ZATITA IVOTNE SREDINE -VEBEPojam ivotna sredina ivotna sredina je prirodni okvir u kome sva iva bia ive

i deluju , mnogostruko povezana uzajamnim uticajima. (S. Stankovi) ivotna sredina je prostor sa ivim organizmima, sa svim unutarnjim i spoljnim faktorima i uslovima koji daju i odravaju ivot. U ivotnoj sredini vlada splet meuzavisnosti i kombinovanih odnosa neive i ive materije. (ukanovi, 1991.) ivotna sredina je naseljeni deo Zemljinog prostora u kojem iva bia mogu da opstanu (da ive, hrane se i razmnoavaju). ivotna sredina nije isto to i spoljanja sredina. Naime, iva bia se neretko mogu nai u spoljanjoj sredini u kojoj nema osnovnih uslova za opstanak-npr. vazduna sredina jeste spoljanja sredina za ribe, ali nije istovremeno i ivotna sredina. ivotna sredina (ekosfera) obuhvata: - prirodnu sredinu (biosferu) i - vetaku, ljudskim radom i delovanjem stvorenu sredinu (tehnosferu). Biosfera (svet prirode i prirodnih resursa) je prirodna sredina koja deluje kao jedinstven sistem, sa uzajamno povezanim i uslovljenim delovima (ekosistemima). Ona funkcionie na osnovu kruenja materije i proticanja (suneve) energije. Biosfera se sastoji od etiri sfere koje su zavisne jedna od druge, a to su: -atmosfera -hidrosfera -litosfera -pedosfera Prirodnu sredinu ine sve povrine, prirodni elementi i ivi svet koji su nastali prirodnim putem, bez uticaja oveka, a mogli bi da postoje i opstaju i bez uticaja oveka. Prirodne elemente i ivi svet nazivamo prirodnim resursima: -mineralni i energetski izvori -vazduh -voda -zemljite -biljke -ovek Tehnosfera je ljudskim radom, ljudskim uticajem, snagom, voljom, i umom stvorena sredina. Nju ine stvorene materijalne vrednosti: -ljudska naselja i njihovi delovi -pratea infrastruktura (energetski, saobraajni, vodovodni, kanalizacioni i drugi sistemi) -razni upotrebni predmeti (za zadovoljenje ljudskih potreba, elja i prohteva u ishrani, odevanju, higijeni, domainstvu, luksuzu...) Pod zatitom ivotne sredine podrazumeva se predvianje svih negativnih odraza bilo kojom ljudskom akcijom, intervencijom, odnosno promenom u sredini u cilju spreavanja uzroka degradacije, zagaivanja ili unitavanja ivotne sredine i prekomernog troenja resursa i prostora. (ukanovi, 1996.) Pod pojmom zagaenje podrazumevamo kvalitativne i kvantitativne promene fizikih, hemijskih i biolokih karakteristika (parametara) osnovnih komponenti ivotne sredine koje vode naruavanju ekosistema (to je ustvari trenutni presek stanja u ivotnoj sredini). Zagaenje bismo mogli definisati kao SUVIE NEEGA NA POGRENOM MESTU.

Zagaivanje je proces u kome dolazi do kvantitativne i kvalitativne izmene fizikih, hemijskih i biolokih karakteristika (parametara) osnovnih komponenti ivotne sredine koje vode ka naruavanju ekosistema. Zagaivai se na bazi zagaivanja sektora ivotne sredine mogu podeliti na: -zagaivae vazduha -zagaivae vode -zagaivae zemljita -zagaivae hrane Treba uzeti u obzir da su svi sektori ivotne sredine meusobno povezani, da materija krui u ekosistemu, te stoga veliki broj zagaivaa zagauje vie od jednog sektora ivotne sredine. Na pojavu ubrzanog zagaivanja ivotne sredine utiu brojni inioci, a pre svega to su: -Ubrzan rast populacije vrste Homo sapiens (subsp. sapiens) - Sve intenzivniji razvoj industrije i poljoprivrede (u funkciji poveanja ljudske populacije) - Uveana upotreba sintetikih, bioloki nerazgradivih (bionedegradabilnih) materijala -Sve vee korienje nuklearne energije -Sve vee korienje lekova ... Sistem zatite ivotne sredine ine mere, uslovi i instrumenti za: 1) odrivo upravljanje, ouvanje prirodne ravnotee, celovitosti, raznovrsnosti i kvaliteta prirodnih vrednosti i uslova za opstanak svih ivih bia; 2) spreavanje, kontrolu, smanjivanje i sanaciju svih oblika zagaivanja ivotne sredine. Integralni katastar zagaivaa (IKZ) IKZ je registar informacija i podataka o zagaivaima ivotne sredine i predstavlja polaznu osnovu za identifikaciju i monitoring izvora zagaivanja ivotne sredine. IKZ je ustanovljen da bi zadovoljio rastue potrebe dravnih organa, ali i ire zajednice za informacijama o izvorima i koliinama zagaujuih materija koje se emituju u ivotnu sredinu. Baziran je na principima PRTR protokola Arhuske konvencije i harmonizovan sa odgovarajuom zakonskom regulativom Evropske unije (Regulation (EC) No 166/2006). Katastar predstavlja proizvod partnerskog odnosa privrednih subjekata i Agencije kao dravnog organa ovlaenog za obavljanje ovih poslova. Prema utvrenoj metodologiji UN ECE preduzea sama dostavljaju potrebne podatke. IKZ nije jednokratan posao, ve predstavlja proces koji se obnavlja svake godine. IKZ za jednu oblast sadri spisak svih izvora materija koje zagauju ivotnu sredinu (spisak svih zagaivaa), sloenih prema geografskom poloaju i prema uslovima emitovanja. Zagaivanje i zatita vazduha Struktura atmosfere Zagaivanje vazduha moe biti, prema izvoru zagaivanja, antropogeno ili prirodno, a prema rasprostiranju lokalno i (ili) globalno.

