka knjiga pravca koji je odlazio u jednostavnije reeno od onoga to je materijalno do onoga to je prolost. Iz pera Osipa Mandeljtaidealno. Ovaj izraz, takoe, dobro ma nastaje 1913. godine manifest karakterie fenomenoloki i psihonove poetske kole Svet akmeianalitiki princip. zma,11 u kojem simbolizam biva optuen za ishitren prelaz a realibus (ili od rei i stvari kao takvih) ad realiora (ili ka ideji). Simbolisti su se, pisao je Mandeljtam, loe oseali u kavezu sveta i zato su beali iz njega pomou simbola.
Ova razlika direktno se izvodi iz razmiljanja nemakih romantiara (uglavnom Novalisa) kao i francuskog pesnika Stefana Malarmea koji je u svojim Divigations (1897) isticao nesrazmernost sirovog jezika obine reportae i iste poezije koja sadri sutinu stvari. S. Mallarm, Kryzys wiersza, u: Wybr poezji, Warszawa, 1980, str. 8385. W. Szkowski, Sowa uwalniaj cinit..., op. cit., str. 72. Valja imati na umu da je upravo isto tako o poetskom jeziku mislio Boleslav Lemjan koji je u programskom eseju Iz razmiljanja o poeziji (1937) razlikovao poetsku i razigranu re radi rei i re koja krui na prostoru tekueg ivota kao ovetao, bezvuan pojam. Pogledati: B. Lemian, Szkice literackie, Warszawa, 1959. 10 B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, u: Teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, deo 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Krakw, 1986, str. 172. 11 V. J. Mandelsztam, wit akmeizmu, u: Sowo i kultura. Szkice literackie, Warszawa, 1972.
III. Ruski formalizam Poetski jezik i obian jezik
Kriza simbolizma
Mandeljtam protiv simbolizma
125
Samostalna re
Ruski futurizam
Nova poezija treba da potuje svet stvari, meu kojima ivi ovek, i same rei njihovu samostalnu supstancu. Simbolizam je odlazio u prolost jer je prebrzo odbacio sam jezik i njegov zvuni sloj u ime apstraktnih ideja. Kako se seao klovski, poetika simbolista... nastojala je da se iz poetike transformie u uvod u tajne nauke.12 Mladi pesnici (uostalom, slino kao i De Kurtene) bili su fascinirani glosalalijama, mistikim zaumnim jezikom i deijim rimama u kojima su se zvuci osamostaljivali u odnosu na gotova znaenja a rei su poinjale da vode sopstveni ivot. Zapo ZAUMNI JEZIK (= ) eli smo bitku sa simbolistima da vanrazumski jezik, velika fascinabismo iz njihovih ruku oteli poeti- cija ruskih formalista i futuristiku i, oslobodivi je od veza sa sub- kih pesnika. Jezik pun fonetskih jektivnim estetikim i filozofskim disonanci, bez ikakvog smisla, iz svetog mrmljanja miteorijama, vratili je na put naunog izveden stika, starodavnih glosalija, dejih istraivanja injenica tako je ko- razbrajalica, etimolokih figura. mentarisao ovaj period formalisti- Usmeren protiv zvune harmonike bure i napora Boris Ejhenba- je (blagozvuje) simbolistikog teei ka praistoriji ruskog um.13 Kako se seao klovski, ako jezika, jezika, zaumni jezik se isticao daje simbolizam rije i umjetnost vanjem radikalne autonomije zvukriao s religioznim sustavima, mi cima i slovima. Njegovi majstori bili su Velimir Hlebnjikov (pristasmo rijei uzimali kao zvuk.14 U toj antisimbolistikoj atmos- lica samovite rei izvan obinosti i ivotnih potreba) i Aleksej feri kad se staro ruilo,15 oko 1910. Kruonih (koji je izmislio naziv godine (prelomne za nastanak ev- 1913. godine). U Petrogradu je ropske savremene umetnosti) poe- 1913. postavljena prva opera Poli su da se javljaju ruski kubo-futuri- beda nad suncem, sa zaumnim tekstom Kruoniha i kostimima sti (izmeu ostalih David Burljuk i Kazimira Maljevia. Prvi teorijVelimir Hlebnjikov), a u Petrogradu ski istup o zaumnom jeziku bilo i Moskvi se diskutovalo o kubi- je predavanje Viktora klovskog, zmu,16 a izlagana su i Pikasova de- objavljeno kao prvi tom zbirke radova Opojaza (1916). Koncepcija la. Kad je u Tretjakovskoj galeriji zaumnog jezika bliska je savremeiseena Rjepinova istorijska slika, noj konkretnoj poeziji. Kako je za to su optueni upravo futuristi pisao Ejhenbaum, zaumni jezik je koji su na knjievnim veerima bo- bio eksperimentalno ogoljavanje jili svoja lica i polivali goste ajem. autotelinosti.
12 W. Szkowski, Ze wspomnie, op. cit., str. 139. 13 B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, op. cit., str. 168. 14 V. B. klovski, Uskrnue rijei, Stvarnost, Zagreb, 1969, str. 153, prevod: Juraj Badenicki. 15 V. klovski, op. cit., str. 125. 16 Snano je odjeknulo tumaenje kubistikog manifesta Du cubisme, Glajzesa i Mecingera (1912).
126
U Moskvi 1912. godine izlazi amar dobrom ukusu, zbirka pesama Hlebnjikova, Burljuka, Kruoniha, Majakovskog, zajedno s revolucionarnim manifestom i Burljukovim tekstom o kubizmu u kojem je naglaavao da je jo odavno poznato da nije vano ta, ve kako, to znai koji su principi vodili slikara u stvaranju ovog ili nekog * Arty ci o sztuce. Od Van Gogha do Pidrugog dela!.17 Ono to je povezicassa, Warszawa, 1969, str. 70. valo nastupe umetnika i stihove futurista bila je vera u autonom iju u me t ni kog mater ij a l a: bojene povrine i linije u slikarstvu, samovita re (termin Hlebnjikova), samorodna, samodovoljna re18 u poeziji. Meutim, kad je u januaru 1914. godine u Rusiju doao tvorac italijanskog futurizma Marineti, Rusi su shvatili da njegove rei na slobodi (slino kao i manifesti koje je objavljivao) imaju prenaglaen politiki podtekst i da su oni jo davno proli kroz fazu oslobaanja jezika od prinude predstavljanja.19
OSAMOSTALJIVANJE I OSLOBAANJE materijalnog sloja dela od anegdote, bio je najvaniji potez nove umetnosti. Moris Deni je pisao jo 1890. godine: Treba zapamtiti da je slika, pre nego to postane konj u bici, naga ena ili bilo koji drugi dogaaj, pre svega ravna povrina prekrivena bojama odreenog poretka Definicija neotradicionalizma.*
Autonomija umetnosti
Izvan prinude predstavljanja
Percepcija, jezik, stvarnost

Rezimirajui delovanje formalista, Boris Ejhenbaum je tano napisao da je njihova teorija bila usmerena ka optoj teoriji umetnosti,20 to je bilo povezano s krizom idealistike estetike (koja je po ugledu na Hegela tretirala slike kao ulno otelovljenje ideje), i s krizom simbolistike umetnosti (ravnodune prema materijalnoj vrednosti dela).
TEORIJA KNJIEVNOSTI / TEORIJA UMETNOSTI teze formalista bile su duboko ukorenjene u futuristikoj poetskoj praksi i u diskusijama o savremenom slikarstvu. Evo tri izvoda iz tadanjih manifesta: Slika ima smisao postojanja sama po sebi. [...] Neka nita ne podraava i neka bez ustezanja pokazuje svoj smisao postojanja!
17 D. Burluk, Kubizm, u: A. Turowski, Midzy sztuk a komun. Teksty awangardy rosyjkiej 19101923, Krakw, 1998, str. 68. 18 V. R. Jakobson, Velimir Hlebnjikov, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 100. 19 O Marinetijevom boravku u Rusiji i diskusijama s njim pogledati u: B. Liwszyc, Ptoraoki strzelec, Warszawa, 1995, str. 141172. Neto drugaije o tome pie Jakobson, u: R. Jakobson, My Futurist Years, op. cit., str. 2022. 20 B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, op. cit., str. 167.
127
Uskrsnue rei klovskog
Ekonomija jezika
Knjievnost kao proireno opaanje svijeta
Ovakav karakter imali su prvi nastupi formalista: Uskrsnue rei Vik- (A. Glajcez, J. Mecinger, Du cubitora klovskog i esej o futurizmu sme, 1912). Pribliavamo se potpuno novoj umetnosti koja e, u Romana Jakobsona. odnosu na do sada nam poznato Dvadesetjednogodinji klov- slikarstvo, biti isto to i muzika ski je objavio svoju raspravu kao u odnosu na knjievnost. Bie to posebnu brouru u Petrogradu isto slikarstvo, isto kao to je i 1914. godine. Imala je dijagnosti- muzika ista knjievnost (G. Apoki i programski karakter. Sada liner, Kubizam, 1912). Slikarstvo je samodovoljno, ima sopstvene su rijei mrtve, i jezik je nalik na forme, boje i zvunost (M. Lariogroblje.21 Smrt rei povezuje se sa nov, Promenizam, 1913). automatizacijom njenog opaanja i gubitkom mogunosti njenog ulnog doivljavanja. Na taj nain, klovski u razmatranje o jeziku uvodi kategorije percepcije i ekonomije. Re je sagledavana dvojako: bilo kao izlizani klie koji u svakodnevnoj razmeni gubi autonomnu vrednost i prepoznatljiva je samo kao konvencionalni znak22 ili kao samostalna re koja se sagledava i doivljava zasebno, zahvaljujui svojoj materijalnoj nekoristoljubivosti koja je iskljuuje iz komunikacionog opticaja. Poetska re gubi svoju prozirnost i moe se videti: ovo je teza klovskog koja je bliska tadanjim umetnikim manifestima. Kao to je slika definisana rasporedom obojenih povrina, linij i fakturom koja se moe ulno osetiti, tako se i poetsko delo poinje tretirati kao raspored rei za koje se rauna da e biti viene.23 Na taj nain klovski vidi poeziju kao proireno opaanje svijeta.24 Autonomna re se ne odvaja, kako bi se to moglo uiniti, od stvarnosti ve, zahvaljujui svojoj inovativnosti, omoguava da se ona ponovo vidi. Stvarnost viena pomou rutinske rei i sama je otvrdla i statina, dok stvarnost koja se istrauje kako je u isto vreme govorio Boleslav Lemjan predstavlja raspevanu i zanosnu misao25 i tada poinje da oivljava. Poezija je, dakle, takva upotreba jezika koja omoguava da se obnov i v i e nj e s vet a i zato teorija poetskog jezika ima par excellence estetiki karakter, iako je estetika po svom primarnom znaenju
21 V. B. klovski, Uskrsnue rijei, op. cit., str. 13. 22 Ovo je jo u Veseloj nauci (1886) primetio Nie: Sve to doe do svesti, postaje plitko, razvodnjeno, prilino glupo, povrno, postaje znak, znak za orijentaciju stada; ... za svako osveivanje vezuje se velika, sutinska iskvarenost, lairanje, pojednostavljivanje i uoptavanje. U: F. Nie, Vesela nauka, Beograd, 1989, str. 245, prevod: Milan Tabakovi. 23 V. B. klovski, Uskrsnue rijei, op. cit., str. 54. 24 Ibid., str. 153. 25 B. Lemian, Rytm jako wiatopogld (1910), u: Szkice literackie, op. cit., str. 67.
128
nauka o ulnom iskustvu. Slino je pisao Roman Jakobson o slikarstvu u eseju Futurizam (objavljenom u Moskvi 1919. godine): Zahvaljujui umnoavanju, opaanje podlee mehanizovanju: predmeti koji se ne opaaju prihvatani su na poverenje. Slikarstvo se bori protiv automatizacije percepcije,26 a samim tim protiv statinosti sveta posmatranog s jedne take gledita. Nije sluajno to je mladi Jakobson bio istovremeno fasciniran optom teorijom relativnosti i kubizmom, i nije sluajno to poslednju reenicu eseja o futurizmu zavrava odlinom ekonomskom metaforom. Kritiar koji, dok posmatra avangardnu sliku, postavlja sebi pitanje: ta ovo znai? i odgovara ne razumem, podsea na nekoga ko bira papirni novac umesto zlata: valuta s njoj pripisanom konvencionalnom vrednou ini mu se vie knjievnom.27 Upravo je dokazuju klovski i Jakobson sasvim suprotno: poezija podsea na zlato, jer posedujui samosvojnu vrednost nije konvencionalna upotreba jezika koji se lako moe zameniti za opta znaenja. Podsea i na naoare koje iznova pokazuju svet. Ovakvo rezonovanje bilo je u osnovi programskog teksta Viktora klovskog iz 1919. godine Umetnost kao postupak. Poezija ili otean govor, ka ONEOBIAVANJE ILI ZAko je u tom tekstu definie klovUDNOST (rus. ) ski, ili govor-konstrukcija, oneo rezultat primene postupka. Prebiava nae vienje sveta (upravo ma klovskom, cilj umetnosti se na tome zasniva postupak oneje da se oseanje stvari d u obliku vienja a ne prepoznavanja; obiavanja, 28). U vezi umetniki postupak je postupak s tim, autonomija poetskog jezika, oneobiavanja () stvanesumnjivi pronalazak formalista, ri, postupak oteane forme koji ne oznaava, kako bi moglo izglepotencira tekoe i vreme trajanja dati, radikalno razdvajanje rei percepcije (Umetnost kao postuod stvari ve novo vienje sveta pak, 1919). Zadatak umetnosti je oneobiavanje nae percepcije pomou nove rei. Stavljajui akcestvarnosti remeenjem njenog runat na proces perceptivnog stvaratinskog, automatizovanog toka. nja, a ne posmatranja onoga to je
26 R. Jakobson, Futurizam (1919), u: My Futurist Years, op. cit., str. 150. 27 Slino je o jeziku pisao i Hlebnjikov, ukazujui na popularnu ekonomiju praktinog jezika: Danas su rei, proneverivi sopstvenu prolost, ... kao karakteristian plateni zvuk za robnu razmenu meu razumima podelile viejezino oveanstvo na tabore carinskog rata, na mnotvo trita rei izvan koje ne postoji promet datog jezika. V. Hlebnjikov, Malarze wiata (1919), u: Rybak nad morzem mierci. Wiersze i teksty 19171922, Warszawa, 2005, str. 63. 28 Re je sluajan neologizam klovskog. Ve danas mogu da priznam da sam pravio gramatike greke i da sam napisao samo jedno n. Treba da bude [stran], u: W. Szkowski, Sowa uwalniaj cinit dusz..., op. cit., str. 73.
Jakobson o futuristikom slikarstvu
Konvencionalna vrednost umetnosti
Poezija kao otean govor
129
Energeia / ergon
Sadrina i forma
ve stvoreno, klovski se pozivao na razliku izmeu energeia (stvara- Analognu scensku koncepciju stvorio je Bertold Breht, odreujunje rei) / ergon (proizvod rei),29 i je kao rezultat stranosti (Verpopularnu u nemakom romanti- fremdungseffekt). Treba skrenuti zmu. Zadatak umetnosti jeste razbi- panju i na teoriju jezovitosti janje rutinske percepcije stvarnosti (Unheimlichkeit) u kojoj je Frojd i uvoenje u na ivot, zahvaljujui definiui je kao povratak po opisivao naruavanje novim formama, efekta stranosti tisnutog perceptivne oiglednosti kroz na(kako bi to rekao Breht) ili osea- gli upad u polje svesti onoga ega nja onoga to je jezovito (prema je razumno Ja elelo da se rei. Frojdovoj definiciji). Forma, dakle, nije spoljanji ornament ili kako je pisao irmunski zveka, koja moe postojati ali i ne mora,30 ve nuan uslov obnovljenog iskustva sveta. Zato razlikovanje sadrine i forme, isto kao i sveta i njegove percepcije, nema nikakvog smisla, jer svet za onoga koji ga opaa, ima smisla samo onda kad je posmatran, dok sadrina ima smisla samo kad poseduje odreenu formu. Kao to se vidi, formalistika teorija knjievnosti ima znatno iri raspon nego to je samo definisanje osobina poetskog jezika i savreno se uklapa u savremene pokuaje prevladavanja inercije graanske kulture okorele u stereotipnoj slici sveta. Zato su formalisti tako rado pozdravili revoluciju u Rusiji (jer je predstavljala rascep u graanskom poretku sveta), ali su je takoe, iz istog razloga kasnije snano kritikovali njeni dobroinitelji (jer njihova dinamina vizija jezika nije odgovarala sovjetskoj nomenklaturi).
Esencija i istorija
Predmet teorije knjievnosti
Formalisti ne bi mogli da pronau teoriju knjievnosti da nisu pronali njen poseban predmet. Isto kao De Kurtene, koji se udio reima koje su trenutak ranije pred njim otkrile svoju sutinu,31 i formalisti su, naroito u poetnom periodu svog delovanja, bili fascinirani esencijom jezika, onim to on sam po sebi jeste32 bez obzira
29 Kako je pisao klovski, umetnost je nain da se doivi proces stvaranja stvari, dok ono to je u umetnosti stvoreno od sekundarnog je znaaja, Umetnost kao postupak, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 86. 30 V. irmunski, Zadaci poetike, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 316. 31 W. Szkowski, Ze wspomnie, op. cit., str. 116. 32 Ovde se vidi tesna povezanost izmeu formalizma i fenomenologije. O uticaju Huserla na formaliste, a naroito na Jakobsona, pogledati u: E. Holenstein, Roman Jakobsons phnomenologischer Strukturalismus, Frankfurt, 1975.
130
na drutvene i kulturne implikacije. Ako, dakle, postoji sutina jezika, onda, poto je knjievnost jezika injenica, ona takoe mora imati svoju sutinu. Ovu sutinu su nazvali literarnou. Tako ju je prvi put definisao Jakobson u knjizi O najnovijoj ruskoj poeziji koja je trebalo da bude uvod u poeziju Velimira Hlebnjikova. Na taj nain predmet nauke o literaturi nije literatura nego literarnost, tj. ono to ini dato delo literarnim delom. Meutim, dosad su se istoriari knjievnosti uglavnom identifikovali s policijom koja, imajui zadatak da uhapsi odreenu linost, za svaki sluaj privede i sve koje bi zatekla u stanu, pa i one to bi sluajno prolazili ulicom. Tako je i istoriarima knjievnosti sve dobro dolo: ivot, psihologija, politika, filozofija. Umesto nauke o literaturi stvarao se konglomerat grubih disciplina.33
POSTUPAK (rus. ) u teoriji klovskog formalni zahvat koji se zasniva na oteavanju i produavanju vremena percepcije. Umesto razlikovanja sadrine i forme, formalisti su koristili razlikovanje materijala od postupka. Materijal je sve ono odakle umetnik crpe: injenice iz ivota, ideje, knjievne konvencije. Postupak je estetiki princip koji pretvara materijal u umetniko delo. Zahvaljujui postupcima nastaje efekat jezovitosti (defamilijarizacije) koji izaziva poremeaje u rutinskom sagledavanju stvarnosti predstavljene u umetnikom delu. Postupak osveava na pogled na svet.
Literarnost
ta je, u stvari, ova literarnost esencija knjievnosti? Njena osnovna karakteristika je, dakle, postupak (rus. , engl. device, fr. procd) ili takva usmerenost na izraz34 koja liava iskaz semantike i zvune neutralnosti i naruava rutinsku percepciju. Za definiciju poezije Jakobson koristi kategoriju (usmerenost), koja je ruska kopija nemake rei Einstellung,35 nasuprot Darstellung ili predstavi. Poezija ne predstavlja stvarnost, ali je usmere na na nju ili je prekomp onuj e, to znai da poetska forma nije sekundarna
Jakobsonova kategorija usmerenosti
33 R. Jakobson, Velimir Hlebnjikov, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 102. Grekom je napisano Viktor umesto Velimir Hlebnjikov u naslovu teksta (prim. prev.). 34 Roman Jakobson definie poeziju kao wyskazywanije s ustanowkoj na wyraenije. To doslovno znai izjanjavanje sa usmerenou na izraz. Roman Jakobson, Velimir Hlebnjikov, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 101. Jakobsona verno prati Boris Tomaevski u svojoj Teoriji kjievnosti (1925), govorei o usmerenosti na izraz [koji] poprima autonomnu vrednost, u: B. Tomaevski, Teorija knjievnosti. Poetika, Beograd, 1972, str. 8, prevod: Nana Bogdanovi. 35 Prema Jakobsonu, re usmerenost odgovara nemakom Einstellung koje potie iz Huserlovog renika. O usmerenosti je pisao i Ejhenbaum u raspravi Teorija formalne metode.
131
Viestrukost stvarnosti
Tekst i istorija
Princip inter ekstualnosti t
u odnosu na nju (kao u tradicionalnom shvatanju forme kojom se zaodeva sadrina), ve je na razliite naine konstituie, isto kao to posmatranje s raznih taaka gledita pokazuje razliite aspekte stvarnosti.36 Stvarnost nema jedan oblik koji zahteva jednu formu. Obrnuto je: postoje razliiti knjievni postupci koji pokazuju drugaija oblija sveta. Na taj nain kategorija postupka koji deautomatizuje percepciju stvari vrsto povezuje jezik i stvarnost inei da stvari predstavljene u jeziku bivaju jae oseane.37 Tako, vrsta pove- MOTIVACIJA (rus. zanost stvarnosti i jezika takoe ) konstruktivni princip preoblikuje prirodu stvarnosti koja knjievnog dela koji uspostavlja odnos izmeu materijala i postupdobija osobine onog koji govori: ka. Motivacija je sistem postupastvarno je samo ono to je izree- ka koji ini verovatnim uvoenje no, dok ono to se ne moe izrei pojedinih motiva i njihovih kompleksa (B. Tomaevski). Postoji postaje nestvarno. Postupak takoe povezuje komp oziciona motivacija, kose zasniva na ekonominosti tekst i istoriju, naroito u drugoj fa- ja i opravdanosti upotrebljenih pozi razvoja formalne metode, jer, ka- stupaka, kao i umet ni ka moko je jo 1921. godine u raspravi o tivacija, koja se zasniva na oneoHlebnjikovu tvrdio Jakobson, sva- biavanju. Kad se kompoziciona ki elemenat savremenog pesnikog motivacija potisne ili eliminie, u jezika izvan konfrontacije s prak- prvi plan izbija umetnika motivacija i dolazi do ogoljavanja kontinim jezikom u okviru kojeg ga strukcije dela, kao u sluaju autoraspoznajemo upravo kao poetski tematskih dela. Prema francuskim moramo pozicionirati i u odnosu strukturalistima, motivacija je obna tradiciju. Po svojoj sutini, dru- lik osvajanja (naturalizacije) ili vegu fazu razvoja formalistike teori- rifikacije teksta koju ini italac. je knjievnosti, kad ona nije toliko definisana pomou opozicije u odnosu na praktini jezik koliko kao dinamika govorna konstrukcija,38 predstavlja prvu formulaciju principa intertekstualnosti u oba poznata nam vida: kao naina postojanja tekstova i naina njihovog saznavanja. U prvom sluaju ovu tezu je jasno formulisao Jurij Tinjanov u knjizi iz 1927. godine Arhaisti i novatori knjievnost je, uostalom, slino svakom pojedinanom tekstu, shvaena kao s istem definisan pomou unutranjih odnosa sastavnih elemenata (koje je Tinjanov zvao korelacija). Zato je nemogua ne samo potpuna autonomija knjievnog
36 Zato je klovski govorio o tome kako su tadanji pesnici (Hlebnjikov, Majakovski, Kamenjski) stvarali neoekivane slike, iznenaujui zvukovnom stranom stvari, u: V. B. klovski, Uskrsnue rijei, op. cit., str. 153. 37 Ibid., str. 130. 38 J. Tinjanov, Knjievna injenica, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 274.
132
teksta (jer svaki tekst upuuje na druge tekstove u okviru istog tog sistema) nego ni njena imanentna analiza (jer se knjievni tekst nalazi u mnogim sistemima istovremeno). Najbolji primer formulacije intertekstualnih teza jesu istraivanja parodije Jurija Tinjanova sistematizovana u njegovom poslednjem radu nazvanom O parodiji (1929).39 Poto tradicija, shvaena kao dinamiki sistem anrova, podlee evolutivnim promenama pronalaenjem novih formi i korienjem starih formi u novoj funkciji, a parodija je definisana KANONIZACIJA ANROVA kao podraavanje teksta poveza kategorija koju je uveo klovski. no s promenom njegove funkcije, Oznaavala je pomeranje anroonda tako shvaena parodija jeva ili stilova s periferije sistema u dan od kljunih intertekstualnih njegov centar. Dekanonizacija je obrnuta pojava: uklanjanje neke anrova automatski postaje poforme iz centra. Primer iz poljske kretaka snaga knjievne evolucije knjievnosti: baladu, kao perifezasnovane na paralelnom pokretu ran i niski anr u doba klasicizma, kanonizacije i dekanonizacije. Kapoljski romantiari su ideoloki ko je pisao klovski, nova forma uzdizali i postavili je u sam centar se pojavljuje ne zato da bi izrazila knjievnih anrova iz kojeg je zatim vrlo brzo iskljuena. Primer iz nov sadraj, ve da bi zamenila staruske knjievnosti koji navodi Tiru formu koja je izgubila umetninjanov: Zaumni jezik je oduvek ku vrednost.40 Kad su Jakobson i postojao (u dejem govoru, u sekTinjanov 1928. godine pisali da se tama, itd.), ali tek u nae doba on ista sinhronija moe ... sada sapostaje knjievna injenica. Kljunu ulogu u dekanonizaciji anra gledati kao iluzija,41 onda su imaigra p aro dij a . Nova forma, pili u vidu da svaki knjievni tekst sao je klovski, pojavljuje se ne uestvuje u nekoj tradiciji koju ili zato da bi izrazila nov sadraj ve potvruje ili porie. Uestvuje i u da bi zamenila staru formu koja je promenljivoj kulturnoj stvarnosti izgubila umetniku vrednost. to od nje ini knjievnu injenicu. Na taj nain je, povezujui knjievni tekst s njegovim raznovrsnim kontekstima, formalizam (u drugoj fazi svog razvoja) istoriorizovao pojam literarnosti i dao mu kulturni znaaj.
Tinjanovljeva studija o parodiji
Knjievna injenica
39 J. Tynianow, O parodii, Warsztat. Studenckie Zeszyty Polonistyczne, 1988, sv. 3: Ironia, parodia, satyra. 40 B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, op. cit., str. 293. 41 R. Jakobson i J. Tinjanov, Problemi prouavanja jezika i knjievnosti, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 365.
133
O jeziku proze
U svojim uspomenama iz nemirnih poetaka formalizma i futurizma, Jakobson je s pravom naglaavao da na poetku druge decenije XX veka, kad se odluivalo o sudbini budue umetnosti, proza nije interesovala skoro nikoga.42 Situacija se, meutim, prilino brzo promenila. U svojim rado PRIPOVEDANJE (SKAZ) navima o romanu Viktor klovski, rativna forma koja podraava ivi Boris Ejhenbaum i Jurij Tinjanov govor, prema reima Ejhenbauma dokazivali su da se osnovni roma- iluzija govornog jezika u kojoj neskni postupci ne smetaju u postaje vidljivo nadovezivanje na poredak predstavljenih dogaaja ivu re naratora, dok fabularna (fabula; engl. story; fr. histoire), konstrukcija odlazi u drugi plan ustupajui mesto konkretnosti reve njihovih jezikih prezentacija i. Posebnu teoriju skaza razvio je (sie; engl. plot; fr. discourse). Ovo Boris Ejhenbaum u raspravama Kaumetniko izraavanje (gr. lexis) ko je napravljen Gogoljev injel fabule (gr. mythos) koje se nasu- (1919), Iluzija skaza (1924) kao i prot fabularnoj shemi ne moe Ljeskov i savremena proza (1925). je jedna od najkarakteristinipreneti na drugi sistem znakova Skaz jih osobina ruske knjievnosti. (na primer slike), predstavlja mesto svojevrsnog interesovanja poetike (sasvim suprotno e razmiljati francuski strukturalisti, obrazovani na radovima Vladimira Propa o maginoj bajci: njihov osnovni predmet interesovanja su fabularne sheme, a ne njihovo izraavanje, mythos, a ne lexis). Opozicija izmeu fabule i njene narativne artikulacije (sie) predstavlja ponovljenu opoziciju mater ij a l a (rei) i p ostupka koju su formalisti koristili za poeziju umesto pogrene opozicije sadraja i forme. Isto kao to je postupak svesna verbalna konstrukcija, tako je sie jezika konstrukcija fabule koja se ne podreuje uzrono-posledinoj logici. Kako je pisao klovski, fabula Evgenija Onjegina je romansa izmeu Onjegina i Tatjane, dok je sie umetnika obrada istorije te romanse izvrena pomou digresivnih interpolacija. klovskog su, kao ljubitelja Sterna i Servantesa, najvie interesovala sva kompoziciona oneobiavanja koja su razarala razvoj fabule dela: umetnute novele, viesiejne kompozicije, digresije. Ejhenbaum je, pak, mnogo prostora posvetio iluziji govorne naracije, takozvanom skazu, koji nije kompozicioni zahvat na nivou siea, ve subjektivna ingerencija glasa naratora. Iz kasnijih razmiljanja formalista ispostavilo se da je podela, u poetku bespogovorno prihvaena, na umetniki poetski govor i neumetniki prozni govor bila znatno oslabljena, te su
42 R. Jakobson, My Futurist Years, op. cit., str. 4.
Romaneskni postupci
Fabula / sie
Kompozicija
134
SLIKA AUTORA (rus. ) kategorija koju su uveli formalisti (V. Vinogradov) da bi odredili organizaciju umetnike svesti, neempirijske figure autora koja je upisana u tekst i odgovorna za njegovu konstrukciju. Prema kasnijoj definiciji onaj koji raspolae knjievnim pravilima aktualizovanim u tekstu ili subjekt stvaralake aktivnosti. Uvoenje ove medijativne kategorije imalo je za cilj odustajanje od shvatanja autora kao ive osobe koja se neposredno iskazuje u delu i njegovo razumevanje kao jedne od funkcija teksta.
se sloili da nije samo proza sistem postupaka (to je detaljno izloio Tomaevski u Teoriji knjievnosti), ve da i praktini jezik ima svoje postupke,43 i da se isto tako kao to se poetika bavi kompozicijom umetnikih dela, tako se i retorika bavi kompozicijom neumetnikih dela. U tom periodu su Ejhenbaumove44 inovativne analize Lenjinovog oratorskog stila, slino kasnijim analizama retorike Mein Kampf koje je izvrio Kenet Berk45 ili analize reklama Lea picera,46 utrle put knjievnoteorijskoj analizi neknjievnih tekstova.
Retorika neumetnikih tekstova
Rezime
Teorijska dostignua ruskih formalista, kako u ranom p er io du (19 1 6 1 9 24) (take 16), tako i u k as nom (19251929) (take 710), mogu se svesti na sledee glavne teze. 1. Umetniki doivljaj je doivljaj forme (klovski) koja prua otpor (Jakobson). 2. Knjievnost, kao to je nekada sugerisao Malarme,47 ne nastaje iz misli nego iz jezika. Nije misao ta [...] od koje se prave stihovi. Prave se od re i. Materijal poezije nisu ni slike ni emocije, ve rei (irmunski).48
43 V. irmunski, Zadaci poetike, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 323. 44 B. Eichenbaum, Styl oratorski Lenina, u: Rosyjska szkoa stylistyki, op. cit., str. 514532. 45 K. Burke, Retoryka Mein Kampf , u: Nowa Krytyka. Antologia, Warszawa, 1983. 46 L. Spitzer, Amerikaska reklama jako sztuka popularna, u: Jzyk i spoeczestwo, Warszawa, 1980. 47 P. Valry, Poezja i myl abstrakcyjna, u: Estetyka sowa, Warszawa, 1971, str. 105. 48 Slino e razmiljati u osnovnom kredu amerikog strukturalizma Anatomy of Criticizm Nortrop Fraj: Poezija moe nastati iskljuivo iz drugih stihova; romani iz drugih romana. Knjievnost oblikuje samu sebe i ne oblikuje se spolja: knjievne forme ne mogu da postoje izvan knjievnosti, kao to ni
Knjievnost se stvara iz jezika
135
Knjievne forme
3. Postoje dva osnovna nai- DOMINANTA termin koji je na upotrebe jezika: poezija uveo Roman Jakobson u predavai proza. Poezija je jezik u nju iz 1935. godine, sa istim naslonjegovoj estetskoj funkciji vom koji oznaava elemenat koji (Jakobson). Proza je jezik se u datom delu istie, dajui mu i utiui na ostale eleu komunikativnoj funkciji. homogenost mente. Poetsko delo je verbalna Poezija oneobiava jeziku poruka u kojoj dominira estetika komunikaciju. funkcija. U razliitim epohama i 4. Predmet teorije knjievno- u razliitim anrovima susreemo sti je literarnost, odnosno se s razliitim dominantama (na u renesansi s vizuelnou, dominanta (Jakobson) este- pimer, u romantizmu s muzikalnou), tike (autoteline) funkcije. to dokazuje da je literarnost istoTeorija se bavi funkcijom rijski pojam i ne postoji u istom jezika u knjievnom delu a obliku. Ovaj pojam e mnogo ne njegovom vanjezikom godina kasnije upotrebljavati Brajan Mekhejl u knjizi Postmodern uslovljenou (genezom). Fiction (1987) da bi ukazao na 5. Literarnost se definie po- razliku izmeu savremenog (sa mou zapaanja forme epistemolokom dominantom, tj. (Ejhenbaum), odnosno po- pitanjem o saznatljivosti sveta) i postmodernog (sa ontolokom dostupka (klovski). tj. pitanjem o statusu 6. Postupak je umetnika minantom, stvarnosti) romana. konstrukcija koja oteava sagledavanje stvarnosti. Zadatak poezije (i ire: umetnosti) je oslobaanje stvari od automatizma percepcije (klovski). 7. Postupci koji su sistematizovani predstavljaju knjievne forme (retorike trope, narativne strategije, anrove, stilove) zavisne od istorijskog konteksta. Postupak je jedini AUTOTELINOST (gr. autos isti; telos cilj), samociljnost junak knjievnih istrai- osobina poetskog jezika koji revanja (Jakobson). ferencijalnu dominantu stavlja po 8. Knjievne forme se nepre- strani i koncentrie panju na sastano menjaju sinhronijski mog sebe. Kako je pisao nemaki (knjievnost date epohe) i romantiar Novalis (17721801): Moemo se samo diviti toj smedijahronijski (tradicija). noj greki koju ljudi ine mislei 9. Knjievnost date epohe ini da se slue jezikom s obzirom na sistem uzajamnih intertek- stvari. Meutim, niko ne zna tu stualnih odnosa. To znai karakteristinu osobinu jezika da da se ne mogu razmatrati se brine samo o sebi (Monolog).
forme sonate, fuge ili ronda ne postoje izvan muzike. N. Fraye, Anatomija kritike. etiri eseja, Zagreb, 1979, str. 99, prevod: Giga Graan.
136
knjievne pojave izvan sistema njihovih uzajamnih odnosa (Tinjanov). 10. Tradicija je dinamiki intertekstualni prostor u kojem iscrpene forme bivaju zamenjene novim (parodija), uvedenim s periferije u centar knjievnog sistema (kanonizacija). Formalizam je nastao kao esencijalistika teorija i polako je evoluirao u pravcu istoricizma shvaenog, meutim, imanentno. Formalisti su izbegavali istraivanja odnosa knjievnog teksta prema vanknjievnoj stvarnosti, mada se teorija postupka klovskog moe interpretirati kao savremena teorija estetskog iskustva kao takvog. Izbijanje postupka u prvi red najvanijih knjievnoteorijskih pitanja oznaavalo je nedostatak interesovanja za ideoloki i drutveni kontekst knjievnosti, to je postalo povod za otru marksistiku kritiku, a kasnije zajedno sa intenzivnom antiformalistikom kampanjom u sovjetskoj Rusiji za krah itave kole. Slian metodoloki scenario iako bez ingerencije politike vlasti sreemo mnogo kasnije u dva razliita konteksta: u amerikoj verziji formalizma, odnosno u New Criticism, kao i u francuskom strukturalizmu, tanije u knjievnoj teoriji koju je razvijao erar enet. Iako su formalisti bili tvorci knjievne teorije, nisu se odnosili prema njoj snishodljivo i automatski. Ejhenbaum je pisao: U naem naunom radu prihvatamo teoriju samo kao radnu hipotezu uz pomo koje se injenice iznose na svetlo dana, dobijaju smisao, to znai da su shvaene kao pravilne i da postaju predmet analize.49 Na taj nain, formalisti su postupali slino Huserlu, prema kojem je in svesti davao smisao svakoj pojavi koja nastaje u njenom polju. Ipak su se razlikovali od Huserla (i drugih fenomenologa) po tome to su se bavili analizom pojedinanih pojava u onom smislu u kojem one ispoljavaju svoju izuzetnost u okviru knjievnog sistema.
Formalizam kao esencijalistika teorija
Krah formalizma
49 B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, op. cit., str. 274.

137
Hronologija
19031909: Tree izdanje Velikog renika savremenog ruskog jezika ( y y) Vladimira Dalja koje je ispravio Boduen de Kurtene i koje je veoma snano uticalo na svest itave generacije futurista i formalista. 1912: amar dobrom ukusu: Manifest najnovije ruske poezije (Hlebnjikov, Burljuk, Kruonih, Livic, Majakovski), jedno od najsnanijh umetnikih iskustava mladog Romana Jakobsona. Zajedniki nastup Hlebnjikova i Kruoniha (Svet od kraja / Mirskonca). Otvaranje izlobe grupe Valet Karove (19101917) zajedno s Davidom Burljukom i Kazimirom Maljeviem na elu. 1913: Manifest Kruoniha i Hlebnjikova: Re kao takva ( ) s Maljevievim ilustracijama (u njemu se moe proitati sledee: Umetniko delo, to je umetnost rei. Proisteklo je samo od sebe te je otuda iz njega potisnuta tendencioznost, svakovrsna literarnost.) i Slovo kao takvo / : (Treba postaviti pitanje o znacima pisma vidljivog ili, jednostavno, kao rukom slepca dotaknutog.). U S. Peterburgu se prikazuje prva futuristika opera, Pobeda nad suncem, s tekstom Kruoniha i s Maljevievom scenografijom. Maljevi u S. Peterburgu izlae Crni kvadrat. 1914: Poetak Prvog svetskog rata. klovski pie krau raspravu Uskrsnue rei, prvi manifest nove kole u kojem istie da nova (futuristika) poezija stvara nov jezik sraunat na vienje a ne na prepoznavanje sveta. Knjiica je sadravala brojne izjave pesnika, primere dejih zvunih igara, primere poslovica i upotrebu besmislenih zvukova kod sektaa (klovski, Iz uspomena). Kruonih objavljuje knjigu Stihovi V. V. Majakovskog ( . . ). U Rusiju dolazi Marineti kojeg bojkotuju mnogi ruski futuristi, meu njima i Hlebnjikov koji je upozoravao: Strane, imaj na umu u kakvu si zemlju doao! i nazvao ga brbljivim netalentom. 138
1914-1915: U Moskvi je na inicijativu Romana Jakobsona, studenta prve godine Instituta istonih jezika, i folkloriste Pjotra Bogatirjeva osnovan Moskovski lingvistiki krug. 1915: Ajntajn u Pruskoj akademiji nauka izlae optu teoriju relativnosti (potvrenu 1919. godine). Maljevi izlae prvu suprematistiku sliku. 1916: Rasprava Viktora klovskog O poeziji i zaumnom jeziku ( y) biva tampana kao prva knjiga Zbornika za teoriju poetskog jezika koji izdaje Opojaz u S. Peterburgu. Izlazi, takoe, Zaumna knjiga, zbornik, u kojoj Jakobson pod pseudonimom tampa svoje zaumne poeme. 1917: Druga knjiga Zbornika Zvuna ponavljanja (y y) Osipa M. Brika. Februarska revolucija i boljeviki oktobarski prevrat. 1918: Osnivanje Narodnog komesarijata za prosvetu (Narkompros), boljevikog ureda za kontrolu kulture, u kojem e raditi Brik, Jakobson, Majakovski. Maljevi slika Beli kvadrat na beloj povrini. 1919: Umetnost kao postupak ( ) Viktora B. klovskog i Kako je napravljen Gogoljev injel Borisa M. Ejhenbauma pojavljuju se u novom zborniku Poetika. Zbornik za teoriju poetskog jezika. Deseta Dravna izloba pod naslovom Bespredmetno stvaralatvo i suprematizam poslednji zajedniki nastup ruske umetnike avangarde. U S. Peterburgu se osniva prvi muzej savremene umetnosti. 1920: Majakovski u Moskovskom lingvistikom kruoku ita svoju poemu 150 miliona, futuristiki odgovor na Blokovu simboliku poemu Dvanaestorica. Kad godinu dana kasnije pisac knjigu poklanja Lenjunu, ovaj e u svojim belekama zapisati: Nonsens, glupost, jo jednom glupost i pretencioznost. Prema mom miljenju, samo jedna od deset takvih stvari treba da bude tampana i to ne vie nego u 1500 primeraka za biblioteke i udake. A Lunaarskog bi trebalo otro kritikovati za taj njegov futurizam. Uzgred i ovo: Anatolij Lunaarski, ondanji narodni komesar za prosvetu, nije se slagao s formalistikom podelom na iskrenost i umetnost. Jakobson putuje u Prag kao prevodilac sovjetske diplomatske misije i vie se ne vraa u Rusiju (u Pragu e ivo uestvovati u radu Prakog kruoka). 1921: Lenjin objavljuje Novu ekonomsku politiku (NEP). Jakobson u Pragu objavljuje knjigu Najnovija ruska poezija. Skica prva: pristup Hlebnjikovu ( . y: y nj) koja je napisana 1919. godine,
139
a prvobitno zamiljena kao uvod izabranoj poeziji V. Hlebnjikova. Prikaze ove knjige objavljuju Tomaevski (pod pseudonimom) i Vinogradov (pod pseudonimom Vinokur). 19211922: Staljin preuzima vlast. 1922: klovski (lan socijalistiko-revolucionarne partije osuene za izdaju) za kojim tragaju boljevici, bei iz Rusije, preko Finske, u Berlin. Godine 1923. tamo izlazi njegov roman Sentimentalno putovanje. Zahvaljujui nastojanju Gorkog i Majakovskog vraa se godinu dana kasnije u Moskvu. Odmah po dolasku objavljuje epistolarni roman ZOO ili Pisma ne o ljubavi, napisan u Berlinu. Tatlin (autor uvene konstruktivistike skulpture Spomenik III internacionali) dovrava inscenaciju Hlebnjikovljeve poeme Zangezi. Dojs u Parizu objavljuje Ulisa, Eliot Jalovu zemlju. Kruonih objavljuje knjigu Zaumnici. Umire Hlebnjikov. 19231926: Kazimir Maljevi rukovodi Dravnim institutom za umetniku kulturu u S. Peterburgu u kojem je postojala posebna Sekcija fonologije za istraivanje poetskog jezika. 1924: Problemi poetskog jezika Jurija M. Tinjanova, knjiga koja krunie formalna istraivanja strukture i semantike poezije radikalno suprotstavljene prozi. 1924: Lenjinova smrt. Staljin jaa vlast Politbiroa. 1925: U zborniku O teoriji proze klovski prikuplja svoje radove posveene romanu (izmeu ostalih Servantesu, Sternu); drugo izdanje e se pojaviti 1929. godine. Izlazi Teorija knjievnosti Tomaevskog. 1926: Jakobson i Trubecki osnivaju u Pragu Praki lingvistiki krug. Na ukrajinskom jeziku izlazi Teorija formalne metode Borisa M. Ejhenbauma. Prvo rusko izdanje, godinu dana kasnije, u knjizi Knjievnost. Teorija. Kritika. Polemika, Lenjingrad, 1927. 1928: Pavel Medvedev e s marksistikih pozicija objaviti knjigu kritinu prema formalistima: Formalni metod u teoriji knjievnosti. 1929: U Lenjingradu izlaze Arhaisti i novatori, zbornik radova Jurija M. Tinjanova, posveen koncepciji knjievne injenice i knjievnoj evoluciji. 1929: Knjievnost injenice: zbornik sociolokih rasprava koje objavljuju formalisti u asopisima Lef i Novyj Lef. 1930: klovski, pod politikim pritiskom, tampa u Literaturnoj Gazeti samoosuujui Spomenik naunoj greki u kojem odbacuje svoje formalistike poglede. Praktini kraj formalizma u sovjetskoj teoriji knjievnosti. 140
Bibliografija
Opte
R. Jakobson, My Futurist Years, oprac., red. B. Jangfeldt, tum. S. Rudy, New York 1997 nagrane na tamie wspomnienia Romana Jakobsona z lat 19101920, po raz pierwszy wydane po rosyjsku w Sztokholmie w 1992 roku pod tytuem Jakobson budetljanin. Sbornik materialov (budietlianin rosyjskie okrelenie futurysty) uzupenione wyborem listw do przyjaci (Elsa Triolet, Kruczonych) i wczesnymi esejami (o Chlebnikowie, poezji i malarstwie futurystycznym). B. Liwszyc, Pltoraoki strzelec, tum. A. Pomorski, Warszawa 1995 barwne wspomnienia uczestnika ruchw awangardowych w Rosji, wydane po raz pierwszy w 1933 roku. Dokadny indeks rzeczowy pozwala zorientowa si w skomplikowanej sytuacji literackiej Rosji lat 19071917. W. Szkowski, O Majakowskim, tum., wstp K. Pomorska, Warszawa 1960. W. Szkowski, Sowa uwalniaj cinit dusz (Rzecz o OPOJAZ-ie), tum. D. Ulicka, Twrczo 1997, nr 5 esej wspomnieniowy. W. Szkowski, Ze wspomnie, tum. A. Galis, Warszawa 1965 izbor iz dve autobiografske knjige klovskog.
Tekstovi u poljskim prevodima (uz dodatak prevoda na srpski i hrvatski)

B. Eichenbaum, Szkice o prozie i poezji, wybr, tum. L. Pszczoowska, R. Zimand, Warszawa 1973. Rosyjska szkoa stylistyki, wybr, oprac. M. R. Mayenowa, Z. Saloni, Warszawa 1970 u tekstovima: O. M. Brik, Rytm a skadnia. Przyczynek do badania jzyka wierszy, tum. Z. Saloni; B. Eichenbaum, Iluzja narracji mwionej, tum. H. Cielakowa, M. Czermiska; B. Eichenbaum, Jak jest zrobiony Paszcz Gogola, tum. M. Czermiska; B. Eichenbaum, Styl oratorski Lenina, tum. Z. Saloni; R. Jakobson, [O wierszu i skadni Majakowskiego], tum. M. R. Mayenowa;
141
L. P. Jakubinski, O dwikach jzyka poetyckiego, tum. Z. Saloni; E. D. Poliwanow, Oglna zasada fonetyczna wszelkiej techniki poetyckiej, tum. Z. Saloni; W. Szkowski, Wskrzeszenie sowa, tum. F. Siedlecki; B. W. Tomaszewski, Przyczynek do historii rymu rosyjskiego, tum. Z. Saloni; J. Tynianow, Oda jako gatunek retoryczny, tum. Z. Saloni; W. M. yrmunski, [Metafora w twrczoci Boka], tum. Z. Saloni. W. Szkowski, Jak jest zrobiony Don Kichote, tum. A. Woodko, u: Sztuka interpretacji, red. H. Markiewicz, t. 1, Wrocaw 1971. W. Szkowski, Rozanow, tum. H. Chystowski, Literatura na wiecie 1986, nr 8. W. Szkowski, ZOO, albo Listy nie o mioci [1923], tum. M.B. Jagieo, Literatura na wiecie 1986, nr 8. Up. prevod na srpski: ZOO ili pisma ne o ljubavi (prev. Lidija Subotin), Beograd, 1966. Teoria bada literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyska, t. 2. Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Krakw 1986 u tekstovima: R. Jakobson, Problemy poetyki, tum. A. Brosz; W. Szkowski, Sztuka jako chwyt, tum. R. uny; B. Tomaszewski, Wiersz a rytm, tum. S. Balbus; W. yrmunski, Wstp do poetyki, tum. J. Kulczycka, F. Siedlecki. B. Ejhenbaum, Knjievnost (prev. Marina Boji; izbor: Aleksandar Petrov), Beograd, 1972. R. Jakobson, Lingvistika i poetika (prev. Dragica Pervaz i dr.), Beograd, 1966. R. Jakobson, Ogledi iz poetike (prev. grupa autora; prir. Leon Kojen), Beograd, 1978. A. Petrov (ur.), Poetika ruskog formalizma, Beograd, 1970. J. Tynianow, Fakt literacki, tum. E. Feliksiak et al., oprac. E. Korpaa-Kirszak, Warszawa 1978. B. A. Uspenski, Poetika kompozicije, semiotika ikone (prev. Novica Petkovi), Beograd, 1979.
Najvanije studije
B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, tum. R. uny, u: Teoria bada literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyks, t. 2: Od przelomu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Krakw 1986. V. Erlich, Russian Formalism: History Doctrine, przedm. R. Wellek, Den Haag 1955. M. R. Mayenowa, Rosyjskie propozycje teoretyczne w zakresie form poetyckich (19161930), u: Rosyjska szkoa stylistyki, wybr, oprac. M. R. Mayenowa, Z. Saloni, Warszawa 1970. 142
L. Nyr, Rosyjska szkoa formalna, tum. E. Skweres, u: Literatura i jej interpretacje, red. L. Nyr, pos. S. okiewski, Warszawa 1987, s. 593. K. Pomorska, Russian Formalist Theory and its Poetic Ambiance, Den Haag 1968. A. Flaker, Formalna metoda i njezina sudbina, u: Stilovi i razdoblja (zajedno sa Z. krebom), Zagreb, 1964. P. Medvedev, Formalni metod u izuavanju knjievnosti (prev. orije Vukovi), Beograd, 1976. N. Petkovi, Jezik u knjievnom delu, Beograd, 1976. V. Ribnikar-Perii, Ruski formalizam i knjievna istorija, Beograd, 1976.
Kontekst50
W. Chlebnikow, Rybak nad morzem mierci. Wiersze i teksty 19171922, wybr, tum., przyp. A. Pomorski, Warszawa 2005. W. Chlebnikow, Widzidz widziade bezksztatnych. Wiersze i teksty 19041916, wybr, tum., oprac. A. Pomorski, Warszawa 2005. K. Malewicz, Wiersze i teksty, wybr, oprac. A. Pomorski, tum. A. L. Piotrowska, A. Pomorski, Warszawa 2004.
50 Ove tri antologije autor ruske avangarde priredio je Adam Pomorski; doneo je i svoje komentare o kluturi u kojoj se razvijao ruski formalizam.
143
IV. A MERIKI FORMALIZAM NEW CRITICISM
Evo nekoliko taaka vere ispod kojih bismo se mogli potpisati: Da je knjievna kritika [literary criticism1] opis i vrednovanje njenog predmeta. Da je predmet interesovanja knjievne kritike pitanje jedinstva ona vrsta celine koju delo stvara ili koju ne uspeva da stvori, kao i unutranji odnos pojedinanih delova koji ine tu celinu. Da formalni odnosi u knjievnom delu mogu u sebi sadrati logine odnose, ali da ih sasvim sigurno prevazilaze. Da se u uspelom delu ne moe razlikovati forma od sadrine. Da forma predstavlja znaenje. Da je knjievnost u krajnjoj instanci metaforina i simbolina. Da se ono to je opte i uobiajeno ne moe shvatiti apstraktno, ve pomou onoga to je konkretno i pojedinano. Da knjievnost nije surogat religije. Da su, kako je govorio Alen Tejt, pojedinani moralni problemi tema za poeziju, ali cilj knjievnosti nije moralisanje. Da principi kritike definiu prostor karakteristian za knjievnu kritiku; ne stvaraju metode za primenu kritike na ivot. Klint Bruks2

Treba imati u vidu da je anglosaksonski izraz literary criticism iri od poljskog izraza knjievna kritika i de facto znai knjievna istraivanja. C. Brooks, The Formalist Critics, The Kenyon Review, 1951, br. 13, str. 72, citat iz: Twentieth Century Literary Theory: A Reader, red. K. M. Newton, BasingstokeNew York, 1997, str. 26. Kritiku ovih principa izvrio je K. Berk (kojeg je K. M. Njutn nazvao Bahtinom Nove kritike) u: Formalist Criticism: Its Principles and Limits, u: Language as Symbolic Action: Essays on Life, Literature, and Method, Berkeley, 1968, str. 480506.
Amerikanci sa Severa i Juga

Nova kritika (New Criticism) je naziv koji obuhvata delatnost univerzitetskih kritiara koji su suvereno vladali na amerikoj knjievnoteorijskoj sceni izmeu 1940. i 1970. godine i postali glavna (najee negativna) polazna taka za mnoge kasnije istraivake pravce kao to su dekonstrukcija, Novi istorizam ili cultural criticism. Najvee teorijsko dostignue Nove kritike bilo je odbacivanje subjektivno-impresionistikog i biografskog obrasca knjievne kritike i usmeravanje na autonomnu vrednost knjievnih dela. Slino ruskim formalistima koji su svoje kategorije izvodili iz tesne povezanosti s razvojem ruske futuristike poezije, i predstavnici Nove kritike bili su vezani za razvoj engleskog i amerikog modernizma.4 Glavni predstavnici Nove kritike, Klint Bruks (19061994) i Don Krou Rensom (18881974), poticali su s juga Sjedinjenih Amerikih Drava (izmeu 1935. i 1942. godine Klint Bruks i Robert PenVoren su ureivali Southern Review) i bili vezani za takozvanu agrarnu
Naziv potie od knjige D. K. Rensoma Nova kritika (The New Criticism, 1941). Ipak, treba znati da ga je prvi put upotrebio ameriki istraiva knjievnoteorijskih doktrina Doel E. Spingarn, 1910. godine, da bi oznaio kritiku koja umetniko delo razmatra kao umetniko delo samo po sebi savreno [complete in itself]. Kao to je Teorija knjievnosti Borisa Tomaevskog (1925) rezime delatnosti ruskih formalista, tako se Teorija knjievnosti Veleka i Vorena (1942) moe smatrati prirunikom nauke o knjievnosti bliske stavovima New Criticism. Poreenje ove dve knjige dokazuje da su, bez obzira na mnoge kulturoloke razlike, ruski formalizam i New Criticism teorijski blizanci. O tome govori u najmanju ruku definicija literarnosti kao dominacije estetske funkcije, koju je formulisao R. Velek, notabene eh, aktivni uesnik Prakog linvistikog kruga tridesetih godina, blizak Jakobsonov saradnik. Velek je za vreme rata bio ef katedre za anglistiku na Univerzitetu Ajova, gde je sreo Ostina Vorena, koautora Teorije knjievnosti. Tu knjigu (The Johns Hopkins Guide to Literary Theory & Criticism, Baltimore, 1994, str. 521), proglasio je za moda najambiciozniji (i najmanje polemini) pokuaj formulisanja teorije Nove kritike.
Amerika knjievnonauna scena
Autonomna vrednost knjievnog dela Glavni predstavnici Nove kritike
IV. Ameriki formalizam New Critism
147
Najortodoksnija kritika kola
Understanding Poetry Bruksa i Vorena
ideju koja je podravala ekonomsku nezavisnost Juga. etrdesetih godina su od intelektualne manjine na univerzitetima na severu (uglavnom Jejl) postali monopolisti univerzitetske kritike. Imajui na raspolaganju univerzitete, uticajne knjievne asopise (pre svega, Kenyon Review koji je od 1939. godine ureivao Rensom) i stipendije za profesore i pesnike (koje je finansirala Rokfeler fondacija), Nova kritika je postala najuticajnija i najortodoksnija kritika kola u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Njeni lanovi Rensom, Bruks, Vilijam K. Vimsat Mlai (19071975), nisu u potpunosti zastupali meusobno sline teorijske stavove, ali ih je povezivao zajedniki cilj: temeljna univerzitetska edukacija zasnovana na objektivnim pravilima itanja. Esej su pretvorili u osnovni alat svog delovanja i u njemu je detaljna analiza pesnikog jezika (Nova kritika se retko bavila prozom) bila povezana sa ispoljavanjem opte strukture dela koja je proizlazila iz unutartekstualnih napetosti. Godine 1938. pojavila se prva antologija za studente, koju su uredili Bruks i Voren, Understanding Poetry: An Anthology for College Students koja je postala standardan prirunik na amerikim univerzitetima u nekoliko narednih decenija.
Engleski izvori
Poetke Nove kritike treba traiti u Engleskoj dvadesetih godina. Tekst koji je izuzetno snano uticao na kasnija istraivanja knjievnosti bio je objavljen 1919. godine na stranama asopisa The Egoist: to je esej Tradition and the Individual Talent (Tradicija i individualni talenat). Njegov autor, Tomas S. Eliot, jo nije bio autor Puste zemlje koja je bila objavljena tri godine kasnije. U ovom eseju, za koji mnogi smatraju da je njegov najuveniji esej, Eliot iznosi osnovnu tezu daje razvoj umetnika neprestano rtvovanje samog sebe [self-sacrifice] i stalno ponitavanje sopstvene linosti [continual extinction
Kako je sugerisao D. Kaler, antiindustrijalizam, koji je povezao junjake kritiare u kolu, nalagao im je da transformiu ideju autonomne, samodovoljne forme u ideju autonomnog, samodovoljnog stiha. U: J. Culler, Framing the Sign: Criticism and its Institutions, Oxford, 1988, str. 9. Kako je pisao Vimsat: Nova kritika se danas sigurno najbolje osea na univerzitetu, gde cveta kao ivi manjinski pokret. U: William Kurtz Wimsatt, Poetry: I, The Formal Analysis, Kenyon Review, 1947, br. 9, str. 436. Treba imati u vidu da je prvobitni naslov ove antologije glasio Reading Poems. Tako smatra, na primer, D. D. Lod. Pogledati: 20th Century Literary Criticism: A Reader, London, 1972, str. 70, koju je on uredio.
Eliot i Nova kritika

148
of personality]. Ovo ponitavanje linosti pre svega se odnosi na emocije, jer se stih ne zasniva na i zra av anju linih oseanja i emocija, ve na stvaranju strukturalnih emocija (the structural emotions) koje su rezultat prerade (working up) obinih oseanja u umetnika oseanja. Na kraju, Eliot na sledei nain formulie svoj credo: Poezija nije putanje na volju emociji, ve beanje od emocije; ona nije izraz linosti nego beanje od linosti [an escape from personality]. Umetnike emocije su bezline pie Eliot na kraju svog eseja. Ovde prvi put biva tako radikalno formulisan princip smrti autora (koji je Rolan Bart direktno sugerisao 1966. godine) kao realne linosti koja stoji iza teksta i na sopstveni raun ivi svoj ivot i svoju umetnost. Eliot ovde ne ostavlja mesta za sumnju. Pisac se mora otarasiti sopstvenih oseanja i emocija, iako se ne mo OBJEKTIVNI KORELATIV e reiti oseanja i emocija kao ta(engl. objective correlative) terkvih. Ove su, meutim, vlasnitvo min koji je uveo T. S. Eliot i kosamog umetnikog dela a ne ivota, jim se od pesme zahteva da ne iznosi oseanja neposredno, ve tj. osobina poezije a ne biografije. uz pomo tekstualne medijacije. Svoju ideju Eliot moda najjasnije Objektivni korelativ je objektivno objanjava u drugom eseju o elizapostojei simbol ili slika koji se, betanskoj dramaturgiji,10 objavljes jedne strane, odnosi na pesnikonom 1924. godine na stranicama vo raspoloenje (evocira ga), dok, s druge strane u itaocu izaziva asopisa The Criterion koji je sam odreeno raspoloenje. Nije stvarureivao. Umetnost koja nije zasnona predstava onoga to je pesnik vana na konvenciji, ve na tenji ka oseao piui stihove. realizmu, uopte i nije umetnost. Zato konvencija, odnosno ritam nametnut spoljanjem svetu, oslobaa od ne obr a e ne st v ar no st i i od, prema reima Eliota, poremeene pr iv at ne l inost i, jer je odvajanje od tekue stvarnosti krajnji uslov za stvaranje dela. Tako nastaje uvena teorija objektivnog korelativa, odnosno objective correlative. Umetniko delo postaje autonoman predmet, predmet koji samo odgovara u odreenom periodu vanumetnikoj stvarnosti, odnosi se na nju, ali se s njom ne podudara. Druga kljuna osoba za New Criticism jeste Ajvor A. Riards (18931979). U uvenoj knjizi The Meaning of Meaning (Znaenje znaenja, 1923), napisanoj zajedno sa arlsom K. Ogdenom, uvodi se fundamentalno razlikovanje dva naina korienja jezika. Prvi
T. S. Eliot, Tradicija i individualni talenat, u: Izabrani tekstovi, Beograd, 1963, str. 3342, citat sa str. 41, prevod: Milica Mihajlovi. 10 T. S. Eliot, etiri dramatiara Jelisavetinog doba, u: Izabrani tekstovi, ibid., str. 6169.
Eliotova koncepcija pesnikog stvaralatva
Odvajanje umetnosti od stvarnosti
149
Simboliki i emotivni naini upotrebe jezika
Riardsova i Ogdenova koncepcija pseudosudova
Harmonina struktura knjievnog dela
Riardsova kritika jednoznanosti stiha
s i mb ol i k i, gradi strogo definisan odnos prema stvarnosti i pretenduje na istinu (sluaj naunih reenica), dok drugi emot ivan ne upuuje na stvarnost, izbegava kvalifikacije istinala, a svoju utemeljenost nalazi u izraavanju ljudskih stavova. Simbolika upotreba rei je iskaz, beleenje, podsetnik, organizacija i komunikacija referenci. Emotivna upotreba rei je jednostavnija stvar, to je upotreba rei kojima se izraavaju ili izazivaju oseanja i stavovi (attidudes).11 Referencijalna upotreba jezikih znakova jeste sud na koji primenjujemo logike kriterijume. A emotivna upotreba, opet, vodi ka formulaciji pseudosudova, pseudo-statements,12 koji ne mogu biti verifikovani odnosom prema stvarnosti. Na taj nain Riards razlikuje nauni (simbolizacija) i poetski (emotivnost) diskurs. Riards je bio psiholog i filozof po obrazovanju, te ne udi to je analizu jezika povezivao s tada dostupnim naunim jezikom. Emotivan stav, izraen kroz poetske pseudoiskaze, treba da se zasniva na tome da se haotini spoljanji impulsi pomou intelekta (ili ire: ovekov nervni sistem) pretvaraju u harmoninu, uravnoteenu strukturu koja ne podlee verifikaciji putem odnosa prema (spoljanjem) predmetu, ve je sama po sebi znaajna. Ljudski um tei homeostazi i eliminie sve impulse koji onemoguavaju ostvarivanje tog stanja. S obzirom na to, pesniko (umetniko) delo je odslikavanje intelektualnog rada i moe se definisati putem ravnotee unutranjih elemenata. Zadatak pesnika je da [uz pomo rei] uspostavlja red i koherentnost [order and coherence] a samim tim slobodu optim iskustvima.13 Meutim, nastajua struktu- VIEZNANOST (engl. ambira (stih) nema samo jedno zna- guity) jedna od najznaajnijih seenje. U Filozofiji retorike (1936) mantikih kategorija Nove kritike. Riards je napadao predrasudu U knjizi Seven Types of Ambiguity Viljam Empson je pisao da o jednom i samo jednom pravom (1930) se vieznanost odnosi na razliiznaenju (One and Only One ta znaenja datog izraza u reniTrue Meaning Superstition), prema ku, ali i na sve, ak i najsuptilnije kojem re ima neko sopstveno verbalne nijanse koje omoguavaznaenje (idealno, samo jedno) koju razliite reakcije na jedan te isti je je nezavisno od njegove upotre- deo jezika [piece of language].
11 Nova kritika, Prosveta, Beograd, 1973, str. 46, prevod: Ksenija Anastasijevi. 12 Izraz pseudo-statements, koji ima potpuno istu funkciju kao Ingardenovi quasi-sudovi, pojavljuje se kod Riardsa 1926. godine u knjizi Science and Poetry, London, 1926, dakle, nekoliko godina pre Ingardenove rasprave O dziele literackim: Das literarische Kunstwerk, Halle, 1931. 13 I. A. Richards, Poetries and Sciences: A Reissue of Science and Poetry [1923, 1935] with a Comentary, London, 1970, str. 50.
150
be i ima nad njim kontrolu, kao i cilj s kojim mora biti izgovorena.14 Samim tim je dokazivao da znaenje teksta zavisi od unutranjih odnosa izmeu rei koje treba istraivati u celini, u kontekstu celovitog iskaza. Znaenja rei nekog autora su [...] rezultat do kojeg dolazimo pomou uzajamne igre interpretativnih mogunosti celovitog iskaza [the whole utterance].15 Ove tri Riardsove teze meusobno razdvajanje referencijalnih i emotivnih (poetskih) sudova, objedinjujua delatnost uma odraena u zajednikom artefaktu, strukturalna dvosmislenost jezikog iskaza16 zajedno sa Eliotovom tezom o radikalnom razdvajanju ivota od pesnikih struktura, izvrile su dubok uticaj ne samo na njegove neposredne uenike u Engleskoj (V. Empson, i F. R. Lejvis) nego i na amerike kritiare okupljene oko New Criticism. Treba imati u vidu da su Riardsovi Principles of Literary Criticism (1924) prva knjiga na engleskom jeziku u kojoj je skicirana zajednika teorija knjievne kritike.
Prva zajednika teorija knjievne kritike na engleskom jeziku
Close reading
Odvojen od pieve biografije (Eliot) i proverljivih injenica (Riards), stih postaje autonoman ve rb a l n i ar tefa kt, the verbal icon (doslovno verbalna ikona17 ili verbalna slika) prema formulaciji Viljama K. Vimsata Mlaeg.18 Ovako glasi najvanija teza Nove kritike s kojom su se slagale sve njene pristalice koje su glavni cilj svojih kjievnih analiza usmerile ka tome da otkriju ta stih govori kao stih19 a ne kao reprezentacija drugaijih sistema (intencije,
14 I. A. Richards, Philosophy of Rhetoric (1936), New York, 1965, str. 11. 15 Ibid., str. 55. 16 Riardsovu tezu o strukturalnoj dvoznanosti pesnikog dela preuzeo je njegov uenik Vilijem Empson u knjizi: Seven Types of Ambiguity, London, 1930; delovi objavljeni u: Nova kritika, op. cit., str. 141218. 17 Prema terminologiji . S. Pirsa, icon je vrsta znaka u kojem je odnos izmeu oznaitelja (signans) i oznaenog (signatum) zasnovan na slinosti. Crte slona je ikona prave ivotinje. 18 Pogledati: W. K. Wimsatt Jr., The Verbal Icon: Studies in the Meaning of Poetry, Lexington, 1954. Prema marksistikom kritiaru Teri Igltonu, pravi doprinos delatnosti Nove kritike predstavljalo je pretvaranje stiha u feti, u: T. Eagleton, Knjievna teorija, Zagreb, 1987, str. 51, prevod: Mia Pervan-Plavec. 19 C. Brooks, The Well Wrought Urn: Studies in the Structure of Poetry, New York, 1947, str. XI. Naslov Bruksove knjige je karakteristian: metafora veto izraene urne, kao aluzija na Kitsovu Odu grkoj urni (kojoj je posveeno jedno od poglavlja knjige), odnosi se na knjievni tekst.
Verbalna ikona
151
Riardsova koncepcija pravog itanja
Objektivna poetika
stvarnosti). Zato je postala obave- Verno itanje (engl. close zujua metoda koju je opisao Ri- reading) kategorija koju je u ards u knjizi Practical Criticism prouavanje knjievnosti uveo (1929). Tako je istraiva dao svo- Ajvor A. Riards, koji je u knjizi jim studentima u Kembridu trina- Practical Criticism (1929), pisao da sva dobra poezija poziva na est pesnikih tekstova bez ikakvih verno itanje [All respectable pospoljnih informacija o autoru etry invites close reading]. Verno i datumu nastanka da bi ih pod- itanje se zasniva na oslobaanju stakao na verno itanje (close rea- dela svih spoljanjih istorijskih, ding) i opisivanje njihovog itanja politikih, ideolokih konteksta paljivoj analizi njegovih retoriizolovanog od bilo kakvog spolja- i kih mehanizama. njeg konteksta. Rezultat toga jesu takozvani protocols of reading iz kojih je Riards izdvojio osnovne Jeresi parafraze (engl. prepreke na putu ka pravom ita- the heresy of paraphrase) greka nju: izmeu ostalog, neutemeljene koja se zasniva na prepriavanju knjievnog teksta drugim reima asocijacije koje nemaju nita zajed- to dovodi do gubitka njegovih nikog s reima na stranici, dok- knjievnih osobina. Jer najvatrinarna potinjenost sopstvenim nije je ono to prema reima gleditima, prihvaena uverenja o Klinta Bruksa stihovi kao stitome ta je stih, unutranje zabra- hovi govore ili autonomni verne, sentimentalnost. Na taj nain je balni artefakti u kojima se forma ne moe razdvojiti od sadraja. stvorena osnova za objektivnu po- U poeziji koja je stvarno poezietiku koja je iz procesa itanja eli- ja, pie Bruks, forma i sadrina minisala privatna iskustva itaoca, su se tako snano spojili da je svaznanje van konteksta koji namee ki pokuaj odvajanja sadraja, da stih, kao i teorijske presupozicije. posebno pomenemo njega, nasiSvaka poezija vredna potovanja lje nad stihom i preti da se forma redukuje na retoriku ljusku ili poziva na verno itanje [All respec- pakovanje. table poetry invites close reading] pisao je Riards,20 i uz pomo ozbiljnog itanja razumevao objektivnu analizu stiha lienu bilo kakve subjektivne primese (setimo se Huserlove sugestije koja se odnosi na shvatanje objektivne istine). Uticaj ove knjige i u njoj predloene metode bio je ogroman. Kako je godinama kasnije podsetio drugi predstavnik New Criticism Alen Tejt, niko ko je itao Riardsov Practical Criticism, nakon njenog objavljivanja 1929. godine, nije mogao da proita nijedan stih na isti nain kao do tada.21
20 I. A. Richards, Practical Criticism: A Study of Literary Judgment, London, 1929, str. 203. 21 A. Tate, Essays of Four Decades, Chicago, 1968, str. XI.
152
U eseju Criticism, Inc., objavljenom 1938. godine, Don S. Rensom, nastojei da definie ciljeve critical business i da dovede knjievna istraivanja do potpune profesionalizacije, isticao je da se profesori anglistike moraju koncentrisati pre svega na tehniko istraivanje poezije, to je trebalo da predstavlja usmeravanje panje na sam tekst uz izbegavanje neknjievnih konteksta i problema. To bi bila tehnika istraivanja poezije ... kad bi se bavila metrikom ..., odstupanjima od proznih jezikih normi i prozaine logike, njenim tropima, fikcijama i pronalascima zahvaljujui kojima poezija osigurava estetsku distancu i sama se iskljuuje iz istorije.22 Iste te 1938. godine u osnovnom priruniku Understanding Poetry, Bruks i Voren su sastavili listu osnovnih greaka koje su inili itaoci poezije. To su bile: potera za porukom (potraga za idejom koja se moe odnositi na lini ivot), izraz oseanja ili njihovo isto ostvarivanje kao lepa formulacija neke uzviene istine. U sva ova tri sluaja italac grei jer se pesniki efekat ne zasniva na samim stvarima [oseanjima, idejama i sl.], nego na nainu na koji se njime slui pesnik.23 Ovakav pristup je morao dovesti do radikalnog suprotstavljanja pravog jezika poezije i masovnog jezika (mass language). U uvenom eseju Tenzija u poeziji Alen Tejt je pisao da je najgora vrsta poezije ona u kojoj obina linost izlae svoju obinost kad se slui govornim jezikom zato to se javni govor teko uprljao masovnim oseanjem. Greka, prema kritiaru, lei u tome to se masovni jezik prihvata kao sredstvo komunikacije: One koji se njime slue manje zanima dovoenje u formalni red onoga to ponekad nazivamo afektivnim stanjem negoli pobuivanje tog stanja.24 Tejtova logika je sledea: masovna oseanja su loa, a bojenjem javnog govora pretvaraju ga u masovni jezik koji, podstiui emocije, protivrei pesnikom pozivu koje u stvari i jeste stvaranje formalnog reda.25
22 J. C. Ransom, Criticism Inc., u: The Worlds Body, New York, 1938. 23 C. Brooks, R. P. Warren, Rozumienie poezji, u: Teoria bada literackich za granic..., op. cit., t. 2, deo 2, str. 634655. 24 Nova kritika, op. cit., str. 252. 25 Ovaj iskaz analizira R. Skouls u: The Crafty Reader, New HavenLondon, 2001. Skouls u ovom segmentu s pravom ne vidi samo modernistiku i politiku osnovu novih kritiara zasnovanu na otroj osudi svake retorike (javnog govora) kao iste demagogije.
Profesionalizam u knjievnim istraivanjima
Osnovne greke koje ine itaoci poezije
Masovni jezik
Formalni red
153
Harmonijske napetosti26
Kategorije opisa stiha
Osnovne metafore koje su novi kritiari koristili za opis autonomne i zajednike strukture stiha (a preuzete iz tekstova engleskog romantiarskog filozofa, kritiara i penika S. T. Kolrida)27 odreivale su ga kao g ra e v i nu, ar te f a kt, organi zam ili muzi ku komp ozic iju. D. K. Rensom je poredio stih s konstrukcijom kue (logika struktura) iji su zidovi prekriveni bojama, tapetama, tapiserijom (ovaj dodatak je nazvao teksturom). Cilj dobrog kritiara postaje, prema tome, da ispita i definie pesmu u pogledu na njenu strukturu i njenu teksturu. Ako nema nita da kae o njenoj teksturi, on nema nita posebno da kae ni o njoj kao o pesmi, nego je pretresa samo utoliko, ukoliko je ona proza.28
Tkivo teksta
Pesma kao ivi organizam
To znai da se poezija razlikuje od proze po tome to poseduje znaenjski dodatak (boje, tapete, gobleni) koji logika struktura proze ne poseduje. Poezija je tekstu TEKSTURA (engl. texture) r a st av lj e na na st r u ktu r u, prema D. K. Rensomu, retoa proza je sama struktura. Pesniki riko-jeziki sloj knjievnog dela tekst je, dakle, ne samo autonom- koji se ne moe redukovati na lona ve i harmonina tvorevina, te giku sadrinu (odnosno struktuzato, takoe, podsea na iv i or- ru). Pesma je jedinstvo strukture (tj. sadrine) i teksture (ili jezike gani z am (living integrity)29 iji forme). O poetinosti stiha odlusu pojedinani delovi meusobno uje tekstura: kad se kritiar bavi uslovljeni. Elementi [pesnikog] iskljuivo strukturom, onda nema dela nisu meusobno povezani nita da kae o samim stihovima.
26 Izraz V. K. Vimsata Mlaeg. Pogledati: Eksplikacja jako krytyka (1951), u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 1: Metody stylistyki literackiej, Krakw, 1976, str. 338. 27 Uporediti sledeu reenicu iz Biographia Literaria: Poema je takva vrsta kompozicije koja je suprotstavljena naunom delu tako to kao svoj neposredan predmet predlae prijatnost, a ne istinu. I od svih drugih vrsta se razlikuje po tome to crpe prijatnost iz celine koja odgovara zadovoljstvu u svakom sastavnom delu. U: S. T. Coleridge, Biographia Literaria: Or Biographical Sketches of my Literary Life and Opinions, London, 1965, str. 172. Treba imati u vidu da je posrednik izmeu Kolrida i New Criticism bio A. A. Riards, autor knjige Coleridge on Imagination, New York, 1935. 28 Nova kritika, op. cit., str. 381382. 29 Izraz living integrity of the poem se nalazi u eseju D. K. Rensoma, Criticism Inc., u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, New YorkLondon, 2001, str. 1118. Empson je pisao da je re po svojoj sutini kao organizam ili njegov deo. Up. Metafora. Figure i znaenje (prir. L. Kojen), Beograd, 1986.
154
ORGANSKA CELINA (engl. organic unity) prema Novoj kritici, knjievno delo treba da odlikuje organsko jedinstvo, odnosno harmonino slaganje svih elemenata. Kako je pisao A. A. Riards, italac mora tokom itanja da shvati znaenje celine dela koje mu samo kao celina [as a whole] moe obezbediti satisfakciju. Odnos izmeu pojedinanih delova treba da podsea na odnos izmeu elemenata ivog organizma. Princip organske celine, pisao je Klint Bruks, spaja slino sa neslinim. Izvor ovog principa treba traiti u engleskom romantizmu (kod Kolrida). IRONIJA (engl. irony) razliito definisana u okviru Nove kritike, inila je kvintesenciju knjievne strukture. Najee je oznaavala unutranju napetost izmeu pojedinanih, esto suprotstavljenih, elemenata dela. Kako je patetino pisao Robert P. Voren, pesnik dokazuje svoju viziju time to je podvrgava lomai ironije drami svoje strukture. Klint Bruks je, opet, tvrdio da je ironija najoptije odreenje one vrednosti koju razliiti elementi u odreenom kontekstu dobijaju iz tog konteksta.
kao cvetovi u buketu ve kao cvet s drugim delovima biljke u razvoju.30 Osnovni zadatak kritiara treba, dakle, da bude otkrivanje tog organskog jedinstva31 i shvatanje stiha kao celine [as a whole] koja je rado poreena s muzikom kompozicijom32. Kako je pisao Klint Bruks, samoj sutini pripada harmonizacija kontrasta i usklaenost razlika.33 Alen Tejt je, pak, dodavao da jedno pesniko delo ima posebno svojstvo kao krajnje dejstvo celine.34 U eseju Pure and Impure Poetry Robert Pen Voren je sugerisao da pesnik dokazuje svoju viziju time to je podvrgava lomai ironije drami svoje strukture.35 Pod i ro nij om ovde treba najuoptenije podrazumevati strukturalnu napetost izmeu pojedinanih elemenata dela, a ne jednu od retorikih figura. Iron ij a, shvaena kao pritisak [unutranjeg] konteksta,36 postala je osnovni pesniki postupak (da upotrebimo terminologiju Viktora klovskog), dok je stih kao zbir napetosti suprotstavljenih vrednosti postao ironina stuktura par excellence. Kako je
Ironija kao osnovni pesniki postupak
30 C. Brooks, Irony as a Principle of Structure (1949). Slino poreenje pre njega koristili su Bruks i Vimsat Mlai: Ako bi trebalo da uporedimo delo s graom nekog fizikog predmeta, to ne bi bio zid ve pre neto organsko, poput biljke. C. Brooks, R. P. Warren, Understanding Poetry (1938). 31 Pretea ovog holistikog (ali i organicistikog i dijalektikog) miljenja u engleskoj kritici bio je S. T. Kolrid. 32 C. Brooks, The Heresy of Paraphrase, u: The Well Wrought Urn..., op. cit., str. 203. 33 C. Brooks, A Shaping Joy: Studies in the Writers Craft, London, 1971, str. 96. 34 Nova kritika, ibid., str. 251. 35 Nova kritika, ibid., str. 295. 36 C. Brooks, Ironia jako zasada struktury poetyckiej, op. cit., str. 275.
155
Bruksova analiza poezije
Normativna teorija imanentnog itanja
Nova kritika kao filozofija knjievnosti
pisao Bruks, ironija je najoptije odreenje one vrednosti koju razliiti elementi u odreenom kontekstu dobijaju iz tog konteksta.37 Tako shvaena ironija (kao i paradoks) jeste izvor viesmislenosti i jedinstva pesnikog dela koje u konanoj instanci upuuje na pesnikovo jedinstvo iskustva. Posmatrano iz te perspektive, dostignue koje predstavlja uzor za Novu kritiku je knjiga Klinta Bruksa The Well Wrought Urn: Studies in the Structure of Poetry (1947), detaljna analiza devet pesama iz raznih knjievnih epoha (od Dona Dona, preko Miltona, Kitsa, do Jejtsa). Prema Bruksu, sutina poetskog znaenja (za razliku od znaenja naunih iskaza), postaje jezik paradoksa (kako glasi naslov prvog poglavlja) u kojem dolazi do pomirenja pojedinih, na prvi pogled meusobno suprotstavljenih znaenja, kao i to nije manje vano pesnikovog uma i stvarnosti. S obzirom na to da pesniko delo ini autonomnu i organsku celinu, ono se ne moe svesti niti na pesnikovu intenciju (ova greka je definisana kao intentional fallacy) niti na uticaj koji vri na itaoca (greka nazvana affective fallacy).38 Ne moe se svesti ni na logiki sadraj koji se u njemu nalazi, ni GREKA AFEKTIVNOSTI (engl. ti se moe iskazati drugim jezikom affective fallacy) odreenje po(heresy of paraphrase). S obzirom grenog miljenja, koju su uveli na bogat repertoar greaka ili jere- Vimsat i Birdsli, da knjievna anasi koje stoje na putu pravilnog liza ili interpretacija treba da se iitavanja pesnikog teksta, Nova oslanjaju na subjektivna oseanja kritiara. Nisu itaoeva oseanja kritika se moe smatrati normativ- ta koja odluuju o vrednosti dela, nom teorijom imanentnog itanja. ve ono samo. Kao takva, suoavala se s kritikom istraivaa zainteresovanih za spoljanje (istorijske, ideoloke, politike) kontekste knjievnog dela, kao i za pragmatinu primenu ina interpretacije.39 Takoe se moe interpretirati kao filozofska osnova za koju je knjievni tekst autonomno umetniko delo koje je
37 C. Brooks, The Heresy of Paraphrase, u: The Well Wrought Urn..., op. cit., str. 209. 38 Obe definicije potiu od naslova rasprav W. K. Wimsatt, Jr. i M. C. Beardsley: The Intentional Fallacy (1946) i The Affective Fallacy (1949). 39 Prvi kritiar koji je uvideo proizvoljnu normativnost novokritike strategije bio je K. Berk. Pogledaj njegovo delo: Formalist Criticism: Its Principles and Limits, Texas Quarterly, 1966, leto, zatim ponovo objavljeno u: Language as Symbolic Action: Essays on Life, Literature and Method, op. cit., str. 480506. Berk se odluno distancirao od shvatanja knjievnosti kao skupa autonomnih artefakata, postepeno irei perspektivu i bavei se simbolinom i pragmatinom dimenzijom jezika.
156
pogodno za distanciranu i nepristrasnu kontemplaciju.40 Rensom je u eseju Form and Citizens na sledei nain obrazlagao filozofske osnove autonomije umetnikog artefakta: Promiljamo predmet kao predmet i nismo prinueni instinktivnom nunou da ga uzmemo i odmah progutamo. Ovo promiljanje moe da tee u dva pravca: prvo, putem nauke. ... Ali mogu da vidim predmet u sasvim drugom obliku, konkretno kao umetniko delo. To se deava onda kad nisam primoran niti da stavim ruke direktno na dati predmet niti da to odlaem za sutra, ve sam u tako udesnom stanju nevinosti da ga mogu spoznati samo i s obzirom na njega samog i da ga shvatam zato to poseduje sopstvenu egzistenciju. Na tome se zasniva, ili bi trebalo da se zasniva, znanje koje je openhauer slavio kao znanje bez poude.41
Rezime
Teze Nove kritike koje se odnose na knjievnost, ak uzimajui u obzir i razliku u miljenjima njenih predstavnika, dosta su povezane i lake za saimanje. A to su: 1. Pesniki jezik (emotivan, prema Riardsu) sutinski se razlikuje od referencijalnog (simbolikog), slino kao to se poetska re razlikuje od prozne. Re u poetskom smislu je stvar sama po sebi i sadri sva svoja znaenja, dok je re u proznom smislu jednodimenzionalna i funkcionalna.42 Ova razlika, prisutna i u vidu opozicije poetike i retorike, jeste fundamentalna za svaki formalistiki ili ire modernistiki stav. Zato se moe smelo konstatovati da je Nova kritika knjievnonauni ekvivalent modernistikim estetikim teorijama. 2. Pesniko delo upuuje na imaginativni ivot [imaginative life] pesnika koji u sebi miri protivrena iskustva.43 Nije
40 Ovakav stav je dao za pravo Teri Igltonu da o ideologiji Nove kritike napie da je to ideologija iskorenjene, defanzivne inteligencije koja je u knjievnosti iznova pronala ono to nije mogla pronai u stvarnosti. T. Eagleton, Literary Theory: An Introduction, Minneapolis, 1983, str. 47. 41 J. C. Ransom, The Worlds Body, op. cit., str. 4445. 42 Up. V. Empsonov rad u: Metafora. Figure i znaenje, op. cit., str. 79. 43 Definicija A. A. Riardsa iz knjige Science and Poetry (1926). Tezu o objedinjujuoj snazi imaginacije Nova kritika je preuzela iz engleskog romantizma, pre svega od Kolrida.
Pesniki jezik
Imaginativni ivot pesnika
157
Beskorisnost poezije
Tekst sam po sebi
kako su smatrali neki romantiari poezija srca i emocija, nego intelekta i imaginacije. 3. Pesniko delo je autonomna, samodovoljna celina sazdana od unutranjih napetosti44 (ironije i paradoksa). Za njegovo tumaenje nije potrebno poznavanje izvanknjievnog konteksta. Kako je pisao Eliot, da bih razumeo Lucy Poems [Vordsvort] nije mi potrebno nijedno drugo svetlo osim onoga koje stihovi iz sebe emaniraju.45 4. Razlikujui se od jezika proze, jezik poezije slino kao u teoriji ruskih formalista raskida s navikama svakodnevne komunikacije. Gotovo sva dobra poezija nas zbunjuje [Nearly all good poetry is disconcerting].46 Poezija takoe nije podreena nikakvom spoljanjem cilju i zato je autotelina. Poezija pronalazi svoju pravu korist u svojoj savrenoj beskorisnosti.47 5. Kritiar se bavi otkrivanjem organskog jedinstva dela kroz spajanje njegove prividne nespojivosti. Slino miljenje o interpretaciji imao je Gadamer kad je u knjizi o Selinu pisao da se usled razumevanja u tekstu sve izravnava i napree, povezanost naglo raste, raste opta obaveznost interpretacije.48 Na sasvim suprotnom polu e se smestiti dekonstrukcija, traei nepovezana mesta koja slabe organsko jedinstvo dela. 6. Kritiku kao naunu i objektivnu delatnost (a ne: impresionistiku i subjektivnu) ne interesuje ni pesnikova intencija49 ni realni uticaj na itaoca, jer se uzima u obzir jedino tekst sm po sebi. Kritiar treba vie da se odnosi prema prirodi predmeta, nego prema efektu koji izaziva u subjektu.50 7. Otuda je nerazumevanje stiha sutinsko, ali prijatnost koju on izaziva tokom itanja (kao autonoman, lep predmet)
44 Alen Tejt koristi re tension (tenzija) da bi oznaio ono to je celokupna organizacija ekstenzije i intenzije koje u njoj [poeziji] moemo nai: Alen Tejt, Tenzija u poeziji, u: Nova kritika, op. cit., str. 259. Termini ekstenzija i intenzija se odnose na logiko razlikovanje sadraja i znaenjski domen rei. 45 T. S. Eliot, Granice kritike, u: T. S. Eliot, Izabrani eseji, op. cit., str. 239257. 46 A. A. Richards, Practical Criticism, op. cit., str. 254. 47 A. Tate, On the Limits of Poetry: Selected Essays: 19281948, New York, 1948, str. 113. 48 H.-G. Gadamer, Kim jestem Ja i kim jeste Ti?, op. cit., str. 151. 49 Kako je pisao Bruks na kraju interpretacije Marvelove pesme: I have tried to read the poem, An Horatian Ode, not Andrew Marvells mind (Pokuavao sam da proitam pesmu Oda Horaciju, a ne intelekt Endrju Marvela). C. Brooks, Criticism and Literary History: Marvells Horatian Ode, Sewanee Review, 1947, br. 55, str. 220. 50 J. C. Ransom, The Worlds Body, op. cit., str. 342.
158
slina je tome kao to cilj ivota nije shvatanje sveta, ve sticanje otpornosti i ravnotee, kao i to da se ivi to se bolje moe.51 Recepcija stihova bi, dakle, trebalo da bude kontemplativna i nepristrasna, liena bilo kakvih asocijacija na drutveni poloaj pisca i itaoca. 8. Drutvena funkcija kritike zasniva se na izdvajanju za svoju publiku onoga to ona eli, organizovanju onoga to moe da stvori, zapravo, ukusa epohe.52 9. Ma kako da se mogu kritikovati filozofske i estetike premise koje se kriju u osnovama Nove kritike, ipak se ne moe osporiti da je zahvaljujui njoj odbaen redukcionistiki i impresionistiki stav prema knjievnom delu i da su u Americi stvoreni uslovi za potpunu profesionalizaciju i formalizaciju knjievnih istraivanja kao posebne discipline.
51 V. Empson, u: Metafora..., op. cit. Treba, svakako, imati u vidu da se, kako pie Empson, to ne odnosi samo na neudate tetke. 52 Ibid., str. 85.
159
Hronologija
1909: Na stranicama New Quarterly slikar i teoretiar umetnosti Roder Fraj objavljuje An Essay in Aesthetics u kojem dokazuje da umetnost predstavlja ivot osloboen obespokojavajuih nunosti nae svakodnevne egzistencije. To je credo moderne umetnosti. Doel E. Spingarn prvi put koristi naziv The New Criticism za oznaavanje kritike koja prihvata potpunu estetiku autonomiju knjievnog dela. T. S. Eliot na stranicama The Egoist tampa esej Tradicija i individualni talenat u kojem tradiciju definie kao nadistorijski poredak dela koja istovremeno postoje, a ivot umetnika kao stalno odustajanje od sopstvenog ja. Fraj prikuplja svoje eseje o umetnosti u uticajnu knjigu Vision and Design (Vizija i model). The Meaning of Meaning (Znaenje znaenja) Ogdena i Riardsa postaje krupan dogaaj. Ta knjiga, o kojoj govore Rasel i Sapir, ulazi u kanon univerzitetskih udbenika. Njenu osnovnu pretpostavku, koja razlikuje simboliku (naunu) upotrebu jezika od empirijske (umetnike), prihvata Nova kritika. Knjiga A. A. Riardsa The Principles of Literary Criticism (Principi knjievne kritike). Ova knjiga je, prema autoru, trebalo da lepe umetnosti kao najvii nain komunikacije stavi iznad svih vrednosti (pismo D. E. Pajlija, 19. novembra 1923). U poglavlju The Language of Criticism Riards pie uvenu reenicu: We pay attention to externals when we do not know what else to do with a poem (Skreemo panju na spoljanje inioce kad ne znamo ta zapoeti sa stihom). Science and Poetry (Nauka i poezija; 2. izdanje 1935). Riards uvodi pojam pseudo-statements, sudova koji se ne mogu logiki verifikovati. Na slian nain e i Roman Ingarden definisati svoje quasi-sudove.
1910:
1918:
1920: 1923:
1924:
1926:
160
Na osnovi seminara organizovanih poslednjih godina u Kembridu i inostranstvu (ak i u Pekingu) Riards objavljuje Practical Criticism: A Study of Literary Judgement (Praktina kritika. Studija knjievne moi suenja); prva formulacija principa close reading. 1930: Viljam Empson, Riardsonov uenik, objavljuje Seven Types of Ambiguity (Sedam tipova vieznanosti), jedan od fundamentalnih radova posveenih pitanju vieznanosti poetskog teksta. 19351942: K. Bruks i R. P. Voren ureuju Southern Review, jedan od najvanijih asopisa tog razdoblja. U njemu, izmeu ostalih, objavljuju V. Stivens, K. Berk, R. Derel, I. Vinters, R. P. Blekmur najbolji kritiari i pesnici. 1936: A. A. Riards u Philosophy of Rhetoric napada dogmu Jednog jedinog znaenja. Uvodi teoriju unutarkontekstualnog znaenja. V. Stivens, posle objavljivanja Ideas of Order, biva priznat za jednog od najveih amerikih pesnika. 1938: Bruks i Voren objavljuju najuticajniju antologiju za studente engleske knjievnosti Understanding Poetry: An Anthology for College Students (Shvatajui poeziju. Antologija za studente visokih kola). U propratnom pismu profesoru skreu panju na upotrebu izvanpoetskih supstrata za stih. 1939: D. Ransom poinje sa objavljivanjem Kenyon Review, jednog od najuticajnijih kritikih asopisa. V. K. Vimsat postaje profesor Univerziteta u Jejlu. 1941: Rensonova The New Criticism s tekstovima posveenim kritikom radu A. A. Riardsa, V. Empsona, T. S. Eliota i I. Vintersa. Prvi put se javlja naziv Nova kritika kao odreenje novog naina analize knjievnih tekstova. Znatno kasnije Bruks e se seati da je taj naziv nesreno izabran i da ga nisu upotrebljavali oni na koje se odnosio. 1942: Napad na njujorkog intelektualca i pisca Alfreda Kazina. Nova kritika biva osuena zbog fetiizacije forme. 1946: The Intentional Fallacy Vimsata i Birdslija. 1947: Bruks objavljuje The Well Wrought Urn: Studies in the Structure of Poetry, najuticajniju knjigu Nove kritike. Postaje profesor na Univerzitetu u Jejlu. 1949: The Affective Fallacy Vimsata i Birdslija. Teorija knjievnosti Veleka i Vorena prvo rezimiranje teorijskih pogleda Nove kritike. Iako Bruks smatra da je Teorija knjievnosti novi organon za knjievna istraivanja, istovremeno istie da je Nova kritika ... potroila svoju energiju i da je knjievnim istraivanjima potrebna vea raznovrsnost. 1950: Voren postaje profesor na Univerzitetu u Jejlu. 1951: Prikazujui antologiju Critiques and Essays in Criticism 1920 1948, Voren priznaje da je Nova kritika dola do kraja.
1929:
161
1952:
1954:
1956: 1957:
1965: 1966:
1978:
R. S. Krejn, koji pripada takozvanoj ikakoj koli (koja se nadovezuje na Aristotelovu retoriku), objavljuje antologiju Critics and Criticism: Ancient and Modern u kojoj je Nova kritika osuena za usmerenost iskljuivo na jedan elemenat forme: jezik (dikciju). The Verbal Icon: Studies in the Meaning of Poetry, velika reprezentativna knjiga Nove kritike (u kojoj se, izmeu ostalih, nalaze oba eseja pisana zajedno s Birdslijem: Intentional Fallacy i Affective Fallacy). The New Apologists for Poetry Mjurija Krigera rezimira doprinos Nove kritike i objavljuje da je njena dinamika iscrpena. Literary Criticism: A Short History Bruksa i Vorena, knjiga godinama smatrana za ispovest Nove kritike, mada Vimsat nije sebe smatrao novim kritiarem. Nortrop Fraj u Anatomy of Criticism zamera novim kritiarima za estetiki stav zato to se zadravaju na bukvalnoj povrini knjievnosti (texture), zanemarujui sloj simbolinog saznanja (dianoia). Predsednik Lindon Donson alje ameriku vojsku u Vijetnam. Na simpozijumu The Languages of Criticism and the Science of Man u Baltimoru uestvuju, izmeu ostalih, Bart, Lakan, Derida, Pule, Todorov. Meu uesnicima nema nijednog predstavnika Nove kritike. Uestvuje, meutim, Pol de Man koji e se, razvijajui svoju dekonstruktivistiku koncepciju, stalno pozivati na Novu kritiku. Rene Velek u Critical Inquiry objavljuje lanak pod nazivom The New Criticism: Pro and Contra u kojem se zalae za kontinuitet Nove kritike. Ovaj lanak je izazvao veliku raspravu u sledeem broju asopisa. To je najverovatnije bilo poslednje vieglasje o New Criticismu u amerikoj publicistici i poslednji spor o njoj.
162
Bibliografija
Radovi predstavnika Nove kritike u tumaenju poljskih istraivaa
T. S. Eliot, The Function of Criticism (1923): Funkcija kritike u: Izabrani tekstovi (prev. Milica Mihailovi), Beograd, 1963, str. 4353. T. S. Eliot, Tradition and the Individual Talent (1919): Tradicija i individualni talenat u: Izabrani tekstovi (prev. M. Mihailovi), Beograd, 1963, str. 3342. Nowa Krytyka. Antologia, wybr H. Krzeczkowski, wstp, oprac. Z. apiski, Warszawa 1983 u tekstovima: J. C. Ransom, Criticism as Pure Speculation (1941): Krytyka jako czysta spekulacja, tum. M. Szpakowska; I. A. Richards, Science and Poetry (1926): Poezja i wiara, tum. M. Szpakowska; R. P. Warren, Pure and Impure Poetry (1943): idem, Poezja czysta i nie-czysta, tum. M. Szpakowska; W. K. Wimsatt Jr, M. C. Beardsley, The Affective Fallacy (1949): Zudzenie oddziaywania emocjonalnego, tum. M. Szpakowska. Teoria bada literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyska, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 2: Od fenomenologii do egzystencjalizmu. Estetyzm i New Criticism, Krakw 1981 u tekstovima: C. Brooks, Modern Poetry and the Tradition (1939); D. Brooks, R. P. Warren, Understanding Poetry (1938); W. Empson, Seven Types of Ambiguity (1930); I. A. Richards, Principles of Literary Criticism (1924). Wspczesna Teoria bada literackich za granic, red. H. Markiewicz, t. 1: Metody stylistyki literackiej. Kierunki ergocentryczne, Krakw 1976 u tekstovima: C. Brooks, Irony as a Principle of Structure (1949); W. K. Wimsatt Jr, Explication as Criticism (1951).
163
Radovi o institucionalnosti Nove kritike

G. Graff, Professing Literature: An Institutional History, Chicago 1987. V. B. Leitch, American Literary Criticism from the Thirties to the Eighties, New York 1988. M. Jancowich, The Cultural Politics of the New Criticism, Cambridge 1993. J. Szili, Nowa Krytyka, tum. P. Kutwiczak, u: Literatura i jej interpretacje, red. L. Nyr, Warszawa 1987.
Odnos novih knjievnoteorijskih postupaka prema Novoj kritici

A. Berman, From the New Criticism to Deconstruction: The Reception of Structuralism and Post-Structuralism, Urbana 1988; Close Reading: The Reader, red. F. Lentricchia, A. Dubois, Durham 2003. F. Lentricchia, After the New Criticism, Chicago 1980; The New Criticism and Contemporary Literary Theory: Connections and Continuities, red. W. J. Spurlin, M. Fischer, New York 1995.
164
V. BAHTIN
Re ivi izvan sebe, u svojoj ivoj orijentisanosti na predmet; ako se do kraja odvojimo od te orijentisanosti, u rukama e nam ostati golo telo rei, na osnovu kojeg nita neemo moi saznati ni o drutvenom poloaju, ni o ivotnoj sudbini date rei. Mihail Bahtin1 Dijaloka priroda svesti, dijaloki karakter ljudskog ivota. Jedina adekvatna forma jezike impresije pravog ovekovog ivota jeste neovenani dijalog. ivot je po svojoj prirodi dijaloki. iveti znai uestvovati u dijalogu: pitati, sluati, snositi odgovornost, odobravati i slino. itavog ivota ovek se, ne bez ostatka, angauje: ustima, oima, rukama, duom i duhom, itavim telom, svim postupcima. itavog sebe sadri u rei koja se zatim utapa u dijaloku tkaninu postojanja, u opti simpozion. Mihail Bahtin2

M. Bahtin, O romanu, Nolit, Beograd, str. 48, prevod: Aleksandar Badnjarevi. M. Bachtin, Nad now wersj ksiki o Dostojewskim, u: Estetyka twrczoci sownej, Warszawa, 1986, str. 453.
Na margini
Mihail Mihailovi Bahtin (18951975) nije pripadao nijednoj knjievnoteorijskoj koli, skoro itav ivot proveo je udaljen od glavnih akademskih centara, ali bez obzira na to, njegov uticaj na prouavanje knjievnosti XX veka ne moe se potceniti. Po obrazovanju klasian filolog, veliki poznavalac savremenih jezika i knjievnosti (nemaki je govorio i pre nego to je progovorio ruski), izvrstan poznavalac filozofije (Kjerkegora je itao znatno pre estova), po zavretku univerziteta u S. Peterburgu radio je nekoliko godina kao profesor u provinciji (u Nevlu i Vitebsku) gde je, okruen prijateljima i uenicima, intenzivno stvarao svoju filozofiju kulture4 i pripremao knjigu Problemi stvaralatva Dostojevskog (1929). Posle etiri godine boravka u Lenjingradu (gde, kao invalidski penzioner, nije radio), 1928. godine, posle pojaavanja Staljinove represije, bio je uhapen zbog kvarenja omladine i osuen prvo na deset godina koncentracionog logora na Solovjeckim ostrvima; to se zahvaljujui zauzimanju mnogih ljudi zavrilo slanjem u Kazahstan gde je boravio od 1930. do 1936. godine. Tridesetih i etrdesetih godina radio je na monografiji o Rableu i knjizi Bildungsroman, od koje su sauvani samo fragmenti, jer je za vreme rata, zbog nedostatka cigaretpapira, Bahtin rukopisom zavijao cigarete. Bahtin se posle rata, ne mogavi da dobije posao ni u Moskvi ni u Lenjingradu, preselio u Saranjsk
4 Interesantno je da je meu svoje najblie uitelje Bahtin ubrojao dva poljska klasina filologa: Tadeua elinjskog i Stefana Srebrnog, profesore Peterburkog univerziteta. Do danas nije razjanjen spor u vezi s tim da li je Bahtin autor itavih ili samo delova sledeih knjiga koje su potpisali njegovi prijatelji: Voloinov (Frojdizam, 1928; Marksizam i filozofija jezika, 1929) i Medvedev (Formalna metoda u teoriji knjievnosti, 1928). Ovu tezu prvi je izneo 1970. godine Vjaeslav Ivanov. Na njegov predlog sovjetska agencija za autorska prava pripremila je dokument kojim je priznato Bahtinovo autorstvo. Meutim, on je odbio da ga potpie.
Bahtinova izolacija
ivot u Rusiji
Izgnanstvo
V. Bahtin
167
Institucionalne nevolje
(gde je ve iveo od 1936. do 1937. godine); tu je radio na tamonjem univerzitetu (1961. godine je otiao u penziju kao profesor opte knjievnosti). Godine 1946. je odbranio doktorsku disertaciju Fransoa Rable u istoriji realizma, ali diplomu je dobio tek 1952. godine. U Moskvu (gde je 1963. godine objavljeno proireno izdanje knjige o Dostojevskom, ovaj put pod naslovom Problemi poetike Dostojevskog) uspeo je da se preseli tek na prelazu izmeu ezdesetih i sedamdesetih godina kad je, muen boleu (od detinjstva je imao oboljenje kotane sri zbog ega mu je amputirana noga 1938. godine) dospeo do vladinog sanatorijuma, a zatim u staraki dom nadomak Moskve. Poslednje godine proveo je bolestan i usamljen u malom stanu u Moskvi. Umro je posle pripreme za tampu knjige Problemi knjievnosti i estetike ( ), 1975. godine.
Vlast autonomije/autonomija vlasti

Bahtinova filozofija knjievnosti
Kritika autonomije
Bahtin je sebe smatrao filozofom, to je zaista i bio. Stvorio je teoriju u kojoj je knjievnosti priznata kljuna uloga u razumevanju mehanizama kulture i drutvene komunikacije. Da bi se razumela njegova koncepcija, treba detaljno VIEJEZINOST (roznoreje, analizirati naroito njegove rane gr. heteroglossia) autentina radove, jer se u njima vidi napor sredina iskaza u kojoj on ivi i obda se prevaziu ogranienja kanti- likuje se, jeste dijalogizovana gozma i neokantizma (pod ijim je vorna raznolikost.* Ovi razliiti uticajem mladi Bahtin, oboavalac govori ulaze u roman u razliitim Rikera i Koena, bio mnogo godi- oblicima: od naizgled zavisnog govora do citiranja raznih knjievna) u ime moralnog aktivizma u nih konvencija i ideolekata. kojem autonoman teorijski subje* Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 26. kat, izolovan od sveta, biva zamenjen subjektom koji je odgovoran za svoje postupke. Na taj nain je Bahtin prvi put formulisao osnovni princip svoje filozofije: nita na svetu ne postoji samo po sebi i svi pokuaji uspostavljanja autonomije (egzistencijalne, saznajne, moralne, estetike) jesu iluzija. Zato nije verovao u formalno-strukturalnu koncepciju knjievnog dela kao nepristupane celine dovoljne same sebi. Obrnuo je opoziciju izmeu poezije i proze (koju su formalisti pozitivno valorizovali
Up. M. Bachtin, W stron filozofii czynu, Gdask, 1997. M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 28. Zbog toga se Bahtin, mada je studirao zajedno s formalistima na univerzitetu u S. Peterburgu, nikada nije pribliio njima i itav ivot se borio protiv njihove metodologije.
168
Karneval prema Bahtinovom shvatanju, iri pojam od tradicionalnog, obrednog liturgijskog praznika koji prethodi postu. To je pogled na svet koji proizlazi iz narodno-vaarske kulture i suprotan je oficijelnim institucijama i hijerarhizovanom poretku. Smeh, parodija, profanacija, ludorija, groteskno okretanje sveta naopake, neprimerene slike materijalno-telesnog dole, familijarno-vaarski skandalizujui govor to su forme karnevalskog pogleda na svet koje su iz narodne kulture (analizirane u knjizi o Rableu) prodrle u visoku knjievnost i postale snana sredstva umetnikog poimanja ivota.* Karnevalizovan pogled na svet je duboko ambivalentan: ozbiljnost se mea sa smehom, mudrost s glupou, ivot sa smru, gore sa onim dole, visoko s niskim. Upravo ovu vieznanost karnevalske ideologije Bahtin vidi, izmeu ostalih, kod junak Dostojevskog.
* M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, ibid., str. 226.
u korist poezije) i predmetom svojih interesovanja uinio roman koji je shvatao ne toliko formalno (kao sistem postupaka), koliko antropoloki kao umetniki organizovanu drutvenu govornu raznolikost, reprezentativnu vrstu za kulturu koju definiu ukrtanja razliitih sociolekata. Na taj nain je nesumnjivo zalazio na teren s oc iol oke ana li ze, mada udaljene od tada vaeeg vulgarnog sociologizma u kojem se pod maskom forme tragalo za jednoznano odreenim klasnim interesima. Tako shvaena viejezinost postala je ne samo knjievnoteorijska kategorija ve i instrument otre, iako ne direktne, ideoloke kritike. Ako jezik vlasti (ne samo totalitarne, mada treba imati u vidu da je Bahtin svoje knjige pisao u tekom izgnanstvu) u principu tei jednoglasju i krajnjem ograniavanju znaenja, onda prihvatanje
Razliitost stilova romana
Viejezinost kao sredstvo ideoloke kritike

Ameriki istraivai G. S. Morson i K. Emerson u ovom obrtu vide dokaz za postojanje prozaike (prosaics) koja je suprotstavljena poetici. Pogledati: G. S. Morson, C. Emerson, Mikhail Bakhtin: Creation of Prosaics, Stanford, Calif. 1990. Prozaika ne upuuje samo na istraivanje romana, nego se koncentrie i na svakodnevni prozaini ivot. U sutini, Bahtin e se, naroito razvijajui koncepciju vrsta govora, baviti jezikim dijalogom na najelementarnijem nivou dogaaja u svakodnevnom ivotu: poev od pozdravljanja i otpozdravljanja, zavrno s pitanjima i odgovorima. M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 16. Mada je verovatno iz Bahtinovog pera potekla kritika formalne kole (potpisana imenom Pavla Medvedeva), u kojoj autor pokazuje svoju naklonost prema marksizmu, kao i Voloinovljeva rasprava (Marksizam i filozofija jezika), ipak je na jasno postavljeno pitanje o marksizmu Bahtin odgovorio: Nisam marksista. Interesovao me je, kao i mnoge, frojdizam, takoe spiritizam. Ali nikako nisam bio marksista. Svedoanstvo istaknutog poznavaoca Bahtinovog dela S. G. Boarova, citat iz: A. Wony, Bachtin. Midzy marksistowskim dogmatem a formacj prawosawn. Nad studium o Dostojewskim, Wrocaw, 1993, str. 11.
V. Bahtin
169
Smeh
vieglasja kao elementa koji odluuje o ivosti kulture predstavlja kritiki gest prema svakoj vlasti koja kontrolie komunikacione tokove. U knjizi o Dostojevskom, nasuprot ideolozima poslednje rei, dokazivao je kako nita se definitivno u svetu jo nije dogodilo, poslednja re sveta i o svetu jo nije izreena, svet je otvoren i slobodan, jo uvek je sve ispred i uvek e biti ispred.10 Sline ideoloke posledice imalo je Bahtinovo prihvatanje (u raspravi o Dostojevskom, i u knjizi o Rableu) k ar ne v a lske ne of icij el nost i, koja razbija ustaljene drutvene hijerarhije, kao strukturalnog elementa svake kulture. Ako su vrata smeha otvorena svima,11 to znai da smeh ima politiki karakter: nain je slobodnog, neogranienog uea u ivotu polisa. Dakle, nije nimalo udno da su upravo slobodan, nekontrolisan gest smeha komunistike vlasti tretirale kao opasan ideoloki poduhvat.12
U stihiji govora
Borba kulture i jezika
Mehanizmi jezike komunikacije
U istorijskim radovima Bahtina nije interesovala imanentna analiza knjievnih tekstova ve verbalno-ideoloki ivot date epohe13 (to se najbolje vidi na primeru knjige o Rableu) i knjievnoistorijski proces shvatan kao komplikovana borba kultura i jezika koja traje itave vekove14. Sve njegove najvanije kategorije kar ne va l, dij a l o g , p ol ifon ij a, v i e j e z i no st, tua re osim na same tekstove, odnose se i na izdiferencirane sfere kulture u kojoj jezici skrivaju u sebi odreen pogled na svet. Ranih pedesetih godina, u vreme najvee staljinizacije intelektualnog ivota, Bahtin je intenzivno radio na radikalnom proirenju obima istraivanja. Prestao je da se interesuje za knjievnost kao takvu (ovakvo odreenje smatrao bi kao iznutra protivreno) i poeo se baviti mehanizmima jezike komunikacije, tanije
10 M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 1967, str. 236, prevod: Milica Nikoli. 11 M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, op. cit., str. 480. 12 To samo potvruje injenica da je Staljin voleo komediju i da je njegov omiljeni film bila komedija Svet se smeje (glumica Ljubov Orlova). Komedija nikada nije subverzivna, jer smeh koji izaziva zaklanja, a samim tim i konzervira skrivenu ideologiju. 13 M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 46. 14 M. Bachtin, Z prehistorii sowa powieciowego (1941), u: Problemy literatury i estetyki, op. cit., str. 86.
170
ant rop olo g ij om : time kako ovek (anthropos) odreuje svoje mesto u svetu kroz govorni in (logoi). Negativna referentna taka ovde je bila strukturalna lingvistika. Njen tvorac, Ferdinand de Sosir, smatrao je da treba briljivo razlikovati jezik kao j e dnoro dni sistem znakova (langue) koji postoji izvan konkretne upotrebe od ra z noro d no g govora (parole) vezanog za ono to je pojedinano. Prema De Sosiru, jezik je u potpunosti dat pre nego to se pojedinac pone njime sluiti: Jezik nije funkcija govoreeg subjekta. On je proizvod koji individua pasivno ubeleava.15 Uvodei posrednu kategoriju sp ora zume vanj a, Bahtin je Vrste govora (rus. uklonio jaz izmeu onoga to je ) najmanje jedinice govora koje se mogu izdvojiti i koje grade nuno (jeziki sistem) i onoga to komunikacijski univerzum: dijaje sluajno (pojedinani govorni loke replike, pitanja, odgovori, in). Jezik koji ostaje na raspolagapolemike, sporovi, pisma. Zahvanju onima koji govore sastoji se ne ljujui vrstama govora onim kotoliko od neutralnih gramatikih je se javljaju samostalno (takozvai leksikih konstrukcija, koliko od ne primarne vrste govora), i onim koje su ukljuene u roman (takogotovih komunikacionih shema zvane sekundarne vrste govora) utopljenih u svakodnevnu stihiju postoji neprekinut kontinuitet govora. Bahtin je ove iskazne strukizmeu knjievnosti i svakodnevture, zasnovane na principu razmene komunikacije. Vrste govora ne rei izmeu uesnika dijaloga, su transmisioni kaii od istorije drutva ka istoriji jezika* i ka istonazvao v rst ama govora pokariji knjievnosti. Prema Bahtinu, zujui da one predstavljaju sutinu vrste govora kao normatizovane jezike komunikacije. Teorija vrforme iskaza** odreuju opte st govora bila je usmerena protiv uslove i okvire komunikacije i zasvih teorij komunikacije koje su to podseaju na koncepciju arheu govoru (parole) videli samo kontipova, ali s tim da je primenjena na sociolingvistiku. kretizaciju apstraktnog jezikog sistema (langue). Prema Bahtinu, * M. Bachtin, Problem gatunkw mowy, u: Estetyka twrczoci sownej, Warszajezik se ne deli na sistem i njegovu wa, 1986, str. 355. aktualizaciju, ve ivi zahvaljujui ** Ibid., str. 377. svojoj d o ga ajno st i.
Kritika De Sosirovog strukturalizma
Bahtinova koncepcija sporazume vanja
Teorija vrsta govor
15 F. de Sosir, Opta lingvistika, Nolit, Beograd, 1989, str. 23, prevod: Sreten Mari.
V. Bahtin
171
Bahtin i poststrukturalizam
Kad je poetkom ezdesetih godina mladi Cvetan Todorov stigao iz Sofije u Pariz da studira teoriju knjievnosti, veoma se razoarao kad se ispostavilo da teorija knjievnosti na Sorboni (kao i u itavoj Francuskoj) ne postoji. Zato je redigovao osnovne tekstove ruskih formalista i objavio ih 1965. godine pod naslovom Thorie de la littrature. Ovaj datum moe se smatrati simbolinim poetkom teorije knjievnosti u Francuskoj. Kad se skoro u isto vreme (od decembra 1965. godine) na seminarima Rolana Barta poela pojavljivati Bugarka Julija Kristeva, ispostavilo se da francuska teorija knjievnosti dobija na poklon drugaiju, potpuno razliitu, slovensku knjievnoteorijsku tradiciju dijalogiju Mihaila Bahtina. Izbor koji je 1966. godine izvrila Kristeva nije bio sluajan, jer je odgovarao njenoj elji da produbi pukotinu u strukturalistikom poduhvatu da bi u nju unela istorijsku dinamiku i da bi napustila zatvoreni svet teksta.16 I zaista, pre svega je re o dovoenju u pitanje koncepcije dela kao zavrenog, zatvorenog i savreno autonomnog objekta i njegovog smetanja u otvorenu mreu kodova koji omoguavaju njegovo postojanje (ontoloka koncepcija intertekstualnosti) i njegovo saznavanje (epistemoloka koncepcija intertekstualnosti). Bahtinova zasluga, pisala je Kristeva u svom programskom nastupu Le mot, le dialogue et le roman, bilo je sledee otkrie: Svaki tekst je konstruisan poput mozaika citata, svaki tekst uvlai i transformie drugi tekst. Pojam i nte rsubj ekt iv nost i zamenjen je pojmom i nter tek stu a lnost i.17 Potpuno iste termine koristi Bart u intervjuu koji je dao jo pre nego to je izdata S/Z: Zahvaljujui nekolikim Bahtinovim analizama, s kojima je sluaoce mog seminara upoznala Julija Kristeva ..., moe se sagledati mogunost analiziranja knjievnosti [lcriture littraire] kao dijaloga naina pisanja koji se odvijaju u okviru jednog dela. Nain pisanja datog dela ... krije u sebi, ispod povrine rei, reprize, parodije, odjeke drugih naina pisanja, to ini da se u sluaju knjievnosti vie ne moe govoriti o intersubjektivnosti ve o intertekstualnosti.18
16 F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 2: Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris, 1992, str. 75. 17 J. Kristeva, Smeitik. Recherches pour une smanalyse, Paris, 1969, str. 85. 18 R. Barthes, Oeuvres compltes, Paris, 1994, t. 2: 19661975, str. 458.
Todorova Teorija knjievnosti
Krisveta i Bahtin
Intersubjektivnost intertekstualnost
172
Polifonija pojam koji je Bahtin uveo u istraivanja knjievnosti u knjizi o Dostojevskom (1929). Polifonija doslovno znai vieglasje: govori pojedinih likova u romanu, koji se odlikuju razliitim pogledima na svet, samostalno postoje, stupaju meusobno u razliite polemike odnose i nisu podreeni nadreenoj svesti autora. Prava polifoninost je, prema Bahtinu, beskrajni dijalog o krajnjim stvarima,* to znai da to nije striktno tekstualna (kompoziciona) kategorija ve i filozofska pa, ak, i teoloka. Pojam polifonije je u tesnoj vezi s pojmom nedovrenog dijaloga u kojem nikada ne biva izgovorena poslednja re.
Tekst je, dakle, mozaik citata, iako bi moda bilo bolje rei to Bart sam ini u S/Z podstaknut Bahtinovom muzikom metaforom polifonija glasova. Otprilike u isto vreme (na poetku sedamdesetih godina), Bahtin je u svojim belekama skicirao (za koje ni Kristeva ni Bart nisu mogli znati, poto su objavljene tek u Estetyce twrczoci sownej) principe kako je to nazivao metalingvistike u koju spadaju razliite varijante i nivoi intenziteta stranosti tue rei, kao i raznovrsne forme odnosa prema njoj.19 Bahtin nije sumnjao:
Bahtinova metalingvistika
Ne postoji izolovan iskaz. On uvek sadri iskaze ko* M. Bahtin, Estetyka twrczoci sownej, ji mu prethode, kao i one koji ibid., str. 502. posle njega dolaze. Nijedan nije ni prvi ni poslednji. Iskaz je samo karika u lancu i ne moe se prouavati odvojeno od njega. Izmeu iskaza se uspostavljaju odnosi koji se ne mogu odrediti ni mehaniki ni lingvistiki.20
Metalingvistika nasuprot stilistici, koja zatvara knjievno delo u tamnicu jednog konteksta,* metalingvistika istrauje dijaloke (intertekstualne) odnose dela s drugim delima i s drugim jezicima.
Zato jedina nauka koja ima sluha za glasove u svakom iskazu moe biti metalingvistika jer se upravlja drugaijim zakonima od semiotike ili lingvistike koje se zatvaraju u okvire reenice ili diskursa. Kad je Bahtin u svojim poslednjim radovima pokuao jo * Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 28. jednom da formulie osnove svoje metodologije, svoju suprotstavljenost prema strukturalizmu, iznosio je to u vidu iste opozicije ogranienog i otvorenog teksta, nedovrenog konteksta u kojem se ne gubi nikakav smisao21, ali, takoe, nijedan [jedini] smisao nije mogu.22 Do mene [...] odasvud
19 20 21 22 M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, op. cit., str. 478. Ibid., str. 481. Ibid., str. 523. Ibid., str. 495.
Ogranieni tekst / otvoreni kontekst
V. Bahtin
173
Tekst nije autonomna struktura
Smisao teksta
dolaze glasovi23 pie u belekama. A, na drugom mestu: Smisao [obelodanjen u nedovrenom kontekstu] ne moe biti harmonino ureen [ne moe se u njemu pronai uteha i umreti].24 I na jo jednom mestu: Smisao sam po sebi ne postoji.25 I, na kraju: Sve to se odnosi na mene, poevi od mog imena, dopire do moje svesti [...] kroz usta drugih.26 U ovim skraenim formulama mogu se videti etiri osnovna uverenja koja su navela Barta da od Bahtina uini saveznika u preformulisanju strukturalistikih teza. 1. Prvo, tekst nije autonomna struktura ve je ugraen u neogranien kontekst koji se nikada ne moe zatvoriti. Tu je Bahtin blizak Deridi i njegovoj tezi o nezasienosti konteksta, izloenoj u obliku paradoksalne tvrdnje il ny a pas de hors-texte (ne postoji izvan-tekst). Ova reenica moe se razumeti na sledei nain: u principu, svakom tekstu se moe dodati novi kontekst koji se takoe moe upisati u novu strukturu i tako u beskonanost. O konanosti konteksta i sputavanju principa neograniene retekstualizacije mogu odluivati samo vantekstualna pragmatina pravila. Slino tvrdi Gadamer: Nijedna re nije poslednja, isto kao to ne postoji ni prva re.27 Slino e smatrati i Lakan, dovodei u uzajamnu vezu neuspelu konstituciju subjekta u simbolikom poretku i beskrajan lanac oznaitelja. 2. Drugo, smisao teksta kako pie Bahtin slui [...] iskljuivo smislovima koji su se sreli i meusobno suoili28 i rezultat je sueljavanja snaga (= smislova). Ovakva polemina (od gr. polemos rat) geneza smisla priziva u seanje Nieovu tezu. U isto vreme smisao ima subjektivan karakter.29 Bahtin se ovde prividno slae sa strukturalizmom koji takoe zastupa relacionu genezu smisla, meutim, razlikuje se po tome to susret smislova izvlai izvan samog teksta u pravcu meusubjekatske komunikacije. Ovde se Bahtin, govorei o ukrtanju horizonata ili preseku dve svesti,30 pribliava hermeneutici, naroito Gadamerovoj, u kojoj se smisao raa iz dijaloga izmeu Ja i Ti. A kad govori da aktivno razumevanje,
23 24 25 26 27 28 29 30 Ibid., str. 524. Ibid., str. 510. Ibid., str. 495. Ibid., str. 484. H.-G. Gadamer, Dekonstrukcja a hermeneutyka, Odra, 1996, br. 1, str. 42. M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, op. cit., str. 495. Ibid., str. 524. Ibid., str. 447.
174
TUA RE (rus. ) svaka ne moja re (iskaz), koju je izrekao neko drugi na drugom jeziku i koja me primorava da zauzmem stav u odnosu na njega. ivim u svetu tuih rei. itav moj ivot se zasniva na tome da se orijentiem meu njima, da reagujem na njih.* Tue rei predstavljaju prvobitnu injenicu ovekove svesti i ivota.** To znai da ovek koji govori mora neprestano da interpretira ono to ne pripada njemu i na taj nain odreuje sopstveni identitet. Susret oveka sa tuom rei trebalo bi da bude pravi predmet za humanistike nauke. Ali tua re je i sfera neizbenih medijacija izmeu date rei i izreenog predmeta koji su drugi ve razmotrili. To znai da nijedan predmet u trenutku kad pisac o njemu pone da pie nije neutralan ni prirodan, ve su ga drugi unapred razmotrili. Slinog je miljenja bio Rolan Bart uvodei u S/Z kategoriju dj dit, ve reenog, na osnovi kojeg nastaje svaki iskaz. Ova kategorija podsea na fenomenoloki (i hermeneutiki) pojam horizonta koji odreuje granicu shvatanja (Bahtin koristi kategoriju horizonta, ali i kategoriju aperceptivne pozadine*** koja proistie iz postkantovske filozofije).
dakle, pridodajui razumevano novom vidokrugu onoga ko razumeva, stvara niz sloenih uzajamnih odnosa, saglasja i nesaglasja s razumevanim, obogauje ga novim momentima,31 to podsea na Hansa Roberta Jausa koji uz pomo horizonata oekivanja opisuje proces knjievne recepcije. 3. Izmeu mene (subjekta) i teksta (sveta) prostire se posrednika intertekstualna (jezika) sfera koja ublaava ontoloku suprotnost izmeu ta dva poretka i omoguava svako saznanje. Ovde je Bahtin, koji je od rane mladosti nastojao da prevazie dualizam subjekatobjekat32, blizak i svim poststrukturalistikim teorijama knjievnosti koje su zastupale neizbenu medijativnost knjievnih struktura u spoznavanju stvarnosti, od intertekstualnih teorija, preko kognitivizma i hermeneutike, do kulturolokih istraivanja (cultural criticism). 4. I, na kraju: ja sam postojim samo onoliko koliko neko drugi o meni govori, koliko me pro* M . Bachtin, Estetyka twrczoci sowmeu usta drugih. Subjekat nej, ibid., str. 491. ne postoji samostalno jer je iz** Ibid., str. 492. loen tuem govoru nad kojim *** Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 36. nema kontrolu. Bahtin kae da kao to telo prvobitno prebiva u majinoj utrobi (u njenom telu), tako se i ovekova svest budi uvijena u tuu svest.33 A poto je svest uvek jezika svest, onda se ona budi uvijena u tu govor. Ovde je Bahtin blizak Lakanovoj psihoanalizi prema
Kritika subjektivno-objektivnog dualizma
Subjekat ne postoji samostalno
31 M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 37. 32 Up. M. Bachtin, W stron filozofii czynu, op. cit. 33 M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, op. cit., str. 484.
V. Bahtin
175
Bahtin i poststrukturalizam
kojoj je ja simboliki (jeziki) razvlaeno u prostoru kulture. Kako je Rolan Bart tano parafrazirao Lakana, samo Drugi [ili simboliki poredak] moe napisati moju autobiografiju. Ove etiri teze nedovrenost konteksta, relaciona geneza smisla, neizbeno posrednitvo saznajnog i postojeeg subjekta koje se mogu iskazati jednom optom tezom o nedovrenom dijalogu sa vieglasnim razvijanjem smisla,34 veoma vrsto povezuju Bahtina sa poststrukturalizmom. Kad dekonstruktivista Dozef Hilis Miler tvrdi da ako je [knjievno] delo shvaeno pre kao heteronomno, dijaloko, nego kao monoloko35, onda se, nesumnjivo mada, sigurno, nesvesno nadovezuje na Bahtina.
Izmeu ostalog
U razgovoru s Viktorom Duvakinom, zabeleenom poetkom sedamdesetih godina, Bahtin je otvoreno rekao: Ja sam filozof. Mislilac.36 Ovo, po svemu sudei, ne treba razumeti tako da je knjievnonauna refleksija neodvojiva od filozofske refleksije (zavisnost je oigledna), ve, pre svega, tako da piui knjige posveene knjievnosti Bahtin stvara odreen filozofski projekat koji u znatnoj meri prekorauje granice knjievnih istraivanja. Prvi koji je to shvatio bio je paradoksalno Cvetan Todorov,37 autor knjige Mikhail Bakhtin: le principe dialogique (1981). Todorov vidi Bahtina, pre svega, kao f i loz of sko g ant rop ol oga koji nastoji da u svojim raspravama stvori dijaloki princip. ta bi to trebalo da znai? Najuoptenije, sledee ovek definie sam sebe uz pomo drugog oveka: ovekova bit ... se ostvaruje u naj dublj em me us obnom sp or a zu me v anju. Biti znai sporazumevati
34 35 36 37 Ibid., str. 461. J. Hillis Miller, Theory Now and Then, New York, 1991, str. 120. W. Duwakin, Rozmowy z Michaiem Bachtinem, Warszawa, 2002, str. 58. Treba imati u vidu evoluciju miljenja Todorova koji se od glavnog propagatora strukturalistike misli preobrazio u politikog filozofa i borbenog intelektualca. Njegove poslednje knjige uglavnom su posveene interpretaciji knjievnosti kao mestu gde se formulie liberalno-drutvena ideologija (knjiga o Rusou), brani ljudsko dostojanstvo od totalitarizma (Face lextrme, Paris, 1991, The Fragility of Goodness: Why Bulgarias Jews Survived the Holocaust, London, 2001) i kritikuje savremena civilizacija (Le Nouveau dsordre mondial: rflexions dun Europen, Paris, 2003).
Filozofski projekat Todorov o Bahtinu Dijaloki princip
176
Jo je u knjizi o Dostojevskom Bahtin jasno isticao kako se namera pisca zasniva na prevazilaenju zatvorene strukture svesti i potvrivanju tueg ja,39 a time i na * Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 34. borbi protiv etikog solipsizma. ** Ibid., str. 40. Ako polifoni roman predstavlja artikulaciju vieglasja, odnosno razli ROMAN Za razliku od formaliitih svesti (subjekata) koje nastoje sta, Bahtin nije preterano oboavao da priznaju svoju razliitost i ne napoeziju koju je smatrao sasvim meu sopstvenu ideologiju drugipogreno primerom monoloke ma, onda se taj anr moe shvatiti rei, odvojene od viejezinosti i govorne raznolikosti. Za Bahtina kao i ns c e nacij a et i ke o dgoje roman umetniki organizovana vor nost i zasnovane na potovadrutvena govorna raznolikost* i nju drugoga. Ovo potovanje se, kao takav najbolje odraava viejeprema Bahtinu, ne ispoljava samo zinost kulture. Zato zauzima najviu odnosima izmeu likova romae mesto u hijerarhiji anrova. na nego i na nivou odnosa izme* Ibid., str. 86. u autora i njegovih likova. Autor polifonog romana ne vlada unapred svim svojim likovima, ve im dozvoljava ideoloku nezavisnost koja, u izvesnom smislu, iznutra razbija nadreenu svest autorskog Ja. Jo pre nego to je objavio svoju raspravu o Dostojevskom, Bahtin je dvadestih godina radio na knjizi o odnosu izmeu autora i junaka u delu. Tu se pojavljuje kategorija kljuna za dijaloki princip, a zapravo vnjenahodimost, termin koji je teko prevesti, ali koji se definie ili kao ne s apr isut no st ili kao ost aj anj e-s-p olj a 40. Ova dva mogua prevoda ukazuju na sutinu same pojave:
38 M. Bachtin, Nad now wersj ksiki o Dostojewskim, op. cit., str. 444. 39 M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, op. cit., str. 65. 40 To postavlja kao outsideness prevodilac kasnih Bahtinovih tekstova Vern V. Makgi. Pogledati: M. Bahtin, Note on Translation, u: Speech Genres and Other Late Essays, Austin, 1986, str. VII.
V. Bahtin
DIJALOGINOST prirodna orijentacija svake ive rei,* ali i najvanija osobina knjievnog dela koja se suprotstavlja njegovom tretiranju kao autonomne, samodovoljne celine. Svako delo je replika u jezikom dijalogu koji se od ranije odvija i svaki nagovetava (anticipira) novi odgovor. Dijaloginost je osnovni mehanizam knjievnoistorijskog procesa. Dijaloka po svojoj prirodi je romaneskna re, za razliku od poetske rei koja je dovoljna samoj sebi i izvan sebe ne zamilja tue iskaze.**
se. ... Biti to je biti za nekoga, a zahvaljujui njemu za sebe. oveku nije dat nikakav unutranji prostor nezavisnosti, on se uvek nalazi na granici, a udubljujui se u sebe gleda u o i d r u go ga ili gleda na sebe o i ma dr ugoga.38
Borba protiv etikog solipsizma
Bahtinova koncepcija nesaprisutnosti
177
Odnos izmeu junaka i autora
nesrazmernost junaka i autora koji ostaje izvan teksta i ne uprisutnjuje se u tekstu.41 Iako to p o sto j anj e - s- p olj a - d r ugo g Bahtin ne smeta u empirijski svet, nego u sferu umetnikog dela, njegova razmatranja se ipak mogu prevesti u vanestetske kategorije. Ovde autor podsea na Huserlovu svest koja biva liena svog intencionalnog predmeta. Junak biva odvojen od svog autora i poinje da ivi sopstvenim, autoru stranim ivotom, zahvaljujui emu autor moe da, kako pie Bahtin, gleda na sebe oima drugoga,42 i na taj nain pr i z na d r u go g a kao neizostavan elemenat odreenja samog sebe. nj, na koju se Bahtin poziva i u svojim poslednjim radovima,43 vodi ka odbacivanju empatije (likvidaciji sopstvenog, posebnog stava) kao osnove razumevanja. Neshvatljivo je, takoe, sagledavanje razumevanja kao prevoda sa stranog jezika na sopstveni jezik.44 Ono to je drugo, ostaje i z v an svesti i do njega nema neposrednog prolaza zasnovanog na upoznavanju te prvobitne stranosti koja determinie identitet subjekta. Ovako je o tome Bahtin pisao
NEPRISUTNOST (rus. ) distanca izmeu onoga koji spoznaje i onoga to eli da spozna. Neprisutnost je glavna pokretaka snaga shvatanja u oblasti kulture.* To znai da smisao nikada nije dat direktno, ve se otkriva tek u susretu s drugim, tuim smislom.** Iako je blizak klasinim hermeneutikim (Gadamerovim i Rikerovim) teorijama, Bahtin se od njih razlikovao po tome to, zahvaljujui principu neprisutnosti, tu smisao nikada u potpunosti ne biva prisvojen, ve ostaje tue-svoj.
M. Bachtin, Odpowied na pytanie redakcji Nowyj Mir, u: Estetyka twrczoci sownej, ibid., str. 474. ** Ibid. *** M . Bachtin, W sprawie metodologii nauk humanistycznych, u: Estetyka twrczoci sownej, ibid., str. 523. *
SHVATANJE Bahtin se vezuje za Diltajevu razliku izmeu objanjenja i shvatanja. U objanjavanju uestvuje samo jedna svest, u shvatanju dolazi do dijalokog susreta dve svesti, dva subjekta. Na taj nain, sutinsku ulogu u Bahtinovoj teoriji igra autor, prisutan izvan teksta u vidu nadreene svesti koja se slui razliitim govorima (pri tom i u tekst upisanoj slici
41 Ruski glagol oznaava prisustvo neega ili nekoga na nekom mestu. Na primer, u reenici: Ja v to vremja nahodilsja v Japonii znai: U to vreme sam bio u Japanu. Prefiks vnje znai izvan. Zato vnjenahodimost doslovno znai izvanprisutnost, odnosno, prisustvo distancirano u odnosu na neto ili nekoga. 42 M. Bachtin, Problem stosunku autora do bohatera, u: Estetyka twrcznoci..., op. cit., str. 48. 43 U belekama za drugo izdanje knjige o Dostojevskom, Bahtin je pisao: Stvar nije u identifikaciji s drugim ovekom, ve u zadravanju sopstvenog stava neprisutnosti. Pogledati: M. Bachtin, Nad now wersj..., op. cit., str. 462. 44 Ibid., str. 489.
178
autora). Shvatanje je shvatanje nekoga drugoga putem tekstualne objektivizacije. Poto se shvatanje drugog oveka ne zasniva na njegovom pretvaranju u predmete ve kroz priznavanje druge, punopravne svesti,* Bahtin se moe smatrati ne samo saveznikom Emanuela Levinasa, filozofa koji je kritikovao paradigmu filozofije predstave, ve i ire itavog novog pravca etike kritike koja skree panju na potovanje razliitosti Drugoga.**
* M . Bachtin, Nad now wersj ksiki o Dostojewskim, u: Estetyka twrczoci sownej, ibid., str. 445. ** Pogledaj: D. Ulicka, Zwrot etyczny w badaniach literackich, u: Polonistyka w przebudowie. Literaturoznawstwo wiedza o jzyku wiedza o kulturze edukacja. Zjazd Polonistw, Krakw, 2225 wrzenia 2004, t. I, Krakw, 2005.
u belekama za novu verziju knjige o Dostojevskom: Nesamodovoljnost jedne svesti, nemogunost njenog postojanja. Postajem svestan sebe i postajem ja iskljuivo otvaranjem prema drugom oveku, zahvaljujui njemu i uz njegovu pomo. ... Beanje, separacija, zatvorenost u sebe osnovni su uzroci gubljenja identiteta. Nije re o tome ta se odvija unutra, ve o tome ta se deava na pragu, na granici tue i sopstvene samospoznaje.45
Posredovanje subjekta
Ovo neophodno posredovanje subjekta pomou posmatranja, govora, svesti drugoga, postae najvanija odlika Bahtinovog diskursa koji prekorauje granice nauke o knjievnosti u pravcu drutvene ontologije (definicija Majkla Tojnisena), etike (prema shvatanju Emanuela Levinasa), hermeneutike (naroito Rikerove) ili ak psihoanalize (aka Lakana). U svim ovim tokovima savremene misli subjekat (Ja) ne uspeva sam da definie sopstveni identitet a da se ne pozove na ono to je drugo, a ukljuujui u sopstvenu strukturu ono to je drugo oslobaa se iluzije o unutranjem jedinstvu.
Rezime
Bahtinova antropologija kulture i knjievnosti moe se rezimirati u sledeim takama: 1. Smisao ima subjektivan karakter,46 a ne strukturalni. 2. ovek je dijaloko bie, to znai da definie sopstveni identitet pomou odnosa prema tuim reima. Isto kao to ne postoji ista svest koja je kako je smatrao Huserl samoj sebi data
45 Ibid., str. 444. 46 M. Bachtin, W sprawie metodologii nauk humanistycznych, u: Estetyka twrczoci..., op. cit., str. 524.
V. Bahtin
179
Posredovanje identiteta i svesti
Borba diskursa
kroz akt nenaruene percepcije. Kako svest, tako i ovekov identitet, trajno su izposredovani i ne mogu se odrediti odvojeno od govora koji oko njih odzvanja. Pojedinana svest je contradictio in adjecto.47 U tom pogledu Bahtin se moe locirati u tok antikartezijanske hermeneutike filozofije. 3. Kultura je prostor raznovrsnih diskurs a koji se meusobno potiru, to znai da ne postoji jedan jezik koji opisuje stvarnost. To povezuje Bahtina s pragmatizmom i s kulturolokim istraivanjima. U sutini, nauka o knjievnosti bi trebalo da uvrsti vezu sa istorijom kulture.48 4. Jezik nije sistem apstraktnih kategorija ve nosilac id eolog ij e, odnosno pogleda na svet. Nema rei koje bi bile slobodne od karakteristika pogleda na svet (ne postoje niije rei) i to zato to se jezik definie ne uz pomo toga to predstavlja sistem, ve kroz veze govornog subjekta sa stvarnou proetom drugim jezicima, drugim govorima. 5. Knjievno delo nije zatvorena i autonomna tvorevina, ve govorno raznolik i viejeziki iskaz ugraen u prozainu st i h iju s v a ko d ne v no g govora. Knjievno delo je iskaz koji predstavlja kariku u lancu jezike komunikacije49 i ivi samo u kontaktu s drugim delima. 6. Analizom iskaza s obzirom na njegovu intertekstualnu (viejezinu) pozicioniranost ne bavi se stilistika nego me t al ing v ist i ka.
47 M. Bachtin, Nad now wersj..., op. cit., str. 445. 48 Pogledati: M. Bachtin, Odpowied na pytanie redakcji Nowyj Mir, u: Estetyka twrczoci..., op. cit., str. 467468. 49 M. Bachtin, Wypowied jako jednostka jzykowego porozumiewania si, u: Wiedza o kulturze, deo 2: Sowo w kulturze. Zagadnienia i wybr tekstw, Warszawa, 1991, str. 395.
180
Hronologija
1895: Roen je 18. novembra, u porodici bankarskog inovnika, Mihail Mihailovi Bahtin. 19051916: Porodica Bahtin ivi u Vilnusu i Odesi. 19161918: Posle prelaska u S. Peterburg, Bahtin se upisuje na Filoloko-istorijski fakultet tamonjeg univerziteta. 19181924: Radi kao profesor, prvo u Nevlu (19181920), zatim u Vitebsku. U Nevlu, pod snanim uticajem neokantizma, nastaje Nevelska filozofska kola u ijem radu Bahtin aktivno uestvuje (takozvani Bahtinov krug). U Vitebsku, koji je u to vreme doivljavao kulturni preporod (tamo su iveli Maljevi i agal), okuplja mlade filozofe. To vreme je period njegove intenzivne predavake aktivnosti. 1919: Debituje s lankom Umetnost i odgovornost. 19201924: Bahtin radi na prvom veem delu: U pravcu filozofije ina ili Autor i junak u estetikoj akivnosti koje e biti objavljeno tek izmeu 1979. i 1986. godine. 19241929: Povratak u Lenjingrad (kako se posle Lenjinove smrti nazivao S. Peterburg). Predavanja iz knjievnosti i filozofije. Pod imenima prijatelja Voloinova i Medvedeva izlaze tri knjige s velikim Bahtinovim udelom: Frojdizam (1927), Formalna metoda u nauci o knjievnosti (1928), Marksizam i filozofija jezika (1929). 1924: Problem sadraja i forme u umetnikom jezikom stvaralatvu. Rad je objavljen tek 1975. godine. 1928: Hapenje zbog uea u neformalnoj debatnoj grupi Uskrnue i zbog predavanja u antisovjetskom duhu. 1929: Zbog bolesti (hronino zapaljenje kotane sri u nozi) zatvor biva zamenjen kunim pritvorom. U Lenjingradu se pojavljuje prva knjiga: Problemi stvaralatva Dostojevskog. Bahtin biva osuen na pet godina logorskog rada na Solovjetskim ostrvima. Na kraju je presuda bila zamenjena izgnanstvom u Kazahstan. 19301936: Porodica Bahtin ivi u gradiu Kustanaj, na severu Kazahstana (mesto progonstva iz carskog vremena), gde je Bahtin zaposlen kao ekonomista. Radi na raspravi Re u romanu.
V. Bahtin
181
19361937: Boravak u Saranjsku (Mordova, dvadeset sati putovanja od Moskve), gde se Bahtin zapoljava u Pedagokom institutu. Radi na knjizi Obrazovni roman i njegov znaaj u istoriji realizma. Iz zdravstvenih razloga posle godinu dana odustaje od rada. 1938: Amputacija desne noge. 19381945: Radi kao profesor u srednjoj koli kraj Moskve (imajui i dalje minus, odnosno zabranu prijave stanovanja u Moskvi i Lenjingradu). Pie knjigu o Rableu. Tekst zavrava 1940. godine. Nastaju brojni radovi koji su kasnije posmrtno objavljeni u V tomu Sabranih dela. 1941: Rad Roman kao knjievna vrsta, objavljen 1970. godine pod naslovom Ep i roman. 19451969: Porodica Bahtin ivi u Saranjsku. 1946: U moskovskom Institutu za svetsku knjievnost brani habilitacioni rad Fransoa Rable u istoriji realizma. Posle viegodinjih perturbacija, 1951. godine je odlueno da se Bahtinu ne pr izna stepen habilitovanog doktora (kandidata nauka) na osnovu izloene disertacije koja je u meuvremenu bila podvrgnuta estokoj kritici. Diplomu habilitovanog doktora dobie godinu dana kasnije. 19461961: Radi kao ef Katedre za svetsku knjievnost u Pedagokom institutu (od 1957. godine Univerzitet u Saranjsku). 19521953: Radi na studiji Problem vrste govora koja e biti posmrtno objavljena 1979. godine. 19591960: Zabeleke za obimniju studiju Problem teksta koja e biti objavljena 1976. godine. 1961: U Saranjsk dolaze mladi istraivai Vadim Koinov i Sergej Boarov koji e odigrati odluujuu ulogu u pripremi i objavljivanju Bahtinovih dela. 1963: Zahvaljujui Koinovu, izlazi drugo, dopunjeno i poboljano izdanje Knjige o Dostojevskom, pod izmenjenim naslovom: Problemi poetike Dostojevskog. 1965: Penzionisani profesor Bahtin, opet na inicijativu Koinova, objavljuje svoj habilitacioni rad: Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse. Knjigu su na osnovu rukopisa objavili Bahtinovi uenici. 1966: U intervjuu najavljuje knjigu o vrstama govora. 1967: Prvi prevod na strani jezik. Knjiga o Dostojevskom prevedena je na srpskohrvatski jezik. Postepeno kree lavina prevoda. 1968: 1969: 182 Prvi prevod na engleski: Rabelais and His World. Bahtin odlazi na leenje u Moskvu.
19701972: Boravak u starakom domu kraj Moskve. Godine 1970. dri predavanje o Dostojevskom u auli starakog doma za profesore Podolskog okruga. 1972: Dobija dvosoban stan u Moskvi u kojem ivi do smrti. Tree izdanje knjige o Dostojevskom. 1973: Zbornik o Bahtinu Problemi poetike i istorije knjievnosti povodom 75 godina roenja i 50 godina naunog rada. 1974: Prikuplja svoje radove u knjigu Problemi knjievnosti i estetike. 1975: Umire.
V. Bahtin
183
Bibliografia
Izbor iz dela
M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, tum. D. Ulicka, Warszawa 1986. M. Bachtin, Problemy literatury i estetyki, tum. W. Grajewski, Warszawa 1982. M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog (prev. Milica Nikoli), Beograd, 1967; 2000. M. Bachtin, Sobranije soczinienij, red. S. Boczarow et. al., Moskwa 1996, t. 17 (edicija jo nije u potpunosti objavljena). M. Bahtin, Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse (prev. Ivan op i Tihomir Vukovi), Beograd, 1978. M. Bachtin, W stron filozofii czynu, tum., oprac. B. yko, Gdask 1997.50 M. Bahtin, O romanu (prev. Aleksandar Badnjarevi), Beograd, 1989. M. Bahtin, Autor i junak u estetskoj aktivnosti (prev. A. Badnjarevi), Novi Sad, 1991.
Radovi na poljskom
Bachtin. Dialog. Jzyk. Literatura, red. E. Czaplejewicz, E. Kasperski, Warszawa 1983. W. Duwakin, Rozmowy z Michaiem Bachtinem, tum. A. Kunicka, Warszawa 2002. D. Ulicka, Niektre problemy poetyki Bachtina, Teksty Drugie 2001, nr 6.
Radovi na stranim jezicima51

Bakhtin and Cultural Theory, red. K. Hirschkop, D. Shepherd, Manchester 2001.
50 U toj knjizi nalazi se bibliografija poljskih radova, do 1997, o Mihailu Bahtinu. Do tad je i bila ekspanzija poljskih istraivanja o ovom ruskom nauniku. 51 Bibliografija radova o Bahtinu sve vie se uveava naroito na engleskom jezikom podruju. Up. naroito: The Annotated Bakhtin Bibliography, red. C. Adlam, D. Sheperd, Manchester 2000. Navodimo samo ovu meu najvanijima, jer ukazuje na glavne pravce recepcije dela ovog naunika.
184
The Bakhtin Circle: In the Masters Absence, red. G. Tichanow, D. Shepherd, C. Brandist, Manchester 2004. Bakhtinian Perspectives on Language, Literacy, and Learning, red. A. F. Ball, S. Warshauer Freedman, Cambridge 2004. M. F. Bernard-Donals, Mikhail Bakhtin: Between Phenomenology and Marxism, Cambridge 1994. Carnivalizing Difference: Bakhtin and the Other, red. P. I. Barta, D. Shepherd, C. Paltter, P. A. Miller, London 2001. R. Coates, Christianity in Bakhtin: God and the Exiled Author, Cambridge 1998. C. Emerson, The First Hundred Years of Mikhail Bakhtin, Princeton 1997. Face to Face: Bakhtin in Russia and the West, red. C. Adlam, R. Falconer, V. Machlin, A. Refrew, Sheffield 1997. Feminism, Bakhtin, and the Dialogic, red. D. M. Bauer, S. J. McKinstry, Albany 1991. P. Good, Language for Those Who Have Nothing: Mikhail Bakhtin and the Landscape of Psychiatry, New York 2001. K. Hirschkop, Mikhail Bakhtin: An Aesthetic for Democracy, Oxford 1999. M. Holquist, Dialogism, London 1990; wyd. 2: 2002. The Novelness of Bakhtin: Perspectives and Possibilities, red. J. Bruhn, J. Lundquist, Copenhagen 2001. S. Vice, Introducing Bakhtin, Manchester 1997. D. Wesling, Bakhtin and the Social Moorings of Poetry, London 2003. J. P. Zappen, The Rebirth of Dialogue: Bakhtin, Socrates, and the Rhetorical Tradition, Albany 2004.
V. Bahtin
185
VI. HERMENEUTIKA
Osnovna pretpostavka na koju se oslanjate, a to znai j edina ispravna interpretacija, ini mi se da je s psiholoke take gledita i iskustva po g rena ... Ukratko reeno, a to zapravo govori star i f ilolog koji iza sebe ima svoje ukupno filoloko iskustvo, ne postoji j edna , j edina, z adovolj avajua inte r pretac ij a kako za pesnike tako i za muziare (pesnik ni u kom sluaju nije autoritet kad je re o znaaju njegovih stihova: postoje neverovatni dokazi koliko je taj znaaj za njih rastegljiv i neodreen). Fridrih Nie1 Imajui u vidu poeziju, tumaenje pesme mora teiti tome da postane suvino. Poslednji, ali i najtei korak svake interpretacije zasniva se na potiskivanju u senku tumaenja u odnosu na isto postojanje pesme. Martin Hajdeger2 Hermeneutika nije toliko metoda koliko stav oveka koji eli da shvati drugog oveka ili kao slualac ili italac eli da razume jeziki iskaz. Ali, uvek je re o tome da se razume taj jedan ovek, taj jedan tekst. Interpretator koji je faktiki savladao sve naune metode, koristi je samo da bi omoguio iskustvo pesme boljim shvatanjem. Nee se na slepo sluiti tekstom kako bi primenio metodu. Hans-Georg Gadamer3
Zadatak [...] hermeneutike je da pokae da se egzistencija ispoljava, da stie smisao i da postie refleksiju jedino ako se primenjuje neprestana egzegeza svih znaenja koja se pojavljuju u svetu i kulturi. Pol Riker4

1 42
3
4
F. Nietzsche, Smtliche Briefe. Kritische Studienausgabe in 8 Bnden, MnchenBerlinNew York, 1986, t. 8, str. 400. M. Heidegger, Objanienia do poezji Hlderlina, Warszawa, 2004, str. 8. H.-G. Gadamer, Kim jestem Ja i kim jeste Ty? Komentarz do cyklu wierszy Celana, u: Czy poeci umilkn?, Bydgoszcz, 1998, str. 160. P. Ricoeur, Egzystencja i hermeneutyka, u: Egzystencja i hermeneutyka. Rozprawy o metodzie, Warszawa, 1985, str. 201.
Hermeneutike
HERMENEUTIKA I EGZEGEZA hermeneutika filologija je u starim i novim vremenima bila koriena za objanjavanje Svetog pisma (koje je bilo osnovni predmet interpretacije) i po svojoj sutini je bila i teoloka hermeneutika, a kao takva morala je da postupa prema zahtevima doktrine i dunosti. Neodlono pitanje odnosilo se na to gde se krije pravi smisao teksta. Ovde su data dva odgovora: 1. Pravi smisao teksta je doslovan smisao, to znai da tekst govori ono to govori, a ne govori neto sasvim drugo. To je teza koju je zastupala literarna hermeneutika. 2. Smisao teksta je u prenesenom smislu, to znai da je znaenje teksta samo znak koji upuuje na drugo znaenje. To je teza f igurativne hermeneutike. U vezi s tim, istorija tehnike hermeneutike, kao i teoloke filologije, moe se predstaviti kao spor literar ist a i f iguralist a. Ovo su stari primeri takvih sporova: 1. Duhovna egzegeza Aleksandrijske kole (Klemens, Origena, II/III vek) versus doslovna (istorijska), egzegeza antiohijske kole (Diodor iz Tarsa, Jovan Hrizostom, IV/V vek). 2. Alegoreza
Hermeneutika je neizbena onda kad se javlja nevolja sa smislom: kad svet, tekst, neije ponaanje prestanu da budu oigledni i zahtevaju interpretaciju (gr. hermeneia) jer sami po sebi nisu neposredno razumljivi. Kako pie Hans-Georg Gadamer, interpretacija je neophodna svuda gde se ne eli verovati onome to data pojava neposredno jeste. Hermeneutika se pojavljuje i onda kad ovek iznerviran sopstvenim neznanjem sam sebi postavlja pitanja o tome ko je i kakav smisao ima njegov ivot, kao i kakve su osnove njegovog znanja o svetu. Ova pitanja se mogu postavljati na raznim nivoima i zato treba napraviti razliku izmeu tri osnovna znaenja termina hermeneutika. Prvo, shvatanje ovog termina odnosi se na naine tumaenja tekstova. Tako shvaena tehnika hermeneutika bliska je filologiji i ima dugu istoriju. Najpre je sluila za tumaenje svetih rei i znakova
Nevolje sa smislom
Tehnika hermeneutika
H.-G. Gadamer, Prawda i metoda. Zarys hermeneutyki filozoficznej, Krakw, 1993, str. 315. Ovu razliku je napravio G. olc, autor rasprave Czym jest i od kiedy istnieje filozofia hermeneutyczna?, u: Studia z filozofii niemieckiej, t. 1, Toru, 1994.
VI. Hermeneutika
189
Filozofska hermeneutika
Diltajeva hermeneutika koncepcija
koje su slali bogovi (gr. hermene- us je tuma s drugog jezika), zatim i patristika tipologija versus jevrejski literarizam. 3. Luteranska sola je poela da komentarie svete tek- scriptura (zapravo, Sveto pismo, a ne stove, da bi, na kraju, stvorila pravi- Crkveni magisterijum, odreuje prala tumaenja svih tekstova kulture. vila interpretacije) versus rimska traPovezana sa egzegezom, herme- dicija (smisao Svetog pisma zavisi od neutika je bila poistoveivana s institucionalizovanog tumaenja). raznim specijalizovanim metodama komentarisanja Svetog pisma HERMENEIA za Grke je her(hermeneutiki sporovi su bili mo- meneutika postojala u tri dimenzitivisani ozbiljnim doktrinarnim je. Prvo, kao hermeneutik tchne, razlikama), dok je kao filologija odnosno umee tumaenja boanske objave. Kako je pisao Heraklit, postala neizostavan elemenat hu- delfijsko proroanstvo ouk legein, manistike kulture. ouk kryptein, alla semainein: ne Kad se, meutim, na poetku objavljuje, ne krije, ali daje znake XIX veka, ispostavilo da se obim koje treba protumaiti, prevesti hermeneutikog polja ozbiljno prona ljudski jezik i prilagoditi ljudirio i da vie nisu samo sveti tek- skom iskustvu. Drugo, oznaavala je objanjavanje i prenoenje svete stovi ili tekstovi uopte predmet tradicije i zato je hermeneutiar interpretacije, pojavila se f i l oz of - mogao sebe da smatra naslednisk a her me neut i k a koja je poe- kom Hermesa, glasnika bogova. la da postavlja pitanja o tome kako I, na kraju, tree hermeneia je naje uopte mogue razumevanje. in izraavanja misli govorom.* Aristotelovo delo Peri hermeneias Ovakva pitanja je prvi postavljao (O iskazima) poinje na sledei nemaki filozof, filolog i teolog nain: Prvo treba ustanoviti ta Fridrih lajermaher (17681834), je ime a ta re, zatim ta je negacia posle njega Vilhelm Diltaj (1833 ja a ta tvrdnja, ta reenica, a ta 1938) za koga je hermeneutika kao iskaz. U Peri hermeneias Pseudonauka o razumevanju smisla (Verste- -Demetrija (I v. n. e.), stilistikom traktatu (u latinskom prevodu De hen) postala osnova humanistikih elocutione), izraz hermeneutik nauka suprotstavljenih prirodnim dnamis oznaava snagu govora. naukama koje se bave objanjava- * Aristotel, Poetika, 145ab, 13. njem (Erklren) injenica. Diltaja nije interesovalo da rei pitanje: kako interpretirati konkretne tekstove? Interesovalo ga je neto drugo: kako je uopte mogua interpretacija onoga to je zvao individualnom ekspresijom ivota, i kako je mogue takvu interpretaciju univerzalno ozakoniti? Hermeneutika, prema njegovom shvatanju, prestaje da bude vetina i postaje podruje opte teorije saznanja. Ovakvo epistemoloko shvatanje hermeneutike je pred kraj XIX veka podvrgao kritici Fridrih Nie (18441900) koji je povezao
190
RAZUMEVANJE (nem. Verstehen) za Diltaja razumevanje karakterie duhovne nauke i u suprotnosti je objanjavanju (Erklren). Prirodu objanjavamo, duhovni ivot razumemo. Posle ontolokog obrta, razumevanje oznaava osnovnu dimenziju ovekovog postojanja koja ne postoji bez razumevanja sveta i samorazumevanja koje se odvija zahvaljujui jezinosti (Sprachlichkeit) i istorinosti (Geschichtlichkeit). Tako shvaeno razumevanje prethodi svakom znanju i svakoj spoznaji. TUMAENJE (nem. Auslegung) tehniki termin koji oznaava filoloku interpretaciju dela, a koji je prvi put u filozofskoj hermeneutici upotrebio Fridrih Nie. Nie ga je koristio naizmenino sa interpretacijom, kako u tehnikom kontekstu koji se odnosi na filoloko tumaenje (jedan isti tekst omoguava beskonano mnogo tumaenja [Auslegungen]: ne postoji nijedno ispravno [richtige] tumaenje),* tako i u irem kontekstu koji se odnosi na interpretativnu prirodu stvarnosti (Sutina onoga to je organsko jeste novo tumaenje deavanja [neue Auslegung des Geschehens], unutranje perspektivno mnotvo koje se i samo deava).** Prema Nieu, svet se ni na koji nain ne moe odvojiti od njegovog tumaenja, iz ega proizlazi interpretativni karakter stvarnosti.
* F . Nietzsche, Smtliche Briefe. Kritische Studienausgabe in 8 Bnden, red. G. Colli, M. Montinari, MnchenBerlinNew York, 1986, t. 12, str. 39. ** Ibid., str. 41.
postojanje sveta s njegovim tumaenjem, a nakon njega, ve u XX veku, Martin Hajdeger (1889 1976) koji je u Bitku i vremenu (1927) doveo u pitanje tezu o metodolokom karakteru razumevanja i preneo je u podruje svakodnevice. Dokazivao je da razumevanje nije nain spoznaje ve nain postojanja, jer ovek (Hajdeger je govorio Dasein, postojanje, egzistencija, Tubitak), pre nego to se pretvori u teorijski subjekat, egzistira u svetu koji ga se tie i zato od njega zahteva razumevanje. Na taj nain se filozofska hermeneutika pretvorila u he r meneut iku f i loz of iju za koju najvaniji problem predstavlja razumevajua (ona koja se, dakle, odnosi prema svetu) ovekova egzistencija. Hermeneutika, zatim, obuhvata podruje svakodnevnog ivota i tehniku egzegeze, metodologiju nauke ili filozofiju egzistencije. Njena istorija pokazuje da je evropska kultura postepeno proirivala obim onoga to je trebalo interpretirati i u novom veku prola put od tumaenja jednog jedinog Teksta (Biblije), preko proirivanja polja tumaenja sa antikim pesnicima i klasinim filozofima (prosvetiteljstvo), pa ak i svim onim tekstovima koji su mogli postati predmet interesovanja za vetinu interpretacije (lajermaher), sve do ukljuivanja u njega svih manifestacija ivota (Diltaj, Nie) i, na kraju kod Hans-Georga
Razumevanje kao nain postojanja
Prostor hermeneutike
O tome pogledati u: M. P. Markowski, Nietzsche. Filozofia interpretacji, Krakw, 1997.
VI. Hermeneutika
191
Sueljavanje meu hermeneutikama
Gadamera (19002002) svega to ima jeziki karakter. Na kraju e Gadamer u Istini i metodi (1960) rei: Bivstvovanje koje se moe razumeti je jezik. Zajedno sa procesom proirivanja polja hermeneutikog tumaenja odvijao se suprotan proces: sueljavanja raznih hermeneutika izgraivanih na razliitim premisama. Savremenost me, pisao je Pol Riker (19132005), primorava na interpretaciju, ali mnotvo interpretacija dovodi do moje rascepljenosti. Ova egzistencijalna (jer nije samo metodoloka) pukotina proizlazi iz prepoznavanja fundamentalne istine: Ne postoji opta hermeneutika, ne postoji univerzalni kanon za egzegezu, postoje samo posebne i meusobno suprotstavljene teorije koje govore o pravilima interpretacije.10 Kao to postoji nekoliko naina shvatanja termina hermeneutika, tako postoji i mnotvo savremenih hermeneutikih kola koje se meusobno razlikuju prema posebnim teorijama interpretacija. Meutim, ono to ih povezuje jeste radikalno antikartezijanstvo.
HERMENEUTIKI KRUG ovu figuru je prvi put u hermeneutiku uveo Fridrih lajermaher, nadovezujui se na patristiku egzegetsku tradiciju. Ona je govorila o tome da se ne moe razumeti deo teksta bez sagledavanja celine i obrnuto: celina e ostati nerazumljiva ako nemamo u vidu pojedinane delove. Interpretator mora neprestano da krui izmeu delova i celine i otuda figura krunog razumevanja. Drugaije tumaenje hermeneutikog kruga je ponudio Martin Hajdeger koji je dokazivao da svakom razumevanju mora prethoditi naroito pred-razumevanje, to je trebalo da znai da interpretator, pre nego to pone da interpretira, ve poseduje sopstveno razumevanje sveta i raspolae jasnim gleditima o tome ta treba da interpretira. Razumeti se moe samo onda, kae Hajdeger, kad bilo ta razumemo, inae nikada ne bismo prekoraili barijeru stranosti. Figura hermeneutikog kruga podrazumeva da razumevanje ne poinje od nule, ve da je to proces ugraen u interpretatorov pogled na svet, to znai da ovek stalno interpretira ak i onda kad to ne ini javno. PREDRASUDE (nem. Vorurteile) u filozofskom, a ne svakodnevnom smislu to su interiorizovana predubeenja kojima se rukovodi subjekt u procesu razumevanja. Razumevanje nije neutralan proces, ve je uvek ukorenjeno u takozvano predrazumevanje koje njim rukovodi. Predrasude odreuju poziciju subjekta u hermeneutikom krugu i njegovu istorijsku situiranost. U Bitku i vremenu Hajdeger navodi tri uvodne
H.-G. Gadamer, Istina i metoda. Osnovi filozofske hermeneutike, Sarajevo, 1978, str. 431, prevod: Slobodan Novakov. P. Ricoeur, Konflikt hermeneutyk: epistemologia interpretacji, u: Egzystencja i hermeneutyka..., op. cit., str. 133. 10 P. Ricoeur, De linterprtation. Essai sur Freud, Paris, 1965, str. 35.
192
Svest i jezik
U savremenoj i modernoj filozofiji mogu se, s obzirom na odnos izmeu govor a i svest i, razlikovati dve tradicije: kar te zij anska i he r me neut i ka .11 Prva od njih polazi od toga da govor, ako se pojavljuje na horizontu svesti, predstavlja prepreku za ostvarivanje savrenog, istog samoopaanja, istog samosagledavanja koje ini apsolutnu osnovu svakog sigurnog znanja. Na ovakvoj premisi je izgraena fenomenoloka koncepcija svesti. Prema njoj se svet moe razumeti samo onoliko koliko je predmet same po sebi prozirne svesti. Ako je, dakle, svet nerazumljiv, onda je to zato to se ne moe jasno predstaviti pomou svesti ili zato to postoji trajno zamagljenje njegove slike koje se odvija u govoru. Jezik iz ove perspektive predstavlja isti predmet za svest (te, dakle, neto spoljanje u odnosu na nju) i sve ono to se javlja kao ona i to pripada sferi objektivnog saznanja, stvarima ovog sveta. Problem odnosa izmeu svesti, jezika i saznanja sasvim drugaije izgleda u hermeneutikoj tradiciji. U njoj se miljenje odvija u stihiji govora jer itavo iskustvo sveta je posredovano jezikom.12 Ne postoji ista prohodnost izmeu znaka i znaenja, komunikacija nije samo pokazivanje gotovih sadraja, niti je svest data sebi neposredno nego posredno, to znai da sama sebi nije savreno jasna. Ne postoji podela izmeu jezika i objektivne stvarnosti koju on opisuje jer je ta stvarnost uvek ispriana, koja ve postoji u jeziku koji odreuje najoptije okvire njenog pojavljivanja. Jezik je [...] osnova i mesto prezentacije onoga da ljudi uopte imaju svet. Za oveka svet postoji kao svet, na nain na koji se on ne predstavlja nijednom drugom ivom biu koje na svetu bivstvuje. A ta sutina sveta je jeziki konstituisana.13 Razum, kae Gadamer, nije pretpostavka jezike komunikacije nego njen rezultat i zato osnovu hermeneutike predstavlja razgovor, dijalog, razmena izmeu Ja i Ti.14
strukture razumevanja: Vorhabe (namera) ili poetni fond odnosa prema svetu, Vorsicht (oprez) ili poetno opaanje stvarnosti kome se prilagoava ono to se razumeva, kao i Vorgriff (zahvat) ili ve postojea mrea pojmova. Kategoriju predrasude je filozofski rehabilitovao Hans-Georg Gadamer u Istini i metodi. 11 K. Michalski, Logika i czas. Prba analizy Husserlowskiej teorii sensu, Warszawa, 1988. 12 H.-G. Gadamer, Estetyka i hermeneutyka, u: Rozum, sowo, dzieje, Warszawa, 1979, str. 122. 13 H.-G. Gadamer, Istina i metoda..., op. cit., 404. 14 H.-G. Gadamer, Pohvala teoriji, Oktoih, Podgorica, 1996, str. 89, prevod: Saa Radoji.
VI. Hermeneutika
Kartezijanska tradicija / hermeneutika tradicija
Hermeneutiki odnos izmeu svesti i jezika
Jezik kao osnova iskustva
Gadamerova koncepcija govora
193
Jeziki zaokret
Od epistemologije do hermeneutike
Epistemologija kao saznajna metanaracija
Antifundamentalistiki diskurs
Iz ove najire perspektive, hermeneutika nije vie ni vetina tumaenja smisla knjievnih ili neknjievnih tekstova ni teorija razumevanja. Meutim, jeste filozofska osnova za koju objektivno, jezikom neposredovano, saznanje predstavlja mit. Ovako shvaena hermeneutika moe da oznaava najoptiji naziv za filozofiju posle jezikog zaokreta koji je trajno problematizovao kartezijansko-kantovsku saznajnu paradigmu15 usled ega je definitivno odbaen san o savrenom, neposredovanom poetku ljudskog znanja zasnovanog na oiglednoj dostupnosti svesti sebi samoj.16 Slino je razmiljao i Riard Rorti kad je u svojoj uvenoj knjizi Filozofija i ogledalo prirode17 isticao zahtev za prelaz sa epistemologije na hermeneutiku. Ovaj prelaz trebalo bi da oznai odbacivanje koncepcije saznanja kao tanog predstavljanja18, koje tei privilegovanju i apsolutizovanju nekih predstava i izjanjavanje za slobodnu razmenu filozofskih gledita lienih zahteva za univerzalnom vanou. Epistemologija ili opta teorija predstav, koja je u evropskoj kulturi od Dekarta do Huserla predstavljala nezamenljivu saznajnu metanaraciju koja je garantovala sigurnost znanja, izgraena je na uverenju da ne samo to je mogue ve je i nuno konstruisanje nedvosmislenih okvira koji su nezavisni od rezultata istraivanja i u kojima postignuti rezultati vie nee izazivati nikakve sumnje i nametae se maksimalnom oiglednou, nenatrunjenom nikakvim relativizmom. Hermeneutika se, meutim, odrie privilegovane pozicije u vieglasju kulture, otkriva arbitrarnost univerzalnih pretenzija epistemologije i pokazuje da su sve nae teorije rezultat diskurzivnih praksi. Hermeneutika u obe predstavljene koncepcije predstavlja najoptije odreenje modernog, odnosno p ost kar te z ij anskog , antifundamentalistikog diskursa. U okviru tog diskursa nalaze se naizgled meusobno nespojivi stavovi i tekstovi: Gadamera i Deride, Rortija i Rikera, Merlo-Pontija i Fukoa, a njihova zajednika platforma je u d a lj avanj e o d teor ij e s a znanj a (epistemolog ij e) kao filozofske discipline vieg reda koja cilja na to da metodiki zagarantuje rezultate svojih istraivanja (za koje se tvrdi da su
15 K. Baynes, J. Bohman, T. McCarthy, General Introduction, u: After Philosophy: End or Transformation?, red. K. Baynes, J. Bohman, T. McCarthy, Cambridge, Mass.-London, 1987; A. M. Kaniowski, Filozofia po lingwistycznym zwrocie, Teksty Drugie, 1990, br. 5/6. 16 H. Buczyska-Garewicz, Znak i oczywisto, Warszawa, 1981 (naroito poglavlje 2: Mediacja i problem pocztku). 17 R. Rorty, Filozofia a zwierciado natury, Warszawa, 1994. 18 Ibid., str. 284.
194
adekvatni u odnosu na svoj predmet) i nametne ih drugima u vidu apsolutnog znaaja. U hermeneutikoj tradiciji smisao ne postoji nezavisno od interpretacije, to znai da ne postoji jedna metoda da se on uini pravosnanim. To proizlazi iz sloma tradicionalnog modela istine zasnovanog na adekvatnosti miljenja i bivstvovanja (adaequatio rei et intellectus) i pojavi modela perspektive u kojem istina biva relativizovana i svedena na poziciju koju zauzima subjekat. Smisao se ne nalazi u svetu u gotovom obliku odakle bi razum trebalo da ga izvlai, ve se raa kroz proces jezikog samorazumevanja subjekta koji se ne nalazi pred svetom, ve je u njega ugraen. Kako kae Gadamer, jezinost ljudskog iskustva sveta ne sadri u sebi opredmeenost sveta.19 Zbog toga interpretacija nije operacija objektivnog (predmetnog) opisivanja smisla, ve egzistencijalna praksa koja menja ovekov ivot.
Smisao ne postoji nezavisno od interpretacije
Interpretacija kao egzistencijalna praksa
Hajdeger
Tvorcem antiepistemoloke hermeneutike filozofije XX veka s pravom se smatra Martin Hajdeger. Za autora Bitka i vremena shvatanje je vezano za neizbenu ugraenost oveka u svetu. Razumem svet jer sam njegov deo i uspevam u njemu da ivim. Ovu svojevrsnu odomaenost u svetu Hajdeger naziva DASEIN (doslovno: tubitak) biem-u-svetu (in-der-Welt-sein). termin koji je koristio MarRazumevanje ne spada u teorijsko tin Hajdeger u Bitku i vremenu (1927) da bi odredio individuu znanje zasnovano na distanciranokoja egzistira u svetu. Dasein posti u odnosu na svet, ve na praktistoji u svetu i odnosi se prema no znanje (Gadamer u ovom konnjemu s razumevanjem i brigom, tekstu govori o phronesis, nasuprot to znai da uspeva da se u tom theoria ) zahvaljujui kojem su mi svetu pronae i u njemu opstane. predmeti mog sveta bliski i ine moRazumevanje, kae Hajdeger, jeste nain egzistencije Daseina, iz ega je neposredno okruenje. Svet je tu proizlazi da razumevanje nije vie pored, kraj mene, ne nasuprot menain saznavanja sveta (epistemoni, i zato ga razumem, ali i obrnuloko tumaenje hermeneutike), to: samo zato to ga razumem, svet ve nain postojanja u njemu (na mi pokazuje svoju blagonaklonost tome se zasniva ontoloki obrt koji je inicirao Hajdeger, a koji je jo i mogu se u njemu oseati prijatranije nagovestio Nie). no, kao kod kue. Ova prvobitna,
19 Up. ovde moju nap. 13.
VI. Hermeneutika Hajdegerova koncepcija razumevanja
195
Bivstvovanje kao uslov postojanja onog to jeste
Apofaktiki diskurs
Pravi glas bitka
Odnos izmeu govora i poezije
razumevajua pripadnost svetu, raz-umevanje (Ver-stehen) sveta koje se pokazuje oveku jeste osnovna crta savremene hermeneutike. Hajdeger je, meutim, veoma brzo preao s prouavanja egzistencijalnih uslova shvatanja sveta te, dakle, onoga to jeste, na meditaciju o tome ta predstavlja osnovni uslov postojanja onoga to jeste, ali smo nije. Konstatovao je da to neto jeste bitak (Sein) koji temeljno treba razlikovati od njegovog bivstvovanja (Seiende). Koliko se o bivstvovanju moe govoriti kao o neemu to jeste, toliko se o bitku uopte ne treba izjanjavati. Ako se bilo koje bivstvovanje i moe zamisliti i predstaviti pojmovima, onda se bitak izmie logici predstavljanja i primorava na primenu apofatikog diskursa: moe se govoriti o tome ta bitak nije, ali nema naina da se kae ta jeste. Na taj nain Hajdeger postupa slino takozvanim negativnim teolozima koji o Bogu ne ele da se izjanjavaju, jer bi ga u tom sluaju tretirali kao bilo koju stvar, bilo koje bivstvovanje. Bog se dokazuju ipak ne nalazi u poretku bivstvovanja, dakle, o Njemu se ne moe nita rei. Slino je i sa bitkom. U svom kasnijem delu Prilozi filozofiji (objavljenom tek posle njegove smrti), Hajdeger je odredio etiri svojstva bitka. To su: j e di nst vo, nepre dst avlj ivo st , p os ebno st i sk r iv anj e.20 Ipak, postoji takav jezik u kojem je meditacija o Bitku najmanje prema njemu opresivna. Prema Hajdegeru, taj jezik je poezija jer su pesnici pravi pastiri bitka. Filozof koji meditira nad stihovima nije duan da ih tumai, jer jezik komentara pripada predstavljakom jeziku koji nije u stanju da otkrije pravi glas bitka. Tradicionalni komentator i filozof zadovoljava se onim to jeste, podreujui sebi, samim tim, i opredmeujui pravi smisao koji dolazi odande, iz nepredstavljive sfere, dakle, iz dubine samog bitka. Komentator postupa prema komentarisanom tekstu onako kako kartezijanski subjekt postupa prema predmetima predstavlja ga uz pomo sopstvenih predstava (pojmova, ideja, doivljaja) ne dozvoljavajui mu da jednostavno bude. Interpretator, dakle, treba samo da pokazuje kako se valja odnositi prema pesmi a da se ne zaglui njeno isto postojanje sopstvenim jezikom i da se konano povue u senku s objanjenjima.21 Hajdeger preobraava tradicionalan odnos izmeu govora i poezije i kae da poezija ne koristi govor ve ga omoguava. Govor koji se uje u svakodnevnom ivotu je degenerisana forma (brbljanje) izvornog kazivanja (Sagen). Takvo razumevanje poezije bitno se razlikuje od formalistikih (poezija kao zaumni govor) i od kulturolokih koncepcija (poezija kao trag stvarnosti). Poezija pret ho di
20 M. Heidegger, Przyczynki do filozofii (z wydarzania), Krakw, 1996, str. 236. 21 M. Heidegger, Objanienia do poezji Hlderlina, op. cit., str. 8.
196
govor u u tom smislu to se govor odnosi na ono to jeste (razmenjuje se sa stvarima), dok je poezija ustanovljavanje bitka (Stiftung des Seins), odnosno upuuje na ono to uslovljava svako bivstvovanje, ali sama nije bivstvo. U tom smislu je poezija uslov pojavljivanja sveta, a pesnik onaj ko bdi nad bitkom, dok je interpretator onaj ko prisustvuje tom pojavljivanju, tom isijavanju sveta, maksimalno potirui sopstvenu subjektivnost. Stihovi pozivaju na oslukivanje * Martin Hajdeger, Miljenje i pevanje, tog prvobitnog govora sveta, a to Nolit, Beograd, 1982, str. 170, prevod: Boidar Zec. oslukivanje omoguava nastanji** Prema Hajdegeru, ovek govori, ako vanje u izvorno kazivanje. Ovo odgovara jeziku. U: ibid., str. 194. nastanjivanje u poetski govor omoguava interpretatoru da ponovi gest samog nadpesnika (kako Hajdeger naziva Helderlina) koji je stanovao u blizini bogova. Nema sumnje da se u ovakvom razmiljanju ispoljava hijeratska (osveena) koncepcija poetskog jezika lienog bilo kakvih veza sa svakodnevnom komunikacijom i koji u sebi uva seanje na optenje sa onim to je sveto. U Pismu o humanizmu Hajdeger pie: Meutim, ako ovek treba jo jednom da nae svoj put u blizinu bivstvovanja, on mora najpre da naui da egzistira u bezimenom.22
JEZIK (nem. Sprache) u hermeneutikoj filozofiji prvobitna odlika ljudske egzistencije. ovek postoji jer postoji u jeziku koji se, prema Hajdegeru, nalazi u najbliem susedstvu ljudskog bia* i ima mogunost da otkriva svet. Prema Gadameru, opet, jezik predstavlja svako bivstvovanje koje se moe razumeti. U kasnijoj Hajdegerovoj filozofiji jezik govori sam iz sebe (ovek samo uestvuje u tom govoru, ali njime ne vlada),** a ono to je reeno govorom jezika jeste poezija.
Izvorno kazivanje
Vraanje izgubljenih simbola

