erald Kurt (Bern)

OD BALKANIZMA KA BALKANISTICI:
ROMOLOGIJA KAO PLODNA KOMPARATISTIKA

1. Ciganizam
Pojam orijentalizma to ga je uveo Edward Said u postkolonijalnu kritiku,
doivio je izvanrednu recepciju u teoriji o Balkanu. Milica Baki-Hayden, Vesna
Goldsworthy i Marija Todorova su doprinjele svojim lucidnim monografijama
trijeznoj diskusiji o onim mehanizmima koji se skrivaju iza dihotomije Evropa vs.
Balkan, a koja predstavlja najznaajniju varijaciju na temu Orijentalizma.
Zapadna slika o Balkanu je prije svega rezultat knjievno-kinematografske
kolonizacije koju su zasnovale britanska knjievnost i anglo-saksonska filmska
industrija jo u 19. stoljeu. Vesna Goldsworthy ove imagoloke topose, tj.
stereotipe o Balkanu svijesno zove brand names ili trademarks (1998:208-9).
Nimalo bezazlena egzotika u putopisima i filmskim fragmentima se proima nakon
balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata sa zapadnoevropskim novinarstvom i
feljtonom: Publicisti i romansijeri u svojim esejima vode redovite i une rasprave
o temi Balkana (Todorova 1997:12).
Zahvaljujui politiki i ekonomski dominantnoj poziciji zemalja-proizvoaa,
diskursi tekstualne i simbolike kolonizacije se prihvaaju i koriste i u onim
zemljama koje su zapravo na njihovom nianu. To znai da se automatski i
prirodno preuzima dio mitolokih kliea, stereotipa i opih mjesta koji ine jeziku
materiju upravo onih dominantnih kultura. U prirodi svakog stereotipa je da
pojednostavljuje sloenu stvarnost. U tom smislu ne iznenauje to to mrea
popularnih zapadnih formula i etnopsiholokih esencija ravna razlike izmeu svih
naroda i grupacija. To se deava neovisno o injenici da se svi ti narodi i grupacije
se svrstavaju meusobno prema istim kategorijama: dok su jedni Evropljani,
drugi su Balkanci.
Za Rome u balkanskim zemljama to znai da su oni sasvim beznaajni,
tavie, da oni ak i ne postoje sa zapadne perspektive sagledavanja. Naime,
novinarski, kinematografski ili knjievni balkanizam, Rome pogaa samo
posredno, jer niani cijeli areal nespecifino. Drugim rijeima: on se ne osvre
izriito na interno marginalizirane Rome. Zato bih rekao da zapadni balkanizam na
ovim prostorima ima svoju podvrstu: Zapadnom balkanizmu ovdje odgovara
balkanski ciganizam.1 Na donjem kraju zapadne gradacije tzv. nesting
orientalisms2, znai dosljednog premjetanja drugoga na poziciju ispod, stoji
1

Pojam ciganizam strogo razlikujem od deskriptivno analitikog termina romizam. Ciganizam je

imaginativni diskurs koji gradi sliku o ciganinu i koji obiljeava etniku grupu negativno, za
razliku od neutralnog pojma romizam koji je izveden od etnonima.
2

Baki-Hayden daje ovu definiciju: While there are many overlapping images of the Orient or
the East as other, I will focus on that which designates the Balkan lands of Ottoman-ruled
Europe. The gradation of Orients that I call nesting orientalisms is a pattern of reproduction of
the original dichotomy upon which Orientalism is premised. In this pattern, Asia is more East or
other than eastern Europe; whithin eastern Europe itself this gradation is reproduced with the
Balkans perceived as most eastern; within the Balkans there are similarly constructed hierarchies
(1995:918).

