Milorad Belani

FILOZOFIJA I POLITIKA
Sa stanovita filozofije, odnos izmeu filozofije i politike mogue je odrediti bilo kao spoljanji odnos, bilo kao unutranji. Ta deoba se, kao takva, uspostavlja ve poev od iskaza koji, recimo, tvrde: (1) filozofija govori o politici i (2) ona je okru ena politikom. Razliku izmeu unutranjeg (govoriti o) i spoljanjeg (biti okru en) mogue je uspostavi ne samo sa stanovita filozofije nego i sa stanovita politike. Drugim reima, opozicija unutranje/spoljanje prisutna je kako u filozofskom tako i u politikom razumevanju odnosa izmeu filozofije i politike. To onda znai: politika je predmet kojim se bavi filozofija, ali i sama filozofija je, esto, predmet kojim se bavi politika ili politiari. Takoe: kao to filozofija ivi u okru enju politike, isto tako i politika ivi u okru enju filozofije... Prema tome, i jedna i druga su jedna-drugoj ne samo unutranji predmet nego i neto spoljanje. ini se da je, danas bar, ta opozicija spoljanjeg i unutranjeg u odnosu izmeu filozofije i politike nesvodiva. Ona govori o diferenciranosti njihovih moguih odnosa. I ta diferenciranost sadr i u

SKUPOVI

290

sebi jedan a priori: nije mogua nikakva velika sinteza koja bi potpuno ukinula, ponitila razliku izmeu filozofije i politike. To, ujedno, znai da se sada vie ne postavlja (hegelijanski) nalog da spoljanje (supstanca) postane unutranje (subjekt). Ne mo e se, takoe, oekivati ili zahtevati ozbiljenje filozofije, shvaene kao kako bi rekao Erik Veil, modernizujui, pri tom, Hegala (v. E. Weil: Logique de la philosophie, Vrin, Paris, 1967) nakakav potpuno koherentni diskurs. Naravno, ne mo e se oekivati ni to da se jednim takvim diskursom (u elementu filozofije prava) ustanovi nalog (logos ili nomos) jedne umne zajednice... Danas se ne postavlja ni nalog koji je Marks (u Prilogu kritici Hegelove filozofije prava) formulisao na sledei nain: Nije dovoljno da misao stremi ostvarenju, sama stvarnost mora da stremi prema misli. Ono to smeta u ovakvom iskazu jeste njegova obaveznost. Jer, po Marksu, nu nost prelaska filozofije u politiku (u tu spoljanju stvarnost) i politike u filozofiju je krucijalna Stvar istorije i, zapravo, problem svetsko-istorije revolucije ili, to se svodi na isto, globalne emancipacije. Ta velika pria vie nije prihvatljiva ak ni kao bajka za decu. U stvari, istina je mnogo manje ambiciozna: misao (u tehnikom smislu) mo e da se anga uje, da stremi ostvarenju, ali to nije obavezujua Stvar! Zato se ona (a time i filozofija) nikakvim anga ovanjem (ozbiljenjem) nee ukinuti! To je nepotrebno preterivanje ili nepotrebni (levi) radikalizam. Takoe: politika mo e da stremi prema misli, ali time ona nee, niti mo e da postane sveobavezujua ideologija Revolucije. Ukratko, mogui prelazak iz filozofije u politiku i obrnuto, mora da se misli poev od slo enih, diferenciranih odnosa koji se izmeu njih (dakle, filozofije i politike) uspostavljaju, ali ne poev od jedne holistiki profilisane sinteze unutranjeg i spoljanjeg. Politika mo e da se bavi filozofijom na direktan ili indirektan nain. Ono najgore to ona na diraktan nain mo e filozofiji da uini jeste direktno politiko (ili: doktrinarno-idoloko) uplitanje u njene poslove i arbitriranje. Ipak, svedoci smo injenice da se politika filozofijom najee (i svakako najfikasnije) bavi onda kada to ini na indirektan nain: tako to, u drutvu, omoguuje ili uskrauje institucionalne uslove za samo bavljenje filozofijom. Drugim reima, politika intervencija u filozofiji je, ini se, najdelotvornija onda kada uskrauje ili znaajno su ava (institucionalne) uslove njenog samog opstanka...

