Dodatak 5.

1 Zan Mone
Zan Mone bio je trgovac, bankar, finansijski savetnik, ponekad i vladin sluzbenik, ali nikad vodeci drzavnik. Ipak, dao je veliki doprinos modernoj transformaciji Evrope XX veka. Verovatno je bio najvazniji evropski drzavnik u tom veku. Roden je 1888. godine u malom francuskog gradu Konjaku, u radnickotrgovaCkoj porodici. Nije odvise obecavao kao dete. Mone nije voleo skolu, nije uspevao da nauci napamet pesme i smatrali su ga zaostalim. Knjizevnost ga nikad nije zanimala, niti je izrastao u dobrog govornika ili pisca. Roditelji su ga ispisali iz skole kao sesnaestogodisnjaka i odlucili da ga obuce da proizvodi i prodaje konjak. Pravo je cudo kako je postao evropski drzavnik. Mone je nekoliko godina proveo u Londonu i Kanadi uceci porodicni posao. Dvadesetih godina se zaposlio u pariskoj ispostavi jedne am ericke investicione banke. U narednoj c1eceniji proveo je nekoliko godina u Kini radeci na osnivanju Razvojne banke koja bi finansirala izgradnje zeleznice. Preokret u Moneovom zivotu desio se usled Prvog svetskog rata koji je pobudio njegovo zanimanje za Evropu. Mone je dosao do zakljucka da su neophodni medunarodna kontrola i nadnacionalni autoritet da bi saveznicka ratna ekonomija bila efikasna. Ubedio je francuskog premijera da saraduje s Britanijom i postao clan Saveznickog saveta za pomorski transport. Zbog izuzetnih zasluga, posle rata je postavljen na poziciju generalnog podsekretara novoosnovane Lige narocla. Uskoro je uvideo da Liga nema rnoc da realizuje ideje. Mone je dao ostavku 1922. godine i vratio se porodicnom poslu. Skroman covek cija jedina strast su bile duge jutarnje setnje i koji je prijateljima rekao da bi njegov poslednji obrok kad bi bio osuden na smrt bila konzerva sardina, francuski hleb i puter, naizgled nije imao licnih ambicija. Kad ga je Pol-Anri Spak predlozio za preclsednika sesnaestoclane grupe zemalja clanica OEEC, on je to odbio. Mone je napisao Spaku bi prihvatio samo posao na kome bi mogao da pomogne da se izgradi prava evropska federacija. Prijateljima je rekao da ga zanima samo jedna stvar: Evropa i rad na njenoj integraciji. Mone je bio interesantna rnesavina vizionara i prakticnog coveka i bio je u stanju da ostvari svoje ideje. Upornoscu i posvecenoscu uspevao je da ostvari ciljeve, uspostavljajuci pri tome prijateljske veze sa uticajnim ljudima na koje je potom vrsio uticaj, ali uvek iz pozacline. Na izvestan nacin, bio je roden za sivu eminenciju, ali ne kao neko ko sluzi drugima, vec kao onaj ko pornocu njih ostvaruje svoje ideje.
1Wt44 WE 1 'E"5"2'5VR7n~~~.J'li.m.~ tliCiIiC.~~.~~~~~iill