Prirodno zagaivanje je neto to je Zemlji odavno poznato, i to uglavnom ne predstavlja problem za samu prirodu. U prirodno zagaivanje vazduha spadaju svi procesi koji nisu izazvani delovanjem oveka-npr. vulkanske erupcije, vremenske nepogode, oslobaanje razliitih gasova koji su produkt metabolizma ivih organizama (najvei prirodni zagaiva jesu okeani)... Antropogeno zagaivanje je proces koji prati skoro svaku ljudsku aktivnost. Od svih oblika ljudskih delatnosti atmosferu najvie zagauju saobraaj (oko 50%) i industrija. Sve zagaujue materije se u osnovi mogu podeliti na primarne i sekundarne polutante. Primarni polutanti su one supstance koje se direktno iz izvora zagaivanja emituju u atmosferu. To su, pre svega: -jedinjenja sumpora -jedinjenja azota -jedinjenja ugljenika -halogena jedinjenja -estice (vrste i kondenzovane) -radioaktivne supstance Sekundarni polutanti nastaju u atmosferi od primarnih polutanata, pre svega kao posledica termalnih i fotohemijskih reakcija. Termalne reakcije se odvijaju pri sudaru dva molekula u kretanju, pa kinetika energija ta dva molekula prelazi u toplotnu, tako da se javlja mogunost meusobne reakcije molekula koji su se sudarili. Ovaj tip reakcija se najlake odvija u sitnim kapima tenosti koje su ve prisutne u atmosferi. Najea i najtipinija posledica termalnih reakcija u atmosferi je nastajanje smoga (izraz smog je nastao u Engleskoj, i predstavlja kovanicu nastalu kombinacijom rei smoke-dim i fog-magla). Fotohemijske reakcije odvijaju se pod uticajem svetlosne enrgije koja dovodi do disocijacije ili ekscitacije dva molekula, nakon ega dolazi do njihove meusobne reakcije. Najea posledica ovih reakcija je nastajanje fotohemijskog smoga ili fotosmoga. Osnovni uslovi za nastajanje fotosmoga su visok nivo emisije polutanata u atmosferu, vedro i sunano vreme i potpuno ili gotovo potpuno odsustvo vazdunih strujanja. Produkti fotosmoga su ozon, razliiti aldehidi i ketoni, od kojih je najopasniji PAN (peroksiacetlnitrat). Temperaturna inverzija je pojava koja nastaje u vreme zime, a uslovi za njen nastanak su veoma hladno vreme, bez vazdunih strujanja i padavina i veoma nizak atmosferski pritisak. U ovakvim uslovima vazduh blii zemlji postaje hladniji od vazduha u niim slojevima atmosfere, to dovodi do prekida vertikalnog meanja vazduha, to opet dovodi do dramatinog poveanja aerozagaenja (trebamo uzeti u obzir to da u ovim danima toplane i individualna loita rade punim kapacitetom).

Delovanje zagaenog vazduha na ivi svet

Delovanje zagaenog vazduha se nesumnjivo ispoljava na ivim biima. Zagaeni vazduh na ivi svet moe delovati na dva naina-direktno i indirektno. Direktno delovanje se ispoljava na mestu gde je atmosfera zagaena u odreenoj meri. Kako su razliiti organizmi razliito osetljivi na aerozagaenje, isti nivo zagaenja se nee i sto odraziti na razliite organizme. Pojedini organizmi su osetljiviji na zagaujue materije u vazduhu u odnosu na organizme iz iste/razliitih grupa. Kod ivih organizama se javlja itav niz oboljenja prouzrokovanih zagaenjem vazduha, poev od onih manje ozbiljnih, pa sve do onih koja dovode do izumiranja jedinki, odnosno celih populacija/vrsta. Na osnovu razliite osetljivosti na odreene koncentracije zagaujuih materija u vazduhu,do danas je opisan vei broj organizama-indikatora. Tako je mogue zagaenost vazdune sredine pratiti i definisati na osnovu prisustva/odsustva ovih organizama. Proces praenja stanja ivotne sredine na osnovu prisustva ivih organizama zove se BIOMONITORING. Organizmi koji su osetljivi na prisustvo odreenih zagaujuih materija u ivotnoj sredini zovu se bioindikatori. Najosetljiviji su organizmi koji nemaju zatitnih tvorevina na granici sa spoljanjom sredinom (u vidu kutikule, zadebljalih elijskih zidova, ronih tvorevina i sl.). Izmeu ostalog, osetljiviji su oni organizmi iji vegetacijski period traje due (na nivou godine) i oni organizmi koji su dugoivei, tj.

bolji su indikatori organizmi koji ive dui niz godina u odnosu na organizme koji ivotni ciklus zavravaju na nivou godine. Na dejstvo zagaenog vazduha su najosetljiviji liajevi, iz vie razloga: -liajevi ne poseduju zatitne tvorevine na spoljanjoj povrini, te polutanti nesmetano ulaze u talus liaja -liajevi se hrane upijajui hranljive materije skoro iskljuivo iz vazduha i iz padavina, i na taj nain polutanti iz vazduha bivaju upijeni od strane liaja -odnos izmeu alge i gljive u liaju (simbioza) je veoma specifian, i veoma osetljiv, pa lako dolazi do naruavanja istog pod dejstvom zagaujuih materija -liajevi su dugoivei organizmi, te su stoga veoma pogodni za bioindikaciju jer se na njima moe pratiti dejstvo zagaenog vazduha u duem vremenskom periodu -liajevi su osetljiviji u hidratisanom stanju (jer tada im je intenzivniji metabolizam), tj. u vreme nakon to padavine isperu atmosferu Koristei liajeve u bioindikaciji najee se izdvajaju tri zone: -zona liajske pustinje-nalazi se u velikim industrijskim i urbanim centrima, gde koncentracija SO2 u duem delu godine via od 170 g/m. U ovoj zoni nema liaja, ili se mogu nai jedna do dve vrste najotpornijih vrsta liaja korastog tipa talusa -zona borbe-nalazi se u podrujima gde je koncentracija SO2 u toku godine izmeu 40g/m i 170 g/m. U ovoj zoni liajevi su manje ili vie oteeni (kao ranjeni borci), pa je po tome ova zona i dobila ime. U ovoj zoni se nalazi vei broj vrsta liajeva, uglavnom korastog ili listastog tipa. -normalna zona-nalazi se u istim podrujima gde se koncentracija SO2 kree do 40g/m. U njoj se mogu nai sve vrste liajeva, od korastih pa sve do onih sa bunastim tipom talusa. (Videti tabelu br. 1) Osim liaja, kao indikatori se koriste i drvenaste biljke. One se smatraju dobrim indikatorima pre svega to su sesilne forme, i to su dugoivee, pa samim tim neminovno trpe uticaj zagaenog vazduha u duem vremenskom periodu. etinari su u osnovi bolji indikatori od liara iz razloga to njihove etine traju due (2, 3 godine) u odnosu na listove liara, te zagaen vazduh iz tog razloga due deluje na njihove listove i uticaj zagaenog vazduha je samim tim i vidljiviji. Jedan od naina da se utvrdi stepen zagaenja vazduha jeste praenje morfo-anatomskih promena (pojave hloroza i nekroza) na iglicama etinara. Hloroze predstavljaju gubitak zelenog pigmenta na vrhovima i obodu iglica etinara. Nekroze predstavljaju mesta na kojima dolazi do potpunog propadanja (odumiranja) tkiva, i javljaju se u vidu braonkastih mrlja. Stepen zagaenosti vazduha na nekom podruju se moe precizno odrediti pomou bonitetne skale po Jaegeru (1980). Metoda se zasniva na tome da se prati stepen oteenja iglica u tri uzrasne kategorije (uzimaju se iglice stare jednu, dve i tri godine). Stepen oteenja se ocenjuje od 1 do 6, pri emu je1-minimalno oteenje, a 6-potpuno propadanje iglice. Procenjuje se najmanje po dvadeset iglica iz svake uzrasne kategorije, i nakon toga se izraunavaju srednje vrednosti za svaku uzrasnu klasu i srednja vrednost za sve klase. to je srednja vrednost vea, to je i vazduh datog podruja zagaeniji... Osim ove metode, u ocenjivanju se moe koristiti i metoda kojom se prati prisustvo osetljivih vrsta biljaka na datom podruju. Naime, razliite vrste su razliito osetljive na prisustvo pojedinih zagaujuih materija u vazduhu. Na osnovu prisustva i broja jedinki osetljivih vrsta moemo odrediti zagaenost vazduha na datom podruju. (Videti tabelu br. 2) Zagaen vazduh moe na ivi svet da deluje i indirektno. To je sluaj kada na ivi svet ne deluju primarni polutanti, ve neki od njihovih produkata-sekundarni polutanti. Indirektno delovanje se uglavnom ispoljava na veoj ili manjoj udaljenosti od izvora zagaenja, i u znatno prikrivenijem obliku. Tipian primer su kisele kie, zatim delovanje radioaktivnog zagaenja na ive organizme. Kisele kie deluju na promenu pH reakcije zemljita, a poto odreeni broj viih biljaka ne tolerie promenu pH, dolazi do poremeaja u snabdevanju korena vodom i mineralnim materijama, a to dovodi do izumiranja date vrste na odreenom prostoru. Tri godine nakon havarije nuklearne elektrane u ernobilju, u mesu irvasa sa podruja Skandinavije je ustanovljena poveana radioaktivnost. Naime,