291

FILOZOFIJA I DRUTVO XXIV

ini se, ipak, da je mogu sluaj u kome je na direktan ili indirektan nain politika podsticajna za filozofiju. Ali to je zaista redak sluaj! Mnogo ee, ona je neka vrsta smetnje, neugodnog ogranienja koje spolja stoji pred filozofijom. Ukratko, politika je sama doxa koja se (ideoloki, doktrinarno, propagandno ili medijski) uzdi e na vii rang i, zatim, s te visine, uplie u proceduru oblikovanja izvesne (filozofske) episteme. Smetnja je, po pravilu, vea ukoliko je data politika doxa uzdignuta na vii nivo moi. Kada intervenie u diskurzivnom, tekstualnom ili institucionalnom prostoru filozofije politika doxa, po pravilu, intervenie na neprimeren nain. U stvari, ve sama ta intervencija je neprimerena. Problem sa politikim uplitanjem u sferu filozofije se komplikuje ako znamo da to uplitanje ne mora da bude izravno i oigledno, odnosno da ono mo e da bude posredovano izvesnim obzirima i ustupcima kojima filozof (profilaktiki) izlazi u susret politici i njenim zahtevima i pritiscima. Filozofija, esto, unapred ili ak rado pristaje na ogranienja koja joj namee politika doxa, nalazei u tome izvesnu korist za sebe. U stvari, mo e se rei da politika, generelano uzev, ima nepovoljan ili, ak, podozriv stav prema filozofiji. Naime, njoj filozofija deluje, naprosto ogranieno! Neobino je to to, u izvesnom smislu, ogranienost filozofije zaista i postoji! U emu se ona sastoji? Kada misli o politici i politikim problemima, filozofija te i da nesmetano (neometano od strane doxe) misli o tim problemima i da, u meri u kojoj je to mogue, stigne do izvesnog istinitog i opravdanog uverenja ili, to se svodi na isto, do izvesnog znanja (episteme). I upravo u tome le i njena ogranienost! Samo to to nije epistemika nego hermeneutika ogranienost, odnosno, to je nespremnost filozofije da svoje procedure saznavanja posreduje tumaenjem same politike doxe, i davanjem prednosti toj doxi. Filozofija, obino, te i znanju koje je samo sebi svrha. to se politike tie, ona nema ni potrebu ni naviku da te i znanju koje bi bilo samo sebi svrha. Odnosno: kada misli o svojim, tj. politikim problemima, pa zatim, eventualno, i o filozofiji kao politikom problemu, politika ne cilja samo, pa ak niti na prvom mestu, na znanje. Naime, vie nego na znanje, ona misli na grupisanje izvesnih mnenja. ta to znai?