Opsesija zdruzenirn aktivnostima na nivou Evrope, koju je u njemu pobudio Prvi svetski rat, navela ga je da se ponovo lati javne sluzbe pre i tokom Drugog svetskog rata. Godine 1939. poslao je memorandum francuskom premijeru s predlogom nacina organizovanja saveznicke organizacije za zdruzeno delovanje. Daladje je taj predlog poslao svom britanskom kolegi Cernbrlenu. Britancu se ideja svidela, osnovan je Komitet za koordinaciju, a Monea su i francuska i britanska strana predlozile za kljucnog coveka u njemu. Mone je pokusao da ubedi Cercila da uspostavi francusko-britansku uniju i zajednicko driavljanstvo. Godine 1940, posle poraza Francuske, Cercil je poslao Monea u Sjedinjene Drzave, u to vreme izrazito izolacionisticki nastrojene, radi ekonomske mobilizacije u cilju podrske ratnim naporima. Sprijateljivsi se i saradujuci s bliskim Ruzveltovim pornocnicima poput Harija Hopkinsa, dao je veliki doprinos Ruzveltovom Programu pobede, mobilizaciji americke ekonomije i projektu Lend- Lease. Ako je verovati Dzonu Majnardu Kejnzu, Mone je skratio rat za citavu godinu. Posle rata Mone se posvetio promovisanju ekonomske modernizacije pornocu planiranja, procesu koji je izgradio posleratni Zapad. Ubedio je de Gola da privremena francuska vlada usvoji plan modernizacije i obnoye. De Gol je potpisao dekret 0 tome decembra 1945. godine i osnovao Commissariat du Plan na celu s Moneom koji je osmislio funkcionalnu kombinaciju trzista i planiranja, doprinoseci uspesnoj zapadnoj mesovitoj i regulisanoj ekonomiji. Rat je ojacao Moneovu predanost evropskoj integraciji. Godine 1950. ubedio je francuskog ministra spoljnih poslova Robera Sumana da inicira ujedinjenje zapadnoevropskih industrija uglja i celika pod nadnacionalnim autoritetom, cime bi se spojile najvaznije strateske industrije bivsih neprijateljskih zemalja. Sumanov plan je realizovan i Mone je postao prvi predsednik nadnacionalnog Visokog veca sest zapadnoevropskih zemalja. Nekoliko nedelja kasnije ubedio je Renea Plevena, francuskog premijera, da predlozi formiranje Evropske odbrambene zajednice sa nadnacionalnom vojskom. Plevenov plan bio je ispred svog vremena i propao je. Mone se nije zaustavio. Obratio se holandskom i belgijskom ministru spoljnih poslova, Bejenu i Polu-Anriju Spaku, pokusavajuci da ostvari dye nove ideje: Evropsku zajednicu za atomsku energiju (Euroatorn) i dublju integraciju sest zemalja putem Zajednickog trzista, Uvek je radio iz drugog plana, koristeci svoju reputaciju i bliske veze s de Golom, Adenauerom, Brantom i Kenedijem. Mone je napunio sezdeset osam godina kad je ostvaren njegov san 1957. godine u Rimuje osnovana Evropska zajednica. Zan Mone, "otac Evrope", umro je 1979. u devedesetoj godini zivota.

~ .. ~~~~

232

233

Ija i celika objedine pod zajednickih

visim autoritetorn, 1957: 324)

u okviru organizacije

otvo-

rene i za druge zemlje Evrope. (Weymar,

Aprila 1951. godine sest zemalja - Francuska, Nernacka, ltalija i tri zemlje Beneluksa - potpisalo je sporazum (sa 100 clanova) i osnovalo Evropsku zajednicu za ugalj i celik koja ce funkcionisati narednih pedeset godina. Drzave potpisnice su se slozile da ukinu carinske tarife, uvozne kvote i druge diskriminativne mere i da obezbede subvencije za ekonomiju celika i uglja. Takode, obavezale su se da do 1958. uspostave zajednicko trziste sa zajednickorn politikom cena i centralnim regulisanjem proizvodnje. :lan Mone je predsedavao nadnacionalnim Visokim vecern od devet clanova koji nisu imali pravo veta. Odluke su usvajane po principu vecine, ali nije svaki glas isto vredeo. Sporovi su resavani pred sedmoclanim Sudom pravde koji je bio nadlezan i za kontrolu zakonitosti odluka Visokog veca. Medutim, poseban Savet ministara je formiran da bi se umerio nadnacionalizam, premda se on povinovao odlukama Visokog veca i nije imao pravo veta. Zajednicka skupstina od sedamdeset osam clanova imala je neku vrstu kontrolne uloge. NaCinjeni su prvi veliki koraci prema integraciji Evrope (Collins, 1975; Urwin, 1995). Pocetkorn pedesetih godina doslo je do ozbiljne rasp rave u daljoj intenzivnoj integraciji Zajednice za ugalj i celik. Predlog organizacije Evropske politicke zajednice, predstavljen u Strazburu marta 1953. godine i diskusija 0 Odbrambenoj zajednici kao osnovi saveza, obecavali su napredak u smeru integracije. Holandska vlada je predlozila da se Zajednica uglja i celika transforrnise u sporazum 0 zajednickorn trzistu i da zemlje clanice ukinu sve carinske tarife medu sobom u narednih deset godina. lako su planovi za politicku i vojnu integraciju propali, plan za ekonomsku integraciju je dospeo u fokus i strucnjaci su poceli da rade na njemu sredinom 1953. go dine. :lan Mone i Pol-Anri Spak pokazali su se kao neumorni predvodnici dublje integracije. [una 1955. ministri spoljnih poslova sest zemalja sreli su se u italijanskom gradu Mesini da bi razmotrili formiranje zajednickog trzista. Pripreme meduvladinog komiteta, predvodenog Spakom, i pregovori nastavljeni su izmedu leta 1955. i proleca 1957. godine. Kao rezultat toga u maju 1957. sest zemalja sa oko 180 miliona stanovnika (i Britanija je bila po-