Filozofija Pola Rikera, snano ukorenjena kao i svaka hermeneutika u hriansku teologiju, polazi od sledee dijagnoze: nali smo se, dakle, u situaciji u kojoj padaju u zaborav ivi slojevi simbolikog govora, dok je bogatstvo smisla sasvim nestalo. Zato je neophodna refleksija koja bi omoguila probijanje kroz mrtve slojeve znakova do ivog Logosa. Godine 1963. ovako je pisao: Od Hajdegera u pozajmiti razumevanje mitova i simbola kao razumevanje tipino hermeneutici koja eli da odrazi [...] punou smisla.23
22 M. Hajdeger, Putni znakovi, Plato, Beograd, 2003, str. 284, prevod: Boidar Zec. 23 P. Ricoeur, Konflikt hermeneutyk: epistemologia interpretacji, op. cit., str. 134.
VI. Hermeneutika Riker i hrianska teologija
197
Povratak hermeneutikoj naivnosti
To bi morala biti hermeneutika koja paljivo slua govor simbola i traga za ponovnom naivnou. Interpretirajui, kae Riker, nastojimo da pronaemo postkritiku naivnost koja koristi itav arsenal sredstava i naina egzegeze da bi ono to saoptava taj prvobitni, fundamentalan govor moglo da govori i postoji.24 Pretpostavka je, dakle, sledea:
HERMENEUTIKA SUMNJI (fr. lhermneutique de la suspicion) termin Pola Rikera koji oznaava kritiki pravac u novovekovnoj hermeneutici, iji su predstavnici Marks, Frojd i Nie, jer su doveli u sumnju suverenost subjekta. Marks ga je interpretirao kao funkciju ekonomske klasne borbe, Nie kao igraku u rukama mranih nagonskih snaga, a Frojd kao posledicu seksualne neuroze.
1. Smisao koji je refleks objavljenog svetog govora nije dat direktno, ve pomou simbola (tekstova), svedoanstva Logosa. 2. Simbole (tekstove) treba tumaiti pomou dostupnih egzegetskih tehnika. 3. Egzegeza simbola (tekstova) je neophodna etapa na putu konstituisanja subjekta.
Interpretacija simbola kao egzistencijalno-teoloka situacija
Hermeneutiko itanje knjievnih tekstova
Ovu elementarnu egzisten- OBJANJAVANJE (nem. Ercijalno-teoloku situaciju koja klren, fr. explication) prema Dilse zasniva na tome to se ovek, taju, postupak tipian za prirodne meditirajui nad simbolima kul- nauke koje se bave objanjavanjem ture, vraa izgubljenom Logosu i injenica. Prema Rikeru, poetna zahvaljujui tome je u potpunosti etapa hermeneutikog procesa koji tei ka razumevanju. U dijalekono to jeste, Riker primenjuje na tici objanjavanja i razumevanja oblast refleksije o knjievnosti. i- ulogu prvog bi trebalo da imaju tanje knjievnih tekstova je misao- objektivne metode strukturalistini napor itaoca koji, prisvajajui ke analize koje interpretator mora smisao, istovremeno stvara sam da preskoi prilikom ina usvajanja smisla za razumevanjem. sebe. Poto smisao nije dat neposredno, bez semiotike medijacije, onda interpretator mora da pree dug zaobilazni put koristei raznovrsne egzegetske tehnike kako bi rekonstruisao simbole (tekstove) znaajne za strukturu. Riker je u takve tehnike ubrajao, na primer, strukturalnu analizu koja je pruala neprocenjivu pomo prilikom definisanja formalnih uslova znaenja. Meutim, takoe je isticao da strukturalna analiza predstavlja samo uvodnu, propedeutiku i objanjavajuu etapu na putu ka razumevanju. Krajnja taka interpretacije je usvajanje smisla ili pronalaenje u tekstu onog sveta u kojem bismo se kako esto govori Riker mogli nastaniti. Ovde je re o takvoj vrsti iskustva
24 Ibid., str. 136.
198
NARATIVNI IDENTITET (fr. identit narrative) Pol Riker je ovaj termin uveo u treem tomu Vremena i prie (1995) i on oznaava neminovnost narativa (koji je i sam podraavanje delatnosti na ukrtanju istorije i fikcije) tokom procesa ustanovljavanja sopstvenog identiteta. Pria vri redeskripciju ivota kroz fikciju.* Zar ne smatramo ljudske ivote itljivijim kad su objanjeni u priama koje ljudi priaju o sebi? I, zar te ivotne prie ne postaju razumljivije kad se na njih primene narativni modeli intrige pozajmljene iz istorije [...] ili fikcije (drame ili romana)?**
* P . Ricoeur, Objawianie i powiadamianie, u: Egzystencja i hermeneutyka. Rozprawy o metodzie, Warszawa, 1985, str. 369. ** P. Ricoeur, O sobie samym jako innym, Warszawa, 2003, str. 190.
TRADICIJA istorijski duhovni prostor koji povezuje tekst i njegovog interpretatora. Prema Rikeru, tradicija je neizostavan deo samorazumevanja. Interpretacija i tradicija su lice i nalije jedne iste istorinosti. Interpretacija se bavi tradicijom i sama stvara tradiciju. Tekst je nastavak neke tradicije, a interpretacija je nastavak teksta.* Prema Gadameru, tradicija koja se nalazi u alijenizovanom knjievnom stvaralatvu (odnosno, u tekstovima) mora biti osloboena od onoga to je strano i usvojena inom razumevanja.
* P. Ricoeur, Egzegeza i hermeneutyka, u: Egzistencja i hermeneutyka. Rosprawy o metodzie, Warszawa, 1985, str. 333.
projektovanog pomou teksta koje bi se sutinski odnosilo na moj ivot. Ako subjekat osea potrebu da razume samoga sebe pred tekstom, onda je to zato to se tekst ne zatvara sam u sebe nego se otvara prema svetu koji subjekt iznova opisuje.25 itajui tekst, italac ne samo to se trudi da razume svet koji se pred njim otvara nego se trudi i da razume samog sebe u svetu koji je pokazan u tekstu. Razumeti tekst znai priznati da mogu da nastanim svet koji on projektuje, i obrnuto: ako usvajam smisao teksta, odnosno nalazim se u svetu koji je on stvorio, to znai da ga razumem. To znai i da, zahvaljujui toj situaciji, poinjem da razumem samog sebe. To samorazumevanje, prema Rikeru, izmeu ostalog dobija i formu naracije zahvaljujui kojoj ne samo to mogu da ispriam ono o emu tekst govori nego mogu i da ispriam sopstveni ivot koji ima smisla onoliko koliko je isposredovan simbolima i tekstovima kulture. Smisao naeg ivota, kae Riker, isto kao i smisao sveta, nije dat direktno, ve zahteva napor refleksije koja mora pronai potporu u znacima koji potiu s druge strane. Refleksija se svakako dogaa u jeziku, i zato samorazumevanje mora imati diskurzivni karakter. Tumaenje tekstova je neophodan uslov samorazumevanja bez kojeg se subjekat ne moe konstituisati:
ivot u potrazi za priom
25 P. Ricoeur, Expliquer et comprendre, u: Du texte laction. Essais dhermneutique II, Paris, 1986, str. 187.
VI. Hermeneutika
199
Narativni identitet
ovo je osnovna poruka Rikerove hermeneutike. To, takoe, naroito u kasnijim radovima, dovodi do prihvatanja narativnog identiteta kao elementarne strategije samorazumevanja.26 Riker ovako rezonuje: poto samorazumevanje predstavlja interpretaciju (i obrnuto) koja izmeu znakova i simbola pronalazi priu kao privilegovanu formu (jer je antropoloki utemeljena: ovek je ne samo razumna ivotinja animal rationale, ve je u stanju i da pria homo narrans), onda je pria osnovno sredstvo za izgradnju sopstvenog identiteta. Samim tim, meutim, budui da su prie ugraene u fikciju a ne samo u realnu istoriju, identitet dobija fiktivan karakter to u ovom sluaju znai interpretativni ili iskonstruisan. Ova konstrukcija proizlazi iz korienja u sopstvenoj prii podesnih knjievnih modela koji meaju razne stilove (romaneskni, autobiografski, istoriografski). Niko nema neposredan priISTORINOST (nem. Geschichstup samom sebi i s obzirom na tlichkeit) termin koji je uveo to, ako eli da razume ko je, mora Diltaj da bi definisao cilj nauke stalno da se poziva na prie i zna- o duhu (Geisteswissenschaft), a koji je Hajdeger koristio u Bitku ke kulture.
i vremenu da bi definisao nain postojanja Daseina. Istorinost odreuje nain ovekovog bivstvovanja koji ukazuje na njegovu ugraenost u istoriju i tradiciju, kao i neminovnost njene interpretacije. Iako istorija deluje na oveka (prema Gadameru, to je takozvana Wirkungsgeschichte = delotvorna istorija), ovek postoji u neotklonjivom horizontu tradicije koja determinie njegovu samospoznaju. ovekova egzistencija je istorijska, jer njena promenljivost podraava dinamiku prolosti aktualizovane u svakom inu interpretacije. Slino je smatrao i Bahtin koji je pisao da se stvaralako razumevanje ne odrie samog sebe, svog mesta u vremenu i sopstvenoj kulturi, nita ne zaboravlja.*
* M. Bachtin, Odpowied na pytanie redakcji Nowyj Mir, u: Estetyka twrczoci sownej, Warszawa, 1986, str. 474.
Od rei do duha
Osnovna teza Gadamerove hermeneutike glasi ovako: Hermeneutika savladava duhovnu distancu i usvaja otuenost tueg duha.27 Slino, dakle, kao i kod Rikera, hermeneutiki problem se zasniva na prevazilaenju stranosti sveta, a taj problem je tako odluno vezujui ga za razumevanje postavio Hajdeger. Ipak, drugaije od Rikera, za kojeg je refleksija subjekta nad samim sobom najvaniji nain usvajanja smisla, Gadamer najvie insistira na promeni neeg tueg i mrtvog u neposredno saprisustvo i bliskost, a samim tim na
Prevazilaenje stranosti sveta
26 P. Ricoeur, Temps et rcit, t. 3: Le temps racont, Paris, 1985. 27 H.-G. Gadamer, Estetyka i hermeneutyka, op. cit., 124.
200
ALEGORIJA hermeneutiki nain korienja alegorije dugujemo Filonu iz Aleksandrije (od oko 30. g. p. n. e. do oko 45. g. n. e.), autoru, izmeu ostalog, dela Legum allegoriae (Alegorije zakona). Povezujui jevrejsku teologiju s helenistikom filozofijom, Filon je prvi put na biblijsku egzegezu primenio drevne grke metode alegorijskog tumaenja (zvanog hyponoia), korienog za objanjavanje zagonetnih mesta u Homerovim i Hesiodovim poemama ili grkim mitovima, gde su pojedinim likovima pripisivane odreene psiholoke ili filozofske istine. Svoju teoloku utemeljenost alegorija je stekla zahvaljujui svetom apostolu Pavlu, koji je u Poslanici Galaanima sv. apostola Pavla (4,2131) Saru i Avrama predstavio kao alegoriju (allegoroumena) dva zaveta: starog vezanog za ropstvo i novog vezanog za obeanje slobode. Na taj nain je alegorija dobila novo znaenje i od retorike misaone figure pretvorila se u tipoloku figuru koja opisuje odnos izmeu Starog i Novog zaveta u okviru hrianske ekonomije spasenja (apostol Pavle je odreuje kao prilika u: Rimljanima poslanica sv. apostola Pavla, 5.14). Na osnovi ovog principa, svi dogaaji opisani u Starom zavetu tumaeni su kao prefiguracija jevanelskih dogaaja. Na taj nain je alegorija, upisana u strukturu Svetog pisma, postala osnova njegove interpretacije, odnosno a l e gore ze, koriene vekovima u patristikoj egzegezi. O sporu izmeu dva tumaenja Svetog pisma izmeu pristalica doslovne
razgovor izmeu meusobno bliskih duhova. Interpretator pisanog teksta je duan da uklanja otuenost i omoguava neposrednu recepciju teksta. To neto to je otueno i mrtvo u tekstu je pismo, trag duha, mrtvi trag smisla izloen razumevanju. Pismo i ono to u njemu uestvuje, knjievnost, je razumljivost duha otkrivenog u neem najotuenijem. Pismo u sebi uva mo duha i zahvaljujui tome je mogua tradicija koja nakon deifrovanja i razumevanja biva liena odlika otuenosti i postaje tako ist duh da nam se obraa kao da je savremena. Dolazei do nas iz dubine prolosti ili iz sfere nama stranog duha, umetniko delo koje razumemo stoji pred nama licem u lice.28 Ova pavlinistika metafora neposrednog opaanja29 nedvosmisleno pokazuje da je za Gadamera, zahvaljujui razumevanju, mogu povratak ivog Logosa u pravom smislu.30 Re je zaista nuno odreenje ideje, meutim, ona sama postoji u svom ulnom obliku samo zato da bi se preobrazila u izgovoreno. Hermeneutika usvaja stranost stranog duha, prisvaja ono to je razliito, nastanjuje nepoznato. Polazna taka je, dakle, Hegelova: nerazdvojivost iskazanog i iskaza. Hegelovo je i ishodite: povlaenje
Gadamerova koncepcija knjievnog stvaranja
Povratak punoe smisla
Gadamer i Hegel
28 Ibid., str. 125. 29 Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda emo licem k licu; sad poznajem neto, a onda u poznati kao to sam poznat (Korinanima poslanica prva sv. apostola Pavla, prev. Vuk Karadi). 30 H.-G. Gadamer, Istina i metoda..., op. cit., 176.
VI. Hermeneutika
201
itanje kao sluanje
duha iz spoljanje sfere u sferu unutranjeg postojanja, duha koji se u vezi s tim vie ne povezuje u nedeljivu celinu sa svojom telesnom stranom.31 Konaan razlog hermeneutikog poduhvata tako postaje nagli skok: od ulnog ka idealnom, od iskaza do iskazanog, skok koji predstavlja sutinu alegorijskog postupka. Poto istinsko dovrenje jezika dovodi sam jezik do nestajanja iza onoga to je njime reeno,32 a knjievnost predstavlja inscenaciju pravog govora, onda itanje knjievnog teksta podsea na sluanje: Iskonsko bie jezika je ono u emu se otvaramo kada ujemo jezik, ono izgovoreno.33 Iskustvo itanja omogueno strpljivom itaocu trebalo bi da se zasniva iskljuivo na tome da italac, ne urei, uvek iznova pokua da uje [...] pravu re pesnika.34 itanje se vie ne naslanja, kao kod Rikera, na dijalektiku objektivizujueg objanjavanja i subjektivnog razumevanja, ve na pomno sluanje oprisutnjujueg pesnikog govora koji poziva na razgovor. Pesma poziva na dugo i pomno sluanje i dijalog u kojem se dovrava razumevanje.35 Poeziju, kae Gadamer, ne treba posmatrati kao
interpretacije (sensus historicus) i pristalica alegorijske interpretacije (sensus spiritualis) jo je u XIV veku Dante uveravao da svaki tekst poseduje dva znaenja: Ono koje dobijamo putem njegovih slova, i ono koje dobijamo putem znaenja ovih slova; prvo zovemo literarno, a drugo alegorijsko ili mistiko. Na kraju su pobedili alegoristi, jasno razlikujui nivoe duhovnog znaenja. Tako je nastala hermeneutika doktrina (oko IV veka), obavezna u patristikom periodu, o etvorostrukom znaenju Svetog pisma, iji su najsaetiji izraz kasniji stihovi (XIII v.): Littera gesta docet, quid credas allegoria / Moralis quid agas, quo tendas anagogia (Doslovni smisao svedoi o priama, alegorijski o onome u ta treba da verujemo / Moralni smisao se odnosi na to kako treba postupati, dok anagogini istie konaan cilj). U poznom srednjem veku alegorija je izdignuta na nivo met af izikog pr i ncip a u skladu s uverenjem o tesnoj povezanosti izmeu stvorenog i Tvorca koji je postao autor Knjige dvostrukog znaenja. Alan iz Lila je pisao: Omnis mundi creatura / quasi liber et pictura / nobis est in speculum / nostrae vitae, nostrae mortis, / nostri status, nostrae sortis / fidele signaculum (Sva stvorenja sveta, poput knjige i slike, za nas su ogledalo, istinit znak naeg ivota, nae smrti, naeg stanja i sudbine).
31 G. V. F. Hegel, Estetika, Kultura, Beograd, 1959, str. 3, prevod: Nikola Popovi. 32 H.-G. Gadamer, Pohvala teoriji, op. cit., str. 88. Ovde treba skrenuti panju na luteransku tradiciju i na to da se za protestante vera koja pribliava Boga bez posredstva institucija raa ex auditu, iz sluanja, a ne posmatranja koje je podlono idolima. 33 Ibid., str. 89. 34 H.-G. Gadamer, Kim jestem Ja, kim jeste Ty?..., op. cit. 35 H.-G. Gadamer, Wiersz i rozmowa, u: Poetica. Wybrane eseje, Warszawa, 2001, str. 135.
202
FUZIJA HORIZONATA (nem. Horizontverschmelzung) pojam koji je uveo Hans-Georg Gadamer i koji definie osnovni uslov razumevanja prolosti. Razumevanje mora da iznivelie distancu izmeu onoga to je prolo i onoga to je sada (distanca koju je Bahtin definisao kao neprisutnost), to je mogue zahvaljujui usvajanju onoga to je strano i zahvaljujui ueu u toj istoj tradiciji. Horizont razumevanja je uistinu ogranien naom istorinou, ali moe biti proiren stvaralakim kontaktima s delima iz prolosti. RAZGOVOR prema Gadameru, osnovni model na kojem se zasniva razumevanje jeste dijalog sadran u pitanjima i odgovorima, razmena izmeu Ja i Ti. Razgovor u kojem se susreemo s neim to jo nismo iskusili ima mo da promeni nae miljenje. Slino je i kod Bahtina: to nije odgovor ni na kakvo pitanje, smatram da je lieno smisla.*
ueni kriptogram za naunike, ve kao neto to je namenjeno iteljima sveta povezanog u jeziku zajednicu u kojoj je pesnik isto tako kod kue kao i njegov slualac ili italac.36 Zato je za Gadamera osnovna metafora za itanje razgovor koji interpretatoru uskrauje mogunost primedbe o subjektivnoj proizvoljnosti. Interpretator mora da zapone razgovor sa stihom. Ludost je tvrditi da pratee razumevanje, cilj svake interpretacije, moe biti neka vrsta konstruisanja smisla ... . Kad bi to bilo mogue, stih nam onda uopte ne bi bio potreban. Pre e biti da stih, kao razgovor koji se odvija, ukazuje na neki smisao koji se nikada ne moe dosegnuti.37
Razgovor kao metafora itanja
Ovde Gadamer odluno ponavlja Hajdegerovu tezu o nestanku glasa * M. Bachtin, Notatki z lat 19701971. interpretatora i davanju prednosti (izbor), u: Estetyka twrczoci sownej, interpretiranom delu: Tana interWarszawa, 1986, str. 494. pretacija stiha [...] je interpretacija koja moe netragom nestati [...]. Interpretacija, koja je kao takva i dalje prisutna kad ponovo itamo ili izgovaramo stih, biva neto spoljanje i strano.38 I jo jednom: Interpretacija je prava samo onda kad na kraju nestaje jer ju je potpuno apsorbovalo novo iskustvo umetnosti.39
Prednost interpretativnog dela
36 37 38 39
Ibid., str. 133134. Ibid., str. 138. Ibid. H.-G. Gadamer, Czy poeci umilkn?, op. cit., str. 165.
VI. Hermeneutika
203
Rezime
Hermeneutika u najoptijem smislu oznaava ve t inu i teor iju i nte r pre t a cij e. Iz istorijske i iz sistematine perspektive treba izvriti podelu na tri osnovna znaenja ovog termina u zavisnosti od cilja i sutine hermeneutikog poduhvata. Dakle, imamo: 1. Vet i nu inte r pre t a c ij e tekstova. Ovde je najvaniji problem znaenj teksta, pitanje o tome kako ih protumaiti (pretpostavljajui da se ona nalaze ve gotova u tekstu) ili kako ih konstruisati (uz ROMANTIARSKA HERMEpretpostavku da je interpre- NEUTIKA uverenje koje potie tacija stvaranje znaenja). od estetike genija da autora treba Vetina interpretacije deli razumeti bolje nego to on sam se u osnovi na dve kole: re- sebe razume. Prema njenim predproduktivnu, koja smatra stavnicima, ovo uverenje zasnivalo se na podraavanju prvobitda treba izraivati posebne nog stvaranja.* egzegetske tehnike koje bi .-G. Gadamer, Istina i meroda, Saraomoguile reprodukova- * H jevo, 1978, str. 284. nje prvobitnog znaenja, i stvaralaku, koja smatra da znaenje nastaje u svakom sledeem inu interpretacije. Prva od njih vie esencijalistika zasniva se na uverenju da postoji verno i pravo tumaenje teksta koje se poklapa s njegovom izvornom intencijom smetenom u autoru (intentio auctoris) ili u samom tekstu (intentio operis). Druga vie pragmatika zauzima stav o tome da ne postoji gotova istina teksta koju treba otkriti, tako da interpretator namee znaenje tekstu u skladu sa sopstvenim stavom i situacijom. Esencijalisti zovu pragmatiste relativistima, a pragmatisti esencijaliste metafiziarima. Posredno reenje jeste Gadamerova hermeneutika: interpretacija zavisi od poloaja interpretatora koji svakako zavisi od svog predmeta. 2. Ovu situaciju nastoji da podvrgne refleksiji teor ij a interpre t a c ij e. Ona postavlja pitanje kako je uopte mogua interpretacija (kao i: kako je uopte mogue razumevanje) kao posebna vrsta saznanja i koja su najoptija pravila po kojima se rezultati interpretacije mogu uiniti pravosnanim. Ova pitanja vode ka sporovima o tome da li je teorija interpretacije uopte potrebna vetini interpretacije. Pristalice teorije uveravaju svoje oponente da bi svako trebalo da zna ta radi i da vodi rauna o intersubjektivnoj motivaciji rezultata svoje delatnosti (ko to ne radi, relativista je), dok pristalice
204
Dve kole interpretacije
Kako je mogua interpretacija
vetine interpretacije odgovaraju da njih pre svega interesuje zanimljiva interpretacija koja e drugima rei neto o njima samima. Teoretiari znaju da mogu da izau iz sopstvene interpretativne situacije i podvrgnu sebe nesputanoj refleksiji, dok antiteoretiari smatraju da je to u principu nemogue jer nita, ukljuujui i teoriju, nije slobodno od interpretacije.40 3. Prenet u ivot, ovaj sukob pokazuje da postoji e gz istencij a l na di me nz ij a he r me neut i ke u kojoj interpretacija nije oblik znanja ve ivota. Tu nije re o objanjenju tekstova, ve o tome kako uopte mogu iveti u svetu koji je moj svet i kako mogu postojati usred znaenja koje drugi proizvode. Na taj nain bivaju naznaene tri osnovne dimenzije hermeneutike: egzegetska, epistemoloka i egzistencijalna. Vetina interpretacije polazi od toga da tekstovi koji daju prilog naoj kulturi zahtevaju interpretaciju koja ili rekonstruie ili konstruie njihova znaenja. Teorija interpretacije polazi od toga da je interpretacija poseban nain spoznaje sveta (interpretiram, jer to nalae moje znanj e o svetu). Egzistencijalna hermeneutika polazi od toga da je interpretacija nain bivstvovanja-u-svetu (interpretiram, jer to nalae svet iji sam deo). U hermeneutici XX veka (Gadamer, Riker), koja je rezultat suprotstavljanja epistemolokim pretenzijama razuma, slae se jedno na drugo prvo i tree tumaenje. Egzegeza upuuje na egzistenciju i obrnuto: duhovni ivot interpretatora ima odluujui uticaj na smisao tekstova koje komentarie. Ali postoji i ogromna teorijska oblast u kojoj se i dalje postavljaju osnovna pitanja: ta je interpretacija i koje su metode obrazlaganja njenih rezultata?
Egzistencijalna dimenzija hermeneutike
Hermeneutika = egzegeza, epistemologija, egzistencija
40 Prvi je na ovakav nain razmiljao Nie koji je u sporu s filozofijom subjekta pisao: Govorite: sve je subjektivno, ali to vie nije interpretacija [Auslegung], subjekat nije neto dato, ve neto iz-miljeno [Hinzu-Erdichtetes], do-stavljeno [Dahinter-Gestecktes]. Na kraju, treba li iza interpretacije stavljati jo i interpretatora? To je ve izmiljotina, hipoteza. F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe, op. cit., t. 12, str. 315.
VI. Hermeneutika
205
Hronologija
1900: Roen Hans-Georg Gadamer. Vilhelm Diltaj pie raspravu o istoriji hermeneutike: Die Entstehung der Hermeneutik. Glavni zadatak hermeneutike vidi se u tome da se u odnosu na osnovne pristupe romantiarske proizvoljnosti i skeptike subjektivnosti u domenu istorije teorijski utemelji opti znaaj interpretacije na kojoj se zasniva ukupna sigurnost istorije. Martin Hajdeger postaje profesor na univerzitetu u Marburgu (onovremene tvrave neokantizma) i dri predavanja o Aristotelovoj hermeneutici faktinosti, kako naziva ontologiju. U Jahrbuch fr Philosophie und Phnomenologische Forschung, koji je ureivao Huserl, izlazi Sein und Zeit (Bitak i vreme) Martina Hajdegera koji jednom zauvek prekida sa epistemolokim shvatanjem hermeneutike. Razumevanje postaje egzistencijalan ili fundamentalan nain bitka-u-sebi oveka (preciznije Dasein, kako Hajdeger naziva ovekovo jastvo). Na univerzitetu u Marburgu Gadamer, pod Hajdegerovim mentorstvom, brani habilitacioni rad o Platonu. Hajdegerovo predavanje Ursprung des Kunstwerkes (Poreklo umjetnikog dela) u kojem se iznosi teza o umetnikom delu koje nije predstavljako nego otkrivako. Umetnost ne kopira stvarnost nego otkriva svet u kojem postoje stvari. To postojanje sveta jeste pokazatelj istine umetnikog dela. Poetak takozvanog zaok ret a (Kehre) u Hajdegerovoj filozofiji koji od analize faktinosti ljudske egzistencije prelazi na meditaciju o bitku (o onome to je uslovljavajue i to nije uslovljeno u svetu). Hajdeger u Rimu dri svoje prvo javno predavanje o vezama izmeu miljenja i poezije: Helderlin i sutina poezije. Poezija se shvata kao osnova ljudske egzistencije, a stih kao ista jezika pojava. ta posle pesnika? Hajdegerovo predavanje o Rilkeu. Hajdeger dri predavanje Die Sprache (Jezik). ovek govori samo onda kad ga jezik na to poziva i kad odgovara na njegov
1923: 1927:
1928: 1935:
1936: 1946: 1950: 206
1955: 1959: 1960:
1965:
1969:
1970: 1976: 1980: 1983:
1986:
poziv. Jezik niti izraava niti predstavlja stvarnost nego smeta stvari u egzistenciju. Teoria generale della interpretazione Emila Bertija. Unterwegs zu Sprache (Usput ka jeziku) Martina Hajdegera: knjiga u kojoj se nalaze predavanja i rasprave o jeziku i rei. Francuski prevod bie posveen poznatom francuskom pesniku Rene aru. Gadamerova Wahrheit und Methode (Istina i metoda): velika hermeneutika summa. Pol Riker objavljuje Simboliku zla, trei tom ciklusa pod naslovom Philosophie de la volont (Filozofija volje), a prvi u kojem je prisutna hermeneutika metoda. U pogovoru, naslovljenom kao Simbol omoguava miljenje, interpretaciji simbola dodeljena je uloga obnove fenomenologije. Riker u Parizu objavljuje obimnu knjigu De linterprtation. Essai sur Freud, odlomci predavanja u Sjedinjenim Amerikim Dravama koja su odrana etiri godine ranije. Frojd je, pored Niea i Marksa, bio ubrojan u hermeneutiku sumnje ili u takvu interpretaciju ljudskog Ja koja izvor smisla vidi izvan njega (u ekonomiji, u volji za mo, u nesvesnom). Pol Selan poseuje Hajdegera u Totnaubergu. Zatim pie stihove Todtnauberg. Riker prikuplja svoje rasprave iz ezdesetih godina u knjigu pod naslovom Le conflict des interprtations (Konflikt interpretacij). Miel Fuko u Arheologiji znanja, koja je kritina u odnosu na hermeneutiku, pie: Ne trudimo se ... da s teksta preemo na misao, s naklapanja na utanje, sa spoljanjosti na unutranjost, sa unutranje nesreenosti na istu koncentraciju u jednom trenutku, s povrinskog mnotva na duboko jedinstvo. Ostajemo u dimenziji diskursa. Miel Fuko u svom inauguracionom predavanju prilikom dolaska na elo katedre Collge de France smatra komentar jednim od glavnih pravila kontrole diskursa proizvedenog u zapadnoj kulturi. Umire Martin Hajdeger. Neuspeo susret Gadamera s Deridom u Parizu. Le Temps et rcit (Vreme i pria): prvi tom Rikerove trilogije o povezanosti vremena, naracije i mimesisa. Trei tom, o pripovednom vremenu (u romanu, izmeu ostalog u arobnom bregu i u Potrazi za izgubljenim vremenom), u kojem autor govori o kategoriji narativnog identiteta, pojavie se dve godine kasnije. Gadamerova knjiga o Selanu: Wer bin Ich und wer bist Du? (Ko sam Ja i ko si Ti?). U vrevi savremenog ivota tihi glas onoga to je jedva razumljivo neophodan je kako bi se postavilo pitanje strpljivog oslukivanja.41
41 H.-G. Gadamer, Kim jestem Ja i kim jeste Ty?, op. cit., str. 163.
VI. Hermeneutika
207
1990:
2002: 2005:
Rikerova knjiga O samom sebi kao drugom (Soi-mme comme un autre): narativna teorija identiteta prvi put izloena 1968. godine na predavanjima u Edinburgu. Razlikovanje bivstvovanja tim samim (idem) i bivstvovanja sobom (ipse). U 102. godini umire Hans-Georg Gadamer. Umire Pol Riker.
208
Bibliografija
Hermeneutika42
N. Leniewski, O hermeneutyce radykalnej, Pozna 1998. M. P. Markowski, Nietzsche. Filozofia interpretacji, Krakw 1997. K. Michalski, Logika i czas. Prba analizy Husserlowskiej teorii sensu, Warszawa 1988. K. Rosner, Hermeneutyka jako krytyka kultury. Heidegger, Gadamer, Ricoeur, Warszawa 1991. Studia z filozofii niemieckiej, red. S. Czerniak, J. Rolewski, t. 1: Hermeneutyczna tosamo filozofii, Toru 1994. Wok rozumienia. Studia i szkice z hermeneutyki, wybr, tum. G. Sowiski, Krakw 1993.
Vilhelm Diltaj
Dela prevedena na poljski W. Dilthey, Pisma estetyczne, oprac., wstp. i komentarz Z. Kuderowicz, tum. K. Krzemieniowa, Warszawa 1982. W. Dilthey, Powstanie hermeneutyki. Uzupenienia z rkopisw, u: idem, Pisma estetyczne, tum. K. Krzemieniowa, Warszawa 1982. W. Dilthey, Rozumienie i ycie, tum. G. Sowiski, u: Wok rozumienia. Studia i szkice z hermeneutyki, wybr, tum. G. Sowiski, Krakw 1993. Najvanija literatura O. F. Bollnow, Wilhelm Dilthey jako twrca filozofii hermeneutycznej, u: Studia z filozofii niemieckiej, t. 1: Hermeneutyczna tosamo filozofii, red. S. Czerniak, J. Rolewski, Toru 1994.
42 Bibliografija radova o hermeneutici je izuzetno obimna. Zbog toga smo se ograniili samo na najvanija dela i radove, koji e itaocu biti od pomoi u daljem istraivanju knjievnosti.
VI. Hermeneutika
209
Z. Krasnodbski, Rozumienie i ycie w filozofii Wilhelma Diltheya, u: idem, Rozumienie ludzkiego zachowania. Rozwaania o filozoficznych podstawach nauk humanistycznych i spoeczych, Warszawa 1986. E. Paczkowska-agowska, Logos ycia. Filozofia hermeneutyczna w krgu Wilhelma Diltheya, Gdask 2000.
Martin Hajdeger
Dela u prevodu na poljski Drogi Heideggera, red. J. Mizera, Principia 1998, t. 20. M. Heidegger, Bycie i czas, tum., przedm., przyp. B. Baran, Warszawa 1994. M. Heidegger, Co zwie si myleniem?, tum. J. Mizera, Warszawa 2000. M. Heidegger, Drogi lasu, tum. J. Gierasimiuk et al., Warszawa, 1997, M. Heidegger, Nietzsche, tum. A. Gniazdowski et al., oprac., wstp C. Wodziski, t. 1: Warszawa 1998, t. 2.: Warszawa 1999. M. Heidegger, Objanienia do poezji Hlderlina, tum. S. Lisiecka, Warszawa 2004. M. Heidegger, Odczyty i rozprawy, tum. J. Mizera, Krakw 2002. M. Heidegger, Znaki drogi, tum. S. Bladzi et al., Warszawa 1999. M. Heidegger, W drodze do jzyka, tum. J. Mizera, Krakw 2000. M. Heidegger, Wyzwolenie, tum. J. Mizera, Krakw 1998. Najvanija literatura B. Baran, Saga Heideggera, Krakw 1988. Heidegger dzisiaj, red. P. Marciszuk, C. Wodziski, Warszawa 1991. K. Michalski, Heidegger i filozofia wspczesna, Warszawa 1978. C. Wodziski, Heidegger i problem za, Warszawa 1994.
Hans-Georg Gadamer
Radovi u prevodu na poljski jezik H.-G. Gadamer, Aktualno pikna. Sztuka jako gra, symbol i wito, tum. K. Krzemieniowa, Warszawa 1993. H.-G. Gadamer, Czy poeci umilkna?, tum. M. ukasiewicz, wybr, oprac. J. Margaski, Bydgoszcz 1998. H.-G. Gadamer, Jzyk i rozumnienie, wybr, tum., pos. P. Dehnel, B. Sierocka, Warszawa 2003. H.-G. Gadamer, Poetica. Wybrane eseje, tum. M. ukasiewicz, Warszawa 2001. 210
H.-G. Gadamer, Prawda i metoda. Zarys hermeneutyki filozoficznej, tum. B. Baran, Warszawa 2004 (prev. na srpski: Istina i metoda, Sarajevo, 1978). H.-G. Gadamer, Rozum, sowo, dzieje. Szkice wybrane, wybr, oprac., wstp K. Michalski, tum. M. ukasiewicz, K. Michalski, Warszawa 1979. Najvanija literatura A. Bronk, Rozumienie, dzieje, jzyk. Filozoficzna hermeneutyka H.-G. Gadamera, Lublin 1988. F. Chmielowski, Sztuka, sens, hermeneutyka. Filozofia sztuki H.-G. Gadamera, Krakw 1993. P. Dybel, Granice rozumienia i interpretacji. O hermeneutyce Hansa-Georga Gadamera, Krakw 2005.
Pol Riker
Radovi u poljskom izdanju P. Ricoeur, Drogi rozpoznania. Wykady Instytutu Nauk o Czowieku w Wiedniu, tum. J. Margaski, Krakw 2004. P. Ricoeur, Egzystencja i hermeneutyka. Rozprawy o metodzie, wybr, oprac., wprowadzenie S. Cichowicz, tum. E. Biekowska et al., Warszawa 1985. P. Ricoeur, Jezyk, tekst, interpretacja. Wybr pism, wybr, wstp K. Rosner, tum. P. Graff, K. Rosner, Warszawa 1989. P. Ricoeur, O sobie samym jako innym, tum. B. Chestowski, oprac. M. Kowalska, Warszawa 2003. P. Ricoeur, Refleksja dokonana. Autobiografia intelektualna, tum. P. Bobowska-Nastarzewska, Kty 2005. P. Ricoeur, Symbolika za, tum. S. Cichowicz, M. Ochab, Warszawa 1986. Najvanija literatura M. Drwiga, Paul Ricoeur daje do mylenia, Bydgoszcz 1998. M. Philibert, Paul Ricoeur, czyli wolno na miar nadziei, tum. E. Biekowska et al., Warszawa 1976.
VI. Hermeneutika
211
VII. STRUKTURALIZAM (I)
Jezik je vrst sistem, pa i teorija treba da bude sistem podjednako vrst kao i jezik. Ferdinand de Sosir1 Struktura kao znaenjsko jedinstvo neto je vie od sumarne celine, odnosno takva celina koja nastaje prostim dodavanjem sastavnih delova, a strukturalna celina naglaava svaki od delova i obrnuto svaki od tih delova naglaava upravo tu, a ne neku drugu celinu. Jan Mukarovski2 Ali u emu se ispoljava poetinost? U tome da se re osea kao re, a ne samo kao reprezent imenovanog predmeta ili kao izliv emocije. Roman Jakobson3

F. de Sosir, Kurs opte lingvistike, Sremski KarlovciNovi Sad, 1996, str. 13, prevod: Duanka Toanac. J. Mukaovsk, Strukturalizm w estetyce i w nauce o literaturze, u: Teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, deo 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Krakw, 1986, str. 229. R. Jakobson, Co to jest poezja?, u: W poszukiwaniu istoty jzyka. Wybr pism, t. 12, Warszawa, 1989, t. 2, str. 138139.
Epoha strukturalizma
Strukturalizam je nesumnjivo bio najekspanzivniji pravac u humanistici XX veka. Ako za njegov poetak uslovno prihvatimo datum objavljivanja Opte lingvistike Ferdinanda de Sosira (18571913) odnosno 1916. godinu, ako za njegov vrhunac uzmemo posleratnu fazu inspirisanu milju Klod Levi-Strosa (ro. 1908) i ako prihvatimo da je pravac zvani poststrukturalizam svojevrsna mutacija strukturalizma, onda se moemo sloiti s tim da je strukturalizam trajao skoro itav XX vek, tavie da njegove posledice oseamo i danas.4 Strukturalizam se u teoriji knjievnosti razvio pre svega pod uticajem dva snana impulsa koji su dopirali iz strukturalne lingvistike i strukturalne antropologije. Ove inspiracije odredile su ujedno i dinamiku razvoja ovog pravca u prvoj fazi (do Drugog svetskog rata) mogao se zapaziti snaniji uticaj lingvistikih teorija, dok su u drugoj (posle Drugog svetskog rata) u prvi plan izbile antropoloke inspiracije. Ekspanzija strukturalizma ispoljila se u brojnim razliitim humanistikim disciplinama, a najvanije pojave obuhvaene terminom strukturalizam obino se sistematizuju na sledei nain:
4 E. Kurzweil, The Age of Structuralism: Lvi-Strauss to Foucault, New York, 1980, ak odreuje XX vek kao vek strukturalizma. Osim lingvistike i nauke o knjievnosti, snaan uticaj strukturalizma moe se zapaziti, na primer, i u: istoriji ideja (M. Fuko), psihoanalizi (. Lakan), sociologiji i etnologiji (P. Burdije, G. Dimezil), filozofiji nauke (M. Sere), marksizmu (L. Altise), teoriji filma (. Mec). Sada je prihvaeno da se svi ovi uticaji zovu upravo strukturalizam, mada, ako je re o celini, taj naziv zasluuje samo strukturalna antropologija Levi-Strosa s obzirom na nivo filozofskog sistema pridavanog njegovoj koncepciji. Tvorci strukturalizma u lingvistici, ni pioniri primene principa De Sosirove teorije u nauci o knjievnosti nisu bili svesni filozofskih principa ovog pravca i uopte im nije bilo stalo do stvaranja sistema, nego vie do prilagoavanja praktinih i istraivakih sredstava proverenih ve na polju lingvistike, analizi / opisu knjievnosti.
XX vek vek strukturalizma
Uticaj lingvistike i antropologije
VII. Strukturalizam (I)
215
Predstavnici strukturalistike lingvistike
Strukturalistike kole nauke o knjievnosti
1. L i ng v ist i ka: Glavne kole: enevska kola (Ferdinand de Sosir, arl Bali); Praka kola (Roman Jakobson, Nikolaj Trubecki); Kopenhaka kola (Luj Hjelmslev); Amerika kola (Franc Boas, Edvard Sapir, Benjamin i Vorf, Leonard Blumfild). 2. St r u ktu r a l na ant rop ol og ij a e t nol og ij a: teorija Klod Levi-Strosa. 3. Nau k a o k nji e v nost i: Glavne kole i orijentacije: Praka strukturalistika kola (Roman Jakobson, Jan Mukarovski, Feliks Vodika, Bohuslav Havranek, Vilem Matezius); lingvistika poetika (teorija poznog Jakobsona); generativna poetika (Francuska naratoloka kola); poetika recepcije (Poljska kola teorije knjievne komunikacije), strukturalistike poetike ezdesetih do osamdesetih godina (Cvetan Todorov, erar enet, Rolan Bart); intertekstualne poetike osamdesetih godina (erar enet, Majkl Rifater). Strukturalizam u nauci o knjievnosti bio je takoe veoma sloen i unutar sebe izdiferenciran pravac to je jo jedan razlog da se, zbog uvodne sistematizacije mnotva koncepcija obuhvaenih tim nazivom, dodatno istaknu dva problemska pravca: 1. L i ng v ist i ke p oet i ke Najsnaniju inspiraciju za ovaj pravac predstavljala je strukturalna lingvistika, a naroito De Sosirova teorija jezika i opte lingvistike, kao i fonologija Nikolaja Trubeckog. Uslovni poetak pravca, kao to je ve reeno, najee se vezuje za datum objavljivanja De Sosirove Opte lingvistike (1916). U ovom sluaju u prvi plan je izbila teorija pesnikog jezika, a najvaniji zadatak postalo je definisanje
Razvijala se nezavisno od evropskog strukturalizma. U svakoj grupi nabrojala sam samo najvanije pojave. U sluaju lingvistike i antropologije nabrojane su kole i teorije koje su odigrale sutinsku ulogu za teoriju knjievnosti. S obzirom na razliita interesovanja istraivaa okupljenih oko prvog ili drugog pravca, moe se ak govoriti i o dva strukturalizma u nauci o knjievnosti ili prema definiciji R. oulsa o niskom i visokom strukturalizmu.
De Sosirova teorija jezika
Teorija pesnikog jezika
216
specifinih osobina tog jezika u odnosu na jezik uopte. Ovog su se poduhvatili istraivai iz kruga Prake strukturalistike kole od 1926. do 1948. godine i nastavili ih, takoe, i posle rata na terenu takozvane lingvistike poetike poznog Jakobsona ezdesetih godina. 2. Gr amat i ke k nji e v nost i Inspiracije koncepcijama De Sosira i Trubeckog odigrale su u ovom sluaju posrednu ulogu, a najbitnijima su se pokazali uticaji antropoloke misli K. Levi-Strosa. Kao uslovni poetak ovog pravca najee se prihvata datum objavljivanja uvene Strukturalne antropologije Levi-Strosa, odnosno 1958. godina. Poseban znaaj dobila je ovde ideja opte gramatike knjievnosti koju su naroito prihvatili strunjaci za knjievnost iz kruga Francuske naratoloke kole (zvanino je poela da deluje 1966. godine). Pokuaji konstruisanja takve gramatike poeli su od strukturalnih analiza prie i nastavljeni su (kod nekih predstavnika kole) manje-vie do osamdesetih godina. Bitan uticaj na ovaj pravac bila je inspirisanost morfolokim analizama magine bajke, koje je dvadesetih godina XX veka izvrio ruski folklorista Vladimir Prop, ali i ideja transformativno-generativne gramatike amerikog lingviste Noama omskog.10
Opta gramatika knjievnosti
Iako neki istraivai pomeraju ovu granicu unazad, sve do 1945. godine, kad je bio objavljen programski tekst Levi-Strosa LAnalyse structurale en linguistique et en anthropologie, Word: Journal of the Linguistic Circle of New York, 1945, t. 1, br. 2. Ovaj tekst je zatim bio ponovo objavljen u Strukturalnoj antropologiji. Vie o tome: Strukturalizam (II). Takoe postoji gledite po kojem se kao oficijelan poetak posleratnog strukturalizma uzima 1949. godina, to znai datum objavljivanja Levi-Strosove knjige Les Structures lmentaires de la parent (Osnovne strukture srodnosti), objavljene u Parizu 1949. godine, u kojoj on prvi put upotrebljava metodu strukturalne analize za opis porodinih odnosa u primitivnim plemenima. Iz perspektive nauke o knjievnosti ipak se ini najboljim prihvatanje datuma objavljivanja Strukturalne antropologije, jer je ona u najveoj meri uticala na neobian razvoj strukturalizma u humanistikim naukama. 10 S obzirom na obimnost problematike, drugi pravac je obraen u posebnom poglavlju. Pogledati: Strukturalizam (II). Ovakva podela se opravdava i u sluaju drugog pravca izrazitijim uticajem strukturalistike semiotike, i zato sam sebi dozvolila da ove dve linije strukturalizma podelim opirnom obradom semiotike i semiologije.
217
De Sosir i rani strukturalizam

Opti karakter knjievnoteorijske misli u znaku strukturalizma u poetku je, pre svega, odreivala koncepcija vajcarskog lingviste Ferdinanda de Sosira. Iako su glavni predmet De Sosirovih istraivakih interesovanja bili sanskrit i indoevropska lingvistika, u istoriju su ipak ula predavanja o optoj lingvistici koja je od 1906. do 1911. godine odrao na odseku za humanistiku enevskog univerziteta.11 Ova predavanja objavili su nakon De Sosirove smrti njegovi saradnici arl Bali i Albert Seehej u obliku Cours de linguistique gnrale (Opta lingvistika), pripremljene na osnovi beleaka slualaca; De Sosir nije iza sebe ostavio sistematian zapis predavanja, pa ak ni njihov plan. Prvo izdanje Opte lingvistike pojavilo se 1916. godine,12 a za nauku o knjievnosti kao najbitnije su se pokazale opte De Sosirove teze koje su se odnosile na samu lingvistiku i na jezik kao njen predmet. De Sosir nije bez razloga zapoinjao svoja razmatranja isticanjem najvanijih zadataka lingvistike kao opte i autonomne naune discipline (to znai odvojene od drugih grana nauke). Kao jedno od osnovnih poduhvata tako shvaene nauke trebalo je prihvatiti da ona: Istrauje koje su snage na delu, stalno i univerzalno, u svim jezicima i da izlui opte zakone na koje se mogu svesti sve posebne pojave istorije.13
Predmet istraivanja strukturalizma
De Sosirova enevska predavanja
Objavljivanje Opte lingvistike
Zadaci lingvistike
Uspenost ovakve zamisli trebalo je pre svega da garantuje veoma precizno odreen predmet istraivanja. Ovaj predmet nije mogao postati govor izdiferenciran, iznutra komplikovan, razdvojen istovremeno individualan i drutveni, istorijski konstantan i promenljiv, koji zahteva pozivanje na brojne razliite oblasti. Dakle, postao je univerzalan i apstraktan sistem jezika. Svoju nenaklonjenost prema govoru De Sosir je saoptio ve na samom poetku: I zaista, usled svih tih dvojnosti, jedino jezik izgleda podoban za jednu samostalnu definiciju i jedino on daje jednu taku oslonca koja zadovoljava duh.14
11 Treba znati da su velik uticaj na De Sosirove stavove izvrili i poljski lingvisti an Boduen de Kurtene (18451929) i Mikolaj Kruevski (18511887). 12 F. de Sosir, Kurs opte lingvistike, ibid. 13 F. de Sosir, Opta lingvistika, op. cit., str. 15. 14 Ibid., str. 18.
218
STRUKTURA/SISTEM najjednostavnije shvaena struktura je: sklop, graa, unutranja organizacija, konstrukcija. Termin proizlazi iz teorije organizama XIX veka. Na prelazu iz XIX u XX vek, kao i na poetku XX veka, on se pojavio, izmeu ostalog, i kod nemakog filozofa Vilhelma Diltaja (psihika struktura), u psihoanalizi Sigmunda Frojda (struktura nesvesnog), a neto kasnije i u fenomenologiji knjievnosti Romana Ingardena (struktura knjievnog dela). Meutim, tu je struktura znaila samo sklop, topografiju, raspored nivoa ili oblasti dakle, jo uvek nije imala tako precizno i konkretno znaenje koje su ovom terminu dali praki i francuski strukturalisti. Treba, takoe, imati u vidu da otac strukturalizma Ferdinand de Sosir uopte nije koristio pojam strukture (or Munen ga je ak nazvao le structuraliste sans le savoir nesvesni strukturalista). Meutim, De Sosirovo shvatanje jezika kao sistema potpuno se poklapalo sa onim to e se podrazumevati pod pojmom strukture, u formi u kojoj e se on pojaviti u okviru strukturalizma, i zato je, na kraju, upravo taj termin prihvaen kao naziv za itav pravac. Kategorija strukture ustalila se tek posle 1929. godine (I meunarodni kongres lingvista u Pragu) u izrazu struktura datog sistema te, dakle, kao definicija koja se odnosi na unutranju organizaciju sistema jezika. Tada se pod strukturom poeo podrazumevati odreen sistem elemenata povezanih veoma vrstim unutranjim zavisnostima. Najbolje tumaenje termina je ipak predloio vajcarski filozof i psiholog-strukturalista an Pijae 1968. godine. Pijaeovu koncepciju su odlikovale sledee osobine strukture:
Prve reenice Opte lingvistike veoma su otvoreno pokazale namere istraivaa pre svega mu je bilo stalo do ienja polja ispitivanja od promenljivosti i vieznanosti, a zahvaljujui tome do mogunosti da se upravo stvarana disciplina osloni na snane i vrste temelje. I zbog toga je predmet opte lingvistike postao upravo s istem j e zik a (lang ue ), a ne govor (langag e ) ili p oj e d ina na iva re (parole ). Osim toga, autonomnosti lingvistike kao nezavisne discipline, prema De Sosirovom miljenju, odgovarala je autonomnost jezika (njegova nezavisnost od spoljanje stvarnosti). Jezik je definisan kao zajedniki i celovit sistem uzajamnih povezanosti i odnosa svih pojedinanih elemenata. De Sosir je pri tom izdvojio i najmanje (elementarne) nedeljive jezike jedinice koje su na zvunom nivou (foneme ).15 Foneme su u optoj strukturi jezika ulazile u meusobne zavisnosti zvune razlike (binarne opozicije). Ova teza je imala veliki znaaj zapravo je oznaavala da je svaki elemenat jezika postojao samo zahvaljujui zvunim razlikama, a kao dalju
15 Termin fonema preuzeo je od francuskog fonetiara A. Difri-Deanta (koji ga je uveo 1873. godine) i u tom sluaju znai glas. De Sosir je neznatno modifikovao ovaj koncept da bi ga prilagodio potrebama svoje teorije jezika. Ideja foneme kao elementarne zvune jedinice jezika odigrala je kasnije vanu ulogu u koncepciji francuskog strukturaliste K. Levi-Strosa. Pogledati: Strukturalizam (II).
Nova disciplina
Autonomnost jezika
Binarne opozicije
219
Arbitrarnost jezikog znaka
Imanentno istraivanje jezika
posledicu zahvaljujui pojmov- celovitost struktura nije zbir nim razlikama nije imao samo- delova, ve celina sa odreenom, stalnu vrednost. Njegovu sutinu, veoma povezanom (sistemskom) kao i njegove osobine i funkcije, unutranjom organizacijom svaki odreivala je jedino pozicija koju elemenat funkcionie u vrstoj zavisnosti od drugih elemenata, postoji je zauzimao u itavom sistemu. prioritet celine nad delovima; Slino tome znaenje rei u jezi- preobraaji struktura je diku proizlazilo je samo iz pozicione namina, sposobna za unutranje vrednosti znaka (te, opet, dakle transformacione procese (na prijezik je sposoban da preobra iz mesta koje je imao u sistemu), mer, ava osnovne tipove reenica u na primer, iz njegovog odnosa pre- beskonaan broj novih iskaza zadrma predmetu koji zamenjuje (na avajui taj proces u okviru sopstveprimer, rei bat i pat meusobne sistemske organizacije); no su se razlikovale s obzirom na s amousmeravanje i zatvorenost struktura se ne poziva ni zvunu razliku, a ne s obzirom na na ta drugo osim na sebe, da bi to to upuuju na odreene vrste opravdala sopstvene transformativpredmeta ili pojava). Veza znaka i ne procedure (na primer, za vreme znaenja imala je, dakle, ar bit r a - istraivanja jezika, nema potrebe da r an karakter, a nezavisnost znaka se poziva na vanjeziku stvarnost, ve na unutranji sistem odnosa i od stvarnosti dodatno je ojaavala pojmova); tezu koja se odnosila na njegovu f unkcionalizam svaki eleunutranju konstrukciju u De ment ima odreenu funkciju u Sosirovom sistemu j e z i k i z na k strukturi i s obzirom na tu funkciju on se istrauje ili opisuje; je bio definisan kao povezanost pravilnosti i homologij e akustike slike (signifiant = oznai- na osnovi struktur nieg reda motelj) i pojma (signifi = oznaeno). emo odrediti zakone koji vladaju De Sosira nije, dakle, interesovao strukturama vieg reda (takozvane stvarni predmet koji je predstav- homoloke hipoteze). Tako se, dakle, u strukturalnim kategorijama moe ljao znak,16 ve samo sistemski (i- govoriti kako o jeziku (sistemu) tasti) odnosi zvukova i pojmova. ko, na primer, i o knjievnoj tradiciji, Zahvaljujui ovakvim pretpostav- odnosno o pojedinanom delu.* kama mogao je i mane nt no (to * . Pijae, Strukturalizam, Beograd, 1978, prevod: Nada Popovi-Perii. znai, bez pozivanja na bilo ta izvan njega) istraivati sistem jezika. Samim tim se realizovala pretpostavka koju je istraiva takoe veoma jasno formulisao ve u uvodu: Jezik je celina sam po sebi i princip klasifikacije. De Sosira je, takoe, znatno vie interesovala unutranja organizacija jezikog sistema i opteg principa koji jezikom vlada nego, na primer, njegova evolucija jezik je trebalo da se shvati pre svega
16 Pogledati, takoe, poglavlje posveeno semiotici i semiologiji.
220
sa sinhronijske, a ne dijahronijske (istorijske) take gledita. Zahvaljujui ovakvim pretpostavkama jeziki oznaitelj (signifiant) to znai, zahvaljujui oslobaa= = znak oznaeno (signifi) nju jezika od veza sa stvarnou i drvo akustika slika istorijom, a i od drutvenih i psiho= = pojam drvo lokih zapleta, kao i od proizvoljnosti govora on je, takoe, mogao U njegovoj koncepciji najbitnije je bilo to to su zvunim nizovima stvoriti maksimalno istu nauku (akustikim slikama) odgovarao jeziku u iji centar se smestio li opti pojmovi a ne stvarni predapstraktan sistem. Jezik se, prema meti, kao i to to je veza izmeu De Sosirovom shvatanju, odlikozvukova i pojmova imala arbitravao zapravo unutranjom dinamiran karakter odnosno nije postojala nijedna prirodna veza koja je kom, ali ona je imala samo imanenpovezivala glasove d-r-v-o s pojtan karakter.17 Ovu ideju je dobro mom drvo, ve samo odreen ilustrovao primer koji je dao sam dogovor (konvencija). Zahvaljujutvorac opte lingvistike bilo je to i takvoj definiciji znaka, De Sosir poreenje jezike igre s partijom je mogao da sauva pojmovnu iaha. Isto kao to u partiji aha stotu jezikog sistema. objanjavao je De Sosir vrednost figura zavisi od njihovog poloaja na ahovskoj tabli, tako i u jeziku svaki elemenat dobija odreenu vrednost zahvaljujui odnosu prema svim drugim elementima. Situacije unutar ahovskog sistema se zaista menjaju (on je trenutan), ali postoje i nepromenljiva pravila koja su na snazi posle svakog poteza. Slino je i u jeziku u kojem postoje takva, jednom zauvek prihvaena pravila to su stalna naela semiologije. Napokon prelaz u ahu s jednog stanja ravnotee u drugo (na primer, promena mesta jedne figure) ili u lingvistikoj terminologiji s jedne sinhronije na drugu, ne remeti unutranju ravnoteu itavog sistema iako sasvim sigurno na njega deluje. Ove promene, dakle, imaju imanentan karakter.18 Nain istraivanja koji je predloio De Sosir uklanjao je iz vidnog polja uzrono-posledine veze (genezu) pojava, smetajui u centar panje sklopove unutranjih odnosa elemenata sistema, kao i njihove funkcionalne zavisnosti. Nastavljajui sa svojim primerom partije aha, tvorac opte lingvistike uvia da njegovo poreenje u jednoj taki obmanjuje jer ahista uglavnom namerava da izvede odreen potez ahovskom figurom, dok jezik nita unapred ne
JEZIKI ZNAK prema De Sosiru: 17 Ova teza e biti od sutinskog znaaja za prake strukturaliste, naroito za Mukarovskog. 18 F. de Sosir, Opta lingvistika, op. cit., str. 107108.
Sinhronija / dijahronija
Jezika igra
Kritika genetikih istraivanja
221
Sistem bez subjekta
Pojmovni dualizam
Pretpostavke strukturalistike nauke o knjievnosti
Strukturalne poetike
smilja; njegove figure se sluajno menjaju. I, na kraju, iz podruja interesovanja nauke o jeziku bio je eliminisan i njegov korisnik ljudsko korienje jezika je ipak proisticalo samo iz pasivnog primanja optih i univerzalnih mogunosti govora sadranih u sistemu. De Sosirova teorija jezika imala je opti, apstraktan i univerzalan karakter. Njegov nain miljenja odlikovao se i pojmovnim dualizmom osnovni tip organizacije na pojedinanim nivoima stvarale su razliite opozicije (binarna opozicija, opozicija izmeu sistema jezika i govora, izmeu oznaitelja i oznaenog u strukturi samog sistema jezika, opozicija izmeu sinhronije i dijahronije itd.). Koncepcija te vrste na kraju je stvorila vrstu osnovu za samu nauku za pravu naunu lingvistiku koja je zahvaljujui tome mogla da postane u istom smislu opta i univerzalna i u toj sferi veoma snano uticala i na refleksiju o knjievnosti. Sline pretpostavke e, dakle, biti ideje vodilje pojedinim pokolenjima i grupama teoretiara knjievnosti koji su De Sosirove teze primenjivali na nauku o knjievnosti. I kao u sluaju autora Opte lingvistike, ovde u prvi plan izbija namera stvaranja autonomne nauke o knjievnosti zasnovane na vrstim naunim temeljima. I ovde e se u centru panje nai jezik a ne govor sistem knjievnog jezika a ne pojedinani knjievni iskazi. De Sosirov program teorije jezika i opte lingvistike e, dakle, stvoriti neto poput istraivakog pogleda na svet koji e za dugi niz godina odrediti opti karakter istraivanja teoretiara knjievnosti. Na osnovi nauke o knjievnosti, strukturalizam e proizvesti itavu seriju strukturalnih poetika poev od predratnih dostignua Prake kole do razliitih poetika ezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina (lingvistike, generativne, receptivne i intertekstualne poetike). De Sosirova gledita na nauku o knjievnosti prvi e primeniti predstavnici Prake strukturalistike kole. Oni, meutim, nee samo dosledno nastavljati De Sosirovo delo, nego e, takoe, modifikovati njegovu koncepciju da bi je uinili jo pogodnijom za izraavanje onoga to je specifino za knjievnost i za stvaranje preciznog programa njenog istraivanja.
Praka strukturalistika kola

Praki strukturalizam
Ruski lingvista i teoretiar knjievnosti Roman Jakobson (1896 1982) napustio je 1920. Moskvu i krenuo u Prag u kojem je postao jedan od glavnih inicijatora stvaranja Prakog lingvistikog kruga. Ovaj krug je delovao od 1926. do 1948. godine, a njegovi glavni
222
predstavnici, osim Jakobsona, bili su i: Jan Mukarovski (1891 1975), Feliks Vodika, Vilem Matezijus, Bohuslav Havranek i Nikolaj S. Trubecki. Praki strukturalisti su se, u stvari, veoma nonalantno odnosili prema dostignuima svojih prethodnika ruskih formalista iako su im, nesumnjivo, mnogo dugovali.19 Ove dve kole povezivali su upravo Jakobson, kao i ruski istraiva Jurij N. Tinjanov. Ovaj drugi je u tekstu objavljenom jo 1924. godine, pod naslovom Pitanje pesnikog jezika, uveo koncepciju knjievnog umetnikog dela kao dinamine celine u kojoj su svi elementi uzajamno povezani i podreeni naelnom konstrukcionom principu. Razmiljajui o funkciji svakog elementa dela veoma se udaljavao od mehanicistikog shvatanja knjievnosti kao zbira postupaka, koje je dominiralo u okviru formalizma. Jo je rad iz 1927. godine, pod naslovom Problemi prouavanja jezika i knjievnosti20 (koji je Tinjanov napisao zajedno s Jakobsonom), bio veoma jasan signal stvaranja potpuno novog istraivakog programa. Via kategorija postao je ovde upravo sistem knjievnog jezika, a osnovni zadatak analiza funkcionalnosti njegovih elemenata. Tu su se javile i brojne asocijacije na De Sosirovu terminologiju. Naglaavajui plodotvornost distinkcij koje je uveo tvorac opte lingvistike, oba istraivaa insistirala su na neminovnosti prouavanja uzajamnih odnosa pojedinanih knjievnih iskaza, ali i kompleksa optih jezikih normi koje ih odreuju. Osnovni zadatak prakih strukturalista ipak je, pre svega, bilo stvaralako razvijanje i upotpunjavanje De Sosirove koncepcije u oblasti lingvistike, kao i usvajanje De Sosirove ideje jezika za opis pesnikog jezika, a i njegove koncepcije opte lingvistike za odreivanje zadataka nauke o knjievnosti. Na Prvom kongresu slavista, 1929. godine, eki naunici su predstavili takozvane Teze Prakog lingvistikog kruga koje se mogu smatrati ve kao zreli manifest kole. Osnovni problem je za njih bio odgovor na pitanje: ta je poetinost?; ali, postavljajui pitanje poetinosti u centar interesovanja nauke o knjievnosti, naglaavali su slinosti izmeu pesnikog jezika i sistema opteg jezika i sutinske razlike koje razdvajaju te jezike. Kao jednu od najvanijih osobina pesnikog jezika smatrali su slabljenje njegovog okretanja na vanjeziku sferu, u korist eksponiranja samog znaka kao takvog (autoteli nost ). Druga
19 Jakobson je, na primer, formalizam zvao dejom boleu strukturalizma. U trenutku kad su praki strukturalisti poeli da formuliu svoj program, Ruska formalistika kola doivljava svoj kraj. 20 J. Tinjanov i R. Jakobson, Problemi prouavanja jezika i knjievnosti, u: Poetika ruskog formalizma, Prosveta, Beograd, 1970.
Koncepcija umetnike tvorevine Tinjanova
Sistem knjievnog jezika Funkcionalnost
Teze Prakog lingvistikog kruga
Osobine pesnikog jezika
223
Poetski iskaz kao funkcionalna celina
Protiv strukturalistikog imanentizma Knjievni sistem i drugi znakovni sistemi
takoe vana osobina jeste a ktu POETSKI JEZIK drugaije a l i z a c ij a raznih nivoa sistema je- reeno: skup specifinih osobina zika te, dakle, isticanje u prvi plan karakteristinih za knjievnost i razlikovanje takvih nivoa koji u (naroito za poeziju). Smatra se optem jeziku ne moraju uopte da je on ili sistem (stvoren prema da budu zapaeni (na primer, fono- modelu opteg jezika) ili funkcioloki nivo u sluaju onomatopeji- nalna varijanta jezike prakse ija je glavna osobina dominacija nad kih sredstava na koji, u principu, estetskom (poetskom) funkcijom, ne obraamo panju tokom obine nasuprot drugim varijantama jezijezike komunikacije). U Tezama ka u kojima ova funkcija igra druse javljao i poetni pokuaj odrei- gorazrednu ulogu. U poetskom vanja specifinosti poetske funkci- jeziku se pojavljuje posebna dinamika napetosti izmeu estetske je odnosno, eksponiranja samih funkcije (istovremeno i unutranje jezikih znakova (njihovog oznai- celovitosti komunikata) i ostalih telja, a ne oznaenog prema De funkcija jezika saznajne, ekspreSosirovoj terminologiji). Praki te- sivne, impresivne, fatike i metajeoretiari su pri tom poetski iskaz zike (preko kojih komunikat alje shvatali kao funkcionalnu celinu prema spolja: prema stvarnosti o kojoj govori, ka recipijentu i poi upravo je odatle proisticao po- ljaocu, ka vrsti komunikata meu stulat istraivanja svakog elementa njima i ka kodu jezika). tog iskaza uvek povezanog sa svojom celinom. Meutim, oni su se suprotstavljali strukturalistikom imanentizmu iju su opasnost videli naroito u eventualnim pokuajima nekritike primene De Sosirove misli na nauku o knjievnosti. Jo u pomenutom tekstu iz 1927. godine, Jakobson i Tinjanov su, na primer, skretali panju na ogranienosti analize usmerene samo na otkrivanje strukturnih prava jezika i knjievnosti. Isticali su da: Otkrivanje imanentnih zakonitosti istorije knjievnosti (ili jezika) doputa nam da opiemo svaku efektivnu zamenu knjievnog ili lingvistikog sistema jednog drugim. Ali to ne objanjava tempo evolucije...21 Strukturalnu analizu knjievnosti trebalo je proiriti prouavanjem meuzavisnosti knjievnog i drugih sistema, a istovremeno nauke o knjievnosti i drugih disciplina. Odjek ovih uverenja pojavio se i u Tezama gde je skrenuta panja na sutinsku podreenost poetskog iskaza strukturama vieg reda ne samo sistemu jezika ve i sistemu knjievne tradicije. Osim optih pitanja, naunici iz Prakog kruga predloili su u svom manifestu i poseban program prouavanja pojedinih slojeva pesnikog jezika njegovu zvunu
21 Ibid., str. 365366.
224
stranu (rima, ritam, pojave kao to su eufonija, intonacija i sl.), i leksiki materijal i sintaksu.22 Dakle, slino formalistima, i praki strukturalisti su postavljali pitanje o specifinosti knjievnosti i za njih se ta specifinost pre svega ispoljavala u jeziku. Meutim, strukturaliste su od formalista delile i sutinske razlike: od prihvatanja poetinosti kao iskljuivog predmeta istraivanja, oni su doli do istraivanja razliitih funkcionalnih implikacija knjievnog dela (te, dakle, poetinosti shvaene u odnosu na druge funkcije umetnikog iskaza); od koncepcije knjievnosti kao autonomnog jezikog sistema na istraivanje odnosa tog sistema i drugih sistema kulture; o d analiziranja postupaka u knjievnom delu i njihovog delovanja na perceptivne procese primaoca na istraivanje znakova koji funkcioniu u komunikacionim inovima kao i na njihove semantike sadrine. Osnovni termini teorije knjievnosti u znaku Prake kole postali su, osim pesnikog jezika, takoe: st r u ktu ra, zna k i f un kcij a (estetska i poetska). Ovo su bile i kljune kategorije u koncepcijama ve pomenutih najvanijih predstavnika Prake kole: Jana Mukarovskog i Romana Jakobsona. Takoe, oba ova istraivaa objedinjavala su osobine tako poeljne za strukturaliste istovremeno su bili i lingvisti i teoretiari poezije. Za obojicu je najvaniji bio odgovor na pitanje: ta je u stvari poetinost?
Specifinost knjievnosti
Osnovni termini Prake kole
ta je u stvari poetinost?
Mukarovski je poeo od analize ekog stiha23 i od pokuaja povezivanja fonologije i versologije, kao i knjievne stilistike, uviajui, najzad, korist koja proizlazi iz takve veze za obe discipline (za teoriju knjievnosti, i obrnuto za lingvistiku).24 Ipak, za njega je najvaniji zadatak postalo davanje odgovora na pitanje: ta razlikuje
22 Praska szkoa strukturalna w latach 19261948. Wybr materiaw, Warszawa, 1966, str. 4355. Pogledati o tome: J. Sawiski, Jan Mukaovsk: program estetyki strukturalnej, u: J. Mukaovsk, Wrd znakw i struktur. Wybr szkicw, Warszawa, 1970, str. 78. 23 U radovima Pspvek k estetice eskho vere (1923) i Mchv Mj. Estetick studie (1928). 24 J. Mukaovsk, Fonologia i poetyka (1930), u: Teoria bada literackich..., op. cit., t. 2, deo 3, str. 226.
VII. Strukturalizam (I) Istraivanja Mukarovskog
225
Jakobsonova koncepcija poetinosti
knjievnost od ostale upotrebe jezika i ta se moe prihvatiti kao specifina osobina pesnikog jezika? Potreba za odgovorom na ova pitanja vodila je manje-vie u isto vreme i Romana Jakobsona. U emu se ispoljava p oet i no st? pitao se, na primer, u radu pod nazivom ta je poezija? (1933) i, kako je dolikovalo strukturalisti, trudio se da prui jednoznaan odgovor tragajui za univerzalnom i vanvremenskom osobinom poetinosti. Tako je naglaavao da se sadraj pojma poezija moe menjati, dok poetska funkcija uvek ostaje ista. Poetinost je zaista bila, prema njegovom miljenju, samo deo sloene strukture knjievnog dela, ali upravo je ona organizovala pesniko delo, pa ak kako je naglaavao njime vladala. Ona je predstavljala deo koji nuno preobraava ostale elemente i zajedniki odreuje vrednost celine, slino kao to ni ulje koje nije posebno jelo, a nije ni sluajan dodatak, mehanika komponenta, menja ukus itavog jela ....25 I pojavljivala se naroito onda, kad se re osea kao re, a ne samo kao neto to reprezentuje nazvani predmet ili kao izliv emocije.26
Protiv reprezentacije u knjievnosti
Svojstva poetskog jezika prema Mukarovskom
A da bi poetinost zaivela u potpunosti isticao je istraiva re je trebalo da postane autotelina, da predstavlja samo samu sebe morala je istovremeno da postoji oslabljena relacija reprezentacije, odnosno zamene predmeta na koji se re odnosila. Poetinost je, dakle, za Jakobsona bila autonomna pojava kao njena specifinost ispostavljao se istovremeni identitet znaka i predmeta i nedostatak tog identiteta. Bez ove suprotstavljenosti, kako je tvrdio, i napetosti koja je prati, ne bi bilo ni kretanja pojmova, ni znakova. Pesniki jezik je tako upotrebljavao opte jezike mehanizme i ostvarivao komunikativnu funkciju, ali im se istovremeno suprotstavljao koncentriui se iskljuivo na sebe a ne na prenoenu informaciju. I obrnuto poetinost je takoe bila osobina svakog iskaza koji je imao jeziki karakter a obavljao, pre svega, praktinu funkciju. Zatim je Jan Mukarovski u tekstu pod naslovom O pesnikom jeziku, objavljenom 1940. godine, izvrio sintezu najvanijih uverenja o specifinim svojstvima jezika knjievnosti. Osnovni pravac istraivanja je i dalje odreivala opta lingvistika koja je teoriji
25 R. Jakobson, Co to jest poezja?, op. cit., str. 138. 26 Ibid., str. 138139.
226
JEZIKE FUNKCIJE / JEZIKE FUNKCIJE KNJIEVNOG DELA prema nemakom lingvisti Karlu Bileru, jezik vri odreenu funkciju u osnovnom komunikacionom sistemu: poiljalackomunikatprimalac. To je skup odnosa jezikog komunikata prema vanjezikoj stvarnosti (informacija o stvarnosti koju sadri komunikat) koji je on nazvao re pre ze nt at ivnom f u n kcij om (Darstellung), odnos izmeu jezikog komunikata i njegovog poiljaoca (informacija o poiljaocu sadrana u komunikatu) ek spresiv nom f u n kcij om (Ausdruck) i, na kraju, odnos izmeu jezikog komunikata i primaoca (ekvivalentno, informacija o primaocu koju sadri komunikat) impresiv nom f u n kcij om (Appell). Ovaj model primenjen je i na opis funkcionisanja knjievnog komunikata i istovremeno proiren za pojavu jo jedne funkcije e stetske f un kc ij e (Mukarovski) ili poetske funkcije (Jakobson). Ova funkcija oznaava odnos knjievnog komunikata prema samom sebi (dakle, isticanje u prvi plan sopstvene umetnike forme, formalne grae i konstruktivnog poretka). Jakobsonov model podrazumevao je dodatnu pojavu jo dve funkcije me t aj e z ike f un kcij e koja informie o pravilima jezikog koda u kome je formulisan komunikat i fat ike f u n kcij e (oznaava elemente koji postoje u jeziku i slue odravanju kontakta izmeu poiljaoca i primaoca, na primer, izrazi kao to su: halo, zdravo i sl.). funkcije su, prema Jakobsonovom miljenju, bile dinamiki zavisne od estetske funkcije koju je on definisao kao projekciju principa ekvivalentnosti sa ose izbora na osu kombinacije.
knjievnosti donela produbljenu svest o cilju jezikih iskaza i funkciji pojedinanih jezikih sredstava. On je video pesniki jezik kao deo jezikog sistema i kao jedan od funkcionalnih jezika.27 Paljivo analizirajui istoriju shvatanja pesnikog jezika, poev od antikog pa sve do savremenog doba, Mukarovski je opet kako je dolikovalo tipinom strukturalisti ipak tragao za takvim nainom odreivanja specifinosti onog jezika koji e imati apsolutno univerzalni karakter vanvremenski i transistorijski, a pri tom nezavisan od razliitih knjievnih tradicija i konvencija. Ova pretpostavka mu je nalagala da praktino odbaci sve dotadanje, istorijski potvrene naine definisanja pesnikog jezika (kao ukrasnog, lepog, emocionalnog, upeatljivog, slikovnog, individualnog i sl.). Tako je metodom eliminacije doao do uverenja da je pesniki jezik na trajan i nepromenljiv nain samo funkcionalno odreen odnosno, kroz svoju e ste t i ku f un kciju. Na kraju je izneo gledite da cilj pesnikog iskaza jeste estetsko dejstvo i istovremeno je formulisao definiciju estetske funkcije. Ta funkcija se mogla pojavljivati i u drugim varijantama jezika, ali samo kao pratea pojava. U pesnikom jeziku, meutim, igra glavnu ulogu sk re u i p a nju pr i mao c a
27 J. Mukarovski, Struktura pesnikog jezika, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, str. 48, prevod: Aleksandar Ili.
Pesniki jezik kao funkcionalni jezik
Definicija estetike funkcije
227
Kritika formalizma
na s am j e z ik i z na k, drugaiju od opteg jezika iji je osnovni cilj sporazumevanje.28 Opet se, dakle, koncepcija Mukarovskog na prvi pogled nije razlikovala od ranijih dijagnoza ruskih formalista za koje je, kao to ve znamo, poetinost takoe bila svrhovitost bez svrhe ili sama sebi svrha. Prihvatajui samo ovo kao osobinu pesnikog jezika, formalisti su ga time radikalno razdvajali od praktinog jezika tretirajui i jedan i drugi kao potpuno nezavisne jezike. Mukarovski se, meutim, odluno suprotstavljao takvom postavljanju stvari i pesnikom izraavanju pripisivao autoteli nost i praktine ciljeve. Tako je pisao: Okolnost da pesniko izraavanje ima za cilj sam izraz, ne liava pesniki jezik praktinog znaaja ... u pesnikom jeziku postoji stalan spor i stalna napetost izmeu samosvrhovitosti i saoptenja.29
Knjievno delo kao komunikat
Bihlerov model tri funkcije jezikog znaka
Dinamika pesnikog jezika
Mukarovski je bio svestan toga da specifinost knjievnosti mora uzeti u obzir posledice koje proistiu iz injenice da knjievno delo komunicira da je ono komunikat koji neki poiljalac upuuje nekom primaocu i da se taj aspekat ne sme izgubiti iz vida. Upravo je zato za njegovo miljenje o knjievnosti bila karakteristina i komu n i k a c iona perspektiva. Pozivajui se na ve tada poznat model tri osnovne funkcije jezikog znaka koji je opisao nemaki lingvista Karl Biler te, dakle, razlikujui reprezentativnu (Darstellung), ekspresivnu (Ausdruck) i impresivnu (Appell) funkciju koje su, redom, oznaavale odnos znaka prema stvarnosti, poiljaocu i primaocu,30 i smatrajui ih prisutnim u svakom poetskom iskazu Mukarovski je, pre svega, skretao panju na dinamiku odnosa izmeu ove tri funkcije i estetske funkcije (koja odreuje odnos znaka prema sebi samom). Takoe je uviao posebnu vrstu dinamike karakteristinu za pesniki jezik borbu i napetost izmeu unutranje usmerenosti (estetska funkcija) i komunikacije (ostale jezike funkcije). Zato je njegova ideja pesnikog jezika i imala veoma dinamian karakter tako je specifinost ovog jezika izraavala unutranja konfliktnost suprotnih jezikih polova.
28 Ibid., str. 50. 29 Ibid., str. 52. 30 K. Bhler, Sprachtheorie. Die Darstellungsfunktion der Sprache, Jena, 1934.
228
Umetnika struktura
Mukarovski se svesno sluio i kategorijom st r u ktu re, precizno nabrajajui njene osobine. U jednoj od svojih programskih skica, objavljenoj takoe etrdesetih godina, skretao je panju na to da je struktura kao znaenjska jedinica neto znatno vee od same celine proistekle iz prostog dodavanja sastavnih delova. Takoe je primetio da upravo strukturalna celina odreuje svaki svoj deo i obrnuto svaki od ovih delova odreuje upravo tu, a ne neku drugu celinu.31 Meutim, naglaavao je da je samo ovakvo definisanje strukture nedovoljno da bi se odredila specifinost knjievnih i umetnikih struktura jer se ono moe odnositi i na sve druge strukture, na primer, one opisane na osnovi psihologije linosti. Dakle, u pojmu umetnike strukture, konstatovao je Mukarovski, vidimo posebnije svojstvo nego to je sama zavisnost izmeu celine i njenih delova. I u ovom sluaju re je o svojevrsnoj unutranjoj dinamici umetnike strukture o pojavljivanju razliitih poremeaja u njoj i njenom stalnom ponovnom oblikovanju kao i o, iz teorije poetskog jezika poznatoj, borbi suprotnosti. Slino kao i u teoriji poetskog jezika, tako je i sutinska osobina miljenja Mukarovskog o strukturi bilo upravo to to joj je on davao energetski i dinamian karakter. Energetskost strukture je ovde oznaavala funkcionalnost pojedinanih sastavnih delova u odnosu na celinu strukture, dok je dinaminost trebalo da predstavlja sposobnost strukture na stalan unutranji preobraaj. Struktura kao celina, prema vienju Mukarovskog, nalazila se u neprestanom pokretu, ali taj pokret se ipak odvija samo unutar nje doivljavajui unutranje promene, ona je istovremeno zadravala trajnost i neosetljivost na spoljanje uticaje.32 eki istraiva je takoe bio svestan i injenice da je sutina itavog strukturalistikog poduhvata stvaranje sistemske nauke o knjievnosti i da zadatak te nauke treba da bude precizna sistematizacija izdiferenciranog univerzuma knjievnosti. Slino kao i u De Sosirovoj koncepciji lingvistike, tako je i ovde opti model ove nauke trebalo da odgovara optem pojmu strukture: Sutinu strukturalizma je najbolje objasniti na primeru naina na koji stvara i tretira naune pojmove. On najbolje razjanjava osnovnu unutranju korelaciju itavog pojmovnog sistema te ili neke druge nauke: u njegovom pristupu
31 J. Mukaovsk, Strukturalizm w estetyce ..., op. cit., str. 229. 32 Ibid., str. 228, 229.
VII. Strukturalizam (I) Svojstva strukture
Dinamika umetnike strukture
Sistemska nauka o knjievnosti
229
svaki pojedinaan pojam odreivan je pomou svih ostalih, a istovremeno ih sam odreuje ... Tek uzajamni odnosi daju pojedinanim pojmovima smisao, izlazei iz okvira isto sadrajne definicije. Strukturalizam, dakle, vidi pojam kao energetsko sredstvo stalno ponavljanog savladavanja, sredstvo uvek spremno da izvri unutranje promene i adaptacije. Duboka ukorenjenost u celovitom pojmovnom sistemu mu omoguava preobraaj bez gubljenja sopstvenog identiteta.33
Strukturalna homologija
Ovde treba naglasiti da je ovakva homol og ij a (analognost funkcija) metode i predmeta, istraivake koncepcije i kljunog termina bila, u stvari, karakteristina za sve varijante strukturalizma, pojaavajui njegov imanentizam i garantujui mu pojmovnu istotu i stabilnost.
U pravcu semantike
Strukturalna estetika Mukarovkog
Znaenjska struktura pesnikog jezika
Treba jo dodati da je teorija knjievnosti Mukarovskog bila deo ire discipline kojom se takoe bavio, a to je strukturalna estetika koja je bila veoma snano semioloki obojena. Knjievno delo je, prema njegovom miljenju, karakterisala sloena i vieslojna semantika struktura. Ovu strukturu su inili unutranji znaenjski odnosi izmeu elemenata dela, uzajamne veze tih elemenata i itavog dela sa sistemima normi odreenih tradicija, a takoe odnos dela sa poiljaocem i primaocem u inu komunikacije, kao i saznajne relacije dela modela stvarnosti koji su u njemu sadrani.34 Ranije pomenuta rasprava Mukarovskog, O pesnikom jeziku, takoe je iznela na videlo i osobine karakteristine ve za sledeu etapu u razvoju prakog strukturalizma etrdesetih godina. Pre desetak godina naglaavao je Mukarovski na kraju svog lanka u prvi plan su izbijali problemi zvune strane pesnikog govora i problematika poetske upotrebe leksike. Danas su, meutim, postala najvanija pitanja koja se tiu znaenjske strukture pesnikog jezika.35
33 Ibid., str. 227228. 34 Up. J. Mukaovsk, O strukturalizmie, u: Wrd znakw i struktur, op. cit., str. 3035; takoe: J. Mukaovsk, Strukturalizm w estetyce i w nauce o literaturze, op. cit., str. 232. Pogledati, takoe: J. Sawiski, Jan Mukaovsk..., op. cit., str. 1718. 35 J. Mukarovski, Struktura pesnikog jezika, op. cit., str. 101.
230
Opirna studija ovog istraivaa je u sebi ve sadrala poetni projekat strukturalne semantike. Najmanju dinamiku znaenjsku jedinicu je ovde predstavljala reenica postepeno ostvarivan kontekst,36 a tokom semantike analize reenice mogle su se odrediti osnove principa njene znaenjske konstrukcije. Mukarovski se potrudio da ih, makar poetno, odredi. To su, dakle, bili: prvo, princip j e d i nst v a re en i ko g smisl a (koji odreuje uee svih semantikih jedinica u stvaranju smisla celine); drugo, princip z na e nj ske a kumu l acij e (koji se odnosi na redosled semantikih jedinica i njihovih kontekstualnih modifikacija); tree, princip o s c i l a c ij e i zme u zna enj ske st at i ke i di nami ke (koja izraava napetost izmeu odnosa prema stvarnosti svake semantike jedinice upotrebljene u reenici i promena znaenja koje proistiu iz njenog poloaja u odreenom kontekstu na primer, znaenjske promene kao posledice procesa metaforizacije). Tako je knjievna teorija Mukarovskog postigla krajnje doslednu funkcionalnu i semioloku orijentaciju (karakterisitinu za prvu fazu razvoja prakog strukturalizma), a u kasnijoj fazi se odluno usmerila ka semantici knjievnog dela. Meutim, ne samo to ekog istraivaa su interesovali i socioloki aspekti knjievnosti, kao i komunikaciona perspektiva. U ovom, prvom, sluaju najvanije je bilo opisivanje drutvene uslovljenosti knjievnog stvaralatva (normi i umetnikih sredstava), kao i drutvenih okolnosti percepcije knjievnosti; u drugom analiza strukture umetnikog dela sa stanovita ina komunikacije, prouavanje funkcija komunikacionih konvencija i opis sistema normi zajednikih za poiljaoce i primaoce knjievnosti (kodova).
Principi semantike grae reenice Mukarovskog
Semioloka i funkcionalna orijentacija teorije Mukarovskog
Upuivanje na istoriju
Praki strukturalisti se, ipak, nisu bavili samo traganjem za odgovorom na pitanje o specifinosti poetskog jezika, odnosno analizom knjievnih struktura. Veoma vana struja u njihovim istraivanjima odnosila se i na teorijske i na metodoloke osnove istorije knjievnosti. Jo su ruski formalisti (klovski, Ejhenbaum, a naroito Tinjanov) pokuavali da izoluju knjievnoistorijski proces od opte
36 Ibid., str. 87.
VII. Strukturalizam (I) Teorijske i metodoloke osnove istorije knjievnosti
231
Vodikina koncepcija istorije knjievnosti
Najvanija dostignua Prake kole
istorije i da odrede principe njegovih unutranjih promena. Ovaj proces slino su videli praki strukturalisti Mukarovski, a pre svih Feliks Vodika pa su tako i oni pokuali da opiu istorijski razvoj knjievnosti kao promenu estetskih struktura, nastojei istovremeno da u ovom sluaju meusobno pomire sinhronijsku i dijahronijsku taku gledita. U raspravi O pesnikom jeziku Mukarovski je istraivao, na primer, istorijsku promenljivost pesnikog jezika u odnosu na promene koje se deavaju u narodnom jeziku. Vodika je u raspravi pod nazivom Istorija knjievnosti. Njeni problemi i zadaci (1942) formulisao ve veoma zreo nauni projekat teorijske i metodoloke osnove za knjievnoistorijska istraivanja.37 On je knjievno delo okarakterisao kao dinamian sastavni deo razvojnog procesa knjievnosti. Ovde izneta koncepcija istorije knjievnosti sadrala je tri osnovne grupe zadataka: p rva: odreena objektivnim postojanjem knjievnih dela koja stvaraju istorijski niz koji obuhvata istraivanje imanentno g r azvoj a knjievne strukture nezavisno od autora i recipijenata; druga: koja se bavi prouavanjem gene ze (rekonstrukcijom odnosa izmeu knjievnog dela i istorijske stvarnosti uticajem vanknjievnih struktura), kao i odreivanjem napetosti izmeu knjievne namere pisca i savremene knjievne strukture; trea: koja predstavlja analizu re ce p cij e (ona koja uzima u obzir prouavanje knjievne publike, normi recepcije, promena knjievnih vrednosti i ivotnosti dela u istorijskom procesu). Generalna namera opisivanja i objanjavanja knjievnoistorijskih celina, kao i stvaranje razvojne sistematinosti knjievnosti, povlai za sobom neizbenost shvatanja tipinih razvojnih tendencija u sve tri grupe knjievnoistorijskih zadataka. Sva ova ostvarenja naroito teoriju pesnikog jezika i estetske funkcije, podrobne analize pesnikog jezika, uvod u knjievnu semantiku, teoriju strukture i knjievnog znaka, kao i formulisanje osnova za metodologiju istorije knjievnosti treba smatrati najvanijim dostignuima Prake kole. Ova kola je oficijelno zavrila svoj rad 1948. godine, iako je njeno prouavanje pesnikog jezika nastavljeno i u posleratnom periodu a pre svega je to uinio Roman Jakobson.38
37 F. Vodika, Historia literatury. Jej problemy i zadania, u: Teoria bada..., op. cit., t. 2, deo 3. 38 Mukarovski je, meutim, kasnijih godina odbacio strukturalizam u ime marksizma.
232
Jakobson i poetska funkcija

Godine 1960. ugledao je svetlo dana jedan od najuvenijih tekstova Romana Jakobsona Lingvistika i poetika. Pitanja mehanizma preobraavanja jezikog komunikata u umetniko delo ovde ipak nisu promenjena ali su zato odgovori postali podrobniji. Budui i dalje na stanovitu da poetska funkcija mora biti shvaena na osnovi drugih jezikih funkcija, Jakobson je ovde vrio veoma detaljnu analizu ovih funkcija na osnovi inilaca koji ulaze u sastav svakog govornog dogaaja, svakog ina verbalnog optenja.39 Kao i za Mukarovskog, i za Jakobsona je u ovom sluaju bio veoma vaan pristup specifinosti knjievnosti iz komu ni k ac ione perspektive. Ovi konstitutivni inioci, o kojima govori, nisu oznaavali samo komu ni k at, p o i lj ao c a i pr i mao c a , ve i razliite dodatne elemente takoe znaajne za sporazumevanje poiljaoca i primaoca: kontek st na koji se odnosi komunikat, ko d zajedniki i za poiljaoca i za primaoca i kont a kt fiziki kanal i psiholoku vezu izmeu poiljaoca i primaoca. Svi ovi inioci uticali su na jezike funkcije iji se broj ovde takoe uveavao. Pored funkcija poznatih iz sheme Bihlera i Mukarovskog: reprezentativne, ekspresivne i impresivne, Jakobson je dodatno izdvojio: metajeziku funkciju (informacije o kodu koja se nalazi u jeziku i kojom se slue poiljalac i primalac) i fatiku funkciju (formule koje postoje u jeziku i koje slue samo za podravanje komunikacije). Tek se na osnovi svih ovih elemenata mogla razmatrati poetska funkcija koja je, kako je opet uveravao istraiva, uzrokovala usmerenost (Einstellung) na PORUKU kao takvu, dovoenje u fokus poruke zarad nje same.40 Osnovni zadatak ove funkcije bio je taj da uini znakove jasnijim i uhvatljivijim i iako je ova osobina, dominantna u poetskom jeziku, mogla da se pojavi u obinoj jezikoj komunikaciji, ona je ipak u ovom sluaju igrala samo sporednu ulogu. Jakobson, dakle, nije mnogo odstupao od principa koje je ustanovio Mukarovski, ali je ipak nastojao da ode korak dalje pitajui se, pre svega, o tome kako se konkretno deava ovo skretanje panje na jezike znakove u poetskom komunikatu. Pokuao je da odgovori na to pitanje pomou uvene definicije: Poetska funkcija projektuje princip ekvivalentnosti iz ose selekcije u osu kombinacije. Ekvivalentnost se uzdie do konstitutivnog naela sekvence.41
39 R. Jakobson, Lingvistika i poetika, Nolit, Beograd, 1966, str. 289, prevod: Draginja Pervaz, Tomislav Beki, Vjera Vuleti, Sreten Mari, Ranko Bugarski. 40 Ibid., str. 294. 41 Ibid., str. 296.
VII. Strukturalizam (I) Jakobsonova Poetika u svetlu lingvistike
Konstitutivni inioci jezike komunikacije
Funkcije jezika prema Jakobsonu
Poetska funkcija
Jakobsonova definicija poetske funkcije
233
Metafora / metonimija
Jakobsonova gramatika poezije
Koristei izraze o s a s el ekcij e i os a kombina cij e, Jakobson se pozivao na svoje ranije stavove iznete u skoro podjednako uvenom tekstu Dva aspekta jezika i dva tipa afazinih oboljenja (1956).42 Stvaranju iskaza tvrdio je tada uvek mora prethoditi s el ekc ij a odreenih jezikih jedinica (na primer, izraza) iz inventara mogunosti (koda) i sa sobom povlai kombi naciju ovih jedinica (njihovo povezivanje u niz sa viim redom sloenosti na primer, u reenice). inom selekcije vlada, dakle, princip ekvivalentnosti, odnosno zamene (moe se izraziti pomou analogije s mehanizmom metafore i nazvati principom metaforizacije). Kombinacijom vlada princip pripadnitva (zasnovan na metonimikom mehanizmu).43 U poeziji dodao je Jakobson ve u Lingvistici i poetici ovaj uopten princip metaforizacije (ekvivalentnosti) postaje takoe nain organizacije jezikih nizova (pojedinanih reenica poetskog iskaza). Poezija se od drugih vrsta govora razlikuje po tome to je za njene jezike nizove karakteristino redovno ponavljanje ekvivalentnih jedinica (ritmikim i metrikim pravilnostima) zahvaljujui kojem moemo da osetimo bujicu govora, slino kao to se u muzici osea vreme. Na kraju je zakljuio je uvek stih taj koji implicira poetsku funkciju i ovaj princip obavezuje nezavisno od kulture i vremena u kojima nastaje knjievnost.44 Ove ideje nastavio je da razrauje i u tekstu pod nazivom Poezija gramatike i gramatika poezije (1960). Za Jakobsona je ovde bilo najbitnije da odredi uzajamne odnose izmeu gramatike i poezije. Redigujui, jo ranije, prevode Pukinove poezije na eki jezik, primetio je neobinu pojavu, konkretno da: Prvorazredna funkcija morfolokih i sintaksikih sredstava preplie se, nadmee se sa umetnikom ulogom tropa.45
Gramatiki paralelizam
Paljive analize pesnikih tvorevina omoguile su mu da primeti pojavu koju je nazvao gramatikim paralelizmom odreenim gramatikim oblicima na knjievnom nivou pesnike tvorevine odgovarala su odreena metaforika i metonimijska znaenja na njegovom semantikom planu, tako da je ponekad bilo teko odrediti tanu granicu izmeu metaforike i konkretnosti u poeziji. Ove analize su potvrdile raniju tezu istraivaa da simetrino ponavljanje
42 Ovaj tekst se takoe nalazi u knjizi: W poszukiwaniu istoty jzyka, op. cit., t. 1. 43 R. Jakobson, Dwa aspekty jzyka i dwa typy zakce afatycznych, u: W poszukiwaniu istoty jzyka, op. cit., t. I, str. 169175. 44 R. Jakobson, Lingvistika i poetika, op. cit., str. 298. 45 Ibid., str. 72.
234
i suprotstavljanje gramatikih znaenja postaje ovde umetniki postupak.46 Jakobson je tim povodom pronaao sutinsku analogiju: gramatika ima slinu funkciju kao kompozicija u slikarstvu opti odnos pesnikog iskaza prema pitanju gramatike uvek je bio strogo odreen, nikada neodreen: gramatika pravila su stvarala skriveni princip strukturalne i semantike organizacije dela ili im se delo opiralo. Ovo otkrie je trebalo, prema miljenju autora Poezije gramatike..., da predstavlja uvod u konstruisanje specifine poetske gramatike, mada shvaene potpuno drugaije nego neto kasnije narativne gramatike. Jakobsonu nije bilo stalo do toga da stvori optu gramatiku knjievnosti (kao ekvivalent knjievne kompetentnosti po uzoru na jeziku kompetentnost omskog), ve vie samo da istrai odnose izmeu gramatikog i retorikog nivoa pesnike tvorevine. Praktina potvrda ove koncepcije bila je objavljena 1962. godine u analizi soneta arla Bodlera Make, zajedno s K. Levi-Strosom koja se i danas smatra uobiajenim primerom primene strukturalne metode na prouavanje knjievnosti. Ovaj neobino detaljan analitiki rad obuhvatio je sve gramatike nivoe pesme (fonetski, morfoloki, leksiki, sintaksiki) i opisao njihove veze s rasporedom rima, kompozicijom stihova i strofa, konstrukcijom subjekta, metrikom stihova i, na kraju sa znaenjem pojedinanih reenica u pesmi. Istraivai su ovde otkrivali i brojne paralelizme i podudarnosti izmeu formalno-gramatike organizacije pesme i njene semantike strukture.47
Uloga gramataikih pravila u poeziji
Gramatiki nivo retoriki nivo
Strukturalizam i knjievna kritika (enet, Todorov, Bart)

Godine 1966. i u Francuskoj su izala dva vana teksta koja ne samo to su sumirala uzroke fascinacije lingvista strukturalizmom ezdesetih godina ve su i pravila bilans posledica takvog stila miljenja za nauku o knjievnosti. Bio je to kratak, ali i sada uveni tekst erar eneta (ro. 1930), Strukturalizam i knjievna kritika,48 kao i jo uvenija Kritika i istina49 Rolana Barta (19151980). Uostalom, obojica su kako enet tako i Bart krenuli u pravcu koji su ranije odabrali, a koji se najjednostavnije moe odrediti pomou
46 47 48 49 Ibid., str. 80. Ibid., str. 97117. . enet, Figure, Vuk Karadi, Beograd, 1985, prevod: Mirjana Mioinovi. R. Barthes, Critique et vrit, Paris, 1966. Kod nas objavljen drugi deo u prevodu Ivana olovia, u: Rolan Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, Nolit, Beograd, 1971.
Francuski strukturalizam
235
Strukturalizam u odnosu na knjievnu kritiku enetova koncepcija kritike
sugestije date u naslovu enetovog teksta; i jedan i drugi su uvideli duboku srodnost metod strukturalizma i naina rada knjievne kritike, pa ak se kako je to enet formulisao strukturalizam, prema njihovom miljenju, nalazio implicite u kritikoj delatnosti.50 Opte principe strukturalistike poetike enet je izloio jo poetkom ezdesetih godina,51 a ovde je nastojao da sabere i rezimira sve koristi koje od strukturalizma moe imati upravo knjievna kritika. Zato to i kritiar rasklapa strukture na sastavne elemente, a kritika misao... izgrauje strukturisane celine uz pomo jedne strukturisane celine d el a.52 Knjievna kritika je, dakle, vrsta strukturalistike delatnosti zasnovane na pretpostavci koju je izneo Bart tri godine ranije, a to je da u stvari nema nikakve teh n i ke razlike izmeu naunog strukturalizma, s jedne strane, i knjievnosti i uopte umetnosti, s druge strane.53 Prema enetovom miljenju, strukturalna analiza je knjievnoj kritici bila od velike praktine koristi zahvaljujui njoj mogle su se otkrivati, na primer, veze izmeu sistema formi i sistema znaenja i prepoznavati celovite homologije. Mogue je bilo odrediti odnos izmeu koda i poruke knjievnosti. Ali, pre svega, bilo je mogue da se potpuno odbaci prouavanje spoljnih uslovljenosti knjievnosti (psiholokih, drutvenih, istorijskih i sl.) i da se panja usredsredi iskljuivo na s amo del o, tretirajui ga ne vie kao posledicu nekih spoljnih uzroka ve kao nezavisno bie. Na taj nain se strukturalizam ukljuio u pokret opozicion prema pozitivizmu (istoricizmu, biografizmu, psihologizmu), uvodei za promenu imanentizam (analizu ogranienu na samo delo, zaobilazei u potpunosti njegove izvore i uzroke). Potpuno uveren u ispravnost ovakvog postupka, enet je veoma snano i decidno iznosio svoj stav: Dovoljno se dugo na knjievnost gledalo kao na poruku bez koda da bi se ukazala potreba da se bar za trenutak na nju gleda kao na kod bez poruke... Tako bi jedan gotovo prostorni determinizam strukture smenio, u sasvim modernom
50 G. Genette, Strukturalizm a krytyka literacka, Pamitnyk Literacki, 1974, sv. 3, str. 278. 51 G. Genette, Une potique structurale?, Tel Quel, 1961, br. 7. Pogledati, takoe: J. Rousset, Forme et signification. Essais sur le structures littraires de Corneille Claudel, Paris, 1962. 52 . enet, Figure, op. cit., str. 17. 53 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 183.
Samo delo u centru zainteresovanosti kritike Protiv pozitivizma
236
duhu, vremenski determinizam postanka, budui da je svaka jedinica definisana izrazima koji oznaavaju odnose, a ne poreklo.54 Ovako radikalna promena perspektive za njega je predstavljala jedno od najvanijih dostignua strukturalizma, a o celini strukturalistikog poduhvata izjanjavao se s velikim entuzijazmom poto je strukturalizam imao ansu da prati knjievnost u njenom globalnom razvoju pravei sinhronijske preseke u razliitim etapama, i poredei dobijene slike.55 Podjednako optimistiki je na misiju strukturalizma gledao i Rolan Bart, i to upravo u isto vreme. U Kritici i istini isticao je nunost da se nauka o knjievnosti izgradi pomou stvarnog dogaaja. To je trebalo da bude nauka zasnovana na lingvistikom modelu koja se ne bi bavila sadrinama knjievnih dela, ve optim usl ov ima u kojima se nalazi sadrina (formama), odnosno varijacijama smisla koje potiu iz tih dela. Pozivajui se, izmeu ostalog, na koncepciju Noama omskog, Bart je imao u vidu i mogunost postojanja neke vrste knjievne sposobnosti knjievne kompetencije analogne jezikoj sposobnosti a takoe je (kao i enet) naglaavao glavnu prednost nove nauke o knjievnosti: mogunost odvajanja knjievnog dela od njegovog stvarnog autora (pa ak i od hipotetike namere autora) kao i perspektivu prouavanja samih pravila konstrukcije dela.56 Ovu nauku je autor Kritike i istine decidno razlikovao od knjievne kritike (nauka se bavi smislom, a kritika ga proizvodi),57 meutim, na kraju je ona ipak trebalo da stvara osnovu za kritiku, istiui opte uslove za mogunost stvaranja znaenja u knjievnosti. Ovo pitanje je drugaije video drugi francuski teoretiar knjievnosti Cvetan Todorov (ro. 1939). U Poetici, objavljenoj dve godine kasnije, nasuprot Bartu i enetu, izvrio je principijelnu podelu na ono to spada u kompetencije poetike (zakoni koji se nalaze u okviru naunog sistema) i na ono to predstavlja domen interpretacije, kao i knjievne kritike (procese stvaranja znaenja koji se ne mogu uvek sistematino urediti). Tako je pisao: Nasuprot onome emu tei tumaenje pojedinano uzetih dela, poetika ne nastoji da im odredi smisao, nego tei
54 55 56 57 . enet, op. cit., str. 19. i 24. Ibid., str. 32. R. Bart, op. cit., str. 232237. Ibid., str. 237.
Struktura versus geneza
Bartova Kritika i istina
Knjievna kompetencija
Nauka o knjievnosti / knjievna kritika
237
saznavanju optih zakona koji upravljaju stvaranjem svakog dela. Meutim, za razliku od onog to ine pomenute nauke (psihologija, sociologija, itd.) ona nastoji da te zakone otkrije u samoj knjievnosti. Prema tome, poetika predstavlja u isti mah apstraktan i unutranji pristup knjievnosti.58
Todorovljevo suprotstavljanje poetike i interpretacije Univerzalni sistem potencijalne knjievnosti
Koliko su Bart i enet u strukturalnoj analizi videli osnovu knjievne kritike / interpretacije, toliko se Todorov odluno protivio tako tesnoj povezanosti, naroito se pribojavajui eventualnih poremeaja u apstraktnom modelu strukturalne poetike u sluaju da ona pone da se bavi semantikim pojavama kojima je teko ovladati i koje su u sutini subjektivne. U njegovoj knjizi se moe uoiti veoma izraen san o otkrivanju univerzalnog sistema potencijalne knjievnosti. Tako on, neto dalje, kae: Predmet poetike nije smo knjievno delo: ona ispituje svojstva one osobene vrste diskursa koju predstavlja knjievni diskurs. Svako delo tada se posmatra kao ispoljavanje jedne mnogo optije apstraktne strukture, ije je ono samo jedno moguno ostvarenje. Iz ovoga proizlazi da je ova nauka zaokupljena ne vie postojeom knjievnou nego mogunom knjievnou ili, drugaije reeno, onim apstraktnim svojstvom koje knjievnu injenicu ini osobenom literarnou.59 Dakle, poetika, prema shvatanju Todorova, nije vie uopte trebalo da se bavi analiziranjem konkretnih, pojedinanih knjievnih tekstova, ve samo opisivanjem apstraktnih struktura, a ovi tekstovi bi mogli biti samo njihova realizacija. Prema tom shvatanju, poetiku takoe nisu interesovala znaenja knjievnog dela (to je u stvari bio domen interpretacije), ve samo opti uslovi nastanka tih znaenja (semantika pravila). Tako shvaena poetika, za razliku od interpretacije koja je subjektivna i izlazi izvan okvira samog dela, trebalo je da predstavlja apstraktni i unutranji prilaz knjievnosti, da se uopte ne bavi empirijskim injenicama (knjievnim delima), ve samo apstraktnom strukturom (knjievnou u optem smislu)60 i samo tako shvaena predstavljala bi nauku u punom smislu. U tom pravcu su ili i ostali radovi Todorova, na primer, raniji Littrature
58 C. Todorov, Poetika, Filip Vinji, Beograd, 1986, str. 11, prevod: Branko Jeli i Milo Konstantinovi. 59 Ibid., str. 11. 60 Ibid., str. 15.
Poetika kao analiza apstraktnih struktura
238
et signification (1967) i njegove analize fabularnih dela vrene zajedno sa istraivaima iz kruga Francuske naratoloke kole.61 Veoma uoljivi nauni apetiti, kako kod Todorova tako i kod eneta i Barta, bili su karakteristini naroito za francuski strukturalizam kasnih ezdesetih i sedamdesetih godina62 koji je upravo zbog toga esto nazivan ortodoksnim. tavie tadanja atmosfera je veoma pogodovala upravo takvim tendencijama. Imajui u vidu snane filozofsko-antropoloke uticaje, a takoe i podsticaje posleratnih lingvistikih teorija (Emila Benvenista, Luja Hjemsleva, a naroito Noama omskog), analize pesnikog jezika su u tom trenutku ustupile mesto mnogo smelijim i iroko zamiljenim namerama traganjem za univerzalnom gramatikom knjievnosti. Upravo e ovakve zamisli a naroito projekat stvaranja jo snanije nego do tada nauke o knjievnosti posebno zainteresovati francuske strukturaliste u drugoj polovini ezdesetih godina. Jedan od najvanijih impulsa za njih tada e postati antropoloka misao K. Levi-Strosa.63 U posleratnom strukturalizmu e dominirati i semioloka perspektiva ve ranije skicirana u ostvarenjima istraivaa iz kruga Prake kole. Koliko je kako se seamo u koncepcijama Mukarovskog ili Jakobsona nadreena kategorija bio zna k , i koliko su njihovi napori ili pre svega u pravcu prihvatanja knjievnog dela kao znakovnog fenomena i mogunosti definisanja njegove semiotike specifilnosti, toliko se kasnije naroito na polju francuskog strukturalizma s kraja ezdesetih i sedamdesetih godina u centru panje nee nai sam znak, ve s iste m z na kova . I, u skladu s tim, ispostavie se da je najvaniji zadatak opisivanje knjievnih i kulturolokih znakova. Na taj nain e se semiotika nauka o znakovima koja se razvijala jo od antike povezati sa strukturalistikom milju i postae u pravom smislu nauna disciplina semiologija, odnosno opta teorija znakova i znakovnih sistema.
Ortodoksni strukturalizam
Dalja evolucija strukturalizma
Prelazak od znaka na sistem znakova
61 Naroito kasnija Potique de la prose (1971) ili Grammaire du Dcamron. Pogledati: Strukturalizam (II). Ve 1978. godine, u knjizi Les genres du discourse, Todorov je doveo u pitanje strukturalistiku koncepciju knjievnosti zasnovanu na premisi homogenosti knjievnog dela. 62 Ovde treba spomenuti strukturalnu stilistiku M. Rifatera. Up. M. Riffaterre, Kryteria analizy stylu, u: Studia z teorii literatury. Archiwum przekadw Pamitnika Literackiego, I, Wrocaw, 1977, ili: Kontekst stylistyczny, Pamitnik Literacki, 1972, deo 3. 63 Pogledati: Strukturalizam (II).
239
Rezime
1. Rani strukturalizam u nauci o knjievnosti razvio se uglavnom zahvaljujui inspiracijama lingvista pre svega vajcarskog naunika Ferdinanda de Sosira, a i ruskog Nikolaja Trubeckog. U sluaju De Sosira ispostavilo se da je bila najuticajnija koncepcija sistema jezika, kao i opta ideja lingvistike kao nauke obe formulisane u Optoj lingvistici (1916), objavljenoj nakon njegove smrti. Kad je re o Trubeckom naroito inspirativna postala je njegova fonoloka teorija. 2. N ajvaniji zadatak za De Sosira bilo je utvrivanje optih osobina apstraktnog s iste ma j e z i ka koji se suprotstavljao konkretnom govor u korienju jezika u inovima iskaza. De Sosirova teorijska misao je imala dua list i k i karakter osnovni princip konstrukcije sistema jezika, kao i same lingvistike, prema njegovom miljenju su bile opozicije sagledavane na raznim nivoima: poev od binarne opozicije, koja odreuje zvune razlike u jeziku (razlike izmeu fonema), preko dualistike konstrukcije samog jezikog znaka (koji se sastoji od onoga to predstavlja oznaitelj, signifiant, i onoga to je oznaeno, signifi, te, dakle, od zvune struje i pojma), sve do pomenute opozicije sistema (jezika) i govora (langue / parole), kao i opozicije sinhronije i dijahronije. Budui koncentrisana na unutranju organizaciju sistema jezika, De Sosirova teorija je imala sinhronijski karakter (zaobilazila je, dakle, promene jezika kroz vreme), pri tom je izolovala jezik od spoljanjih predmeta i pojava (to je bilo vidljivo ve u samoj strukturi znaka koji povezuje zvuk i pojam a ne, na primer, oznake i oznaene predmete). De Sosira nisu interesovali ni oni koji jezik koriste, niti funkcionisanje jezika u drutvenom ivotu. Njegov glavni cilj bio je stvaranje objektivne nauke o jeziku, dok je opti sistem j e zi k a prihvaen kao osnovna kategorija za razliku od izdiferenciranog, ne uvek predvidljivog i tekog za ovladavanje, govora mogao takoe zagarantovati pojmovnu istotu ove nauke. 3. Idui De Sosirovim tragom, strukturalisti lingvisti su se takoe interesovali za siste mske os obine jezika knjievnosti, koncentriui se na njegovu unutranju organizaciju nezavisnu od vanjezike stvarnosti, od onih koji se jezikom koriste, od istorijskih promena, kao i od individualnih iskaza.
240
Opozicionost kao osnovni konstruktivni princip jezika
Sistemski pokazatelji knjievnog jezika
U poetku je i njihov cilj bilo stvaranje nauke o knjievnosti koja bi bila na vrstim osnovama. Meutim, ovaj cilj su vrlo brzo zamenili praktini zadaci naroito strukturalna analiza knjievnog dela a knjievnoteorijska refleksija je bila proirena istorijskom i komunikacionom perspektivom. 4. Prva kola nastala na strukturalistikoj osnovi Praka strukturalistika kola postavila je sebi za cilj, pre svega, pr imenu D e S os i rove konc e p c ij e na nauku o knjievnosti i na njen razvoj, uzimajui u obzir specifinosti knjievnosti. 5. Praki strukturalisti su smatrali da je pesniki jezik konstruisan analogno optem jeziku (to znai da u njemu ima sledeih nivoa: fonoloki, morfoloki, leksiki i semantiki), da se od opteg jezika razlikuje po svojoj autoteli nost i (to jest, sposobnosti da uini vidljivim same jezike znakove) i po mogunosti a ktua li za c ij e nekog od slojeva (njegovo isticanje u prvi plan). 6. Najvaniji zadatak za istraivae ove kole (naroito za Jana Mukarovskog i Romana Jakobsona) postalo je odreivanje sp e cif i nost i p e s n iko g j e zi k a njegovih optih, univerzalnih i vanvremenskih osobina. Oba istraivaa su ove osobine pronalazili u funkcionalnosti pesnikog jezika u njegovoj e stet i koj f u n kc ij i (Mukarovski) ili p o et skoj f u n kc ij i (Jakobson). I u jednom i u drugom sluaju, ova funkcija (koja je skretala panju na sam jeziki znak) ipak nije bila izdvojena od drugih funkcija koje obavlja knjievni iskaz. Ona je u koncepciji Mukarovskog bila povezana razliitim odnosima s praktinim funkcijama jezika: re pre zent at iv nom, ek spre s iv nom i i mpre siv nom (izdvojenim prema nemakom lingvisti Bileru). Kad je re o Jakobsonu na ovu podelu je dodata jo i f at i ka i me t aj e zi ka funkcija. I u jednoj i u drugoj koncepciji, estetika ili poetska funkcija je bivala dinamiki zavisna od ostalih funkcija, proizvodei naroitu vrstu napetosti izmeu autotelinosti (eksponiranjem samih poetskih znakova kao takvih) i komunikacije (njihovom usmerenou ka sporazumevanju). 7. U skladu s tim, najbitnijom osobinom pesnikog jezika Mukarovski i Jakobson smatrali su dominaciju estetike/poetske funkcije (one koja usmerava panju recipijenta na sam jeziki znak) u njemu, kao i ulazak te funkcije u dinamine odnose sa ostalim jezikim (komunikacionim) funkcijama.
Jeziki nivoi
Poetska / este ika funkcija t i druge jezike funkcije
Dominacija estetike / poetske funkcije
241
Knjievne strukture
Strukturalna analiza znaenja
Komunikacioni aspekt knjievnosti
Strukturalizam i metodologija istorije knjievnosti
Strukturalizam u odnosu prema knjievnoj kritici
8. Prema istraivaima iz Praga, za knjievne (umetnike) strukture bili su karakteristini komplikovani unutranji sistemi pojedinanih elemenata, mada nisu bile samo njihov zbir. Bile su im svojstvene pre svega unutranje napetosti nastanak poremeaja i ponovno formiranje. Knjievne univerzume inile su strukture vieg reda (knjievna tradicija, pesniki jezik) kao i strukture nieg reda (knjievna dela). Odnos izmeu ovih struktura bio je hijerarhizovan. 9. Naunici Prake kole su u zavrnom periodu delovanja obratili panju i na to da nije samo unutranja organizacija knjievnih struktura ta koja ima sistemski karakter, nego da se takve osobine mogu takoe uoiti i kad je re o semantikoj sferi. Tako je naredni zadatak trebalo da postane st r u ktu r a l na ana l i z a z na e nj a k njie v nost i pravac koji je bio precizno odreen (na primer, u radu O pesnikom jeziku, Mukarovskog). Ovaj projekat, meutim, nije do kraja realizovan. 10. eki naunici su takoe dosledno prihvatili i funkcionalnu i semioloku perspektivu. U njihovoj teorijskoj refleksiji je bilo veoma bitno obuhvatanje knjievnosti i s komuni k a c iono g aspekta. Knjievno delo je tako imalo z na kov n i karakter, a njegovu specifinost je inilo vrenje razliitih j e z i k i h f u n kc ij a u osnovnom sistemu komuniciranja: poiljalacporukaprimalac (kod Mukarovskog), kao i poiljalacporukaprimalac + kontekst, kontakt, kd (kod Jakobsona). 11. P odjednako vaan poduhvat za naunike Prake kole postalo je definisanje osnovnih principa metodologije istor ij e k nj i e v nost i . Ovog zadatka se poduhvatio naroito Feliks Vodika, izraujui detaljan metodoloki projekat za istorijska istraivanja. 12. Po zavretku zvaninog delovanja Prake kole, kasnih etrdesetih godina, ideje ekih strukturalista pedesetih i ezdesetih godina nastavio je Roman Jakobson, naroito u radovima Lingvistika i knjievnost i Poezija gramatike i gramatika poezije, istiui veliku zavisnost i zajedniko delovanje lingvistikih metoda i stilske analize kao i veroloke poezije. 13. Ovu misao su prihvatili i francuski strukturalisti polovinom ezdesetih godina (izmeu ostalih, Rolan Bart i erar enet), proklamujui duboku srodnost izmeu metod strukturalne
242
analize i knjievne kritike kao analiziranja jezikih formi a ne sadrina koje se putem knjievnost saoptavaju. 14. Jedna od najuvenijih teorija lingvistike struje strukturalizma postala je koncepcija Cvetana Todorova, izneta u njegovoj Poetici (1968), u kojoj je striktno razdvojio poetiku (kao prouavanje jezikih formi) od interpretacije (tumaenja kao analizu sadrine knjievnih poruka).
243
Hronologija
19061911: Ferdinand de Sosir predaje na univerzitetu u enevi odakle je otiao u Pariz. Indoevropeista je i pre svega dri predavanja iz sanskrita, grkog, latinskog jezika i slino. Meutim, ipak e u istoriju ui njegova predavanja iz opte lingvistike i pored toga to je stigao da odri samo tri kursa za trideset studenata. Godine 1912. De Sosir poinje ozbiljno da oboleva. 1913: Umire Ferdinand de Sosir. 1916: De Sosirove univerzitetske kolege arl Bali i Albert Seehej objavljuju u enevi Cours de linguistique gnrale (Opta lingvistika). Sami izdavai nisu prisustvovali tim predavanjima, ali su se posluili De Sosirovim belekama i belekama njegovih studenata (u celini: devet kompleta beleaka). Iako poeci strukturalizma u teoriji jezika prethode objavljivanju Opte lingvistike, ipak od tog trenutka De Sosirovi pogledi poinju da vre snaan uticaj na lingvistiku i druge humanistike discipline. 1921: U Pragu se pojavljuje Roman Jakobson koji e odigrati ulogu veznika izmeu Moskovskog lingvistikog kruga i prakog strukturalizma. Od tog trenutka govorie se da je formalizam bio samo deja bolest strukturalizma, a Jakobson i njegove prake kolege predstavljae ozbiljnu nauku o knjievnosti u punom znaenju te rei. Ta nauka se kako e te godine napisati Jakobson nee baviti svim na ta usput naie, nego samo predmetom koji je za nju najbitniji: literarnou ili onim to odreenu tvorevinu ini knjievnom. Praki istraivai e se kritiki postaviti prema nekim pogledima Ruske formalistike kole (na primer, prema tendenciji da se poetinost izoluje od drugih jezikih funkcija koje obavlja knjievno delo), ali e ipak biti vie zahvalniji svojim prethodnicima iz Rusije. 1923: Jakobson objavljuje monografiju O ekom stihu s kojom zapoinju njegova dugogodinja istraivanja odnosa izmeu poetskih formi i opteg jezika (posebno o odnosu metrike i lingvistike). 1926: Roman Jakobson, Jan Mukarovski, Bohuslav Havranek i Vilem Matezijus osnivaju Praki lingvistiki krug (Prask Linguistick 244
1927:
1929:
1930:
1934:
Krouek), kojem se uskoro prikljuuju i drugi, na primer, Feliks Vodika i Rene Velek. Krug, takoe, uspostavlja saradnju s Nikolajem Trubeckim i Jurijem Tinjanovim i ubrzo postaje nauni centar meunarodnog znaaja. Jurij Tinjanov i Roman Jakobson objavljuju rad Problemi istraivanja knjievnosti i jezika (na stranicama asopisa Nowyj Lef, 1927, br. 12/13) koji ukazuje na prelaz izmeu pravca istraivanja poetskog jezika, koji su odabrali ruski formalisti, i onog koji e pokrenuti praki strukturalisti. Pored orijentacije na istraivanje imanentnih zakona koji vladaju knjievnou, na analizu strukturnih pravila konstrukcije jezika i knjievnih dela kao i funkcionalnih aspekata knjievnog jezika, ovde nailazimo takoe i na formulacije o neophodnosti da se uzmu u obzir istorijske perspektive. Danas se smatra da je ta rasprava ve sadrala poetne pretpostavke za Teze Prakog kruga. Praki lingvistiki krug poinje da objavljuje sopstveni asopis Radovi lingvistikog kruga iz Praga (Travaux du Cercle Linguistique de Prague). On e izlaziti do 1938. godine, a u njemu e svoje radove tampati, takoe, Nikolaj Trubecki. U Pragu se odrava Prvi slavistiki kongres tokom kojeg Praani objavljuju svoj teorijski manifest takozvane Teze Prakog kruga. Ovde, izmeu ostalog, postavljaju sebi zadatak da se De Sosirova teorija prilagodi teoriji knjievnosti, mada istovremeno ispoljavaju veliku rezervu prema nekim pogledima tvorca opte lingvistike (naroito prema sinhronijskom opisu jezika na koji je on stavljao naglasak). Praki strukturalisti istiu da ni dijahronijska istraivanja ne iskljuuju analize sistema i jezikih funkcija, kao to ni sinhronijska istraivanja ne mogu zanemarivati evoluciju jezika. Najvanija taka Teza ipak se odnosi na ideju funkcionalnog jezika i na knjievno delo kao funkcionalnu strukturu. Tu e, takoe, biti formulisana koncepcija poetske funkcije. Jan Mukarovski objavljuje raspravu Fonologija i poetika (u etvrtoj knjizi Radova lingvistikog kruga iz Praga) koja je veoma reprezentativna za nain miljenja prakih strukturalista tog razdoblja. On tu, izmeu ostalog, skree panju na vrstu uzajamnu zavisnost poetike i lingvistikih fonolokih teorija, naglaavajui da poetska funkcija podlee promenama pod uticajem promena fonolokog sistema. U tom radu e se pojaviti uveni poznati pogled, iz Tez Prakog kruga, o dezautomatizaciji izraajnih sredstava u poetskom jeziku to znai, o mogunosti eksponiranja svih jezikih segmenata, ak i onih koje ne zapaamo u obinoj jezikoj komunikaciji (na primer, zvuno podraavajuih elemenata u jeziku). Roman Jakobson objavljuje lanak ta je to poezija? na stranicama asopisa Voln Smry, 1933/1934, br. 30. U tom tekstu pokuava da definie poetsku funkciju kao stalno i nepromenljivo 245
1939:
1940:
1941: 246
svojstvo knjievnosti. Ovde se veoma esto postavlja pitanje: Ali u emu se ispoljava poetinost? i daje odgovor: U tome da se re osea kao re, a ne samo kao reprezentant nazvanog predmeta ili kao izliv emocija. U sedmom tomu Radova lingvistikog kruga iz Praga pojavljuju se uvena Grundzge der Phonologie (Pravila fenomenologije) Nikolaja Trubeckog, knjiga koja e kasnije veoma snano inspirisati francuskog antropologa, oca posleratnog strukturalizma K. Levi-Strosa. Roman Jakobson putuje u Skandinaviju gde e boraviti vie od dve godine; tu, izmeu ostalog, istrauje afaziju u dejem jeziku. Jedan od lanaka tih istraivanja bie objavljen 1956. godine pod nazivom Dva aspekta jezika i dva tipa afatikih greaka (u knjizi pod naslovom Fundamentals of Language koju je objavio zajedno s Morisom Holom). Ovde se javlja jedna od najvanijih Jakobsonovih koncepcija o dvopolnosti jezika: njegovoj metaforinosti i metoniminosti. Objavljen je rad Jana Mukarovskog Strukturalizam u estetici i nauci o knjievnosti, smatran jednim od osnovnih programskih tekstova ranog strukturalizma. Mukarovski ovde iznosi teze o zavisnosti celine i delova u okviru strukture, meutim, skree panju i na to ta predstavlja sutinsko svojstvo verzije strukturalne teorije koju on koristi na energetinost i dinaminost strukture, to znai na njenu unutranju funkcionalnost i sposobnost na stalno preoblikovanje (struktura kao celina nalazi se u neprekidnom pokretu). Jan Mukarovski objavljuje jednu od svojih najuvenijih teorijskoknjievnih rasprava O poetskom jeziku u kojoj se veoma energino zalae za funkcionalnost kao najvanije i najuniverzalnije svojstvo tog jezika. Tu e, takoe, biti formulisana definicija estetike funkcije kao one funkcije jezika koja skree panju na sam jeziki znak. Ta vrsta (autotelinog) funkcionisanja jezika za Mukarovskog je suprotnost jezikog izraza sporazumevanja, najvanija iz praktinih razloga. Mukarovski, takoe, skree panju na jednu od najbitnijih svojstava poetskog jezika (kakva je stalna napetost izmeu unutarnje svrsishodnosti i komunikacije dakle, izmeu estetike funkcije i praktinih funkcija) i nagovetava poetni projekat knjievne strukturalne semantike ija sistematska obrada treba, prema njegovom miljenju, da bude najvaniji zadatak u sledeoj fazi razvoja prakog strukturalizma. Izlazi iz tampe trotomni Kapitoly z esk poetiky sabrani radovi Jana Mukarovskog (drugo izdanje pojavie se 1948. godine). Roman Jakobson odlazi u Sjedinjene Amerike Drave. Tamo predaje, izmeu ostalog, na cole Libre des Hautes tudes, Kolumbiji,
1942:
1948: 1960:
1962:
1966:
Harvardu i u Massachusettes Institute of Technology. Osniva Njujorki lingvistiki krug i zajedno s grupom saradnika zapoinje objavljivanje asopisa Word: Journal of the Linguistic Circle of New York. U tom razdoblju upoznaje i K. Levi-Strosa na koga e izvriti velik uticaj i ovaj e se u velikoj meri preorijentisati sa etnografije na strukturalnu antropologiju (zasnovanu na lingvistikom modelu). Feliks Vodika objavljuje knjigu Istorija knjievnosti. Njeni problemi i zadaci. Ta rasprava je ve veoma sazreo metodoloki projekat koji se odnosi na istorijskoknjievna istraivanja i jo jednom potvruje ivu zainteresovanost prakih strukturalista za dijahroniju. Zvanini kraj delatnosti Prakog lingvistikog kruga. Roman Jakobson objavljuje jedan od svojih najuvenijih tekstova: Poetika u lingvistikom svetlu (knjigu koja je pod naslovom Style in Language objavljena u redakciji T. Sebioka) i predavanje Poezija gramatike i gramatika poezije (odrano u Varavi na meunarodnoj konferenciji posveenoj problemima poetike). U prvi od ovih radova ugrauje potpuni model komunikacionog sistema zajedno sa svim jezikim funkcijama (saznajnom, ekspresivnom, impresivnom, metajezikom, fatinom i poetskom) kao i definiciju poetske funkcije kao projekciju principa ekvivalentnosti sa teita izbora na teite kombinacija. U drugom istrauje uticaj gramatikih paralelizama na strukturu poetske fraze. Roman Jakobson i Klod Levi-Stros objavljuju tipsku strukturnu analizu knjievnog dela Bodlerove Make (u asopisu LHomme. Revue franaise danthropologie, januarapril 1962). Ova analiza se sve do danas smatra savremenim primerom primene strukturalistike metode na istraivanja knjievnosti. Objavljena dva vana rada francuskih kritiara i teoretiara knjievnosti Rolana Barta (Kritika i istina, kao posebna knjiga) i erara eneta (Strukturalizam i knjievna kritika, u knjizi istog tog autora pod naslovom Figures. Essais). I jedna i druga konano potvruju vrste veze izmeu strukturalizma i knjievne kritike, tumaei strukturalne analize knjievnosti kao osnovni zadatak kritiara. Poruka oba rada je jasna: kritiari ne treba da se bave istraivanjem odnosa knjievnog dela i stvarnosti niti potragom za istinom koja se nalazi u knjievnosti, ve, pre svega, unutarnjom organizacijom jezikih struktura u knjievnom delu to znai, istraivanjem forme a ne sadraja. Izlazi sledee monumentalno delo Jana Mukarovskog Studije iz estetike. Istraivanja ekog strukturaliste ovde ne obuhvataju samo knjievnost, nego i pozorite, film, slikarstvo, arhitekturu i primenjenu umetnost, folklor i slino. Ovde se izrazito vidi 247
1968:
1975: 1982:
kako je Mukarovskom bila bliska ideja meusobnog uzajamnog osvetljavanja umetnosti. Moe se, takoe, zapaziti njegova dosledna semioloka orijentacija u estetikoj refleksiji. Iz ciklusa rasprava pod zajednikim naslovom ta je to strukturalizam?, nastala je knjiga francuskog teoretiara knjievnosti Cvetana Todorova Poetika jedno od najvanijih dela koje izlae program ve zrele strukturalistike poetike. Ovde postoji veoma izraena podela na dve posebne knjievnoteorijske discipline: poetiku apstraktnu oblast koja se bavi opisom unutranjih knjievnih struktura i interpretaciju koja nastoji da imenuje smisao. Umire Jan Mukarovski. Umire Roman Jakobson.
248
Bibliografija
Opta
D. Kaler, Strukturalistika poetika. Strukturalizam, lingvistika i prouavanje knjievnosti, Beograd, 1990, prevod: Milica Mint. F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 1: Le champ du signe, 19451966, t. 2: Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris 19911992. T. Hawkes, Strukturalizm i semiotyka, tum. I. Sieradzki, pos. M. Gowiski, Warszawa 1988. E. Kurzweil, Age of Structuralism: Lvi-Strauss to Foucault, New York 1980. Z. Mitosek, Strukturalizm, u: idem, Teorie bada literackich, Warszawa 1998. . Pijae, Strukturalizam, (prev. Nada Popovi-Perii. Beograd), 1978. F. de Sosir, Opta lingvistika (prev. Sreten Mari), Beograd, 1969; kritiko izdanje (prev. Duanka Toanac), Sremski KarlovciNovi Sad, 1996. F. de Sosir, Spisi iz opte lingvistike (prev. Duanka Toanac), Sremski KarlovciNovi Sad, 2004.
Praka strukturalistika kola

R. Jakobson, W poszukiwaniu istoty jzyka, t. 12, wybr, red. nauk., wstp M. R. Mayenowa, Warszawa 1989, up. na srpskom: R. Jakobson, Lingvistika i poetika, Beograd, 1966. J. Mukaovsk, Fonologia i poetyka oraz Strukturalizm w estetyce i w nauce o literaturze, u: Teoria bada literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyska, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Krakw 1986. J. Mukaowsk, Wrd znakw i struktur. Wybr szkicw, wybr, red., wstp J. Sawiski, Warszawa 1970 tu zwaszcza: O strukturalizmie, Dwa studia o nazywaniu poetyckim. Praska szkoa strukturalna w latach 19261948. Wybr materiaow, red. M. R. Mayenowa, tum., komentarz W. Grny, tum. przejrza i oprac. T. Brajerski, Warszawa 1966.
249
J. Tynianow, R. Jakobson, Problemy badania literatury i jzyka, u: Teoria bada literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyska, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Krakw 1986.
Literatura
M. R. Majenova, Poetski jezik, u: Teorijska poetika. Problemi jezika (prev. Biserka Raji), Beograd, 2009. M. R. Mayenowa, Wstp, u: Praska szkoa strukturalna w latach 19261948. Wybr materiaw, red. M. R. Mayenowa, Warszawa 1966. J. Sawiski, Jan Mukaovsk: program estetyki strukturalnej, u: J. Mukaovsk, Wrd znakw i struktur. Wybr szkicw, red. J. Sawiski, Warszawa 1970. L. Sziklay, Szkoa praska, tum. A. Sikorska, u: Literatura i jej interpretacje, red. L. Nyr, pos. S. okiewski, Warszawa 1987.
Poetika strukturalizma u godinama 19601970.