irvasi su se u nedostatku biljne hrane koristili liajevima kao alternativnom hranom, te su na taj nain u sebe uneli radioaktivne materije.

Zatita vazduha od zagaivanja

Zatita vazduha se ostvaruje pre svega na sledei nain: 1) Uspostavljanjem, odravanjem i unapreivanjem jedinstvenog sistema upravljanja kvalitetom vazduha 2) Ouvanjem i poboljanjem kvaliteta vazduha kroz utvrivanje i ostvarivanje mera u oblasti zatite kako bi se spreile ili smanjile tetne posledice po zdravlje ljudi i /ili ivotnu sredinu 3) Izbegavanjem, spreavanjem i smanjenjem zagaenja koja utiu na oteenje ozonskog omotaa i klimatskih promena 4) Praenjem, pribavljanjem i procenjivanjem odgovarajuih podataka o kvalitetu vazduha na osnovu merenja i standardizovanih metoda 5) Obezbeivanjem dostupnosti podataka o kvalitetu vazduha 6) Izvravanjem obaveza u skladu sa potvrenim meunarodnim ugovorima 7) Meunarodnom saradnjom u oblasti zatite i poboljanja kvaliteta vazduha i osiguranjem dostupnosti tih podataka javnosti Mere za zatitu vazduha od zagaivanja se u osnovi mogu svrstati u dve velike grupe: Higijensko-sanitarne mere, u koje spadaju -odreivanje MDK razliitih polutanata u atmosferi -Kontrola kvaliteta vazduha -Lociranje industrijskih postrojenja -Propisivanje sanitarno-zatitnih zona -Propisivanje i sprovoenje kontrolnih mera za zatitu ivotne sredine

Tehniko-tehnoloke mere -Menjanje ili maksimalno redukovanje tzv. prljavog tehnolokog procesa -Izgradnja instalacija razliitog tipa za eliminaciju odreenih polutanata iz emisije -Reciklaa -Korienje energetskih izvora koji manje zagauju vazduh Sistem monitoringa (praenja) kvaliteta vazduha Sistemom monitoringa vazduha uspostavljaju se mree mernih stanica i/ili mesta za fiksna merenja na nivou drave, pokrajina, regiona ili optina. Praenje kvaliteta vazduha moe se obavljati i namenski indikativnim merenjima, na osnovu akta nadlenog organa za poslove zatite ivotne sredine kada je potrebno utvrditi stepen zagaenosti vazduha na odreenom prostoru koji nije obuhvaen mreom monitoringa kvaliteta vazduha.

Zagaenje i zatita voda

Prema najnovijim proraunima, ukupne zalihe vode na planeti Zemlji iznose 26,6 * 1018 tona. Od toga 94,7% ini voda vezana za minerale, a ostalih 5,3% je voda koja se nalazi u hidrosferi. Voda na planeti Zemlji ima dvojako poreklo. Juvenilna voda nastaje u blizini usijanih jezgara, od vode koja je vezana za minerale, u vidu vodene pare koja se idui kroz gornje, hladnije slojeve litosfere kondenzuje i prelazi u teno stanje. Ova voda, izlazei na povrinu Zemlje po prvi put izlazi na svetlo dana. Vadozna voda je voda koja u ciklusu vode krui, i nakon to padne na tlo biva proceena i izbija na povrinu u vidu izvora, vrela i sl.

Zagaena voda je ona voda kod koje su fizika, hemijska i/ili bioloka svojstva kvalitativno i/ili kvalitativno izmenjena, a ta promena moe imati negativne posledice po vodeni ekosistem kao i one inioce koji imaju veze sa tim vodenim ekosistemom, a sa stanovita oveka umanjuju upotrebnu vrednost vode. Zagaivanje vode obuhvata dva osnovna aspekta: -zagaivanje povrinskih voda (slatkih i slanih) -zagaivanje podzemnih voda Postoji veliki broj izvora i oblika zagaivanja vode. Ukratko ih moemo podeliti na: -otpadne vode iz domainstava -neorganske soli -hemijske organske materije -talone sedimentne materije -radioaktivno zagaenje -termalno zagaenje