zvana, ali je odbila da ucestvuje) potpisalo je Rimski sporazum i osnovalo Evropsku ekonomsku zajednicu (EEC) i Evropsku zajednicu za atomsku energiju (Euratom) koja je do 1967. go dine funkcionisala kao zasebna organizacija. Sporazumom sa 248 clanova, 3 aneksa, 13 protokola, 4 konvencije i 9 deklaracija uspostavljen je niz vodecih tela: kvazi-izvrsna Komisija s devet clanica kojom je predsedavao Valter Halstajn. Komisija je postalo motor Zajednice pokretan konstitutivnim pravom da daje preporuke za politiku i nove inicijative. Komisija je predstavljala evropsku ideju umesto pojedinacne vlade, a podrska joj je bila ogroman birokratski aparat u Briselu koji je uskoro obuhvatao dvadeset tri odseka i 13.000 zaposlenih. U Savet ministara su ulazili predstavnici vlada zemalja danica, a odluke su se morale donositi jednoglasno zbog toga sto je svaki clan imao pravo veta. U praksi, Savet je postao zakonodavno telo Zajednice i organizovao je sastanke ministara spoljnih poslova, finansija i poljoprivrede. Savet je imao i stalne predstavnike. Od 1975. godine upravnim telima je pridodat i Evropski savet koji se sastojao od lidera drzava i premijera sa ciljem razmatranja glavnih politickih kretanja dva puta godisnje. Parlamentarna skupstina je izvorno oformljena sa 142 clana, delegata iz parlamenata zemalja clanica. Od 1979. godine broj clanova skupstina bio je 567. Pored odredenih kontrolnih funkcija, Parlarnentarna skupstina imala je samo konstitutivnu ulogu i nije bila zakonodavno telo. Imala je ovlascenje za donosenje odluka samo u vezi s malim budzetorn Zajednice koji je skupljan od 1,2% BDP zemalja clanica. Taj skromni budzet finansirao je tri fonda: Socijalni fond za otvaranje radnih mesta, Evropsku investicionu banku, Cijaje svrha bila da pomaze ekonomski rast, i Razvojni fond za pornoc francuskim prekomorskim teritorijama. Prava skupstine su osamdesetih godina prosirena na veto i na imenovanje ombudsmana. Medu vcdecim telima Sud pravde sa sedam sudija imao je vazno pravo na kontrolu legalnosti aktivnosti Zajednice i resavanje sporova izmedu zemalja clanica. Kao nadnacionalna institucija, sud je donosio dalekosezne odluke. Godine 1946. doneo je odluku 0 podredenosti nacionalnih zakona zakonima Zajednice, a 1979. osporio je zabranu uvoza francuskog likera Cassis de Dijon u Nernacku ciji zakoni su zabranjivali

234

235

uvoz pica s datim procentom

alkohola.

Za razliku od Zajednice

za ugalj

i celik, Evropska ekonomska komisija nije bila nadnacionalna institucija. Svaka zemlja clanica je imala nezavisnost u odIuCivanju. Medutim, jednoglasno usvojene uredbe su bile obavezujuce za sve zemlje clanice, a "direktive", "odluke" i "preporuke" takode su uticale na politiku vlada. Evropska na eliminisanja carinskih zajednica prepreka je prionula slobodnoj na ostvarivanje trgovini godina. ambicioznog plapostepenim redukcijama nacinjen uvo-