SKUPOVI

292

To znai da je politika, najpre, izvesno (specifino: tu specifinost mo emo, u ovom trenutku, da ostavimo po strani) grupisanje ljudi i mnenja (tih ljudi). ta god da je jo, ona je, na prvom mestu, posao sa ljudskim mnenjima. Sam po sebi pojam grupisanja (ljudi/mnenja) se postavlja neutralno u odnosu na najznaajnija istorijska definisanja politike. Recimo: taj pojam se ne opredeljuje izmeu, s jedne strane, tradicionalne definicije politike kao grupisanja koje se profilie na fonu razlikovanja izmeu prijatelja i neprijatelja i, s druge strane, moderne (liberalne) definicije po kojoj se politika shvata kao delatnost grupisanja ija svrha je, u odluujuoj instanci, da pravi zakone. Pri tom, naravno, liberalni zakoni su zakoni za sve, dakle, oblik zajednikog ivota ili najire shvaenog grupisanja, te su oni, takoe, neutralni u odnosu na deobu prijatelj-neprijatelj. Svaki politiki entitet (od entis ono to jeste) pretpostavlja ili mogunost ili prisutnost neke zajednice, odnosno nekog grupisanja, pa je, kao takav, taj entitet uvek najpre podlo an logici grupisanja. A logika specifino politikog grupisanja najee je, upravo, logika stalnog uveavanja moi. Ljudi se grupiu zbog moi ili zbog regulisanja (pravnog, politikog, ekonomskog, kulturnog itd.) moi. Zauzimanje politikog (= grupnog, zajednikog) stava je idealni konsenzus jedne skupine ljudi, koji se na pojedinanim (svakodnevnim) politikim pitanjima stalno preispituje i redefinie. Vet politiar je u stanju da ustanovi (stvori) konsenzus ak i kod potpunih neistomiljenika. U politici, naravno, mo e da se pojavi i neko naelno (principijelno, programsko itd.) uverenje, ali ono je u logici grupisanja uvek podlo no promeni, preusmerenju, manipulaciji i izoblienju. Zato je politika, sa stanovita drugih vrednosti (datog, okruujueg vrednosnog sistema), uvek na neki nain prljava. U stvari, ona je delatnost koja je u stanju da za ciljeve grupisanja (i, naravno, za veu mo koja otuda proizlazi) uini sve, bez obzira da li i u kojoj meri se time kre okru ujua (pravna, moralna, ekonomska, epistemoloka, kuturana itd.) merila vrednosti. Zato kada se, metodom apstrahovanja svega to u politici nije specifino politiko, ona sama (politika) posmatra kao ista, odnosno kao iskljuiva Stvar grupisanja, tada se, ujedno, pokazuje da se to isto politiko obele je politike sastoji, upravo, u njenoj prljavosti, da je ona, zapravo, uvek jedna prljava Stvar!

293

FILOZOFIJA I DRUTVO XXIV

Mo, svakako, nije nikakva principijelna stvar. Ona je u stanju da bilo koju vrednost izneveri. Specifino politiko grupisanje je grupisanje radi moi: ali ta mo nikada ne mo e da se uoblii kao vrednost po sebi jer ona je u stanju da svaki svoj konkretni oblik ineveri. Zato ta njena neprincipijelnost, taj njen makijavelizam i prema samoj sebi predstavlja, ipak, njenu vrednost po sebi. Ali, tu va i jo jedno pravilo: ni jedna vlast ne bi pukim isticanjem svoje moi uspela da suvie dugo sebi osigura legitimnost. Ona tu legitimnost mnogo bolje osigurava tvrdnjama (ideologijom, propagandom itd.) da njena mo, u stvari, slu i nekim drugim, viim vrednostima koje su manje podlo ne korupciji od nje same i koje ljudstvu zvue verodostojnije. Politika logika mo e da spaja nespojivo; formalna logika to svakako ne mo e. Zato, ve u samoj meri u kojoj se dr i formalne logike i njenih naela (poev od naela identiteta i iskljuenja treeg), filozof je, za razliku od politiara, naprosto ogranien. On o politici misli u (izriitoj ili podrazumevanoj) naelnoj ravni; a politika po sebi uzev je sve drugo samo ne naelna. Meutim, za razliku od politikog filozofa, teoretiara, pa ak i analitiara ili komentatora, politiar je ogranien upravo svojim kalkulacijama i praktinim obzirima: logikom (ako je to logika) grupisanja. Prema tome, i politiar i filozof su, svaki na svoj nain, ali i uzajamno ogranieni. Razlika koja izmeu njihovih ogranienosti postoji ponajbolje bi mogla da se definie kirkegardovskim razlikovnjem izmeu oajnika koji je svestan svoga oajanja i onoga koji to nije! Politiar, naroito onda kada je opijen vlau, predstavlja otelovljenu ogranienost koja, po pravilu, nije svesna sebe... Njega vlastita ogranienost zatie, a neki put i uva, ali suvie esto i izbacuje iz igre! Filozof ima naviku da brine o svojim ogranienostima! Neki put, on njih oplakuje! Ili se, naprosto, njima razmee! To ipak samoj filozofiji ne smeta da se, u ljudskim poslovima, simboliki nametne kao miljenje koje ima privilegiju da se hrve sa ogranienostima! Njena briga o vlastitoj i tuim granicama, o legitimnosti ili nelegitimnosti prekoraenja, svakako, nije uzaludna. Pomou filozofije mi se uimo da ne verujemo u ogranienost koja bi htela da se uspostavi ili nametne kao neprikosnovena, kao Dogma. Po svojoj prirodi, filozofija je kritiki nastrojena spram svih, pa i vlastitih, ogranie-

