Zoran eri

Srpski pisci kao sa/uesnici poslednje decenije XX veka1

Poetkom XXI veka sve vie je pokuaja da se osvetli minuli vek, naroito njegova poslednja decenija, kada su se i desili meunacionalni sukobi i raspad zajednike jugoslovenske drave, koji su se odrazili na celokupni drutveni ivot, pa i na knjievnost. Inae, analitiki, sintetiki prikazi srpske knjievnosti poslednje decenije XX veka objavljivani su prevashodno u periodici,2 pa i sa irim problemskim sagledavanjem,3 ali i u autorskim knjigama4 te antologijama.5

Ovaj tekst korespondira sa prethodno objavljenim tekstom (Srpski pisci u Hrvatskoj, hrvatski pisci u Srbiji. Problem nacionalnog identiteta i knjievnog svedoanstva) u: Dijalog povjesniara/istoriara, 9, prir. H.-G. Fleck i I. Graovac, knjiga/zbornik radova s meunarodnog znanstvenog skupa odranog 5.-7.11.204. u Vrcu, Zagreb, 2005, 225-242. 2 Up., npr., anketu o srpskom romanu u Zlatnoj gredi tokom 2002. i 2003. ili priloge u Polju tokom 2004. godine: D. Poti, Raskoni haos vieglasja: srpska pesnika scena poslednje decenije prologa veka, br. 426, 55-66, B. Tomaevi, Tokovi proze: srpska knjievnost poslednje decenije 20. veka, br. 427, 91-97, te Z. eri, Srpska knjievnost na kraju veka, iz generacije u generaciju, i S. V. Tein, Srpska proza devedesetih: elja za reitom budnou, br. 428, 124-129 i 130-132. 3 Up. Panoramu knjievnih pogleda na kratku priu, tematski broj Gradine, br. 1, 1989, i Nove tendencije u srpskoj prozi (1), tematski blok u Knjievnosti, br. 12, 1989. godine. Slede: Savremeno srpsko pesnitvo: vidovi aktuelnosti, Letopis Matice srpske, br. 3, 1992, Nove tendencije u srpskoj poeziji, Knjievnost, br. 3-5, 1994, Srpsko pesnitvo kraja veka, Knjievna kritika, leto-jesen 1997, Stanje u srpskoj poeziji krajem XX veka, Isidorijana, 1999, itd. Na knjievnim susretima Savremena srpska proza u Trsteniku prireivani su, od 1984. do danas, i razgovori na aktuelne teme:

342

Srpski pisci kao sa/uesnici poslednje decenije XX veka

Pokuaemo da predoimo ovde kako svedoe srpski pisci o sebi, odnosno o drugima u poslednjoj deceniji XX veka, pre svega kroz romane, odnosno dnevniku i autobiografsku prozu. No, ve bi i sam spisak pisaca/svedoka navedenog perioda, imajui u vidu da se svake godine u srpskoj knjievnosti pojavi vie od sto romana (za desetak godina zbir premauje hiljadu) i nekoliko stotina proznih knjiga, bio pozamaan i premaio bi ambicije ovakvog sintetizujueg, dakle uoptavajueg prikaza. Jer delatne su sve generacije pisaca, od najstarijih do najmlaih: Milovan ilas (1911-1995), Dobrica osi (1921), Antonije Isakovi (1923-2002) i Aleksandar Tima (1924-

Bekstvo iz teskobe u savremenoj srpskoj prozi (1989), Knjievnost Srba u Hrvatskoj (1990), Savremena srpska pripovetka nove tendencije (1991), itd. A tokom poslednje dve decenije redovno je objavljivana knjievna kritika u nizu asopisa i dnevnih listova. 4 Up. S. Damjanov, ta to bee mlada srpska proza, Novi Sad, 1990, M. Nenin, S-aveti kritike, s-okovi poezije, 1990, A. Jerkov, Od modernizma do postmodernizma. Pripoveda i poetika, pria i smrt, Pritina/Gornji Milanovac, 1991, i Nova tekstualnost: ogledi o srpskoj prozi postmodernog doba, Niki/Beograd/Podgorica, 1992, A. Jovanovi, Pesnici i preci: motivi jezika, tradicije i kulture u posleratnoj srpskoj poeziji, Beograd, 1993, D. Poti, Za skrivenim/slivenim sutinama, Beograd, 1993, T. Kragujevi, Dodir paunovog pera: knjiga itanja, Beograd, 1994, M. Panti, Aleksandrijski sindrom II (ogledi i kritike), Beograd, 1994, Novi prilozi za savremenu srpsku poeziju, Pritina, 1994, i Puzzle (eseji, poetiki memoari), Beograd, 1995, Z. eri, Vatreno krtenje (kritike), Subotica/Sremski Karlovci, 1995, S. Gordi, Obrazac i in ogledi o romanu, Novi Sad, 1995, M. Raievi & S. Radoji (eds), Poetike kraja vijeka, Podgorica, 1996, T. Kragujevi, Trepet i vor: knjiga itanja 2, Beograd, 1997, N. aponja, Bedeker sumnje: 13 savremenih proznih pisaca, Beograd, 1997, N. Grujii, Ples u negvama: eseji i kritike, Beograd, 1998, M. Panti, Aleksandrijski sindrom 3: ogledi i kritike o savremenoj srpskoj prozi, Novi Sad, 1998, B. A. Popovi, Pesnici i kritiari (naela i dela IV), Beograd, 1998, B. Stojanovi-Pantovi, Naslee sumatrizma: poetike figure u srpskom pesnitvu devedesetih, Beograd, 1998, T. Kragujevi, Boanstvo pesme, Beograd, 1999, R. Miki, Pesniki postupak, Beograd, 1999, N. aponja, Autobiografija itanja (kritike i eseji), Beograd, 1999, M. Panti, Tortura teksta, Podgorica, 2000, S. Gordi, Glavni posao. Eseji o savremenom pesnitvu, Novi Sad, 2002, itd.