Povrh toga, na zajednickorn trzistu proizvodnih faktora poput rada i kapitala, trgovinske veze delom su zamenjene imigracijom rada i uIaganjem kapitala radi lokalne je uvodeno i diploma popeo proizvodnje kretanje doprinelo dobara umesto njihovog pouvoza iz drugih clanica postepeno vanje kvalifikacija Broj imigranata zemalja. Slobodno rada izmedu sest zemalja prizna1960. i

pocev od 1958. da bi se u potpunosti je i medusobno izmedu

stiglo 1970. go dine; ovom procesu

i zabrana

diskriminacije na 4,9 miliona

bilo koje vrste. zemlje koje su ka-

tarifa i kvota tokom

dvanaest carinskih

Prvi korak

se sa 2 miliona

1958. godine bio je smanjenje znih kvota za 20%. Precutna motivacija regionima, politike za slobodno

tarifa za 10% i povecanje pomaganje agrarne

1973. (Ako se uracunaju liona.) Migranata ja Mediterana uskoro unutar

i druge zapadnoevropske zajednice

zelja za federalnom rada i kapitala, integracija

Evropa bila je glavna zaostalim za kasnije i saobracajne

snije postale clanice Zajednice, godine, a imigranata

porast je bio od 3,3 miliona na 6,6 rnibilo je 3% od radne snage iz 1973. isto toliko. Na sever je iz pcdrucmobilnost radnim rada je mestima

kretanje

paritet plata i triista, kao i zajednicke ekonomska

izvan Zajednice

- potpuna

bila je priprema

preslo 4-19% radne snage. Medutim, ka postojecirn

politicko ujedinjenje. Kako je Halstajn rekao 1964. godine, nacionalni suverenitet smatran je prevazidenom doktrinom iz proslosti, Medutim, pojedine vlade se nikad nisu sloiile s nadnacionalnoscu i unifikacijom i nisu htele da idu dalje od ekonomske integracije i bliske saradnje. Politicka opozicija u zemljama clanicama povremeno bi izlozila preispitivanju buduci smer u procesima integracije - primer je Francuska pod Sarlom de Golom koja je novembra 1959. godine pokusala da vrati Zajednicu u okvir saradnje izmedu vlada. Takozvani Fuseov plan je predstavljao nacrt Europe des Patries, kako ju je De Gol nazvao, sa stalnim meduvladinim komitetima i samitima (Urwin: 1995: 103-105). Medutim, gih restrikcija razvoj zajednice bio je nezaustavljiv oblast slobodne trgovine i munjevit. Za kratko vreme ostvareni su razliciti nivoi integracije: ukidanjem carina i dru-

oslabila (Molle 1994: 200-201).

lako se rad u prvo vreme kretao

u bogatijim zemljama clanicama, ovaj trend se uskoro preokrenuo i radna mesta su se pomerala ka radnoj snazi. Taj proces podsticalo je i zajednicko triiste za slobodno kretanje kapitala. Iako je Rimski sporazum vec deklarisao micno realizovano, princip slobode kretanja kapitala, to je samo delia neke restrikcije su opstale, posebno one koje su

se odnosile na deonice, akcije, obveznice i bankarske racune. Liberalizacija triista kapitala nastavljena je i tokom sedamdesetih, kad je unutrasnji protok direktnih investicija
0

postao potpuno svih restrikcija,

slobodan.

Godine je restrikzetoje

1988. usledila je odluka cije kretanja kapitala

ukidanju

sto je realizovano investicije

do 1992. Clan 73b Mastrihtskog izmedu malja danica Organizacije kom sezdesetih izvozu, i ali tokom

sporazuma drzava clanica.

sistematizovao Direktne

uspostavljena

je pre krajnjeg

roka, odnosno za deset godina; Zajednica je do 1968. postala i carinska unija sa zajednickim tarifama 'za zemlje izvan Zajednice. Eliminisavsi jednica je presla osamdesetih restrikcije na stupanj za slobodno kretanje rada i kapitala, sedamdesetih clanica Zasu se -

za ekonomsku gcdisnji

saradnju porast

i razvoj (OEeD) dostigao

godina porasle su za 13% po godini, po stopi jednakoj osamdesetih investicija Direktne investicije u okviru

ekonomske

unije tokom

30%, sto je bilo tri puta vise od trgovine. Zajednice udvostrucavale

godina.