R. Barthes, Kritika i istina (prev. Lada ale Feldman), Zagreb, 2009. R. Barthes, Uvod u strukturalnu analizu pripovjednih tekstova, Suvremena teorija pripovijedanja (ur. V. Biti), Zagreb, 1992, str. 4777. G. Genette, Palimpsesty, tum. A. Milecki, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. 4, cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw 1996. G. Genette, Strukturalizm a krytyka literacka, tum. W. Boska, Pamitnik Literacki 1974, z. 3. G. Genette, Tipovi fokalizacije i njihova postojanost, Suvremena teorija pripovijedanja (ur. V. Biti), Zagreb, 1992, str. 96114. M. Riffaterre, Kontekst stylistyczny, tum. I. Sieradzki, Pamitnik Literacki 1972, z. 3. M. Riffaterre, Kryteria analizy stylu, tum. I. Sieradzki, u: Studia z teorii literatury. Archiwum przekadw Pamitnika Literackiego, 1, red. M. Gowiski, H. Markiewicz, Wrocaw 1977. M. Riffaterre, Podejcie formalne w badaniach historycznoliterackich, tum. A. Milecki, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. 4, cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw 1996. T. Todorov, Poetyka, tum. S. Cichowicz, Warszawa 1984.
Ana Burinjska
250
VIII. SEMIOTIKA
Te stvari su meusobno vrsto povezane: sadraj znaka, znak i ono to realno postoji. Sekst Empirik1
Semioza je ili delovanje ili proces u kojem uestvuju tri instance: znak, njegov predmet i njegov interpretant. arls Sanders Pirs2 Moe se, dakle, zamisliti jedna nauka koja bi ispitivala ivot znakova u drutvenom ivotu; ona bi bila deo drutvene, pa prema tome, i opte psihologije; mi emo tu nauku nazvati s emiolo g ijom (od grkog smeon, znak). Ona bi nas uila ta su znaci, koji zakoni njima upravljaju. Ferdinand de Sosir3
VIII. Semiotika
251

Fragmenti iz izbora tekstova o antikoj semiotici, koji se nalaze u knjizi: I. Dmbskiej, Wprowadzenie do staroytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty, Wrocaw, 1984, str. 97. C. S. Peirce, Colleceted Papers, t. 18, Cambridge, 19311958. Ferdinand de Sosir, Opta lingvistika, op. cit., str. 25.
Od antike
SEMIOTIKA (gr. semeiotikos = odnosi se na znak) opta nauka o znacima koja postoji od antike, a koju danas razvijaju engleski, ameriki i nemaki istraivai. OZNAKA (gr. semeion = indeks, pokazatelj) smatrana ili kao vrsta znaka ili kao neto bitno razliito od znaka. Javlja se onda kad se izmeu oznaitelja i oznaenog uspostavlja neposredna (prirodna) i uzrona veza (na primer, zastavica koja oznaava pravac vetra, dim iz dimnjaka koji oznaava pripremanje ruka ili peenje u penici i sl.). Prema Pirsovoj terminologiji, indeks je znak oznaen pomou svog predmeta... i usled toga to je u stvarnosti i u svom pojedinanom postojanju povezan s tim predmetom.* Varijanta oznake jeste simptom (pojava ili ispoljavanje) ije se znaenje u naelu izvodi iz antikih medicinskih diskursa (na primer, temperatura kao simptom bolesti). Novije teorije simptoma (na primer, nieanci i frojdovci) naglaavaju disproporciju izmeu oznaitelja i onoga to je oznaeno pomou simptoma (na primer, mali dim moe oznaavati straan poar). Skup simptoma naziva se sindrom.
* J. Pelc, Wstp do semiotyki, Warszawa, 1982, str. 136.
Semiotika pripada onim malobrojnim humanistikim orijentacijama u nauci o knjievnosti XX veka ije je poreklo otpoelo jo u starom veku. Tada su se takoe pojavili brojni semiotiki pojmovi i termini koje koristimo sve do danas. Jedna od najranijih upotreba pojma semiotika zabeleena je kod Aristotela (384322. g. p. n. e.), a u njegovim osnovama mogu se nai najmanje nekoliko grkih rei koje sadre prefiks sem-: semeion (oznaka), semaion (znak), semainomenon (znaenje, sadraj znaka), semeiotikos (ono to se odnosi na znak) i slino. Problemima koji su se odnosili na prirodu i interpretaciju znakova u antikoj Grkoj bavili su se, pre svega, filozofi i retoriari, ali takoe i lekari. Najoptija razmatranja koja se odnose na sam znak i analizu znaenja pojmova i odnosa meu jezikim znacima i stvarima koje oni zamenjuju pojavila su se ve u radovima sofista (u V v. p. n. e.), u Platonovim dijalozima i pismima (naroito u Kratilu, u Sofistu i u Pismu VII), kod
253
Antiki poeci semiotike
Semiotika razmatranja u starom veku
VIII. Semiotika
Znaci i oznake
Konvencionalni karakter znakova
Teorija znakova u okviru filozofske refleksije
Aristotela, u delima stoika; takoe se mogu nai i u iskazima Filona Aleksandrijskog, Ptolomeja, Seksta Empirika, Galena, Boetija i drugih. Jedna od vanijih podela koja je izvrena u semiotici starog veka bila je podela oznak (simptom) i znakova, emu treba da zahvalimo ne samo stoicima i skepticima nego i lekarima empiriarima. Oznakama (simptomima) smatrane su odreene pojave, stanja stvari i vidljiva svojstva organizama koji su se nali u odreenim vezama s njihovim razliitim poremeajima i bolesnim stanjima. Prvi semiotiari starog veka znatno vie panje posveivali su oznakama nego znacima, opisali su takoe specifinost oznaka kao neega to se nalazi u neposrednoj, prirodnoj i funkcionalnoj vezi sa onim to su oznaavale (na primer, groznica kao oznaka bolesti, dim kao oznaka poara i sl.).4 Oznake su se, dakle, razlikovale od znakova odnosom izmeu onoga to je oznaeno i samog oznaitelja, a u odnosu na oznake, to je bio odnos neposrednog ukazivanja, a kad je re o znacima to je bila zamena putem nekog ranijeg dogovora. Zahvaljujui tom razlikovanju bilo je mogue formulisati definiciju ZNAK (gr. semainon) najoptije uzev: neto to predstavlja znaka. Dakle, pomou znaka je ili zamenjuje neto drugo. Prema u najoptijem pristupu oznaava- Pirsu neto to pod odreenim no neto to se javlja umesto neeg uslovom ili u nekoj ulozi reprezendrugog to nije prisutno. Suprotno tuje neto drugo u odnosu na neoznaci, znak je oznaavao upravo kog drugog ili: medijacija izmeu (pojma) i njegovog pomou odnosa zamene i putem interpretanta predmeta. Prema Ferdinandu de konvencije, a najbolji primeri ovde Sosiru rezultat proizvoljno ustasu pre svega bili jeziki znaci (na novljene veze izmeu oznaujuprimer, re pas koja zamenjuje eg (signifiant) akustike slike, stvarnog psa). Semiotika je, opet, i oznaenog (signifi) pojma. definisana kao nauka o znacima ili Prema Emilu Benvenistu, znak zamenjuje drugu stvar svojom evokakao opta teorija znakova. U antici cijom putem supstitucija. Prema je, dakle, smatrano da oznake ima- Pjeru Girou to je podsticaj (ili ju prirodan karakter, a da znaci, ulna supstanca) ija misaona slimeutim, imaju konvencionalan ka u naoj svesti asocira na drugi karakter, mada se s tom podelom podsticaj i ija se funkcija sastoji tome da ovaj drugi izvue na ponisu svi slagali, pri emu su sporo- u vrinu s ciljem sporazumevanja. vi izmeu naturalista i konvencionalista predstavljali jednu od najburnijih rasprava koja se pojavila u semantici. U kasnijem periodu, problematikom znaka su se, takoe, bavili i filozofi poev od Platona i Aristotela, preko Avicene, Okame, Loka, Lajbnica, Kondijaka, sve do Pirsa, De Sosira, Kroea,
4 J. Pelc, Wstp do semiotyki, Warszawa, 1982, str. 3654.
254
Vitgentajna i Kasirera. Slino kao i rane antike semantiare, tako su i poznije, pre svega, zaokupljala pitanja opte prirode znakova, specifinosti jezikih znakova, problemi odnosa znakova prema stvarnosti, veze znaka sa idejom, a takoe i mesto same semiotike u teoriji saznanja. Nauka o znacima u XX veku formirala se pod uticajem dve najvanije tradicije filozofske i lingvistike: prva: na osnovi koje je nastala filozofska semantika, bila je naroito povezana sa idejama amerikog pragmatiara XIX veka arlsa Sandersa Pirsa (18391914) a kasnije s dostignuima nemakih jezikih neopozitivista (naroito Ludviga Vitgentajna i Rudolfa Karnapa). Tu liniju su kasnije nastavljali engleski istraivai arls Kej Ogden (18891957), Ajvor Armstrong Riards (18931979) i arls Moris (19011979); d ruga: na osnovi koje se ispoljila semiologija ili nauka o znacima (semiologija = semainon, znak + logos, re, nauka, saznanje) poticala je iz strukturalistike lingvistike, a posebno iz teorije znaka Ferdinanda de Sosira (18571913). Ovim tradicijama valja posvetiti neto vie mesta jer su one u velikoj meri uticale i na semiotiko-semioloku orijentaciju u nauci o knjievnosti. Ovde posebnu panju zasluuje koncepcija arlsa Sandersa Pirsa, naroito zbog toga to je mnogo kategorija koje je on uveo trajno ulo u jezik teorija znakova, i njih koristimo i danas.
Nauka o znacima u XX veku
Pirsova semiotika
Pirs: svet kao univerzum znakova

Pirs je termin semiotika preuzeo od engleskog filozofa Dona Loka koji ga je na kraju svojih Rasprava... uveo u obliku semeiotika. Pirsova semiotika teorija imala je t r ij a d i k i karakter a znak je upravo tu bio definisan kao trolani odnos: povezivanje materijalnog sredstva prenoenja (takozvanog prenosnika ili nosioca znaenja), predmeta i znaenja. Ta tri konstitutivna elementa filozof je smatrao nunim: da bismo neto mogli oznaiti nazivom znaka tvrdio je moraju sva tri postojati i moraju meusobno biti u odreenom odnosu. Kao s re dst vo pre no e nj a (reprezentamen) Pirs je upravo smatrao svaku pojavu empirijsko-ulnog karaktera (jeziki zvuci, napisi, stvari, ponaanja, gestovi i sl.). Meutim, nijedno od ovih i mnogih drugih sredstava prenoenja nije moglo biti samo
Pogledati: Hronologija.
VIII. Semiotika
Pirsova trijadika teorija znaka
Pirsova trijada: sredstvo prenoenja predmet znaenje
255
Interpretant
po sebi sredstvo prenoenja mo- ZNAENJE prema Pjeru Giralo je biti ukljueno u funkciona- rou to je proces koji asocira na lan odnos sa ostalim lanovima neki predmet, na neku sutinu, na trijade. Kad je re o pre dme tu neki pojam i dogaaj s nekim zna(referentu) na koji se znak odnosi, kom spremnim da ih izvuku na Prema Pirsu, to je rezultu Pirsa nije zanimao predmet kao povrinu. tat interpretacije znaka. takav (ili predmet uopte) nego samo njegovo postojanje u vidu objekta znakovnog odnosa. Pri tome su predmeti znakova mogli biti objekti koji realno postoje, ali i fiktivni, pa ak i oni izmatani. A trei elemenat trijade znaenj e z na k a (interpretant) obavljao je medijativnu ulogu izmeu sredstava prenoenja i predmeta koji su zamenjivani znacima. Interpretanta nije, meutim, trebalo meati sa interpretatorom (kako je esto taj termin, kojeg je filozof uveo, pogreno identifikovan). Interpretant je upravo oznaavao sadraj znaka, sadraj shvaen kao imanentno svojstvo ili drugaije reeno: u njemu stalno prisutnu sposobnost za interpretaciju (na primer, ideja, pojam ili osnovna definicija na koju se moe prevesti znak). U Pirsovom pristupu interpretantu veoma bitno bilo je i to da je on, budui znaenje znaka, istovremeno predstavljao sledei znak ili niz znakova pomou kojeg se mogao izraziti sadraj. Drugim reima, svaki sadraj znaka (njegovog znaenja) morao je biti iskazan sledeim znakovima (na primer, znaenje rei maka koja je izreena pomou rei koje sainjavaju optu definiciju te ivotinje kao to su: maka je grabljiva ivotinja...). Svaki znak u Pirsovoj koncepciji predstavljao je, dakle, interpretanta sledeeg znaka, a istovremeno je kao znak imao sopstvenog interpretanta u vidu drugog znaka. Prema miljenju filozofa, takav pristup je garantovao vrstinu semiotikog sistema tu nije bilo nikakvih suvinih elemenata, a svi znaci su imali precizno odreeno mesto u sistemu. Drugaije govorei sam znak i znaenje znaka bili su funkcije itavog sistema, a postojanje odreenog znaka predstavljalo je prisutnost u najmanju ruku dva druga znaka: prethodnog iji je bio interpetant i sledeeg koji je postajao njegov interpretant. Posledice takvog pristupa bile su veoma bitne svaki znak je, dakle, uvek sadravao drugi znak, a znaenje je bilo dostupno samo pomou interpretacije ili pomou prevoenja odreenog znaka na sledee znake. Na taj nain je proces stvaranja
U suprotnom sluaju, ono je samo mogunost znaka potencijalno sredstvo prenoenja. Dalje emo morati definisati rei: grabljiva, ivotinja itd. O ovome, takoe, pogledati: H. Buczyska-Garewicz, Semiotyka i filozofia znaku, u: M. Bense, wiat przez pryzmat znaku, Warszawa, 1980, str. 910.
256
znaenja dobio svojstvo neograniene semioze i ta Pirsova ideja pokazala se kao naroito inspirativna za francuske poststrukturaliste ezdesetih godina (naroito za aka Deridu) koji su odatle preuzimali koncepciju nikada dovrene, neograniene interpretacije. Osim toga, Pirs se odluno suprotstavljao sagledavanju znaka samo u funkciji njegove zamene predmeta (kako se to smatralo u veini dvoelementnih semiotikih teorija). Prema miljenju filozofa, znak koji predstavlja vezu tri elementa trebalo je, svakako, istovremeno da ima i karakter medijacione interpretacije. To je znailo da znak ne samo da nije uspostavljao obine relacije zamene neega pomou neeg drugog, nego je uvek bio oznaavan pomou relacije zamene za nekoga za potencijalnog primaoca. Dakle, biti interpretiran predstavljalo je imanentno svojstvo znaka, jednostavno je znailo njegov nain postojanja znak je, oigledno, bio namenjen komunikaciji i interpretaciji. Sledea posledica takvog naina shvatanja prirode znaka ispostavila se takoe kao vana tu je znak bio shvatan dinamiki i kreativno, iz same svoje sutine stvorio je sledee znake, a univerzumom znakova vladalo se pomou odnosa interpretacije prevoenja odreenog znaka na sledee znake, a ovih, opet, na sledee itd. Proces interpretacije, meutim, prema Pirsovom miljenju, nije bio beskonaan. I kao to je to svojstveno pragmatiaru na kraju tog lanca filozof je smestio takozvanog konanog interpretanta: delovanje ili uobiajen nain ponaanja koji je znak proizveo. Odredivi najoptije principe IKONIKI ZNAK (IKON) vrsemiotikog univerzuma, Pirs je sta znakova koju izdvaja arls Santakoe predloio podrobnu tipoloders Pirs, a za koje je karakteristigiju znakova izvedenu s obzirom an odnos slinosti izmeu onoga na svojstva pojedinanih elemenata to predstavlja materijalni nosilac znaka i onoga to znak znai (na trijade: sredstva prenoenja, predprimer, portret, fotografija i sl.). meta i interpretanta i na taj nain Ikoniki znak je esto definisan je dobio devet tipova znakova. Od na taj nain da poseduje svojove tipologije najvanija su se ispostva predstavljenog predmeta. stavila razlikovanja postignuta s
Osim toga, ovde je re o imanentnoj interpretaciji neke vrste unutranje interpretativne sposobnosti koja se nalazi u znaku (da bi izbegao nesporazum, Pirs ponekad interpretanta naziva unutranjim interpretantom), a ne o interpretaciji u uobiajenom shvatanju koja, na primer, proistie iz funkcionisanja znaka u razliitim kontekstima ili o njegovoj interpretaciji od strane razliitih primalaca. Upravo za odreenje ovih sluajeva, Pirs uvodi kategoriju spoljanjeg interpretanta kao naina ispoljavanja razumevanja znaka. Jo jednom naglaavam da je ovde re o potencijalnom a ne o konkretnom primaocu.
Neograniena semioza
Znaci kao medijaciona interpretacija
Konani interpretant
Tipologija znakova
VIII. Semiotika
257
Ogdenov i Riardsov trougao
obzirom na povezanost znaka s njegovim predmetom. Filozof ih je zapravo izdvojio na ovakav nain: znake koji su uzrono povezani sa svojim predmetom i koji uspostavljaju neposredan odnos koji upuuje (i ndeksi ) na primer, takvi kao to je zastavica na krovu koja pokazuje pravac vetra;10 * U. Eco, Nieobecna struktura, Warsza znaci povezani s predmetom na wa, 1996, str. 127. osnovi odnosa slinosti (i konik i zna ci ili, jednostavno, i ko SIMBOL prema terminologiji ne) na primer, portret ili fotoPirsa vrsta znaka za koji je karakgrafija;11 teristina ista konvencionalna ve znaci povezani sa svojim predmeza nosioca znaka i znaenja (intertom jedino na osnovi konvencija pretanta). Simboli su, na primer, (s imb oli ) na primer, re priznaci (rei) prirodnog jezika. rodnog jezika.12 Isto kao i sama ideja semioze kao beskonane interpretacije, kao i ideja interpretacije kao prevodivosti znaka na drugi znak, pa i itava Pirsova tipologija znakova, izvrili su veoma snaan uticaj na kasnije semiotike teorije. Pirsovi nastavljai nisu se samo rado pozivali na njegovu koncepciju nego su je takoe esto razraivali dodajui joj nove elemente. Tako su se, na primer, arls Kej Ogden i Ajvor Armstrong Riards posluili shemom trougla kako bi likovno izrazili odnos izmeu sva tri elementa procesa semioze, unekoliko modifikujui Pirsovu terminologiju. Takozvani Ogdenov i Riardsov trougao izgledao je ovako:
Malu izmenu ovde je uneo Umberto Eko i prema njegovom miljenju ikoniki znaci nemaju svojstva predstavljenih predmeta, ali odraavaju izvesne elemente njihove percepcije, pri emu to ine na osnovi normalnih perceptivnih kodova, eliminiui jedne podsticaje, a uzimajui druge.*
10 Davni prirodni znaci ili oznake (semeion). 11 Ikoniki znak moe, takoe, da odraava potpuno formalnu slinost i tada ga Pirs naziva dijagramom. 12 Davni konvencionalni znaci (semainon). Do ovoga je dovodila jo podela znaka s obzirom na sre dst vo preno enj a i ovde ih je Pirs izdvojio kao: qualisignum (kvalitet ili svojstvo koje je znak), sensignum (dogaaj koji je znak ili konkretan primer) i legisignum (princip ili tip koji je znak), a takoe i podelu s obzirom na i nter pret ant a: rhemat (bilo kakav znak kao lan mogueg iskaza), dicent (izreka na primer, dva znaka povezana odreenom vezom), argument (sloena sintagma koja povezuje znake razliitog tipa). O ovome pogledati: U. Eco, Pejza semiotyczny, Warszawa, 1972, str. 154155 i: M. Bense, wiat przez pryzmat znaku, op. cit.
258
o dno s (znaenjski pojam) pojam drveta
s i mb ol (znaenjska forma i njena akustika slika) re d - r- v - o
pre dmet (oznaena stvar)13
arls Moris, Pirsov uenik, 1938. godine proirio je trijadiki model znaka dodajui mu jo dva elementa i samim tim stvarajui p e nt a d iku semiotiku. Prema Morisovoj koncepciji, znak su sainjavali sledei elementi: 1. s redst vo pre no enj a (instrument, sign-vehicle) re: d-r-v-o; 2. inte r pre t ant (sve to se moe zamisliti povodom odreenog znaka) sve asocijacije povezane s drvetom; 3. z na e nj e (osnovni pojam na koji se moe prevesti znak, designatum) definicija drveta; 4. de not at (predmet znaka, fragment stvarnosti na koji se znak odnosi) konkretno drvo; 5. pri ma l a c z na k a ili interpretator (interpreter) onaj ko upotrebljava re drvo i interpretira je. U odnosu na Pirsov model, Morisova koncepcija imala je u vidu jo i korisnika znaka i proirivala je funkciju interpretanta; u Pirsovoj teoriji to je bilo samo znaenje ili pojam (definicija), a u Morisovom modelu ta kategorija je sadravala sve asocijacije povezane sa odreenim znakom.14 Moris je uao u istoriju pre svega kao tvorac precizne podele semiotike na tri posebne discipline, odreene pomou tri glavna odnosa znaka: semant i k a : za koju odnos znaka prema predmetu kojeg zamenjuje znak postaje osnovni odnos (zapravo se taj odnos i naziva semantiki, od grkog semantikos = oznaavajui); s int a ks a : za koju je najvaniji odnos odreenog znaka prema drugom znaku (taj odnos nazivamo sintaksikim);
13 Ch. K. Ogden, I. A. Richards, The Meaning of Meaning: A Study of the Influence of Language upon Thought and of the Science of Symbolism, London, 1923. 14 Up. . Moris, Osnove teorije o znacima, Beograd, 1975, str. 136152, prevod: Milan Damnjanovi.
VIII. Semiotika
Morisova petandika semiotika
Morisova podela semiotike: semantika, sintaksa, pragmatika
259
Opta nauka o znacima
prag mat i ka: za koju su naj- SEMANTIKA, SINTAKSA, bitniji odnosi znaka i njego- PRAGMATIKA su, prema arlsu vog korisnika (poiljaoca i Morisu, tri osnovna sastavna dela primaoca); te odnose naziva- semiotike. Prvi sagledava znak u odnosu na predmet koji on zamemo pragmatikim. Podela semantike na tri obla- njuje, drugi u odnosu na druge znakove, trei u odnosu na koristi koju je izvrio Moris obavezuju- snike znaka. a je i danas. Prema miljenju tvorca ove podele, semantika koja predstavlja optu nauku treba u istraivanju znakova da uzme u obzir sve te odnose.15 Ako se pogleda unazad, na poslednji vek, u istoriji istraivanja znaka moe se zapaziti da se engleska semiotika (takoe, delimino i nemaka) pre svega razvijala na tlu filozofije i logike, a najvanija inspiracija za nju bili su upravo Pirsovi pogledi. Francuska semiotika, opet, najvie je crpela iz pomenutog lingvistikog izvora i pozi- SEMIOLOGIJA (gr. semainon + vala se u najveoj meri na teoriju logos) nauka o znacima koju je inicirao Ferdinand de Sosir, a danas jezika Ferdinanda de Sosira. A kad se, pre svega, razvija u Francuskoj. je re o broju elemenata koji odreuju znak, onda je, suprotno amerikim i engleskim filozofima, tvorac opte ligvistike sugerisao relativno skromnu koncepciju jedva dvolanu. Meutim, semiotika je u njegovoj teoriji stekla status naune discipline: postala je s e m iolo g ij a ili opta nauka o znacima.
De Sosir: nastanak semiologije

De Sosir i nastanak semiologije
De Sosiru je bio jasan znakovni karakter samog prirodnog jezika i vrste veze tog jezika s drugim znakovnim sistemima, a usled toga, takoe, uzajamne veze lingvistike i opte teorije znakova. U Optoj lingvistici itamo: Jezik moe da oznaava razne naine komuniciranja, a prirodni jezik je samo jedan od naina komuniciranja, ali osnovni. Otuda opta lingvistika moe dati polazite za istraivanje drugih komunikacionih sistema (umetnosti, knjievnog jezika, mode, ljudskih ponaanja, gestova i sl.).16
15 Ch. W. Morris, Foundations of the Theory of Signs, u: International Encyclopedia of Unified Science, t. 1, br. 2, Chicago, 1938. 16 F. de Sosir, Kurs opte lingvistike, Sremski KarlovciNovi Sad, 1996, str. 4344, prevod: D. Toanac.
260
Skreui panju na posebnu, privilegovanu poziciju prirodnog jezika, De Sosir je istovremeno sagledao mogunost prenoenja naina analize nastalih na bazi opte lingvistike, na istraivanje drugih znakovnih sistema. S druge strane, opet, sagledao je i da razliite semiotike teorije mogu biti korisne u istraivanju znakovnog karaktera jezika. Uveravao je, dakle:
SISTEM ZNAKOVA tip organizacije odreene vrste znakova koji se nalaze u meusobnim vrstim vezama i funkcionalnim zavisnostima (na primer, sistem znakova prirodnog jezika).
Privilegovana pozicija prirodnog jezika
Ako se eli otkriti prava priroda jezika, tu prirodu treba traiti pre svega u onome to joj je zajedniko sa svim sistemima istog reda, a lingvistike faktore, koji na prvi pogled izgledaju vrlo vani (kao, na primer, funkcionisanje glasovnog aparata), ako oni slue samo za razlikovanje jezika od drugih sistema, treba staviti u drugi red. Tako e se ne samo osvetliti lingvistiki problem, nego e se, mislimo, ako se obredi, obiaji, itd. budu posmatrali kao znaci, i te injenice pojaviti u novoj svetlosti, a osetie se potreba da one budu grupisane u semiologiji i objanjavane zakonima te nauke.17 De Sosir je, takoe, sagledao veoma ozbiljan zadatak koji se nalazio pred lingvistikom, a koji je precizno oznaio u svojim predavanjima: ako se jezik u celini prihvata kao sistem semiolokih injenica, to znai precizno pokazati i definisati sve ono to ga ini takvim sistemom. Dakle, sve ono to doprinosi da je prirodni jezik sistem znakova. Takoe je pokuavao da u najoptijim crtama definie samu semiologiju: Moe se, dakle, zamisliti jedna nauka koja bi ispitivala ivot znakova u drutvenom ivotu; ona bi bila deo drutvene, pa prema tome, i opte psihologije; mi emo tu nauku nazvati s e miolo g ij om (od grkog smeon, znak). Ona bi nas uila ta su znaci, koji zakoni njima upravljaju ... Lingvistika je samo deo te opte nauke; zakoni to e ih semiologija otkriti moi e se primenjivati i na lingvistiku, koja e tako biti ukljuena u jednu sasvim odreenu oblast u skupu ljudskih injenica.18 Razlika izmeu tradicionalne semiotike i De Sosirove semiologije pre svega se, dakle, zasnivala na tome to joj je tvorac opte
17 F. de Sosir, Opta lingvistika, str. 26. 18 Ibid., str. 25.
VIII. Semiotika Zadaci lingvistike
De Sosirova definicija semiologije
Semiotika / semiologija
261
De Sosirova dvolana teorija znaka
Relaciono znaenje
lingvistike pridavao nauni status i to je u prvi plan tako shvaene nauke isticao ne toliko znak koliko s istem zna kova , a takoe i zakonitosti koje vladaju znakovnim univerzumom. Tradicionalna iskustva opte teorije znakova u ovom sluaju se, dakle, povezuju sa strukturalistikim miljenjem De Sosirova semiologija je u sutini bila st r u ktu r a lna s e m iolo g ij a zasnovana na pretpostavci postojanja preciznog i vrstog unutranjeg sistema odnosa koji se nalazi u osnovi svakog sistema znakova.19 De Sosir je, na kraju, drugaije shvatao zadatak semiologije nego, na primer, Pirs. Ukoliko su za Pirsa bile najbitnije logike funkcije znaka i formalni aspekti semiotike, utoliko su za De Sosira bili vani i sistemski odnosi (unutar sistema znakova) i veze semiologije sa optom lingvistikom te, konano, opta pravila koja upravljaju drutvenim funkcionisanjem znaka. U nauci o knjievnosti isto tako vanu ulogu igrala je opta teorija znaka koju je predloio De Sosir. Koncepciju koju, s obzirom na dva elementa koji odreuju znak, moemo oznaiti kao dij adiku (dvolanu). Kao to znamo, De Sosir je termin znak primenjivao za oznaku povezivanja akustike slike i pojma ili, drugim reima, vezu oznaavajueg elementa (signifiant) i oznaenog elementa (signifi) (na primer: jeziki znak koji je nastao putem veze zvune struje DESIGNAT (referent) stvarni predmet na koji se odnosi znak ili m - a-j - k - a i opteg pojma maj- koji je zamenjivan znakom. ka). Ukljuujui se u spor izmeu pristalica naturalistike i konvencionalne koncepcije, tvorac opte lingvistike odluno je stao na stranu konvencije i naglaavao je sasvim proizvoljan (arbitraran) karakter veze koja povezuje signifiant i signifi. Takoe je kasnije uvodio kategoriju sistema znakova koji upravlja unutranjim poretkom i odreenim sistemom odnosa.20 Meutim, ini se najvanijim to da se u De Sosirovoj koncepciji sasvim nebitnim pokazao stvarni predmet na koji se znak odnosi ili koji je zamenjen znakom takozvani d e si g nat. Jedino je bio vaan pojam (opta definicija predmeta). Tako je isto znaenje znaka u njegovoj koncepciji imalo isto relacioni karakter, bilo je sistemska vrednost, dakle, nije zahtevalo odnos izvan sveta stvari. Drugaije, dakle, nego u Pirsovoj semiotici, ovde znaenje nije predstavljalo odnos prema jednom designatu, nego je jedino bilo pojam na koji se znak mogao prevesti. Takoe je bilo bitno i to da je odnos izmeu oznaavajueg i oznaenog, prema De Sosirovom shvatanju, imao
19 Pogledati: Strukturalizam (II). 20 F. de Sosir, ibid.
262
trajni karakter on je bio nametnut konvencijom i nije se menjao, na primer, u situaciji nove upotrebe znaka u nekom novom kontekstu. Takvo shvatanje znakova kao nepromenljivih odnosa zvukova i pojmova omoguavalo je, opet, potpunu autonomiju nauke o znakovima: istraujui znak bilo je mogue kretati se iskljuivo unutar zatvorenog, apstraktnog sistema, a semiologija je zahvaljujui tome zadravala teorijsku istotu i apstraktnost. A, takoe, uslovno teorije knjievnosti koje su prilagoavale De Sosirovu koncepciju znaka knjievnosti mogle su se osloniti na snanu naunu osnovu.
Nauka o znacima u nauci o knjievnosti

Za De Sosira je, dakle, bilo vrlo vano vrsto uzajamno delovanje teorije jezika i semiologije. Njegovi podsticaji su uticali gotovo na sve strukturalistike pravce u teoriji knjievnosti da dosledno ostvare semioloku orijentaciju uvodei u svoj diskurs kategoriju znaka / sistema znakova i tretirajui knjievno delo kao specifinu znakovnu tvorevinu. I tako se, na primer, Jan Mukarovski, definiui poetski jezik i odreujui njegovu specifinost, takoe sluio kategorijama zna k a / z na enj a , pa se ak moe rei da je semioloka opcija bila jedno od glavnih svojstava njegovog razmiljanja o knjievnosti. Mukarovski je, takoe, bio svestan posledica koje proistiu iz izbora De Sosirovog modela znaka i sistema znakova kao modela za semiologiju knjievnosti. U ve ranije navoenom lanku O poetskom jeziku, skretao je, na primer, panju na nesumnjivu korist koja proistie upravo iz takve preorijentacije teorije knjievnosti. Zahvaljujui tome, knjievno delo se pre svega moglo osloboditi od vika jednostrane povezanosti sa stvarnou koju saoptava njegov sadraj kao i od jednostrane zavisnosti u odnosu na psihike inove autora i itaoca. Zahvaljujui tome, mogla se u prvi plan istai unutranja konstrukcija tvorevine.21 Meutim, Mukarovski je zapaao isto tako bitna ogranienja De Sosirove semiologije, a jednu od njegovih najvanijih sumnji izazivalo je odsustvo predmeta na koji se odnosi. Stvarajui, dakle, kako teoriju knjievnog dela tako i teoriju umetnikog dela uopte, autor teksta O poetskom jeziku se trudio da prevazie krute okvire De Sosirove semiotike teorije. I tako je on u svakom znaku razlikovao dve strane:
21 J. Mukaovsky, O jzyku poetyckim, u: Praska szkoa strukturalna w latach 19261948. Wybr materiaw, Warszawa, 1966, str. 151.
VIII. Semiotika Semiologija i knjievna istraivanja Semiologija Mukarovskog
Unutranja konstrukcija tvorevine
Granice semiologije
263
Znakovni karakter umetnikog dela
Ikoniki znaci prema Jakobsonu
Jakobsonova koncepcija umetnikog zahvata
Pojam koda i knjievnost
materijalnog nosioca i znaenje, dakle, upravo mogunost odnosa znaka prema neemu to se nalazilo izvan njega. U odnosu na semioloka pitanja, praki strukturalista je iznosio dosta radikalno miljenje prema njegovom sudu, svako umetniko delo je imalo znakovni karakter, to znai predstavljalo je strukturu znakova komplikovane unutranje organizacije, a razliite varijante umetnosti valjalo je jednostavno prihvatiti kao razliite znakovne sisteme. Takoe su ga interesovali i procesi lokalizovanja znaka u drutvenoj svesti (poiljalaca i primalaca) i slanje znaka u drutvenu stvarnost, kao i njegovo funkcionisanje u okviru komunikacionih konvencija. Pojam znaka i funkcija koje on obavlja igrali su takoe bitnu ulogu u pogledima Romana Jakobsona. On je dosta prostora posvetio komentarima De Sosirove i Pirsove teorije. Jakobson je pri tom posvetio relativno veliku panju ikonikim znacima, a naroito mogunosti primene tog tipa znakova za opis semiotike specifinosti knjievnosti. Meutim, u tom cilju je morao u izvesnoj meri da modifikuje Pirsovu definiciju. Onoliko koliko je kod Pirsa ikoniki znak bio odreen pomou slinosti sredstva prenoenja i predmeta na koji se odnosi znak, toliko je Jakobson (sluei se u tom sluaju isto tako i De Sosirovom idejom) definisao ikon kao slinost onoga to je oznaujue (signifiant) i onoga to je oznaeno (signifi) kod znaka. Odnos slinosti je u tom sluaju u izvesnom smislu zalazio u unutranjost znaka a ne izmeu znaka i predmeta. Na kraju, Jakobson je pojavu zvunog paralelizma nazvao ikoninost i nastojao da pokae, na primer, na koji nain figure zvunog karaktera (rime ili sintaksiki paralelizmi) mogu izazivati odreene semantike posledice i to nezavisno od toga na ta se odnose jeziki znaci upotrebljeni u tvorevini. Jakobson je ak isticao zahtev za proirivanjem Pirsove tipologije etvrtim tipom znaka; pored ve pomenutih: ikone indeksa i simbola to je trebalo da bude jo i umetniki zahvat (artifice), nastao sa osloncem na princip slinosti isto onako kao i ikoniki znak. Oigledno bi bilo veoma teko povui preciznu granicu izmeu strukturalne poetike i strukturalne semiologije, mada je bez sumnje za rane strukturaliste (pre svega, prake) postala vie karakteristina funkcionalna orijentacija: oni su, pre svega, skretali panju na razliite funkcije koje knjievni znaci obavljaju u komunikacionim inovima. A u posleratnom strukturalizmu, opet, u prvi plan je izbila kategorija koda22 i sistema znakova. Pokuaji odreenja
22 Pojam koda takoe se pojavio i u lingvistici, a njegovom razvitku je pre svega doprinela teorija informacije. Jedan od prvih lingvista koji je koristio tu kategoriju bio je Andre Martine. Up. A. Martinet, Podstawy lingwistyki funkcjonalnej,
264
univerzalnog sistema knjievnih znakova, kao i mogunosti opisa pravila koja vladaju semantikim procesima u knjievnosti, zaokupljali su pre svega panju francuskih strukturalista, a naroito naratologa i strukturalnih semantiara.23 Takoe su se pojavile i koncepcije koje su, istiui ogranienost dotadanje semiologije, postavile sebi kao cilj prekoraenje zatvorenih struktura znaka i sistema. Umesto toga su nastojali da preu na semiologiju iskaza tretiranu kao smisaonu celinu koja se ne moe uvek svesti na pravila koja je istakao sistem. Tako je, u stvari, zadatak semiologije formulisao francuski lingvista Emil Benvenista (19021976), a ezdesetih i sedamdesetih godina njegove teorije su izvrile velik uticaj na lingviste i na semiologe knjievnosti.
Prekoraenje zatvorenih struktura
Benvenista: u pravcu semantike iskaza

Izvrivi temeljnu analizu Pirsove i De Sosirove koncepcije, Benvenista je kao jedan od najvanijih zadataka semiologije istakao precizno odreenje statusa jezika meu ostalim znakovnim sistemima.24 Meutim, otpoeo je od istraivanja nejezikih sistema kako bi na njihovoj osnovi opisao svojstva specifina za prirodni jezik; zahvaljujui tome, stvorio je kako osnovu za optu teoriju znakovnih sistema tako i za sisteme zasnovane na veoj semantikoj raznovrsnosti i komplikovanijoj zavisnosti izmeu znakova (to znai jezikih sistema, a naroito knjievnog sistema). Benvenistu je takoe zanimao odnos izmeu razliitih semiotikih sistema, a idui tragom Pirsove inspiracije, opisivao ih je takoe i kao veze znakovnog karaktera. Prema miljenju autora Semiologije jezika, semiotiki sistemi su izmeu sebe mogli da se nau u tri osnovna odnosa: 1. u odnosu proizvo e nj a (jedan sistem stvara drugi sistem, na primer, alfabet jezika stvara Brajov alfabet);
Warszawa, 1970, str. 32 (knjiga se pojavila u Francuskoj, 1967. godine). Znatno ranije, pojam koda je u analizi knjievnosti koristio Umberto Eko u uvenoj knjizi Otvoreno delo, objavljenoj 1962. godine. 23 K. Rozner tvrdi da semiologija konsekventno dobija strukturalni karakter kad nad kategorijom znaka poinje da dominira kategorija sistema. Up. K. Rosner, Semiotyka strukturalna w badaniach nad literatur. Jej osignicia, perspektywy, ograniczenia, Krakw, 1981, str. 15. O sistemskom miljenju u francuskoj strukturalnog semilogiji pogledati: Strukturalizam (II). 24 E. Benvenist, Problemi opte lingvistike, Beograd, 1975, str. 21, prevod: Sreten Mari.
VIII. Semiotika
Status jezika meu ostalim znakovnim sistemima
Benvenistine meusistemske relacije
265
Teorija znaenja
Zadatak semiologije
2. u odnosu homolo g ij e (strukturalne adekvatnosti izmeu jednog i drugog sistema, na primer, izmeu gotske arhitekture i sholastike misli);25 3. u odnosu i nte r pre t a c ij e (u kojoj jedan sistem postaje interpretirani a drugi interpretirajui, na primer, prirodni jezik kao sistem koji interpretira drutvo poseban znakovni sistem).26 Benvenista je takoe dosledno delio i prostore semiotike i semantike, a trudio se isto tako da odredi postojei pravac razvoja semiologije. Onoliko koliko je De Sosir poloio snane temelje lingvistikoj sociologiji dakle, opisao sve to se odnosi na znak i njegovu prirodu toliko je, prema Benvenistinom miljenju, sada trebalo da se koncentrie pre svega na stvaranje osnova teorije znaenja teorijskoj semantici i optim pravilima za stvaranje znaenja. Pojedinani iskaz (reenica) bio je za Benvenistu pojava istinskog ivota govora i njegovih stvaralakih mogunosti. Na kraju je, dakle, autor Semiologije jezika paljivo odvojio semiologiju od semantike, a istovremeno i ono to je semiotiko od onoga to je semantiko. Zadatak semiologije je i dalje trebalo da se zasniva na opisivanju pojedinanosti, opisivanju njihovih dinstinktivnih karakteristika i na iznalaenju to preciznijih kriterijuma za tu distinkciju. Zahvaljujui tome, svaki znak e sve jasnije potvrivati svoje sopstveno znaenje u okviru konstelacije ili u skupu znakova.27 Istovremeno, semantika, pa time i semantinost, uvela je specifian znaenjski nain tvorenja putem iskaza. Problemi koji se ovde javljaju proistiu iz funkcije jezika koja se zasniva na proizvoenju komunikata. Istovremeno, komunikat se ne moe svesti na poredak jedinica koje se mogu identifikovati; dodavanje znakova ne stvara smisao, obrnuto smisao (zamiljen), shvaen celovito, realizuje se i deli na posebne znake koje sainjavaju rei. Drugo, semantinost je nuno optereena optou designata, dok je semiotinost od njih u principu odvojena i nezavisna. Semantiki poredak se poistoveuje sa svetom iz javnosti (lnonciation) i univerzumom iskaza.28
25 26 27 28 Benvenista se ovde pozivao na opservacije Panofskog. Up. ibid., str. 30. Ibid., str. 2331. Ibid., str. 33. Ibid., str. 3334.
266
Prema Benvenisti, u ovoj etapi je valjalo dosledno prei od semiologije kao nauke o sistemu znakova ka semantici koncentrisanoj na znaenjima iskaza, pri emu se u obzir uzimaju aspekti delovanja pomou jezika u drutvenom prostoru.29 Zahvaljujui tome je semiologija, kao apstraktna nauka upravo o uslovima stvaranja smisla, mogla biti odvojena od semantike, koncentrisane na njegovom funkcionisanju u praksi komuniciranja, a jezik je jednom zauvek prestao da bude formirana konfiguracija jedinica. Umesto toga, smisao je tretiran dinamiki: kao neto to se stalno iznova stvara i preoblikuje. To je bio veoma vaan korak na putu nastanka nauke o znacima kao nepredvidive, a istovremeno i kao mogunost prekoraenja shematinosti sistema. Taj pravac razmiljanja naroito e prihvatiti francuski mislioca sedamdesetih i osamdesetih godina.30 Semiologija se, dakle, pokazala kao sjajan jezik opisa raznovrsnih znakovnih fenomena poev od knjievnosti i zavravajui na iroko shvaenoj kulturi. Postala je takoe interdisciplinarna oblast koja povezuje razliite humanistike domene. U nauci o knjievnosti najzanimljivije rezultate dale su upravo tri koncepcije inspirisane optom naukom o znacima: semiologija kulture Jurija M. Lotmana (19221993) i istraivaa iz kruga takozvane Tartuske kole; s emiotike analize koje je izvrio italijanski teoretiar i pisac Emberto Eko (ro. 1932); s emioloka teorija francuskog teoretiara i knjievnog kritiara Rolana Barta (19151980). Valja ih neto detaljnije razmotriti.
Semiologija / semantika
Dinamika koncepcija jezika
Semiologija kao interdisciplinarna oblast
Lotman: model, tekst, kultura

Jedna od najivljih i najplodnijih semiotikih kola XX veka nastala je ezdesetih godina na univerzitetu u Tartuu (Estonija). Meu najvanije predstavnike treba ubrojati Jurija M. Lotmana, Borisa A. Uspenskog, Zaru Minc, Vjeeslava I. Ivanova, Vladimira N. Toporova, Andreja A. Zaliznjaka, Sergija Nekludova. Od 1964. godine Tartuska semiotika kola je poela da objavljuje naune zbornike .31 Dva zbornika, od trinaest objavljenih,
29 E. Benveniste, Problemi opte lingvistike, ibid., str. 131132. 30 A naroito od poststrukturalista. Pogledati: Poststrukturalizam. 31 U to vreme Estonija je bila jedna od republika Sovjetskog Saveza.
VIII. Semiotika Tartuska kola
267
Lotmanova koncepcija umetnikog modelovanja
Prirodni jezik kao model i uzor
sadravala su upravo radove Jurija Lotmana nesumnjivo najuvenijeg predstavnika te kole. Ve u prvom od ovih, pod naslovom Predavanja iz strukturalne poetike,32 Lotman se bavio pitanjem takozvanog umetnikog modelovanja kao najvanijeg problema semiotike teorije umetnosti. Pri tome se pozivao na koncepcije lingvista naroito na ve pomenute Benvenistu i Hjemsleva. Benvenista je tvrdio da je prirodan jezik jedan sistemski model koji ima svoj semiotiki karakter kako u svojoj formalnoj strukturi tako i u nainima funkcionisanja koji, zahvaljujui tome, takoe stvara modelsku formulu znaka. Slino kao i De Sosir koji je, kao to znamo, jezik smatrao najsavrenijim semiotikim sistemom, tako je i Benvenista smatrao da jezik moe oblikovati i oznaavati semiotike funkcije drugih znakovnih sistema.33 Za Lotmana su se ove koncepcije pokazale inspirativnim, a naroito ga je zanimala ideja prirodnog jezika kao izvora i uzora umetnikog modelovanja. Uvodei, meutim, koncepciju modela u istraivanja umetnosti i knjievnosti, istraiva iz Tartua se pozivao takoe i na ideje sovjetskih filozofa i logiara. Ipak, ako je bilo mogue prihvatiti kao model predmeta bilo koji drugi predmet koji ga imitira, koji obavlja funkciju svojevrsnog supstrata odreenog predmeta u istraivakom procesu, onda se na taj nain javila mogunost interpretacije jednog od najvanijih svojstava umetnosti: saznavanja putem odraavanja kao pojave modelovanja. Osim toga, isticao je Lotman na tom istom mestu: Model nikada ne prikazuje ceo objekat, nego njegove odreene strane, funkcije i stanja, pri emu je sam in izbora bitna saznajna karika ... Pre svega, za umetnost je krajnje vana veza modelovanja sa spoznajom struktura velike i veoma velike sloenosti.34 Kategorija mo d el a pokazivala je isto tako izrazite veze s Psihologijom umetnosti Lava S. Vigotskog. Vigotski je u stvari tvrdio da tekst umetnikog dela predstavlja svojevrstan program ponaanja za primaoca taj program upravo pokazuje odreen model sveta u kojem on treba da bude realizovan. Lotmanu je pre svega bilo stalo do toga da pomou temeljne analize odnosa u koje stupa znak u umetnosti sa oznaenim predmetom povee problem umetnikog stvaralatva sa saznajnim procesima. Na semantikom temelju
32 J. Lotman, Predavanja iz strukturalne poetike, Zavod za izdavanje udbenika, Sarajevo, 1970. 33 . Benveniste, Semiologia jzyka, op. cit., str. 3132. 34 J. Lotman, op. cit., str. 6162.
Definicija modela
Lotman Vigotski
268
mogla se, zahvaljujui tome, ponovo interpretirati problematika mimesisa, opisujui i analizirajui pre svega razliita preoblikovanja koja su doivljavali predmeti u procesu umetnikog modelovanja. Najvaniji termin Lotmanove teorije umetnosti postao je, dakle, pojam s ekund ar nog mo deli raju e g siste m a. On je u jednom od programskih tekstova izvrio podelu jezika na tri kategorije: prirodni jezici, vetaki jezici i sekundarni jezici to znai oni koji se ne slue samo prirodnim jezikom kao materijalom nego koji su konstruisani na slinoj osnovi kao i prirodni jezik. U osnovi razlikovanja sekundarnih jezika iskrsla je pretpostavka jezikog karaktera ljudske svesti: poto je, zapravo, kako je tvrdio Lotman, ovekova svest jeziki strukturirana, onda se sve vrste modela koji su nadograeni nad saznanjem meu njima i umetnost mogu odrediti kao drugostepeni modelativni sistemi.35 Na kraju, dakle, autor Strukture umetnikog teksta je pod sekundarnim modelirajuim sistemom podrazumevao svaki semiotiki sistem razliit od prirodnog jezika,36 ali stvoren prema modelu prirodnog jezika kao najsavrenijeg sistema znakova i koji dodatno sadri dopunsku strukturu ideolokog, umetnikog, etikog i slinog tipa.37 Takav sekundarni sistem mogle su biti, na primer, religija, nauka, filozofija, slikarstvo, muzika, ritual i slino. On je isto tako mogao biti i knjievnost kojoj je Lotman pripisivao dvostruku ulogu istovremeno kao modelirajueg sistema (koji obavlja saznajnu funkciju) i znakovnog sistema (koji obavlja komunikacionu funkciju). Trudio se istovremeno da d odgovor na pitanje: ta znai da neko umetniko delo (a samim tim i delo knjievne umetnosti) predstavlja model? Prema njegovoj koncepciji, to je znailo da odreeno delo odraava neki fragment stvarnosti stvarajui istovremeno njegov ekvivalent slian, ali ne istovetan jer je u ovom sluaju moglo doi do promene materijala, a i sam proces odraavanja je u principu imao selektivan karakter. Model stvarnosti koji je stvaralo delo bio je, dakle, samo do izvesnog stepena analogan svom predmetu, a dalje je bio prema njemu u znakovnom odnosu (mogao je istovremeno biti, na primer, oznaka psihe ili autorove linosti,
terminologija tartu ske kole. sekundarni mo delirajui sistem svaki sistem znakova razliit od prirodnog jezika, ali izgraen prema modelu prirodnog jezika. 35 J. Lotman, Umetnost i jezik, u: Struktura umetnikog teksta, Nolit, Beograd, 1976, str. 41. 36 Mada se mogao koristiti prirodnim jezikom kao materijalom. 37 J. Lotman, Problem znaenja u umetnikom tekstu, u: Struktura umetnikog teksta, op. cit., str. 7273.
VIII. Semiotika
Prirodni, vetaki i sekundarni jezici
Primeri sekundarnih modelirajuih sistema
ta to znai da je umetniko delo model?
269
njegove emocije i doivljaja i sl.). Umetniko modelovanje se ispostavilo, dakle, kao stvaranje svojevrsnih ekvivalenata stvarnosti koji su istovremeno bili sposobni da stvaraju sopstvenu stvarnost. A, tavie, modeli su tu stvarnost obogatili dodatnim kvalitetima (estetikog, saznajnog, emocionalnog karaktera i sl.). U sluaju knjievnosti, Lotman je video mogunost modelovanja razliitih objekata pojedinanih: na primer, sudbina konkretnih junaka romana (fabularni aspekt) i univerzalnih: na primer, ljudskog stanja uopte (mitoloki aspekt). Pokuavajui da precizira i odredi specifinost umetnikog modelovanja, Lotman se takoe pozivao na tradicionalnu semiotiku terminologiju preformuliui je za potrebe teorije sekundarnih modelirajuih sistema. Tako je, na primer, pisao: Drugostepeni modelativni sistem umetnikog tipa konstruie svoj sistem denotat, koji nije kopija, nego model sveta denotat u optejezikome znaenju.38 ta je to znailo? Moda bi se ta koncepcija najbolje objasnila na primeru preuzetom iz knjievnosti na fragmentu Ljermontovljeve poeme Saka: U oblacima mesec se kao varjaki tit ili holandski sir valja. Ako se ovde pozovemo na prirodni jezik, onda moemo preci- denotacija elementarni znaenjski domen odreenog znazno odrediti denotate (znaenja) ka. Denotat osnovna definicija rei mesec sluei se, jednostavno, na koju se moe prevesti znak ili njegovom renikom definicijom njegov pojmovni ekvivalent (na priprema kojoj je mesec nebesko mer, malian veoma malo dete). telo. U Ljermontovljevoj poemi, meutim, re mesec dobija dodatne denotate. Ovde je, dakle, mesec odreen pomou varjakog tita i holandskog sira. Odnos denotiranja, karakteristian za jezik, podran je, uvedeni su pokazatelji koje jeziki sistem ne predvia. Na taj nain zakljuivao je Lotman moe biti oznaavan jedino mesec kao elemenat posebne slike sveta koju je Ljermontov stvorio. Jedan od najvanijih elemenata koji se odnosi na umetniko modelovanje u Lotmanovim radovima i u radovima drugih predstavnika Tartuske kole postalo je prostorno modeliranje odraavanje prostornih odnosa pomou knjievnosti i izgradnja pomou prostora
38 Ibid., str. 84.
Osnovni i sekundarni denotati
Prostorno modeliranje
270
specifinih znaenjskih odnosa.39 Prostorni odnosi u knjievnom delu bili su modelirani po uzoru na prostorne odnose u svetu, a i u knjievnosti je prostor mogao imati linearan, takast, kontinuiran, diskontinuiran, ravan, trodimenzionalan karakter i slino; u njoj su mogli biti oznaeni pravci (vertikalni, horizontalni i sl.) i ona je takoe mogla imati dinamiki ili statiki karakter itd. U Lotmanovoj koncepciji, ipak, najbitnije se pokazivalo to to su opoziciona svojstva prostora stvarala specifian jezik prostornih odnosa: na primer, opozicija goredole, visoknizak, desnilevi, blizakdalek, otvorenzatvoren, ogranienneogranien, to su mogla imati dodatna znaenja religijska, etika i politika (na primer, dobarzao, nebopakao i sl.). Ove opozicije mogle su se isto tako prevesti na druge opozicije koje nisu imale prostorni karakter (na primer, vrednostannevrednostan, natu, dostupannedostupan i sl.). Lotman je takoe zapaao da je svet predstavljen u knjievnosti esto podeljen u prostoru na dva suprotstavljena dela (na primer, svet ivihmrtvih, naihtuih, bogatihsiromanih, fantastinihrealnih i sl.), a prekoraenje granice izmeu ovih svetova igra veoma vanu i bitnu ulogu za konstrukciju fabule predstavlja, zapravo, ruenje ustaljenog poretka i, zahvaljujui tome, postaje jedna od nadreenih tematskih kategorija knjievnosti. Glavna Lotmanova teza glasila je ovako: prostorni model sveta u knjievnoj tvorevini dovodi do kvaliteta ne-prostornog karaktera jer je u knjievnom delu prostor povezan s drugim pojmovima koji funkcioniu u naoj slici sveta. Prostorni odnosi u knjievnosti mogu, dakle, metaforiki da izraavaju ove ne-prostorne zavisnosti da modeliraju znaenja preuzeta od svih moguih semiotikih sistema. Meutim, Lotmana je takoe interesovao znatno ozbiljniji problem s kojim su se borili gotovo svi strukturalisti u posleratnom razvoju ovog pravca. To je bio odgovor na pitanje: moe li se problematika znaenja sagledati isto tako sistemski (isto kao i problematika i samog znaka koju su ve bili opisali pomou sistemskih kategorija, izmeu ostalih, De Sosir i Pirs). Slino kao Mukarovski, Jakobson i drugi, i Lotman je takoe bio svestan znaaja tog zadatka. Upravo je konstatovao: Znaenje je jedan od osnovnih problema za sve nauke semiotikog kruga. U krajnjem izvodu, cilj izuavanja bilo kog znakovnog sistema jeste odreenje njegovog sadraja.40
39 Pogledati, na primer: J. otman, Zagadnienia przestrzeni artystycznej w prozie Gogola, u: Semiotyka kultury, Warszawa, 1977. Pogledati, takoe: Z. Minc, Struktura przestrzeni artystycznej w liryce Boka. 40 J. Lotman, Struktura umetnikog teksta, op. cit., str. 70.
VIII. Semiotika
Jezik prostornih odnosa
Da li se problematika znaenja moe sagledati sistemski?
271
Lotman Hjelmslev Struktura znaka prema Lotmanu: plan izraavanja i plan sadraja
Lotman je od poetka bio uveren da sfera sadraja knjievne terminologija tartu ske kole. znaenje protvorevine takoe ima sistemski ces prekodiranja (prevoda) najmakarakter, kao to to imaju i znaci nje dva strukturalna toka (plana korieni u tom sistemu koji se na izraavanja i plana sadraja). njega odnose. Poduhvatajui se uvoenja u sistematiku knjievnih znaenja, istraiva iz Tartua se rado pozivao na terminologiju koju je predloio lingvista Hjemslev koji je, opet, zamenio De Sosirovu terminologiju (oznaavajui i oznaeno) na odgovarajui nain: oblikom izraavanja i oblikom sadraja u jeziku. Inspirisan milju Hjemsleva, Lotman je svaki znak i svaki tekst oznaio kao sloenim od pl ana i zr a av anj a i pl ana s a dr aj a . Sistemski karakter plana izraavanja bio je oigledan i lingvisti su ga vie puta opisivali. Meutim, Lotman je tvrdio da isto tako i plan sadraja ima karakter sistema jer sadraji znakova mogu biti zamiljeni jedino kao strukturalni nizovi povezani odreenim odnosima. Uveravao je, dakle, da: Ne moe se otkriti sutina nijednog elementa iz niza koji pripada sadraju bez njegovoga odnosa prema drugim elementima. Fakt koji se ni s im ne moe porediti i ni u jednu klasu ukljuiti ne moe da bude sastavni deo jezikog sadraja.41 U zavrnom odreivanju prirode znaenja veoma bitnu ulogu je igrao pojam koda. Prema Lotmanu, kod je sistem pravila koji oznaavaju principe izbora i kombinacije elemenata odreenog semantikog sistema zato da bi od njih stvorio znakovne sekvence tekstove. Dakle, on predstavlja inventar moguih elemenata datog sistema, sadravajui pri tom i pravila njihove selekcije i povezivanja, kao i pravila deifrovanja tekstova. Znaenje, dakle, moe nastati samo u onim sluajevima kad u najmanju ruku imamo dva razliita strukturalna niza koji se prekidaju u jednoj taki. On nastaje usled prekodiranja (prevoda) jednog niza u drugi. U Lotmanovoj koncepciji, umetniki znak je, dakle, bio shvatan dinamiki jednostavno, nije bio signifiant i signifi kao u De Sosirovoj koncepciji, nego prekidanje i transformacija dva toka formalnog i sadrajnog. Osim toga, znaenje je moglo nastati u najmanju ruku na dva naina putem prekodiranja unutranjeg (u granicama jednog i istog semiotikog sistema) i spoljanjeg (koje oznaava promenu sistema). Tipian primer unutranjeg prekodiranja za istraivaa bio je
41 Ibid., str. 71.
Unutranje prekodiranje / spoljanje prekodiranje
272
matematiki sistem (gde je, na primer, u izrazu a = b + c, a sadraj upravo b + c i da bismo ga odredili, ne moramo se pozivati ni na ta izvan tog sistema). U sluaju spoljanjeg prekodiranja (za koji najbolji primer predstavlja sistem prirodnog jezika), da bi postalo znaenje, moramo meusobno pribliiti dva strukturalna niza razliitog tipa ovde zvuni tokovi u stvari odgovaraju redu stvari, pojava, pojmova i slino. Na prekodiranja ovog tipa moemo takoe naii u znatno komplikovanijim sistemima u sekundarnim modelirajuim sistemima umetnikog tipa. Prilagoavajui ovo razlikovanje opisivanju specifinosti knjievnih sistema, Lotman je pronalazio nove jezike opisa tradicionalnih pojmova na primer, istorijskoknjievnih formacija. Sueljavanje sistema dominantnih unutranjih i spoljanjih prekodiranja omoguavalo je, na primer, poreenje najoptijih svojstava romantiarskog sistema i realistikog sistema. Ovako Lotman komentarie unutranje prekodiranje: Imanentno-relaciona znaenja osobito jasno e se oitovati u onim drugostepenim semiotikim sistemima koji pretenduju na optost, monopolistiko obuhvatanje celog pogleda na svet, sistematizaciju celokupne stvarnosti koja je oveku data.42 Primer takvog sistema za njega je predstavljao upravo romantizam. Na primer, znaenje pojma genije ovde se moglo precizirati samo putem istraivanja odnosa tog pojma prema drugim pojmovima sistema. Pojam genija smetao se, dakle, u mreu suprotnosti oznaenih pomou osnovne suprotnosti: genijemasa (koja se mogla podeliti na pojedinane suprotnosti: veliinanitavnost, neobinostuobiajenost, duhovnostmaterijalnost, pobunapokornost i sl.). ak, ako budemo stvarali dalje suprotnosti (na primer, genijenarod, stvaralatvobestijalnost i sl.) zakljuivao je Lotman onda e se one takoe smetati u romantiarski sistem. A realizam je, opet, za njega bio primer sistema u kojem dominira spoljanje prekodiranje tu u prvi plan izbija upravo pitanje odnosa znaenja u datom sistemu prema znaenju izvan tog sistema. Poto se u realistikom sistemu, na primer, javlja problem: da li je ono to je predstavljeno u tvorevini u skladu sa stvarnou? sa istinom? onda upravo, uveravao je istraiva, ve sama takva operacija zahteva prelazak iz sveta znakova (kreirane stvarnosti) u stvarni svet
42 Ibid., str. 73.
VIII. Semiotika Ideoloki semiotiki sistemi
Romantizam kao primer sistema dominantnih unutranjih prekodiranja
Realizam kao primer sistema sa spoljanjim prekodiranjima
273
Kritika politikog sistema
Ikoninost knjievnosti
Knjievni znak kao likovni znak
(realnu stvarnost).43 To su bila samo teorijski prividna razmatranja specifinosti univerzuma znakova ali, koristei jezik semiotike, Lotman je istovremeno pokuavao da saopti neto vie meusobno poredei, na primer, dva tipa pogleda na svet: monolitni romantiarski i prema drugim semiotikim sistemima otvoren realistiki, i nastojao je, takoe, da skrene panju na sve zatvorene totalitarne ideoloke sisteme, vrei jedino imanentnu interpretaciju u sopstvenim, precizno odreenim granicama, dakle, eleo je da na taj nain takoe saopti neto sutinsko o sovjetskom politikom sistemu i njegovom funkcionisanju. Jurij Lotman se takoe izjanjavao i o problemu ikoninosti knjievnosti. Onoliko koliko je Jakobson tvrdio, kao to smo pominjali, da u sluaju poetskih znakova postoji u izvesnom smislu prirodna (jer je zasnovana na principu formalne slinosti) veza izmeu oznaavajueg i oznaenog (plana izraavanja i plana sadraja, prema Lotmanovoj terminologiji), utoliko je Lotman u sluaju knjievnog semiotikog sistema (a takoe i drugih umetnikih modelirajuih sistema) sagledavao isto tako prirodnost veze izmeu znaka i njegovog denotata (znaenja), kao i njegovog designata (objekta). Veza izmeu znaka i designata imala je, prema njegovom miljenju, prirodan karakter jer znak u umetnosti uvek stvara model (analogon) odraavanog objekta, dakle, na neki nain slian je njemu (mada to ne mora da bude slinost izgleda). Lotman je, dakle, koristio pojam ikonikog znaka sa veoma irokim znaenjem (jo irim nego to je to bilo kod Jakobsona), smatrajui ikoninim odnosom sve pojave adekvatnosti znaka u odnosu na ono to ovaj znak zamenjuje ili izraava. Knjievni znak je, dakle, prema Lotmanovom shvatanju bio konano likovni znak, imao je isto tako sposobnost modeliranja svog sadraja, dakle, njegova uslovnost se nije oseala: Ovaj drugostepeni slikoviti znak poseduje svojstva ikonikih znakova: utisak o manjoj kodovnoj uslovljenosti daje neposrednu slinost sa objektom, oiglednost, i zato kako se ini garantuje veu istinitost i veu razumljivost nego uslovni znakovi.44
Lotmanova koncepcija teksta
Veoma bitnu kategoriju u Lotmanovoj koncepciji obavljala je isto tako kategorija teksta, dosta prostora je posvetio preciznom
43 Oigledno je da su mogue takoe jo i komplikovanije operacije na primer, viesistemske ili stilistiki postupci zasnovani na promenama znaenjskih registara. Pogledati primere koje daje Lotman u Strukturi umetnikog teksta. 44 J. Lotman, op. cit., str. 95.
274
definisanju tog pojma i sve to izloio u jednoj od svojih najuvenijih knjiga pod naslovom Struktura umetnikog teksta. Najoptije posmatrano, tekst je za njega znaio svaku sekvencu znakova datog sistema sistematizovanu prema pravilima tog sistema. Pri tom je on mogao biti realizacija jednog ili vie semantikih sistema. Lotman je precizirao pojam teksta uzimajui u obzir tri osnovna svojstva: 1. iz r az: tekst je uvek fiksiran i izraen odreenim znaci- terminologija tartuske ma (na primer, prirodnog kole. tekst svaka na odgovarajui nain fiksirana sekvenca jezika) i s tog stanovita se znakova koja poseduje obeleen on suprotstavlja svim van- poetak i kraj, koja se odlikuje unutekstovnim strukturama; tranjom strukturalnom organiza2. o g ran i e nj e: tekst je ogra- cijom i koja je izrazito odvojena od nien uvek ima poetak drugih struktura (na primer, knjifilmsko, pozorino, muzii kraj (okvir i sl.) i u tom evno, ko, likovno delo, ali takoe obredi, smislu se suprotstavlja svim ritualna ponaanja i sl.). znacima koji mu ne pripadaju, kao i svim strukturama nejasno oznaenih granica; 3. st r uktu r a l i za c ij a: tekst je jednostavan redosled znakova u prostoru izmeu dve spoljanje granice, ali se odlikuje odreenom unutranjom organizacijom koja ga na sintagmatskom nivou preobraava u strukturalnu celinu.45 U tako irokom shvatanju, tekstom se moglo smatrati veoma mnogo umetnikih i kulturnih fenomena poev od najoiglednijih, ili knjievnog teksta i svakog drugog teksta fiksiranog znacima prirodnog jezika, do filma, pozo terminologija tartuske rinog spektakla, slike, muzikog kole. kultura semiotiki dela, graevine, pejzanog parka, sistem koji neposredna ovekova pa ak i obreda, plesa i svih moguiskustva preobraava u sistem znaih ritualizovanih postupaka (na kova pomou prirodnog jezika. primer, dvorske etikecije). Takva perspektiva stvorila je osnovu za najvaniji elemenat kako u Lotmanovim tako i u radovima tartuskih istraivaa za semiologiju kulture. Nije teko pretpostaviti da je ovde kultura definisana kao sistem znakova veoma komplikovane unutranje organizacije. Uporedo sa ovim poetnim razlikovanjem ila su, meutim, dalja detaljisanja i specifina terminologija koju su uveli tartuski semiolozi. Ono to nazivamo kulturom konstatovali su postoji takoe zahvaljujui suprotnosti: uvek se odreuje u suprotnosti prema ne-kulturi (na primer, prirodi) i upravo na bazi svega ovoga ta kultura nije,
45 Pogledati: Pojam teksta, u: Struktura umetnikog teksta, op. cit., str. 95.
VIII. Semiotika
Tri svojstva teksta
Osnove semiologije kulture
Lotmanova definicija kulture
275
Jezik i kultura
Tekst kulture
Pansemiotizam
Personologija
kultura se javlja kao znakovni si- terminologija tartu stem. U ovom sluaju, konstitutiv- ske kole. tekst kulture nu ulogu igra takoe prirodni jezik svaki tekst fiksiran u znacima kultura je u stvari oblikovana po koji osim znaenja u okviru sopuzoru na jezik (u tom smislu je, stvenog semiotikog sistema takoe poseduje odreeno znaenje u takoe, sekundarni modelirajui sistemu kulture. sistem) a, osim toga, slui se jezikom, odnosno, jednostavno reeno ne postoji bez jezika (uostalom, slino kao to ni jezik ne postoji bez kulturnog konteksta). Najvaniji zadatak kulture zasniva se na strukturalnoj organizovanosti sveta (sistematizovanju u sisteme ponaanja, tradicija, rituala i sl.). Kultura se, dakle, moe nazvati generatorom strukturalnosti, a prirodni jezik je njeno sredstvo strukturiranja ureaj za stvaranje matrice. U stvari, on kako je pisao Lotman ima sposobnost preobraavanja zatvorenog sveta realija u otvoreni svet imena; vodi, dakle, strukturalni poredak u haotinu i nesistematizovanu stvarnost. Funkcioniui pomou jezika kultura ima karakter kolektivnog pamenja postaje nenasleeno pamenje drutva, a njen najvaniji zadatak jeste konstruisanje sistema semiotikih pravila koja ivotno iskustvo preobraavaju u kulturu, konkretno u njene tekstove. Na osnovi semioloke teorije kulture takoe je bila formulisna definicija teksta kulture. On je definisan kao sistem koji osim jezikog znaenja (ili znaenja koji proistie iz drugog semiotikog sistema) ima u kulturnom semiotikom sistemu i dodatno znaenje. U stvari, to su bile sve vrste informacija znakovnog karaktera koje obavljaju kulturnu funkciju (na primer, ponaanje, moda, reklama, stil ivota i sl.).46 Karakteristino svojstvo za teoriju Tartuske kole postao je svojevrstan pansemiotizam uoavan na razliitim nivoima drutvenog ivota i umetnike prakse. Poslednja karika na tom putu ispostavilo se ak tumaenje oveka kao znakovne tvorevine koja vodi formulisanju najoptijih principa takozvane personologije (ili nauke koja istrauje znakove i tek stove p ona anj a ljudi), a zatim stvaranje na toj osnovi opte karakteristike tipova i antropolokih grupa. Polazna taka za tako shvaenu personoloku karakteristiku postala je s e m iot i no st ljudskog p ona anj a, shvaena, na primer, kao proizvoenje teksta ponaanja koji se u odnosu na druge tekstove javlja u znakovnom obliku (generativni model). Drugu mogunost predstavljalo je davanje smisla pojavama stvarnosti putem tretiranja ovekovih ponaanja kao znakova (analitiki model). Istraivai
46 O koncepciji kulture u teoriji Tartuske kole posebno pogledati: J. otman, B. Uspienski, O semiotycznym mechanizmie kulturi, u: Semiotyka kultury, op. cit.
276
ponaanja su u daljem toku izvrili podrobnije personoloke klasifikacije razlikujui, na primer, dva tipa linosti one koja dovrava oznaavanje stvarnosti (semiotizujui tip) i one koja takve postupke izbegava (desemiotizujui tip) a takoe i odreujui vrste semiotizacije percepcije sveta i delei je na konceptualna ponaanja (vrednovanje realnih situacija) i na ritualna ponaanja (stvaranje idealnih situacija).47 Ove interesantne analize tartuskih istraivaa nesumnjivo su na taj nain dovele do krajnje formalizacije u okviru koje je sve ak i pojedinaan ovekov gest moglo biti podreeno sistemu koji mu daje strogo odreeno znaenje. To stanovite je isto tako imalo jasne politike implikacije.
Eko: semiotika i interpretacija

Umberto Eko, uveni italijanski teoretiar i esejista, a takoe i pisac, otpoeo je svoju naunu karijeru pedesetih godina sa istraivanjima srednjovekovne estetike, a posebno problematike lepog u delu sv. Tome Akvinskog. On je time doprineo propagiranju semiotike kao akademske discipline i oivotvorenju njenih metoda tako da je vredno podsetiti i na nekoliko injenica iz njegovog naunog ivota u poetku kao semiologa-strukturaliste, a zatim semiotiara koji je u svojim analizama pre svega koristio Pirsove koncepcije. Istraiva je ve kod Akvinskog video tragove strukturalistike misli, pa ak mu je pripisivao otkrie strukturalistikog modela.48 Prema Ekovom miljenju, stvarnost iz sholastike optike je bila konstruisana analogno strukturalistikom sistemu slino kao to je strukturalistiki sistem predstavljao strukturu izgraenu od elemenata koji se mogu iskljuivo oznaiti pomou razlika koje je dele od drugih elemenata, tako da je i njena graa imala takoe relacioni karakter (ovde je bila re o relacijama izmeu supstancijalnih formi).49 Dalja udaljavanja od predmeta dovela su Eka do otkria slinosti izmeu sholastike i strukturalizma obe koncepcije su izgradile, na primer, univerzalnu logiku i sugerisale opis stvarnosti pomou binarnih opozicija. Pa, ak, ako se opservacije naunika
47 Pogledati: A. M. Piatigorski, B. Uspienski, Personologia i semiotyka, Teksty, 1972, br. 3. 48 to je, uostalom, pokazao u drugom izdanju svoje doktorske disertacije Il problema estetico in Tommaso dAquino, Milano 1970. Naroito je u predgovoru napisanom za to izdanje ispoljio ve izrazite teorijske poglede. 49 Ibid., str. 261.
VIII. Semiotika
Eko o srednjovekovnoj estetici
Strukturalizam svetog Tome Akvinskog
277
Ekovi strukturalistiki poeci
Poetak: Odsutna struktura
Masovna kultura
Ekova semioloka gerila
uzmu kao preterane, i onda se moe sagledati izrazit pravac kojim je krenuo sledeih godina prvobitno, to je oigledno bio strukturalizam ijim je arima Eko podlegao ezdesetih godina sagledavajui u njemu, s jedne strane, antidoton u malom, ve onda nosei idealizam u znaku Benedeta Kroea a, s druge, marksizam koji je dosta snano utirao sebi put na italijanskom humanistikom forumu. Kasnije su se, meutim, Ekova interesovanja prenela na podruje strukturalne semiologije, a posle toga u pravcu semiotike pomou koje je ve istraivao ne samo knjievnost nego isto tako i druge znakovne sisteme a naroito pojave masovne kulture. Na kraju tog puta nala se semiotiki orijentisana teorija interpretacije. Godine 1968. pojavila se prva i sigurno najuvenija semiotika knjiga italijanskog istraivaa pod naslovom La struttura assente (Odsutna struktura),50 zatim sledee: Le forme del contenuto (Oblici sadraja) objavljena 1971. godine i Trattato di semiotica generale (Semiotiki traktat) iz 1975. godine51 i, na kraju, Semiologia quotidiana (Semiologija svakodnevnog ivota) objavljivana od 1973. do 1983. godine,52 kao i Semiotica e filosofia del linguaggio (Semiotika i filozofija jezika) iz 1984. godine.53 Ekovo oduevljenje masovnom kulturom filmom, stripom, kriminalistikim i fantastinim romanom i ozbiljan pristup ulozi koju oni igraju u oblikovanju vizije savremenog ovekovog sveta, usmerilo je njegova istraivanja u pravcu semiotike analize i mogunosti njenog korienja za opis razliitih kulturnih pojava. Pa ak kako je to sam oznaio do korienja svojevrsne semioloke gerile (guerriglia semiologica) i do podmuklog rata to znai vetog deifrovanja poruka masovne kulture tako da je u njima bilo mogue otkriti ideologiju i izbei preobraaj mas-medija u sredstva drutvene kontrole.54
50 Prevod na poljski jezik A. Vajnsberga, prvo pod naslovom Pejza semiotyczny, Warszawa, 1972 (nepotpuna verzija), zatim na osnovi izdanja iz 1991. godine kao: Nieobecna struktura, Warszawa, 1996. 51 Obe sve do danas nisu prevedene na poljski jezik. Trattato... je svakako najpotpunije izlaganje njegove semiotike teorije. 52 Prevod na poljski jezik: J. Ugniewska i P. Salwa, Warszawa, 1996. 53 Takoe nije u celini prevedena na poljski jezik, meutim, tekst Tryb symboliczny koji se nalazi u knjizi Teorie literatury XX wieku. Antologia, izbor A. Buinjske i P. M. Markovskog, Krakw, 2006, potie upravo iz Semiotica e filosofia del linguaggio pretampano prema: U. Eco, Czytanie wiata, Krakw, 1999. 54 U. Eco, Nieobecna struktura, op. cit., str. 406407; takoe: Semiologia ycia codziennego, op. cit., deo: Partyzantka semiologiczna, str. 157167. O masovnoj kulturi pogledati knjigu: U. Eco, Superman w literaturze masowej. Powie popularna midzy retoryk a ideologi, (1978), Warszawa, 1996.
278
Godine 1969. Meunarodno udruenje za semiotika istraivanja izabralo je Eka za generalnog sekretara, istovremeno odustajui od termina semiologija u korist termina semiotika. Ovaj gest je imao simboliki karakter, ali je za samog istraivaa znaio upravo okretanje od strukturalno-semiolokog modela u De Sosirovom duhu ka logiko-filozofskoj semiotikoj teoriji u znaku Pirsa. Godine 1971. Eko je preuzeo novonastalu Katedru semiotike na Fakultetu lepih umetnosti, pozorita i muzike Bolonjskog univerziteta i poeo da izdaje prvi meunarodni semiotiki asopis u Italiji (malo ekscentrinog naziva: VS: Versus Quaderni di studi semiotici),55 a 1974. godine organizovao je u Milanu prvi meunarodni semiotiki kongres zahvaljujui kojem je semiotika stekla veliku popularnost doseui rang prestine akademske discipline. Poto je prvo bio oduevljen strukturalizmom, Eko je veoma brzo sagledao ogranienost teorije i metodologije De Sosira i Levi-Strosa. Ve sama pretpostavka postojanja imanentne strukture knjievnog teksta ije je otkrivanje trebalo da bude istovremeno pristup istraivakog postupka izgleda da je dovodila strukturalizam do tautolokog lutanja. Osim toga, Eka je uznemiravala vetaki ustrojena neprilagodljivost strukturalistikih modela na istorijske uticaje i drutvene, ideoloke i politike promene.56 Mogunosti prevazilaenja tih ogranienosti video je upravo u preobraaju strukturalizma u semiologiju57 koja je iz oiglednih razloga morala uzimati u obzir i aspekte drutvenog i kulturnog funkcionisanja znakova i zahvaljujui kojoj je bilo mogue izbei zatvaranje unutar samodovoljne strukture. Jo ranije, u uvenom Otvorenom delu, objavljenom 1962. godine58 knjizi posveenoj avangardnoj umetnikoj praksi Eko se izjanjavao u korist nedovrenih i vieznanih formi ije je najsavrenije utelovljenje predstavljao Dojsov roman Finnegans Wake;59 ali i pored nesumnjivog oduevljenja za strukturalizam ostao je veran svojim ubeenjima. I mada je imao u vidu naratoloku
55 Taj asopis izlazi sve do danas. 56 Eko je sagledavao ogranienja strukturalizma manje-vie u isto vreme kad se u Francuskoj ve poela pojavljivati u izvesnoj meri inspirisana i politikim dogaajima 1968. godine kritika opcija strukturalizma (koju su kasnije Amerikanci nazvali poststrukturalizmom). Svoje sumnje izrazio je, izmeu ostalog, u Odsutnoj strukturi u kojoj se pojavila dosta otra kritika Levi-Strosovih pogleda. 57 Tada je jo koristio termin semiologija. 58 U. Eko, Otvoreno djelo, Sarajevo, 1965. 59 K. Levi-Stros je jo ranije otro kritikovao Otvoreno delo, uveravajui da upravo zatvorena formalna struktura, a ne otvorenost, ini knjievno delo umetnikim delom. Eko o tome, izmeu ostalog, govori u knjizi Lector in fabula. Wspdziaanie w interpretacji tekstw narracyjnych, Warszawa, 1994.
VIII. Semiotika
Semiotiki zaokret
Kritika strukturalizma
Otvoreno delo
279
Serijsko miljenje
epizodu, ipak je slino kao u sluaju Rolana Barta to bila samo epizoda.60 U Odsutnoj strukturi Eko je pokuao da hermetinosti dogmatskog modela strukturalizma suprotstavi serijsko miljenje stvoreno po uzoru na praksu avangardne muzike (naroito tokhauzena i Buleza). Nisu ga, dakle, zanimale toliko statike i ograniene strukture koliko procesi strukturiranja stvaranje otvorenih i vieznanih struktura. Prednost serijskog miljenja nad strukturalistikim miljenjem u primeni na opis kulture zasnivala se, prema njegovom miljenju, na tome to ovo prvo nije sadravalo nikakve imanentne, primarne strukture, ni primarne kodove ija bi pravila bila neoboriva. Jednostavno obrnuto, kultura je uistinu bila sistem kodova i poruka, ali te poruke su mogle podrivati pravila kodova jer su pravila tog tipa imala istorijski promenljiv i nestabilan karakter. Zakljuivao je: Serijsko miljenje tei, dakle, stvaranju istorije a ne da pod istorijom pronae nadvremenske koordinate svakovrsne komunikacije.61 Semioloka teorija, onako kako ju je tada shvatao, jo nije bila sasvim osloboena uticaja strukturalizma. U stvari, najvie su ga zanimali sistemi znakova povezani strukturalnim zakonima, a takoe i celovit pristup koji je mogu i zahvaljujui njihovom istraivanju. U tom pristupu nalazile su mesto sve pojave kulture (ne samo one koje pripadaju visokoj kulturi nego i one koje su ga najvie zanimale a pripadale su popularnoj kulturi). Na kraju, semioloka teorija je bila za Eka istoznana sa optom teorijom kulture, a semiologija je trebalo da prua nuna sredstva za istraivanje sveta znakova. U Trattato di semiotica generale u nesumnjivo najzrelijem delu u kojem je saeo sve svoje poglede na teoriju znakova ve je izrazito prelazio na semiotiku i odluno se izjanjavao za Pirsove poglede. Ovde nadreena kategorija nisu bili toliko sistemi znakova i kodovi koliko Pirsova neograniena semioza koja se ispostavila kao najblia ideji otvorenosti umetnikog dela prema Eku.62
60 Ovde imam u vidu to da se Eko, slino Bartu, naao u uskom krugu francuskih istraivaa koji su 1966. godine objavili naratoloki manifest u osmom broju asopisa Communications. Tu je Eko objavio tekst James Bond: une combinatoire narrative koji predstavlja naratoloku analizu Flemingove prie o Dejmsu Bondu. Pogledati: Struktury narracyjne u Fleminga, u: Superman w literaturze masowej... (proirena verzija lanka iz Communications). Pogledati: Strukturalizam (II). 61 U. Eco, Nieobecna struktura, op. cit., str. 306. 62 Pogledati o ovome takoe: U. Eco, Lector in fabula, op. cit., naroito poglavlje posveeno Pirsovoj teoriji.
Semiologija kao opta teorija kulture Semiotiki traktat
280
Pirsova koncepcija je najbolje odraavala unutarkulturnu dinamiku beskonano upuivanje znakova na znakove ili na njihove konfiguracije ne putem odnosa prema nekoj stabilnoj unutarnjoj strukturi (ili objektivno postojeoj stvarnosti),63 nego putem neprestane pokretljivosti znaenja meu znacima: stalni i nezadrivi tok znaenja koji uslovljava komunikaciju. Prilagoavajui pretpostavke Pirsove semiotike teoriji kulture, Eko je dosledno priznavao kulturnom univerzumu semiotiki status, smatrajui ga sistemom sistema znaenja u kojem se odvijaju neprekidni procesi komunikacione razmene. Ovde je kultura, dakle, bila shvaena kao neogranien proces semioze (stvaranja znakova i njihovog interpretiranja). Uostalom, slino kao i interpretacija knjievnosti. Od semiotike kao discipline kadre da opie celinu ljudske kulture, Eko je, meutim, postepeno prelazio na semiotiku kao skup sredstava za interpretiranje teksta, a sledea etapa njegovih istraivanja protekla je pod znakom pojaanog interesovanja za interpretaciju i za mogunosti stvaranja njene teorije. Prema shvatanju istraivaa, praksa interpretacije je bila istovetna s procesom shvatanja teksta, a ispred nje je smetao operaciju dekodiranja sagledavanjem opteg smisla iskaza koji podsea na stvaranje hipoteza u Pirsovim koncepcijama. On je komunikat ili tekst smatrao svojevrsnom praznom formom kojoj se mogu pridodati razliita znaenja.64 Da li se, meutim, ovo ispunjavanje prazne forme moglo odvijati sasvim proizvoljno? Na ovo pitanje autor Trattato... je odgovarao odluno odreno. italac moe pokuati da otkrije intenciju autora,65 moe pokrenuti takoe i druge interpretativne mogunosti tvrdio je ali nikad nije obavezan da se previe udaljava od autorske ideje. Moe, dakle, ispoljavati stvaralaku inicijativu samo uz istovremeno ouvanje vernosti prema autoru. Eko je zatim uveravao: U toj dijalektici izmeu istinitosti i inicijative nastaju dve vrste nauke: (a) kombinovana nauka koja se odnosi na niz mogunosti dostupnih u granicama odreenog koda; (b) istorijska nauka koja se odnosi na okolnosti i kodove (a zapravo na sve norme) datog razdoblja. Od adresata se zahteva odgovorna saradnja. On mora pokazati inicijativu
63 Eko je veoma snano zastupao stanovite da znaci ne upuuju na bilo kakve realne predmete nego samo na druge znake. Suprotno stanovite nazivao je grekom referencijalnosti. 64 Pogledati, takoe: P. Bondanella, Umberto Eco. Semiotyka, literatura, kultura masowa, Krakw, 1997, str. 8586. 65 ije postojanje Eko, uostalom, nikad nije poricao.
VIII. Semiotika
Kultura kao neogranieni proces semioze
Teorija interpretacije
Prazna forma komunikata
Stvaralaka inicijativa i vernost interpretacije
281
kako bi popunio semantike praznine, redukovao ili iskomplikovao tumaenje koje delo sugerie, izabrao sopstvenu strategiju interpretacije.66 Primalac je, meutim, konano postao najvanija i najprivilegovanija figura teorije interpretacije semiotiki orijentisana u pristupu Umberta Eka iako je autoru ostao duan to se tie istine. To je bio jo jedan povod za kritiku strukturalizma i Eko se jo jednom vraa tom motivu u sledeoj knjizi, zamerajui strukturalistima nedovoljnu ocenu sutinskog znaenja integrisanja primaoca u tekst tokom procesa interpretacije kao neeg neistog.67 Sledea knjiga ovog istraivaa, pod naslovom Lector in fabula, odnosila se uistinu samo na narativne tekstove; pokazala se, meutim, kao istinski manifest teorije koja je knjievnost sagledavala iz perspektive primaoca. Pri tome, Eko nije stvarao svoju koncepciju itanja na fenomenolokoj osnovi (kao, na primer, Roman Ingarden ili predstavnici nemake estetike recepcije), nego upravo na semantikim osnovama, a konkretno iz perspektive znakovne komunikacije. Osnovna kategorija je ovde postala kategorija modelskog itaoca kojem je u navedenoj knjizi posvetio veliko poglavlje. Prema teoriji semiotike komunikacije tvrdio je Eko svaki autor iznosi hipotetiki model itaoca (upravo modelskog) iji zadatak treba da bude stroga saradnja s njim u procesu interpretacije. Autorski projekat ovog itaoca i domen njegove ingerencije u tekst bili su meusobno proporcionalni: autor je, u stvari, u istoj meri trebalo da sarauje sa itaocem u procesu stvaranja iskaza u kojem je ovaj italac trebalo da sarauje sa autorom. Autor je u ovom sluaju, oigledno, bio pre autor komunikaciona tekstovna strategija koja istie program delovanja itaoca i koja ga podstie na aktivnost. Na slian nain je italac ili pre italac bio samo figura iz teksta, strategija prijema zapisana u pravilima dekodiranja tog teksta. Prirodna posledica takvog stava moralo je u neku ruku postati temeljno promiljanje mogunosti i ogranienja interpretacije, emu se Eko s podjednakom pasijom posvetio u sledeoj fazi. Monumentalna knjiga The Limits of Interpretation pojavila se na engleskom jeziku68 i predstavljala je zbir Ekovih pogleda na interpretaciju i ulogu modelskog itaoca. Na kraju, on je svoju teoriju interpretacije sveo na dve najvanije teze:
66 U. Eco, Trattato di semiotica, str. 346, citirano prema: P. Bondarella, Umberto Eco..., op. cit., str. 87. 67 U. Eco, Lector in fabula..., op. cit., str. 6. 68 U. Eko, Granice tumaenja, Beograd, 2001, prevod: Milana Pileti.
Autor italac
Modelski italac
Granice interpretacije
282
prvo: italac (primalac) obavlja veoma vanu ulogu u stvaranju smisla knjievnog teksta koji bi bez primaoca ostao iskljuivo u sferi potencijalnosti, ali d rugo: vlast primaoca nad tekstom nije neograniena, to znai da praksa interpretiranja nije potpuno slobodan in nego proces koji ima niz restrikcija.69 U svojoj koncepciji interpretacije Eko se trudio da prekorai ve klasinu opoziciju (uostalom, nazvao ju je pogrdno epistemolokim fanatizmom) izmeu priznavanja kljune uloge intencije autora u otkrivanju smisla knjievnosti (ovaj stav je uzgred oznaio kao metafiziki realizam) i potpune slobode itaoca kojem se moe initi da je samo jedino on pronikao u sutinu tajne dela i koji se izdie iznad gomile ignoranata (ovaj stav Eko je nazivao hermetika semioza).70 Prema uverenju autora The Limits of Interpretation, dobro reenje ove vrste dilema bio je savreni kompromis iju sutinu je pokuavao razliito da odredi ili kao dijalektiku izmeu otvorenosti i forme, inicijative od strane interpretatora i pritiska konteksta71 ili, takoe, kao dijalektiku vezu izmeu intentio operis i intentio lectoris.72 Ova prva je oznaavala intenciju dela, dakle, njegovu, da tako kaem, objektivnu strukturu datu itaocu nezavisno od autora u trenutku kad tekst zapoinje svoju egzistenciju u komunikacionom toku. Druga intencija itaoca odnosila se upravo na njegov doprinos u interpretaciji dela, doprinos shvaen, meutim, ne kao slobodno stvaralatvo u kreiranju znaenja knjievnosti nego vie kao neka vrsta italake kompetencije vetine dekodiranja kodova i konvencija koje se nalaze u osnovi dela. Kako bi, meutim, in interpretacije dostigao u potpunosti svoju adekvatnost, trebalo je ovome dodati jo i treu vrstu intencije koja je takoe snano ugraena u ostale dve: zapravo intentio auctoris autorska intencija koju je autor uzdigao ali ne na osnovi apsolutne vlasti nad tekstom nego jedino kao partnerke ove trojne komunikativno-interpretativne relacije koja je nuna kako bi znaenja teksta postigla svoju idealnu formu.73
69 Ovi pogledi ovde ve izrazito podseaju kako na Ingardenovu teoriju itanja tako i na koncepcije Ingardenovih nastavljaa nemakih teoretiara recepcije H. R. Jausa i V. Izera. 70 U. Eco, op. cit., str. 24. 71 Ibid., str. 21. 72 U. Eco, Nadinterpretowanie tekstw, u: Interpretacja i nadinterpretacja, Krakw, 1996, str. 63. O tome, takoe, pogledati: M. P. Markovski, Interpretacyjne rECOlekcje, Znak, 1996, br. 12, str. 129. 73 O Ekovoj koncepciji interpretacije ve sam govorila u Uvodu ove knjige u vezi sa sporom povodom granica interpretacije koje je Eko vodio sa Rortijem i Kalerom. Meutim, ovde ponavljam najvanije elemente te diskusije za potrebe italaca.
VIII. Semiotika
Mogunosti i ogranienja itaoca
Protiv epistemoloke fantazme
Intentio operis intentio lectoris intentio auctoris
283
Razumevanje teksta
Delo kao semantiko-sintaksiko-pragmatika tvorevina
Naivni italac kritiki italac superitalac
Falsifikovanje interpretacije
U procesu koji je Eko nazivao interpretacijom, njega, meutim, nije zanimalo toliko interpretiranje nego vie razumevanje teksta ili jo drugaije i ovde bi bilo najbolje da se sagleda zavisnost njegove teorije od semantike komunikacioni uslovi koje valja ispuniti kako bi jeziki komunikat bio ispravno dekodiran.74 Zato je on knjievno delo definisao kao svojevrstan mehanizam iji je glavni zadatak bilo stvaranje modelskog itaoca.75 Ili ga je odreivao u neto vie zavijenoj formi i kao sintaktiko-semantiko-pragmatiku tvorevinu76 u okviru koje interpretacija koja se da predvideti predstavlja deo generativnog plana dela.77 Ovom projektu je isto tako koristila ve pominjana kategorija modelskog itaoca dakle, u sutini stvari, ekvivalenta instrukcije njegovog korienja koja je ugraena u knjievno delo. Pri tome se modelski italac u Ekovoj koncepciji dodatno podelio na dva tipa itaoca naivnog itaoca (onog koji nastoji da razume znaenje teksta, ali mu to uvek ne polazi za rukom) i kritikog itaoca koji treba da razume mehanizam znaenja teksta i suprotno svom naivnom utemeljenju ne da se uhvatiti u sintaktiko-semantiku klopku koju je autor postavio. Kao najvia instanca pokazao se, meutim, superitalac kojeg je autor dela Trattato di semiotica generale koketno nazivao dostojnim slugom semioze.78 Upravo je on imao apsolutnu kompetenciju i za njega tekst vie nije imao nikakvih tajni on je bio, dakle, teorijski ekvivalent idealnog itanja teksta i najverovatnije je ostajao samo u sferi idealnosti. Poslednji korak na putu sistematizovanja problematike interpretacije postao je za autora dela Lector in fabula pokuaj odreenja onoga to podrazumevamo pod pravom ili, bolje dobrom interpretacijom. U ovom sluaju on je opet zauzimao stanovite slino interpretativnom falsifikacionizmu koji je odnedavno moderan, oigledno ne koristei odreenje prava / pogrena interpretacija.79 Meutim, kad je govorio: Moemo prihvatiti odreenu vrstu Poperovog principa,80 a naroito ako ne postoje pravila koja omoguavaju da se
74 Pogledati: M. P. Markovski, Interpretacyjne rECOlekcje, op. cit., str. 130131. 75 Pogledati: U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. 63. 76 Valja skrenuti panju da se ovde pojavljuju tri dela semantike koje je Moris pominjao. 77 Pogledati: U. Eco, Lector in fabula..., op. cit., str. 97. 78 U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. 44. 79 Eko se trudio da izbegne odreenje tipa: ispravna ili neispravna interpretacija to ine mnogi teoretiari interpretacije u strahu da ne budu osueni za pozivanje na klasinu koncepciju istine. 80 Karl Poper je tvorac ideje falsifikacionizma u teoriji nauke.
284
konstatuje koje su interpretacije najbolje, a postoji u najmanju ruku pravilo koje omoguava da se konstatuje koje su loe.81 analogije su se same od sebe nametale. Ideja falsifikovanja interpretacija konano je bila samo odraz, kao u ogledalu, ideje ispravnosti sama pretpostavka postojanja loe interpretacije morala je, svakako, sadravati koncepciju dobre ili ispravne interpretacije. Na kraju je Eko stao na stanovite ograniene slobode interpretacije (ime se pribliio Ingardenovim pogledima i pogledima njegovih nastavljaa), ali konani kriterijum te ogranienosti bila je za njega pretpostavka ouvanja unutranje povezanosti tekstova ili njihove unutranje relacijnosti (ime je, oigledno, vraao dug strukturalistima). Polazei od toga da je tekst sistem unutranjih relacija82 i da svaki fragment teksta treba interpretirati imajui u vidu ostale, ponovo se vraao u okrilje strukturalne koncepcije knjievnosti, polemiki se situirajui pre svega prema poststrukturalistima kako prema dekonstruktivistima kojima je zamerao na prevelikoj koncentraciji na ono to je u tekstovima nepovezano, tako i prema pragmatistima koje e osuivati za bezobzirnost u slobodnom korienju tekstova.83 Ispostavie se da je najvaniji princip za njega upravo postulat moramo potovati tekst84 i tom principu e ostati veran. Poev od pedesetih godina, pokuaje semiolokog opisa knjievnosti i kulture inio je takoe ve ranije pominjani francuski kritiar i teoretiar knjievnosti Rolan Bart. I on je, slino Eku, nastojao da semioloku metodologiju primeni na istraivanja razliitih pojava ovom prilikom na francusku popularnu kulturu. Meutim, drugaije od autora Odsutne strukture, nije ga toliko interesovala (makar u poetku) semiotika koliko strukturalna semiologija De Sosirovog tipa a kasnije Levi-Strosovog.
Kritika dekonstrukcije i pragmatizma
81 U. Eco, op. cit., str. 5152. Eko ovde navodi primer interpretacije Danteove Boanstvene komedije koju je obavio G. Rozeti, a ije su zloupotrebe u odnosu na tekst tako velike, da nas odmah zapljuskuje njihova neadekvatnost. 82 Pogledati: U. Eco, The Limits of Interpretation, op. cit., str. 148. 83 Pogledati spor s Rortijem u knjizi Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., a takoe kratak izvetaj o tom sporu u Uvodu za ovu knjigu. Pogledati, takoe: Dekonstrukcija i Pragmatizam. 84 U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. 65.
VIII. Semiotika
285
Bart: semioloka mitologija

Bartova kritika graanske kulture
... Zavrio sam sa itanjem De Sosira i iz tog itanja doao sam do uverenja da kad bi se kolektivna predstava poela tretirati kao sistem znakova, da bi se moda onda mogao prevazii opravdan gnev, i d e t a lj no pokazati itava ta mistifikacija koja malograansku kulturu prerauje u univerzalnu prirodu85 napisao je Rolan Bart u predgovoru za Mitologije, objavljene 1957. godine, u kojima je prikupio tekstove objavljivane gotovo iz meseca u mesec od 1954. do 1956. godine, pre svega u asopisu Le Nouvel Observateur. Meutim, nije skrivao da je prilikom pisanja tih tekstova imao u vidu dva cilja to je trebalo da bude ideoloka kritika jezika masovne kulture, i prva semioloka analiza tog jezika. Upravo ovaj pravac razmiljanja povezivanje analize mehanizama funkcionisanja ideologije sa semiolokom analizom, problematika ideolokog ustaljivanja znaenja, nametanje odreenih znaenja putem masovne kulture i propagande interesovao je Barta naroito u poetnoj fazi njegovog stvaralatva i doao je do izraaja u mnogim njegovim ranim radovima, mada je demaskiranju mehanizama ideoloke manipulacije vrene putem razliitih kulturnih postupaka ostao veran gotovo sve do smrti. Mitologije su opisivale svet francuske kulture kroz specifine procese promena semantikog karaktera koje su dovele do nastanka novog mitskog jezika. Bart je uostalom, slino kao i Lotman izraavao uverenje o postojanju skrivenih jezikih (sistemskih) mehanizama proizvoenja kulture ali su ga pre svega zanimale margine ove kulture. U tekstovima koji se nalaze u Mitologijama pisao je u stvari o filmu, pozoritu, lancima iz dnevne tampe, ali takoe i o praku za pranje, igrakama, kriminalnim aferama, jelu, automobilima, striptizu, mjuzikholu i afrikoj gramatici. U teorijskom lanku Mit danas otkrivao je opte semiotike mehanizme nastanka novih mitologija, pa je ak poistoveivao mitologiju i semiologiju. Glavne teze autora Mitologija, formulisane jo na samom poetku, glasile su: m it moe postati sve to je izreeno i saopteno u odreenim okolnostima; mit ima istorijski karakter to je govor kojeg je izabrala istorija;
85 R. Barthes, Mitologie, Warszawa, 2000, str. 25. Prvi put na poljskom jeziku, ali u znatno skraenom obliku tekstovi iz Mitologije su se nali u antologiji Bartovih tekstova pod naslovom Mit i znak.
Ideologija masovne kulture
Mitologije
ta je mit danas?
286
mit nije vezan za odreeni period, ve ima mo da uvek postoji u iskazu; mitski govor se slui raznolikim materijalom (prirodnim jezikom, slikom, fotografijom i sl.) i zato mitom treba da se bavi nauka optija od lingvistike semiologija.86 Idui za De Sosirom, Bart je takoe prihvatio dijadiku (dvoelementnu) koncepciju znaka koncentriui se na vezi izmeu oznaavajueg (signifiant) i oznaenog (signifi) mada je istovremeno zapazio da u svakom semiolokom sistemu drugaijem od prirodnog jezika (gde oznaavajue jednostavno izraava oznaeno), nije re o dva nego u stvari o tri razliita termina. U ovom sluaju takoe je bio bitan poseban uzajamni odnos koji meusobno povezuje signifiant i signifi ili znak koji predstavlja asocijativnu celinu ta dva termina (tu je primer bio buket rua koji, u stvari, ima svoje oznaavajue i oznaeno, meutim, u odreenim okolnostima postaje, na primer, znak strasti).87 U mitu je isto tako bilo mogue pronai i trodimenzionalnu shemu (oznaavajue, oznaeno i znak), meutim, mit je ipak trebalo shvatiti kao sistem posebne vrste to je bio zapravo sekundarni semioloki sistem koji je nastajao na bazi ve ranije postojeih znakovnih veza. Kako se to moglo razumeti? Bart je davao konkretan primer koji ovde vredi navesti i zbog toga to je on jedan od najuvenijih i najee uzimanih primera autora Mitologija: Dok ekam u brijanici, pruaju mi jedan broj Pari Maa (Paris Match). Na naslovnoj strani neki mladi crnac u francuskoj uniformi pozdravlja vojnikim pozdravom, oiju nesumnjivo uperenih u neki nabor trobojne zastave. To je smisao slike. Ali, bez obzira na to da li sam naivan ili ne, ja dobro vidim ta mi ona govori: da je Francuska veliko Carstvo, da svi njeni sinovi, bez obzira na boju koe, verno slue pod njenom zastavom i da nema boljeg odgovora opadaima tobonjeg kolonijalizma od revnosti sa kojom ovaj crnac slui svoje tobonje ugnjetae. Dakle, i ovde se nalazim pred jednim viim semiolokim sistemom: tu je oznaavajue, koje je i samo ve sainjeno od jednog prethodnog sistema (jedan crni vojnik pozdravlja francuskim vojnim pozdravom); tu je oznaeno (ovde je to smiljena meavina francustva i vojatva); najzad tu je prisustvo oznaenoga kroz oznaavajue.88
86 Ibid., str. 239241. 87 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 263264. 88 Ibid., str. 270271.
VIII. Semiotika
Odnos oznaavajueg i oznaenog
287
Mit kao jezik drugog stepena
Dva nivoa oznaavanja
Kritika mistifikacije i manipulacije kulture
Mitologizacija kao proces konotacije
Ovde je Bart predlagao proirenje i preformulisanje semiotike terminologije za potrebe analize mita kao jezika drugog stepena. Ovu treu kategoriju u mitu (u navedenom primeru znaenja koja se odnose na: imperijalnost Francuske, vernost kolonizovanih, nepravednu osudu Francuske za ugnjetavanje i sl.) odluio je da uopteno odredi kao znaenje mita. S druge strane, oznaavajui elemenat (slika vojnika crne koe) nazvao je formom, a oznaeni elemenat (definicija kojom se moe prevesti ova slika) pojmom. Proces oznaavanja imao je, dakle, prema njegovom shvatanju, dva nivoa: u prvom poretku (u jeziku) asocijativni odnos izmeu oznaavajueg i oznaenog elementa stvarao je znak, u drugom mitolokom poretku veza forme (ili znaka iz prvog poretka) i pojma stvarala je znaenje. Mit je govor89 tako je Bart zapoinjao svoje izlaganje o novim mitologijama to znai da je svojevrstan jezik, ali da je to parazitski jezik, pa ak ukraden,90 koji ivi zahvaljujui prisvajanju znakova jezika koji je u odnosu na njega prvobitan. Ovo stvaranje sekundarnih znaenja predstavljalo je za njega veoma nesiguran (jer je skriven) proces i proces koji stvara privid prirodnosti: primalac uveravao je nije u stanju da otkrije mehanizme stvaranja tih znaenja i prihvata ih kao potpuno oigledne. Dakle, novi mitovi su bili u stvari mi(s)tifikacije i manipulacije sraunate na lakovernost primaoca i to se odnosilo kako na politiku propagandu tako i na reklamu, medije i funkcionisanje mode. Bart se ovde nije pozivao na terminologiju koju je uveo Luj Hjelmslev jer za nju tada nije znao, ali semiotiko-semantiki odnosi koje je on opisivao mogli su se upravo odrediti pomou termina Hjelmsleva, a posebno konotacija irok znaenjupotrebom kategorija denotacije i ski domen odreenog znaka (sve konotacije. Ako je denotacija sma- mogue asocijacije koje znak potrana za osnovni znaenjski do- kree (na primer, malian mlamen znaka (pojam ili definiciju na dost, nevinost, bespomonost, neposlunost i sl.). koji se ovaj znak moe prevesti), a konotacija smatrana proirenim znaenjskim poljem znaka (razliite asocijacije nastajale usled znaka), onda se proces konotiranja, onako kako ga je predstavljao Hjelmslev, javlja upravo onda kad je znak shvatan kao povezivanje oznaujueg i oznaenog (ili: forme i znaenja) postajao novi oznaavajui stvarao je znak vieg nivoa.91 Mitologizacija je, dakle, bila proces proizvoenja konotacije
89 Ibid., str. 263. 90 Ibid., str. 286292. 91 Pogledati: L. Hjelmslev, Prolegomena to a Theory of Language, Madison, 1961, str. 120.
288
u okviru kojeg je prvobitno znaenje postajalo oznaavajue i bilo ukljueno u semiozu vieg reda. Novo znaenje je ovde nastajalo u neku ruku u pozadini staroga zato da bi se skrivanjem formirao pogled na svet primaoca.92 Osuda upuena na adresu novog mitskog jezika bila je veoma otra. Bart je pisao: Mit je jezik koji nee da umre: on iznuuje od smislova kojima se hrani lani, obezvreeni preostanak, u njima izaziva vetako odlaganje, u koje se udobno smeta, on od njih stvara mrtvace koji govore.93 Savremene mitologije pokazivale su se, dakle, kao neka vrsta ideolokog konzumiranja znakova i konano su se okretale protiv ljudi koji su ih stvorili. Bart je 1965. godine objavio knjigu lments de smiologie (Elementi semiologije) izlaganje ve stricte teorijsko koje sistematizuje i modifikuje osnovnu semioloku terminologiju.94 Ovde je takoe koristio kategorije denotacije i konotacije da bi opisao mehanizme proizvoenja znaenja putem knjievnosti. Pisao je da je: konotativni sistem onaj sistem iji plan izraza i sam predstavlja jedan sistem znaenja; uobiajene sluajeve konotacije oigledno e initi sloeni sistemi u kojima artikulisani jezik obrazuje prvi sistem (to je, na primer, sluaj sa knjievnou).95 Konotacija, a istovremeno i knjievnost uopte, pripadala je, dakle, i sekundarnim sistemima za stvaranje znaenja koji se nadograuju na prvobitni sistem jezika. Na kraju je autor Mitologija sagledavao ogromne oslobaajue sile koje se nalaze u knjievnosti i pridavao im je veoma vanu ulogu sposobnost suprotstavljanja mitu i krai jezika. To se naroito odnosilo na savremenu poeziju koja naruava sve semioloke norme i razbija okotala znaenja. Dok mit gradi nadznaenja i proiruje primarne sisteme objanjavao je Bart poezija koja predstavlja regresivni semioloki sistem, istrauje podznaenja i vraa na predsemioloko stanje jezika. Otuda poezija:
92 K. Kloinjski dodaje da je u osnovi ideje tog razlikovanja mit u Bartovoj koncepciji konotacija presaena na denotaciju, dok ga je Bart pogreno oznaio kao metajezik, to je kasnije ispravio. 93 R. Bart, op. cit., str. 288. 94 lments de smiologie, Paris, 1965. 95 R. Barthes, aventure smiologie..., op. cit., str. 78. U veoma vanoj knjizi Le degre zero de criture, Paris, 1953, Bart je definisao knjievnost kao znak knjievnog mita, up. idem, Mitologie, op. cit., str. 268.
VIII. Semiotika
Elementi semiologije
Uloga knjievnosti
289
muti jezik, poveava koliko god moe apstraktnost pojma i proizvoljnost znaka i do krajnjih granica olabavljuje vezu izmeu oznaavajueg i oznaenoga; lebdea struktura pojma ovde je u najveoj meri iskoriena.96
Poetski znak i znak u prozi
Semiologija protiv ideologije
Odgovornost forme
Zatita stvarnosti
Drugaije nego u prozi, poetski znak moe da dopre do samih stvari, do njihovog prirodnog smisla koji ovek nije prisvojio. To, meutim, nije znailo da je Bart na taj nain diskreditovao prozu. Postojale su zapravo takve vrste proze pripisivao im je posebno znaenje koje su igrale ulogu demaskiranja i demistifikacije u odnosu na mit i to pomou njegovih sopstvenih sredstava. Na primer, Floberov roman Buvar i Pekie mitizovao je mit i stvarao vetaku mitologiju te je, kao to mit krade jezik, tako roman krade mit (mit se ovde javljao kao primarni znak koji podlee sekundarnom oznakovljenju), inio vidljivim sve skrivene mehanizme njegovog funkcionisanja i kritiki je sagledavao naivnost mita na koji se nadovezala sekundarna mitska poruka.97 Bartova semiologija je, na kraju, znatno prevazilazila optu teoriju znakova i znakovnih sistema pre svega je bila drutveno angaovana (sam ju je oznaavao nazivom intervencija) i bila je koriena za otkrivanje mehanizama ideolokog uticaja.98 Barta je u knjievnosti na ovoj etapi pre svega interesovalo neto to je nazivao odgovornou forme. I, kako je tvrdio, ta se odgovornost mogla oznaiti ne toliko istraujui odnos literature prema stvarnosti (u tu vrstu adekvatnosti nikad nije verovao) koliko upravo zahvaljujui semiolokoj analizi. On je jo tada bio uveren da e veoma skrupulozna semioloka analiza biti nain za otkrivanje skrivenih mehanizama stvaranja znaenja poeljnih za odreene sisteme. Prema njegovom miljenju, forma se mogla oceniti (poto se ovde odigravao proces) iskljuivo kao znaenje a ne kao istraavanje. Idealna kritika bila je, dakle, duna da povezuje ideoloku kritiku i semioloku analizu, a poto mu je takva nedostajala,99 trudio se da je praktikuje na sopstvenu ruku, nesumnjivo i iz etikih razloga. Kako je to sam oznaavao za zatitu stvarnosti od njenog potpunog pretvaranja u signifi.100 Slino je bilo i u Systme de la mode
96 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 288. 97 Ibid., str. 290. 98 Pogledati o tome: L.-J. Calvet, Roland Barthes. Un regard politique sur le signe, Paris, 1973. Pogledati takoe: Kulturalna istraivanja. 99 Ibid., str. 270271. 100 Pogledati o tome: G. Genette, Lenvers de signes, op. cit., u: Figures. Essais, Paris, 1966. i: M. P. Markowski, Szczliwa mitologia, czyli pragnienie semioklasty, u: R. Barthes, Imperium znakw, Warszawa, 1999, str. 10.
290
(Sistem mode), tampanoj nekoliko godina kasnije, gde je opisujui znaenje enske odee prezentirane u asopisima posveenim modi (naroito u asopisu Elle) Bart istovremeno otkrivao mehanizme uticaja mode i kreiranje odreenih naina odevanja kao i naine kako jedan predmet postaje moderan, a ne neki drugi. Godine 1966. autor Mitologija je doiveo naratoloku avanturu i za trenutak su u prvi plan izbila matanja o velikom i apstraktnom sistemu knjievnosti. U osmom broju asopisa Communications objavio je uveni Uvod u strukturalnu analizu prie koji je trebalo da oznai poetak procesa stvaranja semiolokog sistema i da obuhvati sve prie sveta (a zatim i itavu knjievnost) u duhu generativne semiologije.101 Bartova naratoloka epizoda, meutim, nije trajala dugo, ali je voljno ili nevoljno on na taj nain uestvovao u jednom od najvanijih dogaaja posleratne strukturalno-semioloke misli u takozvanom manifestu francuskih naratologa. Taj dogaaj je uao u istoriju kao vrhunski momenat ortodoksnog francuskog strukturalizma, a istovremeno kako to esto biva i kao vreme njegove krize i pojave kritike opcije u vidu poststrukturalizma. Meutim, pre nego to je ova kriza nastupila, strukturalna semiologija doivela je u Francuskoj trijumf omoguavajui mnogim istraivaima da oivotvore matanja o poretku i univerzalnom sistemu znakova koji upravljaju svakom pojavom ovekove kulturne aktivnosti. Francuske semiologe generativiste, meu kojima se takoe naao i Bart, u ovom traganju za univerzalnom logikom razliitih znaenjskih sistema potpomagala je strukturalna antropologija K. Levi-Strosa i transformativno-generativna gramatika Noama omskog. Na taj nain je De Sosirova semiologija mogla da ugradi svoje napore u najradikalniju verziju strukturalizma.
Uvod u strukturalnu analizu prie
Manifest francuskih naratologa
Rezime
1. Semiotika kao opta nauka o znacima nastala je ve u starom veku. Tada je izvrena osnovna podela na oznake i znake,102 definisan je znak a takoe i sama semiotika. Prvi vekovi u razvoju semiotike proli su, izmeu ostalog, u sporovima o prirodnoj ili konvencionalnoj prirodi znakova.
101 Od ove ideje Bart je gotovo odmah odustao, a smisao te vrste postupka porekao je etiri godine kasnije u knjizi S/Z, Paris, 1970. O ovome pogledati: Strukturalizam (II) i Poststrukturalizam. 102 Pogledati odrednice: znak i oznaka.
VIII. Semiotika
291
2. Savremena nauka o znacima formirana je pre svega pod uticajem dve tradicije: semiotike na bazi filozofije i logike (pragmatizam arlsa Sandersa Pirsa i neopozitivistika filozofija Ludviga Vitgentajna i Rudolfa Karnapa), i semioloke na osnovi opte lingvistike (Ferdinanda de Sosira). 3. Pirsovu misao nastavljali su, izmeu ostalih, arls Kej Ogden, Ajvor Armstrong Riards i arls Moris koji je izvrio podelu semiotike na semantiku, sintaksu i pragmatiku. 4. Na osnovi nauke o knjievnosti, semioloku perspektivu dobile su gotovo sve strukturalistike orijentacije i kole, naroito Praka strukturalistika kola. S tog stanovita, knjievno delo smatrano je posebnom vrstom znakovne tvorevine koja uestvuje u komunikacionim inovima. 5. ezdesetih godina su bitan uticaj na nauku o knjievnosti takoe izvrili pogledi francuskog semiologa Emila Benveniste, naroito njegovo uverenje o nunosti prelaska sa semiologije jezikog sistema na semiologiju iskaza, kao i pokuaji opisa semantikih struktura jezika koje je on uinio. 6. Najvanija dostignua teorije knjievnosti, semiotiki i semioloki usmerena, dovoena su u vezi s radovima Jurija M. Lotmana i takozvane Tartuske kole, Umberta Eka i semiotike teorije interpretacije i Rolana Barta i semioloke analize mita. 7. Jurij M. Lotman je na semiolokoj osnovi teorije knjievnosti razvio kategoriju modela / umetnikog modelovanja i koncepciju sekundarnog modelirajueg sistema (svaki drugaiji od prirodnog semiolokog jezika koji je, meutim, ustrojen po uzoru na prirodni jezik kao najsavreniji od semiotikih sistema), izanalizirao je isto tako procese nastajanja znaenja u knjievnosti smatrajui ih vrstom unutranjih (u okviru jednog istog sistema) ili spoljanjih prekodiranja (izmeu razliitih sistema). Pomou tih kategorija je, na primer, interpretirao knjievni romantizam (kao sistem dominantnih unutranjih prekodiranja) i realizam (usmeren na spoljanja prekodiranja). Isto tako je podrobno opisao karakteristike umetnikog teksta i oznaio opta svojstva kulture kao semiolokog sistema. 8. Umberto Eko je koristio semiotiku teoriju za temeljnu analizu prirode interpretacija i zavisnosti izmeu tri vrste intencija ukljuenih u proces interpretiranja knjievnosti autorske intencije, intencije dela i itaoeve intencije. On je isticao znaaj itaoca i italake invencije u procesu deifrovanja
292
znaenja knjievnog dela, meutim, odluno se odrekao potpune interpretativne slobode. Takoe je uveo kategoriju modelskog itaoca kao itaoca koji je ugraen u strukturu dela autorskog projekta koji deifruje znaenja tog dela. 9. Rolan Bart je, opet, aktivirao semioloku analizu za potrebe teorije mita i skrivenih ideologija koje vladaju savremenim mitovima. I mit i knjievnost odredio je kao sisteme drugog reda koji poseduju nadgraene znaenjske sisteme ideolokog tipa. Meutim, knjievnosti, a naroito poeziji, pridavao je posebnu ulogu u razotkrivanju mehanizama krae jezika koja je vrena sa ciljem ideoloke mistifikacije i manipulacije.
VIII. Semiotika
293
Hronologija
Rane semiotike tradicije
V vek p. n. e.: Najranija razmatranja koja se odnose na prirodu znakova javljaju se u delima sofista. V/IV vek Otpoinje rasprava o karakteru jezikih znakova, a naroito p. n. e.: o problemu da li ti znaci imaju prirodni ili konvencionalni (ugovoreni) karakter. Demokrit iz Abdere (oko 460. do oko 370. g. p. n. e.) je ve na prelasku iz V u IV vek skretao panju na konvencionalni karakter veze izmeu naziva i onoga to je njime nazvano. Kao najvaniji argument u korist ove teze uzimao je opservaciju da se nazivi odreenog predmeta mogu menjati, ali da on sam ne podlee promeni. Semiotika problematika predstavlja temu brojnih Platonovih (oko 427. do 347. g. p. n. e.) dijaloga i pisama (naroito u Kratilu, Sofisti i Pismu VII). U Kratilu Platon posveuje dosta panje pitanju prirodnosti / konvencionalnosti znakova pri emu ovde izlae obe strane spora: genezu imenovanja predmeta tvrdi treba traiti u drutvenom dogovoru. Kako Hermogen (koji reprezentuje poglede konvencionalista) uverava Sokrata u Dijalogu: nijedan naziv niemu ne slui po prirodi nego samo imenovanjem i po obiaju onih koji se njim slue i njim neto nazivaju. Meutim, s druge strane i takav pogled zastupa Kratil, pristalica Heraklitove misli i zastupnik prirodnjaka postoje nazivi koji su po prirodi povezani sa odreenom formom date stvari. Kratil uverava da za svaku stvar postoji odgovarajui naziv koji ne moe biti proizvoljan, postoji zapravo neka pravilnost koja slui nazivima ista za Grke kao i za strance. IV vek Termin semiotika (kao opta nauka o znacima) javlja se u Arip. n. e.: stotelovim (384322 g. p. n. e.) delima. Aristotel se definitivno izjanjava za konvencionalistiko stanovite odreujui, na primer, u poetici govor kao prevod misli pomou rei. Sporovi prirodnjaka i konvencionalista, koji traju kroz itave sledee vekove, nalaze takoe dosta vatrenih pristalica i jednog i drugog stanovita. I Platon i Aristotel zapoinju istraivanja funkcija 294
jezika i znaenja izraza. Jedan od najvanijih problema u grkoj semiotici starog veka postaje pitanje saznajne funkcije jezika, a najvaniji zadatak pronalaenje odgovora na pitanje da li jezik kao sredstvo saznanja adekvatno odraava i opisuje stvarnost ili je, takoe, izvor deformacija koje vode pogrenom saznanju. Otuda se javlja i problem logike vrednosti jezikih znakova upotrebljenih u reenicama pitanje njihove tanosti ili netanosti. I tako, na primer, stoici u svoju dijalektiku ukljuuju takoe i nauku o znaku i znaenju, smatrajui je veoma bitnom za nastanak formalne logike i epistemologije. Isto tako se kod Platona mogu zapaziti interesovanja za semiotike analize naziva, ali i reenica o tome govori u Pismu VII, a podrobnije se ovim pitanjem bavi u dijalozima Teetet i Sofista. Ista ova razmatranja pokree i Aristotel u Peri hermeneias. III vek p. n. e. Brojne napomene o semiotici mogu se nai kod predstavnika do II vek n. e.: lekarske kole empiriara (dakle, ve poetkom III vek p. n. e., a takoe u II vek n. e., posebno u delima Seksta Empirika /druga polovina II vek n. e./, filozofa i istovremeno grkog lekara). Empiriare, meutim, vie zanimaju oznake (simptomi) nego pravi znaci. Sekst Empirik i njegov savremenik Galen iz Pergama (oko 130. do 200. godine) klasifikuju vrste oznaka, a takoe dokumentuju sporove o pojmu oznake koji su voeni u krugu filozofa i lekara helenistike epohe. Iz dela Seksta Empirika doznajemo, na primer, da je oznaka oveka koji se pojavljuje njegova senka, oznaka bolesti osip ili groznica, a pojava mleka u enskim dojkama oznaka da je ona trudna. Galen je u jednom od svojih traktata isticao da je semeiotik, ili nauka o simptomima, jedna od est grana medicine. Odlike se, dakle kako je to u navedenim primerima odlikuju funkcionalnom, a takoe i neposrednom vezom sa onim to oznaavaju, a oznaavaju putem odnosa upuivanja (na primer, osip kao oznaka bolesti). ivo razmiljanje o znacima u antikoj i helenistikoj epohi bie nastavljeno u srednjem veku u kojem e i dalje trajati rasprava o problemima prirodnosti i konvencionalnosti znakova. X do XI vek: uveni arapski lekar i filozof Avicena (9791039) tvrdi da svi oblici nastali u ljudskoj dui (znaenja i pojmovi) imaju prirodni karakter, i radikalno se suprotstavlja pogledina konvencionalista. XIII do Nominalista Viljam Okam (1285/12951349) isto tako, u logi- XIV vek: kom traktatu Summa totius logicae iz 1325. godine, tvrdi da su stvari konkretne i pojedinane, a da pojmovi i izrazi imaju opti karakter; oni su opti pojmovi koje je ovek stvorio. Pri emu, pojmovima kao naim intencijama koje se nalaze u miljenju pripisuje prirodni karakter, a jezikim izrazima konvencionalni. XVII/XVIII Veoma vanu temu u semiotikoj misli tada je predstavljao odvek: nos izmeu miljenja i jezika. U delu Dona Loka engleskog filozofa i lekara koji je iveo u XVII i XVIII veku semiotika
VIII. Semiotika
295
ve dobija zreo oblik nauke o znacima (the doctrine of signs) i postaje neodvojiv i neminovan deo teorije saznanja. U Razmatranjima o ljudskom razumu (1690) Lok rei definie kao znake ideje koji postoje u intelektu onog koji govori i tvrdi da ovek treba prvo u sopstvenom umu da poseduje ideju o svojstvu stvari ili pojma pre nego to od nje naini znak. Takoe smatra da veza ovih ideja i stvarnosti ima konvencionalni karakter. XVIII vek: Lokove poglede kritikuje njegov savremenik, nemaki filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic u delu pisanom 1704. godine u kojem se nadovezuje na Lokovu raspravu kako naslovom (Nova razmatranja o ljudskom razumu) tako i kompoziciono; Lajbnic dokazuje da se ideja izrazi misaonog govora nalazi u neposrednoj vezi sa stvarnou i kao posledicu toga pojmovima priznaje prirodni karakter, a jezikim izrazima konvencionalni. Francuski filozof doba prosvetiteljstva Etjen Bonot de Kondilak (17151780) definitivno odrie prirodnost izrazima i pojmovima tvrdei da su oni, kako prvi tako i drugi, ugovorni znaci jer i govor i misao imaju podjednaku prirodu.
Savremena semiotika
XIX vek: Sa vremena istorija semiotike zapoinje radovima amerikog filozofa pragmatiara arlsa Sandersa Pirsa. Pirsova semiotika teorija vrsto je povezana s logikom i teorijom saznanja ve sama misao, prema Pirsu, ima zapravo znakovni karakter. Pirs uvodi trijadiki (troelementni) semiotiki model (tri parametra koji definiu znak: sredstvo prenoenja, predmet znaka i znaenje), konstruie sloenu (trijadiko-trihonomnu) tipologiju znakova (najvaniji su: ikoniki znaci, indeksi i simboli). Jedno od glavnih koncepcija njegove teorije jeste ideja neograniene semioze (interpretacija znakova pomou sledeih znakova). Pirsova sabrana dela (Collected Papers, u osam tomova) objavljena su od 1931. do 1958. godine. 1913: Umire Ferdinand de Sosir. 1914: Umire arls Sanders Pirs. 1916: De Sosirova Opta lingvistika koju su objavili arl Bali i Albert Seej uvodi dijadiku (dvoelementnu) koncepciju jezika: znak je odreen pomou oznaavajueg (singnifiant) i oznaenog (signifi), dakle, na primer, tokovi zvukova jezika i pojmovi koji su im odgovarajui (m -a --k-a i pojam make). Uporedo sa De Sosirovom teorijom, semiotika opta nauka o znacima preobraava se u semiologiju ili nauku o znacima. 1923: arls Kej Ogden i Ajvor Armstrong Riards u knjizi The Meaning of the Meaning: A Study of the Influence of Language upon Thuoght and of the Science of Symbolism uvode takozvani trougao 296
za formiranje najvanijih elemenata koji odreuju znak i sukcesivno razlikuju: simbol (oznaavajua forma i njena akustika slika), odnos (oznaeni pojam) i predmet (oznaena stvar). 19261948: Semioloka problematika zauzima veoma vano mesto u istraivanjima Prake kole naroito Mukarovskog i Jakobsona. 1938: arls Moris uvodi pentadiku (petoelementnu) semantiku dodajui Ogdenovoj i Riardsovoj shemi jo i interpretanta (sve to se moe zamisliti o odreenom znaku, za razliku od znaenja designatum ili osnovnog pojma na koji se moe prevesti znak) kao i konkretnog primaoca znaka interpretatora (za razliku od Pirsovog interpretanta shvaenog kao interpretaciona potencijalnost koja se nalazi u znaku). Moris takoe deli semiotiku na tri dela: semantiku, sintaksu i pragmatiku. Ovom podelom sluimo se sve do danas. 1957: Rolan Bart objavljuje Mitologije, zbirku lanaka objavljivanih u asopisima od 1954. do 1957. godine, koja sadri semioloke analize razliitih pojava masovne kulture. 1964: Semioloka kola nastala na dravnom univerzitetu u Tartuu (Estonija) poinje da objavljuje naune sveske na ruskom jeziku pod naslovom Truda po znakowam sistiemam. U najvanije predstavnike ove kole spadaju: Jurij M. Lotman, Boris A. Uspenski, Zara Minc, Vjaeslav I. Ivanov, Vladimir N. Toporov, Sergej Njekludov, Andrej A. Zaliznjak i drugi. Tartuska kola jedna od najpoznatijih semiolokih kola u XX veku bavie se podrobnim analizama knjievnosti i kulture kao znakovnih sistema. U novom broju Trudy po znakowym sistiemam pojavljuju se predavanja iz Strukturalne poetike Jurija M. Lotmana. Objavljena je sledea semioloka knjiga Rolana Barta Systme de la mode (Sistem mode). To je veoma zanimljiva studija koja, izmeu ostalog, sadri analizu znaenja enskog odevanja na bazi fotografija objavljivanih u popularnim asopisima (na primer, u asopisu Elle). U etvrtom broju asopisa Tel Quel pojavljuju se Elments de smiologie (Elementi semiologije) Rolana Barta jedno od najvanijih dela koje sumira postojea ostvarenja strukturalne semiologije. Knjiga je kasnije, 1965. godine, objavljena kao posebno izdanje. 1966: Lingvist Emil Benvenista objavljuje Problmes de linguistique gnrale (Problemi opte lingvistike). Benvenistini pogledi e se ispostaviti kao veoma inspirativni za itavo pokolenje francuskih semiologa ezdesetih godina, posebno za Rolana Barta i Juliju Kristevu. Naroito inspirativne postaju: koncepcija koja vri razliku izmeu nonc (iskaz nezavistan od konteksta) i nonciation
VIII. Semiotika
297
(in iskaza povezan s kontekstom), teorija zamenica i opta ideja jezike dijalokosti i dinamike, kao i osnove semantike diskursa. 1968: Italijanski semiotiar Umbeto Eko objavljuje semiotiki prirunik La structtura assente (Odsutna struktura). 1969: Pojavljuje se knjiga Julije Kristeve pod nazivom Smeitik. Recherches pour une smanalyse. U njoj se ve jasno vidi da i strukturalna semiotika poinje da doivljava temeljne reforme u duhu poststrukturalizma.103 Meunarodno udruenje za semioloka istraivanja bira Umberta Eka za svog generalnog sekretara. Obavezan postaje naziv semiotika (okretanje u pravcu engleske tradicije i Pirsa), a ne semiologija (odustajanje od naune teorije znakova koju je obeleio De Sosir). 1970: Jurij M. Lotman objavljuje fundamentalno delo iz oblasti semiologije knjievnosti i umetnosti Struktura umetnikog teksta. On ovde pokree problematiku umetnikog modelovanja i formulie sopstvenu teoriju teksta (bitno razliito od ve popularne poststrukturalistike ideje teksta koja je ve u to vreme bila popularna). Rolan Bart objavljuje Imperiju znakova knjigu ve tada smatranu radikalnom kritikom tradicionalne (strukturalne) semiologije. 1971: Umberto Eko postaje ef, prve u Evropi, katedre za semiotiku otvorene na Bolonjskom univerzitetu i zapoinje objavljivanje meunarodnog semiotikog asopisa. 1974: Julija Kristeva objavljuje jednu od svojih najpoznatijih knjiga La rvolution du langage potique u kojoj je takoe sadrana kritika tradicionalne strukturalne semiologije ovaj put u Lakanovom duhu. Pojavljuje se drugi tom Benvenistine knjige Problmes de linguisique gnrale. 1975: Umberto Eko objavljuje Trattato de semiotica generale (Semiotiki traktat) svoje najzrelije delo posveeno semiotikoj problematici. 1980: Umire Rolan Bart. 1990: U SAD je objavljena Ekova monumentalna knjiga The Limits of Interpretation (Granice interpretacije) u kojoj on pokree svoju semioloku nauku za potrebe nove teorije interpretacije. 1993: Umire Jurij M. Lotman.
103 Poststrukturalistiku kritiku semiologije u radovima Kristeve i Barta opirnije razmatram u Poststrukturalizmu.
298
Bibliografija
Klasici semiotike i semiologije
Arystoteles, Kategorie, Hermeneutyka, u: idem, Dziea wszystkie, t. 1, tum., wstp, komentarz K. Leniak, Warszawa 1990. Avicenna, Ksiga wiedzy, tum., wstp, przypisy B. Skadanek, tum. przejrza K. Leniak, Warszawa 1974. E. Benvenist, Problemi opte lingvistike (prev. S. Mari), Beograd, 1975. . Benveniste, Semiologia jzyka, tum. K. Falicka, u: Znak, styl, konwencja, wybr, wstp M. Gowiski, Warszawa 1977. . Bonnot de Condillac, Logika, szyli Pierwsze zasady sztuki mylenia, tum. J. Znosko, wstp, przypisy T. Kotarbiski, Warszawa 1952. G. Frege, Pisma semantyczne, tum., wstp, przypisy B. Wolniewicz, red. I. Tarnowska, Warszawa 1977. L. Hjemslev, Prolegomena to a Theory of Language, tum. F. J. Whitfield, Madison 1961; wyd. pol.: idem, Prolegomena do teorii jzyka, u: Jzykoznawstwo strukturalne. Wybr tekstw, red. H. Kurkowska, A. Weinsberg, Warszawa 1979. G. W. Leibniz, Nowe rozwaania dotyczce rozumu ludzkiego, tum., przypisy I. Dmbska, wstp L. Koakowski, Warszawa 1955. J. Locke, Rozwaania dotyczce rozumu ludzkiego, tum. B. J. Gawecki, tum. przejrza Cz. Znamierowski, Warszawa 1955. Ch. W. Morris, Esthetics and the Theory of Signs, Erkenntnis 1939, t. 8, s. 131150. Ch. W. Morris, Foundations of the Theory of Signs, u: International Encyclopedia of Unified Science, red. O. Neurath, R. Carnap, Ch.W. Morris, t. 1, nr 2, Chicago 1938. Ch.W. Morris, Signs, Language and Behavior, New York 1946. Up. . V. Moris, Osnove teorije o znacima (prev. M. Damnjanovi), Beograd, 1975. Ch. W. Morris, Writings on the General Theory of Signs, The HagueParis, 1971. W. Ockham, Suma logiczna, wybr, tum. z jzyka aciskiego, wstp, przypisy T. Wodarczyk, Warszawa 1971.
VIII. Semiotika
299
Ch. K. Ogden, I. A. Richards, The Meaning of Meaning: A Study of the Influence of Language upon Thought and of the Science of Symbolism, red. J. P. Postgage, London 1923. Ch. S. Peirce, Collected Papers, t. 16, red. Ch. Hartshorne, P. Weiss, t. 78, red. A. W. Burks, Cambridge, Mass. 19311958. Ch. S. Peirce, Wybr pism semiotycznych, red. H. Buczyska-Garewicz, Warszawa 1997. Platon, Kratil. Teetet. Sofist (prev. D. tambuk i dr.), Zagreb, 2000. Platon, Listy, tum., wstp, komentarz, skorowidz M. Maykowska, tum. przejrzaa, przedm. M. Pkciska, Warszawa 1987. F. de Sosir, Kurs opte lingvistike (prev. Duanka Toanac), Sremski KarlovciNovi Sad, 1996. Sekstus Empiryk, Przeciw logikom, u: I. Dmbska, Wprowadzenie do staroytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty, Wrocaw 1984.
Izabrana literatura
M. Bense, wiat przez pryzmat znaku, tum. J. Garewicz, wstp H. Buczyska-Garewicz, Warszawa 1980. H. Buczyska-Garewicz, Semiotyka Peircea, Warszawa 1994. H. Buczyska-Garewicz, Warto i fakt. Rozwaania o pragmatyzmie, Warszawa 1970. H. Buczyska-Garewicz, Znak i oczywisto, Warszawa 1981. I. Dmbska, Wprowadzenie do staroytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty, Wrocaw 1984. P. Giuraud, Semantyka, tum. S. Cichowicz, Warszawa 1976. P. Giuraud, Semiologia, tum. S. Cichowicz, Warszawa 1974. T. Komendziski, Semiotyka Peircea: midzy percepcj a recepcj, Toru 1995. G. Mounin, Introduction la smiologie, Paris 1970. On Signs, red. M. Blonsky, Baltimore, 1985. J. Pelc, Wstp do semiotyki, Warszawa 1982. J. Simon, Filozofia znaku, tum. J. Merecki, Warszawa 2004.
Semiotika i semiologija u teoriji knjievnosti

J.-C. Coquet, Smiotique littraire. Contribution lanalyse semantiques du discours, Paris 1973. J. Culler, O dekonstrukciji. Teorija i kritika poslije strukturalizma (prev. Sanja Cerlek), Zagreb, 1991. J. Culler, The Pursuit of Signs: Semiotics, Literature, Deconstruction, London 1981. 300
Essais de smiotique potique, red. A. J. Greimas, Paris 1971. T. Hawkes, Strukturalizm i semiotyka, tum. I. Sieradzki, pos. M. Gowiski, Warszawa 1988. Z. Mitosek, Semiotyka, u: idem, Teoerie bada literackich, Warszawa 1998. M. Riffaterre, Semiotics of Poetry, Bloomington 1978. R. Scholes, Semiotics and Interpretation, New Haven 1982. Sign, Language, Culture, red. A. J. Greimas, The Hague 1970. Signs of the Times: Introductory Readings in Textual Semiotics, red. S. Heath, C. McCabe, C. Pendergast, Cambridge 1971. T. Todorov, Perspectives smiologiques, Communications 1966, nr 7. Znak, styl, konwencja, wybr, wstp M. Gowiski, tum. K. Biskupski et al., Warszawa 1977.
Jurij M. Lotman i tartuska kola semiologije

Dela u prevodu na poljski i na srpski J. Lotman, Kultura i eksplozija (prev. Dobrilo Aranitovi), Beograd, 2004. J. otman, Rosja i znaki. Kultura szlachecka w wieku XVIII i na pocztku XIX, tum. B. yko, Gdask 1999. J. otman, Semiotyka filmu, tum. J. Faryno, T. Miczka, Warszawa 1983. J. otman, Semiotyka kultury, wybr, oprac. E. Janus, M. R. Mayenowa, przedm. S. okiewski, Warszawa 1977. J. otman, Struktura tekstu artystycznego, tum. A. Tanalska, Warszawa 1984. J. otman, Wykady z poetyki strukturalnej, tum., oprac. S. Balbus, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. 2: Strukturalno-semiotyczne badania literackie. Literaturoznawstwo porwnawcze. W krgu psychologii gbi i mitologii, Krakw 1972. J. Lotman, Predavanja iz strukturalne poetike (prev. N. Petkovi), Sarajevo, 1970. J. Lotman, Struktura umetnikog teksta (prev. N. Petkovi), Beograd, 1976. Najvanija literatura H. Markiewicz, Literatura w ujciu semiotycznym (Na marginesie prac. J. otmana), u: idem, Przekroje i zblienia dawne i nowe. Rozprawy i szkice z wiedzy o literaturze, Warszawa 1976. S. kiewski, Przedmowa, u: Semiotyka kultury, wybr, oprac. E. Janus, M. R. Mayenowa, Warszawa 1977.
VIII. Semiotika
301
Semiotika Umberta Eka

Izabrana dela U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke-Rose, Interpretacja i nadinterpretacja, red. S. Collini, tum. T. Biero, Krakw 1996. U. Eco, Czytanie wiata, wybr M. P. Markowski, tum. M. Woniak, Krakw 1999. U. Eko, Otvoreno djelo, Sarajevo, 1965. U. Eco, Lector in fabula. Wspdziaanie w interpretacji tekstw narracyjnych, tum. P. Salwa, Warszawa 1994. U. Eco, The Limits of Interpretation, Bloomington 1990. U. Eco, Nieobecna struktura, tum. A. Weinsberg, P. Bravo, Warszawa 1996. U. Eco, Semiologia ycia codziennego, tum. J. Ugniewska, P. Salwa, wstp J. Ugniewska, Warszawa 1996. U. Eco, Superman w literaturze masowej. Powie popularna: midzy retoryk a ideologi, tum. J. Ugniewska, Warszawa 1996. U. Eco, Sze przechadzek po lesie fikcji, tum. J. Jarniewicz, Krakw 1996. U. Eco, Trattato di semiotica generale, Milano 1975. U. Eko, Kod (prev. Mirjana uki-Vlahovi), Beograd, 2004. U. Eko, Simbol (prev. Pero Muijevi), Beograd, 1995. U. Eko, Metafora (prev. M. uki-Vlahovi), Beograd, 2004. U. Eko, est etnji kroz narativnu umu (prev. Lazar Macura), Beograd, 2003. Najvanija literatura P. Bondanella, Umberto Eco. Semiotyka, literatura, kultura masowa, tum. M. P. Markowski, Krakw 1997. M. P. Markowski, Interpretacyjne rECOlekcje, Znak 1996, nr 12.
Semiologija Rolana Barta

Odabrana dela R. Barthes, Laventure smiologique, Paris 1985. R. Barthes, lements de smiologie, u: idem, Oeuvres compltes, t. 1, red. . Marty, Paris 1993. R. Barthes, Carstvo znakova (prev. Ksenija Janin), Zagreb, 1989. R. Bart, Knjievnost, mitologija, semiologija (prev. Ivan olovi), Beograd, 1972; 1979. R. Barthes, Moda. Povijest, sociologija i teorija mode (prev. Ana Buljan i dr.), Zagreb, 2002. 302
Najvanija literatura L.-J. Calvet, Roland Barthes. Un regard politique sur le signe, Paris 1973. I. olovi, Vreme znakova, Novi Sad, 1988, str. 5791. D. Duda, Dnevnik, itanje, Barthes, Gordogan, Zagreb, 11/1990, br. 3133, str. 170176. G. Genette, Lenvers de signes, u: idem, Figures. Essais, Paris 1966. S. Heath, Vertige du dplacement. Lecture de Barthes, Paris 1974. I. Ivas, Barthesova i Adornova kritika govora, u: I. Ivas, Ideologija u govoru, Zagreb, 1988. .-Luj Kalve, Rolan Bart. Jedno politiko gledanje na znak (prev. Zoran Stojanovi), Beograd, 1976. K. Kosiski, Sarkazmy, u: R. Barthes, Mitologie, tum. A. Dziadek, wstp K. Kosiski, Warszawa 2000. J. Kristeva, Barthes: Okus razoaranja (prev. Jagoda Milinkovi), Tvra, Zagreb, 2005, br. 12, str. 242255. A. Lavers, Roland Barthes: Structuralism and After, London 1982. J. Popov, Rolan Bart: itanje rada ponovno pisanje, u: J. Popov, Osloboeni italac. Ogledi o teoriji i praksi itanja, Novi Sad, 1993, str. 3038. D. Starok, Rolan Bart, Polja, Novi Sad, 54/2009, br. 456 (martapril), str. 105123.
Ana Burinjska
VIII. Semiotika
303
IX. STRUKTURALIZAM (II)
Strukturalna lingvistika je trebalo da me naui da ne dozvolim da budem doveden na stranputicu brojnim pojmovima, ve da prouavam pre svega najjednostavnije i istovremeno najbitnije odnose koje ih povezuju. Klod Levi-Stros1 Ne udi to je strukturalizam u nastanku uinio [...] upravo formu [prie] jednim od osnovnih predmeta interesovanja. Zar mu nije uvek bilo stalo da ovlada beskrajem rei, da doe do opisa jezika iz kojeg proizlaze i iz koga se mogu izvesti? Rolan Bart2
2

K. Lvi-Strauss, Lekcja lingwistyki, u: Spojrzenie z oddali, Warszawa, 1993, str. 222. R. Barthes, Wstp do analizy strukturalnej opowiada, Pamitnik Literacki, 1968, br. 4, str. 328.
Visoki strukturalizam
Koliko su predratni istraivai knjievnosti iz kruga Prake strukturalistike kole stavljali pred sebe dosta skromne i u znatnoj meri praktine ciljeve, prenoenje misli Ferdinanda de Sosira (18571913) na nauku o knjievnosti, definisanje specifinosti pesnikog jezika u odnosu na jezik uopte, kao i izradu metode strukturalne analize knjievnosti, toliko su se posleratni strukturalisti, naroito francuski, odlikovali znatno veim ambicijama. Tako je ezdesetih godina postalo najvanije konstruisanje sistema knjievnog jezika i stvaranje opte gramatike knjievnosti. Takoe je u tom periodu strukturalizam dostigao nivo filozofskog sistema. Sve je to bilo mogue zahvaljujui ogromnom uticaju radova francuskog filozofa i antropologa na posleratnu knjievnoteorijsku i humanistiku misao K. Levi-Strosa (ro. 1908). I kao to je glavni zatitnik ranog strukturalizma bio, kao to ve znamo, Ferdinand de Sosir, a najvanija knjiga bila Opta lingvistika, tako je sada prvenstvo preuzeo Klod Levi-Stros i njegova Strukturalna antropologija. To, naravno, ne znai da e posleratni francuski strukturalisti izgubiti kontakt s ranom strukturalistikom lingvistikom ili s fonologijom. Upravo suprotno ne samo to e nastaviti i razvijati dostignua svojih prethodnika ve e im dati i potpuno nov karakter.
Ciljevi posleratnog strukturalizma
Levi-Stros i njegov uticaj na strukturalizam
Ponekad se, upravo s obzirom na to, ova prva etapa razvoja strukturalistike misli naziva niskim strukturalizmom kako bi se na taj nain naglasili njeni skromniji planovi. Zato se posleratni francuski strukturalizam definie imenom visoki kako bi se skrenula panja na poveane naune i filozofske apetite strukturalistikih mislilaca, naroito ezdesetih godina. Ovu podelu uveo je Robert ouls.
IX. Strukturalizam (II)
307
Lekcija iz lingvistike
Za vreme svog boravka u Sjedinjenim Amerikim Dravama francuski sociolog, etnograf, istraiva primitivnih kultura, a ujedno i filozof, Klod Levi-Stros sprijateljio se s Romanom Jakobsonom.4 Zahvaljujui tome, on je, izmeu ostalog, promenio svoj pogled na etnografiju za njega je postala uzor strukturalna lingvistika (naroito fonologija) i metode strukturalne analize. U Kursu iz lingvistike predgovoru za nekoliko godina kasnije izdatu knjigu Romana Jakobsona Six leons sur le son et le sens (1976) Levi-Stros se sa oduevljenjem seao otkrovenja koje je nastalo njegovim ueem u pitanjima koje je pokretao Jakobson i strukturalna lingvistika. Na emu se zasnivalo to otkrovenje? Pre svega na tome to je on tada postao svestan mogunosti ovladavanja nagomilanim mnotvom razliitih pojava i pojmova kroz definisanje najjednostavnijih odnosa koji su ih povezivali te, dakle kako je to formulisao pronalaenja invarijanti u promenljivosti. Levi-Strosu je, kao etnologu, u tom momentu pre svega bilo stalo do mogunosti sistematizovanja svega onoga to se odnosi na kulturne aktivnosti oveka (obreda, rituala, mitova, rodbinskih odnosa, naina jedenja i sl. odnosno svih kulturnih postupaka). Meutim, od ove lekcije iz lingvistike u Francuskoj je imala korist etnologija, ali i nauka o knjievnosti. Posleratnim periodom u istoriji strukturalizma je izrazito dominirala antropoloka misao, a do izraaja su dole filozofske premise teorije sistema jezika. Jo je De Sosir dokazivao da jezik kao sistem ini skrivenu, nesvesnu strukturu koja odreuje opte uslove mogunosti stvaranja pojedinanih iskaza i stvara osnovu govora, a takoe je nagovestio mogunost proirenja termina jezik na sve kulturne postupke oveka. U Optoj lingvistici itamo, na primer: Jezik je sistem znakova koji izraavaju ideje, i u tome se on da porediti s pismom, sa azbukom gluvonemih, sa simbolikim ritualom, sa formama utivosti, sa vojnikim znacima, itd. On je samo najvaniji od tih sistema.
ovekova kulturna ponaanja kao znakovni sistemi
Levi-Stros i Jakobson
Pronalaenje invarijanti u promenljivosti
Antropologija i strukturalizam
Najvaniji, ali naravno ne i jedini. Iz ovoga je proisticala veoma vana sugestija naime, razliiti modeli ovekovog ponaanja mogli su se u kulturi priznati kao posebni sistemi znakova (jezici)
4 etrdesetih godina su Jakobson i Levi-Stros zajedno predavali u cole Libre des Hautes tudes u Njujorku. C. Lvi-Strauss, Lekcja lingwistyki, op. cit., str. 332333. Ferdinand de Sosir, Opta lingvistika, op. cit., str. 25.
308
i na osnovi analogije istraivati na nain slian onom na koji je, uz pomo strukturalne analize, istraivan sistem prirodnog jezika. To znai: odreujui njegove unutranje strukturalne odnose, opisujui uzajamne odnose jezikih nivoa, prouavajui pozicionu vrednost pojedinanih elemenata (dakle, njihovu povezanost s drugim elementima) ukratko, tragajui za skrivenim strukturama koje stvaraju dati kulturni jezik koji je uvek konstruisan po uzoru na prirodni jezik. Ove teze je proirio i razvio upravo Klod Levi-Stros, mada prema njegovom miljenju nije samo celina kulture bila ta za koju se ispostavljalo da je formirana kroz jezik. Pretpostavljajui da opte strukture jezikog karaktera predstavljaju osnovu za stvaranje mitova, ritualnih postupaka i obreda, pa ak i odreivanja rodbinskih odnosa ili naina jedenja u datoj kulturi, Levi-Stros je smatrao da se zahvaljujui tome mogu otkriti i najoptiji zakoni koji vladaju ljudskim duhom. I upravo u trenutku u kojem je na osnovi strukturalizma bila formulisana teza o jezikom karakteru svesti (to znai o nesvesnim jezikim strukturama koje vladaju ljudskim duhom) pojavile su se mogunosti preobraaja strukturalistike teorije u filozofski sistem. Zahvaljujui inspirisanou De Sosirovom teorijom jezika i fonologijom Trubeckog, Levi-Stros je stvorio novu vrstu nauke o ovekovim kulturnim ponaanjima, koju je nazvao strukturalnom antropologijom (etnologijom). U jednom od ranih programskih tekstova, pod nazivom Strukturalna analiza u lingvistici i u antropologiji (1945), ispovedao je svoju fascinaciju fonologijom koja, prema njegovom miljenju, mora, prema drutvenim znanostima, odigrati istu preroditeljsku ulogu kakvu je nuklearna fizika, na primjer, odigrala za sve egzaktne znanosti zajedno. Na emu bi trebalo da se zasniva ta revolucionarna uloga fonologije? Odgovor na ovo pitanje Levi-Stros je opet potraio kod Trubeckog. U jednom od programskih tekstova Trubecki je primenjivao fonoloku metodu na etiri najvanije operacije: prvo: to je bio prelazak s prouavanja osveenih jezikih pojava na prouavanja njihove ne os ve e ne i nf rast r u ktu re;
C. Lvi-Strauss, Strukturalna antropologija, Stvarnost, Zagreb, str. 43, prevod: Anelko Habazin. K. Levi-Stros se pozivao naroito na francusku verziju teksta ruskog lingviste up. N. Troubetzkoy, La Phonologie actuelle, u: Psychologie du langage, Paris, 1933.
Strukturalizam kao filozofski sistem Strukturalna antropologija Levi-Strosa
Fonoloka metoda Trubeckog
309
Analogija jezikih i kulturnih pojava
drugo: uzimanje za osnovu analize o dnos a izmeu pojedinanih jezikih jedinica; tree: uvoenje pojma s iste ma; etvrto: otkrivanje op t i h za kona putem logike analize (na primer, putem indukcije), zahvaljujui emu su oni dobijali apsolutni karakter. Sve ove operacije mogle su se odnositi kako na jezik tako i na kulturu tretiranu kao specifian jezik. Za Levi-Strosa je izuzetno inspirativan bio i koncept fonema elementarne estice jezika. Rezimirajui ovo, pisao je: U prouavanju problem srodstva (a nesumnjivo i u prouavanju drugih problema), sociolog se nalazi u situaciji koja je izriito slina poloaju lingvista fonologa: kao i fonemi, termini srodstva elementi su znaenja; kao fonemi, oni dobivaju to znaenje samo uz uvjet da se integriraju u sustave; sustave srodstva, kao i fonoloke sustave izrauje duh na stupnju nesjvesne misli ... Problem se, dakle, moe formulirati ovako: u jednom drukijem redu stvarnosti fenomeni srodstva istog su tipa kao i lingvistiki fenomeni.10
Porodini odnosi kao jezik
Elementarne jedinice
Ve su Osnovne strukture srodnosti,11 objavljene 1949. godine, pokazale kako radi fonoloka metoda. Kako je i nagovestio, Levi-Stros je ovde izvrio upravo takvu analizu zasnovanu na uzorima fonologije porodinih odnosa u prvobitnim drutvima (prema njemu su sistem srodstva i sklapanje brakova predstavljali znak nesvesne unutranje drutvene organizacije). Veoma ozbiljno je tretirao i mogunost izolovanja elementarnih jedinica u odreenim kulturnim pojavama (po uzoru na foneme u prirodnom jeziku) i detaljno je prouavao njihove binarne (opozicione) zavisnosti.12 To je inio opisujui jezik porodinih sistema, ali i kasnije vrei, na primer, analizu mitskih pria, pri emu je izdvojio elementarne jedinice mita (miteme opet analogne fonemama). Zatim je, prouavajui naine na koje se jede u raznim kulturama, kao najmanje znaenjske jedinice prihvatio ukuseme i trudio se, takoe,
Indukcija je takva vrsta zakljuivanja u logici koja se zasniva na izvoenju optih zakljuaka na osnovu analize pojedinanih sluajeva (na primer, izvoenje uoptavanja na osnovu iskustva i posmatranja injenica). 10 C. Lvi-Strauss, op. cit., str. 44. 11 C. Lvi-Strauss, Les structures lmentaires de la parent, Paris, 1949. 12 O fonemama i njihovim opozicionim odnosima u koncepciji Ferdinanda de Sosira pogledati: Strukturalizam (I).
310
da odredi opozicije koje su meu njima nastajale (na primer, opozicija peenokuvano, slatkokiselo, zainjenobljutavo i sl.). Objavljena 1958. godine, Levi-Strosova Strukturalna antropologija je postala manifest zrelog strukturalizma i svojevrsna biblija posleratne generacije francuskih strukturalista. Levi-Stros je konano u njoj preneo i proirio najvanije De Sosirove opozicije (govorjezik) na itav univerzum kulture. Sve vrste ponaanja, obiaja, obreda, rituala, verovanja, mitova (dakle, empirijski dostupan materijal) u njegovoj koncepciji imale su funkciju govora meutim, osnovni zadatak strukturalne antropologije je zapravo trebalo da bude opisivanje jezika: apstraktnog sistema koji se nalazi u osnovi konkretnih kulturnih injenica. I mada autor Strukturalne antropologije nije detaljno precizirao ta u stvari predstavlja ovaj sistem naglaavajui samo da su izvesne univerzalne strukture jezikog karaktera one koje vladaju sveukupnou ovekovih kulturnih ponaanja ipak je tvrdio da upravo ova neosveena jezika aktivnost intelekta prouzrokuje slaganje oblika na odreene sadraje. U ovom sluaju je bilo govora to je vano o oblicima istovetnim za sve intelekte: antiki, savremen, prvobitan i civilizovan. Da bi svojoj koncepciji pridao maksimalnu univerzalnost i optost, pronaao je i dokaz za uverenje o prevazi sinhronijskih nad dijahronijskim dostignuima. Primitivne kulture, koje su bile glavni predmet njegovog istraivanja, jednostavno se nisu same od sebe predavale istoriji, naprotiv njihova sutina se ispoljavala u odbrani od bilo kakve promene; to je dokazivao u, nekoliko godina kasnije objavljenoj, Divljoj misli (1962). Obrnuto je bilo u civilizovanim drutvima, ali njihov nastanak, prema miljenju filozofa, uopte nije bio nuan i on ga u sutini nije mnogo interesovao. Najvaniji motiv u Levi-Stro mit prema shvatanju francusovim istraivanjima, posmatrano skog antropologa K. Levi-Strosa, iz perspektive teorije knjievnosti, sistem znaenjskih odnosa koji se uspostavljaju izmeu elementarpredstavljala je analiza mitova. nih jedinica mitske prie takoZnaaj mita kao predmeta struktuzvanih mitema. Miteme su putem ralne analize proizlazio je iz veoma analogije bile svoene na osnovne jednostavnih opservacija mitovi jedinice prirodnog jezika fonese ponavljaju u svim kulturama, pa me, ali su bile analizirane na nivou iskaznih reenica. Obuhvatale se ak moe sagledati i njihova velisu pojedinane, zavrene delatnoka slinost u razliitim, esto udasti, slino kao i u sluaju Propovih ljenim kulturnim krugovima. Oni funkcija (na primer: Edip ubija predstavljaju i izraz drutvenih naoca, Edip eni majku, Edip reloga i zabrana (na primer, zabrana ava zagonetku Sfinge i sl.).
U traganju za apstraktnim kulturnim sistemom
Neosveena jezika aktivnost intelekta
Sinhronija dijahronija
Levi-Strosova analiza mitova
311
Struktura mitova
Miteme
incesta ili oceubistva) koje ovek prihvata kao svoje a da ak nije ni svestan njihovog porekla. Mitovi, dakle, ine osnovni jezik: univerzalni sistem kulturnih ponaanja, konstruiu njihovu skrivenu strukturu koju ovek ne osveuje. Upravo ta struktura je postala predmet detaljnih Levi-Strosovih istraivanja u programskom tekstu pod naslovom Struktura mitova13 (u kojem je analizirao, izmeu ostalih, i mit o Edipu, poredei ga s mitologijom koju su stvorili Indijanci Severne Amerike), ali i u kasnijim Mitologikama (etiri toma izdata od 1967. do 1971. godine), gde je takoe tragao za celovitim sistemom koji nalazi u osnovi stvaranja kultura. Metoda analize inila se prilino jednostavnom da bi se pronala struktura mitova, trebalo je sistematizovati sve poznate elemente mitskih fabula i izdvojiti znaenjske jedinice. S tim ciljem je filozof primenio tehniku razlaganja prie kojoj mit govori na pojedinane dogaaje koji ine samostalne celine (na primer, Edip ubija Sfingu, Edip ubija oca, Edip se eni majkom i sl.). Ove dogaaje je opet putem analogije nazvao mitemama (osnovnim znaenjskim jedinicama). Miteme su u mitskoj prii takoe imale istu funkciju kao foneme u jeziku, iako su se od njih bitno razlikovale locirajui se tek na nivou reenice. Levi-Stros je ve na osnovi strukturalne analize mita mogao da formulie jednu od svojih najvanijih teza: Supstancija mita ne nalazi se ni u stilu, ni u nainu pripovijedanja, ni u sintaksi, nego u pr ii koja se u njemu pria.14 Upravo se u priama koje su priali mitovi moglo otkriti strukturalno srodstvo mitskih pria te, dakle univerzalni sistem mitskog jezika zajedniki za sve kulture. Ipak, Levi-Stros nije bio jedini duhovni zatitnik posleratnog francuskog strukturalizma pre svega zato to na njegovu koncepciju analize mitova nisu izvrila veoma snaan uticaj samo istraivanja lingvista. Podjednako je bio bitan podsticaj ruskog folkloriste Vladimira Propa (18951970), a naroito analiza ruskih bajki koju je on izvrio.
13 Pogledati: C. Lvi-Strauss, Strukturalna antropologija, op. cit. 14 Ibid., str. 217218. Komparativna analiza mitova iz razliitih kulturnih krugova pokazivala je ogromne slinosti na nivou mitskih pria sadranih u njima varijacije su se odnosile uglavnom na imena junaka i njihove atribute (na primer, mit o Edipu i mit Zuni Indijanaca o izlaenju iz zemlje), dok su dogaaji u mnogim sluajevima bili analogni.
Supstancija mita je njegova pria
312
U svetu bajki
U uvenoj Morfologiji bajke, objavljenoj u Moskvi 1928. godine, Prop je predloio veoma interesantan nain analiziranja bajki koji se mogao primeniti i na prouavanje knjievnosti.15 Koristei materijal koji se sastojao od skoro etiri stotine i pedeset arobnih bajki,16 zapazio je da se u tim bajkama mogu izdvojiti elementi koji su stalni, kao i oni koji se menjaju. I tako, na primer, ako paljivo pogledamo sledee reenice uzete iz bajki: 1. Car daje junaku orla. Orao prenosi junaka u drugo carstvo (171). 2. Ded daje Suenku konja. Konj prenosi Suenka u drugo carstvo (132). 3. arobnjak daje Ivanu amac. amac prenosi Ivana u drugo carstvo (138). 4. Princeza daje Ivanu prsten. Momci iz prstena prenose Ivana u drugo carstvo (156),17 onda se lako moe zapaziti da se u njima svaki put ponavlja odreeni tip radnje: darivanje junaku arobnog sredstva18 kao i prenos junaka u drugo carstvo uz pomo ovog sredstva dok se imena i atributi likova, kao i vrste arobnih sredstava, menjaju. Bajka ove vrste konstatovao je Prop tako pripisuje identine radnje razliitim likovima, a osim toga repertoar takvih radnji je ogranien. Ova opservacija je omoguila istraivau da izdvoji trideset i jednu radnju (na primer, davanje arobnog sredstva, premetanje iz jednog carstva u drugo, krenje zabrane, podvala reavanje zadatka i sl.) koje je, na kraju, nazvao funkcijama. Fu n kc ij a je, dakle, bila definisana kao: postupak lika odreen s obzirom na njegov znaaj za tok radnje.19
15 V. Prop, Morfologija bajke, Prosveta, Beograd, 1982, preveli: Petar Vujii, Radovan Matijaevi, Mira Vukovi. Levi-Stros je 1960. godine objavio tekst Morfoloka analiza ruske bajke (kod nas je ovo prevedeno i objavljeno u okviru ve pomenute Propove knjige, pod naslovom Struktura i forma Razmiljanja o jednom delu Vladimira Propa). U ovom tekstu je dokazivao veliinu Propovih istraivanja i njihovu korist za prouavanje mitova, a ak je naglaavao novatorstvo ruskog folkloriste u odnosu na aktuelne tendencije razvoja humanistike i nauke o knjievnosti. Propova koncepcija je, uostalom, i bila otkrivena upravo zahvaljujui strukturalistikoj modi, a prvi prevodi njegove knjige na evropske jezike poeli su da se pojavljuju kasnih pedesetih godina. 16 Od broja 300 do 749 iz indeksa finskog folkloriste A. Arnea. 17 Pogledaj primere koje je davao Vladimir Prop, Morfologija bajke, op. cit., str. 27. 18 Zato se ove bajke zovu i arobnima. 19 V. Prop, op. cit., str. 28. Nabrojane su sve trideset i jedne funkcije u: op. cit., str. 3371.
IX. Strukturalizam (II) Morfologija bajke
Strukturalna regularnost bajke
Propov spisak trideset i jednog postupka (fabularnih funkcija)
313
Sedam tipova likova u bajkama
Gramatika bajke
Dalja analiza je ukazala i na to da se likovi koji se pojavljuju u funkcija u terminologiji ruskog folkloriste Vladimira Probajkama takoe mogu klasifiko- pa, elemenat fabule u bajci (ponavati uz pomo odreenih katego- anje aktivne linosti odreeno u rija. Tako se ovde pojavilo sedam skladu s njegovim znaenjem za tipova likova koji igraju odreene tok date fabule). uloge. To su: junak, lani junak, protivnik, pomonik, darivalac (davalac arobnog sredstva), osoba koja alje junaka na put, careva ki ili njen otac. Komplikovani siei bajki su se, dakle, mogli svesti na prilino jednostavnu shemu poetna situacija (na primer, Bio jednom jedan deak), zatim niz funkcija (postupaka likova) iji je redosled uvek isti, kao i kraj (koji je uglavnom predstavljala svadba hrabrog junaka sa carevom keri). Takoe se pokazalo da se odreene funkcije grupiu oko konkretnih likova stvarajui takozvane krugove radnji. Osnovna premisa koja proistie iz Propovog rada ipak nije bila samo to to je na taj nain otkrivao strukturalnu slinost bajki koje nastaju na itavom svetu, ve i to to je uz pomo sheme koju je stvorio bilo mogue proizvesti beskrajno mnogo novih bajki. Zbog toga su francuski istraivai definisali Propov model kao gramatiku bajki,20 a zatim su ovaj model primenili na knjievnost da bi na osnovu nje konstruisali gramatiku knjievnih pripovedanja.
U potrazi za gramatikom knjievnosti

Kako metoda analize mita koju je prezentovao Levi-Stros u Strukturalnoj antropologiji, tako se i uverenje o postojanju univerzalnog jezika, zajednikog za sve kulture, pokazalo veoma inspirativnim za jednu od najvanijih knjievnoteorijskih kola posleratnog strukturalizma Francusku naratoloku kolu. Podjednako vredne teorijske ideje mogle su se nai i u Propovim istraivanjima ijoj je popularizaciji doprineo ezdesetih godina pre svega Levi-Stros, fasciniran preciznou misli ruskog naunika. Istraivaki projekat naratoloke kole ipak je proisticao iz najmanje tri podjednako snana izvora. Osim strukturalne analize mitova i Propovih analiza bajki, to su takoe bile naredne varijante strukturalistikih lingvistikih
20 K. Rozner je ak zove prvom generativnom tekstualnom gramatikom. Up. K. Rosner, Semiotyka strukturalna w badaniach nad literatur. Jej osignicia, perspektywy, ograniczenia, Krakw, 1981, str. 124.
Francuska naratoloka kola
314
teorija a naroito lingvistika Luja Hjemsleva kao i transformaciono-generativna gramatika amerikog lingviste Noama omskog.21 Koncepcija gramatike u verziji u kojoj su nameravali da je stvore francuski naratolozi, izgleda da je veoma mnogo trebalo da zahvali toj u posleratnom periodu razvoja strukturalizma verovatno najuticajnijoj koncepciji gramatika najoptije strukturalne lingvistike kakva je shvaen skup pravila po kojima bila upravo teorija omskog.22 Teose gradi jeziki sistem i principa retiarima knjievnosti je u ovom po kojima nastaju ispravni iskazi bila bliska sluaju sama ideja grau nekom jeziku, kao i lingvistika matike, koju je omski na kraju, disciplina koja prouava ta pravila (opisno ili istorijski). Primenjena 1968. godine, oznaio kao univerna knjievnost, ideja gramatike zalna gramatika23 i definisao je se pojavila u periodu posleratnog kao optu teoriju jezikih struktustrukturalizma, naroito kroz utira, ali i to to je ona predstavljala caje generativne gramatike (Noaformalni model proizvodnje svih ma omskog) i opteg modela jezike kompetencije (univerzalnih moguih reenica jezika a ne samo mogunosti korienja jezika). empirijski potvrenih. Gramatika U koncepciji omskog, beskonakoju je omski opisao u Sintaksian skup jezikih iskaza trebalo je kim strukturama trebalo je, dakle, da se stvara (generie) uz pomo da bude idealan model j e zi ke konanog repertoara pravila opekomp e te ncij e to znai, sporacija vrenih pomou vokabulara datog jezika. Istraivai knjievsobnosti da se stvaraju reenice nosti su imali nameru per anakao i da se razumevaju. Ona je logiam da opiu vokabular i takoe imala filozofski karakter odrede pravila stvaranja moguih slino Levi-Strosu i ameriki linknjievnih iskaza. gvista je smatrao da e otkrivanje ovih univerzalnih formi, zajednikih za sve jezike, postati klju za prouavanje optih svojstava ljudskog uma. Perspektiva konstruisanja univerzalne gramatike, a istovremeno i svojevrsnog programa koji proizvodi iskaze, bila je veoma izazovna za teoretiare knjievnosti. Samo s jednom osnovnom razlikom omskom je bilo stalo do toga da sagleda opte mehanizme proizvoenja reenica, dok je francuskim naratolozima vie bilo stalo do stvaranja sloenih iskaza. Isto kao to je gramatika omskog trebalo da bude gramatika jezika (ne samo jednog), tako su i teoretiari knjievnosti tragali za gramatikom knjievnosti, dakle za univerzalnom k nji e v nom
21 L. Hjemslev, Prolegomena to a Theory of Language, The Hague, 1943, N. Chomsky, Syntactic Structures, The Hague, 1957. 22 Zbog nedostatka mesta u ovom poglavlju zaobilazim Hjemslejev uticaj. Zainteresovane upuujem na knjigu: K. Rosner, op. cit., str. 103110. 23 N. Chomsky, Language and Mind, New York, 1968.
Univerzalna gramatika
Uticaj omskog na francusku naratologiju
315
etiri osnovna nivoa iskaza
komp e te nc ij om, odnosno sposobnou za proizvoenjem svih narativna gramatika nadovezujui se na koncept gemoguih knjievnih iskaza. Ideja nerativne gramatike Noama omvodilja ovom projektu bila je pre- skog, model stvaranja narativnih misa da je tekst reenice samo tekstova (pria) koji su se smatrapovrna manifestacija dublje sakri- li i kao poetni model knjievne venih tekstualnih struktura koje kompetencije (univerzalnih uslomogunosti stvaranja knjievtreba otkriti kako bi se rekonstrui- va nih iskaza). U principu, trebalo je sala ta opta gramatika knjievno- da ini jednu varijantu tekstualne sti. Pojedinane gramatike (na pri- gramatike i jednu od podgramatimer, narativna gramatika) bile bi ka opte gramatike knjievnosti. samo podgramatike te univerzalne gramatike i trebalo bi ih postepeno opisivati da bi se dolo do kompletnog i celovitog modela stvaranja knjievnih iskaza. Naratolozi su u cilju analize izdvojili etiri osnovna nivoa iskaza. To su bili: 1. n ivo man i fe st a c ij e (prema terminologiji Hjelmsleva i Grejmasa) supstancijalna dimenzija znakova (graa) u kojima se dati iskaz realizuje (na primer, knjievna, filmska itd. pria);24 2. p ov rn i n ivo (fabularni ili tematski) nizovi konkretnih dogaaja ili radnji koje vre odreeni likovi, takoe nazvani glumcima (na primer, Kralj daruje junaku orla); 3. n ivo dubi nsk i h st r u ktu r a funkcije i uloge likova, takoe nazivanih aktantima (u skladu s tim: darivalac uruuje junaku arobno sredstvo); 4. v eoma dub ok nivo odnosno nivo univerzalne tekstualne gramatike koja obuhvata itavu knjievnost.25 Ve i samo ovo nabrajanje pokazuje kako su se u naratolokoj misli snano preplitali uticaji Levi-Strosa i Propa, s dodatkom stricte lingvistikih koncepcija s peatom omskog.26 Istraivanje ovih nivoa u knjievnim pripovetkama i pokuaj konstruisanja gramatike pripovetke, a kao posledica toga univerzalne gramatike knjievnosti, na kraju su postali najvaniji zadaci u radu francuskih naratologa.
24 Ovaj nivo ima marginalnu ulogu. 25 K. Rosner, op. cit., str. 132134. 26 Na primer, uvena klasifikacija prema modelu gramatike omskog na povrinsku i dubinsku strukturu, iako su ovi termini u koncepciji amerikog lingviste, oigledno, imali drugaiji karakter.
316
Godina 1966: naratoloki manifest

Godine 1966. pojavio se uveni osmi broj asopisa Communications koji je objavljivala izdavaka kua Seuil u Parizu. To je bio kako je glasio naslov na koricama u potpunosti tematski broj posveen strukturalnoj analizi pripovedanja [lanalyse structurale du rcit]. Tu su se nali tekstovi sledeih is naratologija jedna od traivaa: Rolana Barta, A. . Grejnajvanijih kola strukturalistimasa, Kloda Bremona, Umberta ke nauke o knjievnosti nastala Eka, ila Gritija, Violete Moren, u Francuskoj ezdesetih godina. Kristijana Meca, Cvetana TodoroPovezivala je strukturalno-semioloku perspektivu sa inspiracijava i erara eneta. Posmatran iz ma koje su dolazile iz istraivanja vremenske perspektive, upravo je francuskog antropologa K. Leviovaj broj asopisa bio priznat kao -Strosa i analiz ruske bajke folmanifest Francuske naratoloke kloriste Vladimira Propa, kao i iz kole, a istovremeno i kao najznauticaja transformativno-generativne gramatike Noama omskog. ajniji trenutak u razvoju posleratOsnovni tok istraivanja naratolonog strukturalizma u prouavanju ga inili su pokuaji konstruisanja knjievnosti i napokon kao modela stvaranja fabul (narativvrhunac naunih tendencija u teone gramatike) smatranih prvim riji knjievnosti. Osim toga, etiri korakom na putu ka otkrivanju od gorenavedenih autora Bart, univerzalne gramatike knjievnosti. Glavni predstavnici francuske Todorov, Grejmas i Bremon bili naratoloke kole bili su: Rolan su priznati za glavne predstavnike Bart, Klod Bremon, Cvetan Todonaratoloke orijentacije.27 Termin rov i Alirdas Grejmas. naratolozi bio je ipak delimino pogrean, jer se naracija uopte nije nalazila u centru interesovanja predstavnika ove orijentacije. Vie su ih interesovali ve pomenuti pokuaji pronalaska univerzalnog jezika knjievnosti. U ovom sluaju je sigurno bio najuveniji uticaj Levi-Strosa. I kao to je tvorac strukturalne antropologije lokalizovao ovaj jezik na nivo optih formi mitskih pria, tako su i istraivai knjievnosti pokuavali da izdvoje elementarne strukture na koje je bilo mogue svesti knjievna pripovedanja. U pomenutom broju asopisa Communications pojavio se skoro najoptiji projekat onoga to e francuski naratolozi zvuno nazvati gramatikama naracije, a to je u sutini predstavljalo pokuaj otkrivanja raznih pravila sagledavanih u strukturi knjievnih fabula i njihovo svoenje na jednostavne strukture po uzoru na Propove analize bajki i Levi-Strosove analize mitova. U nameri da se stvori univerzalna gramatika nesumnjivo je najdalje
27 K. Rozner takoe je naziva generativna orijentacija strukturalne semiotike.
IX. Strukturalizam (II) Osmi broj Communications manifest naratologa
Predstavnici naratoloke orijentacije
317
Grejmasove osnove opte semantike
Grejmasov aktantski model Bremon: logika delovanja linosti
Todorov: istorija i iskaz Bartov Uvod u strukturalnu analizu prie
otiao Grejmas za koga su uvodne napomene u asopisu Communications o teoriji interpretacije mitske prie u sutini trebalo da predstavljaju uvod u mnogo ire namere formulisanje osnova opte semantike.28 Grejmas je, takoe, veoma detaljno analizirao znaenje i mesto likova iz ugla njihovog uestvovanja u pojedinim radnjamafunkcijama, a inspirisan Propovom podelom i distribucijom funkcija na sedam krugova radnji, stvorio je sopstveni model koji je opisivao status likova na dubinskom nivou narativne gramatike (takozvani mo d el a kt anat a).29 Klod Bremon se u Logici narativnih mogunosti koncentrisao na opisivanje logike radnji koje vre likovi, pokuavajui da stvori neto poput sintaksike gramatike.30 Dok je Cvetan Todorov u Kategorijama knjievnog pripovedanja dao uvodni opis sistema narativnog govora, posveujui posebnu panju naratoru i adresatu naracije kao i dvama nivoima pripovedanja povesti / lhistoire (akcije) koja obuhvata logiku radnji i sintaksu likova kao diskurs / le discourse (naracije)31 koja obuhvata vreme, aspekte i naine pripovedanja.32 Specifino stanovite u ovoj grupi zauzeo je Rolan Bart iji je Uvod u strukturalnu analizu prie postao svojevrstan manifest filozofske orijentacije francuske naratologije (a istovremeno i ortodoksnog strukturalizma), mada je za samog Barta to bila samo jedna kratkotrajna epizoda od koje se odluno oprostio ve etiri godine kasnije.33 Njegov ovde najavljen uvod nikad, takoe, nije imao svoj nastavak. Bartova gledita, izneta u pomenutom tekstu, ipak su bila tako karakteristina za nain razmiljanja o knjievnosti u tom periodu, da im vredi posvetiti jo malo panje. Slino kao i drugi predstavnici naratoloke kole, i Bart je smatrao da je pripovetka najuniverzalnija (transistorijska i transkulturna) knjievna forma. Upravo zato je smatrao da je opisivanje sistema pripovedanja dobar poetak na putu ka izgradnji opteg sistema jezika knjievnosti. Tako je ve na poetku konstatovao: Ne udi da je strukturalizam u nastanku upravo ovu formu [pripovedanja] izabrao kao jednu od osnovnih tema
28 Godine 1966. takoe je bila objavljena knjiga: A. J. Greimas, Smantique structurale, ija je koncepcija veoma snano korespondirala s projektom naratologa. 29 Up. takoe, primedbe: K. Rosner, op. cit., str. 161169. 30 C. Brmond, Logika moliwoci narracyjnich, Pamitnik Literacki, 1968, sv. 4. 31 Todorov je ovde iskoristio podelu na fabulu i sie koju su uveli ruski formalisti, ali i podelu na discours i histoire koju je uveo Benveniste. 32 T. Todorov, Kategorie opowiadania literackiego, Pamitnik Literacki, 1968, sv. 4. 33 U knjizi pod naslovom: S/Z, Paris, 1970. Pogledati: Poststrukturalizam.
318
interesovanja zar mu nije uvek bilo stalo da ovlada beskrajem rei, da doe do opisa jezika iz kojeg proistiu i iz kojeg se mogu izvesti?34 Hipotetiki model opisa pripovedanja trebalo je, naravno, da bude preuzet iz opte lingvistike pri emu je Barta, iz razumljivih razloga, ovde interesovala lingvistika analiza koja je prevazilazila reenicu i ila u pravcu teorije iskaza.35 Sluei se, osim toga, terminologijom Todorova, Propa i Gremasa, izdvojio je tri nivoa analize pripovedanja: nivo funkcije (prema Propovoj aktant u terminologiji Alkoncepciji);36 irdasa Grejmasa uloga likova po nivo aktivnih likova (aktanta vezana sa odreenom funkcijom prema Grejmasovom shvatakoju treba razlikovati od konkretnog lika u konkretnoj fabuli (aknju); ter). Na primer, u pripovetkama nivo naracije (iskaza [discourJana Fleminga, aktant je agent, se] kako je to formulisao Toa akter Dejms Bond. dorov). Ovi nivoi inili su hijerarhijski poredak i zahtevali definitivnu integraciju na nivou naracije kao inioca koji ih je povezivao u celinu. Kao i u sluaju drugih naratologa, i kod Barta je ovaj poetni projekat trebalo da bude zametak modela koji ne samo to opisuje postojee pripovetke ve i proizvodi sve mogue prie, a posmatrano iz dalje perspektive svu moguu knjievnost. Ovakav stav bi se tako mogao smatrati i prvim korakom na putu ka otkrivanju univerzalne knjievne kompetencije zahvaljujui kojoj bi se nauka o knjievnosti mogla pretvoriti u egzaktnu nauku. Ova elja da se obezbedi maksimalna apstraktnost nauci o knjievnosti i da joj se prui objektivnost koja se moe porediti sa egzaktnim naukama, u Francuskoj ezdesetih godina, bila je, nesumnjivo, veoma snana, a nastojanja ove vrste mogla su se primetiti i u drugim programskim iskazima i deklaracijama teoretiara knjievnosti iz tog perioda.
34 R. Barthes, Wstp do analizy strukturalnej opowiada, u: Studia z teorii literatury. Archiwum przekadw Pamitnika Literackiego, Wrocaw, 1977, sv. 4, str. 328. 35 Rolan Bart je ovde prihvatio tezu takoe karakteristinu za ovu fazu razvoja strukturalizma u lingvistici, mada kasnije opovrgnutu o postojanju homolokih veza (analogije formalne organizacije) izmeu reenice i viereenikog iskaza (takozvana ideja iskaza kao velike reenice). Pogledati: R. Barthes, op. cit., str. 330331. 36 Pri tom je Bart proirio Propov model, pripisujui rang funkcije svim elementima pripovetke koji igraju odreenu (mada ne uvek istu) ulogu u njenoj strukturi. Pogledati tipologiju funkcij.
IX. Strukturalizam (II) Hipotetiki model opisa pripovedanja Bartova tri nivoa analize pripovedanja
San o naunosti
319
Ove izrazito naune zamisli posleratnog francuskog strukturalizma (Bart ih je kasnije podrugljivo okarakterisao kao san o naunosti) nisu, meutim, nikada realizovane i ostale su vie sigurno, na sreu samo u sferi teorijskih projekata. Isto tako, na kraju, nije uspeo ni plan stvaranja opte gramatike knjievnosti kao sledee etape nakon konstruisanja gramatike pripovedanja. To je bilo tako, pre svega, iz veoma jednostavnog razloga jer su kao istraivaki materijal (Rolanu Bartu, ali i drugim francuskih istraivaima) sluile knjievne tvorevine koje su imale veoma jednostavan i konvencionalan tok prie naroito kriminalistiki romani (na primer, pripovetke Jana Fleminga o Dejmsu Bondu). Na materijalu ove vrste literature, naratoloke sheme su se veoma dobro pokazivale (slino kao u sluaju bajke ili mita). Meutim, perspektiva primene ovih modela na komplikovanije knjievne forme nije izgledala tako optimistino, pa je ak treba otvoreno rei veoma brzo razotkrila utopijski karakter strukturalistikih snova o univerzalnoj gramatici knjievnosti.
Poetika recepcije (Poljska kola teorije knjievne komunikacije)

Poljski strukturalizam
Istraivanje sistema odnosa izmeu poiljaoca i primaoca
Poljski strukturalisti su imali sreu da izbegnu preteranu ortodoksnost i od poetka su svoju panju koncentrisali na jedan od najbitnijih, mada ne uvek u prvi plan isticanih, motiva razmiljanja o knjievnosti koja su imala strukturalistiki karakter na teoriju knjievne komunikacije. U planovima Poljske kole teorije knjievne komunikacije, za ije najvanije predstavnike se mogu smatrati Janu Slavinjski, Aleksandra Okopjenj-Slavinjska, Mihal Glovinjski, Edvard Balcean i Kaimje Bartoinjski, uopte se nije nalazilo stvaranje gramatike knjievnosti, nego, pre, precizno istraivanje sistema odnosa izmeu poiljaoca i recipijenta ugraenih u knjievnu poruku (na primer, pravila unutartekstualne igre koja se uspostavljaju izmeu partnera knjievne komunikacione situacije). Poljski strukturalisti su ovde iskoristili podsticaje koji su proisticali iz istraivanja prakih strukturalista i iz semioloke orijentacije strukturalistike misli, ali i iz teorija itanja XX veka poev od Romana Ingardena, preko teorije an-Pola Sartra,37 sve do radova nemakih estetiara recepcije naroito Hansa Roberta Jausa i Volfganga Izera. Zahvaljujui ovim raznovrsnim uticajima, oni su sedamdesetih i osamdesetih godina stvorili najdinaminiju teorijsku kolu u istoriji poljske nauke
37 Ovde je, pre svega, re o uvenom Sartrovom radu ta je knjievnost? iz 1947. godine.
320
o knjievnosti koja se bavila prouavanjem knjievne komunikacije. Veoma vana u teoriji ove kole bila je i socioloka perspektiva, odnosno stavljanje akcenta na razliite aspekte drutvenog funkcionisanja knjievnog dela. Jedan od osnovnih pravaca refleksije u ovom sluaju bilo je prouavanje odnosa izmeu datog knjievnog dela i u njega ugraenog takozvanog horizonta oekivanja poiljaoca (njegova shvatanja estetskih i idejnih oekivanja recipijenta) i funkcionisanja toga dela u perceptivnim situacijama koje se vremenom menjaju. Poljskim istraivaima je, pre svega, bilo stalo da odrede opte uslove mogunosti knjievne komunikacije odnosno, u knjievnom delu sadranog poetnog projekta komunikacione situacije. Dakle, posebnu panju su obraali na sve autorske signale koji se nalaze u knjievnosti o tome kako je treba itati (imanentne direktive itanja), vrili su rekonstrukciju normi razumevanja karakteristinih za datu italaku publiku, istraivali su knjievne konvencije koje su svaki put odreivale recepciju dela, rekonstruisali su uloge poiljaoca i recipijenta ugraenih u knjievnu poruku. U radovima strukturalista takoe su se pojavili neki od najznaajnijih termina posleratne poljske teorije knjievnosti na primer, koncepcija subjekta stvaralakih aktivnosti (onoga ko je ugraen u knjievno delo i raspolae pravilima njegovog razumevanja teorijska figura poiljaoca koja se moe opisati na osnovi analize unutranje organizacije dela ili pravila njegove kompozicije, stilskog i versifikacionog oblikovanja, kojem anru pripada i sl.),38 ili ideja stilova recepcije (tipologija naina razumevanja knjievnosti) i kategorija virtualnog primaoca (ekvivalenta subjekta stvaralakih delatnosti dakle, komunikacione uloge recipijenta kojeg knjievno delo impostira a iji je projekat takoe bio ugraen u strukturu tog dela).39 Veoma znaajan, iako vie skrajnut motiv meu dostignuima poljske kole je bilo i prouavanje kompozicije fabule, takoe delimino inspirisano dostignuima francuskih naratologa.40
38 Pogledati, na primer: A. Okopie-Sawiska, Relacje osobowe w literackiej komunikacji, u: Problemy socjologii literatury, Wrocaw, 1971. 39 Pogledati, na primer: M. Gowiski, Style odbioru. Szkice o komunikacji literackiej, Warszawa, 1970 i Poetyka i okolice, Warszawa, 1992; J. Sawiski, Odbir i odbiorca w procesie historycznoliterackim, Teksty, 1981, br. 3, a takoe u zborniku: Problemy odbioru i odbiorcy. Studia, Wrocaw, 1977. Pogledati, takoe, veoma vana rezimiranja ovih motiva: H. Markiewicz, Odbir i odbiorca w badaniach literackich, u: Wymiary dziea literackiego, Krakw, 1984. i: Problemy odbioru i odbiorcy w polskiej nauce o literaturze, u: Literaturoznawstwo i jego ssiedztwa, Warszawa, 1989. 40 Pogledati, na primer: K. Bartoszyska, Problematyka bada nad fabu dziea literackiego, u: Problemy metodologiczne wspczesnego literaturoznawstwa, Krakw, 1976.
Horizont oekivanja poiljaoca
Subjekat stvaralakih aktivnosti
Stilovi recepcije Virtualni primalac
321
Ka svetu tekstova (intertekstualne poetike osamdesetih godina)