Zoran eri

343

2003), preko Danila Nikolia (1926), Pavla Ugrinova (1926), Radivoja Konstantinovia (1928), Ivana Ivanjija (1929), Milorada Pavia (1928), Dragoslava Mihailovia (1930), Bore osia (1932), Slobodana Selenia (1933-1995), Svetlane Velmar-Jankovi (1933), ivojina Pavlovia (1933-1998) i Mladena Markova (1934), do Milovana Danojlia (1937), Mome Kapora (1937), Dobrila Nenadia (1940), Vide Ognjenovi (1941), Ratka Adamovia (1942), Vidosava Stevanovia (1942), Ranka Risojevia (1943), Mira Vuksanovia (1944), Milisava Savia (1945), Dragana Stojanovia (1945), Zorana Slavia (1945), Stevana Tontia (1945), Jovice Aina (1946), Vuka Drakovia (1946), Miroslava Josia-Vinjia (1946), Draga Kekanovia (1947), Boka Krstia (1947), Radovana Belog Markovia (1947), Milice Mii-Dimovske (1947), Radoslava Bratia (1948), Sae Hadi Tania (1948), Davida Albaharija (1948) i Zorana ivkovia (1948). Potom su tu i Radivoj ajtinac (1949), Vojislav Despotov (1950-2000), Milorad Gruji (1950), Milenko Paji (1950), Ljiljana Joki-Kaspar (1951), Jovan Radulovi (1951), Svetislav Basara (1953), Radoslav Petkovi (1953), Dragan Veliki (1953), Vladislav Bajac (1954), Labud Dragi (1954), Ljubica Arsi (1955), Gojko elebi (1957), Franja Petrinovi (1957), ore Pisarev (1957), Miroslav Toholj (1957), Vladimir Mati (1959),

Up., npr., M. Jokovi, Najlepe srpske prie, bez m.izd., 1990, S. Radulovi, Savremeno pesnitvo u Vojvodini (1945-1990), Novi Sad, 1990, S. Tonti, Moderno srpsko pjesnitvo, Sarajevo, 1991, Z. eri, Novi srpski pesnici pesnika generacija devedesetih, Beograd, 1992, A. Jerkov, Antologija srpske proze postmodernog doba, Beograd, 1992, i Antologija beogradske prie, 1-2, Beograd, 1994, M. Jokovi, Najlepe prie savremenih srpskih pisaca, Beograd, 1995, T. Brajkovi, Rei i senke. Izbor iz transsimbolistikog pesnitva devedesetih, Beograd, 1997, M. Panti, Antologija srpskih pripovedaka (1945-1995), Beograd, 1997, V. Pavkovi, Tajno drutvo (antologija mladih srpskih pripovedaa), Vrac, 1997, M. Panti, Mala kutija: najbolje srpske prie XX veka, Beograd, 2001, itd.