Trgovinske

veze izmedu

zemalja

su se na svake dye godine pocev od sredine

urnnozile, i to dvadeset tri puta tokom prvih trideset godina postojanja. Pri kraju osamdesetih, unutrasnja industrijska trgovina izmedu zemalja clanica Zajednice kretala se od 57% do 83%, sto iIustruje koliko je norada favorizovala ekonomije skale (Swarm, va i vrlo razvijena podela 1996; ApeI, 1998: 95).

osamdesetih godina. Izmedu 1985. i 1989. zemlje clanice su u Zajednieu investirale gotovo 75 milijardi ekija. Komentar jednog analiticara bio je: "Poslovi odista idu ka Ijudima." (MoIle, 1994: 227) Spektakularno "produbljivanje" ekonomske integracije odvijalo se uporedo s prihvatanjem novih clanica, odnosno sa "sirenjem" Za-

236

237

Dodatak 5.2 Tunel ispod Lamansa

Tunel ispod Lamansa, koji povezuje Britaniju sa evropskim kontinentom, mogao bi se smatrati ne samo otelovljenjem modernog i brzog saobracaja izmedu centralnog Londona i Pariza, vec i simbolom evropskog ujedinjenja. To je tipicna institucija kraja XX veka. Medutirn, ideja 0 tunelu ispod Larnansa datira jos iz 1802. godine, kad je francuski inzenjer Alber Matje razradio plan 0 tom projektu. Godine 1856. drugi Francuz, Tom de Gamon, predstavio je plan Napoleonu Ill. Na vrhuncu pomame za zeleznicom, ideja 0 izgradnji tunela vec je bila pripojena planovima za konstrukciju zeleznickih veza izmedu zeleznickih puteva te dye zemlje. Sredinom sedamdesetih godina XIX veka osnovane su Francuska kompanija za tunel i njen britanski pandan, i britanski parlament je odobrio pocetak preliminarnih radova na tunelu. S pronalaskom rotacione rnasine za busenje 1875. go dine dobijena je tehnologija za izgradnju. Iako su radovi poceli 1882. na Sekspirovom grebenu u Kentu i u Kaleu, samo 1,5 km kanala tunela dovrseno je pre nego sto j.e izgradnja prekinuta zbog vojnih pitanja. Inicijativa se obnavljala vise puta, ali ozbiljnije tek 1957. godine, kad je osnovana Studijska grupa za kanal sa zadatkom geoloskih ispitivanja. Grupa je u izvestaju s pocetka sezdesetih navela da je projekat izgradnje tunela s dye pruge moguc, Medutim, ostvarivanje projekta je potrajalo. Premijer Harold Vilson i francuski predsednik :lod Pornpidu su 1966. godine u zajednickoj izjavi predocili plan izgradnje. Britanska kompanija za tunel i francuska Societe Francais du Tunnel sous la Manche osnovani su tek 1971. U roku od dye go dine potpisan je Britansko- francuski sporazum. jednice. Cercil je definisao britansku poziciju prema .Evropi" izjavivsi pred rat: "Mi smo sa Evropom i vezani smo za nju, ali ona nas nije apsorbovala" (Urwon, 1995: 31). Britanija je sebe, cak i posle rata, videla kao svetsku silu, centar Komonvelta i posebnog saveznika Sjedinjenih Drzava. Odbila je poziv da ucestvuje u osnivanju Evropske ekonomske zajednice u Mesini. Ipak, Britanija je podnela zahtev za clanstvo 1958, potom i 1963. godine, ali de Gol je stavio veto na pozitivnu odluku. Godine 1959. Bri238