SKUPOVI

294

nosti. A opet, ogranienost je i njena unutranja sudbina! to, samo, znai da postoje stvari ili momenti koji mogu da se kritikuju ali ne i da se izmene. Kritika, jednostavno, nije svemona. Danas filozofska kritika zna da mo e ili da ima pravo da sve kritikuje, ali da time, suvie esto, stvari nee biti nimalo izmenjene... Postoji ogranienost u moi i mogunosti izmene sveta. Zato se filozofija prema ogranienosti sveta, koji je svet politike, esto odnosi s indiferentnou! Naime, ona sebe pokazuje indiferentnom spram politike kao ogranienosti-koja-ne-zna-za-svoju-meru-i-za-sebe. Drigim reima, filozofija se, najee, postavlja neutralno prema aktuelnim politikim odlukama i opcijama. Za nju je to, takorei, stvar pristojnosti. Politika i politinost mogu da se (pragmatiki) vezuju uz izvesnu filozofiju, ali obrnuto, ve, ne bi bilo dolino! Neumesno je vezivati se uz ogranienu Stvar, kao to je neumesno i zastupati ogranienu Stvar. U meri u kojoj je politika inficirana doxom, ona, naprosto, nije podobna za filozofiju. Takoe, u situaciji u kojoj filozof i politiar razmatraju istu temu, i ak, ako logika grupisanja, u tom trenutku, nije u opticaju, razlozi i obziri koje ima u vidu filozof, ipak, nisu svodivi bez ostatka na razloge i obzire koje ima u vidu politiar. Pri pokuaju tog svoenja filozofija, po pravilu, gubi neko od svojih najvlastitijih obele ja ili, to se svodi na isto, biva uni ena. Eto zato filozof mo e da uestvuje u politikom ivotu, ali ne kao filozof nego kao graanin. Ukoliko bi on svoju (filozofsku) misao dao u politiki zakup, odnosno ako bi bio spreman da je instrumatalizuje u korist aktuelnih politikih opcija, onda bi to, u isti mah, bilo odricanje od te misli ili njeno uni avanje. Ukoliko se previe vezuje uz (neku) politiku, filozof, time, zapada u sve vee iskuenje da u vlastitom diskursu zanemari specifino filozofske obzire i razloge. Tada on, naprosto, prestaje da bude filozof u pravom smislu te rei. Naravno, po izvesnim navikama (ili formalno-institucionalnim merilima) on bi mogao i dalje u javnosti da se naziva filozofom, ali taj naziv ne bi bio u skladu sa strogim merilima struke. Da li politiar mo e da se dezanga uje kao politiar, da bi se anga ovao kao teoretiar ili filozof? Da li on mo e da odustane od isto politiki profilisane logike grupisanja, da prestane da bude isti (i zapravo: neprincipijelni , prvljavi) politiar, kako bi pomalo (ali,