Metode za utvrivanje stepena zagaenosti vode

Postoji tri grupe (tri tipa) metoda za utvrivanje stepena zagaenosti vode: 1. Fiziko-hemijske metode 2. Bakterioloke (mikrobioloke) metode 3. Bioloke metode Fiziko-hemijske metode su u praksi najrasprostranjenije i najprimenjivanije. Oni istrauju niz fizikih i hemijskih parametara, najee: -Miris i boju vode -Koliinu suspendovanih estica -Providnost -Sadraj i zasienost kiseonikom -Sadraj amonijaka i toksinih supstanci -Hemijska potronja kiseonika (HPK) predstavlja koliinu kiseonika koja je potrebna da se izvri oksidacija organskih i neorganskih supstanci u vodi, najee uz korienje kalijumpermanganata i kalijumdihromata -Biohemijska potronja kiseonika (BPK5) odreene vode je koliina kiseonika izraena u miligramima po litru koju pri temperaturi od 20C potroe organizmi u vodi u toku procesa biohemijske oksidacije organskih materija u vremenskom periodu od 5 dana Mikrobioloke metode slue za prouavanje bakteriolokog zagaenja, koje moe istovremeno i mera organskog zagaenja vode. Iako ove metode u sutini jesu bioloke, ipak su izdvojene u posebnu grupu metoda. Njima se odreuje kvalitativni i kvantitativni sastav bakterijske flore u vodi. Dominiraju kvantitativne metode jer su kvalitativne mnogo sloenije i skuplje. Ukoliko se odreuje kvantitativni sastav, onda se vri odreivanje ukupne koliine, ukupne brojnost i bakterija u jednom litru vode. To se uglavnom radi na jedan od dva sledea naina: -Direktnim brojanjem-specijalno opremljenim mikroskopima -Indirektno-razblaivanjem uzorka i zasaivanjem na hranljivoj podlozi Ukoliko se odreuje kvalitativna analiza, ak ni tada ona nije kompletna, ve se utvruje prisustvo najkarakteristinijih pokazatelja zagaenja (posebno Escherichia colli, Shigella,...). Bioloke metode se zasnivaju na kvantitativnom i kvalitativnom prouavanju ivog naselja vode koja se istrauje. U optimalnom sluaju se istrauju plankton, bentos, perifiton, makrofite i ihtiofauna. Jedna od osnovnih metoda je BPK, koja je svrstana u fiziko-hemijske metode. esto se koriste BPK5 i BPK10. Od biolokih metoda se najee koristi sistem saprobnosti. Saprobnost podrazumeva prisutnost i razgradnju organskih materija podlonih biolokoj razgradnji.

Saprobnost je, unutar aktivnosti u vodenoj masi, suma svih onih procesa suprotnih primarnoj produkciji, a koji se zbivaju istovremeno sa gubljenjem potencijalne energije. (definicija usvojena u Pragu 1966.) Sistem saprobnosti obuhvata etiri nivoa: I Katarobnost (K)-obuhvata vode bez ikakvog zagaenja II Limnosaprobnost(L)-obuhvata vode koje su slabo ili neto jae zagaene III Eusaprobnost (E)- obuhvata otpadne vode koje sadre velike koliine organskih zagaujuih materija koje su podlone biolokoj razgradnji IV Transsaprobnost (T)- oznaava vode koje su, u sutini van domena pojma saprobnosti. U ovakvim vodama nema biohemijske razgradnje jer mikroorganizama nema, zbog visoke koncentracije toksinih supstanci, velike koliine nerazloivih organskih supstanci, radioaktivnog zagaenja ili sl. Katarobnost=asaprobnost je primarno definisana standardima za pijau vodu. Kasnije je dodatno definisana kao voda bez ivih bia. Izuzetak ine organizmi koji pripadaju grupi pravih stanovnika podzemnih voda. Organizmi iz grupe primarnih producenata potpuno odsustvuju, a broj potroaa i razlagaa je veoma mali. Limnosaprobnost se (po Liebmann-u) sastoji od etiri stepena kvaliteta (4 stupnja boniteta) vode. I stupanj boniteta (plava boja) = oligosaprobnost = voda I klase II stupanj boniteta (uta boja) = -mezosaprobnost = voda II klase III stupanj boniteta (zelena boja) = -mezosaprobnost = voda III klase IV stupanj boniteta (crvena boja) = polisaprobnost = voda IV klase Eusaprobnost obuhvata sirove ili neznatno razblaene industrijske vode ili vode bogate organskim materijama koje su podlone biolokoj razgradnji. Ovaj nivo se deli na etiri podnivoa: 1. Izosaprobnost-vode bogate organskim supstancama u kojima proces mikrobioloke razgradnje jo nije poeo ili je na samom poetku. Kiseonika u vodi nema, ili se nalazi samo u povrinskom delu (primer: kanalizacioni mulj ili vode kapajuih filtera) 2. Metasaprobnost-vode sa organskim supstancama velikih molekulskih teina u kojima ima toksinih supstanci. Kiseonik potpuno odsustvuje, H2S se obrazuje u velikim koliinama. Ove vode su otrovne, a ukoliko i nisu, onda su bogate patogenim mikroorganizmima. 3. Hipersaprobnost-vode se karakteriu iskljuivo procesima anaerobije, uz poetke oslobaanja H2S i poetak razlaganja visokomolekulskih jedinjenja. Tipian primer su akumulacije sa otpacima eerne repe koja nastaju prilikom prerade iste u toku proizvodnje eera. 4. Ultrasaprobnost-karakterie industrijske otpadne vode pre poetka degradacionih procesa. Degradacioni procesi nisu poeli iz razloga to u ovoj vodi nema mikroorganizama. Ova voda ustvari jeste neka industrijska tenost, tela svee uginulih ivotinja, svee otpadne vode pri preradi eerne repe... Transsaprobnost je u osnovi van domaaja saprobnosti u uem smislu. Usled raznolikosti karakteristika vode, ovaj nivo je podeljen na tri podnivoa: 1. Antisaprobnost-obuhvata industrijske otpadne vode koje u sebi sadre toksine organske ili neorganske supstance koje izazivaju izumiranje organizama... BPK je najee jednaka nuli. 2. Radiosaprobnost-obuhvata vode sa izraenom radioaktivnou. Najopasnije su od svih voda jer se mogu javiti na bilo kom stupnju saprobnosti, a ne mogu se detektovati ulima! Ovakva voda moe na prvi pogled da izgleda potpuno isto-bistra, bez ukusa i mirisa i bez bakterijskog optereenja. 3. Kriptosaprobnost-obuhvata vode u kojima je ivot, pa i sama saprobnost priguena nekim fizikim, netoksinim faktorom (niska ili visoka temperatura, dejstvo mineral nih ulja, finih mineralnih emulzija, ugljene praine...). Organsko zagaenje je najei oblik degradacije kopnenih vodenih ekosistema, pri emu su najvie pogoene reke. Organske materije u vodenim ekosistemima mogu biti dvojakog porekla: -autohtone-koje nastaju u samom vodenom ekosistemu -alohtone-(strane) one koje se unose u vodeni ekosistem