Medutim, naftna kriza sredinom sedamdesetih i njene posledice podrile su projekat koji je mirovao sve do 1981. godine, kada su Margaret Tacer i Fransoa Miteran dali zajednicku izjavu 0 nastavku radova. Novi Sporazum 0 tunelu ispod Larnansa je potpisan i ratifikovan 1987. Od deset kandidata koncesiju je dobila kompanija Transmanche Link i radovi su poceli u decembru. Ogromne masine od 1.000 tona kopale su preko 400 metara tunela nedeljno. Planovi su predvidali izgradnju tri paralelna tunela duzine 38 kilometara na dubini od oko 40 metara ispod mora, a ukupna njihova duzina s kopnenim delovima izmedu Sekspirovog grebena i Nor Pa de Kalea. U dva tunela postavljene su sine, dok je srednji tunel sluzio za ventilaciju i tehnicku podrsku. Prvog decembra 1990. sreli su se francuski i engleski kopaci. Maja 1994. kraljevski Rols-Rojs s kraljicom Elizabetom i predsednikom Miteranom prosao je kroz tune!. Na kraju te godine, tunel je zvanicno pusten u rad. Otvaranje tunela je, uprkos istoriji dugoj skoro dva veka, bio je dostignuce u duhu XX veka. Proces evropske integracije i clanstvo Britanije u Evropskoj zajednici bili su od presudne vaznosti za ostvarivanje tog projekta. Simbolicka vaznost tunela za evropsku integraciju bila je verovatno vaznija i sokantnija za Britance nego konkretna njegova funkcija brze direktne zeleznicke veze. Odrazavao je raskid s tradicionalnom "ugodnom izolacijom" i uverenjem da Britanija nije deo Evrope. Godine 1986. manje od jedne trecine britanske javnosti bilo je za predlog tunela, dok je polovina Britanaca odlucno odbacivala tu ideju, Medutim, Francuska i Evropa u celini su gotovo u potpunosti podrzavali Eurotune!. Otvaranjem tunela ostvaren je prvi fizicki kontakt izmedu britanskih ostrva i evropskog kontinenta i uklonjena fizicka i, na izvestan nacin, duhovna podvojenost Britanije (Darian -Smith, 1999). tanija je inicirala osnivanje konkurentske institucije, Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu (EFTA) kojoj su pristupile Austrija, Danska, Norveska, Portugal, Svedska i Svajcarska. Ipak, .Sedmorka" nije nameravala da ide dalje od toga i nije mogla da postane alternativa Evropskoj zajednici. Britanija je napokon uspela da postane clanica Evropske zajednice 1973. godine. Zbog posebnih britansko-irskih ekonomskih odnosa i sporazuma 0 slobodnoj trgovini (iz 1965), pridruzila se i Irska, a to je uskoro ucinila i Danska, takode blizak ekonomski partner Britani239

je. Posle petnaest godina, Evropa sestorice je postala je Evropa devetorice. Kapije su otvorene. Posle kolapsa visedecenijske fasisticke diktature u Grckoj i polufasistickih rezirna Salazarovog Portugala i Frankove Spanije, sve tri zemlje su primljene II Evropsku zajednicu. Od 1986. godine zajednica je vec imala dvanaest clanova. Godine 1989. driavni socijalizam je doziveo slom II Centralnoj i II Istocnoj Evropi, sto je bilo praceno raspadom Sovjetskoj Saveza 1991. Odnos moci u Evropi se poremetio i neutralnost izmedu blokova nije vise bila vazna za Svedsku i Austriju. Finska, vezana sporazumom sa Sovjetskim Savezom iz 1948. godine, oslobodena je obaveze neutralnosti. Sve tri zemlje podnele su zahtev za prijem u Zajednicu - primljene su 1995. godine, cime je broj clanica te organizacije povecan na petnaest. Istovremeno, razmisljalo se 0 daljem prosirenju Zajednice novim zemljama, poste su prijem zatrazili i Kipar i nekoliko centralnoevropskih zemalja - Poljska, Ceska, Madarska i Slovenija. Pocelo se s pripremama, a pojavili Sll se i novi kandidati: Slovacka, Estonija, Litvanija, Letonija i Malta. Prvog maja 2004. godine evropska porodica obuhvatala je dvadeset pet zemalja, ana vrata Unije kuca jos nekoliko zemalja. Dramaticno prosirenje Zajednice nije omelo napredovanje procesa konzistentnije integracije. Jedan od najvaznijih pomaka u tom smeru bio je pocetak ostvarivanja starog principa ujednacenih ekonomskih nivoa u okviru Zajednice. U Rimskom sporazumll iz 1957. godine vec je istaknuta potreba za "ujednacenim razvojem kroz umanjenje postojecih razlika izmedu razlicitih regiona i zaostalosti regiona u najgorem polozaju". Vladalo je misljenje da ce se taj princip ostvariti po trzisnorn automatizmu. Uclanjenje Irske dovelo je do dramaticne prome ne i podstaklo intervencionisticki pristup. Na pocetku, Zajednica je htela samo da pornaze nacionalnu regionalnu politiku, ali od 1979. godine stice nezavisnu ulcgu, da bi program Zajednice posle 1984. obuhvatio i regionalnu politiku. Godine 1975. formiran je Fond za regionalni razvoj da bi se pomoglo nerazvijenim regionima da uhvate korak. Region se smatrao nerazvijenim ukoliko je njegov BDP po glavi stanovnika bio manji od 75% proseka Zajednice. Pocev od sedamdesetih godina, vecina novih clanova - prvo lrska, potom Grcka i Portugal, kao i vecina region a II Spaniji - smatrani su nerazvijenim. Nisu zaobidene ni zaostale oblasti u zemljama clanicama: Mezodorno II Italiji, francu240