295

FILOZOFIJA I DRUTVO XXIV

koliko je to?) postao filozof? Ljubitelj episteme? Odnosno: politike filozofije ili teorije? Pa ako politiar nije spreman na taj obrt, onda je umesno upitati: zato bi filozof morao bilo ta da ima sa politikom?! Nije li bolje da se on, praktino u svim okolnostima, jasno distancira od politike, recimo, zato to je to sfera doxe? Nije li filozof samo i samo onda filozof kada je isti filozof? Ili, jo preciznije: da li to znai da filozof, jednostavno, ne mo e da se politiki (a mo da i na bilo koji drugi nain) anga uje? Ta pitanja je mogue spojiti ili sa eti na sledei nain: da li filozofovo ukljuivanje u politiku i politiarevo ukljuivanje u filozofiju nu no podrazumeva njihovo podjednako iskljuivanje iz vlastite primarne struke? Drugim reima: da li bi tim iskorakom filozof i politiar, naprosto, izgubili svoj identitet? Mislim da je odgovor na ovo pitanje sasvim jednostavan i da on glasi ne! Ili, bar: ne nu no. Proirivanje filozofije u pravcu politike i politike u pravcu filozofije, zacelo, mo e (ali i ne mora) da doprinese produbljivanju tih smisaonih strategija... Kako se objanjava ta mogunost? Poimo od onoga to je oigledno. Najpre: kada iskorauje u politiku filozof pristaje na logiku grupisanja. Zatim: kada politiar iskorauje u sferu filozofije, on pristaje na logiku znanja (episteme). To uzajamno izla enje u susret filozofa i politiara, poev od Platonovog odlaska u Sirakuzu pa do savremenih politikih anga ovanja filozofa, retko je kada liilo na priu sa happy end-om. A ipak, pod izvesnim uslovima, iskorak filozofije u politiku i obrnuto je svakako mogu. O kakvim je uslovima re? Najpre, filzof ne sme da ide u Sirakuzu ili na bilo koje mesto na kome se donose politike odluke. Drugim reima, on ne sme ako uopte eli da bude filozof da praktiki/pragmatiki iskorauje u sferu politike, jer bi tu, onda, morao da se, striktno, pokorava konkretnoj (dnevnoj) logici grupisanja, ukoliko ne bi eleo da bude odbaen. (Pri tom, naravno, samozamajavanje u stilu: lako u ja, po pravilu, zavrava time da filozof neprimetno u sebi interiorizuje politike obzire koji ga, naprosto, obesmiljavaju kao filozofa!) Otvaranje prema logici grupisanja kod filozofa mo e da bude samo unutranje, ne i spoljanje. Dakle, on kao filozof (ili: ona kao filozofkinja) lo e da promilja aktuelnu loguku (logos) grupisanja i njene kako epistemike tako i doksatike razloge. ta iz toga proizlazi?

SKUPOVI

296

Sam pristanak na logiku grupisanja, kao unutranji, ima smisla ne zato to tu, onda, filozofija govori o politici, niti zato to se politika uspostavlja kao predmet filozofije nego, najpre, zato to mislei performativnu dimenziju politike filozofija i sama, htela-ne htela, postaje performativna. Znanje (ili: episteme) o izvesnoj performativnosti, o grupisanju-koje-uspostavlja-stvarnost, najee, i samo pounutruje tu (spoljanju) performativnost. Filozofija je u stanju da preuzme na sebe rizik performativnog diskursa. I tu se, onda, profilie pitanje njene odgovornosti i njenog anga mana. Ali samo njeno (unutranje) ukljuivanje u grupisanje (u izvestan koncept politike) uspostavlja se kao druga strana performativne snage politike! Teorijski koncepti samo oliavaju performativnu snagu politke. Pri tom, moramo znati i to da je najvea performativna snaga, po pravilu, i najvea slabost. Zato, optiranje filozofa za najveu snagu ne mo e da ga amnestira od rizika i mogueg stradanja... Filozofija koja misli performativnu stranu politike u isti mah se misaono udaljava od njene praktine konkretnosti (= postaje apstraktna) i zatim joj se pribli ava na jedan konkretno-opti (i u sebi diferencirani) nain. Ta vrsta (filozofskog, teorijskog) anga mana je, oigledno, drugaija od anga mana u spoljanjem, praktinom prostoru politike. Ona se ne rukovodi dnevno-politikim nego stratekim nalozima logike grupisanja. I eto, onda, zato ona nikada nee, ni jednom politikom pozitivitetu, biti dovoljno podobna. Uvek e, naime, biti politiara koji logiku grupisanja ele da misle u stratekom kljuu, pravei ukoliko je to mogue kompromise sa dnevno-politikim nalozima, i to tako da ni strateki ni taktiki momenat ne budu oteeni. Ukoliko, dakle, politiar zaista eli da se otvori prema (politikoj) filozofiji, on nee u tome uspeti ukoliko ostaje samo u praktinoj ravni i, recimo, od filozofa (teoretiara) tra i da se ulani u njegovu stranku, da postane praktian ili pragmatian, da u politiku unese svoj duh koji bi, ipak, bio prilagoen konkretnim okolnostima itd. Ne, on do filozofije ili do produbljene, doxom neoptereene episteme mo e da stigne, samo, istom onom linijom kojom filozof sti e do politike ili, to se svodi na isto, kojom se on anga uje. A videli smo da je to linija unutranjeg pojmovnog (ili: teorijskog, misaonog) preispitivanja politike i njene logike grupisanja. Budui da politiar toj liniji pristupa iz spoljanje pozicije, on se,