344

Srpski pisci kao sa/uesnici poslednje decenije XX veka

Nemanja Mitrovi (1960), Vladimir Pitalo (1960), Miodrag Kajtez (1961), Goran Petrovi (1961), Zoran iri (1962), Vladan Matijevi (1962), Milo Latinovi (1963), Veselin Markovi (1963), Mirko Demi (1964), Aleksandar Gatalica (1964), Saa Radonji (1964), Vladimir Tasi (1964), Vladimir Arsenijevi (1965), Laslo Blakovi (1966), Darko Gavrilovi (1966), Sran Valjarevi (1967), Vule uri (1969), Vladimir Jokanovi (1971) te drugi, mlai i stariji. Primer prvi, NESUMNJIVO JA:

ESTI DAN 29. III 1999, ponedeljak 01:59

Iako ni danas (tj. jue) vidljivog bombardovanja, barem za mene a rat nas, otkrivamo, brzo ui ekstremnoj sebinosti gotovo ni da nema, oseam se daleko sumornije nego prethodnih dana. Moje inicijalno uzbuenje je iscurelo, a ratno-hukaka atmosfera koja se podigla od momenta obaranja amerikog aviona, kao i broj ljudi koji su se tako lako i tako spremno ukljuili u sve to, izbezumljuje me (V. Arsenijevi, Mexico: ratni dnevnik, Beograd, 2000, 39).

Ekstremna sebinost ili NESUMNJIVO JA srpskih pisaca mlae i najmlae generacije nalikuju, ali se i razlikuju od tradicionalnog realistikog pripovedanja karakteristinog za knjievnost posle Drugog svetskoga rata. Iako su i u deceniji o kojoj je re delatni i stariji pisci (poput D. osia, M. ilasa, A. Isakovia, A. Time...), znai oni sa ratnim iskustvom i sa delom koje je obeleeno njime, ipak ih niko ne dovodi u vezu sa mladim piscima koji su svoj knjievni angaman zapoeli 1989. godine, upravo u vreme velikih politikih, potom i svih drugih promena pre svega u socijalistikim zemljama. Nova ratna proza, kako su je, vrlo esto, obeleavali knjievni kritiari, osloboena je kolektivnih zanosa i ideala, pobednikog duha, kao i svega drugog to je karakterisalo tzv. socrealistiku knjievnost.

Zoran eri

345

Umesto Mi, socijalistikog zajednitva i obezlienosti, a kako bi se istakao samo kult neprikosnovenog voe, sada imamo Ja, ekstremnu sebinost, kako to priznaje V. Arsenijevi: strah za sebe i svoje najblie, egocentrizam je nova po-etika. Kritiari prepoznaju u njoj svojstva tzv. jeans proze koju je svojevremeno promovisao Selinder (Salinger, Jerome). Ovakvu, izuzetno popularnu prozu u trapericama (Aleksandar Flaker) na nekadanjem jugoslovenskom prostoru pisali su M. Kapor i Zvonimir Majdak u vreme kada su odrastali pisci o kojima je re. Ipak, teko da bi se mogli dovesti u vezu sa njom. Lakoa pisanja, emotivna italaka doivljenost teksta, ta lakoa generacijske identifikacije6 blia je kunderovskoj nepodnoljivoj lakoi postojanja negoli mitologizaciji mladalakog nonkonformizma. U pozadini, ako ne i u centru zbivanja nalazi se aktuelna drutveno-ekonomska, kulturna, pa i ratna svakodnevica. Poetak 90-ih godina XX veka raspad Saveza Sovjetskih Socijalistikih Republika, koji je doveo do itavog niza raspada komunistikih zemalja te oznaio i poetak sukoba izmeu bivih jugoslovenskih republika u pozadini je prvoga Arsenijevievog romana U potpalublju (1995). U sreditu je ono to proivljavaju pisac i njegova trudna supruga u beogradskom stanu. Par godina kasnije usledio je nastavak prie: Anela (1997), drugi deo zamiljene tetralogije Cloaca maxima, koji prati dalju sudbinu tih beogradskih junaka, a u vreme zatija ratnih sukoba u Hrvatskoj i njihova zahuktavanja u Bosni i Hercegovini (BiH). Knjiga Meksiko (2000) nije, pak, nastavak romaneskne tetralogije nego ratni dnevnik pisca koji svedoi o vremenu kada je bombardovana Srbija (od 27.3. do 26.5.1999. godine), ali je i dalje u istom egocentrinom, urbanom idiomu, koji bismo mogli okarakterisati sad ve i kao svojevrsnu auto-po-etiku, znai sa podjednakim akcentima na auto- (ili Ja), odnosno na etinost.
6