cigo, odnosno ganci itd. 3 Razumije se, postoji i zapadna industrija koja
proizvodi ciganizime, dakle, negativne heteroslike o Romima. Meutim, oni su
striktno govorei direktni potomci orijentalizma.4
2. Usporedna balkanistika i romologija
Da li u takvoj diskursivnoj konstelaciji stanje usporedne balkanistike moe
iznenaditi bilo koga? Teko. Poloaj lingvistike balkanistike je daleko bolji. Drim
da je i to popratna pojava benignog balkanizma koji, dodue, pronalazi gomilu
zanimljivih pojava u jezikom bogatstvu na Balkanu (pod arobnom formulom
balkanskog jezikog saveza). Malo ljudi se, meutim, sjeti da tu postoji i skoro
nepreglediv sklop knjievnosti. Praznou ispunjavaju konceptualni pristupi Tatjane
Civjan ili Dagmar Burkhart koje su semiotiki inspirirane i u kojima postuliraju
kulturni prostor Balkan ili, ak, balkanski tekst. Njega definiraju kao
autonomni sistem znakova koji ukljuuje sve sektore jeziko-kulturnog prostora
Balkana (i koji se bazira na korpusu mitolokih, folkloristikih, knjievnih, jezikih i
ne-jezikih tekstova). Ovaj pristup je po mom miljenju aprioristiki i u krajnjoj
liniji podrava esencijalistike stereotipe koje definiraju prostor kao ono drugo.
Protivno tome, Zoran Konstantinovi zacrtava u trijeznoj, povijesno-geografskoj
dikciji granice usporedne balkanistike kad kae: Jugoistona Evropa kao predmet
knjievno-naunog bavljenja (...) je, prema tome, prostor ija se kultura velikim
djelom odlikuje doivljajem turske navale 5 (1999:1016).
Ako je situacija usporedne balkanistike loa, situacija romologije generalno
i na Balkanu posebno, katastrofalna je. Radi se o praznoi o ijim razlozima bi se
dalo mnogo naklapati i nagaati, ali ovdje nije mjesto sociolokim analizama
predrasuda o Romima. Umjesto toga bih izustio ovu generalnu konstataciju o
romskoj knjievnosti: Ona je u Makedoniji ili Bugarskoj, manje u Srbiji, esto vrlo
prosjenog i oskudnog kvaliteta. Razlozi nisu, meutim, u nekakvim genetskim
predispozicijama Roma koji, kao, naprosto ne mogu proizvesti trajnu pismenu
kulturu. To su rasistiki stereotipi ija se upornost pravda, izmeu ostalog,
injenicom jo uvijek niskog broja fakultetski obrazovanih Roma, tj. odsutnosti irih
elita. Ne, razlog je dobrim djelom u stanju romske knjievnosti koja je u fazi
prelaska iz usmene u pismenu. Ovaj proces, pak, direktno je povezan sa
standardizacijom romskog jezika (Matras 1999). I tzv. svjetski ili kulturni jezici nisu
preli za nekih 50 godina svoj put od nekih uklesanih napisa na kamenim ploama
ili porukama na brezovoj kori (berestjanye gramoty) do sofisticiranih sredstava
tampanog jezika. Zato bi upravo romska knjievnost trebalo da je izuzetak ovog
pravila dugotrajnog razvoja? Radi se, moda, o nekoj vrsti kulturno-historijskog
zakanjenja, ali ne smije da se tretira kao etnika esencija.
3. Romska knjievnost na junom Balkanu
3

Jedna digresija u svijet tzv. nogometnih navijaa: ne moe se rei da se radi o endemskom
fenomenu, ali uobiajenoj praksi u novonastalim zemljama na tlu bive Jugoslavije: na
utakmici su jedni drugima esto Cigani, neovisno o tome da li su u pitanju Delije, Grobari,
Bad Blue Boys ili Torcide.
4
Razlog tome je sociokulturno nasljee Roma iz zapadnosjeverne Indije koje im se esto pripisuje
bez imalo razlikovanja, npr. socijalno ureenje u kastama, koncepti o ritualnoj istoi itd., koji su u
direktnoj tradiciji orijentalistikog diskursa o Indiji.
5
Sve inojezine citate preveo G. K.