Osamdesetih godina se inilo da su se strukturalistike ideje pribliavale svom kraju. Jo krajem ezdesetih godina mnogi istraivai koji su se ranije identifikovali sa strukturalizmom izraavali su svoju sumnju prema teorijskim modelima koji su na osnovu njega nastajali. Za neke francuske strukturaliste su se kao nain za prevazilaenje hermetinosti struktura pokazale intertekstualne analize mogunost istraivanja datog knjievnog teksta njegovim pozivanjem na druge tekstove. Teoretiarima, kao to su enet ili Rifater, teorija intertekstualnosti je sluila u stvari pre svega za uvoenje novih modela umesto starih; odnosi izmeu tekstova i kompozicije fabula41 takoe su zahtevali precizno sistematizovanje, meutim, bez obzira na to, ve su se mogle osetiti nadolazee promene. Jer, iako su intertekstualne analize koje su vrila oba navedena istraivaa bile isto jasno formulisane kao i ranije strukturalne analize, ipak su pruale mogunost za otvaranje strukture teksta (a istovremeno i samog strukturalizma) bar prema drugim tekstovima. Ovu promenu je dobro uvideo enet, a njegov iskaz zasluuje da bude citiran i s obzirom na to da jasno odslikava kraj epohe ortodoksnog strukturalizma u istoriji teorije knjievnosti: ...relaciono itanje (itanje dva ili nekoliko povezanih tekstova) nesumnjivo stvara priliku za ono to u koristei se ve nepopularnim terminom nazvati otvorenim st r u ktu ra l i z mom. U ovoj oblasti postoje dva strukturalizma. Jedan je strukturalizam zatvaranja teksta i deifrovanja njegovih unutranjih struktura; to je, na primer, strukturalizam s kojim se sreemo u uvenoj analizi Bodlerovih Maaka koju su izvrili Jakobson i Levi-Stros. Drugi je strukturalizam Mitologika [Levi-Strosa] koji pokazuje kako tekst (mit), ako mu u tolikoj meri priteknemo u pomo, omoguava da se ita drugi tekst.42 Kategorija intertekstualnosti bila je poznata nauci o knjievnosti jo znatno ranije (tj. od 1968. godine) preko francuske teoretiarke Julije Kristeve koja je osavremenila i na teoriju knjievnosti
41 to je, na primer, precizno i detaljno radio enet u svom verovatno najuvenijem radu o ovome: u Palimpsestima. Pogledati: G. Genette, Palimpsestes. La littrature au second degr, Paris, 1982. 42 Ibid., str. 364.
Intertekstualne analize
Otvoreni strukturalizam
322
primenila jednu od najvanijih ideja Mihaila Bahtina.43 Meutim, drugaije nego u sluaju teorija eneta ili Rifatera, intertextualit je u verziji koju je predloila Kristeva nagovetavala potpuno drugaiji nain razmiljanja o knjievnosti. Tako bi predlog Kristeve trebalo pre vezati za stavove one grupe francuskih mislilaca koji su tradicionalni strukturalizam, koju su stvorili De Sosir i Levi-Stros, podvrgavali temeljnoj reviziji. Kristeva, Bart, Derida, Fuko i drugi stvorie kritiku opciju unutar strukturalizma i obavie temeljnu reviziju premisa teorijskog sistema i stila miljenja, kritikujui pre svega njegov dogmatizam i pretenzije na naunost. Ova opcija (koja je kasnije dobila naziv poststrukturalizam) takoe se pojavljuje polovinom ezdesetih godina (dakle paradoksalno na vrhuncu razvoja strukturalizma) i od tada e neprekidno pratiti pravovernu nauku o strukturama.
Kritika opcija unutar strukturalizma
Rezime
1. Posleratni francuski strukturalizam inspirisala je, pre svega, misao antropologa i filozofa K. Levi-Strosa koji je na polje etnografskih istraivanja preneo lingvistike teorije De Sosira i Trubeckog, oivljavajui novu humanistiku disciplinu st r u ktur a l nu ant rop ol og iju. 2. Levi-Stros je proirio pojam jezika na razliite manifestacije ovekove kulturne aktivnosti (na primer, rituale, obrede, religijske postupke, odnose srodstva u primitivnim plemenima, naine na koje se jede, stvaranje mitova i sl.). Njegov cilj po uzoru na De Sosira bilo je pronalaenje i opisivanje ovog jezika, to znai skrivenih sistema koji vladaju svim kulturnim postupcima. Tragajui za dokazima o sistemskoj organizaciji kulture, tvorac strukturalne antropologije je nastojao da odredi osnovne jedinice karakteristine za pojedine tipove ponaanja u kulturi (pomou analogije prema fonemama) i tako je, na primer, kao osnovne jedinice mitova smatrao miteme (pojedinane dogaaje koji ine samostalne celine u razvoju fabule mita). Prema miljenju ovog filozofa, zahvaljujui takvim analizama bilo je mogue u isto vreme
43 U tekstu Problemi strukturiranja teksta, objavljenom na stranicama Tel Quela. O koncepciji intertekstualnosti Julije Kristeve pogledati: Poststrukturalizam i Bahtin.
Proirenje pojma jezika
323
otkriti u nive rz a l ne st r u ktu re koje vladaju ljudskim umom. Iznosei tezu o jezikom karakteru uma i o nesvesnim strukturama jezikog tipa koji njime vladaju, Levi-Stros je omoguio strukturalizmu istovremeno i nivo filozofskog sistema. 3. Na kraju, filozof je smatrao da upravo mitov i predstavljaju univerzalni jezik kulture, njenu skrivenu i neosveenu strukturu jer su oni nastajali u krugovima svih kultura, a njihove miteme su se generalno pokazivale kao meusobno bliske (u njima su se menjala, na primer, imena i osobine likova, ali tokovi dogaaja su bili veoma slini) i bilo ih je mogue smatrati interiorizovanim sistemom drutvenih naloga i zabrana. 4. Takozvana kola f r anc uske naratol o g ij e (Rolan Bart, Klod Bremon, Cvetan Todorov, Alirdas . Grejmas) inspirisana milju K. Levi-Strosa i istraivanjem arobne bajke ruskog folkloriste Vladimira Propa, kao i najnovijim dostignuima strukturalistike lingvistike (naroito transformaciono-generativne gramatike Noama omskog) izradila je poetni projekat strukturalne analize pripovesti. 5. Strukturalna analiza pripovesti trebalo je da predstavlja prvi korak na putu ka konstruisanju g r amat i ke pr ip ovest i (hipotetikog modela narativne kompetencije, odnosno sposobnosti stvaranja svih moguih knjievnih pripovesti), a kao posledica toga stvaranje g ramat i ke k njie v nost i, odnosno pravila koja vladaju prilikom nastajanja svake knjievnosti. 6. P olj sk a kol a k nji e v ne komu ni ka cij e inspirisana milju prakih strukturalista i semiologijom i sociologijom knjievnosti, kao i teorijom itanja (od Romana Ingardena preko an-Pola Sartra, sve do radova nemakih estetiara recepcije Hansa Roberta Jausa i Volfganga Izera) koncentrisala se na temeljne analize knjievnih komunikacionih situacija (naroito sistema odnosa izmeu slike poiljaoca i projekcije recipijenta ugraene u pravila konstruisanja knjievnog dela). 7. Slabljenje strukturalizma u prouavanju knjievnosti donelo je razliita istraivanja takozvane i nte r tekstu a l nost i na primer, tipologije odnosa i meutekstualnih zavisnosti i formulisanje optih principa intertekstualne semantike koju su zasnovali francuski istraivai, pre svih erar enet i Miel Rifater.
324
Hronologija
Vladimir Prop, etnolog iz Lenjingrada, objavljuje knjigu Morfologija bajke nastalu kao rezultat njegovog rada u Komisiji za bajku Ruskog geografskog drutva mofroloku analizu ruske arobne bajke u kojoj je 449 bajki (iz takozvanog indeksa Anti Arnea) svedeno na shemu 31 jednostavne delatnosti (funkcije) koje se ponavljaju u svakoj bajci. Funkcije e, zajedno sa sedam tipova junaka koji igraju odreene uloge u fabuli bajke, predstavljati osnovnu strukturu arobne bajke. Propova knjiga postae jedna od najvanijih inspiracija za posleratni francuski strukturalizam. 19341937: Francuski etnograf i sociolog Klod Levi-Stros boravi u Brazilu gde predaje na univerzitetu u Sao Paolu. Pravi nekoliko terenskih ekspedicija u unutranjost Brazila veina njegovih kasnijih opisa ivota Indijanaca Nambikvara i Tupi poticae upravo iz te ekspedicije. Komentatori e esto aljivo govoriti da je Levi-Stros realizovao projekat opte i apstraktne strukturalne antropologije da ne bi morao da pravi vie ekspedicij u divlje zemlje, ekspedicija za koje inae nije mnogo mario. 1941: Levi-Stros prelazi u Njujork i zapoinje rad u New School of Social Research. Tu upoznaje Romana Jakobsona s kojim e se sprijateljiti i koji e izvriti veoma bitan uticaj na kasnije naune poglede autora Tunih staza, a naroito na ideju Strukturalne antropologije. 1943: Danski lingvista Luj Hjelmslev (Kopenhaka kola) objavljuje Prolegomena to a Theory of Language. Ova knjiga e takoe u znatnoj meri uticati na francuska naratoloka istraivanja. Posebno inspirativne e biti Hjelmslevljeve koncepcije o istraivanju odnosa izmeu pojedinih elemenata/nivoa kao glavnog predmeta lingvistike, kao i razlika supstancije i forme na oba plana jezika (na planu izraza i planu sadraja) koju je izvrio. 1945: Pod uticajem Jakobsona, Levi-Stros objavljuje lanak pod nazivom Strukturalna analiza u lingvistici i antropologiji (koji je kasnije uao u Strukturalnu antropologiju). Tu izlae obnoviteljsku ulogu fonologije (Trubeckog) prema drutvenim naukama
1928:
325
1949:
1953:
1955: 1957:
1958:
1959: 1960:
1962: 1966:
i nagovetava poetni projekat sistemskih antropolokih istraivanja. Levi-Stros takoe deklarie nameru proirenja pojma jezika (prema shvatanju De Sosira i Trubeckog) na sve vrste ovekove kulturne aktivnosti. lanak Levi-Strosa pojavljuje se u Word: Journal of the Linguistic Circle of New York asopisu koji je sa svojim saradnicima osnovao Jakobson. Objavljena je knjiga Les structures lmentaires de la parent (Elementarna struktura srodstva) prva knjiga u kojoj Levi-Stros primenjuje metodu strukturalne analize za istraivanja kulturnih pojava. Porodini odnosi u primitivnim plemenima ovde se tumae kao vrsta jezikog sistema. Francuski psihoanalitiar ak Lakan istie devizu povratak Frojdu. To, izmeu ostalog, znai reinterpretaciju Frojdove psihoanalize u duhu De Sosirove teorije jezika. Tu Lakan izlae svoju uvenu tezu o strukturisanoj nesvesnosti kao jeziku. Pojavljuju se Levi-Strosove Tune staze. Ameriki lingvista Noam omski objavljuje knjigu Syntactic Structures (Sintaksike strukture). Ideja transformaciono-generativne gramatike omskog (gramatike kao formalnog modela jezike kompetencije dakle, sposobnosti za stvaranje svih moguih iskaza uz korienje renika i konanog broja pravila) postaje jedna od najinspirativnijih ideja za lingviste koji tragaju za univerzalnom gramatikom knjievnosti. Levi-Stros objavljuje knjigu Strukturalna antropologija; ona e se pokazati kao jedna od najvanijih knjiga za posleratne francuske strukturaliste. U njoj se, meu ostalima, nalazi uveni tekst Struktura mitova u kojem se za analizu mita o Edipu koriste neki elementi fonologije Trubeckog i Propove knjige Morfologija bajke. Levi-Stros ovde tumai mit kao univerzalni kulturni jezik, nesvesni sistem naloga i zabrana prisutan u svim kulturama. Odrava se kolokvijum posveen ideji strukture i odnosu izmeu geneze i strukture na kojem, izmeu ostalih, uestvuju Lisjen Goldman i an Pijae. Izlazi lanak Levi-Strosa Morfoloka analiza ruske bajke u kojem on skree panju na snagu koja anticipira kasnije razvojne obaveze humanistike koja je iznenaujua u Propovom delu. Tu ima u vidu uglavnom francuska istraivanja, koncentrisana, poev od pedesetih godina, na strukturalnu analizu knjievnosti. Pojavljuju se Levi-Strosove knjige: Totemizam danas i Divlja misao. U osmom broju asopisa Communications objavljen manifest Francuske naratoloke kole pod naslovom Strukturalna analiza pripovedanja. Od tog vremena u koherentnu grupu francuskih naratologa ubrajae se: Rolan Bart, Klod Bremon, Cvetan
326
Todorov i Alirdas Grejmas. Pod uticajem inspiracija Propa i Levi-Strosa, Hjelmsleva i omskog, oni e nagovestiti poetni projekat gramatike knjievnog pripovedanja koji e predstavljati prvi korak na putu do stvaranja opte gramatike knjievnosti. Istraivanja naratologa uglavnom se koncentriu na kriminalistike romane (na primer, prie Jana Fleminga o Dejmsu Bondu), pre svega zato to oni predstavljaju zahvalan predmet za tu vrstu analize. Posmatran iz vremenske perspektive, taj naratoloki manifest bie priznat i kao vrhunski i kao krizni momenat u razvoju francuskog strukturalizma. Manje-vie od tog vremena, pravoverni ortodoksni strukturalizam pratie kritika opcija usmerena protiv prevelikih naunih ambicija strukturalista poststrukturalizam. Objavljena Grejmasova knjiga Smantique structurale (Strukturalna semantika). Zahvaljujui uvoenju pojma izotopija (termin je pozajmljen iz hemije i oznaava paralelne znaenjske slojeve koji se javljaju u okviru jednog istog diskursa) Grejmas prenosi pozicionu taku semantikih analiza sa reenica na diskurse. Ova koncepcija e imati velik znaaj i za naratoloke analize. Noam omski objavljuje knjigu Cartesian Linguistics: A Chapter in the History of Rationalist Thought (Kartezijanska lingvistika: podela u istoriji racionalistike misli). U njoj je vidljiva velika zavisnost pogleda omskog od racionalistike tradicije XVII veka. 1967: Pojavljuje se knjiga Cvetana Todorova Littrature et signification (Knjievnost i znaenje) u kojoj je izloena strukturalna analiza Opasnih veza Pjera oderla de Lakloa. 19671968: Levi-Stros objavljuje tri toma Mythologiques (Mitologike). Ovo delo posveeno je logikoj strukturi mitova severnoamerikih Indijanaca. 1968: Prilagoavajui i irei poglede Mihaila Bahtina, francuska istraivaica Julija Kristeva uvodi u diskurs o knjievnosti kategoriju intertekstualnosti (u radu Problemi strukturiranja teksta, ukljuenom kasnije u knjigu Smeitik). Objavljena je uvena knjiga pod naslovom Quest-ce que le structuralisme? (ta je strukturalizam?) u redakciji Fransoa Vala. U Valovom uvodu strukturalizam je definisan kao nauka o znacima i sistemima znakova. 1970: Todorov objavljuje Introduction la littrature fantastique (Uvod u fantastinu knjievnost) gde, takoe, pokuava da primeni metodu strukturalne analize. Fantastine prie pored kriminalistikih postaju drugi zahvalan prostor za naratoloke postupke, i to s obzirom na svoju veliku konvencionalnost. Grejmas objavljuje knjigu Du sens. Essais smiotiques. 1971: Objavljen je etvrti tom Mythologiques Levi-Strosa.
327
1972:
1973: 1975: 1982:
1990: 1992:
Francuski teoretiar knjievnosti Miel Rifater objavljuje Essais de stylistique structurale (Eseji o strukturalnoj stilistici) u kojima predstavlja kasnostrukturalistiku koncepciju imanentne analize stila uvoenjem ideje stilskog konteksta. Noam omski objavljuje jednu, za posleratni strukturalizam vanu knjigu pod naslovom Language and Mind (Jezik i misao) gde se ponovo vraa ideji transformaciono-generativne gramatike kao modela univerzalne jezike kompetencije. Levi-Stros objavljuje knjigu Strukturalna antropologija II. Alirdas Grejmas objavljuje knjigu Maupassant: la smiotique du texte, exercices pratiques u kojoj, izmeu ostalog, nastavlja Propovu misao. Objavljeni su Palimpsesti erara eneta pokuaj otvaranja strukturalizma zahvaljujui uvoenju kategorije intertekstualnosti (to je, istovremeno, odstupanje od unutartekstovne analize na raun istraivanja odnosa odreenog teksta prema drugim tekstovima). enet ovde locira i posebnu tipologiju intertekstualnih veza. Umire Rolan Bart. Umire Alirdas ilijen Grejmas.
328
Bibliografia
Opta
D. Kaler, Strukturalistika poetika. Strukturalizam, lingvistika i prouavanje knjievnosti (prev. Milica Mint), Beograd, 1990. F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 1: Le champ du signe, 19451966, t. 2: Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris 19911992. T. Hawkes, Strukturalism i semiotyka, tum. I. Sieradzki, pos. M. Gowiski, Warszawa 1988. E. Kurzweil, The Age of Structuralism: Lvi-Strauss to Foucault, New York 1980. Z. Mitosek, Strukturalizm, u: idem, Teorie bada literackich, Warszawa 1998. . Pijae, Strukturalizam (prev. N. Popovi-Perii), Beograd, 1978.
Izbor radova
N. Chomsky, Syntactic Structures, The Hague 1957. C. Lvi-Strauss, Analiza morfologiczna bajki rosyjskiej, tum. W. Kwiatkowski, Pamitnik Literacki 1968, z. 4. C. Lvi-Strauss, Antropologia strukturalna, tum. K. Pomian, wstp B. Suchodolski, Warszawa 1970. C. Lvi-Strauss, Lekcja lingwistyki, tum. W. Grajewski, u: idem, Spojrzenie z oddali, tum. W. Grajewski, L. Kolankiewicz, M. Kolankiewicz, J. Kordys, Warszawa 1993. V. Prop, Morfologija bajke (prev. P. Vujii i dr.), Beograd, 1982. W. Propp, Morfologia bajki, tum. z. franc. S. Balbus, Pamitnik Literacki 1968, z. 4. W. Propp, Nie tylko bajka, wybr, tum. D. Ulicka, Warszawa 2000.
Najvanija literatura
E. Leach, Lvi-Strauss, tum. P. Niklewicz, Warszawa 1973. J. Lyons, Chomsky, tum. B. Stanosz, Warszawa 1975.
329
Francuska naratoloka kola

Odabrana dela R. Barthes, Dziaalno strukturalisyczna, tum. A. Tatarkiewicz, u: idem, Mit i znak. Eseje, wybr, wstp J. Boski, tum. W. Boska, J. Boski, A. Tatarkiewicz, Warszawa 1970. R. Bart, Uvod u strukturalnu analizu pria (prev. P. Milosavljevi), Letopis Matice srpske, Novi Sad, 147/1971, knj. 407, sv. 1 (januar), str. 5684. C. Brmond, Logika moliwoci narracyjnych, Pamitnik Literacki 1968, z. 4. A. J. Greimas, Smantique structurale. Recherche de mthode, Paris 1966; 1986. Lanalyse structurale du rcit, Communications 1966, nr 8. A. J. Grejmas, Aktanti, akteri i figure (prev. Cvjetko Milanja), Revija, Osijek, 19/1979, br. 2, str. 6175. A. K. Greimas, Postupci opisivanja, Knjievna kritika, Beograd, 10/1979, br. 3, str. 1929. Suvremena teorija pripovijedanja (prir. Vladimir Biti), Zagreb, 1992. (na str. 7995. rad A. Greimasa, Igre semiotikih ogranienja) T. Todorov, Kategorie opowiadania literackiego, tum. W. Boska, Pamitnik Literacki 1968, z. 4. Najvanija literatura K. Bartoszyski, O badaniach ukadw fabularnych, u: idem, Teoria i interpretacja. Szkice literackie, Warszawa 1985. K. Rosner, Semiotyka strukturalna w badaniach nad literatur. Jej osignicia, perspektywy, ograniczenia, Krakw 1981.
Ana Burinjska
330
X. POSTSTRUKTURALIZAM
Logini nastavak strukturalizma moe biti samo u njegovom pribliavanju knjievnosti ali ne vie kao objektu analize, ve knjievnosti kao upranjavanju pisma... Dakle, strukturalisti preostaje da se preobrati u pisca... Rolan Bart1 Strukture su neto to se veoma retko moe sresti u stvarnosti... erar enet2 Strukturi se moe metododoloki pretiti kako bi se bolje shvatila [...]. Ova operacija (na latinskom) zove se nemir... ak Derida3

R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255. . enet, Figure, op. cit., str. 23. J. Derrida, Sia i znaczenie, u: Pismo i rnica, Warszawa, 2004, str. 12.
Godina 1966: uspon i kriza strukturalizma

Kad je 1966. godine u osmom broju asopisa Communications objavljen manifest naratoloke kole,4 izgledalo je da je nauna euforija teoretiara knjievnosti dosegla svoj zenit. inilo se kako nauka o knjievnosti treba da napravi jo samo mali korak da bi se sa strukturalne analize pripovetke, jo uvek relativno skromnih namera, prelo na otkrie univerzalne gramatike svake mogue knjievnosti. Da bi se, dakle dajui stvarima savremeniji naziv otkrio svojevrsni algoritam proizvoenja beskrajne koliine knjievnih iskaza. Iza toga se, naravno, nalazilo veliko iskuenje izgraivanja jake nauke o knjievnosti apetit za objektivnost, loginost, kompaktnost i univerzalnost, probuen i podstican dostignuima opte lingvistike. Radovi teoretiara knjievnosti tog vremena vrveli su od shema, ablona, tipologija i tabela, a naredni modeli donosili su sve savrenije teorijske konstrukcije koje su naalost to je bilo oigledno imale sve manje zajednikog s knjievnou. I kao to obino biva u slinim situacijama naunu fantaziju su u korak pratile podjednako velike sumnje. Svi smo na tren sanjali san o naunosti ironino je nekoliko godina kasnije ovaj period rezimirao Rolan Bart (19151980) i eleli, prema uzoru na istonjake askete, da itav prebogati svet knjievnosti smestimo u jedno malo zrno boba. Ovaj vrhunac strukturalizma, kojim se danas smatra nastup naratologa, istovremeno je doneo kulminaciju naunih tendencija u teoriji knjievnosti, kao i podjednako veliku krizu vere u zasnovanost stvaranja sistemskih teorija knjievnosti. Ova kriza se ve 1968. godine intenzivirala s talasom studentskih politikih pokreta u Francuskoj kad je naroito postala vidljiva utopijska strana ideje autonomne teorije, hermetinost strukturalistike humanistike a, pre svega, njena vetaka odvojenost od drutvenog i kulturnog ivota. Parola: Strukture
4 Pogledati: Strukturalizam (II). R. Barthes, S/Z, Warszawa, 1999.
Mit jake nauke o knjievnosti
Vrhunac strukturalizma Kriza 1968. godine
X. Poststrukturalizam
333
Nastanak poststrukturalizma iz duha strukturalizma
Podela na strukturaliste i poststrukturaliste
ne izlaze na ulicu, koju su na tabli ispisali studenti Sorbone, moda je najslikovitije izraavala ovo razoaranje. Godina 1966. bila je, dakle, naroito znaajna za teoriju knjievnosti XX veka, iako je u njoj vrvelo od paradoksa. Te godine dogodio se ve pomenuti vrhunac u razvoju takozvanog francuskog visokog strukturalizma i danas ve opteprihvaen istorijski poetak temeljnih promena u humanistikim naukama koje su znatno kasnije nazvane poststrukturalizmom. Tako se, moglo bi se rei, u istom loncu naao jedan od najsnanijih pravaca u humanistikim naukama XX veka i njegovo veoma radikalno dovoenje u pitanje; upravo je ova eksplozivna masa (u izvesnom smislu karakteristina za ezdesete godine) na neki nain pripremila period koji nam je najblii teoriju knjievnosti posle poststrukturalistikog preokreta. Naravno, nemogue je ne primetiti kako je francuski strukturalizam od samog poetka bio unutar sebe veoma izdiferencirana pojava, pa je ak, kako su tvrdili komentatori, skoro svaki od mislilaca koji su bili nazivani strukturalistima jednostavno oivljavao svoju sopstvenu verziju. Osim toga, nisu sve od tih verzija bile tako ortodoksne kao, na primer, naratoloka teorija. To je jo jedan razlog zato je naroito u ovom komplikovanom zavretku ezdesetih godina u Francuskoj veoma teko sprovesti arbitrarnu podelu na strukturaliste i poststrukturaliste. Istovremeno je, ipak, 1966. i 1967. godine, postepeno pomaljanje kritike opcije naspram naunih apetita strukturalizma bilo sve izrazitije. Upravo zato je na poetku citirani Rolan Bart, moda jedan od prvih (ve 1967. godine), primetio i registrovao ve uoljivu polarizaciju stavova: Ova re [strukturalizam] ... odnosi se danas na najraznovrsnije poduhvate, ponekad oprene, ponekad ak neprijateljske... Termin poststrukturalizam poeo je, meutim, da se pojavljuje tek pred kraj sedamdesetih godina (uz to, i na amerikom tlu) i upravo je s te, ve neto vee vremenske distance, izvren pokuaj klasifikacije ovih najraznovrsnijih poduhvata teoretiara knjievnosti i filozofa. Tada je jedna od struja takoe poela da se definie kao prvi ili klasini strukturalizam ili mnogo manje uglaeno: ortodoksni ili dogmatski. Druga, u skladu s tim, bila je nazivana drugim ili kritikim strukturalizmom. Na kraju je kad su se
Pogledati, na primer, G. Deleuze, Po czym rozpozna strukturalizm?, u: Drogi wspczesnej filozofii, Warszawa, 1978, str. 286. Rolan Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 253.
Terminoloka razlikovanja
334
ve mogle rezimirati i opisati posebne osobine ove struje dobila naziv poststrukturalizam. Pojava drugog strukturalizma, meutim, uopte nije znaila to treba posebno naglasiti faktiki kraj prvog. To je u stvari trebalo da signalizira da e od tada poteze ortodoksnih strukturalista pratiti opoziciona frakcija koja ne samo to e slabiti njihove naune apetite ve e, pre svega, obelodaniti izneverene nade kad je re o dotadanjim rezultatima njihove istraivake misije. Nadimci kojima je nazivana opozicija prema ortodoksnom strukturalizmu trebalo je da ukau na najbitnije aspekte zavade meu strukturalistima isticali su nedogmatinost i sveinu pogleda, i revizionistiki karakter poststrukturalistike struje te, konano, tendenciju ka otkrivanju skrivenih ideologija ili ve poodmaklu radikalnost kritiara strukturalizma. Kriza strukturalizma kasnih ezdesetih godina je, pre svega, svedoila o dubokom razoaranju mnogih teoretiara knjievnosti. Humanistikim naukama i teoriji knjievnosti strukturalizam je trebalo da prui ansu da se oisti od mnogih, jo uvek pozitivistikih predrasuda, ali se, iako je svoj zadatak donekle ispunila, cena pokazala previsokom. Strukturalisti su nesumnjivo uspeli u onome to je od poetka bilo ugraeno u njihove naune ciljeve: odbacivanju optereenja genetizmom nauke o knjievnosti i podrivanju dominantne pozicije fenomenolokog subjekta.10 Meutim, umesto pozitivistike sklonosti ka zakonima i pravilima, ukorenjenim u prirodnim naukama, on je nauci o knjievnosti doneo snane, pa moda i snanije, sklonosti te vrste zasnovane na temelju jezikog sistema. Zbog toga je Hugo Fridrih jedan od najranijih nemakih kritiara ortodoksnog strukturalizma s pravom isticao11 opasnosti koje su se nalazile u primeni ideje lingvistikog strukturalizma na teoriju knjievnosti, potkrepljujui brojnim sumnjama posledice koje je na nauku
Tih odrednica je bilo jo vie; da pomenemo samo, na primer, neostrukturalizam, parastrukturalizam, hiperstrukturalizam, superstrukturalizam, ultrastrukturalizam, antistrukturalizam i slino. Neki naunici uopte ne koriste distinkciju strukturalizampoststrukturalizam. To, na primer, zbog amerikog porekla termina poststrukturalizam, ini F. Dos, autor najiscrpnije istorije strukturalizma, Dos zato koristi termin ultrastrukturalizam kad ima na umu misao aka Deride. Pogledati: F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 2: Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris, 1992. 10 O tome up. M. Foucault, Strukturalizm i poststrukturalizm, u: Filozofia, historia, polityka. Wybr pism, WarszawaWrocaw, 2000, str. 295, 298. U sluaju kasnijeg poljskog strukturalizma, jedna od najvanijih zasluga strukturalno-semiotike struje istraivanja postalo je raanje snanog otpora prema marksistikoj nauci o knjievnosti. 11 Iste, 1967. godine, kad je i Bart uviao razdor meu strukturalistima.
Drugi strukturalizam
Vreme velikih revizija
Dostignua strukturalizma
Kritika strukturalizma Huga Fridriha
335
Nemogunost izgradnje opteg sistema knjievnosti
Totalitarni ciljevi strukturalizma
o knjievnosti ostavila De Sosirova misao. Knjievni tekstovi tvrdio je Fridrih samo u maloj meri dozvoljavaju formalizaciju tako bitnu za strukturalistiku perspektivu. Knjievnost u stvari pripada oblasti parole, a ne langue njen domen je izdiferencirano mnotvo koje nastaje zahvaljujui konkretnim autorima, a ne anonimno jedinstvo strukturalizovane celine. Osim toga to su veoma brzo shvatili i sami strukturalisti (naroito Bart, a kasnije i Todorov) ne postoji mogunost stvaranja takvog sistema koji bi obuhvatio sve knjievne pojave. Zatim strukturalisti su na sistem jezika gledali kao na neto zatvoreno to strogo determinie nastajanje iskaza, dok je istovremeno u sluaju knjievnih postupaka bila najbitnija individualnost i sloboda stvaranja (ak i po cenu krenja sistemskih pravila). Napokon strukturalizam se uvek instrumentalno odnosio prema jeziku knjievnosti (samo kao prema instrumentu prenoenja odreenih sadraja) i odatle su proisticale osnovne osobine strukturalne analize kao neistorijske, statistike i statine. I, na kraju rezimirao je Fridrih utopijski, strukturalistiki projekat stvaranja egzaktne teorije knjievnosti na osnovi naune lingvistike, doprineo je devalvaciji napora nemakih neokantovaca koji su na prelazu vekova teili razgranienju prirodnih i humanistikih nauka.12 Sline argumente je neto kasnije iznosio jedan od amerikih romanista diskvalifikovao je projekat stvaranja egzaktne nauke o knjievnosti, pripisujui strukturalistima birokratizam, neadekvatnu preciznost u istraivanjima, a pre svega slabljenje uloge interpretacije u ime zarobljavanja knjievnih znakova u tautoloku mreu naziva. Meutim, on je u njima pre svega video totalistike sklonosti, optuujui ih, nimalo ljubazno, za fantastian plan totalne kontrole.13 Prilaem komentare pomenutih istraivaa jer oni veoma dobro sagledavaju i one primedbe koje su naspram saznajnih apetita strukturalizma ezdesetih godina izneli njegovi francuski oponenti. Takoe, posmatrano i iz perspektive ovih poslednjih, dobiti koje proistiu iz primene lingvistikih modela na teoriju knjievnosti uopte nisu bile adekvatne gubicima. Devalvirani mit geneze jednostavno je bio zamenjen novim mitom strukture. Detronizovanom empirijskom i fenomenolokom subjektu suprotstavljena je jo rizinija vizija samousmeravanje struktur i apstraktnost vetakih sistema.
12 Pogledati: H. Friedrich, Strukturalismus und Struktur in literaturwissenschaftlichter Hinsicht citirano prema: B. Alleman, Strukturalizm w literaturoznawstwie, Pamitnik Literacki, 1974, sv. 3, str. 296297. 13 Pogledati: L. Bersani, Czy istnieje nauka o literaturze?, Pamitnik Literacki, 1974, sv. 3, str. 338.
336
Baltimor 1966: zvanini poetak

Ova godina, i za nju vezano mesto, pokazuju jo jedan paradoks poststrukturalizma: iako je njegova domovina sigurno bila Francuska, na kraju je u izvesnom smislu postao amerika specijalnost.14 Zapravo, tendencije koje se posmatrane iz sadanje perspektive mogu definisati kao poststrukturalistike, pojavile su se u Francuskoj jo pre 1966. godine, naroito u ostvarenjima Miela Fukoa (19261984) i Rolana Barta; meutim, u istoriju je ula ve pomenuta 1966. godina koja je bila prihvaena za zvanino pojavljivanje prvih signala poststrukturalizma u humanistici. U jesen te godine odrao se ve uveni simpozijum u Baltimoru, na John Hopkins University: The Languages of Criticism and the Sciences of Man; njegov najvaniji zadatak bilo je prenoenje na ameriko tlo ideje francuskog strukturalizma koji je u Sjedinjenim Amerikim Dravama bio prilino nepoznat.15 Trenutak je bio izuzetno povoljan u drugoj polovini ezdesetih godina u Americi je poodmaklu starost doivljavala kola Nove kritike koja je, u najmanju ruku od etrdesetih godina, davala ton tamonjoj nauci o knjievnosti i knjievnoj kritici. ezdesetih godina se ve jasno oseala zasienost shvatanjem knjievnosti i nainima njene analize koje su zastupali istraivai u okviru New Criticism,16 pa se ak govorilo i o prevelikoj rutini kakvom je obavljana njihova kritika praksa koja je pogrdno nazivana interpretation industry (interpretativna industrija).17 Zato su za strukturalizam bile vezivane velike nade on se, jednostavno, inio novom i atraktivnom strujom iz Evrope, koji ne samo to je mogao da osvei ameriku nauku o knjievnosti ve je mogao i da donese efikasan antidot ve zastareloj ali i dalje uticajnoj akademskoj knjievnoj kritici u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Simpozijum u Baltimoru je okupio najvea imena tadanjeg francuskog humanistikog ivota; tamo su, izmeu ostalih, doli: Rene irar, arl Moraze, or Pule, Lisjen Goldman, Cvetan Todorov,
14 Pogledati o tome: R. Gasch, Dekonstrukcja i krytyka literacka, Kultura Wspczesna, 1993, br. 2, str. 56. To, takoe, objanjava zato se naziv poststrukturalizam prvo pojavio na amerikom tlu. 15 Osim toga, uopte nije bio prisutan u amerikoj teoriji knjievnosti ako se ne raunaju, na primer, ostvarenja Nortropa Fraja ili istraivanja Romana Jakobsona. Pogledati zbornik materijala s konferencije: Strukturalistika kontroverza, op. cit. 16 Pogledati: Ameriki formalizam. 17 O tome pie: K. M. Newton, In Defence of Literary Interpretation: Theory and Practice, London, 1986, str. 12.
X. Poststrukturalizam Poststrukturalizam kao ameriki domen
Simpozijum u Baltimoru
Amerika interpretativna industrija
Uesnici simpozijuma
337
Bartova i Deridina izlaganja
Poststrukturalizam ispred strukturalizma
Razvoj strukturalizma u Americi
an Ipolit, ak Lakan, an-Pjer Vernan, Nikolas Rive. Meutim, dola su i dva mislioca koji e, kako se kasnije ispostavilo, uneti pometnju u planove strukturalistike misije u Sjedinjenim Amerikim Dravama: Rolan Bart (koji se tada smatrao jednim od najuticajnijih strukturalistikih teoretiara knjievnosti) i filozof ak Derida (19302004) (koji je u to vreme ve esto iznosio miljenje o strukturalizmu tako da se i njegova povezanost sa ovim pravcem inila oiglednom). Problem je, meutim, u tome to su i Bart i Derida doli u Baltimor s nastupima koji su to se danas naroito dobro vidi ve bili poststrukturalistiki,18 a to je jo gore upravo su oni (a naroito Deridin referat) ostavili mnogo jai utisak na amerike uesnike konferencije od nastupa najveih zvezda strukturalizma na primer, aka Lakana. Prvi paradoks se, dakle, zasnivao na tome to je 1966. godine u Sjedinjenim Amerikim Dravama poeo poststrukturalizam jo i pre nego to je tamo zaiveo strukturalizam i upravo zato prefiks post u tom trenutku nije bio opravdan. Drugi paradoks se, meutim, odnosio na to to su i Bartova i Deridina gledita bila u to vreme mnogo manje popularna u Francuskoj (gde je bilo najvie povoda za kritiku strukturalizma) nego u Americi, a njihov nain razmiljanja o knjievnosti je tamo postao, jednostavno reeno, moderan. Zato je, ipak, dolo do tako brze asimilacije, naturalizacije i razvoja poststrukturalizma u Sjedinjenim Amerikim Dravama? Tome je doprinela harizma aka Deride, ali i to je uobiajeno u svetu lokalne okolnosti. Ve se tokom same konferencije u Baltimoru u stvari ispostavilo da kola Nove kritike, koja je tretirana sa antipatijama, ima vie zajednikog sa strukturalistikim miljenjem nego to je to na prvi pogled moglo izgledati (naroito kad je bila re o ideji organskog jedinstva, unutranje napetosti i sl.). Zato je brzo shvaeno da uz pomo De SosiroveLevi-Strosove teorije nee doi do te eljene smene generacija o kojoj su matali naroito mlai teoretiari knjievnosti. Meutim, bilo ju je mogue sprovesti u ivot zahvaljujui temeljnoj kritici strukturalizma, kao i novom gleditu na probleme humanistikog diskursa koje je predloio Derida. Mada 1966. godine ameriki teoretiari knjievnosti nisu mnogo razumeli od prilino hermetikog izlaganja francuskog filozofa, sigurno su
18 Bez obzira na to to je iste godine bio koautor naratolokog broja asopisa Communications. Pogledati: Strukturalizam (II). Bart je ipak u Baltimoru odrao predavanje pod nazivom Pisati: neprelazni glagol? koje je ve sadralo jasne akcente koji se danas smatraju poststrukturalistikima izmeu ostalog, kritiku prelaznosti jezika (njegovog priznavanja iskljuivo kao instrumenta prenoenja sadraja).
338
osetili jedno: da upravo odatle dolazi novo koje je u izvesnom smislu kao to e se dosta kasnije ispostaviti potpuno preobrazilo ameriku nauku o knjievnosti i to za dugi niz godina.19 Tako se kao zvanina inauguracija poststrukturalistike struje danas smatra nastup aka Deride s referatom Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih nauka20 na naunoj konferenciji u Baltimoru, 1966. godine, kad je na ameriko tlo neopaeno bio prenet ne toliko strukturalizam kako su planirali organizatori konferencije u Baltimoru koliko, zapravo, poststrukturalizam. Ovaj potonji bio je tako atraktivan za ameriku humanistiku da je u njoj ostvario zaista spektakularan uspeh, bez obzira na to to je poznavanje strukturalizma ezdesetih godina bilo relativno malo, pa ak, jednostavno reeno, skoro nikakvo. Tako je u Baltimoru 1966. godine bio donet dekret ne samo o razbijanju strukturalizma (koje se u Francuskoj ve osealo) ve i kako su komentarisali ironiari transformaciji francuske kritike logocentrizma u ameriku teoriju knjievnosti.21 Osim toga, Deridina kritika analiza dva do tada nedodirljiva strukturalistika kamena temeljca strukture i znaka otvorila je mogunosti za novu epohu u istoriji amerike humanistike. I mada bi bilo teko precizno odrediti datum prve upotrebe termina (to ne pominje nijedna studija),22 ameriko mesto roenja se ipak ini bespogovornim. Ova kasna upotreba naziva u odnosu na prve tragove te pojave, meutim, uopte nije smetala ovom preciziranju njegovog delokruga, preciziranju koje je izvreno ve iz odreene distance. Te r m i n p o st st r u ktu ra l iz am retrospektivno se primenjuje da bi se oznaio izdiferenciran kompleks pojava (analitikih
19 Naroito s obzirom na pojavu dekonstrukcije. 20 Up. J. Derrida, Struktura, znak i gra w dyskursie nauk humanistycznych, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 4, deo 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw, 1992, str. 158. 21 Formulacija: H. Gumprecht, Deconstruction Deconstructed: Transformations of French Logocentrist Criticism in American Literary Theory, Philosophische Rundschau, 1986, br. 33. 22 esto se govori tek o 1979. kao godini kad se termin ve rairio putem prvih objavljenih antologija tekstova koji su ve rezimirali dostignua poslednjih nekoliko godina u nauci o knjievnosti. Tu je naroito re o dve antologije: Textual Strategies: Perspectives of Poststructuralist Criticism, red. J. V. Harari, Ithaca, 1979, kao i neto kasnijoj: The Untying the Text: A Post-Structuralist Reader, red. R. Young, Boston, 1981. Treba pomenuti da se te iste godine, 1979, u Francuskoj pojavila uvena La condition postmoderne. Rapport sur la savoir, an-Fransoa Liotara, zahvaljujui kojoj je otpoeo nezapamen uspeh termina postmodernizam. Up. i .-F. Liotar, Postmoderno stanje, Novi Sad, 1988, prevod: prev. Frida Filipovi.
Deridijanska revolucija
Deridina kritika strukture i znaka
Definicija poststrukturalizma
339
postupaka, teorijskih koncepcija, stavova i tendencija kao i naina njihovog opisivanja) u savremenoj humanistici (naroito francuskoj i amerikoj) iji poeci seu do 19661968. godine, a ije posledice traju i danas. Zajedniki imenitelj ovih pojava postao je specifian kritiki stav prema strukturalizmu, a s tim u vezi prema itavoj savremenoj paradigmi humanistikih nauka (naroito prema tradicionalnim koncepcijama filozofije i nauke o knjievnosti). Iako se za poststrukturalizam nesumnjivo mogu vezati mnoga imena, ipak se za njegove glavne inicijatore smatraju, pre svega, ve pomenuta tri francuska mislioca: filozof ak Derida, teoretiar knjievnosti i kritiar Rolan Bart i filozof i istoriar ideja Miel Fuko. Vredi pomenuti i francusku teoretiarku knjievnosti Juliju Kristevu (ro. 1941) kojoj nauka o knjievnosti moe da zahvali na jednoj od najuticajnijih teorijskih koncepcija poslednjih godina teoriji intertekstualnosti.23
Derida: protiv strukture

Deridina recenzija Ruseove knjige
Knjievna forma
Derida je polemisao sa strukturalizmom jo poetkom ezdesetih godina, a svoj stav je moda najpotpunije izrazio u recenziji knjige ana Rusea Forme et Signification,24 objavljenoj na stranicama asopisa Critique. Ve sam naslov Deridinog eseja Force et Signification (Sila i znaenje) ukazivao je na njegov polemiki stav prema strukturalistikoj vezanosti za formu, istovremeno i prema traenju mogunosti za objedinjavanjem znaenja knjievnosti. Strukturalistiko miljenje odnosno miljenje pomou kategorija jedinstva smisla i forme prema miljenju ovog filozofa, pretvorilo je knjievno delo u shematizovanu celinu, onu kako je to reito iskazao iz koje je istekla snaga.) Meutim, forma (naroito tako specifina kao knjievna) jeste fascinantna tek onda kad ponestane snage da bude shvaena u sopstvenoj unutranjosti, drugim reima, kad se struktura ne odraava u njenim unutranjim relacijama i konfiguracijama, meusobnoj zavisnosti elemenata i celovitih konstrukcija, ve kad se prevazilazi i omoguava prodiranje do onoga to je stvaralako.25
23 Meu predstavnike poststrukturalizma ubrajaju se pre svega filozofi i teoretiari knjievnosti: . Derida, M. Fuko, . Delez, .-F. Liotar, R. Rorti, L. Altiser, R. Bart, J. Kristeva. 24 . Ruse, Oblik i znaenje. Ogledi o knjievnim strukturama od Korneja do Klodela, Sremski KarlovciNovi Sad, 1993, prevod: Ivan Dimi. 25 J. Derrida, Sia i znaczenie, op. cit., str. 1012.
340
Najvea opasnost od strukturalizma se, prema Deridi, nalazila u njegovim metafizikim korenima u tome to je on vodio ka zaklanjanju smisla samim inom njegovog otkrivanja i to je to stvaralako i nepredvidivo nastajanje smisla knjievnosti na taj nain postalo nepokretno i zarobljeno u mrei unapred nametnutih kategorija. Ova opasnost je u izvesnom smislu bila ugraena u sam stav strukturaliste. Biti strukturalista objanjavao je filozof znailo je uhvatiti se organizacije smisla, autonomije i svojevrsne ravnotee neega ije je konstruisanje uspelo u svakom trenutku i u svakoj formi...26 Ovakve bojazni iskazao je i u najuvenijem od svojih ranijih tekstova ve pomenutom referatu Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih nauka ija je osnovna tema bilo pitanje sumnjivog statusa humanistikog i knjievnoteorijskog diskursa u obliku ve vidljivih i od strane filozofa briljivo izdvajanih simptoma saznajne zloupotrebe teorije iji su centar predstavljali struktura i znak. ta se onda moglo uraditi da se strukturalizmu ne dozvoli da ne okota u sopstvenom dogmatizmu? Trebalo je, uveravao je Derida jo u Sili i znaenju, metodoloki ugroavati strukturu a istovremeno i sam strukturalizam, uznemiravati ga i naruavati njegove prividno stabilne konstrukcije te, drugaije reeno stalno provocirati samokritiku, buditi sumnje, postavljati pitanja, ne doputati shematizaciju i rutinu. Reju praktikovati sve ono to e ovaj filozof imati na umu koristei kasnih ezdesetih godina termin dekonstrukcija.27 Poetni projekat dekonstrukcije skicirao je upravo u Strukturi, znaku i igri, odreujui je tada jednostavno kao izvestan nain itanja filozofskih i knjievnih tekstova. Derida je u ovom sluaju imao na umu takav nain itanja kojim bi se, posebnom vrstom kritikog itanja, otkrili potkoni slojevi teksta duboko skriveni nivoi datog pojmovnog sistema koji predstavljaju misaono zalee teksta kako bi u isto vreme postale oigledne i slabosti tog sistema.28 Ipak, odluujui znaaj za ranu fazu francuskog poststrukturalizma imalo je
26 Ibid., str. 4950. 27 Znaenja dekonstrukcije u Deridinoj misli evoluirala su i vremenom se menjala, ali je, ipak, koristei ovaj termin ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina, imao na umu specifian postupak itanja koji je izmeu ostalog imao zadatak da obelodani pukotine u metafizikim pojmovnim sistemima takoe i u onima koji su inili osnovu strukturalistike misli. Ovu etapu u razvoju svoje koncepcije nazvao je kritikom strategijom dekonstrukcije i upravo je ona koriena kao reprezentativna u ranom poststrukturalizmu. 28 . Derida, Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih nauka, op. cit., str. 289.
ta znai biti strukturalista?
Protiv dogmatizma strukturalizma
Poetni projekat Deridine dekonstrukcije Kritiko itanje
341
Deridina kritika De Sosira i Levi-Strosa
dekonstruktivno iitavanje kanonskih dela oeva strukturalizma De Sosira i Levi-Strosa, koje je izvrio Derida u knjizi O gramatologiji.29 Filozof je ovde pre svega dokazivao neodrivost pojmovnih hijerarhija na kojima se zasnivala strukturalistika misao (naroito opozicije govorpismo). Predmet Deridinog napada postala je takoe De Sosirova dualistika koncepcija znaka kao veze izmeu akustike slike i pojma. Kritika strukturalizma, koje se ovaj filozof poduhvatio, bila je, dakle, ve poststrukturalistika, u tom smislu to je obavljana nekako iz unutranjosti strukturalizma naroito dekonstruktivnim iitavanjem kanonskih tekstova koji su reprezentovali pravac. Autor dela O gramatologiji na to je takoe skretao panju: Tada je domininantan bio strukturalizam. Izgledalo je da se dekonstrukcija kree u tom smjeru budui da je ova rije znaila izvjesno obraanje panje na strukture ... Dekonstruisanje je isto tako jedna strukturalistika gesta, u svakom sluaju jedna gesta koja je preuzimala nunost strukturalistike problematike ... i njena sudbina je jednim dijelom uslovljena ovom dvoznanou. Radilo se o tome da se raine, rastave, desedimentiraju strukture (sve vrste jezikih,
29 . Derida, O gramatologiji, Veselin Maslea, Sarajevo, 1976, prevod: Ljerka ifler-Premec.
Dekonstrukcija kao antistrukturalistiki gest
dekonstrukcija nain itanja filozofskih tekstova (pa zatim i knjievnih) koji je zapoeo francuski filozof ak Derida 1966. godine. Termin je u Deridinim radovima imao mnoga znaenja koja su se menjala zajedno s etapama razvoja njegovih gledita. Meutim, u prvoj fazi (manje-vie do 1974. godine kad je Derida objavio knjigu pod naslovom Glas) dekonstrukcija je dobila strateki karakter (kako je sam filozof definisao) odnosno bila je specifina vrsta kritike (ruenja) metafizikih pojmovnih konstrukcija (sistema), koriene tokom iitavanja kanonskih tekstova koji su reprezentovali tu tradiciju (na primer, Platona, Rusoa, Kanta, kao i De Sosira i Levi-Strosa). Dekonstruktivni nain iitavanja bio je nagoveten jo u tekstu pod naslovom Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih nauka iz 1966. godine, gde ga je on najoptije odredio kao itanje filozofa na odreeni nain. Ovde je, takoe, verovatno prvi put, Derida upotrebio sam termin u neodreenom obliku (de-construire). Dekonstruktivistiko itanje Rusoovih, De Sosirovih i Levi-Strosovih tekstova ipak je demonstrirao u tek godinu dana kasnije objavljenoj knjizi O gramatologiji. Termin dekonstrukcija Derida je stvorio nadovezujui se na dva Hajdegerova pojma: destrukcija (Destruktion) i demontaa (Abbau), koji su i u radu nemakog filozofa bili u vezi s kritikom metafizike prisutnosti. Deridino dekonstruisanje tekstova kao inovativna strategija iitavanja u poetku je bilo veoma teko za razumevanje jer je filozof tragao za problematinim (na primer, nereivim) mestima u filozofskim tekstovima
342
Iz istih razloga, mnogi naunici smatraju ranu (strateku) Deridinu dekonstrukciju najvanijom kritikom snagom poststrukturalizma, dok drugi dekonstrukciju nazivaju primenjenim poststrukturalizmom,31 a trei, pak, poststrukturalizam poistoveuju s dekonstrukcijom.32 Uzroke ovog izjednaavanja ipak ne treba traiti samo u ovoj pomenutoj sutinskoj ulozi koju je filozofija aka Deride odigrala u kritici strukturalizma. Danas je skoro uobiajeno smatrati da upravo deridijansko ruenje temelja zapadne metafizike (kao osnovnog narativa koji utemeljuje savremenu misao i strukturalizam) i dekonstruktivna iitavanja najvanijih tekstova De Sosira i Levi-Strosa koje je filozof izvrio, predstavljaju intelektualnu podlogu za itav poststrukturalistiki pokret. Bez sumnje, inspirisani upravo Deridom, ameriki i francuski istraivai koncentrisali su se (naroito u prvoj fazi ovog pravca) na kritiku pojmovnih osnova strukturalno-semiotike misli naroito na opoziciju, a istovremeno i na hijerarhije koje su privilegovale prve lanove: jeziki sistem i govor, oznaeno i oznaavajue, sinhroniju i dijahroniju i slino. Takoe su podrivali neke od njenih osnovnih ideja pre
30 . Derida, Pismo prijatelju Japancu, Delo, Beograd, martapril 1992, str. 203, prevod: Zlatko iki. 31 Termin P. Barija. Up. P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory, ManchesterNew York, 1995, str. 70. 32 To ine, na primer, ve pomenuti P. Bari i V. L. Gerin, redaktor knjige A Handbook of Critical Approaches to Literature, New YorkOxford, 1992.
da bi, zahvaljujui tome, naruio metafizike pojmovne sisteme koje su ovi tekstovi reprezentovali. Derida je takoe mnogo panje posvetio konfliktnosti konceptualnog projekta teksta i njegovog ostvarivanja (retorikog ili narativnog), naroito pratei razmimoilaenje gotovog (napisanog) teksta i njegove javno manifestovane intencije determinisane pripadnou metafizikoj tradiciji. Sve vrste pukotina u pojmovnim konstrukcijama koje su se mogle ispoljiti zahvaljujui veoma paljivom iitavanju tekstova, filozof je smatrao (po ugledu na antiku semiotiku, Nieovu i Frojdovu simptomatologiju) simptomima ozbiljnih procesa destrukcije osnov metafizike prisutnosti. Uprkos uobiajenom miljenju, dekonstrukcija ipak nije vodila unitavanju teksta (kako se esto prigovaralo Deridi), ve demistifikaciji filozofskog sistema koji je iza njega stajao. Zahavljujui tome, rani oblik strateke dekonstrukcije postao je reprezentativan za prvu (kritinu) fazu poststrukturalizma.
logocentrikih, fonocentrikih struktura). Upravo stoga se, naroito u Americi, motiv dekonstrukcije spaja s poststrukturalizmom (to je u Francuskoj nepoznata rije osim kad dolazi iz Amerike).30
Dekonstrukcija i poststrukturalizam
Kritika opozicije i hijerarhije u teorijskim sistemima
343
Ideja jezike igre
svega, koncepciju strukture, znaka, binarne opozicije, kompaktnosti, celovitosti i slino. Zato su neka druga gledita prihvatili u radikalizovanoj formi na primer, De Sosirovu tezu o nesrazmernosti znaka i znaenja, tj. o tome da u jeziku postoje samo razlike bez pozitivnih termina kako bi, oslanjajui se na njih, konstruisali novu viziju jezika i knjievnosti, naime, takvu u kojoj bi ideju strukture zamenila ideja jezike igre,33 u kojoj bi spajanje ustupilo mesto razlikovanju, sistem pojedinanosti, kontinuitet sluajnosti, identitet i slinost razliitosti i razlici, a potrebu reda i teorijske sigurnosti potrebi za provizornou i rizikom. Deridina filozofska misao i iitavanja filozofskih i knjievnih tekstova koja je obavljao, ne samo da su bitno promenili naine itanja u Sjedinjenim Amerikim Dravama (bogatei jednu od najvitalnijih kritikih kola u istoriji amerike teorije knjievnosti),34 nego su takoe doneli potpuno drugaije sagledavanje pitanja knjievnosti.
Bart: u pravcu teksta

Neprohodnost pisanja Bart glavni kritiar strukturalizma
Bez obzira na to to na pomenutoj konferenciji u Baltimoru ve veoma poststrukturalistiki Bartov tekst Pisati: neprelazni glagol?35 nije na sluaoce ostavio takav utisak kao Deridin referat, ipak je upravo Bart smatran glavnim kritiarem strukturalizma u oblasti teorije knjievnosti i ova njegova dostignua proglaena su reprezentativnim jer su najizrazitije ilustrovala smisao poststrukturalistike promene u refleksiji o knjievnosti.36 Bartova misao je takoe, bez sumnje, odredila glavni pravac poststrukturalistikoj kritici premis tradicionalne teorije knjievnosti. Konkretno se imala u vidu veoma izrazita promena u Bartovim stavovima koja se mogla zapaziti izmeu dva teksta Uvoda u strukturalnu
33 Prisutna ve u Strukturi, znaku i igri u humanistikim naukama, kao i u delu O gramatologiji. Koristei kategoriju igre, Derida se pozivao na koncepciju kasnog Vitgentajna (iz Filozofskih istraivanja). 34 Takozvana Jejlska kola ili drugaije: kola amerike rekonstruktivne kritike, uglavnom: Pol de Man, Dozef Hilis Miler i Barbara Donson; u poetku, takoe: Defri Hartman i Harold Blum. 35 Engleska verzija teksta nalazi se u ve pomenutoj zbirci materijala s konferencije The Languages of Criticism and the Sciences of Man, a francuska u: R. Barthes, Le bruissement de la langue. Essais critiques IV, Paris, 1984. 36 Opirnije sam o tome pisala u tekstu: Pomidzy strukturalizmem i poststrukturalizmem: przypadek Rolanda Barthesa, Ruch Literacki, 2001, sv. 4.
344
analizu prie,37 smatranim jo strukturalistiki ortodoksnijim i etiri godine kasnije objavljenom knjigom pod naslovom S/Z koja se ve smatrala standardnim primerom razmiljanja o knjievnosti u znaku poststrukturalizma. I, zaista, jo su u Uvodu u strukturalnu analizu prie u prvi plan izbile Bartove naune namere projekat pronalaenja snanih osnova za nauku o knjievnosti uz korienje univerzalnog modela koji obuhvata sve pripovesti, te koncepcija u kojoj su mnogo manji znaaj imali konkretni knjievni tekstovi. Dok se u S/Z knjizi o samo jednoj Balzakovoj pripoveci Sarrasine pokazala kao najvanija upravo neponovljivost konkretnog teksta i postupak njegovog itanja. Bart je pokuao da kroz specifian nain iitavanja teksta nekako rekonstruie put njegovog nastanka (izraen formulom pisanja), istovremeno nastojei da ne ogranii bogatstvo znaenja pripovesti bilo kakvim unapred nametnutim vrstim principom, pre da obasja tekst,38 kako se poetino izrazio, nego da ga podredi nekom modelu. Kao posledica ove promene, jaka teorija je trebalo da ode u tamu zaborava, jer kako je naglaavao autor S/Z svaki pojedinaan tekst se pokazivao kao teorija i to ne kao teorija neega to je identino ili slino, ve naprotiv: teorija te neotklonjive razlike koja se vraa u beskraj.39 Ovde je, dakle, bila jasno vidljiva ov a razlika i razlika Bartovih gledita. Jo je u Strukturalistikoj delatnosti, objavljenoj 1963. godine, nedvosmisleno napisao: Prvo razlaemo, a zatim sistematizujemo.40 U S/Z je ostala jo samo prva od ove dve delatnosti jer su Bartove sklonosti ka sistematizovanju ovde ve znatno manje, pa ak skoro nikakve. Ako je ita ustaljivao na S/Z etapi, onda je to bila samo kako je to i sam rekao slika mnotva koje trijumfuje. Nije vie bilo rei ni o kakvoj sistematizaciji znaenja ili traganju za pravilima konstrukcije; knjievni tekst eksplodira i biva raspren, a kodovi postaju stereografski prostor pisanja.41 Ovu promenu Bart je nagovestio znatno ranije, 1967. godine dakle, godinu dana nakon objavljivanja Uvoda u strukturalnu analizu prie kad mu je bila prilepljena etiketa ortodoksnog strukturaliste. U tekstu karakteristinog naslova Od nauke do knjievnosti42
37 Podseam da se taj tekst pojavio upravo u ve pomenutom manifestu naratologa iz 1966. godine. 38 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 47. Pogledati, takoe, predgovor za ovu knjigu M. P. Markovskog, Ciao, ktre czyta, ciao, ktre pisze, str. 2425. 39 Ibid., str. 46. 40 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 184. 41 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 39, 47, 57. 42 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit.
Od Uvoda u strukturalnu ana lizu prie do S/Z
Obasjavanje teksta
Slika mnotva koje trijumfuje
Od nauke do knjievnosti
345
Bartov poststrukturalistiki credo
Ne nauka o knjievnosti nego knjievna nauka
demonstrirao je, i to sasvim jasno, svoj potpuno neortodoksni, pa ak i ekscentrini odnos prema modelu strukturalistike teorije. Prema njegovom miljenju, nauka je u stvari trebalo da ustupi mesto knjievnosti, a strukturalista da se pretvori u pisca. Bart je ve ovde predstavio veoma izraenu polemiku osnovu prema strukturalizmu (a naroito prema veri u metajeziku istotu nauke o knjievnosti) i upravo ovaj tekst treba smatrati kao njegov moda i najraniji i najjasnije formulisan (ve) poststrukturalistiki credo. Neutralan jezik strukturalistike nauke bio je, da tako kaemo, zaraen s dva virusa pisanjem (criture) i zadovoljstvom.43 U tom trenutku je autor Kritike i istine stavio pred strukturalizam u velikoj meri vratoloman zadatak (koji je pri tom smatrao logikom neminovnou). Tako je strukturalizmu postavljao zadatak da u sredite svog poduhvata stavi upravo razbijanje naunog jezika i krene da se pie.44 Svojevrsna misaona akrobacija koju je u tom trenutku izveo Bart mogla je da zaudi ak i najvee radikale u domenu reformisanja humanistikih nauka ezdesetih godina: od nauke, za koju je knjievni jezik bio samo predmet i nestajao u ime prenoenja sadraja, on je zapravo iao u pravcu nauke (ili bolje nauke) koja je trebalo da bude knjievna i da postane u punom smislu te rei stvaralatvo pisanje zaista dostojno tog odreenja. Nije teko uvideti kako se ovde strukturalizam transformisao u svoje iskrivljeno ogledalo, a da se u isto vreme, kao pod teretom pisanja, konano sruila sistemska teorija koju su strukturalisti eleli da poklone nauci o knjievnosti. Tako je Bart nemilosrdno rezimirao: Jedino pisanje moe da razbije teoloku sliku koju je nametnula nauka, da se suprotstavi oinskom nasilju koje iri izvikana istina sadrina i sudova, da istraivanju otvori itavo podruje jezika.45 Bez obzira na to, tekst Od nauke do knjievnosti u sutini je veoma precizno pokazivao pravac koji je trebalo da odabere nauka o knjievnosti, odbacujui tvravu koju su uvali De SosirLevi-Stros. Ovaj pravac je podrazumevao prelazak sa nauke na knjievnost, zaboravljene, pa ak i odbaene u euforiji strukturalistikih snova
43 O specifinoj, kritikoj upotrebi kategorije criture u poststrukturalistikom diskursu ve sam pisala u tekstu Lekturografia. Filozofia czytania wedug Jacquesa Derridy. Pamitnik Literacki 2000, sv. 1, str. 56. Detaljnije sam ovo pitanje obradila u knjizi: Dekonstrukcja i interpretacja, Krakw, 2003. 44 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255. 45 Ibid., str. 257.
346
o poretku. Ova odluka je takoe podrazumevala odbacivanje utopijskih elja za metajezikom istotom nauke o knjievnosti u ime svesno praktikovane literarnosti njenog diskursa. Da bi se to ostvarilo, ipak je bio neophodan jo jedan, radikalan, pa ak i skandalozan korak koji je Bart jednostavno nazvao odstranjivanje autora.46 Zato sigurno ne udi to je upravo 1968. godine Rolan Bart izveo dva po svojoj radikalnosti najdrastinija gesta. Prvi je nesumnjivo bio spektakularniji i uao je u istoriju kao usmrivanje autora. Drugi je, istina manje zvuan, bio smrt autora uvena u sutini od veeg znaaja poto formula Rolana Barta koja oznaje Bart 1968. godine definitivno ava simbolino uklanjanje iz raskrstio ne samo sa autorom (odteorijskog diskursa (teorije internosno sa autorom kao instipretacije) kategorije autora kao tucionalnim garantom prave hipotetikog garanta ispravnosti tumaenja knjievnog teksta, a interpretacije) ve i sa interpretakao zamena za otvaranje polja stvacijom uopte. Tanije reeno, s ralake aktivnosti itaocu stvarnjenim tradicionalnim modelom nom tvorcu knjievnog teksta. koji je sam definisao kao operaciUznemirujua Bartova definicija, ju koja (na silu) pripisuje dubok koja se nala u naslovu njegovog smisao, ispravno tumaenje toj eseja iz 1968. godine, imala je, dakle, za cilj kritiku prinud koje je igri pomeanih, pa ak i kontrateorija nametala interpretativnim diktornih predstava kakvom je praksama. Bart je na taj nain nasmatrao knjievnost.47 Oba ova ruavao postulat razumevanja gesta su, kao to se i moe videti, knjievnog teksta u skladu s takobila meusobno veoma tesno povezvanom autorskom intencijom. zana: Bart uopte nije imao u vidu autora (niti, razumljivo, bilo kojeg realnog autora, to mu se u vatri polemika esto i rado prigovaralo). Meutim, imao je u vidu kategoriju autora koji se smatra teorijskim ekvivalentom ispravnosti interpretacije te, dakle instancu koja u ime podudaranja sa sopstvenom namerom dovodi proces interpretiranja do eljenog finala: otkrivanja skrivene namere u knjievnom delu i dobijanja odgovora na uobiajeno pitanje: ta je autor hteo da kae?. Tako je ovo odstranjivanje autora (iz knjievnoteorijskog diskursa), prema Bartovom uverenju, trebalo da deifrovanje teksta uini potpuno nepotrebnom aktivnou, odbaci prinudu eksplikacije, otpusti konice sigurnosti48 i na kraju otvori polje za javni nastup pred itaocem
46 R. Bart, Smrt autora (prev. Miroslav Beker), Polja, 30/1984, br. 309 (novembar), str. 450. 47 R. Barthes, Lcriture de lvnement, u: Le bruissement de la langue..., op. cit., str. 181. 48 Ibid.
Odbacivanje autora
Kritika tradicionalne interpretacije
347
italac kao pisac
Bartov antiegzegetski stav
Lomljenje teksta
Obraun s dogmatama hermeneutike
kao ponovnim piscem: ne vie kao interpretatorom ve kao pravim stvaraocem knjievnog teksta.49 I Smrt autora i ranije pomenuta knjiga S/Z otkrivale su najvaniji ulog Bartovih postupaka izmeu 1966. i 1970. godine. U tom smislu, kao to je glavni dobitak od primene strukturalistike teorije jezika na nauku o knjievnosti trebalo da bude ienje knjievne kritike od naslaga subjektivnosti i pozitivizma,50 tako je Bartova verzija poststrukturalizma ila direktnim putem u pravcu itanja, a tanije otkrivala veoma odluan antiegzegetski stav autora Kritike i istine. Klasina teorija znaka iju je kvintesenciju inila De Sosirova ideja dijadnosti nekoliko godina kasnije je Bart to objanjavao51 u isto vreme se ispostavljala kao mikromodel tradicionalno shvaene interpretacije kao prevoda signifiant na signifi, dakle, aktivnosti koja zadrava smisao i ne dozvoljava mu da se koleba, udvaja ili da zaluta.52 Ako je, dakle, na osnovi te pretpostavke tradicionalna interpretacija bila kretanje od signifiant u pravcu signifi ne bi li se znaenje koncentrisalo u dubokoj strukturi, onda je praksa iji je projekat bio predstavljen u S/Z trebalo da bude tako je to Bart definisao pre lomljenje teksta.53 Koncepcija interpretacije, koja se prilino neoekivano pojavila u S/Z a koju e Bart ubrzo nazvati itanjem, nije bila ni egzegeza ali ni eksplikacija, nije trebalo da traga za jedinim, istinitim ili definitivnim smislom.54 Zato je oigledno bila shvaena po uzoru na Niea (to Bart, uostalom, uopte nije krio): nije trebalo u stvari da predstavlja davanje smisla tekstu, ve vie procenu od kakvog mnotva je on bio oblikovan.55 Ukoliko je, dakle, strukturalistika nauka trebalo da oisti itanje knjievnosti starih balasta autora, stvarnosti i istine utoliko je otrica poststrukturalistike kritike trebalo da se konano obrauna s dogmama hermeneutike, ali je Bartova vizija knjievnosti (i interpretacije) na kraju poprimila previe eklektian oblik.56 U njoj su se mogli uti kako glas
49 Upravo ovakav projekat itanja kao ponovnog pisanja teksta (lecture-re-criture) sadravao je S/Z. 50 To je pominjao, izmeu ostalog, u: Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255256. 51 U Teoriji teksta, objavljenoj 1973. godine. Pogledati: R. Barthes, Teoria tekstu, u: Wspczesna teoria..., op. cit., t. 4, sv. 2. 52 Ibid., str. 189190. 53 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 48. 54 R. Barthes, Teoria tekstu, op. cit., str. 190. 55 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 39. 56 To, uostalom, i jeste jedna od tipinih osobina poststrukturalistikog naina miljenja.
348
De Sosira, tako i Deride i kako Niea, tako i Malarmea. Autor S/Z je, na primer, pisao: [Knjievni] tekst je galaksija signifiants, a ne struktura signifi; on nema poetak; povratnog je karaktera; do njega se moe doi kroz razliite ulaze od kojih nijedan ne treba proglasiti glavnim; kodovi, koje tekst pokree, ocrtavaju se d ok l e p og l e d s e e, nereivi su (smisao u njima nikada nije podreen nekoj odluci, osim ako je kocka baena) ... Interpretacija, koju zahteva tekst direktno shvatan u svom mnotvu, uopte nije liberalna; ne radi se o doputanju vieznanosti, o velikodunom pripisivanju svakom tekstu delia istine; uprkos svoj in-diferentnosti radilo se o afirmaciji postojanja samog mnotva koje nije postojanje istine ... Ovu neophodnu afirmaciju ipak nije naroito lako postii, jer ako nita ne postoji izvan teksta, onda samim tim ne postoji ni c el i na teksta.57 Iz dananje perspektive prihvaeni kao poststrukturalistiki, Bartovi radovi su naroito pomenuti Od nauke do knjievnosti, S/Z, Smrt autora (1968), Od dela do teksta (1971), Teorija teksta (1973), Zadovoljstvo u tekstu (1973) ili Predavanje (1979)58 koje u nekom smislu rezimira sve ove promene takoe za poststrukturalizam na- delo/tekst prema miljeznaili znaajne problemsko-termi- nju poststrukturalistikih teoretiara (naroito Rolana Barta, Julije noloke promene koje su vodile ka Kristeve i aka Deride), kategorija temeljnom preformulisanju pristu- teksta, koja se nalazi kao opozicija pa knjievnosti. Bart je to lapidarno delu, pre svega je oznaavala proizraavao konkretnim parolama, menu odnosa prema knjievnosti. samim tim proklamujui nunost A konkretno odustajanje od statinog i predmetnog tretiranja knjievpromene teita i take gledita naj- ne tvorevine (kao depozita znaenja vanijih za refleksiju o knjievnosti. korien za deifrovanje) u korist Dakle, bilo mu je stalo do prelaska: dinamike i procesualne koncepcis nauke na knjievnost, sa dela na je iste te tvorevine smatrane praktekst, sa interpretacije na itanje, sa som beskonane proizvodnje smisla autora na itaoca i sa istine na za- u kojoj uestvuje i italac, aktivni koautor njegovih znaenja. dovoljstvo. Terminoloke korekcije ovde nisu znaile promene supstancijalnog karaktera, ve razliku u tretmanu knjievnog dela, pa ak i temeljne promene pogleda na svet teoretiara knjievnosti koji je postajao par excellence italac.
57 Ibid., str. 40. 58 Spisak bibliografskih radova up. u Bibliografiji na kraju poglavlja.
X. Poststrukturalizam Tekst
Bartovi poststrukturalistiki manifesti
349
S dela na tekst
Sloboda itanja
Autor kao skriptor
Protiv istine i objanjenja
Rekapitulirajmo: deklarisana ve u naslovu rada Od nauke do knjievnosti, promena preferencija u Bartovom sluaju trebalo je da oznai simboliki prelazak od nauke o knjievnosti (o ijim je interesima brinuo pre svega ortodoksni strukturalizam) do knjievnosti koju su strukturalisti zagubili u svojim apstraktnim malim formulama. Prelazak s d el a na tek st , na koji upuuje jo jedan naslov,59 oznaavao je odustajanje od tradicionalnog shvatanja knjievne tvorevine kao predmetnog, statinog i reproduktivnog dela koje je proizvod ili depozit znaenja u korist procesualnog, dinamikog i stvaralakog pristupa (tekstu). Bart je na taj nain podrivao tradicionalno shvatanje knjievnosti koje je zavisilo od mimetikih zahteva, suprotstavljajui mu dinamiku koncepciju teksta (procesa, prakse proizvoenja znaenja) usaenu jo u kreacionistikom miljenju. Zatim, promena koja se manifestovala u prelasku s a inte r pret a c ij e na it anj e trebalo je da oznai oslobaanje itanja od hermeneutikih prinuda, a naroito stega ispravnosti i dogme ispravne ili pravilne interpretacije u korist maksimalne slobode itanja. Slino je i prelazak s a autora na it ao c a koji je Bart proglasio simbolikom smru autora trebalo da oznai odbacivanje jedne od najvanijih dogmi diskursa o knjievnosti: tumaenja saglasnog s takozvanom namerom autora.60 Bart je ovde priznavao smisao postojanja samo subjektu koji postoji na papiru bezlinom skriptoru koji kao instanca iz teksta (i samo iz teksta) nije imao nikakve pretenzije da nadzire procese proizvoenja smisla i koji je ostavljao itaocu neogranieno polje za isticanje. Na taj nain, oznaen italac trebalo je da postane sauesnik, pa ak i faktiki stvaralac znaenja knjievnog teksta, a ne istrajni tragalac za njegovim smislom. Naslov knjiice Zadovoljstvo u tekstu objavljene 1973. godine, signalizirao je promene u Bartovim gleditima koje su zapoete jo u Kritici i istini, kad se odluno opratao od zahteva da knjievna kritika traga za istinom knjievnog dela. Reenice: nikada se ne pravdati, nikada nita ne objanjavati i naslada u itanju jami za svoju istinu61 govore ovde same za sebe. itanje (a ne interpretacija) knjievnog teksta je pre svega trebalo da priuti ulno (pa ak i erotsko) zadovoljstvo, a poloaj istraivaa, kritiara, interpretatora maksimalno se pribliavao poloaju prosenog itaoca teksta, u trenutku kada nalazi svoje zadovoljstvo.62 Autor S/Z je
59 R. Barthes, Od dziea do tekstu, Teksty Drudie, 1998, br. 6. 60 Up. takoe, reenicu: Kao institucija, autor je mrtav, u: Rolan Bart, Zadovoljstvo u tekstu, Gradina, Ni, 1975, str. 36, prevod: Jovica Ain. 61 Ibid., str. 3. 62 Ibid., str. 4.
350
tako vraao nauci o knjievnosti ono to je, kako je tvrdio, ona do tada uporno potiskivala na marginu zadovoljstvo koje priinjava jezik a koje ona nikada nije cenila.63 Iznosei, dakle, stavove o uroenoj nestabilnosti znaenja i o slobodi itaoca da ga kreira, Bart je otvorio perspektivu za slobodniju i kreativniju knjievnu kritiku. Zatim je, podjednako odluno odbacujui vetake podele na jezik i metajezik, tekst i komentar (primarni i sekundarni tekst), izraavajui takoe uverenje o jednom jeziku koji povezuje knjievnost i itanje u jednoj zajednikoj praksi pisanja (criture) otvorio polje komentatorima knjievnosti za jeziko stvaralatvo. itava Bartova koncepcija je, dakle, trebalo da dovede pre svega do poputanja steg teorijskih normi, naroito onih koje su ustanovili strukturalisti. Prema miljenju autora Zadovoljstva u tekstu, nije bilo mogue izgraditi optu teoriju teksta, a jedini mogu iskaz o tekstu je i sam trebalo da postane tekst.64
Prijatnost jezika
Fuko: subjekat i diskurs

Skoro ve pred kraj ivota Miel Fuko je veoma odluno tvrdio da nikada ... nije bio strukturalista,65 ali neki radovi ovog filozofa naroito s kraja ezdesetih godina isto toliko su ukazivali na snane uticaje strukturalizma koliko su svedoili o njegovoj borbi sa sve otrijom kritikom. Slino Rolanu Bartu, i Fuko je doiveo velike promene miljenja izmeu 1966. i 1970. godine, konkretno izmeu Rei i stvari (1966) i Poretka diskursa (1970). Jo su se u ovoj, prvoj, knjizi mogle videti tendencije ka prevazilaenju ogranienja strukturalizma, iako se, meutim, mogao zapaziti i njegov veoma snaan uticaj. Zato je druga ve predstavljala radikalan raskid koji je ak i sam filozof neposredno izrazio. Iste te 1966. godine, kad su ak Derida i Rolan Bart irili svee ideje poststrukturalizma u Sjedinjenim Amerikim Dravama, Miel Fuko je objavio jednu od svojih najuvenijih knjiga Rei i stvari.66 Ova knjiga, naroito kad se danas paljivo ita, takoe precizno svedoi o konfliktima strukturalizma i poststrukturalizma. Njena tema
63 64 65 66 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255258. R. Barthes, Od dziea do tekstu, op. cit., str. 194195. M. Foucault, Filozofia, historia, polityka..., op. cit., str. 299. M. Foucault, Les mots et les choses. Une archologie des sciences humaines, Paris, 1966; srp. izd.: Rijei i stvari. Arheologija humanistikih nauka, Nolit, Beograd, 1971, prevod: Nikola Kova.
Fuko i strukturalizam Rei i stvari
351
Iskazi elementarne jedinice diskursa pistm
Unutranji poredak diskursa
je bila istorija naunih ideja koje su nastale izmeu XVI i XIX veka, a metode analize naunih diskursa, kojima se Fuko ovde sluio, jo uvek su veoma podseale na nain miljenja poznat, na primer, iz Levi-Strosovih radova on je, na primer, razbijao diskurse na elementarne jedinice koje je zvao iskazima (noncs), ali je tragao za skrivenim zakonima koji su upravljali tim diskursima, a naroito u njima prisutnim neosveenim optim formama miljenja koje je nazvao epistemama (pistm).67 Takoe nije skrivao da ga usmerava potreba da se istorija ideja oisti od antropocentrikih naslaga i da se ta disciplina quasi-nauno precizira. Analize koje je ovaj filozof izvrio ipak su se odnosile upravo na iskaze, a ne na apstraktne sisteme, i mada su diskursi koje je istraivao pokazivali duboko skrivene strukturalne pravilnosti, ipak su se vladali po sopstvenim zakonima, nezavisnim od spoljnih pritisaka jezikog sistema iveli su po sopstvenom ritmu i dinamici, u neku ruku su se samostalno uspostavljali. Fuko je, osim toga, nastojao da ne zatvara svoja istraivanja samo unutar iskaza, ve je, takoe, istraivao relacije izmeu diskursa i vanjezike stvarnosti (korespondencije, ressemblances). Meutim, njegovi pokuaji da definie unutranji poredak diskursa ipak su prouzrokovali da se on ubroji u ortodoksne strukturaliste. estoko se branio od takvih etiketa, moda najsnanije u tri godine kasnije objavljenoj Arheologiji znanja (1969) u kojoj je objanjavao i strategiju prihvaenu u Reima i stvarima: Ako sam govorio o diskursu, to nije bilo radi toga da bih pokazao da se mehanizmi ili procesi jezika tu u potpunosti odravaju. Vie je trebalo omoguiti da se u gustini verbalnih performansi pojavi razliitost moguih nivoa analize. Trebalo je pokazati da se pored metode lingvistike ... strukturacije ... moe uspostaviti jedan specifian opis iskaza, njihovog obrazovanja i pravilnosti svojstvenih diskursu.68
Fukoova kritika strukturalizma
Ovde se dobro vidi da se autor Arheologije znanja prilino otro suprotstavio strukturalistikom pogledu na svet. Ve na poetku ovog fiktivnog dijaloga sa imaginarnim oponentima-strukturalistima, smetenog na kraju knjige, obelodanjuje da se u itavoj knjizi trudio da se odluno ogradi od strukturalizma, ili bar od onoga to se obino pod tim podrazumeva. Takoe je uveravao da se nije pozivao na postupke jezikog opisa, niti se zalagao za formalizacije.
67 Pojam pistm je takoe ukazivao na srodnost s Levi-Strosovim strukturama uma. 68 M. Fuko, Arheologija znanja, Plato, Beograd, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Novi Sad, 1998, str. 214, prevod: Mladen Kozomara.
352
Jedino tvrdio je za im je mogao da traga u strukturalnim analizama bili su disciplina i efikasnost, ali ak ni u tome nije uspeo jer je i sama oblast njegovog interesovanja pruala otpor bilo kojem unapred nametnutom poretku, pri emu njeno bogatstvo neprestano izmie shemama. Dakle, jedino to mu je preostalo jeste to da svoju nemo prerui u metodu i ova reenica se moe smatrati najkraom i najlapidarnijom formulom koja je govorila o uzroku promene u nainu miljenja ovog filozofa.69 U Arheologiji znanja Fuko, dakle, nije vie tragao za skrivenim porecima razliitih diskursa koji funkcioniu u kulturi, ve se programski koncentrisao na njihove epistemoloke preseke. Takoe je zahtevao da se diskursi vie posmatraju kao prakse koje se sastoje od diskurzivnih dogaaja i da se panja usmeri na primere, pauze, pragove, granice, transformacije, diskontinuitete i materijalnosti. Dakle, bez obzira na to to je kao jedinica diskursa ovde i dalje ostao pojedinaan iskaz (nonc), Fuko, ipak, ne samo to u ovom sluaju nije podlegao iskuenju povezivanja iskaza sa onim optim formama saznanja (epistemama), ve im je ak pripisao vremenske i prostorne aspekte. Filozof se ograivao i od takvih istraivanja diskursa koja su donosila gotove sinteze (kao to su, na primer, razvoj, uticaj, tradicija i sl.). I, na kraju nemilosrdno je ogoleo skrivene elje strukturalista, piui: Bilo je sasvim normalno da vi branite prava jedne kontinuirane istorije, otvorene istovremeno i za rad teleologije i za neograniene procese uzronosti. Ali to nipoto nije bilo radi toga da bi ona bila zatiena od strukturalne invazije koja bi ignorisala njeno kretanje, spontanitet i unutranji dinamizam. Vi ste zapravo hteli da obezbedite moi jedne konstitutivne svesti, poto su upravo one bile dovedene u pitanje.70 Ali je tek u Poretku diskursa predavanju odranom prilikom preuzimanja katedre na Collge de France71 objavljenom 1971. godine, Fuko izneo svojevrstan manifest koji je pre svega imao politiki izraz, ali se mogao shvatiti i kao antistrukturalistiki. On se ovde koncentrisao na procedure koje su kontrolisale i ograniavale procese stvaranja diskursa u drutvima naroito procedure iskljuivanja, odnosno zabrana koje su se posebno odnosile na sfere politike, seksualnosti, kao i na govor psihiki obolelih ljudi. Najopresivnije principe kontrole proizvodnje diskursa u ljudskoj istoriji, prema
69 Ibid., str. 213. 70 Ibid., str. 218. 71 Predavanje je odrano 2. decembra 1970. godine.
Epistemoloka presecanja diskursa
Poredak diskursa
Procedure iskljuivanja
353
Kriza subjekta
Ko je autor?
Autor kao jedna od sistematizujuih instanci
njegovom miljenju, doneo je nauni diskurs sa, za njega, veoma karakteristinom ogromnom tenjom za istinom72 isti onaj pod ijim se uticajem formirao lingvistiki a zatim i knjievnoteorijski strukturalizam. Poseban motiv u Fukoovim razmiljanjima takoe je zauzimao problem subjekta, odnosno kako je to direktno izneo u Arheologiji znanja pojava krize subjekta.73 ivo uestvujui u raspravi o statusu subjekta koja se odvijala u Francuskoj ezdesetih godina,74 ovaj filozof je pokrenuo i problem koji je bio veoma bitan za teoriju knjievnosti tanije: pitanje statusa autora u knjievnoteorijskom diskursu. Za njegov tekst Ko je autor? iz 1966. godine inilo se da verno sekundira Bartovoj Smrti autora. Za Fukoa je autor, ili pre autor, predstavljao samo konstrukciju diskursa i njegovu funkciju nije bio shvatan kao davalac diskursa i nije mogao da ima vlast nad njim. Filozof je u autoru pre svega video instancu koja klasifikuje i unapred namee naine postojanja i funkcionisanja iskaza u drutvu. Autorovo pravo vlasnitva nad svojim delom takoe je determinisalo sutinu knjievnosti i koilo slobodu interpretacije. Prema Fukou, autor je postajao hipotetika pozadina kompaktnosti iskaza zahtev za podudaranjem sa intencijom autorskog iskaza, podreivao je principu celovitosti.75 Slino Bartu, ni Fuko, takoe, nije uopte iao ka uklanjanju autora iz diskursa. Vie mu je bilo stalo do slabljenja njegovog uticaja bio je to prelazak s funkcije glavnog kontrolora i distributera znaenja na funkciju samo jedne od moguih sistematizujuih instanci.
Otvaranje semiologije
Za Rolana Barta i druge francuske poststrukturaliste, 1966. godina pokazala se prelomnom iz najmanje nekoliko razloga od tada e oni kritici podvrgavati ne samo strukturalizam (u De Sosirovoj i Levi-Strosovoj varijanti) ve i strukturalnu semiologiju kao nauku
72 Fuko je jo i ranije opisivao mehanizme represije psihikih bolesnika pomou klinikog i filozofskog diskursa. Pogledati u: Miel Fuko, Istorija ludila u doba klasicizma, Nolit, Beograd, 1980, prevod: Jelena Staki. 73 Miel Fuko, Arheologija znanja, op. cit., str. 219. 74 Ovu pojavu detaljnije opisujem u knjizi Dekonstrukcja i interpretacja, op. cit., deo: Kres mitu nadzorcy. Pogledati, takoe, G. Raulet, Kryzys podmiotu, Colloquia Communia, 1986, nr 45. 75 M. Foucault, Kim jest autor?, op. cit., str. 374.
Kritika strukturalne semiologije
354
o sistemima znakova i optim znaenjskim formama. Naroito e naruiti postulate istraivanja optih uslova nastanka znaenja, odvojeno od njihove semantike sadrine. Bart e to postepeno initi ve u tekstovima objavljenim izmeu 1967. i 1970. godine, ali je moda najubedljivije izrazio svoju sumnju prema tradicionalnoj semiologiji u delima izdatim od 1970. godine. Sigurno je to najradikalnije uinio u asu kad ga je oarao Japan. Ako je, kako se seamo, glavni greh novih mitologija, prema Bartovom miljenju, to to one nisu predstavljale znakove onakvim kakvi su, ve su im krale prvobitan smisao i davale sopstveni, onda on u svetu zapadne kulture (osim malih izuzetaka u knjievnosti) uistinu nije pronalazio prostore slobodne od te vrste manipulacije. Otkrio je, meutim, svet, odnosno semiotiki univerzum u kojem kako je to definisao znakovi postoje u svom arbitrarnom obliku i zahvaljujui kojem su se mogle uvideti potpuno nove perspektive koje su se pojavile pred semiologijom. To je bio upravo Japan, kome je Bart posvetio neobian semioloki (zapravo, antisemioloki) traktat pod naslovom Carstvo znakova.76 Ovo delo je inaugurisalo naredni (tekstualni) period u njegovim radovima i zapoelo fazu veoma otre kritike strukturalne semiologije (one kojom se on, takoe, do tada bavio), kao i koncepcije znaka na kojoj je zasnivao svoje ranije zakljuke. To, meutim, uopte nije znailo da su znakovi prestali da ga fasciniraju. Ba naprotiv koliko je u Mitologijama govorio o tome zato ne voli znakove, toliko je u Carstvu znakova upravo nastojao da iskae zato ih voli.77 Razlika na kojoj je insistirao bila je ona izmeu zapadnog i istonog sveta, koja se moe videti u odnosu prema znakovima i u nainima njihovog korienja. U zapadnom svetu kako je to precizno pokazivao u Mitologijama vetaki stvorenim znakovima pridavana su obeleja prirodnosti. Na Dalekom istoku, meutim, znaci su zaista bili prirodni nisu se pretvarali da su neto drugo, ve su samo bivali sobom, nije im nalagano da upuuju na neko skriveno signifi, nije se uporno tragalo za potpunim smislom. I, koliko je zapadni sistem revnosno iao ka tome da popuni znakove sadrinom oznaitelja, toliko mu se Japan inio kao kultura praznih znakova: smisaone praznine. Ova praznina je fascinirala autora Mitologija kao svojevrstan antidot semiotikim zloupotrebama Zapada viku znaenja, nervozi u
76 Objavljeno u enevi 1970. godine. Roland Barthes, Carstvo znakova, August Cesarec, Zagreb, 1989, prevod: Ksenija Janin. Bart je prvi put posetio Japan u maju 1966. godine, ali je kasnije tamo odlazio jo dva puta u prolee 1967. godine i izmeu 1967. i 1968. godine. 77 Govorio je o tome u jednom intervjuu. Up. Oeuvres compltes, red. . Marty, Paris, 19931995, t. 2, str. 1003.
Semiotiki univerzum
Carstvo znakova
Bart i znaci
Znak u kulturi Istoka
355
Bartova vetina fragmenta
Polisemija
Semantika praznina
traenju istine, loim formama pomou kojih je vladala ideologija. U japanskoj kulturi je tada video mogunost ienja i veoma vaan nauk za zapadnu misao. Ova iskustva su rezultirala novom etapom u njegovom razmiljanju o knjievnosti kao pisanju (criture) dakle, o tekstovima osloboenim prinude posedovanja smisla. Pod njihovim uticajem promenio se i njegov nain pisanja o knjievnosti od tada je najradije koristio umetnost fragmenta u velikoj meri inspirisanu japanskim haikuom.78 Bartov pogled na proces stvaranja znaenja u knjievnosti takoe se bitno promenio 1970. godine, to svedoi ve ranije pomenuta uvena knjiga S/Z koja je predstavljala specifian zapis itanja pripovetke Sarazen Onore de Balzaka. Koliko su Barta na etapi Uvoda u strukturalnu analizu pripovetke pre svega interesovali mehanizmi nastajanja denotacije i konotacije, toliko je ovde uveo trei termin koji je obelodanjivao njegov ve definitivno anarhian odnos prema semantikim pitanjima a to je mnotvo. Naime, nisu mu bili dovoljni zahvati koji su se zasnivali na proirenju znaenjskog polja i njegovom obogaivanju polisemijom polisemija je, kako je tvrdio, na kraju uvek bila ograniavana nekim nadreenim principom koji je ureivao i svodio mnotvo znaenja na konkretan broj. Omoguavala je, dakle, samo ogranieno razmnoavanje znaenja.79 Sada ga je interesovala samo beskonana i neograniena igra znaenja knjievnosti osloboena od vladavine bilo kakvih sistema. Izjanjavao se o njoj skoro ekstatiki kao o mnotvu poetaka, otvaranju mree, beskonanosti jezika ili o slici trijumfujueg mnotva koju nee osiromaiti nikakva prinuda predstavljanja. Knjievni tekst je sada za njega bio galaksija signifiants, a ne struktura signifi.80 Ove usiljene krilatice u tom trenutku trebalo je da izraze Bartov odnos ne samo prema knjievnosti kao tekstu (tekstovima) nego i prema procesu itanja. I kao to je knjievni tekst za njega predstavljao neogranien potencijal znaenja (to se uopte, ma kako se upravo inilo, nije kosilo s njegovom ljubavlju prema japanskoj praznini ta moe biti vie neogranieno u svom stvaralakom potencijalu od same praznine?), tako se i proces itanja pokazivao kao prostor za itaoevu slobodnu
78 Pogledati o tome: M. P. Markowski, Midzy fragmentem a powieci, czyli za co kocham Rolanda Barthesa, Teksty Drugie, 1990, br. 2. Pogledati, takoe, Bartove knjige pisane posle 1970. godine, a naroito Zadovoljstvo u tekstu (1973) i Fragmenti ljubavnog diskursa (1977). 79 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 43. Termin razmnoavanje (dissmination) tu je za oznaavanje neograniene semioze; koristio ga je i ak Derida. Pogledati, naroito: J. Derrida, La dissmination, Paris, 1972. 80 R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 3940
356
kreaciju teksta posutog zvezdama,81 kao i naravno za iskustvo zadovoljstva. Ovde se, dakle, veoma radikalno promenio Bartov jezik, kao i njegov odnos prema semiolokoj terminologiji koja se jo samo tu i tamo javljala, ali u stvari u takvoj, moglo bi se rei, prevratnikoj formi. Na taj nain je, na primer, bio preobraen i naruen pojam koda koji se i dalje bogato smetao na stranicama S/Z, ali ni po emu nije podseao na nekadanji kod semiotiku aparaturu poretka i regulisanja toka komunikacije. Bart se prilikom itanja Balzakove pripovetke u stvari sluio s pet kodova, tj. tanije reeno kodova (Empirije, Osobe, Nauke, Istine i Simbola), ali to nisu bili toliko vrsti i precizno organizovani kompleksi pravila, koliko vie slobodni glasovi (voix) koje pripovetka pokree i koji u njoj neko vreme odzvanjaju82 a koje italac moe (iako, uopte, ne mora) da uje. Tako shvaeni glasovi samo su otvarali potencijalne mogunosti otkrivanja smisla i proirivali kako je to poetski definisao autor S/Z semantiko polje dokle je pogled sezao, oznaavajui vie prostor beskrajnog grananja (ili upravo razmnoavanja) znaenja nego bilo kakvog njihovog ograniavanja. Tako se preobraavala i evoluirala Bartova semiologija, a proces ovih promena opisao je i u Predavanju iz 1977. godine.83 Sa semiologije kao sredstva drutvene kritike koriene za istraivanje jezika koga mui vlast, preao je na negativnu i aktivnu semiologiju, fasciniranu formama jezike praznine, koja je titila znakove od mogunosti njihovog potpadanja pod vlast sistema i koja je odustala od privilegije da bude metajezik. Ovakva vizija je trebalo da, u punom smislu te rei, prilagodi semiologiju knjievnosti;84 na taj nain je, dakle, Bart takoe realizovao svoj raniji postulat o preobraaju strukturaliste u pisca. Promena stava o zadacima semiologije u njegovom sluaju je bila veoma jasan signal da nailazi potpuno nova epoha za samu semiologiju, ali i za nauku o knjievnosti. Ovu novu (poststrukturalistiku) semiologiju autor Predavanja je definisao na sledei, pomalo sumanut, nain: Rado bih semiologijom nazvao niz operacija u okviru kojih je mogue pa ak i unapred kao cilj postavljeno igranje sa znakom kao odslikanom zavesom, a moda ak i fikcijom.85
81 Ibid., str. 47. 82 Na kraju ih je upravo tako nazivao glasovi, a ne kodovi. Pogledati: ibid., posebno str. 5556. 83 Pogledati: R. Barthes, Wykad, Teksty, 1979, br. 5. 84 Ibid., str. 2227. 85 Ibid., str. 27.
Pet Bartovih kodova
Negativna i aktivna semiologija
Nova definicija semiologije
357
A na drugom mestu je pisao: Semiologija o kojoj govorim je istovremeno i negativna i aktivna. Neko ko je itav ivot, i u dobru i u zlu, posvetio razmatranju tog udovita, jezika, moe samo da bude fasciniran formama njegove praznine a ona je potpuna suprotnost njegovoj dubini.86 Bartova reforma semiologije je, dakle, nesumnjivo izvrena prihvatanjem svih podsticaja koji su potekli iz promiljanja prirode pisanja. Pravo pisanja je apodiktinoj nauci o sistemima znakova pripisivalo delovanje meu razlikama, moglo ju je sauvati od dogmatizacije, od shvatanja sebe u kategorijama univerzalnog diskursa koji ona nije, osveivalo je njen besmisao konstruisanja metajezika.87 Na taj nain se znak oslobaao od sistemskih pravila koja mu je nametnuo De Sosir i od logikih poredaka u koje je verovao Pirs. Ostajao je, meutim kako je to formulisao Bart znak (u) imaginaciji koji je jedino stvarao privid verovatnoe i nesigurnosti istine.88 Poput Rolana Barta, i Julija Kristeva (ro. 1941)89 je u isto vreme podvrgavala kritici tradicionalnu semiologiju zasnovanu na De Sosirovom modelu, podreenu pre svega komunikacionoj teoriji znaka. U okviru te teorije kako je primeivala znak, a pre svega tekst, odnosno struktura znakova, bio je shvatan kao zatvorena i zavrena tvorevina, mrtav predmet komunikacione razmene. Poiljalac ga je zaista predavao primaocu, ali u sutini je itav proces komunikacije bio odvojen od stvarnih uticaja partnera u inu komunikacije i sveden na apstraktne sheme razmene. Naruavajui semioloki model komunikacije, koji podreuje knjievnost mehanizmima razmene a ne stvaranja smisla,90 Kristeva se pozicionirala (slino Bartu) na onoj strani semiologije koja se obino u Francuskoj ve neko vreme, po uzoru na ora Munena, naziva semiologijom znaenja (za razliku od semiologije komunikacije).91 Prema miljenju francuske teoretiarke, ovo podreivanje knjievnog teksta operaciji
86 Ibid., str. 24. 87 Ibid. 88 Ibid., str. 26. Ovde valja pomenuti znatno raniji Bartov tekst na koji se, u ovom sluaju, na neki nain vraao, a radi se o: Znak w wyobrani (1963) koji se nalazi u antologiji Mit i znak, op. cit. 89 Bila je, uostalom, ezdesetih godina slualac njegovih seminara. 90 Pogledati o tome: J. Kristeva, Ideologia dyskursa o literaturze, u: Wspczesna teoria bada literackich..., op. cit., t. 4. deo 2. 91 Pogledati: G. Mounin, Introduction la smiologie, Paris, 1970, str. 11. Na to skree panju i Z. Mitosek, Teorie bada literackich, Warszawa, 1998, str. 259.
Privid verovatnoe i nesigurnost istine
Kritika tradicionalne semiologije Julije Kristeve
Sheme razmene
Semiologija znaenja
358
razmene smisla i stvaranje od istog tog teksta robe, skrenulo je panju s prakse stvaranja smisla te, dakle, sa stvaralakog rada koji se odvija u jeziku.92 Knjiga koju je Kristeva objavila 1969. godine pod naslovom Smeitik. Recherches pour une smanalyse,93 zbirka njenih ranijih tekstova, predstavljala je neku vrstu manifesta koji je proklamovao hitnu potrebu rekonstrukcije semiologije koja je, pak, u tradicionalnoj formi ve ispunila svoj zadatak. Meutim, Kristeva je moda jo snanije taj stav iznela u radu Ideologija diskursa o knjievnosti, objavljenom godinu dana kasnije. Strukturalnoj semiologiji je ovde zamerala pre svega preveliku formalizaciju.94 ak ni prelazak na transformacionu semiologiju po modelu omskog (kao u sluaju naratologa)95 nije, prema njenom miljenju, uspeo da sauva semiologiju od okotavanja u mrtvim modelima. Kristeva je ovde zabeleila i veoma vaan trenutak preokreta koji je doneo kako krizu strukturalizma tako i krizu strukturalne semiologije. Tako je pisala: Dostiui danas kulminacionu taku u diskursu formalne poetike koja je, meutim, nemona pred za nju neprobojnim zidom jezika i predstave, formalna, lingvistika metoda zasipa trite knjievnim poluproizvodima koji pretenduju na naunu pozitivnost, ali se mimoilaze sa specifinim znaenjskim radom koji je razbijao predstavu, kao i s njegovim poloajem u istoriji.96 Prema miljenju teoretiarke, tradicionalno shvaena semiologija97 je ve ispunila svoj istorijski zadatak u teoriji knjievnosti. Skrenula je panju na specifian karakter jezikog materijala i postala deo opte teorije znakova (semiotike). Upravo je ova teorija poev od antikog vremena u zapadnoj tradiciji uvek pratila epistemologiju za koju je smisao postajao jednom zauvek ustanovljena injenica. Meutim, opet poinjui od Frojdovih dostignua, semiotiku treba shvatiti kao vrstu semantike analize te, dakle, discipline koja istrauje ono to je epistemologija uvek potiskivala iz svog polja interesovanja:
92 Kristeva je tada, kao i mnogi francuski intelektualci u to vreme, bila pod veoma snanim uticajem Marksove filozofije, to se jasno ispoljavalo u retorici njenog iskaza. 93 Izdata 1969. godine u Parizu. 94 Pogledati, takoe, raniji tekst Kristeve: La smiologie: science critique ou critique de la science, La nouvelle critique, 1968, septembar. 95 Pogledati: Strukturalizam (II). 96 J. Kristeva, Ideologia dyskursu o literaturze, op. cit., str. 182. 97 Odnosno, u ovom sluaju De Sosirova.
Ideologija diskursa o knjievnosti
Kritika formalne metode
359
Proizvodnja smisla
Proi zvo d nju s m isl a, pre nego to je on postao izgovoren smisao, njegov r ad, pre nego to je nastao proiz vo d.98 U tom trenutku najvaniji zadatak semiologije Kristeva je definisala kao istraivanje proizvodnje smisla u praksi stvaranja znaenja semanalize.99 To ne samo to je stvaralo mogunost pokretanja problematike koja je do tada imala marginalan status ve je i prualo konkretnu ansu samoj semiologiji koja je u dotadanjoj formi ve iscrpela svoje mogunosti. Semanaliza je, pak, onako kako ju je u to vreme shvatala Kristeva, trebalo da predstavlja disciplinu koja je potpuno u skladu s tadanjim vremenom svoj projekat obnove semiologije teoretiarka je realizovala veoma eklektiki: u njoj su odzvanjale tadanje Lakanove reinterpretacije Frojdove misli (koju je Kristeva posle ponovo interpretirala), inspiracije Bartom i Deridom, kao i impulsi koji su poticali od avangardne knjievnosti (Lotreamona, Malarmea, Dojsa, Artoa i Bataja) koje je ve izvesno vreme pronicljivo prouavala.100 Autorka La rvolution du langage potique (Revolucija poetskog jezika) priznavala je knjievnosti podjednako bitnu ulogu kao Bart ili Derida; prema njenom miljenju, avangardno pisanje je ve i samo uspelo da narui vernost sistemskoj nauci o znakovima, ak i pre nego to je to uinila radikalna kritika semiologije koja je vrena direktno.101 Na kraju je, dakle, prema francuskoj teoretiarki, knjievni tekst postupak proizvodnje smisla koji je pronalazio svoj nastavak u postupku itanja, koji je u izvesnom smislu pokretao i nastavljao stvaralaki proces zapoet u samom tekstu.102 Teorija teksta, koju je stvorila Kristeva, ovde je veoma izrazito nailazila na poglede na tekst njenog uitelja Rolana Barta. Ova teorija je trebalo da uzima u obzir isto tako specifine osobine subjekta u duhu Frojdove analize (u Lakanovoj verziji) koja je u procesu formiranja subjekta poseban znaaj pridavala sveri signifiant. Prema Lakanu, ovek je jo pre nego to je doao na svet a takoe
98 J. Kristeva, op. cit., str. 182. 99 Termin Kristeve. 100 Pogledati, takoe: J. Kristeva, Kilka problemw semiotyki literackiej (na marginesie tekstu Mallarmgo: Rzut komi) u: Wspczesna teoria bada..., t. 4, deo 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, drugo izdanje, Krakw, 1996. Tekst Kristeve je iz 1972. godine. 101 Vie mesta ovoj kontestirajuoj ulozi avangardne knjievnosti Kristeva je posvetila u knjizi: La rvolution du langage poetique. Lavant-garde la fin du XIXe sicle. Lautramont et Mallarm, Paris, 1974. 102 Pogledati o tome posebno poglavlje: La productivit dite texte u knjizi Kristeve Smitik. Recherches pour une smanalyse, Paris, 1969.
Semanaliza
Uloga knjievnosti u kritici sistemske nauke o knjievnosti
Teorija teksta Kristeve
360
i posle smrti ve uvek i j o uvek bio upregnut u lanac simbola u igru signifiant, i to jo pre nego to je uspeo da se upozna s njenim pravilima.103 Na osnovi tih koncepcija, knjievni tekst nije imao zadatak da prenosi nikakvu skrivenu dubinu ili istinu jedina njegova istina, ili pre istina, bio je sam proces raanja smisla. U ovom sluaju naroite osobine pokazivao je poetski govor s obzirom na svoju sposobnost da se vraa na ono to je prethodilo inu simbolizacije odreenoj ulno-telesnoj sferi koja se ispoljava u zvuku ili ritmu. Upravo je ovaj predverbalni nivo (koji Kristeva naziva semiotikim), slian po svom funkcionisanju radu sna u Frojdovom smislu,104 trebalo da uslovi ulazak subjekta u simboliki poredak. Istovremeno je semiotinost ipak obavljala negativnu funkciju prema strukturi jezika i komunikacionoj konvenciji razarala je simboliki poredak izazivajui destrukciju kodova i znaenja. Upravo se tako deavalo u savremenoj avangardnoj knjievnosti koja je dovodila jezik do granice izraajnosti i do potpunog raspadanja znaenja. Ovo integrisanje semiotikog u simboliki poredak ipak je, prema miljenju Kristeve, bila najvanija osobina poetinosti.105 Veoma vanu ulogu u koncepciji autorke La rvolution du language potique igralo je i razlikovanje dva tekstualna nivoa: genoteksta i fenoteksta.106 Genotekst je u ovom sluaju oznaavao upravo ovaj proces beskonanog, predjezikog generisanja znaenja (jo pre nego to je nastalo znaenje). A fenotekst se ve odnosio na gotov tekst fenomen jezikog karaktera. Ovo razlikovanje je teoretiarku na kraju dovelo do formulisanja definicije knjievnog teksta kao jezikog postupka tokom kojeg genotekstualne operacije vre ingerenciju nad sferom fenoteksta.107
103 J. Kristeva, op. cit., str. 184. Pogledati, takoe: J. Lacan, crits, Paris, 1966, str. 468. 104 Pogledati, takoe: J. Kristeva, Kilka problemw semiotyki literackiej, op. cit., str. 178179. 105 Koncepcija knjievnosti Kristeve je ovde bila veoma izrazito podreena Lakanovoj terminologiji, mada je Kristeva u izvesnoj meri modifikovala razlikovanja koja je uveo Lakan. Up. takoe: Psihoanaliza i Feminizam, naroito podnaslov Postmodernistiki feminizam. 106 U ovom sluaju, Kristeva je koristila terminologiju sovjetskih istraivaa aumjana i Soboleve. Up. J. Kristeva, Kilka problemw..., op. cit., str. 183. 107 Ibid., str. 183187. Manje-vie u isto vreme, Kristeva je analizirala i isto tako shvaenu dijaloginost knjievnosti, na ije istraivanje ju je inspirisao pre svega Mihail Bahtin odnosno proces nastajanja teksta kao apsorbovanja, transformacije i prenoenja raznih ve postojeih tekstova u kulturi. Ova pojava, nazvana intertekstualnost, sasvim sigurno donela joj je najveu slavu u okviru nauke o knjievnosti, jer je bila smatrana inicijatorkom snane knjievnoteorijske struje intertekstualnih istraivanja. I ovde su Kristevu
Semiotiki (predverbalni) nivo
Genotekst / fenotekst
361
Ideoloka eksploatacija knjievnosti
Smisaona produktivnost knjievnosti
I Bart i Kristeva su zapravo sedamdesetih godina poeli dosledno da preispituju strukturalnu semiologiju uviajui u njoj jo jedan izvor scijentizma.108 Oboje su, takoe, tragali za mogunostima prevazilaenja vrstih okvira koje je strukturalizam nametnuo semiologiji koristei, izmeu ostalog, iskustva avangardne knjievnosti kao revolucionarne, subverzivne aktivnosti koja vri svojevrsno razbijanje ustaljenih jezikih normi.109 U tekstu pod naslovom Ideologija diskursa o knjievnosti Kristeva je ve veoma otro i radikalno istupala protiv strukturalizma. Smatrala ga je jednom od varijanti neokantizma, koja je vodila ka ideolokoj eksploataciji knjievnosti pomou podreivanja diskursa o knjievnosti lingvistici.110 Pa, ak kako je tvrdila ni put prelaska od strukturalne lingvistike do transformativne lingvistike (omskog), sad posmatran, nije bio u stanju da oivi i oslobodi teoriju knjievnosti od uticaja lingvistike i od pritisaka koje je ona nametala. Strukturalizam je dostigao kulminaciju u diskursu formalne poetike koja je ipak nemona pred za nju neprobojnim zidom jezika i predstave.111 Jedina ansa za teoriju knjievnosti sada je bilo odstupanje od statinog, sinhronijskog strukturalizma i prelazak na put istraivanja istorijske smisaone produktivnosti knjievnosti. Upravo je taj korak predstavljao veoma dosledan prelazak teoretiarke na stranu poststrukturalizma koji se bar za izvesno vreme, takoe, pokazao kao prelazak na promovisanje teorije intertekstualnosti.
108
109 110 111
uglavnom interesovale semantike promene u knjievnom tekstu (naroito u tekstu romana), a pre svega transformacije elemenata ranijih tekstova (naroito raznih citata i kliea) koji su apsorbovani i postaju integralni deo novog teksta. Pogledati o tome, na primer, J. Kristeva, Problemy strukturowania tekstu, Pamitnik Literacki, 1972, sv. 4. Drugaiji predlog reformisanja semiologije kroz njenu transformaciju u gramatologiju (odnosno, nauku o pismu), gotovo istovremeno, dao je ak Derida. Zbog nedostatka prostora ovde neu govoriti o Deridinoj koncepciji, a zainteresovane upuujem na njegove knjige Pismo i rnica, Warszawa, 2004, O gramatologii, op. cit., kao i tekstove: Sygnatura, zdarzenie, kontekst, u: Marginesy filozofii, Warszawa, 2002, kao i: Smiologie et grammatologie, Social Science Information, 1968, br. 3. Pogledati, takoe: Dekonstrukcija. Bart je o tome govorio, izmeu ostalog, u: Wykadzie..., op. cit.,str. 1213. Pogledati: J. Kristeva, Ideologia dyskursu o literaturze, op. cit., str. 177. Op. cit., str. 182.
362
Kristeva: u pravcu intertekstualnosti

Prie o tome kako je polovinom ezdesetih godina mlada teoretiarka bugarskog porekla Julija Kristeva upoznavala uesnike seminara koje je vodio Rolan Bart s teorijama Mihaila Bahtina ve pripadaju istoriji. Kristevu je tada kod Bahtina naroito fascinirala otvorena mogunost da se dinamizuje strukturalizam. Ovu dinamizaciju omoguavala je Bahtinova koncepcija rei u knjievnosti, u skladu s kojom ona vie nije bila mrtva taka u prostoru smisla, ve se pokazivala kao preklapanje tekstualnih povrina i koja je obelodanjivala svoju dijaloku strukturu. Upravo je Bahtin bio taj, prema miljenju Kristeve, koji je otkrio da je svaki tekst izgraen od mozaika citata, da on nastaje putem apsorbovanja i transformacije drugog teksta i da, zahvaljujui tome, funkcionie na odreen nain u istoriji i drutvu.112 Ovakvo miljenje teoretiarka je iznela 1968. godine i upravo se ova godina uzima kao oficijelan poetak pojavljivanja termina intertekstualnost u knjievnoteorijskom diskursu.113 Tekst Kristeve pod naslovom Problemi strukturiranja teksta ne samo to je doneo definiciju teksta kao svojevrsne permutacije tekstova (ukrtanja i neutralizovanja u okviru jednog teksta mnotva iskaza koji potiu iz drugih tekstova), ve je Kristeva ovde definitivno promenila
intertekstualnost u znaenju koje je ovom terminu dala Julija Kristeva 1968. godine, pozajmljenom od Mihaila Bahtina koncepcija, prema kojoj svaki knjievni tekst apsorbuje u sebe ranije tekstove tako da predstavlja mreu razliitih pozajmica (citata, kliea i sl.) koje su se u njemu naslagale. Intertekstualna analiza ima zadatak da izdvoji te pozajmice tumaei na taj nain proces nastajanja teksta. Koncepcija intertekstualnosti je iz osnova promenila poglede na izvore knjievnosti. Tako, prema miljenju najradikalnijih intertekstualista, ne postoji ist (neposredovan) izvor knjievnosti, jer na putu izmeu jezika i sveta stoji ranija upotreba date rei ili opisa date stvari ili stanja. U tom smislu se koncepcija intertekstualnosti odluno suprotstavlja idejama mimetinosti i intersubjektivnosti knjievnosti. 112 Pogledati: J. Kristeva, Sowo, dialog, powie, op. cit. Pogledati: Bahtin. 113 J. Kristeva, Problemy strukturowania tekstu, op. cit. O teoriji intertekstualnosti pogledati, posebno: H. Markiewicz, Odmiany intertekstualnoci, u: Literaturoznawstwo i jego ssiedztwa, Warszawa, 1989, i: Prace wybrane, t. 4: Wymiary dziea literackiego, Krakw, 1996; M. Gowiski, O intertekstualnoci, u: Poetyka i okolice, Warszawa, 1992; R. Nycz, Intertekstualno i jej zakresy: teksty, gatunki, wiaty, u: Tekstowy wiat. Poststrukturalizm a wiedza o literaturze, Krakw, 2001; G. Genette, Palimpsesty, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic..., op. cit., Krakw, 1996, t. 4, deo 2.
Kristeva na Bartovom seminaru
Uticaj Bahtina
Poetak razvoja termina intertekstualnost
363
Analiza strukturiranja teksta
i najvanije poglede na knjievnost koji su izgraeni na osnovi strukturalizma. Uostalom, njene koncepcije su se oito uzajamno dopunjavale s Bartovim idejama iz tog perioda nije joj, naime, bilo stalo do opisa unutartekstualnih struktura, ve do analiziranja strukturiranja teksta, ne do analize dela-objekta, ve do istraivanja teksta-procesa, napokon do prakse kroz koju knjievni tekst proizvodi smisao, a ne do razmene smisla tokom interpretacije. Inspiraciju je i u ovom sluaju pronala pre svega u Bahtinu. Upravo je Bahtin, naglaavala je Kristeva, kao jedan od prvih zamenio statinu segmentaciju tekstova modelom u kojem knjievna struktura nije neto zateeno ve se stvara u odnosu na druge strukture.114 Za nju je misao ruskog teoretiara bila veoma inspirativna i u tom pogledu jer je pokazivala kako se moe prevazii apstrakcija, kako se mogu dovesti u pitanje zvanini lingvistiki kodovi i zakoni, a zatim pronalaziti prie i moralnost ugraene u dinamiki proces proizvoenja tekstualnih znaenja. Ova misao je takoe omoguavala da se otkrije vieslojnost rei i njena svojevrsna logika koja prevazilazi logiku kodifikovanih iskaza i ostvaruje se izvan zvanine kulture. Ideja teksta-procesa i teorija intertekstualnosti bile su usmerene ne samo protiv ironinosti ortodoksnog strukturalizma ve i protiv tradicionalnog shvatanja knjievnosti pomou mimetikih i intersubjektivnih kategorija, dok koncepcija koju je predlagala Kristeva nije trebalo da slui samo konstruisanju nove pojmovne mree, u koju je mogla biti smetena i knjievnost,115 ve je bila planirana kao prilog istraivanjima dinamike stvaranja tekstualnih znaenja procesu koji je izmicao bilo kakvoj unifikaciji. U ovom procesu deavale su se razliite semantike transformacije kojima su podlegale iskazane strukture, pa ak i fragmenti ve postojeih tekstova (kliei). Raanje smisla u novom tekstu za Kristevu je pre svega predstavljalo dodirivanje razliitih znaenja i tradicija i to je najvanije taj proces se nikada nije zavravao. Ona je u njemu videla i aktivnu ulogu itaoca kao sauesnika i nastavljaa intertekstualnog dijaloga upravo je italac zapoinjao ovaj dijalog i nastavljao ga kroz postupke itanja. Praktinu primenu teorije intertekstualnosti Kristeva je demonstrirala u ve pomenutoj Smeitik..., i u kasnijim knjigama: Le texte du roman (1970) i La rvolution du langage potique (1974).
114 J. Kristeva, Sowo, dialog i powie, op. cit., str. 394. 115 To se deavalo u sluaju kasnije upotrebe kategorije intertekstualnosti eneta ili Rifatera. Pogledati: Strukturalizam (II).
Proces proizvoenja znaenja
Kritika mimetizma
364
Poststrukturalizam i drugi post-ovi

post- kad god se upotrebljava prefiks post- (na primer, poststrukturalizam, postmodernizam, postmoderna, postfilozofija, postmetafizika, postteorija i sl.) susreemo se s pravcima koji imaju kritiki karakter usmeren na reviziju premisa tradicije, formacije, paradigme, pravca ili sistema koji se nalazi u poziciji anti dakle, strukturalizma, modernizma, moderne, filozofije, metafizike, teorije i slino. Post pravci se javljaju u trenutku kad se mogla osetiti kriza date tradicije ili istroenost njenih dotadanjih mogunosti. Oni, ipak, ne oznaavaju faktiki kraj ovih tradicija (formacija, paradigmi i sl.), ve kritiku opciju koja postoji zajedno s njima. Kad je re o poststrukturalizmu, kritika strukturalizma se iz vie aspekata pojavila u trenutku njegove kulminacije, a istovremeno i krize (1966. godina manifest francuskih naratologa). Od tada strukturalizam prati skepticizam pre svega u odnosu na pokuaj transformacije nauke o knjievnosti u monu nauku zasnovanu po uzoru na optu lingvistiku, koja se mogla zapaziti naroito u francuskoj misli ezdesetih godina, kao i u odnosu na praksu primenjivanja gramatikih modela (naroito u duhu teorije Noama omskog) na podruje nauke o knjievnosti.
Skoro u isto vreme kad je u Sjedinjenim Amerikim Dravama popularizovan termin poststrukturalizam, u Evropi je zahvaljujui francuskom filozofu an-Fransoa Liotaru i njegovom Postmodernom stanju zapoeo svoju munjevitu karijeru termin postmodernizam.116 Tada je vie panje poelo da se obraa na znaenje samog prefiksa post-, prisutnog u takvim terminima kao to su, na primer, postmoderna, postmodernizam ili poststrukturalizam naroito nakon to je Liotar poeo da vodi rauna o tome kako bi se za specifinosti tih termina nalo isto tako odgovarajue objanjenje.117 Kao u sluaju mnogih drugih termina koji imaju prefiks post-, i u sluaju poststrukturalizma se pre svega ukazuje na uroenu nesamostalnost i sloenu relaciju svega onoga to se nalazi u poziciji post u odnosu na ono na primer, formacije (paradigme, tradicije, sistema i sl.) to se nalazi u poziciji anti. Biti post- ujedno znai biti posle tako i biti o. Odnosi se, dakle:
Liotarovo Postmoderno stanje Postmodernizam
ta znai post-?
116 .-F. Liotar, Postmoderno stanje, ibid., Paris, 1979. Iste godine se termin poststrukturalizam pojavljuje u naslovu antologije: J. V. Hararie, Tex- tual Strategies: Perspectives in Post-Structuralist Criticism, Ithaca, 1979. Treba primetiti da je Liotar imao u vidu, pre svega, specifian proces dovoenja u pitanje savremene tradicije koja se s pravom moe nazvati postmoderna ili, zapravo, postmodernost. Termin postmodernizam se toliko rairio da je u stvari poeo da oznaava veoma razliite pojave umetnikog i estetikog karaktera, i filozofsko-svetonazornog. 117 Naroito u Liotarovoj knjizi Postmoderna protumaena djeci. Pisma, Zagreb, 1990.
365
Paralelna kritika opcija
Tematizacija i opredmeivanje
Vreme posta
Poststrukturalizam kao primer toka post karaktera
prvo na vremenski redosled u uobiajenom smislu (p osle strukturalizma); d rugo na odreen proces revizije, odnosno podvrgavanja premisa ove formacije (paradigme, tradicije ili sistema i sl.) kritikoj analizi (o strukturalizmu).118 Ovo posle, meutim, uopte ne znai da se u trenutku dolaska poststrukturalizma strukturalizam faktiki zavrava,119 ve se u njemu pre mogu videti odreeni tragovi istroenosti njegovog programa i da e ga od tog trenutka pratiti neto poput paralelne kritike opcije. Ova opcija e u izvesnom smislu vriti temeljnu analizu tog programa da bi zahvaljujui tome osporavajui i odbacujui ali i nastavljajui, pa ak i radikalizujui njegove teorijske pretpostavke konstruisala sopstveni projekat. Projekat koji je gotovo po svemu zavisan od svog hranioca i gotovo opako nagovetava krizu njegovih istorijskih mogunosti. Ukorenjenost tog tipa u onome to prethodi karakteristina je, naravno, za sve post-ove (na primer, za postmodernu, postmodernizam, postfilozofiju, postmetafiziku, postteoriju i sl.). Jer post- je takoe, u drugom smislu, tematizacija ili opredmeivanje (zatvaranje u smislu u kojem ga Hajdeger upotrebljava) odreenih formacija, paradigmi ili tradicija s ciljem vrenja njihove kritike re-vizije te, dakle, njihove ponovne prerade. To je, meutim, isto tako parazitsko iskoriavanje ovih formacija itd. (najee u smislu radikalizacije nekih principa) na osnovi poznatog (takoe postinog) uverenja o nedostatku bilo ega apsolutno novog. Svaki post- je inherentno komplikovana, pa ak i paradoksalna pojava jer u sebi istovremeno povezuje zavisnost i raskid, osporavanje i asimilaciju, prenoenje i radikalizaciju. Svaki post- je istovremeno i period proiavanja, prevrednovanja, preraivanja te jednostavno vreme posta koje nastaje zato da bi se otvorila mogunost za neto novo. Meutim, posledice itavog tog procesa nisu odmah vidljive, nego uvek iz dalje perspektive. Sve te osobine post- pravca, koje je Liotar podrobno opisao, mogu se uoiti i u poststrukturalizmu. Prevrednujui premise strukturalistike teorije i dogme savremene misli, poststrukturalisti ne samo to su diskvalifikovali njihove modele (smatrajui ih iscrpljenim) ve su ih koristili na odreen nain (najee u smislu
118 Ova znaenja upravo objanjava Liotar. Pogledati: J.-F. Lyotard, Odpowied na pytanie: co to jest postmodernizm?, u: Postmodernizm. Antologia przekadw, Krakw, 1997. 119 Slino kao to ni modernistika formacija ne nestaje u trenutku pojavljivanja postmoderne ili postmodernizma.
366
radikalizacije nekih teza i postulata na primer, De Sosirove ideje jezika kao sistema razlika bez pozitivnih termina). S obzirom na posebnu zavisnost poststrukturalizma od strukturalizma (slino je i s drugim post-ovima), on se ne smatra posebnim pravcem, orijentacijom ili formacijom, ve pre fazom, strujom, mutacijom ili unutranjim pokretom strukturalizma ili u stvari njegovom kritikom opcijom. To potvruje i injenica da su se prvi signali kritikih stavova, koji su naknadno priznati kao poststrukturalistiki, pojavili u trenutku kulminacije razvoja takozvanog zrelog francuskog strukturalizma (manifest Naratoloke kole) 1966. godine. Posmatrano iz ove perspektive, takoe se dobro vidi kako je strukturalizam bio toliko snano ukorenjen u iroko naznaen projekat moderne kritike filozofske tradicije koliko i u pokret koji je iao protiv postojeih promena knjievnog jezika. U prvom pogledu, postao je jedan od najvanijih pravaca postmoderne, a u drugom stupao je u veoma vrste veze s postmodernizmom. 1. Poststrukturalizam i postmodernizam Ne znai, ipak, da je poststrukturalizam isto to i postmodernizam, mada su tendencije ka takvom poistoveivanju i snane i uporne. Ako se termin postmodernizam upotrebljava u strogom smislu, odnosno da bi se oznaile brojne nove tendencije u savremenoj kulturi (naroito u umetnosti), koje nastupaju nakon iroko shvaenog modernizma120 i koje su izgradile svoju specifinost kroz sloen odnos prema modernistikom nasleu, a zatim kroz istovremenu negaciju principa takozvanog visokog modernizma i razliite oblike asimilacije (kontinuacije, transformacije, radikalizacije i sl.) izabranih elemenata avangardne tradicije (naroito futurizma, dadaizma, nadrealizma i sl.) onda se poststrukturalizam vezuje za pitanja potpuno druge vrste. Za poststrukturaliste postaju najbitnija, na primer, pitanja epistemolokog i ontolokog statusa teorije i nauke knjievnosti (njihovih saznajnih i jezikih mogunosti).121 Mada se, dakle, poetni i ve jasni tragovi postmoderne, postmodernizma, i na kraju poststrukturalizma mogu videti u manje-vie isto vreme: od 1966. do 1968. godine ipak se (ako se potuju goreizvrena razlikovanja), osim velikih slinosti, mogu zapaziti i sutinske razlike.
120 Odnosno, kulturnoumetnike formacije od kraja XIX veka do kasnih ezdesetih godina, s glavnim periodom od 1910. do 1930. godine. 121 Pogledati o tome, posebno: R. Nycz, Nicowanie teorii, u: Tekstowy wiat..., op. cit.
X. Poststrukturalizam Da li je poststrukturalizam isto to i postmodernizam?
367
Razlike
Erotizacija jezika
U odnosu na postmodernizam (naroito knjievni), poststrukturalizam izgleda samo kao paralelna pojava u odreenom periodu. Prvo s obzirom na to da se u nekim od najvanijih teza poststrukturalistike teorije knjievnosti (na primer, ideja intertekstualnosti) mogu pronai ekvivalenti u konvencijama postmodernistike proze (naroito one koja realizuje strategiju svesnog pozajmljivanja, citiranja, pastia, kolaa i sl.); drugo s obzirom na intenzivno prisustvo duha eklekticizma, kao i tendencija ka diskontinuiranosti, brisanju granica izmeu razliitih tipova diskursa, erotizaciji jezika i to kako u umetnosti tako i u teoriji umetnosti. S obzirom na snane filozofske implikacije (kao i na injenicu da su najznaajniji mislioci koji su ubrajani u krug poststrukturalista na primer, Derida ili Fuko bili filozofi), poststrukturalizam je blii intelektualnoj klimi postmoderne.122 2. Poststrukturalizam i postmoderna
ta je postmodernizam?
Pod nazivom postmoderna obino se podrazumeva promena u filozofskoj misli, kao i odgovarajua opta intelektualna klima iji je najvaniji pokazatelj kritiki odnos prema modernoj tradiciji, a naroito prema nasleu prosvetiteljstva.123 U vezi s tim, poststrukturalizam treba smatrati jednim od komplementarnih struja postmoderne, naroito zato to je zajedniki imenitelj svih pojava obuhvaenih nazivom poststrukturalizam bio ovaj specifian i sloen kritiki stav ne samo prema samom strukturalizmu nego i prema itavoj modernoj paradigmi humanistikih nauka, a naroito prema tradicionalnim modelima filozofije i nauke o knjievnosti. Poststrukturalisti su smatrali da je strukturalistika teorija (naroito u njenoj kasnijoj, francuskoj kulminaciji iz druge polovine ezdesetih godina) bila ne samo najsavrenije otelovljenje modernistike misli ve i njena kulminacija i krunisanje. Poststrukturalizam se, dakle, moe smatrati ne samo revizijom samog strukturalizma nego i istovremeno i zahvaljujui tome jednim od naina
122 Treba jo jednom naglasiti da u prilog razlikovanju postmoderne i postmodernizma ide ne samo injenica da i u okviru francuskog, engleskog i nemakog jezika takoe postoje posebni nazivi (postmodernit postmodernism, postmodernity postmodernism, Postmoderne Postmodernismus), ve i to da ovi termini imaju razliite kontekste odnosa, u hronolokom i u problemskom aspektu; postmodernu treba razmatrati u kontekstu moderne, a postmodernizam u odnosu na modernizam. 123 Koji se manje-vie rauna od nastanka prosvetiteljskog pogleda na svet u XVIII veku, do kasnih ezdesetih godina ili, na primer, od Dekartove smrti 1650. godine do kraja ezdesetih godina.
368
podvrgavanja kritikoj analizi misaonog naslea modernosti, a naroito prosvetiteljskog racionalizma. Otuda i mnogo puta naglaavan (pa ak i meuepohalan) vaan znaaj poststrukturalistikog zaokreta shvaenog kao otvaranje humanistikih nauka prema potpuno novom stilu miljenja i mogunost pojavljivanja nove intelektualne formacije koja izgrauje svoju specifinost u negativnom kontekstu modernistike tradicije. Na irem planu uea u kritikom poduhvatu postmoderne, poststrukturalisti su, dakle, takoe izvrili temeljnu reviziju osnovnih determinanti moderne misli: prednost razuma (pretenzije na legitimizaciju i totalitarizaciju celokupnog iskustva), koncepciju jakog subjekta i njegove tenje da ovlada svetom (naroito tehnicizaciju, shvaenu prema Hajdegerovom modelu) velikih (celovitih) filozofskih sistema, kao i metanaracije koja je trebalo da opravosnai izvore i ciljeve ljudske aktivnosti i rezultate naunog znanja.124 Takoe su dovodili u pitanje osnovne ideje modernizma (sistem, jedinstvo, celovitost, identitet, slinost, progres i sl.). Dovodili su u pitanje opteobavezujue kriterijume (istine, objektivnosti, univerzalnosti). I, na kraju, podrivali su ideju kartezijanskog subjekta istog ego cogito, tvorca predstava koji svet podreuje sebi.125 Eho ove kritike bili su razliiti napadi na knjievni i autorski subjekat u okviru teorije knjievnosti. Obilato koristei inspiraciju koju su dobijali od svojih velikih prethodnika naroito Niea, Frojda i Hajdegera poststrukturalisti su nastojali i da demaskiraju najvanije dogme modernistikog modela humanistikih nauka, obelodanjujui njegove brojne uticaje na teorijsku refleksiju o knjievnosti. Ova snana povezanost poststrukturalizma i postmoderne naroito se jasno vidi u filozofskoj misli aka Deride koji je kritikovao modernistiku tradiciju naruavajui strukturalizam kao njeno najsavrenije otelovljenje.126 Osim toga ako se rana Deridina dekonstrukcija smatra specifino kritikim nainom iitavanja filozofskih i knjievnih tekstova127 zaista se moe konstatovati da su postupci iitavanja,
124 To su Veliki Narativi, kako ih shvata Liotar, up. njegovo Postmoderno stanje, op. cit. 125 Pogledati, na primer, za ovu problematiku vaan Hajdegerov tekst Doba slike sveta. Motiv kritike subjekta je za postmodernu podjednako vaan kao i za poststrukturalizam, ali ovde, naalost, nema mesta da se o tome detaljnije govori. Zainteresovane upuujem na pomenuti rad: G. Raulet, Kryzys podmiotu, op. cit., kao i na moju knjigu Dekonstrukcja i interpretacja, op. cit. 126 Ovaj Deridin nain miljenja je naroito vidljiv u knjizi O gramatologiji. I zato se strukturalizam smatra najvanijom pojavom postmodernizma. 127 O specifinosti dekonstruktivne kritinosti opirnije sam pisala u knjizi Dekonstrukcja i interpretacja, op. cit.
Kritika modernosti
Detronizacija jakog subjekta
369
koje je vrio francuski filozof, na najbolji nain odslikavali duh poststrukturalizma kao razgraivanje pojmovnih osnova strukturalizma, a samim tim demontae njegove matine paradigme: modernistike misli i njenog naunog modela.
Rezime
Raznovrsnost pokreta
Derida i poeci poststrukturalizma
Bartova kritika tradicionalne nauke o knjievnosti
1. Vremenska distanca koja nas deli od prvih manifestacija poststrukturalizma omoguava da vidimo njegovu unutranju izdiferenciranost, da razumemo dinamiku, pa ak i da uoimo izraene razvojne faze. Neki istraivai smatraju da je skoro od samog poetka (a bar od sedamdesetih godina) poststrukturalizam bio nejedinstvena pojava. Njegovi pokrovitelji od poetka su bili mislioci koji ne samo to su predstavljali razliita gledita ve su se vodili razliitim ciljevima. To su bili, pre svega: ak Derida, Rolan Bart i Miel Fuko, kao i Julija Kristeva. 2. U tekstu Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih nauka, kao i u knjizi O gramatologiji, ak Derida je zapoeo dekonstruktivnu kritiku strukturalizma i itave modernistike paradigme nauke ije je najsavrenije otelovljenje, prema njegovom miljenju, bio strukturalizam. Glavni Deridin cilj bilo je slabljenje pojmovne konstrukcije zapadne metafizike, to se posredno moglo izvriti kritikom analizom De Sosirovih i Levi-Strosovih dela, kao i naruavanjem kategorije znaka i strukture kljunih pojmova strukturalizma. 3. R olan Bart se poduhvatio kritike tradicionalnog modela nauke o knjievnosti koji je kulminirao u strukturalizmu, naroito diskreditujui pokuaje da se od nauke od knjievnosti uini jaka nauka. Glavna meta njegovih napada postali su: statino shvatanje knjievnog dela (kao depozita smisla), mimetika ideja interpretacije (kao pasivnog tumaenja istine knjievne tvorevine ili u njoj sadrane autorske intencije), restriktivno shvatanje kategorije autora (kao uvara smisla koji se nalazi u knjievnom delu) kao i kategorija istine razumevana kao jedna od dogmi knjievne kritike. 4. Julija Kristeva je podvrgla kritici savremenu ideologiju koja je dominirala u dotadanjoj nauci o knjievnosti. Ova ideologija je, prema njenom miljenju, vodila ka opredmeivanju knjievnog dela i oduzimanju praksi interpretacije njenih
370
stvaralakih mogunosti. Promoviui, uglavnom na francuskom tlu, misao Mihaila Bahtina, teoretiarka je u najveoj meri doprinela razvoju teorije intertekstualnosti u nauci o knjievnosti. 5. Miel Fuko je skrenuo panju istraivaa knjievnosti i kritiara na ispitivanje napetosti izmeu subjekta i diskursa. Zahvaljujui analizi mehanizama vlasti skrivenih u jeziku podstakao je politiki i etiki zaokret nauke o knjievnosti. 6. Zato su istoriari poststrukturalizma skloni da razlikuju njegove u najmanju ruku dve glavne varijante: tek stu a l nu (inspirisanu Deridom, Bartom i Kristevom) i svetov nu (inspirisanu Fukoom). Koliko je u sluaju prve karakteristine, na primer, za ranu varijantu dekonstruktivne kritike naglasak stavljan pre svega na analizu tekstova, toliko je u sluaju druge vezane pre svega za takozvani Novi istorizam ili kasniju fazu u razvoju amerikog dekonstruktivizma postalo bitno imati u vidu etiko-politike konsekvence analitikih strategija i interpretativnih postupaka.128 Pristalice ovakve podele skreu panju i na to da je tek slom klasine dekonstruktivistike kole iz Jejla omoguio otvaranje nauke o knjievnosti prema drutvenoj i ideolokoj praksi i u prvi plan stavio praktine ciljeve. 7. Protivnici ovakve podele, meutim, kritikuju njegovu arbitrarnost navodei argumente da su u razliitim kritikim dostignuima poststrukturalizma oba ova aspekta bila uvek nerazdvojna, dok su etiko-politike motivacije od samog poetka bile ideje vodilje svih napora njegovih tvoraca, a naroito Deridi i klasinim amerikim dekonstruktivistima. tavie, tvrde oni, da je upravo ova klasina dekonstrukcija koju su najvie optuivali za tekstualni narcizam i politiku indiferentnost129 omoguila temeljni preobraaj amerike nauke o knjievnosti koja se najbolje moe videti u naslovima dve knjige amerike dekonstruktivistkinje Deridine uenice Barbare Donson: prelaz s kritike razlike na svet razlike.130
128 Pogledati o tome, takoe: R. Nycz, Jzyk modernizmu. Prolegomena historycznoliterackie, Wrocaw, 1997, deo: Literaturologia. Spojrzenie wstecz na dzieje nowoczesnej myli teoretycznoliterackiej w Polsce, str. 212213. 129 O ovom problemu sam govorila u radu: W stron polityki. (Krajobraz po dekonstrukcji, deo II), Ruch Literacki, 1995, sv. 2. 130 Up. B. Johnson, The Critical Difference: Essays in the Contemporary Rhetoric of Reading, Baltimore, 1980; A World of Difference, BaltimoreLondon, 1987.
Dve varijante poststrukturalizma
Kritika razlika kao politika razlika
371
Dve faze poststrukturalizma
Pozitivni programi posle poststrukturalizma I faze kulturni zaokret
8. Drugi pokuaj periodizacije poststrukturalizma takoe razlikuje dve etape ovog pravca, mada su u ovom sluaju neto drugaiji aspekti koji govore u prilog ovoj podeli. Ovde se najee navode: pr v a fa z a (takoe se naziva negativna ili kritika) koja se manje-vie odvijala od 1966. do 1985. go dine. U ovoj fazi, uglavnom vezanoj za dekonstrukciju aka Deride, za klasini ameriki dekonstruktivizam takozvane kole iz Jejla (Pol de Man, Dozef Hilis Miler, Barbara Donson), kao i za misao kasnog Barta i Fukoa dominirao je skepticizam i polemiko-kritiki stavovi. Ona se uglavnom odvijala u znaku kritike strukturalizma, kao i itave modernistike paradigme naunog znanja o knjievnosti (objektivnog, autonomnog, univerzalnog, koji se slui neutralnim metajezikom), iji je model doneo strukturalizam. Koliko je u poetnom periodu ove faze u prvom planu bila kritika teorije knjievnosti kao takve, toliko je njen zavrni period, godine 19821985, a naroito uvena diskusija Za i protiv Teorije koja se vodila u Sjedinjenim Amerikim Dravama na stranicama asopisa Critical Inquiry,131 skrenuo panju na osnovni motiv poststrukturalistike kritike teorije knjievnosti: to znai kritike teorije interpretacije, a pre svega restrikcije koje je nametala teorija i koje su ograniavale slobodu praktinog interpretiranja knjievnosti. d r u g a fa z a (definisana i kao pozitivna) p osle 1985. go d i ne. U ovoj fazi, koja se ponekad naziva i post-poststrukturali zam (iji je poetak nagovestio kraj klasinog amerikog dekonstruktivizma), prevagnule su tendencije izrade novih programa i proirenja istraivakih okvira humanistikih nauka u duhu metodolokog pluralizma. Kritika modernistikog modela nauke / teorije o knjievnosti u prvom periodu poststrukturalizma sagledavala je potrebe duboke promene knjievnoteorijske refleksije pre svega, neophodnosti odustajanja od ideje sistemske, celovite, univerzalne (istorijski i kulturoloki neizdiferencirane), objektivne i autonomne (razdvojene od uticaja etike i politike) teorije. Dakle, u drugoj fazi poststrukturalizma izrazitu prednost su imale etiko-politike tendencije, kao i istoricistike, kulturalne, intertekstualne,
131 Pogledati: Pragmatizam.
372
neopragmatistike, feministike i slino. One su, izmeu ostalog, dovele i do procvata takozvane gender kritike (istraivanja drutveno-kulturoloke determinisanosti pola), kao i takozvane kritike manjina (naroito etnikih, rasnih, ali i polnih i seksualnih i sl.), kao i queer kritike. Ovde je u prvi plan izbilo mnotvo i raznorodnost postupaka itanja. Sve se ee govori i o kulturolokoj teoriji knjievnosti.132 9. Najvanijim posledicama poststrukturalizma treba, dakle, smatrati: U prvoj fazi temeljnu reviziju premisa strukturalizma u nauci o knjievnosti i itavom tradicionalnom modelu poznavanja knjievnosti, kao i modernistike paradigme znanja koja ini njihovu osnovu; u drugoj fazi promenu modela nauke o knjievnosti; a naroito: odustajanje od stvaranja jake (sistemske, opte, univerzalne, objektivne, celovite i sl.) i autonomne teorije / nauke o knjievnosti, a zauzvrat zaokret ka interpretativnim postupcima otvorenim za etike i politike uticaje i nove kontekste (kulturne, etnike, rasne, polne, seksualne i sl.), kao i odustajanje od stvaranja naunih metajezika u nauci o knjievnosti (literarnost i narativnost knjievnoteorijskog diskursa). 10. U opte uzev, nauka o knjievnosti je posle poststrukturalistikog preokreta u velikoj meri odustala od saznajnog fundamentalizma i esencijalizma, te i od stvaranja shema sistemskog karaktera u korist pragmatistikih, pluralistikih i istoricistikih tendencija. Danas se najee smatra da je, kao posledica poststrukturalistike kritike tradicionalnog (modernistikog) modela nauke o knjievnosti, teorija knjievnosti dobila oblik teorije kulture izdiferenciranog univerzuma kulturnih diskursa koji su pomagali u postupku interpretacije knjievnosti.
Najvanije posledice poststrukturalizma
Teorija kulture
132 Ova problematika je opirnije obraena kasnije. Pogledati: Feminizam, Gender i queer, Pragmatizam, Istorizam, Postkolonijalizam i Kulturalna istraivanja.
373
Hronologija
1960: Avangardni francuski pisac i knjievni kritiar Filip Solers pokree asopis Tel Quel iji su ciljevi bili od poetka filozofske, estetike i naune prirode, ali i ideoloko-politike (u poetku uglavnom u marksistikom duhu, a zatim u maoistikom). Jedan od unapred deklarisanih ciljeva asopisa jeste vraanje jeziku knjievnosti njegove prvobitne revolucionarne snage. Oko sebe okuplja mnotvo poznatih francuskih intelektualaca (pored svoje ene Julije Kristeve, takoe i Rolana Barta, aka Deridu i Miela Fukoa), kao i manje poznate (na primer, an-Lup Dabadi, an-Luj Bodri, an-ozef Gu, an Tibodo, an-Luj Udbin, Deni Ro, an Rikardu, Pjer Rotenberg, Marslen Plene i drugi). Tel Quel e postati centar radikalne, pa ak i prevratnike misli (isto tako, teorijskoknjievne). Istovremeno, izmeu ostalog, zastupa tezu da je knjievnost jezik stvoren od jezika; telkelisti su se slagali s pogledima strukturalista, meutim, definitivno su se (naroito posle 1967. godine) nali u radikalnoj opoziciji prema naunom strukturalizmu. Miel Fuko objavljuje svoju doktorsku disertaciju Folie et draison. Histoire de la folie lge classique (Istorija ludila u doba klasicizma). Ona e tek iz vremenske perspektive biti prihvaena kao znaajna za poststrukturalizam i postmodernizam s obzirom na u njoj sadranu kritiku kartezijanskog racionalizma, ruenje podele na ono to je razumno i ono to je nerazumno i skretanje panje na strategiju iskljuenja drugih u diskursu. Pojavljuje se tekst aka Deride Force et Signification, koji je recenzija tek izale knjige ana Rusea Forme et signification. Essais sur les structures littraires de Corneille Claudel. To je jedna od prvih javnih manifestacija daleko poodmakle rezerve filozofa prema scijentistikoj euforiji francuskog strukturalizma. Ovde se Derida, izmeu ostalog, protivi strukturalistikim tenjama ka totalizaciji i podreivanju knjievnosti unapred utvrenom konceptualnom projektu koji paralizuje nastajanje smisla knjievnog teksta.
1961:
1962:
374
1963:
1965:
1966:
Miel Fuko objavljuje knjigu o francuskom pesniku Rejmondu Ruselu. Ova knjiga predstavlja nobilitaciju knjievnog ludakog, isprekidanog, nerazumljivog govora koji balansira na granici komunikativnosti. Ta vrsta graninog iskustva jezika (koji se moe zapaziti u stvaralatvu takvih pesnika i pisaca kao to su Malarme, Arto, Bataj, Blano, Klosovski, Solers i drugi) koje e Fuko godinu dana kasnije oznaiti pravom osnovom naeg govora postae vana polazna taka za ponovno promiljanje jezike specifinosti knjievnosti u radovima samog Fukoa, ali i u radovima Deride, Barta i Kristeve. Mlada bugarska teoretiarka knjievnosti Julija Kristeva dolazi u Pariz. Tada jo niko nije znao da e ubrzo postati jedna od najvanijih francuskih intelektualki i muza poststrukturalizma. Kristeva pohaa seminar Rolana Barta u cole des Hautes tudes, prevodi na francuski jezik radove Mihaila Bahtina, takoe je slualac na predavanjima K. Levi-Strosa. Ubrzo posle toga susree Filipa Solersa i pristupa grupi okupljenoj oko asopisa Tel Quel. Francuski filozof Luj Altiser objavljuje knjigu Pour Marx (Za Marksa) i dobija nadimak marksista-strukturalista. Ova e knjiga izvriti velik uticaj na poststrukturalistike mislioce. U SAD, u Baltimoru, na univerzitetu Don Hopkins odrava se simpozijum pod nazivom The Languages of Criticism and the Sciences of Man iji je cilj prenoenje ideje francuskog strukturalizma na ameriko tlo. Prisustvuju mu u ono vreme najpoznatiji francuski intelektualci ija su imena dovoena u vezu sa strukturalizmom u njegovim razliitim varijantama izmeu ostalih, ak Lakan, Lisjen Goldman, Rene irar, or Pule, Cvetan Todorov, Nikolas Rive, an-Pjer Vernan, an Ipolit kao i Rolan Bart i ak Derida. Meutim, s obzirom na Bartovo i Deridino uee, simpozijum, koji je po pretpostavci trebalo da propagira strukturalizam, neoekivano postaje poststrukturalistiki po svom izrazu i kao takav e ui u istoriju. Derida e ovde izloiti jedan od svojih najuvenijih ranih tekstova pod naslovom Struktura, znak i igra diskursa humanistikih nauka (u kojem e, izmeu ostalog, dovesti u pitanje kategoriju znaka i strukture), a Bart e predstaviti tekst crire: verbe intransitif u kojem izlae jednu od najuticajnijih poststrukturalistikih ideja knjievnosti kao neprohodnog pisanja /criture (to znai, takvog koje se ne moe neposredno prevesti na smisao). Datum ovog simpozijuma bie od tada prihvaen kao uslovni poetak poststrukturalizma u nauci o knjievnosti, ali i kao poetak Deridine dekonstrukcije. Iste te godine pojavio se i naratoloki manifest koji se smatra najznaajnijim trenutkom u razvoju francuskog ortodoksnog strukturalizma. 375
Filip Solers objavljuje knjigu Logiques. Izlazi knjiga aka Lakana crits. U Parizu veliku popularnost stie Les mots et les choses (Rei i stvari) Miela Fukoa istorijska analiza odnosa govora i predstavljanja poev od renesanse do savremenosti. U toj knjizi se javlja jedan od najvanijih elemenata poststrukturalistikih revizija kritika mimesisa. Ovde knjievnost biva oznaena nazivom istog pisanog ina koji zahteva ponovno promiljanje. Rei i stvari su isto tako usmerene i protiv tradicionalne egzegeze i samim tim se ubrajaju u antihermetiki tok poststrukturalizma. ak Derida nokautira knjiarsko trite u Francuskoj sa svoje tri knjige: O gramatologiji; Pismo i razlika; Glas i fenomen. Prva od njih sadri, izmeu ostalog, dekonstruktivistike analize kanonskih dela De Sosira i Levi-Strosa i zapoinje ozbiljnu i iroko zamiljenu demontau strukturalizma. U drugoj se nalazi ve pomenuti tekst Sila i znaenje, posveen Rusoovoj knjizi. Trea je posveena znaku u Huserlovoj fenomenologiji. Rolan Bart na stranicama asopisa The Times Literary Supplement objavljuje krai lanak pod naslovom Od nauke do knjievnosti. Vremenom e biti smatran jednim od prvih javnih svedoanstava Bartovog prelaska na stranu poststrukturalizma. Upravo e ovde biti izreena uvena deviza: Strukturalisti, promenite se u pisce! U tom trenutku Bart takoe zapaa da se strukturalizam podelio na razliite, ponekad ak suprotstavljene poduhvate i da je to jedan od prvih tragova nastajanja kritikog strukturalizma, kasnije nazvanog poststrukturalizam. Pojavljuje se lanak francuskog filozofa ila Deleza Po emu prepoznati strukturalizam? koji e, takoe na vreme, notirati podelu strukturalizma na dve opcije (pravovernu i kritiku). Maj 1968 studentske pobune u Francuskoj. Na Sorboni e neko na tabli napisati: Strukture ne izlaze na ulicu! ak Lakan e na to odgovoriti, takoe uvenom izrekom: Strukture izlaze na ulicu! Na stranicama lista Le Monde odvija se rasprava pod devizom: Da li je Maj 68 ubio strukturalizam? Miljenja o tome su podeljena jedni smatraju da politika gibanja oznaavaju kraj strukturalizma, drugi obrnuto: tvrde da nadolazi nova era u strukturalistikoj misli, a uporedo s njom povoljna prilika da se prevazie okotalost doktrine. Grupa okupljena oko asopisa Tel Quel objavljuje jedan od svojih najuvenijih teorijskih manifesta pod nazivom Thorie densemble. Tu se, izmeu ostalih, izjanjavaju Bart (Drama, poema, roman), Derida (Razlika) i Fuko (Distanca, aspekat, izvor). Teorijska revolucija kako svoj manifest oznaavaju sami telkelisti
1967:
1968:
376
ovde predstavlja stvarno odbacivanje veine tradicionalnih kategorija diskursa o knjievnosti (na primer, ekspresije i reprezentacije, dela, autora, istine poruke, pravog deifrovanja smisla i sl.). Uzimajui kao polaznu taku knjievnost koja izvodi revoluciju u sferi jezika (ovde se ponovo javljaju imena Malarmea i drugih, kao i pisaca iz kruga samog asopisa Tel Quel, naroito Solersa, Plejnea, Tibodoa i drugih), autori Thorie densemble uvode nove pojmove u teorijski jezik (na primer, pismo, produkciju, tekst, scenu i sl.). Ovaj tekst se pokazao kao specifina meavina reinterpretiranih strukturalistikih termina povezanih s Frojdovim, Lakanovim, marksistikim terminima i slino i ispoljavao je daleko poodmakli pojmovni eklektizam karakteristian za ovu fazu poststrukturalizma. Francuski filozof il Delez objavljuje knjigu Razlika i ponavljanje. U toj knjizi se nalazi kritika tradicionalnog filozofskog miljenja (koje on oznaava vertikalnim i predstavljakim miljenjem, podvrgavajui kritici zavisnost tog tipa miljenja od kategorija prisutnosti i identiteta), a temeljna reforma filozofije koju on predlae idui za Nieom (prelazak na horizontalnu, nepredstavljaku misao zasnovanu na igri ponavljanja i razlici) postie velik uticaj na francuske kritiare strukturalizma i obilato doprinosi renesansi Nieove filozofije u Francuskoj. Pojavio se jedan od najuvenijih i najkontroverznijih tekstova Rolana Barta Smrt autora. Ovde Bart, uistinu, istie simboliku smrt autora kao teorijske instance koja ograniava slobodu interpretacije, a istovremeno podvrgava radikalnoj kritici egzegetske prinude (na primer, uveno tumaenje knjievnog dela u skladu s autorskom intencijom), a itav prevratniki postupak usmrivanja autora ovde pre svega slui za nobilitaciju autora kao glavnog tvorca knjievnog teksta; meutim, on e ui u istoriju kao neko ko je nagovarao na ubijanje pisaca na tu kuriozitetnu besmislicu moemo naii ak i danas. Na meunarodnom simpozijumu u Njujorku ak Derida izlae referat pod nazivom Kraj oveka (kasnije objavljen u Marginama filozofije 1972. godine). Vaan za poststrukturalistiku kritiku subjekta, odnosi se na oveka kao kategoriju antropolokog diskursa koji je svojom prevelikom sklonou ka teoretizovanju doveo do ismevanja oveanstva. Meutim, slino kao i u sluaju Smrti autora, ovaj naslov koji su neki komentatori doslovno shvatali doneo je Deridi mnogo nevolja (na istu ovakvu apsurdnu zamerku iz tog razdoblja naila je formula smrt oveka Miela Fukoa koja se takoe odnosila na konceptualni a ne na faktiki poredak a koju su, i pored svega, kritiari poststrukturalizma i postmodernizma shvatali, nesumnjivo, smrtno doslovno). 377
Pojavljuje se lanak Kristeve Problemi strukturisanja teksta koji e istorijski postati zvanini poetak razvoja kategorije intertekstualnosti u diskursu o knjievnosti, preuzete iz Bartovih radova. Od tog trenutka intertekstualna istraivanja poee da se ire, naroito u Francuskoj i SAD. Miel Fuko objavljuje knjigu Arheologija znanja koja predstavlja oigledno razraunavanje s metodama strukturalizma, a takoe i opravdanje za njegovu sopstvenu metodoloku poziciju koja je veoma esto bila smatrana strukturalistikom. Ovde Fuko podvrgava sumnji, izmeu ostalog, tenje za nametanjem kontinuiteta i celovitosti (istorijskim procesima), meutim, predstavlja se kao zastupnik diskontinuiteta, difuzije i dekoncentracije. Iste te godine objavljen je i Fukoov tekst Ko je autor? koji predstavlja veoma vaan uvod u kritiku kategorije autora kao jed ne od najvanijih institucija teorije interpretacije. Ovde Fuko iznosi, izmeu ostalog, ideju o autoru kao funkciji diskursa. Julija Kristeva objavljuje zbirku svojih radova Smeitik. Recherches pour une smanalyse. Tu e se nai svi najvaniji (ve) poststrukturalistiki radovi istraivaice objavljivani u drugoj polovini ezdesetih godina. Izlaze Bartove najkarakteristinije antistrukturalistike i antisemioloke knjige: S/Z i Imperija znakova. S/Z knjiga o jednoj pripoveci Onore de Balzaka pod naslovom Sarrasine predstavlja, kako to sam autor u uvodu iznosi, radikalan prekid s koncepcijama koje je sam lansirao u Uvodu u strukturalnu analizu pripovedanja (koji je objavljen u manifestu naratologa u osmom broju Communications), dakle, istovremeno i od metoda naratologije. Bart ve tada ne namerava da traga za univerzalnim modelom koji bi obuhvatio sve prie sveta, ali eli da se pozabavi samo jednom priom, skreui pre svega panju na to to je u njoj neponovljivo. Od tog trenutka razlike u Bartovim pogledima, koje se mogu sagledati izmeu Uvoda... i S/Z, bie smatrane kao najreprezentativniji primer prelaska od strukturalizma ka poststrukturalizmu u teoriji knjievnosti. Imperija znakova e se, opet, pokazati kao knjiga radikalno usmerena protiv tradicionalne (strukturalne) semiologije.133 Miel Fuko preuzima katedru na Collge de France. Njegovo inauguralno predavanje, pod nazivom Poredak diskursa, ima veliki politiki i antistrukturalistiki znaaj. Podvrgavajui otroj kritici procedure kontrole diskursa koje stvara drutvo (vidljive naroito u politikim i seksolokim, psihijatrijskim, klinikim i slinim diskursima), Fuko takoe porie nauni
1969:
1970:
133 Pogledati: Semiotika.
378
diskurs osuujui ga za prevelike tenje za istinom i poveanjem vlasti putem odreenih oblika nauke. Kvintesencija takvog stava jeste, prema filozofu, pre svega De Sosirov i Levi-Strosov nauni strukturalizam. Luj Altiser objavljuje Lire Le Capital (itajui Kapital) za poststrukturaliste vanu knjigu, naroito zbog specifinog naina itanja Marksovog dela koji je filozof prezentovao. Autor se ovde oprata od povrnog itanja (literarnog smisla reenica teksta) u korist pojavnog itanja veoma paljivog rekonstruisanja skrivenih znaenja. Taj nain itanja ne samo da baca novo svetlo na Marksovo delo nego donosi, takoe, model strategije itanja priblian Deridinoj dekonstrukciji. Rolan Bart objavljuje lanak Od dela ka tekstu u kojem rezimira sve najvanije posledice prelaska na stranu strukturalizma u teoriji kulture. Isto tako skree panju na promenu terminologije, a takoe uporedo s tim na promene metodoloke svesti istraivaa knjievnosti. Te promene ispoljavaju se, izmeu ostalog, u odustajanju od kategorija: delo, interpretacija, autor, istina (kao tradicionalnih teorijskoknjievnih kategorija) i uvoenju kategorija: tekst, itanje, italac i prijatnost. Ove promene u najoptijem pristupu treba da dovedu do poveanja stvaralake aktivnosti itaoca kao pravog producenta knjievnosti, osloboenog hermeneutikih prinuda naroito ideala ispravnog deifrovanja. Jedan od najznaajnijih amerikih kritiara Pol de Man, kasnije ubrajan u krug strogih amerikih dekonstruktivista, objavljuje knjigu Blindness and Insight: Essays of the Rhetoric of Contemporary Criticism. U njoj se jasno vidi da je De Manov nain miljenja o knjievnosti blizak Deridinoj dekonstrukciji (naroito u retorikim analizama knjievnih tekstova), mada e De Man sve vreme zadrati sopstveni stil, nezavisno od Deridinog uticaja. Pojavljuju se vane knjige aka Deride: La dissmination i Margine filozofije, a takoe knjiga razgovora filozofa, izmeu ostalih, s Julijom Kristevom i an-Lujem Udbinom (Pozicije) u kojima e Derida objasniti uzroke kritike strukturalizma i komentarisati naine voenja te kritike. Pojavljuje se obiman rad Rolana Barta Teorija teksta koja rezimira sva svojstva knjievnosti shvaene kao tekst i koja, takoe, analizira uzroke i posledice promena u pristupu knjievnosti. Bart objavljuje i jednu od najskandaloznijih teorijskoknjievnih knjiga koja se pojavila u istoriji humanistike Zadovoljstvo u tekstu. Ona je posledica njegove deklaracije iz knjige Od nauke do knjievnosti, gde je isticao nunost ozbiljnog uzimanja 379
1971:
1972:
1973:
1974:
1977:
1979:
u obzir zadovoljstva u nauci o knjievnosti, zadovoljstva koje je obino bilo zaobilaeno u tradicionalnim teorijskim pristupima. Ovde je, meutim, zadovoljstvo o kojem Bart pie, a koje doivljava italac tokom itanja, shvaeno veoma radikalno Bartu je u sutini stalo do opisa iskustva erotske naslade. Zahvaljujui tome, ova knjiga, pre svega, obavlja kritiku funkciju u odnosu na ekstremno racionalizovani teorijski diskurs. ak Derida objavljuje Glas, knjigu o Hegelu i enetu. Ona zapoinje novo razdoblje u Deridinom pisanju, istovremeno zavravajui etapu takozvane strategijske destrukcije dakle, i fazu kritike strukturalizma i metafizike tradicije koja se deava tokom itanja kanonskih tekstova koji reprezentuju tu tradiciju. Kristeva objavljuje jednu od svojih najvanijih knjiga: La rvolution du langage potique. Ova knjiga jasno pokazuje uticaj strukturalne semiologije (na odgovarajui nain preformulisane), i Lakanove interpretacije Frojdove misli. Tu se javlja vano razlikovanje semiotikog (le smiotique) poretka od konvencionalne semiotike (le smiotique) i od simbolikog poretka (le symbolique: sfere potpuno artikulisanog jezika, reprezentacije i slino). Kristeva se, pre svega, koncentrie na ono to je semiotiko (na takozvani genotekst na planu knjievnog teksta) kao na proces raanja smisla. Drugi nivo (koji ona naziva fenotekstom) jeste ve nivo konkretnih znaenja za interpretaciju. Sluei se kategorijama semiotikog i simbolikog i sopstvenim terminima fenotekstom i genotekstom,134 temeljno analizira semiotike osnove jezika (zvukova, rima, ritmova i sl.) u stvaralatvu dva pesnika XIX veka koje je francuska misao ezdesetih godina smatrala najrevolucionarnijima Malarmea i Lotreamona. Rolan Bart dri inauguralno predavanje na Collge de France (objavljeno godinu dana kasnije: Leon, Paris, 1978). Na esejistiki, moglo bi se rei ak na literaran nain, ovo predavanje rezimira najvanije promene u Bartovoj misli o knjievnosti, na prelazu izmeu strukturalizma i poststrukturalizma. To je, istovremeno, svojevrsna skraena istorija francuskog poststrukturalizma. Pojavljuje se jo jedna knjiga Julije Kristeve Polylogue: zbirka eseja o umetnosti i knjievnosti. U SAD objavljen manifest amerikog dekonstruktivizma, knjiga Deconstruction and Criticism koja sadri primer tipskih dekonstruktivistikih knjievnih analiza. U njoj se, prvo, istie ime aka Deride koji je posle nekoliko godina dranja seminara i predavanja na amerikim univerzitetima naiao na grupu
134 Pogledati: Semiotika.
380
1980:
uenika i saradnika koji su bili oznaeni kao ameriki dekonstruktivisti (takozvana Jejlska kola). U knjizi Deconstruction and Criticism svoje radove takoe objavljuju: Pol de Man, Dozef Hilis Miler, Defri Hartman i Harold Blum. Na kraju, svoju dekonstruktivistiku pripadnost priznae samo De Man i Hilis Miler, a odluno e se nje odrei Blum, dok e Hartman vie prihvatiti poziciju simpatizera, opservatora i komentatora. Maloj grupi amerikih dekonstruktivista s Jejla kasnije e se prikljuiti jedna Deridina uenica Barbara Donson. Pol de Man objavljuje svoju najpoznatiju dekonstruktivistiku knjigu: Alegorije itanja. Figurativni jezik kod Rusoa, Niea, Rilkea i Prusta. Francuski filozof an-Fransoa Liotar objavljuje knjigu La condition postmoderne (Postmoderno stanje). Ta knjiga je trebalo da bude izvetaj napisan po narudini kanadske vlade o stanju nauke u visokorazvijenim zemljama. Postala je, meutim, svojevrsna biblija posmodernih mislilaca i poststrukturalista. Od tog trenutka govorie se o takozvanoj krizi Velikih Naracija kao najveeg svojstva savremenog intelektualnog ivota, a termin postmodernizam bie sve popularniji na obe strane Atlantika. Liotarova knjiga e isto tako detaljno analizirati uzroke najnovijih promena u mentalitetu evropskih intelektualaca i samim tim e odrediti duhovnu osnovu poststrukturalistikog prevrata u nauci o knjievnosti. U SAD, u redakciji D. V. Hararija, izlazi antologija Textual Strategies: Perspectives in Post-Structuralist Criticism kojoj se pripisuje jedna od prvih zvaninih upotreba termina poststrukturalizam. Umire Rolan Bart. Julija Kristeva objavljuje za poststrukturalistiku kritiku subjekta veoma vanu knjigu Pouvoirs de lhorreur. Essai sur labjection. Kategoriji subjekta / (subiectus) (onako kako ona postoji u tradiciji zapadne filozofije zasnovane na kartezijanskim modelima) Kristeva suprotstavlja pojam abiectus (otpadak), dakle, sve ono to odbacujemo, to znai itavu sferu fiziologije i s njom povezane izluevine (na primer, izmet, izluevinu, ispljuvak i sl.). Uprkos prividu, analiza iskustva odvratnosti i suprotstavljanje subiectus i abiectus ima filozofsko znaenje Kristeva, meutim, smatra nunim ponovno promiljanje pitanja subjektivnosti i drugosti (stranosti) putem svega onoga to se nalazi u samom subjektu a koje subjekat potiskuje na marginu. Barbara Donson objavljuje knjigu The Critical Difference: Essays in the Contemporary Rhetoric of Readins, smatranu za jedan od klasinih radova koji reprezentuju stil itanja knjievnosti koji su uveli ameriki dekonstruktivisti. 381
1981:
Umire ak Lakan. Robert Jang, ameriki teoretiar knjievnosti, objavljuje jednu od prvih antologija koja rezimira poetnu fazu poststrukturalizma Untying of the Text: A Post-structuralist Reader. Tu je zabeleena jedna od prvih upotreba termina poststrukturalizam. 1982: Robert Jang, na stranicama Oxford Literary Riview (t. 5), objavljuje lanak Post-structuralism: The End of Theory (Poststrukturalizam: kraj teorije) koji jasno odreuje najvanije stavke razliitih poduhvata poststrukturalista: promenu pogleda na teoriju knjievnosti, a pre svega okretanje od takozvane snane (naune) teorije u nauci o knjievnosti. Dozef Hilis Miler, ubrajan u ui krug amerikih dekonstruktivista, objavljuje knjigu Fiction and Repetition: Seven English Novels u kojoj iznosi nekoliko modelskih strategija dekonstruktivistikog itanja knjievnog teksta. 1983: Umire Pol de Man. 1984: Umire Miel Fuko. 19821985: U SAD se odvija rasprava pod nazivom Za i protiv teorije koja otkriva najvaniji motiv poststrukturalistike kritike teorije knjievnosti kritiku teorije interpretacije. Rasprava biva provocirana lankom Stivena Knapa i Valtera Mihaelsa Against Theory (Protiv teorije) u kojem oni zameraju teoriji interpretacije ogranienja slobode praksi itanja knjievnosti po unapred utvrenim kriterijumima tanosti interpretacije (naroito podudarnou sa istinom i autorskom intencijom). Ovaj lanak, a takoe i itav stenogram rasprave (objavljen 1985. godine u knjizi pod naslovom Against Theory: Literary Studies and the New Pragmatism), smatra se oficijelnim poetkom kole takozvanih neopragmatista narednog, posle dekonstruktivista krajnje antiteorijskog poststrukturalistikog grupisanja. Pored ranije pomenutih Knapa i Mihaelsa, u grupu amerikih neopragmatista ubrojae se, pre svega, filozof Riard Rorti i knjievni teoretiar Stenli Fi. 1985: Uslovni poetak druge faze poststrukturalizma. Porast etikih i politikih tendencija u amerikoj nauci o knjievnosti. Vidljivi tragovi reorijentacije nauke o knjievnosti u antropoloko-kulturnom pravcu. 1987: Izlazi knjiga A World of Difference Barbare Donson, smatrana jednom od najizrazitijih pojava ranije naznaene promene. Onoliko koliko je u The Critical Difference bila skoncentrisana na dekonstruktivistiku analizu teksta (unutartekstualnu), utoliko je sada najvanijim smatrala izlazak iz teksta u svet
382
1990:
1995: 1998: 2004:
dekonstruktivistika analiza knjievnih tekstova postaje ovde samo uvod za pokazivanje razliitih drutvenih i kulturnih problema (naroito skrivenih ideologij i mehanizama represije razmatranja Drugih u diskursima). Umire Luj Altiser. U Kembridu se odvija jo jedna uvena rasprava posveena problemima teorije interpretacije pod nazivom Interpretacija i nadinterpretacija. Ovde je, opet, glavna tema pitanje mogunosti i granica interpretacije, a u diskusiji uestvuju, izmeu ostalih, Umberto Eko, Donatan Kaler i Riard Rorti.135 Umire il Delez. Umire an-Fransoa Liotar. Umire ak Derida.
135 Ovu raspravu detaljnije razmatram u Uvodu.