N. aponja, Autobiografija itanja..., n.d., 203.

346

Srpski pisci kao sa/uesnici poslednje decenije XX veka

Ovakvih primera mogli bismo pronai u gotovo svakoj od proznih knjiga generacije koja je ula u knjievnost 90-ih godina XX veka: u, npr., Umri muki (1991), knjizi pria V. uria o njegovom rodnom gradu, Sarajevu, koju najbolje opisuje reenica istrgnuta iz jedne od njih (Daba pria, mi se stalno spremamo za rat), odnosno u zbirci Dvije godine samoe (1995), ili u romanu Blagi dani zatim prou (2001). U prvome romanu S. Valjarevia, List na korici hleba (1990), jo nema, meutim, predoseanja graanskog rata, kao u istoimenoj knjizi Sae Ilia, ali je nagoveten urbani idiom, itav niz subkulturnih obrazaca, svet marginalaca sa beogradskog asfalta, koji e neto kasnije odigrati presudnu ulogu junaka ili anti-junaka, itave prozne generacije srpskih pisaca.7 Prvi roman V. Jokanovia, Esmarh (1995), sav je u znaku graanskog rata na relaciji Zagreb-Osijek-Vukovar-Beograd. Napisan je drukije od veine dela njegove generacije, blie tradicionalnoj, realistikoj prozi, ipak sa snanim linim peatom, pa su neminovna i mladalaka proivljavanja i simbolika: punck idoli su naglo smenjeni nacistikim likovima, a ratna propaganda izaziva kod njegovog junaka najpre psovku, a potom smeh i suze:
Brujanje tenkova i vika vojnika postajali su glasniji. Stigli ste, pomislio je naputajui dvorite, ali mene neete nai. I taj grad, kako to samo izgleda. Koji svinjac. Najvei potencijalni svinjac planete. Na zidu kraj kojeg je prolazio, stajao je predratni grafit. Sid i Nensi. Ne, pomislio je. Okolo su bile samo ruine, pucnji i poneki ofucani pizdunski propagandni plakat. Adolf i Eva! Osmjeh mu je doao gori i od suza to su tekle niz grlo...8
Pored navedenih, tu su i pisci koji su predstavljeni izborom Psei vek: est pripovedaa (Nenad Jovanovi, Ugljea ajtinac, Borivoje Adaevi, Mihajlo Spasojevi, S. Ili i Sran V. Tein), Beograd, 2000. godine. 8 V. Jokanovi, Esmarh, Novi Sad, 1995, 247.
7

Zoran eri

347

Poli smo od najmlaih pisaca (V. Arsenijevi, S. Valjarevi, V. uri i V. Jokanovi) iji su knjievni poeci upravo u poslednjoj deceniji XX veka, a koji su, sa slinim egocentrinim, urbanim idiomom, gotovo u svemu sukladni onome to je napisao . iri (1962), neto stariji pisac iz Nia, iji roman Hobo (2001) zatvara ovaj decenijski krug svedoenja sa margine, socijalne i kulturne, odnosno subkulturne, jer se bavi novom mafijom, posleratnom, ubicama sa asfalta, drugom krajnou sebinosti sticanju bogatstva kroz pljaku i zloin. Ono to je akumulirano u proznim zbirkama Zlatna dekada (1992), Nivil (1994) i Vulvai (1998), sa novim senzibilitetom, a time i jezikom, ogoljenim, sirovim, jezikom ulice i ulinih junaka, kulminiralo je u romanu Hobo. Neto drukiji je njegov prvi roman Prislukivanje (2000), sav u dijalokom obliku, koji prati zbivanja tokom bombardovanja 1999. godine. Ipak, i ovde imamo formulu nekakvog UMNOENOG JA, ne DRUGOGA JA ili objektivnog pripovedaa, a u obliku nekoliko primera ekstremne sebinosti, koji su, paradoksalno, motivisani jednom reenicom iz Kafkinih dnevnika, koji pie (a ne svedoi o tome) u vreme dok traje Prvi svetski rat, svestan, naravno, znaaja dogaaja oko sebe i negde u svetu, ali preokupiran, pre svega, onim to sam proivljava, to ga mui. Novi argument za zajednicu svedoka: ono to je bilo na poetku, ostalo je i na kraju XX veka potreba za sauesnitvom. Primer drugi, SKEPTINO JA:
Zateen ratom, kao mnogi oko njega, pisac ove knjige kao da i nema druge biografije nego to su njegovi lanci, kojima se borio protiv mraka u svom vremenu i svjedoio da je iv (R. Risojevi, O dui, Banja Luka, 1998, 215).

Drukije svedoanstvo prua starija generacija srpskih pisaca, od M. ilasa, preko A. Time, do M. Markova. Oni su, i u poslednjoj deceniji XX veka, uglavnom opsednuti temama iz