Romska knjievnost u Srbiji pripada svojim na srpskom napisanim tekstovima

sasvim prirodno korpusu srpske nacionalne knjievnosti. 6 Ali, istovremeno se
upozorava s etnopolitike pozicije i na to da romska knjievnost moe i mora da
se tretira kao nadnacionalni korpus kojemu pripadaju svi autori romskog porijekla,
neovisno o njihovim radnim jezicima. Povijest knjievnosti Sinti i Roma koju je
objavio Rajko uri, bivi urednik kulturne rubrike u Politici, svjedoi o tome
(uri:2002). Autor u njoj postulira romsku naciju u globalnoj dijaspori i sabira
materijal o autorima iz 27 zemalja svijeta. Iz toga slijedi nuno da se granice
nacionalnih knjievnosti prelamaju s granicama romske knjievnosti. Meutim, isto
tako postoji prilino jasno ograniena jezgra u romskom korpusu koju niko ne
reklamira.7
Broj dvojezinih izdanja u Makedoniji je sve vei, a u Srbiji je izaao i
odreeni broj tekstova nastampanih iskljuivo na romskom. Sve to dokazuje da
romska knjievnost ne postoji samo kao esto nipodatavana zanemariva
grupa (kao svojevrsna quantit ngligeable) u okviru drugih knjievnosti, ve
reklamira svoju prisutnost i vlastitim jezikom. Romski jezik pogotovo u
balkanskoslavenskom kontekstu polako naputa svoju ulogu pozadinskog
jezika, tako da romski prijevodi sada ve uivaju status sekundarnih originala
(Eichinger 1998:95), premda je srpski ili makedonski ili bugarski jezik kod dotinih
autora jo uvijek najzastupljeniji. U Srbiji autori kao Milutin Petrovi (Kurth 1998) ili
Jovan Nikoli, obojica autori vie natprosjeno kvalitetnih zbirki poezije na
srpskom, zbog nedovoljnog znanja materinskog jezika strogo koriste srpski. Za
razliku od njih, pisci i aktivisti poput Slobodana Berberskog ili Rajka uria rano su
poeli objavljivati i na romskom.
U ovom kontekstu treba naglasiti da romski autori rade pod bitno drugim
uvjetima kad se usporede s autorima poput Becketta ili Nabokova: oni su as radili
na francuskom, as na engleskom ili ruskom. Meutim, sluili su se uvijek
etabliranim jezicima. Njihovo smjenjivanje jezika je takorei neutralno, jer autori
doivljavaju ove jezike kao sisteme izraavanja koji nemaju potrebu za
konkuriranjem, jer su ve davno legitimirani zbog kulturnog prestia, duge tradicije
i visokog razvojnog stanja. Romska zajednica, pa i romska knjievnost, uvijek
stoji, neovisno o nacionalnoj ili arealnoj konstelaciji, na donjem kraju socijalne
hierarhije. Ona je uvijek marginalna (Vajda 1983), znai ona je knjievnost
manjine koja djeluje na periferiji. 8 U tom smislu i romska nastojanja trajnog
pismenog iskazivanja su, s vanjske pozicije sagledavanja, nito drugo do zaludan
6

U ovom kontekstu nije vano radi li se o etnomimikriji (sa strane autora) ili o dogmi
istovjetnosti izmeu nacije i nacionalnog jezika.
7
Posrijedi je knjievni uinak i presti odreenog autora. Ovdje u povui analogiju sa idovskom
knjievnou jer ona funkcionira u mnogo emu kao romska. Navest u samo primjer Franza
Kafke: Njega svojataju istovremeno njemaka, idovska i eka knjievnost, iako, istina, njemaka
najinsistentnije, a to se obrazlae Kafkinim radnim jezikom. S druge strane postoje autori kao
Scholem Alejchem ili Isaac Bashevis Singer koji se miroljubivo preputaju idovskom korpusu, iako
je upravo Singer brzo preao na engleski jezik. Za suenu recepciju Singera presudnu ulogu ima
njegov yiddish folksiness (Rosen 2004:87).
8
Neovisno o nezavrenom procesu standardizacije: romski jezik je vitalan i ograniiv jezik koji
ispunjave sve komunikativne, estetske i ine svrhe. U tom smislu situacija romskih pisaca je,
ak, bitno bolja od uloge npr. vicarskih autora koji se slue standarnim (njemakim) jezikom
koji je znatno udaljen od njihovih alemanskih dijalekata. U nerijetkim sluajevima ova
konstelacija se odraava u specifinoj kombinaciji indirektne trine cenzure i estetsko-jezike
autocenzure. Veina autora pristaje na pravila njemakog trita da bi se eventualno
afirmirali. Manjina se odluuje ostati u okviru tzv. dijalektalne knjievnosti (Kurth 2004:649).