ski prekomorski departmani i Korzika, britanski industrijski regioni u opadanju i Severna Irska, kao i bivsa Istocna Nernacka u okviru ujedinjenje Nernacke. Gotovo cetvrtina stanovnistva Zajednice je zivela u takvim oblastima. Cilj takozvane politike kohezije bio je pomaganje industrijskim regionima u opadanju, zaostalim ruralnim oblastima, regionima sa zastarelom agrarnom strukturom i oblastima s visokom stop om nezaposlenosti - posebno medu mladima - i, na kraju, slabo naseljenim teritorijama poput severnih del ova nordijskih zemalja. Disparitet izmedu najrazvijenijih i najnerazvijenijih oblasti u okviru Zajednice bio je zapanjujuci, Odnos BDP po glavi stanovnika izmedu deset najrazvijenijih i najzaostalijih oblasti bio je 5: 1, prosecna stopa nezaposlenosti u dvadeset pet regiona koji su najvise bili pogodeni nezaposlenoscu iznosila je 21%, dok je ta stopa u dvadeset pet regiona na drugom kraju statistike nezaposlenosti 1993. go dine iznosila samo 4%. Ujednacenost prihoda i bogatstva bio je ambiciozan cilj. Da bi finansirala proces unapredenja zaostalih regiona, Zajednica je reformisala Strukturni fond i udvostrucila njegov budzet izmedu 1987. i 1993. Godine 1987. Zajednica je potrosila 7 milijardi ekija, 19% svog budzeta; do 1999. trosak je presao 27 milijardi, 35% budzeta za finansiranje politike kohezije (Hooghe, 1996). Izdasna pornoc Zajednice pracena je ogromnim stranim direktnim investicijama u nove, manje razvijene clanice. Izrnedu 1986. i 1991. bruto priliv ovakvih investicija u Irsku bio je tri puta veci od transfera Evropske unije. Medutim, u slucaju Grcke, vrednost transfera Evropske unije bila je dva puta veca od stranih direktnih investicija (Tsoukalis, 1997: 203-205). Posledica je bila izuzetno povecanje stope rasta u novoprimljenim drzavama: od kraja osamdesetih do sredine devedesetih stopa rasta u Irskoj, Portugalu i u Spaniji bila je 2-4 puta veca nego u osam razvijenih zemalja clanica. "Godisnji transferi kroz strukturne mehanizme Evropske unije iznose vise od 3% BDP za Grcku i Portugal, i preko 2% za Irsku i Spaniju." Vise od trecine novca od,tih transfera iskorisceno je za placanje uvoza (Tsoukalis, 1997: 203). Tokom poslednje cetvrtine XX veka Evropska unija sa uspehom je podsticala proces unapredenja zaostalih zemalja i pomogla je Irskoj i mediteranskim zemljama da gotovo sustignu nivo .. . razvIJenog Jezgra.
241

Drugi, kontroverzniji plan Zajednice bila je agrarna politika, jedan od prvih zajednickih programa na koji je otislo pola njenog budzeta radi podrske garantovanim trzisnim cenama i izvoznim subvencijama za proizvodace.
Preko 70 posto poljoprivrednih proizvoda povlasceno je na trzistu kontrolisanom tako da se cene odrze na politicki odredenom nivou - to su, pre svega, mleko, zitarice, secer, govedina, neke vrste voca, povrca i vina ... Takav sistem ornogucio je Zajednici da do sredine osamdesetih postane glavni poljoprivredni izvoznik. (Hoffman, 1990: 111)