Uneena alohtona materija se pod uticajem velikog broja mikroorganizama razlae,pri emu se iz vode troi velika koliina kiseonika, a oslobaaju se CO2 i H2S u veim ili manjim koliinama. Organske materije se u vodenim ekosistemima razlau najee u povrinskim slojevima dna, a ree u slobodnoj vodi. U biolokoj oceni kvaliteta vode koristi se nekoliko metoda. Najee se koriste metod PantleBuck, sistem Liebmann-a i Trent Biotiki indeks (TBI). Sistem Liebmann-a Liebmann razlikuje etiri stupnja boniteta (etiri klase vode). I stupanj boniteta (plava boja) = oligosaprobnost = voda I klase II stupanj boniteta (uta boja) = -mezosaprobnost = voda II klase III stupanj boniteta (zelena boja) = -mezosaprobnost = voda III klase IV stupanj boniteta (crvena boja) = polisaprobnost = voda IV klase Oligosaprobna voda je ista ili neznatno zagaena, bez redukcionih procesa i sa dosta kiseonika. Zajednica ivog naselja je veoma raznovrsna (veliki broj vrsta sa malim brojem jedinki). Zastupleni organizmi: Alge (silikatne i crvene) i vie biljke Zooplankton- Copepoda i Cladocera Larve insekata-Plecoptera, Ephemeroptera, Trichoptera Turbellaria Ribe: pastrmka i pe -mezosaprobna voda je sa umerenim organskim zagaenjem, sa umerenom koliinom CO2 i O2, ali jo uvek bez H2S. Amonijaka nema, ali ima aminokiselina. Voda je jo uvek bistra, ali zelene je boje. Zajednica je bogata vrstama, ali sa veim brojem jedinki u odnosu na oligosaprobnu vodu. Zastupljeni organizmi: Alge (zelene, silikatne i crvene) Zooplankton: Rotatoria, Copepoda i Cladocera Larve insekata: Ephemeroptera, Trichoptera, Odonata, Chironomida Makrozoobentos: mekuci, Oligochaeta, Hirudinea, Amphipoda Ribe: sve ciprinidne vrste -mezosaprobna voda je jako zagaena organskim materijama. U vodi ima dosta aminokiselina, a i H2S. Kiseonika ima dovoljno u toku dana (poreklom je od fotosinteze planktona), dok se u toku noi smanjuje. Procesi razgradnje su dominantni. Zajednica je relativno siromana vrstama. Zastupljeni organizmi: Alge su malobrojnije (modrozelene, zelene, euglene, silikatne) Zooplankton-Zooflagellata, Cilliata Harpobdella koljke (Sphaerium, Pisidium) Isopoda-Asellus aquaticus Ribe: srebrni kara, babuka Polisabrobna voda se karakterie jakim organskim zagaenjem, redukcionim biohemijskim procesima, to uzrokuje jak deficit ili potpuno odsustvo kiseonika, a jedini izvor ovog gasa je difuzija iz atmosfere. U vodi se oslobaa velika koliina CO2, H2S i CH4. Voda ima neprijatan miris, zamuena je-sivkaste boje. ivo naselje se karakterie veoma malim brojem vrsta, sa velikim brojem jedinki. Zastupljeni organizmi: Masovno razvie bakterija, flagelata i cilij ata Oligochaeta (Tubifex tubifex) Diptera (Chironomus thummi) crvene je boje Eristalis tenax (vrsta sa vazdunim disanjem) Crvena boja im potie od leg-hemoglobina koji ima visok afinitet prema kiseoniku, te pomou njega usvajaju male koliine kiseonika koje se nalaze u vodi. U odreivanju saprobnosti tekuih voda najee se koriste indeksi koji su zasnovani na kvalitativnom prouavanju makrozoobentosa. Uglavnom se koriste Trent Biotiki indeks (TBI) i njegova modifikacija, tzv. Napredni Biotiki Indeks (EBI-Extented Biotic Index).

Trent Biotiki Indeks je predloen za podruje reke Trent u Engleskoj, ali se koristi i mnogo ire. Prednost TBI je u relativno jednostavnoj, jeftinoj i brzoj obradi materijala. Za razliku od rugih sisteema gde se insistira na detaljnoj i esto komplikovanoj determinaciji biolokog materijala, ovaj sistem se zadovoljava rodovima, ak i familijama. Organizmi -indikatori su klasifikovani u 16 grupa, koje pripadaju razliitim sistematskim kategorijama: 1. svaka fam. Trichoptera 2. svaka fam. Coleoptera 3. svaka fam. Oligochaeta izuzev rodaNais 4. rod Nais 5. fam Simulidae 6. fam Chironomidae, izuzev Chironomus thummi 7. Chironomus thummi 8. svaki rod Plecoptera 9. svaki rod Ephemeroptera izuzev Baetis rhodani 10. Baetis rhodani 11. svaka vrsta Plathyhelminthes 12. svaka vrsta Hirudinea 13. svaka vrsta Mollusca 14. svaka vrsta Crustacea 15. svaka vrsta Megaloptera 16. svaka vrsta Hydracarina Iz ovih 16 grupa se izdvaja sedam kljunih grupa makrozoobentosa koje sa pojaanjem zagaenja postepeno nestaju: 1. Plecoptera 2. Ephemeroptera 3. Trichoptera 4. Amphipoda (Gammarus) 5. Isopoda (Asellus) 6. Oligochaeta/Chironomidae 7. vrste sa vazdunim disanjem-Eristalis U osnovi, uee manjeg broja grupa oznaava pogoranje ivotnih uslova i obrnuto. Iz tog razloga je kao baza TBI uzeto prisustvo ili odsustvo nekih kljunih grupa i raznovrsnost itave faune. Ukupan broj prisutnih grupa 2-5 6-10 11-15 16+ VII VIII IX X VI VII VIII IX VI VII VIII IX V VI VII VIII V VI VII VIII IV V VI VII IV V VI VII III II IV III V IV VI -

ista

0-1 Plecoptera Vie od 1 vrste Samo 1 vrsta Ephemeroptera Vie od 1 vrste Samo 1 vrsta Trichoptera Vie od 1 vrste Samo 1 vrsta IV Gammarus Sve gornje vrste III odsutne Asselus Sve gornje vrste II odsutne Tubificidae Sve gornje vrste I i/ili crven odsutne Chironomus Sve gornje Samo grupe odsutne organizmi koji ne zahtevaju O2 kao to je Eristalis tenax