348

Srpski pisci kao sa/uesnici poslednje decenije XX veka

svoje mladosti, ratnim, logorskim, kolektivnim, a ree i linim, jo ree onim to se deavalo u njihovoj svakodnevici. Izuzetke ine roman Ubistvo sa predumiljajem (1993) S. Selenia, koji se, kao jedan od prvih kod nas, bavi graanskim ratom u Hrvatskoj, odnosno u BiH, novi romani M. Kapora; Danojlieva proza i eseji, romani V. Stevanovia; prvi roman sarajevskog pesnika S. Tontia, Tvoje srce, zeko (1998), i roman zrenjaninskog pesnika Z. Slavia, Ujed vremena (1998), kao i knjiga banjalukog pesnika i pripovedaa R. Risojevia, iz koje smo posudili citat. Zateeni ratom, na razliitim mestima raspadnute domovine, vie ili manje uvueni u njega, najee kao rtve (indikativan je Tontiev primer: jedva preivevi ruenje Sarajeva, izolaciju, izgladnjivanje i poniavanje, emigrirao je, najpre u Beograd, a potom u Berlin), ponekad i kao sauesnici, u najboljem sluaju kao svedoci stradanja ljudi i gradova: stradanja ne samo opipljivog, materijalnog, nego i onog suptilnijeg, to se naziva duom. Vrlo esto ostraena, njihova proza se, ba kao i sam ivot, ispunjavala sve manje ljubavlju a sve vie mrnjom, nagonom da se preivi da bi se, pored ostalog, i svedoilo. Tontiev raskomadani roman, koji svedoi o njegovom raskomadanom ivotu u razorenom gradu, jedno je od najpotresnijih svedoanstava o poslednjoj deceniji, najbolja potvrda SKEPTINOG JA koje ne postavlja imperativ preiveti, jer to moe predstavljati izdajstvo onih koji to nisu uspeli, nego neprestano dovodi u pitanje umetnost kao vetinu preivljavanja, postojanje smisla, vere u Boga, u udo, podvlaei etinost, odgovornost za druge:
Pa ti sad ivi! Ne: s takvim mozgom i s takvim srcem tvoj ivot je udo i podvig. Ubijeni, nemogui, raskomadani tvoj ivot. Zaslui li i toliko, bednie? Groba svoga izdajnie!

Zoran eri

349

A jo ti je dato da uje, makar sve rjei i iskidaniji, makar samo telefonom, zvonak i radostan tako ti se bar ini neunitiv Jelenin glas. Smijeh, tavie, njen smijeh! Koji put smijeak samo, to zagonetan, to zamirui... Smijeak nad naim praznim, na cjedilu ostavljenim, izdanim u Sarajevu grobom? Da mu se vratimo, ivi da legnemo... pitanje je sad.9

Skepticizmom je razoren egoizam i pisaca neto mlae generacije: od D. Albaharija, preko J. Radulovia, do F. Petrinovia, . Pisareva i M. Toholja. Ve samim konfrontiranjem razliitih vremena i ivotnih pria, na primer svog oca, u romanu Cink (1988), i svoje majke, u romanu Mamac (1996), sa svojim, D. Albahari unosi sumnju u pouzdanost svedoka, uvodi distancu kao neku vrstu zatite ili olakavajue okolnosti u sluaju nepreciznosti, greke... Slina distanca, ali ovog puta prostorna, sagledljiva je u Kratkoj knjizi (1993) i Snenom oveku (1995), dok je u romanu Mrak (1997) pojednostavljena vlastita egzistencija u postkomunistikoj scenografiji 90-ih godina XX veka. Opreznost je, ini se, jedna od najvanijih osobina pisca, koji upozorava:
Onaj koji pie, onaj koji eli da pie, mora uvek da ima na umu da se re moe samo jednom izgovoriti; ako se tada pogrei, nita se ne moe uiniti.10

A . Pisarev, koji je prevashodno pisac fantastinih pria, napravio je romanom Pod senkom zmaja (2001) jedno mimetiko iskliznue. U njemu je, pored vetog zagonetanja i zavoenja, i stvarna pozadina: bombardovanje 1999. i ono to je proiveo jedan od junaka te knjige:

10

S. Tonti, Tvoje srce, zeko, Beograd, 1998, 241. D. Albahari, Mamac, Beograd, 1996, 187.

350

Srpski pisci kao sa/uesnici poslednje decenije XX veka

Jer i ja sam video: beskrajna polja rascvetalih bulki, plamtee kugle koje se etaju oko glave, sunce koje se ponovo raa posle apokalipse..., krstaree rakete iza lea, bezbroj zvezda padalica, milion slavuja, bombe koje padaju..., komade elika to lepraju ispred oiju poput razigranih leptira, spavanje sa zmijama u vlanoj rupi na poljanetu, etiri istovremene duge na nebu u zoni sumraka, Srbiji, i svi ti trenutci, kada me ne bude, bie izgubljeni kao suze na kii...11

Bez obzira na silinu emocija, utisaka I deavanja, pisci koje smo pomenuli veto izbegavaju zamke patetike, poigravajui se anrovima, ak i onim koji je na samoj granici trivijalnog, na granici kia. To je upravo ono to ih razlikuje od veine drugorazrednih pisaca koje su tema, a potom i nevetina uguile. Primer trei, NE-JA:
Nikada nisam shvatao one pisce koji zapoinjui svoja soinjenija polaze od premise da je ovaj svet solidan i stvaran. Ne poriem da svet postoji; hou da kaem da nije stvaran i da je nepostojan. Danas ovakav, sutra onakav; u svakom sluaju uasan. A takve su i nauka, kultura i knjievnost lojalne njegovom nepredvidivom poretku (S. Basara, Ukleta zemlja, Beograd, 1995, 35).