383
Bibliografija
Opti radovi
B. Alleman, Strukturalizm w literaturoznawstwie?, tum. K. Krzemie, Pamitnik Literacki 1974, z. 3. L. Bersani, Czy istnieje nauka o literaturze?, tum. E. Pszczoowska, Pamitnik Literacki 1974, z. 3. A. Burzyska, Czas wielkich kryzysw, u: idem, Dekonstrukcja i interpretacja, Krakw 2001. A. Burzyska, Po czym rozpozna poststrukturalizm?, Ruch Literacki 2002, z. 1. A. Burzyska, Poetyka po strukturalizmie, u: Poetyka bez granic, red. W. Bolecki, W. Tomasik, Warszawa 1995. A. Burzyska, Poststrukturalizm zdefiniowany, Ruch Literacki 2003, z. 2. Knjievna kritika, Beograd, 1983, br. 2. tematski broj (ur. Aleksandar Jerkov), izbor radova amerikih poststrukturalista. J. Lechte, Panorama wspczesnej myli humanistycznej. Od strukturalizmu do postmodernizmu, tum. T. Baszniak, Warszawa 1999. R. Nycz, Tekstowy wiat. Poststrukturalizm a wiedza o literaturze, Krakw 2001. Po strukturalizmie. Wspczesne badania teoretycznoliterackie, red. R. Nycz, Wrocaw 1992. Poststrukturalizam The Columbia Dictionary of Modern Literary and Cultural Criticism, red. J. Childers, G. Hentzi, New York 1995. J. A. Cuddon, The Penguin Dictionary of Literary Terms and Literary Theory, London 1992. Encyclopedia of Literature and Criticism, red. M. Coyle, P. Garside, M. Kelsall, J. Peck, London 1990. Encyclopedia of Contemporary Literary Theory: Approaches, Scholars, Terms, red. I. R. Makaryk, Toronto 1993. 384
A Handbook of Critical Approaches to Literature, red. W. L. Guerin, E. G. Labor, L. Morgan, J. R. Willingham, New YorkOxford 1992. W. V. Harris, Dictionary of Concepts in Literary Criticism and Theory, New YorkLondon 1992. The John Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism, red. M. Groden, M. Kreiswirth, Baltimore 1994. Antologije The Future of Literary Theory, red. R. Cohen, New YorkLondon 1989. The Languages of Criticism and The Sciences of Man: The Structuralist Controversy, red. R. Macksey, E. Donato, BaltimoreLondon 1970. Literary Theory Today, red. P. Collier, H. Geyer-Ryan, Ithaca 1990. Literary Theories: A Reader and Guide, red. J. Wolfreys, New York 1999. The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New YorkLondon 2001. Textual Strategies: Perspectives in Post-Structuralist Criticism, red. J. V. Harari, Ithaca 1979. Untying the Text: A Post-Structuralist Reader, red., wstp R. Young, BostonLondon 1981. Monografije P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory, ManchesterNew York 1995. F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 1: Le champ du signe, 19451966, t. 2: Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris 19911992. M. Frank, Was ist Neostrukturalismus?, Frankfurt 1984. M. Frank, What is Neostructuralism?, tum. S. Wilke, R. Gray, przedm. M. Schwab, Minneapolis 1989. Modern Literary Theory: A Comparative Introduction, red. A. Jefferson, D. Robey, London 1986. M. Sarup, An Introductory Guide to Post-Structuralism and Postmodernism, New York 1988.
Teorija intertekstualnosti
S. Balbus, Midzy stylami, Krakw 1993, wyd. 2: Krakw 1996, szczeglnie rozdz. 3: Intertekstualno a tradycja literacka, rozdz. 5: Ewolucja i rewolucja intertekstualna. W. Bolecki, Historyk literatury i cytaty, u: idem, Pre-teksty i teksty. Z zagadnie zwizkw midzytekstowych w literaturze polskiej XX wieku, Warszawa 1991.
385
G. Genette, Palimpsesty, tum. A. Milecki, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, red. H. Markiewicz, t. 4, cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw 1992, wyd. 2 zmienione i poprawione: Krakw 1996. M. Gowiski, O intertekstualnoci, u: idem, Poetyka i okolice, Warszawa 1992. M. Glovinjski, Red, haos, znaenje (prev. Petar Vujii), Beograd, 2003. H. Markiewicz, Odmiany intertekstualnoci, u: idem, Literaturoznawstwo i jego ssiedztwa, Warszawa 1989, oraz idem, Prace wybrane, t. 4: Wymiary dziea literackiego, red., wstp S. Balbus, Krakw 1996. R. Nycz, Intertekstualno i jej zakresy: teksty, gatunki, wiaty, u: idem, Tekstowy wiat. Poststrukturalizm a wiedza o literaturze, Krakw 2001.
ak Derida136
Izabrana dela J. Derrida, La dissmination, Paris 1972. J. Derrida, Forma i znaczenie. Uwagi o fenomenologii jzyka, tum. B. Banasiak, u: idem, Pismo filozofii, wybr, przedm. B. Banasiak, tum. Banasiak, K. Matuszewski, P. Pieniek, Krakw 1992. . Derida, Glas i fenomen (prev. Zoran Jankovi), Beograd, 1989. . Derida, Pismo japanskom prijatelju (prev. Dragan Kujundi), Letopis Matice srpske, 161/1985, knj. 435, br. 2 (februar), str. 210215. J. Derrida, Marginesy filozofii, tum. A. Dziadek, J. Margaski, P. Pieniek, Warszawa 2002. . Derida, O gramatologiji (prev. Ljerka ifler-Premec), Sarajevo, 1976. J. Derrida, Pismo i rnica, tum. K. Kosiski, Warszawa 2004. . Derida, Razgovori: sa Henrijem Ronseom, Julijom Kristevom, J. Houdebineom, Guyem Scarpettaom, F. Ewaldom i F. Rtzerom (prev. Vladimir Milisavljevi), Novi SadPodgorica, 1993. J. Derrida, Rnia (diffrance), tum. J. Skoczylas, tum. przejrza S. Cichowicz, u: Drogi wspczesnej filozofii, wybr, wstp M. J. Siemek, tum. S. Cichowicz et al., Warszawa 1978. J. Derrida, Struktura, znak i gra w dyskursie nauk humanistycznych, tum. W. Kalaga, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. 4, cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw 1992.
136 Isto kao i u bibliografiji o Deridi, tako se i u primeru Rolana Barta, Julije Kristeve i Miela Fukoa, navodi samo ona literatura koja je najvanija u vezi s problematikom poststrukturalizma.
386
J. Derrida, Szyb i piramida. Wstp do semiologii Hegla, tum. B. Banasiak, u: idem, Pismo filozofii, wybr, pos. B. Banasiak, tum. B. Banasiak, K. Matuszewski, P. Pieniek, Krakw 1992. Najvanija literatura J. Ain, Razgradnja, dijalektika, kritika, Polja, 22/1976, br. 206 (april), str. 24. M. Rajan, Dekonstrukcija i dijalektika (prev. Adrijana Mareti), Letopis Matice srpske, 162/1986, knj. 438, br. 5 (novembar), str. 741761. B. Banasiak, Filozofia koca filozofii. Dekonstrukcja Jacquesa Derridy, Warszawa 1995. B. Banasiak, Na tropach dekonstrukcji, u: J. Derrida, Pismo filozofii, wybr, pos. B. Banasiak, tum. B. Banasiak, K. Matuszewski, P. Pieniek, Krakw 1992. M. Belani, Postmodernistika zebnja, Novi Sad, 1994. A. Burzyska, Dekonstrukcja i interpretacja, Krakw 2001. N. Dakovi, Proirena verzija, Vrac, 1999, str. 153165. Ch. Johnson, Derrida, tum. J. Howka, Warszawa 1997. A. Loonc, Habermas versus Derida i kritika dionizijske duhovnosti, Polja, 34/1988, br. 355 (septembar), str. 377382. M. P. Markowski, Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Bydgoszcz 1997. N. Mili, Adieu, ak Derida, Zlatna greda, 4/2004, br. 37, str. 5362. G. Raievi, itanje kao kreacija, Novi Sad, 1997, str. 7480.
Rolan Bart
Izabrana dela R. Barthes, Analyse textuelle dun conte dEdgar Poe, u: Smiotique narrative et textuelle, red. C. Chabral, F. Rastier, Paris 1973. R. Barthes, crire la lecture u: idem, Le bruissement de la langue. Essais critique IV, Paris 1984. R. Barthes, Lcriture de levenement u: idem, Le bruissement de la langue. Essais critiques IV, Paris 1993. R. Barthes, lments de smiologie, Paris 1965. R. Barthes, Fragmenty dyskursu miosnego, tum., pos. M. Bieczyk, wstp M. P. Markowski, Warszawa 1999. R. Barthes, Carstvo znakova (prev. Ksenija Janin), Zagreb, 1989. R. Bart, Strukturalistika aktivnost (prev. G. Stojkovi-Badnjarevi A. Badnjarevi), Polja, Novi Sad, 12/1966, br. 100 (decembar), str. 19. R. Bart, Pisci, intelektualci, uitelji (prev. Ljubomir Pavlov), Letopis Matice srpske, Novi Sad, 162/1986, knj. 438, sv. 5 (novembar), str. 729733.
387
R. Bart, S/Z (prev. Miodrag Radovi), Letopis Matice srpske, Novi Sad, 172/1996, knj. 457, sv. 4 (april), str. 516526. R. Bart, Sad, Furije, Lojola (prev. Ivan olovi), Beograd, 1979. R. Barthes, Sur la lecture, u: idem, Oeuvres compltes, red. E. Marty, t. 3: 19741980, Paris 1995. R. Barthes, To Write: An Intransitive Verb? u: The Languages of Criticism and the Sciences of Man: The Structuralist Controversy, red. R. Macksey, E. Domato, BaltimoreLondon 1970. Najvanija literatura A. Burzyska, Pomidzy strukturalizmem i poststrukturalizmem: przypadek Rolanda Barthesa, Ruch Literacki 2001, z. 4. S. Heath, Vertige du dplacement. Lecture de Barthes, Paris 1974. K. Kosiski, Sarkazmy, u: R. Barthes, Mitologie, tum. A. Dziadek, wstp K. Kosiski, Warszawa 2000. K. Kosiski, Signifiance, Pamitnik Literacki 1991, nr 1. M. P. Markowski, Barthes: przygoda lektury, u: R. Barthes, Lektury, tum. K. Kosiski, M. P. Markowski, E. Wieleyska, wybr, oprac., pos. M. P. Markowski, Warszawa 2001. M. P. Markowski, Ciao, ktre czyta, ciao, ktre pisze, u: R. Barthes, S/Z, tum. M. P. Markowski, M. Gobiewska, wstp M. P. Markowski, Warszawa 1999. M. P. Markowski, Dyskurs i pragnienie, u: R. Barthes, Fragmenty dyskursu miosnego, tum., pos. M. Bieczyk, wstp M. P. Markowski, Warszawa 1999. M. P. Markowski, Midzy fragmentem a powieci, szyli za co kocham Rolanda Barthesa, Teksty Drugie 1990, nr 2. M. P. Markowski, Pragnienie zwane Japonia, u: idem, Wystpek. Eseje o pisaniu o czytaniu, Warszawa 2001.
Julija Kristeva
Izabrana dela J. Kristeva, Ideologia dyskursu o literaturze, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. 4, cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw 1992. J. Kristeva, Kilka problemw semiotyki literackiej (na marginesie tekstu Mallarmgo: Rzut komi), tum. M. P. Markowski, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. 4, cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, wyd. 2, zmienione i poprawione: Krakw 1996. 388
J. Kristeva, Problemy strukturowania tekstu, tum. W. Krzemie, Pamitnik Literacki 1972, z. 4. J. Kristeva, La rvolution du langage potique. Lavant-garde fin du XIXe sicle. Lautramont et Mallarm, Paris 1974. J. Kristeva, Smitik. Recherches pour une smanalyse, Paris 1969. J. Kristeva, La smiologie: science critique ou critique de la science, La nouvelle critique 1968. J. Kristeva, Sowo, dialog, powie, u: idem, Bachtin. Dialog. Jzyk. Literatura, red. E. Czaplejewicz, E. Kasperski, Warszawa 1983. J. Kristeva, Le texte du roman. Approche smiologique dune structure discoursive transformationelle, The HagueParis 1970. J. Kristeva, Prelaenje znakova (prev. Asaf ani), Sarajevo, 1979. J. Kristeva, Moi uasa (prev. Divina Marion), Zagreb, 1989. J. Kristeva, Crno sunce. Depresija i melanholija (prev. Mladen ukalo), Novi Sad, 1994. Najvanija literatura T. Kitliski, Obcy jest w nas. Kocha wedug Julii Kristevej, Krakw 2001. J. Lechte, Julia Kristeva, LondonNew York 1990.
Miel Fuko
Izabrani radovi M. Foucault, Archeologia wiedzy, tum. A. Siemek, Warszawa 1977. M. Foucault, Filozofia, historia, polityka. Wybr pism, tum., wstp D. Leszczyski, L. Rasiski, WarszawaWrocaw 2000. M. Foucault, Language, Counter-Memory, Practice: Selected Essays and Interviews by Michael Foucault, red. D. Bouchard, Ithaca 1977. M. Foucault, Nietzsche, Freud, Marks, tum. K. Matuszewski, Literatura na wiecie 1988, nr 6. M. Foucault, Porzdek dyskursu, tum., oprac. M. Kozowski, wstp J. Topolski, Gdask 2002. M. Foucault, Questions of Method: An Interview with Michael Foucault, u: After Philosophy: End or Transformation, red. K. Baynes, J. Bohman, T. McCarthy, Cambridge Mass. 1987. M. Foucault, Sowa i rzeczy, tum. S. Cichowicz, u: Antologi wsplczesnej krytyki literackiej we Francji, oprac. W. Karpiski, Warszawa 1974. M. Foucault, Szalestwo i literatura. Powiedziane, napisane, wybr, oprac. T. Komendant, tum. W. Banasiak et al., pos. M. P. Markowski, Warszawa 1999 tu zwaszcza: Szalestwo i literatura, tum. T. Komendant;
389
M.
Szalestwo, nieobecno dziea, tum. T. Komendant; Kim jest autor?, tum. M. P. Markowski; Dystans, aspekt, rdo, tum. T. Komendant. Foucault, Dits et crits 19541988, t. 14, red. D. Defert, F. Ewald, Paris 1994. M. Fuko, Istorija seksualnosti, 12 (prev. A. Jovanovi), Beograd, 1988. Najvanija literatura
G. Deleuze, Foucault, Paris 1986. H. L. Dreyfus, P. Rabinow, Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics, Chicago 1982. D. Eribon, Michael Foucault (19261984), Paris 1989. T. Komendant, Wadze dyskursu. Michel Foucault w poszukiwaniu siebie, Warszawa 1994. M. P. Markowski, Anty-Hermes, u: M. Foucault, Szalestwo i literatura. Powiedziane, napisane, wybr, oprac. T. Komendant, tum. B. Banasiak et al., pos. M. P. Markowski, Warszawa 1999. Michel Foucault, u: E. Kurzweil, The Age of Structuralism: Lvi-Strauss to Foucault, New York 1980. Miel Fuko. 192619842004. Hrestomatija (ur. Pavle Milenkovi), Novi Sad, 2005.
Ana Burinjska
390
XI. DEKONSTRUKCIJA
Dekonstrukcija nije ni teorija, ni filozofija. Nije ni kola, ni metoda. Nije ak ni diskurs, in ili praksa. Ona je ono to se deava, to se deava danas u onome to se naziva drutvom, politikom, diplomatijom, ekonomijom, istorijskom stvarnou i tako dalje, i tako dalje. ak Derida1 Knjievnost je u podjednakoj meri kao i kritika jer je razlika izmeu njih imaginarna osuena (iako je to moda i njena privilegija) na to da uvek bude strog, a usled toga i najmanje dostojan jezik poverenja zahvaljujui kome ovek imenuje i preoblikuje samog sebe. Pol de Man2 Dekonstrukcija je samo poslednja verzija duge tradicije retorikih istraivanja koja seu jo u starogrko vreme. Dozef Hilis Miler3

J. Derrida, Some Statements and Truisms about Neo-logisms, Newisms, Postisms, Parasitisms and Other Small Seismisms, u: The States of Theory: History, Art and Critical Discourses, New York, 1989, str. 85. P. de Man, Alegorie czytania. Jzyk figuralny u Rousseau, Nietzschego, Rilkego i Prousta, Krakw, 2004, str. 32. J. Hillis Miller, On Edge: The Crossways of Contemporary Criticism, u: Theory Now and Then, New York, 1991, str. 187.
Dekonstrukcija ili dekonstruktivizam?

Ovim pitanjem treba poeti razmatranje jednog od najuticajnijih, a istovremeno i jednog od najkritikovanijih pravaca u savremenom istraivanju knjievnosti. Dekonstrukcija je tesno povezana s filozofijom francuskog filozofa aka Deride (19302004), dok je dekonstruktivizam pravac u istraivanju knjievnosti koji se najvie razvijao u Sjedinjenim Amerikim Dravama na prelasku iz sedamdesetih u osamdesete godine i koji je, takoe, nazivan kola sa Jejla, jer je veina njegovih predstavnika bila okupljena oko Pola de Mana (19191983), predavaa uporedne knjievnosti na Yale University do 1983. godine. Prvim uvenim manifestom ove kole smatra se zbornik radova Deconstruction and Criticism (1979), s tekstovima aka Deride, Pola De Mana, Harolda Bluma, Defri Hartmana. Najvaniji analitiki radovi De Manove rasprave Blindness and Insight (1971, 1983), Alegorije itanja. Figurativni jezik kod Rusoa, Niea, Rilkea i Prusta (1979) i oni koje su posmrtno objavili njegovi uenici: The Rhetoric of Romanticism (1984), The Resistance to Theory (1986), Critical Writings 19531978 (1989) i Aesthetic Ideology (1996). Meu najistaknutije predstavnike dekonstruktivizma treba ubrojati Dozefa Hilisa Milera, Barbaru Donson, Defrija Hartmana, kao i sledeu generaciju uenika i prevodilaca Deride i De Mana Gajatri akravorti Spivak, Verner Hamaher, Samjuel Veber, Rodolf Gae, Piter Fenvis, Pegi Kamuf, Vlad Godih, Lindzi Voters. Izvori dekonstrukcije su viestrani, mada pre svega treba navesti t r i k r it i ke 4 koje su presudno uticale na Deridinu, De Manovu i Milerovu filozofiju knjievnosti: kritika pojmovnog jezika Fridriha Niea (19441900), koji je maskirao svoju retoriku
4 Tano je i sigurno prva na tri izvora Deridine dekonstrukcije ukazala G. . Spivak u predgovoru svog prevoda De la grammatologie na engleski jezik. Pogledati: Translators Preface, u: J. Derrida, Of Grammatology, Baltimore, 1974.
Razlika izmeu dekonstrukcije i dekonstruktivizma
Deconstruction and Criticism
Predstavnici dekonstruktivizma
Izvori dekonstrukcije
XI. Dekonstrukcija
393
Kritika monadskih totalnosti
Dekonstrukcija kao filozofija
prirodu, kritiku supstancijalnog i istorodnog subjekta Sigmunda Frojda (18561939) kao i kritiku metafizike Martina Hajdegera (18891976) kao regulatornog diskursa. Ono to povezuje dekonstrukciju i dekonstruktivizam, nesumnjivo jeste nepoverenje u odr- retorinost jeziki mekoji suspenduje referenciivost beskonane pokretljivosti hanizam jalnost teksta koja prestaje da biva znaenja kako u tekstu koji se ita oigledna i javlja se kao trop ili tako i u svetu, kao i sumnju u po- figura. Primer je mimesis koji ne stojanje monadskih totalnosti. odreuje podraavanje stvarnosti Ako se dekonstruktivizam u princi- putem umetnikog dela, ve predpu moe nazvati kolom kritikog stavlja jeziku figuru koja spada u retoriki kanon. iitavanja zasnovanog na pokazivanju retorikih mehanizama jezika koji ponitavaju kompaktnost znaenja datog teksta, onda se dekonstrukcija moe smatrati inom iitavanja koji omoguava obraanje onome to je drugo.10 U tom smislu bi dekonstruktivizam bio me to d a strogog iitavanja knjievnih i neknjievnih tekstova, a dekonstrukcija znatno ire f i l ozof ij a koja svedoi o onome to se deava u svetu, dakle, i u knjievnosti.11 Mada je u oba sluaja glavni cilj otkrivanje onoga to ostaje [ce qui reste]12 u knjievnosti i iskustvu i to se ne
itav jezik je neizbeno i fundamentalno figurativan. J. Hillis Miller, On Edge: The Crossways..., op. cit., str. 188. Priroda subjekta [selfhood] jedna je od stvari koju knjievnost dovodi u pitanje, op. cit., str. 198. Knjievni i filozofski tekstovi iz bilo koje epohe zapadne kulture na razne naine sadre u sebi kako ono to se naziva metafizikom tako i njeno dovoenje u pitanje, op. cit., str. 176. Pod teorijom knjievnosti podrazumevam zaokret od hermeneutikog procesa identifikacije znaenja knjievnog dela ka koncentrisanju na pitanja stvaranja znaenja, The Function of Rhetorical Study at the Present Time, u: Theory Now and Then, op. cit., str. 188. Dekonstrukciju je Pol de Man ovako definisao: Dekonstrukcija uvek ima za cilj pokazivanje postojanja skrivenih veza i fragmentacija u, kako se pretpostavlja, monadskim totalitetima. Up. P. de Man, Alegorie czytania..., op. cit. str. 297. 10 M. McQuillan, Introduction: Five Strategies for Deconstruction, u: Deconstruction: A Reader, Edinburgh, 2000, str. 6. Ovo je jedna od najzanimljivijih antologija dekonstruktivistikih tekstova i komentara dekonstrukcije. 11 Treba, meutim, posebno naglasiti da je jedna od osobina Deridine dekonstrukcije, koja je oduevila amerike dekonstruktiviste, bila paljivo iitavanje tekstova. Godine 1976, dakle, na samom poetku amerikog dekonstruktivizma, D. H. Miler je pisao da je jedna od osobina Deridine kritike strpljivo i detaljno filoloko explication de texte. Up. J. Hillis Miller, Stevens Rock and Criticism as Cure, u: Theory Now and Then, op. cit., str. 122. 12 J. Derrida, Psych. Inventions de lautre, Paris, 1987, str. 323.
394
moe redukovati ni na gramatiko znaenje, ni na filozofsku ideju, ni na temu ili na jedan dominantan smisao, Deridina dekonstrukcija ipak ima znatno iri obim i ne ograniava se iskljuivo na otkrivanje retorikih nejasnoa u tekstu koji se ita. U tom smislu, ona nije teorija koja se moe kao u sluaju De Mana ili Hilis Milera primeniti na analizu knjievnih tekstova. Tako je, uostalom, tu razliku shvatao Pol de Man kad je u jednom od razgovora odluno istakao da se njegova tekstualna (text-oriented) metoda, po svojoj sutini filoloko-retorika, ne zasniva ni na kakvoj prethodnoj filozofiji.13 A dekonstrukciju je najjednostavnije, lako izbegavajui terminoloke zamke, definisao Dozef Hilis Miler: U stvarnosti je dekonstrukcija samo moderan naziv za dobro iitavanje kao takvo. Svi dobri itaoci su oduvek bili dekonstruktivisti.14
Dekonstrukcija nije teorija
Anatomija dekonstrukcije
logocentrizam prema Deridi, skup metafizikih uverenja po kojima postoji odreen, potpuno prisutan izvor smisla (logos) koji sebi podreuje i odreuje sva izvedena znaenja oznaena kao sekundarna i zavisna. Te je, tako, knjievno stvaralatvo, kao sekundarni zapis govora, podreeno ivoj rei, telo kao materijalni omota pronalazi svoje utemeljenje samo u ivom logosu due, a kratkotrajnost ljudskog ivota mora da prizna primat venoj sadanjosti dogaanja. Od vremena Platona, preko Avgustina, do Huserla, ivo, nenarueno samoprisustvo logosa (Ideje, Boga, Svesti) dominira nad onim to je sekundarno, prolazno i sluajno (pismo, telo, egzistencija).
Deridinu filozofiju (dekonstrukciju) nije lako ukratko predstaviti, mada se moe uiniti koristan upravo pokuaj koji opisuje njena tri osnovna konteksta: ant imet af i z ik i, e t ik i i k nj i e v n i. Prvo, dekonstrukcija je radikalizacija Hajdegerove filozofije, pokuaj ponovnog promiljanja zapadne filozofije izvan delokruga metafizike, odnosno filozofije koja nastoji da sve podredi ontologiji koja na pitanje: t a j e to?, odgovara reenicom: S (subjekat) je P (predikat). Dekonstrukcija pokazuje da je taj gest Derida ga naziva logocentrikim gestom stalan element miljenja koji sve podreuje Logosu,
Tri konteksta dekonstrukcije
Antimetafiziki kontekst
13 S. Rosso, An Interview with Paul de Man, Critical Inquiry, 1986, t. 12, br. 4, str. 791. Razlika izmeu Deridine filozofske dekonstrukcije i amerikog knjievnoteorijskog dekonstruktivizma je glavna teza knjige: R. Gasch, The Tain of the Mirror: Derrida and the Philosophy of Reflection, Cambridge, Mass. 1984. 14 J. Hillis Miller, Composition and Decomposition, u: Theory Now and Then, op. cit., str. 231.
XI. Dekonstrukcija
395
odnosno u zapadnoj tradiciji Razumu koji namee svoj diktat onome to je drugaije, stalno od njega inei Isto, a takoe podreujui sve to jeste apsolutnom primatu Prisutnosti. Ono to jeste uvek je prisutno, to znai neposredno dato u svom prisustvu onome ko spoznaje, odnosno subjektu koji predstavlja, slino kao to je svest (u kartezijanskoj tradiciji) uvek prisutna u odnosu na samu sebe. Derida pokazuje da je Prisutnost, kao dominantna filozofska kategorija, neostvariva iluzija i da nita nije prisutno u potpunosti, niti u odnosu na samog sebe niti u odnosu na onoga ko to spoznaje, te da se sve zasniva na razlici (diffrance): igri vremenskog odgaanja i anticipacije. Derida na taj nain samo pona vlja teze velikih filozofa od vremena Heraklita, preko Bergsona, do Levinasa, koji su ukazivali na to da se stvarnost neprestano menja i nema naina da se prikuje nikakvom tezom. Dakle, protivljenje u odnosu na Razum nije iracionalno: Derida pokuava da izradi takvu vrstu analize koja e, ne remetei zahteve razuma (Derida potie iz fenomenoloke kole preciznog opisivanja pojava), istovremeno pokazati ogranienja logocentrizma i filozofije predstave. Zato su dekonstruktivne analize uvek ukorenjene u konkretnom tekstu najznaajnijih filozofa (Platon, Kant, Hegel, Nie, Hajdeger), s namerom da u tekstu pokau aporije koje proistiu iz primene jednoznanih opozicija
396
diffrance Deridin termin koji se ne moe doslovno prevesti na srpski jezik (homofon rei diffrence razlika), ali se esto oznaava kao razlika, a podrazumeva mehanizam stvaranja znaenja u sistemu jezika i u stvarnosti koji onemoguava otklanjanje njihovog razlikovanja. Derida prihvata De Sosirovu tezu o tome da u jezikom sistemu ne postoje potpuno pozitivni elementi izuzeti iz zakona razlike i proiruje je na nivo ontoloke teze. Diffrance je quasi-transcendentalni izvor svih razlika. aporija (gr. aporos bez puta) u grkoj filozofiji nemogunost reenja spora s obzirom na ravnoteu argumenata. U klasinoj retorici govorna figura koja oznaava sumnju ili neodlunost govornika (klasini primer je Hamletovo biti ili ne biti). U Deridinoj dekonstrukciji, nereiva situacija koja nastaje onda kad je uslov mogunosti neega istovremeno i uslov njegove nemogunosti. Prema Mileru, tekst na sebi samom inscenira akt dekonstrukcije bez pomoi kritiara. Tekst izraava sopstvenu aporiju.* Ovu aporetinost ili dekonstrukciju Miler naziva linguistic moment i podrazumeva trenutak u knjievnom delu kad njegov sopstveni medijum podlee preispitivanju.** To se deava uvek kad su dva znaenja datog teksta, retoriko (figurativno) i logiko (gramatiko), meusobno asimetrina i ne mogu se uskladiti. Prema De Manu, aporetinost oznaava neopredeljenost (undecidability) izmeu performativnog (kako) i konstatujueg (ta) jezika.
* J. Hillis Miller, Theory Now and Then, New York, 1991, str. 108. ** Ibid., str. 168.
(razumnerazum, unutranjostspoljanjost, supstancaslabost, duhslovo, modelkopija itd.). Miljenju kroz opozicije Derida suprotstavlja miljenje kroz quasi-trascendentalije: neto je tim vie ono to jeste ukoliko istovremeno sebe izdaje, uslov njegove mogunosti istovremeno je i uslov njegove nemogunosti, identitet je moguan samo po cenu u njega upisane drugosti. Neto je ono to jeste samo onoliko koliko se razlikuje od neeg drugog. Ta razlika ipak nije neto sp olj a nj e, ali je ugraena u strukturu neega ili nekoga. Ova razlika razlikuje sve iznutra i ini najoptiji strukturalni zakon dekonstrukcije koji kae da proces / utvrivanje identiteta nekoga ili neega nikad nije zatvoren. O tome da neki gest ima smisao moe se rei samo onda kad se on ponovi. On mora da ima u vidu ponavljanje ako eli da bude razumljiv. Ponavljanje se, meutim, nikad ne odvija doslovno na isti nain, jer uvodi novi kontekst i nove okolnosti koji neznatno menjaju znaenje prvog gesta. Ovaj odnos prema drugosti, koja odreuje horizont filozofskog miljenja, otvara pred dekonstrukcijom e t i ku d i men ziju. Tako shvaena dekonstrukcija je nesumnjivo f i l oz of ij a dog a aj a: nastoji da opie ono to je nepredvidivo i nije podlono anticipaciji, to se deava kad odbacujemo kategorije pomou kojih obino nameemo pojedinanom dogaaju neki nadreen okvir. Tema dekonstrukcije je, dakle, ono to je drugo i nepredvidivo (ovo je Levinasov motiv), to se i ne moe okarakterisati kao tema ili kao teza. Derida, kao kritiki nastavlja filozofije Emanuela Levinasa (19061995), problematizuje Drugost ukazujui na njen dvoznaan karakter: Drugi je najmanje saglediv i nesavladiv, iako mi se s druge strane upravo on namee, oekujui od mene odgovor. Ne mogu u potpunosti da ga prihvatim (to znai da ga prisvojim, da ga uinim sasvim svojim), ali istovremeno ne mogu da ga prepustim samom sebi, izvan mog horizonta. Na tome se zasniva paradoks ijim se opisivanjem, skoro u svakoj knjizi u drugaijem obliku, bavi Derida. Drugost je ugraena u strukturu Identiteta kao osnovni uslov njegove mogunosti (kad ne bih mogao od drugih da se razlikujem, ne bih bio ja). Istovremeno je, meutim, i uslov njegove nemogunosti (jer pozivajui druge na govor o sebi, gubim autonomiju). Uslov mogunosti Drugoga (to to je ugraen u moj horizont) istovremeno je i uslov njegove nemogunosti (jer na taj nain ne moe biti Drugi). Zato Derida neprestano naglaava da Drugi, apsolutno individualno dogaanje Drugosti, ne spada ni pod kakav pojam, ne moe se ugraditi ni u jedan horizont oekivanja (Derida ovde govori o neminovnosti uvoenja mesijanske dimenzije u filozofiju, to ukazuje na
XI. Dekonstrukcija
Quasi-transcendentalije
Etika dimenzija dekonstrukcije
Drugost
Mesijanska dimenzija filozofije
397
Knjievni kontekst dekonstrukcije
Tekst kao dogaaj
njegove vrste veze s jevrejskom tradicijom), i zato izmie filozofiji. Ma kako da toute autre est toute autre, svako drugi je sasvim drugi, ipak filozofija nikada nee prestati njime da se bavi. Iz ovog paradoksa izvire itava Deridina filozofija za koju je jedini nain pribliavanja fenomenu dogaaja odbacivanje strogo odreenih granica filozofskog diskursa i pokuaj zaobilaenja u njoj postavljenih zamki. Knjievnost se ovde ini najboljim sredstvom. Knjievnost za Deridu ima dva znaenja. Prvo, to je prostor u kojem dolazi do tematizacije paradoksa dekonstrukcije: s jedne strane svako knjievno delo je apsolutno jedinstven i neponovljiv dogaaj, a s druge ugrauje se u institucionalan okvir koji ga liava te izuzetnosti. Knjievnost je pod- literarnost prema Dejednako i di om dela koji odreuje ridi, ne postoje knjievni tekstonjegovu posebnost koja protivrei vi sami po sebi. Literarnost nije konvencionalizovanim okvirima uroeno svojstvo, unutranja osopredstave, kao i inst itu c ij a, odno- bina teksta. Ona je korelat intencionalnog odnosa prema tekstu, sno skup konvencija koje ga odre- ona je intencionalni odnos koji uju, nastalih zahvaljujui ponav- u sebi integrie, kao element ili ljanju. S druge strane, knjievnost intencionalni sloj, manje ili vie koja, prema Deridi, u sebi sadri skrivenu svest konvencionalnih ili les penses plus pensantes que telles institucionalnih, u svakom sluaju drutvenih pravila. To, razume quon apelle la philosophie, misli se, ne znai da je literarnost isto koje su vie mislee od onih koje subjektivna projekcija u smislu nazivamo filozofijom, postaje kori- empirijske subjektivnosti ili hira sno sredstvo u preispitivanju grani- svakog itaoca. Knjievni karakter ca filozofskog diskursa koji eli da teksta pripisuje se intencionalnom predmetu u njegovoj, moe se rezaboravi na konfrontaciju sa onim i, noematskoj strukturi, a ne sato se u svetu ponovo deava. To je mo subjektivnoj strani noetikog utoliko mogue ukoliko se Derida ina. Postoje u knjievnom delu trudi da od svakog svog teksta na- osobine koje zahtevaju knjievno ini dogaaj, da na neoekivan tumaenje i pozivaju se na konvencije, institucije i istoriju knjievnain na jedinstvenost teksta koji nosti. Ova noematska struktura analizira (na njegov potpis, s i g na - je sadrana (kao nerealna prema tu r u) odgovori jedinstvenou i Huserlovoj terminologiji) u subneponovljivou sopstvenog teksta jektivnosti, ali subjektivnosti ne(sopstvenim potpisom, kontrasig- empirijskoj i povezanoj sa intersubjektivnom i transcendentalnaturom ili ak kont r as i g na - nom zajednicom.* tom ). Derida je svoje tekstove po* Ta dziwna instytucja zwana literatur. svetio mnogim piscima (izmeu Z Jacquesem Derrid razmawia Derek ostalih: Malarmeu, Dojsu, Kafki, Atridge, u: Dekonstrukcja w badaniach literackich, Gdask, 2000, str. 32. ekspiru, Ponu, Selanu, Blanou,
398
enetu) i svaki put je pisao drugi tekst (nikada se nije unapred znalo kakav e oblik poprimiti), iako je uvek bio posveen drugoj verziji goreopisanog paradoksa dekonstrukcije. Na taj nain performativno (dakle, piui a ne teoretiui) dokazuje njegovu neizbenost: svaki put je isto (paradoks dekonstrukcije) ugraeno u ono to je Drugo (Deridini tekstovi pisani po drugom retorikom modelu). Derida u oima mnogih nije filozof ve pisac s obzirom na raznovrsnost korienih anrova (dijalog, epistolarni roman, dnevnik, aforizam) i na nain korienja jezika. To nije tano: Derida je filozof koji nastoji da preoblikuje granice filozofskog diskursa koristei za to knjievne strategije. Ne postoji jedan, opteobavezujui model filozofskog diskursa, kao to ne postoji jedan model literarnosti. A da ne govorimo o tome da zahvaljujui ovom postupku sama literarnost, esencija knjievnih tekstova, biva dovedena u sumnju. Knjievnost ne poseduje nikakvu trajnu i nepromenljivu sutinu, kae Derida, jer svakom tekstu moemo pripisati literarnost zavisno od konteksta u koji ga stavimo. Dakle, vraamo se na poetak: ne postoje esencije ve samo promenljivi konteksti njihovog korienja. Knjievna dimenzija dekonstrukcije se preplie sa (anti)metafizikom i pragmatikom dimenzijom. Da bi se bolje razumelo ta je pa i u odnosu na knjievnost dekonstrukcija, valjalo bi suprotstaviti njen projekat trima prigovorima koji se najee upuuju na njenu adresu. Oni se odnose na sledee: njen ruilaki karakter, njenu negativnost i njenu hermetinost.
Isto to i Drugo
Kritika literarnosti
Tri prigovora dekonstrukciji
Invencija
Prva primedba glasi: dekonst r u kc ij a j e de st r u kcij a. Prema kritiarima, dekonstrukcija je rado ubrajana u postmodernistiku filozofiju za zapadnu tradiciju razorna, a kao njena posledica u kulturi nije ni smisao, ni ovek niti bilo kakva trajna konstrukcija. Derida, meutim, ne upotrebljava re dekonstrukcija u tom uobiajenom, negativnom znaenju, ve isto onako kako je Hajdeger upotrebljavao re destrukcija kad je nagovarao filozofiju na rastavljanje omotaa kojima je obavijena tradicija zapadnog miljenja.15 Destrukcija (ali i dekonstrukcija) samo je razmekavanje
15 Up. M. Heidegger, Bitak i vrijeme, Naprijed, Zagreb, 1985, prevod: Hrvoje arini, str. 25. Hajdeger jasno pie: Destrukcija, naime, ne eli pokopati prolost u nitavilo, ona ima pozitivnu namjeru. U Pismu prijatelju Japancu, Derida je objasnio zato se odluio za re dekonstrukcija umesto destrukcija: Kad sam izabrao ovu rije, ili kada mi se ona nametnula, mislim da je to
XI. Dekonstrukcija Dekonstrukcija i destrukcija
399
Demontiranje tradicije
Kraj oveka
otvrdle filozofske tradicije, to se moe identifikovati sa samom sutinom filozofskog razmiljanja koje omekava stvrdnute jezike tradicije. U tom smislu dekonstruktivni diskurs ima odnos prema drugim diskursima koji grade tradiciju tako to ih paljivo prouava, to se udubljuje u itanje svakog reda teksta, to poredi prihvaene premise s donetim zakljucima motrei na jezik kojim je dato razmiljanje konstruisano. Ako je, dakle, dekonstrukcija razlaganje, onda ona ne razlae ni smisao ni oveka (kako bi to bilo mogue?), ve ono to u knjievnim ili filozofskim tekstovima ili ire: u nekoj tradiciji govor i o smislu, oveku i prihvata kao oigledno. Klasian primer takvog postupka je Deridina knjiga Glas i fenomen u kojoj nije dekonstruisan (to znai podvrgnut paljivom itanju) smisao ili znaenje, ve Huserlova koncepcija znaenja i u njoj ugraene suprotnosti. Drugi primer moe biti uveni Deridin tekst Kraj oveka koji naravno niti oglaava smrt oveka, niti tog oveka usmruje, ve samo analizira odreen tip antropolokog diskursa s kraja ezdesetih godina; uostalom, to nesumnjivo ini pod uticajem nekih Hajdegerovih motiva.16 Cilj dekonstrukcije pie jedan od interpretatora je da se opuste i deblokiraju strukture ..., da se one stave u pokret, da se stvore nove forme, a pre svega da se kae da, oui, oui neemu to ljudsko oko nije videlo, ljudsko uho nije ulo.17 Novom tumaenju tradicije koja ne moe da otvrdne u ljuturi anahrone forme mora da odgovara nova forma koje jo nema, ali koja se mora prona i. Dekonstrukcija je, dakle, inve ncij a: pronalaenje formi, konvencija, dogaaja, govornih inova, naina
bilo u knjizi O gramatologiji, nisam mislio da e joj se pripisati centralna uloga u diskursu koji me tada zanimao. Izmeu ostalog, elio sam prevesti i usvojiti u svoj govor Heideggerove rijei Destruction i Abbau. Obje su u tom kontekstu znaile operaciju koja se tie tradicionalne strukture ili arhitekture temeljnih pojmova zapadne ontologije ili metafizike. Meutim, na francuskom izraz destrukcija, implicirao je isuvie oito ponitenje, jednu negativnu redukciju koja je moda bila blia nieanskom ruenju nego Heideggerovom tumaenju ili vrsti itanja koje sam ja predloio. Dakle, ovu sam re odbacio. Jacques Derrida, Pismo prijatelju Japancu, Delo, Beograd, martapril 1992, godina XXXVIII, 34, str. 201202. 16 Ovde je re o Pismu o humanizmu (1946) iz Putnih znakova, gde Hajdeger paljivo analizira metafizike premise antropologizma i humanizma. 17 J. D. Caputo, The Prayers and Tears of Jacques Derrida: Religion without Religion, Bloomington, 1997, str. 18.
Invencija
400
miljenja, strategija itanja koji omoguavaju da se neto novo pojavi prvi put,18 da nakon prepoznavanja i ozakonjenja, nakon stavljanja kontrasignature pomou drutvenog ugovora, prema odreenom sistemu konvencija, treba da sauva vrednost za budunost.19 Invencija, koja je za Deridu isto to i dekonstrukcija,20 na jasan nain je podeljena: otvara oveka u pravcu neponovljivog dogaaja, u pravcu neega to se odvija prvi put, i ugrauje ovaj dogaaj u zajedniku istoriju, pripadnost odreenoj kulturi: nasleu, zaostavtini, pedagokoj tradiciji, disciplini i nizu generacija.21 Dakle, otkrie onoga to je novo mogue je samo ukoliko moe biti ponavljano, korieno i ugraivano u razliite kontekste, preoblikujui samim tim ovaj prvobitni dogaaj. Upravo tako funkcionie tradicija: da bi dogaaj (iskaz, umetniko delo, istorijski dogaaj), izuzetan po svojoj jedinstvenosti, bio usvojen, mora izdrati pokuaj ponavljanja (reprodukcije) zahvaljujui kojoj se svima stavlja na raspolaganje. Meutim, da bi zadrao svoju originalnost, on istovremeno zahteva podjednako jedinstveno korienje. ivot umetnikog dela zasniva se na sledeem: preivee samo ono koje moe da rauna na svoje stvaralako tumaenje. A ono koje se samo nestvaralaki deklamuje prestaje da pripada ivoj tradiciji. Kad bi naslee bilo samo mehaniki ponavljano, ono uopte ne bi bilo naslee ve skup praznih formi i mrtvih konvencija.22 Kad bi, meutim, kultura izmiljala samo nova znaenja, tradicija bi prestala da postoji jer ne bi bilo institucionalnih okvira koji bi omoguavali ouvanje naslea prolosti za budua pokolenja.23
idiom/institucija prema Deridi, dva pola svakog iskustva, pa i knjievnog iskustva, koji se meusobno dopunjavaju. Idiom ukazuje na dogaajni i jedinstven karakter knjievnog dela, a institucija na njegovu konvencionalnost. Idiom i institucija se uzajamno dopunjavaju: potpuno idiomatsko delo bi bilo neshvatljivo, a potpuno institucionalizovano delo lieno originalnosti.
Pokuaj ponavljanja
Moj zakon, kae Derida, kojem nastojim da se posvetim i u odnosu na koji sam odgovoran, jeste tekst dr ugog a, njegova jedinstvenost, njegov idiom, njegov poziv koji mi
18 J. Derrida, Psych. Invention de lautre, op. cit., str. 16. 19 Ibid. 20 Opirnije o tome piem u knjizi: Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Krakw, 2002, deo: Dekonstrukcja, czyli inwencja, str. 172182. 21 J. Derrida, Psych..., op. cit., str. 16. 22 J. Derrida, Sur parole. Instantans philosophiques, Paris, 1999, str. 60. 23 Up. M. P. Markowski, Polityka zdarzenia o Derridzie i dekonstrukcji, Europa, 2004, br. 30.
XI. Dekonstrukcija
Tekst drugoga
401
prethodi. Odgovorno mogu da mu odgovorim (i to se odnosi na sve zakone, a naroito na etiku) samo onda kad ga uvodim u igru i angaujem sopstvenu individualnost, stavljajui potpis, drugu signaturu.24 Dekonstruktivna invencija pronalaenje budunosti za tradiciju, utiranje puta novim dogaajima ne moe biti destrukcija u negativnom, ruilakom smislu, ve naprotiv: ona uva naslee od prirodne smrti u maini za reprodukovanje gotovih kliea.
Afirmacija
Dekonstrukcija je negacija
Afirmativan gest dekonstrukcije
Druga primedba vrsto povezana s prvom glasi ovako: d ekonst r u kc ij a j e ne ga c ij a. A u drugom obliku: dekonstrukcija je po svojoj (naravno, dekonstruktivnoj) prirodi nihilistika. To bi trebalo da znai da je rezultat unitavanja subjekta, smisla, istorije saznajni nihilizam koji vodi konstataciji da ne postoji objektivna istina, da je interpretatoru sve dozvoljeno, pa i da ne mora da brine o stvarnosti, ve da moe koliko hoe da je transformie prema sopstvenom nahoenju ili da proizvodi fantastine tekstove neukorenjene u stvarnosti. Na ovom mestu se obino kae da na podruju te neograniene igre interpretacije Derida verno ide Nieovim tragom, to omoguava da se obojica poveu zajednikom vezom nihilizma. Derida, meutim, neprestano naglaava da je dekonstrukcija afirmativan gest. To, ipak, nije samo nieanska afirmacija, gromoglasno Da izreeno itavom svetu, s njegovim nesreama i radostima, ve afirmacija koja omoguava pojavljivanje onoga to je novo. Prvo, naravno, u prostoru iskaza u kojem se poistoveuje sa invencijom: Dekonstrukcija je ili pronalazaka ili je uopte nema; ona se ne zadovoljava metodolokim procedurama ve otvara prolaz ... Njen nain pisanja nije iskljuivo performativan. Ona od drugih konvencija stvara pravila za nove performative, mada se nikada ne pozicionira u teorijskoj sigurnosti jednostavne opozicije izmeu performativ i konstatacij. Njen tok podrazumeva afirmaciju koja je u vezi sa odigravanjem dogaaja.25
24 Ta udna institucija zvana knjievnost. Sa ak Deridom razgovara Derek Atrid, Literatura na wiecie, 1998, br. 11/12, str. 215216, u: Dekonstrukcja w badaniach literackich, Gdask, 2000. 25 Derrida, J., Psych..., op. cit., str. 88.
402
Pod afirmacijom ovde treba razumeti pristanak za pojavljivanje dogaaja koji se kao i svaki dogaaj ne ugrauje u ve postojei program, ne potvruje zadobijene kontekste nego ih raskida izlaui nas riziku razumevanja. Meutim, pristanak na pojavljivanje dogaaja podrazumeva da emo na ovaj dogaaj odgovoriti, a odgovoriti moemo samo pronalazei odgovarajue nove forme, konvencije, govorne inove. Ako tekst koji itam jasno naglaava sopstvenu jedinstvenost, onda on od mene zahteva potvrdu ove izuzetnosti prilikom itanja. Kad bi trebalo da proitam tekst isto kao to su ga do tada drugi proitali, kako bih onda mogao da tvrdim da sam izaao na kraj s njegovom dogaajnou? Ako itanje (i s njim povezano pisanje) ne bude neprestana invencija, onda e kultura, zajedno sa svojim remek-delima, balansirati na granici smrti, a mi emo brzo otkriti svoju nemo da je reanimiramo. Kultura nepodlona dekonstrukciji, nedekonstruktivna kultura, postaje jalova zemlja, ledina koja raa samo opasan korov. Ali, afirmacija se ne odnosi samo na pronalaenje odgovarajuih naina itanja i pisanja, jer ne treba zaboraviti da je dekonstrukcija upravo u toj oblasti najpoznatija. Afirmacija je zapravo ono izgovoreno da koje omoguava svaki sporazum (u tom pogledu se Derida slae s Gadamerom da razgovor, kao premisa razumevanja, mora imati u vidu dobru volju sagovornika). tavie, omoguava svaki odnos meu ljudima koji nee moi meusobno da razgovaraju ako ne pou od uzajamnog odobravanja. Da, sluau ta e rei. Da, priau ti. Da, slaem se s tvojim dolaskom. ak i onda kad budem nekom drugom pretio, kad se s njim budem svaao, kad ga budem proklinjao, moram mu se obratiti, moram mu dozvoliti da se pojavi u prostoru u kojem ja ve jesam, noram mu dozvoliti da poseti moju kuu, da se pojavi na mom horizontu, u mom jeziku. Ovo inicijalno da omoguava dolazak drugog: kako novog dogaaja tako i drugog oveka, takoe a moda, ak, i pre svega i u vidu dogaaja itanja koje omoguava nekom drugom (autoru) da se pojavi u novom vidu. Upravo je zahvaljujui njemu mogue makar na trenutak sklapanje primirja, upravo zahvaljujui njemu je mogue verovati u obeanje dato Drugome i od strane Drugoga, a to obeanje koje ukazuje na etiki momenat dekonstrukcije postaje osnova kulturne zajednice. Ovo da je, kao znak bezuslovne afirmacije, uslov svakog iskaza upuenog nekom drugom, znak je obeanja na osnovi kojeg se obraamo nekom drugom i o nekom drugom govorimo. Jo pre nego to odluim ta u da kaem, obeavam da u govoriti, odgovaram za obeanje govorenja,
XI. Dekonstrukcija
Dogaaj
Sporazum
Znak bezuslovne afirmacije
403
Zakon obeanja
Komentarisani tekst komentar
odgovaram.26 Svaki put kad otvaram usta, svaki put kad govorim ili piem obeavam.27 Na prostoru razgovora, u odnosu izmeu mene i nekog drugog, da prethodi bilo kojoj drugoj rei, omoguava svaku re i zato je preduslov svake relacije, svakog odnosa prema neemu / nekome drugome, a prema tome i knjievnosti uopte. Ali ovo da ini da tim odnosom vlada zakon obeanja da neko drugi ve eka na mene, da me poziva da izaem iz pustinje, da me ve neko drugi jo pre nego to ponem da govorim, pre nego to i ponem da egzistiram kao Ja izaziva da govorim. Samim tim se ipak slaem sa situacijom u kojoj obeanje govora treba da bude potvreno, u kojoj ovo prvo da treba da prati njegovo ponavljanje bez koga se nee nita odigrati, nita dogoditi. Upravo na tom ponovljenom da zasniva se dekonstruktivna afirmacija. Ako kaem: Da, govoriu ti bez obzira na to ta e se desiti, u stvari tada elim da ujem: Da, sluau te bez obzira na to ta e se desiti. Ovo drugo da je, dakle, sadrano u prvom, i jeste ono ime je Drugi ve u meni, ime me otvara prema sebi, ime sebi kri put ka meni jo i pre nego to otvorim usta, jo i pre nego to kaem prvu re. U toj pukotini izmeu mog odobrenja i njegovog / njenog iskaza, slino kao i izmeu tradicije i njenog tumaenja, izmeu dva potpisa, stvara se mogunost posebnog i jedinstvenog dogaaja ija je dekonstrukcija neprestana afirmacija. To ima ozbiljne posledice za odnose izmeu komentarisanog teksta i samog komentara. Pristalice dekonstrukcije su, ne verujui u apsolutan, od itanja nezavisan identitet itanog teksta, a istovremeno briui granicu izmeu onoga to je knjievno i onoga to je neknjievno, svoje interpretacije tretirali uporedo sa interpretiranim tekstovima, naglaavajui njihov dogaajni i neponovljiv karakter koji se ne odnosi na ve postojea, ustaljena pravila kompozicije. Taj inventivan karakter svakog itanja, koje svojom idiomatinou odgovara idiomatinosti analiziranog teksta, veoma je blizak Deridi koji je pisao: itanje mora da se preda izuzetnosti [knjievnosti], da je prizna, da je ima u vidu, da je bude svesno. Meutim, da bi se to postiglo ... treba da se stavi potpis, da se napie neto drugo to bi joj odgovaralo ili bi korespondiralo s njom na podjednako poseban nain.28
26 J. Derrida, Points de suspension. Entretiens, Paris, 1992, str. 398. 27 J. Derrida, Jednojzyczno innego, czyli oryginalna proteza, Literatura na wiecie, 1998, br. 11/12, str. 105. 28 Ta udna institucija zvana knjievnost..., op. cit., str. 219.
404
Derida ovaj neponovljiv odgovor na tekst naziva kontrasignaturom ili kontrasignatom: lino stavljen potpis ispod potpisa itanog teksta. Tako kod Deride moemo proitati: Dobra knjievna kritika, jedina o kojoj ovde moe biti rei, podrazumeva odreen in, signaturu ili kontrasignaturu, pronalazako jeziko iskustvo u jeziku, ugraivanje ina itanja u polje itanog teksta. Ovaj se tekst nikada ne podvrgava potpunoj objektivizaciji.29
itaoeva kontrasignatura
Transcendencija
I, na kraju, trea primedba: dekonst r u kc ij a sve svo di na tekst. Ova primedba najee proistie iz doslovnog tumaenja reenice napisane na margini rasprave o Rusou: Nema nieg izvan teksta ili doslovno: Ne postoji ono izvan-tekstualno (il ny a pas de hors-texte).30 To se obino shvata tako kao da postoji neka privilegovana sfera tekstova, knjiga potpuno ograena od ostatka sveta i da ne postoji prolaz od teksta do stvarnosti. Iz ove perspektive se dekonstrukcija ispoljava kao pohvala savrenoj imanenciji. Zatvoreni smo, kau Deridini kritiari, u svetu bez izlaza, u zatvoru jezika u kojem se smislovi besomuno raz il ny a pas de hors-texte mnoavaju na sve strane iako je ne postoji izvan-tekst, uvena put ka stvarnosti nepovratno zareenica aka Deride iz dela O gratvoren. Nema izlaza iz tog tekstumatologiji, koja je izazvala brojne alnog sveta, jer sve nestaje u sferi nesporazume. Iz knjievne perspektive, ona oznaava samo to da uzajamnih, beskrajnih relacija i ne nijednu re ili reenicu ne moedozvoljava ni da proviri kroz premo smestiti izvan bilo kakvog koncizno ispletenu mreu znakova. teksta i na taj nain ustaliti njen U tom maginom svetu podudarsmisao. Drugim reima, uvek postoji mogunost rekontekstualizanosti nema tragova po kojima bicije rei, reenice ili teksta koja e smo mogli doi do izvora i nema napromeniti njihovo znaenje. de da e se spasti bilo koji smisao. Na osnovi tako shvaene dekonstrukcije, u oima kritiara postaje par excellence postmodernistika filozofija, dok se Derida ni po emu ne razlikuje od, recimo, ana Bodrijara i njegove teorije vetakih slika (simulakruma) koje uspeno zamenjuju pravu stvarnost.
29 Op. cit., str. 199. 30 J. Derrida, O gramatologiji, Veselin Maslea, Sarajevo, 1976, str. 207, prevod: dr Ljerka ifler-Premec.
XI. Dekonstrukcija
Nema nieg izvan teksta
Pohvala imanenciji
Derida Bodrijar
405
Svet kao tekst
Derida, meutim, govori o neem sasvim suprotnom! Upravo stvarnost ima obeleja teksta, to znai da nam se govorei sa znatnim, mada opravdanim saimanjem u prolaznom ivotu krajnji smisao, iju bliskost i prisustvo prieljkujemo, neprestano izmie i nikada ne dolazi na vreme, podmeui razliita tumaenja. Drugaije reeno: ako Derida govori o svetu kao tekstu, onda takoe govori i da se ovek ne moe zatvoriti u njegove granice jer je njegova predodreenost da neprestano rui granice naeg iskustva i prekorauje bilo kako shvaenu sferu imanencije. Navedimo kao primer sledei iskaz samog Deride: Pojam teksta ili konteksta koji koristim obuhvata a ne iskljuuje svet, stvarnost, istoriju. Onako kako ja to shvatam, tekst nije knjiga i nije sadran u tomovima smetenim u biblioteci. On ne suspenduje odnos prema istoriji, stvarnosti, bitku, a naroito ne prema onome to je drugo, tim vie govorei o svetu, o stvarnosti, o tome da se oni uvek pojavljuju u iskustvu te, dakle, u gestu interpretacije koji ih kontekstualizuje u skladu s mreom razlika, pa prema tome i odnosa prema drugome sa svom sigurnou podseam na to da se drugost (razlika) ne moe eliminisati. ta zapravo govori Derida? Prvo, da tekst i svet jedan drugog uopte ne iskljuuju, poto je tekst samo uslovni naziv za stvarnost koja se nikako ne moe doiveti direktno, bez posredstva interpretacije (iz ega proistie da svako iskustvo inskripcija prema Deridi, ima karakter interpretacije); drugo, ugraivanje znaenja u beskonaan da ta interpretacija ima karakter od- lanac znakova, koje omoguava da nosa prema neem drugaijem od znaenje uvek bude kontekstualinje same, od njenog subjekta, da zovano, ukljueno u sistem nad se izmeu nas i sveta nalazi razlika kojim nema kontrolu i nikada nije neposredno samo po sebi dato. koje se nikako ne moemo osloboditi. To nisu naroito uznemirujue teze. Meutim, njihove posledice su sutinske, jer iz njih nedvosmisleno proistie sledee: ako svet ima smisla, onda taj smisao nikada nije neposredno dat u intuitivnom ili bilo kakvom drugom sagledavanju (kako tvrde fenomenolozi) ve uvek i samo u izvesnom nagovetaju, obeanju koje se nikada ne moe do kraja ispuniti. S druge strane, meutim, poto je ovaj smisao ipak dat kroz nagovetaj ili obeanje, to ne znai da ne moemo prema ovom transcendentnom smislu imati odnos, da ga ne prieljkujemo i da ga ne traimo. Drugim reima: iz dekonstruktivne perspektive, interpretacija je istovremeno i neminovna i beskrajna.
406
Medijativno iskustvo stvarnosti
Ovde se povezuju sve tri osobine dekonstrukcije o kojima je bilo rei. Kao to se moe videti, Derida stavlja glavni naglasak na invenciju, afirmaciju i transcendenciju. Dekonstrukcija nije unitavanje ve, kroz pronalaenje novih naina sticanja iskustava, otkrivanje budunosti, ne vodi u nihilizam ve se zasniva na fundamentalnoj afirmaciji dogaaja, ne zatvara nas u svetu tekstova odvojenih od sveta ve naglaava interpretativni karakter svakog iskustva. Da jo jednom navedemo Deridu: Ono to nazivam tekstom sadri u sebi sve takozvane stvarne, ekonomske, istorijske, socioinstitucionalne strukture, reju: sve mogue vrste odnosa. ... To ne znai da su svi odnosi suspendovani, osporeni ili sadrani u knjizi, kako ljudi smatraju, ili da su do te mere naivni da u to veruju i da mene optuuju da ja tako smatram. Ali, znai da svi odnosi, da svekolika stvarnost poseduje strukturu izdiferenciranog traga i da se moe odnositi na tu stvarnost jedino uz pomo interpretativnog iskustva.31
Nunost interpretacije
Sumnjive reference
Iako se tvorac dekonstrukcije, ak Derida (koji je od 1975. do 1985. godine drao predavanja na Jejlu), u vie navrata distancirao od bilo kakvih -izama, uticaj dekonstrukcije na dekonstruktivizam jeste oigledan. On se zasnivao na dovoenju u sumnju oiglednosti referencijalne dimenzije teksta (Derida kae da svaki knjievni tekst vri suspenziju referencijalne naivnosti i vodi pregovore o toj suspenziji), otkrivanju u analiziranom tekstu igre sukobljenih znaenja koja vode ka interpretativnoj nereivosti (engl. undecidability) i naglaavanju manje vidljivih marginalnih elemenata koje tradicionalni naini itanja zaobilaze. Dekonstruktivisti su, tragom Deride, nastojali da pokau kako se klasine pojmovne suprotnosti upisane u tekst koje je stvorio zapad (prisustvoneprisustvo, duatelo, glaspismo, sutinapojava, doslovnometaforino, filozofijaknjievnost) raspadaju i poinju da se vladaju prema drugaijoj, isto tekstualnoj logici. Nijedan od prvih lanova opozicije vie ne vlada nad onim drugim (kako se deava u metafizikoj tradiciji), to ini da pismo nije samo sekundaran zapis iste ekspresije ili imitacije, nego da dobija samostalnost koju je teko osvojiti u procesu
31 J. Derrida, Limited Inc., Evanston, Il. 1988, str. 148.
XI. Dekonstrukcija
Kritika reference
Nereivost
Dekonstrukcija suprotnosti
407
Neprelaznost pisanja Dekonstrukcija i Nova kritika
De Manova definicija dekonstrukcije
Konstatacija i perfomativi
interpretacije. Na taj nain je dolo do priznavanja pisma / pisanja (criture, writing) kao neprolaznog i u potpunosti samostalnog elementa koji nije podloan bilo kakvom hermeneutikom prisvajanju. Strogo itanje, koje su primenjivali dekonstruktivisti (naroito Hilis Miler), imalo je da zahvali i amerikoj Novoj kritici, u kojoj su veliku ulogu igrali verno itanje (close reading) i naglasak stavljen na retoriku strukturu teksta. Dekonstruktivizam se, svakako, razlikovao od New Criticisma po uverenju u radikalnu nespojivost svakog teksta koji ne stvara organsku celinu, ve polje meusobno suprotstavljenih signifikacija. Meu istraivaima New Criticisma (naroito kod Tejta i Bruksa) ipak se mogla nai anticipacija dekonstruktivizma, tanije naglaavanje napetosti koje grade tekst i duboke ironike strukture knjievnog dela. Prema De Manovoj formula alegorija (gr. allegoria, alciji, dekonstrukcija je mogunost legorein = allos, drugi agoreuein, preispitivanja znaenja datog govoriti = govoriti neto drugo) teksta uz pomo elemenata koji iskaz u kojem je na doslovno proistiu iz samog teksta. Prema znaenje rei ili slika nadograedrugoj definiciji, to je otkrivanje no dodatno znaenje. Tako iroko shvaena alegorija moe biti trenutaka nepodudarnosti izmeu tretirana kao sinonim za svaki gramatikog i retorikog znaenja. vieznaan iskaz koji zahteva dvoRetorika, pisao je, na radikalan struko itanje: na doslovnom i nain suspenduje logiku i prua na prenesenom nivou. Meutim, ogromne mogunosti referencijal- za razliku od drugih polisematnoj aberaciji.32 Dekonstruktivisti- skih iskaza (na primer, metafore ili simbola), odnos izmeu ova ko strogo itanje ne ide nasuprot dva nivoa je konvencionalno strukturalistikoj analizi ka si- uslovljen, to recipijenta primostemskoj rekonstrukciji znaenja, rava da se obrati zajednikim a nije ni nasuprot hermeneutici kulturnim kodovima i tradiciji. prisvajanje smisla. Njegov osnov- Alegorija je, zahvaljujui svojoj proizvoljnoj vezi izmeu nivoa ni cilj je iskazivanje neotklonjive znaenja, kao stvorena za izraanapetosti izmeu znaenja koje je vanje neprirodnosti razlike izmeautor usvojio i znaenja nastalog u teksta i znaenja. Ovu njenu zahvaljujui igri tropa i retorikih osobinu iskoristio je Pol de Man, figura, izmeu konstativne (konsta- koji u Alegorijama itanja (1979) tujue) i performativne (aktivne) pokazuje da je alegorija unutar sebe raspoluen znak koji oneupotrebe jezika. Ispunjavajui mol- moguava prelaz od znakova ka bu da definie dekonstrukciju, De izvanznakovnom svetu. Otuda Man je ovako odgovorio: U okviru proistie shvatanje alegorije kao teksta mogue je preispitivanje ili retorikog mehanizma koji
32 P. de Man, Alegorie czytania, op. cit., str. 22.
408
uklanjanje u njemu formulisanih tvrdnji pomou elemenata koji proistiu iz tog istog teksta.33 Usled te napetosti tekst ne ini ono to proklamuje,34 gubi pretpostavljenu koheziju, njegov krajnji smisao ne moe se jednoznano protumaiti, a njegovo itanje se zasniva na stalnoj nedoitanosti (misreading) koja izmie opoziciji pravog i pogrenog tumaenja. Prema De Manovom uvere misreading (doslovno: nenju, ne postoji nain da se u potdoitanost ili pogreno razumepunosti ovlada jezikom, njegovom vanje) termin koji je uveo Hatropolokom elementarnou u rold Blum da bi definisao revizionikojoj figurativno znaenje neprestiko, stvaralako, idiosinkretiko stano slabi doslovno znaenje. Ta itanje kojem pristupa snaan pesnik (a strong poet) iz straha da ne neobuzdana jezika elementarnost potpadne pod uticaj svog prethodposeduje ironiku strukturu, jer nika. Kako pie Blum, poetski utije ironija prema De Manovom caj se tamo gde se odnosi na dva shvatanju nadreen jeziki trop snana, autentina pesnika uvek i pojavljuje se onda kad rei dobizasniva na pogrenom razumevajaju znaenja koja znatno prevazinju [misreading] dela prethodnog pesnika i predstavlja in stvaralalaze pretpostavljene intencije njihoke ispravke koja se neminovno vih korisnika. Ironija se pojavljuje pretvara u pogrenu interpretaonda kad svest izgubi kontrolu ciju [misinterpretation].* Pol de nad sobom i kad predstavlja neMan drugaije shvata misreading. mogunost sistema linearne i vrPogreno razumevanje teksta se, ste naracije, pauzu, pukotinu, prema njemu, zasniva na meanju jezikog i saznajnog poretka, kao naruavanje.35 Knjievni tekst, i na neutemeljenom poverenju u dakle, tako poseduje ironijsku (trojezik nad kojim niko ne moe da poloku) strukturu, jer niko nee uspostavi apsolutnu kontrolu. moi njegovo znaenje da podvrg* H. Bloom, Lk przed wpywem. Teoria ne savrenoj kontroli. Knjievni poezji, Krakw, 2002, str. 75. tekstovi nisu tvorevine pieve svesti, nego lukave jezike igre kojima se pisac hteo to ili ne mora predati. Pokazivanje i tematizovanje ove vrste semantikih problema je bilo, i dalje je, osnovni cilj dekonstruktivista koji, prihvatajui
33 ... za mene da, poto se prezivam De Man.... Razgovor sa Pol de Manom vodio Robert Mojnihan, Literatura na wiecie, 1999, br. 10/11, str. 264. 34 P. de Man, op. cit., str. 27. 35 ... za mene da, poto se prezivam De Man..., op. cit., str. 244.
XI. Dekonstrukcija
ukazuje na nemogunost objedinjavanja znaenja na nivou samog teksta (jer znakovi iskljuivo upuuju na druge znakove, a ne na svet), a samim tim i na neminovnu propast itanja. Za razliku od simbola, koji naglaava bezvremeni identitet slike i supstance, alegorija je za De Mana vremenska struktura koja otkriva nepodudarnost znaka i znaenja.
De Manova definicija ironije
409
Nestanak itaoca
samodovoljnost knjievnog teksta, odbacuju neminovnost dogradnje bilo kakvih konteksta u procesu itanja (i u tom smislu se razlikuju od Deride, prema kojem jedna od najvanijih teza govori o nezasienosti konteksta). Interpretacija se i u tom pogledu dekonstrukcija, ipak, nastavlja osnovne teze New Criticisma oslanja iskljuivo na ono ta govori (i radi) sam tekst, s im u vezi italac treba da nestane u analiziranom delu: itanje nije nae itanje, poto koristi iskljuivo jezike elemente koje nam prua sam tekst. Razlikovanje autora od itaoca jeste jedno od lanih razlikovanja koje se ispoljava kroz to itanje. Dekonstrukcija nije neto to smo dodali tekstu, ve neto to je u prvom redu konstituisalo taj tekst.36
ironija definicija ironije koju daje De Man predstavlja interpretaciju definicije Fridriha legela koji kae da je ironija permanentna parabaza (Die Ironie ist eine permanentne Parekbase). Pol de Man pie: Ironija je permanentna parabaza alegorije. Ako se alegorija zasniva na potpuno proizvoljnoj i konvencionalnoj vezi izmeu doslovnog i prenesenog znaenja, onda ironija stalno prekida tu vezu komplikujui odnose izmeu pomenutih nivoa znaenja. Ovaj rascep se deava kako kae De Man po svim takama i sve vreme, to znai da ironija predstavlja trop koji pod znak pitanja stavlja mogunost razumevanja, odgovaranja, kao i formulisanja definicije. Prema De Manovom miljenju, ironija je neto poput negativne sile jezika koja onemoguava kontrolu nad znaenjima teksta.
Dekonstrukcija kao nain postojanja sveta
Uostalom, isto ovo esto je ponavljao i sam Derida tvrdei da dekonstrukcija nije ni analiza ni interpretacija dodavana spolja (nije, dakle, subjektivna), ve je nain postojanja sveta. Stvarnost se sama dekonstruie, a ozbiljan italac je duan da taj beskrajan proces stalno otkriva. Fundamentalna razlika izmeu Deride i De Mana jedino bi se zasnivala na tome to De Manov italac treba da prati hipnotiki poziv teksta koji se neprestano preinaava (smernost kritiara u odnosu na tekst je potpuna),37 dok Deridin italac kroz tekst koji ita treba da naglaava sopstvenu individualnost.
Estetika ideologija
Jedno od najvanijih De Manovih uverenja odnosilo se na radikalnu razliitost empirijskog iskustva i jezika. Ono to se deava u jeziku i ono to doivljavamo u svetu pripada razliitim porecima i kad
36 P. de Man, op. cit., str. 30. 37 ... za mene da, poto se prezivam De Man..., op. cit., str. 256.
410
poistoveujemo jedno i drugo, upadamo u zamku zablude koju je De Man nazivao estetikom ideologijom. Pod estetikom je podrazumevao oblast koja je utvrivala odnos izmeu subjekta (njegove intuicije, svesti i percepcije) i stvarnosti (treba imati u vidu da je estetika nastala u XVIII veku kao nauka o ulnom iskustvu), dok je pod ideologijom podrazumevao izmeanost jezike i prirodne stvarnosti, referencije i pojavnosti.38 Naturalizacija i nekritiko prihvatanje veze izmeu tako shvaenih estetikih vrednosti (koje nas ukorenjuju u stvarnosti) i struktura jezika (koja nas izvodi iz sveta empirijskog iskustva) ili percepcije i znanja je kae De Man jedna od najdugotrajnijih filozofskih i knjievnoteorijskih iluzija koju treba podvri neprestanoj kritici. Literarnost je definisana iskljuivo pomou jezikog (retorikog) efekta koji razdvaja dati iskaz od stvarnosti, i zato nam knjievnost ne govori nita o nama samima, o istini, lai, dobru, zlu, lepom, runom, prijatnosti, bolu, nego nam govori samo neto o svom jeziku. Knjievni (ali i filozofski) tekstovi ne predstavljaju (represent) nita to je prethodno postojalo, niti su rezultat percepcije stvarnosti, ve stvaraju (posit) jezike strukture koje na itaoca deluju zahvaljujui naroitim retorikim zakonitostima. Saznanje vie ne pripada subjektu koji koristi jezik za sopstvene spoznajne ciljeve, nego koristi samom jeziku.39 Mimesi s ne oznaava podraavanje sveta nego samo jedan nikako privilegovan jeziki trop.40 Vanjeziki odnos oigledno postoji,
materijalnost jezika kategorija koju je uveo Pol de Man u svojim poslednjim radovima posveenim estetikim koncepcijama Kanta i Hegela. Prema De Manu, jezik sainjavaju dva sloja. Prvi sloj su potpuno nezavisni, sluajni i proizvoljni zvukovi i slova koji nemaju nikakvog smisla. Na tu besmislenu i haotinu jeziku materiju dodaje se sloj trop i figur zahvaljujui kojem je mogue stvaranje znaenja. Proces dodavanja je proizvoljan, konvencionalan i isto mehaniki, to znai da ne postoji nijedna definitivna veza izmeu zvukova i grafikih znakova koje tim zvukovima i znakovima pripisujemo. S jedne strane, imamo besmislenu i haotinu meavinu zvukova i slova, odnosno materije jezika, dok, s druge strane, imamo trope i figure koji, iako nam omoguavaju sporazumevanje i stvaranje razliitih jezikih efekata (reprezentaciju, ekspresiju itd.), istovremeno dovode do nepopravljivih semantikih deformacija. U svojim kritiko-jezikim analizama De Man traga za retorikim aberacijama i momentima u kojima se pojavljuje besmislena materijalnost jezika. 38 P. de Man, Opr wobec teorii, u: Dekonstrukcja w badaniach literackich, op. cit., str. 89. 39 Iz retorike prirode jezika proistie da se saznajna funkcija nalazi u samom jeziku, a ne u subjektu. P. de Man, Blindness and Insight: Essays in the Rhetoric of Contemporary Criticism, Minneapolis, 1983, str. 137. 40 P. de Man, Opr wobec teorii, op. cit., str. 88.
XI. Dekonstrukcija
De Manova estetika ideologija
Literarnost
Saznanje pripada jeziku
411
meutim, prestaje da bude kao model prirodne ili pojavne spoznaje model istinitosti teksta koji se ne moe dovesti u pitanje, jer nema apriorne sigurnosti kad je re o tome da je knjievnost verodostojan izvor informacija o bilo emu osim o svom sopstvenom jeziku.41 U tom smislu dekonstrukcija moe samo da bude negativno znanje o verodostojnosti [reliability] jezikog iskaza.42 Ovo znanje je, naroito u kasnijim De Manovim radovima sabranim u knjizi Estetika ideologija, postalo snano i nezamenljivo sredstvo koje slui da se pokau ideoloke deformacije.43
Dekonstrukcija i knjievnost. Rezime

I Dekonstrukcija aka Deride je filozofija za koju je knjievnost privilegovano mesto refleksije nad onim to se neprestano i neoekivano dogaa u svetu. U vezi s tim, ono to Derida govori o knjievnosti moe se, u principu, odnositi na ono to govori o stvarnosti, i obrnuto. U oba sluaja, kljune kategorije su: idiomatinost, institucionalnost, radikalan kontekstualizam, afirmacija, invencija. 1. Ne postoji literarnost sama po sebi, jer ne postoji anistorijska esencija knjievnosti. Sutina knjievnosti, ako se sloimo da ta re poseduje neku sutinu, biva stvorena kao skup objektivnih pravila u posebnoj istoriji inova pisanja i itanja.44 Dakle, knjievni tekst je istovremeno izuzetan, jedinstven, idiomatian, a isto tako pripada konvencionalizovanoj instituciji knjievnosti. 2. Konteksti datog teksta ne mogu se definitivno ograniiti (to oznaava uvena reenica ne postoji ono izvan-tekstualno) niti se s tim u vezi mogu iscrpsti njegova znaenja. Ne p ostoj i d ef i nit iv an , f i na l ni kontekst tekst a, s im u vezi interpretacija uvek ostaje nezavrena. 3. S vako itanje je, makar se zasnivalo na skrupuloznim hermeneutikim pravilima, nepredvidiv dogaaj ili kako kae Derida jedinstveno iskustvo. itanje je afirmativno, jer govori da itanom tekstu i na taj nain kontrasignira signaturu koji je sam pisac ugradio u tekst. Na taj nain, dekonstrukcija oznaava poetak etike kritike zasnovane na odgovornosti
41 42 43 44 Op. cit., str. 88. Op. cit., str. 87. Op. cit., str. 89. Ta udna institucija zvana knjievnost..., op. cit., str. 190191.
Ne postoji anistorijska esencija knjievnosti
Afirmativno itanje
412
za proitani tekst. Ovako shvaena odgovornost predstavlja naglaavanje neponovljivosti sopstvenog odgovora, sopstvene interpretativne dunosti prema itanom tekstu. itae me tako da e italac tvog teksta sagledati tvoje potovanje prema meni: tako glasi dekonstruktivna zapovest itanja. 4. Dekonst r u kc ij a j e inve nc ija: pronalazi nove naine govora o svetu (i knjievnosti) koji omoguavaju pojavljivanje neeg drugog, neeg neoekivanog. Ne dozvoljavajui nijednoj instituciji da se definitivno stabilizuje, dekonstrukcija ih na taj nain dovodi u permanentno stanje krize. To se, prema Deridi, najbolje vidi na primeru knjievnosti: svaki inovativan tekst moe da destabilizuje instituciju knjievnosti i u tom pogledu pronalazi nova pravila. Iz te perspektive dekonstrukcija je naziv za dijalektiku tradicije i inovacije ni za koju znamo, u najmanju ruku, iz formalistikih teorija. II Dekonstrukcija Pola de Mana ukazuje na to da je knjievni svaki onaj tekst koji prikriveno ili otvoreno naznaava sopstveni retoriki nain i prefigurie sopstvenu nedoitanost kao ekvivalent svoje retorike prirode.45 Retorinost teksta izneverava njegovu gramatinost i usled toga referencijalnu oiglednost. Poto je figurativnost (= retorinost = nesigurna referencijalnost) ugraena u jezik kao takav, iezava razlika izmeu knjievnosti i filozofije: Sva filozofija, u onoj meri u kojoj zavisi od figuracije, osuena je na literarnost.46 Zbog toga je itanje knjievnih i neknjievnih tekstova negativan proces tokom kojeg gramatiko shvatanje svaki put biva brisano i zamenjeno retorikim.47 Slinog je miljenja D. Hilis Miler za kojeg je dekonstrukcija antimetafiziki nain itanja. Metafiziki model knjievnosti pretpostavlja da je znaenje knjievnog dela utemeljeno izvan njega samog (u stvarnosti), dok dekonstrukcija metafizike oznaava razaranje referencijalnog modela itanja i otkrivanje figurativne dimenzije teksta koji ukida njegovo organsko jedinstvo. I De Man i Hilis Miler smetaju dekonstruktivno itanje izvan opozicije hermeneutike (definisane kao ustaljivanje znaenja teksta) i poetike (shvaene kao teorije stvaranja znaenja). Zapravo je uvek re o itanju konkretnog teksta (kao u hermeneutici), ali ulog itanja ipak nije kako je to smatrao Gadamer otkrivanje poetskog oprisutnjavanja smisla u reima,48 ve testiranje retorikih osobina konkretnog teksta.
45 46 47 48 P. de Man, Blidness and Insight..., op. cit., str. 136. P. de Man, Ideologia estetyczna, Gdask, 2000, str. 69. P. de Man, Opr wobec teorii, op. cit., str. 100. H.-G. Gadamer, Poeta Stefan George, u: Poetica. Wybrane eseje, Warszawa, 2001, str. 24.
Permanentno stanje krize
Dekonstrukcija izvan opozije hermeneutike i poetike
XI. Dekonstrukcija
413
Hronologija
1930: 1940: U Elbiaru, nedaleko od Alira, u jevrejskoj porodici roen je ak Derida. Prema francuskim zakonima koji su pimenjivani u Aliru (takozvani numerus clausus), Jevreji mogu da sainjavaju samo 7% od broja uenika u razredu. Godine 1942. mladi ak je izbaen iz kole. Pol de Man emigrira iz Belgije u SAD. Od 1951. godine povezan je sa Harvard University, potpada pod uticaj New Criticisma.
1948:
19491950: Mladi Derida prvi put putuje u Francusku gde zapoinje studije na uvenom Louis-len-Grand liceju. Polae prvi ispit u cole Normale Suprieure. 19521953: Derida se nalazi u cole Normale Suprieure. Poeci druenja s Lujom Altiserom. 1953: Pol de Man objavljuje svoj prvi vei esej u Evropi (Montaigne et la transcendence u asopisu Critique).
19531954: Deridin odlazak u Luven, u Huserlov arhiv. Magistarski rad Problme de la gnse dans la philosophie de Husserl (Problem geneze u Huserlovoj filozofiji) objavljen 1990. godine. Godinu dana kasnije polae usmeni deo agrgation (prestini ispit za obavljanje profesorskog rada). 19561957: Posle poloene agregacije, Derida odlazi u Boston s ciljem istraivanja mikrofilmova o Huserlu. Poinje da prevodi Huserlovo delo Ursprung der Geometrie (Poreklo geometrije) za koje e napisati nekoliko puta vei uvod u kojem Dojsa, jednog od svojih najdraih pisaca, suprotstavlja Huserlu. 19601964: Derida postaje asistent (izmeu ostalih, Polu Rikeru) na Sorboni. U Fukoovom prisustvu, u Collge de France, dri predavanje Cogito i istorija ludila. Susree Filipa Solersa i poinje da objavljuje u asopisu Tel Quel. Godine 1964. poinje da radi u cole Normale Suprieure gde e predavati do 1984. godine. 414
1966:
1967: 1968: 1970:
1972:
1974:
1975:
1976:
1979: 1980:
1981:
Na poziv irara (izmeu ostalih, zajedno s Bartom i Lakanom) uestvuje na kolokvijumu o strukturalizmu, odranom u Baltimoru, na kojem podnosi referat koji ima prelomni karakter Struktura, znak i igra diskursa humanistikih nauka, smatran poetkom dekonstrukcije i poststrukturalizma. Susree Pola de Mana. Ispostavlja se da obojica prouavaju Rusoove tekstove. Prve tri Deridine knjige: Pismo i razlika, glas i fenomen, Uvod u problematiku znaka u Huserlovoj fenomenologiji i O gramatologiji. Na poziv Petera Sondija, Derida vodi seminar, prvi iz ciklusa. Poinje, takoe, s predavanjima na Hopkins University u SAD. Pol de Man postaje profesor uporedne knjievnosti na Yale University. Godinu dana kasnije tampa eseje u knjizi Blindness and Insight: Essays in the Rhetoric of Contemporary Criticism (drugo, proireno izdanje 1983), gde kritikuje Deridinu interpretaciju Rusoa. Tri Deridine knjige: Margine filozofije, Pozicije, La Dissmination. Derida prekida saradnju sa Solersom i s asopisom Tel Quel iz politikih razloga (jedan od povoda je i radikalni maoizam lanova redakcije). Derida, zajedno sa svojim prijateljima (Sara Hofman, an-Lik Nansi, Filip Laku-Labar), poinje da objavljuje u izdavakoj kui Galille u biblioteci La philosophie en effer u kojoj e izai veina njegovih knjiga. Deridin Glas, posebna filozofska knjiga u kojoj je jedan deo posveen Hegelu (rezultat seminara u Berlinu), a drugi enetu. Derida poinje da predaje na Jejlu. Nastanak takozvane Yale School (Harold Blum, Pol de Man, Dozef Hilis Miler, Defri Hartman). Valja imati na umu da se Harold Blum nikad nije poistoveivao s dekonstrukcijom. Hilis Miler u eseju Stevens Rock and Criticism as Cure, II (Georgia Review) o dekonstrukciji pie sledee: Novi zaokret u kritici pretpostavlja preispitivanje pojma zatvorenog knjievnog dela i pogleda koji istie da delo poseduje trajno i lako prepoznatljivo znaenje. De Manova publikacija Allegories of Reading. Izlazi zbornik Deconstruction and Criticism s tekstovima Bluma, Deride, De Mana, Milera i Hartmana. Derida brani takozvani Thse dEtat na Sorboni na osnovi itavog svog dotadanjeg rada (poto ne radi na univerzitetu, uobiajeni put ka profesuri za njega je zatvoren). U Cerisy-la-Sallu odrava se prva konferencija posveena njegovom stvaralatvu. Derida osniva Drutvo Jan Hus koje pomae progonjenim ekim disidentima (Deridina ena je ekog porekla). Za vreme posete Pragu, odmah posle nelegalno odranog seminara, 415
XI. Dekonstrukcija
1982: 1983: 1984: 1986: 1987:
1988: 1990: 1992:
1995: 1997: 416
Derida biva zatvoren pod optubom da je posedovao narkotike. Posle brze Miteranove intervencije biva osloboen i prognan iz ehoslovake. Neuspeo susret s Gadamerom u Parizu. Pojavljuju se vane De Manove rasprave: Return to Philology i Sign and Symbol in Hegels Aesthetics. Derida postaje profesor na Cornell University. Hilis Miler objavljuje Fiction and Repetition. Umire Pol de Man. Derida postaje prvi izabrani rukovodilac Collge International de Philosophie. Derida postaje Directeur dEtudes u cole des Hautes tudes en Sciences Sociales u Parizu, to e ostati do smrti 2004. godine. Izlazi De Manova The Resistance to Theory. Istovremeno s Hajdegerovim sluajem izbija i De Manov sluaj. Ispostavlja se da je za vreme rata De Man u okupacionoj belgijskoj tampi objavio desetine lanaka od kojih je jedan izrazito antisemitski, a nekoliko njih su aluzija na antisemitizam. Velika rasprava o antihumanizmu dekonstrukcije. Derida poinje da predaje na univerzitetu u Irvinu (Kalifornija). Derida je dobio Nieovu nagradu. Derida vodi seminar u Akademiji nauka Sovjetskog Saveza i na Moskovskom univerzitetu. Beleke o razgovorima s ruskim filozofima objavljene su u knjizi Moscou aller-retour. Afera povodom poasnog doktorata koji je univerzitet u Kembridu dodelio Deridi. Grupa filozofa (meu njima Jan Bolenjski) protestuje protiv suverene odluke univerziteta, smatrajui da u oima filozofa, a sigurno i u oima mnogih koji rade na vanim filozofskim odsecima u svetu, delo gospodina Deride ne poseduje opteprihvaene standarde jasnosti i strogosti. Deridine knjige su iskljuivo svedene na ale, logical phallusies i trikove i izmotavanja slinim onima koje su upotrebljavali dadaisti i pesnici konkretnosti, a njegov stil, koji francuske filozofe gura u utljivu zbunjenost, onemoguava razumljivost. U Njujorku izlazi bibliografija Deridinih radova i radova posveenih njemu na vie stotina stranica (Jacques Derrida: An Annotated Primary and Secondary Bibliography, red. L. L. Fried, W. R. Schulz). Derida postaje nosilac ordena Legije asti. Seminar na Kapriju posveen religiji na kojem uestvuju Derida, Vatimo i Gadamer. U Luvenu se odrava velik nauni simpozijum o Deridi, filozofiji i knjievnosti. Deridina poseta Poljskoj. Od rektora univerziteta u ljonsku, Tadeua Slaveka, Derida prima poasnu titulu doktora (honoris
2001: 2003: 2004:
causa). U Sersiju se odrava drugi simpozijum posveen Deridinoj misli pod nazivom Lanimal autobiographique. Adornova nagrada Deridi. Posle Blanoove smrti, Derida na ceremoniji spaljivanja njegovog tela ita tekst Maurice Blanchot. Umire ak Derida.
XI. Dekonstrukcija
417
Bibliografija
Opta49
Deconstruction: Critical Concepts in Literary and Cultural Studies, red. J. D. White, J. Culler, New York 2003. Deconstruction: A Reader, red. M. McQuillan, Edinburgh 2000. Deconstruction: A Users Guide, red. N. Royle, New York 2000. Dekonstrukcja w badaniach literackich, red. R. Nycz, Gdask 2000. The Derrida Reader: Writing Performances, red. J. Wolfreys, Edinburgh 1998. The J. Hillis Miller Reader, red. J. Wolfreys, Stanford 2005. J. Hillis Miller, On Literature, London 2002. Jacques Derrida and the Humanities: A Critical Reader, red. T. Cohen, Stanford 2002. N. Royle, Jacques Derrida, London 2003. Provocations to Reading: J. Hillis Miller and the Democracy to Come, red. B. Cohen, D. Kujundzic, Fordham 2005. G. Bennington, Deconstruction is not what you think... and other short pieces and interviews, e-book, 2005. Material Events: Paul de Man and the Afterlife of Theory, red. T. Cohen, B. Cohen, J. Hillis Miller, A. Warminski, Minneapolis 2001. Novica Mili, ABC dekonstrukcije, Beograd, 1997.
49 Ovo nije potpuna bibliografija dela aka Deride, niti radova posveenih njemu; ona je svakako dostupna na vie razliitih mesta. Ovde se inilo vanijim da se navede literatura koja je objavljena nakon 2002. godine.
418
Pisma aka Deride u poljskim izdanjima50

Knjige J. Derrida, Chora, tum. M. Gobiewska, Warszawa 1999. J. Derrida, Gos i fenomen. Wprowadzenie do problematyki znaku w fenomenologii Husserla, tum., pos. B. Banasiak, Warszawa 1997. J. Derrida, Historia kamstwa. Prolegomena. Wykad warszawski, tum., pos. V. Hmissi, Warszawa 2005. J. Derrida, Marginesy filozofii, tum. A. Dziadek, J. Margaski, P. Pieniek, Warszawa 2002. . Derida, Gramatologija (prev. Lj. ifler-Premec), Sarajevo, 1976. J. Derrida, Ostrogi. Style Nietzschego, tum. B. Banasiak, Gdask 1997. J. Derrida, Pismo filozofii, tum., wybr, przedm. B. Banasiak, Krakw 1993. J. Derrida, Pismo i rnica, tum. K. Kosiski, Warszawa 2004. J. Derrida, Pozycje. Rozmowy z Henri Ronsem, Juli Kristev, Jean-Louis Houdebinem i Guy Scarpett, tum. A. Dziadek, Bytom 1997. Up. prevod: . Derida, Razgovori (prev. V. Milisavljevi), Novi SadPodgorica, 1993. J. Derrida, Prawda w malarstwie, tum. M. Kwietniewska, Gdask 2003. J. Derrida, Religia: seminarium na Capri prowadzone przez Jacquesa Derrid i Gianniego Vattimo, w ktrym udzia wzili Maurizio Ferrarias, Hans-Georg Gadamer, Aldo Giorgio Gargani, Eugenio Trias i Vincenzo Vitiello, Warszawa 1999. J. Derrida, Szibbolet dla Paula Celana, tum. A. Dziadek, Bytom 2000. Odlomci iz knjiga i lanci J. Derrida, Adieu, tum. J. Latkiewicz, J. Migasiski, u: Lvinas i inni, red. T. Gadacz, J. Migasiski, Warszawa 2002. J. Derrida, Che cos la poesia? tum. M. P. Markowski, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12. (prev. sa srpski, u: Letopis Matice srpske, 1992, sv. 6) J. Derrida, Darowa mier, tum. K. Liszka, M. Pawlikowska, Odra 2004, nr 12. J. Derrida, Exergum, tum. B. Shalcross, Teksty Drugie 1993, nr 1. J. Derrida, Herezja, tajemnica, odpowiedzialno: Europa Jana Patoki, tum. A. Drop, Logos i Ethos 1993, nr 1. J. Derrida, Jak on mia racj!: mj cicerone Hans-Georg Gadamer, tum. J. Wilk, Zblienia PolskaNiemcy 2002, nr 2.
50 Deridi je posveen br. 1112 asopisa Literatury na wiecie (1998). Potpuna bibliografija u tim poljskim radovima iskoriena je za antologiju Dekonstrukcja w badaniach literackich (red. R. Nycz), Gdask 2000; up. i M. P. Markowskigo, Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Bydgoszcz 1997, wyd. 2: Krakw 2002. Najpotpunija poljska bibliografija o Deridi nalazi se u zborniku Czytanie Derridy (red. B. Maczyski, R. Wodarczyk), Wrocaw 2005.
XI. Dekonstrukcija
419
J. Derrida, Jednojzyczno innego, czyli proteza oryginalna, tum. A. Siemek, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12. J. Derrida, Kosmopolici wszystkich krajw, jeszcze jeden wysiek, tum. A. Siemek, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12. J. Derrida, Kwestia stylu, tum. B. Banasiak, u: Nietzsche 19002000, red. A. Przybysawski, Krakw 1997. J. Derrida, Niczym szum morza w gbi muszli: wojna Paula de Mana, tum. A. Wasilewska, Literatura na wiecie 1999, nr 10/11. J. Derrida, Ojciec logosu, tum. B. Banasiak, Colloquia Communia 1988, nr 1/3. J. Derrida, Opory, tum. W. Szydowska, cz. 1: Przegld Artystyczno-Literacki 1999, nr 11/12, cz. 2: Pzegld Artystyczno-Literacki 2000, nr 1/2. J. Derrida, Pokolenie jednego miasta, tum. W. Szydowska, Lettre Internationale, 1993/1994 zima. J. Derrida, Polityka przyjani, tum. T. Zarbski, Odra 2001, nr 78. J. Derrida, Przebaczy nieprzebaczalne i nieprzedawnialne, tum. U. Hrehorowicz, Principia, 1999, t. 24/25. J. Derrida, Rnica pci, rnica ontologiczna (Geschlecht I), tum. M. Kwietniewska, Nowa Krytyka 2002, nr 13. J. Derrida, Sygnowane Ponge, tum. S. Cichowicz, Literatura na wiecie 1988, nr 8/9. J. Derrida, Szalestwo przebaczenia, tum. M. P. Markowski, Gazeta Wyborcza 2000, nr 96. J. Derrida, Wykad Jacquesa Derridy wygoszony na Uniwersytecie lskim, tum. K. Jarosz, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12. Izbor lanaka Fascynacja potwornym archiwum. Rowmowa z Jacquesem Derrid, tum. z. hiszp. M. Gaszyska, Pismo Literacko-Artystyczne 1988, nr 10. Heidegger, pieko filozofw. Rozmowa Didier Eribon Jacques Derrida, tum. E. Kamiska, C. Wodziski, Aletheia (Heidegger dzisiaj) 1990, nr 1. Hypnotyczna fascynacja, tum. i oprac. M. Oleksiewicz, Kino, 2001, nr 78. Nie jestem postmodernist, rozmow prowadzia G. cka, Polityka 1998, nr 1. Nieprosta historia prawdy, rozmow prowadzi B. Wildstein, Rzeczpospolita 1997, nr 300. O szowieku i zwierzciu, Marksie i aobie, rozmow przeprowadzili M. Kowalska, J. Niecikowski, tum. M. Kowalska, Przegld Filozoficzny 1988, nr 1. Rozmowa Christiana Descampesa z Jacquesem Derrid, u: Derridiana, wybr, oprac. B. Banasiak, Krakw 1994. Ta dziwna instytucja zwana literatur. Z Jacquesem Derrid rozmawia Derek Attridge, tum. M. P. Markowski, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12. 420
Dela u celosti posveena B. Banasiak, Filozofia koca filozofii. Dekonstrukcja Jacquesa Derridy, Warszawa 1997. A. Bielik-Robson, Duch powierzchni. Rewizja romantyczna i filozofia, Krakw 2004. A. Burzyska, Dekonstrukcja i interpretacja, Krakw 2001. A. Burzyska, Granice wyraalnoci: dekonstrukcja i problem interpretacji, u: Literatura wobec niewyraalnego. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki, E. Kuma,Warszawa 1998. A. Burzyska, Lekturografia i filozofia czytania wedug Jacquesa Derridy, Pamitnik Literacki 2000, z. 1. A. Burzyska, Od metafizyki do etyki, Teksty Drugie 2002, nr 12. A. Burzyska, Poststrukturalizm, dekonstrukcja, feminizm, gender, dyskursy mniejzoci i co dalej?, Przestrzenie Teorii 2002, nr 1. A. Burzyska, egnaj dekonstrukcjo!, Ruch Literacki 1999, z. 3. J. D. Caputo, Heidegger i Derrida: zimna hermeneutyka, tum. T. K. Sieczkowski, Nowa Krytyka 2001, nr 12. J. D. Caputo, Jak odrni stron lew (niewaciw) od strony prawej (waciwej), tum. A. Przysawski, Sztuka i Filozofia 2003, t. 2223. Dekonstrukcja w badaniach literackich, red, R. Nycz, Gdask 2000. J. Gutorow, Na kresach czowieka. Sze esejw o dekonstrukcji, Opole 2001. Ch. Johnson, Derrida, tum. J. Howka, Warszawa 1997. M. Kowalska, Dialektyka poza dialektyk: od Bataillea do Derridy, Warszawa 2000. E. Lvinas, Zupenie inaczej, u: idem, Imiona wasne, tum. J. Margaski, Warszawa 2000. P. aciak, Wczesny Derrida. Dekonstrukcja fenomenologii, Krakw 2001. M. P. Markowski, Bajeczna spekulacja. Derrida, Heidegger i poezja, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12. M. P. Markowski, Dekonstrukcja i religia, Res Publica Nowa 2001, nr 11. M. P. Markowski, Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Krakw 2003. M. P. Markowski, Identity and Interpretation, Stockholm 2003. M. P. Markowski, Polytyka zdarzenia o Derridzie i dekonstrukcji, Europa 2004, nr 30. M. P. Markowski, Pomyle niemoliwe: Marion, Derrida i filozofia daru, Znak 2001, nr 1. M. P. Markowski, Wobec niewyraalnego: teologia negatywna, dialektyka, dekonstrukcja, u: Literatura wobec niewyraalnego, red. W. Bolecki, E. Kuma, Warszawa 1998. Ch. Norris, Dekonstrukcja przeciw postmodernizmowi: teoria krytyczna i prawo rozumu, tum. A. Przybysawski, Krakw 2001. R. Nycz, Dekonstrukcjonizm w teorii literatury, u: idem, Tekstowy wiat. Postrukturalizm a wiedza o literaturze, Krakw 2000.
XI. Dekonstrukcija
421
Pisma Pola de Mana u prevodu na poljski51

Knjige P. de Man, Alegorie czytania. Jzyk figuralny u Rousseau, Nietzschego, Rilkego i Prousta, tum. A. Przybysawski, Krakw 2004. P. de Man, Ideologia estetyczna, tum. A. Przybysawski, wstp A. Warmiski, Gdask 2000. lanci P. de Man, Antropomorfizm i trop w liryce, tum. T. Piro, Literatura na wiecie 1999, nr 10/11. P. de Man, Autobiografia jako od-twarzanie, tum. M. B. Fedewicz, u: Dekonstrukcja w badaniach literackich, red. R. Nycz, Gdask 2000. P. de Man, itanje (Proust), Republika, Zagreb, 42/1986, br. 56, str. 566581, prevod: Miroslav Beker. P. de Man, ...dla mnie tak, skoro nazywam si de Man.... Z Paulem de Manem rozmawia Robert Moynihan, tum. A. Przybysawski, Literatura na wiecie 1999, nr 10/11. P. de Man, Epistemologia metafory, tum. M. B. Fedewicz, Nowa Krytyka 1992, nr 3. P. de Man, Geneza i genealogia w Narodzinach Tragedii Nietzschego, tum. A. Przybysawski, u: Nietzsche 19002000, red. A. Przybysawski, Krakw 1997. P. de Man, Historia literatury i nowoczesno w literaturze, tum. J. Golicki, Teksty 1973, nr 5. P. de Man, Liryka i nowoczesno, tum. A. Przybysawski, Literatura na wiecie 1999, nr 10/11. P. de Man, Nietzsche i nowoczesno, tum. A. Przybysawski, Principia 19961997, nr 1617. P. de Man, Opr wobec teorii, tum. M. Rusinek, u: Dekonstrukcja w badaniach literackich, red. R. Nycz, Gdask 2000. P. de Man, Pojcie ironii, tum. A. Sosnowski, Literatura na wiecie 1999, nr 10/11. P. de Man, Retoryka czasowoi, tum. A. Sosnowski, Literatura na wiecie 1999, nr. 10/11. P. de Man, Retoryka perswazji (Nietzsche), tum. A. Przybysawski, Przegld Filozoficzny 1998, nr. 4.
51 Polu de Manu posveen je tematski broj asopisa Literatury na wiecie (1999, br. 1011). Dekonstrukciji i dekonstruktivizmu posveena su dva broja asopisa Pamitnika Literackiego (1986, br. 2 i 3), u kojima se, izmeu ostalih, nalaze i radovi De Mana, Deride i H. Milera.
422
P. de Man, Retoryka tropw (Nietzsche), tum. A. Przybysawski, Teksty Drugie 1999, nr 4. P. de Man, Semiologia a retoryka, tum. W. Kalaga, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 4, cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badanie intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, oprac. H. Markiewicz, Krakw 1992. P. de Man, Struktura intencjonalna obrazu romantycznego, tum. A. Labuda, Pamitnik Literacki 1978, z. 3. Izbor radova posveenih De Manu A. Bielik-Robson, Pokorny suga jzyka. O Alegoriach czytania Paula de Mana, Literatura na wiecie 2005, nr 9/10. M. B. Fedewicz, Paul de Man o literaturze romantycznej, Pamitnik Literacki 1988, z. 1. R. Gasch, The Wild Card of Reading: On Paul de Man, Cambridge, Mass. 1998. Ch. Norris, Noc, w ktrej wszystkie koty s czarne. Paul de Man, czysta lektura i indyferencja wobec filozofii, u: idem, Dekonstrukcja przeciw postmodernizmowi. Teoria krytyczna i prawo rozumu, tum. A. Przybysawski, Krakw 2001. A. Przybysawski, Paula de Mana lektury Nietzschego, Przegld Filozoficzny 1998, nr 4.
XI. Dekonstrukcija
423
XII. FEMINIZAM
Re je o tome: da bi ena konano sebe ispisala mora poeti pisati o eni i mora uvesti ene u svet knjievnog stvaralatva iz kojeg su bile potisnute istom onom silinom kao to su bile iskljuene iz oseanja sopstvenog tela: iz istih tih razloga, sa istim takvim pravom i sa istim, smrtonosnim ciljem. ena mora sama, sopstvenim naporom, da ue u tekst kao i u svet i istoriju. Elen Siksu1 Feministika kritika mora pronai sopstveni predmet istraivanja, sopstveni sistem, sopstvenu teoriju i svoj sopstveni glas... Naa obeana zemlja nije ugodno neizdiferencirana univerzalnost tekstova nego nemiran i intrigantan prostor razliitosti. Ilejn ovolter2

H. Cixous, miech Meduzy, Teksty Drugie, 1993, br. 4/5/6, str. 168. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, pripremio: H. Markiewicz, t. 4, deo 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw, 1996, str. 436437.
Feminizmi
Feminizam je veoma sloena i u vie pravaca usmerena pojava, a danas ve ima i veoma bogatu istoriju. Pre nego to se pojavio u nauci o knjievnosti bio je, pre svega, drutvenopolitiki pokret i svojim korenima je dopirao sve do XVIII veka. Tek znatno kasnije u XX veku prikljuio mu se takozvani akademski feminizam, odnosno feministika istraivanja i feministika kritika, a pratila su ih i gender i druge studije. Pogled unazad naroito na istoriju feministikog pokreta u Sjedinjenim Amerikim Dravama, kao i u Engleskoj i Francuskoj omoguava uoavanje mnogih njegovih varijanti. To mnotvo u stvari sugerie da vie treba govoriti o feminizmima nego o feminizmu.4 Razliiti pokuaji klasifikacije pojava obuhvaenih ovim nazivom, koje su pokretali brojni istraivai, generalno su uzimali u obzir tradicionalne kriterijume sistematizovanja. Feminizam je sistematizovan s obzirom na hronoloki nain, a poslednjih godina se govorilo i o pojavi postfeminizma. S obzirom na vrstu angamana u okviru enskog pitanja, najee je razlikovan sociopolitiki i akademski feminizam. U vezi sa stepenom i formom angaovanosti, najee je istican radikalan i liberalan feminizam i tome slino. Neki istraivai su pak razlikovali vrste feminizma s obzirom na rasnu, etniku i seksualnu pripadnost i kao
Termin feminizam najverovatnije se pojavio u Francuskoj 1830. godine i upotrebio ga je socijalista-utopista arl Furije za kojeg je emancipacija ena predstavljala meru drutvene emancipacije kao celine. U Engleskoj je ovaj termin uao u upotrebu oko 1890. godine i u poetku je postao sinonim za zatitu enskih prava i bio je povezan sa sifraetskim pokretom. Tek je u treoj generaciji zaiveo u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Up. D. Macey, The Penguin Dictionary of Critical Theory, London, 2000, str. 122124. Na to je, na primer, nedavno skretao panju K. lenka, autor jedne od malobrojnih monografija o feminizmu na poljskom prostoru: Feminizm. Ideologie i koncepcje wspczesnego feminizmu, Katowice, 1999. O feminizmu, up. takoe: Tak, jestem feminist. Z Kazimierzem czk rozmawia Piotr Kulas, Opcje, 2003, br. 3, str. 31 (tematski broj Feminizm inaczej).
Istorija feminizma
Mnotvo varijanti
Postfeminizam
XII. Feminizam
427
Dalje podele
Osnovne razlike
posebnu pojavu klasifikovali, na primer, feminizam obojenih ena, ena Treeg sveta i lezbijski feminizam koji je u principu znatno radikalniji od drugih varijanti. I meu svim ovim orijentacijama postojala je dalja diferencijacija, na primer, u okviru radikalnog feminizma izdvajana je liberalistika i kulturna perspektiva, u okviru liberalnog feminizma monoandrogena i poliandrogena stanovita i slino. Jedna od poznatih koncepcija u okvirima sociopolitikog feminizma isticala je, na primer, tri vrste: radikalne separatistkinje, liberalne gradualistkinje i leviarske feministkinje. Bez sumnje, uporedo sa stalnim razvojem pokreta, irenjem stanovita i unutarnjom diferencijacijom broj ovih varijanti stalno se poveava i ve u ovom trenutku ih je vema teko sve obuhvatiti. Pokuaj da se uvede najjednostavniji red u ovo mnotvo feminizama treba prvenstveno da uzme u obzir na poetku pomenuto razlikovanje sociopolitikog i akademskog feminizma. Ovaj prvi je jo pre vie od dve stotine godina inicirao enski pokret kroz borbu za ravnopravnost ena i mu sociopolitiki femini karaca, a i danas se razvija u vidu zam najranija varijanta femimnogih pravaca i varijanti. Drugi nizma (datira od XVIII veka). mu se prikljuio ezdesetih godina Drutveno i kulturno orijentisan XX veka dajui pokretu za oslobo- pokret, usmeren na konkretnu enje en dublji karakter i irei borbu s diskriminacijom ena i pojavama neravnopravnosti njegov uticaj na itavu sferu ove- svim koje postoje u drutvenom i kulkove duhovne kulture. Prvi se turnom domenu, a posebno s neu najoptijem smislu i u skladu s ve jednakou u odnosu na pravo. postojeom tradicijom u tom pogledu moe hronoloki sistematizovati, razlikujui feminizme prvog, drugog i treeg talasa. Drugi je upravo nastao u akademskim krugovima poprimajui interdisciplinaran pravac, dobijajui razliite vidove neposredno povezane s razliitim humanistikim disciplinama: naukom o knjievnosti, filozofijom, teorijom kulture,
Poslednjih godina, s obzirom na sve vei broj feministikih teorija, veoma esto se govori i o razliitim varijantama feminizma odreenim u odnosu na filozofsku perspektivu koju su prihvatale, na najee koriene kategorije/ kategoriju ili s obzirom na specifinu kritiku aparaturu. Tako se, na primer, razlikuje psihoanalitiki, egzistencijalistiki, marksistiki, socijalistiki kao i postmoderni feminizam, zatim korporativni feminizam, multikulturalni i globalni feminizam, ekofeminizam i slino. Takoe se govori o esencijalistikom feminizmu (i njegovim podgrupama: biologistikoj, naturalistikoj, univerzalistikoj i slino), kao i o konstruktivistikom feminizmu. Veina tih varijanti bie izneta i u ovom razmatranju, meutim, zbog lake orijentacije u ovoj sloenoj problematici predlaem za poetak pojednostavljenu ali, istovremeno, i jasnu sliku.
428
akademski feminizam varijanta intelektualnog karaktera koja stvara podlogu za sociopoliticki feminizam i koja interpretira sve pojave koje se odnose na stanje ena. Akademski feminizam se razvio ezdesetih godina na amerikim univerzitetima, pokreui u poetku takozvane enske studije (Womans Studies) a zatim feministiku i gender kritiku. Od samog poetka bio je interdisciplinarni pravac i obuhvatao je sve humanistike discipline, naroito nauku o knjievnosti, sociologiju, psihologiju, antropologiju, istoriju, istoriju kulture i umetnosti, muzikologiju i slino.
pedagogijom, psihologijom, sociologijom i slino. U sluaju akademskog feminizma valja prihvatiti tipoloku perspektivu, razlikujui u okviru njega mnoge varijante feministike kritike, feministike teorije (takoe ponekad nazivane feminologijom ili enskim studijama Womens Studies), kao i ginokritike, gender kritike i mnogih drugih. Meutim, specifinost feminizma ne samo kao knjievnoteorijskog pravca govori da ga ne treba odvajati od pominjane drutvene i politike osnove od koje valja i zapoeti predstavljanje ove pojave.
enske studije
Sociopolitiki feminizam
Sociopolitiki feminizam je, opte uzev, hronoloki sistematizovan i, s tim u vezi, obino je podeljen na tri etape oznaavane kao talasi. Valja skrenuti panju na glavne devize koje obeleavaju karakter svake od tih etapa. Te tako: pr v i t a l as feminizma nastao je izme u XIX i X X vek a i t r aj a o d o p o e t k a e z des et i h go di na; njegova vodea deviza bila je ravnopravnost (polna), a najvaniji cilj sticanje podjednakih prava za ene i mukarce; d r u g i t a l as pripada e z de s e t i m, s e d amde s e t im i o s amd es e t i m go d i nama; ovde je postala najbitnija razlika (polna), a glavni zadatak je bio odreivanje specifinosti polnih razlika koje dele ene i mukarce; t re i t a l as je zapoeo d e ve d e s e t i h go di na; s obzirom na veoma este osude upuivane feminizmu drugog talasa,
S obzirom na bogatstvo problematike i raznovrsnost elemenata istraivanja, gender kritiku i kritiku oznaenu kao queer razmatram u posebnom poglavlju, iako su gender studije oigledno nastale na osnovi iroko shvaenog feminizma, a queer ispoljava brojna srodstva s gender studijama. Pogledati: Gender i queer. Budui svesni nevete upotrebe termina gender i queer, preuzetih iz engleskog jezika, taj potez ipak smatram manjim zlom nego zamenjivati gender poljskim pojmom. Pogledati, takoe, fusnotu 904 u: Gender i queer.
Tri talasa sociopolitikog feminizma
Ravnopravnost polova Polna razlika
XII. Feminizam
429
Raznovrsnosti
o monopolizmu belih ena, do izraaja je dola deviza ra znov rs nost i; u tom razdoblju posebno se vodilo rauna o brojnosti razliitih enskih grupa (predstavnic razliitih rasa, zajednica, kultura, tradicija i sl.) i, s tim u vezi, mnogim razliitim problemima karakteristinim za svaku grupu. 1. Prvi talas feminizma: XIX/XX vek poetak ezdesetih godina
Prvi talas
Drutvena situacija ena
Feministika kritika Rusoa
Iako se termin prvi talas, pre svega, primenjuje na razdoblje mobilizacije amerikih i engleskih sifraetkinja izmeu XIX i XX veka (manje-vie izmeu 1890. i 1920. godine), ipak treba imati na umu da su feministike tendencije nastale u Engleskoj jo u XVIII veku i trebalo je u poetku da budu samo drutvenopolitiki pokret. Impuls za nastanak ovog pokreta predstavljale su nagle promene u privredno-ekonomskoj sferi usled kojih je poboljanje ivotnih uslova, to je paradoksalno, izazvalo pogoranje poloaja ena, a razvoj kapitalizma i proces industrijalizacije pokazali su se kao uzrok potiskivanja ena iz javnog ivota. Zato se u iskazima prvih feministkinja uglavnom javljao problem suavanja drutvenog prostora funkcionisanja ena. Tako je, na primer, Meri Vulstonkraft, autorka rada A Vindication of the Rights of Woman, objavljenog 1972. godine, pronalazila mogunost za poboljanje poloaja ene pre svega u izjednaavanju obrazovnih ansi u obrazovanju koje prua podjednake mogunosti za iskoriavanje individualnih, intelektualnih i moralnih sposobnosti. Analizirajui poloaj ene iz racionalistike perspektive, Vulstonkraft je pre svega kritikovala model vaspitanja koji je nametnuo an ak Ruso (naroito u knjizi Emil), koji se odlikovao veoma izrazitim preferencijama mukog stanovita. enski pokreti naroito aktivnost amerikih i engleskih sifraetkinja i emancipatorki jaali su tokom itavog XIX veka. Feministika misao XIX veka bila je, opet, usmerena pre svega u pravcu izjednaavanja graanskih prava za oba pola i za njihovo jednako uestvovanje u privredno-ekonomskom ivotu. Ta tendencija bila je
Vremenski okviri prvog talasa odreivani su na veoma razliite naine. Neki istraivai ovde istiu precizne datume, ali koji seu dublje u XIX vek na primer, od 1830. do 1950. godine, drugi, opet, nazivom drugi talas skloni su da oznae tek feministiku misao etrdesetih i pedesetih godina sa snanim naglaskom na Simon de Bovoar, autorku Drugog pola. Neki istraivai tvrde da su se prvi istorijski potvreni tragovi feminizma pojavili u Francuskoj u vreme Francuske revolucije, na primer, Dclaration des droits de la femme et de la citoyenne (Deklaracija o pravima ena i graanki), Olimpije de Gue iz 1791. godine.
430
naroito vidljiva u ostvarenjima amerikih sifraetkinja. Jedno od najvanijih dostignua toga razdoblja postala je takozvana Deklaracija sentimenata (Declaration of Sentiments), usvojena 1848. godine u Seneca Falls u dravi Njujork, formulisana po uzoru na Deklaraciju o nezavisnosti. U njoj su pokrenuti problemi neophodnih reformi porodinog ivota (braka, svojinskih prava, razvoda i sl.) i davanja enama prava javnog izjanjavanja. U istoriju je ula i rezolucija enskog pokreta sifraetkinja koja potie iz istog vremena; njen voa Suzan A. Entoni nametala je amerikim enama, pored ostalog, obavezu garancije svetog prava za osloboenje. ezdesetih godina XIX veka nastala su udruenja koja su delovala u korist izjednaavanja graanskih prava mukaraca i ena, koje su osnovale Entonijeva, Elizabet Stanton i Lusi Ston. Najvei intenzitet aktivnosti bio je krajem XIX i poetkom XX veka (to je upravo onaj prvi talas feminizma), a njihov vidljiv efekat je, izmeu ostalog, to to je 1929. godine u Ustav Sjedinjenih Amerikih Drava uneto devetnaest amandmana o ravnopravnosti polova. Jedna od najvanijih knjiga prvog talasa jeste Drugi pol Simon de Bovoar (19081986) iz 1949. godine, a uvena reenica enom se ne raa nego se postaje, preuzeta iz te knjige, skrenula je panju na proces drutvenog konstruisanja kategorije enskosti. Knjiga Simon de Bovoar je izazvala, meutim, razliite kontroverze; prema miljenju nekih komentatorki; nain na koji je autorka pokrenula problem polnih razlika pojaavao je (uprkos autorkinim intencijama) muki univerzalizam i androcentriku perspektivu, kroz iju prizmu je ena bila uglavnom interpretirana pomou negativnih kategorija bila je, jednostavno, drugaija od mukarca i nastojala je da se po svaku cenu s njim izjednai.10 Ipak se veoma inspirativnom pokazala teza Simon de Bovoar da vrednosti koje stvaraju mukarci, a takoe i muka ponaanja, u patrijarhalnoj kulturi predstavljaju pozitivnu kulturnu normu, a da je ena uvek osuena na status drugaije, dakle, da je fundamentalna alijenacija neodvojiv pokazatelj njenog stanja.11
Simon de Bovoar, Drugi pol, 12, Beograd, 1982; 1983, prevod: Zorica Milosavljevi. Up. ovde str. 13. 10 Neki kasniji komentatori smatraju da nain miljenja sadran u knjizi Simon de Bovoar (mada datiranoj za period prvog talasa), ve pripada drugom talasu naroito s obzirom na gender elemente sadrane u njoj, iako je navedena uvena formula o konstruisanju kategorije ena uz pomo civilizacije. 11 Ponekad je Simon de Bovoar pridavala velik znaaj kategoriji drugoga, kao jednoj od osnovnih kategorija ljudskog miljenja, ime se jo onda ukljuila u snaan pokret miljenja drugosti koji e kulminirati u postmodernistikoj filozofiji (naroito . Deride, M. Fukoa, .-F. Liotara).
XII. Feminizam
Amerike sifraetkinje
Udruenja za pitanja ravnopravnosti
Drugi pol
ena kao drugaija
431
Izvor alijenacije ena
Simon de Bovoar je iznosila uverenje o tome da je glavni izvor ove alijenacije enska telesnost (naroito njena sposobnost za reprodukciju) i osnovne drutvene uloge koje odatle proizlaze i koje su joj uvek priznavane (raanje dece i njihovo vaspitanje). Prvi talas feminizma bio je, pre svega, u znaku borbe za ravnopravnost ena i mukaraca pred zakonom kao i u drutvenom ivotu i politici, a najvaniji zadatak uesnica feministikih pokreta bilo je skretanje panje na razliite forme pravne i obiajne diskriminacije ena u istoriji. 2. Drugi talas: ezdesete, sedamdesete i osamdesete godine
Drugi talas feminizma
Idealna enskost
Kritika Frojdove mizoginije
Zakon o graanskim pravima
Termin drugi talas uvela je 1968. godine Mara Vajnmen Lir12 da bi oznaila pokrete za oslobaanje ena u Sjedinjenim Amerikim Dravama, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemakoj, koji su bili inicirani ezdesetih godina. Kao uslovni poetak drugog talasa najee se smatra datum objavljivanja knjige Beti Fridan (ro. 1921) The Feminine Mystique (Mistika enstvenosti) ili 1963. godina.13 Razmatrajui ensko pitanje u Sjedinjenim Amerikim Dravama autorka je skretala panju na mehanizme mistifikacije kojima podleu amerike ene pokuavajui da se prilagode zahtevima idealne enskosti. Istraivanja dve stotine svrenih studentkinja Smiths College, koje se posle studija nisu ukljuile u profesionalni rad, pokazala su koliko je velika disproporcija izmeu ivota tih ena i idealizovanog uzora koji su nastojale da ostvare. Ta knjiga je izazvala veliku pometnju u amerikim enskim sredinama, iako je bila masovno komentarisana, naroito poto se kao jedna od prvih poduhvatila, izmeu ostalog, kritike Frojdove mizoginije. ezdesetih godina poeli su se, takoe, pojavljivati lanci novinarke i spisateljice Glorije tajn u kojima je obavljena temeljna revizija stereotipa enskosti i kritika dotadanjih uverenja identiteta ena, a takoe i dotadanjih pogleda na ulogu ena u porodici i drutvu. Na taj rastui talas interesovanja za ensku problematiku uticale su, takoe, sve ee kampanje za prava oveka i uklanjanje rasne segregacije. Godine 1964. Kongres Sjedinjenih Amerikih Drava doneo je Zakon o graanskim pravima iji je sedmi amandman isticao zabranu diskriminacije s obzirom na pol, rasu, boju koe, religijska uverenja i nacionalnu pripadnost i to je, nesumnjivo, bilo najvee dostignue drugog talasa feminizma.
12 M. Weinman Lear, The Second Feminist Wave, New York Times Magazine, 1968, mart. 13 B. Friedan, The Feminine Mystique, New York, 1963.
432
U Sjedinjenim Amerikim Dravama se veoma brzo pojavila podela na dve frakcije sociopolitikog feminizma liberalnu i radikalnu. Liberalne feministkinje sainjavale su takozvanu grupu za enska prava od kojih je sigurno najjaa bila National Organization for Women (NOW), koju je 1966. godine osnovala pomenuta Beti Fridan; uglavnom je okupljala bele ene srednje klase, liberalnih politikih pogleda i profesionalno aktivne. Ta frakcija je zahtevala podjednake anse za mukarce i ene u obrazovanju i privredi, kao i izjednaavanje graanskih prava. Glavni oblik aktivnosti liberalnog pokreta bilo je vrenje pravnih i drutvenih pritisaka na razne institucije javnog ivota. Krajem ezdesetih godina poele su, meutim, dolaziti do izraaja radikalne feministkinje koje su inile takozvane grupe za oslobaanje ena. Jedna od prvih grupa te vrste bila je organizovana 1968. godine oko Ti-Grejs Etkinson, a njene aktivnosti imale su uglavnom za cilj irenje svesti en o mehanizmima pritisaka na drutvene strukture kao i temeljnu analizu patrijarhalnih pojava i muku dominaciju u svim oblastima ivota. Radikalne feministkinje, koje su vrlo brzo dobile status jedinih pravih, u principu su ispoljavale leviarske poglede i pokazivale veliku agresivnost u odnosu na mukarce. U skladu sa svojim nadimkom, ta grupacija je pribegavala veoma radikalnim reenjima u pritiscima na promenu morala, a nazivi pojedinih grupacija (na primer, Womens International Terrorist Conspiracy from Hell WITCH, ili Redstokings) takoe su govorili sami za sebe. Od 1969. godine Etkinsonova je poela da zahteva dublju reviziju politike roda i snaniju kritiku pojava seksizma u drutvenom ivotu. Godine 1970. Kejt Milet (ro. 1934. godine) objavila je knjigu Sexual Politics14 koja je postala jedna od najvanijih publikacija drugog talasa feminizma. irei pojam politike na razliite naine vrenja vlasti i razne vrste dominacija u drutvenom ivotu, Miletova je ovde pribegla otroumnoj analizi izvora pritisaka na ene u seksistikom drutvu, u institucionalnoj i u privatnoj sferi. Uzroke takvom pritisku pre svega je videla u patrijarhalnom sistemu koji je odreivao odnos izmeu biolokog i kulturnog roda; isticala je takoe politike uslovljenosti polnih uloga i analizirala mehanizme vlasti ugraene u odnose mukaracena. Ta knjiga je, istovremeno, bila jedna
14 K. Millet, Sexual Politics, New York, 1970. Pogledati, takoe, fragment preveden na poljski jezik: Teoria polityki pciowej, u: Nikt nie rodzi si kobiet, Warszawa, 1982. Valja napomenuti da je isto tako 1970. godine u Londonu bila objavljena uvena knjiga australijske spisateljice: G. Greer, Female Eunuch, koja takoe pokree problematiku mizoginije kao kulturne pojave i koja skree panju na razliite pojave pritisaka na ene.
XII. Feminizam
Liberalna frakcija sociopolitikog feminizma
Radikalna frakcija
Sexual Politics
Polne uloge
433
Izvori diskriminacije ena
Politizovana sfera privatnosti
Koreni muke dominacije
Perspektiva razlike
od najotroumnijih analiza patrijarhalne ideologije i uzroka rodnog nasilja. Slina pitanja je pokretala i knjiga Dialectics of Sex, objavljena iste godine, koju je napisala alamit Fajerston. Autorka je u njoj analizirala izvore pritisaka i diskriminacije ena, a uzroke je nalazila kako u bioloki uslovljenom razlikovanju polnih uloga, determinisanim prokreacionim ciljevima, tako i u kulturno uslovljenim podelama, na primer, u automatskom povezivanju egzaktnih nauka s mukarcima, a humanistikih sa enama. Jedna od najvanijih poruka koje proistiu iz knjiga Miletove i Fajerstonove bilo je uverenje o tome da sfera privatnosti takoe podlee politikim pritiscima. uvene formule privatnost je politika (preuzete iz knjige: Millet, Sexual Politics) i lino je politiko (preuzete iz naslova knjige Kerol Heni),15 postale su vodee devize radikalnih varijanti feminizma sedamdesetih godina. Kako Miletova, Heniova tako i Pet Mejnardi autorka lanka takoe zvunog naslova: The Politics of Housekeeping (Politika domaih poslova)16 ali i druge predstavnice te grupacije feminizma, od poetka sedamdesetih godina skretale su panju na to da lini problemi imaju duboke drutvene korene i da zahtevaju politika reenja. One su takoe dokazivale da korene dominacije mukaraca u javnoj sferi treba traiti u porodinom ivotu kao minijaturi drutvenih odnosa. Tu se, na primer, uvruje uverenje o privilegovanoj ulozi mukarca (koja se naroito moe primetiti u odnosima majkesinovi i majkekeri) i tu zapoinje dominacija brae nad sestrama koja se, zatim, prenosi i u javnu sferu. Znaaj doprinosa drugog talasa feministikog pokreta nije bio zanemarljiv. Feministkinje su postepeno odustajale od univerzalistike perspektive koja je dominirala prvim talasom feminizma. Koliko je u prvom talasu rodna razlika u izvesnom smislu bila otklonjena u stvari je dominirala pretpostavka jednakosti ena i mukaraca toliko je u ostvarenjima drugog talasa u prvi plan poela da izbija perspektiva razlike: ena nije vie odreivana u odnosu prema mukarcu (kao univerzalnoj kategoriji), nego u odnosu prema svojim vrednostima, prema svojim osobinama i mogunostima razvoja koje su odatle proisticale. Bez obzira na pripadnost liberalnim ili radikalnim grupacijama, feministike aktivistkinje naroito amerike, ali i engleske i francuske veoma su doprinele produbljivanju svesti ena i pokazivanju oblika njihove diskriminacije,
15 C. Hanisch, The Personal is Political, u: The Radical Therapist, red. J. Agel, New York, 1871. 16 P. Mainardi, The Politics of Housekeeping, u: Sisterhood is Powerfull: An Antology of Writtings from the Womens Liberation Movement, red. R. Morgan, New York, 1970.
434
kao i poboljanju samovrednovanja ena. Na to su ih upuivale i razliite perspektive samorealizacije u javnoj sferi. Takoe su obavile i temeljnu kritiku tradicionalnih obrazovnih procesa kao vaspitanja za ulogu ene, a istovremeno zatvaranja unutar rodnog geta i pripremu za prihvatanje drutvene inferiornosti. Potkopale su i stereotipne uloge koje su tradicionalno dodeljivane enama u javnom ivotu. Preduzele su, takoe, veoma konkretne korake u tenji za promenom drutvenog poretka i promenama u sferi demontae polnih uloga. Doprinele su otklanjanju mnogih legislativnih barijera i skrenule panju na patoloke pojave. Otpoele su i raspravu o nasilju u porodici i o seksualnom napastvovanju ena, kao i o roditeljskim pravima. Doprinele su i kasnijem iniciranju (krajem osamdesetih godina) pokreta political correctness (politike korektnosti) analizirajui, na primer, jezik sa stanovita mukih ovinizama prisutnih u njemu i dovodei do eufemizacije mnogih diskriminacionih jezikih formi. Jedno od najvanijih dostignua feministkinja drugog talasa bilo je i skretanje panje na pozitivnu dimenziju enskosti ena je poela da se sagledava kao takva a ne suprotstavljena mukarcu. Zaokret ka afirmaciji enskosti postao je naroito vidljiv u novoj varijanti feminizma koja se pojavila u okvirima drugog talasa akademskog feminizma. 3. Trei talas: devedesete godine Kriza feminizma koja se mogla primetiti poetkom osamdesetih godina zavrila se na kraju decenije takozvanim postfeminizmom snanim kritikim pokretom koji je bio vidljiv naroito u sociopolitikom feminizmu. Tada su feministkinje poele da sagledavaju sve snaniju disproporciju izmeu privatnog i javnog ivota. Strategija podjednakih ansi u javnoj sferi je, to je paradoksalno, doprinela pogoranju poloaja ena u privatnoj sferi, nametnula im je povean broj obaveza, a esto i line neuspehe. Porodini sistemi se nisu mnogo izmenili manifestacije muke dominacije nisu nestale, institucije javnog ivota nisu uradile mnogo kako bi olakale enama da pomire obaveze ena i majki s profesionalnim poslovima. Kao odgovor na te, ne tako optimistike, dijagnoze, devedesetih godina se pojavila nova generacija feministkinja (nazivana treim talasom) znatno radikalnija i naprednija nego dotadanje. Uoeno je, takoe, da je dotadanji enski pokret imao u vidu pre svega perspektive belih, heteroseksualnih amerikih i zapadnoevropskih ena koje su u celini predstavljale bogatu srednju klasu i koje su uzurpirale pravo na izraavanje pogleda svih ena.
XII. Feminizam
Kritika obrazovnih procesa
Political correctness
Akademski feminizam
Postfeminizam
Trei talas
435
Pluralizacija feminizma
Gender kritika
Podvrgavajui temeljnoj kritici univerzalistike i globalistike tendencije, a naroito uverenja o univerzalnoj prirodi ene i maskirani patrijarhalizam dotadanjih feministikih teorija, feministkinje treeg talasa su nastojale da uzmu u obzir brojnost i raznovrsnost enskih svetova zajedno sa specifinim problemima koji su im svojstveni. Takoe su poele da se oglaavaju feministkinje koje su predstavljale rasnu, etniku, homoseksualnu manjinu ili, na primer, zemlje Treeg sveta. Postfeministiki pokreti koji su kao polaznu taku uzimali raznovrsnost, naglaavali su preku potrebu da se u obzir uzmu kulturni, rasni, etniki i seksualni uticaji, pa ak i nunost zamene kategorije ene kategorijom en (mnoina). To je rezultiralo daleko poodmaklim feministikim pluralizmom i njegovom daljom podelom na pojedine pravce i varijante. Na osnovi feminizma treeg talasa, takoe se proirila i kategorija gender (drutvenokulturna konstrukcija roda, koja se razlikuje od kategorije biolokog pola), a uporedo s razvojem te kategorije razliite varijante takozvane gender kritike.
Akademski feminizam
Akademski feminizam poeo se razvijati gotovo istovremeno s drugim talasom sociopolitikog feminizma. Njegova akademinost nije, meutim, znaila izolovanje od drutvenopolitike sfere. Upravo obrnuto ta varijanta koja je postojala u amerikim, engleskim i francuskim univerzitetskim krugovima stalno je uspostavljala snane veze s politikim aktivnostima, esto predstavljajui intelektualnu podlogu za njih. Za jednog od nastavljaa ove struje smatra se Florens Hau, nastavnica iz Misisipija, koja je 1964. godine obavila kritiku analizu amerikih kolskih programa i udbenika, a zatim inicirala napade na edukativni kanon koji su stvarali beli mukarci
436
feministika kritika najoptija definicija feministike kritike, koja se nalazi u jednom od savremenih renika knjievnih termina, odreuje je kao shvatanje, analizu i korienje knjievnog dela, kao i jezik i institucij knjievnih istraivanja i teorije knjievnosti sa stanovita enskog iskustva.* Na slian nain o tome govore i neke predstavnice feministike kritike. Tako, na primer, za Patriu Mejer-Speks feministika kritika je svaki nain pristupa tekstu (ne samo knjievnom) koji analizira tekst iz perspektive specifino enskih iskustava koja se u njemu nalaze (u sluaju knjievne fikcije kako u samom predstavljenom svetu tako i u jezikom i retorikom sloju). Za Ilejn ovolter, osnovni cilj feministike
Florens Hau
u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Feministika teorija i knjievna kritika ipak su se jo ezdesetih godina nalazile na margini akademskog ivota. Meu prvima su bile takozvane enske studije (Womens Studies) iji poeci datiraju iz ezdesetih godina u Engleskoj i Sjedinjenim Amerikim Dravama. Upravo su u Sjedinjenim Amerikim Dravama Keti Kejd i Pegi Dabins, od 1960. godine, u Nju * V. Harris, Dictionary of Concepts in Literary Criticism and Theory, New York, Orleansu na Free School drale 1982, str. 89. predavanja i seminare posveene enama, Naomi Vajstajn je izlaga enske studije (womens la o istoriji ena u ikagu, a Aneta studies) najvaniji (ve ezdeBekster na Barnard College u Njusetih godina) poseban vid akademjorku. Tek je ezdesetih godina Koskog feminizma pre svega okremisija za pitanja statusa ena, pri nut prikupljanju ukupnog znanja Modern Language Association of (koja potiu iz razliitih discipliAmerica (MLAA), uvrstila enske na) koja se odnose na situaciju ene u istoriji, kulturi, politikom i studije (Female Studies) kao ravnodrutvenom ivotu i slino. To je pravan akademski kurs.17 To je reanaliza specifinih enskih iskuzultiralo eksplozijom istraivakih stava i istorije. Osnovna kategoriradova koji su otvarali sasvim noja enskih istraivanja (suprotno ve interpretativne perspektive. gender studijama Gender Studies) jeste kategorija enskosti. Ta Na temelju akademskog feistraivanja se takoe koncentriu minizma poeli su da se razvijaju na pokuaje odreenja specifinorazliiti tipovi feministikih istraisti enskosti i na promene njenog vanja, feministike teorije i feminishvatanja u istoriji i slino. stike knjievne kritike. Poev od polovine ezdesetih godina, feministike istraivaice i spisateljice u Sjedinjenim Amerikim Dravama, a takoe i u Velikoj Britaniji, meu njima i ve pomenuta Kejt Mileti i K. M. Roders, Meri Elman, M. R. Liberman, Ejdrien Ri, T. Olsen, Gajatri akravorti Spivak (ro. 1942), Barbara Donson (ro. 1947), Toril Moi, Elen Mors, Meri Dejli, Ilejn ovolter (ro. 1941), Anet Kolodni, Suzan Grifin, Nensi odorov, Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar, Dudit Feterlej, obavljale su podrobne analize slike ena u angloamerikoj
kritike jeste sagledavanje polnih razlika pokazanih u knjievnosti. Zatim, prema miljenju Dudit Faterlej feministika kritika daje neke nove naine shvatanja i interpretiranja knjievnosti iz enske perspektive i slino. Feministika kritika dobija inspiraciju iz razliitih pravaca teorije knjievnosti najvie iz psihoanalize, strukturalizma, dekonstrukcije, kulturnih istraivanja. 17 Prvi zvanino potvren program Womens Studies poeo je da se ostvaruje na univerzitetu u San Dijegu, 1970. godine.
XII. Feminizam
enske studije
Istraivaice feminizma u SAD i Engleskoj
437
Razliitost enskog knjievnog stvaralatva
Herstory
prozi, opisivale psiholoke kompozicije enskosti i patrijarhalne modele dominantne u knjievnosti. Nadovezujui se na Drugi pol Simon de Bovoar (prevod na engleski jezik 1953. godine), kao i na dela Virdinije Vulf (koja je postala glavni pretea i duhovni patron drugog talasa feminizma)18 ove istraivaice su istakle hijerarhijsku strukturu odnosa polova u zapadnom drutvu i kulturi. Pokazivale su, takoe, sutinsku razliitost enskog knjievnog stvaralatva i izvlaile iz zaborava stvaralatvo spisateljica gurnutih na marginu, a esto i potpuno zaboravljenih. Obavljale su, takoe, podrobna jezika istraivanja naroito sa stanovita androcentrikih jezikih konstrukcija (na primer, Bog, filozof, subjekat) i analizirale njihov znaaj za utvrivanje kulturnih stereotipa. Uveravale su u nunost tih tradicionalnih onomastikih oblika koji su smatrani oiglednim, u kojima su se jasno sauvali tragovi muke dominacije (uveni ginokritika termin je godine uvela Ilejn ovolter. postulat zamene rei history sa her- 1979. Varijanta feministike kritike koja 19 story). Razliite varijante femini- se pojavila u drugoj fazi drugog stike kritike (antropoloke, dru- talasa feminizma (oko polovine setvene, epistemoloke, kulturne i damdesetih godina) koja je svesno sl.), koje su prihvatale perspektivu odustala od revizionizma na raun pola, a koja dotle nije bila prisut- afirmativnog istraivanja specifinosti svojstva enskog knjievnog na u humanistikim diskursima, stvaralatva, analize enske knjievdale su nove, veoma interesantne ne tradicije i enskih iskustava. analize knjievnosti, knjievnog kanona i nauke o knjievnosti, istorije (i njenog pisanja iz perspektive velikih i borbenih mukaraca), filozofije (kojom je dominirao falogocentrizam, muka epistemologija i metodologija naunog
18 Ovde su posebno inspirativni postali takvi tekstovi Virdinije Vulf, kao to su: Sopstvena soba (1923) i Tri gvineja (1938). U Sopstvenoj sobi Vulfova je, izmeu ostalog, analizirala stanje ene-spisateljice, skreui panju na bitna ogranienja na koja nailaze ene pisci zbog svog pola. U Tri gvineja knjizi komponovanoj u obliku odgovora na tri pisma Vulfova je ustala protiv rata kao tvorevine patrijarhalne civilizacije. Ta knjiga je, takoe, pokretala problem razlik u enskoj i mukoj psihi iz kojih proizlaze razliiti sistemi vrednosti i pogleda na svet. Drugi vani romani Virdinije Vulf su: uvena Gospoa Dalovej (1922), Ka svetioniku (1927) i Orlando (1928) koji reprezentuju enski pokret u modernizmu, a doprineli su kritici muke dominacije u kulturi i inspiraciji za kritiku u znaku gender. 19 Primer je, oigledno, anegdotski, ali je ipak ulog te promene bio velik. U ovom sluaju re je bila o opisu istorije ena o stvaranju Her-story ili podrobnom dokumentovanju aktivnosti ene u prolosti koja je, u celini uzev, predstavljala marginalne elemente istorijskih sistema koje su stvarali mukarci (his-stories). O ovome up. J. Nestle, Living with Herstory, u: WomenIdentified Women, red. T. Darty, S. Potter (predgovor: J. Schwarz), Palo Alto, 1984.
438
arahnologija metaforika ideja stvaralakog procesa i stila feministike kritike koju je predloila Nensi K. Miler u polemici s hifologijom Rolana Barta. Metafora tkanja paukove mree i ene-pisca kao paukove mree trebalo je da naglasi vrstu vezu spisateljica s tekstovima koje one tkaju, kao i sa oznaavanjem tih tekstova sopstvenom telesnou. Pozivajui se na metaforu paukove mree i na mit o Arahni, koncepcija Milerove je skretala takoe panju na potiranje distance, koju su uspostavili mukarci, izmeu svakodnevnog ivota i stvaralatva obinog i ekscentrinog stvaralakog ina, potiranje koje je svojstveno enskom stvaralatvu. Ova koncepcija je isto tako odigrala izvesnu ulogu kao element kritike dualizma subjekta i objekta u zapadnoj misli, svojstvenog mukom nainu miljenja. criture feminine (en sko knjievno stvarala tvo) termin koji oznaava kako enski stil pisanja tako i jedan od najuticajnijih pravaca francuske feministike kritike (glavne predstavnice: Elen Siksu, Lis Irigaraj, Julija Kristeva, An Leklerk, Monik Vitig) koji se vie ispoljavao u konkretnim postupcima knjievne prakse nego to je teorijski formulisan. Kategorija criture feminine
saznanja), a takoe i dosta drugih disciplina i itave zapadne kulture podreene perspektivi belih heteroseksualnih mukaraca. Danas se enske studije (Womens Studies)20 esto smatraju najirom kategorijom koja obuhvata sve varijante akademskog feminizma istoriju, teoriju i feministiku kritiku. Prva su se, hronoloki gledano, koncentrisala na predstavljanje istorije ena, njihove uloge u istoriji, kulturi i politici, i stvorila su podlogu za feministiku kritiku i za takozvane Gender Studies (gender studije).21 Feministika kritika, koja se izdvojila na osnovu enskih studija, dala je nove interpretacije i to kako knjievnosti koju su stvarale ene tako i knjievnosti uopte, ali itane na nov nain iz feministike perspektive. Uistinu, poznavaoci ovog predmeta tvrde da ne samo to ne postoji jedna kola feministike kritike, ve da postoji mnogo kritikih tendencija u okviru ovog pravca (verovatno onoliko koliko i varijanti samog feminizma),22 a neki ak smatraju da svaka feministika kritiarka reprezentuje sopstveni, potpuno neponovljiv stil; valja, meutim, pomenuti dva, moda najizrazitija stila te kritike. Jedan od njih je takozvana ginokritika
Gender Studies
Ginokritika
20 Nazivane, takoe, feminologijom, enskim studijama, enskim istraivanjima i slino. 21 Boena Holuj iznosi bitnu razliku prema kojoj osnovnu istraivaku kategoriju enskih studija predstavljaju kategorije ene i enskosti, a osnovnu kategoriju gender studija predstavlja kategorija roda. Up. B. Chouj, Womens Studies a Gender Studies, u: Po przeomie. Przeom wieku w kulturze kultura na przeomie wiekw, red. A. Skrendo, A. yliska, Szczecin, 2001. 22 The Pengiun Dictionary of Critical Theory, op. cit., str. 124.
XII. Feminizam
439
Arahnologija
Feministika kritika na raskru
koju u veini sluajeva reprezentuju amerike kritiarke. Njenu, sigurno najuveniju, varijantu predstavlja takozvana arahnologija Nensi K. Miler (ro. 1941). Drugu slinu ginokritici reprezentuje francuska koncepcija criture feminine Elen Siksu (ro. 1937), Lis Irigaraj (ro. 1930) i Julije Kristeve (ro. 1941). Amerika istraivaica Ilejn ovolter jeste jedna od prvih koja je 1981. godine precizno sistematizovala najvanije varijante feministike kritike.23 Njoj takoe treba da zahvalimo za uvoenje termina ginokritika u feministiki diskurs. uveni i iz vie razloga presudan lanak pod naslovom Feministika kritika na raskru objavljen je 1981. godine kad je, kako ispravno primeuje njegova autorka, feministika kritika ula u takozvanu razvojnu fazu u kojoj je ve bilo potrebno da se izvre osnovna sistematizovanja i diferencijacija, kao i jasno odreenje teorijskih osnova.24
pojavila se u francuskoj misli na talasu popularnosti criture (pisanja) jednog od najvanijih termina poststrukturalistikog diskursa. Specifino ensko knjievno stvaralatvo je u ovom sluaju uzimano kao posebna vrsta diskursa emocionalnog, ulnog, povezanog s telom i erotikom. Izvor tog stvaralatva su najskrivenije sfere linosti, a, pre svega, nesvesno, te otuda u pogledima kritiarki orijentacije criture feminine dosta pozivanja na psihoanalizu naroito na Lakanovu. Knjievnost je u feministikoj kritici smatrana prostorom posebnih svojstava u kojem i zahvaljujui kojem se moe ispoljiti sve ono to nije izreeno, kao i ono to je priguivano kulturnim i drutvenim konvencijama. Stil orijentacije criture feminine je ulan, necelovit i diskontinuiran, eliptian, simulatorski, snano metaforizovan i svojstvena mu je bogata erotika i telesna metaforinost. Shvatan je takoe i kao nain opiranja tradicionalnim (naroito mukim) izraajnim formama.
23 Postojali su, oigledno, i raniji pokuaji, na primer, A. Kolodny, Some Notes on Defining a Feminist Literary Criticism, Critical Inquiry, 1975, jesen, t. 2, br. 1 i: N. Auerbach, Feminist Criticism Reviewed, u: Gender and Literary Voice, red. J. Todd, New YorkLondon, 1980. Nesumnjivo je da je zapravo tekst Ilejn ovolter uao u istoriju i njemu valja posvetiti neto veu panju. 24 Do sada se znatan deo feministikih istraivaica odrekao toga, videvi u takvoj tendenciji tetne uticaje mukog logosa. Up. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 431432.
440
Revizionistika kritika i ginokritika