297

FILOZOFIJA I DRUTVO XXIV

onda, nalazi najpre u situaciji da mora da ita (politikog) filozofa, da se obrazuje. A zatim, mora i da misli! A to samo na prvi pogled deluje jednostavno. Da bi logika grupisanja mogla da se misli u stratekom kljuu ili, to se svodi na isto, da bi uopte mogla da se misli, potrebno je da politiar mo e da, u izvesnom smislu, prestane da bude samo politiar. Ubudue, on ne bi smeo da se rukovodi iskljuivo logikom politikog (ili: logikom grupisanja). Drugim reima, njega vie ne zanima samo specifino politiki momenat politike, dakle, snaga, mo okupljanja oko nekog projekta nego ga zanima i sam projekt, njegov sadr aj, odnosno cilj politikog delovanja koji nije isto politiki. Ovaj teleoloki momenat iskoraka politike iz nje same predstavlja, ini se, zakonodavni momenat same politike! Naime, da bi uopte mogla da opstane politika mora da stalno iskorauje iz sfere sprecifino politikog! Iz sebe kao real-politike! Drugim reima, ako bi se rukovodila jedino istom/prljavom logikom grupisanja politika bi, ubrzo, izgubila svoju mo! To je njen paradoks: logika politikog grupisanja je logika moi koja, pre ili kasnije, gubi mo ako se rukovodi iskljuivo logikom moi! Zato, da bi ouvala svoju mo, politika stalno (u mraku) pravi kompromise sa van-politikom vrednosnom sferom, uva avajui, najpre, mo-grupisanja u njoj. Ona se, na taj nain, htela-ne-htela, otvara ka raspolo ivim vrednosnim postavima ili projektima drutva. Ali, iskorakom u druge modele (vrednosnog) grupisanja i razdvajanja, politiko delovanje stupa u sferu odgovornosti koja, oigledno, nema samo specifino politiki smisao. Te druge vrednosne skale i opozicije oko kojih se ljudi okupljaju, naprosto, potrebne su politici kao izvor njene snage. Nije li zato mit, s pravom, tvrdio: Politiko mo e crpeti svoju snagu iz najrazliitijih podruija ljudskog ivota, iz religije, ekonomskih, moralinih i drugih suprotnosti; ono ne oznaava vlastito podruije stvarnosti, ve samo stepen intenziteta neke asocijacije ili disocijacije ljudi iji motivi mogu biti religijske, nacionalne (u etnikom ili kulturnom smislu), privredne ili druge vrste i koji u razliita vremena izazivaju razliita povezivanja i razdvajanja (v. Karl mit: Pojam politikog , par. 4)? Meutim, ako politiko mo e crpeti svoju snagu iz najrazliitijih podruija ljudskog ivota, kako tvrdi mit, ne znai li to,