II

Vrednost indeksa X-IX VII-VIII V-VI III-IV II-0

Saprobnost vode Ksenosaprobna Oligosaprobna Beta-mezosaprobna Alfa-mezosaprobna Polisaprobna

Zatita voda od zagaivanja

Zatita voda od zagaivanja, kao i unapreivanje (restauracija) postojeeg stanja, postie se spreavanjem unoenja zagaujuih materija u koliinama koje mogu uzrokovati nepovoljne promene kvaliteta vode. Postoji vie naina kojima se mogu otkloniti ili smanjiti koliine zagaujuih materija u vodama. Prvi i glavni jeste spreavanje unoenja zagaujuih materija u onom obliku koji direktn o utie na pogoranje kvaliteta vode (spreavanjem unoenja odreenog toksikanta, razlaganjem datog jedinjenja ili prevoenjem u manje reaktivnu ili manje kodljivu formu, ili preradom=preiavanjem otpadnih voda). Preiavanje voda moe biti prirodno i vetako. Prirodno preiavanje=autopurifikacija je proces koji se odvija u svakom vodenom ekosistemu. Naime, re je o procesu u kome svi lanovi biocenoze, poev od primarnih producenata, preko konzumenata, pa sve do reducenata, pokuavaju da ekosistem vrate u prethodno stanje (esto=stanje ravnotee). Ipak, najveu ulogu imaju reducenti koji razlau (skoro) celokupnu koliinu unetih organskih materija, i naravno primarni producenti koji u sebe ugrauju soli fosfata i nitrata (kada je u pitanju proces zagaivanja neorganskim solima, ili nakon oslobaanja istihu procesu razlaganja organske materije). Vetako preiavanje se koristi kao preventiva u procesu zatite od zagaivanja vodenih ekosistema, i vri se primenom razliitih metoda. Neke od njih su: mehanike metode-koriste se reetke ili mreice, sedimentacija, filtracija i centrifugiranje fiziko-hemijske metode-koagulacija, flokulacija, aeracija bioloke metode-aerobni i anaerobni procesi -preiavanje u terestrinoj sredini -obradiva polja -neobradiva polja -preiavanje u akvatinoj sredini -bioloki ribnjaci -biofiltri -aerofitri -bazeni sa aktivnim muljem -obrada taloga -dezinfekcija

Zagaivanje i zatita zemljita

Zemljite je prirodna tvorevina, sastavljena od vrste, tene i gasovite faze, koja se odlikuje plodnou. Zauzima deo prostora na povrini litosfere, debljine do 6 metara. Vie od 50% zemljita (u proseku) ine minerali. Ostali deo ine vazduh, voda i ostaci organskih materija u vidu humusa. Vazduh ima veliki znaaj za zemljite, pre svega zato to je rad korena uslovljen prisutnou kiseonika. Voda takoe ima veliki znaaj, jer ona je uslov opstanka svih ivih bia. Vodni reim stanita je jedan od bitnih uslova za formiranje samog zemljita, utie na njegovu plodnost, i naravno na ivi svet (pre svega biljke). Organske materije u zemljitu veoma utiu na plodnost zemljita . Naime, one su izvor velikog broja organskih jedinjenja, pre svega azotnih. Proces formiranja zemljita je veoma spor proces. U idealnim uslovima se godinje formira oko 1mm debljine zemljita godinje. Zemljite nastaje kao rezultat delovanja ekolokih faktora (kako

biotikih, tako i abiotikih) na materinsku stenu. Materinska stena se fiziki raspada, minerali se razlau, i kao najbitniji momenat dolazi do akumulacije organskih materija. Veoma esto je proces formiranja zemljita mnogo sporiji, pa je za formiranje 1mm zemljita potrebno desetine, stotine, pa ak i do hiljadu godina. Proces gubljenja zemljita je mnogo bri proces. Smatra se da se danas u svetu izmeu i 1/3 plodnog zemljita bre troi nego to se formira. Ovaj proces je posebno izraen kada su u pitanju poloprivredne povrine koje se intenzivno obrauju. Zemljite moe biti ugroavano na razliite naine. U osnovi, razlikujemo tri tipa ugroavanja zemljita: 1. fiziko ugroavanje zemljita 2. hemijsko ugroavanje zemljita 3. bioloko ugroavanje zemljita Od oblika fizikog ugroavanja zemljita svakako je najvanije gubljenje zemljita zauzimanjemizgradnjom naselja, infrastrukturnih objekata, industrijskih objekata i deponovanjem otpadnog i drugog tetnog materijala, zatim zauzimanje prilikom povrinske eksploatacije ruda... Zemljite ugroeno na ovaj nain se najee bespovratno gubi. Jedan od najteih i najozbiljnijih oblika fizikog ugroavanja zemljita svakako jeste erozija. U pitanju je odnoenje povrinskog sloja zemljita, najee putem vode ili vetra. Od faktora koji doprinose eroziji zemljita svakako jesu priroda (tip) zemljita, zatim tip vegetacije koji prekriva dato zemljite, zapasanje travnatih povrina od strane ivotinja, zatim ljudski faktori -krenje uma i oteivanje povrinskog sloja mainama i razliiti drugi vidovi naruavanja strukture zemljita. Od znaaja je takoe i ugroavanje zemljita sabijanjem. Naime, kao to je unapred reeno, vazduni reim je veoma bitna karakteristika zemljita. Sabijanjem dolazi do smanjenja zapremine pora ispunjenih vazduhom, te na taj nain dolazi do poremeaja vazdunog reima, to nepovoljno utie na biljni svet (ugroavanje funkcionisanja korena) i aerobne mikroorganizme u zemljitu prevashodno. Znaajnu ulogu u poboljanju vazdunog reima imaju zemljini organizmi, pre svega gliste, insekti i sitniji sisari (kao to su krtica i slepo kue). Od mera zatite od fizikog ugroavanja zemljita treba pre svega spomenuti kontrolisanu seu uma. Poznato nam je da se u zadnjih dva veka o tome nije vodilo rauna, to je izazvalo ozbiljne probleme. I ne samo u ova dva stolea, jer se smatra da je nekontrolisana sea uma bila jedan od razloga zbog kojih su se plodne ravnice Severne Afrike pretvorile u pustinjske oblasti dananje Sahare. Zasaivanjem vegetacije na ogoljenim povrinama moe se znatno uticati na smanjenje erozije zemljita. Korenovi biljaka povezuju zemljite na slian nain kao to armatura povezuje=uvruje beton, i na taj nain smanjuju eroziju. Zemljite koje je proeto korenjem biljaka upija mnogo vie vode, samim tim se smanjuje koliina vode koja vri proces erozije. Jo jedna od bitnih metoda kojima se moe uticati na proces erozije jeste izgradnja kaskada na strmim padinama i renim obalama. Izgradnja kaskada na strmim padinama ima viestruki uticaj na zemljite i ivi svet. Pre svega se zaustavlja proces erozije na taj nain to se smanjuje ugao /kosina same padine, te je na taj nain smanjena brzina kojom voda tee niz padinu. Osim toga dolazi do poboljanja vodnog reima zemljita iz razloga to se voda na ovim ravnim delovima due zadrava, to takoe uzrokuje ubrzanje procesa nastanka zemljita i poboljanje kvaliteta istog. Hemijsko ugroavanje zemljita je jedan od najveih problema dananjice. Postoji vie oblika hemijskog ugroavanja zemljita, od kojih emo spomenuti est najvanijih. Navodnjavanje i odvodnjavanje zemljita su jedan od najeih oblika hemijskog ugroavanja zemljita. U toku navodnjavanja neminovno dolazi do unoenja soli koje se nalaze u vodi kojom se vri navodnjavanje. Nakon odreenog vremena voda se iz zemljita gubi, a soli donete njome ostaju u zemljitu, i na taj nain dolazi do procesa zasoljavanja zemljita. Osim to dolazi do zasoljavanja, navodnjavanjem dolazi jo i do pogoranja vazdunog reima stanita, takoe i do promene pH reakcije zemljita. Sve ovo zajedno dovodi do krupnih promena u biocenozi zemljita, menjajui samim tim njene prirodne karakteristike. Odvodnjavanje takoe nepovoljno utie kako na samo zemljite, tako i na biocenozu. U prvom planu dolazi do poremeaja jona (zasoljavanje i promena pH)