Sumnje u racionalnu zasnovanost civilizacije i njene vrednosti od samog poetka su prisutne u delu S. Basare, jednoga od najprovokativnijih savremenih srpskih pisaca, koji je u poslednjoj deceniji objavio itav niz knjiga, postao izuzetno itan, gotovo kultni pisac. Njegov roman De bello civili (1993) dotie graanski rat u BiH, a Ukleta zemlja (1995) deavanja u Srbiji za vreme vladavine Slobodana Miloevia. Iako ukleta zemlja u romanu ima ime Etrascia, ta misteriozna drava na samoj ivici verovatnoe12 nije nita drugo do Srbija, privredno i politiki degradirana, idealizovana samo u govorima predsednika i njegove ulizivake svite. Kao i prethodne, i ove dve knjige su kom11 12

. Pisarev, Pod senkom zmaja, Novi Sad, 2001, 44-45.

S. Basara, Ukleta zemlja, n.d., 39.

Zoran eri

351

binacija stvarnog i izmiljenog, parodiranje, preuveliavanje apsurdnosti kako bi se odrala mistifikacija, s njom i intrigantni potencijal svakodnevice. Demistifikujui stvarnost, svojevrsnom mistifikacijom bavio se i V. Despotov u svojim romanima-utopijama: Jesen svakog drveta (1997), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1999). U ovom poslednjem, ni kao prvi ni kao poslednji, a niti kao sredinji, nego kao onaj koji se povremeno ukazuje iza kulisa koje ga prikrivaju, nalazi se i realni sloj:
Ni danas ne mogu da objasnim sebi kako sam u tim trenucima, dok su nam nad glavama tutnjali bombarderi, a mi bili svesni da lete sa namerom da bombarduju, sa nekom skamenjenom smirenou govorio Bogoslaviji: Sa nebom treba biti oprezan, kao sa kutijom iznenaenja sa vaara. Kupi je, lagano otvori a pred tebe iskoi neko malo upavo udovite sa izbuljenim oima i isplaenim jezikom. U redu, udovite je od morske trave, slame i krpa ali dovoljno zastraujue, upravo u onoj psiholokoj sekundi dok je ivot lep. Oprezno, vrlo oprezno.13

Polazei od skepse, ne ostajui na potpunom nihilizmu kao S. Basara, V. Despotov ostavlja izvestan optimizam (dok je ivot lep), pa makar on trajao kratko i imao vie psiholoki nego ontoloki podsticaj. Ve i samim imenom svoje junakinje, Bogoslavija, aludira se na veracitas divina, na boansku istinoljubivost, ali i laljivost onih koji se na nju pozivaju. Principi subjektivnosti, od Dekarta (Decartes) do postmodernih filozofa, od Frojda (Zygmunt Freud) do Leinga (Roland Laing), u prozi S. Basare i V. Despotova parodirani su, ak i travestirani JA nije vie zamenica prvoga lica, njegovog stanja svesti, nego konkretan primer suprotstavljanja, NE-JA, odbijanje reprezentativnosti, primenljivosti, svake dijagnostike.14
13

14

V. Despotov, Drvodelja iz Nabisala, Beograd, 1999, 39. Suprotno dekartovskom konstituisanju Ja, o kome je Nenad Mievi primetio (Bijeli um, Rijeka, bez g.izd., 37):

352

Srpski pisci kao sa/uesnici poslednje decenije XX veka

Primer etvrti, DRUGO JA:

Ovu priu je, na neki nain, hteo i zapoeo jedan od njenih junaka. Krivica je, dakle, do njega ukoliko u njoj ravo proe. Zar je morao da pria o onome to ga niko nije pitao (M. Savi, Oiljci tiine, Beograd, 1997, 221)?