Poljoprivredna politika vodila je ka preteranoj proizvodnji razlicitih poljoprivrednih proizvoda, ali Zajednica je viskove kupovala, a potom ih prodavala u inostranstvu - ponekad i po nizoj ceni. Proces integracije dobio je zamah osamdesetih godina: Jedinstveni evropski akt iz 1986. godine je, pored jacanja ekonomske integracije putem uklanjanja preostalih barijera slobodnom protoku dobara, usluga i faktora proizvodnje, predstavljao bitan korak u uspostavljanju nadnacionalnog karaktera Zajednice time sto je pravo veta zamenio vecinskim principom u raznim oblastima kooperacije u Savetu ministara. Pravo veta je postalo izuzetak: primenjivano je samo radi .vitalnih nacionalnih interesa" i to samo desetak puta za petnaest godina. Povrh toga, Jedinstveni akt se poziva na slaganje clanica da se deluje u smeru uvodenja zajednicke valute, odnosno na odluku voda drzava clanica na njihovom pariskom samitu iz 1972. godine. To je dovelo do prekretnice tokom mastrihtskog sastanka Evropskog saveta decembra 1991, a rezultat je bio sporazum 0 Evropskoj uniji. Najambicioznije planove za federalnu Evropu negovala je Komisija na celu s predsednikom Zakom Delororn, uz podrsku francuskog predsednika i nernackog kancelara koji su 1990. godine upucivali zajednicke apele za politicko ujedinjenje. Podrsku su uskoro dali i Luksemburg i Holandija. Bilo je izvesnog otpora, i Mastrihtskim sporazumom se nije nacinio direktan napredak prema tom cilju. Ipak, osnivanje Evropske unije i odluka 0 stvaranju monetarne unije predstavljali su drarnatican novi korak u tom srneru (Swann, 1996). Na primer, Nemacka se pridruzila sistemu zajednicke valute iako se to kosilo s njenim direktnim interesima, a premijer Helmut Kol je to propratio recima: "ekonomska i monetarna integracija je pitanje rata i mira u XXI veku" (Tsoukalis, 1997: 170-171).
242

Monetarno ujedinjenje bio je jedan od prvih ciljeva federalistickih politickih snaga. Zajednica je, zapravo, jos 1969. godine na Haskorn samitu postavila za cilj zajednicku valutu, nasuprot "minimilistickom" cilju uspostavljanja monetarne unije. Juna 1988. Evropski savet fermiran je komitet predvodenog Zakom Delororn, u sklopu priprema za monetarno ujednjenje. Zak Delor, pokretacka snaga dalje integracije, predstavio je plan za ujednjenje u tri faze koji je Savet prihvatio na sastanku u Madridu 1989. godine. Kasnjenje je bilo neizbezno s obzirom na znatan otpor, posebno od strane Margaret Tacer. Medutirn, u roku od dye godine posle potpisivanja Mastrihtskog sporazuma, u Frankfurtu je osnovan Evropski monetarni institut u cilju koordinisanja nacionalnih monetarnih politika i priprema za monetarno ujedinjenje. Disciplina i predanost cilju ostvarani su pornocu novih rnonetarnih zahteva: stopa inflacije nije smela da prelazi vrednost 1,5% vecu od proseka tri najrazvijenije zemlje po tom kriterijumu; dugorocna kamatna stopa mogla je da ima vrednost 2% vecu ili manju od proseka tri najrazvijenije zemlje; deficit drzavnog budzeta nije smeo da prede 3% BDP; dozvoljen je javni dug ispod 60% BDP; devalvacija nacionalne valute bila je zabranjena u poslednje dye go dine perioda tranzicije. Godine 1991. samo dye zemlje su ispunjavale te uslove, a do 1998. broj prihvatljivih zemalja popeo se na jedanaest. Pocev od januara 1999. nacelno je uvedena nova zajednicka valuta - evro - iako su se u praksi koristile nacionalne valute jos nekoliko godina. Jedinstvena Evropska centralna banka (ECB) zamenila je Monetarni institut i obuhvatala je nacionalne banke. Evropskom centralnom bankom upravljao je Generalni savet, predsednik banke i Izvrsni odbor (u koji je ulazilo sest clanova i guverneri nacionalnih banaka). Centralna banka je postala institucija za stampanje novca. Osim toga, ona izvrsava operacije na otvorenom trzistu, podrzava operacije na deviznom trzistu, stvara minimalnu potrebnu kolicinu rezervi, nadzire banke i ucestvuje u formiranju politike. Prvog januara 2002. evro je i fizicki uveden i zamenio je nacionalne valute u jedanaest zemalja koje su pristupile monetarnoj uniji (Grcka se tada jos nije mogla kvalifikovati, a Britanija, Svedska i Danska su odlucile da ne pristupaju, tako da je u Uniji postojao dvoslojni sistem). Zajednicka valuta i Centralna banka postale su najvainije nadnacionalne institucije Evropske unije.
243