Polazna taka analize ovolterove bilo je zapaanje koje se odnosilo na dominantnu tendenciju dotadanje feministike kritike, odnosno revizionistike struje. Upravo joj je taj pravac posluio da precizira opte pretpostavke suprotne tendencije koja je enskost i ensko knjievno stvaralatvo poela da tretira s potpuno afirmativnog stanovita i kao glavni predmet analize. Podvrgavajui temeljnoj analizi dotadanje stanje feministike kritike (naroito sedamdesetih godina), ovolterova je pola od paljivog markiranja principa revizionistike struje.25 Najreprezentativniji izraz tog pokreta nala je revizionistika femini u iskazu Sandre M. Gilbert, What stika kritika varijanta feDo Feminist Critics Want?: ministike kritike koja se pojavila
uporedo s drugim talasom feminizma i pre svega je bila usmerena na istraivanja mizoginih motiva u knjievnosti i u nauci o knjievnosti, a takoe i na istraivanje i kritiku razliitih formi represija prema enama i svih vrsta patrijarhalnih struktura i stereotipa u ispoljavanju uloge ena u kulturi, koji se nalaze u knjievnoistorijskom i teorijskoknjievnom diskursu (na primer, K. M. Roders, M. Elman, D. Feterli, D. Donovan, M. R. Liberman i druge).
Revizionistiki pravac
Nalog revizionizma (u feministikoj kritici) tei deifrovanju i ispoljavanju svih dotad skrivanih pitanja i odgovora koji jo uvek zamagljuju veze izmeu tekstualnosti i seksualnosti, knjievnih vrsta i vrsta polnih razlikovanja, psihoseksualnog identiteta i uticaja kulturnih autoriteta.26
U skladu sa stavom Sandre Gilbert, revizionistiki pokret je pre svega bio usmeren ka razotkrivanju mehanizama represije prema enama, ka demaskiranju i obeleavanju svih pojava muke dominacije u teorijskom i knjievnokritikom diskursu kao i ka kritici knjievnog kanona utvrivanog iz muke perspektive. Ova struja je, pre svega, imala ideoloki karakter, a u njenom centru se nalazila itateljka-feministkinja koja je praktikovala neku vrstu feministike
25 ovolterova, uistinu, razlikuje feministiku kritiku od ginokritike i ovoj prvoj pridaje revizionistiki karakter, meutim, njeno razlikovanje je danas pomalo arhaino. Zato ovde, delimino idui za ovolterovom, prihvatam poetnu podelu feministike kritike na pravce: revizionistiki i ginokritiku. 26 S. M. Gilbert, What Do Feminist Critics Want? A Postcard from the Volcano, u: The New Feminist Criticism: Essays on Women Literature, and Theory, red. E. Showalter, New York, 1985, str. 36, citat iz: E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 435, 468.
XII. Feminizam
Razotkrivanje mehanizama represije
441
Nedostatak pozitivnog aspekta u revizionistikom pokretu
Feministika opsesija
hermeneutike, sraunate na otkrivanje portreta en u knjievnosti, korienje knjievnih/kritikih stereotipa o eni, prouavanja pokazatelja enskosti sadranih u semantikim teorijama, kao i obelodanjivanje onoga to se preutkuje u kritikim diskursima koji se odnose na ulogu en u knjievnosti i demaskiranje pogrenih mukih predstava o enama u knjievnom kanonu, knjievnoj kritici i slino. Iznosei potvrdne iskaze o revizionistikoj orijentaciji, iji su autori bile vodee predstavnice amerikog feminizma (kao to su Adrien Ri, Anet Kolodni i Sandra Gilbert), ovolterova je skretala panju i na to da se ona veoma dobro uklapa u glavni tok savremenih amerikih knjievnih istraivanja iji je najvaniji zadatak tada bio (to znai, izmeu sedamdesetih i osamdesetih godina) naruavanje ispravnosti opteprihvaenih pojmovnih struktura.27 Njoj je, meutim, nedostajao pozitivan aspekt mogunost odreivanja onoga to je specifino za ensko knjievno stvaralatvo i ensko italatvo kao takvo, bez stavljanja u odnos a mukom perspektivom. Paradoksalno je da je revizionistika feministika kritika imala androcentriki karakter nije se mogla osloboditi navike da fenomen enskog knjievnog stvaralatva interpretira kroz odnos s mukom perspektivom koja je smatrana obaveznom, i na muku teoriju koja je funkcionisala kao univerzalno iskustvo. ovolterova nije nimalo dovodila u pitanje zasluge tog pokreta feministike kritike smatrajui ga nunim istorijskim stadijumom njenog razvoja. Meutim, danas tvrdila je revizionistika feministika kritika izgleda da doivljava izvesnu stagnaciju u razvoju tei, dakle, ispravljanju nepravdi, koje su doivljavale ene, baziranih na ve utvrenim modelima interpretacija. tavie feministika opsesija optuivanja i napada mukih teorija, kako je to bez ustezanja okarakterisala autorka Feministike kritike na raskru koja je feministkinje inila zavisnim od androcentrike perspektive, uticala je na kanjenje
27 E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 435. ovolterova je na taj nain isticala injenicu dominacije poststrukturalistikih tendencija u amerikoj nauci o knjievnosti, koje su se veoma dobro uklapale u revizionistiki tok feministike kritike (pogledati: Poststrukturalizam). Notabene engleski naslov lanka: E. Showalters, Feminist Criticism in the Wilderness (nedovoljno dobro preveden na poljski jezik kao Feministika kritika na raskru, jer je ovde vie re o bespuu, divljini, praumi i slino), nadovezivao se na tada poznatu knjigu amerikog kritiara G. H. Hartmana, Criticism in the Wilderness: The Study of Literature Today, New HavenLondon, 1980, povezanog s dekonstruktivizmom, posveenoj optem stanju u amerikim knjievnim istraivanjima (ovom prilikom valja, takoe, napomenuti da se u Hartmanovoj knjizi nije pojavila nijedna ena-kritiarka niti istraivaica knjievnosti to, uostalom, ovolterova nije propustila da mu zameri).
442
teorija o njima, odvraajui panju od bitnih problema koje je trebalo to pre reiti. Konano pesimistika perspektiva revizionistikog feminizma postala je u sutini negativan izvor bespomonosti. Istovremeno uveravala je ova teoretiarka enska tradicija moe biti (i treba da bude) pozitivan izvor snage i solidarnosti.28 Prema miljenju ovolterove, doao je poslednji as za izmenu stanovita i doslednu afirmaciju enskog knjievnog stvaralatva. Dakle za prelazak sa androcentrike na ginocentriku perspektivu.29
Naputanje androcentrike perspektive
Ginokritika
Ovaj, takoe najvaniji zadatak feministike kritike, formulisala je autorka njenog emancipatorskog manifesta: Feministika kritika mora pronai sopstveni predmet istraivanja, sopstveni sistem, sopstvenu teoriju, kao i svoj sopstveni glas ... Naa obeana zemlja nije blago izdiferenciran univerzum tekstova, nego su to turbulentni i intrigantni estari razliitosti.30 A na drugom mestu: Moramo ... znatno dublje razmotriti ta hoemo da saznamo i na koji nain moemo nai odgovor na pitanja koja proistiu iz na e g iskustva. Ne smatram da bi korisna prolost za feministiku kritiku mogla biti androcentrika tradicija knjievne kritike.31 ovolterova je ovde izrazito naglasila nunost pozivanja na specifino ensko iskustvo, na stvaranje feministike kritike koja je autentino zainteresovana za ene, nezavisne i intelektualno jedinstvene kritike,32 dakle, onakve patetino zakljuuje koja moe da izgradi sopstvenu, od muke teorije nezavisnu kritiku i da, konano, pronae svoj sopstveni glas ginokritiku.
28 E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 466. 29 E. Showalter, Towards a Feminist Poetics, u: Women Writing and Writing about Women, red. M. Jakobs, London, 1979. 30 Ibid., str. 436437. 31 E. Showalter, Krytyka feministyczna na rodrou, op. cit., str. 435. 32 Ibid., str. 436.
XII. Feminizam ensko iskustvo
443
Pojave koje su prethodile ginokritici
enska uobrazilja
Definisati enskost
Esencijalna pitanja ginokritike
ovolterova, oigledno, nije otkrila tu orijentaciju feministikih istraivanja, ve joj je samo dala ime. U njenom lanku se nalaze uvodna razmatranja onih pojava koje su prethodile ginokritici, onih koje su se mogle zapaziti u feministikoj kritici u Sjedinjenim Amerikim Dravama sedamdesetih godina, razmatranja koja su ve dosledno i kompleksno sagledavala najvanije principe tog pokreta. Za jednu od najizrazitijih predstavnica ovolterova je smatrala u tom trenutku Patriu Mejer-Speks, autorku knjige The Female Imagination,33 objavljene polovinom te decenije, koja je veoma ozbiljno postavila pitanje o tome na koji nain enskost utie na stvaralaki iskaz ene. U taj pokret takoe se mogu ukljuiti, prema njenom miljenju, i sledee knjige: Elen Mors, Literary Woman (1976), Nini Bejm, Womans Fiction (1978), Sandre M. Gilbert i Suzan Gubar, The Madwoman in the Attic (1979), Margaret Homans, Women Writers and Poetic Identity (1980) i knjiga koju je ona sama napisala A Literature of Their Own (1977). U svim tim radovima je ensko knjievno stvaralatvo bilo, nesumnjivo, najvaniji predmet istraivanja. Iako se iz savremene perspektive ginokritika34 smatra ve pomalo prevazienom pojavom, ipak je to u istoriji feministike kritike sigurno bio prelomni trenutak koji je mnogim istraivaicama dokazivao nunost prelaska na afirmativnu kritiku u potpunosti nezavisnu od muke perspektive. Za ovolterovu je dalji razvoj ginokritike u tom trenutku bio jasan prvo, trebalo je precizno definisati enskost i rei na emu se zasniva razliitost enskog knjievnog stvaranja. Zatim istraiti njegovu istoriju, stil, teme, vrste i strukturu, kao i opisati specifina svojstva enskog stvaralakog procesa i norme enske knjievne tradicije. Najzad opisati stanje ene-autorke. Meutim, najvei zadatak ginokritike je u ovoj etapi trebalo da bude definisanje onoga u emu se zapravo sadri razliitost fenomena enskog knjievnog stvaranja i gde je treba traiti. Da li je ona, na primer, imanentno svojstvo teksta koji pie ena (a ako je tako onda, moe li se ona prepoznati po specifinom stilu, anrovskoj pripadnosti, beleenju posebne vrste iskustva, u tipu ekspresije i sl.)? Ili je, moda, ona vie funkcija itanja dakle, nastaje tek posle posebne vrste analize teksta? Na poetku su se, dakle, nametnula pitanja esencijalne prirode koja su nesumnjivo nuna etapa u razvoju
33 P. Meyer-Spacks, The Female Imagination, New York, 1975. 34 ovolterova je u tom trenutku smatrala ginokritiku neim suprotnim feministikoj kritici. Up. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 438, mada je iz vremenske perspektive treba smatrati varijantom ove. Termin ginokritika ve je ranije uvela u lanku Toward a Feminist Poetics, op. cit.
444
feministike teorije i kritike kojoj je jednostavno moralo biti jasno ta je u stvari njen predmet.35 Podvrgavajui paljivom posmatranju feministiku kritiku i teoriju sedamdesetih godina, ovolterova je zapazila etiri najvanija modela definisanja specifinosti i razliitosti ene i njenog knjievnog stvaranja: bioloki, lingvistiki, psihoanalitiki i kulturni. I opet njen spisak se pokazao veoma vrednim jer ne samo to je predstavljao odlian pregled gotovo u hodu sagledavanih glavnih tendencija ranog toka ginokritike, ve je u sebi sadrao i ocenu upotrebne vrednosti svakog od naina odreivanja differentia specifica enskog knjievnog stvaralatva. Tako su, na primer, pristalice biol o kog modela izvor enskog stvaralatva i enske slikovitosti nalazile u prihvatanju enske telesnosti (sagledavane, takorei, anatomski i sa aspekta majinske fiziologije).36 U ovom sluaju telo se smatralo neodvojivim od intelekta (gotovo opti dualizam u mukom miljenju), ak je predstavljalo i osnovu za intelekt, pa je svoj odraz nalazilo u specifinim tipovima ekspresije u knjievnosti i u kritici. U knjievnoj praksi se u tom sluaju mogla sagledati vea hrabrost u predstavljanju telesnosti i ulnosti, a opis je esto bivao gotovo anatomski. Osim toga, jezik tela se u znatno manjoj meri distancirao u odnosu na svoj predmet nego diskurs podreen racionalistikim zahtevima.37 Biofeministika kritika dobila je konfesionalan, individualan, pa ak i veoma intiman karakter, a njena glavna opasnost ogledala se u apsolutizaciji znaaja telesnosti za pisanje i itanje. L ing v ist i ke i tek stu a lne teorije trudile su se, pak, da odgovore na pitanje da li postoje neke polne determinante koje utiu na nain na koji ene koriste jezik. Mnoge od tih teorija vie su ispoljavale postulativan karakter, a naroito su francuske feministkinje (na primer, Ani Leklerk i antal avaf) zahtevale stvaranje specifinog enskog jezika koji jo dugo nee biti orue pokoravanja. No, iako
35 U tom trenutku tok feministike kritike podseao je u izvesnom smislu na stanje teorije knjievnosti s poetka veka kad je zapravo potreba definisanja knjievnosti bila najaktuelnija. 36 A. Rich, Of Women Born: Motherhood as Experience and Institution, New York, 1976. 37 Alicija Ostriker tu pojavu vidi, na primer, kod savremenih amerikih pesnikinja. Up. A. Ostriker, Body Language: Imagery of the Body in Womens Poetry, u: The State of the Language, red. L. Michaels, Ch. Ricks, BerkeleyLos AngelesLondon, 1980. O telu u feminizmu up. i Feminist Theory and the Body: A Reades, red. J. Price, M. Shildrick, New York, 1999, i Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa, 2001 to je zbornik feministikih tekstova tampanih u knjizi Tekstovi Drugih.
XII. Feminizam
etiri modela definisanja enskosti Ilejn ovolter
Bioloki model
Biofeministika kritika Jeziki i tekstualni model
445
Psihoanalitiki model
Stereotip potiskivanja ene
je ideja enskog jezika trebalo da ima svoju bogatu tradiciju i iako nije nastala na temelju feministike kritike (tajni jezik ena pojavio se, na primer, jo u mitovima), ipak je opet i suvie apsolutistiki tretirana i nije, prema miljenju ovolterove, predstavljala dobru osnovu za definisanje enske posebnosti. A pogotovo to je takvo stanovite moralo u sebi da sadri opasnu crtu izolovanja od uticaja razliitih konteksta, konvencija, normi i slino. Meutim, p s i hoana l it i k i usmerena kritika tradicionalno je traila vezu izmeu psihe autorke i njenog stvaralatva i istraivala odnos pola prema stvaralakom procesu. Najvaniji zadatak tog pravca feministike kritike postalo je prevazilaenje stereotipa u sagledavanju svih tih odnosa kojima se priklonila Frojdova i Lakanova psihoanaliza. A tu je najvaniji izazov bila nunost da se izae na kraj sa stereotipom potiskivanja ene.38 Taj motiv su na poseban nain koristile Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar, sagledavajui specifinost enskog knjievnog stvaralatva u nastojanjima ene da oseti teinu sopstvenog pola. ena-umetnica, prema njihovom shvatanju, bila je bie iskljueno i potisnuto na marginu drutvenog ivota, ali se upravo to iskustvo pokazalo konstitutivno za njeno
38 Frojdova teorija doprinela je, naalost, sniavanju vrednosti ene kao one koja ne poseduje penis, koja je liena ambicioznih elja i koja se u zamenu za to iskljuivo rukovodi nezadovoljenim erotskim eljama koje bitno utiu na karakter enskog pisma. Pitanja ljubomore zbog penisa, kompleksa kastracije i edipovske faze odredila su, takoe, koncepcije koje se odnose na enske fantazije, pa i na ensko knjievno stvaralatvo, odnos en prema jeziku, njihovo mesto u kulturi i slino. U sluaju Lakanove psihoanalize (takoe izrazito falocentrine) koja naroito naglaava ulogu falusa u procesu formiranja govora re je bila o funkciji kastracije kao bitne determinante koja devojkama ograniava pristup sferi simbolikog poretka (jezika i njegovih pravila) i koja na odreen nain degradira ensko stvaralatvo (zasnovano na nedostatku ili na nunom posredovanju). I iz jedne i iz druge teorije proisticala je koncepcija kartiranja ene. Najvanije kritiarke Frojdove teorije koje su se pojavile na amerikom tlu Doroti Dinerstajn i Nensi odorov koncentrisale su se na preedipovski (a ne na edipovskom) stadijum psihoseksualnog ovekovog razvoja, smatrajui da se tokom analize te faze mogu znatno bolje shvatiti mehanizmi konstruisanja polnog identiteta. Pogledati: Gender i queer. Duliet Miel je, pak, izvrila feministiku reinterpretaciju Edipovog kompleksa, pokuavajui istovremeno da ukae na vezu Frojdovih teza s konkretnim istorijskim kontekstom i da pokae neaktuelnost mnogih od njih. Psihoanalitiki pokret je, oigledno (u mnogim sluajevima kritian prema klasinoj Frojdovoj i Lakanovoj psihoanalizi), veoma iroko rasprostranjen u francuskoj feministikoj kritici (o tome, takoe, piem u delu posveenom criture feminine, a takoe i o vezama feminizma i postmodernizma). Povodom odnosa izmeu feministike kritike i psihoanalize naroito up. J. Bator, Feminizm, postmodernizm, psychoanaliza, Gdask, 2001.
446
stvaralatvo.39 Autorke danas ve klasine knjige The Madwoman in the Attic u svojoj koncepciji iskljuenja takoe su se pozivale na edipovsku shemu (konflikt izmeu oeva i sinova) koju je kao model istorije knjievnosti prihvatio, na primer, Harold Blum.40 Taj model, koji nije uzimao u obzir ene pisce, oigledno je zahtevao izvesne modifikacije. Za ovolterovu su najinspirativnije bile one varijante psihoanalitike enske kritike koje su se nadovezivale na ostale tipove psihoanalize (ne samo na Frojdovu ili Lakanovu) na primer, na teorije Karla Gustava Junga, Dejvida Lejnga i Erika Eriksona,41 kao i na koncepcije inspirisane klasinom psihoanalizom koje su, meutim, vie bazirane na upotpunjavanju njenih nedostataka koji su ve zapaeni i pokazani kroz feministiku perspektivu. Ovde je posebno bilo govora o posveivanju vee panje preedipovskoj fazi i procesima psihoseksualnog razlikovanja (kao to je to u veoma vanim radovima Nensi odorov), o temeljnoj analizi odnosa majkaerka, shvaene kao izvor enskog stvaralatva ili o razmiljanjima o psihodinamici prijateljstva izmeu ena kao specifinog stvaralakog impulsa (kako se to, na primer, govori u lanku Elizabet Abel).42 Prema ovolterovoj, feministike teorije inspirisane psihoanalizom bile su, meutim, takoe ograniene nisu, na primer, uzimale u obzir istorijske promene, drutvene i ekonomske inioce, etnike razlike i slino, ili iroko shvaene kulturne uticaje. Meutim, te nedostatke je neutralisalo smetanje enskog knjievnog stvaralatva u najire shvaen kulturni kontekst. Ku ltur no
39 S. M. Gilbert, S. Gubar, The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and the Nineteenth-Century Literary Imagination, New HawenLondon, 1979. 40 H. Blum, Antitetika kritika i teorija pesnitva, Beograd, Slovo ljubve, 1980, prevod: Maja Herman-Sekuli. 41 Veliki broj feministkinja psihoanalitiarki tvrdi da su Frojdovi uenici, izmeu ostalih Erik Erikson i Helen Doj, mnogo doprineli opresiji ena. Meutim, neke feministike elemente vide u radovima Alfreda Adlera, Karen Hornej i Klare Tompson, koji su doveli u pitanje Frojdov bioloki determinizam. Up. o tome, na primer: R. Putnam Tong, Mys feministyczna. Wprowadzenie, Warszawa, 2002, str. 181185. 42 N. Chodorow, Gender, Relation and Difference in Psychoanalytic Perspective, u: Future of Difference, red. H. Eisenstein, A. Jardine, BostonNew York, 1980, i The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociology of Gender, BerkeleyLondon, 1978. Takoe, pogledati: The Lost Tradition: Mothers and Daughters in Literature, red. C. N. Davidson, E. M. Broner, New York, 1980, E. Abel, (E) Merging Identities: The Dynamics of Female Friendship in Contemporary Fiction by Women, Signs: Journal od Women in Culture and Society, 1981, t. 6. br. 3. Abel, uostalom, takoe modifikuje Blumovu dualnu shemu (odnos oevi i sinovi) i zamenjuje je tradicionalnim enskim obrascem. Pogledati: E. Showalter, Ktytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 455.
XII. Feminizam
Edipovska shema
Ogranienja psihoanalitikog diskursa
447
Kulturoloka varijanta feminizma
orijentisana feministika kritika, dakle, kritika koja prihvata perspektivu kulturne antropologije, mogla je uzeti u obzir sve pomenute aspekte i zato su ka njoj okrenute najvee simpatije Ilejn ovolter. Prema uverenju autorke, kulturoloka varijanta feminizma, bavei se pitanjem telesnosti i biologije ene, njenim funkcionisanjem u jeziku i njenim problemima psiholoke prirode mogla je ne u manjem stepenu od prethodno pomenutih tokova ovaj problem dodatno interpretirati pozivajui se na kulturne kontekste koji uvek omoguavaju odreen, individualan oblik pojedinanim iskustvima. Ako je jedno od najvanijih pitanja ginokritike bilo pitanje o stanju ene-autorke, onda je na to pitanje veoma zanimljivo odgovorila druga amerika feministika kritiarka ija originalna ideja ve pripada istoriji. Ovde je re o Nensi K. Miler i njenom uvenom konceptu arahnologije, opisanom u radu pod naslovom The Arachnologies: The Woman, the Text and the Critic.43 1. Strategija pauice ili arahnologija Koncepcija Milerove je ponekad predstavljala odgovor na ideju Rolana Barta koja se nalazi u jednom pasusu Zadovoljstva u tekstu. Milerova je jer se nesumnjivo inspirisala Bartovom hifologijom formulisala takoe fundamentalnu zamerku upuenu na adresu francuskog kritiara. Moto za rad amerike istraivaice predstavljao je sledei citat iz Bartove knjige: Tekst znai Tkanje. No, kako se ovo tkanje uvek uzimalo za neki proizvod, jedan gotov veo, iza kojeg se dri vie ili manje skriven smisao (istina), mi sada u ovom tkanju naglaavamo generativnu ideju da se tekst sainjava, izrauje veitim pletenjem. Izgubljen u ovom tkanju ovoj teksturi subjekt se oslobaa u njemu poput pauka koji se i sam rastvara u graditeljskom izluivanju svoje mree. Ako bismo voleli neologizme, mogli bismo teoriju teksta da definiemo kao hifologiju (hyphos je tkanje i pauina).44 Milerova je delila Bartova stanovita o tekstu, a poistoveivanje proizvodnje tkanja s tekstom (koje se, uostalom, nadovezivalo na etimologiju rei tekst) smatrala je veoma plodnim i inspirativnim.45
43 Objavljenom u: Poetics of Gender, red. N. K. Miller, New York, 1986. 44 Rolan Bart, Zadovoljstvo u tekstu, op. cit., str. 86. 45 Ta metafora se pojavila takoe u knjizi M. Daly, Gyn/Ecology: The Metaethics of Radical Feminism, Boston, 1978. Isto kao u knjizi M. Weigle, Spiders and Spinsters: Women and Mythology, Albuquerque, 1982.
Bartova hifologija
448
Meutim, nije se mogla sloiti s Bartovom vizijom nestanka pauka u pauini njegovog gubljenja u sopstvenoj mrei. Tu se veoma jasno vidi osnovna nepodudarnost interesa: koncepcija autora Zadovoljstva u tekstu je pre svega imala kritiki prizvuk Bartu je na etapi njegovih poststrukturalistikih pogleda uglavnom bilo stalo do toga da dovede u pitanje tradicionalni koncept autorovog subjekta kao instance koja ograniava slobodu interpretacije teksta. U Bartovoj knjizi je pauina teksta zato podlegala oslobaanju i liavanju svog producenta (a istovremeno i desubjektivizaciji) kako bi se napravilo slobodno mesto za itaoca: prema Bartovom miljenju autentinog proizvoaa teksta.46 Feministika istraivaica nije, meutim, bila zainteresovana za nestanak subjekta nego, ak, obrnuto. Milerova je skretala panju na prilino oiglednu injenicu dominantan, autoritaran autorov subjekat uvek je u knjievnoj tradiciji bio jednoznano muki. Meutim, u potpunosti se slagala s Bartom da je ovaj subjekat stvarno trebalo simboliki ubiti, kako je to uinio francuski kritiar u Smrti autora. Meutim, stanje ene-autorke bilo je u tom pogledu potpuno drugaije ensku autorsku subjektivnost tek je trebalo uvesti u diskurs o knjievnosti jer do tada nje tamo uopte nije bilo. Dakle, ukoliko je Bart brisao tragove subjekta, utoliko je Milerova elela da ih pronae u ovim pletivima teksta, a s tim se povezivala pretpostavka itanja teksta kao svojevrsnog simbola enske subjektivnosti.47 Zato je ona Bartovoj hifologiji takoe suprotstavila arahnologiju, a koncepciji teksta bez stvaraoca ideju teksta sa izrazitim prisustvom njegove stvarateljke. Mit o Arahni istorija Idmonove erke, farbara iz Kolofona, koja je istkala tako divno platno da ga je Atina iz srdbe i ljubomore pocepala izazvavi time samoubistvo tkalje, a zatim ju je iz osvete pretvorila u pauka a kanap o koji se devojka obesila u pauinu bio je ovde samo dodatna inspiracija za Nensi Miler. Suprotstavljajui lik Arahne kreatorke prelepog platna Arijadni,48 autorka The Arahnologies... uinila ju je zatitnicom svih ena koje piu koje ne samo da stvaraju nego istovremeno u svom stvaralatvu jasno ostavljaju svoje tragove.
46 Pogledati: Poststrukturalizam. 47 O arahnolokoj koncepciji Nensi K. Miler naroito up. K. Szczuka, Przdki, tkaczki, pajki. Uwagi o twrczoci kobiet, u: Kopciuszek, Frankenstein i inne. Feminizm wobec mitu, Krakw, 2001 i: G. Borkowskiej, Crki Miltona (O krytyce feministycznej ostatnich pitnastu lat), u: Po strukturalizmie. Wspczesne badania teoretycznoliterackie, red. R. Nycz, Wrocaw, 1992, str. 8384. 48 Njen konac je uistinu posluio da nae put u lavirint, ali iza kojeg nije ostalo nikakvo delo.
XII. Feminizam
Kritika Milerove upuena Bartu
Hifologija kao desubjektivizacija
Arahnologija kao medijum enske subjektivnosti
Mit o Arahni
449
Nobilizovanje enske subjektivnosti
Afirmacija criture feminine
Marksistika inspiracija feminizma
Metafora Arahne se na tlu feministike kritike pokazala veoma plodnom i inspirativnom. Prvo, nobilizovala je ensku stvaralaku subjektivnost i enske izvore knjievne umetnosti. Drugo, skretala je panju na to da je ensko stvaralatvo u potpunosti subjektivan in, da je to stvaranje dela i istovremeno stvaranje samog sebe. Tree, u feministikoj misli je pojaavala veoma esto prisutnu tendenciju brisanja tradicionalnog dualizma subjekta i objekta zasnovanog na bazi androcentrike koncepcije umetnosti. etvrto, podravala je uverenje da ensko stvaralatvo potie iz tela, da je specifina emanacija enske telesnosti.49 Na kraju, peto, pokazivala je vezu izmeu enskog stvaralatva i svakodnevnog ivota koji je briljivo razgraniavan pomou androcentrike koncepcije stvaralakog procesa. Koncepcija Nensi Miler predstavljala je, dakle (i pored traginog prizvuka mita Arahne), u potpunosti afirmativnu i polemiku viziju u odnosu na francuske teorije teksta, pisanja a, pri tom, takoe, i na francuske koncepcije criture feminine koje su, prema njenom miljenju, previe snano naglaavale isto jeziku stranu enskog knjievnog stvaralatva.50 Arahnoloka koncepcija se svojom vezom s mitom takoe pozivala na arhaine izvore knjievnog stvaralatva, nobilizujui samim tim ulogu ene kao uvara primarne stvaralake energije. Pojave srodne projektu ginokritike mogle su se nai i u francuskoj i u engleskoj feministikoj kritici sedamdesetih i osamdesetih godina. Kad je re o engleskoj kritici, pre svega treba skrenuti panju na doprinos feministkinja inspirisanih marksistikom teorijom one su, zapravo, najdoslednije teile ka tome da sagledaju pozitivne aspekte enskog stvaralatva. A kad je re o francuskoj kritici, panju pre svega zasluuje pomenuta teorija criture feminine (enskog knjievnog stvaralatva). 2. Crni kontinent ili criture feminine
Elen Siksu
Na poetku su nae razlike rezolutno je isticala u jednom od propagandnih tekstova pokreta51 francuska feministkinja Elen Siksu. Ova formulacija neposredno je vodila u sutinu criture feminine,
49 Taj motiv e biti naroito naglaavan u teoriji criture feminine. Pogledati o ovome dalje u ovom tekstu. 50 Ne do kraja s pravom, upravo s obzirom na ovu veoma snano podravanu ideju o vezi izmeu pisanja i enske telesnosti, a naroito o analogiji telopismo, posebno u teoriji autorki E. Siksu i L. Irigaraj. 51 H. Cixous, miech Meduzy, Warszawa, 2001, str. 165.
450
mada je Siksuova vrsto stala na stanovite da ono nema nikakvu sutinu niti se njegovo svojstvo moe teorijski definisati i sistematizovati. Dakle, prema njenom miljenju, ensko knjievno stvaralatvo je pre svega neobuzdano, slobodno i prekorauje sve postavljene barijere. Upravo ova tajnovitost, pa ak i divljina, bili su u poetku naroito za Siksuovu oni atributi enskog knjievnog stvaralatva koji su inili njegovu posebnost, pa ak i nadmo u odnosu na muko knjievno stvaralatvo. U socioloki usmerenim feministikim teorijama ovaj divlji prostor je bio poistoveivan s prostorom enskog iskustva potpuno nedostupnog mukarcima, koje je u stvari moglo postati autentian residuum enske posebnosti a istovremeno i izvor specifinog enskog stvaralatva. Francuska feministika kritika posebno je eksploatisala ovaj prostor lokalizujui u njemu najvanije mesto revolucionarnog jezika enskog knjievnog stvaralatva sferu Crnog kontinenta koju kod Siksu nastanjuje Meduza koja se smeje ili polje delovanja partizanki (gurillres) kod Monik Vitig.52 Ove koncepcije je stalno pratila demaskirajua crta, a istovremeno i motiv nobilitacije knjievnosti koju su stvarale ene. Druge prostore enskosti, meu njima pre svega izvore enske ekspresije, stalno je sistematski priguivala partijarhalna kultura (otuda su bili ispisivani belim mastilom), a samo zahvaljujui knjievnim praksama mogli su izbiti na povrinu i osloboditi se. Zato su se feministike spisateljice i trudile da ne formuliu opte teorijske pretpostavke criture feminine stil koji je izmicao svim klasifikacijama na taj nain se branio od patrijarhalne potrebe poretka. Doista, explicite formulisana teorija criture feminine u stvari i ne postoji, te se, otuda, moe pokuati s njenom rekonstrukcijom (mada bi to bio lo postupak), biranjem njenih fragmenata iz iskaza pojedinih feministikih kritiarki. Valja se, najpre, zapitati gde se nalaze ovi specifino enski prostori? Kakvi su tajnoviti izvori enskog stvaralatva? I gde se nalaze priguene sfere enske ekspresije? U najmanju ruku, nekoliko odgovora na ova pitanja moe se nai u radovima feministikih kritiarki. Meutim, one se najee povezuju s problemom preedipovske faze u ovekovom razvoju. Zatim, iz odnosa erke i majke. Te, na kraju, sa sferom telesnosti. I tako je, na primer, Lis Irigaraj, nadovezujui se na Lakanovu koncepciju tri razvojne faze (preedipovske, faze ogledala i edipovske), a takoe i na procese prelaska od zamiljenog ka simbolikom poretku, vrila bitnu reinterpretaciju modela francuskog psihoanalitiara. Onoliko
52 M. Wittig, Les gurillres, Paris, 1969. O tome, takoe, govori: Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 460461.
XII. Feminizam
Prostor enskog iskustva
Crni kontinent
Belo mastilo
Lis Irigaraj
451
Koncepcija semiotike faze Kristeve
Simbolino
ensko stvaralatvo prema Kristevoj
koliko su u ovom sluaju iz Lakanove koncepcije proisticale bitne razlike koje nisu govorile u korist ena (deaci koji su uspeno zavrili edipovsku fazu oslobaali su se zamiljenog poretka i ulazili u simboliki poredak, dok su devojice usled nemogunosti da pozitivno razree edipovsku fazu i dalje ostajale u zamiljenoj fazi) utoliko su se u shvatanju Lis Irigaraj te razike pokazale veoma korisnim za ene. Moe se ak rei da je ona nalazila izvor snage tamo gde je Lakan zapaao bitan nedostatak upravo se u zamiljenoj sferi nekako, prema njenom miljenju, sauvalo dosta vrednih i do tada neiskorienih stvaralakih mogunosti. Julija Kristeva je, pak, pozivajui se na termine Lakanove psihoanalize i rekonstruiui ih na svojevrstan nain, smatrala preedipovsku razvojnu fazu semiotikom, a edipovsku simbolikom. Ono to je semiotiko (materinsko i nagonsko) tvrdila je omoguava nam pokazivanje oseanja, haotino je, neregularno i stalno trai svoj nain na koji e da odredi znaenje. A ono to je simbolino predstavlja drutveni poredak racionalan, objektivan i podreen gramatikim pravilima. Meutim, zapravo sfera semiotikog povezana s funkcionisanjem nagona, podruje dimaminosti, aktivnosti i stalne potencijalnosti dakle, svojevrstan rezervoar neiscrpne stvaralake energije stalno utie na jezik i nalazi se u konfliktnom odnosu sa simbolikim poretkom. Simbolino koje se u razvoju subjekta pojavljuje kasnije, tek u fazi ogledala odgovarno je za konstituisanje sistema znakova, sistematizovanje jezika, izricanje sudova i slino. Najjednostavnije sagledavajui stvar, razlike izmeu simbolikog i semiotikog poretka delile su se, prema shvatanju Kristeve, na razlike izmeu mukosti i enskosti, a kasnije i na razliku izmeu pravog, dimaninog enskog stvaralatva (koje je ukorenjeno u onome to je semiotiko) i hladnog, proraunatog, mukog stvaralatva utemeljenog u simbolikom poretku. I, na kraju, poto je ensko stvaralatvo poticalo iz ove preedipovske imaginarne sfere, onda nije bilo teko odgovoriti zato je ono zasluivalo rang stvaralatva u punom znaenju te rei. Ako se u ovom trenutku dodatno pozovemo i na druge teorijske ideje Kristeve i ako tu koncepciju poveemo sa idejama neprestane znaenjske produktivnosti kao najvanijeg atributa knjievnog teksta,53 moe se sagledati zajednika slika autorkinih pogleda na knjievnost i na ulogu ena u njenom nastajanju. Preedipovska faza je takoe razdoblje najsnanijeg jedinstva deteta (erke) s telom majke motiv koji je posebno naglaavala Kristeva, a takoe i Lis Irigaraj. Obe koncepcije su pri tome bile u snanom
53 Pogledati: Poststrukturalizam.
452
polemikom odnosu prema Frojdovoj teoriji potiskivanja ene. Kristeva je, na primer, fazu Majke suprotstavljala fazi Oca. Ono to je majinsko (a istovremeno semiotiko) dinamino je i procesualno, dakle, predstavlja otpor jezika prrema oinskom simbolikom, odnosno prema unifikovanju znaenja i protiv toga da mu se odozgo nametne odreen poredak.54 Irigaraj autorka koncepcije pod devizom telo-u-telo s majkom55 izgradila je, meutim, svojevrsnu apologiju posebnosti ene, ukorenjene u njenoj sopstvenoj telesnosti i u prirodnoj, biolokoj vezi s majkom. Pri tome je teorija Irigarajeve imala postulativan karakter njen najvaniji zadatak je bio da se nae mesto za specifino ensku kreaciju koja proistie iz tela i koja je utemeljena na dubokoj, primarnoj vezi s majkom. Formula govoriti kao ena (parler-femme) ovde je oznaavala pronalaenje specifinog enskog idiolekta koji je nuno povezan s telesnou ene a istovremeno s materinskim telom koje je bilo potisnuto. I samo obnovom ovog izgubljenog, primarnog telesnog jedinstva s majkom, bilo je mogue da ena povrati sopstveni, potpuno suvereni glas. U kljunom fragmentu svog teksta manifesta, Irigaraj kae: Moramo, takoe, nai, pronai, iznai rei, reenice koje govore o najarhainijoj i najaktuelnijoj vezi s telom majke, s naim telom; reenice koje objanjavaju vezu izmeu njenog tela i naeg tela i tela naih erki. Moramo otkriti jezik koji nee zauzeti mesto telo-u-telo, kako tome tei oinski jezik, nego e to telo pratiti reima koje ne briu telesnost nego telesno govore.56 Differentia specifica enskosti bila je, dakle, prema miljenju Irigarajeve, upravo smetena u telo te je, otuda, postala oigledna analogija izmeu pisanja i telesnosti, izmeu tekstualnosti i seksualnosti, pa ak i izmeu jezika i morfologije enskog tela. Taj pogled su zastupale gotovo sve feministike psihoanalitiarke za koje je criture feminine znailo pismo tela ili, kako je tvrdila Kristeva, jezik koji dopire iz drugog sveta, iz asimboline telesnosti.57
54 Up. o tome, na primer: J. Bator, Julia Kristeva kobieta i symboliczna rewolucja, Teksty Drugie, 2000, br. 6. 55 L. Irigaray, Ciao-w-ciao z matk, Krakw, 2000. 56 Ibid., str. 19. O koncepciji Irigarajeve up., na primer: M. Baranowska, Luce Irigaray mylenie rnicy pci, u: Pe, kobieta, feminizm, red. Z. Gorczyska, S. Kruszyska, I. Zakidalska, Gdask, 1997. i B. Smole, Filozofia Luce Irigaray: dylematy recepcji, Teksty Drugie, 2000, br. 6. 57 J. Kristeva, Desire in Language: A Semiotic Approach to Literature and Art, red. L. S. Roudiez, prevod: T. Gora, A. Jardine, L. S. Roudiez, New York, 1980.
XII. Feminizam
Telo-u-telo s majkom
Govoriti kao ena
Pismo i telesnost
Asimbolina telesnost
453
Stupanje u tekst
Neogranien potencijal
Pii sebi: tvoje telo mora biti sluano, ena treba da pie iskustvom tela takvi apeli i nalozi javljali su se i u Smehu Meduze Elen Siksu.58 Po njenom miljenju, stvaralatvo ene nije bilo samo jeziki nego i jeziko-telesni in, a dublja svest tela kao apsolutno neizostavnog dela enskog identiteta i produbljena svest o seksualnosti doprinosile su poveanim stvaralakim mogunostina.59 Tako je valjalo shvatiti postulat Siksuove koji zvui rizino: Vie tela, dakle, vie pisma.60 Prema miljenju autorke Smeha Meduze, enski stupanje u tekst, slino onome ulazak u svet i u istoriju,61 uslovljen je osnovnim poznavanjem sopstvene telesnosti i obrnuto pisanje je takoe stalno iskustvo tela i davanje svojevrsne vrednosti, a istovremeno izvlaenje na povrinu onoga to je specifino ensko a to je do sada bilo priguivano i primoravano na zapisivanje pomenutim belim mastilom.62 Konano se, dakle, kako u koncepciji Siksuove tako i u koncepciji Kristeve i Irigarajeve psihoanalitiki stereotip enskih nedostataka koji je naao odraza u sumnjivim, ali uporno lansiranim tezama o krhkosti enskog stvaralatva u odnosu na muko stvaralatvo, pretvorio u ideje suvika i neogranienog potencijala. Geneza specifino enske kreacije bila je pripisana erupcijama ivotne energije priguivane u enskim telima, a takoe i plodnosti i izdanosti darivanja.63 Jo preostaje da se zapitamo o tome kako se ta vrsta koncepcije stvaralakog procesa i izvora kreacije en odraavala na sam jezik knjievnosti. Uostalom, criture feminine nisu samo postulati i apeli nego istovremeno i odreen stil pisanja uistinu, kao to je napomenuto, teak za definisanje, meutim, ipak toliko izrazit da se mogu
U tom isticanju telesnosti u prvi plan, feministkinje su svoju prethodnicu u pisanju nalazile u Virdiniji Vulf. Up. naroito: V. Vulf, Sopstvena soba, Beograd, 1997, prevod: Jelena Markovi. H. Cixous, miech Meduzy, op. cit., str. 152. U kasnijem razdoblju Siksuova je skretala jo veu panju na ensku seksualnost tvrdei da e prava enskost moi da se oslobodi tek onda kad ene uspeju da shvate sutinu seksualne naslade koju oseaju (jouissance). Knjiga Siksuove pod naslovom Le sexe ou la tte, Paris, 1986, bila je, izmeu ostalog, posveena upravo pitanju specifine enske seksualnosti. H. Cixous, miech Meduzy, op. cit., str. 159. Ibid., str. 168. Up. o tome lanak: U. mietany, Od criture feminine do somatekstu. Ciao w dyskursie feministycznym, Przegld Filozoficzno-Literacki, 2003, br. 1 (3) (tematski broj posveen feminizmu). Ibid., str. 63. Slina uverenja iznosila je i Denet Vinterston, a takoe i poljske feministkinje, na primer, Kristina Kloinjska i Graina Borkovska. Pogledati: K. Kosiska, Kobieta autorka, G. Borkowska, Metafora drody. Co to jest literatura / poezja kobieca. Oba teksta nalaze se u antologiji: Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, op. cit.
58 59
60 61 62 63
454
u najmanju ruku sagledati neka njegova specifina svojstva. Kad je re o stilu, o nainu pisanja, najee zapaano svojstvo criture feminine jeste upravo telesnost ili ulnost. ta to znai u praksi? Pre svega, svojstvo tog stila (ili bolje stilova) jeste daleko uznapredovala individualizacija (slino kao to je telesnost apsolutno idividualna i neponovljiva) i situiranje izvan obavezujuih diskurzivnih modela koji ine koheziju iskaza, njegovu unutarnju organizaciju i poredak i koji su adekvatni prihvaenim modelima racionalnosti, saznanja i komunikacionih konvencija. Upravo zbog toga se enskom knjievnom stvaranju pripisuje prevratnika i buntovnika uloga. Iskazi criture feminine najee su autoekspresivni, odlikuje ih haotinost, vieznanost, nelinearnost i naruavanje reenikih struktura. U ovom sluaju bivaju dovedene u pitanje tradicionalne forme naracije, pa je ak i narativnost koja pripada simbolikom poretku eliminisana (dakle, patrijarhalna po samoj svojoj prirodi). Umesto toga, javljaju se simultane, polifone i heteromorfne forme koje esto balansiraju na granici komunikativnosti. Jezik je veoma emotivan, ulan, bogat erotskom metaforikom, telo u njemu nije predmet nego postaje sam oblik govora, materijalnost zvuka spaja se u jedno s nestalnim i otvorenim znaenjima. Siksuova to naziva jedinstvom signifiant i signifi, a Irigarajeva govori o reima koje ne potiru telesnost nego govore telesno.64 Teorija criture feminine bila je u znatnom stepenu inspirisana temeljnim promenama u filozofskoj i teorijskoknjievnoj francuskoj misli, koje su otpoele u drugoj polovini ezdesetih godina i koje iz dananje perspektive oznaavamo u skladu s tim postmodernizmom i poststrukturalizmom. Sagledavajui ovo najjednostavnije, moglo bi se rei da su upravo postmodernistiki filozofi i njihova teorija pruili, naroito francuskim feministkinjama, mnogo inspiracije, a takoe dali snagu da izvre kritiku patrijarhalne kulture i seksizma i da formuliu teoriju enskog knjievnog stvaranja. Tome su naroito doprinele one pojave postmodernizma kao to su kritika falogocentrizma i pojmovnog represivnog dualizma u zapadnoj filozofskoj tradiciji, a takoe i dekonstrukcija te tradicije koju je zapoeo ak Derida te, na kraju, teorija criture (pisma, pisanja) koju su stvarali Derida i Bart, i naravno Julija Kristeva.65
64 L. Irigaray, Ciao-w-ciao z matk, op. cit., str. 19. O criture feminine pogledati, takoe: V. B. Leitch, French Psyhoanalytical Theory: Lcriture feminine, u: Literary Theory from Thirties to Eighties, New York, 1988, str. 320324. O problemu tela u feministikom diskursu up. naroito: Feminist Theory and the Body: A Reader, op. cit. 65 Pogledati: Poststrukturalizam. Danas se teorija criture feminine ve smatra neim prevazienim. Neke feministkinje takoe misle (mada je to vie
XII. Feminizam
ulnost
Praktina snaga enskog knjievnog stvaralatva
criture feminine i postmodernizam
455
Postmodernistiki feminizam66
Francuska kao centar postmodernistikog feminizma
Deridin uticaj na razvoj feminizma
Telo kao tamnica due
Dakle, iz razumljivih razloga, najivlji centar postmodernistikog feminizma postala je Francuska i to ne samo s obzirom na snane uticaje filozofske misli osim Deride, i ila Deleza i Miela Fukoa nego i s obzirom na neposredno prisustvo aka Lakana. A isto su tako na francusku feministiku orijentaciju, koju su reprezentovale ve pomenute Julija Kristeva, Lis Irigaraj i Elen Siksu, u najveem stepenu uticali: Delezova filozofija razlike, Fukoova koncepcija znanja kao diskursa vlasti, Lakanova psihoanaliza i Deridina dekonstrukcija. Veoma vanim su se pokazala znatno ranija gledita Simon de Bovoar, ije su analize statusa ene kao predstavnice drugog pola bile preformulisane pomou jednog od noseih termina postmodernistike misli i obogaene temom ene kao Drugog koja je veoma esto pokretana u francuskoj feministikoj refleksiji.67 Najbitnije kritike inspiracije izgleda da su u tom sluaju proisticale iz Deridine misli, a naroito iz analize filozofske tradicije koju je on podrobno obavio, tradicije koja je predstavljala osnovu zapadne kulture. Derida je sistem zapadne metafizike opisivao kao sistem hijerarhijskih opozicija koje su, izmeu ostalog, bile represivne prema eni. Takoe je skretao panju na dominaciju falogocentrizma u dotadanjoj filozofiji taj neologizam koji je autor stvorio u delu O gramatologiji trebalo je da oznaava primat mukog racionalizma povezanog s privilegovanom pozicijom govorne rei u istoriji filozofije. Paljive analize filozofske tradicije, koje je izvrio Derida, pokazivale su takoe cenu miljenja u dualistikim kategorijama, koja je poev od orfiara i Platona nametnula otru podelu due i tela, a takoe razuma i ula, dajui istovremeno odreene privilegije dui i razumu, dok je telesnost i ulnost potisnula na margine. Razumevanje tela kao tamnice due i ulnog saznanja kao loijeg od racionalnog saznanja, a istovremeno smatrajui telesnost i ulnost
nepravedna ocena) da je ta teorija pre svega bila polemika igra s lakanizmom i metafizikim falogocentrizmom na tlu francuske filozofije, a ne stvarni doprinos razvoju feministike kritike. 66 Up. C. Owens, Dyskurs innych: feministki i postmodernizm, u: Postmodernizm. Antologia przekadw, red. R. Nycz, Krakw, 1998. up. takoe: H. Markiewicz, Postmodernizm i krytyka feministyczna, Tekstu Drugie, 1993, br. 46 i deo Feminizm postmodernistyczny u knjizi: R. Putnam Tong, Myl feministyczna..., op. cit. 67 O francuskoj feministikoj misli valja proitati knjigu: E. Grosz, Sexual Subversions: Three French Feminists, LondonNew York, 1990, posveenoj stvaralatvu Julije Kristeve, Lis Irigaraj i M. le Duf.
456
domenom ena, dovelo je do sledee, od filozofske misli podravane opozicije, a istovremeno i hijerarhije: mukaracena i do davanja odreenih privilegija mukarcu. Ta opozicija bila je pojaavana u svim filozofskim koncepcijama zasnovanim na dualizmu prirode (enske) i kulture (muke). Derida je, na primer, pokazivao prisustvo tog principa u svim filozofskim sistemima (Dekarta, Rusoa, Kanta, Hegela i drugih), stvarajui istovremeno osnovu za kritiku zahtevnog racionalizma, kartezijanske utopije netelesnog razuma i istote miljenja i centralistikog poloaja mukog subjekta. Njegove analize su isto tako dobijale oblik iroko oznaene kritike humanizma koji se pre svega ispoljavao kao humanizam za mukarce (to je ve bilo dosta vidljivo u parolama Francuske revolucije i u Deklaraciji o slobodi, gde je opteljudsko jednostavno znailo muko i gde je niz pojmova sloboda, jednakost i bratstvo68 imao duboko znaenje). Prilikom kritikih analiza zapadne filozofske tradicije istaknuti su i podvrgnuti optem prevrednovanju mizogini elementi Aristotelove filozofije naroito ideja ene kao odstranjenog proizvoda, koja se javljala i u grkoj filozofiji i isto tako mukarca kao vrednijeg od ene. Pokuavajui da opie prirodu enskog knjievnog stvaranja Siksuova takoe primeuje: Ne moe se d e f i n is at i nain enskog pisanja [une pratique feminine de lcriture]; to je nemogunost koja proistie iz same njene sutine, te e tako ostati u budunosti, jer se ta delatnost ne moe isteore t is at i, ne moe se zatvoriti, ne moe se podvri pravilima, to ne znai da ne postoji! Ali, ona stalno prekorauje nain govorenja podreen vlasti falusocentrinog sistema; ona je uvek i uvek e biti tamo gde ne dopire filozofsko-teorijska dominacija.69 U enskom knjievnom stvaralatvu leala je, dakle, ogromna oslobodilaka snaga sposobna da dovede u pitanje filozofske sisteme. Nastavljajui motiv dihotomnog ureenja sveta, koji je pokrenuo ak Derida, Siksuova je razvila binarne sheme koje je on opisao dodatnim atributima jo jasnije pokazujui podreenost poloaja koji je ena zauzimala u kulturi i isto tako kritikujui drugostepenost koja joj je nametnuta kao zavisnost od mukarca (koji se mogu zapaziti i u anglojezikim reima manwoman). Upravo je mukarcu isticala je Siksuova bilo tradicionalno pripisivano sve to je aktivno, povezano s kulturom, svetlo, pozitivno i to zauzima
68 A ne sestrinstvo. 69 H. Cixous, miech Meduzy, op. cit., str. 155.
XII. Feminizam
Deridina kritika mukog subjekta
Nemogunost identifikovanja enskog knjievnog stvaralatva
Kritika dihotomnog ureenja sveta
457
Oslobaanje putem pisanja
visok poloaj u razliitim hijerarhijama i sistemima. ensko je, meutim, ono to je pasivno, povezano s prirodom, mrano, negativno i to zauzima nizak poloaj u svim hijerarhijama. Prema miljenju autorke Smeha Meduze, to, meutim, uopte nije znailo da se treba pomiriti s takvim stanjem stvari; egzistirajui u svetu po zakonima koje su nametnuli mukarci i doivljavajui negativne posledice muke dominacije u razliitim sferama ivota, ene se mogu osloboditi iz zateenog sistema odnosa. Te mogunosti Siksuova je sagledavala opet u pismu. Ono, zapravo, pisala je: sadri u sebi mogunost promene, predstavlja mesto iz kojeg se moe izvui prevratnika misao, pokret koji nadilazi promenu drutvenih i kulturnih struktura.70 Stil enskog knjievnog stvaranja koji su na razliite naine opisivale francuske istraivaice, stil koji je veoma vrsto povezan sa enskom seksualnou i telom, vieznaan, otvoren i promenljiv, vrednosno se razlikovao od mukog knjievnog stvaranja (lcriture masculine) povezanog s mukom seksualnou i intelektom, dakle, jednosmeran i jednoznaan, monoton i koncentrisan na odreen cilj. Otuda su zapravo u enskom knjievnom stvaranju leale ove revolucionarne moi sposobne da promene paradigme, okotalu misaonu konstrukciju i vetake hijerarhije ime se slui svet zapadne kulture. Isto tako vaan motiv postmodernistikog feminizma bila je pomenuta kritika Frojdove misli koju su ve zapoele amerike feministkinje Fridanova, Fajerstonova i Miletova, a naroito dovoenje u pitanje mizoginizma, kao i biolokog determinizma i Frojdovog panseksualizma. Iz postmodernistike perspektive bila je kritikovana i Frojdova ideja ene kao nesavrenog bia i ljubomore zbog penisa kao bitnog inioca u procesu sazrevanja ene koju je autor Tumaenja snova naglaavao i uporedo s tim pripisivanje enama izopaenosti karaktera (u vidu narcizma, sujete i stida) koji proistie iz potrage za nainima kompenzacije tog osnovnog nedostatka. A one koje na postmodernistiki nain tragaju za antifeministikim motivima frojdizma, posebno su podrivale zakljuke tih navoda: pokazivanje nieg moralnog poloaja ene. U Lakanovoj misli, opet, i reinterpretacijama Frojda koje je izvrio Lakan, francuske feministkinje su pronale motive isto toliko podsticajne koliko i kontroverzu. Prema miljenju feministikih istraivaica, glavni vid represije ena postalo je, prema Lakanu, podreenje ena zakonu
70 Ibid., str. 151.
criture masculine
Kritika Frojdove misli
Frojdova koncepcija izopaenog karaktera Nepoznavanje ene
458
oca i mukog jezika koji je on nametao, te isto tako mukog simbolikog sistema koji je traio da bude sruen. Ta sugestija nije mogla a da ne ostavi veoma bitne posledice. Meutim, prema Lis Irigaraj, za iskoriavanje tih mogunosti bila je nuna radikalna promena perspektive zapravo, sve to je uvek bilo poznato o enama u zapadnoj tradiciji ispostavilo se kao znanje iskonstruisano iz muke perspektive. Promena slike falusne ene koja se ustalila u toj tradiciji, zahtevala je, dakle, veoma paljivu analizu filozofskih i psihoanalitikih tekstova koje su napisali mukarci, analizu tokom koje treba da bude uzdrmana osnova pojmovnih konstrukcija koje su uticale na formiranje te slike. Nastavljajui s motivima koje su zapoeli postmodernistiki filozofi (naroito Delez i Derida), Irigarajeva je isto tako sagledavala i zapadnu filozofsku misao kojom je dominirao pojam identiteta koji su konstituisali veliki folozofski sistemi iskljuivo na bazi mukih principa. Iz te perspektive, enski identitet je mogao biti shvaen jedino kao negativna strana ili defektan odraz mukog identiteta (na tom mestu, opet, kod Irigarajeve se pojavio veoma snaan motiv kritike Frojda, a takoe Platona, Dekarta, Hegela i Niea). L. Irigaraj se odluno usprotivila odsustvu ena iz drutvenog i kulturnog prostora kojim je dominirao falocentrizam i, ako se tako moe rei, na deridijanski nain je uveravala da na osnovi metafizike tradicije i polne razlike imaju aksioloki karakter, a u zapadnoj kulturi one predstavljaju hijerarhijske opozicije, pri emu je njihova hijerarhija uvek bila tetna za ene. Otuda je, prema miljenju Irigarajeve, trebalo izvriti dekonstrukciju falocentrinih struktura (ili, kako je govorio Derida, falogocentrinih),71 podvri temeljnoj kritici monolitni muki subjekat i otvoriti perspektivu sasvim drugaijem sagledavanju mesta ene u kulturi i drugaijem shvatanju prirode enskog stvaralatva. Prihvatajui perspektivu misli razlike i istovremeno uveravajui da je
71 Po aku Deridi, odreenje falogocentrini odnosi se na tradicionalni model zapadne filozofske misli u kojem su mukarci nametnuli obavezne uzore racionalnosti i u kojem se mukarac i njegova seksualnost pokazuju kao norma, a ena i njena seksualnost samo su sekundarne. Derida se takoe kritiki odnosi prema opoziciji mukaracena, koja je uspostavljena jo u antikoj grkoj filozofiji, opoziciji koja je ono to je muko smatrala primarnim i nadreenim, a ono to je ensko sekundarnim i podreenim. Njegove koncepcije su se pokazale veoma inspirativnima za feministiku kritiku, francusku i ameriku. Na amerikom tlu Derida je izvrio najvei uticaj na Gajatri akravorti Spivak (koja je, izmeu ostalog, prevela knjigu O gramatologiji na engleski jezik) i na Barbaru Donson, jednu od vodeih dekonstruktivistkinja i amerikih feministkinja.
XII. Feminizam
Falusna ena
enski indentitet
Dekonstrukcija falocentrinih struktura
459
Tri postupka zahvaljujui kojima se ispoljava enski identitet
Koncepcija Kristeve o potiranju podela na ensko muko
Veze feminizma Kristeve s poststrukturalizmom
u okvirima utvrene strukture patrijarhalne misli nemogua ideja enskog identiteta (ona je, dakle, tu uvek samo ne-mukarac) autorka Speculum de lautre femme je naglaavala nunost konstituisanja sasvim posebnog i od mukog kliea nezavisnog enskog identiteta. A on je, prema njenom miljenju, imao anse da se ispolji zahvaljujui trima vrstama praksi ve pomenutom stvaranju individualnog enskog jezika, izgradnji enske seksualnosti kao i parodiranju ponaanja koje su mukarci nametnuli enama. Drugaiju perspektivu zauzela je Julija Kristeva u kasnijoj fazi razvoja svojih pogleda, dovodei u pitanje gledita pretene veine francuskih postmodernistikih feministkinja. Kristeva je podrala stanovite polnih razlika izmeu ena i mukaraca, meutim, odatle, prema njenom miljenju, nisu automatski proisticale simetrine podele na suprotstavljene polne identitete: muki i enski. Semiotiki i simboliki poredak nisu bili uopte meusobno suprotstavljeni nego je pre trebalo prihvatiti da upravo semiotiki poredak predstavlja sastavni deo simbolikog poretka. Ova pretpostavka je omoguila Kristevoj da neutralie otre podele na muki i enski identitet koje odgovaraju biolokim razlikama. Stupajui u fazu simbolikog poretka dete se svakako moglo poistoveivati s majkom ili ocem, i u zavisnosti od tog ina (koji je za Kristevu predstavljao in izbora!) mogle su se stei vie enske ili vie muke osobine te, dakle, zbog toga funkcionisati u svetu na jedan ili na drugi nain nezavisno od biolokih uslovljenosti. tavie kako je ispravno dopunjavala komentatorka misli autorke Desire in Language osloboena linost je u stanju da se kree izmeu onoga to je ensko i onoga to je muko, izmeu haosa i reda, izmeu revolucije i stanja status quo.72 Ova konstatacija je oigledno dovela do velike kontroverze u feministikim krugovima, slino kao to je diskutabilna postala i teza Kristeve, iz knjige Pouvoirs de lhorreur, koja istie da polni identitet deteta treba traiti u njegovoj tenji ka radikalnom prekidu veze s majinim telom ak i po cenu njegovog izopaavanja. U sluaju Kristeve, veoma bitne su postale i veze feministike teorije s vanim
72 R. Putnam Tong, Myl feministyczna..., op. cit., str. 270. Upravo u ovim stavovima Kristeve moe da se vidi inspiracija idejom androginizma Virdinije Vulf. Kristeva je iskoristila tu ideju za kritiku destruktivne uloge dualistikog shvatanja polnih razlika koje je, prema njenom miljenju, lealo u tradicionalnoj metafizici i dovodilo do restriktivnog razgraniavanja polnih identiteta. Ovom miljenju takoe je bila bliska koncepcija biseksualnosti Elen Siksu i Katrin Kleman shvaena kao potreba semiotike i simbolike sfere (uobrazilje i jezikog sistema). Up. naroito H. Cixous, C. Clement, La jeune ne, Paris, 1975.
460
elementima poststrukturalistike misli naroito teorijom teksta, kritikom tradicionalne semiotike, kritikom subjekta i slino.73 Navedeni primeri postmodernistikog feministikog diskursa, pre svega, govore o razliitosti i novini feministikih pristupa, takoe su dokaz zanimljivih reinterpretacija brojnih kljunih momenata zapadne misli koje su do sada jedino pokretane kroz muke filozofske i psiholoke diskurse. Taj stil dubokih intelektualnih analiza ini se, meutim, najkarakteristiniji za francuski prostor. Ovde Kristeva predstavlja izuzetak i za nju su, naroito poslednjih godina, postale vanije politike implikacije biti ena nego, na primer, teorijske i filozofske analize pojma ene. A, opet, s obzirom na specifinu misaonu klimu bliu francuskom feminizmu, ini se onaj pokret postmodernistikog amerikog feminizma koji je oznaen nazivom tvrdi,74 a ije su predstavnice (na primer, Dudit Batler, Linda Nikolson, Dona Haravej, D. Elam), koje su krenule kako tragom misli aka Deride tako i amerikog neopragmatiste Riarda Rortija odstupile od analize kategorije pola na raun istraivanja jezikih formi kategorisanja i koje su dekonstruisale samu kategoriju ena smatranu proizvodom patrijarhalnog pojmovnog sistema. Feministike ene-mislioci uspeno su pronale svoje mesto takoe i u drugoj, pozitivnoj fazi postmodernizma i poststrukturalizma.75 Udaljujui se od revizionistikih pozicija a, pre svega, od kritike mehanizama opresije primenjivanih prema enama u predominantno patrijarhalnim diskursima poele su se, takoe, postepeno okretati ka stvaranju projekta kulturnog feminizma.76 Na znaaj
73 Pri tom se Kristeva nikad nije jednoznano identifikovala s feminizmom, nego vie sa semiotikom i psihoanalizom, dakle, feministiki pravac je zauzeo prilino mali prostor u velikom polju njene intelektualne aktivnosti. Meutim, pogledi Kristeve inspirisali su mnogo feministikih istraivaica. Pogledati, takoe Poststrukturalizam. O feminizmu i poststrukturalizmu posebno up. C. Weedon, Feminist Practice and Poststructuralist Theory, OxfordNew York, 1987. 74 To je odreenje iz rada: P. Waugh, Feminism and Postmodernism, u: Contemporary Feminist Theories, red. S. Jackson, J. Jones, New York, 1998, str. 177193. 75 Pogledati: Poststrukturalizam. 76 Koristei odreenje kulturni feminizam nemamo u vidu nijednu od radikalnih feministikih teorija koje su zahtevale stvaranje posebne kulture ena, alternativne u odnosu na patrijarhalnu kulturu, i koje su se inspirisale knjigom: Charlotta Perkins, Herland, iz 1915. godine, koja je ukazivala na utopijski model snane enske kulture. Danas se takav projekat naao, izmeu ostalog, u knjizi M. Daly, Gyn/Ecology, iz 1978. godine, u kojoj je autorka opisivala model enske kulture s posebnim ritualima, simbolima i sopstvenim jezikom. O tome up. M. Humm, Sownik teorii feminizmu, Warszawa, 1993, str. 6465. Ponekad se nazivom kulturni feminizam oznaava i ona
XII. Feminizam
Francuski feminizam i ameriki feminizam
Kulturni feminizam
461
Preformulisanje istorijskog pristupa
Tehnika itanja palimpsesta
feministike kulturne kritike jo je na poetku osamdesetih godina skretala panju ovolterova u ranije navedenom lanku Feministika kritika na raskru. Ona je, takoe, naglaavala da je prihvatanje kulturne perspektive u poetku trebalo da znai pre svega neophodnost preformulisanja istorijskog pristupa dotadanja istorija (takoe i istorija kulture) bila je pisana s mukocentrikog stanovita. Postojala je prvenstveno potreba pisanja nove istorije kulture ena pisane upravo iz feminocentrike perspektive, ali ne izolovano od sloenijeg sistema odnosa izmeu kulture ena i opte kulture.77 Istraujui na isti nain tvrdila je ovolterova ensko knjievno stvaralatvo se ne moe izolovati od celine knjievnog univerzuma. A posebno valja analizirati odnos enskog stvaralatva prema mukom stvaralatvu koji se kulturnoistorijski menja, i istraiti posebnost enske knjievnosti zauzimajui stav prema celini tog sloenog istorijskog i kulturnog knjievnog procesa.78 Nabrajajui nekoliko vanih interpretativnih strategija kulturne feministike kritike ili onih nastalih na njenom tlu (kao, na primer, tehnike itanja palimpsesta koju su koristili Gilbertova i Suzan Gubar),79 ili inspirisanih drugim koncepcijama (na primer, kontekstualnom analizom Kliford Gerc),80 ovolterova se isto tako izjanjavala za najkomplikovaniji opis svih spletova i kulturnih relacija enskog knjievnog stvaranja. Njen lanak se
vrsta feministikih istraivanja ija je glavna kategorija gender (kulturni pol). U ovom radu termin kulturni feminizam oznaava najire shvaenu feministiku teoriju i praksu otvorenu prema razliitim uticajima i kulturnim kontekstima, iako bi nesumnjivo bilo teko precizno obeleiti granice izmeu tako shvaenog kulturnog feminizma i gender kritike. Za ovu poslednju, ipak, rezerviem ve prihvaen naziv, tumaei taj pokret, u najmanju ruku, kao varijantu kulturnog feminizma. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 457458. Ibid., str. 463. ovolterova se ovde poziva naroito na sugestiju sadranu u radu: Myra Jehlen, Archimedes and the Paradox of Feminist Criticism, Signs: Journal of Women in Culture and Society, 1981, br. 6. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 466. Re je o itanju knjievnosti koju pie ena kao dvoglasnog teksta koji sadri dominantan i neujan sloj dakle, sve ono to je u diskursu bilo prigueno, potisnuto na marginu i koje se iz raznih razloga nije moglo ispoljiti, ali se zapisalo u tekst. Slinu strategiju (figure / tla) primenjivala je i ovolterova. Up. E. Showalter, The New Literary Criticism, op. cit., str. 435. Re je o metodi koju Gerc naziva gustim opisom (thick description) nain korienja temeljne analize znaenjskih struktura kulturnih pojava i ostvarenja, kao i uvrivanja njihove osnove i znaenja u drutvenoj sferi. Najbitnije je da se dobije to iscrpniji opis upravo gust, prema terminologiji Gerca. Pogledati: C. Geertz, Interpretation of Cultures: Selected Essays, New York, 1973. Up.: Kulturalna istraivanja.
77 78 79
80
462
zavrava sintetikim projektom zadataka koji se nalaze pred kulturnom ginokritikom jo uvek aktuelnim projektom: Prvi zadatak ginocentrike kritike treba, dakle, da bude precizno odreenje kulturne lokalizacije enske knjievne individualnosti i opisivanje sila koje utiu na kulturno polje pojedinih spisateljica. Ginocentrika kritika treba, osim toga, da smeta spisateljice u odgovarajui kontekst takvih promenljivih kategorija u knjievnoj kulturi kao to su institucije proizvodnje i distribucije, odnosi autora s javnou, odnosi izmeu elitne i popularne umetnosti, kao i hijerarhije koje postoje meu anrovima.81 Intuicije ovolterove, koje se nalaze u Feministikoj kritici na raskru, svakako su bile ispravne otvorenost ginokritike prema kulturnim kontekstima pokazala se ne samo vrednom i inspirativnom perspektivom nego i nekom vrstom sigurnosnog ventila koja taj pravac titi od preteranog izolacionizma, to nisu izbegle mnoge druge varijante feministike kritike. Meutim, ne moe se prikriti da taj pravac, koji je precizno naznaila inicijatorka samog naziva i prva hroniarka pokreta, nije bio dovoljno prihvaen od strane pristalica ginokritike i veoma brzo je naiao na osude za esencijalizam i za zatvaranje feministike kritike u tamnicu enskosti. Ti su se napadi povezali sa ekspanzijom takozvanih gender studija82 i upravo su one veoma brzo potisle ginokritiku dajui glavni ton akademskom feminizmu. I mada najvanije predstavnice ginokritike na amerikom tlu nisu izbegle greku apsolutizacije enskog pola, ipak su njihovi radovi imali veoma vanu zaslugu za irenje saznanja o ulozi ena u knjievnosti i u kulturi uopte, kao i za produbljivanje samosvesti ena.83 Iz vremenske perspektive se, takoe, lako moe sagledati da
81 E. Showalter, op. cit., str. 463464. Valja skrenuti panju na to da je feministika kritika i teorija prola takorei ubrzanim tempom slinu evoluciju kao i teorija knjievnosti uopte dislocirajui se poslednjih godina u pravcu teorije kulture. Pogledati:Uvod. 82 Pogledati: Gender i Queer. 83 Jedan od izuzetaka ovde je bila, na primer, Karolin Hilbran, autorka veoma inspirativnih radova posveenih androginiji. Motiv androginizma, est u radovima ginokritiarki, trebalo je upravo da bude jedan od naina da se izbegne polni izolacionizam. Pristalice te koncepcije pozivale su se, izmeu ostalih, jo na rad: E. Cady Stanton, The Womens Bible, iz XIX veka, u kojem se pojavila Boanstvena Sutina Androgina, i na Sopstvenu sobu Virdinije Vulf gde je androginija predstavljala odreen polni continuum u okvirima kojeg je ovek mogao da izabere svoje mesto nezavisno od istorijskih uticaja.
XII. Feminizam Zadaci kulturne ginokritike
Tamnica enskosti
463
Kulturalni feminizam u Americi
Politika dimenzija feminizma
je ginokritika u stvari bila nuna etapa u razvoju feministike teorije i kritike, da je, dakle, bila uspean protivotrov za revizionistike tendencije koje su koile njihov razvoj (ponekad, takoe, nune i potrebne na ranijoj etapi razvoja akademskog feminizma). Pretpostavke o otvorenosti feministike kritike prema razliitim istorijskim kulturnim kontekstima zadrale su svoju aktuelnost sve do danas i prihvaene su kao obavezne u svim varijantama kulturnog feminizma. Kulturalno orijentisana feministika kritika danas je, nesumnjivo, jedan od najplodnijih i ka budunosti usmerenih pokreta akademskog feminizma. Danas je takoe bliska mnogim amerikim istraivaicama naroito onim koje reprezentuju perspektivu obojenih ena ili koje pripadaju etnikim manjinama,84 kao i kritiarkama povezanim s dekonstrukcionizmom, kao, na primer, Barbari Donson koja je, izmeu ostalih, autorka knjige A World of Difference (1987) ili Gajatri akravorti Spivak, autorki iste te godine objavljene knjige In Other Worlds: Essays in Cultural Politics. I Donsonova i Spivakova su uspeno pronalazile kompromis izmeu intelektualnog akademskog diskursa i stvarnog politikog angaovanja.85 Vrei dekonstrukciju hijerarhijskih opozicija koje ine osnovu drutvenokulturnih sistema (odnosi centra i margine, svojih i tuih, jaih i slabijih i sl.), amerike feministkinje su se veoma esto pozivale na kulturne i drutvene kontekste, a u ovom sluaju izgleda da je najbitniji intervencioni aspekt analiza koje su one vrile. Politiku dimenziju feminizma naglaavala je i Toril Moi, autorka uvene knjige
One su tvrdile da je svako (i mukarac i ena) dvojno bie ili pre jedinstvo u muko-enskoj dvojnosti. Karolin Hilbran je temeljno analizirala i opisivala itavu mitoloku tradiciju izgraenu oko androginizma da bi u toj tradiciji pronala mogunosti prevazilaenja krutih i, prema njenom miljenju, vetakih polnih podela. Up. C. G. Heilbrun, Toward a Recognition of Androgyny, New York, 1973. Te koncepcije nale su odraza i u radovima Sandre Bem i Andreje Dvorkin, a javile su se i u teorijama francuskih feministkinja Monik Vitig i Julije Kristeve. Up. o ovome, takoe, na primer: M. Humm, Sownik teorii feminizmu, op. cit., str. 21. Neke predstavnice takozvanog radikalnog feminizma (na primer, Ejdrien Ri i Meri Dejli) ustajale su odluno protiv ideje androginizma tvrdei da ona slabi politike ciljeve feminizma, a naroito onaj, prema njihovom miljenju najvaniji, koji se zasniva na odreenju polnih razlika. 84 Te perspektive naroito su se ispoljile u treem talasu feminizma (zvanom, takoe, postfeminizam) kad su feministike istraivaice poele da prevazilaze usku perspektivu koju su bele ene nametnule feminizmu. 85 Pogledati, na primer: C. Kaplan, Feminist Literary Criticism, u: Encyclopedia of Literature and Criticism, red. M. Coyle, P. Garside, M. Kelsall, J. Peck, London, 1991, str. 756759, a takoe: V. B. Leitch, French Psychoanalytical Theory: Lcriture feminine, op. cit., str. 315320.
464
Sexual / Textual Politics: Feminist Literary Theory, koja je, izmeu ostalog, predstavljala kritiku analizu francuskog feminizma i nekih varijanti amerikog feminizma naroito njihovu ravnodunost prema drutvenim pitanjima i odbacivanje istorijske perspektive.86 Toril Moi se, uostalom, skeptiki izraavala o feministikoj kritici koju je zastupala ovolterova. Te vrste istraivake i interpretativne prakse mogle su, prema njenom miljenju, jedino obavljati pomone funkcije doprinosei promeni mnogih stereotipa o pitanju ena. Meutim, kao najvaniji zadatak feminizma takoe i danas treba prihvatiti promenu nepravinih i jo uvek postojeih struktura dominacije i vlasti, a takoe i onih koje su ugraene u knjievne i knjievnoteorijske tekstove. Na taj nain se uz izrazitu politiku orijentaciju feministika kritika okrenula revizionizmu, mada na drugaijim osnovama nego u ranoj fazi svog razvoja.87 Takoe se ne moe prikriti kako i pored ve bogate tradicije i ogromnog broja varijanti feminizma u teoriji knjievnosti XX veka, dva naina shvatanja kritike i feministike teorije koje se nalaze jedna pored druge kao revizionistikog diskursa (emancipatorskog, politikog i sl.) ili afirmativnog, usmerenog ka stvaranju novih jezika opisa enskog iskustva i uea u kulturi i danas obavezuju. To su ili diskursi koji se i dalje bore s nejednakou ili oni koji kultiviu razliku i raznovrsnost.
Povratak revizionizmu
Dva pravca
Rezime
1. Feminizam je prvobitno bio pokret, pre svega, sociopolitikog karaktera, okrenut borbi s pojavama nejednakosti ena u odnosu na mukarce u drutvenom i kulturnom prostoru, a takoe i u odnosu na pravo. U tom obliku, svojim korenima dopire do XVIII veka i neprekidno se razvija sve do danas. 2. ezdesetih godina XX veka, pored stricte sociopolitikog feminizma, nastao je nov oblik akademski feminizam koji se takoe sve do danas razvija. Ne izbegavajui politiko angaovanje, akademski feminizam je pre svega pokret intelektualne naravi. On ini misaoni temelj za sociopolitike pokrete
86 T. Moi, Sexual / Textual Politics: Feminist Literary History, LondonNew York, 1985. 87 Up. Feminizm jest polityczny. Z Toril Moi rozmawia Magorzata WalickaHueckel, Teksty Drugie, 1993, br. 4/5/6, i u zborniku: Ciao i tekst..., op. cit.
XII. Feminizam Koreni feminizma u XVIII veku
465
Interdisciplinarni vid akademskog feminizma
Revizionistiki feminizam
Ginokritika ameriki feminizam
i interpretira razliite pojave koje se odnose na drutveno i na kulturno stanje ena. 3. Na osnovi akademskog feminizma, prvo su nastala takozvane enske studije (Womens Studies) koje obuhvataju feministiku istoriju i teoriju, a zatim i feministika i gender kritika. Akademski feminizam je od poetka imao interdisciplinarni oblik ukljuujui u sebe sve humanistike discipline, a naroito sociologiju, psihologiju, filozofiju, nauku o kulturi, istoriju umetnosti, muzikologiju, teatrologiju, filmologiju i, naravno, nauku o knjievnosti. 4. Na osnovi nauke o knjievnosti, enske studije su se koncentrisale na prikupljanje svih moguih znanja o prisustvu ena u knjievnoj kulturi. U okviru tih studija poela je da se stvara nova knjievna istoriografija pisana iz perspektive en koje su iz patrijarhalnih istorijskoknjievnih diskursa esto potiskivane na marginu. 5. Feministika kritika imala je u poetku revizionistiki karakter. Revizionistiki pokret je, pre svega, bio usmeren na razotkrivanje mehanizama represije prema enama, na demaskiranje i igosanje svih vidova muke dominacije u teorijskom i kritiko-knjievnom diskursu, na kritiku knjievnog kanona utvrenog iz muke perspektive. Revizionistike tendencije javljale su se u radovima mnogih feministikih istraivaica, naroito krajem ezdesetih i u prvoj polovini sedamdesetih godina. 6. Drugu vanu orijentaciju feministike kritike predstavljala je ginokritika koju je tako nazvala amerika istraivaica Ilejn ovolter 1979. godine, a koja je oznaavala kako ranije, tako i savremene i kasnije oblike feministike kritike pozitivnog, pa ak i afirmativnog karaktera. Ginokritika je izbegavala kritike i revizionistike stavove prema patrijarhalnim modelima i androcentrikom diskursu. Umesto toga, koncentrisala se na razliite mogunosti odreenja specifinosti enskosti i konstituisanje osobenosti tipino enskih iskustava upravo svih onih koja su bila povezana s pisanjem, interpretiranjem i istraivanjem knjievnosti. Najvanije varijante ginokritike koristile su iskustva biolingvistikih i naturalistikih teorija, psihologije i psihoanalize, lingvistike i tekstualne teorije, kao i kulturna istraivanja. Ginokritika je bila jedan od najvanijih feministikih pokreta krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina. U njega valja ubrojati, pored Ilejn ovolter,
466
takoe i Patriu Mejer-Speks, Elen Mors, Ninu Bejm, Sandru M. Gilbert i Suzan Gubar, Margaretu Homan. Na osnovi amerike ginokritike, razvila se koncepcija arahnologije (Nensi K. Miler), a na osnovi francuske ginokritike najuticajnijom se pokazala koncepcija criture feminine (Elen Siksu, Lis Irigaraj, Julija Kristeva). 7. Arahnologija Nensi K. Miler predstavljala je u izvesnom smislu teoriju specifino enskog stvaralakog procesa u knjievnosti. Formulisana u polemici s idejom teksta Rolana Barta (po kome je autor nestajao u mrei isprepletanog teksta), ta teorija pokuavala je da oznai tragove enskog stvaralakog subjekta iskljuivanog iz vidnog polja tradicionalnih koncepcija knjievnog stvaralatva. Za Milerovu je najvaniji pokazatelj enskog tkanja teksta bilo isticanje izrazitih tragova autorstva ene (neodvojivost subjekta i objekta), kao i istovremenost sfere stvaralakog rada i sfere porodinog ivota (takoe prisutna u metafori paukove mree). Milerova se pozivala i na mit o Arahni, suprotstavljajui ga mitu o Arijadni. 8. Teorija criture feminine nastala je na osnovi francuske feministike kritike koja je kasnih ezdesetih i tokom sedamdesetih godina pratila ideju criture, koju su naroito popularisali poststrukturalistiki mislioci (Rolan Bart i ak Derida) pisanja i knjievnog stvaranja kao sinonima autentinog knjievnog stvaralatva. Predstavnice criture feminine Elen Siksu, Lis Irigaraj i Julija Kristeva pre svega su bile usmerene na korienje enskog stila stvaranja, vie izbegavajui formulisanje njegove teorije taj potez je bio, prema njihovom miljenju, svojstven mukoj perspektivi. Njima je, takoe, bilo blisko pitanje o izvoru enskog stvaralatva i njegove nezavisnosti od mukog knjievnog stvaranja (criture masculine). Pokuavajui da odrede enske izvore knjievnosti, francuske feministkinje naroito su se pozivale na psihoanalitike koncepcije (Frojd i Lakan). Njihov stil odlikovao se ulnou, diskontinuitetom, emotivnou i erotizmom. 9. K njievna praksa i pogledi francuskih feministkinja su izrazito korespondirali s atmosferom poststrukturalizma i postmodernistike filozofije, a u njihovim radovima se naroito mogla prepoznati inspirisanost akom Deridom, Mielom Fukoom, ilom Delezom i Rolanom Bartom. Ovde je naroito bila uticajna Deridina dekonstrukcija koja je analizirala
XII. Feminizam
Arahnologija
ensko tkanje teksta
criture feminine
Prelomna taka teorije
Postmodernistiki feminizam
467
Kritika dualistikih sistema
Kulturni feminizam
Etika i politika orijentacija feminizma
i istovremeno podvrgavala kritici dualistike i hijerarhijske pojmovne sisteme zapadne metafizike prisutnosti, koji su, izmeu ostalog, ustanovljavali manju vrednost en u odnosu na mukarce i koji su doprinosili dominaciji patrijarhalnosti u tradicionalnoj filozofskoj refleksiji (falogocentrizma, kako to Derida odreuje). Kod dovoenja u pitanje opozicije hijerarhije u zapadnoj kulturi, feministkinje su se esto pokazivale radikalnijima od mukaraca. 10. Zajedno s promenama francuskog poststrukturalizma, a naroito amerikog (osamdesetih godina), i oblik feministike kritike temeljno se menjao poeo je evoluirati u pravcu takozvanih kulturalnih istraivanja. Feministika kritika je tada bila politiki i etniki orijentisana, a u radovima takvih istraivaica (koje potiu iz kruga amerikog dekonstruktivizma), kao to je Gajatri akravorti Spivak, pretvorila se u doslednu kritiku svih oblika drutvene i kulturne diskriminacije koja je bila prisutna u knjievnim tekstovima.
468
Hronologija
1791: Declaration des droits de la femme et de le citoyenne (Deklaracija prava ena i graanki) Olimpija de Gue prema nekim istraivaima, jedan od prvih istorijski potvrenih tragova buenja feministike svesti. Meri Vulstonkraft pie A Vindication of the Rights of Woman (Odbrana prava ene; sa kritikom opaskom) to je poetak borbe za izjednaavanje obrazovnih ansi mukaraca i ena, istovremeno kritika modela vaspitanja koje je nametnuo an ak Ruso. Takozvana Declaration of Sentiments (Deklaracija oseanja) formulisana prema ugledu na Deklaraciju nezavisnosti u Seneca Falls u dravi Njujork. Isticala je nunost uvoenja reforme porodinog ivota (brak, prava svojine, razvod i sl.) i davanje enama prava javnog izjanjavanja. Prvi talas feminizma pod devizom rav noprav nost i. Najvaniji cilj sticanje jednakih prava za ene i mukarce u javnoj sferi.
1792:
1848:
XIX/XX v. do po. 60. g.:
18901920: Razdoblje opte mobilizacije amerikih i engleskih sifraetkinja (prema mnogim istoriarima, njemu bi trebalo dodati odreenje: prvi talas). 1920: 1928: Usvojena dopuna Ustava Sjedinjenih Amerikih Drava o ravnopravnosti polova. Objavljena je knjiga Sopstvena soba Virdinije Vulf i prihvaena kao jedna od najvanijih feministikih inspiracija. Tu Vulfova analizira stanje ene-spisateljice i prepreke na koje nailaze ene koje piu u dominantno mukoj kulturi. Takoe izlazi roman Orlando koji pokree pitanje o polnim razlikama i ulogama. Virdinija Vulf objavljuje Tri gvineja protivljenje ratu kao proizvodu muke civilizacije. Simon de Bovoar objavljuje Drugi pol. Tu se pojavljuje uvena reenica: enom se ne raa nego se postaje. 469
1938: 1949:
XII. Feminizam
19601980: Drugi talas feminizma. Ovde je postala najbitnija ra zli ka (pol na); a kao glavni zadatak pokazalo se odreenje specifinosti polnih razlika koje dele ene i mukarce. 1963: Beti Fridan objavljuje The Feminine Mystique (Mistina enskost) knjiga je smatrana uslovnim poetkom drugog talasa. Skree panju na mehanizme mistifikacije kojima podleu amerike ene pokuavajui da se prilagode zahtevima idealne enskosti. 1964: Kongres Sjedinjenih Amerikih Drava donosi Zakon o graanskim pravima, ija 7. dopuna istie zabranu diskriminacije s obzirom na pol, rasu, boju koe, religijska uverenja i nacionalnu pripadnost. Florens Haui nastavnica iz Misisipija, jedna od osnivaa tog pokreta, vri kritiku analizu amerikih kolskih programa i udbenika, a zatim obavlja principijelnu kritiku kanona edukacije, koji su stvarali beli mukarci u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Taj datum smatra se istorijskim poetkom akademskog feminizma. Beti Fridan osniva organizaciju National Organization for Women (NOW) koja pre svega okuplja liberalne feministkinje bele ene srednje klase, profesionalno aktivne. Ta organizacija zahteva podjednake anse za ene i mukarce u obrazovanju i privredi, kao i izjednaavanje graanskih prava. Pravni i drutveni pritisci na razliite institucije drutvenog ivota. Poeci takozvanih enskih studija (Womens Studies) u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Od te godine Keti Kejd i Pegi Dabins dre predavanja i seminare posveene enama u Free School u Nju Orlensu, Neomi Vajstajn dri predavanja u ikagu o istoriji ena, a Aneta Bekster u Barnard College. Ti-Grejs Etkinson organizuje jednu od prvih grupa radikalnih feministkinja. Njene aktivnosti imaju za cilj irenje svesti ena o opresivnim mehanizmima drutvenih struktura i temeljnu analizu pojava patrijarhalnosti i muke dominacije u svim domenima ivota. Radikalne feministkinje iznose leviarske poglede i deluju agresivno prema mukarcima. Koriste otre oblike pritisaka (mareve, demonstracije, hepeninge i sl.). Mara Vajnmar Lir uvodi termin drugi talas da bi imenovala pokret za osloboenje ena u Sjedinjenim Amerikim Dravama, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemakoj, koji su zapoeli ezdesetih godina. Meri Elman objavljuje knjigu pod nazivom Thinking About Woman u kojoj, izmeu ostalog, analizira oblike ispoljavanja mizoginije u knjievnosti.
1966:
1968:
470
1970:
Kejt Milet objavljuje Sexual Politics jednu od najvanijih knjiga drugog talasa feminizma. U njoj se pronicljivo analiziraju izvori opresije ena u seksistikom drutvu, u institucionalnoj i u privatnoj sferi. Uzroke te opresije vidi, pre svega, u patrijarhalnom sistemu. Upravo se ovde javlja uvena formula: Privatnost je politika. alamit Fajerston objavljuje Dialectic of Sex gde, takoe, analizira izvore opresije i diskriminacije ena. Uzroke tog stanja sagledava u biolokom razlikovanju polnih uloga uslovljenih prokreativnim ciljevima i u razliitim kulturno utvrenim podelama. Komisija za pitanje statusa ena, pri Modern Language Association of America (MLAA), prihvata feministike studije (Female Studies) kao ravnopravan akademski kurs. Prvi zvanino potvren program Womens Studies, poinje na univerzitetu u San Dijegu. Izlazi knjiga Speculum de lautre femme Lis Irigaraj. Patria Mejer-Speks objavljuje knjigu The Female Imagination jedan od prvih radova koji reprezentuje pokret i koji je kasnije ovolterova nazvala ginokritika. Elen Siksu objavljuje knjigu Le Rire de la Mduse (Smeh Meduze) i La jeune ne (zajedno sa Ketrin Klement). Pojavljuje se knjiga Literary Woman, Elen Mors jedan od radova koji pokuava da sagleda specifinost enskog knjievnog stvaranja. Ilejn ovolter objavljuje A Literature of Their Own koja, takoe, predstavlja ginokritiki stil feministike kritike. Dudit Feterlej objavljuje knjigu The Resisting Reader u kojoj analizira knjievnost koju piu mukarci (Irving, Hemingvej, Fokner, Dejms, Ficderald i drugi) sa stanovita prisutne patrijarhalnosti. To je, opet, jedan od standardnih primera razvojnog feminizma. Ilejn ovolter, u lanku pod nazivom Towards a Feminist Poetics uvodi pojam ginokritika. lanak koji je objavila dve godine kasnije Feministika kritika na raskru sistematizuje onovremenu situaciju u feministikoj kritici, sagledavajui u njoj dve izrazite opcije: revizionistiki feminizam i ginokritiku. Posle tog lanka, termin ginokritika postaje sve prisutniji u feministikom diskursu. Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar objavljuju uvenu knjigu The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and the NineteenthCentury Literary Imagination, u kojoj analiziraju poloaj ene u knjievnosti XIX veka i specifina svojstva enske uobrazilje na primeru knjievnosti XIX veka. 471
1974: 1975:
1976:
1977: 1978:
1979:
XII. Feminizam
1980:
Julija Kristeva objavljuje knjigu Pouvoirs de lhorreur (ije se znaenje moe prevesti kao: vlast odvratnosti, snaga zaprepaenja, vrednost odvratnosti i sl.). Uvodi pojam abiectus (otpatka), suprotan pojmu subiectus (subjekta), uzimajui to kao polaznu taku za promiljanje drugosti i stranosti u nama samima, a istovremeno i za filozofsko promiljanje pitanja drugoga. 1981: Lis Irigaraj objavljuje knjigu Le Corps--corps avec la mre (Telo-uz-telo s majkom) u kojoj skree panju na posebno znaenje veze erke i majke za identitet ene-pisca. 1986: Nensi K. Miler uvodi termin arahnologija, u radu The Arachnologies: The Woman, the Text and the Critic. Taj rad, koji predstavlja polemiku s pogledima francuskog teoretiara i kritiara knjievnosti Rolana Barta (naroito s koncepcijom smrti autora), naglaava veoma vrste veze ene koja pie i njenog dela i sadri vredna zapaanja o specifinosti enskog stvaralakog procesa. 19871989: Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar objavljuju dvotomno delo posveeno problemu enske knjievnosti i knjievne uobrazilje u XX veku: No Mans Land: The Place of the Woman Writer in the Twentieth Century. 1987: Dekonstruktivistkinja-feministkinja Barbara Donson, objavljuje knjigu A World of Difference koja nagovetava njen zaokret u pravcu kulturnog feminizma. God. 90: Zapoinje trei talas feminizma pod devizom ra znov rsnost i. Od tog vremena, posebna panja obraa se na brojnost razliitih enskih grupa (predstavnic raznih rasa, zajednica, kultura, tradicija i sl.), kao i s tim povezanu brojnost razliitih problema svojstvenih svakoj grupi. Javljaju se, takoe, i postfeministike tendencije kritika analiza feministikog doprinosa prvog i drugog talasa.
472
Bibliografia
Opta, antologije88
J. Bator, Feminizm, postmodernizm, psychoanaliza. Filozoficzne dylematy feministek drugiej fali, Gdask 2001. The Black Feminist Reader, red. J. James, T. D. Sharpley-Whiting, OxfordMalden, Mass. 2000. Chcemy caego ycia. Antologia polskich tekstw feministycznych z lat 18701939, oprac. A. Grnicka-Boratyska, Warszawa 1999. Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa 2001. Contemporary Feminist Theories, red. S. Jackson, J. Jones, New York 1998. Feminism, u: Literary Theories: A Reader & Guide, red. J. Wolfreys, New York 1999. Feminism, u: Literary Theory: An Anthology, red. J. Rivkin, M. Ryan, Malden, Mass.Oxford 1998. Feminism as Critique: on the Politics of Gender, red. S. Benhabib, D. Cornell, Minneapolis 1987. Feminism, Feminist Criticism, u: D. Macey, The Penguin Dictionary of Critical Theory, London 2000. Feminism / Postmodernism, red. L. J. Nicholson, New YorkLondon 1990. Feminist Criticism, u: V. B. Leitch, American Literary Criticism form the Thirties to the Eighties, New York 1988. Feminist Literary Criticism, red., wstp M. Eagleton, LondonNew York 1991. Feminist Theory and Criticism, u: The Johns Hopkins Guide to Literary Theory & Criticism, red. M. Groden, M. Kreiswirth, BaltimoreLondon 1993. Feminist Theory and Criticism, u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New York 2001. Feminist Theory and the Body: A Reader, red. J. Price, M. Shildrick, New York 1999. Feminizm, Przegld Filozoficzno-Literacki 2003, nr 1.
88 Zahvaljujem se gospodinu Mateuu Skusu na pomoi oko izrade ove bibliografije.
XII. Feminizam
473
Feminizm, u: T. Thorne, Sownik poj kultury postmodernistycznej. Mody, kulty, fascynacje, tum. Z. Batko, Warszawa 1995. Feminisme inaczej, Opcje 2003, nr 3. Gender w humanistyce, red. M. Radkiewicz, Krakw 2001. Gos maj kobiety. Teksty feministyczne, red. S. Walczewska, wstp A. Titkow, Krakw 1992. M. Humm, Sownik teorii feminizmu, tum. B. Umiska, J. Mikos, Warszawa 1993. E. Hyy, Kobieta, ciao, tosamo. Teorie podmiotu w filozofii feministycznej koca XX wieku, Krakw 2003. C. Kaplan, Feminist Literary Criticism, u: Encyclopedia of Literature and Criticism, red. M. Coyle, P. Garside, M. Kelsall, J. Peck, London 1991. Kobieta w literaturze i kulturze, red. D. Mazurek, Lublin 2004. Kobiety w literaturze. Materiay z II Midzynarodowej Sesji Studentw i Naukowcw z cyklu Swiat jeden, ale nie jednolity. Budgosczcz, 35 listopada 1998 roku, red. L. Winiewska, Bydgoszcz 1999. Krytyka feministyczna: siostra teorii i historii literatury, red. G. Borkowska, L. Sikorska, Warszawa 2000. Kobiety w kulturze popularnej, red. I. Kowalczyk, E. Zierkiewicz, Wrocaw 2002. J. Mitchell, Psychoanalysis and Feminism, London 1974. T. Moi, Sexual / Textual Politics: Feminist Literary Theory, London 1985. Modern Feminisms: Political, Literary, Cultural, red. M. Humm, New York 1992. The New Feminist Criticism: Essays on Women, Literature And Theory, red. E. Showalter, London 1986. Nikt nie rodzi si kobiet, wybr, tum., wstp T. Hoowka, pos. A. Jasiska, Warszawa 1982. R. Putnam Tong, Myl feministsyczna. Wprowadzenie, tum. J. Mikos, B. Umiska, tum. przejrzaa M. roda, Warszawa 2002. K. lczka, Feminizm. Ideologie i koncepcje spoeczne wspczesnego feminizmu, Katowice 199. C. Weedon, Feminist Practice and Poststructuralist Theory, OxfordNew York 1987. Women Writing and Writing about Women, red. M. Jacobus, London 1979.
Helen Siksu
Izbor iz dela H. Cixous, La jeune ne, Paris 1974. H. Cixous, Pisanie, kobieco, przemiana, tum. L. Dorak, u: Crki, ony, kochanki: Kobiety w dramacie XX wieku materiay uzupeniajce do wykady prof. dr hab. M. Sugiery, Krakw 2002. H. Cixous, Prnomes de persone, Paris 1974. 474
H. Cixous, miech Meduzy, tum. A. Nasiowska, u: Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa 2001. H. Cixous, La venue lcriture, Paris 1977.
Elizabet Gros
Izbor iz dela E. Grosz, Jacques Lacan: A Feminist Introduction, LondonNew York 1990. E. Grosz, Sexual Subversions: Three French Feminists, Sydney 1989. E. Grosz, Voatile Bodies: Toward a Corporeal Feminism, Bloomington 1994.
Lis Irigaraj
Izbor iz dela L. Irigaray, Ja, ti, mi. Za kulturu razlike (prev. Bosiljka Brlei i Jagoda Veerina), Zagreb, 1999. L. Irigaray, Tri roda ili tijelo jezika, Tvra, 2006, br. 12, str. 201207. L. Irigaray, Ciao-w-ciao z matk, tum. A. Araszkiewicz, Krakw 2000. L. Irigaray, I jedna nie ruszy bez drugiej, tum. A. Araszkiewicz, u: Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa 2001. L. Irigaray, Passions elementaires, Paris 1982. L. Irigaray, Rynek kobiet, tum. A. Araszkiewicz, Przegld Filozoficzno-Literacki 2003, nr 1(3). L. Irigaray, Ce sexe qui nen est pas un, Paris 1977. L. Irigaray, Speculum de lautre fame, Paris 1974. L. Irigaray, Ta pe, ktra nie jest jednoci, tum. K. Kosiska, FA-art 1996, nr 4. Literatura A. Araszkiewicz, Czarny ld czarnego kontynentu. Relacja matka crka w ujciu Luce Irigaray, u: Ciao, pe, literatura. Prace ofiarowane profesorowi Germanowi Ritzowi w pidziesit rocznic urodzin, red. M. Hornung, M. Jdrzejczak, T. Korsak, Warszawa 2001. M. M. Baranowska, Luce Irigaray: mylenie rnicy pci, Penym Gosem 1996, nr 4, Gdask 1997. B. Smole, Filozofia Luce Irigaray: Dylematy recepcji, Teksty Drugie 2000, nr 6. B. Smole, Mimetyzm Luce Irigaray, u: Ciao, pe, literatura. Prace ofiarowane profesorowi Germanowi Ritzowi w pidziesit rocznic urodzin, red. M. Hornung, M. Jdrzejczak, T. Korsak, Warszawa 2001. ene i filozofija, ur. Nadeda ainovi, Zagreb, 2006.
XII. Feminizam
475
Julija Kristeva
Izabrana dela J. Kristeva, Etrangers nous-mmes, Paris 1988. J. Kristeva, Polylogue, Paris 1977. J. Kristeva, Pouvoirs de lhorreur. Essai sur labjection, Paris 1983. J. Kristeva, La revolte intime, Paris 1997. J. Kristeva, Intimna pobuna (prev. Jovan Zivlak), Zlatna greda, Novi Sad, 6/2006, br. 55 (maj), str. 1115. Antologije tekstova Desire in Language: A Semiotic Approach to Literature and Art, red. L. S. Roudiez, tum. T. Gora, A. Jardine, L. S. Roudiez, New York 1982. The Kristeva Reader, red. T. Moi, Oxford 1987. The Portable Kristeva, red. K. Olivier, New York 1997. Literatura T. Kitliski, Obcy jest w nas. Kocha wedug Julii Kristevej, Krakw 2001. T. Kitliski, Podmiot w procesie wedug Julii Kristevej, u: Podmiot w procesie, red. J. Jusiak, J. Miziska, Lublin 1999. B. Smole, Koncepcja melancholii Julii Kristevej, u: Sumienie. Wina. Melancholia. Materiay polsko-niemieckiego seminarium, Warszawa padziernik 1997, red. P. Dybel, Warszawa 1999.
Nenci K. Miler
Izbor iz dela N. K. Miller, The Arachnologies: The Woman, the Text, and the Critic, u: Poetics of Gender, red. N. K. Miller, New York 1986. N. K. Miller, My Fathers Penis, u: idem, Getting Personal: Feminist Occasions and Other Autobiographical Acts, LondonNew York 1991. Literatura K. Szczuka, Przdki, tkaczki i pajk. Uwagi o twrczoci kobiet, u: idem, Kopciuszek, Frankenstein i inne. Feminizm wobec mitu, Krakw 2001.
476
Elen ovolter
Izbor iz dela E. Showalter, Feminizm i histeria. Choroba crek, tum. M. ata, u: Crki, ony, kochanki. Kobiety w dramacie XX wieku materiay uzupeniajce do wykadu prof. dr hab. M. Sugiery, Krakw 2002. E. Showalter, Hystories: Hysterical Epidemics And Modern Culture, London 1998. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, tum. I. Kalinowska-Blackwood, Teksty Drugie 1993, nr 4/5/6. E. Showalter, A Literature of Their Own: From Charlotte Bront to Doris Lessing, London 1995. E. Showalter, Przedstawiajc Ofeli: kobiety, szalestwo i zadania krytyki feministycznej, tum. K. Kujawiska-Courtney, W. Ostrowski, u: Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa 2001. E. Showalter, Sexual Anarchy: Gender and Culture at the fin de sicle, London 1996. E. Showaltere, Towards a Feminist Poetics, u: Women Writing and Writing about Women, red. M. Jacobus, London 1979. Literatura J. Topolewski, Rozbi triad. Histeria, kobieco, feminizm wedug Elaine Showalter, u: Krytyka feministyczna. Siostra teorii i historii literatury, red. G. Borkowska, L. Sikorska, Warszawa 2000.
Dodatna lektira
G. Borkowska, Crki Miltona (O krytyce feministycznej ostatnich pitnastu, lat), u: Po strukturalizmie. Wspczesne badania teoretyzcnoliterackie, red. R. Nycz, Wrocaw 1992. G. Borkowska, Cudzoziemki. Studia o polskiej prozie kobiecej, Warszawa 1996. G. Borkowska, Feminizm wobec sztuki i teorii kultury. Rekonesans, u: Spotkania feministyczne, Warszawa 1994/1995, Warszawa 1995. G. Borkowska, Kobieta i mczyzna w dyskursie feministycznym, u: Kobiety w literaturze. Materiay z II Midzynarodowej Sesji Studentw i Naukowcw z cyklu wiat jeden, ale nie jednolity. Bydgoszcz, 35 listopada 1998 roku, red. L. Winiewska, Bydgoszcz 1999. G. Borkowska, Metafora drody. Co to jest literatura / poezja kobieca, u: Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa 2001.
XII. Feminizam
477
R. Braidotti, Podmiot w feminizmie, tum. A. Borowska, Kwartalnik Pedagogiczny 1995, nr 1/2. E. Badinter, Faszywa cieka, tum. M. Kozowska, Warszawa 2005. Crki, ony, kochanki. Kobiety w dramacie XX wieku materiay uzupeniajce do wykadu prof. dr hab. M. Sugiery, Krakw 2002. P. Czapliski, Kobiety i duch tosamoci, u: idem, Efekt biernoci. Literatura w czasie normalnym, Krakw 2004. C. P. Ests, Biegnca z wilkami. Archetyp Dzikiej Kobiety w mitach i legendach, tum. A. Cioch, Pozna 2001. S. M. Gilbert, S. Gubar, The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and the Nineteenth-Century Literary Imagination, New HavenLondon 1984. I. Iwasiw, Krytyka feministyczna i skuteczno perswazji, u: Wiek kobiet w literaturze, red. J. Zacharska, M. Kochanowski, Biaystok 2002. I. Iwasiw, Osoba w dyskursie feministycznym, u: Osoba w literaturze i komunikacji literackiej, red. E. Balcerzan, W. Bolecki, I. Opacki, Warszawa 2000. I. Iwasiw, Rewindykacje. Kobieta czytajca dzisiaj, Krakw 2002. M. Janion, Kobiety i duch innoci, Warszawa 1996. Jzyk artystyczny, t. 12: Literatura kobiet, literatura kobieca, kobieco w literaturze, red. B. Witosz, Katowice 2003. K. Kosiska, Ciao podanie, ubranie. O wczesnych powieciach Gabrieli Zapolskiej, Krakw 1999. K. Kosiska, Czyta na marginesie, pisa na marginesie, Katedra 2001, nr 3. K. Kosiska, criture feminine. Rok 1974, u: Jzyk artystyczny, t. 12: Literatura kobiet, literatura kobieca, kobieco w literaturze, red. B. Witosz, Katowice 2003. K. Kosiska, Jestem wzsdzie i nigdzie mnie nie ma. Miejsce kobiety w dyskursie wspczesnym, u: Eros psyche seks. Materiay z konferencji Jzyk a erotyka zoorganizowanej przez koo naukowe jzykoznawcw Uniwersytetu lskiego, red. R. Pitkowa, Katowice 1993. K. Kosiska, Kobieta autorka, u: Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa 2001. E. Kraskowska, O tak zwanej kobiecoci jako konwencji literackiej, u: Krytyka feministyczna. Siostra teorii i historii literatury, red. G. Borkowska, L. Sikorska, Warszawa 2000. E. Kraskowska, Pirem niewiecim. Z problemw prozy kobiecej Dwudziestolecia Midzywojennego, Pozna 1999. K. Kujawiska-Courtney, Feministyczna krytyka literacka: teorie i praktyki, Pamitnik Literacki 1998, z. 3. J. Mizieliska, (De)Konstrukcje kobiecoci. Podmiot feminizmu a problem wykluczenia, Gdask 2004. T. Modleski, Feminism and the Power of Interpretation: Some Critical Readings, u: Feminist Studies, Critical Studies, red. T. de Lauretis, Bloomington 1986. 478
A. Nasiowska, Tosamo kobieca w poezji polskiej XX wieku: midzy androgynicznoci a esencjalizmem, Teksty Drugie 2004, nr 1/2. C. Owens, Dyskurs Innych: feministki i postmodernizm, tum. M. Sugiera, u: Postmodernizm. Antologia przekadw, wybr, oprac., przedm. R. Nycz, Krakw 1998. N. Schor, Breaking the Chain: Women, Theory, and French Realist Fiction, New York 1985. K. Szczuka, Kopciuszek, Frankenstein i inne. Feminizm wobec mitu, Krakw 2001. U. mietana, Od criture fminine do somatekstu. Ciao w dyskursie feministycznym, Przegld Filozoficzno-Literacki 2003, nr 1(3). J. Winterson, O sztuce. Eseje o ekstazie i zuchwalstwie, tum. Z. Batko, Pozna 2001. V. Vulf, Sopstvena soba (prev. Jelena Markovi), Beograd, 1997. A. Aliti, Dzika kobieta. Powrt do rde kobiecej energii i wadzy, tum. E. Ptaszyska-Sadowska, Gdynia 1996. S. de Bovoar, Drugi pol 12 (prev. Zorica Milosavljevi), Beograd, 1982; 1983. S. Bordo, Ciao i reprodukowanie kkobiecoci, tum. A. Grzybek, OKa. Biuletyn 2000, nr 3. S. Bordo, Unbearable Weight: Feminism, Western Culture, and the Body, Berkeley 1993. J. Brach-Czaina, Bony umysu, Warszawa 2003. J. Brach-Czaina, Szczeliny istnienia, Krakw 1999. N. Chodorow, The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociology of Gender, BerkeleyLondon 1978. N. Chodorow, Feminism and Psychoanalytic Theory, New HavenLondon 1989. M. Daly, Gyn/Ecology: The Metaethics of Racial Feminism, Boston 1978. M. Daly, Poza Bogiem Ojcem, tum. K. Bratkowska, OKa. Biuletyn 1998, nr 3. D. Dinnerstein, The Mermaid and the Minotaur: Sexual Arrangements and Human Malaise, New York 1977. S. Firestone, The Dialectics of Sex: the Case for Feminist Revolution, New York 1970. B. Friedan, The Feminine Mystique, New York 1963. C. Gilligan, In a Different Voice: Womens Conceptions of Self and Morality, u: The Psychology of Women: Ongoing Debates, red. M. Roth Walsh, New HavenLondon 1987. A. Graff, Feministki crki feministek, czyli trzecia fala dobija do brzegu, u: W poszukiwaniu maej dziewczynki, red. I. Kowalczyk, E. Zierkiewicz, Pozna 2003. A. Graff, wiat bez kobiet. Pe w polskim yciu publicznym, Warszawa 2001.
XII. Feminizam
479
G. Greer, Kobiecy eunuch, tum. J. Goy, B. Umiska, wstp B. Umiska, Pozna 2001. D. Haraway, Manifest cyborgw: nauka, technologia i feminizm socjalistyczny lat osiemdziesitych, tum. S. Krlak, E. Majewska, Przegld Filozoficzno-Literacki 2003, nr 1(3). E. Kaschak, Nowa psychologia kobiety. Podejcie feministyczne, tum. J. Wgrodzka, Gdask 1996. K. Millett, Teoria polityki pciowej, u: Nikt nie rodzi si kobiet, wybr, tum., wstp T. Hoowka, pos. A. Jasiska, Warszawa 1982. S. Ortner, Czy kobieta ma si tak do mczyzny, jak natura do kultury?, u: Nikt nie rodzi si kobiet, wybr, tum., wstp T. Hoowka, pos. A. Jasiska, Warszawa 1982. A. Rich, Zrodzone z kobiety. Macierzystwo jako dowiadczenie i instytucja, tum. J. Mizieliska, Warszawa 2000. G. Rubin, The Traffic in Women: Notes on the Political Economy of Sex, u: Toward an Antropology of Women, red. R. R. Reiter, New York 1975. S. Walczewska, Damy, rycerze i feministki. Kobiecy dyskurs emancypacyjny w Polsce, Krakw 1999. M. Wittig, Nikt nie rodzi si kobiet, tum. M. ata, u: Crki, ony, kochanki. Kobiety w dramacie XX wieku materiay uzupeniajce do wykady prof. dr hab. M. Sugiery, Krakw 2002.
Ana Burinjska
480
XIII. GENDER I QUEER
Ako unutranja istina kulturnog pola [gender] predstavlja proizvod, a pravi pol konstituisanu fantaziju zapisanu na povrini tela, onda, kako se ini, kulturni pol ne moe biti ni pravi ni pogrean. Nastaje, jednostavno, u okvirima diskursa primarnog i stabilnog identiteta koji stvara efekat istine. Dudit Batler1 Ako odreenje queer treba da predstavlja sedite kolektivnog otpora, polazite za istorijska razmiljanja i vizije budunosti, ono mora da ostane onakvo kakvo je danas: nikad do kraja svoje, nego uvek samo strateki iznova korieno. Dudit Batler2

J. Butler, Gra pci, Dialog, 2003, br. 10, str. 101. J. Butler, Krytycznie Queer, Furia Pierwsza, 2000, br. 7.
Nova osetljivost
Gender i queer ta dva strana termina postala su poslednjih godina veoma popularna to se moe porediti sa onom popularnou koju su donedavno imale dekonstrukcija i postmodernizam. Ovi termini pojavili su se u gotovo svim humanistikim disciplinama, a uporedo s njima pojavili su se i novi jezici za analizu i interpretaciju kulturnih pojava, meu njima i knjievnosti. To, oigledno, ne znai da se semantiki opseg ovih termina poklapa i da je njihova upotreba slina. I jedna i druga kategorija povezane sa razliitim tokovima u humanistici i teoriji knjievnosti poznatim pod nazivom gender studije (Gender Studies) i queer studije (Queer Studies); oba ta pravca povezuju se i s drugim problemskim podrujima. Najpre ih, meutim, povezuje to to oni aktiviraju takva znaenja naroito knjievnog kanona koja gotovo do nedavno nisu uzimana u obzir. A, drugo, to podstie nov tip oseajnosti moe se nazvati oseajnou prema razlici ili osetljivosti za drugost. U sluaju gender to predstavlja osetljivost prema polnim razlikama i prema njihovoj funkciji u drutvu i kulturi (ve se danas koristi odreenje gender osetljivost, gender sensivity). U sluaju queer, vie je re o pitanjima povezanim sa seksualnou, dakle, o osetljivosti na seksualnu razliku koja je, to dobro znamo mada nerado govorimo,
Termin gender na poljski jezik obino nije najadekvatnije prevoen (kao kulturni pol, dutvenokulturni pol, polna vrsta, vrsta i sl.), a ponekad i nedovoljno precizno (kao polna uloga) ili nedovoljno spretno (kao drutvenokulturni polni identitet, svest drutvenokulturnih determinacija pola, istorijski, drutveno i kulturno determinisana polna uloga, istorijska i drutvenokulturna polna karakteristika i sl.). Zato sam se, na kraju, odluila da zadrim strani termin jer je takva verzija ve u najiroj upotrebi. Kao najtaniji od navedenih poljskih ekvivalenata, gender treba prihvatiti, prema mom miljenju, kao drutvenokulturni pol. Kad je re o terminu queer, takoe sam se odluila za englesku re. Pogledati dalji komentar u poglavlju koje je posveeno ovom pojmu.
Razvoj termina
Gender studije, queer studije
Osetljivost za drugost
XIII. Gender i queer
483
Okretanje knjievnih istraivanja ka polnim razlikama
Interdisciplinarnost
Ugenderovljen kritiar
Gender svest
Politika ispravnost
Znaenje gender i queer za knjievnonauna istraivanja
igrala neobino vanu ulogu u istoriji kulture, a naroito u istoriji umetnike prakse. I jedan i drugi termin nagovetavaju, dakle, i otvaranje polja istraivanja i interpretacije knjievnosti u pravcu onoga to je do izvesnog vremena jedino funkcionisalo na margini interesovanja ili ak iz tog polja bilo odstranjivano na funkcionisanje polnih i seksualnih razlika i svakovrsnih vidova razliitosti u knjievnim diskursima i diskursima posveenim knjievnosti. Oba pravca imaju veoma irok interdisciplinarni zahvat kategorijama gender i queer danas se uspeno sluimo ne samo na podruju nauke o knjievnosti nego, takoe (pa ak, moda, i pre svega) na podruju antropologije, sociologije, psihologije, pedagogije, filozofije, estetike, teatrologije, filmologije i kulturnih istraivanja. Moglo bi se ak rei da su se sve te discipline preobrazile pred naim oima dobijajui neto to se danas naziva i gender sveu, a na prvi pogled bi se inilo da se kao ekscentrina figura ugenderovljenog kritiara (knjievnog ili kritiara umetnosti uopte) odomaila u diskursima, te i pored naziva koji jo uvek udno zvui danas ne izaziva niije uenje. Queer se danas takoe nalazi na dobrom putu da se trajno odomai i u nauci o knjievnosti i u humanistici. Jo nedavno, da bi se bilo aktuelno, bilo je dovoljno kako se esto moglo uti imati ovu gender svest bez obzira na bioloki pol istraiteljke/istraivaa ili kritiarke/kritiara da se ona pokae u istraivakoj ili kritiko-knjievnoj praksi. Danas se sve ee govori da je dobro biti queer, a interpretirajui knjievnost i piui o njoj kako bi sigurno dodala ve na poetku ovog poglavlja citirana Dudit Batler treba da se bude kritiki queer. Ove pretpostavke, meutim, ne treba interpretirati pomou kategorija politike ispravnosti jer je to odreenje veoma devalvirano. Pre bi trebalo govoriti o novoj vrsti osetljivosti koja je makar po mom uverenju potrebna za razumevanje knjievnosti. U ovom odeljku u se potruditi da odgovorim na pitanje o tome zato je toliko vana ova nova osetljivost, dakle, zbog ega treba da budemo oprezni prema polnim i seksualnim razlikama ije prisustvo otkrivamo prilikom paljivog itanja knjievnih dela. A takoe i zato se toliko mnogo istraivaica i istraivaa knjievnosti danas poistoveuju s pokretima u znaku gender i queer, i ta zapravo menja upotrebu ovih kategorija u naem pristupu kulturi, umetnosti i knjievnosti.
484
Gender
Termin gender preuzet je iz engleskog jezika, konkretno iz renika koji se odnosi na gramatiku tog jezika, a u kojem je prvobitno znaio gramatiku vrstu.4 Danas teorije u znaku gender u maloj meri koriste to prvo znaenje termina, vie irei znaenje njegovog semantikog polja. Prethodnicom gender studija u humanistici danas se smatra amerika antropolokinja Margaret Mid (19011978) koja je u knjizi Spol i temperament u tri primitivna drutva, objavljenoj 1935. godine, analizirala problem zavisnosti uloge i gender studije (Gender Stustatusa odreene linosti u drutvu dies) pravac interdisciplinarnih od njenog pola. Dodue, Mid se ovistraivanja koja se vre na tlu akade nije sluila terminom gender, ali demskog feminizma manje-vie od je ipak skrenula panju na moda sedamdesetih godina, a iju osnonajbitniji aspekt pitanja naroito vu predstavlja kategorija gender drutvenokulturni pol, koja se razna to da odreenje karakterolokih likuje od biolokog pola (sex). Genrazlika svojstvenih odreenom poder studije se slue podsticajima lu ima karakter pojmovnih konhronoloki ranijih enskih studija i st r u kc ij a nastalih u drutvu. feministike kritike. Jedna od variDakle, da je pripisivanje enama janti tih istraivanja jeste knjievna i mukarcima specifinih svojstagender kritika (Gender Criticism), iji je zadatak da reinterpretira va karaktera svojevrsna drutveknjievnost iz ugla polnih obelena praksa koja povlai za sobom ja (enskog i mukog), iz ugla u konkretne uloge u drutvenom i kojem se oni javljaju, prisutnih, na kulturnom prostoru koje su im naprimer, u naraciji, konstrukciji gomenjene. Drugim reima, poloaj vornog ja, linosti i slino. i funkcije koje obavlja individua u drutvu ne proistiu iz njenih biolokih svojstava nego iz odreenih oekivanja i predstava koje su povezane s njenom polnou. Mid je u svojoj knjizi navela takva miljenja koja zauujue savremeno zvue kao to su da ulogu oba pola formira kultura ili da su polne razlike karaktera drutveni konstrukt; ipak, snano i izrazito formulisano razlikovanje biolokog pola i drutvenokulturnog identiteta treba vie da zahvale gender teoriji amerikog
4 Podsea se, takoe, i na upotrebu te rei u ekspirovim tragedijama, a javlja se i u estom izdanju A Dictionary of the English Language Semjuela Donsona iz 1785. godine prema kojem se upravo i naziva gramatika vrsta ili se javlja u glagolskoj formi ploditi (to gender). Up. takoe: M. Skucha, Gender. Queer. Literatura, Ruch Literacki, 2005, br. 6. M. Mead, Spol i temperament u tri primitivna drutva, Zagreb, 2004, str. 29, 31, prevod: Dunja Rihtman-Augutin.
Semantiki domen termina
Poeci gender studija
Pol kao efekat drutvenih praksi
Uticaj kulture na formiranje pola
485
Gender identity individualna polna svest
Kulturni karakter psihoseksualnog identiteta
psihoanalitiara Roberta D. Stolera (ro. 1924). Stoler je upravo 1964. godine na Kongresu psihoanalitiara u Stokholmu izloio koncepciju gender identity kao individualne polne svesti. Knjiga Sex and Gender: On the Development of Masculinity and Feminity, tampana etiri godine kasnije, bila je plod njegovih dugogodinjih istra- bioloki pol (sex) odreivanja sluajeva koji se ne mogu eni skup anatomsko-fiziolokih injenica koji omoguava da se ejednoznano bioloki (na primer, ne razlikuju od mukaraca, u prinhermafroditizam) i psiholoki cipu smatran prirodnim. (transseksualizam) uskladiti. Stoler je, izmeu ostalog, isticao da i u sferi odreenog pola mogu da postoje izvesne meavine ne oseaju se svi stoprocentno kao mukarci ili kao ene. Iz njegovih istraivanja proizlazili su veoma inspirativni i po mnogim posledicama plodni zakljuci. U prvom redu da psihoseksualni identitet nije uroen (bioloki), nego steen (ima kulturni karakter). Mada bioloki pol ima tendenciju ispoljavanja drutvenokulturnog identiteta, to mu ipak ne polazi uvek za rukom, jer na primarne bioloke razlike velik uticaj vre stereotipna drutvena oekivanja. Termin gender trebalo je u Stolerovom pristupu da proiri znaenjsko polje povezano s polom mnogim ponaanjima, mislima, predstavama, emocijama i slino koje se mogu odnositi na njega, a koje uopte ne moraju izazivati bioloke asocijacije. To stanovite drutvenokulturni pol (gender, engl. gender = gramatiki takoe je otvorilo nove perspektive rod) konstruisani skup svojstapred feministika istraivanja: va, modela ponaanja, predstava i Pol je prestao konano da se smatra svojstvom ene i njene prirode, a uvoenje kategorije gender povuklo je za sobom mogunost promena samoodre enja pa ak i osloboenja.
drutvenih oekivanja, kao i normi povezanih s biolokim polom, koji pokazuje funkcije koje odreena individua obavlja u drutvu i kulturi, kao i njen status i prava koja ima. (Razlikovanje tih termina oficijelno je ukljuila u feministiki diskurs amerika feministkinja Eni Oukli u knjizi Sex Gender and Society, objavljenoj 1972. godine.)
Gender u humanistikom diskursu
Upravo je Stolerova knjiga iz 1968. godine znatno doprinela uspehu gendera; neki istraivai oznaavaju taj datum kao poetak nastanka te kategorije u humanistikom diskursu, pogotovu to autor knjige Sex and Gender nije opisao samo razliku izmeu osnovnih
R. J. Stoller, Sex and Gender: On the Development of Masculinity and Feminity, London, 1968. E. Hyy, Kobieta, ciao, tosamo. Teorie podmiotu w filozofii feministycznej koca XX wieku, Krakw, 2003, str. 61.
486
pojmova, nego je i precizno izdiferencirao gender identitet od gender uloge, dakle, uveo je podelu koja je kasnije koriena u vie feministikih radova. Termin gender poeo je da se pojavljuje na amerikom prostoru jo poetkom sedamdesetih godina. Godine 1970. u uvenoj knjizi Sexual Politics, Kejt Milet je pristupila, na primer, analizi izvora opresije en, a uzroke te opresije videla je pre svega u patrijarhalnom sistemu koji je determinisao odnose izmeu biolokog i drutvenokulturnog pola. Takoe je isticala politiku uslovljenost polnih uloga i analizirala mehanizme vlasti koji postoje na relaciji mukaracena. Ova knjiga bila je istovremeno jedna od najpronicljivijih analiza patrijarhalne ideologije, a poev od vremena njenog objavljivanja, uvoenje u feministiki diskurs razlikovanja biolokog i drutvenokulturnog pola postao je jedan od najvanijih zadataka feminizma. Sline motive pokretala je knjiga Dialectic of Sex10 koja potie iz istog vremena. Autorka je i ovde analizirala izvore diskriminacija ena, a uzroke tome pronalazila je kako u biolokoj podeli polnih uloga determinisanih prokreativnim ciljevima tako i u drugim kulturno ustaljenim podelama na primer, u automatskom dovoenju u vezu egzaktnih nauka s mukarcima a humanistikih sa enama. irenju kategorije gender u feministikim i filozofsko-feministikim raspravama u znatnoj meri je doprinela i amerika feministkinja Eni Oukli koja je koristila Stolerova zapaanja i u izvesnom smislu ih primenila na feminizam. Godine 1972. Oukli je u knjizi Sex, Gender and Society11 uvela danas optekorienu podelu izmeu pola (sex) i drutvenokulturnog pola (gender). Ona je, takoe, precizirala kategoriju p ol a, definiui je kao skup anatomskih i fiziolokih osobina, a nazivom gender oznaila je ponaanja formirana u drutvu koja govore o enskosti ili o mukosti. To je bila najvanija podela u ranoj etapi razvoja misli u znaku gender te je valja jo jednom naglasiti: biol o k i p ol (s e x ) to je odreen skup anatomsko-fiziolokih osobina koje omoguavaju da se ene razlikuju od mukaraca, i u celini je smatran prirodnim; d r ut ve noku ltu r n i p ol (g e nder ) to je skup atributa, tipova ponaanja, predstava i drutvenih oekivanja, kao i normi povezanih s biolokim polom. On se, uopteno
To diferenciranje pogledati na str. 5 u: R. Stoller, Sex and Gender, op. cit. K. Millett, Sexual Politics, New York, 1970. 10 S. Firestone, The Dialectic of Sex: The Case for Feminist Revolution, New York, 1970. 11 A. Oakley, Sex, Gender and Society, London, 1972.
Stolerovo razlikovanje gender identiteta i gender uloge
Analiza patrijarhalne ideologije
Kulturne podele
Podela Ouklijeve na sex i gender
487
Esencijalizam nasuprot konstruktivizmu
Sexgender system
govorei, smatra neim konstruisanim ali istovremeno precizno istie funkcije koje odreena individua obavlja u drutvu i kulturi, a takoe utie na njen status i na prava koja joj pripadaju. Kao posledica toga, poelo se uvaavati da je bioloki pol (sex) primaran i da predstavlja osnovu drutvenokulturnog pola (gender) koji je u odnosu na njega sekundaran i predstavlja nadgradnju. U tom smislu je bioloki pol tretiran esencijalistiki, a drutveno-bioloki pol konstruktivistiki (smatran je, zapravo, odreenom vrstom pojmovne i/ili diskurzivne konstrukcije koju proizvodi drutvo). Konstatovano je, takoe, da je bioloki pol unapred odreen, a da se drutvenokulturni pol stvara ima svojstvo odreenog istorijskog procesa i formira se usled odreenih drutvenih interakcija. Godine 1975. antropolokinja Gejl Ruben je iskoristila formulaciju sexgender system s ciljem da opie sistemske odnose plemenskog ivota reprodukciju u okviru plemenskih zajednica, seksualnost i razmenu ena izmeu plemena. Ta koncepcija se takoe ispostavila veoma inspirativnom za feministike istraivaice koje reprezentuju razliite humanistike discipline.12 Krajem sedamdesetih godina vanu ulogu odigrala su i psihoanalitika feministika istraivanja
esencijalizam i konstruktivizam stanovita koja se javljaju na tlu akademskog feminizma (enskih studija, feministike kritike, gender studija, gender kritike a takoe i gej-lezbijskih istraivanja i kritike i sl.). Esencijalistika orijentacija oznaava uverenje o postojanju posebne, primarne sutine enskosti (enske prirode), a uporedo s tim i specifino enska iskustva i sagledavanja sveta. U sluaju gender studija to je, opet, uverenje o postojanju biolokog pola kao nerazruive, primarne i prirodne osnove polnosti (enskosti i mukosti). Na osnovi gej-lezbijskih istraivanja prihvata se postojanje homoseksualnosti (homoseksualne muke ili enske prirode) kao univerzalnog i primarnog skupa svojstava koji karakteriu osobe homoseksualnih sklonosti. U svakom od ovih sluajeva, konstruktivistika stanovita remete prisustvo ove prvobitne osnove (sutine): enskosti/mukosti, enskog pola i mukog pola i homoseksualnosti, tvrdei da su i enskost i mukost te, konano, homoseksualnost (lezbijska ili gejovska) odreeni drutvenokulturni konstrukti koji proistiu iz ina imenovanja ili pripadanja odreenoj grupi. Ti konstrukti povlae za sobom itav repertoar odreenih gestova, ponaanja, naina odevanja i slino, u skladu s drutvenokulturnim uzorima koji odreuju norme bivstvovanja enom/mukarcem, reprezentovanja enskog/ mukog pola, bivstvovanja lezbijkom/gejom i slino. U najradikalnijim konstruktivistikim pristupima (na primer, u pristupima Dudit Batler) ak je i bioloki pol drutvenokulturni konstrukt.
12 G. Rubin, The Traffic in Women: Notes on the Political Economy of Sex, u: Toward an Anthropology of Women, red. R. R. Reiter, New YorkLondon, 1975.
488
Doroti Dinerstajn (19231992) i Nensi odorov (ro. 1944).13 Istraujui razlikovanje polnih uloga (enskih i mukih), koje su izraene osnovnim metaforama sirene i minotaura, Doroti Dinerstajn je, na primer, analizirala duboke uzroke podela u kulturnim i drutvenim domenima na posebne sfere koje pripadaju enama i mukarcima. Knjiga The Mermaid and the Minotaur je bila usmerena protiv te vrste arbitrarnog raslojavanja i pokazala se veoma inspirativnom, naroito za feministkinje zainteresovane za probleme kulturno determinisanih polnih razlika.14 Jo vei uticaj izvrila je knjiga Nensi odorov The Reproduction of Mothering, posveena pitanjima reprodukovanja materinske uloge a posebno je postala veoma zanimljiv izvor informacija feministkinjama koje su pokuavale da srue koncepciju tradicionalne i Frojdove i Lakanove psihoanalize koje su edipovskoj fazi pridavale najbitniju ulogu u psihoseksualnom razvoju oveka. odorovljeva je najveu panju koncentrisala na preedipovsku fazu i upravo je tu videla veoma bitan mehanizam psihoseksualnog razlikovanja. Samim tim je podvrgla temeljnoj reviziji dotadanje opise procesa razlikovanja, dakle, faze u kojima dete poinje da sagledava posebnost sopstvenog jastva, a istovremeno odreuje i granice sopstvenog ja i sopstvenog tela. Za taj proces je, uveravala je odorovljeva, veoma bitna prisutnost majke kao primarne starateljke, i upravo ona postaje za dete drugost, objekat u ijoj perspektivi se ispoljavaju sve promene. Sa stanovita gender studija, najvanije je bilo to da je autorka The Reproduction of Mothering skrenula panju na nastanak polnog identiteta devojica i deaka koji ide uporedo s procesom razlikovanja. Mada, naravno, razliito u sluaju svakog pola. S obzirom na veoma bitnu ulogu veze s majkom, deaci oznaavaju svoj polni identitet na negativan nain (ovde je odluujue to da se bude ne-ensko) i zato moraju stalno pojaavati sopstveni oseaj posebnosti. Otuda se u preedipovskom razdoblju izmeu majke i sina javljaju doivljaji seksualnog karaktera koji uopte ne postoje u odnosima izmeu erki i majki. Tek posle ulaska u edipovsku fazu, deak postaje svestan da polna razlika majke predstavlja problem, a poto nee dodatno da se izloi gnevu oca emotivno se odvaja od nje. Kompenzaciju
13 D. Dinnerstein, The Mermaid and the Minotaur: Sexual Arrangements and Human Malaise, New York, 1977; N. Chodorow, The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociology of Gender, BerkeleyLondon, 1978. 14 Up. o tome u knjizi: R. Putnam Tong, Myl feministyczna. Wprowadzenie, Warszawa, 2002, str. 186192. Koncepcija Dinerstajnove takoe je inspirisala istraivaice koje su se izjanjavale za ideju androginizma i ukidanje vrste polne usklaenosti. Pogledati: Feminizam.
Metafore sirene i minotaura Dinertajnove
Koncepcija reprodukovanja materinske uloge odorove
Proces razlikovanja
Odnos s majkom
489
Uzrok represije mukaraca nad enama
Produena simbioza
ovde predstavlja rastua svest o tome da se moe uspostaviti identitet s mukarcima (a posebno sa ocem), kao i sticanje vlasti nad enama. Prema miljenju Nensi odorov, taj trenutak je odluujui jer tada se u stvari javlja prezir mukarca prema eni, a pojava tog oseanja postaje neminovna u formiranju njegovog identiteta. To je, takoe, uzrok kasnije represije mukaraca nad enama jer ova prvobitna odbojnost i istovremeno oseanje nadmoi trae dodatni drutveni i kulturni podsticaj. Kad je re o devojici, proces identifikacije ima, meutim, pozitivan i nekonfliktni karakter: identitet se stvara putem slinosti, identifikacije i oseaja kontinuiteta; otuda odorovljeva tu pojavu oznaava iskazom produene simbioze. Usled toga se problemi ena i njihovog enskog identiteta javljaju tek posle nestanka edipovske faze kad prevagu dobijaju antrocentriki uticaji muka vlast, i za devojice nepravedne podele, drutveno i kulturno determinisane i sankcionisane mukom hegemonijom.15 U zakljuku svog rada, autorka The Reproduction of Mothering je pokazala, takoe, da ova razlika psihoseksualnog razvoja deaka i devojica povlai za sobom veoma vane drutvene i kulturne implikacije. I pored toga to su njena zapaanja nailazila i na mnoge kritike u feministikim sredinama,16 ipak su izvrila bitan uticaj na gender studije, naroito u Sjedinjenim Amerikim Dravama.
Esencijalizam protiv konstruktivizma

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina kategorija gender je postala jedna od najee korienih, naroito u anglojezikim feministikim diskursima (posebno u radovima Kejt Milet, Germejn Grir i Gejl Ruben). Ukratko, poelo se sporiti o odnosima izmeu biolokog i drutvenokulturnog pola, a takoe i raspravljati koji od njih (u sluaju kad se prihvata da postoje oba) igra vaniju ulogu u procesu stvaranja ovekovog identiteta. Za kratko vreme izdvojila su se najmanje tri teorijska stava nastala u kontekstu kategorije gender:
15 I Ilejn ovolter pridaje istraivanjima odorove veoma bitnu ulogu za razvoj feministikih istraivanja. Up. E. Schowalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, Teksty Drugie, 1993, br. 4/5/6, str. 454. Pogledati, takoe, zanimljiv komentar o radovima odorovljeve u: R. Putnam Tong, Myl feministyczna. Wprowadzenie, op. cit., str. 192194. 16 Kako njoj, tako je i Dinerstajnovoj zamereno, izmeu ostalog, da ne uzimaju dovoljno u obzir drutvene uticaje i inioce kulturnog razlikovanja.
Spor o odnosu izmeu biolokog i kulturnog pola
490
u prvom od njih (najree) esencijalistikom (koji je takoe nazivan bioloki ili naturalistiki) i dalje je bioloki pol smatran apsolutno neotuivom osnovom odluujuom za razliku meu ljudima, a koja se takoe smatra i kao determiniui inilac, pa ak i onaj koji odluuje o njihovom identitetu i o njihovom funkcionisanju u drutvenom prostoru; utvrena je i uzrona zavisnost: bioloki pol je primarni uzrok, drutvenokulturni pol posledica; u drugom stanovitu prihvaeno je kompromisno razmatranje: da je bioloki pol doista primaran, ali da isto tako i kulturni pol vri veoma vanu ulogu u procesu konstituisanja identiteta; u treem se radikalno konstruktivistikom i isto tako ekstremnom kao i prvi potpuno odustalo od koncepcija biolokih uslovljenosti i prihvatilo da se jedino gender, koji se formira tokom drutvenih interakcija, igra konstitutivnu ulogu u nastanku subjektivnog identiteta. Poslednje rasprave o prvenstvu i ulozi pola (biolokog i kulturnog) polarizovale su se osamdesetih godina na raspravu koja jo uvek traje izmeu esencijalistikog (naturalistikog) i konstruktivistikog bloka. Predstavnice i predstavnici prve opcije izjanjavali su se za univerzalni, bioloki, koji prethodi drutvenim i kulturnim polnim iniocima koji utiu na gender, koji je sekundaran u odnosu na njih a koji kao osnovu prihvata univerzalnu prirodu ene.17 Pripadnice i pripadnici suprotnog stanovita na koje su veoma snano uticale kako marksistike tako i psihoanalitike tendencije, kao i odluni antiesencijalistiki tokovi postmoderne filozofije (naroito u Francuskoj i Sjedinjenim Amerikim Dravama), kao i teorije drutvenog konstruktivizma odluno su se protivili postojanju bilo kakvih supstancijalnih, univerzalnih i nepromenljivih svojstava koji bi mogli da odluuju o ovekovoj pripadnosti odreenom drutvenokulturnom polu.18 Dovoenje u pitanje esencijalistikih uverenja o postojanju univerzalne prirode ene (bioloke, supstancijalne, postojane, koja sainjava izvornu osnovu enskosti) i podrivanje teleolokih tendencija (tenje da se ova univerzalna priroda uini stvarnom), nije dovelo samo do uverenja kako ne postoje nikakva nepromenljiva i opta svojstva enskog identiteta, nego da ne
17 U ovu grupu treba ubrojati, na primer, Kerol Giligen, Nel Nodings, Seru Radik, Virdiniju Held, Luis M. Entoni. 18 U toj grupi najee se pominju Toril Moi, Terisa de Lorentis, Julija Kristeva. Pregled esencijalistikih i konstruktivistikih stanovita nalazi se, izmeu ostalog, u knjizi: E. Hyy, Kobieta, ciao..., op. cit. Up. takoe: N. Schor, E. Weed, The Essential Difference, Bloomington, 1994.
Esencijalistiko stanovite
Kompromis
Konstruktivistiko stanovite
Priroda ene kao osnova za gender
Protiv supstancije i esencije
491
Subjekat u pokretu
ene Treeg sveta
Pogreni univerzalizam
Seksualizovanje oveka
postoji ni vana pretpostavka koja odatle proistie. A ako se uopte moe govoriti o nekoj prirodi ene, onda je ona uvek u procesu promena, uvek nastaje, nikad nije konano zatvorena, prigodnog je i situacionog karaktera (koncepcije subjekta u pokretu, subjekta u procesu razvoja).19 Pristalice ove perspektive videle su u njoj i bitne terapeutske aspekte podsticaj za aktivno stvaranje sopstvenog identiteta, za kreaciju i stvaralako usavravanje. Veoma vanu re u kritici esencijalizma zauzela su i miljenja obojenih ena, ena Treeg sveta i homoseksualnih ena koje sve izrazitije nagovetavaju svoje prisustvo zajedno s takozvanim treim talasom feminizma.20 One su tvrdile da su feministiki diskursi bili podreeni kako uzoru koji je nametnula bela, heteroseksualna majka koja predstavlja zapadno drutvo tako i sama kategorija gender koja je bila stvorena po ugledu upravo na takvu perspektivu. tavie, uveravale su da mnoge feministkinje i dalje podravaju takvo stanovite. Prema miljenju Terise de Lorentis, esencijalistika gender kritika je, obrnuto, kultivisala pogreni univerzalizam koji je brisao bitne razlike etnikog, rasnog, nacionalnog, kulturnog, ekonomskog i generacijskog karaktera.21 Takoe su se javili i suprotni glasovi, naroito povodom radikalno shvaene kategorije gender, koji su sagledavali opasnu krajnost tog stanovita koje se, u sutini stvari, nije razlikovalo od ranijih krajnosti naturalista. I tako, na primer, prema uverenju Drucile Kornel, apsolutizacija drutvenokulturnog pola (u sluaju treeg od prethodno navedenih stanovita u sporu esencijalista sa konstrukcionistima) moe dovesti konano do potiranja polnih razlika izmeu ena i mukaraca, a dalje i do ponitavanja enske posebnosti. Meutim, prema miljenju Kornelove autorke knjige pod naslovom Transformations: Recollective Imagination and Sexual Difference22 upravo se u seksualizovanju (sexuete) oveka nalaze brojne mogunosti izraavanja ivota, a naroito bogatstvo iskustava telesnosti i seksualnosti. Meutim, s druge strane manje-vie od poetka devedesetih godina poelo se sa odustajanjem od otrog suprotstavljanja kategorije biolokog pola drutvenokulturnom polu,
19 Takoe skitakog subjekta (nomadskog), promenljivog i koji se ne d podrediti nijednoj unapred datoj polnoj normi ili hibridnom subjektu u koncepciji Done Heravej. Up. na primer: R. Braidotti, Nomadic Subjects: Embodiment and Sexual Difference in Contemporary Feminist Theory, New York, 1994. 20 Pogledati: Feminizam. 21 O tome, takoe, pie: W. Hya, Kobieta, ciao..., op. cit., str. 5153. Up. takoe: A. ebkowska, Gender..., op. cit. 22 D. Cornell, Transformations: Recollective Imagination and Sexual Difference, New YorkLondon, 1993.
492
i sve ee se prihvatala pretpostavka da i jedan i drugi imaju karakter kulturne konstrukcije. Poeli su, takoe, da se kritikuju diskursi koji koriste pojam biolokog pola i da im se zamera da tee da uvrste uverenje o postojanju neeg nepromenljivog i neopozivog u ljudskoj prirodi, dakle ogranienju individualnog razvoja linosti.
Kritika diskursa
Gender studije (Gender Studies)

Gender istraivanja (Gender Studies) koja se obavljaju od poetka sedamdesetih godina postepeno su se poela javljati u gotovo svim humanistikim disciplinama takoe i na podruju nauke o knjievnosti i knjievne kritike. Ona su u velikoj meri koristila iskustva enskih studija (Womens Studies) koja su se bavila prikupljanjem, irenjem i upotpunjavanjem saznanja o istoriji i dostignuima ena u kulturi, kao i u razliitim pravcima feministike kritike. Gender studije su se pojavile i u oblasti akademskog feminizma. Feministkinje su takoe doprinele irenju kategorije gender u humanistikom diskursu i uinile su ga predmetom analize.23 To, meutim, ne znai da su hronoloki ranije enske studije i feministika kritika isto to i gender studije. Najvanija razlika izmeu enskih studija i gender studija jeste u osnovnim kategorijama koje koriste oba pravca. U sluaju enskih studija i feministike kritike to su pojmovi ene, enskosti i specifinog enskog iskustva ije pojave u knjievnosti, kulturi, drutvu i istoriji zahtevaju podrobna istraivanja, analize i opise.24 A kad je re o gender studijama, najvaniji termin je upravo drutvenokulturni pol i njegovo funkcionisanje u svim gorepomenutim domenima. Gender studije takoe temeljno menjaju domen postavljenih pitanja. Ovde se pre svega analiziraju posledice koje proistiu iz odreenih uloga pridavanih kako enama tako i mukarcima u drutvenokulturnom prostoru. Vea panja se takoe skree na diskurse pola25 (retoriko stvaranje polnih razlika), a takoe i na njihovu ideoloku uslovljenost i isprepletenost.
23 Up. za ovu problematiku vanu knjigu: B. Chouj, Womens Studies a Gender Studies, u: Po przeomie. Przeom wieku w kulturze kultura na przeomie wiekw, Szczecin, 2001. O enskim studijama up. Feminizam. 24 Pogledati: Feminizam. 25 U ovom sluaju postoji posebna kategorija genderlekta koju je uvela lingvistkinja Robin Lekof (Language and Womans Place, New Yore, 1975), koja je istraila zavisnost izmeu jezikih razlika i drutvenih konstrukcija polnog identiteta.
Gender studije i enske studije
Razlika izmeu oba pravca
Gender analiza
493
Revizija tradicionalnog polnog dualizma
Geto jedne polne uloge
Muki identitet
Naini definisanja pola
Isto tako su bitna i pitanja naina formiranja polnog identiteta i naina njegovog ostvarenja u ovekovom ivotu. Meutim, kao i enske studije, i gender studije koriste dostignua i podsticaje mnogih humanistikih disciplina, a takoe i iroku filozofsku pozadinu povezanu s postmodernizmom. Bitna razlika se takoe zasniva i na tome to se gender studije ne koncentriu naroito poslednjih godina iskljuivo na probleme jednog pola. Diskurs koncentrisan oko kategorije gender u poetku je (slino feministikom diskursu) takoe bio usmeren ka revizionizmu i otkrivanju mehanizama dominacije i vlasti povezanih s prihvatanjem mukog gender kao normativnog identiteta.26 Takoe je teio sagledavanju kulturnih stereotipova povezanih s tradicionalno shvaenim ulogama ena u drutvenom prostoru. Ni gender ni feministike studije nisu izbegle izolacionizam i tendenciju da se prihvati samo jedan (enski) drutvenokulturni pol kao predmet analize. Izrazito naglaavanje polnih razlika dovodilo je do isticanja tradicionalnog dualizma ili do nastanka novih opozicija-hijerarhija umesto starih.27 Gender istraivaicama je zamerano zatvaranje u geto jedne polne uloge i nedostatak dovoljne panje za etniku i rasnu problematiku, za probleme povezane sa seksualnom orijentacijom i slino. Na talasu te kritike je ve osamdesetih godina u oblasti amerikih gender studija poela sve ee da se javlja problematika mukog identiteta, stereotipa mukosti i mukih uloga u kulturi i specifinosti knjievnosti koju su pisali mukarci. Teorije usmerene na probleme mukog drutvenokulturnog pola i kategorija mukosti poinju u poslednje vreme sve vie da najavljuju svoju prisutnost, pa se ak izdvajaju kao poseban pravac gender studija. Ta otvorenost prema problemima oba pola predstavlja, naroito danas, veoma bitnu razliku gender studija u odnosu na enske studije, te gender studije, zahvaljujui tome, izbegavaju ogranienja svojstvena nekim varijantama feminizma. Ako se kao osnovna kategorija uzme gender, onda nije re samo o problemima ena nego, takoe, i o problemima mukaraca, mada na drugaiji nain i determinisanih polnim ulogama. Gender studije ne registruju i ne opisuju toliko stanje trenutnog saznanja istorije ena koliko se koncentriu na naine definisanja enskog pola, a takoe i mukog pola u istoriji, na posledice takvog definisanja i na razliite ideoloko-politike aspekte tih definicija.
26 Predstavnici tog pravca esto su se pozivali na radove Nensi odorov. 27 Naroito su se toj tendenciji protivile pomenute feministkinje inspirisane postmodernom filozofijom, na primer, Kristeva.
494
Valja, takoe, naznaiti da slino kao u sluaju feminizma uopte, gde se sfera drutveno-politiko-antropoloke-kulturne problematike vrsto povezuje sa specifino knjievnoteorijskim pitanjima i gde gotovo da nema naina da se jedno podruje odvoji od drugog, tako i kad je re o problematici gender, sve ono to je upravo pripadalo domenu psiholokih, sociolokih, politikolokih, antropolokih i u irokom smislu kulturolokih istraivanja (kulturolokih u smislu prihvatanja svih navedenih aspekata), iskazuje snanu povezanost s pitanjima koja se nalaze u domenu zainteresovanosti istorije i teorije kulture kao i knjievne kritike. U sluaju gender te su veze moda jo vre, u neku ruku po samoj definiciji termina, i zato se ne moe resktriktivno izdvojiti sve ono to se smeta u okvire takozvane gender knjievne kritike i gender knjievnih istraivanja (Gender Criticism) od iroko shvaenih gender studija. Pa, ak, treba naglasiti da gender knjievna kritika u velikoj meri duguje ostalim tipovima istraivanja jer ona koristi pojmove i kategorije, ali i jezik koji je uglavnom stvoren na bazi psiholokih i sociolokih gender analiza. Pravac knjievnih istraivanja upravo takvog naziva gender kritika (preuzeta od amerikog Gender Criticism) takoe je danas odvojen od pomenutog, hronoloki starijeg knjievnonaunog pravca enskih studija (Womens Studies), a takoe i od feministike kritike, mada bi sigurno bilo teko u tom pogledu napraviti veoma preciznu cezuru. U sluaju knjievnih gender studija (takoe esto nazivanih jednostavno gender kritika),28 ipak je re o izrazito
muka istraivanja (Mens Studies, Masculinities Studies) pravac gender studija koji se posebno bavi specifikom mukosti i istraivanjem mukih polnih uloga u drutvenom i kulturnom prostoru. Kao prvi, tu se ubrajaju radovi Elizabet Badinter XY identitet mukarca, kao i Roberta Blaja Gvozdeni Jan. Govor o mukarcima. Istraivanja mukosti (Mens Studies, Mascilinities Studies) odvijala su se u SAD od polovine sedamdesetih godina, meutim, bila su na marginama enskih i gender studija koja su se bavila enskou i enskim polnim ulogama. Danas se odvijaju sve bogatije i plodnije. Savremena muka istraivanja su, izmeu ostalog, usmerena na analiziranje opresivnih pojava patrijarhalne kulture prema mukarcima ona rue uverenje da jedino ene doivljavaju represiju od patrijarhalnosti i skreu panju na uticaj stereotipa mukosti (naroito mita prave mukosti) odomaenih u kulturi i koji destruktivno deluju u procesima stvaranja mukog polnog identiteta. 28 Prevoenje engleskog criticism kao kritika nije sasvim precizno. U engleskom jeziku, a posebno u upotrebi tog termina u SAD, re je pre svega o irem znaenju vie o knjievnim istraivanjima kojima oigledno pripada
Gender studije i gender knjievna kritika
495
Znaci drutvenokulturne svesti
Iitavanje kanona iz gender perspektive
Seksualizovanje knjievnog teksta
Polni stereotip Pregovori o polnosti
Ruenje mita prirodnosti
ispoljavanim znacima svesti drutvenokulturnih polnih determinacija u diskursima koje koriste kritiarke/kritiari i istraivaice/istraivai knjievnosti. Na osnovi gender studija izdiferencirala se i varijanta knjievne kritike, usmerena na nov nain itanja knjievnih tekstova (naroito kanonskih), uzimajui u obzir stvaranje polnih razlika u njima. Ovde na najvee interesovanje nailaze razni problemi kao to su polno nametanje ili priguivanje polnosti od strane kulturnih konvencija, naini odreivanja pola pomou jezika i diskursa, mehanizmi definisanja pola, utvrivanje semantikih polja stvorenih oko enskih i mukih polnih uloga i slino. Zanimljiv motiv tih analiza postaje i specifino polno obeleavanje knjievnih tekstova njihovo seksualizovanje (gendered) koje se, izmeu ostalog, ispoljava u utvrivanju sopstvenog pola autorke/autora (a takoe lirskog subjekta, naratora ili linosti) u knjievnom tekstu, u svojevrsnom pregovaranju o polnim ulogama i dovoenju u pitanje stereotipa povezanih s polom. U ovom sluaju se daju veoma bitni odgovori na pitanja na koji nain autorka/autor, koje je drutvo dovelo u sklad sa odreenim biolokim polom, polno obeleavaju svoje tekstove ili, na primer, ostvaruju stereotipe povezane sa odreenim polom ili se trude da te stereotipe promene, i kako se ovi pregovori autorske polnosti vode s potencijalnim primaocima i slino. Gender istraivaice, na primer, Barbara Donson i Gajatri akravorti Spivak koje potiu iz amerikog dekonstrukcionizma poduhvataju se veoma interesantnih reinterpretacija teorijskoknjievnih i kritikih diskursa. Pre svega, rue mitove neutralnosti i objektivnosti teoretiara knjievnosti istiui zavisnost istraivakih stavova i interpretativnih sudova od drutvenokulturnih determinacija pola.29 Poslednjih godina, gender studije su dodatno proirile obim svojih ispitivanja iskustvom koje proistie iz dostignua svih onih orijentacija koje se bave problemom razlika, a meu njima i etnikim, rasnim i nacionalnim, dakle, problematikom koja je intenzivno pokretana na
i knjievna kritika, ali ne iskljuivo onako kako sugerie poljski prevod ovog termina. Zato se vie priklanjam prevoenju engleskog Gender Criticism kao gender studije. 29 Klasina rasprava u tom domenu je, na primer: B. Johnson, Gender Theory and the Yale School, u: Speaking of Gender, New YorkLondon, 1989. Valja, takoe, naglasiti da u poljskoj sredini gender orijentacija daje veoma zanimljive efekte za knjievna istraivanja i interpretacije, naroito u knjigama: I. Ivaov i K. Kloinjski, a za gender teoriju drame izuzetno je vana pionirska knjiga: W. Balucha, M. Sugiery i J. Zajc, Dyskurs, posta i pe w deamacie, Krakw, 2002.
496
polju kulturnih istraivanja. Jedna od najvanijih tema postao je i problem tela i telesnosti koji je naiao na tako veliku panju feministikih i gender istraivaica i istraivaa da se danas ve moe govoriti o posebnom pravcu tih istraivanja korporativnom feminizmu.
Telo i telesnost
Batler i korporativni feminizam

Ranije pomenuta sporenja koja se odnose na zavisnosti biolokog i kulturnog pola konano su umnoile formulu veitog konflikta prirode i kulture, i pri tom zala i u filozofske probleme odnosa izmeu esencijalnog i konstruisanog, primarnog i sekundarnog i usmerila se konano u pravcu optih problema koji se odnose na konstituciju subjekta. Korporativni feminizam je, nesumnjivo, pruio toj vrsti rasprava veoma zanimljivu misaonu perspektivu.30 Taj pravac uzima u obzir kako efekte gender kritike esencijalistikih teorija enskog identiteta tako i podsticaje koji dolaze iz postmodernistikih kritika tradicionalne koncepcije subjektivnosti u zapadnom filozofskom diskursu (naroito dovoenje u pitanje dualizma razuma i tela). I opet se ovde, meu glavnim inspiratorima pojavljuju imena ve ranije pominjanih postmodernistikih filozofa Deleza, Deride, Fukoa i Lakana, ali i u prethodnom poglavlju navedenih francuskih feministikih teoretiarki Siksuove, Kristeve i Irigarajeve.31 Naziv pokreta se odomaio na mapi savremenog feminizma manje-vie od polovine devedesetih godina kad je upravo Elizabet Gros objavila ve u ovom trenutku klasinu knjigu koja reprezentuje korporativnu taku gledita Volatile Bodies: Toward a Corporeal Feminism.32 Danas u krug amerikih feministkinja povezanih ili bliskih tom stilu razmiljanja spada, pored Elizabet Gros, takoe i Dudit Batler (ro. 1956), Dejn Gelop, Suzan Bordo, Kristin Batersbej, Dona Haravej, Ajris Jang, Viki Kirbi i druge. Polazna taka korporativnog feminizma jeste subjekat koji je istovremeno rodno odreen, seksualizovan (gendered) i polno-telesan (materijalan). Naroito oznaavanje subjekta kao posebno telesnog i pretvaranje tela (a ne razuma) u polaznu taku za razmatranja problematike subjektivnosti ovde predstavlja bitnu inovaciju. Tradicionalno okretanje hijerarhije u zapadnoj filozofiji koja prihvata primat razuma
30 U poljskoj sredini do sada najpotpuniju obradu pojava korporativnog feminizma predstavlja knjiga: Ewy Hyy, Kobieta, ciao, tosamo..., op. cit. 31 Pogledati: Poststrukturalizam i Feminizam. 32 E. Grosz, Volatile Bodies: Toward a Corporeal Feminism, Bloomington, 1994.
Korporativni feminizam Batlerove
Postmodernistike inspiracije
Poeci: Elizabet Gros
Predstavnice pokreta
Telesni subjekat
497
Okretanje pojmovne hijerarhije razumtelo
Funkcija tela
Inskripcija i telesna transformacija
Koncepcije Dudit Batler
Gender Trouble
nad telom samo po sebi je polemino u odnosu na tradicionalne koncepcije subjektivnosti telesno neutralne, odomaene u zapadnoj filozofiji pod uticajem velikih filozofa od Platona, preko Dekarta do Kanta, Hegela i drugih. Teorije korporativnog feminizma ne obavljaju samo kritiku ulogu prema tim tradicionalnim koncepcijama subjektivnosti nego istovremeno ideju enske prirode koja je u pomenutoj filozofskoj tradiciji bila pre svega povezana s telesnou i ulnou (dakle, i s nedostatkom racionalnosti) i otuda je u razliitim pojmovnim hijerarhijama smatrana loijom od muke prirode (kojoj je, opet, pripisivano sve to je razumno, dakle i racionalno). Prihvatanje telesne perspektive vie pokazuje da telo moe da dobije mo koja objanjava polne razlike i koja takoe moe da postane vaan klju za razumevanje enske i muke psihe. Pri tom, korporativne koncepcije daju, takoe, sasvim nove interpretativne mogunosti za razliite kulturne fenomene. Ovde su veoma zanimljivi predlozi za objanjenje svesti pomou kategorija inskripcije i transformacije telesne povrine linosti, a odnose se na vajanje tela od strane drutvenih sila i performativno proizvoenje tela putem predstava. Ovaj poslednji motiv je veoma paljivo pokrenula amerika istraivaica Dudit Batler. Batlerova se ukljuuje u prethodno pomenute rasprave o primatu biolokog i drutvenokulturnog pola, meutim, to ini tako zanimljivo, pa ak i uznemiravajue, da se upravo ona poslednjih godina smatra za jednu od najvanijih i istovremeno najzanimljivijih gender istraivaica. Na emu se, dakle, zasniva posebnost njenog miljenja? Vaan kontekst za poglede Dudit Batler predstavljaju ranije pomenuti sporovi esencijalista s konstruktivistima. Ako se kao polazna taka prihvati pretpostavka da je bioloki pol / sex (prirodno dat) neto primarno, a kulturnodrutveni pol (gender) sekundarna polna uloga nadograena na onu prvu i konstruisana pomou drutvenokulturnih normi, oekivanja i predstava onda odatle proistie i odreena uzrono-posledina zavisnost: pol je ovde bioloki uzrok, a drutveno-kulturni pol je posledica. Meutim, u koncepciji Batlerove, ta zavisnost je bitno izokrenuta. Svoje poglede o ovome ona je izloila u knjizi Gender Trouble33 objavljenoj 1990. godine, jednoj od najvanijih knjiga koja se pojavila u oblasti gender studija poslednjih godina. Od poetka je bilo jasno da ona u sporu esencijalista s konstruktivistima pristaje uz drugo stanovite, i to veoma radikalno, a u njenoj teoriji ak i bioloki pol postaje samo odreena unutranja fikcija uz pomo drutvenokulturnog pola.
33 J. Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New YorkLondon, 1990.
498
U Gender Trouble Batlerova je istraivala funkcionisanje polnih kategorizacija u diskursima (konkretno, diskurzivne polne konstrukcije), a njena glavna teza glasi da nema nikakvih biolokih uzroka koji bi mogli initi osnovu gender, pa ak i jo izrazitije upravo kulturni pol konstituie bioloki pol, a ne obrnuto. Takva predstava tradicionalnog poretka bila je u gender diskursu poznata ve nekoliko godina ranije sline poglede zastupala je u stvari Kristin Delfi, skreui panju na to da je bioloki pol u diskursu bio proglaavan kao kategorija zahvajujui kulturnom polu, poto je razmiljanje o problematici gender na bitan nain uticalo na nae shvatanje biolokih injenica povezanih s polom, kao i na to kakvu hijerarhiju uspostavljamo u tom domenu. Dakle, od odreenog trenutka sve to je bioloko postalo je bioloko iz perspektive gender, zapravo, moe se rei da je uzrono-posledina zavisnost na taj nain izokrenuta.34 Meutim, Batlerova je pola jo korak dalje tvrdei da je drutvenokulturni diskurs proizveo nae seksualizovano (gendered) telo, a taj proces je ve zapoeo u sali za poroaje; samim inom nazivanja deteta devojicom ili deakom izvrena je neka vrsta njegovog polnog odreivanja i upravo je taj trenutak inicirao istoriju funkcionisanja naeg tela kao devojice ili kao deaka. Od tog trenutka smo zapravo percipirani. Razvijajui svoju koncepciju, Batlerova se pozvala na teoriju inova govora D. L. Ostina, a konkretno: na ideju performativnog ina.35 Ovaj jeziki in usklaivanja prema odreenom polu jeste, prema njenom miljenju, istovremeno vrsta performativnog ina (koji u izvesnom smislu utvruje bioloki pol), dakle, od samog poetka re je o drutvenoj konstrukciji a ne o nekoj primarnoj, neospornoj prirodnoj osnovi. U Batlerovoj teoriji gender dobija, dakle, konano perfomativan vid nastaje zbog stalnog izvravanja i ponavljanja polne uloge, usled kojeg tek posle toga postaje drutvena norma. Bioloki pol nije primarna osnova gender meutim, performativno ga stvara diskurs, jer od trenutka roenja i dodeljivanja pola, a isto tako od davanja imena (enskog ili mukog), stalno podleemo pritisku okoline kako bismo se ponaali kao devojice ili kao deaci a ponavljanjem i ustaljivanjem odreenih ponaanja de facto i postajemo takvi. Batlerova e jednostavno rei da nastajemo kao polni
34 Ch. Delphy, Close to Home: A Materialist Analysis od Womens Opression, London, 1984. Poglede Delfija takoe pominje: M. Skucha, Gender..., ibid. 35 U Ostinovoj teoriji, performativi su bili takva vrsta iskaza kojima su pridavane pokretake moi to znai, utvrivanja odreenih stanja stvari ili situacija: na primer, formula Ja u te krstiti, istovremeno je i odreena aktivnost pomou rei.
Polne kategorizacije u diskursima
Telo kao kulturni proizvod
Performativni in utvrivanja pola
Proizvoenje polnog identiteta
499
Nadmo tradicionalne polne uloge
Gender kao uslov subjekta Normativni identitet
subjekti (ponaajui se na enski ili muki nain) i istovremeno prilagoavamo tome nae telo i stilizujemo ga kako bi bilo stvarno ensko ili stvarno muko. Drutvenokulturni pol je, dakle, vie efekat jezikog utvrivanja polne uloge. On nastaje zahvaljujui svakodnevnim postupcima stilizovanja tela koji se ustaljuju kao inskripcije (vrsta zapisa);36 upravo razliita ponaanja, gestovi, pokreti, naini odevanja i slino, ponavljani iz dana u dan, doprinose, prema miljenju Batlerove, da nae telo sve vie postaje muko ili ensko. To je stvaranje odreene iluzije uspostavljanja usklaenosti slinou, nametnutoj u ovom poetnom gestu usklaivanja prema polu i davanju imena. Vaan aspekat u miljenju Batlerove predstavlja i pitanje sile to znai pitanje nametanja linosti odreenog pola, a najkontroverzniji elemenat njene koncepcije predstavlja teza da nam je i bioloki pol nametnut i da se on materijalizuje usled delovanja odreenih normi (drutvenih, kulturnih i jezikih), ponavljanja i citiranja (citational practice), dakle, pozajmljivanja i ustaljivanja svega to nam je ovim normama nametnuto kako bismo mogli biti smatrani enom ili mukarcem. Zbog tog procesa se gender norme materijalizuju u telu koje je u izvesnom smislu i nastalo u skladu s njima, a proces izgradnje identiteta jednostavno se pokazuje kao podraavanje kulturnog pola. S obzirom na apsolutnu neminovnost takvih usklaivanja (nunosti polnog obeleavanja), gender postaje uslov subjekta i uslov postojanja odreene linosti u drutvenom i kulturnom diskursu.37 Autorka Gender Trouble konano dolazi do uverenja da ne postoji nikakav pravi ili normativni polni identitet (a isto tako ni seksualni). Izmeu ostalog, pie: Ako su polne osobenosti i sve aktivnosti koje se odnose na pol, kao i razliiti naini na koje telo ispoljava i stvara svoje kulturno znaenje, performativi, to znai da ne postoji identitet prema kojem ove osobenosti i ova ponaanja mogu biti ocenjena kao prava ili pogrena, strana ili prividna;
normativni identitet identifikacioni model koji ima karakter drutvenokulturnog konstrukta, odnosno odreenog skupa svojstava, ponaanja, atributa i slino, koji su proizvoljno pripisivani enama, mukarcima, heteroseksualnim i homoseksualnim osobama (pogledati enski identitet, muki identitet, heteroseksualni identitet, homoseksualni identitet).
36 Pogledati na poetku naveden tekst Dudit Batler: Gra pci. 37 Batlerova je te motive razvijala u jednoj od svojih uvenih knjiga, objavljenoj tri godine kasnije: Bodies That Matther: On the Discursive Limits of Sex, LondonNew York, 1993. Up. takoe: J. Buthler, Imitacja i nieposuszestwo pciowe, Przegld Filozoficzno-Literacki, 2003, br. 1 (3).
500
dakle, postulat pravog polnog identiteta jeste izazov za uspostavljanje fikcije.38 Moda su pogledi Dudit Batler previe radikalni, ali nesumnjivo je jasna njena elja da skrene panju na razliite prinude kojima smo podvrgavani u drutvenom i kulturnom prostoru, kao i na arbitrarnost normi koje se esto odnose na veoma lina pitanja povezana s naim polom i seksualnou. Namerno osvetljavajui izvesne probleme, Batlerova pokuava da uini jasnim da je arbitrarnost tih normi i, s tim povezano, nametanje opteobavezujuih obrazaca ponaanja, neposredan uzrok diskriminacije svih onih koji se ne uklapaju u njih. S tog stanovita, koncepcije autorke Gender Trouble povezane su s razmiljanjima istraivaa i istraivaica koji se identifikuju s pokretom queer.
Arbitrarnost normi
Queer ili smisao razlike