pokuaj jedne prirodne kulture izvan vremena koja, ostaje zatvorena sama u
sebi. Nasuprot njoj su culture-bearing, narrative-bearing nations koje se kreu s
poznatim odreditem kroz historiju i koji se ostvaruju i politiki i etniki (Trumpener
1992:884).
Romska knjievnost je, usudio bih se rei, vie od bilo koje druge
knjievnosti govor o aporinom, razlomljenom identitetu. Romski identitet je
prekrianje nekoliko identiteta.9 To znai drugim rijeima da je u romskom
kontekstu mnogo vano da se romska drugost, odnosno romski alteritet
odraava ne samo kroz povrinski aspekt aloleksije, tj. ustaljene prakse
dvojezinog objavljivanja, ve pogotovo kroz injenicu da su autori najee i svoji
vlastiti prevodioci. To znai da tekstovi na romskom i inom jeziku dodatno
interagiraju, jer jezici su s jedne strane u dugotrajnom kontaktu. S druge strane,
oni su proizvod jednog te istog autora. Zahvaljujui tome, njihove pripovjedne
svijesti, odnosno lirski ja proireni su, odnosno dodatno optereeni. Ovu tvrdnju
bih potkrepio i jednom fenomenolokom digresijom:
Pojmovi drugo/tue/strano su samo prividno jasni antonimi pojmova
isto/vlastito/poznato, ali se koriste bez obzira u vezi s povlaenjem granica u
okviru dihotomije ja/moja grupa/moja nacija vs. drugi/druga grupa/druga
nacija. Socioloki i politoloki definirane dihotomije takvog tipa dominiraju javni
diskurs o vlastitom i tuem.
Waldenfels ukazuje na Freudovsku identifikaciju koja stoji na poetku
svrstavanja po grupnim kategorijama: ja postajem ja ukljuujui druge
(1997:22). Identifkacija sa socijalnim ja (njem. das soziale Selbst), npr., s
precima lako moe zavriti u pretjeranoj nacionalnoj identifikaciji: Ja sam skoro
nito, socijalni ja je skoro sve. Prema Waldenfelsu je onda drugi onaj koji ne
pripada ovom kolektivnom mi socijalnog ja. Time se direktno nadovezuje na
Husserlovu intersubjektivnost i propagira razliite stilove tuosti (:23).
Drugost se mijenja i pretvara u skladu sa situacijom, tj. ona ima deiktika
svojstva. Specifina deiksa drugosti vai za podruje mog vlastitog ja. To znai da
ja mogu biti sam sebi drugi ili tui: Ova definicija ukljuuje tradicionalne
dihotomije, ali i na prvi pogled paradoksalnu tuost u meni samom.
Intrasubjektivna tuost je time ravnopravna s intersubjektivnom tuou, a one,
pak, koreliraju s intrakulturnom vs. interkulturnom tuou (:27). Prema tome,
drugost, odnosno alteritet ne nastaje izmeu dvaju ovjeka, ve u svijesti jednog
te istog ovjeka.
4. Romologija je plodna komparatistika
Zakljuno bih elio da se vratim na svojevrsnu tezu kakva je naloena u
naslovu ovog doprinosa: zato, dakle, romologija kao uzorna ili plodna
komparatistika?
Romska literatura se formira u ovom kontekstu kao uzorno istraivako polje
za novije komparatistike koncepcije: Tako, na primjer, Peter Zima u svojoj i
normativno zamiljenoj Komparatistik (1993) odbija koncepcije i pristupe
nacionalne filologije iz kulturnopolitikih i sociolingvistikih razloga, jer s poetkom
diskusije o regionalizaciji u zapadnoj Evropi od 60-ih godina, regionalni i
9

Na isto deklarativnoj i vanjskoj razini to se odraava naglaenim sinkretizmom nekih

romskih populacija, te natprosjeno estim promjenama nacionalnih identiteta kroz historiju
(usp. Maruiakova et al. [2001]).