to za sobom povlai, zajedno sa smanjenom koliinom vode u tlu, prirodnu sukcesiju jednih lanova biocenoze drugima. Primena vetakih ubriva takoe ima negativan uticaj na zemljite i na biocenozu. Promena u jonskom sastavu moe dovesti do promene u pH sastavu (to i nije redak sluaj), ali je mnogo gore to to ova promena moe jako loe uticati na pojedine vrste biljaka osetljive na poveanu koncentraciju datog jona (najee su u upotrebi K-P-N ubriva). Izlivanje otpadnih voda je takoe jedan od ozbiljnijih vidova hemijskog ugroavanja zemljita pre svega to otpadne vode mogu sadrati razliite zagaujue supstance, poev od jona i organskih materija koje su manje tetne, pa sve do onih materija koje su jaki toksikanti i iji je poluvek u zemljitu dug i po nekoliko desetina godina (tu pre svega spadaju teki metali, mineralna ulja, proizvodi od nafte, razliiti rastvarai, fenoli, deterdenti...), te isti na taj nain zagauju zemljite na dui vremenski period. Kada su u pitanju pesticidi treba napomenuti da osnovni problem je u tome to su to ustvari sintetike (vetaki proizvedene) materije koje su prirodi strane, ili se prir oda sa njima po prvi put sree. Pesticidi se prirodnim putem veoma sporo razlau, i to je ozbiljan problem. Jo jedan (najvei) problem je taj to se pesticidi nagomilavaju u tkivima ivih bia, pa koncentracija istih u njima moe biti nekoliko puta (i do hiljadu puta) vea nego u zemljitu. Industrijska proizvodnja je izvor razliitih zagaujuih supstanci. Veliki broj njih preko zagaenog vazduha taloenjem i putem kiselih kia dospeva na tlo, i na taj nain zagauje njegov povrinski sloj. Otpadne vode iz industrijskih postrojenja takoe mogu zagaditi zemljite, kao i otpaci crne metalurgije, jalovine, pepelita... Bioloko zagaenje zemljita jeste pojava pri kojoj se na vetaki nain uveava prisustvo patogenih organizama-pre svega bakterija, gljiva i drugih tetnih mikroorganizama, kao i njihovih izluevina i leina, zatim pojaano uee entomofaune i drugih tetoina koje se nalaze u zemljitu. Najee je ovaj tip zagaenja vezan za poljoprivrednu proizvodnju, posebno kada je u pitanju intenzivno razvijeno stoarstvo. Od znaajnih izvora ovog vida zagaenja su i otpadne vode iz postrojenja za proizvodnju i preradu mesa i mleka (klanice i mlekare). Ugroavanje i oteenje zemljita se moe u osnovi podeliti na tri faze=tri stupnja: IDegradacija zemljita jeste stupanj u kom dolazi do izmene zemljita u smislu promene fizikih i hemijskih karakteristika istog, to za sobom neminovno povlai i izmenu biolokih karakteristika datog zemljita. Od procesa koji vode degradaciji zemljita svakako jesu acidifkacija, alkalizacija, salinizacija, stagnacija vode, isuivanje, sabijanje i kvarenje strukture zemljita i povrinska erozija Destrukcija zemljita jeste sledei stupanj u procesu ugroavanja zemljita. Pod detrukcijom podrazumevamo velika oteenja koja se mogu povratiti u prirodno stanje samo uz ulaganje ogromnog truda i energije. Tiptian primer destrukcije zemljita jesu brazdaste erozije, zatim jamski kopovi, otpadne vode, otpadne vrste materije, zagaenje tekim metalima itd. Totalno iskljuenje zemljita je poslednja, najtea faza ugroavanja zemljita i vraanje u prvobitno stanje je skoro nemogue. Totalno iskljuenje zemljita moe biti privremeno i trajno. -privremeno je iskljueno zemljite na mestima gde se vri eksploatacija u povrinskim kopovima, u ljuno- i glinokopima, zatim pepelita, deponije, kampovi, klizita, igralita, kao i mesta gde je dolo do pojave jarune erozije. Nakon odreenog (dueg) vremena ova zemljita se mogu ponovo (barem delimino) vratiti u funkciju. -trajno je iskljueno zemljite na mestima gde se izgrade naselja, pratei infrastrukturni objekti-industrijski, termoenergetski, saobraajni i sl., kao i zemljite koje se nae pod hidroakumulacijama