Re queer je germanskog porekla, ustalila se u engleskom jeziku ve u XIV veku i od poetka je pejorativno koriena (pre svega je znaila: udak, udan i sumnjiv). Danas se koristi u slinom znaenju (kao osobenjak ili udak); takoe je u poetku u angloamerikom jezikom krugu koriena kao vulgarna i uvredljiva oznaka za homoseksualca.39 Osamdesetih godina gej pokret u Sjedinjenim Amerikim Dravama je prihvatio tu oznaku postepeno modifikujui njen izgovor, tako da je poev od 1990. godine ta re prvo postala simbol emancipacije lezbijki i gejeva, a zatim pozitivno vrednovan signal odsustva prihvatanja tradicionalnih prinudnih polnih i seksualnih usklaenosti. Usput se izmenila znaenjska oznaka i valorizacija odreenja, te je od simbola devijacije postala znak afirmacije seksualne drugosti. Na kraju, ve u poslednjem razdoblju, diskurs stvaran oko kategorije queer nastojao je da podrije tradicionalno prihvatane opozicije normaodstupanje i centarmargina, istiui umesto toga pluralizam identiteta i njihovo oigledno razlikovanje; na kraju se termin queer jo jednom premestio iz svog prvobitnog konteksta ne izraavajui vie aspekat politike borbe
38 J. Butler, Gender Trouble, op. cit. i: J. Kochanowski, Fantazmat Zrnicowany. Socjologiczne studium przemian toci gejw, Krakw, 2004, str. 134. Pogledati, takoe, njegov zanimljiv komentar knjige Dudit Batlerove op. cit., str. 129134. 39 Njegov ekvivalent u poljskom jeziku moe biti re peder.
XIII. Gender i queer Re queer
Promena znaenja
501
Teorija queer
Refleksija o statusu drugog
Queer i postmodernistika misao
nego, istovremeno, oznaavajui razliite vrste teorijske refleksije o nainima izgraivanja nenormativnih seksualnih identiteta u kulturi.40 Teorija queer je pri tom prestala da se koncentrie iskljuivo na esencijalne aspekte homoseksualnosti i postala je znak konstruktivnog pristupa. Takoe je pokrenula refleksiju ne toliko o identitetu koliko o seksualnom identitetu stavljajui naglasak na pluralizam i ravnopravnost onih identiteta od kojih je heteroseksualnost bila prihvaena samo kao jedna od mogunosti. Moe se, dakle, rei da je pojam queer na taj nain bio usvojen,41 a istovremeno kako je pisala Dudit Batler refunkcionalizovan i postao nosilac novih, pozitivnih znaenja.42 Danas je re o jo veoj ekspanziji i termina i pojma, ali i pokreta stvorenog oko njega queer danas ne znai samo homoseksualnu perspektivu, nego temeljnu refleksiju o statusu svih drugih, a naroito onih koji doivljavaju represiju u drutvenom i kulturnom prostoru s obzirom na njihovo nepristajanje na nametnute obrasce arbitrarno utvrene polne uloge ili seksualne identitete usvojene kao norme. U tom smislu je deviza queer od sredstva politike borbe za prava gejeva i lezbijki, preko znaka prepoznavanja teorijskog i kritikog diskursa osoba homoseksualne orijentacije, postala u izvesnom smislu paradigmatski naziv koji oznaava refleksiju o svemu to je razliito. To znatno irenje polja razmatranja, teorija u znaku queera opet treba da zahvali pre svega postmodernistikim misliocima koji su taj pojam prihvatili kao jedno od pogodnih sredstava za podrivanje tradicionalnih opozicija i hijerarhija, a takoe i kao formulu koja dovodi u pitanje esencijalizam, totalitarizam, represivnost obrazaca i stereotipa i sve vidove normativnosti. Sama sutina queera je u tom, najradikalnijem znaenju, shvatana kao tenja ka podrivanju ak i samog pojma identiteta i oznaavanja neeg neodreenog, stalno u pokretu, promenljivog, koje izmie usklaivanjima i normama.43
40 Up. o tome naroito: T. Basiuk, D. Ferens, T. Sikora, Wstp, u: Odmiany odmieca. Mniejszociowe orientacje seksualne w perspektywie gender, Katowice, 2002, str. 7, a, takoe, i ve navoene radove: J. Kochanowski, Fantazmat Zrnicowany, op. cit. i M. Skucky, Gender, op. cit. 41 T. Basiuk, D. Ferens, T. Sikora, ibid. 42 J. Butler, Krytycznie Queer, op. cit., str. 37. 43 U ovom sluaju govorilo se, na primer, o queer identitetu, stavljanjem tog termina pod navodnike, i o rastegljivom, mekom identitetu ili o nestabilnom i situacionom identitetu. Meutim, neki od amerikih teoretiara queera smatraju da nije od koristi tako preveliko irenje obuhvata termina, jer dovodi do prevelikog rasplinjavanja znaenja i da taj termin treba ipak da sauva vezu sa svojim prvobitnim kontekstom to znai, s problemima koji se odnose na homoseksualne grupe.
502
Queer studije (Queer Studies)

gej-lezbijska istrai vanja (Gay&Lesbian Studies) pravac sociolokih, psiholokih, antropolokih, kulturnih i knjievnoteorijskih istraivanja, takoe i knjievne kritike ija je polazna taka postala opozicija heteroseksualnost i homoseksualnost. Ta su se istraivanja koncentrisala i koncentriu se na analize naina funkcionisanja homoseksualnih osoba u drutvenoj sferi, a naroito na forme i vidove represija prema osobama (oba) pola koji se ne prilagoavaju heteronormativnim modelima. Na tlu nauke o knjievnosti rezultirali su posebnom varijantom knjievne kritike okrenute analizi skrivenih tragova homoseksualnog obeleja knjievnog teksta (u naraciji, konstrukciji naratora ili linosti), a zatim knjievnosti koja javno demonstrira homoseksualnu pripadnost (takozvanoj gender-lezbijskoj knjievnosti). Razvoju pravca veoma je doprineo ameriki Gay and Lesbian Liberation Movement koji aktivno deluje od kraja ezdesetih godina (naroito posle brutalnog napada njujorke policije na klub Stonewall Inn). Kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina taj pokret je poeo da se povezuje s gender studijama, a od poetka devedesetih godina s queer studijama, za koje je stvorio istorijsko, teorijsko i metodoloko zalee. Danas se deo predstavnika pokreta identifikuje s gej-lezbijskimistraivanjimauzimajui za polaznu taku esencijalnu homoseksualnost, a deo prelazi
Queer studije, queer teorija (Queer Theory) i queer kritika (Queer Criticism) razvijaju se od poetka devedesetih godina. Termin queer teorija prvi put je upotrebila Terisa de Lorentis 1991. godine, povezujui tu teoriju sa analizama koje se odnose na specifinost seksualnosti lezbijki i gejeva.44 Ranija gej-lezbijska istraivanja (Gay&Lesbian Studies) nesumnjivo su stvorila osnovu i dala materijal queer teorijama, mada se ona ne bi tako snano razvijala da nije bilo inspiracije koja je dolazila iz gender studija. Ma koliko sva ta tri pravca: gender studije, gej-lezbijska istraivanja i queer studije ine zajedniko polje interesovanja, uzajamno se inspiriui i dopunjavajui, ipak valja skrenuti panju na izvesne razlike u njihovom korienju osnovnih kategorija. U sluaju gender i queer studija pre svega je re o premetanju akcenata, te se ove prve, kao to je prethodno reeno, koncentriu na problematiku polnih razlika, a druge vie istiu seksualne razlike. Gender studije posebno pokreu pitanje koje se odnosi na enskost i mukost; a usko shvaene queer studije na probleme povezane s razliitim vidovima seksualnih elja. Queer analize se, opet, u irem naenju koncentriu na opte probleme identiteta i drugosti, koristei u tom domenu filozofske podsticaje
Queer istraivanja, queer teorija i kritika
Seksualnost gejeva i lezbijki
Gender studije / queer studije
44 T. de Lauretis, Queer Theory: Lesbian and Gay Sexualities: An Introduction, Difference: A Journal of Feminist Cultural Studies, 1991, t. 2, br. 3.
503
Homoseksualnost heteroseksualnost
naroito postmodernistikih to- na stranu queer, podrivajui ideju kova filozofije Drugoga. Meutim, bilo kakvog normalizovanog idenuzimajui u obzir postojanje veo- titeta, pa i homoseksualnog. Za ma vrstih veza izmeu polnosti i razvoj pokreta veliki znaaj imali seksualnosti (polnom identifikaci- su pogledi Dudit Batler i Adrijan jom i eljom), vidi se da su se istra- Ri, a naroito koncepcija podrivanormativne heteroseksualnosti ivanja od samog poetka, vrena nja obavezujue u kulturi Zapada, kriu okvirima gender i queer pravca, tika prihvatanja heteroseksualnog veoma vrsto meusobno povezi- poretka kao prirodnog i analiziravala i usmeravala jedna na druga nje kulturnih matrica heteroseksu(naroito u radovima Dudit Ba- alnosti, poslednjih godina ironino tler). A, opet, kad je re o gej-le- nazivanih Hetero-Matriksom. zbijskim istraivanjima, od kojih neposredno proistiu queer studije, izrazite razlike se mogu pre svega queer i queer studije (Queer Studies) (engl. queer = udak, sagledati u prihvatanju konkretne udan ili sumnjiv) odreenje istraivake perspektive; u prvom u poetku upotrebljavano kao vulsluaju esencijalistike, pre svega garan i uvredljiv nadimak za housmerene na odreenje specifino- moseksualca u angloamerikom jesti enske i muke homoseksualno- zikom krugu. Odvojeno od svoje prvobitne upotrebe, to odreenje sti, njenog funkcionisanja u dru- je postalo simbol emancipacije hotvenom prostoru, naina njenog moseksualnih osoba. Danas oznaispoljavanja u umetnikim i kultur- ava pravac sociolokih, psiholonim diskursima i njene represije, kih, antropolokih, kulturolokih a u drugom konstruktivistike, istraivanja i slino, kao i knjievkoja smatra da ne postoje nikakvi na istraivanja i knjievnu kritiku (queer studije i queer kritiku) usmestabilni identiteti (heteroseksual- renih na poricanje bilo kakvih norni i homoseksualni), ali da su oni mativnih identiteta i proizvoljno jedino proizvod razliitih drutve- odreivanih opozicija (na primer, nih i kulturnih praksi. Za gej-lezbij- enamukarac, enski polmuki ska istraivanja osnovnu opoziciju pol, heteroseksualachomoseksualac i slino). Queer studije i queer predstavlja opozicija homoseksual- kritika razvili su se na tlu gej-lezbijnostheteroseksualnost, dok queer skih i gender studija. teorije rue kako tu opoziciju tako i postojanje samog homoseksualnog identiteta uslovljenog odreenim objektima elja. Oni u skladu sa sugestijama jednog od teoretiara queera, Lea Bersanija vie pokuavaju da pokau kako ne postoji jedan univerzalni model homoseksualnog identiteta, jer ne postoji nijedan nain postojanja lezbijke ili geja.45 Dakle, u skladu
45 L. Bersani, Homos. Repenser de lidentit, Paris, 2000, citirano prema: J. Kochanowski, Fantazmat Zrnicowany, op. cit., str. 138.
504
s konotacijama termina, queer teorija pokuava da izbegne jednoznana usklaivanja, odnosei se veoma skeptino ak i prema samim pojmovima enskosti, mukosti, heteroseksualnosti i homoseksualnosti, i smatrajui da su ti pojmovi i pojmovni jeziki konstrukti izvor razliitih, unapred nametnutih usklaenosti, te u odreenim okolnostima mogu takoe postati sredstvo nasilja. Jednim od glavnih prethodnika queer pravca danas se smatra postmodernistiki francuski filozof Miel Fuko (19261984), a od istraivaica i istraivaa koji reprezentuju queer orijentaciju najee se pominju Dudit Batler, Eva Kosovski Sedvik (ro. 1950), Dajana Fas, Donatan Dolimor i Alen infild.46 Jednom od najznaajnijih knjiga u formiranju queer teorije smatra se ranije pomenuta knjiga Dudit Batler Gender Trouble, uglavnom zbog toga to su u radovima Batlerove queer teoretiari sagledali njima veoma blizak pravac miljenja dovoenje u pitanje svih normativnih identiteta. Kritika opozicije bioloki poldrutvenokulturni pol, koju je izvrila Batlerova u toj knjizi, veoma je dobro odgovarala ruenju najvanije opozicije na kojoj se zasnivao diskurs lezbijsko-gejovske kritike: opozicije heteroseksualnosti i homoseksualnosti. Slino kao bioloki pol, i kulturnodrutveni pol i polni identitet su, prema miljenju Batlerove, odreeni konstrukti, isto kao to su i seksualni identitet i s njim povezane restriktivne podele koje vode iskljuivanjima i smatraju homoseksualnosti neim nenormalnim isti takav konstrukt. Koncepcija performativnosti pola trajnog procesa proizvoenja polnosti, a istovremeno neprestano ponavljanog napora prilagoavanja tela uzorima enskosti ili mukosti ili arbitrarno utvrenim normama i postupci citiranja tih normi koje je opisala Batlerova u velikom stepenu su se odnosili i na problematiku seksualnosti. Seksualni identitet je u skladu s tom koncepcijom dobijao takav, a to znai performativan karakter; predstavljao je proces prilagoavanja ponaanja, gestova, ak i tela, odreenoj normi pa i nazivu (samom inu nazivanja nekoga homoseksualcem). Predstavljajui radikalno konstruktivistiko stanovite, Batlerova je dokazivala da se vrste polne kategorizacije oslanjaju samo na iluziju prirodnosti koju nastoje da podre. Slini zakljuci su se mogli izvesti za problematiku seksualnosti, naroito kad je bilo rei o razliitim nainima konstruisanja homoseksualnog identiteta u skladu sa utvrenim normama i po cenu podreivanja odreenim, drutveno stvorenim konstrukcijama koje se smatraju
46 Izmeu ostalih urednici zbornika posveenog novom, esto prethodnikom queer tumaenju stvaralatva ekspira. Up. Political Shakespeare: New Essays in Cultural Materialism, Ithaca, 1985.
Prethodnici
Diskurs gej-lezbijske kritike
Koncepcija performativnosti pola Batlerove Postupci citiranja drutvenih normi
Iluzija prirodnosti
505
Nestabilnost seksualnih identiteta
Metafora ormana Sedvikove
Coming out
Stvaranje sopstvenog jezika
sopstvenom istinom.47 Uporedo sa idejom Batlerove, preciziranje je doivela i jedna od glavnih queer ideja: suprotstavljanje svakoj normativnosti bilo polnoj, bilo seksualnoj.48 Postepeno se queer poeo smatrati takvim tipom refleksije koji istie nestabilnost seksualnog identiteta njihovo postojanje u pokretu i u stalnim (nikad konano dovrenim) procesima formiranja. Taj pravac miljenja nastavljala je Dudit Batler u svojoj sledeoj knjizi Bodies That Matter,49 ije je poslednje poglavlje, naslovljeno kao Critically Queer, postalo jedno od kanonskih tekstova queer studija.50 Takoe valja skrenuti panju na rad Eve Kosovski Sedvik, a naroito na njenu uvenu knjigu Epistemology of the Closet.51 Metafora ormana, koja se nalazi u naslovu, stvara drutvenokulturnu situaciju homoseksualnih osoba kao marginalizovanih i represioniranih, dakle, prinuenih da se skrivaju, ute, zatvorenih u oseanje sopstvene nenormalnosti. Orman je za Kosovsku Sedvik samo polazna taka, nju znatno vie zanima ono ta se deava posle pokazivanja, dakle, u procesu ispoljavanja: takozvanog coming out. Osobe koje su donele odluku da se pojave sa spoljanje strane ormana ukljuuju se u naine tog istog sistema diskurzivne vlasti (jasna veza s Fukoovom terminologijom) koji je i uslovio njihovo nuno skrivanje. Nemaju, dakle, drugi jezik mogu govoriti jedino onim kojim govore oni-napolju, a to je jo gore prinuene su da koriste njihove kategorije i prihvataju norme koje je stvorio njima nametnut aparat znanja-vlasti.52 Autorku Epistemology of the Closet su zanimali mehanizmi diskurzivnog opkoljavanja drugih posle njihovog pojavljivanja, ali i mogunosti oslobaanja od opresivne vlasti jezika. Te mogunosti nazrele su se kroz svojevrsne dekonstruktivne postupke izvravane pomou stranog jezika i stranih pojmovnih konstrukcija, dakle, zahvaljujui korienju svih moguih pukotina i praznina: protivrenosti, nepreciznosti, vieznanosti i slino. Iz tih vrsta postupaka mogla je nastati ansa stvaranja sopstvenog jezika i govora o svojim problemima sopstvenim glasom.53
47 Up. zanimljiv komentar pogleda Batlerove u knjizi: J. Kochanowski, op. cit., str. 134. 48 O tome, takoe, up. J. Mizieliska, Poza kategoriami... Kilka uwag na temat queer theory, Furia Pierwsza, 2000, br. 7. 49 Up. fusnotu 38. 50 Batlerova je ovde opet pokretala pitanje performativnosti ovaj put ve konkretno u odnosu na pitanja seksualnosti. 51 E. Kosofsky Sedgwick, Epistemology of the Closet, BerkeleyLos Angeles, 1990. 52 Koncepcija znanja-vlasti takoe je Fukoova. 53 Znaenje odnosa iznutraspolja istraivala je i druga queer teoretiarka Dijana Fus. Up. knjigu rasprav u njenoj redakciji: Inside/Out Lesbian Theories,
506
Valja, takoe, naglasiti da queer studije, slino gender studijama, imaju maksimalno interdisciplinarne razmere i da su se pojavile i u svim humanistikim disciplinama, a meu njima i u nauci o knjievnosti, prvenstveno u vidu takozvane queer kritike (Queer Criticism). Meutim, slino kao i u sluaju knjievne kritike u znaku gender, tako se i queer kritika u znatnoj meri oslanja na jezik i pojmove stvorene na osnovi iroko shvaenih queer studija, crpei odatle (naroito iz psiholokih i sociolokih teorija) materijal, teme za analizu, kao i analitika sredstva. Slino kao queer teorija, tako se i queer kritika poziva kako na iskustva gender kritike tako i na iskustva lezbijsko-gejovske kritike (Gay&Lesbian Criticism). U sadanjoj etapi razvoja queer kritike, mogu se pre svega zapaziti dva, ve izrazita pravca knjievnih analiza iju cezuru ini pitanje skrivanja ili javnog ispoljavanja homoseksualne orijentacije naratora analiziranog knjievnog teksta. U tom domenu queer kritika najvie preuzima iz iskustava gej-lezbijske kritike. Istrauju se, dakle, znaci identiteta homoseksualnog identiteta naratora kod pisaca kao to su, na primer, Oskar Vajld, Jaroslav Ivakjevi ili Jei Andejevski. Meutim, kako tano istie jedan od najvanijih predstavnika tog pravca German Ric, ovde nije toliko re o biografiji autora koliko o konstrukciji seksualnog identiteta zapisanog u tekstu (dakle, o homoseksualnoj oznaci teksta, a ne o homoseksualnosti autora).54 S druge strane, predmet analize postaje i knjievnost koja otvoreno manifestuje homoseksualnu orijentaciju autora: takozvana gej ili lezbijska knjievnost (na primer, Marijana Pankovskog, ora Muzila, Mihala Vitkovskog, Bartoa uravjeckog i drugih). U ovom sluaju, meutim, vie je re o tekstualnoj analizi konstrukcija homoseksualnog identiteta (pre svega, o istraivanju retorike gejovskog jezika), nego o pozivanju na lina iskustva autora. Ove analize se, meutim, jo uvek nalaze u modelima koje je nametnula gej-lezbijska kritika, a samo u maloj meri koriste inspiracije postmodernistike misli, a ee u knjievnim tekstovima trae manifestovanje znakova polnih i seksualnih identiteta nego ono to ih podriva. Zato je i dekonstrukcija normativnih identiteta u knjievnosti ili u metaknjievnim diskursima, a takoe istraivanje tragova promenljivih i nestabilnih identiteta u knjievnim delima, moda jedna od najzanimljivijih perspektiva koje danas postoje u queer kritici.
Gay Theories, New York, 1991, i: Essentially Speaking: Feminism Nature and Difference, New YorkLondon, 1989. Pogledati, takoe, kratak komentar o koncepciji Fusove u knjizi: M. Skucha, Gender..., op. cit. 54 G. Ritz, Ni w labiryncie podania. Gender i pe w literaturze polskiej od romantyzmu do postmodernizmu, Warszawa, 2002.
Interdisciplinarnost queer studija
Dva pravca knjievnih analiza
Znaci homoseksualnog identiteta
Gej-lezbijska knjievnost
Dekonstrukcija normativnog identiteta
507
Rezime
1. Uvoenje u humanistiki diskurs kategorije drutvenokulturnog pola (gender) odigralo je veoma vanu ulogu u najmanju ruku iz nekoliko razloga. Pre svega, zbog toga to je kategorija pola (sex) obuhvatala iskljuivo bioloke aspekte ovekovog ivota i njegove anatomske osobine. Meutim, upotreba pojma gender kao analitike kategorije doprinela je irenju nae svesti saznanjem koje se odnosi na razliite atribute, ponaanja i uloge pridavanih eni ili mukarcu, a formiranih pomou kulture i pomou drutvenih i politikih institucija, pravnih normi i slino. 2. Zahvaljujui tome, skrenuta je panja i na razliite oblike neravnopravnosti i diskriminacije s obzirom na pol (na enski i kasnije na muki). 3. Osim toga, sagledavanje drutvenokulturnog prostora (a time i umetnosti i knjievnosti) pomou kategorije gender, omoguilo je da se sagledaju ideologije koje funkcioniu na ovom prostoru, zatim odreeni interpretativni modeli, utvreni stereotipi i koncepcije. Zahvaljujui tome, moglo se, takoe, zapaziti u kolikom stepenu kulturne razlike i polne odreenosti utiu na na ivot i na koji nain stvaraju drutvene okvire za sagledavanje ena i mukaraca. 4. Gen der knjievna kritika (Gender Criticism) postavila je pred sebe zadatak koji se zasnivao na ponovnom iitavanju knjievnih tekstova (naroito kanonskih) iz ugla proizvoenja polnih razlika u njima. 5. Naroito se istrauju takvi problemi kao to su nametanje ili priguivanje polnosti putem kulturnih konvencija, nain odreenja pola pomou jezika i diskursa, mehanizmi definisanja pola, stvaranje semantikih polja stvorenih oko enskih ili mukih polnih uloga i slino. 6. T akoe se istrauje specifino polno obeleje knjievnih tekstova njihovo seksualizovanje (gendered) koje se, izmeu ostalog, ispoljava u isticanju sopstvenog pola autorke/autora (a takoe i lirskog subjekta, naratora ili linosti) u knjievnom tekstu i u svojevrsnom voenju pregovora o polnim ulogama ili u dovoenju u pitanje polnih stereotipa. 7. U ovom sluaju bitni su odgovori na pitanja o tome na koji nain autorka/autor, koje je drutvo usmerilo na odreeni bioloki pol, polno obeleavaju svoje tekstove ili, na primer,
508
Znaenje kategorije gender
Pitanje pola
Pol autora / autorke
realizuju stereotipe povezane sa odreenim polom ili se, takoe, trude da savladaju te stereotipe pomou kojih se obavljaju ovi pregovori izmeu sopstvene polnosti i potencijalnog primaoca i tome slino. 8. Knjievne queer studije i queer kritika koriste ranija iskustva gej-lezbijskih istraivanja i kritike, povezanih s podsticajima koji dolaze iz gender studija i gender kritike i s filozofskim podsticajima postmodernistike filozofije. U tom toku queer studija, u kojem preovlauju uticaji gej-lezbijskih istraivanja, analiziraju se pojave homoseksualnosti prikrivene ili javno manifestovane u knjievnim tekstovima. U novijim queer varijantama, inspirisanim postmodernistikom filozofijom i pogledima Dudit Batler, u knjievnosti se vie trae elementi koji dekonstruiu sve normativne identitete (polne i seksualne) i istrauju pojave promenljivih i nestabilnih identiteta.
509
Hronologija
1935: Margaret Mid objavljuje Spol i temperament u tri primitivna drutva. U ovoj knjizi, izmeu ostalog, tvrdi da su polne razlike vrsta drutvenog konstrukta i da kultura formira uloge oba pola. Ameriki psihoanalitiar Robert D. Stoler na kongresu psihoanalitiara u Stokholmu iznosi koncepciju gender identity kao individualne polne svesti. tampana je knjiga Roberta D. Stolera Sex and Gender: On the Development of Masculinity and Feminity; ona je plod njegovih istraivanja sluajeva koji se ne mogu jednoznano bioloki (na primer, hermafroditizam) ili psiholoki (transseksualnost) odrediti. Iz Stolerovih pogleda proistie da psihoseksualni identitet nije uroen (bioloki), nego steen (ima kulturno svojstvo). Amerika sociolokinja Meri Mekinto objavljuje rad The Homosexual Role, smatran jednim od prvih konstruktivistikih glasova nastalih na osnovi psihosociolokih teorija homoseksualnog identiteta (gejevskog i lezbijskog). Autorka ovde koristi pojmove drutvene uloge (koju igra homoseksualna osoba) i koncepciju konstruisane slike takve osobe drutvenog konstrukta osobina koje ona poseduje. Taj lanak je smatran presudnim za najnovije refleksije o homoseksualnom identitetu. Dolazi do brutalne policijske reakcije u njujorkom baru gejeva i travestita Stonewall Inn, koja e izazvati burne, viednevne metee na ulicama Njujorka. Danas se ovo smatra prelomnim trenutkom u najnovijoj istoriji formiranja politike svesti amerikih homoseksualaca. Taj datum, na koji se esto pozivaju teoretiari queer orijentacije, esto predstavlja i cezuru u razliitim pokuajima periodizacije gej knjievnosti. Kejt Milet objavljuje knjigu pod naslovom Sexual Politics u kojoj analizira izvore opresije ena, a uzroke toj opresiji pre svega vidi u patrijarhalnom sistemu koji odreuje odnos izmeu biolokog
1964:
1968:
1969:
1970:
510
i kulturnog pola i koji oznaavaju skup ponaanja i atributa tradicionalno pripisivanih eni. alamit Fajerston objavljuje Dialectic of Sex: The Case for Feminist Revolution u kojoj analizira uzroke diskriminacije ena, koji se nalaze u biolokom razlikovanju polnih uloga determinisanih prokreativnim ciljevima kao i u kulturno utvrenim podelama. Eni Oukli, u knjizi Sex, Gender and Society, pravi razliku izmeu pola (sex) kao bioloke kategorje i kulturnog pola (gender) kao psiholoko-drutveno-kulturne kategorije. Ona takoe precizira kategoriju pola, definiui ga kao skup anatomskih i fiziolokih svojstava, a nazivom gender oznaava ponaanja koja drutvo formira, a koja govore o enskosti ili mukosti. Francuski filozof Gi Hokengem objavljuje knjigu Le dsir homosexuel, jedan od prvih radova koji otvoreno istupa protiv opresije prema homoseksualcima i paljivo analizira uzroke homofobije i posledice marginalizacije homoseksualnih osoba. Posle Hokengemove smrti (umro je od AIDS-a 1984. godine), ova knjiga je prihvaena kao jedno od kanonskih dela queer teorije. Gejl Ruben se koristi formulacijom sex-gender system s ciljem opisivanja sistemskih odnosa plemenskog ivota pitanjima reprodukcije, seksualnosti i razmeni ena izmeu plemena i slino. U Francuskoj izlazi prvi tom Istorije seksualnosti Miela Fukoa (sledea dva bie objavljena 1984. godine). Ovde Fuko analizira odnose izmeu seksolokog diskursa i seksualnosti/seksualnog ivota, takoe razmatra problem funkcionisanja homoseksualnosti u knjievnosti, kao i pitanja povezana s telesnou. Ova knjiga se smatra preteom queer pravca, a pogledi francuskog filozofa koji se nalaze kako u toj tako i u njegovim drugim knjigama postaju jedan od najvanijih izvora inspiracija za queer studije. Doroti Dinerstajn objavljuje knjigu The Mermaid and the Minotaur: Sexual Arrangements and Human Malaise. Autorka ovde istrauje razliku polnih uloga (enskih i mukih) iskazanih metaforama u naslovu sirena i minotaur, a isto tako analizira uzroke podele u kulturnim i drutvenim domenima na posredne sfere koje pripadaju enama i mukarcima. Nensi odorov objavljuje The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociology of Gender. Ta knjiga je posveena problemima reprodukovanja materinske uloge. Ona ovde sagledava bitne mehanizme psiholokog razlikovanja u preedipovskoj fazi. Takoe skree panju na nastanak polnog identiteta devojica i deaka. 511
1972:
1975:
1976:
1977:
1978:
God. 70. i 80: 1980:
Kategorija gender postaje jedna od najee korienih, naroito u anglojezikom feministikom diskursu (na primer, u radovima Kejt Milet, Germejn Grir, Gejl Ruben). Amerika feministkinja Ejdrien Ri objavljuje uveni rad: Compulsory Heterosexuality and Lesbian Existence, Signs, t. 5, br. 4. Pored esencijalistikih iskaza, ovaj lanak uvodi pojmove vane za queer diskurs kao to je pojam nametnute heteroseksualnosti i odreivanje zapadne kulture kao heteronormativne. Kristin Delfi objavljuje knjigu Close to Home: A Materialist Analysis of Womens Opression, u kojoj izokree uzrono-posledinu zavisnost: bioloki pol/kulturni pol i konstatuje da je u diskursu bioloki pol predstavljen kao kategorija zahvaljujui kulturnom polu. Pojavljuje se Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity Dudit Batler. Istraujui funkcionisanje polnih kategorizacija u diskursima (a konkretno: diskurzivne polne konstrukcije), Batlerova tvrdi da nema nikakvih biolokih uzroka koji bi mogli initi osnovu gender, pa ak jo kategorinije da kulturni pol konstituie bioloki pol, a ne obrnuto. Autorka takoe uverava da drutvenokulturni diskurs stvara nae seksualizovano (gendered) telo, dakle, bioloki pol je performativno stvaran. Ova knjiga je takoe smatrana jednom od najvanijih dela koje je inspirisalo queer misao (a datum njenog objavljivanja esto se uzima kao poetak queer teorije). U Njujorku nastaje grupa Queer Nation (u Engleskoj kao njen ekvivalent grupa Out Rage!) koja pomae obolelima od AIDS-a. Prihvatanje tog naziva ima za cilj skretanje panje na probleme svih onih koji su od heteroseksualne veine smatrani osobenjacima queer. Od tog trenutka re queer, do tada smatrana pogrdnom, postaje manje-vie pozitivno vrednovan simbol odsustva prihvatanja tradicionalno prinudnih polnih i seksualnih usklaenosti. Eva Kosovski Sedvik objavljuje knjigu pod naslovom Epistemology of the Closet smatranom jednom od najvanijih za formiranje queer svesti kao misli razlike. U njoj analizira stanje homoseksualnih osoba posle njihovog eksponiranja (coming out), a naroito njihove zavisnosti od opresivnih drutvenokulturnih matrica (naroito jezikih). Terisa de Lorentis uvodi u diskurs termin queer teorija (queer theory) u lanku pod nazivom Queer Theory: Lesbian and Gay Sexualities (na stranicama asopisa Differences: A Journal of Feminist and Cultural Studies, 1991, t. 3, br. 2).
1984:
1990:
1991:
512
1992:
1993:
1994:
1995:
1996:
1997:
1998:
U Njujorku izlazi uvena knjiga Don M. Klum Acting Gay: Male Homosexuality in Modern Drama. To je jedna od prvih istorijskih sinteza evolucije gejevske drame u kojoj vanu cezuru ini napad policije na Stonewall Inn (1968). U Njujorku se objavljuje jo jedna vana knjiga Dudit Batler: Bodies that Matter: On the Discursive Limits of Sex. Poglavlje koje krunie knjigu, pod naslovom Critically Queer, u kojem se pokree problematika performativnosti seksualnog identiteta, danas se smatra jednim od manifesta queer pravca. Batler ovde posebno analizira problematiku materijalnosti tela tretirajui je kao pitanje par excellence filozofsko. Na knjiarskom tritu se pojavljuje sledea vana publikacija Eve Kosovski Sedvik: Tendencies, u kojoj se nalazi esto navoena formulacija o queer kao prekoraenju otrih granica normativnih identiteta (seksualnih) naroito heteroseksualnosti. Elizabet Gros objavljuje knjigu Volatile Bodies: Toward a Corporeal Feminism. Danas je to ve klasino delo koje reprezentuje pravac korporativnog feminizma. Teorija subjekta i sve kategorije povezane s njom, kao to su, na primer, svest, jastvo, psiha, refleksija i slino, ovde su reinterpretirane iz perspektive telesnosti, seksualnosti i polnih razlika. Takoe biva izokrenuta tradicionalna filozofska hijerarhija koja je davala primat razumu nad telom. Pojavljuje se knjiga Li Idelmen Homographesis: Essays in Gay Literary and Cultural Theory, vana za gej i queer kritiku, koja predstavlja veoma vaan uvod u analize retorike seksualnosti i seksualno obeleenog knjievnog teksta. Tu se nalazi zanimljiva interpretacija Slike Dorijana Greja, Oskara Vajdla. Intelektualni zatitnici knjige su Fuko, De Man, Derida i Lakan. Don Champagne objavljuje The Ethics of Marginality: A New Approach to Gay Studies, u kojoj istrauje odnose izmeu seksualnosti/homoseksualnosti i estetike, etike i istorije. G. L. Mos objavljuje knjigu The Image of Man: The Creation of Modern Masculinity. To je jedna od prvih monografija koja najavljuje sledei pokret u gender studijama: analizu mukosti i mukih polnih uloga. Izlazi jo jedna vana knjiga Dudit Batler Excitable Speech: A Politics of the Performative. Autorka ovde nastavlja s koncepcijom performativnosti pola s posebnim osvrtom na politike aspekte polnih uloga (prava oveka, funkcij obavljanih u javnoj sferi i sl.). Veze izmeu politike i polnih uloga (naroito problem vlasti) opisuje u istoj toj godini objavljena uvena knjiga francuske istraivaice Silvijane Againski, pod naslovom Politika pola. 513
1999:
2000:
Kristin Batersbej objavljuje knjigu The Phenomenal Woman: Feminist Metaphysics and Patterns of Identity. To je prvi rad koji se uklapa u pravac korporativnog feminizma posveenog telesnoj metafizici linosti posmatrane sa stanovita enskosti. Autorka svoju telesnost metafizike smeta u postkantovsku tradiciju. Pojavljuje se jo jedna vana monografija posveena gej-lezbijskoj dramaturgiji i teatru: Alain Sinfield, Out on Stage: Lesbian and Gay Theatre in the Twentieth Century. Objavljena je My Fathers Body and Other Unexplored Regions of Masculinity Suzan Bordo znaajna knjiga za muke gender studije. Tim Din objavljuje Beyond Sexuality. Analizirajui problem identiteta i seksualnosti iz Lakanove i postlakanovske perspektive, Din dovodi u pitanje neke koncepcije nastale na osnovi queer studija naroito teorije Batlerove, Sedvikove i Idelmanove.
514
Bibliografija
Gender55 Opta S. Agacinski, Polityka pci, tum. M. Falski, Warszawa 2000. W. Baluch, M. Sugiera, J. Zajc, Dyskurs, posta i pe w dramacie, Krakw 2002. A. Buczkowski, Spoeczne tworzenie ciaa. Pe kulturowa i pe biologiczna, Krakw 2005. Kobiety, mczyni i pe. Debata w toku, red. M. R. Walsh, przedm., opac., wyd. pol. A. Titkow, tum. P. Cichawa, Warszawa 2003. Jzyk a kultura, t. 9: Pe w jzyku i kulturze, red. J. Anusiewicz, K. Handke, Wrocaw 1994. B. Chouj, Tosamo pzi natura czy kultura? u: Spotkania feministyczne. Warszawa 19941995, Warszawa 1995. B. Chouj, Womens Studies a Gender Studies, u: Po przeomie. Przeom wieku w kulturze, kultura na przeomie wiekw, red., wstp A. yliska, A. Skrendo, Szczecin 2001. Ciao, pe, literatura. Prace ofiarowane profesorowi Germanowi Ritzowi w pidziesit rocznic urodzin, red. M. Hornung, M. Jdrzejczak, T. Korsak, wstp T. Komendant, Warszawa 2001. M. Fuko, Istorija seksualnosti (prev. A. Jovanovi), Beograd 1988. M. Foucault, Prawdziwa pe, prze. A. Lewaska, u: idem, Powiedziane, napisane. Szalestwo i literatura, wybr, oprac. T. Komendant, pos. M. P. Markowski, Warszawa 1999. Gender dramat teatr, red. A. Kuligowska-Korzeniewska, M. Kowalska, Krakw 2001. Gender film media, red. E. H. Oleksy, E. Ostrowska, Krakw 2001. Gender konteksty, red. M. Radkiewicz, Krakw 2004. Gender kultura spoeczestwo, red. M. Radkiewicz, Krakw 2002.
55 Zahvaljujem se gospodinu Mateuu Skusi za pomo oko izrade ove bibliografije.
515
Gender w humanistyce, red. M. Radkiewicz, Krakw 2001. Gender w kinie europejskim i mediach, red. E. Ostrowska, Krakw 2001. Gender w kulturze popularnej, red. M. Radkiewicz, Krakw 2003. Gender: wizerunki kobiet i mczyzn w kulturze, red. E. Durys, E. Ostrowska, Krakw 2005. D. Glover, C. Kaplan, Genders, LondonNew York 2001. D. Glover, C. Kaplan, Pe kulturowa a nauka o pci, u: Crki, ony, kochanki. Kobiety w dramacie XX wieku, tum. M. ata, Krakw 2002 materiay uzupeniajce do wykadu prof. dr. hab. M. Sugiery. E. Gontarczyk, Kobieco i msko jako kategorie spoeczno-kulturowe w studiach feministycznych. Perspektywa socjologiczno-pedagogiczna, Pozna 1995. Interpretacje dramatu. Dyskurs, posta, gender, red. W. Baluch, M. Radkiewicz, A. Skolasiska, J. Zajc, Krakw 2002. I. Iwasiw, Gatunki i konfesje w badaniach gender, Teksty Drugie 1999, nr 6. I. Iwasiw, Gender dla rednio zaawansowanych. Wykady szczeciskie, Warszawa 2004. I. Iwasiw, Gender, tosamo, stereotypy, Ruch Literacki 2002, nr 6. I. Iwasiw, Pe jako niewyraalne, niewypowiadalne, niedefiniowalne, u: Literatura wobec niewyraalnego. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki, E. Kuma, Warszawa 1998. S. Jackson, Gender a seksualno z punktu widzenia teorii, tum. M. Loska, u: Gender w kinie europejskim i mediach, red. E. Ostrowska, Krakw 2001. M. Karwatowska, J. Szpyra-Kozowska, Lingwistyka pci. Ona i on w jzyku polskim, Lublin 2005. Kobiety w poznaniu naukowym wczoraj i dzi, red. E. Pakszys, D. Sobczyska, Pozna 1995. A. ebkowska, Czy pe moe uwie poetyke?, u: Poetyka bez granic. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki, W. Tomasik, Warszawa 1995. A. ebkowska, Gender, Ruch Literacki 2005, nr 6. M. Mead, Pe i charakter, u: Nikt nie rodzi si kobiet, wybr, tum., wstp T. Hoowka, pos. A. Jasiska, Warszawa 1982. Nowa wiadomo pci w modernizmie. Studia spod znaku gender w kulturze polskiej i rosyjskiej u schytku wieku, red. G. Riz, Ch. Binswanger, C. Scheide, Krakw 2000. Od kobiety do mczyzny i z powrotem. Rozwaania o pci w kulturze, red. J. Brach-Czaina, Biaystok 1997. E. Pakszys, Midzy natur a kultur: kategoria pci / rodzaju w poznaniu. Studium epistemologii naturalizowanej w perspektywie feministycznej, Pozna 2000. Poetics of Gender, red. N. K. Miller, New York 1986. G. Ritz, Ni w labiryncie podania. Gender i pe w literaturze polskiej or romantyzmu do postmodernizmu, tum. B. Drg, A. Kopacki, M. ukasiewicz, Warszawa 2002. 516
M. Skucha, Gender, Queer. Literatura, Ruch Literacki, 2005, nr 6. Speaking of Gender, red. E. Showalter, New York 1989. R. Stoller, Sex and Gender: On the Development of Masculinity and Femininity, London 1968. M. Uliski, Kobieta i mczyzna. Dzieje refleksji filozoficzno-spoecznej, Krakw 2001. Zrozumie pe. Studia interdyscyplinarne II, red. A. Kuczyska, E. K. Dzikowska, Wrocaw 2004.
Kategorija mukosti
E. Badinter, XY tosamo mczyzny, tum. G. Przewocki, wstp M. Janion, Warszawa 1993. Between Men and Feminism, red. D. Porter, New York 1992. R. Bly, elazny Jan. Rzecz o mczyznach, tum. J. Tittenbrun, Pozna 1993. S. Bordo, My Fathers Body and Other Unexplored Regions of Masculinity, New York 2000. I. Kowalczyk, Dlaczego nie ma studiw mskich, Czas Kultury 2002, nr. 3. Masculinity Studies and Feminist Theory: New Directions, red. J. K. Gardiner, New York 2002. Z. Melosik, Kryzys mskoci w kulturze wspczesnej, Pozna 2002. Men Doing Feminism, red. T. Digby, New YorkLondon 1998. Men in Feminism, red. A. Jardine, P. Smith, New YorkLondon 1987. G. L. Mosse, The Image of Man: The Creation of Modern Masculinity, New YorkOxford 1996.
Dudit Batler
Izbor iz dela J. Butler, Bodies That Matter: On the Discursive Limits of Sex, LondonNew York 1993. J. Butler, Excitable Speech: A Politics of the Performative, New YorkLondon 1997. J. Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New YorkLondon 1990. J. Butler, Undoing Gender, New YorkLondon 2004. J. Butler, Akty performatywne a konstrukcja pci kulturowej. Szkic z zakresu fenomenologii i teorii feminizmu, tum. M. ata, u: Crki, ony, kochanki. Kobiety w dramacie XX wieku, Krakw 2002 materiay uzupeniajce do wykadu prof. dr. hab. M. Sugiery.
517
J. Butler, Gender Is Burning: Dylematy przywaszczenia i subwersji, tum. I. Kurz, Panoptikum 2004, nr 3 (10). J. Butler, Gra pci, tum. I. Kurz, Dialog 2003, nr 10. J. Butler, Imitacja i nieposuszestwo pciowe, tum. E. Majewska, Przegld Filozoficzno-Literacki 2003, nr 1(3). J. Butler, Podmioty pci / pciowoci / pragnienia, tum. B. Kope, u: Spotkania feministyczne. Warszawa 19941995, Warszawa 1995. Vanija literatura J. Mizieliska, Pe jako kategoria filozoficzna. Znaczenie prac Judith Butler dla feministycznej refleksji o kobietach, Przegld Filozoficzno-Literacki 2003, nr 1(3).
Queer
Literatura D. K. Balejko, Queer, czyli na przekr, Furia Pierwsza 2000, nr 7. T. Basiuk, Queerowanie po polsku, Furia Pierwsza 2000, nr 7. J. Champagne, The Ethics of Marginality: A New Approach to Gay Studies, MinneapolisLondon 1995. I. M. Clum, Acting Gay: Male Homosexuality in Modern Drama, New York 1992. T. Dean, Beyond Sexuality, ChicagoLondon 2000. A. Doty, Teoria Queer i kultura popularna, tum. R. Kulpa, Panoptikum 2004, nr 3 (10). L. Edelman, Homographesis: Essays in Gay Literary and Cultural Theory, New YorkLondon 1994. R. Ferro, Literatura gejowska dzisiaj, tum. A. Graff, Literatura na wiecie 1997, nr 3. D. Fuss, Wewntrz / na zewntrz, tum. D. Ferens, Furia Pierwsza 2000, nr 7. Grymasy Gombrowicza. W krgu problemw modernizmu, spoeczno-kulturowej roli pci tosamoci narodowej, red. E. Ponowska-Ziarek, tum. J. Margaski, Krakw 2001. E. Hyy, Feminizm (lesbijski) i teoria queer, czyli o damsko-mskich dylematach teorii i politycznej praktyki, u: Gender konteksty, red. M. Radkiewicz, Krakw 2004. Inside/Out: Lesbian Theories, Gay Theories, red. D. Fuss, New York 1991. I. Iwasiw, Obco kultury, znajoma blisko innych. Wtki lesbijskie we wspczesnej literaturze polskiej, u: Ciao, pe, literatura. Prace ofiarowane profesorowi Geremanowi Ritzowi w pidziesit rocznic urodzin, red. M. Hornung, M. Jdrzejczak, T. Korsak, Warszawa 2001. 518
I. Iwasiw, Wok poj: kanon, homoerotyzm, historia literatury, Katedra 2001, nr 1. A. Jagose, Queer Theory: An Introduction, New York 1996. T. Kitliski, P. Leszkowicz, Mio i demokracja. Rozwaania o kwestii homoseksualnej w Polsce, Krakw 2005. J. Kochanowski, Czy gej jest mczyzn? Przyczynki do teorii postpciowoci, u: Gender konteksty, red. M. Radkiewicz, Krakw 2004. J. Kochanowski, Fantazmat Zrnicowany. Socjologiczne studium przemian tosamoci gejw, Krakw 2004. P. Kurpios, Inaczej mwic o pci. Przypadek feminizmu, genderw i queer studies, u: Zrozumie pe. Studia interdyscyplinarne II, red. A. Kuczyska, E.K. Dzikowska, Wrocaw 2004. T. de Lauretis, Queer Theory: Lesbian an Gay Sexualities: An Introduction, differences: A Journal of Feminist Cultural Studies 1991, t. 3, nr 2. P. Leszkowicz, Homotekstualno, u: Gender konteksty, red. M. Radkiewicz, Krakw 2004. H. Mayer, Odmiecy, tum. A. Kryczyska, Warszawa 2005. J. Mizieliska, Poza kategoriami... Kilka uwag na temat queer theory, Furia Pierwsza 2002, nr 7. Inny, inna, inne. O innoci w kulturze, red. M. Janion, C. Snochowska-Gonzales, K. Szczuka, Warszawa 2004. Odmiany odmieca. Mniejszociowe orientacje seksualne w perspektywie gender, red. T. Basiuk, D. Ferens, T. Sikora, Katowice 2002. Playing with Fire: Queer Politics, Queer Theories, red. S. Phelan, New YorkLondon 1997. Queer Theory / Sociology, red. S. Seidman, Cambridge, Mass.Oxford 1996. A. Rich, Przymusowa heteroseksualno a egzystencja lesbijska, tum. A. Grzybek, Furia Pierwsza 1999/2000, nr 4/5. G. Ritz, Midzy histeri a masochizmem: utopijne koncepcje mczyzny, u: Codzienne, przedmiotowe, cielesne. Jzyki nowej wraliwoci w literaturze polskiej XX wieku, red. H. Gosk, Izabelin 2002. G. Ritz, Niewypowiadalne podanie a poetyka narracji, u: Literatura wobec niewyraalnego. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki, E. Kuma, Warszawa 1998. A. Sinfield, Gay and After, London 1998. A. Sinfield, Out on Stage: Lesbian and Gay Theatre in the Twentieth Century, New HavenLondon 1999. M. Skucha, Stalwka w cytrynie, Opcje 2004, nr 4. E. White, The Burning Library: Writings on Art, Politics and Sexuality, red. D. Bergman, London 1994. E. White, Osobiste jest polityczne (gejowska proza i krytyka), tum. J. Jarniewicz, Literatura na wiecie 1997, nr 3.
519
Dudit Batler
Izbor iz dela J. Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New York London 1990. J. Butler, Krytycznie Queer, tum. A. Rzepa, Furia Pierwsza 2000, nr 7. J. Butler, Undoing Gender, New YorkLondon 2004.
Eve Kosofski Sedvik

Izbor iz dela E. Kosofsky Sedgwick, Between Men: English Literature and Male Homosocial Desire, New York 1985. E. Kosofsky Sedgwick, The Epistemology of the Closet, BerkeleyLos Angeles 1990. E. Kosofsky Sedgwick, Tendencies, red. M. A. Baracle, Durham 1993.
Ana Burinjska
520
XIV. PRAGMATIZAM
Pragmatista se dri injenica i onoga to je konkretno, posmatra kako istina deluje u konkretnim sluajevima i uoptava. Istina za njega postaje zajedniki naziv za sve vrste vrednosti efektivnosti iskustva. Viljam Dejms1 Mislimo o filozofskim problemima ne kao o izrazu neega to je duboko usaeno u ljudsku duhovnost (anistorijski shvaenu), nego vie kao o simptomima prolazne i privremene intelektualne situacije [...] Nemogue je izai iz sopstvene koe tradicije, jezike i druge, u okviru koje razmiljamo i vrimo samokritiku i porediti se s neim apsolutnim. Riard Rorti2 Kritiar nije vie ponizni sluga tekstova ija se slava pronosi bez obzira na to ta e on uiniti; upravo to to on radi unutar ogranienja ugraenih u instituciju knjievnosti, podstie tekstove na postojanje i omoguava da budu dostupni za analizu i ocenu. Stenli Fi3

W. James, Pragmatyzm. Nowe imi paru starych stylw mylenia, Warszawa, 1998, str. 80. Riard Rorti, Konsekvence pragmatizma, Nolit, Beograd, 1992, str. 56, prevod: Duan Kuzmanovi. S. Fish, Dowodzenie vs. Perwazja: dwa modele krytycznej dziaalnoci, u: Interpretacja, retoryka, polityka. Eseje wybrane, Krakw, 2002, str. 134.
Argument
Poetkom pragmatizma kao filozofije smatra se pojava Viljama Dejmsa (18421910), a naroito serija njegovih predavanja odranih 1906. godine na univerzitetu u Bostonu, potom objavljenih u knjizi pod nazivom Pragmatizam. Mogue je pozvati se i na filozofiju arlsa Sandersa Pirsa (18391914) i Dona Djuia (18591952), ali za filozofiju, a naroito za teoriju knjievnosti u XX veku, pravi razvoj pragmatizma poinje zajedno s pojavom Riarda Rortija (ro. 1930) i Stenli Fia (ro. 1938). Kad bi se nastojalo da se formuliu najoptije teze koje bi potpisali Dejms, Djui, Pirs, ali i Rorti i Fi, onda bi one glasile ovako: spoznavanje stvarnosti jeste istovremeno i njeno stvaranje, jer ona ne postoji nezavisno od svesti i jezika. Sve ovo to za oveka ima neki smisao njegova je tvorevina, jer ne postoji nikakav transcendentan ili transcendentalan princip ije bi otkrie moglo da garantuje apsolutnu razumljivost sveta. Ono to se moe razumeti, razume se u odreenim okvirima koji nastaju zahvaljujui drutvenom pristanku o korisnosti saznanja. Saznanje nije reprezentacija sveta u jeziku, ve rezultat potreba ili elja pojedinca ili grupe koji meusobno usklauju principe njihove pravosnanosti. Predmeti saznanja nemaju nikakav smisao izvan diskurzivne prakse preduzete s nekim odreenim ciljem. Ljudi koriste razliite jezike, tako da i predmeti saznanja poseduju razliit smisao u zavisnosti od toga ko i u kojoj situaciji o njima govori.
Poetak pragmatizma
Spoznavanje kao stvaranje
Saznanje kao rezultat naih elja
Protiv apsoluta
U predavanjima odranim u Bostonu 1906. godine, istim onim koja e se znatno kasnije, sada ve pod zajednikim naslovom Pragmatizam, pokazati kao jedno od najvanijih intelektualnih dostignua epohe, Viljam Dejms je opisivao spor izmeu tvrdih i mekih umova. Prvi veruju samo u injenice izvan kojih nita ne postoji i ija je nepovezanost svedoanstvo trajnog kraha jedinstvenosti sveta
XIV. Pragmatizam Dejmsov Pragmatizam
523
Spor o stanju sveta Dejmsova podela na tvrde i meke umove
Pozitivisti protiv metafizike
Kondenzovana slika pragmatike misli
u kojem ivimo, dok je drugima, upravo zbog tog raspada, potrebno priznanje spolja, apsolutna utemeljenost onoga to je prolazno. Svet je prostran i isparan,4 kae Dejms, ili se s tim slaemo (tvrdi umovi) ili se ne slaemo (ovu opciju biraju meki umovi). Ovo je, tvrdi Dejms, ozbiljan spor, iako nas u oba sluaja liava sopstvene volje i mogunosti uticaja na nae ivote ili kako bi to Nie rekao liava nas volje za mo iji je drugi naziv stvaralatvo. Tvrdi umovi samo konstatuju da j e t a ko ka ko j e i treba se s tim pomiriti, dok meki umovi smatraju da sve na ovom svetu zavisi od toga ta je i z v an ovog sveta. Dok tvrdi umovi prihvataju stvarnost kao gotovu i konanu, meki umovi pretvaraju sve to se dogaa jedva u senku onoga to je nepromenljivo. I prvi i drugi vide svet kroz prizmu apsoluta, samo to su za tvrde umove apsolutni ve gotovi zakoni stvarnosti (i injenice koje iz njih proistiu), dok su za meke umove apsolutni zakoni apriorni i zato se injenice uopte ne uzimaju u obzir. Devedeset godina kasnije, Riard Rorti e opisati potpuno istu opoziciju, samo pod drugaijim nazivom. Rorti suprotstavlja pozi- postfilozofska kultura savremena postprosvetiteljska tiviste i metafiziare (prvi veruju kultura u kojoj tradicionalna metasamo u gole injenice, a drugi u fizika pitanja (ta je to istina?, vene principe), sueljavajui oba ta je to dobro?) gube svoj znastanovita s postfilozofskom kultu- aj s obzirom na nedostatak apsorom prema kojoj kako poverenje lutnog kriterijuma verifikovanja. U postfilozofskoj kulturi ljudi bi u gole injenice tako i traganje za se oseali kao usamljena, oformljenepromenljivim esencijama prena bia, bez ikakve veze sa neim teruje u omalovaavanju potpune Izvan [something Beyond],* dok fiprolaznosti ljudskog ivota koji lozof, koji brine za adekvatnost svotraga za svojim mestom u svetu jih opisa stvarnosti, biva zamenjen pomou njegovih trenutnih opisa, snanim pesnikom (kategorija koju je Rorti preuzeo od Harolda procenjujui koji od njih najbolje Bluma) koji drugima namee sopslui tom cilju. Oba stava Dejm- stvene samokreacije. sov i Rortijev mogu se saeti * R. Rorti, Konsekvence pragmatizma, u nekoliko osnovnih teza koje istoBeograd, 1992, str. 44. vremeno daju kondenzovanu sliku pragmatike misli. Smisao sveta ne postoji ni u samim injenicama, ali ni izvan njih u sferi njihovog transcendentnog utemeljenja, ve je rezultat ovekove stvaralake delatnosti. To stvaralatvo nije ni proizvoljno nametanje smisla, ali ni otkrivanje njegovog gotovog oblika, ve pre gov ar anj e sa svetom po ustaljenim pravilima. Ta pravila ne predstavljaju individualan ve zajedniki pronalazak
4 W. James, Pragmatizm..., op. cit., str. 203.
524
i zato Dejms s pravom tvrdi da u reku sveeg iskustva uranjamo ispunjeni uverenjima naih predaka. Ova uverenja nam omoguavaju da struktuiramo ovu reku sveeg iskustva skoro isto kao to kategorije intelekta u Kantovom sistemu omoguavaju oblikovanje pojavnog sveta. Vana je re skoro, jer se osnovna razlika zasniva na tome da su ove kategorije koje su za Kanta univerzalne, nezavisne od empirijskog iskustva, iz antropoloke perspektive proizvodi kulture koji su vremenom podlegli tako dalekosenoj naturalizaciji da se tretiraju kao univerzalne. U vezi s tim, ovek koji raspolae intelektom nije suprotstavljen svetu, shodno dihotomiji izmeu subjekta i objekta, ve je utonuo u ovaj svet i ne spoznaje ga toliko koliko ga stvara svojom misaonom i fizikom delatnou. Drugim reima: ovek do iv lj ava svet i u ovom izrazu se krije i to kako se svet t ie oveka (u doslovnom i prenosnom znaenju) i to da se on od sveta ne moe osloboditi. Svet koji se tie oveka ne dozvoljava mu da postane subj ekat s a z nanj a u uskom smislu, odnosno tvorac i istovremeno garant adekvatnih i tanih predstava sveta, nego od njega stvara subj ekat prome n lj ivo g iskust v a.
darvinizam pogled na svet koji je Rorti poistoveivao s pragmatizmom, a koji izraava nastajuu sposobnost oblikovanja sredstava neophodnih individui da preivi. Prema Rortiju, Darvinova vizija jezika kao korisnog sredstva (koja se takoe nadovezuje na Hajdegerovu koncepciju iz Bitka i vremena, kao i Vitgentajnovu teoriju jezikih igara) ostaje u suprotnosti sa vizijom jezika kao reprezentacije stvarnosti. Korisnost sredstva ovde zamenjuje tanost predstava.
Kultura kao producent kategorija za opis sveta Kritika subjekta saznanja
Subjekat iskustva
O iskustvu
Iskustvo, prema Dejmsu, karakteriu sledee osobine ije prihvatanje povlai ozbiljne posledice, ne samo metodoloke ve i ivotne. Prvo, ono predstavlja ulazak u plodne odnose sa stvarnou. To je, uostalom, najbolja definicija pragmatistikog shvatanja
U tom smislu je Dejms blizak Hajdegeru koji je koristio re Umgang, doslovno: ophoenje, da bi odredio pozicioniranost Daseina u svetu. Potpuno ista je i Rortijeva polazna taka u kojoj on stavlja znak jednakosti izmeu iskustva i jezika. Jezik nije posrednik izmeu subjekta i predmeta, ve deo ljudskog ponaanja. Zato nam ne stvara slike stvarnosti (tada bi morao da stane nasuprot nje), ve je kao odgovarajue sredstvo oblikuje. Ovde Rorti verno prati Hajdegera. W. James, Humanizam i prawda, u: Znaczenie prawdy. Cig dalszy Pragmatyzmu, Warszawa, 2000.
Plodan odnos sa stvarnou
XIV. Pragmatizam
525
Iskustvo kao proces
Kritika centralne take gledita
Konana terminologija
interpretacije; plodni odnos sa stvarnou, to se moe i drugaije predstaviti: interpretacija je transakcija koju ovek obavlja sa svetom. Zato odnos i zato transakcija? Ne samo zato to povezuje subjekat sa svetom, ve i zato to je to vrsta delatnosti zasnovane na razmeni: ja utiem na svet (tekstove) i svet (tekstovi) utiu na mene. Zato bi ta transakcija bila plodna? Jer omoguava subjektu koji ita da se pozicionira u svetu onako kako mu odgovara, a i da istovremeno drugima kae neto smisleno. Drugo ime za ovu transakciju je prema Rortiju pronalaenje odgovarajueg renika uz pomo kojeg opisujemo sopstvenu egzistenciju. Drugo, iskustvo je pro c e s koji se neprestano razvija iz ega proistiu sledee posledice. ovek gradi svoja uverenja pozivajui se na ono to mu se (kako telu, tako i umu) deava te, dakle, na ono to odnekuda dolazi (od strane stvari ili rei, ljudi ili tekstova) i to se ili uklapa u njegova uverenja ili ih modifikuje, u zavisnosti perspektivizam uverenje od onoga to ga vie zadovoljava o strogoj zavisnosti oblika sveta od iz koje se on percipira. (naravno, ono to ga ne zadovolja- perspektive Filozof koji je prvi od perspektiviva, biva odbaeno). S obzirom na zma stvorio filozofsku osnovu bio to da je iskustvo promenljivo, nije Fridrih Nie. U svojim belekajedna taka gledita nikada ne mo- ma pisao je: Kad bi ovek hteo da e biti t a konana taka gledita. se oslobodi sveta perspektive, ostao A to znai da je iskustvo po priro- bi bez tla pod nogama.* di perspektivno, iako je lieno in- * F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe in 15 Einzelbnden, tegriue perspektive iz koje bi se red. G. Colli, M. Montinari, Mnchen BerlinNew York, 1988, t. II, str. 285. kao kod Lajbnica sve moglo videti onako kako to vidi Bog. Perspektivnost iskustva svedoi i o njegovoj konanosti koja, opet, ne govori ni o emu drugom ve samo o tome da prema Nieovim reima niko ne moe da izviri izvan svog ugla ili da kako smatra Rorti nijedan od naih renika, zahvaljujui kojima dajemo smisao svetu, nije konaan renik. Procesualnost, perspektivnost i nekonanost iskustva i opisa ine da se pregovorima subjekta sa svetom ne vidi kraj, to znai da kad smatramo da naa gledita, uverenja i opisi poprimaju zatvoren oblik, obino u svetu o dust aj emo o d iskust v a u i me teor ij e od koje zahtevamo i z b av lj e nj e iz reke stvarnosti. Na taj nain se sueljavaju iskustvo i teorija, mada iz ovoga ne proistie da je iskustvo drugo ime za slavnu pra ksu koja zakorauje tamo gde teorija izneverava ili ini njenu dopunu.
Hermeneutiari u ovom sluaju govore o projektovanju sopstvene egzistencije na svet u koji se valja smestiti. W. James, Humanizm i prawda, op. cit., str. 79.
526
Iskustvo, kako ga shvata Dejms, dovodi u pitanje opoziciju izmeu prakse i teorije, kao i opoziciju izmeu tvrdih (praktinih) i mekih (teorijskih) umova. To je zato to kroz iskustvo subjekat ut i e na stvarnost pomou ideja koje sam stvara, iz ega proistie odreena filozofija istine.
Praksa
Korisna interakcija
Istina, kako je definie Dejms, predstavlja odnos izmeu naih ulnih iskustava i naih ideja. Truth here is a relation, not of our ideas to non-human realities, but of conceptual parts of our experience to sensational parts. Those thoughts are true which guide us to b enef i c i a l inter a c t ions with sensible particulars as they occur.10 Tako, za nas nije istinito ono to se krije u stvarnosti, ve ono to ne unosi disonantnost izmeu ono klasina koncepcija ga to dolazi spolja (ula) i stanja istine teorija koja istie da istiintelektualne svojine. Kad se takva nitost sudova zavisi od podudardisonantnost javlja, ili nisam u stanosti suda sa stvarnou (adequanju da razumem ono to vidim ili tio rei et intellectus). mu ne dajem za pravo, ali ne zato to je to tako, ve zato to remeti ovu korisnu interakciju (beneficial interaction) izmeu mog uverenja i sveta, odnosno najkrae reeno uopte mi to ne odgovara11 jer ja drugaije gledam na svet. To je, uostalom, jedini trenutak kad ovek moe da govori o podudarnosti i adekvatnosti. Nije re, meutim, o podudarnosti injenica i ideja (upravo ta podudarnost konzervira podelu izmeu subjekta i objekta, a da pri tom jo i omoguava pristup tome kako zaista jeste), ve o podudarnosti iskustva i uverenja koje je osnova svake interpretacije. Vidim samo ono na ta sam navikao,12 a i uveren sam samo u ono to mogu da razumem. Ako se novo iskustvo pojmovno ili ulno previe izrazito suprotstavlja naem ve postojeem sistemu uverenja, tada se u devedeset i devet odsto sluajeva to tretira kao la.13 A u takvim sluajevima, istinito je samo ono to se
10 Ibid., str. 82. 11 Ibid., str. 112. 12 Ovu tezu, prema kojoj je sadraj spoznaje determinisan njegovom formom (okvirom, matricom), s pragmatistima dele i predstavnici drugih filozofskih kola, na primer, Nelson Gudman, autor knjige The Ways of Worldmaking. To je, u izvesnom smislu, najrasprostranjenija savremena filozofska teza. Up. W. James, Humanizm i prawda, op. cit., str. 112. 13 Ibid., str. 112.
XIV. Pragmatizam
Disonantnost
Podudarnost iskustva i uverenja
527
Sistem uverenja
Kulturna determinisanost iskustva
Kako odbraniti istinu od proizvoljnosti?
Nedostatak transendentne instance
ne suprotstavlja ovom sistemu uverenja. S obzirom na to da se ovaj sistem uverenja ne stvara odvojeno od iskustva ve tokom njegovog trajanja, to oslobaa humanizam od prigovora za bilo kakav oblik transcendentalizma, a pre svega Kantovog. Poto iskustvo odluuje, onda i kultura odluuje, jer iskustvo koje ne bi bilo determinisano kulturom, bilo bi potpuno prazno. U tom smislu, pragmatika koncepcija istine zaobilazi opoziciju izmeu smiljene i pronaene istine, opoziciju izmeu subjektivizma i objektivizma. Ovde se, meutim, obino pojavljuje primedba koja se, uostalom, uvek javlja kad se istini oduzima mo apsolutne objektivnosti. Zato se kae da ako je jedan kriterijum istine ekvivalentnost izmeu neijeg iskustva i neijeg miljenja, kako onda zatititi istinu od potpune proizvoljnosti? Kako je sauvati od toga da svako ija se uverenja slau s njegovim iskustvima moe da ostane pri svom miljenju? Drugim reima, kako odbraniti istinu od potpune proizvoljnosti? Upravo zato Dejms dopunjava svoju koncepciju istine na sledei nain, uostalom, u skladu s njenim transakcijskim karakterom: Istine bi trebalo da imaju praktine posledice.14 To samo znai da svaka reenica za koju pretpostavljamo da je tana (jer odgovara naim uverenjima), mora da proe kroz test iskustva koje je j e d ini verifikujui filter. Sve sankcije zakona istine nalaze se u samom tkivu iskustva15 kae Dejms, to znai da u odnosu na iskustvo ne postoji nikakva transcendentna instanca verifikovanja naih sudova koje elimo da prihvatimo kao istinite. Da li to znai da tu vlada potpuna proizvoljnost? Nipoto. Samo je iskustvo instanca zahvaljujui kojoj jedni sudovi bivaju odbaeni, a drugi prihvaeni. Iskustvo ili ono to nam omoguava da postojimo u svetu. Dejms pie: Istina je suprotnost onom to je nestabilno; onom to nas razoarava; onom to je beskorisno, to je lano ili nesolidno, svemu to je neproverljivo i neosnovano, svemu to je haotino i kontradiktorno, ... svemu to je nerealno, to je u tom smislu lieno praktinog znaenja.16 Lieno praktinog znaenja ovde oznaava: nediskutabilno, neproverljivo, neosnovano, to se izjednaava sa onim to je lano. Pogreno je, dakle, ono u ta nikoga ne moemo ubediti zato to se ne moe niim opravdati. Ako, meutim, uspem nekome racionalno da obrazloim moje gledite, jer je to gledite koje odgovara mojim
14 Ibid., str. 54. 15 Ibid., str. 67. 16 Ibid., str. 69.
Argument racionalnosti
528
uverenjima (i zato je za mene istinito), i taj neko prihvati moje gledite, onda i ja i taj neko verujemo da su naa gledita istinita. Jo jedan Dejmsov citat, ovog puta iz pragmatizma: Istinite su one ideje koje uspemo da usvojimo, opravdamo, potvrdimo, verifikujemo. One koje ne uspemo, pogrene su.17 Prema tome, da li, prihvatajui pragmatinu koncepciju istine, rizikujemo da nam se prigovori proizvoljnost? Ni najmanje. Iz injenice da se kao bezuslovne smatraju one istine koje prihvata veina uopte ne proistie da ovo prihvatanje ne spada u definiciju onoga to je istinito. ak, naprotiv: istina ne zavisi od toga k a ko j este, ve od toga ko i zato se s njom slae. Ovo slaganje ili neslaganje ne proistie iz mitske podudarnosti izmeu naih sudova i stvarnosti, ve iz podudarnosti izmeu onoga to neko tvrdi i naeg iskustva. A to znai da je ljudima koji imaju slina iskustva lake da se sloe nego onima koje deli provalija. Ako ljudi ne uspeju da usklade svoja iskustva, onda nee utvrditi istinitost svojih sudova to, meutim, ne znai da to uopte nije mogue. Istina je poeljna i nuna, samo to je ne treba traiti u stvarnosti ve u naem odnosu prema njoj. Istinito je ono to pobedniki prolazi kroz proveru iskustva te, dakle, ono to uspemo da obrazloimo, potvrdimo, verifikujemo. Ako nai sudovi o svetu ne zadovolje ovu proveru, istog trenutka prelaze na stranu lai. Nema ideje ni sudova o svetu koji bi sami po sebi bili istiniti. Kako s pravom pie Dejms, istina se do ga a ideji, Truth happe n s to an idea. It becomes true, is made true by events.18 Verifikovanje svake ideje koja nam neto znai vri se tokom iskustva koje delimo ili elimo da podelimo s drugima. Kao to se moe videti, ovde nema mesta za proizvoljnost.
Usklaivanje iskustava
Istina se dogaa ideji
Interpretativna zajednica
Na isti nain razmilja i Stenli Fi, autor pojma interpretativne zajednice. Najvanija teza koju je Fi u raznim prilikama ponavljao glasi: Stalno smo interpretativno pozicionirani [we are always and already interpretively situated].19 To znai da jo pre nego to se upustimo
17 W. James, Pragmatyzm..., op. cit., str. 161. 18 W. James, Pragmatism. A New Name for Some Old Ways of Thinking, New York, 1907, str. 7778. 19 S. Fish, Interpretacja, retoryka, polityka..., op. cit., str. 381.
XIV. Pragmatizam Fiova koncepcija interpretativne zajednice
529
Zakoni zajednice
Jezik koji nije privatni
Institucija
u interpretaciju nekog dela, mora interpretativna zajed mo znati da postoje takve sutine nica kategorija koju je u istraikao to su knjievna dela koja se vanje knjievnosti uveo Stenli Fi mogu interpretirati, iitavati na da bi oznaio skup razliitih uvererazliite naine (kad bi postojao sanja o knjievnosti i interpretaciji. mo jedan nain tumaenja knjiev- Interpretativna zajednica nam, s nog dela, niko ne bi pokuavao da jedne strane, omoguava interpretaciju knjievnosti (jer smatra da ga ponovo proita), da je interpre- se knjievnost uopte moe intertacija mogua samo zahvaljujui pretirati), dok, s druge, ogranianaroitom jeziku knjievnih dela, va njenu proizvoljnost (jer smatra da su nova iitavanja ne samo moda nije dozvoljeno da se sve radi gua ve da ih akademska javnost s knjievnim tekstom). Znaenje teksta nije dato, ve se stvara kroz kojoj se obraaju, visoko ceni, i ta- proces interpretacije bez koje knjiko dalje, i tako dalje. Sve ove pre- evni tekst ne bi uopte mogao da mise koje utke prihvatamo, ali postane predmet koji ima znaekoje moramo da prihvatimo da nje. Iako nijedan tekst ne posedubismo se uopte bavili interpretacije znaenje sam po sebi, ipak ne jom knjievnih tekstova, proistiu postoji ni apsolutna proizvoljnost interpretacije, jer svaka interpreiz pristanka da se prihvate zakoni tacija mora da postupa shodno koji vladaju zajednicom kojoj eli- opteprihvaenim procedurama. mo da pripadamo interpretirajui knjievne tekstove. Neko ko ne zna da postoje knjievne vrste, metrika ili retorike figure, nee pripadati onoj zajednici iji je jezik isti onaj profesionalni jezik kao i jezik kojim govore rudari ili ragbisti. Iz istog razloga iz kojeg rudari, razmatrajui plan iskopavanja uglja, ne govore jezikom ragbista, a ragbisti ne koriste jezik rudara za planiranje napada s krila (ukoliko ragbisti, kao to se deava u Velikoj Britaniji, nisu ujedno i rudari), i teoretiari knjievnosti se slue jezikom koji u velikoj meri spreava proizvoljnost njihovih postupaka. Niko ko se bavi interpretacijom tekstova ne moe sebi dozvoliti apsolutnu proizvoljnost upravo i zbog toga to jezik koji koristi nije privatni jezik, nego je to jezik koji koriste i drugi teoretiari knjievnosti. Drugim reima, pojam apsolutne proizvoljnosti potpuno je pogrean, jer se nikada neemo nai u poloaju koji niim nije determinisan. Naprotiv: nae postupke neprestano odreuje inst ituc ij a koja ograniava anarhine tenje. ta su to institucije? Uopteno govorei, to su forme drutveno organizovane delatnosti,20 skupovi nadindividualnih konvencija koje moramo prihvatiti da bi nae potrebe i vrednosti bile razumljive i nama i drugima. Institucija je mesto s kojeg govorimo
20 Ibid., str. 304.
530
i s kojeg nas drugi sluaju, dakle, mesto na kojem se organizuje nae iskustvo. Pre nego to postanemo lanovi neke institucije (akademije, instituta), ve joj pripadamo u largo smislu: ne bismo mogli nita da doivimo da ve nema okvira percepcije, ne bismo mogli nita da kaemo da nam to ne omoguavaju jezike i komunikacione konvencije. Zahvaljujui tome to se one meusobno razlikuju, pripadamo razliitim institucijama, odnosno interpretativnim zajednicama koje nam omoguavaju donoenje razliitih odluka te, samim tim, slabe opasnost prizvoljnosti koja se nalazi u toj odluci. Upravo zato je Fi okoreli intencionalista, samo to intenciju ne shvata psiholoki (ta je autor hteo da kae?) ili semantiki (kakav je smisao autor eleo da uvrsti u tekst?), ve diskurzivno. Intencija nije lina svojina, individualan prohtev ili semantika samovolja, ve modalni okvir svakog kulturnog poduhvata, forma mogueg konvencionalnog ponaanja.21 Ne moe se, kae Fi, konstruisati nikakav smisao a da mu ne pridodamo neku intenciju.22 Intencija je, dakle, ono to ini da odreen iskaz uopte moe biti shvaen. Ovde se, ipak, nakon to je odbaena netana zamerka o proizvoljnosti, pojavljuje jo jedna, sasvim suprotna zamerka. Ako smo, kako govore Fiovi oponenti i oponenti pragmatizma uopte, uvek interpretativno situirani, onda u tom sluaju pravo Ja biva istisnuto ili, u najmanju ruku, zamagljeno konvencijama, fikcijama i konstrukcijama. Sloivi se sa institucionalnom prirodom Ja, istovremeno moramo dovesti u pitanje pravu prirodu tog Ja, odnosno njegovu potpunu nedeterminisanost istorijskim kontekstom. I, u stvari, ovde poinje spor koji je najvaniji za pragmatizam, a verovatno i za itavu teoriju XX veka. To je spor esencijalista s kontekstualistima.
Intencionalizam
Esencije i konteksti
Esencijalisti veruju da postoji nepromenljiva ovekova priroda koja nije pretrpela nikakve istorijske uticaje. Takoe veruju da postoji neto poput istine koja je nezavisna od ljudskog miljenja a ijim se otkrivanjem bavi ljudski um. U oba sluaja biva uspostavljena prava sutina stvari koja je obino u sukobu s trenutnim i istorijski promenljivim oblikom. Postoji mnogo miljenja o tome kako stvari
21 Ibid., str. 244. 22 S. Fish, Professional Correctness: Literary Studies and Political Change, Cambridge, Mass., 1995, str. 127.
XIV. Pragmatizam Esencijalizam protiv kontekstualizma
531
Sutina stvari i njen opis
Rortijeva kritika esencijalizma
izgledaju, ali one mogu izgledati esencijalizam gledite po samo na jedan, njima svojstven na- kojem ljudi, stvari ili tekstovi posein. Iza varljivih slika stvari, koje duju skrivenu sutinu koja odreuse mogu opisivati na razliite nai- je njihovu pravu prirodu. Ta sutina ne, kriju se prave esencije koje ne (= esencija) postoji nezavisno od zavise od jezika koji ih opisuje, ve bilo kakvih pogleda i nije posledica bi trebalo same od sebe, in propria nikakve interpretacije. Dakle, biti ovek jeste u zavisnosti od posedopersona, kako je govorio Huserl, da vanja nepromenljive i vanistorijske se javljaju umu. S jedne strane, pra- ljudske prirode koja mora biti privo Ja se skriva iza razliitih slojeva sutna u svakom oveku. Slino je i s privida na koje ne treba obraati knjievnim tekstovima: sutina knjipanju jer su to varljivi prividi, po- evnosti jeste literarnost shvaena nepromenljiva osobina svakog grena gledita koja udaljavaju um kao teksta, nezavisna od bilo kakvog od toga to zaista jeste, a, s druge drutvenog ugovora. strane, ispod promenljivih formi se krije prava stvarnost koja se bitno razlikuje od toga kako se opisuje. U oba sluaja sutina stvari se radikalno razlikuje od njenog opisa, iz ega proistie da jezik ne pripada ni pravom Ja, ni samoj stvarnosti, ve je samo nesrean dodatak kako samom Ja, tako i svetu koji iskrivljuje perspektivu iz koje bi trebalo da se posmatraju njeni pravi oblici. Svoju raspravu sa esencijalizmom Riard Rorti je poeo od dovoenja u pitanje ove dihotomije. Ne postoji, kae on pozivajui se na Hegela, nita to prethodi istorijski determinisanom Ja, slino kao to ovo je takoe Hegelova teza nema sveta koji bi bio neto razliito od jezika koji ga opisuje i to iz jednostavnog razloga to ne postoji arhimedovska, vanjezika taka koja bi omoguavala dokazivanje ovakve teze.23 Esencijalni opis je samo jedan od opisa stvarnosti i zasniva ironija prema Riardu Rortiju, antimetafizika osnova svese jedino na uverenju i verovanju sna privremenosti svakog opisa koji poprimaju jeziki vid, a ne na stvarnosti i toga da ne postoji kotome kako zaista jeste. Naravno, nana terminologija kojom bi se svet egzistira izvan nas, spolja u mogao izvriti iscrpan opis sveta. odnosu na nas, ali opisi tog sveta sa- Ironiar, nasuprot metafiziaru koveruje u postojanje prave priromo su nae tvorevine i samo se na ji de sveta i oveka, smatra da je onjih odnosi kriterijum istine i lai. vek samo mrea verovanj i elj, Rorti na taj nain istupa pro- liena sredita [centerless web of tiv poznate, klasine hermeneuti- beliefs and desires].* ke teze po kojoj ovek, koji eli da * R. Rorty, Przygodno, ironia i solidarno, Warszawa, 1996, str. 126. spozna sebe, nastoji da protumai
23 R. Rorty, Przygodno, ironia, solidarno, Warszawa, 1996, str. 1971.
532
zagonetno pismo sveta. Svet ne govori. Samo mi to radimo, kae Rorti.24 To znai da je upravo ovek taj koji reava pitanje stvarnosti i samim tim preuzima odgovornost za ono to o svetu govori. Svet je govorio oveku samo zato to je ovek verovao u svet kao delo od njega nezavisnog tvorca, odnosno Boga. Sekularizacija i razbijanje iluzije savremenog sveta uinili su da se na svet u najmanju ruku, poev od romantiara poelo gledati kao na neto to na sopstvenu ruku treba pronai zahvaljujui imaginaciji i jeziku. Romantiari su religiju zamenili umetnou koja je na sebe preuzela ulogu zaaravanja sveta, dakle, njegove fikcionalizacije. Poto su te fikcije konstruisane u jeziku, onda je upravo jezik dobio mo stvaranja stvarnosti. to je vei knjievni projekat, to je ubedljiviji opis sveta, utoliko je vei uticaj na itaoce, utoliko je vea snaga stvaralake rei koja zamenjuje veru u jezik razuma i nauke kao adekvatnog sredstva za opis sveta. Na taj nain je knjievnost, kae Rorti, zamenila nauku i filozofiju, jer je upravo knjievnost najvie svesna prolaznosti jezika i jastva. Istina se ne otkriva niti od strane sveta, niti od strane jastva niti od strane jezika koji povezuje svet i jastvo u jedan continuum. Svet i Ja zavise od jezika koji nije neto razliito od njih, to znai da smo svet i Ja samo ono to o njima moemo da kaemo. Istorija nae kulture nije nita drugo do istorija promenljivih i meusobno konkurentnih jezika kojima se opisuje svet, koji se menjaju ne zato to se sve vre povezuju sa svetom, nego zato to se jedna vrsta jezika pokazuje manje uspenom za opisivanje sveta i treba je zameniti novom, ubedljivijom.25 Ubeivanje je, prema miljenju esencijalista, samo retoriki trik koji zamagljuje istinu i podmee umesto nje njenu pristrasnu karikaturu, i zato nam samo filozofija kao stroga nauka (Huserlov termin) omoguava da se probijemo kroz zastore privida i prodremo do samih stvari.
paradigma u teoriji nauke Tomasa Kuna, skup preutno prihvaenih pretpostavki i uverenja koji omoguavaju nauna istraivanja. Prema Kunu, nisu injenice te koje diktiraju naine saznavanja, ve obrnuto: injenice se utvruju kroz procedure koje su naunici prihvatili. Kad opservacije, do kojih se dolo u okviru razliitih paradigmi, uu u meusobni konflikt, taj spor se ne moe reiti pozivanjem na injenice, jer se upravo status onoga to smatramo injenicom dovodi u pitanje. Pobeuje ona teorija ije pristalice uspeju da dokau efikasnost (ne adekvatnost) sopstvenog jezika. Tada nastupa promena paradigme koja nije izazvana preciznom opservacijom injenica, ve priznavanjem efektivnijeg jezika njihovog opisa. 24 Ibid., str. 22. 25 Ovde se i Rorti i Fi pozivaju na koncepciju paradigmatske promene koju je formulisao T. Kun.
XIV. Pragmatizam
Pitanje istinitosti stvarnosti
Znaenje knjievnosti
Zamena jezika
533
Opozija filozofije i retorike
Retorika taka gledita
Opozicija izmeu filozofije i retorike, prisutna u zapadnoj kulturi jo od spora izmeu Platona i sofista, dobro opisuje spor esencijalista i kontekstualista. Filozofi (ili teoretiari) veruju da je jezik (metodologija) sredstvo koje Ja (jastvo, subjekat) koristi za adekvatan opis sveta i da je zadatak filozofa maksimalno usavravanje tog sredstva. Ja postoji nezavisno od jezika (metodologije), ali postoji nezavisno i od sveta ije znakove treba adekvatno protumaiti uz pomo odgovarajue metodologije. Tako, prema miljenju esencijalista, postoje solidnije i manje solidne metodologije u opisu sveta. Prve dopiru do istine, a druge je samo komplikuju. U prvom sluaju, cilj filozofa (i nauke) jeste usavravanje mainerije opisa koja e na kraju poeti besprekorno da funkcionie i da proizvodi adekvatne opise injenica. U drugom sluaju, re je o preteranoj subjektivnosti koja nas retorika u starom veku: teorija govora. Prema pragmatiudaljava od samih injenica. arima, retorika je filozofski stav S retorike take gledita ko- koji smatra da se istina i smisao ja je, prema Fiu, istovremeno i ne mogu pronai nego stvoriti, antifundamentalistiki stav, stvari proizvesti putem diskursa. Homo stoje drugaije.26 Ovde se predmet rhetoricus je ovek koji je svestan opisa ne moe razlikovati od nai- sopstvenih saznajnih ogranienja na njegovog opisivanja jer jezik u i sklon pregovaranju o znaenju u javnom prostoru. kojem nastaje odreuje sve okvire mogueg saznanja. Terminologija odreenih disciplina nije spoljanja u odnosu na svoje predmete, nego ih stvara. Odbacite je u korist terminologije druge discipline i izgubiete predmet koji bi samo ona mogla da oivi. Ako bi istraiva knjievnosti, objanjavajui neki stih, poeleo da interiorizuje ciljeve i uverenja istoriara, kao rezultat toga bi nastalo tumaenje koje ne bi imalo nikakva teorijskoknjievna obeleja; nastala bi jezika tvorevina [piece of language] koju vie ne bismo smatrali stihom, jer renik opisa ne bi u sebi sadrao nita to bi dozvolilo da se u prvi plan istaknu njegove poetske osobine. I, obrnuto: ako bi se zapis istorijskog deavanja itao (to je danas u modi) isticanjem metaforikih efekata, narativnih strategija i afektivnih izvora takozvane
26 Up. Rhetoric in an Antifoundational World: Language, Culture, and Pedagogy, red. M. Bernard-Donals, R. R. Glejzer, New Haven, 1998, naroito eseje Fia (Retorika), Rortija (Promenljivost jezika) kao i Igltona (Kratka istorija retorike).
534
oiglednosti, kao rezultat bi nastao semiotiki predmet u odnosu na koji ne bi imalo smisla postaviti osnovno istorijsko pitanje: ta se desilo?27 Slino je i sa subjektom. Retoriki subjekat, za razliku od epistemolokog, jeste subjekat koji se uvek i odmah vezuje za lokalne i drutvene norme i standarde koji ga ine, i koji omoguava racionalno delovanje.28 Kao to ne postoji jedinstvena terminologija pomou koje se moe opisati stvarnost (dakle, davati joj smisao), tako ne postoji nijedan subjekat koji bi se prema ovoj terminologiji mogao tretirati kao konana terminologija. Ove razlike se jedino ne odnose na posebne discipline kao, na primer, na astrofiziku, molekularnu biologiju i nauku o knjievnosti, nego se odvijaju u okviru datih disciplina. S pragmatistike take gledita, razlike izmeu pojedinanih metodolokih kola u XX veku ne samo to odgovaraju razliitim terminologijama korienim za opis knjievnosti, ve svedoe o promenljivosti samog predmeta: poto ne postoji jedna knjievnoteorijska terminologija, onda ne postoji ni jedinstvena, odnosno nezavisna od mnogih opisa, knjievnost.29
Retoriki subjekat
Posledice za teoriju
Odnos pragmatizma prema teoriji prilino je jednostavan. Godine 1982, na stranicama asopisa Critical Inquiry, pojavio se provokativan tekst Stivena Knapa i Voltera Bena Majklsa pod nazivom Against Theory (Protiv teorije). Autori su u njemu dokazivali da teorijski argumenti u interpretaciji knjievnosti nemaju nikakve posledice i da teorija knjievnosti jednostavno treba da poloi oruje.30
27 S. Fish, Looking Elsewhere: Cultural Studies and Interdisciplinarity, u: Proffesional Correctness: Literary Studies and Political Change, Cambridge, Mass. 1995, str. 85. 28 S. Fish, Interpretacja, retoryka..., op. cit., str. 367. 29 Slino smatra Gadamer: Pravo znaenje stvari koju prouavamo pojavie se tek zahvaljujui onome ko ume da nam pravilno na njega ukae. H.-G. Gadamer, Prawda i metoda. Zarys hermeneutyki filozoficznej, Krakw, 1993, str. 271. Fi bi, ipak, rekao: Tek zahvaljujui onome ko ume da nam je ubedljivo pokae. Razlika izmeu pravilno i ubedljivo, predstavlja razliku izmeu hermeneutike i pragmatizma. 30 Up. S. Knapp, W. B. Michaels, Against Theory, Chritical Inquiry, 1982, t. 8, br. 4. Od ove diskusije je naknadno napravljena itava knjiga: Against Theory: Literary Studies and the New Pragmatism, red. W. J. T. Mitchell, Chicago, 1985.
XIV. Pragmatizam Posledice pragmatizma za knjievna istraivanja
535
Protiv teorije
Ne moe postojati univerzalna teorija
Stihija prolaznog ivota
Jedan od uesnika u sporu koji se epistemologija prema rasplamsao nakon objavljivanja Rortiju, koji je u Filozofiji kao ogleovog teksta bio je Stenli Fi koji je dalu prirode (1979) iao tragom iznosio sledee argumente: svaka Hajdegerove kritike metafizike, teteorija je beznadean poduhvat, orija adekvatnih predstava iji gajer u elji da je formuliemo treba rant je subjekt koji nije uvuen u saznavanu stvarnost. Znanje koje da izaemo izvan okvira lokalnih tei sigurnosti Rorti naziva rezuluverenja i da je podvrgnemo ogle- tatom manipulacije Vorstellungen du koji nije prethodno priprem- [predstavama]. ljen, to je neizvodljivo jer nema pojmova i kateogrija koji ne vode poreklo iz te oblasti. Drugim reima: tako smo vrsto povezani sa svetom da distanciranje od njega osnovni uslov teorije uopte nije mogue. To je razlog zato teorija ne moe da ima nikakve posledice za praksu, jer ne moe imati posledice neto ega nema. A univerzalna teorija ne postoji, jer uvek predstavlja samo generalizaciju koja je izvrena na osnovi delimine, kontekstualizovane prakse. Takoe, ne neutralie line interese, jer jedino lokalna potraivanja izdie holizam filozofski stav prena nivo opteg zahteva.31 ma kojem pojedinani delovi sisteSvi pragmatisti, oslobaajui ma ili neke celine dobijaju na znaase od teorije u uem smislu, ele ju tek putem odnoenja prema toj da nas uvuku u stihiju prolaznog celini. Prema Rortiju, ljudi menjaju ivota iz kojeg nema naina da se svoja miljenja ne zato to ona ne izvuemo, slino baronu Minha- odgovaraju stvarnosti, ve da bi se uzenu koji se hvatao za sopstveni bolje slagala s drugim miljenjima ili da bi meu njima stvorili neku perin.32 Od Viljama Dejmsa, Ri- vrstu ravnotee. Posledica holistiarda Rortija i Stenlija Fia moe- kog principa za Rortija jeste ukidamo da usvojimo da su subjekat i nje razlike izmeu filozofskog i knjiistina p o sle di c a a ne u z rok isku- evnog diskursa, jer je u oba sluaja stva koje se ne moe odvojiti niti re o istom samokreativnom i imaod kulturnog konteksta koji njime ginativnom inu stvaranja.
31 S. Fi, Interpretacja, retoryka,... op. cit., str. 333. 32 Zato Fieov argument protiv Novog istorizma glasi ovako: poto su sve nae delatnosti istorijske i prigodne, i njihov smisao ne proistie iz pozivanja na bilo koji transcendentan ili transcendentalan princip, ne postoji neto poput ranga na skali istorinosti, odnosno ne postoje metode koje su vie istorijske od drugih. Istorinost, kae Fi, nije opcija, ve neminovnost. U vezi s tim, u spor oko istorinosti ulaze samo razliiti istoricizmi, poto ne postoji opozicija izmeu istorizma i neeg drugog, jer to neto drugo uopte ne postoji. Iz tog razloga besmisleno je nazivati se istoriarem, osim ako neko ne eli da bude teoretiar istorije, to je takoe neizvodljivo, jer bi to, opet, znailo odstupanje od istorije, to je nemogue. Up. S. Fish, The Folger Papers, u: Professional Corectness..., op. cit., str. 127141.
536
upravlja, niti od sfere drutvenih pregovora koji mu daju bilo kakvu pravosnanost. Dakle, ovde kljuna kategorija postaje iskustvo suprotstavljeno epistemoloki shvaenoj teoriji i apriornoj nauci o svetu, a isto tako i idiosinkretikom ludilu koje nije u stanju da obrazloi sopstvene razloge. Kategorija iskustva i njemu odgovarajueg opisa omoguava zaobilaenje suprotnih polova univerzalnih teorija i individualnog naklapanja i u tom smislu postaje osnovna filozofska kategorija oveka uronjenog u ivot koji nastoji da o tom ivotu kae neto drugima kako bi ga drugi mogli razumeti. Ako se, meutim, slaemo s tim da ta kategorija moe posluiti kao efikasno sredstvo za opis ivota, onda se treba sloiti i s tim da je to izvrsna knjievnoteorijska kategorija, osim ako izmeu ivota i teorije knjievnosti ne postavimo nepremostivu razliku to, iz holistike pragmatistike perspektive, nije mogue. To znai da se na ivot kako kae Dejms odvija bez sigurnosti i garancije,33 a to dalje znai da niko i nita nee unapred opravdati nae postupke i da se neprestano moramo uveravati u ispravnost svojih postupaka. Taj beskrajan proces testiranja istinitosti naeg miljenja o svetu (pa, dakle, i knjievnosti) iz pragmatistike perspektive naziva se i nte r pret a cij a.
Holistika perspektiva
Rezime
Pragmatizam je filozofija koja je: 1. ant ie s enc ij a list i ka, jer odbacuje postojanje neistorijskih bivstava nepromenljivih esencija; 2. ant i f u nd ame nt a list i ka, jer ne veruje u postojanje transcendentnih (vanistorijskih) ili trancendentalnih (vanempirijskih) principa koji ne bi predstavljali rezultat konvencionalnih drutvenih praksi; 3. ant ire pre z ent a c ion ist i ka, jer ne smatra da je cilj znanja adekvatno predstavljanje stvarnosti; ant iteor ij ska, jer ne veruje u mogunost izgradnje bilo ko4. je teorije o svetu u koji smo uvueni. Pragmatizam je filozofija koja na mesto subjekat-objekat dihotomije uvodi holistiki princip iskustva i opisa stvarnosti bez kojeg ni iskustvo, ni stvarnost nemaju nikakvog smisla. S tim u vezi je i filozofija koja je:
33 W. James, Pragmatyzm..., op. cit., str. 183.
XIV. Pragmatizam
537
1. istor ij ska, jer ne postoje univerzalni, nekontekstni jezici opisa stvarnosti; 2. p ersp ekt iv ist i k a, jer je svaki opis pristrasan, stvaran u datoj situaciji; 3. iskust ve na, jer o vrednosti jezika opisa ne govori ono to je adekvatno u odnosu na injenice, ve ono to je korisno za novo iskustvo; 4. inte r pre t at iv na, jer je svaki opis isprobavanje jezika, a ne primena gotovih pravila. O knjievnosti i interpretaciji, pragmatisti misle sledee: l. Knjievnost nije esencijalna ve konvencionalna kategorija iji su sadraj i obim stalni predmet rasprave i reavanja izmeu istorijski uslovljenim subjektima.34 Zato se o granici izmeu knjievnosti i onoga to ona nije stalno iznova pregovara.35 2. Ne postoje sami po sebi knjievni tekstovi koji bi u sebi krili neku istinu koju treba otkriti. Knjievni tekstovi su uvek ve interpretirani, jer su napisani po nekoj konvenciji (ili vie njih) i postaju predmet interpretacije u okviru interpretativne zajednice. 3. Interpretacija nije otkrivanje istine teksta, ve racionalno testiranje znaenja koje je, s jedne strane, ogranieno institucijama knjievnosti (konvencije i pravila interpretiranih tekstova), a, s druge interpretativnom zajednicom kojoj apsolutno pripada svaki interpretator. 4. Mo interpretacije ne lei u adekvatnosti (koja je nemogua) u odnosu na predmet, ve u ubedljivosti izvrenog opisa koji ne odgovara toliko samoj stvarnosti, koliko drugom opisu. Interpretacija je vie pronalaenje novog jezika (redeskripcija) u kojem se mogu promeniti nai naini govorenja o svetu (knjievnosti), nego adekvatan iskaz o svetu (knjievnosti).
34 S. Fi, Interpretacja, retoryka..., op. cit., str. 306. 35 Ibid.
538
Hronologija
1898: Viljam Dejms dri u Berkliju predavanje Philosophical Conceptions and Practical Results u kojem, pod uticajem darvinizma, tvrdi da misaoni procesi pomau linosti da se prilagodi okolini. Ma ta bio, ovek je pre svega praktino bivstvo koje je steklo um kako bi se prilagodilo ivotu na ovom svetu. Na osnovu ovih predavanja u Bostonu Dejms objavljuje Pragmatizam. Za ideju pragmatizma treba da zahvali arlsu Sandersu Pirsu koji je 1878. godine, u lanku How to Make Our Ideas Clear, prvi put formulisao njene principe tvrdei da ljudska uverenja proistiu iz naunih delovanja. Znaenje bilo kojeg pojma proistie iz praktinog rezultata njegove primene. Dvadeset godina kasnije, Dejms je pokrenuo najvaniju Pirsovu ideju. Istina, pie, slui ideji, to znai da ona nije veita nego da zavisi od promenljivih okolnosti koje je verifikuju. Pragmatizam znai prilagoavanje ideje ivotu pa, dakle, i linosti. To ne znai da je pojam istine neupotrebljiv. Konaan kriterijum istine jeste njena snaga. Slino je mislio Nie dovodei istinu u zavisnost od volje za mo. Objavljivanje knjige Vilijama Dejmsa A Pluralistic Universe. injenice treba da budu shvaene jedino u svom lokalnom okruenju. Iste godine izlazi knjiga The Meaning of Truth. Umire Viljam Dejms. Posmrtna publikacija Essays in Radical Empiricism. Human Nature and Conduct Dona Dejvija. Glavna teza je sledea: o onome to elimo, doznajemo tek post factum, tek poto prihvatimo rezultate naih aktivnosti. Drugim reima: ono to elimo jeste posledica naih aktivnosti, a ne njihov uzrok. Dejvijeva knjiga Experience and Nature. Prema Rortiju, to je najbolji Dejvijev rad. Od tog trenutka tokom dvadeset godina nita se zanimljivo nije desilo u amerikoj filozofiji, iako je Dejvi jo uvek bio iv i bio potovan.36
1907:
1909:
1910: 1912: 1922:
1925:
36 Demokracja po filozofii, razgovor s Riardom Rortijem, u: G. Borradori, Rozmowy amerykaskie, Pozna, 1999, str. 127.
XIV. Pragmatizam
539
1931: 1938: 1952: 1956: 1961: 1967:
Roen Riard Rorti. Roen Stenli Fi. Umire Djui. Riard Rorti brani doktorsku disertaciju na Jejlu na osnovi rasprave o pojmu potencijalnosti. Prva Rortijeva rasprava o pragmatizmu: Pragmatism, Categories and Language (Philosophical Review, 1961, t. 70, br. 2). The Linguistic Turn. Zbirka eseja o lingvistikom zaokretu, koju je uredio Rorti. Prva Fiova knjiga o Miltonu: Surprised by Sin: The Reader in Paradise Lost. Fi se tada okree takozvanoj (kasnoj) ReaderResponse Criticism. Na molbu urednika New Literary History Fi pie programski lanak Knjievnost u itaocu: afektivna stilistika, koji poinje kritikom eseja Birdzlija i Vimsata Affective fallacy, a zavrava se izricanjem metodoloke neverice: Ta metoda ne tei nikakvoj taki koja bi predstavljala cilj; ona je proces; govori o iskustvu i sama je iskustvo, koncentrie se na efekat i njen je rezultat odreeni efekat.37 Philosophy as a Kind of Writing: An Essay on Derrida. Prvi Rortijev esej o Deridi koga je smatrao kominim piscem a ne ozbiljnim filozofom. Rortijeva knjiga Filozofija u ogledalu prirode: otra kritika epistemologije. Knjiga je prevedena na esnaest jezika. Is there a Text in this Class? The Authority of Interpretative Communities Stenli Fi uvodi kategoriju interpretativne zajednice. Uvod ima naslov How I Stopped Worrying and Learned to Love Interpretation (Kako sam prestao da se nerviram i nauio da volim interpretaciju). Jedna od najdiskutabilnijih knjievnoteorijskih knjiga devete decenije prolog veka. Riard Rorti prikuplja svoje eseje, napisane posle pragmatikog zaokreta, u knjigu Posledice pragmatizma. Against Theory: Literary Studies and the New Pragmatism. Zbornik lanaka tampanih od 1982. do 1985. godine na stranicama Critival Inquiry provociranih esejom Stivena Knapa i V. B. Majklsa pod istim tim naslovom. Naa teza je bila sledea: niko se ne moe nai izvan prakse, teoretiari treba da prestanu to da ine, dakle, teorijsko preduzee treba da zavri svoju aktivnost. Prolaznost, ironija i solidarnost Riarda Rortija: zbirka predavanja odranih 1986/87. godine. Ironija postaje glavni filozofov
1970:
1978:
1979: 1980:
1982: 1985:
1989:
37 S. Fish, Literatura w czytelniku: stylistyka afektywna, Pamitnik Literacki, 1983, sv. 1, str. 303.
540
1990: 1991:
1995:
2003:
stav koji ne veruje u filozofiju kao privilegovani diskurs. Knjievna kritika se ne bavi objanjavanjem znaenja odreenih knjiga nego njihovim smetanjem u razliite kontekste, utiui, samim tim, na to da ih percipiramo. Knjiga je prevedena na dvadeset i dva jezika. Doing What Comes Naturally: Change, Rherotic, and the Practice of Theory in Literary and Legal Studies druga zbirka rasprava Stenlija Fia koja predstavlja najpotpuniju interpretaciju pragmatistikih pogleda. Naslov (Raditi neto prirodno) treba da uputi na nerefleksivne aktivnosti koje proistiu iz odreene prakse ukorenjene u kontekstu. Reading Rorty, zbirka rasprava nastalih kao odgovor na Filozofiju i ogledalo prirode. Rortijeva knjiga Philosophical Papers. Dve knjige rasprava i komentara o delima savremenih filozofa i pisaca (od Hajdegera i Frojda, preko Deride, Dejvidsona i Fukoa, do De Mana i Kundere). Trea knjiga e se pojaviti 1998. godine. Professional Corectness: Literary Studies and Political Change Stenlija Fia. Proirena verzija Clarendon Lectures, odranih u Oksfordu dve godine ranije. U dodatku odluna kritika politike kritike i Novog istorizma. Knjievna istraivanja nemaju nikakve politike posledice. Objavljena antologija The Pragmatic Turn in Philosophy.
XIV. Pragmatizam
541
Bibliografia
Literatura
A Companion to Pragmatism, red. J. R. Shook, J. Margolis, Oxford 2006. S. Critchley, J. Derrida, E. Laclau, R. Rorty, Deconstruction and Pragmatism, red. C. Mouffe, London 1997. Filozofia amerykaska dzi, red. T. Komendziski i A. Szahaj, Toru 1999. H. Putnam, Pragmatism, Oxford 1995; wyd. pol.: idem, Pragmatyzm. Pytania otwarte, tum. B. Chwedeczuk, Warszawa 1999. The Revival of Pragmatism: New Essays on Social Thought, Law, and Culture, red. M. Dickstein, Durham 1998. R. Shusterman, Estetyka pragmatyczna. ywe pikno i refleksja nad sztuk, tum. A. Chmielewski et al., tum. Chmielewski, Wrocaw 1998. R. Shusterman, Praktyka filozofii, filozofia praktyki, prze. A. Mitek, red. K. Wilkoszewska, Krakw 2005. J. J. Stuhr, Pragmatism, Postmodernism and the Future of Philosophy, New York 2003.
Don Devi
J. Dewey, Sztuka jako dowiadczenie, tum. A. Potocki, wstp I. Wojnar, Wrocaw 1975. Reading Dewey: Interpretations for a Postmodern Generation, red. L. A. Hickman, Bloomington 1998.
Viljam Dejms
Izbor iz dela W. James, Dowiadczenia religijne, tum., przedm. J. Hempel, Warszawa 1958. W. James, Pragmatyzm. Nowe imi paru starych stylw mylenia, wstp A. J. Ayer, tum. M. Szczubiaka, Warszawa 1998. 542
W. James, Z wybranych problemw filozofii. Pocztek wprowadzenia do filozofii, tum. M. Filipczuk, pos. P. Gutowski, Krakw 2004. W. James, Znaczenie prawdy. Cig dalszy Pragmatyzmu, tum. M. Szczubiaka, Warszawa 2000.
Stenli Fi
Izbor iz dela S. Fish, Doing What Comes Naturally: Change, Rhetoric, and the Practice of Theory in Literary and Legal Studies, Oxford 1989. S. Fish, Interpretacja, retoryka, polityka. Eseje wybrane, red. A. Szahaj, Krakw 2002 eseji iz dela Doing What Comes Naturally oraz Is There a Text in This Class?. S. Fish, Is There a Text in This Class? The Authority of Interpretive Communities, Cambridge 1980. S. Fish, Professional Correctness: Literary Studies and Political Change, Cambridge, Mass. 1995. Vanija literatura K. Rosner, Stanley Fish, czyli pozorny radykalizm konstruktywistycznej teorii interpretacji, Teksty Drugie 2005, nr 5. The Stanley Fish Reader, red. H. A. Veeser, Oxford 1999.
Riard Rorti
Izbor iz dela R. Rorti, Filozofija i ogledalo prirode (prev. Zoran Muti), Sarajevo, 1990. R. Rorti, Konsekvence pragmatizma (prev. Duan Kuzmanovi), Beograd, 1992. R. Rorty, Demokracja po filozofii, u: G. Borradori, Rozmowy amerykaskie, tum. K. Brzechczyn, Pozna 1999. R. Rorty, Essays on Heidegger and Others: Philosophical Papers, t. 2, Cambridge 1991. R. Rorty, Etyka zasad a etyka wraliwoci, tum. D. Abriszewska, Teksty Drugie 2002, nr 12. R. Rorty, Obiektywno, relatywizm i prawda. Pisma filozoficzne, t. 1, tum. J. Margaski, Warszawa 1999. R. Rorty, Przygodno, ironia i solidarno, tum. W. J. Popowski, Warszawa 1996. R. Rorty, Zmierezch prawdy ostatecznej i narodziny kultury literackiej, tum. A. Szahaj, Teksty Drugie 2003, nr 6.
XIV. Pragmatizam
543
R. Rorty, Wielkie dziea literackie jako rdo inspiracji, tum. M. Szuster, Literatura na wiecie 2003, nr 9/10. Vanija literatura The Linguistic Turn: Recent Essays in Philosophical Method, red. R. Rorty, Chicago 1967. Midzy pragmatyzmem a postmodernizmem. Wok filozofii Richarda Rortyego, red. A. Szahaj, Toru 1995. Reading Rorty: Critical Responses to Philosophy and the Mirror of Nature (and beyond), red. A. F. Malachowski, OxfordCambridge 1990. Richard Rorty, red. C. Guignon, D. R. Hiley, Cambridge 2003. R. Rumana, Richard Rorty: An Annotated Bibliography of Secondary Literature, Amsterdam 2002. A. Szahaj, Ironia i mio. Neopragmatyzm Richarda Rortyego w kontekcie sporu o postmodernizm, Wrocaw 1996.
544
XV. ISTORIZAM
Protiv pozitivizma koji se zaustavlja na pojavi postoje samo injenice, rekao bih: ne, upravo injenice ne postoje, ve samo interpretacije [Thatsachen giebt es nicht, nur Interpretationen]. Ne umemo da ustanovimo nijednu injenicu po sebi: moda je besmisleno hteti neto tako. Fridrih Nie1 Istorija nije nauka. Hajden Vajt2 Istorijske naracije jesu reprezentacija prolosti. Frenk Ankersmit3

F. Nie, Pisma pozostae, t. 2: 18761889, Krakw, 1994, str. 211. E. Domaska, Interview with H. White, u: Encounters: Philosophy of History after Postmodernism, Charlottesville, 1998, str. 21. F. Ankersmit, Uvod u poljsko izdanje, u: Narracja, reprezentacja, dowiadczenie. Studia z teorii historiografii, Krakw, 2004, str. 31.
Mnoina
Dakle, istorizmi a ne istorizam, kao i knjievne teor ij e, a ne te or ij a. Ova razlika dobro pokazuje promenu koja se desila u XX veku kad je poelo umnoavanje me to d ol o k i h osnova na raun jedne sveobuhvatajue me to de. Izraz istorizmi se, prema naem miljenju, odnosi na dve pojave iji se uticaj na savremenu knjievnoteorijsku svest ne moe umanjiti. Prvo, to je delovanje amerikog istoriara i metodologa Hajdena Vajta (ro. 1928) ija je knjiga Metahistory (1973) izvrila pravi preokret u miljenju o istoriji i istoriografiji. Drugo, to je akademski pokret zvani New Historicism, odnosno Novi istorizam, koji se ponekad, takoe, mada neprecizno, definie i kao kulturni materijalizam. Ove dve orijentacije se odnose na razliite kontekste metodolokog zasnivanja. Vajt je smatran strukturalistom, iako meu njegove uitelje treba ubrojati italijanskog filozofa iz XVIII veka anbatista Vika i Fridriha Niea (naroito u vezi sa uticajem ovog drugog, Vajt bi mogao biti smeten i u poglavlje poststrukturalizam). Zatim, novi istoricisti pozivaju se pre svega na marksizam ili kulturalna istraivanja XX veka i nesumnjivo predstavljaju njihovu izrazitu varijantu. Ako Vajta pre svega interesuje istor io g r af sk i tek st k a o re tor i ka ma iner ij a za proiz vo d nju e fekt a st v ar no st i, onda se New Historicism bavi id eol o kom rel a c ij om izme u tek st a i istor ij ske st varnost i. Vajt, pre svega, istrauje jezike strukture zahvaljujui kojima istoriar nastoji da nas uveri u objektivnost svoga rada, a Novi istorizam, pak, otkriva premise govora o svetu u vidu pogleda na svet i uticaj materijalnih kulturnih praksi na pisanje knjievnosti. Iako se Vajtova t rop ol og ij a (odnosno, nauka o retorikim tropima) znatno razlikuje od novoistorijske i d eolo g ij e, ipak ih povezuje zajedniko uverenje o iluzornosti objektivizma u istraivanju istorije i neutralnosti diskursa koji je opisuje.
XV. Istorizam Umnoavanje metodolokih osnova
Hajden Vajt
Vajt i Novi istorizam
547
Iluzije objektivizma
Klasina istoriografija, nastala pod uticajem invazije postromantiarskog uverenja o presudnom uticaju istorije na pojedinca, zasnivala se na nekoliko osnovnih premisa. Prvo, istoriar je duan da neposredno dopre do istorijskih dogaaja i predstavi ih onakvim kakvi su bili, a, drugo, duan je da ih na neutralan nain predstavi u sopstvenom delu. Rad istoriara je bio definisan dvostrukom objektivnou: predmetom istraivanja i samim diskursom. Upravo sama istorija, tvrdili su istoriari, progovara kroz njihov rad i pokazuje svoje pravo neposredovano lice, a tekst istoriara treba da predstavlja samo uspeno sredstvo za prenoenje ve gotovih sadraja. Tako je glasilo glavno uputstvo Leopolda Rankea, sigurno najznaajnijeg nemakog istoriara, koji je ovako pisao svome bratu: Uloga istoriara se zasniva na razumevanju i poduavanju razumevanja smisla svake epohe same po sebi i za sebe [an und fr sich selbst]; on mora da ima na umu ... sam predmet i nita vie.4 Pre toga, u Uvodu u Istoriju Engleske, isti ovaj autor pisao je da mu je jedina elja kao istoriara da potpuno izbrie [auszulschen] samoga sebe da bi samo stvari mogle da progovore [nur die Dinge reden /.../ zu lassen]. Pokazati samo kako se to desilo [bloss zeigen, wie es eigentlich gewesen], postarati se da stvari same govore: ovo je loci classici istorijskog objektivizma XIX veka izgraenog na neutralnoj taki gledita, lienoj bilo kakvog vrednovanja i predubeenja [Vorurteile], iji je Ranke bio neprikosnoven patron. Ideal istorijskog oblikovanja [Bildung] mora, prema Rankeu, da se zasniva na tome da subjekat bude duan da od sebe uini samo organ predmeta a naroito same nauke, kao i da razume i predstavi itavu istinu ne smetajui pri tom prirodnim i sluajnim ogranienjima ljudskog postojanja.
4 Pismo od 25. maja 1873. godine. Citat iz: K.-O. Apel, Das Verstehen. Eine Problemgeschichte als Begriffsgeschichte, Archiv fr Begriffsgeschichte, 1955, sv. 1, str. 171. J. Wach, Das Verstehen. Grundzge einer Geschichte der hermeneutischen Theorie im 19. Jahrhundert, t. 3: Das Verstehen in der Historik von Ranke bis zum Positivismus, Tbingen, 1933, str. 126. U recenziji iz Geschichte der Preuischen Politik, Drojzenovog opus magnum, Ranke je pisao da autor previe govori sam i retko dozvoljava stvarima da dou do glasa. Citat iz: ibid., str. 97. Ibid, str. 123.
Pretpostavke tradicionalne istoriografije
Shvatanje
Rankeov ideal istorijskog oblikovanja
548
Kad je sedamdesetih godina XIX veka Fridrih Nie vodio spor sa istoriografskim objektivizmom, imao je na strani svog poduhvata sjajnog zatitnika. Ono to je bilo, ne interesuje nas zato to je bilo ve zato to u izvesnom smislu jo uvek traje, jer i dalje deluje. Ova maksima najistaknutijeg metodologa istoriografije XX veka Johana Gustava Drojzena, nesumnjivo je bila i Nieova deviza. to ne odgovara ivotu, nije prava istorija, napisao je on krajem 1872. godine. Nie je jo tada protiv objektivizma iznosio teke argumente. Zamerao mu je, prvo, na maskiranju skriveno prihvatanih filozofskih pretpostavki;10 drugo, na zameni doivljavanja ravnodunih intelektualnim shvatanjem;11 tree, veru u apsolutnu vrednost injenica;12 etvrto, odreenu teleologiju ugraenu u diskurs.13 Peto, prividno oslobaanje od vrednovanja.14 Sve ove osobine naina istorijskog miljenja XIX veka: intelektualizam, objektivizam, faktografija, providencijalizam (vera u
Das, was war, interessiert uns nicht darum, weil es war, sondern weil es in gewissem Sinn noch ist, indem es noch wirkt: J. G. Droysen, Historik: Vorlesungen ber Enzyklopdie und Methodologie der Geschichte, izbor R. Hbner, Mnchen, 1967, str. 275. F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 7, str. 479. 10 Istorijsko shvatanje nije nita drugo do razumevanje odreenih injenica u skladu s filozofskim pretpostavkama. Nietzsches Werke. Gesamtausgabe, Leipzig, 19011913, t. 17, str. 329. 11 Na sve gledati objektivno, ni na ta se ne ljutiti, nita ne voleti, sve shvatati to danas znai istorijsko ulo. F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 7, str. 652. Objektivnost istoriara je nonsens. Smatra se da je neki dogaaj, sa svim svojim motivima i posledicama, bio tako isto opaen [angeschaut] da ni na jedan nain nije uticao, ostajui isto intelektualan proces: kao pejza za slikara koji se zadovoljava njegovim predstavljanjem. Neutralno posmatranje, estetska pojava, prisustvo svih pokretaa volje. Ibid., t. 7, str. 673. Kako je pisao Drojzen: Objektivna nepristrasnost je neljudska. Materialen zur neuen Geschichte, izbor: J. G. Droysen, Halle, 18801885, str. 110; pogledati: J. Wach, Das Verstehen..., op. cit., t. 3, str. 183. 12 Vi ste avolovi advokati zato to od [...] injenice [das Factum] pravite idola, to je injenica, meutim, uvek glupa i za sva vremena slinija pre teletu nego bogu. F. Nietzsche, Niewczesne rozwaania, Krakw, 1966, str. 146. Unzeitgeme Betrachtungen, u: Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 1, str. 310. 13 Rankeovo u k ra avajue istorijsko pisanje, njegova preterana opreznost tamo gde bi trebalo pokazati uasan besmisao sluaja; njegova vera u donekle imanentan Prst Boji. F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 11, str. 662. 14 Ismejati kole objektivista i pozitivista. Oni ele da zaobiu vrednovanje i da samo otkrivaju i predstavljaju injenice. Ipak se moe videti, na primer, kod Tena, da u sutini on ima svoje ljubimce: na primer, snane, ekspresivne linosti ili sibarite, nasuprot puritanaca. Op. cit., t. 11, str. 241.
XV. Istorizam
Nieova kritika objektivizma
Osobine istorizma XIX veka
549
Postkantovska epistemologija
boije provienje), kao i antiaksiologizam, stvarale su negativan kontekst za Nieovu hermeneutiku filozofiju koja se razvijala sedamdesetih godina.15 Meutim, osobenost koju je Nie nesumnjivo najvie napadao bio je objektivizam koji se loe kotirao kod svih hermeneutiara. Kad je, dakle, prigovarao da je uvena savremena objektivnost lo ukus,16 samo je ponavljao Drojzenovu tezu koji je pisao da je objektivno samo ono to je be antiesencijalizam to je smisleno [Gedankenlose].17 Treba pogled prema kojem pojedinac ne naglasiti da su Drojzenovi i Nieo- krije u sebi gotovu esenciju, nego vi napadi na istoriografski objekti- je to proizvod spoljnih, istorijskih vizam (koji je karakteristian i za okolnosti. Novi istoriari i kulturantipozitivistiki preokret) proisti- ni materijalisti odbacuju esencijalautonomnu viziju oveanstva cali iz njihove ukorenjenosti u post- nu, u ime teorije o kulturnom stvarakantovsku epistemoloku platfor- nju ljudske prirode. mu koja onemoguava svaki oblik neposrednog saznavanja. Prema Drojzenu, bilo je nemogue dopreti do sutine stvari, do same sri ivota [eigentlichen Lebenskern].18 Istorija nije jednostavno ono to je bilo, ve, pored prirode, predstavlja naziv za pojam zahvaljujui kojem ljudski duh obuhvata pojavni svet.19 A to znai da je istorija kategorija u Kantovom smislu, tj. u onom koji organizuje nau percepciju: svet moemo da razumemo samo zato to se deava. Razlika je, meutim, u tome to osnova ovakvog shvatanja nije anistorijska svest uopte, transcendentalan subjekat koji se reio istorijskih dogaaja, ve istorijska svest koja je interpretirala samu sebe.20 Kako je pisao Drojzen, na koga e se prikriveno pozivati itava hermeneutika XX veka: Bez sumnje, ono to jeste razumemo onda kad spoznajemo i sebi objanjavamo ono to je bilo. Ali i ono to je bilo spoznajemo samo onda kad moda najpodrobnije istraujemo i shvatamo ono to jeste.21
15 Up. Z. Kuderowicz, Od historii jako procesu do historii jako czynu. (Refleksja historiozoficzna we wczesnej twrczoci Nietzschego), u: U progu wspczesnoci. Z dziejw doktryn antypozytywistycznych. Praca zbiorowa, red. B. Skarga, WrocawWarszawaKrakwGdask, 1978; H. Schndelbach, Filozofia w Niemczech. 18311933, Warszawa, 1992, deo 2: Historia. 16 F. Nietzsche, Gtzen-Dmmerung, u: Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 6, str. 109. 17 J. G. Droysen, Grundri der Historik, Halle, 1925, str. 39. 18 J. G. Droysen, Historik... op. cit., str. 149. 19 Ibid., str. 323. 20 H. Schndelbach, Filozofia w Niemczech. 18311933, Warszawa, 1992, str. 9091. 21 J. G. Droysen, Historik..., op. cit., str. 151.
550
Zadatak istoriara se, prema Drojzenu i Nieu, dakle, nije zasnivao na predstavljanju tobonje slike prolosti (jer se do nje, kao stvari po sebi, i ne moe doi), ve na proirivanju i osnaivanju naeg misaonog sveta zahvaljujui produbljenom saznanju kontinuiteta ovekovog moralnog razvoja [sittlichen Entwicklung].22 Ako je tako, onda je jedino sredstvo istorijskog saznanja moglo biti ra zu me vanj e [Verstehen] koje je uvek suprotstavljeno obj anj avanju [Erklren]: Istorijska istraivanja ne nameravaju nita da objanjavaju, to znai nita ne izvoditi u formi zakljuaka nego razumeti.23
Zadatak istoriara prema Drojzenu i Nieu
Facta ficta
Nie je nedvosmisleno iao tragom Drojzena. Zadatak istoriara, govorio je, ne zasniva se na adekvatnoj istorijskoj rekonstrukciji [wirklich historische Vortrag], ve na aktivnim nastojanjima i pokuajima ponovnog vraanja u ivot [thtige Versuche von Neuen wieder zum Leben verhelfen], jer samo na a krv ini to da nam govore dela iz prolosti.24 Istorija nije zatvorena i zavrena knjiga ijim se prelistavanjem, hladne glave, bavi istoriar. Istoriar, dakle, ne rekonstruie ve konstruie nemajui nikada ansu da pronae pravi smisao istorijskih dogaaja, tj. onaj koji se stvarno desio u skladu s njim. Istorija sveta nije istorija injenica samih po sebi, ve samo istorija naeg miljenja o tim injenicama i njihovim motivima i uzrocima. To je samo serija privida [Phantome] iznad bezdanih magli neprouenih stvarnosti [unergrndlichen Wirklichkeit].25 To su samo facta ficta:26 To to ovek obavija [berspinnt] i obuzdava prolost, jeste umetniki nagon a ne nagon istine. Savrena forma takvog pisanja istorije jeste isto umetniko delo [rein Kunstwerk] osloboeno od bilo kakve obine istine.27
22 Ibid., str. 27. 23 J. G. Droysen, Grundri der Historik, op. cit., str. 15. 24 F. Nietzsche, Menschliches, Allzumenschliches, t. 12, u: Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 2, str. 431. 25 Ibid., t. 3, str. 224225. 26 Da je istorija samo konstrukcija koja se izmilja sa odreene take gledita, danas zvui banalno, ali nije tako banalno izgledalo u sedmoj i osmoj deceniji prolog veka. Preuranjenost Nieovih razmiljanja o istoriji dobila je potvrdu u savremenom (odnosnom, vie u postmodernom) prisvajanju njegove lekcije iz istoriografije. Pogledati, na primer: Facta ficta. Z zagadnie dyskursu historii, red. W. Kalaga, T. Sawek, Katowice, 1992. 27 F. Neitzsche, Pisma pozostae..., op. cit., str. 262; i: Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit..., t. 7, str. 674.
XV. Istorizam
Istorija kao konstrukcija
551
Umetnika koncepcija istorije
Takvo umetniko tretiranje pisanja istorije proizlazi i otuda to za Niea jezik nije jasno sredstvo koje koristimo s ciljem da transmitujemo nae znanje o svetu, ve komplikovana retorika struktura maskirana naom tenjom ka objektivnoj istini. Na pitanje ta predstavlja ovo poslednje, Nie odgovara: Pokretna armija metafora, metonimija, antropomorfizama, ukratko, zbir meuljudskih odnosa koji su poetski i retoriki osnaeni, transponovani [bertragen] i ulepani, posle duge upotrebe narodu izgledaju kao kanonski i obavezujui: istine su iluzije [Illusionen] za koje se zaboravilo da su one zapravo metafore koje su istroene i izgubile ulnu snagu izraza, monete ija se povrina izlizala i koje se danas tretiraju kao metal a ne kao moneta.28 To je trebalo da znai da je sva- tropologija prema Hajki diskurs podvrgnut neumoljivim denu Vajtu, autoru Metahistory zakonima retorike koji suspenduju (1973), kao i The Tropics of Dinjegovu neposrednu referencijal- scourse (1978), sistem retorikih nost i briu snove o nepristrasnom tropa (ili dubokih strukturalnih formi) koji upravlja istorijskom opisu stvarnosti zbog svoje tropo- naracijom. Svaki od etiri osnovloke strukture.29 ta znai da je na tropa metafora, metonimija, saznanje strukturirano kao trop? sinegdoha i ironija drugaije usPogotovu to se ono zasniva ili postavljaju odnose izmeu dela i na nizu prenoenja (bertragun- celine i zato odgovaraju (prefiguza drugu vrstu istoriografgen) i zamena (kao u sluaju me- riu) ske prie i drugu vrstu ideologije. tafore ili metonimije) izmeu ulnog doivljaja i konstruisanja pojma, ili na pridavanju onoga to je svojstveno ljudskom miljenju ne-ljudskoj stvarnost (kao u sluaju antropomorfizma), ili kao u sluaju hypallaga na promeni poretka uzroka i posledice,30 ili kao u sluaju sinegdohe uzimanju dela kao celine i obrnuto. Ovih pet tropa (tanije: tri tropa i dve figure) metafora, metonimija, sinegdoha, personifikacija i hypallag prema Nieovom miljenju odreuju celinu ljudskog saznanja. U svim ovim sluajevima, tropoloka medijacija ini da se ne moe prodreti do carstva istine.31
28 Ibid., t. 1, str. 189. 29 P. de Man, Alegorie czytania. Jzyk figuralny u Rousseau, Nietzschego, Rilkego i Prousta, Krakw, 2003. 30 O ova tri tropa (tanije: jednom tropu i dve figure): metafori, antropomorfizmu i hypallagu, pie De Man u Alegoriach czytania..., ibid. 31 F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 7, str. 491.
ta je istina?
Trop saznanja
552
Tako dolazimo do sutine Nieove kritike istoriografskog diskursa koja je imala ogroman uticaj na miljenje o istoriji XX veka. To je radikalno uverenje o nemogunosti dopiranja do neposredovane istorijske sutine stvari koja postoji nezavisno od saznajnog subjekta i njegovog jezika, uverenje o neautonomnosti smisla prolih dogaaja, kao i o kreativnom karakteru istoriarevog diskursa.
Nedostinost sutine stvari
Poetika istorije
Hajden Vajt, po profesiji istoriar srednjeg veka, 1973. godine objavio je svoje veliko delo Metahistory: The Historical Imagination in Nineteenth-Century Europe, obimnu interpretaciju istoriografije XIX veka u kojoj je dokazivao dve teze. Prvo, da se stilovi istorijskog objanjavanja meusobno razlikuju primenom tri osnovne strategije: fabularizacijom, argumentacijom i ideologizacijom. U svakoj od njih mogui su sledei modeli: romantini, tragini, komini i satirini32 (fabularizacija); formistiki, mehanicistiki, organicistiki i kontekstualistiki33 (argumentacija); anarhini, radikalni, konzervativni i liberalni34 (ideologizacija). Vajt iznosi argument da istoriografski stil zavisi od izbora odreene strategije i odreenog strukturalnog modela, to ini da je istoriar, stvarajui diskurs, prinuen da postupa na osnovi prihvaenih strukturalnih pretpostavki. Drugo, Vajt iznosi pretpostavku o tome da rad istoriara ne predstavlja neutralno reprodukovanje prolosti, ve nuno podsea na poetski in35 u kojem dolazi do strukturalne prefiguracije istorijskog polja istraivanja pomou etiri osnovna tropa: metafore, metonimije,
32 Vajt ovde prati liniju koju je prvi put izneo kanadski teolog i istraiva knjievnosti Nortrop Fraj, koji je u Anatomiji kritike izdvojio upravo takve modele fabularizacije koji se ponovo uspostavljaju u knjievnosti (dakle, arhetipske), odnosno mithoi. 33 Formistiki nain objanjavanja polazi od toga da svet postaje razumljiv samo ako se pronae odreena forma koja slui za identifikaciju svih njegovih elemenata. Organicistiki nain podreuje svaki element sveta koji se opisuje dijalektici delova i celine ili veeg procesa. Mehanicisti trae uzroke istorijskih mehanizama, dok kontekstualisti smetaju dogaaje u iri interpretativni okvir. 34 Ovde Vajt sledi primer Karla Manhajma, autora uticajne knjige Ideologija i utopija (1929). 35 H. White, Metahistory: The Historical Imagination in Nineteenth-Century Europe, Baltimore, 1973, s. X.
XV. Istorizam Metahistory Vajtova poetika istorijskog pisanja
Rad istoriara kao poetski in
553
Protiv iste istoriografije
Vajtov strukturalizam
Istorijska stvarnost i pripovesti
sinegdohe i ironije.36 Istraujui iz ove dvostruke, diskurzivno-tropo- mythoi model fabularizacije, arhetip; prema Nortropu Fraju: loke (dakle, metaistorijske) per- romaneskni model koji ima u vidu spektive dela istoriara XIX veka, da junak prekorauje ogranienja Vajt je uveravao da se radovi filozo- sopstvene egzistencije, borbu s prefa istorije (Hegela, Marksa, Niea prekama sudbine, pobedu i osloi Kroea) ni po emu ne razlikuju baanje koje potvruje pobedu nad zlom; satiriki model od dela pravih istoriara (Mi- dobra koji obrnuto ima u vidu nemolea, Rankea, Tokvila i Burkharta), gunost oslobaanja od vladavine jer i filozofi i istoriari svoj rad za- zla i slabost oveka koji je svestan snivaju na slinim modalitetima neadekvatnosti sopstvenih naposvesti [modes of consciousness] ra u neprijateljskom svetu; model ili figurama imaginacije. To znai komedije podrazumeva trenutno izmirenje snaga u drutvenom ili da ne postoji ista istoriografija prirodnom svetu, dok tragedija takoja ne bi istovremeno bila i filo- kvo izmirenje onemoguava, iako zofija istorije, kao i da je istrai- neuspeh junaka ohrabruje gledaovanje istorije rezultat prihvaene ca tragike predstave. retorike strategije. Istoriar ima na raspolaganju nekoliko osnovnih naina araniranja sopstvenog diskursa kao i tropa, i izbor jednog od njih (stil) istovremeno je i izbor odreene interpretacije istorije. Iz tog razloga Vajt je strukturalista,37 jer prihvata pr i mat st r u ktura lni h i nvar ij ant i (arhet ipsk i h pr ip ovest i) u o d no su na s aznanj e onoga to j e p oj e d i na no, mada je i poststrukturalista, jer polazi od nune tropologizacije saznanja i diskursa. Kao strukturalista Vajt je blizak Nortropu Fraju, a kao poststrukturalista via Nie pribliava se De Manu ili ire: dekonstruktivizmu. Smatrajui, meutim, da je tropologija duboka struktura koja je predsaznajna [pre-cognitive] i pretkritina u ekonomiji svesti istoriara, i da njeno smetanje de facto ispre d ina subjektivnog saznanja, govori da mu je mnogo vie stalo do strukturalizma, bar do Romana Jakobsona, koautora rada Dva pola jezika. Slino je i s prihvatanjem naracije kao glavnog modela ljudskog saznanja. Vajt preokree tradicionalan, realistiki odnos izmeu istorijske stvarnosti i pripovesti i dokazuje da naracija nije sekundarna u odnosu na svet, ve primarna, i da ona odreuje (prefigurie) njegov smisao. To, razumljivo, ne znai da
36 Vajt je vie puta naglaavao kakvu je ulogu u njegovoj teoriji odigrao italijanski filozof anbatista Viko i njegova teorija o primatu poetskog jezika u odnosu na pojmovni jezik u razvoju kulture. 37 Na pitanje Eve Domanjske kako u stvari sebe vidi, Vajt odgovara: Ja sam strukturalista. Takoe je rekao: Nisam postmodernista, vidim svoj projekat kao modernistiki. Up.: E. Domaska, Encounters..., op. cit., str. 2627.
554
prolost ne postoji, nego da nemamo neposredan pristup do nje; ili, drugaije reeno, da imamo taj pristup jedino pomou tekstova koji joj daju pristrasan i esto preokrenut smisao. Istoriografski tekst je, dakle, artefakt koji oblikuje istraivanu stvarnost pomou naracije i tropa.38 Nema sumnje u to kako je ova teza duboko ukorenjena u kritici istoriografskog objektivizma koju je sedamdesetih godina XIX veka izvrio Fridrih naracija jedan od osnovNie; svoju osnovu je dobila zahvanih postupaka (strategija, sredstva ljujui radovima takvih naunika saoptavanja) istorijskog diskursa. XX veka kao to su Nortrop Fraj, S antropoloke take gledita, naKenet Berk, Roman Jakobson, Roracija je postupak koji organizuje lan Bart39 i Miel Fuko. percepciju stvarnosti i omoguava Treba, meutim, konstatovati ujedinjavanje iskustava. Prema narativistima, ne moe se ni spoznada su izgleda najivotniji nastavak ti bilo ta, niti ostvariti sopstveni (jer je i kritian) Vajtovih radova identitet a da se ne pria povest. istraivanja holandskog teoretiara Prema istoriarima, koji naglasak istoriografije Frenka Ankersmita stavljaju na narativnu dimenziju (ro. 1954), autora rada, objavljeistoriografskog diskursa, naracija nog 1983. godine, pod naslovom ne predstavlja izvetaj o tome ta se desilo, ve daje smisao injeniNarrative Logic, u kojem je formucama ili ih interpretira. Naracija se lisao takve narativistike teze40 kone moe odvojiti od interpretacije je se odnose na razliku izmeu opijer obe polaze od perspektivnosti sa i naracije, odnosno kako e se (te, dakle, organienosti) opisa. to kasnije zvati reprezentacije. Prvo, istorijske naracije su interpretacije prolosti, a ne registracija (opis) prolih injenica, to znai da neinterpretirana prolost ne moe postati materijal istorijske naracije, iako moe da postane predmet istorijskih istraivanja. Ovo razlikovanje istorijskih istraivanja i istorijskih naracija u toj meri je sutinsko da ne brie sferu injenica, ve je samo prenosi u sferu arhivskih istraivanja, pripisujui naracijama nunu retoriku interpretacije. Otuda sledea teza koja istie da jezik naracije nije jezik predmeta. Odatle proizlazi uverenje da su diskusije o prolosti u sutini diskusije o onome to se o prolosti govori, dakle, o onim diskurzivnim konstrukcijama stvarnosti, odnosno, kako kae Ankersmit, narativnim organizacijama znanja:
38 Detaljniju razradu svojih ideja Vajt je predstavio u sledeim knjigama: Tropics of Discourse: Essays in Cultural Criticism, Baltimore, 1978. i Figural Realism: Studies in the Mimesis Effect, Baltimore, 1999. 39 Naroito je u tom kontekstu znaajan Bartov tekst Diskurs istorije, prvi put objavljen 1967. godine. 40 F. Ankersmit, Sze tez o narratywistycznej filozofii historii, u: Narracja, reprezentacja..., ibid., str. 5569.
XV. Istorizam
Ankersmitove narativistike teze
Istorijska istraivanja / istorijske naracije
555
Na govor o prolosti prekriven je gustim nanosom koji nije povezan sa samom prolou, ve sa istorijskim interpretacijama i diskusijama o meusobno suprotstavljenim interpretacijama. Narativni jezik nije proziran i ne lii na tanko staklo kroz koje moemo da vidimo neizvitoperenu sliku same prolosti.41
Tekstualnost istorije
Ankersmitova teorija iskustva
Nesumnjivo se ugledavi na Vajta, Ankersmit naglaava do koje mere je istoriografska naracija upletena u komplikovano pitanje tekstualne reprezentacije, do koje mere je njen subjektivan karakter liava tenje ka objektivnoj egzaktnosti i kako je prolost prisvojena pomou privatnih naina predstavljanja. On, ipak, prevazilazi tropoloka ogranienja Vajtovog diskursa kad stavlja akcenat na davanju za pravo prolosti i na kategoriju istorijskog iskustva. Poto su injenice nedostupne istorijskoj reprezentaciji, onda je ona duna da odustane od zahteva za istinom (u logikom smislu), meutim, ne treba da odustane od onoga to istorija ispunjava, po uzoru na romanopisce koji su kako je to formulisao Dozef Konrad u uvenom predgovoru Crnac iz druine Narcis duni da daju za pravo vidljivom svetu ili, bolje da ne pomeaju istorijsku naraciju s knjievnou po uzoru na portretistu koji predstavlja stvarnost. Na taj nain Ankersmit dolazi do formulacije teorije iskustva koju odreuje bliskost prolosti. Tek nakon iskustva, iz kojeg se pojavljuje prolost kao potencijalni predmet istorijskih istraivanja, moemo govoriti jezikom istorije.42 Iskustvo prethodi podeli na sferu subjekta i objekta tako da predstavlja antiepistemoloku kategoriju i omoguava istoriaru da pronae uporite u istorijskom svetu, kao svetu sopstvenog znaenja. Na kraju e se naracija, reprezentacija i iskustvo pokazati meusobno vrsto povezani. Ne moe se govoriti o prolosti ne znajui da se ona i interpretira. Ne moe se govoriti o iskustvu ne znajui da bez njegove reprezentacije ono biva lieno znaenja. Ne moe se misliti o identitetu bez uzimanja u obzir njegove narativne i interpretativne prirode. Ovde se krug, koji je zapoeo Nie i koji ide do savremenih tropologa i narativista (pomenimo Rikera), zatvara.
41 Ibid., str. 62. 42 F. Ankersmith, Uvod u poljsko izdanje, op. cit., str. 50.
556
Poetika kulture
Nije drugaija situacija ni na suprotnom polu istoricizma XX veka kojim je zavladala kola New Historicism. I ovde se mogu pronai manje ili vie vidljivi uticaji Nieove filozofije, a naroito genea lo k i projekat koji je formulisao i koji se moe definisati kao istraivanje istorijskih uslova pojavljivanja vrednosnih sudova ili ire: ku ltu r noistor ij sk i h uslov a proizvo d nj e sm isl a. Analizirajui u Genealogiji morala43 poreklo ocena dobra i zla, Nie se odluno okrenuo od teolokih odgovora i izabrao strategiju istoriara moralnosti koji postavlja sledee pitanje: U kojim uslovima je ovek pronaao ocene koje vrednuju neto kao dobro i zlo i ka kv u v re dno st i maju one s ame.44 Sudovi i vrednosti u koje verujemo su, dakle, kulturno i istorijski determinisani, i u elji da ih prouimo moramo pre svega da analiziramo uslove njihovog nastanka, kao i jezik kojim su bili formulisani. Jezik, jer predstavlja drutvenu injenicu i ne odraava empirijsku stvarnost ve joj daje smisao. Protiv pozitivizma, koji se zadrava na pojavi postoje samo injenice, rekao bih: ne, upravo injenice ne postoje, ve samo interpretacije [Thatsachen giebt es nicht, nur Interpretationen]. Ne moemo da utvrdimo nijednu injenicu po sebi: moda je i besmisleno tako neto eleti.45
zgusnuti opis (engl. thick description) termin koji je uveo antropolog kulture Kliford Gerc u knjizi The Interpretation of Cultures (1973) da bi oznaio interpretativnu metodu koja polazi od prividno beznaajne kulturne injenice (anegdote, dogaaja, predmeta) i postepeno otkriva njenu zgusnutost putem iznoenja
Interpretacije Novog istorizma
Jezik
Protiv pozitivizma
injenice same po sebi, odnosno bez bilo kakve dorade, glupe su, odnosno liene smisla, i upravo ih njihov jeziki oblik uvodi u okvire nae kulture. Poto je tako, onda je istraivanje istorije onoliko korisno koliko predstavlja istraivanje jezika koji se koristi da bi se stvarnosti dao smisao, dakle, i ideologiji koja je u jeziku neminovno prisutna.
43 Kako je 2001. godine, u intervjuu za The Boston Book Review, rekao Steven Grinblat: Imam mnogo rezervi u odnosu na Niea, ali Genealogija morala je bila knjiga koja je za mene predstavljala potresno otkrie. Seam se da sam je itao u srednjoj koli i da sam oseao kako se itav moj svet okree naglavake. Mrzeo sam je, oseao kako me je uzdrmala, ali sam takoe oseao i da moj ivot nee vie biti isti nakon njenog itanja. 44 F. Nietzsche, Zur Genealogie der Moral, u: Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., str. 249250. 45 F. Nietzsche, Pisma pozostae, op. cit., str. 211.
XV. Istorizam
557
Tekst kulture
Upravo tako postupaju istraivai koji pripadaju koli New Historicism,46 za koje primaran cilj predstavlja konstruisanje itave kulture kao oblasti knjievnih istraivanja kao teksta koji uvek mora iznova biti interpretiran.47 Ovaj, u skladu s Nieovim napomenama, neprestano reinterpretiran tekst kulture obuhvata knjievnost i druge diskurzivne aktivnosti od kojih je izatkana istorija. Na taj nain novi istoriari naglaavaju dvostruki odnos izmeu istorije i teksta:
Pod istor i no u teksto v a podrazumevam oblik kulture, drutveno utvrivanje svih naina pisanja, ne samo tekstova koje prouavaju kritiari ve i tekstova pomou kojih ih prouavamo. Pod tekstu a l no u istor ij e podrazumevam, prvo, injenicu da nemamo nikakav pristup potpunoj i autentinoj prolosti, ivom materijalnom postojanju, neposredovanim tragovima koje je dato drutvo ostavilo, tragovima koje ne moemo tretirati kao neto sluajno ve kao neto to, makar delimino,
u njoj skrivenih tragova simbolikih postupaka, institucionalizovanih kodova i konvencija. Protumaen kao tekst smeten u iri iako lokalni kulturni kontekst, prividno beznaajan kulturni artefakt otkriva svoje znaenjsko bogatstvo. Zgusnuti opis esto koriste istraivai New Historicism. Na primer, u eseju Shaping Fantasies: Figurations of Gender and Power in Elizabethan Culture Luis Montrouz poinje ovako: eleo bih da ispriam elizabetanski san ali ne San letnje noi, ve san koji je sanjao Sajmon Forman 23. januara 1597. godine. A zatim analizira igru izmeu predstav pola i vlasti u raslojenom drutvu, u kojem su vlast svuda preuzeli mukarci svuda, osim na samom vrhu.
46 Ovaj termin uveden je u amerika prouavanja renesanse oko 1980. godine. Pogledati: M. McCanels, The Authentic Discourse of the Renaissance, Diacritics, 1980, t. 10, br. 1, a u knjievnoteorijsku terminologiju uao je zahvaljujui Stivenu Grinblatu, iste te godine. Ranije, u uvodu u Renaissance Self-Fashioning, Chicago, 1980, Grinblat je svoj projekat nazvao poetikom kulture, a ovaj izraz je upotrebio i u Shakespearean Negotiations. Zadatak poetike kulture odredio je tu kao istraivanje kolektivnog stvaralatva raznih kulturnih aktivnosti i odnosa izmeu ovih aktivnosti i analiziranje naina na koje su kolektivna uverenja i iskustva dobijala oblik, prelazila iz jednog medijuma u drugi, bila formulisana pomou podesnih estetskih formi i namenjena korienju [i] kako su bile odreivane granice izmeu pojedinanih kulturnih aktivnosti: umetnou, s jedne strane, i drugim formama ekspresije, s druge. S. Greenblatt, Shakesperean Negotiations: The Circulation of Social Energy in Renaissance England, BerkeleyLos Angeles, 1988, str. 5. 47 L. Montrose, Badania nad Renesansem: poetyka i polityka kultury, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 4, deo 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw, 1996.
558
proizlazi iz sloenih i jedva sagledivih procesa uvanja i brisanja; a drugo, to i ovi tekstualni tragovi zatim sami podleu tekstualnoj medijaciji kad se konstruiu u vidu dokumenata na osnovi kojih istoriari stvaraju sopstvene tekstove zvane istorijama.48 Istraivae okupljene oko Novog istorizma, iji je centar bio University of California u Berkliju, a asopis Representations (osnovan 1983. godine) bio njihov izdavaki organ, povezivalo je uverenje da se knjievnost ne moe odvojiti od kulture (kao nadgradnja od baze tekstualnost istorije / istorinost tekstova u tradicionalnom marksistikom izraz Luisa Montrouza, amerimodelu), remek-dela od margi- kog istraivaa renesanse. To je nalnih ili marginalizovanih teksto- dvosmeran odnos izmeu istorije va, a knjievni tekstovi od drugih i tekstova koji oznaava; prvo, odkulturnih aktivnosti utvrenih u sustvo neposrednog pristupa (konije posredovan kroz tekstove) dokumentima epohe. U sutini, ji istoriji, a drugo, neizbeno situiraove istraivae je interesovala vi- nje svakog teksta u istoriji. estrana razmena izmeu teksta i konteksta, odnosno ire: izmeu autora razliitih tekstova. Kako je smatrao jedan od najvanijih predstavnika Novog istorizma, Stiven Dej Grinblat (ro. 1943): Umetniko delo je ... proizvod pregovora izmeu jednog stvaraoca ili grupe stvaralaca koji raspolau sloenim i svima njima zajednikim repertoarom konvencija, i institucija i drutvenih aktivnosti. Da bi se postigao cilj pregovora, umetnik mora da stvori odgovarajuu valutu zahvaljujui kojoj razmena moe da bude uspena. Treba naglasiti injenicu da se taj proces ne zasniva samo na prisvajanju ve na uzajamnoj razmeni, jer postojanje umetnosti uvek podrazumeva suprotnu relaciju koja se obino meri pomou prijatnosti i interesovanja. Moram da dodam da tradicionalno dominantna valuta u drutvu novac i presti ovde, oigledno, igra svoju ulogu, ali izraz valuta [currency] koristim metaforiki za odreenje sistematinih regulativnosti i simbolizacije bez kojih bilo koja razmena ne bi mogla da postoji.49 Knjievno delo, da se zadrim na istoj metafori, jeste valuta podjednako dobra kao i druga dela: putopisna, sudska, pravna,
48 Ibid. 49 S. Greenblatt, Towards a Poetics of Culture, u: Learning to Curse: Essays in Early Modern Culture, London, 1990, str. 158.
XV. Istorizam Representations
Ekonomija umetnosti
559
Grinblatov pojam cirkulacije
Estetika svojstva
Studije renesanse
lekarska, teoloka, istorijska, autobiografska, iji je zadatak proizvodnja i putanje u opticaj vrednosti i znaenja, bez kojih nijedna kultura shvaena kao samoreguliui sistem ne bi mogla da postoji. Pojam c i rku l a c ij e, prema Grinblatu, zamenjuje tradicionalne pojmove koji opisuju odnose izmeu teksta i stvarnosti: aluzije, kulturni materijalizam simbolizacije, alegorizacije, repre- ovaj izraz je prvi put formulisao marksista Rejmond Vilijams u knjizentacije i mimesisa. Oni postaju zi Marksizam i knjievnost (1977) neadekvatni u situaciji u kojoj e- i trebalo je da se odnosi na vezu limo da opiemo naine na koje izmeu tvorevina kulture (knjievmaterijal zvanini dokumenti, nosti, umetnosti) i njihovih istorijprivatni papiri, iseci iz novina i ta- skih uslovljenosti. Materijalistiko ko dalje, bivaju preneseni iz jedne bi trebalo, jer je ovde ukorenjeno u konkretnoj politikoj i ekonomdiskurzivne sfere i postaju [neije] skoj situaciji, pre svega da budu jeestetiko svojstvo,50 a zatim ih do- ziki naini proizvoenja smisla i minantna grupa prisvaja. vrednosti. Godine 1985. engleski isU sistemu kruenja tekstova traivai Donatan Dolimor i Alen ne moe da se odvoji vrednost infild primenili su ovaj pojam na ekspirovih drama, iji od znaenja, to potvruje istra- istraivanja je rezultat bila knjiga Political Shaivanje privilegovanih (= povla- kespeare: New Essays in Cultural enih) predstava koje su podjed- Materialism. nako ideoloki obeleene i koje uvaju drutveni poredak. Sagledavajui vrste veze izmeu cirkulacije diskursa i vlasti koja mora da ih kontrolie, novi istoriari se bave ili analizom dominantnih predstava i njihovom funkcijom u ojaavanju politike vlasti (iz ove perspektive, najvie analizirani ekspir je bio nepokolebljiv uvar kraljevske ideologije), ili marginalizovanim predstavama potisnutim iza kulturnog centra (na primer, kroz kolonijalni diskurs). Nije sluajno to se u orbiti njihovih interesovanja nalazila pre svega renesansa, shvatana kao epoha, u kojoj je monolitna, kasnosrednjovekovna slika sveta bila razbijena na meusobno konkuretne diskurse koji su se borili za preuzimanje vlasti nad kolektivnom imaginacijom. Tako je, na primer, Stiven Grinblat u uvodu u tematski broj asopisa Genre, iz 1982. godine, posveenog Novom istorizmu, argumentovano tvrdio da je drutvo pod vladavinom Tjudora bilo mesto ideolokog sukobljavanja institucija zasnovanih na razliitim modelima organizacije drutvenog ivota (kraljevskog dvora, crkve, porodice) i da je knjievnost, htela ne htela, morala u tom konfliktu da uestvuje stavljajui se na neku od strana.
50 Ibid., str. 157.
560
Rezime
I. Poe t i k a istor ij e Hajdena Vajta istie da se svaki istoriografski tekst oslanja na duboke diskurzivne (narativne vidove), ideoloke i retorike (tropi) strukture. Istorija dobija smisao tek kad je kreira diskurs proet moralnim i estetskim vrednostima; tako nemamo pristup samoj istoriji, ve njenim interpretacijama. Iz narativne perspektive istorijska naracija je forma koja se pridodaje stvarnosti i kao takva prestaje da biva predmet diskusije. Umesto o njoj, diskutuje se o nainima reprezentacije prolosti. II. Poe t i k a ku ltu re Novog istorizma zasniva se na prelazu sa formalnih verbalnih analiza ar te f a k at a na ideoloke analize diskurzivnih pr a k si, kao i na odbacivanju vetakih i ustaljenih granica izmeu knjievnih i neknjievnih (ukljuujui i tekst istraivaa) tekstova.51 Ono to je drutveno, ovde se shvata kao diskurzivna konstrukcija a, s druge strane, upotreba jezika se razume kao drutveno i materijalno uslovljen i ogranien dijalog izmeu njegovih uesnika. Usled toga su i nastale sledee teze: 1. Knjievnost nije skup vanvremenskih dela, ve nestabilno i agonistiko polje verbalnih i drutvenih aktivnosti. U tom smislu su najinteresantniji nekanonski tekstovi koji bacaju novo svetlo na tradicionalan kanon. Granica izmeu knjievnih i neknjievnih tekstova biva izbrisana. 2. Knjievni tekst je iskaz proizveden i prihvaen unutar istorije i unutar istorije drugih proizvoda i usvajanja. To znai da knjievni tekst nije odvojen od istorijske stvarnosti i da ne predstavlja u toj stvarnosti neto izuzetno. To, takoe, znai da predmet istraivaa predstavljaju sv i tragovi tekstualne prolosti (Grinblat) koji sainjavaju raznovrsnu ku ltur nu arhivu. Upravo je ona (njena unutranja struktura, naini njenog pojavljivanja i reprodukcije itd.), a ne pojedinani tekstovi, predmet interesovanja New Historicisma. 3. Pisanje i itanje su uvek istorijski i drutveno determinisani dogaaji koji se odigravaju u svetu, ali koji i utiu na svet zahvaljujui delovanju polno determinisanih pojedinaca ili grupa. Knjievnost nije samo proi zvo d date epohe, nego i sama proi zvo d i kulturne efekte i staje na neiju stranu u konfliktu izmeu institucija.
51 L. Montrose, Badania nad Renesansem..., op. cit., str. 138.
XV. Istorizam
Analiza diskurzivnih praksi
Knjievni tekst kao proizvedeni iskaz
561
Eklektizam
4. Prouavanje knjievnosti vezuje se za zauzimanje i odreivanje u politikom, seksualnom, ideolokom smislu sopstvenog mesta u datoj kulturi. To oznaava nesposobnost za konstruisanje iscrpnog opisa, potpunog objanjenja, ali i nesposobnost za konstruisanje opisa ili objanjenja situiranog u nekoj arhimedovskoj taki, izvan istorije koju prouavam, u nekom idealnom prostoru koji bi prevazilazio koordinate pola, etninosti, klase, epohe i profesije. Ova promenljivost pozicije proizlazi i iz uverenja da nijedan diskurs fiktivni ili arhivski ne omoguava pristup nepromenljivim istinama, niti izraava trajnu ljudsku prirodu.52 5. Prouavanje knjievnosti je, po definiciji, eklektiko zanimanje i nema pretenzije na ekskluzivnost bilo koje metode. Otuda se Novi istorizam poziva na marksizam i na psihoanalizu. Nisu mu strana ni Fukoova, niti feministika tumaenja. Zbog toga i jeste iroka lepeza cultural criticism. Iako Vajta i Novi istorizam povezuje neverica da se moe dopreti do nediskurzivne sutine stvarnosti i nunosti stalne interpretacije teksta kulture, ipak ih razdvaja razliit pristup samom tekstu. Vajta vie interesuju tekstovi koji su proizvod istoriara, lieni kulturnog konteksta, dok nove istoriare interesuju svi tekstovi koji se nalaze u promenljivim aktivnostima odreene kulture.
52 H. A. Veeser, Introduction, u: The New Historicism, red. H. A. Veeser, New York, 1989, str. XI.
562
Hronologija
19051910: Vilhelm Diltaj (18221911) pie delo Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama (posmrtno objavljeno 1927. godine) u kojem formulie osnove kritike istorijskog uma, oslanjajui se na filozofiju ivota. 1946: Robin Dord Kolingvud objavljuje Ideju istorije, prvu vanu knjigu iz domena teorije istoriografije. Najvanija teza, usmerena protiv teorij koje objektivizuju istoriografiju, glasi: Istorija je samo oivljavanje ideje prolosti u intelektu istoriara. 1960: Prvi broj asopisa History and Theory u kojem se pojavljuju najvaniji tekstovi iz oblasti filozofije istorije. 1965: Artur Kolmen Dento objavljuje knjigu Analytical Philosophy of History u kojoj istorijskoj naraciji pridaje stvaralaku ulogu u organizaciji iskustva savremenog itaoca. Istorijska naracija nema za cilj otkrivanje onoga to se dogodilo. 1967: lanak Rolana Barta Diskurs istorije, u kojem autor istie da se istorijski tekst na nivou iskaza ni po emu ne razlikuje od fiktivne prie. To je prvi pokuaj strukturalistike analize istoriografskog teksta. 1973: Hajden Vajt objavljuje svoju Metahistory: The Historical Imagination in the Nineteenth-Century Europe, smatranu najvanijom raspravom iz teorije istorije od vremena Kolingvudove Ideje istorije. U Nemakoj izlazi zbornik Geschichte Ereignis und Erzhlung (Istorija dogaaj i pria) u redakciji H. Koseleka i V.-D. templa, u kojem je naglasak na narativnoj uslovljenosti istoriografskog teksta. 1980: Stiven Grinblat, profesor University of California u Berkliju, objavljuje zbirku eseja o engleskoj renesansi: Renaissance Self-Fashioning: From More to Shakespeare. To je prvi manifest Novog istorizma. 1982: U specijalnom broju Genre, posveenom prezentaciji Novog istorizma, Stiven Grinblat je pisao da Novi istorizam omekava tvrdu podlogu kako knjievnih istraivanja tako i knjievnosti. Tei postavljanju pitanja sopstvenog metodolokog uverenja, ali i bilo ijeg drugog.
XV. Istorizam
563
1983: 1986:
1988: 1999: 2000:
Prvi broj asopisa Representations u kojem e pisati novi istoriari. U predavanju Presidentail Address koje je odrao Dozef Hilis Miler, jedan od najvanijih amerikih dekonstruktivista, lanovima Modern Language Association, Miler je sa izvesnim zaprepaenjem zapazio da je poslednjih nekoliko godina u knjievnim istraivanjima dolo do naglog, gotovo opteg zaokreta od teorije zainteresovane za jezik ka zainteresovanosti za istoriju, kulturu, drutvo, politiku, institucije, klasne i polne uslovljenosti (gender), drutveni kontekst, materijalnu osnovu.53 Stiven Grinblat objavljuje Shakespearean Negotiations: The Circulation of Social Energy in Renaissance England. Figural Realism: Studies in the Mimesis Effect. Ketrin Galager i Stiven Grinblat objavljuju knjigu Practicing New Historicism. Manifestujui svoju povezanost s pojedinanou (commitment to particularity), autori istiu da (ih) je pisanje ove knjige uverilo da Novi istorizam nije metodologija koja se ponavlja, niti knjievnoteorijski program, nego samo strategija paljivog iitavanja arhiva, dopiranje bez iluzija do neposredovane prolosti.
53 J. Hillis Miller, Presidential Address 1986. The Triumph of Theory, the Resistance to Reading and the Question of the Material Base, PMLA, 1987, t. 102, br. 3, str. 283.
564
Bibliografia
Literatura
J. G. Droysen, Historik. Vorlesungen ber Enzyklopdie und Methodologie der Geschichte, wybr R. Hbner, Mnchen 1967. Historia: o jeden wiat za daleko?, red. E. Domaska, Pozna 1997. Historicizing Theory, red. P. C. Herman, Albany 2004. J. Hillis Miller, Narracja i historia, tum. M. Adamczyk, Pamitnik Literacki 1984, z. 3. L. O. Mink, Historia i fikcja jako sposoby pojmowania, tum. M. B. Fedewicz, Pamitnik Literacki 1984, z. 3. H. Schndelbach, Filozofia w Niemczech. 18311933, tum. K. Krzemieniowa, Warszawa 1992, rozdz. 2: Historia. D. Simpson, Literary Criticism and the Return to History, Critical Inquiry 1988, nr 14. J. Topolski, Jak si pisze i rozumie histori: tajemnice narracji historycznej, Warszawa 1996. J. Wach, Das Verstehen. Grundzge einer Geschichte der hermeneutischer Theorie im 19. Jahrhundert, t. 3: Das Verstehen in der Historik von Ranke bis zum Positivismus, Tbingen 1933. H. Weinrich, Struktury narracyjne w historiografii, tum. M. ukasiewicz, Pamitnik Literacki 1984, z. 3.
Nova istoriografija
F. Ankersmit, Narracja, reprezentacja, dowiadczenie. Studia z teorii historiografii, red., wstp E. Domaska, Krakw 2004. P. Carrard, Poetics of the New History: French Historical Discourse from Braudel to Chartier, Baltimore 1992. E. Domaska, Encounters: Philosophy of History after Postmodernism, Charlottesville 1998. E. Domaska, Mikrohistorie, Pozna 1999. P. Hamilton, Historicism, London 2003.
XV. Istorizam
565
G. G. Iggers, Historiography in the Twentieth Century: From Scientific Objectivity to the Postmodern Challenge, Middletown 2005. The Postmodern History Reader, red. K. Jenkins, London 1997. Reconstructing History: The Emergence of a New Historical Society, red. E. Fox-Genovese, E. Lasch-Quinn, London 1999.
Novi istorizam i kulturni materijalizam

J. Brannigan, New Historicism and Cultural Materialism, New York 1998. C. Gallagher, S. Greenblatt, Practicing the New Historicism, Chicago 2000. S. Greenblatt, Czym jest historia literatury?, tum. K. Kwapisz, Teksty Drugie 2005, nr 12. S. Greenblatt, Learning to Curse: Essays in Early Modern Culture, London 1990. S. Greenblatt, Renaissance Self-Fashioning: From More to Shakespeare, Chicago 1980. S. Greenblatt, Shakespearean Negotiations: The Circulation of Social Energy in Renaissance England, BerkeleyLos Angeles 1988. S. Greenblatt, Szekspir i Egzorcyci, Teksty Drugie 2003, nr 1. New Historicism and Cultural Materialism: A Reader, red. R. Kiernan, LondonNew York 1996. The New Historicism Reader, red. H. A. Veeser, New York 1994. J. Pieters, Moment of Negotiations: the New Historicism of Stephen Greenblatt, Amsterdam 2001. Political Shakespeare: New Essays in Cultural Materialism, red. J. Dollimore, A. Sinfiel, Ithaca 1985. Representing the English Renaissance, red. S. Greenblatt, Berkeley 1988. A. Sinfield, Faultlines: Cultural Materialism and the Politics of Dissident Reading, Berkeley 1992. The Stephen Greenblatt Reader, red. M. Payne, Oxford 2005. H. A. Veeser, Introduction, u: The New Historicism, New York 1989. H. A. Veeser, The New Historicism, u: The New Historicism Reader, red. H. A. Veeser, New York 1994. S. Wilson, Cultural Materialism: Theory and Practice, Cambridge, Mass. 1995.
Hejden Vajt
Tropes for the Past: Hayden White and the History / Literature Debate, red. K. Korhonen, Amsterdam 2006. H. White, The Content of the Form: Narrative Discourse and Historical Representation, Baltimore 1987. H. White, Figural Realism: Studies in the Mimesis Effect, Baltimore 1999. 566
H. White, Metahistory: The Historical Imagination in Nineteenth-Century Europe, Baltimore 1973. H. White, Tropics of Discourse: Essays in Cultural Criticism, Baltimore 1978. H. White, Poetyka pisarstwa historycznego, red. E. Domaska, M. Wilczyski, Krakw 2000.
567
XVI. KULTURALNA ISTRAIVANJA
Mogue je da svako iskustvo, koje nije radostan ili bolan krik, preuzima institucija. Miel de Serto1 Drutveni svet je mesto stalnih borbi za pravosnanost znaenja. Pjer Burdije2 Stranost ne poinje na obalama okeana, ve na povrini koe. Kliford Gerc3

M. de Certeau, LInvention du quotidien, t. 1: Arts de faire, Paris, 1990, str. 219. P. Bourdieu, L. J. D. Wacquant, Zaproszenie do socjologii refleksyjnej, Warszawa, 2001, str. 51. C. Geertz, Zastane wiato. Antropologiczne refleksje na tematy filozoficzne, Krakw, 2003, str. 98.
Kulturalna istraivanja i nauka o knjievnosti

Kulturalna istraivanja, cultural criticism, razlikuju se od bilo koje druge knjievnoteorijske kole u XX veku po tome to nemaju ni konkretan predmet, ni jasnu metodu, niti su povezana s bilo kojim strogo odreenim nacionalnim svakidanjica (fr. le quotidijezikom (kao ruski formalizam, en) prema De Sertu, aktivnosti praki strukturalizam, ameriki svakodnevnog ivota jesu naini New Criticism ili nemaka fenona koje deluje pojedinac ispunjavamenologija). Njihov predmet nije jui svoj svet znaenjem (pogledati: Habitus). Istraivanje svakodnevne knjievnost kao takva, ve iroko uobiajenosti (fr. lordinaire) jeste shvaena kultura, a jednu metodu praktina nauka o onome to je zamenjuje konglomerat pojedinaindividualno, koja usmerava nae nih strategija posveenih njenom navike ka shvatanju naune racioistraivanju. Umesto da se bave nalnosti kao opteg znanja, apstrahovanog od onoga to je sluajno iskljuivo knjievnim tekstovima, ili to zavisi od okolnosti. De Serkulturalna istraivanja za predto, analizirajui (izmeu ostalog met analize uzimaju sve ono to u dvotomnom delu Linvention du se moe istraivati u okviru kultuquotidien) naine delovanja u re: jeftinu popularnu knjievnost, svakodnevnom ivotu, razlikuje tekstove zabavne muzike, turizam, unapred nametnute st rateg ij e i t a kt i ke, uz pomo kojih se ljudi, fudbalske utakmice, reklame, porkao korisnici grada, medija, jezinografiju, kupovinu itd. Umesto ka, suprotstavljaju strategijama i da prihvate jednu metodu analize, stvaraju sopstvena znaenja. kulturalna istraivanja koriste pretpostavke semiotike, feminizma, postkolonijalizma, dekonstrukcije, psihoanalize i postupaju onako kako nalau njihovi najradikalniji zagovornici s obzirom na izrazit politiki cilj kakva je mo realnog uticaja na drutvenu stvarnost. Poto je tako, onda se namee pitanje: ta kulturalna istraivanja imaju zajedniko s naukom o knjievnosti ako se ona, kako je reeno, bave marginalnom knjievnou a kao svoj glavni predmet
XVI. Kulturalna istraivanja Specifinost kulturalnih istraivanja
Metodoloka raznolikost
Kulturalna istraivanja i nauka o knjievnosti
571
Pojam itanja
Istraivanje knjievnosti kao politika intervencija
interesovanja imaju iroko shvaenu kulturu? Odgovor na ovo sutinsko pitanje ima tri dela. Prvo, kulturalna istraivanja znae sutinski preokret u miljenju o knjievnosti i rue (prema miljenju njihovih pristalica) anahroni mit izuzetne pozicije knjievnih tekstova u kulturnom univerzumu i njihovu estetiku autonomiju. Kae se, zapravo, da se stvaranje estetikog znaenja ne odvija u kulturnoj praznini, ve je drutveno determinisano. Drugo, proiruju pojam itanja koji ne treba da se odnosi samo na knjievne tekstove, nego na sve simbolike aktivnosti koje utiu na to kako zamiljamo stvarnost. itanje nije privatan akt i ne ograniava se samo na itanje zbog prijatnosti, nego je i nain orijentisanja u svetu u kojem ivimo. Tree, pokazuju da je u istraivanju knjievnosti neizbeno i istraivanje kulture, a pri tom ona nije neutralna akademska delatnost, ve politika intervencija, ako se pod politikom podrazumeva nain graenja bilo kakve zajednice (gr. polis). Stiven Grinblat je u tekstu Culture, koji se pojavio u uticajnom reniku Critical Terms for Literary Studies, napravio takav spisak kulturnih pitanja koji mora sebi da postavi italac knjievnih tekstova ako eli da se oslobodi naivnog odnosa prema tekstu: Kakvo ponaanje, kakav model aktivnosti to delo osnauje? Zato su itaoci nekog vremena i neke epohe smatrali to delo atraktivnim? Da li postoje neke razlike izmeu mojih i vrednosti skrivenih u delu koje itam? Od kakvog drutvenog razumevanja [konteksta] to delo zavisi? ija sloboda miljenja ili neki drutveni pokret mogu biti ogranieni, otvoreno ili skriveno, tim delom? Kakve su ire drutvene strukture s kojima se mogu povezati ovi posebni inovi pohvale i pokude?4 Kao to se vidi, elementarna pitanja se ne odnose toliko samo na knjievno delo, koliko na njegove veze s kulturnim kontekstom: vrednostima utkanim u tekst i koje njegovi itaoci prihvataju, drutvenim institucijama i simbolikim aktivnostima. Iako Grinblat dalje govori da ove veze ne mogu da zamene verno itanje [close reading] i da kulturoloka analiza mora dosta da naui od pedantne formalne analize knjievnih tekstova, jedno je ipak sigurno: formalna analiza mora biti podreena kulturnoj analizi. Knjievni
4 S. Greenblatt, Culture, u: Critical Terms for Literary Studies, red. F. Lentricchia, T. McLaughlin, Chicago, 1995, str. 226.
Kulturalna pitanja prema Grinblatu
Kulturoloka analiza
572
tekstovi, kako tvrdi, ne upuuju na kulturu koja je u odnosu na njih spoljanja, ve sami po sebi ine tekstove kulture jer su uspeno uneli u sebe drutvene vrednosti i kontekste. Drugim reima, knjievni tekstovi nam ne govore nita o kulturi kojoj pripadaju, oni su tekstovi kulture. Poto je tako, da bi se razumelo mesto knjievnosti u kulturalnim istraivanjima i definisao u njima obavezujui status knjievnog teksta, moramo poeti od pribliavanja definicije same kulture.
Aktivnosti, simboli, ideologije

Sam pojam kulture danas nije lako definisati iako se iz mnogo razliitih pokuaja moe izvui sledea, veoma uoptena, definicija. Kultura je sistem s i mb ol ik i h a kt iv nost i u korenj eni h u o dre e noj ideol og iji i zasno habitus u sociologiji Pjera van i h na ra z men i. Potrudimo Burdijea, individualizovan sistem se da ovu definiciju protumaimo definicija, koji pojedinac prihvadeo po deo. ta usled uestvovanja u razliitim Sluei se znakovima i simboliedukativnim institucijama (od porodice do kole) i koji odreuje ma ovek nastoji da razume i utie nain prihvatanja stvarnosti. Hana stvarnost koja ga okruuje, ali i bitus je kulturni mehanizam koji da definie sopstveni identitet. Ne oblikuje percepciju i omoguava posmatra kulturu sa distance, ve pojedincu da izae na kraj u razli hteo to ili ne aktivno u njoj ueitim situacijama. stvuje. Samim tim ne nailazi na znaenja koja se u njoj oduvek nalaze, ve se susree sa znaenjima koja su proizvod date kulture, proizvod konkretnog vremena i mesta (zato ne postoji kultura uopte, drugost (fr. alterit, engl. otve samo kulture koje se zasnivaju herness) osobina koja pripada na razliitim pravilima). Proizvoonom ko (to) se izmie subjektivdei znaenja i nastojei da ih raznoj vlasti predstave. Analiza druume, poredi ih sa svojim gleditigosti iz perspektive kulturalnih istraivanja smetena je izmeu ma, sa uverenjima koja ima, reju epistemolokog pola (drugost je s predstavama koje ima o stvarsamo konstrukcija subjekta) i menosti, predstavama koje najee tafizikog pola (drugost je potpudeli i s drugim lanovima zajedno nedostupna). Drugost nije ni nice kojoj pripada. Zahvaljujui sasvim relativna (Huserl), niti je tome moe se izgraditi ili konstruapsolutna (Levinas, Derida). Ali jeste konstrukt kulture koji podleisati sopstveni kulturni identitet e objektivizujuem shvatanju. koji, kao to se moe videti, nije
XVI. Kulturalna istraivanja
ta je kultura?
Kulturni identitet
573
Poseban stil ivota
unapred dat, ve predstavlja zadatak koji treba ispuniti u sferi kulture. Tako je identitet, slino znaenju, rezultat delatnosti ljudi koji izmeu sebe razmenjuju gledita, tekstove, prie, gestove, ponaanja. A poto, s tim u vezi, ta razmena ne moe da bude neograniena i potpuno slobodna (jer bi tada zavladao haos i niko se ni s kim ne bi mogao sporazumeti), kultura, koja je toj razmeni istovremeno uzrok i rezultat, stvara mehanizme kontrole, to znai da to ko si u velikoj meri zavisi od prihvatanja ili odbacivanja drutvenih pravila koja sama po sebi nisu prirodna ve su konstruisana zahvaljujui disciplinujuim tehnikama. Tako shvaena kultura uopte ne predstavlja standard estetskog savrenstva koji treba dostii kako bi postao civilizovan ovek. Nije ni homogena celina u kojoj svako ima unapred odreeno mesto. Ne razlikuje se ni od drutva, iji bi mogla biti jedan od sektora. Meutim, jeste to je definisao Rejmond Vilijams (19211988), jedan od pionira kulturalnih istraivanja neto poput posebnog stila ivota, a particular way of life, koji izraava odreena znaenja i vrednosti ne samo u umetnosti i nauci ve i u institucijama i svakodnevnom ponaanju. Analiza kulture je, prema toj definiciji, objanjenje znaenja i vrednosti koji se otvoreno ili prikriveno nalaze u konkretnom stilu, konkretnoj kulturi. Prenesena na nivo svakodnevnog ivota analiza kulture se udaljava od elitistikog modela koji kulturu poistoveuje s rafiniranou i okree se razliitim drutvenim tokovima i sferama u kojima nastaju i razmenjuju se znaenja. Kako kae Kliford Gerc (ro. 1926) jedan reprezentacija (predstava) je od najuticajnijih antropologa kul- u postkantovskoj filozofiji Vorstellung, predstava stvarnosti koture, pristalica interpretativne anja se bitno razlikuje od nje same. tropologije znaenje je drutve- U interpretaciji Martina Hajdegera no konstruisano, to znai da za savremenost karakteristian moe [ono] da nastane jedino na polju jezikih igara,
nain podreivanja stvarnosti pomou konstruisanja njene slike. U Kantovoj interpretaciji, koju su
e a
Gercova interpretativna antropologija
Takav pristup je ranije predloio Metju Arnold u uticajnoj knjizi Culture and Anarchy (1869), tvrdei da kultura nastaje iz ljubavi prema savrenosti [in the love of perfection] i da je istraivanje savrenosti [a study of perfection]. M. Arnold, Culture and Anarchy: An Essay in Political and Social Criticism, London, 1869. R. Williams, Keywords: A Vocabulary of Culture and Society, New York, 1976, str. 12. Pogledati, takoe: Culture and Society: 17801950, New York, 1958.
574
prihvatili savremeni istraivai kulture, stvarnost je sama po sebi nespoznatljiva (u radikalnoj verziji: nema je), ali su spoznatljive (te, dakle, poseduju znaenje) njene slike i predstave koje su meusobno konkurentne. Istraivanje kulture je, dakle, istraivanje drutvenih naina konstruisanja predstava. Stvari po sebi ne znae, pie jedan od glavnih predstavnika cultural criticism Stjuart Hol, mi smo ti koji konstruiu znaenje, koristei sisteme reprezentacije pojmove i znakove.
* The Work of R epresentation: Cultural Representations and Signifying Practices, red. S. Hall, London, 1997, str. 25.
diskurzivnih zajednica, intersubjektivnih sistema odnosa, naina stvaranja sveta, da izrasta u konkretnom sistemu drutvenih interakcija u kojem neto za neko ti i za neko ja jeste neto, a ne da je neto u mranoj komori smetenoj u glavi i da ima sasvim istorijski karakter, da ga je formirala bujica dogaaja... Prema Gercu, koji se svesno nadovezuje na hermeneutiku tradiciju, znaenja nisu stvarana u glavi a kasnije nametana stvarnosti koja im je spoljanja, nego su stvarana na simbolikom prostoru kojem pripadaju uesnici procesa komunikacije. To, takoe, znai da stvarnost, uprkos kantovskoj tradiciji, nije primarno asimetrina, liena znaenja koje je do nje dospelo pomou svesti. Stvarnost je, kae Gerc, kako po ugledu na Vitgentajna tako i na Hajdegera, stvarnost u kojoj ivimo i u kojoj proizvodimo znaenja koja odreuju nae mesto u njoj. Tradicija miljenja o kulturi kao poretku u kojem se ne mogu razdvojiti
Proizvoenje znaenja
sociologija znanja metodoloki stav, razvijan u Nemakoj od dvadesetih godina, koji je polazio od toga da su rezultati ljudskog znanja kulturno determinisani. Klasinom knjigom u ovoj oblasti smatra se delo Karla Manhajma (18931947) Ideologija i utopija (1929). Ova knjiga bavi se problemom kako ljudi stvarno misle. Ona eli da ispita ne kako se miljenje javlja u udbenicima logike, nego kako ono stvarno funkcionie u javnom ivotu i u politici kao instrument kolektivnog delanja. (Iz autorovog Pristupa problemu.)
C. Geertz, Poytki z rnorodnoci, u: Zastane wiato..., op. cit., str. 99. Vitgentajn je pisao: Ideja nam je pred nosom kao naoari i, ta god da gledamo, vidimo kroz nju. ak nam ni na pamet ne pada da te naoari skinemo. L. Wittgenstein, Dociekania filozoficzne, Warszawa, 1972, str. 70. Radikalna podela znaenja i stvarnosti protiv koje istupaju hermeneutiki nastrojeni antropolozi, izaziva optube za relativizam: poto svest, kao to pogreno smatraju protivnici te kole, nezainteresovana za to kako stvari zaista stoje, stvara znaenja, onda zbog toga svako znaenje ima istu vrednost to vodi odbacivanju kriterijuma istine kao slaganja suda sa stvarnou, a samim tim do unitenja zajednike slike sveta i produbljivanja haosa. O manjkavosti takvog shvatanja, pogledati: C. Geertz, Anty-antyrelatywizm i: Stan antropologicznej sztuki, u: Zastane wiato..., ibid.
575
injenice od vrednosti, podaci od teorije, opisi od ocena, duga je i moe se izvesti od jednog od pionira sociologije znanja Maksa Vebera, koji je 1904. godine pisao: Ne moe se zamisliti drugaije saznavanje kulturnih procesa nego na osnovi znaenja koje za nas uvek ima stvarnost ivota, individualno oblikovana u vidu odreenih pojedinanih veza.10
Veber Burdije, Gerc
Institucionalno ponaanje
Upravo se od Vebera do Burdijea i Gerca protee metodoloki put na kojem se moe nai osnovni princip kulturalnih istraivanja: stvarnost nije neutralan predmet istraivanja nego sredina u kojoj ljudi stvaraju vrednosti i znaenja koji, pak, odreuju njihove naine delovanja. A iz toga proizlazi da ne treba istraivati stvarnost samu po sebi, ve ono to o njoj govorimo i mislimo. Uzmimo samo jedan primer koji ilustruje razmatranu defini- simbolika nadmo ovaj ciju kulture o kojoj je re. Kao pojam uveo je francuski sociolog Pjer Burdije, smatrajui da jezik profesor univerziteta pripadam nije jednostavno sredstvo komuakademskoj kulturi (koja se vlada nikacije (iluzija autonomije jezipo odreenim pravilima), i da bih kog sistema), ve manifestacija u njoj na pravi nain uestvovao borbe izmeu pojedinaca i ire (na primer, postupno napredova- grupa kojima pripadaju. Jezik je, nje u univerzitetskim zvanjima, dakle, deo igre kulturne razmene koja nije neutralna, ve podrazupokazivanje lojalnosti prema is- meva konflikt interesa i borbu za pravnim odlukama nadreenih a simboliku vlast, odnosno mo suzdranost u odnosu na neisprav- uticaja na svet putem delovanja na ne odluke itd.) moram da joj se predstave o njemu. Sagledana kao povinujem. Znam da mi akadem- stvaranje i modifikacija pojedinapredstava kultura je osnovno ska institucija namee odreeno nih sredstvo simbolike vladavine. ponaanje (faktor kontrole) i da (Pogledati: Hegemonija) postoje unapred odreena pravila ponaanja, regulisana zakonom i principom razmene (moram da ispunjavam nastavne obaveze za koje sam plaen, piem knjige uz
10 M. Weber, Obiektywnoc poznania w naukach spoecznych, u: Problemy socjologii wiedzy, Warszawa, 1985, str. 72.
kulturni kapital termin koji je uveo Pjer Burdije za oznaavanje stepena posedovanog znanja i kvalifikacija neophodnih pojedincu da bi uao u krug eljenih institucija kulture. Kapital [...] je neto to je efektivno u datom polju i kao oruje i kao ulog u borbi [za mesto u kulturi], neto to omoguava onome ko ga poseduje da vri vlast, ima uticaj te, dakle, da postoji u datom polju i da ne bude samo vrednost bez znaenja.
576
pomo kojih napredujem, itd.) koja ograniavaju moju slobodu, mada mi univerzitet istovremeno garantuje, bar teorijski, pravo na slobodno izraavanje pa onda i razmenu misli i ideja. Istovremeno znam da postoji i druga vrsta razmene zahvaljujui kojoj to to uim mlade ljude zanimljivim stvarima, za uzvrat stiem tako se bar nadam njihovo prijateljstvo, zahvalnost i potovanje, iako ponekad i ljutnju ili antipatiju. U tom pogledu se kultura u kojoj uestvujem zasniva na tome da ja stvaram vrednosti i ocene koje determiniu moje ponaanje. Takoe se zasniva na razmeni materijalnih i duhovnih dobara, razmeni koja je projektovana prema odreenom modelu koji takoe determinie moje ponaanje. Moja predavanja na univerzitetu predstavljaju simboliku aktivnost u tom smislu to stvaram znaenja i to ih populariem. To inim u skladu s mojim predstavama o knjievnosti, kulturi, filozofiji, svakodnevnom ivotu (verujem u liberalno obrazovanje ali istovremeno u snagu tradicije, verujem da treba itati knjievnost iako, takoe, znam da nas ona ne sme udaljavati od ivota, itd.), i trudim se da te predstave (odnosno moju ideologiju) populariem poto za to imam odgovarajua institucionalna sredstva. Na taj nain imam neku vrstu vlasti nad studentima koju oni ili prihvataju ili odbacuju u zavisnosti od njihovih predstava o stvarnosti (njihove ideologije) kao i od toga da li ta vlast nuna u instituciji nee biti zloupotrebljena. Kad neko pone da prihvata moje predstave o stvarnosti, poinje da koristi isti (ili slian) jezik i na taj nain se stvara zajednica interesa. Meutim, ako se neko ne sloi s mojom vizijom sveta, onda bira drugi diskurs i zapoinjemo usklaivati ispravnost naih stavova. Ako posmatramo univerzitet POLJE prema Burdijeu, drukao uslovni primer kulture (a motveni prostor je podeljen na nehogli bismo isto tako analizirati kafamogena polja koja pojedincima ne ili fudbalske stadione), onda se odreuju pravila institucionalnog jasno vidi da predloena definicija delovanja. To polje je mrea objektivnih odnosa izmeu pozicikulture kao sistem si mb oli k i h ja koje zauzima subjekat. Suprota kt iv nost i u korenj e ni h u o dnost polju je habitu s (pogledati) re e noj i deol o g iji i z asnova sociokulturna sposobnost pon i h na r azmeni dokazuje svoju jedinca da na odreen nain perefikasnost. Ljudi koji ive u svojim cipira svet i aktivnosti u njemu. Pojedinac investira svoje obrazovasredinama neprestano proizvode i nje i znanje (ku ltur ni k apit al tumae znaenja (simbolike aktiv pogledati) u mrei drutvenih nosti) koja proizvode i vode odreodnosa (p olj e) i proverava svoj enim stavovima i predstavama o habitu s. stvarnosti u kojoj ive (ideologije).
Kulturna razmena
Sistem simbolikih aktivnosti
577
Pitanje objektivnosti
Vitgentajnova koncepcija jezikih igara
Gercova teorija organizacije znaenja
Stranost
Jedno od vanijih pitanja koja se ovde moraju postaviti (i esto se javljaju u diskusijama o temi objektivnosti humanistikih nauka) glasi: poto vie ne verujemo u romantinu teoriju uivljavanja kao osnove drutvene hermeneutike, poto se razumevanje i razjanjavanje onoga to je drugo, drugih sistema vrednosti, drugih sistema kulture, drugih tradicija, ne zasniva na potpunoj identifikaciji, da li je onda razumevanje onoga to je drugo uopte mogue? Da li nam preti relativizam principa poto svako stvara znaenja na sopstveni rizik? U pomo nam dolaze dve teorije. Prvo, teor ij a j e zi k i h igar a Ludviga Vitgentajna koja je prvi put izloena u Filozofskim istraivanjima, objavljenim 1953. godine, dve godine nakon njegove smrti. Vitgentajn, autor slavnog Logiko-filozofskog traktata ija je jedna od najvanijih teza glasila da su granice mog jezika, granice mog sveta, posle takozvanog preokreta izvrio je snaan napad na teoriju privatnog jezika i kako je pisao Gerc izneo misao iz peine uma na javni trg. To je znailo da jezik nije vie, kao to je ranije smatrao, slika sveta, ve skup drutveno odreenih igara ili aktivnosti ija motivisanost proizlazi iz njihove ivotne uspenosti, odnosno adekvatnog konteksta primene a ne referencijalne ispravnosti. Znaenje, zapravo i razumevanje sveta, nije stvaranje koje je nezavisno od konkretne jezike aktivnosti, a ona nikada ne moe biti pojedinana, ve se odnosi na drutvo iji sam, kao aktivan korisnik jezika, kostvaralac. Drugu teoriju predstavlja i nte r pret at iv na ant rop ol og ij a Kliforda Gerca, koja se zasniva na uverenju da je simboliki univerzum koji organizuje predstavu svake drutvene grupe da li su to Papuasi, Navaho Indijanci, igrai golfa ili nuklearni fiziari rezultat onoga kako oni sami zamiljaju svoj svet i kako organizuju svoj svet znaenja.11 Zato, kako kae Gerc, istraivanje kultura drugih naroda, ali i istraivanje sopstvene kulture, zahteva dopiranje do onoga za ta one sebe smatraju, ta po svom uverenju ine i koji cilj postavljaju aktivnostima koje sami pokreu.12 U antropolokim istraivanjima re je, dakle, o postizanju produktivnog poznavanja sistema znaenja u okviru kojih oni impostiraju svoj ivot.13 Prema Gercu, stranost se, koja ve zapoinje na povrini povrine [nae]
11 C. Geertz, Wiedza lokalna. Dalsze eseje z zakresu antropologii interpretatywnej, Krakw, 2005, str. 157. 12 C. Geertz, Zastane wiato..., op. cit., str. 27. 13 C. Geertz, Wdrwka i przypadek: ywot uczonego, u: Zastane wiato..., op. cit., str. 27.
578
koe, moe razumeti jer nije zatvorena u okvire neprozirne subjektivnosti, ve podlee impostaciji u odreenoj zajednici poto je tako glasi osnovna teza kulturalnih istraivanja koju su prihvatile sve njene kole i pravci znaenje drutveno konstituisano.14
Engleski izvori
Kulturalna istraivanja, kao to smo rekli, nisu homogena disciplina, i to ne samo s obzirom na brojnost razliitih jezika analiza koje koriste i mnotvo prihvatanih taaka gledita. Postoje osim ve pomenutih tri velike tradicije cultural criticism koje treba pomenuti. Poetke jednog od najuticajnijih pravaca, koji e ostvariti veliku popularnost u anglosaksonskim zemljama, treba traiti u Engleskoj krajem pedesetih godina kad su dva profesora engleske knjievnosti Rejmond Vilijams i Riard Hogart obojica poreklom iz radnikih porodica, prihvativi marksizam, objavili svoje knjige. To su bile Culture and Society: 17801950 (1958) i The Uses of Literacy (1957). Polazna taka je bilo prevrednovanje radnike kulture u Engleskoj i oslobaanje od elitizma miljenja o kulturi. Za obojicu su negativne reference u to vreme predstavljali stavovi Frenka Rejmonda Lejvisa (18951978) koji je u knjizi The Great Tradition: George Eliot, Henry James, Joseph Conrad (1948) ne samo ustanovio kanon tradicionalne engleske knjievnosti (iskljuujui iz nje previe savremene Dojsa i Virdiniju Vulf) nego je, takoe, tvrdei da jedino knjievnost ima pristup svesti o razliitim mogunostima u ivotu, iskljuio iz te uloge ne samo druge umetnosti ve i druge kulturne aktivnosti. Zbog toga su Vilijams i Hogart, povezani s Novom levicom koja je nastala u Engleskoj 1956. godine kao odgovor na sovjetsku invaziju na Maarsku, odluili da se bave onim to je potisnuto s polja knjievne kritike, dakle, razliitim formama popularne umetnosti, kao i njenim glavnim konzumentima, odnosno radnikom klasom. Dosledno su nivelisali i razliku izmeu visoke i niske kulture, kao i izmeu kulture i drutva, dokazujui da u oba toka deluju isti mehanizmi. Godine 1964. Riard Hogart i Stjuart Hol su u Birmingemu osnovali Centre for Contemporary Cultural Studies koji je postao prva institucija koja je oblikovala pristalice kulturalnih istraivanja. Jedna od kljunih premisa istraivanja koja su se u CCCS sprovodila, a koja
14 C. Geertz, Poytki z rnorodnoci, op. cit., str. 99.
Tri velike tradicije kulturalnih istraivanja Engleski izvori
Vilijamsova i Hogartova kritika Lejvisa
Centre for Contemporary Cultural Studies
579
Gramijeva kategorija hegemonije
Analiza klasnih i politikih pitanja
Lakan i kulturalna istraivanja
je direktno izraena u knjizi Edvarda P. Tomsona The Making of the English Working Class (1964), bilo je uverenje o nepovratnoj podeli jedinstva engleske kulture na meusobno sukobljene klase i kulturne tokove koji nisu meusobno povezani istim tim vrednostima. Centar se nije sluio nijednom jasno preciziranom metodom niti je imao jasno odreen predmet istraivanja. Dakle, bavio se novinskim oglasima, reklamama, stripovima, stambenom arhitekturom, modom, omladinskim supkulturama, ilustrovanim magazinima, filmom, rok muzikom, razglednicama, televizijom, radiom, to je dovelo do toga da su kako pie jedan od istraivaa umetnosti ulice i trita zamenile tradicionalne umetnosti iz muzeja i biblioteke.15 Sedamdesetih godina poela su da se vre intenzivna istraivanja dominacije u kulturi uz primenu kategorije hegemonij e koju je prvi uveo italijanski komunista Antonio Grami (18911937). He- hegemonija termin koji je u drutvenu filozofiju uveo Angemonija je nain na koji klasa ko- tonio Grami da bi oznaio odnos ja dominira vri ideoloki uticaj na izmeu vladajue klase i ostatka podreenu klasu, ali ne uz pomo drutva. Prema Gramiju, graansile ve uz pomo postignutog ska klasa vlada nad ostatkom drukompromisa. Poto se dominacija tva zahvaljujui svojim javnim vezuje za kapital i posedovanje me- (pravnim, politikim, vojnim) institucijama, ali u privatnom ivotu dija, hegemonija u kapitalistikom rasprostire svoju vlast zahvaljujui drutvu manifestuje se na nivou irenju sopstvenog pogleda na popularne kulture koja povezuje svet. Hegemonija nije identina sa vlasnike (kapital) i konzumente ideologijom jer deluje i u vidu (radnika klasa) na diskretan ali nediskurzivnog oblika: kao radna etika ili obiaj. neraskidiv nain. Tako su kulturalna istraivanja u Engleskoj ezdesetih i sedamdesetih godina, organizovana oko CCCS, kao osnovni predmet svoje analize uzela klasna i politika pitanja ne ostavljajui mnogo mesta za pitanja konstrukcije kulturnog znaenja. Ovu prazninu reili su da popune ljudi okupljeni oko filmskog asopisa Screen (Steven Hert, Kolin Mekkejb, aklin Roz) u kojem je dominirala povezanost marksizma, psihoanalize i semiotike. Iz psihoanalize aka Lakana preuzeto je uverenje da subjekat zauzima mesto u simbolikom poretku ne sopstvenom inicijativom nego usled stranih mu znakova koji stvaraju iluziju o ukorenjenosti u kulturi, iako su istovremeno u toj kulturi alijenirani. Poto moramo da zauzmemo neku poziciju, trudimo se da ispunimo ulogu koja nam je namenjena iako ona nema
15 V. B. Leitch, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism, New York, 1992, str. 147.
580
ideologija re koju je uveo francuski filozof Klod de Trasi u radu Elments didologie (18011805) da bi oznaio istraivanja ideja koja sadre racionalno ispitivanje izvora ideje da bi se razlikovalo pravo znanje od uobiajenih miljenja i religijskih verovanja. Prema marksistikom shvatanju, ideologija je oznaavala skup principa koji maskiraju pravu prirodu drutvenog ivota i na taj nain opravdavaju vladavinu jedne klase nad drugom. Za Engelsa je ideologija bila isto to i pogrena svest. Danas se termin ideologija koristi u neutralnijem znaenju, kao skup uverenja i predstava o stvarnosti koji pojedincu daje drutveni identitet. Prema Karlu Manhajmu, drutvo se moe analizirati jer njegovi lanovi imaju u glavi svojevrsnu sliku tog drutva. U skladu sa uticajnom definicijom Luja Altisera, ideologija je sistem predstava koji se sastoji od ideja, pojmova, mitova ili slika zahvaljujui kome ljudi doivljavaju svoj zamiljeni odnos prema stvarnim uslovima egzistencije. Prema miljenju Terija Igltona, ideologija oznaava itav kompleks znaenjskih aktivnosti i simbolikih procesa u datom drutvu: [...] ona vie upuuje na nain na koji pojedinci doivljavaju svoje drutvene aktivnosti, nego na same aktivnosti. Prouavanje ideologije iz ove perspektive podrazumeva analizu naina pomou kojih: a) pojedinac postaje subjekat drutvenih aktivnosti; b) drutvena stvarnost biva sistematizovana pomou sistema predstava i simbolikih aktivnosti; c) predstave su proizvedene i ire se u drutvu.
nieg zajednikog sa onim to mi u stvari jesmo. Zatim je iz teorije Luja Altisera, uticajnog francuskog marksiste, usvojen pojam interpelacije, ili izdizanja individue na nivo subjekta u pomo ideologije koja mu govori da je njegova javna aktivnost rezultat slobodne volje, iako stvarno proistie iz prinude, povezane s mestom koje zauzima. Iz obe ove teorije proisticalo je uverenje o konst ituis anju subj ekt a uz p omo i d eolo g ij e koja je odmah poistoveivana s kulturom, pri emu se odbacivalo tradicionalno marksistiko uverenje o ideologiji kao ravoj svesti i pri emu se ideologija izjednaavala s mreom predstava koju je kultura nametala individuama u kojoj one ele da uestvuju. Na taj nain su i italac i gledalac definisani kao subjekat stvoren pomou dominantne ideologije, bilo da je to graanska ideologija (kao u romanu XIX veka) ili maskularna ideologija (holivudski filmovi). U prvom sluaju, italac realistikog romana je primoran da veruje da je predstavljena stvarnost, stvarnost koja objektivno postoji a ne stvarnost konstruisana pomou odreenog poloaja naratora. U drugom sluaju, kulturoloka analiza filma koju je prvi put, 1975. godine, obavila Lora Malvi16 pokazuje kako ena ne postoji autonomno u filmu, nego je rezultat projekcije
Altiserov pojam interpelacije
16 Up. L. Mulvey, Visual Pleasure and Narrative Cinema, u: Visual and Other Pleasures, Basingstoke, 1989.
581
mukog posmatranja koje apsolutno dominira na prostoru vidljivosti. Zato pol neminovno postaje kulturni pol (gender), jer se ispoljava kao rezultat ideoloke (odnosno, imaginativne) manipulacije.
Vrli novi svet