interregionalni pristupi su sve dominantniji (:302). Zima ima na umu i Bahtinovu

socijalnu stilistiku kad predlae:
Ako se, dakle, sociolingvistiki poveu svi (prirodni) jezici, latentno komparatistika situacija
svakodnevnice kao code-switching (smjenjivanje jezika) postane polazna toka za
tematizaciju razliitih sistema vrijednosti. Nacionalno-kulturne tipizacije, fiksacije i eme
mogu se prepoznati te problematizirati metodom interkulturnog dijaloga. Iz ovog razloga
monofiloloke ili imanentne metode ne zadovoljavaju potrebe interkulturnih konteksta.

Knjievni tekstovi romskih autora, dakle, na razliitim razinama oslikavaju

jeziku polifoniju zemlje. Pri tome romski jezik je jo uvijek low variety, ali u
procesu standardizacije i opismenjivanja sve vie konkurira tradicionalne jezike
knjievnog djelovanja: srpski, makedonski, bugarski itd. Romski jezik izlazi polako
iz pozadine u prvi plan. Autori koji rade vie, tj. dvojezino, svijesno iskoritavaju
latentno komparatistiku situaciju (to je spominje Zima) kao estetski postupak.
Ona je od najveeg znaaja u dvojezinim tekstovima gdje autori ceto prevode
sami sebe. Sociolingvistiki mnogoslojni oblik ove autointertekstualnosti je
posebnost romske knjievnosti, i poetika prevoenja predstavlja vaan moment
recepcije. Meutim, jezike interferencije mogu se opisati i u jednojezinim
srpskim tekstovima, ak i onda kad su proizvod nesvijesnog izbora. Drugim
rijeima: specifini bi ili multilingvalizam djeluje u tekstovima mnogih romskih
autora i onda kada se oni uope ne slue materinskim , tj. romskim, jezikom. 10
Prema tome, u kontekstu romskog jezika i romske knjievnosti drugost ili
alteritet moe da se trai u slinostima ili genetskim srodnostima s drugim
piscima u okviru raznih knjievnosti: iste nacionalne, balkanske ili evropske. Ali,
romska knjievnost nudi osim ovog, rekao bih, konvencionalnog komparatistikog
pristupa i dvije dodatne perspektive. Jedna je uvjetovana sociolingvistikim
faktorima sensu stricto: romski tekstovi su proizvod jedne biografske osobe koja
se nalazi, iz socijalnih razloga, u stalnom sukobu sa svojim jezicima i identitetima,
a to dolazi do najboljeg izraaja u dvojezinim tekstovima gdje su autori i
prevodioci.
Romski alteritet u tom smislu zasniva se i na veoma specifinom alteriranju
teksta. Imajui na vidu, s jedne strane, fenomenoloku koncepciju drugosti, i
specifinu poetiku prevoenja i autointertekstualnosti romskih autora, s druge,
naelno metodoloko pitanje Zorana Konstantinovia poprima sasvim aktuelno
znaenje:
No i kada je re o sistematskom pristupu naoj knjievnosti kroz fenomen njenog
alteriranja stranih tekstova, kao i u sluaju intertekstualnog pristupa postavlja se pitanje
kako zapravo sistematizovati ovakva istraivanja (2002:41).

Nije pretjerano rei da ovakav pristup proizvodima jednog te istog autora ne

samo da obeava rezultate na sociolingvistiki nabijenoj razini samih jezika
(romski vs. srpski, makedonski, bugarski itd.) 11, ve i u cijelom kompleksu
obraene grae: od motiva, tema preko simbola: to se deava, npr, s knjievnim
prikazivanjem koncepta koji je svojstven za romsku kulturu (npr. esto citirana
ritualna istoa) u trenutku kada ga autor formulira u srpskom jeziku, ili ga pretae
10

Ovdje, naravno, moram rei da to vai samo ukoliko neki autor nije bio totalno otuen od svog
identita!
11
To sam demonstrirao na primjeru visoko semantiziranih turcizama u tekstovima romskih autora iz
Makedonije (Kurth 2003).