SKUPOVI

298

onda, da ono, zapravo, i nema svoju snagu, da njegova snaga, naprosto, nije odvojiva od snage samih tih najrazliitijih podruija ljudskog ivota ili, to se svodi na isto, da snaga politikog nije isto politika!? Videemo, odmah, da taj zakljuak mit ne izvodi! Iz njega bi sledilo da je politika snaga/mo neodvojiva od snage koju u sebi nosi i sam intelektualni ivot, olien u teoretiaru ili filozofu. Jer, snaga intelekta (od lat. intellectus: razum, um, mo shvatanja, poimanja, razumevanja) je neto to redefinie isto politiki (ili: real-politiki) koncept grupisanja (stepen njegovog intenziteta), ukazujui na injenicu da isto politiki odnosi ne mogu dugo da zadr e svoju mo ili da opastanu ukoliko nisu posredovani praktinom mudrou (ili: filozofijom) koja proizlazi iz razumevanja najrazliitijih podruija ljudskog ivota, odnosno razliitih vrednosnih sfera u njemu! Kada razliite vrednosne sfere bivaju posredovane politikim grupisanjem, one, time, gube svoju samozakonitost (auto-nomiju) i prestaju da budu usreditene u vlastitoj vrednosti po sebi; ukratko, prestaju da se rukovode svojom istom ili isto svojom vrednou. Samo, to onda podjednako va i i za politiku, odnosno za njenu sferu! Kada je posredovana najrazliitijim podruijima ljudskog ivota a politika je to uvek, jer ona, kao to smo videli, ne oznaava vlastito podruije stvarnosti, ve samo stepen intenziteta neke asocijacije ili disocijacije ljudi onda se, nu no, kroz to posredovanje, relativizuju isto politiki kriterijumi i motivi grupisanja... Odnosno: relativizuje se ona plitinost koja bi jo uvek htela da se postavlja kao vrednost po sebi. Time se, najzad, otvara prostor za performativne uvide koji prekorauju okvir logike (real-politikog) grupisanja, odnosno otvara se prostor za promiljanje politike u ravni jednog mnogo ireg, dubljeg, pa, ako hoete, i univerzalnijeg koncepta grupisanja. Pri tom, naravno, pitanje o univerzalnom je pitanje o onome (minimalnom ako takvog ima) to je dobro za sve. ini se, meutim, da mit ne veruje u bilo koju vrstu prekoraenja real-politikih okvira! Po njemu politika sve instrumentalizuje, ali se ona sama ne da instrumentalizovati, sem u sluaju kada je to instrumentalizacija koju obavlja, upravo, ona sama, a u cilju uveanja vlastite moi! Realno posmatrano, grupisanje na prijatelje i neprijatelje, kao par excellence politiko grupisanje je bivstveno