II-

III-

Konzervaciona biologija i zatita biodiverziteta

Konzervaciona biologija je biloka disciplina koja se bavi prouavanjem prepoznavanjem i razumevanjem faktora i procesa koji utiu na gubitak, ali istovremeno i onih koji omoguavaju zatitu i oporavak biodiverziteta unutar i izmeu ekosistema. Kao nauna disciplina se javlja od 1980. godine. Biodiverzitet je neologizam nastao od rei bio i diverzitet. Biodiverzitet predstavlja sveobuhvatnu raznolikost i raznovrsnost gena, vrsta, ekosistema i predela na planeti Zemlji. Poetkom osamdesetih godina, Thomas Lovejoy uvodi pojam "bioloki diverzitet" (biological diversity, Lovejoy , 1980), a nekoliko godina kasnije (1986), na forumu o biolokom diverzi tetu u SAD, entomolog E.O.Wilson prvi put koristi termin "biodiverzitet" (biodiversity). Prema Konvenciji o biolokoj raznovrsnosti (CDB - Convention on Biological Diversity), donetoj na Konferenciji UN o ivotnoj sredini i razvoju (UNCED) u Rio de aneiru 1992. godine, biodiverzitet je definisan kao "varijabilnost meu ivim organizmima, ukljuujui izmeu ostalog, kopnene, morske i druge vodene ekosisteme iji su oni deo; ovo ukljuuje diverzitet unutar vrsta, izmeu vrsta i izmeu ekosistema". U svakom sluaju, biodiverzitet ili "bioloka raznovrsnost" ukljuuje tri meuuslovljena organizacijska nivoa diverziteta:

Genetiki diverzitet - raznovrsnost genetskog materijala jedinki i populacija iste vrste Specijski diverzitet - sveukupnost organskih vrsta na Zemlji od nastanka ivota do danas. Bogatstvo vrsta (species richness) kao mera specijskog diverziteta predstavlja broj vrsta u odreenom regionu i esto se (pogreno) izmeu ova dva pojma stavlja znak jednakosti Ekosistemski diverzitet - raznovrsnost stanita, ivotnih zajednica, ekosistema i ekolokih procesa

Meuuslovljenost ovih nivoa je je oigledna: genetiki diverzitet je sadran u jedinkama i populacijama vrsta; vrste participiraju u okviru specijskog diverziteta; stupajui u sloene ekoloke interakcije vrste izgrauju raznovrsne ekosisteme. Do sada je opisano i klasifikovano izmeu 1.5 i 1.75 miliona organskih vrsta na Zemlji (LeCointre and Guyader 2001, Cracraft 2002). Naunici pretpostavljaju da ovaj broj predstavlja samo manji deo ukupnog broja vrsta na planeti. Procene ukupnog broja vrsta variraju od 3.6 do 80, pa i preko 100 miliona, ali realnije procene sugeriu postojanje 13 do 20 miliona vrsta na Zemlji (Hammond 1995, Cracraft 2002). Takson Bacteria Archaea Bryophyta Lycopodiophyta Filicophyta Coniferophyta Magnoliophyta Fungi Porifera Cnidaria Rotifera Platyhelminthes Mollusca Domae ime Prave bakterije Arhebakterije Mahovine Preice Paprati etinari Cvetnice Gljive Suneri arnjae Rotatorija Pljosnati crvi Mekuci Broj opisanih vrsta 9.021 259 15.000 1.275 9.500 601 233.885 100.800 10.000 9.000 1.800 13.780 117.495 Procenat od ukupnog broja opisanih vrsta 0.5 0.01 0.9 0.07 0.5 0.03 13.4 5.8 0.6 0.5 0.1 0.8 6.7

Annelida Nematoda Arachnida Crustacea Insecta Echinodermata Chondrichthyes Actinopterygii Lissamphibia Mammalia Chelonia Squamata Aves Druge

lankovite gliste Valjkasti crvi Paukovi Rakovi Insekti Bodljokoci Hrskaviave ribe Koljoribe Vodozemci Sisari Kornjae Reptili Ptice

14.360 20.000 74.445 38.839 827.875 6.000 846 23.712 4.975 4.496 290 6.850 9.672 193.075

0.8 1.1 4.3 2.2 47.4 0.3 0.05 1.4 0.3 0.3 0.02 0.4 0.6 11.0

Ukupan broj vrsta na Zemlji 1.747.851 Vrste nisu ravnomerno distribuirane na Zemlji. Ekosistemski diverzitet zavisi od fizikih karakteristika ivotne sredine, specijskog diverziteta i interakcija izmeu vrsta, kao i interakcija vrsta sa ivotnom sredinom. Postoje veoma kompleksni ekosistemi sa velikim brojem vrsta, kao to su tropske kine ume i koralni sprudovi, ali i jednostavni ekosistemi kao to su aridne (tople) i frigorifilne (hladne) pustinje, sa vrlo malim brojem vrsta. Generalno, tople i vlane sredine sa dugim danima (kao to su tropske kine ume) obezbeuju ivom svetu vie resursa za rast i razmnoavanje. Povoljni uslovi za rast i razmnoavanje primarnih producenata (biljaka) dovode do pojave velikog broja herbivornih vrsta (biljojeda), a to opet ima za posledicu prisustvo velikog broja predatora, odnosno karnivora. U hladnim ekosistemima razvoj primarnih producenata je ogranien sezonskim promenama u temperaturi i duini dana, pa je u njima raznovrsnost flore i faune uvek manja u odnosu na tople tropske ekosisteme. Demografska eksplozija, a sa njom i narasle potrebe stanovnitva, dovele su do naglog porasta korienja prirodnih resursa, pa samim tim i do alarmantnog ugroavanja prirodnih stanita i ivog sveta u njima. Glavni faktori naruavanja biodiverziteta su izmena i fragmentacija stanita, preterana eksploatacija resursa, razliite vrste zagaivanja, kao i naseljavanje invazivnih i alohtonih vrsta. Jedan od aktuelnih primera masovnog irenja invazivne vrste je Ambrosia artemisiifolia. Poslednjih godina u mnogim zemljama, kao i kod nas, intenzivno se radi na praenju i suzbijanju irenja ove izuzetno alergene vrste. Procenjuje se da je oko 48% svetske vaskularne flore i 25-35% kimenjake faune na Planeti ugroeno, a da je dnevna stopa izumiranja 74 vrste, odnosno oko 27000 vrsta godinje. Osnovni cilj konzervacione biologije je ouvanje i zatita biodiverziteta na Planeti. Opti standardi za procenu biodiverziteta zasnovani su na kriterijumima za odreivanje ugroenosti vrsta Meunarodne unije za zatitu prirode (Crvene liste i Crvene knjige IUCN), znaajnih botanikih podruja (IPA), znaajnih ornitolokih stanita (IBA), kao i na kategorizaciji stanita (CORINE i Natura 2000).