na srpski? I, prije svega, to znai u kontekstu romskih tekstova sintagma naa

knjievnost, odnosno srpska knjievnost?
Druga je perspektiva izvanliterarna: ona je povezana sa socioekonomskim
i sociokulturnim uvjetima pod kojima djeluje romska zajednica, odnosno romski
intelektualci: romska knjievnost u sutini nastaje od perioda historijskog
postmodernizma i od vremena poslije, pa sve naovamo. U nedostatku jo uvijek
neprihvaenog naziva za knjievnosti nastala u ovom vremenu, ona se naprosto
zove suvremena knjievnost, pa tako i tekstovi romskih autora. Suvremena
romska knjievnost se bori, pogotovo od 1989. g., s ogromnim ekonomskim
potekoama. Poslije zvaninog raspada komunizma bezbrojne nevladine
organizacije rade na itavom Balkanu, i bave se kulturnom politikom, ljudskim
pravima i sprjeavanjem ksenofobnog nasilja.
Publikacija romskih knjievnih tekstova je jedan od vidova donatorske
pomoi. Bez nje teko da bi se uope pojavili takvi tekstovi. ak i kad se objave
knjige, problemi ostaju veliki i mnogoslojni. Naime, za pretenu veinu prije svega
ciljane romske italake publike sasvim je iskljueno kupiti romsku knjievnost.
Ona ja naprosto preskupa. Drugim rijeima: tanka elita se iskazuje sredstivma
umjetnosti, ali zamiljena publika teko dolazi do njih, jer nedostaju sredstva,
obrazovanje i samim tim esto i nekakav senzibilitet. Romska knjievnost na
Balkanu je prospektivan pothvat: autori, pogotovo oni koji piu i romski moraju
fiziki generirati publiku. Neki Romi vie ne govore svoj materinski jezik. Drugi
odlino govore i piu romski, ali ga ne upotrebljavaju kao sredstvo knjievnog
stvaranja i izraavanja.
I tu se vraamo knjievnosti u uem smislu rijei: ovi autori svijesno sami
sebe lie jezikog bogatstva, iz isto trine nude. Oni znaju da bi pod trenutnim
uvjetima kako vlastite etnike zajednice tako i ekonomije bilo iluzorno oekivati
makar najmanju dodatnu vrijednost od tekstova objavljenih na romskom. Osim
toga, knjievnim miljeom dominiraju slavenske titularne nacije (ili, veinske
narodnosti) koje po pravilu ne pokazuju nikakav interes za romske tekstove.
Imajui u vidu itav niz nepovoljnih uvjeta pod kojima stvaraju romski autori,
stilistiki i estetski nedostaci ili, ak, neumijee su razumljiv odraz ogranienog
prostora u svijesti marginaliziranog subjekta. I u tom suenom prostoru ne
iznenauje nimalo da dio romskih autora obilno koristi riznicu heterostereotipa o
Ciganima, tj. njihov estetski potencijal (usp. Kurth 2005). O'Sullivan nacionalne
stereotipe definira kao vrstu knjievne stenografjie iji je zadatak sljedei:
Konstatirali smo da je asocijativni potencijal nacionalnih stereotipa toliko visok da se moe
govoriti prema Ingardenu o naelno predprogramiranoj aktualizaciji. Na osnovu
pretprogramirane aktualizacije, odreen pisac moe, uz skromne napore, osloboditi
ogromne koliine asocijacija u itaoevoj svijesti samim imenovanjem odreenih svojstava
ili stereotipa (1989:57).