299

FILOZOFIJA I DRUTVO XXIV

toliko sna no i presudno da nepolitika suprotnost u istom trenutku u kojem izaziva to grupisanje odla e svoje dosadanje isto religijske, isto privredne, isto kulturne kriterijume i motive, i biva podreena potpuno novim, osobenim i posmatrano sa one isto religijske ili isto privredne i druge iste polazne take esto vrlo nedoslednim i iracionalnim uslovima i posledicama sada politike situacije (isto). U toj sada politikoj situaciji racionalni uvidi u performativnu dimenziju van-politikih grupisanja/vrednosti trebalo bi da nemaju vie nikakvu znaajniju ulogu... Meutim, stvar ne stoji tako. Podsetimo, jo jednom, na injenicu da mislei performativnu dimenziju politike filozofija i sama, htela-ne htela, postaje performativna. Ona se anga uje, uestvuje u izgradnji stvarnosti reima. Ali, bilo da politiku misli politiki filozof ili politiar-filozof (odnosno politiar koji strateki misli) u svakom od ta dva sluaja samo miljenje-politike nala e intelektu da politiko misli u njegovoj interakciji sa van-plitikim. ta to znai? Naime, miljenje-politikog je u pravom smislu mogue tek poev od uvida u preplet i zaplet performativne moi politike sa performativnime moima van politikih vrednosti/grupisanja. U tim prepletima i zapletima posebu ulogu imaju i intelektualne ili epistemike vrednosti. One imaju izvesnu samozakonitost ili, to se svodi na isto, pripadajuu vrednosnu sferu, ali, pri tom, imaju i podruije interaktivnog delovanja na druge vrednosne sfere. U svakom sluaju intelekt, na elu sa instituciojom koja se zove filozofija, intervenie u politici bilo spolja (poev od teoretiara/filozofa) ili iznutra (poev od politiara koji misli). Bez te intervencije intelekta politika bi bila slepa. Alternativa koju bi takva politika nudila bila bi: odsustvo svakog drugog sem instrumentalnog interesa za ne-politika grupisanja/vrednosti; ali, problem s ovom (mitovskom) mogunou je u tome to ne-politika grupisanja/vrednosti nisu uvek podlo na bezrezervnoj instrumentalizaciji. I to, onda, postaje ozbiljan sluaj! Slepilo real-politikog kretanja koje se rukovodi iskljuivo logikom neposrednog grupisanja zavrava, po pravilu, u kontraindikativnim lomovima, odnosno u tome to se zove ozbiljna politika greka. Oigledno, mit vidi jednu stranu Stvari, ali ne i drugu. On iskljuuje mogunost da grupisanje oko nekih van-politikih vrednosti mo e da bude tako sna no i presudno kao to to mo e da bude

SKUPOVI

300

politiko grupisanje. On ne prihvata pomisao da su, svojom snagom, van-politika grupisanja u stanju da primoraju istu politinost da odustane od svoje istote, odnosno od vlastite vrednosti po sebi ili, to se svodi na isto, suverenosti. Ukratko, mit ne prihvata da su, u odluujuoj instanci, merodavne vrednosti koje ljudi stvaraju i sa kojima ive, a ne samo politika, budui da je ona, tek, vrednost meu vrednostima. Zato, mit ne proputa priliku da ka e kako je politiko, za razliku od ostalih oblika grupisanja, neto to se orijentie prema ozbiljnom sluaju! Ono oliava neto takvo kao merodavno ljudsko grupisanje (isto). Samo, tu ostaju pitanja: zar i u van-politikim vrednosnim sferama ne postoje orijentacije na ozbiljne sluajeve? I zato, onda, ne bi i takva grupisanja mogla da budu merodavna?! Od pojedinanog, lokalnog do univerzalnog i globalnog postoje razliiti oblici grupisanja koji se, esto, podudaraju, preklapaju, dopunjuju ili, pak, razlikuju, suprotstavljaju, konfrontiraju itd. Ti oblici grupisanja ne mogu da prihvataju na slepo. Drugim reima, oni moraju i da se misle/promiljaju. Nije dovoljno ulagati samo praktini napor, volju, odluku. Miljenje politike, bilo da ga vri politiar ili filozof, mogue je samo na izvesnog distanci od nje! Naime, ono mora da se profilie s one strane neposredne ili neposredno nametljive logike grupisnja (ili: diferencijacije). to znai da taj zadatak ne mogu da obave ni isti filozof ni isti politiar. Za to je potreban izvestan spoj ili, ako hoete, meavina filozofa (teoretiara) i politiara (praktiara). Naravno, pri tom, potrebno je imati ne samo pameti nego i neto malo talenta...
FILOZOFIJA I DRUTVO XXIV

Dejan Vuk Stankovi

O RAZILA ENJIMA ZNANJA I MOI

Nepoljuljano poverenje u racionalno obrazlo en govor-logos karakterie filozofiju od vremena njenih antikih poetaka sve do kraja XIX i poetka XX veka, kada se pojavljuju teorijski projekti koji radikalno osporavaju izvornu filozofsku zamisao i ambiciju. Posve svestan osnovnih postavki filozofskog diskursa, autor Mudrosti i

301