Intersubjektivnim mogunostima okrenuta je proza M. Savia, D. Stojanovia, J. Aina, M. Josia-Vinjia, R. Belog Markovia, R. ajtinca, M. Grujia, M. Pajia, Lj. Joki-Kaspar, R. Petkovia, D. Velikia, V. Bajca, Lj. Arsi, G. elebia, V. Pitala, G. Petrovia, V. Matijevia, M. Latinovia, V. Tasia, M. Demia, A. Gatalice, L. Blakovia i drugih pisaca koje bismo, bez obzira na sve meusobne razlike, mogli ubrojati u postmoderniste (uz neke od pisaca koje smo pomenuli u 2. primeru: D. Albaharija, V. Despotova, S. Basaru, . Pisareva i F. Petrinovia), imajui na umu dve osnovne distinkcije: suoavanje sa izazovom kompleksnosti, naspram izazova preivljavanja (karakteristinog za pisce koje smo pomenuli u 1. primeru: V. Arsenijevi, V. uri, S. Valjarevi, V. Jokanovi i Z. iri). Ne znai, naravno, da su se pisci koje smo svrstali u zajedniku grupu postmodernista odrekli odgovornosti koju im je nametnulo vreme i aktuelni dogaaji. Naprotiv, izraena samosvest i samorefleksija, upravo su produbljivanje onoga to je moderna izvrila nad vlastitim smislom,15 ne stalno i muno vraanje, ponavljanje znanog i ve vienog, nego nastojanje da se kontinuira, da se analizira, da se elaborira poetni zaborav. Otuda je to i proces anamneze, anagogije i anamorfoze (J.-F. Lyotard).

Zamjenica u konkretnom sluaju ego ima dvostruku funkciju, s jedne strane da ukae na konkretan subjekt izjavljivanja, s druge strane da ukine, poniti ovu konkretnost primenljivou na svaki mogui subjekt koji je podoban izvriti in izjavljivanja. 15 Liotar (J.-F. Lyotard), Le postmoderne explique aux enfants, Paris, 1986, 109.

Zoran eri

353

Nestaje doslovnost, sve se stavlja pod navodnike: poev od JA do stvarnosti. JA vie nije ja ili se, barem sa sigurnou, ne moe tvrditi da je tako, nego postaje neko drugi, a to DRUGO JA ne moe da se ni formalno ni sutinski pomiri sa optim nego traga za sopstvenim odreenjem:
Svaki identitet zahteva drugi: nekog drugog u odnosu na kojeg i kroz kojeg se samoidentitet aktuelizuje... Drugi svojim radnjama moe da nametne vlastitom ja jedan neeljeni identitet.16

Kad mislimo na kompleksnost, kao jednu od osnovnih preokupacija navedene grupe pisaca, onda podrazumevamo uslovljenost kulturom, kao i sopstvenom linou, ali i priznavanje DRUGOGA, uspostavljanje dosluha sa drugima. Da taj odnos nije lako uspostaviti vidimo u romanima Astragan (1991) D. Velikia, Sudbina i komentari (1993) R. Petkovia, Opsada crkve Svetog Spasa (1997) G. Petrovia, Oiljci tiine (1997) M. Savia, Druid iz Sindiduna (1999) V. Bajca, Limunacija u elijama (2000) R. Belog Markovia, Mrtva priroda sa satom (2000) L. Blakovia, Oprotajni dar (2001) V. Tasia, itd. Mogli bismo navesti itav niz dela kao potvrdu navedene teze da se kroz priznanje nekog oekuje i sopstveno priznanje, tj. da je i navedena potraga za DRUGIM, potraga za identitetom svoga JA, tog DRUGOGA JA. R. Leing ukazuje na itav uzrono-posledini lanac poremeenosti jednoga takvog odnosa:
Neodgovoran ili beutan drugi unosi oseaj praznine i impontencije u vlastito ja. Razaranje drugog u fantazmu uspostavlja zlokoban krug. Vlastito ja pridaje i daje. Potreban je drugi da d i da primi. Ukoliko vie neije ja prima, utoliko vie udi da daje. Ukoliko vie drugi ne moe da primi, utoliko je vlastitom ja neophodnije da razara. Ukoliko vie vlastito ja razara drugog, utoliko biva

16

Leing (R. Laing), Self and Others, prema: Jastvo i drugi (prevela Milica Mint), Novi Sad, 1989, 76.

354

Srpski pisci kao sa/uesnici poslednje decenije XX veka

praznije, utoliko je ljubomornije, ukoliko je ljubomornije utoliko je destruktivnije.17

Prototip DRUGOGA u vidu PSEUDO JA, nalazimo u prozi J. Aina (Duge senke kratkih senki, Beograd, 1997, 201):
Ja sam tvoj svedok ree mirno komija, i pokaza na knjigu koju je jo drao u ruci. U njoj je napisano moje svedoenje...