Za komparatistika istraivanja romskih tekstova je veoma znaajno da

postoji svijest o razlozima ovom obilatom koritenju heteroimagologije. Da bi se
uope uspostavila neka trajna komunikacija s (preteno jo uvijek) neromskim
itaocem, romski pisac je najee prosto prisiljen da mu ponudi koordinacijsku
mreu razumijevanja koji ukljuuje nekakva predznanja. I ova predznanja se
sastoje najee od negativnih stereotipa.12 Razlog tome je, u krajnjoj
konzekvenci, rasprostranjeno uvjerenje da se itatelj jedino na taj nain moe
12

Najvaniji izuzetak u moru negativnih predstava su pozitivni stereotipi o tome kako ba svi
Romi imaju muziku u genima. Prema ovim priama svi sviraju instrument im ga uzmu u ruke.

uzdrmati ili sensibilizirati za romsku problematiku. Sklop navedenih problema je

odgovoran za to da u romskoj knjievnosti na junom Balkanu jo dominira sueni
oblici etnolekta, a prepoznatljivi autorski idiolekti su potinjeni. Meutim, na kraju
treba i da se podvue sljedee:
Registri i mogunosti romskog jezika i romske knjievnosti se neprekidno proiruju
i razvijaju. Osim toga, i u romskom miljeu socijalni presti knjievnosti raste. S
definitivno standardiziranim romskim jezikom, nastankom kanona romskih
referencijskih tekstova i naelnim uviestruivanjem publikacijske djelatnosti,
funkcija i status knjievnosti za romske autore duboko e se promijeniti.

Bibliografija
Anderson, Benedict. 1983. Imagined Communities: Reflections on the Origin and Spread
of Nationalism. London.
Baki-Hayden, Milica. 1995. Nesting Orientalisms: The Case of Former Yugoslavia. Slavic
Review 54, 917-31.
Burkhart, Dagmar. 1989. Kulturraum Balkan: Studien zur Volkskunde und Literatur
Sdosteuropas. Berlin/Hamburg: Reimer.
Civjan, Tatjana. 1999. Dvienie i put' v balkanskoj modeli mira. Moskva.
.
1999. Weltmodell und Weltsicht in Sdosteuropa. U: Hinrichs, Uwe (ed.).
Handbuch der Sdosteuropa-Linguistik. Wiesbaden, 1019-48.
uri, Rajko. 2002. Die Literatur der Roma und Sinti. Berlin: Parabolis.
Eichinger, Ludwig M. 1996. Literaturwissenschaft, Philologie und Kontaktlinguistik. U:
Goebl, Hans et al. (eds.). Kontaktlinguistik Contact Linguistics Linguistique de
contact 1. Berlin/New York, 89 97.
Goldsworthy, Vesna. 1998. Inventing Ruritania. New Haven/London.
Konstantinovi, Zoran. 1999. Sdosteuropa als Gegenstand der Literaturwissenschaft. U:
Hinrichs, Uwe (ed.). Handbuch der Sdosteuropa-Linguistik. Wiesbaden, 1011-25.
.
2002. Alteriranje stranog teksta kao polazite komparatistikih istraivanja nae
knjievnosti. Knjievna istorija 34.116-117, 35-44.
Kurth, Grald. 1998. Interpunktion und poetische Syntax bei Milutin Petrovi. U: Locher,
Jan Peter (ed.). Schweizerische Beitrge zum XII. Internationalen
Slavistenkongress in Krakw (= Slavica Helvetica 60). Bern, 257-88.
.
2003. Turzismen in der Literatur der Romen in Makedonien. Identitt zwischen
Sprachbewusstsein und bersetzungspoetik. U: Sriot, Patrick (ed.)
Schweizerische Beitrge zum XIII. Internationalen Slavistenkongress in Ljubljana
(= Slavica Helvetica 70). Bern, 143-62.
.
2004. Makedonskata literatura nasprema literaturata na germanski jazik vo
vajcarija: privilegiranost blagodarenje na sopstveniot standarden jazik? XXX
nauna konferencija na XXXVI megunaroden seminar za makedonski jazik,
literatura i kultura (Ohrid, 11-13 avgust 2003). Skopje, 639-50.
.
2005. Estetskiot potencijal na etniki obeleanata stereotipnost vo romskata
literatura vo Makedonija. XXXI nauna konferencija na XXXVII megunaroden
seminar za makedonski jazik, literatura i kultura (Ohrid, 17-19 avgust 2004).
Skopje, u tampi.