Kulturalna istraivanja u Engleskoj i SAD
Od knjievnosti do potroakog drutva
Frankfurtska kola u Americi
Kad je u Engleskoj poela da vlada vlada konzervativaca (period koji se zove taerizam, 19791990), engleska kulturalna istraivanja su izgubila na snazi to je, nesumnjivo, bilo u vezi s njihovim izrazito leviarskim programom zasnovanim na borbi klasa i analizi procesa hegemonije. Iako je u Sjedinjenim Amerikim Dravama isti taj period oznaila vladavina republikanaca (Regan, Bu), kulturalna istraivanja su, ipak, upravo tada poela da dominiraju u amerikoj Akademiji, mada iz pomalo drugaijih razloga nego u Engleskoj. Tako se ispostavilo da je u multikulturalnoj Americi, kojom je dominirala popularna kultura, kulturna analiza postala neizbena hermeneutika strategija za otkrivanje mehanizama svakodnevnog ivota. Zato su amerika kulturalna istraivanja rado odustala od itanja knjievnih tekstova njih samih radi, prelazei veoma brzo na znatno ire probleme: medijsko konstruisanje znaenja u potroakom drutvu. U osnovi ovog preokreta treba uoiti dve kulturne injenice: krah metodologije New Criticisma koja se zasnivala na neutralnoj estetikoj analizi teksta lienoj bilo kakvih drutvenih i politikih implikacija i krizu the American way of life, iji su se simptomi mogli sagledati u kritikim reakcijama na rat u Vijetnamu i u omladinskoj kontrakulturi. Pioniri ovakvog stava u Americi nesumnjivo su bili istaknuti predstavnici takozvane Frankfurtske kole, emigranti Teodor Adorno (19031969) i Maks Horkhajmer (18951973) koji su jedno od poglavlja uvene Dijalektike prosvetiteljstva (1947) posvetili kulturnoj industriji kao nesrenoj posledici samovolje instrumentalizovanog razuma koji ignorie sam ivot (iz te perspektive Holivud je bio podjednako cinino prosvetiteljski i varvarski kao Hitlerov plan masovnog unitenja), a sam Adorno je, kasnih tridesetih i polovinom pedesetih godina, objavio etiri velika eseja o popularnoj kulturi i blistavu analizu astroloke rubrike u Los Angeles Timesu.17 Naslee frankfurtovaca je decenijama bilo uspavano uglavnom zbog vladavine knjievnosti tekstualne paradigme u amerikim
17 Up. T. W. Adorno, The Stars Down to Earth and Other Essays on the Irrational in Culture, red., uvod S. Cbok, LondonNew York, 1994.
582
istraivanjima, koja je preko palestinskog kritiara i amerikog profesora Edvarda Saida bila povezana s Deridinom dekonstrukcijom. U tekstu Criticism Between Culture and System18 (prvi put objavljenom 1978)19 Said uporeuje dva stava Deridin i Fukoov i dolazi do zakljuka da prvi, redukujui diskurzivne prakse na tekstualne tragove, razdvaja tekstove od sveta, dok ih drugi, stavljajui snaan akcenat na drutvena pravila konstruisanja tekstova, snano u njega ugrauje. Prema Saidu, Derida ne brine o tome kako je zapadni logocentrizam, koji je dominirao evropskom filozofijom od Platona do Huserla, nastao, i uz pomo kakvih drutvenih aktivnosti biva institucionalizovan, ime za razliku od Fukoa gubi kulturnu dimenziju analize i slabi je. Ako je u tekstu sve uvek otvoreno i ka sumnji i ka potvrivanju, onda su razlike izmeu jednog klasnog interesa i drugog, izmeu tlaitelja i potlaenog, jednog diskursa i drugog, jedne ideologije i druge, samo potencijalne u ... neizdiferenciranoj stihiji tekstualnosti.20 Kao to se moe videti, opozicija izmeu Fukoa i Deride kljuna za kulturalna istraivanja jeste opozicija izmeu institucionalizovanog diskursa zasnovanog na nekoj konkretnoj ideologiji i drutveno neizdiferenciranoj tekstualnosti koja obuhvata sve i ne obuhvata nita. Drugim reima, ako se Derida u prvom redu koncentrie na oslobaanje oznaiteljskih elemenata (signifiants) od transcendentalnog oznaenog i njegovog impostiranja u odnos s drugim signifiants, onda Fuko nastoji da opie kulturnu situiranost signifiants i naine njegovog stvaranja. Derida nam, kae Said, omoguava da shvatimo kako deluju odreeni tekstovi, dok nam Fuko skree panju na odnos vlasti ugraene u svaki diskurs.21
18 E. W. Said, The World, the Text, and the Critic, Cambridge, Mass. 1983. 19 E. W. Said, The Problem of Textuality: Two Examplary Positions, Critical Inquiry, 1978, t. 4, br. 4. 20 Ibid., str. 214. 21 Sigurno se s tim u vezi na velikom simpozijumu Cultural Studies Now and in the Future, organizovanom aprila 1990. godine na Univerzitetu Illinois u Urbana-Champaigne, na kojem se okupilo preko devet stotina uesnika i koji se moe smatrati prelomnim trenutkom u amerikim kulturalnim istraivanjima, pozivalo ak na dvanaest Fukoovih dela (sva vanija) i samo na dva Deridina teksta. Up. Cultural Studies, red. L. Grossberg, C. Nelson, P. A. Treichler, New YorkLondon, 1992. To je najvea (skoro osam stotina strana velikog formata) prezentacija stanja kulturalnih istraivanja s poetka devedesetih godina.
Saidova kritika dekonstrukcije
Saidova opozicija izmeu Deride i Fukoa
583
Pojam tekstualnosti prema olsu
Kao pokuaj prevazilaenja ove teke opozicije pokazao se, izmeu ostalih, i predlog Roberta olsa koji je u knjizi Textual Power iz 1985. godine predloio proirivanje pojma tekstualnosti do te mere da bi mogao da obuhvati sve vrste tekstova, vizuelnih i verbalnih, polemikih i zavodljivih (seductive), a kao posledicu toga odbacivanje kategorije iskljuivosti knjievnosti.22 ols je na sledei nain objanjavao svoj stav: Moramo da oslobodimo put izmeu knjievnih i verbalnih tekstova i drutvenog teksta (social text) u kome ivimo. Samo zahvaljujui slamanju hermetikog peata stavljenog na knjievni tekst to spada u naslee modernizma i novokritike egzegeze moemo opet da pronaemo na pravi zadatak, a to je poduavanje.23 Pristalice kulturalnih istraivanja ovu tezu brzo su dopunile sledeom: kategoriju itanja (reading) treba konstruisati tako da se njome obuhvate sve pojave u kulturi meu kojima ne bi postojala nikakva vrednosna hijerarhija.24 Iz ove nove perspektive, itanje Bure je podjednako bitno kao analiza Saturday Night Live ili reklama za marlboro cigarete, jer zahvaljujui ovoj raznovrsnosti, istraiva moe pokazati razliite naine konstruisanja znaenja koje funkcionie u datoj kulturi.
Drutveni tekst
Mit i ideologija
Politika osnova kulturalnih istraivanja
Ako je tano da se engleska Nova levica, koja je odgovorna za nastanak kulturalnih istraivanja, ispoljila kao reakcija na dogaaje u Maarskoj 1956. godine, dok je amerikim kulturalnim istraivanjima dominirala kriza izazvana ratom u Vijetnamu, onda je nesumnjivo najtraumatiniji dogaaj za Francuze bio rat u Aliru koji je oznaavao poetak raspada kolonijalne imperije. Nije sluajno to odmah nakon njegovog zavretka (19541956) Rolan Bart poinje u delovima da
22 ols, svakako, nije bio prvi koji je to pokuao, jer je jo Nortrop Fraj sugerisao kako knjievna istraivanja treba da obuhvataju i ukupnost verbalnog iskustva italaca, to je postulirao i Jakobson. 23 R. Scholes, Textual Power: Literary Theory and the Teaching of English, New Haven, 1985, str. 24. 24 ols je pisao: Tekstualna istraivanja moraju da izau iz okvira stranice i knjige ka institucionalnim praksama i drutvenim strukturama koje same po sebi mogu biti uspeno istraivane kao kodovi i tekstovi. Op. cit., str. 1617.
584
objavljuje svoje Mitologije koje, zatim, 1957. godine, objavljuje u knjizi pod istim naslovom. Zadatak se zasnivao na paljivoj ideolokoj analizi svakodnevnog ivota u Francuskoj (novine, film, reklame, sport, striptiz, astrologija, sudski procesi, automobili itd.) i otkrivanju mehanizama zahvaljujui kojima ono to je istorijsko graanska kultura prihvata kao prirodno (dakle, oigledno). Ovo meanje Prirode i Istorije25 Bart je smatrao najtipinijim znakom savremenog mitotvorstva, dok je samoga sebe definisao kao semioklastu (po uzoru na ikonoklastu). Zadatak istraivaa kulture jeste da detaljno ukae na mistifikaciju koja pretvara malograansku kulturu u univerzalnu prirodu,26 to moe uiniti zahvaljujui semiotikom instrumentarijumu. Bart je zavrio itanje De Sosira kod kojeg je proitao da znak nije prirodan ve proizvoljan i iz toga izvukao odgovarajue zakljuke koji se odnose na mit. U svetlu semiologije govor se ne odnosi samo na jezik ve na svaku poruku koja se razumeva tokom komunikacije, to znai i na slike, pa ak i na stvari kojima se pripisuje neka vrednost (u kulturi sve ima neko znaenje ili neku vrednost: to je neosporan aksiom kulturalnih istraivanja).27 Ulazei na teren kulture, govor odmah prihvata dominantna klasa i prerauje ga u dr u gostep en s em iol ok i s istem, kako Bart definie mit. Ovde je re o tome da znak (koji se i sam sastoji od signifiant i signifi) u celini postaje signifiant za neki novi signifi. Nije sluajno to Bart, elei da objasni taj mehanizam, daje sledei primer: Dok ekam u brijanici, pruaju mi jedan broj Pari Maa (Paris Match). Na naslovnoj strani neki mladi crnac u francuskoj uniformi pozdravlja vojnikim pozdravom, oiju nesumnjivo uperenih u neki nabor trobojne zastave. To je smisao slike. Ali, bez obzira na to da li sam naivan ili ne, ja dobro vidim ta mi ona govori: da je Francuska veliko Carstvo, da svi njeni sinovi, bez obzira na boju koe, verno slue pod njenom zastavom i da nema boljeg odgovora opadaima tobonjeg kolonijalizma od revnosti sa kojom ovaj crnac slui svoje tobonje ugnjetae.28
25 R. Barthes, Mitologie, Warszawa, 2000, str. 27. 26 Ibid., str. 25. 27 Prilazim moru: nesumnjivo, ono ne nosi nikakvu poruku. Ali koliko semioloke grae na plai! Zastave, parole, oznake, grbovi, odela, ak i opaljenost suncem, sve su to poruke za mene. Rolan Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 266. 28 Ibid., str. 270271.
Bartove Mitologije
Pansemioza kao aksiom kulturalnih istraivanja
585
Kraa govora
Demistifikacija graanske ideologije
ta je ideologija?
Ideologija identiteta
Bart ita fotografiju iz nedeljnika kao mitsku poruku iji istorijski smisao biva stavljen u zagrade i zamenjen novim znaenjem koje predstavlja pravi sadraj slike. U gorenavedenom primeru ona je opravdanje francuskog kolonijalizma koje se namee itaocu sa veoma agresivnom oiglednou (crnac koji pozdravlja postaje alibi francuskog carevinstva). Na taj nain, pie Bart, u okviru komunikacije dolazi do krae govora (krivac je onaj ko ima uticaj na medije) i njegovog pretvaranja u drugaiji oblik. Iskaz koji se sastoji od proizvoljnih znakova sada poinje da funkcionie kao pr iro dna ve z a usled ega poprima odlike persvazivne oiglednosti koja je, u sluaju fotografije iz Paris Matcha, lojalna politika tvrdnja29 odmah prihvaena od strane primalaca. Na taj nain semioloko itanje se upotrebljava za pronicljivu demistifikaciju graanske ideologije koja preobraa stvarnost sveta u sliku sveta, Istoriju u Prirodu30 i brisanje sopstvenog imena. Ako se mitologija zasniva na stvarnosti kakvu bismo eleli da imamo (i zato od nje stvaramo mit), mitolog postupa obrnuto: brani stvarnost od njenog preobraanja u sliku i predstavu te, dakle, brani je od prevelike ideologizacije. Ovde se Bart slae sa Altiserovim i Balibarovim uverenjem, koji su u komentarima Marksovog Kapitala konstatovali da ideologija nema nikakvu istoriju, kao i s teorijom ideologije Luja Altisera (19181990), za koga ona predstavlja zamiljeni odnos pojedinaca prema njihovim stvarnim uslovima ivota.31 Ideologija ovde nije tretirana u skladu s marksistikom ortodoksijom, kao manifestacija pogrene svesti, ve kao nuno, zamiljeno posredovanje izmeu oveka i njegove stvarnosti. Kao takva, ideologija nije proizvod subjekta, ve obrnuto pretvara pojedinca u subjekat koji je njena posledica. Altiser ovde upotrebljava kategoriju i nter p el a cij e, odnosno poziva koji ideologija upuuje pojedincu: prihvatanje ovog poziva ini da pojedinac ulazi u sferu predstava koje sam prihvata i stie kulturni (te, dakle, ideoloki) identitet. Nema, dakle, kulture bez ideologije, to takoe znai da je subjekat (a ne pojedinac) sputan iluzornom sveu sopstvene slobode (ono sam to elim da budem), a istovremeno je samo zarobljenik simbolike kulture u kojoj uestvuje.
29 Ibid., str. 283. 30 Ibid., str. 296. 31 L. Althusser, Idologie et appareils idologiques dEtat (Notes pour une recherche), u: Lenin et la philosophie, Paris, 1969.
586
Znanje / podjarmljenost / vlast

Kategorija subjekta ovde igra centralnu ulogu s obzirom na svoju dvoznanost. U francuskom jeziku le sujet i na engleskom the subject znai kako subjekat u filozofskom smislu, tako i podanik u politikom smislu. Na ovoj dvoznanosti svoju filozofiju izradio je Miel Fuko (19261984). U knjizi Nadzirati i kanjavati (1975), posveenoj raanju zapadnog penitencijarnog sistema, on dokazuje da je moderna zapadna kultura nastala kao posledica institucionalizacije disciplinujuih tehnika nastalih u zatvorima i prisutnih u najsitnijim sektorima javnog ivota. vlast koncept koji je u Ta mikrofizika vlasti ini da posvom radu koristio Miel Fuko jedinac biva podvrgnut disciplinukoji vlast shvata kao rezultat dejuem mehanizmu dravne vlasti lovanja institucionalizovanih diskoja utie ne toliko na slobodu gokursa koji uspostavljaju subjekat. vora i miljenja koliko na to ta se Prema ovom shvatanju, vlast nije u neijem posedovanju, nego pomoe biti. Kako kae Fuko, vlast stoji u diskurzivnom, dakle, u anonema spoljanjost, to dobro zvunimnom stanju, u vezi s im se i i zajedno s Deridinom reenicom otpor protiv vlasti mora obavljati da je nema izvan-teksta, jer u kroz diskurs. oba sluaja biva naglaen univerzalan mehanizam nastanka znaenja usled znakova koji se stalno razlikuju (to je De Sosirovo naslee po kome u jeziku postoje samo razlike), kao i nastanka subjekta usled sueljenih snaga (to je, opet, Frojdovo naslee po kome je ja ekonomska kategorija i mesto suoavanja od njega nezavisnih nagonskih snaga). Subjekat, dakle, po definiciji podjarmljuju32 institucije kontrole i discipline ije je postojanje za zapadnu kulturu neophodno. Kulturna analiza, dakle, tei da otkrije ove mehanizme podjarmljivanja pojedinca i njegovog pretvaranja u politiki subjekat. Fuko je to uinio u etiri knjige: u Istoriji ludila u doba klasicizma (1961) analizirao je veliko zatvaranje ludaka i dokazivao kako je ludilo ne uzrok ve pre posledica ideolokog iskljuivanja (zahvaljujui kome se mogao pojaviti savremeni kartezijanski subjekat s njegovim jasnim i glasnim idejama). U Raanju klinike izneo je istoriju medikalizacije pred kraj XVIII veka, iznosei argumente po kojima je pojavljivanje novog klinikog iskustva rezultat promene u jeziku koja se u to vreme odigrala, a ne obrnuto. Klinika, pisao je Fuko, istovremeno predstavlja novu podelu stvari i princip njihove artikulacije u jeziku.33 U Nadzirati
32 Tako je u poljskom izdanju Surveiller et punir prevedena re assujetissement. 33 M. Foucault, Narodziny kliniki, Warszawa, 1999, str. 15.
XVI. Kulturalna istraivanja Subjekat
Fukoova analiza mehanizama vlasti
Podjarmljeni subjekat
Istorija ludila
Nadzirati i kanjavati
587
Fukoova koncepcija diskursa
Vlast znanje
i kanjavati prati pojavu disciplinujuih institucija pomou kojih bivaju obezbeeni mehanizmi vlasti nad drutvom, a subjekat postaje mesto penitencijarne intervencije bez koje kultura ne moe da postoji. I, na kraju, u prvom tomu Istorije seksualnosti, Fuko je istakao da seksualnost, tj. preciznije: scientia sexualis znanje o seksualnosti, predstavlja sredstvo pomou kojeg drutvo uspostavlja kontrolu nad prijatnou koja preti njegovom poretku. Uticaj Fukoa na kulturalna is- diskurs skup drutveno traivanja je ogroman, mada se mo- sankcionisanih izreenih aktivnoe svesti uz veliko pojednostav- sti koji odreuje mesto subjekta i ljivanje i saimanje na etiri naj- status stvarnosti. Stvarnost postoji kao rezultanta razliitih iskaza bitnija motiva. To su: njoj (odnosno, ima diskurzivni 1. Prvi put formulisana u Ra- o status). Pojedinac postaje subjekt anju klinike, a zatim raz- kad kao sopstvena pravila datog vijena u Arheologiji znanja diskursa prihvata odreene vred(1969), koncepcija d isku r- nosti i uverenja (= ideologiju). Diss a koji ne predstavlja pret- kurs nikada nije neutralan pogled hodno postojeu stvarnost na svet i predstavlja osnovni uslov konstituisanja identiteta (reci mi nego je disciplinuje u dvo- ta misli i rei u ti ko si). Pjer strukom znaenju ove rei: Burdije je uveo pojam srodan disproizvodi discipline znanja kursu, habitu s (lat. obiaj) da bi i samim tim kontrolie nje- odredio podrutvljenu subjektivnost, skup uputstava i preferencine predmete. zahvaljujui kojima svet za poje2. Uverenje da vlast proizvo- ja dinca postaje razumljiv i itljiv. 34 di znanje koje, potom, koristi za nadzor njenih predmeta. Kao primer moe da poslui psiholoki test kojem prestupnici bivaju podvrgnuti: da li je re o zloincu koji treba da zavri u zatvoru ili o neuraunljivoj osobi koju treba strpati u bolnicu? Nauka zahvaljujui diskursu sistematizuje i klasifikuje injenice kako bi ih kasnije podvrgla institucionalnoj obradi. Ovde je Fuko blizak analizama savremenosti, koje je vrio Martin Hajdeger, u kojima epistemologija biva optuena za osvajanje stvarnosti kao svoje slike.35 3. Koncepcija subjekta kao rezultat podjarmljivanja tela pojedinaca putem vlasti koja subjekat ini prisutnim samo zato da bi nad njim imala kontrolu i da bi ga pretvorila uz pomo odreenih tehnika u drutveno telo na kojem su kako je to opisao Miel de Serto pozivajui se na U kanjenikoj
34 M. Foucault, Nadzorowa i kara. Narodziny wizienia, Warszawa, 1993, str. 34. 35 M. Heidegger, Czas wiatoobrazu, u: Drogi lasu, Warszawa, 1997.
588
oloniji Franca Kafke zapisana k pravila postupanja.36 Drugi klasian primer te kontrole je Panopticon opisan u Nadzirati i kanjavati, zatvor koji je projektovao Deremi Bentam iji oblik osigurava stalan nadzor zatvorenika koji mogu savreno da se vide. Potpuna eliminacija sfere koja ne podlee kontroliuem posmatranju vlasti (i identifikacija vlasti sa apsolutnim vidom) jeste, prema Fukou, najkarakteristiniji znak savremene kulture. Prouavanje odnosa izmeu posmatranja i vlasti postalo je jedan od najvanijih zadataka cultural criticisma. 4. Koncepcija mi k rof i z i ke v l ast i koju koriste dravni organi i institucije, ali koja postoji i na nivou svakodnevnog ivota: u kolama, javnim institucijama, vojsci, fabrikama itd. Vlast ne pripada nikome (na primer, dravi), ve je rasprena u javnom ivotu. Na primer, uitelj ima vlast nad uenicima, ali ne kao pojedinac (Petar Petrovi) ve kao funkcioner vaspitne ustanove ijim se zahtevima mora povinovati, uostalom, slino kao policajac ili svetenik. Vlast je u stvari bezlina, ali se ugrauje u konkretne situacije, a samim tim i u in pisanja i itanja. Ove etiri teze oslanjaju se na dve snane premise koje se odnose na kulturu i subjekat, kao i na jezik: 1. Kultura je taka u kojoj se sukobljavaju vlast i pojedinac, koji da bi opstao mora da bude podjarmljen, iz ega proistie da subj ek at pre dst av lj a f u n kc iju v l ast i. 2. Kultura je posledica meusobno sukobljenih diskurzivnih aktivnosti koje proistiu iz toga to vlast proizvodi znanja,
panoptizam etimoloki svevienje ili svevidljivost. Termin je uveo Miel Fuko da bi odredio onu vrstu vlasti koja se ne zasniva na represiji, ve na stalnoj kontroli drutva, kao i na disciplinovanju tela (pod im treba podrazumevati podvrgavanje telesnosti odreenim ideolokim vrstim pravilima). Fuko objanjava panoptizam pozivajui se na dela britanskog filozofa Deremija Bentama, koji je stvorio veoma specifian model zatvora (Panopticon): u samom centru okrugle zatvorske hale stoji straara s koje se mogu posmatrati sve elije postavljene oko nje. Zatvorenici ne vide straara (zaklanja ga specijalna pregrada), ali on vidi njih. U sutini, prisustvo straara je nepotrebno, jer sama mogunost da budu posmatrani, disciplinuje zatvorenike. Dakle, re je o virtuelnom nadzoru koji se zasniva na tome to sama ideja kontrole, otelotvorena u obliku boksa za straara, tako deluje na zatvorenike da ih primorava odgovarajue ponaanje. 36 M. de Certeau, Ekonomia pimienna, u: A. Burzyska, M. P. Markowski, Teoria literatury XX wieku. Antologia, Krakw, 2006.
Panopticon
Mikrofizika vlasti
Dve premise o kulturi
589
iz ega proizlazi da je i diskurs funkcija vlasti. Poto subjekat koji govori neumitno upada u zamku vlasti, to onda znai da je nemogue neutralno (isto teorijsko) istraivanje kulture, koje se, samim tim (to je dokazalo i Fukoovo angaovanje u politikom ivotu Francuske), pretvara u p ol it i ku inte r ve n ciju. Upravo zahvaljujui toj aktivistikoj orijentaciji, Miel Fuko je postao jedan od najvanijih patrona cultural criticisma.
genealogija naziv metodolokog projekta Miela Fukoa koji je ostvarivan tokom sedamdesetih godina, a inspirisan filozofijom Fridriha Niea. Genealogija nastoji da pokae nain formiranja predmeta znanja i kako su oni drutveno disciplinovani pomou diskursa koji su im posveeni. Genealog ne veruje u uroenu neutralnost pojmova i nastoji da otkrije mehanizme koji dovode do njihove pojave i uvrivanja u istoriji. Na taj nain istrauje veze izmeu znanja i vlasti. Genealoki princip povezuje kulturalna istraivanja s Novim istorizmom.
Rezime
Kao to smo videli, kulturalna istraivanja nikada nisu bila, niti su danas, homogena disciplina; vrena su bez brige o metodolokoj strogosti, to moe biti povod za njihovu neuobiajenu popularnost naroito na amerikim univerzitetima gde nailaze na povoljnu klimu zahvaljujui politikoj angaovanosti profesora koji su se njima bavili i uspenoj retorici political correctness. U Francuskoj je situacija drugaija, ako ni zbog ega drugog, ono zbog postojanja neuniverzitetske naune institucije tipa cole des Hautes tudes en Sciences Sociales (gde su predavali i Pjer Burdije i Miel de Serto) ili Collge de France, gde je katedru Istorije sistema miljenja drao Miel Fuko. Ako bismo se, ipak, potrudili da odredimo ono to povezuje sve tri tradicije miljenja (englesku, ameriku i francusku) i kakav uticaj one imaju na razmiljanje o knjievnosti, mogli bismo se usuditi na sledea nabrajanja. 1. Smisao u kulturi nije kao to je u fenomenologiji proizvod akta iste svesti, nije ni kao u hermeneutici neto to treba otkriti u svetu ili izvan njega, niti je ugraen kao u raznim formalistikim teorijama u tekst ili u intertekstualne relacije, a nije ni kao u psihoanalizi potisnut u individualnu ili kolektivnu podsvest. Iz perspektive kulturalnih istraivanja, smisao je proizvod drutvenih aktivnosti, tanije: mnogih, esto meusobno sukobljenih drutvenih aktivnosti
590
Smisao u kulturi
od kojih svaka nastoji da nametne sopstveni nain legitimizacije smisla koji je stvorila. 2. Knjievnost nije ni zbir autonomnih tekstova ni ekspresija intimnog u linosti ili podraavanje stvarnosti, ve jedna od mnogih (ali ne najvanija) simbolikih aktivnosti (diskursa) podvrgnutih drutvenim pravilima proizvodnje i kontrole.37 3. Autor i italac nisu pojedinci od krvi i mesa, ve samo obavljaju odreene diskurzivne funkcije (Fuko), to znai da zauzimaju mesto koje odreuje u odnosu njih nadreena ideologija (Altiser), vlast (Fuko) ili drutvena struktura (Burdije). Autor i italac su pozvani da ispune svoje uloge, ne u skladu sa svojim linim opredeljenjima, ve kroz vladajue ideologije i naine kulturnog pozicioniranja: pol, klasna i etnika pripadnost. 4. Svaki tekst je ideologizovan, to znai da svaki u sebi krije skup predstava o svetu i odreuje odnos pojedinca prema sopstvenom ivotu (Altiser). 5. Interpretacija, koja se odnosi na sve vrste tekstova i iskaza (jezikih i likovnih koji pripadaju i visokoj i niskoj kulturi a mogu se nai i u delima klasika i u svakodnevnom ivotu), jeste ispoljavanje tih premisa (Bart) i njihovo pozicioniranje u irem kulturnom kontekstu.38 6. U vezi s tim, knjievno istraivanje nije, kako su pretpostavljali predstavnici New Criticisma, interpretacija i analiza knjievnih dela samima po sebi,39 interpretacija zasnovana na objektivnim, neutralnim sudovima, ve u krajnjoj liniji politika intervencija.40
37 Ovde valja podsetiti da je Sartr etrdesetih godina govorio kako je knjievnost odreene epohe otuena ako nije potpuno svesna svoje autonomije i ako se podreuje svetovnoj vlasti ili nekoj ideologiji. .-P. Sartr, ta je knjievnost?, op. cit. 38 Prema S. Fiu, to je postupak neizbene logike greke definisanja nepoznatog nepoznatim (ignotum per ignotum). Ako je zadatak kulturalnih istraivanja objanjavanje knjievnih tekstova kroz njihov odnos prema optijem tekstu kulture, onda je to mogue samo pod uslovom da ovaj tekst kulture ne zahteva dodatna objanjenja, to uopte nije oigledno. Up. S. Fish, Looking Elsewhere: Cultural Studies and Interdisciplinarity. Slino razmilja i D. Hilis Miler u eseju Cultural Studies and Reading, u: Professional Corectness: Literary Studies and Political Change, Cambridge, Mass., 1992. 39 R. Velek, O. Voren, Teorija knjievnosti, Nolit, Beograd, 1965, str. 178. 40 Jedan od najsnanijih kritiara ovakve postavke je H. Blum koji kulturalna istraivanja, Novi istorizam i ostale politike teorijske kole naziva zajednikim imenom kole Resentimenta, suprotstavljajui im romantiarsku estetiku genija koji se bori sa svojim prethodnicima. Prepunjeni resentimentom,
Interpretacija
591
Kako piu Viktorija Bonel i Lin Hant, autorke antologije Beyond the Cultural Turn: New Directions in the Study of Society and Culture, osamdesetih i devedesetih godina kulturalne teorije, naroito one postmodernistiki orijentisane, potkopale su i samu mogunost i potrebu drutvenih objanjenja. Idui za Fukoom i Deridom, poststrukturalisti i postmodernisti su ukazivali na to da podeljeni diskursi (ili kulture) tako intenzivno proimaju nae opaanje sveta, da bilo kakva takozvana nauna objanjenja drutvenog ivota postaju obina veba u kolektivnoj fikcionalizaciji ili mitotvorstvu.41 Kulturalna istraivanja upravo se bave sledeim: uticajem diskursa na opaanje stvarnosti koje neizbeno ak i u tvrdoj naunoj verziji podlee fikciji.
istoriari svih vrsta sledbenici Marksa, Fukoa i politikog feminizma bave se knjievnom kritikom kao da je ona neka vrsta drugostepene drutvene istorije. Na taj nain zaobilaze usamljenost itaoca, odbacuju subjektivnost koja je, kako tvrde, liena drutvenog smisla. H. Bloom, Lk przed wpywem. Teoria poezji, Krakw, 2002, str. 22. 41 V. E. Bonnell, L. Hunt, Introduction, u: Beyond the Cultural Turn: New Directions in the Study of Society and Culture, Berkeley, 1999, str. 3.
592
Hronologija
Maks Veber (18641920) u raspravi Objektivnost saznanja u drutvenim naukama, koja predstavlja manifest novog metodolokog stava i koji e se kasnije nazvati sociologijom znanja, istie da je transcendentalna pretpostavka svake nau ke o k njie v nost i (to) da smo ljudi ku ltu re koji poseduju sposobnost i volju zauzimanja svesnog st anov it a prema svetu kojem daju smis ao. 1922: Istorija i klasna svest era Lukaa u kojoj se, u kontekstu analize Marksovog fetiizma robe, javlja koncept postvarenja oveka podvrgnutog sve veem pritisku robne proizvodnje. 1929: Ideologija i utopija Karla Manhajma u kojoj autor definie predmet novog sociolokog pravca koji istrauje drutvene uslovljenosti teorije i naina miljenja. 19291933: Antonio Grami pie u zatvoru etiri toma Quaderni del carcere (Sveske iz zatvora) u kojima gradi osnovu za ideoloku analizu kulture koja je imala ogroman uticaj na razliite varijante kulturalnih istraivanja. 1933: Pionirska rasprava Jeija Stempovskog Chimera jako zwierz pocigowe u kojoj se analiziraju veze futurizma s kapitalizmom. 1934: Umetniko delo u doba tehnike reprodukcije Valtera Benjamina (18921940). Autor iznosi tezu da status umetnikog dela nije veit nego da zavisi od drutvene istorije. Umetniko delo, umnoeno mehanikom metodom u kapitalistikom drutvu, gubi svoju neponovljivu auru. Rut Benedikt objavljuje Modele kulture u kojima biva formulisana teorija kulture kao konfiguracija kulturnih modela nastalih pomou dominantnih kulturnih vrednosti odreene drutvene grupe. 1936: Ameriko, znatno izmenjeno, izdanje Ideologije i utopije. 1939: ber den Proze der Zivilisation. Soziogenetische und psychogenetische Untersuchungen. 1947: Teodor Adorno (19031969) i Maks Horkhajmer (18951973), koji ive u Americi od kraja tridesetih godina, objavljuju Dijalektiku prosvetiteljstva. U jednom od poglavlja, posveenom
1904:
593
amerikoj kulturnoj industriji, prosvetiteljstvo biva predstavljeno kao masovna kleveta, a kultura kao roba za prodaju. Jedna od prvih analiza reklame. 1951: 1957: Stjuart Hol dobija stipendiju Oxford University i zapoinje munjevitu karijeru kao aktivista britanske Nove levice. Riard Hogart objavljuje knjigu The Uses of Literacy, smatranu kamenom temeljcem kulturalnih istraivanja. Hogart u njoj istie da kritika analiza umetnosti omoguava otkrivanje istinskog kvaliteta ivota drutava. Jedino umetnost uspeva da odrazi ivot s njegovim ukupnim bogatstvom i raznovrsnou. Rolan Bart prikuplja svoje semioloke analize masovne kulture i objavljuje ih pod naslovom Mitologije. Rejmond Vilijams objavljuje Culture and Society (Kultura i drutvo) u kojoj kulturu definie kao celovit nain ivota (a whole way of life). Njegova druga vana knjiga The Long Revolution bie objavljena 1961. godine. I u jednoj i u drugoj knjizi Vilijams s marksistikog stanovita analizira kulturne procese i pojave. Opisujui razliite manifestacije i stadijume razvoja kulture, ukazuje na njenu osnovnu osobinu: postepena izrada apsolutne i kompletne forme koja obuhvata sve aspekte ivota (materijalne, intelektualne i duhovne). U Delhiju se osniva Centre for the Study of Developing Societies koji okuplja poznate indijske teoretiare: Rajni Kotari, Asis Nendi, D. L. et. CSDS se, pre svega, bavi problemom meukulturne komunikacije i procesima preobraaja predmodernih zajednica u moderna drutva. Fuko objavljuje Raanje klinike. Na Birmingenskom univerzitetu osniva se Centre for Contemporary Cultural Studies institucija po kojoj e se nazvati itava disciplina. Sa CCCS su, izmeu ostalih, bili povezani Riard Hogart, Rejmond Vilijams, Edvard Palmer Tompson i Stjuart Hol. Knjiga LAmour de lart. Les Muses dart Europens es leur public Pjera Burdijea i Alena Darbela. Autori analiziraju pojavu klasne i obrazovne podele grupa posetilaca dravnih galerija. Majski dogaaji u Parizu: pobuna studenata. Luj Altiser objavljuje knjigu Lenjin i filozofija u kojoj se nalazi njegov najuveniji tekst Ideologija i ideoloki dravni aparat u kojem se daje definicija ideologije kao imaginarne veze individua s njihovim stvarnim uslovima egzistencije. U Burdijeovoj knjizi La Reproduction. Elments pour une thorie du systme denseignement (koju je napisao zajedno sa . K. Paseronom) pojavljuje se teorija simbolikog nasilja.
1958:
1963:
1964:
1966:
1968: 1969:
1970:
594
1972: 1973: 1975:
1977:
1979:
1980: 1981:
1983: 1986: 1988:
CCCS objavljuje prvi broj Working Papers in Cultural Studies, asopis koji e kasnije postati glavni medijum za rasprave o kulturalnim istraivanjima. Zbornik eseja Kliforda Gerca The Interpretation of Cultures. Jedan od prvih manifesta interpretativne antropologije u koji je uveden pojam gustog opisa. Ve posle strukturalistikog zaokreta usled kojeg su nastale Rei i stvari (1966) i Arheologija znanja (1969), Fuko objavljuje Nadzirati i kanjavati, analizu disciplinujuih tehnika (naroito zatvorskih) u zapadnom drutvu. uvena analiza panoptizma kao tehnike stalnog uhoenja. Lora Malvi objavljuje esej Visual Pleasure and Narrative Cinema u kojem koristei teoriju aka Lakana pokazuje kako holivudski filmovi grade sliku ene s muke take gledita. Vilijamsova knjiga Marxism and Literature (Marksizam i knjievnost) u kojoj razvoj savremene knjievnosti nije definisan pomou estetikih kategorija, nego pomou postepene specijalizacije kapitalistikog drutva. Knjievne vrste su determinisane putem drutvene uloge koju treba da odigraju. U Velikoj Britaniji poinje jedanaestogodinji period konzervativnih vlada pod vostvom Margaret Taer. Pjer Burdije objavljuje La Distinction. Critique sociale du jugement. To je kritika Kantove teorije neutralnog estetikog suda. Burdije dokazuje da je estetiki oseaj rezultat kulturnog kapitala povezanog s privilegovanim drutvenim i ekonomskim poloajem. Stjuart Hol prelazi na Universytet Open i postaje moderator uvene rasprave pod nazivom New Times na stranicama Marxism Today. U knjizi Le Sens pratique Burdije navodi da se antropologija kao nauka moe ostvariti samo onda kad se u obzir uzmu aktivnosti i nauna sredstva, kao i veza istraivaa sa svojim predmetom. Frederik Dejmison objavljuje The Political Unconscious, konstatujui da politika interpretacija knjievnosti treba da zameni filoloku explication de texte, a marksizam predstavlja neprevazieni horizont svih metodologija koje ponitava ali i uva. Gercovo Lokalno znanje. Eseji iz domena interpretativne antropologije. Benedikt Anderson objavljuje Imaginarne zajednice u kojem tvrdi da je nacionalnost narativan proizvod a ne vanistorijska esencija. Umire Miel de Serto. Gercova knjiga Delo i ivot. Antropologija kao autor. To je knjiga o antropolokoj knjievnosti koja naglaava znaaj autorove individualne take gledita, ugraene u kontekst istraivanja. 595
1990:
1992:
1994: 1996:
1998:
Na univerzitetu Illinois u Urbana-Champiagne traje velika konferencija Cultural Studies Now and in the Future koja okuplja vie od devet stotina uesnika. Stjuart Hol podnosi referat Cultural Studies and Its Theoretical Legacies u kojem snano naglaava institucionalizaciju dveju konstrukcija: britanska i amerika kulturalna istraivanja. Upozorava na tekstualizaciju problema vlasti i politike u amerikim kulturalnim istraivanjima koja je odvojena od realnih problema kulture. Homi K. Baba objavljuje antologiju Nation and Narration u kojoj daje tekstove posveene kulturnoj konstrukciji nacionalnosti. Knjiga Pjera Burdijea Pravila igre. Pionirska analiza knjievnog polja, izvrena na Floberovom primeru, polja na koje mora da deluje pisac kako bi postao stvaralac. To delo stvara osnovu za analizu kulturne produkcije. Homi K. Baba: The Location of Culture. Objavljena detaljna bibliografija South Asian Cultural Studies Vinaj Lal. Uporeuju se tekstovi autora, kao to su: Jit Singh Uberoi (Science and Culture, 1978), Klod Alfonso Alvarez (Homo Faber: Technology and Culture in India, China, and the West from 1500 to the Present Day, 1979), Asis Nendi (Alternative Sciences, 1980). Juna Azija predstavlja prostor najbreg razvoja kulturalnih istraivanja posle SAD. Iste godine na stranicama uticajnog asopisa Social Text, Alen Sokal objavljuje lanak Transgressing the Boundaries: Toward a Transformative Hermeneutics of Quantum Gravity koji predstavlja parodiju naunog eseja. U svom tekstu Sokal (profesor fizike) citira potpuno besmislene (ali autentine) iskaze francuskih i amerikih intelektualaca o fizici i matematici. Urednici asopisa objavljuju lanak ne nadajui se da je autor i njima postavio zamku. Posle pojavljivanja tog broja asopisa, s pomenutim tekstom, Sokal otkriva da je njegov esej obina ala. Dve godine kasnije pojavljuje se knjiga Pomodne gluposti. O zloupotrebi pojmova iz domena egzaktnih nauka od strane postmodernistikih intelektualaca (A. Sokal, D. Brikmont). Kritiari Sokala smatraju hepening prvim ozbiljnim napadom na disciplinu kulturalnih istraivanja. Frederik Dejmson, marksistiki analitiar postmodernizma, objavljuje knjigu eseja nastalih od 1983. do 1998. godine The Cultural Turn: Selected Writings on the Postmodern, u kojoj se nalazi njegov poznati esej Postmodernism and Consumer Society. Riard Rorti u knjizi Achieving Our Country: Leftist Throught in Twentieth-Century America pie: Ne sumnjam da e za trideset godina kulturalne studije biti isti onakav relikt kao to je bio logiki pozitivizam trideset godina posle svog trijumfa.
596
Bibliografia
Literatura42
A Companion to Cultural Studies, red. T. Miller, Oxford 2001. Badanie kultury. Elementy teorii antropologicznej, wybr, przedm. M. Kempny, E. Nowicka, Warszawa 2003. Badanie kultury. Elementy teorii antropologicznej. Kontynuacje, wybr, przedm. M. Kempny, E. Nowicka, Warszawa 2004. C. Baker, Cultural Studies: Theory and Practice, London 2000. C. Baker, The Sage Dictionary of Cultural Studies, London 2004. M. Bal, Double Exposures: The Subject of Cultural Analysis, New YorkLondon 1996. E. T. Bannett, Postcultural Theory: Critical Theory after the Marxist Paradigm, London 1992. J. Clifford, Kopoty z kultur. Dwudziestowieczna etnografia, literatura i sztuka, tum. E. Durak et al., Warszawa 2000. Cultural Studies, red. L. Grossberg, C. Nelson, P. Treichler, New YorkLondon 1992. Cultural Studies: Interdisciplinarity and Translation, red. S. Herbrechter, Amsterdam 2002. The Cultural Studies Reader, red. S. During, LondonNew York 1999. Culture, Media, Language: Working Papers in Cultural Studies, 19721979, London 1980. Culture / Power / History: A Reader in Contemporary Social Theory, red. N. B. Dirks, G. Eley, S. B. Ortner, Princeton 1994. S. During, Cultural Studies: A Critical Introduction, New York 2005. T. Eagleton, Ideology: An Introduction, London 1991. A. Easthope, Literary into Cultural Studies, London 1991. The Everyday Life Reader, red. B. Highmore, London 2002.
42 Ova bibliografija nije potpuna. Svakako joj nedostaju radovi o teoriji istorije kulture sa panskog, nemakog, amerikog i francuskog podruja. Pojedine antologije, meutim, ipak ukazuju i na ova istraivaka podruja.
597
French Cultural Studies: Criticism at the Crossroads, red. M.-P. Le Hir, D. Strand, Albany 2000. E. Goodheart, The Reign of Ideology, New York 1997. J. Hartley, A Short History of Cultural Studies, London 2003. D. Hawks, Ideology, London 1996. Ch. Jenks, Kultura, tum. W. J. Burszta, Pozna 1999. R. Johnson, D. Chambers, P. Raghuram, E. Tincknell, The Practice od Cultural Studies, London 2004. V. B. Leitch, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism, New York 1992. J. Lewis, Cultural Studies: The Basics, London 2002. M. P. Markowski, O reprezentacji, u: Kulturowa teoria literatury. Gowne pojcia i problemy, red. M. P. Markowski, R. Nycz, Krakw 2006. A. McRobbie, The Uses Of Cultural Studies: A Textbook, London 2005. On Signs, red. M. Blonsky, Baltimore 1985. M. Payne, Reading Knowledge: Introduction to Barthes, Foucault, Althusser, Oxford 1997. The Practice of Cultural Analysis: Exposing Interdisciplinary Interpretation, red. M. Bal, wsppr. B. Gonzales, Stanford 1999. Question of Method in Cultural Studies, red. M. White, J. Schwoch, Oxford 2006. Questions of Cultural Identity, red. S. Hall, P. Du Gay, London 1996. Reception Studies: From Literary Theory to Cultural Studies, red. J. L. Machor, P. Goldstein, New York 2001. Representation: Cultural Representations and Signifying Practices, red. S. Hall, London 1997. The Routledge Language and Cultural Theory Reader, red. L. Burke, T. Crowley, A. Girvin, London 2000. Z. Sardar, B. van Loon, Introducing Cultural Studies, red. R. Appignanesi, Cambridge 2003. V. Turner, Gry spoeczne, pola i metafory. Symboliczne dziaanie w spoeczestwie, tum. W. Usakiewicz, Krakw 2005. Widzie, myle, by. Technologie mediw, oprac. A. Gwd, Krakw 2001. R. Williams, Keywords: A Vocabulary of Culture and Society, New York 1976.
Pjer Burdije
Dela na poljskom P. Bourdieu, Dystynkcja. Spoeczna krytyka wadzy sdzenia, tum. P. Bios, Warszawa 2006. P. Bourdieu, Moment krytyczny, tum. M. Gdula, Krytyka Polityczna 2004 fragment Homo academicus. 598
P. Bourdieu, Reguy sztuki. Geneza i struktura pola literackiego, tum. A. Zawadzki, Krakw 2001. P. Bourdieu, J.-C. Passeron, Reprodukcja. Elementy teorii systemu nauczania, tum. E. Neyman, wstp, red. A. Koskowska, Warszawa 1990. P. Bourdieu, L. J. D. Wacquant, Zaproszenie do socjologii refleksynej, tum. A. Sawisz, Warszawa 2001. Vanija literatura R. Jenkins, Pierre Bourdieu, London 1992. J. F. Lane, Pierre Bourdieu: Critical Introduction, Sterling 2000. V. B. Leitch, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism, New York 1992. J. Lechte, Pierre Bourdieu, u: Panorama wspczesnej myli humanistycznej. Od strukturalizmu do postmodernizmu, tum. T. Baszniak, Warszawa 1999. Pierre Bourdieu: lintellectuel dominat?, Magazine Litteraire, 1998, nr 10. Reading Bourdieu on Society and Culture, red. B. Fowler, Oxford 2000.
Miel de Serto
Izbor iz dela M. de Certeau, Heterologies: Discourse on the Other, tum. B. Massumi, przedm. W. Godzich, Minneapolis 1995. M. de Certeau, La fable mystique XVIeXVIIe sicle, Paris 1982. M. de Certeau, LInvention du quotidien, t. 1: Arts de faire, Paris 1990. M. de Certeau, L. Giard, P. Mayol, LInvention du quotidien, t. 2: Habiter, cuisiner, Paris 1994. Vanija literatura J. Ahearne, Michel de Certeau: Interpretation and Its Other, Stanford 1995. The Certeau Reader, red. G. Ward, Oxford 2000. Michel de Certeau in the Plural, The South Atlantic Quarterly 2001, nr 100.2.
Miel Fuko
Izbor iz dela M. Foucault, Filozofia, historia, polityka. Wybr pism, tum., wstp D. Leszczyski, L. Rasiski, WarszawaWrocaw 2000. M. Foucault, Nadzorowa i kara. Narodziny wizienia, tum. pos. T. Komendant, Warszawa 1993.
599
M. Foucault, Politics, Philosophy, Culture: Interviews and Other Writings. 19771984, red. L. D. Kritzman, London 1988. Vanija literatura The Cambridge Companion to Foucault, red. G. Gutting, Cambridge 2005. Ch. C. Lemert, G. Gillan, Michel Foucault. Teoria spoeczna i transgresja, tum. D. Leszczyski, L. Rasiski, wstp L. Kaczanowicz, Warszawa 1999. D. Macey, Foucault, London 2004.
Kliford Gerc
Knjige u poljskim izdanjima C. Geertz, Dzieo i ycie. Antropolog jako autor, tum. E. Durak, S. Sikora, Warszawa 2000. C. Geertz, Interpretacja kultur. Wzbrane eseje, tum. M. M. Piechaczek, Krakw 2005. (prev. Slobodanke Glii, up. Kliford Gerc, Tumaenje kultura, III, Beograd, 1998). C. Geertz, Wiedza lokalna. Dalsze eseje z zakresu antropologii interpretatywnej, tum. D. Wolska, Krakw 2005. C. Geertz, Zastane wiato. Antropologiczne refleksje na tematy filozoficzne, wstp, tum. Z. Pucek, Krakw 2003. Vanija literatura Clifford Geertz lokalna lektura, red. D. Wolska, M. Brocki, Krakw 2003.
Antonio Grami
Knjiga u poljskim izdanjima A. Gramsci, Listy z wizienie, tum. M. Brahmer, Warszawa 1950. A. Gramsci, Pisma wybrane, tum. B. Sieroszewska, red. M. Orlaski, Z. Ryko, B. Wcieklica, Warszawa 1961, t. 12. Vanija literatura S. Krzemie-Ojak, Antonio Gramsci: filozofia, teoria kultury, estetyka, Warszawa 1983. P. piewak, Gramsci, Warszawa 1977.
600
Rejmond Vilijams
Izbor iz dela R. Williams, The Country and the City, London 1973. R. Williams, Culture and Materialism: Selected Essays, London 1980. R. Williams, Culture and Society, New York 1958. R. Williams, Marxism and Literature, Oxford 1977. Vanija literatura The Raymond Williams Reader, red. J. Higgins, Oxford 2001. Drugi autori L. Athusser, Idologies et appareils idologiques dtat, u: idem, Positions. (19641975), Paris 1976. C. Castoriadis, LInstitution imaginaire de la socit, Seuil, Paris 1975. T. Cohen, Ideology and Inscription: Cultural Studies after Benjamin, de Man, and Bakhtin, Cambridge 1998. J.-J. Goux, Symbolic Economies: After Marx and Freud, Ithaca 1990.
601
XVII. POSTKOLONIJALIZAM
Od vremena Homera svaki Evropejac je prema onome to je govorio o Istoku bio rasista, imperijalista i [...] totalni etnocentrik. Edvard V. Said1 Roditelje roditelja deda mojih deda su inile [made over], ne uvek bez njihove saglasnosti, politike, poreske i edukativne intervencije britanskog imperijalizma. A ja sam nezavisna. Zato sam, u najpreciznijem smislu te rei, postkolonijalna. Gajatri akravorti Spivak2

E. Said, Orijentalizam, Beograd, 2000, str. 25, prevod: Drinka Gojkovi. G. C. Spivak, Who Claims Alterity?, u: Remaking History, ed. B. Kruger, P. Mariani, New York, 1988, str. 269.
Razni oblici
Kao odreenje konkretnog metodolokog stava naziv postkolonijalizam javio se osamdesetih i devedesetih godina prolog veka pod velikim uticajem etiri kritika dela: In Other Worlds (1987) Gajatri akravorti Spivak (ro. 1949), The Empire Writes Back (1989) Bil Ekroft (ro. 1946), Nation and Narration Homi K. Baba (ro. 1949) i Culture and Imperialism (1993) Edvard Said (ro. 1953). Njihov zajedniki cilj bio je dovoenje u pitanje univerzalnih pretenzija zapadne kulture i otkri imperijalizam praksa, teovanje njihovih filozofskih i kulturrija i stavovi dominantnog centra nih premisa. Najuoptenije uzev, koji vlada udaljenim teritorijama. postkolonijalna istraivanja koja Prirodna posledica imperijalizma se mogu tretirati kao poddisciplije kolonijalizam naseljavanje i na kulturalnih istraivanja bakulturno osvajanje ovih teritorija. ve se analizom predstava o svetu, konstruisanih sa imperijalistike (dakle, politiki i kulturno dominantne) take gledita.4 Zbog toga to je svet vien iz imperijalistike perspektive najee bio onaj koji je Evropa kolonijalizovala, u postkolonijalnim istraivanjima podvrgnut je kritici nain na koji su evropske kolonijalne sile (naroito Engleska i Francuska) stvarale vrednosne predstave njima potinjenih kultura i na koji nain su uspostavljale odnose izmeu centra i periferije. Meutim, pojam diskurzivne dominacije brzo se proirio na sve odnose izmeu kolonizatora i kolonizovanih, zbog ega su u ovu drugu grupu ubrajane
4 Predstavljanje postkolonijalnih istraivanja iz te perspektive, silom prilika, upuuje na poglavlje posveeno kulturalnim istraivanjima u kojem su objanjeni osnovni pojmovi i termini. U knjizi Kultura i imperijalizam (prev. V. Bogojevi, Beograd, 2002), Said definie imperijalizam kao praksu, teoriju i osnovu dominantnog centra metropole, koji vlada nad udaljenim teritorijama (London, 1993, str. 9). Prirodna posledica imperijalizma je kolonijalizam naseljavanje i kulturno osvajanje ovih teritorija.
etiri kritika dela
Imperijalistika perspektiva
XVII. Postkolonijalizam
605
Poeci postkolonijalne kritike
Fanonovi Prokleti na svetu
Orijentalizam
sve polne i etnike grupacije koje nisu imale kulturnu samostalnost, a bile su marginalizovane i podvrgnute institucionalnoj represiji. Poto su razliite kulturne manjine poele da formiraju otpor prema agresivnoj politikoj, polnoj i rasnoj dominaciji, postkolonijalizam takoe predstavlja neslaganje s pasivnou prema kulturnoj nadmoi simbolizovanoj u imperijama koje vie nisu ni postojale. Poetke postkolonijalne kritike treba, nesumnjivo, traiti u pedesetim i ezdesetim godinama kad su drave koje su pripadale evropskim imperijama poele da se bore za nezavisnost. Kraj vladavine Francuske u Indokini, rat u Aliru, kriza afrikog kolonijalizma, detronizacija kralja Faruka u Egiptu, samo su najvaniji dogaaji povezani s raspadom kolonijalnog poretka. Skoro se svi slau da je tekst koji je inicirao postkolonijalizam bila knjiga Franca Fanona (19251961) Prokleti na svetu (1961), za koju je an-Pol Sartr napisao predgovor pun oduevljenja. Roen na Martiniku, Fanon je bio psihijatar kolovan u Francuskoj koji je, ivei u Aliru u vreme revolucije koja je ovoj zemlji donela nezavisnost (19541962), izbliza posmatrao proces raspada kolonijalnog sistema. Kao marksista, istovremeno i pridolica iz kolonije, Fanon je video vrstu vezu izmeu rasnih i klasnih konflikata; mada je savreno znao da se kolonijalizam zasniva na kulturnim (rasistikim) pretpostavkama, ipak je smatrao da se eksploatacija Treeg sveta od strane metropole orijentalizam Edvard Said daje etiri razliite definicije uglavnom zasnivala na borbi iz- ove kategorije. Prvo, orijentalizam meu klas. Izostanak klasne revo- je nain prouavanja odreenog lucije trebalo je da dovede samo geografskog regiona s posebnim do prividnog oslobaanja kolonije obraanjem panje na njegov jeod vladavine nekadanjih koloni- zik i kulturu. Svako ko se bavi ovom kulturno-geografskom obzatora koji bi iza sebe ostavili eko- lau naziva se orijentalistom. nomske nastavljae, kapitaliste ko- Drugo, orijentalizam je odreen lovane u Evropi, konzerviui na nain miljenja, zasnovan na ontolokom i epistemolokom raztaj nain klasni status quo. Potpuno drugaija kritika likovanju Istoka i Zapada. Tree, predstavlja sistem miljenja koji kolonijalizma bila je ugraena u vodi ka potiranju Istoka kao polja verovatno najuticajniju knjigu u interesovanja istraivaa kulture okviru postkolonijalnih istraiva- (ova definicija se odnosi na diskurnja, u knjigu Orijentalizam (1978) zivne mehanizme iskljuivanja i Edvarda Saida. Snano prihvataju- marginalizacije). I, na kraju, etvrto, orijentalizam je korporativna i kulturalnu tezu o oblikovanju institucija (corporate institution) percepcije pomou diskursa, au- iji je cilj opisivanje, analiza i protor u njoj dokazuje da je Orijent ili pagiranje kulture Zapada.
606
Istok, kao predmet istraivanja lingvist, arheolog, istoriar, pisaca i politiara koji su se od XVIII veka intenzivno bavili njegovim opisivanjem, de facto njihov izum, a ne objektivno postojea stvarnost podlona za neutralnu hegemonijska istorio deskripciju. Orijentalizam (odnografija (hegemonic historiosno, diskurs o Orijentu) ne govori graphy) skup istorijskih narativa nam skoro nita o samoj stvarno(pa i knjievnoistorijskih) koji dogaaje u datoj zemlji (ili knjievsti, ve ustanovljava vrednosni nost datog geografskog podruja) okvir u kojem injenice koje se predstavljaju iz perspektive kolonipojavljuju odmah bivaju zasiene zatora. predrasudama i fantazijama. Said ovde ide tragom Fukoa i njegove teorije koja je tesno povezivala znanje i vlast. Znanje o Orijentu se tako pokazalo na ta Said ukazuje u seriji detaljnih istorijskih analiza kao diskurs koji je sluio vlasti zapadnih imperija iji je odnos prema Istoku bio veoma dvoznaan. S jedne strane, Istok je kao loiji Drugi bio tretiran kao prirodan objekat osvajanja nad kojim treba uspostaviti kontrolu, dok je, s druge strane kao neshvatljiv Drugi fascinirao i uznemiravao svojom egzotinom tajnovitou i koji trebalo je osvojiti uz pomo svojevrsnih slika i predstava. Ovom dvostrukom cilju trebalo je da slui upravo orijentalizam kao diskurs koji je ruio razliku izmeu Istoka i Zapada ili kao velika naracija koja je opravdavala imperijalne pretenzije Zapada da nadziru neemancipovane kulture. Dakle, povezanost diskursa sa vlau i percepcijom je dvostruka. S jedne strane, diskurs stvara slike stvarnosti na kojima vlast temelji svoje pretenzije, dok, s druge strane, vlast utie na oblik diskursa. Ova teza u odnosu na knjievnost koja je slino orijentalistici deo orijentalistikog diskursa, pokazuje da engleski moderan roman (Konrad, Hardi, Dejms) ili utvruje kulturne stereotipe (Konrad)
Pratei ovu ideju, pojavile su se knjige koje su opisivale proces pronalaenja (invention) drugih kulturnih prostora. Up. C. Gogwilt, The Invention of the West: Joseph Conrad and the Double-Mapping of Europe and Empire, Stanford, Calif., 1995 (u kojoj autor pokazuje promenu pojma Evrope u Zapad) i: L. Wolff, Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of the Enlightenment, Stanford, Calif., 1996. Nisu se svi istraivai Orijenta sloili sa ovom tezom. Orijentalizam i imperijalizam, pie D. M. Mekenzi, ne mariraju paralelno. Up. J. M. MacKenzie, Orientalism: History, Theory and the Arts, Manchester, 1995, str. XV. Sa orijentalizmom je dijalektiki povezan okcidentalizam, skup antizapadnih kliea i stereotipa koje su stvarali i podravali protivnici zapadne modernosti. Up. I. Buruma, A. Margalit, Okcydentalizm. Zachd w oczach wrogw, Krakw, 2005.
Diskurs o Orijentu
Orijent kao Drugi
Velika naracija Zapada
Engleski moderan roman

607
Figura kolonizacije
ili preutno opravdava imperijalne kanon dominantan knjievplanove. Primer ove poslednje strani model koji nastaje odbacivanjem tegije je Saidova analiza romana regionalne, periferne i marginalne Mansfield Park Dejn Ostin, u ko- knjievnosti. Njegova funkcija je me je posed u Engleskoj, po kojem odreivanje jezikih i kulturnih za podruja podreena je roman i nazvan, vlasnitvo ser standarda imperijalistikoj zemlji. Tomasa Bertrama prikazan kao slika modelske, beskonfliktne civilizacije poretka, faktiki finansiran od novca koji je donosio drugi posed, na Karibima, od plantae eerne trske, pa i od robovskog rada (ukinutog tek tridesetih godina XIX veka), to u samom romanu nije direktno reeno nego je preutano. Glavni junak uvodi poredak na engleskom posedu isto kao to to ini preko okeana, i na taj nain postaje implicitna, jer nije direktno izreena, figura kolonizacije. Ko bude odricao vezu izmeu blage fikcije i drutvene stvarnosti podvrgnute eksploataciji, sugerie Said, nije u pravu, jer previe znamo da bismo to tvrdili bez zle namere.
Knjievnost i opresija
Knjievnost i kulturni stereotipi
Primer ekspirove Bure
S take gledita postkolonijalnih istraivanja, knjievnost je privrena imperijalnoj politici kolonizacije, jer proizvodi i uvruje kulturne stereotipe kolonizovanih zemalja i kultur. Pokuajmo da iz ove perspektive sagledamo dva istaknuta dela evropske kulture u kojima je odnos izmeu kolonizatora i kolonizovanih izrazito shematizovan. Prvo delo je Bura Viljama ekspira koji je, kao to je poznato, napisao jednu od svojih poslednjih drama upravo fasciniran izvetajima iz Novog sveta i ugradio u svoj tekst mnoge detalje pronaene u delima putnika i kolonizatora. U isto vreme, meutim, smetajui akciju drame na tajanstveno ostrvo u Sredozemnom moru, koristei se Vergilijem i pozorinim konvencijama tipinim za elizabetansko pozorite, maskirao je ovu kulturnoistorijsku dimenziju teksta iz kojeg jasno izbija retorika evropske dominacije nad kolonizovanim zemljama. Prospero je ne samo knez, ve i veliki arobnjak kome natprirodne sile omoguavaju da pripitomi sile prirode i podredi sebi domorodako stanovnitvo. ekspirova drama je, osim toga, do te mere dvoznana, da se pomou nje opravdava kolonizacija, to
F. Jameson, Modernism and Imperialism, u: T. Eagleton, F. Jameson, E. W. Said, Nationalism, Colonialism and Literature, Minneapolis, 1990. E. W. Said, Jane Austen and the Empire, u: Culture and Imperialism, op. cit.
608
je za pitanje o nastanku Amerike i otimanju teritorija od Native Americans, kako se danas nazivaju Indijanci. Dakle, nimalo ne udi to su za istraivae kulture glavni likovi u ovoj drami kako Prospero tako i Kaliban: ugnjeta i ugnjeteni, kolonizator i kolonizovani. Zahvaljujui magiji i znanju, Prospero zadobija nae priznanje (znanje tu postaje sredstvo kulturne dominacije), dok je Kaliban predstavljen kao razvratno i pijano udovite koje je zasluilo svoju bednu sudbinu, jer je stvorenje koje je izuzeto od spasonosnog uticaja civilizacije. U ovom odnosu kljuan je razgovor koji se vodi izmeu Kalibana, Prospera i Mirande. Na Kalibanove optube da mu je Prospero oduzeo ostrvo i od njega nainio roba, otac i erka odgovaraju da Kaliban ne zasluuje drugaiju sudbinu jer je neobrazovan divljak koji ni sopstveni jezik nije razumeo dok ga nisu prosvetlili predstavnici prave kulture. Miranda ide tako daleko da Kalibana naziva a thing most brutish, dakle najdegenerisanija stvar, liavajui ga samim tim ovenosti. Istovremeno, meutim, Prospero je svestan da je Kaliban, za koga kae da je moj rob [my slave], korisno sredstvo za efikasno vladanje ostrvom: Al dok je to to je, moramo sa njim. / On loi vatru, donosi nam drva / i korisno slui. Tako Prospero govori Mirandi i na pritube da Kaliban nije zahvalan to su ga nauili jeziku, ovaj odgovara: Uili ste me govoru, a moja / korist je od toga to umem da kunem.10 Kultura u Buri je iskljuivo na strani Prospera i Mirande (dakle, kolonizatora) i poistoveena je sa simbolikim nasiljem koje se vri nad drugima kojima se oduzima pravo da budu ono to jesu i kojima se namee strani standard (zapadni jezik). Kolonizacija se istovremeno zasniva na eksploataciji, jer su kolonizovani primorani da je svojim robovskim radom podravaju. Kolonisti, dakle, zauzimaju dvostruku poziciju: kao kulturni spasioci nameu svoje obiaje i rituale, a kao nepokolebljivi vladari koriste svoje uenike kao robove. Zadatak postkolonijalne knjievnosti je ne samo otkrivanje ove dvoznanosti, ve i a moda i pre svega politika delatnost koja bi Kalibana (simbol kolonijalizovanih) oslobodila vladavine opresivne
knjievnost komonvel ta (commonwealth literature) knjievnost pisana na engleskom jeziku u zemljama koje su nekada bile kolonije. Ovako shvatana knjievnost, u potpunoj je suprotnosti s postkolonijalnom kritikom i jedan je od njenih osnovnih predmeta napada. U skladu s tim, knjievnost postkolonijalnih zemalja trebalo bi da bude ponovo zajedniki razmatrana zbog zajednikog jezika i kulture kolonizatora. 10 Viljam ekspir, Bura. Vesele ene vindzorske, Prosveta, Beograd, 1962, str. 31, 34, prevod: ivojin Simi i Sima Pandurovi.
Kaliban i Prospero
Kaliban kao sredstvo vladanja
Zadatak postkolonijalne knjievnosti
609
kulture. Jedan od naina je i interpretacija Umetnosti koju je ekspir pisao velikim slovom koja maskira politiku dominaciju imperijalistike zemlje nad varvarskom drugou. Ako je zadatak kulturalnih istraivanja, pie Steven Grinblat, deifrovanje Prosperove vlasti, onda je to takoe i stavljanje akcenta na Kalibana.11
Prokleto naslee
Srce tame
inua Aebe
Vrednovanje knjievnog dela
Drugi, esto navoen, primer knjievnog uvrivanja kolonijalnih stereotipa jeste Srce tame (1902) Dozefa Konrada, jedno od najvanijih dela knjievnog modernizma, a koji je prema postkolonijalnim istraivaima sutinski uticao na politiku supremaciju imperijalistike Engleske. Svakako najuticajnije protivljenje perspektivama koje je Konrad skicirao bio je esej nigerijskog pisca i predavaa na amerikim univerzitetima, profesora inua Aebea An Image of Africa: Racism in Conrads Heart of Darkness, prvi put objavljen 1977. godine jedan od najvanijih tekstova za postkolonijalna istraivanja.12 Pitanje koje je Aebe posta- fiktivna zajednica (engl. vio glasilo je ovako: da li izuzetno imagined community) kategorija knjievno delo koje na neovean koju je 1983. godine uveo Benenain predstavlja druge ljude sa- dikt Anderson da bi definisao mo zato to oni pripadaju drugoj, sutinu nacionalnog identiteta u goroj rasi, moe i dalje biti veliko savremenim drutvima. Nacionaldelo? Odgovor je jasan: naravno nost, prema Andersonu, nije teritorijalno povezana s nacionalnom da ne moe. Aebe nema u vidu dravom, ali je narativni proizvod samo rasizam odnosno: radi se o naina kako odreena zajednica, tome kako ne direktno, ve pomo- ak i u rasejanju, zamilja sopstveu knjievnih izraajnih sredstava nu pripadnost zajednici koju smabiva uvrena kolonijalna vizija tra svojom. Ovaj pojam moe se sveta prema kojoj crni stanovnici primeniti u analizi nacionalnog identiteta u dijaspori. Afrike nisu ljudi jer ne pripadaju zapadnoj kulturi. Upravo ovakvo izjednaavanje (zapadna kultura = ljudska priroda) nalazi se u osnovi kolonijalnog pogleda na svet.
11 S. Greenblatt, Culture, u: Critical Terms for Literary Studies, red. F. Lentricchia, T. McLaughlin, Chicago, 1995, str. 232. 12 U eseju Colonialist Criticism iz 1975. godine, prihvaenim kao jednim od manifesta postkolonijalne kritike, Aebe pokazuje kako kolonizaciona perspektiva neumitno prodire ak i u najpronicljivije komentare koji se odnose na savremenu Afriku. Esej je objavljen u knjizi: Ch. Achebe, Morning Yet on Creation Day: Essays, LondonNew York, 1975.
610
Kod Konrada, pie Aebe, Afrika [je predstavljena] kao metafiziko polje bitke, lieno prepoznatljive ljudske prirode, na koje Evropejac zakorauje u sopstvenu propast.13 tavie, Konrad smatra Afriku izrazom evropske elje da sve ono to je nie dri na distanci koja bi uvrstila uverenje o superiornosti zapadne kulture nad ostatkom sveta. Zahvaljujui tome, pisac je definisan kao isporuilac prijatnih mitova. To se jasno vidi u fragmentu iz Srca tame koji Aebe analizira i koji valja navesti u duem izvodu: Mi smo putovali po praistorijskoj zemlji, po zemlji koja je izgledala kao kakva nepoznata planeta. Mogli smo zamisliti da smo mi prvi ljudi koji zaposedaju neko prokleto naslee, koje treba potiniti po cenu najteih muka i ogromnog napora. Ali pokatkad, kad bismo s mukom zavili iza kakve okuke, pred nama bi se ... iznenada ukazali zidovi od trske, iljati krovovi od trave, kovitlac crnih udova, mnotvo crnih ruku koje udaraju jedna o drugu, noge koje tupkaju, zatalasana tela, oi koje se prevru, sve to propraeno uzvicima. Parobrod se s mukom probijao na rubu crne i nerazumljive pomame. Praistorijski ovek nas je proklinjao, molio nam se, ili nas pozdravljao dobrodolicom ko zna? Nismo mogli razumeti ta se zbiva oko nas; klizili smo pored njih kao utvare, ... kao razumni ljudi pred nastupom ushienja u kakvoj ludnici. Nismo ih mogli razumeti jer smo se suvie udaljili... Zemlja je izgledala nezemaljska. Navikli smo da gledamo na pobeena udovita u okovima, ali ovde ovde ste mogli gledati neto to je bilo udovino i slobodno. To je bilo nezemaljsko, a ljudi su bili. ... Ne, oni nisu bili neljudski... Oni su urlali i skakali, vrteli se i pravili uasne grimase, ali oveka je uzbuivala ba ta pomisao na to da su oni ljudski kao i vi pomisao na daleko srodstvo s tom strasnom bukom. Runo.14 Ono to u ovom fragmentu pada u oi je prvo potpuno nerazumevanje onoga to je drugaije od evropskih standarda kulture
13 Ch. Achebe, An Image of Africa: Racism in Conrads Heart of Darkness, u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New YorkLondon, 2001, str. 1790. 14 Dozef Konrad, Srce tame, Narodna knjiga, Beograd, 2004, str. 7778, prevod: Nada urija-Prodanovi.
Pisac kao isporuilac prijatnih mitova
611
Srodnost kultura
Uklanjanje iz istorije
i ponaanja (Razumeti ono to nas je okruivalo, bilo nam je nemogue.). Drugo trenutno vrednovanje konstruisane opozicije (mi normalni oni ludi; mi normalni oni runi). Tree preneraenost zbog bilo kakve srodnosti s nenormalnim divljacima. Ovaj trei motiv, najvaniji za Konradovu pripovetku, dobro pokazuje da se prethodna dva mogu itati kao posledica potiskivanja mogue srodnosti izmeu oveka Zapada i stanovnika Afrike. Iz postkolonijalne perspektive, pripovetka o putovanju rekom Kongo nije alegorija ljudske egzistencije, ve pripovest o nadmoi zapadnog diskursa koji pojedincu namee okvire gledanja na svet. Poto beli ovek ne eli da vidi nikakvo srodstvo sa crnim i potiskuje tu nepodnoljivu misao, osuujui sebe dobrovoljno na nerazumevanje, to ini ne zato to tako hoe ve zato to ga na to primorava kulturni stereotip koji organizuje njegovu percepciju. Isti taj stereotip nalae Konradu da konstatuje: Mi smo putovali po praistorijskoj zemlji. Divljacima je oduzeta istorija koja pripada samo ljudima Zapada. Kako u knjizi The Colonizer and the Colonized (prvo izdanje: 1957) pie Albert Memi, najozbiljniji udarac koji je kolonizovani pretrpeo, zasnivao se na njegovom uklanjanju iz istorije. Upravo e se protiv ovog brisanja (iz) istorije okrenuti postkolonijalna knjievna revizija koja dobija snanu podrku u univerzitetskim istraivanjima. Nastajanje odseka Chicano Studies, African-American Studies, ethnic studies, otvaranje zapadnog knjievnog kanona prema tekstovima pisanim na drugim jezicima, osim engleskog ili koje su pisale anglojezike etnike manjine, pokazuje se kao najkorisnija politika strategija povratka zaboravljenoj istoriji.
Umeju li drugi da govore?

Postkolonijalizam i postmodernizam
Analitika drugosti
Postkolonijalistiki istraivai rado naglaavaju slinosti izmeu knjievnog modernizma, kolonijalizma i strukturalizma, ugraujui u isto vreme svoje stavove u okvire postmodernizma i poststrukturalizma. Zajedniki imenitelj je pojam drugosti koji u postmodernizmu ima veoma uspean razvoj. Drugost u postmodernistikom diskursu oznaava mnoge stvari, iako se ovde mogu izdvojiti dva motiva: epistemoloki i etiki. U prvom sluaju, kljuan je sledei paradoks. Ako je razum, kako kae kartezijanska tradicija, po definiciji univerzalan (da je drugaije, nikada se ne bismo sporazumeli), kako onda on moe da spozna ono to je partikularno? Naravno, samo ukoliko prisvoji to to je drugo u odnosu na razum i prekroji ga prema sopstvenim
612
potrebama. Tada e ono to je posebno, lokalno i individualno biti ne samo pripitomljeno (poto je razumljivo), ve i pa, ak, i pre svega podreeno jurisdikciji subjekta koji od tada moe njime proizvoljno raspolagati u vidu predstava koje sam konstruie. Sa epistemoloke take gledita drugost nema pravo postojanja jer ono to je nerazumljivo ugroava postojanje razuma koje se zasniva na maksimalnom proirivanju prostora razumljivosti regulisane zakonima koje namee subjekat. Upravo tako glasi i osnovna premisa kolonijalizma, a on se moe interpretirati kao kvintesencija ekspanzivnosti razuma koji nee odustati od pokuaja promene sveta u jasne ideje dok sve ne uini razumljivim (itaj: pokorenim). Postavljajui, dakle, tako kljuno pitanje how does one represent other cultures?, odnosno: kako predstavljamo druge kulture? Edvard Said je dobro pokazao da je ono to pribliava razum i imperijalizam zapravo kategorija predstave shvaena kao zamena drugosti unapred nametnutim identitetom. Ovde se vrlo jasno postavlja i drugo etiko pitanje: kako predstaviti ono to je odstranjeno iz dominantnih sistema reprezentacije ili skriveno ispod povrine prividno razumljivog diskursa (imajmo na umu da je za istraivae koji se bave cultural criticism razumljivost diskursa kategorija potpuno ideoloka jer brie svaku razliku u ime zajednike celine)? Etiki cilj postkolonijalnih istraivanja je Gajatri akravorti Spivak (poreklom Indijka) jedna od vodeih predstavnica ovog pravca (koja je tekom borbom stupila na ameriku akademsku scenu, prevodei i piui uvod za Deridinu knjigu O gramatologiji) definisala kao iskustvo nemogueg, jer je etiko (dakle, odgovorno) predstavljanje potlaenog sveta (subalterity) mogue samo onda ukoliko je praeno sveu o neadekvatnosti same predstave (te, dakle, i uzajamnog razumevanja). Spivak uostalom, slino kao i drugi uticajan predstavnik ove orijentacije Homi Baba komplikuje postkolonijalnu kritiku tvrdei da sama priroda diskursa (koji i sam postkolonijalizam mora da primenjuje da bi izrazio svoje antiimperijalistike namere) od angaovanog intelektualca ini sukrivca u neprestanom oblikovanju Drugoga kao senke naeg Ja. To znai da ak i pored najbolje volje da se pozajmi glas manjinama koje su prinuene da ute, ne mogu da sakriju elementarnu injenicu da postkolonijalni diskurs esto i sam ponavlja ono protiv ega istupa iz jednostavnog razloga to je i on sam diskurs. Ovaj paradoks, ipak, potvruje najvaniju tezu postkolonijalizma ili ire: kulturalnih istraivanja diskurs ne reprodukuje stvarnost, nego je ona izgraena pomou u njemu skrivenih ideolokih pretpostavki.
Kolonijalizam kao ekspanzivnost razuma
Kako predstaviti?
Iskustvo nemogueg
Postkolonijalni diskurs
613
Rezime
Postkolonijalna istraivanja se pre svega koncentriu na ideoloki i politiki uticaj Zapada na druge kulture, a preciznije: na analizu kolonijalnog (imperijalnog) diskursa koji svoj predmet konstruie tako da opravda svoje osvajanje, vladavinu i administraciju pokorenog drutva. Ne prouava se stvarnost kao takva, ve njena diskurzivna reprezentacija. Osnovne premise postkolonijalnih istraivanja (koje su zajednike s kulturalnim istraivanjima ija su postkolonijalna istraivanja zaseban deo) jesu, dakle, sledee: 1. D isku rs (od nos no re pre ze nt a cij a) ne odslikava stvarnost, ve je konstruie prema odreenoj ideologiji, odnosno skupu unifikovanih kolektivnih predstava. 2. K olon ij a l n i d isku rs, koji se slui stereotipima i klieima, liava svoj predmet onoga to je izuzetno i posebno i namee mu identitet koji sam projektuje. Kolonizovani su, suprotno svojoj volji, primorani da prihvate sliku koju konstruie kolonizator. 3. E v ropsk i (zapadni) d isku rs konstruie sliku neevropskih drutava i kultura prema politikom uzoru, opravdavajui njegovu nadmo i kolonizaciju. 4. Z ap a d n i d isku rs tei supremaciji bele kulturne veine nad obojenom pomou nametanja sopstvenih kulturnih vrednosti, a samim tim i sopstvenog knjievnog kanona. Stoga se postkolonijalna istraivanja bave analizom stereotipnih predstava koje su, zahvaljujui dominantnoj drutvenoj grupaciji ili klasi, postale matrica na osnovi koje nastaju lokalni identiteti ili okvir koji odreuje granice zakonitog saznavanja kolonizovane stvarnosti. Koristei glavnu tezu kulturalnih istraivanja o drutvenoj genezi znaenja, postkolonijalna istraivanja slede strategiju konstruisanja znaenja u kulturama podreenim imperijalnom centru. Kako pie Said: Kritika je povezana sa svetom i postoji u njemu onoliko koliko se suprotstavlja monocentrizmu, koncepciji koja, po mom miljenju, funkcionie zajedno sa etnocentrizmom koji, pak, omoguava kulturi da se krije iza naroite vlasti odreenih vrednosti nad drugim vrednostima.15
15 E. W. Said, wiat, tekst, krytyk, u: Kultura, tekst, ideologia. Dyskursy wspczesnej amerykanistyki, Krakw, 2004.
Analiza stereotipa predstava
Kritika
614
S tim u vezi, jedno od osnovnih pitanja koja postavljaju postkolonijalna istraivanja glasi: Kako se prilino mala grupa fiktivnih, rafiniranih, kanonskih tekstova [high canonical fictional texts] zajedno s metropolskim institucijama pozvanih da ih proue, nala u centru teorijske scene?16 Pridev postkolonijalni, prema autorima uticajne antologije The Empire Writes Back: Theory and Practice in Post-Colonial Literatures (1989), odnosi se na svaku kulturu obeleenu imperijalnim procesom od vremena kolonizacije pa sve do danas. To znai da se postkolonijalna istraivanja odnose, s jedne strane, na sve tekstove ili diskurse koji uestvuju u opisanom procesu unifikacije drugih kultura i s druge strane na tekstove i diskurse koji se tom procesu suprotstavljaju. Postkolonijalna istraivanja ne bave se samo hegemonijskom ulogom Zapada i potlaenim poloajem kultura Treeg sveta. Ona takoe obuhvataju i praenje diskurzivnih represija svih etnikih i religijskih manjina u strukturama date zajednice, kao i relacijama izmeu kulturnog centra koji utvruje norme i modele ponaanja i margine kojima dominira podraavaka tendencija. Na taj nain se mogu analizirati rasistike predstave datog drutva i prividno nevine kulturne zavisnosti izmeu politiki i kulturno dominantnog Zapada i drav koje tee identitetu stvorenom po njegovoj elji.17
Hegemonija Zapada
16 Citiram syllabus (LIT 6856: Postcoloniality, Globalization and English Literature) jednog od vodeih istraivaa postkolonijalizma Apola Amoka, profesora na University of Florida. 17 Stoga neki istraivai zahtevaju postkolonijalne analize kad je re o poljskoj knjievnosti i kulturi. Up. na primer, tekst E. M. Thompson, Said a sprawa polska, i: Z. Najdera, Kultura i imperializm. Czy Polacy s postkolonialni, Europa. Tygodnik Idei, 2005, br. 26.
615
Hronologija
1939: Eme Sezer, crnoputi pesnik s Martinika, objavljuje knjigu stihova Cahier dun retour au pays natal, smatranu jednom od knjievnih manifesta postkolonijalizma. Indija stie nezavisnost. Crni Orfej, antologija frankofonske afrike poezije koju je uredio Leopold Sengor, a predgovor napisao an-Pol Sartr. Eme Sezer, od 1945. godine poslanik komunistike partije na Martiniku, objavljuje Discours sur le colonialisme, snaan napad na zapadnu kulturnu hipokriziju koja u prekomorske kolonije eksportuje svoje pljakake karakteristike. Franc Fanon, jedan od osnivaa postkolonijalnih istraivanja, objavljuje knjigu Crna koa, bele maske u kojoj opisuje elementarne posledice kolonijalizma koje se ogledaju u prihvatanju bele kulture od strane obojenih. Francuski demograf Alfred Sovi stvara termin Trei svet. Izdavaka kua Heinemann objavljuje roman inua Aebea Things Fall Apart koji ima tira od tri miliona primeraka. Karipski pisac Dord Leming, u Prijatnostima progonstva, ita ekspirovu Buru. Prosperov didaktiki eksperiment, u kojem on Kalibana poduava engleskom jeziku, moe se uporediti s Kalibanovim zatvaranjem u zatvor. Fanonova knjiga Prokleti na svetu (predgovor napisao an-Pol Sartr). Pisac je od 1957. do 1961. godine radio u alirskom Frontu nacionalnog osloboenja. U tom temeljnom tekstu postkolonijalizma ukazano je na tri faze kolonijalizma: 1. prihvatanje kulturnog modela koji su nametnuli kolonizatori; 2. dovoenje u pitanje tog stava i traganje za sopstvenim korenima; 3. revolucionarna oslobodilaka borba u ime masa. Poslednja etapa dekolonizije jeste sticanje nezavisnosti. Fanonova dela uticala su na razvoj ideologije pokreta Black Power u SAD. Alir dobija nezavisnost.
1947: 1948: 1950:
1952:
1958: 1960:
1961:
1962: 616
1964:
1966:
1971:
1978: 1982:
1987:
1988: 1989:
1992:
Na univerzitetu u Lidsu organizovana je prva konferencija posveena literaturi nacionalnih zajednica (commonwealth literature). Njen podnaslov Unity and Diversity in a Common Culture (Jedinstvo i razlike zajednike kulture) veoma dobro pokazuje namere organizatora kojima je bilo stalo da naglase kontinuitet knjievnosti postkolonijalnih zemalja. Kritiari postkolonijalizma veoma negativno su se postavili prema toj ideji, istiui da se iza nje nalazi elja za povratkom imperijalistikog naina miljenja o kulturi. Godinu dana kasnije izlazi prvi broj asopisa The Journal of Commonwealth Literature. U svojoj pionirskoj knjizi The Colonizer and the Colonized Alber Memi, jedan od osnivaa postkolonijalnog diskursa, pie kako je odstranjivanje iz istorije najvei udarac koji su kolonizovani dobili. Kubanski teoretiar knjievnosti i pisac Roberto Fernandez Retamar objavljuje esej Kaliban koji postaje antikolonijalni manifest pisaca Latinske Amerike i Kariba. Edvard V. Said objavljuje svoju uvenu knjigu Orientalism. Izlazi prvi broj godinjaka Subaltern Studies: Writings on South Asian History and Society koji izdaje Univerzitet u Delhiju. Kategorija subaltern (podreeni) potie iz Gramijevog teksta Na marginama istorije (1934). U godinjaku Subaltern Studies, izmeu ostalih, objavljuju Ranajit Guha, ahid Amin, Gjanendra Pandej, Sumid Sarkar, takoe i Gajatri akravorti Spivak. Gajatri akravorti Spivak objavljuje In Other Worlds. Trei odeljak knjige, Entering the Third World, uvodi u postkolonijalnu problematiku i istie ogranienosti francuske marksistike, feministike i psihoanalitike metodologije u opisivanju a gendered subaltern subject. Selected Subaltern Studies (redakcija: Gajatri akravorti Spivak i Ranajit Guha). etrnaestog februara ajatolah Homeini baca preko radija fatvu (kletvu) na Salmana Rudija. Povod je knjiga Satanski stihovi koju je taj pisac objavio jedno od dela koje su najee analizirali postkolonijalni kritiari. Pojavljuje se uvena knjiga Sari Suleri, pakistansko-valijske teoretiarke, The Rhetoric of English India. Briljantnim nainom analize knjievnih dela, Suleri dokazuje da onako kako pisci koji potiu iz kolonizatorskih kultura tako i autori kolonizovanih kultura stvaraju velike naracije u kojima postoje mehanizmi iskljuivanja i marginalizacije. Kenijski pisac Dejms Ngugi, u knjizi Decolonising the Mind, konstatuje da se ne moe razumeti ono to je uticalo na razvoj 617
1993: 1994:
1996: 2000:
2003:
afrike knjievnosti bez itanja dveju knjiga. To su Imperijalizam kao najvii stadijum kapitalizma V. I. Lenjina (1917) i Fanonovi Prokleti na zemlji. Saidova knjiga Culture and Imperialism (Kultura i imperijalizam). Homi Baba objavljuje knjigu The Location of Culture gde se prvi put uvodi kategorija hibridnosti ili prostora na kojem se stvaraju nove strukture vlasti osloboene imperijalistikih pretenzija. Antologija klasika postkolonijalizma: Fanon: A Critical Reader. Pojavljuje se prevedena knjiga Eve M. Tompson Trubaduri imperije. Ruska knjievnost i kolonijalizam, prva knjiga na poljskom jeziku koja se uklapa u postkolonijalni tok i koja prema autorkinim reima prenosi Saidovu koncepciju na slovenske prostore. Umire Edvard Said. Nobelovu nagradu za knjievnost dobija junoafriki pisac D. M. Kuci, jedan od najvanijih postkolonijalnih pisaca.
618
Bibliografija
Ch. Achebe, An Image of Africa: Racism in Conrads Heart of Darkness, u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New YorkLondon 2001. Ch. Achebe, Colonialist Criticim, u: idem, Morning Yet on Creation Day: Essays, LondonNew York 1975. Ch. Achebe, Things Fall Apart, London 1981. S. Ahmed, Strange Encounters: Embodied Others in Post-Coloniality, London 2000. M. Alloula, The Colonial Harem, tum. M. Dodzich, W. Dodzich, wstp B. Harlow, Minneapolis 1986. B. Anderson, Wsplnoty wyobraone, Rozwaania o rdach i rozprzestrzenianiu si nacjonalizmu, tum. S. Amsterdamski, KrakwWarszawa 1997. B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, The Empire Writes Back: Theory and Practice in Post-Colonial Literatures, London 2002. B. Ashcroft, P. Ahluwalia, Edward Said, London 1999. D. Barsamian, Culture and Resistance: Conversations with Edward Said, London 2003. H. K. Bhabha, The Commitment to Theory, u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New YorkLondon 2001. H. K. Bhabha, Diseminacija: vrijeme, pripovijest i margine moderne naracije, u: Politika i etika pripovijedanja (ur. V. Biti), Zagreb, 2002, str. 157190. H. K. Baba, Smetanje kulture (prev. Rastko Jovanovi), Beograd, 2004. H. K. Bhabha, Nation and Narration, New YorkLondon 1990. T. Brenan, Edvard Said i komparativna knjievnost (prev. Aleksandra Izgarjan), Polja, Novi Sad, 53/2008, br. 452 (julavgust), str. 7790. I. Buruma, Misjonarz i libertyn. Eros i dyplomacja. Polityka na Wshodzie i Zachodzie, tum. P. Rosne, Krakw 2005. I. Buruma, A. Margalit, Okcydentalizm. Zachd w oczach wrogw, tum. A. Lipszyc, Krakw 2005. The Cambridge Companion to Postcolonial Literary Studies, red. N. Lazarus, Cambridge 2004.
619
C. Cavanagh, Poskolonialna Polska. Biaa plama na mapie wspczesnych teorii, tum. T. Kunz, Teksty Drugie 2003, nr. 23. Colonial Discourse and Post-Colonial Theory: A Reader, red., wstp P. Williams, L. Chrisman, New York 1994. Colonizer and Colonized, red. T. dHaen, P. Krs, Amsterdam 2000. A Companion to Postcolonial Studies, red. H. Schwarz, S. Ray, Oxford 2000. Contemporary Postcolonial Theory: A Reader, red. P. Mongia, London 1996. T. Eagleton, F. Jameson, E. W. Said, Nationalism, Colonialism, and Literature, wstp S. Deane, Minneapolis 1990. Edward Said and the Work of Critic: Speaking Truth to Power, red. P. A. Bov, Durham 2000. Edward Said: Continuing the Conversation, red. H. Bhabha, W. J. T. Mitchell, Chicago 2004. F. Fanon, Wyklty lud ziemi, tum. H. Tygielska, przedm. E. Rekajtis, pos. J.-P. Sartre, Warszawa 1985. D. Huddart, Homi K. Bhabha, New York 2006. A. A. Hussein, Edward Said: Criticism and Society, London 2002. Imperialism: Critical Concepts in Historical Studies, red. P. J. Cain, M. Harrison, London 2001. Interviews with E.W. Said, red. A. Singh, B. G. Johnson, Jackson 2004. V. Kenedi, Said i postkolonijalne studije (prev. Predrag aponja), Polja, Novi Sad, 53/2008, br. 452 (julavgust), str. 4976. A. Loomba, Colonialism / Postcolonialism, London 2005. A. J. Lopez, Posts and Pasts: A Theory of Postcolonialism, Albany 2001. J. M. MacKenzie, Orientalism: History, Theory and the Arts, Manchester 1995. Mapping Subaltern Studies and the Postcolonial, red. V. Chaturvedi, London 2000. J. McLeod, Beginning Postcolonialism, Manchester 2002. M. B. Marui, Kritiar kao iz/s metena inteligencija: sluaj E. Saida (prev. Arijana Luburi), Polja, Novi Sad, 53/2008, br. 452 (julavgust), str. 91103. Marxism, Modernity and Postcolonial Studies, red. C. Bartolovich, N. Lazarus, Cambridge 2002. A. Memmi, The Colonizer and the Colonized, New York 1965. S. Morton, Gayatri Chakravorty Spivak, London 2003. M. Moskalewicz, Murzynek Bambo czarny, wesoy.... Prba postkolonialnej interpretacji tekstu, Teksty Drugie 2005, nr 12. Z. Najder, Kultura i imperializm. Czy Polacy s postkolonialni, Europa. Tygodnik Idei 2005. nr 26. Postcolonial America, red. C. R. King, Chicago 2000. Postcolonial Discourses: An Anthology, red. G. Castle, OxfordMalden 2001 (najopsenija antologija najznaajnijih tekstova o ovoj teoriji). 620
Postcolonial Studies and Beyond, red. A. Loomba, S. Kaul, M. Bunzl, A. Burtan, J. Esty, Durham 2005. Post-Colonial Literatures: Expanding the Canon, red. D. L. Madsen, London 1999. The Post-Colonial Studies Reader, red. B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, London 1995. Postcolonial Theory and the United States: Race, Ethnicity, and Literature, red. A. Singh, P. Schmidt, Jackson 2000. The Pre-Occupation of Postcolonial Studies, red. F. Afzal-Khan, K. Seshadri-Crooks, Durham 2000. E. V. Said, Orijentalizam (prev. Drinka Gojkovi), Beograd, 2000; 2008. E. V. Said, Kultura i imperijalizam (prev. Vesna Bogojevi), Beograd, 2002. E. W. Said, Reflections on Exile and Other Essays, Cambridge 2000. E. W. Said, Representations of the Intellectual: The 1993 Reith Lectures, New York 1994. E. W. Said, The World, the Text, and the Critic, Cambridge 1983. D. Scott, Refashioning Futures: Criticism after Postcoloniality, Princeton 1999. Selected Subaltern Studies, red. R. Guha, G. Ch. Spivak, New YorkOxford 1988. S. Slemon, H. Tiffin, After Europe: Critical Theory and Post-Colonial Writing, Sydney 1989. G. Ch. Spivak, A Critique of Postcolonial Reason: Toward a History of the Vanishing Present, Cambridge, Mass.London 1999. G. Ch. Spivak, In Other Worlds: Essays in Cultural Politics, przedm. C. MacCabe, New YorkLondon 1987. G. Ch. Spivak, The Post-Colonial Critic: Interviews, Strategies, Dialogues, red. S. Harasym, New YorkLondon 1990. The Spivak Reader: Selected Works of Gayatri Chakravorty Spivak, red. D. Landry, G. MacLean, New YorkLondon 1996. E. M. Thompson, Said a sprawa polska, Europa. Tygodnik Idei 2005, nr 26. E. M. Thompson, Trubadurzy imperium. Literatura rosyjska i kolonializm, tum. A. Sierszulska, Krakw 2000. R. J. C. Young, Postcolonialism: An Historical Introduction, Oxford 2001. R. Young, White Mythologies: Writing History and the West, London 1990. L. Wolff, Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of the Enlightenment, Stanford, Calif. 1996. L. Gandi, Edvard Said i njegovi kritiari (prev. Viktorija Krombholc), Polja, Novi Sad, 53/2008, br. 452 (julavgust), str. 104114.
621
622
ALFABETSKI SPISAK DEFINICIJA
A realibus ad realiora 125 Akademski feminizam 429 Aktant 319 Alegorija 201202, 408409 Antiesencijalizam 550 Apelativna struktura teksta 109 Aporija 396 Arahnologija 439 Arhetip 65 Autotelinost 136 Bioloki pol (sex) 486 Darvinizam 525 Dasein 195 Dekonstrucija 342343 Delo/tekst 349 Denotacija 270 Designat (referent) 262 Diffrance 396 Dijaloginost 177 Diskurs 588 Dominanta 136 Drugi 72 Drugost 573 Drutvenokulturni pol (gender) 486 criture feminine 439440 Edipov kompleks 7273 Eidetski 95 Empirijski 95 Epistemologija 536 Epoch 98 Esencijalizam 532 Esencijalizam i konstruktivizam 488 Estetika recepcije 109
Feministika kritika 436437 Fenomen 89 Fiktivna zajednica 610 Funkcija 314 Fuzije horizonata 203 Gej-lezbijska istraivanja 503504 Gender studije (Gender Studies) 485 Genealogija 590 Ginokritika 438 Gramatika 315 Greka afektivnosti 156 Habitus 573 Hegemonija 580 Hegemonijska istoriografija 607 Hermeneutiki krug 192 Hermeneutika i egzegeza 189190 Hermeneutika sumnji 198 Hermeneia 190 Heteronomian 102 Holizam 536 Horizont oekivanja 109100 Ideologija 581 Idiom/institucija 401 Ikoniki znak (ikon) 257258 Il ny a pas de hors-texte Ne postoji izvantekst 405 Imperijalizam 605 Implicitni italac 111 Inskripcija 406 Intencionalnost 90 Interpretativna zajednica 530 Intertekstualnost 363 Ironija 155, 410, 532 Istorinost 200
623
Ja 55 Jeresi parafraze 152 Jezike funkcije / jezike funkcije knjievnog dela 227 Jeziki znak 221 Jezik 197 Kanon 608 Kanonizacija anrova 133 Karneval 169 Kathexis 55 Klasina koncepcija istine 527 Knjievnost Komonvelta 609 Konkretizacija 104 Konotacija 288 Korelacija 97 Kulturni kapital 576 Kulturni materijalizam 560 Libido 56 Literarnost 398 Logocentrizam 395 Materijalnost jezika 411 Metalingvistika 173 Misreading 409 Mit 311 Motivacija 132 Muka istraivanja 495 Mythoi 554 Naracija 555 Narativna gramatika 316 Narativni identitet 199 Naratologija 317 Narcizam 57 Negacija 54 Neprisutnost 178 Normativni identitet 500 Objanjavanje 198 Objektivni korelativ 149 Oneobiavanje ili zaudnost 129130 Organska celina 155 Orijentalizam 607 Osamostaljivanje i oslobaanje 127 Oznaka 253 Panoptizam 589 Paradigma 533
Perspektivizam 526 Poetski jezik 224 Polifonija 173 Polje 577 Post- 365 Postfilozofska kultura 524 Postupak 131 Potiskivanje 5960 Predrasude 192193 Pripovedanje (skaz) 134 Quasi-sudovi 103 Queer i queer studije 504 Razgovor 203 Razumevanje 191 Realno 71 Reprezentacija 574575 Retorinost 394 Retorika 534 Revizionistika feministika kritika 441 Roman 177 Romantiarska hermeneutika 204 Samorazumljivost 100 Semantika, sintaksa, pragmatika 260 Semiologija 260 Semiotika 253 Shematinost 103 Shvatanje 178179 Simbol 67, 258 Simbolika nadmo 576 Sistem znakova 261 Slika autora 135 Slojevit karakter knjievnog dela 103 Smrt autora 347 Sociologija znanja 575 Sociopolitiki feminizam 428 Stadijum ogledala 69 Stravino 70 Struktura/sistem 219220 Sublimacija 52 Svakidanjica 571 Talking cure 51 Tekstualnost istorije / istorinost tekstova 559 Tekstura 154 Teorija knjievnosti / teorija umetnosti 127128
624
Terminologija Tartuske kole. Kultura 275 Terminologija Tartuske kole. Sekundarni modelirajui sistem 269 Terminologija Tartuske kole. Tekst 275 Terminologija Tartuske kole. Tekst kulture 276 Terminologija Tartuske kole. Znaenje 272 Tradicija 199 Transcendentalan 98 Trauma 70 Tropologija 552 Tua re 175 Tumaenje 191
Verno itanje 152 Viejezinost 168 Vieznanost 150 Vlast 587 Vrste govora 171 Zaumni jezik 126 Zgusnuti opis 557558 Znaenje 256 Znak 254 alost i melanholija 57 elja 68 enske studije (Womens Studies) 437
625
626
PREDMETNI REGISTAR
A Akant pogl. Model Gremas Alegorija Analiza analiza Kristeve teksta kulturna analiza analiza psihikog aparata analiza snova strukturalna analiza Androcentrizam Antropologija interpretativna antropologija strukturalna antropologija Klod Levi-Strosa pogl. Psihoanaliza psihoanaliza kao holistika antropologija pogl. Strukturalizam strukturalizam i antropologija Antiesencijalizam Psihiki aparat pogl. Analiza psihika analiza Apelativna struktura teksta Aporija Arahnologija Arbitrarnost pogl. Znak arbitrarnost jezikog znaka Arhetip Arhetipologija Autonomija autonomna kritika autonomne vrednosti knjievnog dela pogl. Jezik jezika autonomija autonomija umetnosti
Autor autor kao jedna od sistematizujuih instanci autor kao skriptor linost autora pol autora odnos izmeu autora i junaka smrt autora pogl. Intencija intentio auctoris Autotelinost B Binarne opozicije Bioloki pol (sex) C Close reading pogl. itanje paljivo itanje Coming out italac implicirani italac koautorski italac modelski italac pogl. Intencija intentio lectoris superitalac itanje Ingardenova dva naina itanja paljivo itanje (close reading) Riardsova koncepcija pravog itanja ulnost D Darvinizam Dasein
627
Dekonstrukcija afirmativni gest dekonstrukcije definicija destrukcije prema De Manu etika dimenzija destrukcije falogocentrikih struktura dekonstrukcija i dekonstrukcionizam dekonstrukcija i destrukcija dekonstrukcija i negacija dekonstrukcija i Nova kritika dokonstrukcija i poststrukturalizam dekonstrukcija i teorija izvori destrukcije pogl. Kritika kritika dekonstrukcije Saidova kritika dekonstrukcije zamerke destrukciji Dekonstrukcionizam Denotacija Denotat Designat (referent) Diffrance pogl. Razlika Dijahronija Dijaloginost Diskurs analiza diskurzivnih postupaka antifundamentalistiki diskurs diskurs gejovsko-lezbijske kritike postkolonijalni diskurs Fukoova koncepcija diskursa pogl. Drutveno-kulturni pol gender u humanistikom diskursu Dominanta Drugaijost Drugi isto to i drugi Orijent kao drugi razmiljanje o statusu drugog tekst drugog ena kao drugi Drutveno-kulturni pol (gender) gender analiza genderizovani kritiar gender u humanistikom diskursu pogl. Gender studije (Gender Studies) pogl. Gender studije poeci gender studija
pogl. Kritika gender knjievna kritika pogl. Subjekat gender kao uslov subjekta Dualizam E Edipov kompleks Ego polg. Ich Eidetski eidetski opis Ingardenova apriorna istraivanja eidetske knjievnosti Empirijski pistm Epistemologija od epistemologije do hermeneutike epistemologija kao saznajna metanaracija epistemoloki rez diskursa postkantovksa epistemologija Epoch pogl. Transcendentalna redukcija Es Esencijalizam Estetika estetika recepcije estetiki predmet pogl. Ideologija De Manova estetika ideologija srednjovekovna estetika strukturalna estetika F Fabula (sjuet) Falogocentrizam Fantazma Feminizam akademski feminizam ameriki feminizam etika orijentacija feminizma francuski feminizam interdisciplinarni vid akademskog feminizma istorija feminizma korporativni feminizam kulturni feminizam liberalna frakcija feminizma
628
marksistike inspiracije feminizma pogl. Kritika biofeministika kritika pogl. Kritika feministika kritika pogl. Postfeminizam politika orijentacija feminizma pluralizacija feminizma radikalna frakcija feminizma sociopolitiki feminizam tri talasa feminizma veza feminizma s postrstrukturalizmom Fenomen Fenomenologija fenomenologija i strukturalizam fenomenologija poetske slike fenomenologija snova fenomenologija u knjievnim istraivanjima transcendentalna fenomenologija Fenomenoloka intuicija pogl. Oiglednost Fenotekst Fikcija Filozofija filozofija knjievnosti Forma forma i sadraj formalni poredak Formalizam poeci formalizma u knjievnim istraivanjima pogl. Kritika kritika formalizma pogl. Nova Kritika propast formalizma Formalna metoda pogl. Kritika kritika formalne metode Formalna metoda pogl. Metoda formalna Funkcija eskpresivna funkcija estetika (poetska ) funkcija fatika funkcija impresivna funkcija jezike funkcije knjievnog dela metajezika funkcija pogl. Jezik funkcija jezika prema Jakobsonu
predstavljaka (saznajna) funkcija Funkcionalizam Funcionalnost poetskog jezika Fuzija horizonata G Genealogija Gender studije pogl. Drutveno-kulturni pol Gender Studies pogl. Gender studije Genetizam Geneza Genotekst Ginokritika Govor prvobitni govor sveta vrste govora Govorna terapija (talking cure) Gramatika gramatika knjievnosti gramatika poezije gramatika arobne bajke narativna gramatika poeci gender studija univerzalna gramatika Greka greka afektivnosti greka intencije greka univerzalizma H Habitus Hegemonija Hermeneutiki hermeneutiki krug hermeneutiko itanje knjievnih tekstova hermeneutiki odnos izmeu svesti i jezika interpretativno-hermeneutiki stav pogl. Tradicija hermeneutika tradicija Hermeneutika Diltajeva koncepcija hermeneutike egzistencijalna dimenzija hermeneutike filozofska hermeneutika hermeneia
629
hermeneutika i egzegeza hermenutika sumnji pogl. Epistemologija od epistemologije do hermeneutike romantiarska hermeneutika tehnika hermeneutika Herstory Heteronomija / heteronomiki pogl. Knjievno delo knjievno delo kao heteronomno postojei bitak Heteroseksualnost Holizam Homoseksualnost Horizont horizont oekivanja poiljaoca horizont oekivanja primaoca Humanistika I Ich Id pogl. Es Identitet enski identitet kulturni identitet muki identitet narativni identitet normativni identitet psihoseksualni identitet pogl. ena tri postupka ispoljavanja enskog identiteta Ideologija estetika De Manova ideologija ideologija masovne kulture Idiografijska nauka Idiom Ikon pogl. Znak ikoniki znak Ikoninost knjievnosti Imaginacija Imaginarno (limaginaire) Imanencija Imanentni / imanentizam imanentno istraivanje jezika imanentni razvoj knjievnosti Imperijalizam Inskripcija Institucija Intencija intentio auctoris intentio operis
intentio lectoris pogl. Tekst suprotnost intencije i teksta Intencionalnizam Intencionalnost pogl. Knjievno delo knjievno delo kao intersubjektivni intencionalni predmet Interpelacija Interpretacija amerika interpretativna industrija dve kole interpretacije falsifikovanje interpretacije granice interpretacije konteksti interpretacije interpretacija kao egzistencijalni postupak interpretacija snova poetika i interpretacija pogl. Hermeneutika stav interpretacije hermenutika pogl. Kritika kritika tradicionalne interpretacije pogl. Poetika opozicija poetike i interpretacije Todorova pogl. Zajednica zajednica interpretacije sporovi povodom interpretacije teorija i interpretacija teorija interpretacije Interpretant Intersubjektivnost pogl. Knjievno delo knjievno delo kao interpretativni intencionalni predmet Intertekstualnost Invarijantnost Invencija Ironija De Manova definicija ironije ironija kao osnovni poetski zahvat Iskaz (nonc) Iskustvo pogl. Kultura kultura kao determinanta iskustva pogl. Subjekt subjekt iskustva Istina Istorinost (Geschichtlichkeit)
630
Istorinost / istoriki Istorija istorija kao konstrukcija istorija knjievnosti pogl. Tekst tekst i istorija Rankeov ideal istorijskog oblikovanja tekstualnost istorije Istoriografija Istoricizam Iitavanje afirmativno iitavanje Bartovo iitavanje teksta iitavanje kao reprodukcija izvornog ina uobrazilje iitavanje kao sluanje kritiko iitavanje normativna teorija imanentnog iitavanja pogl. Prijatnost prijatnost iitavanja pogl. Razgovor razgovor kao metafora iitavanja postkolonijalno iitavanje sistem iitavalakih presupozicija J Jezik autonomija jezika dinamika koncepcija jezika funkcija jezika prema Jakobsonu jezik kao osnova iskustva jezik kao sistem jezik proze materijalnost jezika nivoi jezika poetski jezik pogl. Kultura jezik i kultura pogl. Metajezik pogl. Mit mit kao jezik drugog stepena pogl. Predstava oslobaanje jezika od prinude predstave pogl. Raznojezinost pogl. Teorija knjievnosti jezik teorije knjievnosti pogl. Zaokret jeziki zaokret pogl. Zaumny jazyk
pogl. Znak arbitrarnost jezikog znaka saznanje i jezik sekundarni jezik semantika struktura poetskog jezika simboliki i emotivni naini korienja jezika sistemski pokazatelji jezika svakodnevni (praktian) jezik svojstva poetskog jezika svojstva poetskog jezika prema Mukarovskom teorija poetskog jezika vetaki jezik K Kanon Kanonizacija vrsta Karneval Kateksija (Kathexis) Kathexis pogl. Kateksija Knjievna istraivanja pogl. Fenomenologija fenomenologija u knjievnim istraivanjima pogl. Formalizam poeci formalizma u knjievnim istraivanjima pogl. Pragmatizam posledice pragmatizma za knjievna istraivanja pogl. Semiologija semiologija i knjievna istraivanja Knjievno delo autonomna vrednost knjievnog dela Ingardenova istraivanja knjievnog dela knjievno delo kao bivstvo koje heteronomno postoji knjievno delo kao intersubjektivni intencionalni predmet knjievno delo kao komunikat pogl. Intencija intentio operis pogl. Funkcija jezike funkcije knjievnog dela pogl. Struktura harmonijska struktura knjievnog dela slojni karakter knjievnog dela shematska graa knjievnog dela vrednovanje knjievnog dela
631
Knjievnoistorijski proces Knjievnost pogl. Gramatika gramatika knjievnosti pogl. Jezik svojstva pesnikog jezika prema Mukarovskom Kod Kolonijalizam pogl. Postkolonijalizam Kolonizacija Kompetencija jezika kompetemcija knjievna kompetencija Kompleks (Trauma) Kompozicija Komunikacija pogl. Knjievno delo knjievno delo kao komunikat Konkretizacija Konotacija Kontekst pogl. Interpretacija kontekst i interpetacija Kontekstualizam Kontrasignata Korelacija Korporarni pogl. Telesnost / telesni Kritika Bartova kritika tradicionalne nauke o knjievnosti biofeministika kritika feministika kritika gejovsko-lezbijska kritika gender knjievna kritika kritika dekonstrukcije kritika dualistikih sistema kritika etikog solipsizma kritika formalizma kritika formalnog metoda kritika Frojdove misli kritika genetikih istraivanja kritika subjektivno-predmetnog dualizma knjievna kritika (literary criticism) knjievna kritika i nauka o knjievnosti kritika mimetizma kritika nadinterpetacije kritika politikog sistema
nemetodika kritika kritika savremenosti kritika subjekta saznanja kritika strukturalizma kritika strukturalne semiologije kritika suprotnosti i hijerarhija u teorijskim sistemima kritika tradicionalne interpretacije literarnost kritike Nieova kritika objektivizma pogl. Autonomija kritika autonomije pog. Psihoanaliza kritiki potencijal psihoanalize pogl. Semiologija kritika tradicionalne semiologije od strane Kristeve pogl. Struktura Deridina kritika strukture i znaka pogl. Strukturalizam Bartova kritika strukturalizma pogl. Strukturalizam kritika De Sosirovog strukturalizma postkolonijalna kritika Queer kritika tematska kritika Kriza kriza humanistikih nauka kriza simbolizma pogl. Subjekat kriza subjekta Kultura jezik i kultura kultura kao determinanta iskustva kultura kao neogranieni proces semioze Lotmanova definicija kulture masovna kultura pogl. Feminizam kulturni feminizam pogl. Identitet kulturni identitet pogl. Ideologija ideologija masovne kulture pogl. Poetika teorija kao poetika kulture pogl. Pol uticaj kulture na formiranje pola pogl. Semiologija osnove semiologije kulture pogl. Semiologija semiologija kao opta teorija kulture
632
pogl. Teorija kulturna teorija pogl. Zaokret kulturni zaokret postfilozofska kultura semiologija kulture tekst kulture telo kao proizvod kulture Kulturna istraivanja (Cultural Criticism) Lakan i kulturalna istraivanja Kulturni materijalizam Q Quasi-sudovi Queer interdisciplinarnost queer studije queer i postmoderna misao pogl. Kritika queer kritika pogl. queer studije pogl. Teorija queer teorija znaenje queera za knjievnonauna istraivanja Queer studije (Queer Studies) L Libido Lingvistika opta lingvistika Literarnost pogl. Kritika kritika literarnosti Logocentrizam M Magina bajka pogl. Gramatika gramatika magine bajke Majka Malograantina Marksizam Metafizika pogl. Pozitivizam pozitivizam kontra metafizika Metafora Metonimija Metajezik Metalingvistika Metapsihologija Mimetizam pogl. Kritika kritika mimetizma Misreading (nedoitanost)
Mit Arahnin mit Levi-Strosova analiza mita mit kao jezik drugog nivoa mit prirodnosti struktura mita Mitema Model aktantski Grimasov model bioloki model definicija modela hipotetiki model opisa pripovetke jeziki (tekstualni) model Lotmanova koncepcja umetnikog modelovanja pogl. Sekundarni modelirajui sisten pogl. Psihoanaliza psihoanaliza zao opti teorijski model psihoanalitiki model umetniko delo kao model Modernizam Motivacija N Nadinterpretacija pogl. Kritika kritika nadinterpretacije Naracija pogl. Epistemologija epistemologija kao saznajna metanaracija pogl. Gramatika narativna gramatika pogl. Identitet narativni identitet Narcizam Narativizam Ankersmitove teze narativizma pogl. Identitet narativni identitet pogl. Zaokret zaokret narativizma Naratologija Francuska kola naratologije manifest francuske naratologije uticaj omskog na francusku naratologiju Nauka nauka o knjievnosti pogl. Vlast nauka i vlast pogl. Sociologija sociologija nauke
633
Nauka analitiko-nauni stav pogl. Kriza kriza humanistikih nauka Negacija pogl. Dekonstrukcija dekonstrukcija i naracija Nerazreivost pogl. Aporija Nesaprisutnost Nesvesno nesvesno kod Frojda nesvesno kod Lakana Neuroza hermetika neuroze pogl. Psihoanaliza pogl. Tekst teks kao reprezentacija neuroze Noema Noeza Nomotetizam Nomotetska nauka Nova Kritika (New Criticism) pogl. Dekonstrukcija dekonstrukcija i Nova Kritika Novi Istorizam (New Historicism) O Objanjenje Opis gusti opis Huserlova koncepcija istog opisa pogl. Eidetski eidetski opis strategije opisa Opojaz Orijentalizam pogl. Drugi Orijent kao Drugi Oznaavajue (signifiant) Oznaeno (signifi) Oznaka pogl. Znak znak i oznaka P Pansemiotizam Paradigma Parodija Patrijarhat Percepcija Performativnost performativnost pola
Performatizam Perspektivizam Pismo / pisanje (criture) Deridina koncepcija knjievnog stvaranja Gadamerova koncepcija knjievnog stvaranja Pluralizacija Poetinost Jakobsonova koncepcija poetinosti pogl. Jezik poetinost jezika pogl. Jezik svojstva poetinosti jezika Poetika istorijska poetika normativna poetika opisna poetika opozicija poetike i interpretacije kod Todorova poetika i retorika poetika istorijskog pisanja poetika kao analiza apstraktnih struktura poetika percepcije pogl. Interpretacija poetika i interpretacija pogl. Teorija teorija kao poetika kulture strukturalne poetike Poezija pogl. Gramatika gramatika poezije poezija kao oteani govor Pokazatelj pogl. Simptom Pol kategorizacije pola naini definisanja pola odnos izmeu biolokog i kulturnog pola perfomativni in ustanovljenja pola pol kao rezultat drutvenih postupaka razgovori o polnosti revizija tradicionalnog polnog dualizma uticaj kulture na oblikovanje pola Polifonija
634
Political correstness pogl. Politika politika ispravnost Politika politika ispravnost Polisemija Polnost ovekova polnost polnost knjievnog teksta Posredovanje Postmodernizam / postmoderni pogl. Queer queer i postmodernistika misao pogl. Teorija teorija postmodernizma Postfeminizam Postkolonijalizam poeci postkolonijalne kritike pogl. Kritika kritika postkolonijalizma pogl. itanje postkolonijalna itanja postkolonijalizam i postmodernizam Postmodernizam pogl. Postkolonijalizam postmodernizam i postkolonijalizam pogl. Poststrukturalizam postmodernizam i poststrukturalizam Poststrukturalistika prekretnica Postsrukturalizam Bahtin i poststrukturalizam Bahtinovi manifesti poststrukuralizma dve faze poststrukturalizma dve varijante poststrukturalizma inicijatori poststrukturalizma najvanije posledice poststrukturalizma nastanak poststrukuralizma i duha strukturalizma pogl. Dekonstrukcija dekonstrukcija i poststrukturalizam pogl. Feminizam veze feminizma s poststrukturalizmom poststrukturalizam i postmodernizam poststrukturalizam ispred strukturalizma
semantiki obim termina poststrukturalizam slabljenje I faze poststrukturalizma Potiskivanje Poilalac Pozitivizam antipozitivistiki zaokret pozitivizam kontra metafizika Pouda Pragmatizam /pragmatiki delo kao semantiko-sintaksika paragmatika tvorevina posledice pragmatizma za knjievna istraiuvanja poetak pragmatizma neopragmatizam /neopragmatiki pogl. Zaokret zaokret pragmatizma Praksa Praka strukturalna kola Praka kola Praki lingvistiki krug Predstavljanje pogl. Reprezentacija analiza stereotipnih predstavljanja oslobaanje jezika od prinude predstavljanja pog. Funkcija predstavljaka funkcija Prijatnost prijatnost itanja prijatnost pripovedanja princip prijatnosti Primalac pogl. italac Pripovetka pogl. Model hipotetiki model pripovetke pogl. Prijatnost prijatnost pripovetke skaz Prividnost Psihoanaliza kritiki potencijal psihoanalize pogl. Model psihoanalitiki model psihoanaliza i istraivanje stvaralakog procesa psihoanaliza i terapija
635
psihoanaliza kao holistika antropologija psihoanaliza kao interpetacija psihoanaliza kao opti teorijski model psihoanaliza kao terapeutska simptomatologija Psihologija pogl. Metapsihologija R Racionalizam / racionalnost Razgovor Gadamerova koncepcija razgovora razgovor kao metafora itanja Razlika Razlikovanje (diffrance) Raznojezinost Raznovrsnost Razumevanje razumevanje teksta Realizam Realno (le Rel) Referencija Relativizam Represija Reprezentacija Retorinost pogl. Subjekat retoriki subjekat Retorika Roman razliiti stilovi romana pogl. Predstavljanje pogl. Snovi snovi kao reprezentacija S Samooiglednost Samousmerenost San pogl. Snovi Savremenost pogl. Kritika kritika savremenosti pogl. Teorija savremena teorija Saznanje Seksualnost Sekundarni modelujui sistem Semanaliza Semantika Gremasove osnove opte semantike
pogl. Pragmatizam delo kao semantiko-sintaksiko-pragmatino pogl. Semiologija semiologija i semantika Semiologija De Sosirova definicija semiologije granice semiologije kritika tradicionalne semiologije od strane Kristeve nastanak semiologije negativna semiologija nova definicija semiologije osnove semiologije kulture pogl. Kritika kritika strukturalne semiologije semiologija i knjievna istraivanja semiologija i semantika semiologija kao interdisciplinarna oblast semiologija kao opta teorija kulture semiologija znaenja Semiotika / semiotiki antiki poeci semiotike faza semiotike Kristeve Morisova podela semiotike nivo semiotike (predverbalni) Pirsova trijadika teorija semiotike pogl. Zaokret semiotiki zaokret univerzum semiotike Semioza pogl. Kultura kultura kao neogranien proces semioze Sex pogl. Bioloki pol Signifiant pogl. Oznaavajue Signifi pogl. Oznaeno Simbol pogl. Mo simbolika mo Simbolika praksa Simbolika sila Simboliko (le Symbolique) Simptom pogl. Oznaka pogl. Psihoanaliza psihoanaliza kao terapeutska simptomatologija Sinhronija Sintaksa
636
pogl. Pragmatizam delo kao semantiko-sintaksiko-pragmatika tvorevina Sistem knjievni sistem i drugi znakovni sistemi pogl. Sekundarni modelujui sistem pogl. Struktura sistem i struktura sistem italakih presupozicija sistem simbolikih postupaka sistem uverenja sistem znakova teorija kao sistem Sjuet pogl. Fabula Skaz pogl. Pripovedanje skaz Sluajnost Smisao pogl. Snovi san i snovi smisao ima subjektivan karakter Snovi objanjenje snova otvoreni sadraj sna pogl. Analiza analiza sna pogl. Interpretacija interpretacija sna pogl. Tropologija tropologija sna snovi kao psihika pojava snovi kao reprezentacija smisao sna struktura sna Sociologija sociologija nauke Strana re Struktura Deridina kritika strukture i znaka harmonijska struktura knjievnog dela pogl. Jezik semantika struktura poetskog jezika pogl. Mit snovi pogl. Snovi struktura snova pogl. Tekst tekst nije autonomna struktura pogl. Znak struktura znaka prema Lotmanu struktura i geneza Strukturalizam Bartova kritika strukturalizma De Sosirova kritika strukturalizma
doprinos strukturalizma za razvoj teorije dostignua strukturalizma drugi strukturalizam francuski strukturalizam Fukoova kritika strukturalizma ortodoksnost strukturalizma otvoreni strukturalizam pogl. Dekonstrukcija dekonstrukcija i strukturalizam pogl. Estetika strukturalna estetika pogl. Fenomenologija fenomenologija i strukturalizam pogl. Kritika pogl. kritika strukturalizma pogl. Poetika poetika strukturalizma pogl. Poststrukturalizam poststrukturalizam pre strukturalizma pogl. Postrukturalizam nastanak poststrukturalizma iz duha strukturalizma pogl. Teorija knjievnosti strukturalna definicija teorije knjievnosti poljski strukturalizam posleratni ciljevi strukturalizma praki strukturalizam predmet istraivanja strukturalizma pretpostavke strukturalizma u nauci o knjievnosti strukturalizam i antropologija strukturalizam i knjievna kritika strukturalizam kao filozofski sitem strukturalizam kao nauna paradigma strukturalizam sv Tome Akvinskog totalistiki ciljevi strukturalizma zavrni momenat strukturalizma Strukturalna homologija Studija ogledala Sublimacija Subjekat detronizacija jakog subjekta gender kao uslov subjekta kartezijanski subjekat kriza subjekta pogl. Kritika kritika subjekta saznanja
637
porobljeni subjekat razvlaeni subjekat retoriki subjekat subjekat iskustva subjekat stvaralakih aktivnosti telesni subjekat Superego pogl. ber-Ich Svest akt svesti ista svest Shema pogl. Knjievno delo shematska graa knjievnog dela Shematinost kola T Talking cure pogl. Terapija govora Tartuska kola Tekst delo i tekst drutveni tekst Lotmanova koncepcija teksta pogl. Drugi tekst drugih pogl. Kultura tekst kulture pogl. Polnost polnost knjievnog teksta opozicija intencije i teksta svet kao tekst tekst i istorija tekst kao reprezentacija neuroze tekst kao dogaaj tekst nije autonomna struktura tekst sam za sebe Tekstualnost pogl. Istorija tekst istorije Tekstura Telesnost / telesni pogl. Feminizam korporativni feminizam pogl. Subjekat telesni subjekat pogl. ena telesnost ene Telo Tematska metoda Tematska metoda pogl. Metoda tematska Teorija
ista teorija etimologija i definicija teorije istorija teorije kraj teorije kulturna teorija queer teorija lokalna teorija odnos izmeu teorije i njenog predmeta pogl. itanje normativna teorija imanentnog itanja pogl. Interpretacija teorija i interpretacija pogl. Jezik teorija poetskog jezika pogl. Semiologija semiologija kao opta teorija kulture pogl. Semantika Pirsova trijadika teorija semiotike pogl. Znak De Sosirova dvolana teorija znaka postmoderna teorija protiv teorije razvoj teorije teorija i knjievnost kao razliite jezike igre teorija i praksa teorija radi same teorije teorija kao disciplina teorija kao interdisciplinarni diskurs teorija kao poetika kulture teorija kao pronicljivo posmatranje teorija kao sistem moderna teorija teorija stvaralakog procesa teorija znaenja pogl. Kultura telo kao proizvod kulture Teorija knjievnosti jezik teorije knjievnosti nauna definicija teorije knjievnosti nove perspektive teorije knjievnosti nunost teorije knjievnosti popularnost teorije knjievnosti predmet teorije knjievnosti prirodne nauke i poeci teorije knjievnosti
638
savremena definicija teorije knjievnosti strukturalistika definicija teorije knjievnosti Tkanje pogl. Arahnologija Topografija psihike Tradicija hermeneutika tradicija kartezijanska tradicija ruenje tradicije Transcendencija Transcendentalni Transendentni Transcendentalna redukcija (epoch) Trauma pogl. Kompleks Trop Tropologija tropologija snova Tumaenje
U ber-Ich Umetnost pogl. Teorija knjievnosti teorija umetnosti umetniko delo Uneobienje pogl. Zaudnost Unheimliche pogl. Stravino Unutranje /spoljanje prekodiranje V Vieznanost Vlast Fukoova analiza mehanizama vlasti mikrofizika vlasti vlast i nauka Z Zauenost Zauenost (Uncheimliche) Zahvat pogl. Ironija ironija kao osnovni poetski zahvat
umetnost kao zahvat Zajednica interpretativna zajednica prava zajednica zamiljena zajednica Zaokret antiteorijski zaokret etiko-politiki zaokret jeziki zaokret kulturni zaokret narativni zaokret pragmatiki zaokret semiotiki zaokret Zaumni jezik Znaenje pogl. Teorija teorija znaenja pogl. Vieznanost Znak abitrarnost jezikog znaka Bihlerov model tri funkcije jezikog znaka De Sosirova dvolana teorija znaka ikoniki znak konvencionalni karakter znaka pogl. Struktura Deridina kritika strukture i znaka struktura znaka prema Lotmanu znak i oznaka znakovni karakter umetnikog dela ena drutvena situacija ena nemogunost definisanja enskog pisanja nepoznavanje ene pogl. Drugi ena kao drugi pogl. Identitet enski identitet pogl. enske studije prostor enskog iskustva razliitost enskog knjievnog stvaranja (criture feminine) telesnost ene tri postupka ispoljavanja enskog identiteta enevska kola enske studije (Womens Studies)
639
640
INDEKS IMENA
A Adorno, Teodor V. (Adorno, Theodor W.) Ajntajn, Albert (Einstein, Albert) Altiser, Luj (Althusser, Louis) Anderson, Benedikt (Anderson, Benedict) Ankersmit, Frenk (Ankersmit, Frank) Aristotel Arne, Anti Amatus (Aarne, Anti Amatus) Aron, Rejmon (Aron, Raymond) Auerbah, Erih (Auerbach, Erich ) Aebe, inua (Achebe, Chinua) Arto, Antonen (Artaud, Antonin) Augustin Aurelijus B Baba, Homi (Bhabha, Homi K.) Bahtin, Mihail M. Balcean, Edvard (Balcerzan, Edward) Bali, arls (Bally, Charles) Balzak, Onore de (Balzac, Honor de) Batler, Dudit (Butler, Judith) Bart, Rolan (Barthes, Roland) Bartoinjski, Kaimje (Bartoszyski, Kazimierz) Balar, Gaston (Bachelard, Gaston) Baumgarten, Aleksandar Gotlib (Baumgarten, Aleksandr Gottlieb) Begen, Albert (Beguin, Albert) Bentam, Deremi (Bentham, Jeremy) Bataj, or (Bataille, Georges) Bergson, Anri (Bergson, Henri) Bodri, an-Luj (Baudry Jean-Louis) Birdsli, Monro (Beardsley, Monroe) Beli, Andrej
Benedikt, Rut Fulton (Benedict, Ruth Fulton) Benjamin, Valter (Benjamin, Walter) Benvenista, Emil (Benveniste, mile) Bersani Leo (Bersani, Leo) Beri, Emilio (Berti, Emilio) Betelhajm, Bruno (Bettelheim, Bruno) Bihler, Karl Ludvig (Bhler, Karl Ludwig ) Blano, Moris (Blanchot, Maurice) Blekmur, Riard Palmer (Blackmur, Richard Palmer) Blok, Aleksandar Blum, Harold (Bloom, Harold) Blumfild, Leopold (Bloomfield, Leopold) Boas, Franc (Boas, Franz) Bodkin, A. Mod (Bodkin, A. Maud) Bodler, arl Pjer (Baudelaire, Charles Pierre) Bodrijar, an (Baudrillard, Jean) Bogatirjev, Pjotr Bordo Suzan (Bordo, Susan) Bovoar, Simon de (Beauvoir, Simone de) Bulez, Pjer (Boulez, Pierre) Breht, Bertold (Brecht, Bertold) Bremon, Klod (Bremond, Claude) Brentano, Franc (Brentano, Franz) Brojer, Jozef (Breuer, Jozef) Brik, Osip M. Brjusov, Valerij, J. Bruks, Kleant (Brooks, Cleant) Burdije, Pjer (Bourdieu, Pierre) Burk, Kenet Duva (Burk, Kenneth Duva) Burljuk, David D. (Burluk, Dawid D.)
641
But, Vejn (Boot, Wayne C.) Buinjska, Ana (Burzyska, Anna) odorov, Nensi Julija (Chodorow, Nancy Julia) omski, Noam Avram (Chomsky, Noam Avram) D Dante, Aligijeri (Dante, Alighieri) Danto, Artur K. (Danto, Arthur C.) Darvin, arls Robert (Darwin, Charles Robert) Dejvidson, Donald (Davidson, Donald) Dekart Delez, il (Deleuze, Gilles) Derida, ak (Derrida, Jacques) Desti, Antoan, de Trasi (Destutt, de Tracy Antonie) Difren, Mikel (Dufrenne, Mikel) Diltaj, Vilhelm (Dilthey, Wilhelm) Diran, ilber (Durand, Gilbert) Djui, Don (Dewey, John) Dolimor, Donatan (Dollimore, Jonathan) Domanjska, Eva (Domaska, Ewa) Dostojevski, Fjodor M. Drojzen, Johan Gustav (Droysen, Johann Gustav) Duvakin, Viktor D Darel, Rendal (Jarrell, Randall) Dejms, Vilijam (James, William) Dejmson, Frederik (Jameson, Frederic) Dojs, Dems (Joyce, James) Dons, Alfred Ernest (Jones, Alfred Ernest) Donson, Barbara (Johnson, Barbara) E Ejhenbaum, Boris Eko, Umberto (Eco, Umberto) Elias, Norbert (Elias, Norbert) Eliot, Tomas Sterns (Eliot, Thomas Stearns)
Empson, Vilijam (Empson, William) Engels, Fridrih (Engels, Fryderyk) Ekroft, Bil (Ashcroft, Bill) F Fanon, Franc (Fanon, Frantz) Fenves, Peter David (Fenves, Peter David) Ferenci, andor (Ferenczi, Sandor) Fernandez R. Roberto (Fernndez, R. Roberto) Ficderald, Fransis Skot Kej (Fitzgerald, Francis Scott Key) Filon iz Aleksandrije Fi, Stenli (Fish, Stanley) Fleming, Ian (Fleming, Ian) Flis, Vilhelm (Fliess, Wilhelm) Flober, Gistav (Flaubert, Gustave) Fokner, Vilijam (Faulkner, William) Fraj, Nortrop (Frye, Northrop) Frege, Gotlob (Frege, Gottlob) Fridrih, Hugo (Friedrich, Hugo) Frojd, Ana (Freud, Anna) Frojd, Sigmund (Freud, Sigmund) Fuko, Miel (Foucault, Michel) G Gadamer, Hans-Georg (Gadamer, Hans-Georg) Galen, Claudius Galenus Galager, Ketrin (Gallagher, Catherine) Galop, Dejn (Gallop, Jane) Gae, Rodolf (Gasch, Rodolphe) Gerc, Kliford (Geertz, Clifford) Gilbert, Sandra M. Glez, Alber (Gleizes, Albert) Glovinjski, Mihal (Gowiski, Micha) Gogolj, Nikolaj V. Goldman, Lisjen (Goldman, Lucien) Gombrovi, Vitold (Gombrowicz, Witold) Gu, an-ozef (Goux, Jean-Joseph) Grami, Antonio (Gramsci, Antonio) Grinblat, S. D. (Greenblatt, Stephen Jay) Grir, ermen (Greer, Germaine) Gremas, Alirdas ilijen (Greimas, Algirdas Julien) Gros, Elizabet A. (Grosz, Elizabeth A.)
642
Gubar, Suzan M. (Gubar, Susan M.) Giro, Pjer (Guiraud, Pierre) H Hajdeger, Martin (Heidegger, Martin) Hol, Stjuart (Hall, Stuart) Hale, Moris (Halle, Morris) Hamaher, Verner (Hamacher, Werner) Haravej, Dona (Haraway, Donna) Hardi, Tomas (Hardy, Thomas) Hartman, Nikolaj Hartman, Defri H. (Hartman, Geoffrey H.) Havranek, Bohuslav (Havrnek, Bohuslav) Hit, Stiven (Heath, Stephen) Hegel, Georg Vilhelm Fridrih (Hegel, Georg Wilhelm Friedrich) Helderlin, Fridrih (Hlderlin, Friedrich) Hemingvej, Ernest (Hemingway, Ernest) Heraklit iz Efesa Hermogen Hilis, Miler Dozef (Hillis, Miller Joseph) Hjelmslev, Luj (Hjelmslev, Luis) Hlebnjikov, Velimir Hogart, Riard (Hoggart, Richard) Holand, Norman (Holland, Norman) Homer Horkhajmer, Maks (Horkheimer, Max) Hulme, Tomas Ernest (Hulme, Thomas Ernest) Hant, Lin (Hunt, Lynn) Huserl, Edmund (Husserl, Edmund I Iglton, Teri (Eagleton, Terry) Ingarden, Roman Ipolit, an (Hyppolite, Jean) Irigaraj, Lis (Irigaray, Luce) Ivanov, Vjaeslav I. Ivakjevi, Jaroslav (Iwaszkiewicz, Jarosaw) Izer, Volfgang (Iser, Wolfgang) J Jakobson, Roman
Jakubinski, Lav P. Jang, Robert (Yang, Robert) Jaus, Hans Robert (Jauss, Hans Robert) Jejts, Vilijam Batler (Yeats, William Butler) Jovan Hrizostom, sv Jung, Karl Gustav (Jung, Carl Gustav ) K Kafka, Franc (Kafka, Franz) Kamuf, Pegi (Kamuf, Peggy) Kant, Imanuel (Kant, Immanuel) Kazin, Alfred (Kazin, Alfred) Karnap, Rudolf (Carnap, Rudolf) Kasirer, Ernst (Cassirer, Ernst) Keno, Rejmond (Queneau, Raymond) Kits, Don (Keats, John) Kjerkegor, Seren A. (Kierkegaard, Sren A.) Klajn, Melani (Klein, Melanie) Klemens, Aleksandrijski Klosovski, Pjer (Klossowski, Pierre) Knap, Stiven (Knapp, Stiven) Kofman, Sara (Kofman, Sarah) Koev (Kojeve) Kolingvud, Robin Dord (Collingwood, Robin George) Kolrid, Samjuel Tejlor (Coleridge, Samuel Taylor) Kolodni, Anet (Kolodny, Annette) Kondijak, Etjen Bono de (Condillac, tienne Bonnot de) Konrad, Dozef (Conrad, Joseph) Kozelek, Rajnhaet (Koselleck, Reinchart) Kosofski, Sedvik Eva (Kosofski, Sedgwick Eve) Kratil Kristeva, Julija (Kristeva, Julia) Kroe, Benedeto (Croce, Benedetto) Kronjski, Tadeu Juliju (Kroski, Tadeusz Juliusz) Kruonih, Aleksej J. Kuler, Donatan (Culler, Jonathan) Kun, Tomas (Kuhn, Thomas) Kurtene, an Boduen de (Courtenay, Jan Baudoin de) L
643
Lajbnic, Gotfrid Vilhelm (Leibniz, Gottfried Wilhelm) Lakan, ak-M. (Lacan, Jacques-Marie Emile) Laku-Labar, Filip (Lacoue-Labarthe, Philippe) Leng, Ronald Dejvid (Laing, Ronald David) Laplan, an (Laplanche, Jean) Larionov, Mihail F. Lauretis, Tereza de (Lauretis, Teresa de) Lotreamon (Lautrmont de) Livis, F. R. (Leavis, Frank Raymond) Lenjin, Vladimir I. Lentrikija, Frenk (Lentricchia, Frank) Liotar, an-Fransoa (Lyotard, JeanFrancois) Lemjan, Boleslav (Lemian, Bolesaw) Levi-Stros, Klod (Lvi-Strauss, Claude) Levinas, Emanuel (Lvinas, Emmanuel) Lok, Don (Locke, John) Lotman, Jurij M. Luka, er (Lukcs, Georg) Lunaarski, Anatolij V. LJ Ljermontov, M. J. M Majakovski, Vladimir V. Majkls, Volter Ben (Michaels, Walter Benn) Malevi, Kazimir Malarme, Stefan (Mallarm, Stphane) Man, Pol de (Man, Paul de) Mandeljtam, Osip E. Manhajm, Karl (Mannheim, Karl) Marineti, Filipo Tomazo (Marinetti, Filippo Tommaso) Markjevi, Henrik (Markiewicz, Henryk) Markovski, Mihal Pavel (Markowski, Micha Pawe) Marks, Karl (Marks Marx) Matezijus, Vilem (Mathesius, Vilm) Moron arl (Mauron, Charles) Mekejb, Kolin (McCabe, Colin)
Mec, Kristijan (Metz, Christian) Memi, Albert (Memmi, Albert ) Merlo-Ponti, Moris (Merleau-Ponty, Maurice) Metcinger, an (Metzinger, Jean) Mid, Margaret (Mead, Margaret) Miler, Dozef Hilis (Miller, Joseph Hillis) Miler, Nensi, K. (Miller, Nancy K.) Milton, Don (Milton, John) Mile, il (Michelet, Jules) Moi, Toril Moraze, arls (Moraze, Charles) Moris, arls Vilijam (Morris, Charles William) Munen, or (Mounin, Georges) Mukarovski, Jan (Mukaovsk, Jan) Malvi, Lora (Mulvey, Laura) Mual, Gego (Musia, Grzegorz) N Nansi, an-Lik (Nancy, Jean-Luc) Natoli, ozef (Natoli, Joseph) Ni Riard (Nycz, Ryszard) Nie, Fridrih Vilhelm (Nietzsche, Friedrich Wilhelm) O Oukli, En (Oakley, Anne) Ogden, arls Kej (Ogden, Charles Kay) Okem, Viljem (Ockham, Wilhelm) Okopjenj-Slavinjska, Aleksandra (Okopie-Sawiska, Aleksandra) Origena Ostin, Don Langou (Austin, John Langshaw) P Pae, Enco (Pace, Enzo) Pankovski, Marjan (Pankowski, Marian) Papenhajm, Berta (Pappenheim, Bertha) Paseron, an-Klod (Passeron, Jean-Claude) Patoka, Jan Pavle, sv
644
Pirs, arls Sanders (Pierce, Charles Sanders) Pijae, an (Piaget, Jean) Pikaso, Pablo (Picasso, Pablo) Platon Plejne, Marselin (Pleynet, Marcelin) Po, Edgar Alan (Poe, Edgar Allan) Polivanov, Evgenije D. Pon, Fransis (Ponge, Francis) Paund, Ezra (Pound, Ezra) Prop, Vladimir J. Pseudo-Demetri Pule, or (Poulet, Georges) Pukin, Aleksandar S. R Rable, Fransoa (Rabelais, Franois) Ranke, Leopold Ransom, Don Krou (Ransom, John Crowe) Rikardu, an (Ricardou, Jean) Ri, Adrijana (Rich, Adrienne) Riar, an-Pjer (Richard, Jean-Pierre) Riards, Ajvor Armstrong (Richards, Ivor Armstrong) Rikert, Hajnrih (Rickert, Heinrich) Riker, Pol (Ricoeur, Paul) Rifater, Majkl (Riffaterre, Michael) Rilke, Rajner Marija (Rilke, Rainer Maria) Ric, German (Ritz, German) Rorti, Riard (Rorty, Richard) Ro, Deni (Roche, Denis) Rotenberg, Pjer (Rottenberg, Pierre) Rusel, Rejmon (Roussel, Raymond) Rouz, aklin (Rose, Jacqueline) Ruset, an (Rousset, Jean) Ruso, an ak (Rousseau, Jean Jacques) Rudi, Salman (Rushdie, Salman) Ruve, Nikolas (Ruvet, Nicolas) S Said, Edvard V. (Said, Edward W.) Sapir, Edvard (Sapir, Edward) Sartr, an-Pol (Sartre, Jean Paul) Siksu, Elen (Cixous, Hlne) Sosir, Ferdinand de (Saussure, Ferdinand de)
Simen, Roder (Seamon, Roger) Sekst Empirik Selan, Pol (Celan, Paul) Sengor, Leopold (Senghor, Leopold) Serto, Miel de (Certeau, Michel de) Sezer, Eme (Csaire, Aim) Sidni Filip (Sidney, Philip) Slavek, Tadeu (Sawek, Tadeusz) Slavinjski, Janu (Sawiski, Janusz) Sokal, Alan Sokrat Solers, Filip (Sollers, Philippe) Sondi, Peter (Szondi, Peter) Spaks, Patricija Mejer (Spacks, Patricia Meyer) Spingarn, Doel E. (Spingarn, Joel E.) Spivak, Gajatri akravorti (Spivak, Gayatri Chakravorty) Starobinski, Jan Stejnem, Glorija (Steinem, Gloria) Stern, Lorens (Sterne, Laurence) Stivens, Valas (Stevens, Wallace) Stoun, Lusi (Stone, Lucy) Streji, Dejms (Strachey, James) ar, Rene (Char, Ren) ekspir, Viljem (Shakespeare, William) eler, Maks (Scheler, Maks) estov, Lav klovski, Viktor lajermaher, Fridrih Danijel Ernst (Schleiermacher, Friedrich Daniel Ernst) legel, Fridrih (Schlegel, Friedrich) ols, Robert E. (Scholes, Robert E.) openhauer, Artur (Schopenhauer, Arthur) ouvalter Elejn (Showalter, Elaine) picer, Leo (Spitzer, Leo) tajger, Emil (Staiger, Emil) tajn, Edita (Stein, Edyta) tirle, Karlhajnc (Stierle, Karlheinz) tokhauzen, Karlhajns (Stockhausen, Karlheinz) T Ten, Ipolit Adolf (Taine, Hippolyte Adolphe)
645
Tao, Tran Dik (Thao, Tran Duc) Taer, Margaret Hilda (Thatcher, Margaret Hilda) Tejt, Alen (Tate, Allen) Tojnisen, Majkl (Theunissen, Michael) Tibodo, an (Thibaudeau, Jean) Tinjanov, Jurij N. Tiongo Ngugi va (Thiongo Ngugi Wa) Todorov, Cvetan Tokvil, arls Aleksis de (Tocqueville, Charles Alexis de) Toma Akvinski Tomaevski, Boris Tomson, Edvard Palmer (Thompson, Edward Palmer) Toporov, Vladimir N. Trubecki, Nikolaj S. U Uspenski, Boris A. V Vajld, Oskar (Wilde, Oscar) Vajt, Edmund (White, Edmund) Vajt, Hajden (White, Hayden) Varning, Rahjner (Warning, Rainer) Vatimo, ani (Vattimo, Gianni) Veber, Maks (Weber, Max) Veber, Samjuel (Weber, Samuel) Velek, Rene (Wellek, Ren) Vergilije Vernan, an-Pjer (Vernant, Jean-Pierre) Vigotski, Lav S. Viko, ambatista (Vico, Giambattista) Vilijams, Rejmond (Williams, Raymond) Vimsat, Vilijam K. Mlai (Wimssatt, William K.) Vinogradov, Viktor V. Vinters, Ajvor (Winters, Yvor) Vitgentajn, Ludvig (Wittgenstein, Ludwig) Vitig, Monika (Wittig, Monique) Vodika Feliks (Vodika, Felix) Volstonkraft Meri (Wollstonesraft, Mary) Voren, Robert Pen (Warren, Robert Penn)
Vordsvort, Vilijam (Wordsworth, William) Vorf, Bendamin Li (Whorf, Benjamin Lee) Vulf, Virdinija (Woolf, Virginia) enet, erar (Genette, Grard) irar, Rene (Girard, Ren) irmunski, Viktor M. iek, Slavoj
646
SADRAJ
Od autora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 UVOD [Ana Buinjska] . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 Teorija knjievnosti jue, danas, sutra . . . . . . . . . . . . . . . . . Teorija, knjievnost i druge discipline . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Teorija i poetika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Teorija i nauka o knjievnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Teorija i knjievnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Teorija i interpretacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XX vek u teoriji. Savremena, postmoderna i kulturoloka teorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Antipozitivistiki preokret . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Poststrukturalistiki preokret . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Kulturoloki zaokret teorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . U pravcu interpretacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Interpretirati . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Koristiti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Nadinterpretirati . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Teorija danas. Od esencijalnih pitanja do uestvovanja u kulturi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . I PSIHOANALIZA [Mihal Pavel Markovski] ta je psihoanaliza? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Analiza ljudske psyche . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hermeneutika i fenomenologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . San i njegovo tumaenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Epifanija i nemo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Arhetipovi i simboli . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Posle Frojda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Lakan i knjievnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
15 18 18 20 22 23 27 27 31 33 34 35 36 37 39 41 51 53 58 59 62 65 68 70
647
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72 Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 II FENOMENOLOGIJA [Mihal Pavel Markovski] ta i kako? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 Osnove . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 Utemeljenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 Filozofija kao stroga nauka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 Teorija knjievnosti Romana Ingardena . . . . . . . . . . . . . . 102 Imaginacija i cogito . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 Estetika i recepcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108 Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113 III RUSKI FORMALIZAM [Mihal Pavel Markovski] Nemirna istorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Percepcija, jezik, stvarnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Esencija i istorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . O jeziku proze . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . IV AMERIKI FORMALIZAM NEW CRITICISM [Mihal Pavel Markovski] Amerikanci sa Severa i Juga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Engleski izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Close reading . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Harmonijske napetosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V BAHTIN [Mihal Pavel Markovski] Na margini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vlast autonomije / autonomija vlasti . . . . . . . . . . . . . . . . . U stihiji govora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Bahtin i poststrukturalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Izmeu ostalog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VI HERMENEUTIKA
648
123 127 130 134 135 138
147 148 151 154 157 160 167 168 170 172 176 179 181
[Mihal Pavel Markovski] Hermeneutike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Svest i jezik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hajdeger . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vraanje izgubljenih simbola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Od rei do duha . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VII STRUKTURALIZAM (I) [Ana Buinjska] Epoha strukturalizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . De Sosir i rani strukturalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Praka strukturalistika kola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ta je u stvari poetinost? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Umetnika struktura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . U pravcu semantike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Upuivanje na istoriju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Jakobson i poetska funkcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Strukturalizam i knjievna kritika (enet, Todorov, Bart) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VIII SEMIOTIKA [Ana Buinjska] Od antike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Pirs: svet kao univerzum znakova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . De Sosir: nastanak semiologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Nauka o znacima u nauci o knjievnosti . . . . . . . . . . . . . . Benvenista: upravcu semantike iskaza . . . . . . . . . . . . . . . . Lotman: model, tekst, kultura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Eko: semiotika i interpretacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Bart: semioloka mitologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . IX STRUKTURALIZAM (II) [Ana Buinjska] Visoki strukturalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Lekcija iz lingvistike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . U svetu bajki . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . U potrazi za gramatikom knjievnosti . . . . . . . . . . . . . . . . Godina 1966: naratoloki manifest . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
189 193 195 197 200 204 206 215 218 222 225 229 230 231 233 235 240 244 253 255 260 263 265 267 277 286 291 294 307 308 313 314 317
649
Poetika recepcije (Poljska kola teorije knjievne komunikacije) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ka svetu tekstova (intertekstualne poetike osamdesetih godina) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
320 322 323 325
X POSTSTRUKTURALIZAM [Ana Buinjska] . . . . . . . . . . . Godina 1966: uspon i kriza strukturalizma . . . . . . . . . . . 333 Baltimor 1966: oficijelan poetak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 337 Derida: protiv strukture . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 340 Bart: u pravcu teksta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 344 Fuko: subjekat i diskurs . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 351 Otvaranje semiologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 354 Kristeva: u pravcu intertekstualnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . 363 Poststrukturalizam i drugi post-ovi . . . . . . . . . . . . . . . . 365 1. Poststrukturalizam i postmodernizam . . . . . . . . . . . 367 2. Poststrukturalizam i postmoderna . . . . . . . . . . . . . . 368 Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 370 Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 374 XI DEKONSTRUKCIJA [Mihal Pavel Markovski] Dekonstrukcija ili dekostruktivizam? . . . . . . . . . . . . . . . . Anatomija dekonstrukcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Invencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Afirmacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Transcendencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Sumnjive reference . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Estetika ideologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dekonstrukcija i knjievnost. Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 393 395 399 402 405 407 410 412 414
XII FEMINIZAM [Ana Buinjska] Feminizmi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 427 Sociopolitiki feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 429 1. Prvi talas feminizma: XIX/XX vek poetak ezdesetih godina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 430 2. Drugi talas: ezdesete, sedamdesete i osamdesete godine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 432 3. Trei talas: devedesete godine . . . . . . . . . . . . . . . . . 435 Akademski feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 436
650
Revizionistika kritika i ginokritika . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ginokritika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Strategija pauice ili arahnologija . . . . . . . . . . . . . . . 2. Crni kontinent ili criture feminine . . . . . . . . . . . . Postmodernistiki feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XIII GENDER I QUEER [Ana Buinjska] Nova osetljivost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Gender . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Esencijalizam protiv konstruktivizma . . . . . . . . . . . . . . . . Gender studije (Gender Studies) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Batler i korporativni feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Queer ili smisao razlike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Queer studije (Queer Studies) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XIV PRAGMATIZAM [Mihal Pavel Markovski] Argument . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Protiv apsoluta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . O iskustvu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Korisna interakcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Interpretativna zajednica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Esencije i konteksti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Posledice za teoriju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XV ISTORICIZAM [Mihal Pavel Markovski] Mnoina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Iluzije objektivizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Facta Ficta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Poetika istorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Poetika kulture . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
441 443 448 450 456 465 469 483 485 490 493 497 501 503 508 510 523 523 525 527 529 531 535 537 539 547 548 551 553 557 561 563
XVI KULTURNA ISTRAIVANJA [Mihal Pavel Markovski] Kulturna istraivanja i nauka o knjievnosti . . . . . . . . . . . 571
651
Aktivnosti, simboli, ideologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Engleski izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vrli novi svet . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mit i ideologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Znanje / podjarmljenost / vlast . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
573 579 582 584 587 590 593
XVII POSTKOLONIJALIZAM [Mihal Pavel Markovski] Razni oblici . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 605 Knjievnost i opresija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 608 Prokleto naslee . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 610 Umeju li drugi da govore? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 612 Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 614 Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 616 Alfabetski spisak definicija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 623 Predmetni registar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Indeks imena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
652

Slobodan Gavrilović - Književne Teorije XX Veka

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Slobodan Gavrilović - Književne Teorije XX Veka

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

KNJIEVNE TEORIJE XX VEKA

Biblioteka KNJIEVNE NAUKE Kolekcija OSNOVA

Urednik Gojko Tei Glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilovi

KNJIEVNE TEORIJE XX VEKA

Copyright by Anna Burzyska & Micha Pawe Markowski, 2006.

Profesoru Henriku Markjeviu

Tipian korisnik knjige

Vodi kroz humanistiku XX veka

model koji eli da vlada praksom Stenli Fi

Teorija knjievnosti jue, danas, sutra

Vieznanosti teorija u knjievnim istraivanjima

Strukturalistika definicija teorije knjievnosti

Teorija i knjievnost kao razliite jezike igre

Teorija kao jezik o jeziku

XX vek vek teorije

Zadaci teorije knjievnosti u XX veku

T eorija kao disciplina Teorija etimologija i definicije

Znanje koje objanjava

Teorija, knjievnost i druge discipline

Razvoj nauke o knjievnosti

Normativna poetika opisna poetika istorijska poetika

Opisna poetika i njeni elementi

Izvori teorije knjievnosti. Knjievna komparatistika

Poetika i teorije knjievnosti

Znanje o knjievnosti i nauka o knjievnosti

Nauna definicija teorije knjievnosti

Knjievne teorije XX veka

Doprinos strukturalizma u razvoju teorija

Strukturalistika definicija teorije knjievnosti

Teorija radi teorije

Teorija kao pronicljivo posmatranje

Strukturalizam kao totalna kontrola

Knjievne teorije XX veka

Poststrukturalizam. Kritika teorije

Prvenstvo teorije ili prakse?

Aristotelova koncepcija svrsishodnog delovanja

Spor o granicama interpretacije

Izvori znaenja knjievnosti

Spor oko interpretacije u XX veku

Amerike knjievnoteorijske debate

Dva meusobno konkurentna teorijska stava

Knjievne teorije XX veka

Dvadeseti vek u teoriji. Savremena, postmoderna i kulturoloka teorija

XX vek kao vek teorije

Antipozitivistiki i poststrukturalistiki preokret

Prirodne nauke i poeci teorije knjievnosti

Antipozitivistiki preokret geneza savremene teorije

Podela na prirodne i humanistike nauke

Nomotetske i idiografske nauke

Knjievne teorije XX veka

Autonomija nauke o knjievnosti Ontoloka pitanja

Uticaj lingvistike na razvoj teorije

Teorija kao kompaktan sistem

Osobine sistemske teorije knjievnosti

Knjievne teorije XX veka

Kriza humanistikih nauka ezdesetih i sedamdesetih godina

Diskvalifikacija ideala snane nauke

Nove perspektive teorije knjievnosti

Tri fundamentalna pitanja poststrukturalizma

Knjievne teorije XX veka

Kulturni zaokret Pragmatistiki zaokret

Interpretacija iznad teorije

Strukturalizam = nauna paradigma / dekonstrukcija = interpretativna paradigma