Kroz esejistika dela: Poetika rastrojstva (1987) i Poetika krivotvorenja (1991), potom kroz zbirku Duge senke kratkih senki (1991. godine je objavljeno prvo izdanje ove knjige u novopokretnutoj biblioteci jugoslovenske proze u Sarajevu, koje je, skupa sa drugim objavljenim knjigama, izgorelo u graanskom ratu koji je upravo bio zahvatio BiH), a onda i kroz nove zbirke crnih kopija, opsena i mikrohaosa: Unititi posle moje smrti (1993), Leptirov sanovnik (1996), Nezemaljske pojave (1999), Ko hoe da voli, mora da umre (2001) i Mali erotski renik srpskog jezika (2003), J. Ain primeuje da se klasino pitanje istinitog i lanog mora uvek iznova postavljati u problematizovanju pojmova autentinog, apokrifnog, zbiljskog i fiktivnog, stvarnog dogaanja, himerinog, simulacije, blefa, preruavanja, oponaanja, retuiranja, obmanjivanja, nehotino i svesno odabranih zabluda.18 Argumentujui ili barem nastojei da pronaemo adekvatne primere za navedene Ainove tvrdnje neminovno bismo posegnuli za nekom od njegovih proznih knjiga, mada je pobrojana problematika u osnovi onog to smo ve pomenuli kao reprezentante savremene srpske produkcije u poslednjoj deceniji XX veka, a proisteklo je, u dobroj meri, iz proznog dela Danila Kia (1935-1989), Borislava Pekia (1930-1992) i M. Pavia (1929), koje je obeleilo prethodnu deceniju, ali je nastavilo da traje i u sledeoj. Oni svedoe da pisac ne moe biti ravnoduan, am17 18

Isto, 78. J. Ain, Poetika krivotvorenja, Novi Sad, 1991, 5.

Zoran eri

355

bivalentan prema onom to se oko njega deava, o pogubnosti ideologija i egocentrinih teorija, ali i o sve uestalijoj pojavi nedostupnosti drugoga. Pekievu gotsku hroniku Novi Jerusalim (napisana 1988. u Londonu) vidimo kao prototip za Basarinu Ukletu zemlju i, recimo, Despotovljevu Evropu broj 2. Kiova Enciklopedija mrtvih (1983) svojevrsni je bedeker kroz prozu M. Savia, D. Albaharija, Krstia, D. Velikia, ili A. Gatalice i V. Tasia. Paviev Hazarski renik (1984) nesumnjivo je u dosluhu sa prozom N. Mitrovia, V. Pitala, Save Damjanova i G. Petrovia. Sve to upuuje na kontinuitet (ne bilo kakav, znai: kvantitetu je podreen kvalitet) koji se u srpskoj prozi odrao tokom decenije, po mnogo emu presudne za ouvanje i vie od toga snano obeleenog identiteta (nacionalnog i individualnog) ivota kao literature, odnosno literature kao ivota.19

Saetak
Rad korespondira sa objavljenim tekstom u prethodnom, devetom svesku Dijaloga povjesniara/istoriara (Srpski pisci u Hrvatskoj, hrvatski pisci u Srbiji. Problem nacionalnog identiteta i knjievnog svedoanstva). Re je o svedoenjima srpskih piscaca o sebi, odnosno o drugima u poslednjoj deceniji XX veka, pre svega kroz romane, odnosno dnevniku i autobiografsku prozu, a kroz etiri primera: NESUMNJIVO JA, SKEPTINO JA, NEJA i DRUGO JA.

Zusammenfassung
Dieser Beitrag korrespondiert mit dem im vorhergehenden neunten Band Dialoge der Geschichtswissenschaftler/Historiker (Serbische Schriftsteller in Kroatien, kroatische Schriftsteller in Serbien. Das Problem der nationalen Identitt und der literarischen Bezeugung) verffentlichten Text. Es han-

19

U pitanju je poigravanje sintagmom D. Kia: ivot, literatura, koje je iz jednoga od poslednjih intervjua prelo u naslov posthumno objavljene knjige: D. Ki, ivot, literatura, Sarajevo, 1990. godine.

356

Srpski pisci kao sa/uesnici poslednje decenije XX veka

delt sich um die Bezeugung serbischer Schriftsteller ber sich selbst, bzw. ber andere im letzten Jahrzehnt des 20. Jahrhunderts, in erster Linie durch Romane, bzw. die Tagebuch- und autobiographische Prosa, in vier Beispielen: ZWEIFELLOSES ICH, SKEPTISCHES ICH, NEIN-ICH und EIN ANDERES ICH.

Summary
This paper corresponds to the paper published in the previous, ninth volume of the Dialogue of Croatian/Serbian Historians (Serbian authors in Croatia, Croatian authors in Serbia. The problem of the national identity and literary testimony). It discusses the testimonies of Serbian authors about themselves, i.e. about others in the last decade of the 20th century, primarily through novels, i.e. through diaries and autobiographies, based on four examples: UNEQUIVOCAL ME, SCEPTICAL ME, NON-ME and MY OTHER ME.