Maruiakova, Elena et. al. 2001. Identity Formation among Minorities in the Balkans: The
cases of Roms, Egyptians and Ashkali in Kosovo. Sofija.
Matras, Yaron. 1999. Writing Romani: The Pragmatics of Codification in a Stateless
Language. Applied Linguistics 20.4, 481-502.
OSullivan, Emer. 1989. Das sthetische Potential nationaler Stereotypen. Tbingen.
Rosen, Jonathan. 2004. The Fabulist. How I. B. Singer translated himself into American
literature. The New Yorker (7. 6.), 86-93.
Said, Edward. 1979. Orientalism. New York.
Todorova, Maria. 1997. Imagining the Balkans. New York/Oxford.
Trumpener, Katie. 1992. The Time of the Gypsies: A `People without History` in the
Narratives of the West. Critical Inquiry 18, 843-84.
Vajda, Gyrgy M. 1983. Einleitung: Marginale Literaturen. Komparatistische Hefte 7, 5-14.
Waldenfels, Bernhard. 1997. Topographie des Fremden. Frankfurt a.M.
Zima, Peter V. 1992. Komparatistik. Tbingen.

Grald Kurth (Bern)

VOM BALKANISMUS ZUR BALKANISTIK:
DIE ROMOLOGIE ALS FRUCHTBARE KOMPARATISTIK
Zusammenfassung
In dieser Studie nimmt der Verfasser eine Standortbestimmung der literaturwissenschaftlichen
Romologie vor, die, im Gegensatz zu den balkanischen, bzw. sdslavischen Philologien nicht
primr infolge des westlichen balkanistischen Diskurses vernachlssigt wird: Dieser vertextet das
ganze Areal unspezifisch, vermengt sich aber in den Balkanlndern mit dem balkanischen
Ziganismus, d.h. mit den in den jeweiligen Balkanlndern selbst produzierten Vorurteilen und
Bildern. Die Situation der komparatistischen Balkanologie ist im literaturwissenschaftlichen Bereich
grundstzlich unbefriedigend; die Romologie existiert berhaupt nicht.
Die romische Literatur kmpft mit der Tatsache, dass der Standardisierungsprozess einer
allgemein verbindlichen romischen Sprache noch immer nicht abgeschlossen ist, obwohl seit
Jahrzehnten den unterschiedlichen nationalen Orthographien angepasste administrative,
wissenschaftliche oder auch literarische Texte erscheinen. Ausschlaggebend fr die generelle
Nichtbeachtung der romischen Literatur ist aber weniger ihre mit der Standardisierungsproblematik
zusammenhngende, oft durchschnittliche handwerkliche Qualitt (stereotype Rhetorik), sondern
die hartnckige negative Fremdwahrnehmung, bzw. soziale Stigmatisierung, die auch den
Wissenschaftsbetrieb prgt.
Dabei bte sich die Romologie als exemplarische Komparatistik an: Gerade die zweisprachigen
Publikationen romischer Autoren in Serbien, Makedonien oder Bulgarien brechen die
herkmmlichen Kategorien der Nationalphilologien durch ihre spezifischen soziolinguistischen
Bedingungen gleich mehrfach auf. Die literarisch dargestellte, romische Alteritt wirft ein vllig
neues Licht auf die Dichotomie von eigen vs. fremd und zeigt, dass Fremdheit allzu gerne an
anderssprachigen Individuen festgemacht wird, obwohl sie dem Bewusstsein ein- und derselben
Person entspringt.
Romische Autoren bertragen ihre sdslavischen Originaltexte zumeist selber ins Romische und
alterieren sie auf eine eigentmliche Weise: In dieser spezifischen bersetzungspoetik sind
Sprachen und Identitten stndig in Bewegung, ja gegenseitiger Konkurrenz. Romische Texte
lohnen breite komparatistische Zugnge auch, weil viele Autoren aus soziokonomischen Grnden
gezwungen sind, berhaupt erst eine elementare Kommunikation mit dem Leser herzustellen und
diesen womglich fr die romische Problematik zu sensibilisieren. Aus diesem Grund nutzen sie,
mit unterschiedlichem Bewusstheitsgrad, das sthetische Potenzial der Zigeuner-Imagologie. In
Kauf genommen wird dabei, dass Wiedererkennungseffekte und assoziative Prozesse im
ziganistischen Diskurs verharren, der die Fremdwahrnehmung prgt.